SADRŽAJ:

1. UVOD........................................................................................................................2

2. POJAM I KARAKTERISTIKE CARINA.............................................................3

3. VRSTE CARINA......................................................................................................4

4. ELEMENTI CARINA..............................................................................................7

5. CARINSKE PROCEDURE.....................................................................................8

6. CARINSKI SISTEM................................................................................................9

7. ZAKLJUČAK.........................................................................................................12

LITERATURA............................................................................................................14

1

1. UVOD

Carinski sistem je segment pravnog sistema jedne zemlje. Kao integralni deo

privrednog sistema uopšte, on definiše pravila po kojima se moraju vladati domaća

pravna i fizička lica koja uspostavljaju ekonomske odnose sa inostranstvom u oblasti

carinske zaštite domaće proizvodnje. Kako su konkretni poslovi izvoza i uvoza roba i

usluga dvostrani odnosi između domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica, to se propisi

iz oblasti carinskog sistema odnose na postupak i obavezno pravno ponašanje i stranih

pravnih i fizičkih lica.

Carinski sistem se zasniva na carinskom suverenitetu kao neprikosnovenom pravu

jedne samostalne, suverene države. Njeno je autonomno pravo da reguliše sistem

carinske zaštite domaćeg ekonomskog prostora. Svoj suverenitet država ostvaruje

donošenjem određenih zakona i propisa iz oblasti carinskog sistema kao formalno

pravne akte koji se moraju sprovoditi po ceni preduzimanja i represivnih mera od

strane države.

Carinski sistem je inače nezaobilazan izraz u mnogobrojnim projektima dugoročnog

ekonomskog razvoja, zatim studijama, analizama i drugim stručnim publikacijama

koje tretiraju područje spoljno-trgovinskog poslovanja određene zemlje.

Neki autori shvatajući carinski sistem kao način na koji su regulisani carina, carinska

obaveza, carinska roba, carinski nadzor, carinsko područje, carinska tarifa i drugi

instituti i carinski instrumenti, carinski sistem definišu kao "jedinstvo instituta iz

oblasti carinske politike, carinskog nadzora i carinjenja robe, koji se primenjuju na

jednom carinskom području, bez obzira da li su ovi sadržani u propisima donetim

autonomnim putem ili su predviđeni međunarodnim konvencijama i sporazumima

koje je odnosna zemlja ratifikovala.

Iako je ova definicija carinskog sistema bliža adekvatnoj formulaciji, ipak je ona izraz

vremena, uslova i stepena ekonomskog razvoja naše zemlje, kao i nivoa

organizovanosti i karakteristike razvoja svetskog tržišta, kao ekonomskog okruženja.

2

2. POJAM I KARAKTERISTIKE CARINA

Carine predstavljaju vrstu fiskalnih prihoda, odnosno posebnu dažbinu koja država

naplaćuje prilikom prelaska robe preko državne, odnosno carinske granice. Spadaju u

posredne poreze i predstavljaju jedan od najznačajnijih instrumenata spoljno-

trgovinske razmene.

Značaj carina sa fiskalnog stanovišta naročito je bio izražen u Starom i Srednjem

veku. Danas, međutim, carine više služe ekonomsko-političkim nego čisto fiskalnim

ciljevima, zbog čega se često izučavaju i van nauke o finansijama, a u sklopu političke

ekonomije, spoljno-trgovinske i devizne politike.

Kao instrument spoljno-trgovinske politike, carine mogu da deluju na formiranje i

menjanje odnosa troškova i cena na domaćem tržištu, a preko cena i na uvoz i izvoz,

na ravnotežu trgovinskog i platnog bilansa na ubrzanje ili usporavanje razvoja

određene grane ili privrede, zaposlenosti, tražnju i potrošnju i sl.

Ciljevi zbog kojih se uvode carine mogu biti:

1) Fiskalni – da se prikupe odgovarajuća finansijska sredstva državi;

2) Ekonomski – mogu biti brojni i raznovrsni. Pre svega, carinom se može štititi

domaća privreda, ili samo određena grana od spoljne konkurencije. Carinom se

može povećati cena uvoznoj robi, potencirati razvoj određene grane, delovati

na strukturu troškova i raspodelu društvenog proizvoda, investicija i sl. Ukoliko

je osnovni cilj uvođenja carina osiguranje potrebnih novčanih sredstava za

pokriće državnih rashoda, primaran je fiskalni cilj, a ukoliko se carina uvodi

zbog zaštite domaće privrede, primaran je ekonomski karakter carine.

3) Socijalni – ogleda se u tome da se kroz sniženje carina na određene proizvode

bitne za životni standard određenih socijalnih grupa, deluje na pojeftinjenje,

odnosno stimulisanje potrošnje.

Mišljenja finansijskih stručnjaka o mestu i ulozi carina u ekonomskom i finansijskom

sistemu zemlje u značajnoj meri se razlikuju. Jedni ukazuju na negativne

3

karakteristike i osporavaju carinu, dok drugi u carinama vide značajan instrument za

realizaciju brojnih ekonomskih i finansijskih ciljeva.

Oni koji osporavaju carine mišljenja su da:

1) Carine ograničavaju razvoj međunarodne trgovine,

2) Carine usporavaju rast produktivnosti rada, razvoj tehnike i tehnologije itd;

3) Carine vode odražavanju visokih troškova proizvodnje,

4) Carine su nepravedne jer one realno teže pogađaju siromašnije slojeve

stanovništva nego bogatije itd.

Zastupnici drugog mišljenja koje opravdava carinu navode sledeće:

1) Carine su jedno od efikasnih sredstava za zaštitu i potpomaganje nacionalne

ekonomije;

2) Carinama se efikasno može uticati na odnose sa drugim zemljama;

3) Carinom se može relativno uspešno braniti ekonomska samostalnost zemlje,

4) Carinama se relativno brzo, jeftino i lako dolazi do novca za finansiranje

državnih potreba i

5) Carinom se može vršiti relativno efikasan uticaj na domaće proizvođače, na

rast ili pad cena itd.

3. VRSTE CARINA

U finansijskoj literaturi i praksi postoje više kriterijuma za podelu carina. Danas se

najčešće koristi podela carina na:

1) Carine prema pravcu kretanja robe;

2) Carine prema načinu obračunavanja;

3) Carine prema načinu uvođenja;

4) Carine prema visini opterećenja iz određene destinacije;

5) Carine prema osnovnoj ekonomskoj funkciji.

4

Prema pravcu kretanja robe, carine mogu biti:

1) Uvozne – naplaćuju se prilikom uvoza robe u carinsko područje. Uvozne carine

danas primenjuju sve zemlje, kako razvijene tako i zemlje u razvoju, a služe za

ograničavanje uvoza, zaštitu domaće privrede i ostvarivanje fiskalnih prihoda.

Naš carinski sistem poznaje samo uvozne carine.

2) Izvozne – naplaćuju se kod izvoza robe na inostrano carinsko područje. Vrlo se

retko primenjuju.

3) Prevozne ili tranzitne – naplaćuju se na robu koja se prevozi ili provozi iz jedne

u drugu zemlju – preko nacionalnog carinskog područja. Ove carine imaju

istorijsko značenje.

Prema načinu obračunavanja, carine mogu biti:

1) Specifične – obračunavaju se po vrsti i količini robe, a carinska stopa je

određena prema mernim jedinicama (metar, kilogram, litar, itd.). Danas se,

zbog nepraktičnosti, retko primenjuju.

2) Vrednosne (advalorem) – obračunavaju se na bazi carinskih stopa koje su

izražene u procentu od vrednosti robe.

3) Mešovite – predstavljaju kombinaciju vrednosne i specifične carine. Npr;

odredi se carina na uvoznu robu advalorem, ali se istovremeno utvrdi i najviši i

najniži iznos carine.

Prema načinu uvođenja, razlikuju se:

1) Autonomne carine su one koje samostalno donosi država, bez obzira na stav

drugih država. U najvećem broju slučajeva, tarifu autonomne carine donosi

država samostalno svojim pravnim aktom. Ona ih ukida, donosi i menja prema

svojim interesima, ne uvažavajući potrebe drugih zemalja.

2) Ugovorne ili konvencionalne carine su rezultat konvencije dve ili više zemalja.

Carine se danas uglavnom donose na osnovu međunarodnih ugovora više

zemalja.

5

Prema visini carinskog opterećenja, carine mogu biti:

1) Diferencijalne carine – predstavljaju specifičan tip carine koji se retko

primenjuje, obično u okolnostima vođenja trgovačkog i carinskog rata između

pojedinih država. Diferencijalnom carinom se značajnije opterećuje uvoz iz

određene zemlje sa kojom je došlo do zaoštravanja trgovinskih, političkih i

drugih odnosa ili se javlja kao rezultat reakcije na takve mere preduzete od

druge zemlje.

2) Preferencijalne carine – su takav tip carina koje primenjuje određena država u

odnosima sa jednom ili više drugih zemalja, priznajući njenim proizvodima

privilegovan položaj na svom tržištu. U tom slučaju se primenjuje niža carinska

stopa od uobičajene, čime se preferira uvoz iz tih zemalja. Poseban je slučaj

kada se ovaj oblik carine kombinuje sa klauzulom najvećeg povlašćenja, a to

znači da će se za zemlju, koja uživa status najpovoljnije nacije, sistematski

primenjivati najniža carinska tarifa.

Prema cilju uvođenja, odnosno ekonomskoj funkciji, carine se mogu podeliti na:

1) Fiskalne carine – uvode se sa svrhom da se osiguraju sredstva za pokriće

državnih potreba. Najčešće se uvode na luksuzne proizvode, odnosno na

proizvode čiji su domaći troškovi proizvodnje nesrazmerno visoki u odnosu na

svetsko tržište.

2) Zaštitne carine – predstavljaju takav oblik carine koji država uvodi u cilju

zaštite domaće proizvodnje. Svrha ovih carina je da se poveća cena uvoznih

proizvoda i time smanji njihova konkurentna sposobnost na domaćem tržištu.

6

4. ELEMENTI CARINA

Budući da je carina u suštini vrsta poreza, i kod nje se primenjuju brojni termini koje

smo već upoznali kod poreza, samo što je reč „porez“ potrebno zameniti rečju

„carina“ (poreski obveznik – carinski obveznik, poreska osnovica – carinska

osnovica).

Međutim, kod carina se ipak javljaju neki termini koji nisu karakteristični za poreze.

Kao najznačajniji se navode:

1) Carinska deklaracija – pismena prijava carinskog obveznika u koju se unose svi

podaci neophodni za carinjenje (naziv robe, vrednost robe, količina robe i

slično.). Sastavlja se na propisanom obrascu, a istinitost podataka potvrđuje se

potpisom.

2) Carinski organi – posebni finansijski organi državne uprave čija je nadležnost

da vrše nadzor nad uvozom, izvozom i tranzitom robe preko carinskog

područja, te obavljaju carinjenja i deviznu kontrolu na granici carinskog

područja.

3) Carinska ležarina – naknada koja se plaća za smeštaj robe u carinska skladišta.

4) Skladišni depozit – deponovani novac putnika kod carinskih organa ili pri

ulasku ili pri izlasku iz zemlje.

5) Carinska skladišta – služe za smeštaj neocarinjene robe i pod kontrolom su

carinskih organa. Roba se skladišti bez plaćanja carine, a carini se kad napušta

skladište.

6) Carinska slobodna zona – deo državne teritorije izdvojen iz njenog carinskog

područja. Roba unesena u slobodnu zonu (luku) ne podleže plaćanju carine,

nego tek onda kada je napušta.

7) Carinska dažbina – predstavlja zbir svih davanja kojima je opterećena roba pri

carinjenju (carina, ležarina, taksa i sl.).

8) Carinska granica – područje ograničeno carinskom crtom koje se, u principu,

poklapa sa državnom granicom.

7

5. CARINSKE PROCEDURE

Zadatak carinske službe je da pomiri svoje dve, u suštini suprotstavljene uloge: da

omogući maksimalno brz protok robe i putnika, a da pritom spreči sve oblike

prekograničnog kriminala: međunarodni terorizam, krijumčarenje ljudi i ilegalne

migracije, krijumčarenje oružja, krijumčarenje narkotika, krijumčarenje komercijalne

robe.

Ovaj zadatak je moguće ispuniti samo uz: integrisano upravljanje granicom, naknadne

kontrole, analizu rizika, kao i uz primenu savremenih carinskih procedura.

Integrisano upravljanje granicom ima za cilj da obezbedi otvorene i maksimalno

bezbedne granice. Za ostvarenje ovog cilja neophodno je obezbediti: bolju saradnju i

koordinaciju svih službi na graničnim prelazima, saradnju sa drugim službama u

zemlji, kao i saradnju sa carinskim administracijama drugih zemalja. Drugim rečima,

neophodno je revidirati zastarele sporazume i zaključiti nove sa carinskim

administracijama od strateškog značaja i obezbediti međunarodnu razmenu

informacija.

Naknadna kontrola podrazumeva proveru ispravnosti deklaracije i posle puštanja robe.

Glavna promena u novom postupku naknadne kontrole (eksterne revizije) je

pomeranje mesta na kome se vrši kontrola carinske robe i dokumentacije. Sada je

moguće kontrolu obaviti u prostorijama deklaranta ili u prostorijama drugog

privrednog subjekta uključenog u poslovni odnos. Pored ostalog, naknadna kontrola

predviđa mogućnost da se, i posle puštanja robe, a radi provere tačnosti podataka u

deklaraciji, izvrši kontrola komercijalnih dokumenata i podataka u vezi sa uvozom i

izvozom te robe ili u vezi sa naknadnim komercijalnim poslovima sa tom robom.

8

Elektronsko podnošenje dokumenata omogućava uvoznicima i špediterima da

podnesu dokumentaciju putem Interneta, čime se postiže:

1) Ubrzanje postupka,

2) Ušteda sredstava,

3) Smanjenje broja grešaka,

4) Prihvatanje i prosleđivanje podataka pre prispeća robe,

5) Razmena dokumenata sa drugim carinskim službama.

6. CARINSKI SISTEM

Sam pojam "sistem" podrazumeva relativno zaokruženu pravnu celinu koja je

uzajamno povezana i međusobno zavisna od delova i elemenata. U okviru određenih

objektivnih zakonitosti koje vladaju u društvu, ova celina je rezultat delovanja zakona

o dijalektičkoj povezanosti i uzajamnoj zavisnosti pojava u društvu, zatim zakona o

jedinstvu suprotnosti kao i određenih zakonitosti razvoja domaće ekonomije.

Iako zaokružena celina, carinski sistem je samo relativno samostalan u funkcionisanju.

On je deo određenog sistema, podsistem u okviru šireg sistemskog okruženja.

Funkcionisanje podsistema kao samostalnog dela je povezano ostvarivanjem ciljeva

definisanih ukupnim sistemom, u kome se manifestuju zakonitosti razvoja domaćeg

tržišta.

Polazeći od takvog shvatanja ovog pojma, carinski sistem predstavlja dijalektičko

jedinstvo određenih naučno utvrđenih saznanja o osnovnim delovima i institutima

(kao što su na primer: carinska roba, carinska vrednost, carinsko područje, itd), i

određenog broja instrumenata kojima se konkretno ostvaruju njegovi ciljevi (carina,

prelevimani, ramplasman i sl.). Carinski sistem, kao podsistem šireg sistema

međunarodnih ekonomskih odnosa, svoju funkciju ostvaruje u skladu sa interesima i

ciljevima šireg sistema određene zemlje.Sistem međunarodnih ekonomskih odnosa

ostvaruje definisane ciljeve uzajamno povezanim i međusobno uslovljenim

funkcionisanjem, pored carinskog, još i spoljnotrgovinskog, deviznog i kreditno-

9

monetarnog sistema. Posmatrano kompleksnije ovi sistemi su integralni delovi šireg

privrednog sistema, a ovaj kao podsistem ukupnog sistema društveno ekonomskog

razvoja jedne zemlje.

U formalno pravnom smislu, carinski sistem je deo pravnog sistema određene zemlje.

On nastaje kao carinski suverenitet, odnosno neprikosnoveno suvereno pravo države

da autonomnim pravnim odlukama reguliše funkcionisanje ovog podsistema. Država

to ostvaruje donošenjem zakona, podzakonskih akata i drugih propisa kojima se

utvrđuju instituti i instrumenti carinskog sistema. U osnovi carinskog sistema

regulisani su interesi suverene države da obezbedi zaštitu domaće proizvodnje od

međunarodne konkurencije kao elementu razvojne politike.

Carinski sistem je segment pravnog sistema jedne zemlje. Kao integralni deo

privrednog sistema uopšte, on definiše pravila po kojima se moraju vladati domaća

pravna i fizička lica koja uspostavljaju ekonomske odnose sa inostranstvom u oblasti

carinske zaštite domaće proizvodnje. Kako su konkretni poslovi izvoza i uvoza roba i

usluga dvostrani odnosi između domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica, to se propisi

iz oblasti carinskog sistema odnose na postupak i obavezno pravno ponašanje i stranih

pravnih i fizičkih lica.

Carinski sistem, kao integralni deo privrednog sistema jedne zemlje, mora da bude

usaglašen sa pravima, obavezama i odgovornos-tima utvrđenim sistemskim rešenjima

u drugim podsistemima: spoljno-trgovinskom, deviznom, poreskom, monetarnom,

sistemu cena i dr.

Neposredna je povezanost i uzajamna zavisnost podsistema koji regulišu oblast robne

razmene sa inostranstvom, i to: carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog sistema. Oni

po svojoj funkciji predstavljaju jednu samostalnu celinu koja ostvaruje projektovane

efekte u robnoj razmeni sa inostranstvom. Zato je i normalno da se, pored propisa iz

oblasti carinskog sistema, sprovođenje propisa, posebno iz oblasti spoljnotrgovinskog

sistema, delimično deviznog sistema nalazi u nadležnosti organa carinske službe. Jer

se, izvoz, uvoz i provoz robe, kao i promet putnika u ili preko carinskog područja

10

jedne zemlje, po prelasku carinske linije nalazi pod nadzorom i kontrolom carinske

službe.

Carinski sistem se zasniva na carinskom suverenitetu kao neprikosnovenom pravu

jedne samostalne, suverene države. Njeno je autonomno pravo da reguliše sistem

carinske zaštite domaćeg ekonomskog prostora. Svoj suverenitet država ostvaruje

donošenjem određenih zakona i propisa iz oblasti carinskog sistema kao formalno

pravne akte koji se moraju sprovoditi po ceni preduzimanja i represivnih mera od

strane države.

U materijalnom smislu, carinski sistem je izraz suverene volje i pravo jedne zemlje da

samostalno uređuje svoj sistem carinske zaštite.

U formalnom smislu, politička volja države u oblasti carinske zaštite izražava se

oblikovanjem formalno pravnih propisa kojima se regulišu prava, obaveze i

odgovornosti domaćih pravnih i fizičkih lica u robnoj razmeni sa inostranstvom, kako

bi se obezbedila efikasna zaštita domaće proizvodnje i potpuna kontrola ekonomskih

tokova sa inostranstvom.

Carinski sistem je inače nezaobilazan izraz u mnogobrojnim projektima dugoročnog

ekonomskog razvoja, zatim studijama, analizama i drugim stručnim publikacijama

koje tretiraju područje spoljno-trgovinskog poslovanja određene zemlje.

11

7. ZAKLJUČAK

Spoljnotrgovinska razmena, kao oblik međunarodne podele rada, se sve više proširuje,

međunarodni ekonomski odnosi produbljuju, a svetska trgovina postaje značajan činilac

razvoja nacionalnih ekonomija. Očigledno je, takođe, da se internacionalizacija

svetskog prostora sve više širi, što svetsku reprodukciju procesa proizvodnje čini

jedinstvenijom.Robna razmena se odvija po najstrožijim pravilima koja vladaju na

svetskom tržištu, bez obzira na ostvaren nivo produktivnosti u proizvodnji. Putem

svetskog tržišta ostvaruje se prometni proces gde se upoređuju sve različitosti u

uslovima privređivanja na domaćem tržištu. Na međunarodnom tržištu, iako se po

pravilu nastupa sa robom koja predstavlja najviši domet upotrebne vrednosti, razlike u

stepenu cenovne konkurentnosti su značajne. Savremeno svetsko tržište ima razrađena

pravila kako se rešavaju razlike u cenama u robnoj razmeni sa svetom.

Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji se priznaje kao moguća

zaštita domaće proizvodnje od negativnog uticaja svetskog tržišta, je carina. Polazeći od

toga da je carina nastala kao isključivo fiskalni instrument na uvoz, provoz i izvoz robe,

došlo se do toga da carina postaje osnovna mera zaštite domaće proizvodnje.Carina je

dažbina koja se naplaćuje na stranu robu koja se uvozi na carinsko područje određene

zemlje ili se sa tog područja izvozi. To je iznos davanja uvoznika robe u domaćoj

valuti po osnovu uvoza odnosno prelaska robe preko carinske linije jedne države,

odnosno prelaska preko granice.Carina je u principu trošak poslovanja uvoznika, mada

se najčešće prevaljuje, prilikom kalkulacija cene, na potrošača. Savremeni carinski sistemi

poznaju uglavnom uvozne i izvozne carine. Carine su sve do pojave razvijenog kapitalizma

imale dominantno fiskalni karakter i predstavljale značajan izvorni prihod države.

Međutim, na visokom nivou razvoja međunarodne podele rada, kada je bespoštedna

konkurencija neposredno stvarala uslove za polarizaciju svetskih ekonomskih tokova na

razvijene i manje razvijene, carina je dobila izuzetno važnu funkciju zaštite domaće

proizvodnje. Savremena ekonomska istorija sveta je ne samosaznanjem, već i

neposrednim uticajem carine kao glavnog instrumenta za zaštitu nacionalnog

ekonomskog prostora.

12

Carina predstavlja obavezu uvoznika-izvoznika da, u momentu kada roba prelazi

nacionalnu granicu, plati propisanu sumu novca u korist države. Carina predstavlja

vrstu posrednog poreza koji se naplaćuje kada roba prelazi carinsku liniju. Cilj carine

nije da poveća državni prihod, već zaštita domaće proizvodnje, naročito one koja tek

počinje da se razvija. Carine predstavljaju stabilan i dugoročan instrument regulisanja

spoljne trgovine i zaštite domaćeg tržišta. U većini zemalja carinska tarifa se propisuje

zakonom. Carinska tarifa ne može da se menja od slučaja do slučaja i prema trenutnoj

potrebi kao drugi instrumenti spoljnotrgovinske politike.

13

LITERATURA

1. Stanković Miodrag – Carinski sistemi i carinske politike, Naša knjiga, Beograd

1987 god.

2. Todorović Tomislav – Uticaj carinskog sistema na formiranje proizvođačkih cena,

Savremena administracija, Beograd 1980 god.

3. Dr. Žarko Ristić, Dr. Slobodan Komazec, Dr. Miroslav Dinčić, Dr. Đorđe Pavlović

– Poreski sistem i politika, Beograd 2007 god.

4. Dr. Tomislav Todorović – Carinsko poslovanje, Beogradska poslovna škola

Beograd 2007 god.

14