SAVREMENA UMETNOST Pod savremenom umetnošću podrazumevamo umetnost koju stvaraju savremenici i onu umetnost koju percipiraju savremenici, i kako ne postoji čvrsti okvir za savremeno, tako ne postoji pravilo za njenu prisutnost i vremensku ograničenost. Slična značenja u ovom kontekstu imaju i pojam aktuelne umetnosti i engleski pojam contemporary art. Ovaj pojam se upoterebljava da bi se izbegao izraz moderna umetnost. U svakodnevnom govoru pod pojmom moderno, pa i pomodno podrazumevamo ono što se trenutno većini ljudi može dopasti, a što može da se zameni izrazom savremeno. Ovi izrazi predstavljaju ono što donosi vreme u kojem živimo. Stručno, u kontekstu umetnosti i istorije umetnosti izraz modèrna spaja se sa određenom epohom u istoriji umetnosti, ali bez vremenskog zaključenja. Posebno u pojmu postmodèrna više se ne javlja zanačenje primereno vremenu. Pod pojmom savremene umetnosti i savremenosti ne podrazumeva se neki određeni umetnički stil koji bi imao određene karakteristike, trajanje i koji se spaja sa formom u umetnosti ili pak određenim tehnikama. Savremena umetnost može biti slikarstvo koje se odomaćilo u poslednjim godinama ili decenijama, ali pod tim pojmom možemo podrazumevati i video umetnost, konceptualnu umetnost i umetnost koja se stvara uz pomuć računara. Savremena umetnost nije obeležje samo nekog umetničkog dela već i teško razgraničivog kulturnog i ekonomskog sistema u umetničkoj proizvodnji koji su orjentisani na preduzetništvo i umetničko tržište. Mnogi muzeji i umetničke galerije danas predstavljaju umetnička izložbena mesta za savremenu umetnost. Što se tiče pojmova savremene i aktuelne umetnosti, aktuelno ne znači delo koje je nastalo juče — ono mora da ima današnji značaj. Neka od kretanja u istoriji savremene umetnosti Šezdesete godine dvadesetog veka Apstraktni ekspresionizam Konceptualna umetnost Fluksus Hepening Konturno slikarstvo Liričke apstrakcije Minimalizam Neodadaizam Op umetnost (Optička umetnost) Performans umetnost Pop art Postminimalizam Vašingtonska kolor škola Sedamdesete godine dvadesetog veka Umetnost povera Bodi art Umetničke knjige Feministička umetnost

Lend-art Umetnička instalacija Fotorealizam Postminimalizam Video umetnost Osamdesete godine dvadesetog veka Demo-scena Elektronska umetnost Živa umetnost Mejl-art Postmoderna Neokonceptualna umetnost Umetnost video-instalacija Devedesete godine dvadesetog veka Umetnost informacija Internet umetnost Mladi britanski umetnici Prva decenija dvadeset prvog veka Pluralizam Softverska umetnost Zvučna umetnost Ulična umetnost Umetnost video igara

KONCEPTUALNA UMETNOST Konceptualna umetnost je smer u savremenoj umetnosti u šezdesetim godinama XX veka, čiji je glavni argument da „umetnost treba da postoji samo kao ideja i ne kao fizički entitet“. Za pristalice ovoga pokreta, ideja za realizovanje nekog umetničkog dela ili projekta, znači daleko više od njegova materijalne realizacije. Nastanak i filozofija ovog pokreta se veže za evropski pokret Dada, delo filozofa Ludviga Vitgenštajna i delo stvoritelja koncepta „redi mejd“ Marsela Dišana. Internacionalizacija pokreta Pokret konceptualne umetnosti se vrlo brzo pretvorio u internacionalni, šireći se sa severnoameričkog i evropskog kontinenta na ostale delove sveta. To je bio najširi umetnički pokret XX veka, koji se zanimao za sami koncept umetnosti, društvo, politiku, itd. Konceptualni umetnici su smatrali da umetnost može biti: pisani tekst, publikacija, predstavljena u nekom određenom scenariju (performans umetnost), proizvedena sledeći upustva umetnika ili bilo koja ideja prenesena usmeno, preko skica, fotografija, zvuka, video zapisa, itd.

MINIMALIZAM Minimalizam ili Minimalna umetnost (1960-1975), je umetnički pokret koji odbacuje u umetnosti, komentarisanje društva, lični izraz umetnika, narativne elemente ili aluzije na istoriju, politiku ili religiju. Bazira se na stvaranju predmeta, slika i skulptura čija je vrednost isključivo estetskog karaktera. Minimalisti su ograničili svoje delovanje na

manipulaciju elemenata kao što su boja, tonovi, oblici, linije i tekstura. Prvi koji je koristio termin minimalizam bio je kritičar David Burljuk u izložbenom katalogu umetnika Džona Grahama na izložbi slika koja je održana u galeriji Dadensajng u Njujorku, 1929. godine. Kasnije, šezdesetih godina dvadestog veka, to ime je dobio celi jedan pokret. Još neki nazivi za minimalizam su: ABC umetnost i reduktivizam. Pokret je nastao u SAD-a, a među glavnim pokretačima istiće se umetnik Frank Stela. Njegova izložba „Crne slike“ (Black Paintings), priređena 1959. godine u Muzeju moderne umetnosti grada Njujorka (MOMA), je ubrzo postala inspiracija mnogim umetnicima, koji su počeli da napuštaju „ekspresiju“. Preciznost ujedno sa geometrijom i ponavljajućim dekorativnim šemama, ravnim i jednolično obojenim površinama sa čistim i nemešanim bojama, glavne su odlike minimalizma. Baza su geometrijske, racionalne šeme, a industijski materijali se koriste za eliminisanje tragova „ručnog rada“ umetnika. Spoljašnji izgled predmeta je glavni estetski kvalitet minimalizma.

POP-ART Pop-art je umetnički pravac u savremenoj umetnosti, koji je nastao 60-ih godina XX veka, a svoje korene ima u dadaizmu i kubizmu. Doslovno znači popularna umetnost, parafrazirajući sveprisutnost kulture u svakodnevici obrnutom paradigmom svako-dnevnice u umetnosti, poigravajući se sa, do tada postavljenim, granicama nebitnog i banalnog. Pop-art kao umetnička forma Pravac nastaje praktično u isto vreme u SAD i Engleskoj. Njegov glavni cilj je uzdizanje naizgled banalnih predmeta i proizvoda svakodnevnog modernog života u Umetnost. Interesuje se za estetske vrednosti tog trivijalnog repertoara industrijske revolucije u modernom društvu, čija je vrednost, naizgled, samo upotrebna i na koji se posle i ne obraća pažnja.

LEND-ART Land-art (od engleske reči koja označava pejsažnu umetnost) jeste jedan pravac u savremenoj umetnosti koji se razvijao u šezdesetim i sedamdesetim godinama 20. veka u Americi, kao reakcija na komercializaciju i izveštačenost u umetnosti. Ova umetnost napušta muzeje i galerije i razvija monumentalne projekte u slobodnom prostoru. Inspiracija za nastanak lend-arta je bila konceptualna umetnost i minimalizam. Termin U SAD je pojam „earthworks“ (zemljani radovi) upotrebljen na jednoj izložbi u Galeriji Vidžinija u Njujorku 1968. godine. U to je vreme je ova umetnost postala platforma za teoretsku i ideološku izmenu mišljenja. Ova produkcija je integrisana u pejsaž i koristi prirodne procese kao erozije i atmosferske uticaje radi stvaranja dela umetničkog karaktera. Katekteristike dela Dela lend-arta su po svojim dimenzijama ogromna i često su iziskivala velike radove, i ne mogu se izlagati u galerijama i muzejima jer nisu transportabilna te su se za izložbe neretko koristili materijali koji su snimljeni kao fotografije, video ili filmski snimci. Taj ko je želeo da vidi ova dela morao je da ode do njih. Ova dela se ne izlažu u parkovima i

pejsažu i ona ne upotrebljavaju pejsaže kao pozadinu u koju se uklapaju već sama postaju pejsaži. Ova dela su dimenzija koje se mere i u kilometrima i Mihael Hajzer je svoje delo „Duble Negative“ radio pomoću dinamita i pomoću bagera. Umetnici lend- arta su bili sponzorisani za svoje skupe projekte od strane privatnih fondacija. U Evropskoj umetnosti lend-arta u sedamdesetim godinama on se orijentiše na ekološke osnove, te su u skladu sa shvatanjima o zaštiti prirodne okoline i mnoga dela koja se smatraju izrazima ove umetnosti u osnovi se razlikuju od dela pionira američkog lend- arta i nastaju kao dekorativni promenljivi objekti u prirodi. Važan je uticaj prirode na umetnička dela ove umetnosti. Česte promene vremenskih prilika i promene upotrebljenog materijala utiču na umetnička dela i nastaju dinamičnost i procesi te je dokumentacija pomoću fotografija jako značajna za praćenje ovih dugotrajnih procesa. Neki od umetnika lend-arta: Robert Smitson Robert Moris Kristo & Žan- Klod Junihi Kakizaki Rihard Long Ana Mendijeta Denis Openhajm Mihael Hajzer Hirakava Sigeko Dimitri Ksenakis

POSTMODERNA ARHITEKTURA Nakon godina obnove posle drugog svetskog rata, poslednji pokušaj stvaranja snažnog fronta koji će arhitekturu pre svega učiniti prijemčivijom, dopadljivijom i atraktivnijom za široki populus, i izbeći apstraktnost, monotonost, idealizaciju i konačno sterilnost i dosadu moderne arhitekture predstavljao je pokret vrlo inventivnog naziva postmodernizam. Gore pomenuti zahtevi su postali sasvim logični u kontekstu naglog ekonomskog i demografskog buma koji su zajedno učinili najrazličitije aspekte života dostupnim širokim masama, jačajući duh konzumerizma i osećaj da je sve dopušteno i moguće. Zato arhitekte postmodernizma, pre svega u Americi, zemlji bez bogatog kulturalnog sadržaja gde se pravilo da se novcem sve može i treba uraditi ukorenilo u svakodnevni život, pribegavaju opšteprihvatljivim sredstvima oblikovanja koja lako mogu komunicirati sa publikom - koristi se ponovo tradicionalistički rečnik i sintaksa istorijskih stilova sa kojim se korisnik lako moće poistovetiti - arhitektura postaje scenografija konzumerizma bez ikakvog dubljeg moralnog ili socijalnog sadržaja i duhovnih vrednosti. Prvi primeri postmoderne arhitektura javljaju se 1950-ih godina XX veka. Njen uticaj oseća se i danas, iako se zlatnim dobom njenog razvoja smatraju 1970-e i 80-e godine. U arhitekturi se danas ovim pojmom označavaju svi objekti koji imaju zajednički cilj otklona od klasične moderne. Postmoderna se često osvrće ka istoriji ali sasvim na drugi način kao pseudopravci u istorizmu u XX veku. Ponovo se u arhitekturu uvodi simetrija, stup, prozor sa lukom, dekoracija i sl. I tako nastaje postmoderna

retrospektivna dok postmoderna progresivna se trudi da iskorištava savremene forme i sasvim drukčije od klasične moderne. Postmoderna je bila široki pokret. Ona se u arhitekturi naročito ogledala u ponovnom okretanju ka „detalju, ornamentu i ugledanju na prošlost“ kao odgovor na krutu jednostavnost međunarodnog stila u okviru modernističkog pokreta. Neke od glavnih ideja postmodernizma bile su lako vidljive u arhitekturi. Preterano funkcionalistički i uprošćeni oblici i prostori modernizma su zamenjeni mnogo bogatijom estetikom: sukob oblika, oblikovanje radi oblikovanja, naglašavanje boje, novo viđenje i ugledanje na ranije stilove u arhitekturi i bogatstvo prostora. Najvažnije arhitekte postmodernizma: Rikardo Bofilj (Ricardo Bofill) Majkl Grejvs (Michael Graves) Filip Džonson (Philip Johnson) Rikardo Legoreta (Ricardo Legorreta) Čarls Vilard Mur (Charles Willard Moore) Sezar Peli (Cesar Pelli) Robert Štern (Robert A.M. Stern) Džejms Stirling (James Stirling) Robert Venturi (Robert Venturi) Piter Ajzeman (Peter Eisenman)

DEKONSTRUKCIJA Dekonstrukcija je filozofska doktrina koja analizom i kritikom vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Dekonstrukcija se javlja u mnogim naučnim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, arhitekturi i umetnosti. Najpre se pojavljuje u pručavanju književnosti šezdesetih godina dvadesetog veka, kada francuski filozof Žak Derida, svojim analizama zapadnih filozofa pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrukcionistička dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Osnovna osobina dekonstrukcije je da u svojoj analizi upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost, homoseksualnost i heteroseksualnost) i da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti u stvari izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Poslednjih godina XX veka, osećaj obezvređivanja istorije i topografije usled izuzetnog urbanog kapitalističkog razvoja, doveo je do preispitivanja statusa pojedinca i njegovog mesta i prostora u metropoli. Arhitektura je kročila u post-humanističu eru u kojoj “mesto”i “tradicija” imaju sve manje značaja, i u kojoj rasparčavanje grada i predela postaje deo neizbežne “atopije” – modernog “odsustva mesta”. Arhitektonski odgovor na ovakav kontekst je pokušaj da se uspostave nove koordinate. Neukorenjenost, nestabilnost i rastapanje su izraženi oslobađanjem arhitekture od pojednostavljenih razmatranja upotrebnosti i konteksta, a predstavljanjem njenih

unutrašnjih sila kao elemenata novog rečnika. Arhitekte, poput ekspresionista početkom 20-ih, kroz oblikovanje izražavaju lične stavove o sve zbunjenijem svetu i haosu megalopolisa, oduševljeni izveštačenošću grada i njegovih brojnih slojeva i manifestacija stvarnosti i iluzije. stilsko – oblikovna sredstva: fragmentacija i raslojavanje prostora, dinamika forme, izražavanje linija sila, tačke, linije, ravni, sinusoide, mreže, napregnute konstrukcije koje lebde, seku se pod neverovarnim uglovima, lome se, izgledaju kao nepravilno razbacane u prostoru, dovodeći do izvesne antiestetizacije arhitekture. Predstavnici: Frank Gehry Zaha Hadid Rem Koolhas Bernard Tschumi