SEMINARSKI RAD - Finansijska revizija u funkciji poboljšanja informativnih mogućnosti finansijskih izveštaj

SADRŽAJ

UVOD..................................................................................................................................- 4 -

1. GENEZA ULOGE I ZNAČAJA REVIZIJE..............................................................................- 5 -

2. DOPRINOS FINANSIJSKE REVIZIJE USLED POBOLJŠANJA INFORMATIVNIH MOGUĆNOSTI FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA.....................................................................................................- 5 -

2.1. FINANSIJSKA KONTROLA........................................................................................................ - 8 -2.2. FINANSIJSKA ANALIZA............................................................................................................- 9 -2.3.ZADACI I CILJEVI FINANSIJSKE ANALIZE..................................................................................... - 10 -

3. DOKUMENTOVANJE KAO FAKTOR KONCEPTA EFEKTIVNOSTI I EFIKASNOSTI U POSTUPKU OBAVLJANJA REVIZIJE U JAVNOM SEKTORU......................................................................- 12 -

4. ULOGA FINANSIJSKE REVIZIJE U ZADOVOLJENJU POTREBA NAJŠIRE JAVNOSTI..............- 14 -

5.ULOGA FINANSIJSKE REVIZIJE U ZAŠTITI I OČUVANJU INTERESA INVESTITORA................- 15 -

6. ULOGA FINANSIJSKE REVIZIJE U IMPLEMENTACIJI NOVOG JAVNOG MEANDŽMENTA....- 16 -

6.1. NOVI NPM - AKTUELNA DOKTRINA UPRAVLJANJA JAVNIM SEKTOROM..........................................- 17 -6.2. IPSAS (INTERNATIONAL PUBLIC SECTOR ACCOUNTING STANDARDS) - VAŽAN FAKTOR U PROCESU POBOLJŠANJA TRANSPARENTNOSTI JAVNOG SEKTORA...........................................................- 17 -6.3. NEDOSTACI U FINANSIJSKIM IZVEŠTAJIMA JAVNIH PREDUZEĆA USTANOVLJENI REVIZIJOM..................- 18 -

7. GLOBALNA HARMONIZACIJA FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA..........................................- 20 -

ZAKLJUČAK........................................................................................................................- 23 -

LITERATURA......................................................................................................................- 25 -

Finansijska revizija u funkciji poboljšanja informativnih mogućnosti finansijskih izveštaja

REZIME

Finansijski izveštaji su strogo formalizovane forme koje obuhvataju sve bitno o preduzeću , a što se odnosi na: finansijsko stanje (imovinu, obaveze, kapital), uspešnost (rashode, prihode, dobitak odnosno gubitak), gotovinske tokove (u poslovnim, finansijskim i investicionim operacijama) i politike kojima se usmerava preduzeće.Odgovornost za sastavljanje ovih izveštaja, i za njihov kvalitet nosi menadžment preduzeća. Sam proces sastavljanja finansijskih izveštaja veoma je složen pa je za proveru njihove realnosti odnosno saglasnosti sa računovodstvenim standardima i zakonskim propisima potreban angažman posebnih profesionalaca – nezavisnih revizora.Plodovi koje daje revizorsko ispitivanje su nalazi o valjanosti produkovanja finansijskih informacija otuda i o kredibilitetu koji treba pokloniti tvrdnjama iskazanim u računovodstvenim izveštajima. Kao znalci strukture i procesa u ekonomskim entitetima revizori su dragoceni istraživači i ocenjivači kvaliteta funkcionisanja poslovnih sistema, pa se angažuju ne samo radi revizije godišnjih računa, nego i kao ocenjivači celokupnih računovodstvenih sistema.

KLJUČNE REČI:

Finansijski izveštaji Menadžment preduzeća Revizori Finansijske informacije Računovodstveni sistem

2


UVOD

Revizija danas predstavlja obavezni deo zakonodavstava svih zemalja sveta. Svaka kompanija koja drži do ispravnosti poslovanja i iskorišćavanja svih pogodnosti koje revizorski standardi nude bi uvela obavezu revizije računovodstvenih iskaza i bez zakonske regulative. Revizija omogućava svim zaintersovanim licima (vlasnicima, menadžerima, državi) da imaju sigurnost u iskaze koje primaju od odnosnih kompanija i na osnovu njih donose svoje buduće odluke. kao i obezbediti odgovarajuću saradnju unutar privrednog subjekta.

Jedan od njih su i interne računovodstvene kontrole koje se definišu kao sistem kontrola, finansijskih i drugih, koje uspostavlja rukovodstvo kompanije da bi se poslovanje preduzeća odvijalo na pravilan i efikasan način, tj. sprovodila politika rukovodstva, očuvala sredstva i da bi se u što većoj meri sačuvala potpunost i tačnost evidencija.

Dobar sistem internih kontrola smanjuje rizik pogrešnih knjiženja ili nepravilnosti u računovodstvenim evidencijama. Ukoliko su te kontrole dobro smišljene i pravilno funkcionišu, revizor može pretpostaviti da je rizikpojave greške smanjen.

Glavni kvalitet revizije u odnosu na kontrolu i inspekciju je taj što revizija služi preduzeću da se oceni kvalitet i funkcionisanje internih računovodstvenih kontrola i daje predlog zaotklanjanje uočenih nepravilnosti i slabosti u tim sistemima.Računovodstveni iskazi treba da obezbede nezavisne i stručne potvrde da su podaci u računovodstvenim iskazima objektivni i istiniti i na taj način snabdeju korisnike potrebnim informacijama, uklone odrenene poremećaje i primenom Menunarodnih računovodstvenih standarda uporedivim sa stranim finansijskim izveštajima.

Osiguravajuća društva predstavljaju zaseban vid preduzeća koji imaju čak i veću odgovornost od ostalih privrednih subjekata da primenjuju sve domaće kao i manunarodne zakone, standarde i kodekse ponašanja i na taj način doprinesu da prikladni računovodstveni standardi i realno finansijsko izveštavanje budu ključni faktori u ostvarivanju ekonomskih i društvenih ciljeva svojih zemalja i celokupne svetske ekonomije.

3


1. GENEZA ULOGE I ZNAČAJA REVIZIJE

U savremenim uslovima poslovanja , u svakom društveno ekonomskom sistemu, bez obzira na vladajuće svojinske oblike, prisutna je potreba za nezavisnom revizijom računovodstvenih iskaza. Finansijska revizija prema Schlosser-u predstavlja sistemsko ispitivanje finansijskih izveštaja, knjiženja i poslovnih transakcija sa ciljem da se utvrdi podudarnost sa opšte prihvaćenim računovodstvenim principima , kako bi se vlasnici kapitala i ostali interesenti informisali o utvrđenom stanju , te, na taj način stekli mogućnost za donošenje racionalnih poslovnih odluka .

Intencija da se revizija naše zemlje približi svetskim standardima prevashodno podrazumeva razumevanje i sistematizaciju višestruke uloge finansijske revizije u međunarodnom poslovanju .

Razvoj računovodsvetnog informacionog sistema se odvijao pod uticajem razvoja privrede pa se kroz teorijski i praktičan računovodstveni manifest tragalo za odgovarajućim rešenjima za određena pitanja i probleme koje su nametale promene u privredi. Potreba za ispitivanjem i proverom računovodstvenih iskaza nije se osećala dok su preduzeća bila mala kao i dok su ih posedovali inokosni vlasnici ili ortaci.

Ekspanzija finansijske revizije se može pratiti u trouglu :dozvolio – preporučio - zahtevao. 1844. god. u Ujedinjenom Kraljevstvu (kolevka revizije), Gledstonova vlada, zakonom o preduzećima dozvoljava pojedinim firmama da nezavisni eksperti izvrše pregled njihovih finansijsko-računovodstvenih izveštaja, i da daju mišljenje da li je stanje u njima prezentirano na fer, istinit i objektivan način.1860.god. dopunom zakona o preduzećima, revizija se preporučuje svim kompanijama koje kotiraju na berzi, kako bi se povećao stepen poverenja izmedju učesnika na finansijskim trzistima.

2. DOPRINOS FINANSIJSKE REVIZIJE USLED POBOLJŠANJA INFORMATIVNIH MOGUĆNOSTI FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA

U središtu onoga što zovemo javnim interesom nalaze se stabilan rast i razvoj privrede i društva u celini. Posebno važno mesto u kreiranju

4


transparetnog privrednog i društvenog sistema imaju finansijsko-računovodstvene informacije, koje predstavljaju osnovu za ekonomsko rasudjivanje i donošenje ekonomskih odluka. Da bismo sagledali barem neke od problema koji otežavaju kvalitetnije funkcionisanje dvostranog procesa na relaciji “profesionalna odgovornost – javni interes”, pomenućemo ključne aktere u tom procesu, i to: menadžment preduzeća, zatim, državu i, na kraju profesionalne asocijacije računovodja i revizora.

Tri su glavna razloga za konstantovano stanje, i to: nedopustivo niska računovodstvena obrazovanost članova vrhovnog menadžmenta, zatim, neadekvatan stepen poslovne etike u krugovima uprave i, na kraju, odsustvo sankcija za slučaj emitovanja nedovoljno relevantnih, pouzdanih i uporedivih finansijsko-računovodstvenih informacija.

Dva su važna kvalitativna pomaka učinjena donošenjem Zakona o računovodstvu. Prvi se odnosi na regulisanje odredjenih pitanja vezanih za vodjenje poslovnih knjiga i eksternog računovodstvenog izveštavanja, na prilično uporediv način sa svetskim uzorima. Drugo se tiče delimičnog povlačenja i opravdano ustupanje prostora profesionalnoj asocijaciji oličenoj u Savezu računovodja i revizora.

Sve izraženijom ekonomskom globalizacijom i, u svetskim razmerama, ubrzanim tehnološkim razvojem, kao i sve oštrijom konkurencijom neophodno je zatvarati izveštajni gep, odnosno jaz izmedju očekivanja od finansijsko-računovodstvenog izveštavanja i onoga što ono objektivno pruža brojnim korisnicima.

Finansijsko računovodstvo se može definisati kao sistem indetifikovanja, prikupljanja, procesiranja, verifikovanja i komuniciranja vrednosnih podataka o ekonomskim zbivanjima i stanjima u cilju obezbedjenja informacione podloge za ekonomska prosudjivanja i odluke, ili drugačije rečeno, za potrebe polaganja računa, donošenje pojedinačnih odluka i planiranja i kontrole ekonomskog procesa. Pod javni interes podvešćemo sve one aktivnosti koje doprinose izgradnji snažnog nacionalnog i institucionalnog finansijskog sistema, odnosno ekonomskog sistema u najširem smislu reči, pa moglo bi se reći, i društvenog sistema.

Kao odgovor informacionom potrebama nosilaca aktivnosti ekonomskog odlučivanja, finansijsko računovodstvo i revizija finansijskih izveštaja nude, i to: izveštaj o dostignutom stanju sredstava i njihovih izvora finansiranja (Bilans stanja); izveštaj o ekonomskim ostvarenjima, tj. o ostvarenoj

5


dobitnosti (Bilans uspeha) i izveštaj o kretanjima (promenama) u finansijskoj situaciji preduzeća (cash flow ili find flow izveštaj), praćenih aneksom.

Na dva načina se može obezbediti transparentnost finansijsko-računovodstvenog izveštavanja, a ujedno i transparentnost ekonomskog ambijenta, i to:

produkovanjem informacija koje zadovoljavaju kvalitativne kriterijume, s jedne strane,

kao i podržavanjem utvrdjene profesionalne etike računovodja i revizora, s druge strane.

Finansijsko-računovodstvene informacije treba da poseduju sledeće glavne karakteristike, i to: razumljivost, relevantnost, pouzdanost i uporedivost, uključivši i konzistentnost.

Na začetke revizije ukazuje donošenje Uredbe o privrednim savetnicima (1939.godine), koja je delimično obuhvatala i pitanje revizije. Privredni savetnik je bio ovlašćen da na zahtev sudskih ili upravnih ili ovlaštenih privatnih lica vrši reviziju poslovnih knjiga privrednih preduzeća i ustanova, njihovog celokupnog poslovanja ili pojedinih njihovih poslova.

Prvi začeci prakse revizije računovodstvenih iskaza, na našim prostorima, pre 1941. godine, bili su zbog sličnih okolnosti, bliži konceptu revizije tipičnom za zemlje kontinentalne Evrope. Nije nam manjkalo propisa o uvodjenju revizije, u našu privrednu praksu, u čemu se prednjačili Savezni zavod za reviziju kao i Republički zavod za reviziju.

Nakon napuštanja postojeće poslovne filozofije, kao i konstatovanog odnosa prema reviziji, koja umnogome danas otežava process “otrežnjenja” i prihvatanja nove poslovne realnosti, stvoriće se “atraktivan” investicioni ambijent za potencijalne strane ulagaće.

U aktuelnom trenutku naši prostori nisu privlačni za inostrane investiture, a upravo insostrana ulaganja bi trebala da budu važan element u strategiji ekonomske restauracije. Medjutim na našim prostorima skoro da niko nije u stanju privuću inostrane investiture, jer je, izmedju ostalog, postojeći pravni regulativni sistem kreirao nedosledno, nekompetentno, netrasparentno i nepredvidivo poslovno okruženje, u kojem prednjači, još uvek, hteli mo to priznati ili ne, koncept samoupravnog preduzeća.

Na prioritete poslovne politike preduzeća, koji su po prirodi stvari osnova za izbor strategije za nastup na ciljnom tržištu, utiču pojedinačni ciljevi i zahtevi

6


glavnih stejkholdera, koji se mogu svrstati u četiri grupe. U prvom redu to su akcionari, zatim menadžeri, potom zaposleni i napokon privreda.

Predmet interesovanja prve grupe stejkholdera, tj. akcionara, predstavlja tržišna stopa prinosa na njihove investicije, zatim, tržišna vrednost njihove investicije, kao i stabilnost dividendi. Menadžeri u prvi plan stavljaju rast prodaje, rast aktive i stabilnost dobiti. Zaposleni akcentiraju procentualno povećanje plata, stabilnost zaposlenosti, rastojanje da porast plate prati porast dobiti preduzeća. Prioritet poslednje grupe stejkholdera, tj. privrede, jeste zaradjivačka sposobnost, odnosno rentabilnost u poredjenju sa angažovanim kapitalom.

2.1.Finansijska kontrolaFinansijska kontrola predstavlja skup mera i aktivnosti za proveru delatnosti preduzeća u finansijskom smislu uz primenu specijalnih formi i metoda. Finansijska kontrola predstavlja aktivnost kojom se potvrnuju činjenice da finansijska politika, marketing i menadžment postižu postavljene ciljeve ili se otkrivaju finansijski problemi (kritična neusaglašenost izmenu željenog i tekućeg stanja).

Postoje dva tipa finansijskih problema:a) kada se ne ostvaruju postavljeni finansijski ciljevi, ib) kada se ne koriste postojeće tržišne mogućnosti.

Kontrola može da ima kako interni tako i eksterni karakter. Eksternu kontrolu vrše razni inspekcijski i drugi državni organi, banke i druge institucije. Internu kontrolu vrše sopstvene kontrolno-nadzorne službe i dr. Finansijska kontrola je forma kroz koju se realizuje kontrolna uloga finansijske funkcije preduzeća. Finansijska funkcija preduzeća odrenuje namenu i sadržaj finansijske kontrole. Za vršenje finansijske kontrole organizuju se posebni konkretni organi u kojima rade visokokvalifikovani stručnjaci. Sferu finansijske kontrole čine praktično sve operacije koje se vrše uz korišćenje novca.

Prilikom finansijske kontrole proverava se: poštovanje zakona i drugih propisa u vezi korišćenja finansijskih sredstava, raspodela prihoda privrednih subjekata, raspolaganje budžetskim sredstvima (budžetska kontrola), finansijsko stanje, ispravnost obračunavanja i plaćanja poreza, provera ispravnosti vonenja računovodstva, otkrivanje i objektivno ispitivanje moguće odgovornosti menadžmenta i dr. U okviru finansijske kontrole vrši se

7


i kontrola racionalne upotrebe novčanih sredstava. Pri ovoj kontroli posebna pažnja se obraća na činjenice:

1. da li se koriste novčana sredstva u poslovanju preduzeća u skladu sa zakonom i aktima poslovne politike preduzeća, i

2. da li se koriste novčana sredstva racionalno u svim fazama procesa reprodukcije.

Pre svakog disponiranja novčanih sredstava vrši se kontrola novčanih dokumenata. U okviru finansijske kontrole posebno treba voditi računa o pribavljenim i izdatim instrumentima osiguranja plaćanja, rokovima dospeća obaveza i izmirenja prema dobavljačima, naplati potraživanja od kupaca, blagajničkom poslovanju preduzeća i sl.

2.2. Finansijska analizaFinansijska analiza se bavi analizom finansijskog stanja preduzeća i mogućnostima promena u željenom pravcu. Znatan deo analize vrši se stavljanjem u odnos odrenenih vrednosti iz bilansa stanja i bilansa uspeha.

Finansijskom analizom se stavljaju u odnos raspoloživi podaci i informacije u cilju produbljenijeg saznanja o značajnim faktorima, a u cilju utvrnivanja verovatnih grešaka i trendova i delovanja u pravcu njihovog pomeranja u željenom pravcu. Na ovaj način se uvećava korisnost raspoloživih podataka, jer se preko njih dublje spoznaje sadašnje stanje preduzeća i procenjuje buduće. Za obavljanje složenih finansijskih analiza koriste se složenije matematičke metode.

Finansijska analiza predstavlja način sakupljanja i korišćenja informacija finansijskog karaktera sa ciljem da se:

oceni tekuće finansijsko stanje preduzeća; oceni mogući i svrsishodan tempo razvoja preduzeća sa pozicije

njegovog finansijskog obezbeđenja; prognozira perspektivno finansijsko stanje preduzeća; otkriju dostupni izvori sredstava i oceni mogućnost i svrsishodnost

njihove mobilizacije; prognozira položaj preduzeća na tržištu kapitala i dr.

Postoje dve etape analize, i to: a) ekspres-analiza finansijskog stanja i b) detaljna analiza finansijskog stanja.

Ekspres-analiza se vrši kroz tri etape:

8


1) pripremnu etapu,2) prethodni pregled knjigovodstvenog obračuna i3) ekonomski referat i analizu obračuna.

Cilj pripremne etape je da se donese odluka o svrsishodnosti analize finansijskog izveštaja. Ova etapa počinje sa upoznavanjem sa revizorskim zaključkom. Razlikuju se standardni i nestandardni revizorski zaključak. Standardni revizorski zaključak predstavlja pripremljen unificiran i kratak dokument koji sadrži pozitivnu ocenu revizora ili revizorske firme o verodostojnosti pojedinih informacija u izveštaju i njihove podudarnosti sa važećim normativnim dokumentima. Nestandardni revizorski zaključak je obično obimniji od standardnog i po pravilu sadrži neke dopunske informacije koje mogu poslužiti korisnicima obračuna. Ove zaključke razmatraju revizorske firme.

Druga etapa analize je “prethodni pregled knjigovodstvenih obračuna”. Cilj te etape je da se ocene uslovi rada u obračunskom periodu, da se odrede tendencije osnovnih pokazatelja delatnosti, kao i kvalitativne promene u imovinskom i finansijskom položaju preduzeća.

Treća etapa ekspres-analize je ''ekonomski referat i analiza obračuna''. Njen cilj je opšta ocena rezultata privredne aktivnosti i finansijskog stanja preduzeća. Detaljna analiza finansijskog stanja, u odnosu na ekspres-analizu, vrši se sa većim stepenom detaljizacije u interesu različitih korisnika.

2.3.Zadaci i ciljevi finansijske analizeFinansijsko stanje preduzeća može se ocenjivati sa tačke gledišta dugoročne i kratkoročne perspektive. Kod ocene kratkoročne perspektive polazi se od likvidnosti i solventnosti. Pod likvidnošću neke aktive podrazumeva se njena sposobnost da se trasformiše u novčana sredstva. Stepen likvidnosti odrenuje se trajanjem vremenskog perioda u toku koga ta transformacija može da bude ostvarena po cenama približnim prosečnim tržišnim. Solventnost je sposobnost da se blagovremeno i u punom obimu izvrše dospele obaveze.

Zadatak finansijske analize je:1) ocena aktive preduzeća i izvora njegovog finansiranja;2) ocena veličine i sastava resursa potrebnih za održavanje postignutog

ekonomskog potencijala preduzeća i proširivanje njegove deletnosti;3) ocena izvora dopunskog finansiranja;4) analiza sistema kontrole stanja i efikasnosti korišćenja finansijskih

resursa;

9


5) proučavanje forme finansiranja (dugoročni i kratkoročni krediti, robni krediti, gotovina), i

6) ispitivanje rizika koji nastaje sa datim izvorima sredstava.

Uspešnost ekonomske svrsishodnosti funkcionisanja preduzeća meri se apsolutnim i relativnim pokazateljima. U finansijskoj analizi razlikuju se pokazatelji ekonomskog efekta i ekonomske efikasnosti. Ekonomski efekat je apsolutni pokazatelj koji karakteriše rezultat delatnosti.

Ekonomska efikasnost je relativni pokazatelj koji uporenuje dobijeni efekat sa troškovima ili resursima koji su korišćeni za postizanje tog efekta. Takav pokazatelj već može da se koristi u prostorno-vremenskim uporenenjima. Preduzeće redovno vrši analizu svog finansijskog rezultata. Finansijski rezultat je razlika izmenu finansijskih prihoda i rashoda. Ovaj rezultat pokazuje uticaj finansijskih odluka na čist rezultat preduzeća. Elementi i uzroci dobijenog rezultata su veoma raznorodni. Komponente tog rezultata treba da se analiziraju posebno. Izmenu željenog i stvarnog stanja može da nastupi nesklad. Kritični nesklad izmenu željenog i realnog finansijskog stanja predstavlja finansijski problem.

Kao izvori finansijskih problema mogu da se pojave: finansije i finansijski menadžment kao takvi; narušavanje i problemi sistemskog karaktera: tehnologija, sredstva

proizvodnje, upravljanje personalom, odsustvo kontrole i dr.

Finansijskoj analizi treba da prethodi opštesistemska analiza. Za vreme opštesistemske analize može da se koristi metod morfološke analize. Prednost ovog metoda se sastoji u tome što je ostvarljiv pri prisustvu malog obima informacija o problemu koji se proučava. Ovaj metod se najčešće koristi kod prognoziranja mogućeg ishoda fundamentalnih istraživanja. Korišćenje ovog metoda je moguće kod pronalaženja novih tržišta.

Pri korišćenju morfološkog pristupa svi subjekti se dele na grupe, od kojih se svaka podvrgava detaljnom proučavanju. Takav pristup omogućava sakupljanje podataka za kasnija istraživanja. Morfološki prilaz je povezan sa strukturnim uzajamnim vezama menu objektima, pojavama i koncepcijama. Jedan od njegovih principijelnih aspekata je sveopštost. Ta sveopštost pretpostalja korišćenje celishodnog znanja o objektu.

Osnovu informacijskog obezbeđivanja sistema finansijske analize čini bilo koja informacija finansijskog karaktera:

knjigovodstveni obračun; izveštaji finansijskih organa; informacije institucija bankarskog sistema; informacije sa berzi;

10


dopunske informacije (analitički računi, reklamacije, planovi, dokumentacija prihoda-rashoda i dr.).

Analiza informacija može da se vrši u cilju:1. kontrole i dijagnostike stanja, i2. prognoziranja razvoja preduzeća, pri čemu kod prognoziranja treba

ostvariti dijagnostiku stanja ustanovivši uzrok pojave problema.

3. DOKUMENTOVANJE KAO FAKTOR KONCEPTA EFEKTIVNOSTI I EFIKASNOSTI U POSTUPKU OBAVLJANJA REVIZIJE U JAVNOM SEKTORU

Revizori su obavezni da dokumentuju revizorski dokaz, jer takva dokumentacija:1

potvrđuje revizorsko mišljenje, povećava uspešnost i delotvornost revizije, služi kao izvor informacija za sastavljanje revizorskog izveštaja, služi kao dokaz da je revizor poštovao revizorske standarde, olakšava planiranje i nadzor, pomaže profesionalnom razvoju revizora, dokazuje da je posao revizije zadovoljavajuće obavljen i pruža dokaz o obavljenom radu u slučajevima da se revizor ubuduće

poziva na taj rad.

Vodeći računa da budu zadovoljene sve okolnosti i potrebe revizora u vezi sa svakom pojedinačnom revizijom, revizor sam osmišljava i organizuje dokumentaciju jer oblik i sadržaj dokumentacije nije propisan, već je revizor dodeljuje na osnovu:

prirode angažmana, forme izveštaja o obavljenoj reviziji javnog sektora, prirode kompleksnosti posla revidiranog konceptom efikasnosti i

efektivnosti, prirode i stanja računovodstvenog sistema internih kontrola

revidirane budžetske institucije i potrebe u konkretnim uslovima.

Sadržaj i oblik dokumentacije koja potkrepljuje revizorski dokaz odražava stepen revizorove profesionalnosti, iskustva i znanja.

Praksa je da revizor prikupi dokumentaciju koja se odnosi na: zakonski okvir u kojem posluje entitet javnog sektora,

1 www.intosai.org

11


internu regulativu kojom se određuje poslovanje javnog sektora, ugovore i zapisnike, opšte informacije o samom entitetu, dokaz o planiranju revizije,dokaz o revizorovom razumevanju

računovodstvenog sistema i sistema internih kontrola date budžetske institucije,

dokaze o proceni rizika,

Obim dokumentacije koju će revizor prikupiti u svoj radni dosije je pitanje profesionalnog prosuđivanja, zato što nije neophodno niti moguće dokumentovati svako pitanje koje revizor razmatra. U tu dokumentaciju mogu i parlament i vlada imati uvid, ali je ne mogu koristiti kao zamenu za svoju računovodstvenu evidenciju.

Revizor ima obavezu da sačuva određene informacije za koje je zakonom naloženo da imaju karakter “poslovne tajne“, to jest da ih ne obelodani javnosti. Međutim, revizor može da ih obelodani u skladu sa potrebama prakse i u skladu sa zakonskim i profesionalnim zahtevima, u slučaju da su dokumentovane informacije van obaveze „čuvanja poslovne tajne“. Iz toga proizlazi da se moraju uspostaviti odgovarajući postupci za obezbeđenje i čuvanje dokumentacije revizora.

Samo ukoliko je revizorska dokumentacija potpuna, odnosno kada je revizorski dosije u skladu sa propisanim standardom revizije, revizor može da izvede validan zaključak i da ga obelodani u svom izveštaju o obavljenoj reviziji entiteta javnog sektora.

Adekvatna dokumentacija je takođe važna zbog preispitivanja dokumenata, nadzora nad revizorskim osobljem i osiguranjem kvaliteta, odnosno ona:a) omogućava Vrhovnoj revizorskoj instituciji da:

utvrdi da li su ostvareni ciljevi revizije, se osigura da je delegiran rad obavljen na propisani način, proceni ocene do kojih je revizor došao u toku revizije i utvrdi

oblasti gde bi mogao da bude neophodan dodatni rad radi prikupljanja dokaza potrebnih za sastavljanje zaključaka ili davanje preporuka, i

izvrši preispitivanje revizorskih radnih dokumenata nadzor revizorskog osoblja na efikasniji i efektivniji način.

b) obezbeđuje osnov za vršenje nezavisnih revizija u cilju osiguranja kvaliteta.4. ULOGA FINANSIJSKE REVIZIJE U ZADOVOLJENJU POTREBA NAJŠIRE JAVNOSTI

Glavna ciljna grupa čije potrebe revizori moraju da zadovolje , na početku XX

12


veka, jeste najšira javnost. U dosadašnjem periodu skoro isključivo je bilo potencirano zadovoljavanje potreba menadžera i akcionara u reviziji privatnog sektora dok su ostale potrebe, ne tako malog broja interesenata u društvu bile vrlo malo naglašavane. Izazovi sa kojima se revizorska profesija suočava danas, nikada nisu bili veći kao i mišljenje da je sada povoljan momenat za sve one koji se bave istraživanjima u reviziji sa akcentom na područje javnih očekivanja u budućnosti. Suštinska uloga revizije :

učiniti pouzdanijim finansijske informacije za potrebe svetskih tržišta kapitala

revizorsko izveštavanje tela i organa iz javnog sektora širom sveta ( sa ciljem sve većeg poverenja najšire javnosti i u rad tih organa i tela ).

Korisnici koji čitaju te finansijske izveštaje očekuju :

tačne informacije , iako je poznato da ne mogu biti apsolutno tačni zato što su dobrim delom zaosnovani na proceni,

finansijske informacije ne smeju da obmanjuju,odnosno poverenje u revizorski izveštaj i revizorsku dužnost da podatke prezentuje kakvim jesu.

Zadaci revizora :

primarni zadatak revizora po principu „ istinito i fer “ je da prosudi da li su objavljene finansijske informacije prezentovane na korektan način , tj. potvrdu korisniku za donošenje ekonomskih odluka bez straha

revizor treba da proceni da li su finansijske informacije obmanjive ili frizirane da ekonomske entitete prikažu na tzv vedriji način nego što su u stvarnosti.

Od revizora se , prema aktuelnoj situaciji zahteva jedan novi trend a odnosi se na proširenje obaveza revizorskih izvršioca i na računovodstvene principe kao i konsalting usluge koje će značiti novu proveru znanja za buduće revizore.

Specifičan zahtev u reviziji javnog sektora jeste razmatranje zakonitosti i ispravnosti budžetskih transakcija gde najšira javnost očekuje od revizora kontrolu finansijskih izveštaja od strane sastavljača i njegove zakonske

13


legalnosti . Prema tome revizor će prilikom ispitivanja ispravnosti podataka i visine izdataka u zakonskim okvirima ispitati i prirodu izdataka .

Razne interesne grupe ukazuju potrebu za upoznavanjem rada upravnih odbora kao i ponašanja i integriteta menadžmenta kao i revizorskog viđenja boniteta konkretne organizacije , sistem upravljanja zaposlenima i ponašanjem direktora i posebno , da li postoje dogovori koji obezbeđuju odgovornost i javnost radu . Prateći svetske trendove od računovodsva i revizije će se zahtevati da razviju veštine koje idu mnogo dalje od onih dosadašnjih relativno uskih domena računovodsva što doprinosi pitanje ko će sutra biti revizor kao i potrebu za formiranjem multidisciplinarnih timova revizije.

U oblasti računovodsva okruženje sa naglašenom potrebom za javnošću , od računovođa i revizora će zahtevati posedovanje znatno većeg iskustva u odnosu na problematiku nefinansijske prirode. Usluge jemstva ( assurance services ) ubuduće će biti u stanju da pruže samo multidisciplinarne profesije.

5.ULOGA FINANSIJSKE REVIZIJE U ZAŠTITI I OČUVANJU INTERESA INVESTITORA

Prilikom odabira područja u koje će investirati, od svih prethodno navedenih determinanti, investitori insistiraju na definisanoj ulozi finansijske revizije u okviru jedne ekonomije. Ona se tiče ispitivanja računovodstvenih iskaza, odnosno ispitivanja godišnjih finansijskih izveštaja sa ciljem davanja mišljenja o tome da li oni objektivno i istinito prikazuju stanje svoje imovine, kapitala i obaveza, kao rezultata poslovanja preduzeća.

Opšte poznata i potvrđena činjenica je da su godišnji finansijski izveštaji finalni proizvod njihovog računovodstvenog procesa. Sva javna preduzeća su dužna da na kraju jedne poslovne tj. finansijske godine sačine i prezentuju godišnje finansijske izveštaje. Prilikom sastavljanja godišnjih finansijskih izveštaja, svoj uticaj ostvaruje čitav niz zahteva, koji se pre svega, odnose na računovodstveno merenje tj. procenjivanje, kao i, sa druge strane, zahtevi za otkrivanjem, tj. objavljivanjem podataka u propisanoj formi. Osnovni cilj pomenutih zahteva jeste da stvore pretpostavke za fer i pošteno finansijsko izveštavanje brojnih eksternih korisnika, između ostalih i investitora.

14


Tako, na primer, vrlo opreznu ekonomsku politiku vodila je Slovenija, što joj je donelo višestruke koristi. Naime, ova ranzicijska država je privlačila aktivne ino-investicije, uz zadržavanje u vlasništvu najprofitabilnijih biznisa (telekom, banke, osiguravajuća društva,trgovina), tako da je, na primer, priliv ino-investicija bio dvostruko manji u idnosu na Hrvatsku, ali je zato ino-dug Slovenije bio dva puta manji. Međutim, ostale tranzicijske zemlje su vodile drugačiju ekonomsku politiku u odnosu na Sloveniju, što je i rezultiralo velikim ino-dugovanjima.

Tako, na primer, po glavi stanovnika Poljska je privukla 117 dolara inostranih investicija, ali je, istovremeno njen dug premašio 91 milijardu dolara. Po visini ino-investicija u samom vrhu je i Češka (366 dolara po glavi stanovnika), ali je i zaduženost visoka (iznosi 27 milijardi dolara).

Ukoliko postoji želja da se shvati pravi značaj ove funkcije finansijske revizije, neophodno je podsetiti se činjenice da je konstantno prisutna mogućnost od nepodudaranja interesa menadžmenta preduzeća sa interesima investitora, čija je imovina, na taj način izložena gubitku.2

Važnost funkcije finansijske revizije u osiguranju osećanja potpune sigurnosit i poverenja u mehanizam tržišta kapitala i države kao regulatora i kontrolora tog mehanizma, postaje evidentna ukoliko se pođe od mesta i uloge investitora u okviru nacionalne ekonomije, a posebno na tržištu kapitala.

6. ULOGA FINANSIJSKE REVIZIJE U IMPLEMENTACIJI NOVOG JAVNOG MEANDŽMENTA ( NPM)

Odluka o uvođenju obavezne revizije javnog sektora predstavlja izuzetno važan korak u započinjanju reforme javnog sektora, koji, međutim, mora simultano biti praćen vrlo ozbiljnim aktivnostima oko uvođenja novog javnog menadžmenta. Za razliku od zemalja tradicionalne tržišne kapitalističke privrede, izgrađenih institucija, tradicije, celokupne društvene strukture i infrastrukture, naša zemlja se nalazi u predvorju navedenih procesa. Uloga finansijske revizije u implementaciji novog javnog menadžmenta jevažan korak u započinjanju reforme javnog sektora, koji mora biti praćenozbiljnim aktivnostima.

2 Prof. dr Slobodan V. Vidaković, „Eksterna revizija finansijskih izveštaja“, Novi Sad, 2007. god.

15


6.1. Novi NPM - aktuelna doktrina upravljanja javnim sektoromJavnost danas zahteva uzimanje njihovog mišljenja u obzir, što se ogleda i u čestim promenama političkih ciklusa. Stoga je neophodno proizvesti izveštaje koji će biti dostupni ljudima koji nisu profesionalci iz javnog sektora ili računovodstva, radi spoznaje poreskih obveznika gde se njihov novac troši i šta je društvo dobilo zauzvrat, tako da je u naučnu praksu uveden pojam transparentnosti, koji najbolje oslikava dostupnost lica informacijama.

U svojoj studiji "Governance in transition: Public menagment reforms in OECD countries" OECD ističe da je glavna karakteristika NPM modela veća pažnja na rezultate i uvećanje vrednosti novca, opadanje autoriteta i povećanje fleksibilnosti, pojačana odgovornost i kontrola, orjentisanost na klijente i usluge, ojačan kapacitet za razvijanje strategije politike, i uvođenje konkurencije i drugih tržišnih elemenata.

Sve nam ovo govori da je u javnom sektoru bitan način promene razmišljanja, i da se mora drugačije sagledati državna uprava, te da se trebaju približiti koncepti javnog i privatnog menadžmenta, što uslovljava intezivne računovodstvene promene.

6.2. IPSAS (INTERNATIONAL PUBLIC SECTOR ACCOUNTING STANDARDS) - važan faktor u procesu poboljšanja transparentnosti javnog sektoraUkupnu finansijsku poziciju subjekta javnog sektora regulišu u velikoj meri Međunarodni računovodstveni standardi javnog sektora IPSAS, koji su usredsređeni na principe i praksu izveštavanja, i promovisani zbog poboljšanja položaja građana, koji su korisnici javnog sektora.

IPSAS su više smernice koje pojedine zemlje moraju poštovati, i umnogome su pod uticajem britansko-američke tradicije i iskustva, što za mnoge zemlje predstavlja teškoću u primeni, ali i ne znači da se oni ne mogu primenjivati kao optimalni set standarda. Putem njih sublimirana je rešenost IFAC-a da utiče na odgovornost javnog sektora putem razvoja računovodstvenih standarda i promovisanjem njihovog prihvatanja. Računovodstvo obezbeđuje oruđa za efektnu komunikaciju između zainteresovanih strana. Samim tim i pred svaku vladu se nameće kao obaveza da finansijski izveštaji uključuju

16


izveštaj o finansijskom položaju, izveštaj o gotovinskim tokovima, izveštaj o promenama u neto imovini i kapitalu.

Uvođenje odgovornosti prema javnosti, zahteva nove pristupe ne samo u izveštavanju, već i u proceni performansi. Finansijski indikatori nisu dovoljni, zbog toga je nephodno razviti odgovarajuću komunikacionu vezu sa zakonodavstvom, potom inovirati praksu planiranja poslovanja, unaprediti finansijsku informaciju i računovodstveni informacioni sistem, prihvatiti alternativne pristupe u pružanju usluga i obavezati vladu za dugoročno ulaganje u postojeće javne usluge i obnoviti kompetencije državne službe.

6.3. Nedostaci u finansijskim izveštajima Javnih preduzeća ustanovljeni revizijomRačunovodstveni standardi i zakonski propisi su jasni u zahtevu da preduzeća prikazuju imovinu na isti i objektivan način. Potencira se značaj pravilnog pozicioniranja stalne imovine i kapitala javnih preduzeća i to se radi o bilansnim pozicijama visokih vrednosti (prirodna bogatstva, telekomunikaciona dobra, saobraćajna infrastruktura, elektroenergetska infrastruktura, infrastruktura komunalnog života), i da bi neadekvatno prezentiranje u bilansima predstavljalo nacionalnu nebrigu i pogodan uslov za otuđivanje i bespravno prisvajanje.

Ocenjivanje racionalnosti gazdovanja i efikasnosti menadžmenta upravljanja javnim preduzećima, moguće je tek onda kada su stalna imovina i kapital realno iskazani u bilansu, u suprotnom se ne može objektivno prosuđivati.

Uvid u bilanse većeg broja javnih preduzeća indicira na tipične nedostatke u bilansnim iskazima stalne imovine i to: Imovina u svojini javnih preduzeća stečena ili tokom osnivanja, ili tokom poslovanja, ne nalazi se evidentirana u poslovnim knjigama, tako da je koristi neko drugi, ko nije vlasnik te imovine; Javna preduzeća u svojim poslovnim knjigama vode delove stalne imovine koja nije u njihovom vlasništvu, a da se pri tome ne javlja nikakav zahtev drugog subjekta koji bi dokazivao svoje vlasničko pravo; U svojim poslovnim knjigama javna preduzeća vode imovinu koju usled nedostataka relevantne dokumentacije nije u stanju izvršiti zemljišnoknjižno uknjiženje.3

3 Prof.dr Slobodan V. Vidaković, „Finansijsko izveštavanje-Osnova upravljanja biznisom“, Fakultet za uslužni biznis-Novi Sad, Novi Sad, 2005.godine

17


Preduzeća koja nisu procenjivala svoju imovinu, imaju nisku pozicioniranu vrednost. U vreme prvog talasa procenjivanja, procena se vršila samo na osnovu podataka u bilansu, procene u njima su bile veoma niske, jer su iskazane vrednosti stagnirale za realnim i tržišnim vrednostima zbog rasta inflacije.

Javna preduzeća su takve imovinske vrednosti koje su bile verifikovane od strane nadležnog organa, kasnije samo dalje prilagođavale primenom koeficijenata rasta cena na malo. Rezultat svega toga je da su nisko pozicionirani elementi aktive uticali na iskazivanje nerealnog periodičnog rezultata. I kod iskaza kapitala bilansne pozicije koje predstavljaju razliku između bilansno iskazane imovine i bilansno iskazanih obaveza, revizija finansijsko računovodstvenih izveštaja javnih preduzeća indicirala je niz nedostataka. Prilikom bilansiranja kapitala u javnim preduzećima problemi se javljaju pri bilansiranju osnovnog kapitala, kao i pri bilansiranju promenljivog dela kapitala. Funkcija osnovnog kapitala je da se javnosti predstavi masa osnovnog kapitala koja služi kao garancija poveriocima, pružajući im sigurnost od potencijalnog rizika gubitka sredstava.

Razlikovanje osnovnog kapitala upisanog u sudu i osnovnog kapitala u bilansu posledica je dva uzroka, prvi kada se osnovnom kapitalu pripisuje revalorizacija, drugo kada zbog direktnog knjiženja odgovarajućih promena na kapitalu dolazi do odstupanja prikazanog kapitala od realnog stanja osnovnog kapitala.

Prisutna je praksa da se greške u knjiženjima odražavaju na pogrešan prikaz osnovnog kapitala. Saobrazno tome pogrešno se obračunava revalorizacija pozicija stalne imovine i kapitala, takva se greška potom godinama provlači uz pogrešan prikaz veličine osnovnog kapitala. Odnos kapitala i stalne imovine drastično je iskrivljen, što utiče na stvaranje velike razlike između revalorizacionih prihoda i rashoda, bilo u korist jednog, ili drugog, što znači produkovanje neosnovanih revalorizacionih prihoda i rashoda, koji znače nerealan prikaz finansijskih rezultata.

Bilansiranja su često pogrešna i na pozicijama promenljivog dela kapitala, tako da na primer preduzeća koja su vršila procenu kapitala, njihovi procenitelji su, ne posedujući dovoljno računovodstvenog znanja i razumevanja, jednostavno pozicije rezervi i neraspoređenog dobitka preselili na poziciju osnovnog kapitala.

Menadžment javnih preduzeća bez elementarnog računovodstvenog znanja i bez želje za angažovanjem relevantnih stručnjaka, prihvata na ovaj način

18


ponuđena rešenja, i na taj način sebe lišavaju prava na prisvajanje neraspoređenog dobitka , a i izbrisane su rezerve.

7. GLOBALNA HARMONIZACIJA FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA

Mnogi istorijski događaji i okolnosti uticale su na razlike prisutne u računovodstvenim rešenjima u svetu. Svetska ekonomska kriza (1929. do 1933.g) je u SAD dovela do osnivanja američke državne Komisije za nadzor berzi sa prevashodnom funkcijom nadzorno-berzanske vlasti u SAD. Zajedno sa predstavnicima Savezne vlade i računovodstveno-revizorske organizacije navedena komisija je 1929.g. bila autor opštih računovodstvenih načela koja su od tog trenutka postala osnovna pravila obavezna za sve članove berze prilikom izdavanja računovodstvenih izveštaja.

Od momenta kada su 1929.g. Njujorška berza i Američki institut za računovodstvo pripremili zajednička stučna pravila, opšta računovodstvena načela (GAAP) su počela da se koriste.

Zemlje članice EZ bile su dvema bitnim činjenicama motivisane da se propisima o polaganju računa završni računi učine razumljivijim. U prvom redu pomenuto nastojanje uslovljeno je potrebom za konstituisanjem zajedničkog tržišta, koje znači brisanje ograničenja između zemalja članica. Druga bitna činjenica motivisana je okolnošću da su se u pojedinim zemljama propisi o polaganju računa delimično veoma različito razvijali.

Do konačnog određivanja važnih direktiva došlo je tek 1984.g. i to sledećim redom: prvu direktivu vezanu za publikovanje, tj. objavljivanje Evropska Zajednica je usvojila 9. marta 1968.g.; četvrta direktiva, koja se odnosi na unifikovane godišnje računovodstvene izveštaje o ekonomskom položaju i uspehu društava kapitala tj. deoničarskih društava zatim, društava sa ograničenom odgovornošću, kao i komanditnih društava na osnovu deonica usvojena je od strane Evropske Zajednice 25. jula 1987.g.; na izradu konsolidovanih bilansa društava kapitala odnosila se sedma direktiva, a Evropska Zajednica ju je usvojila 13. juna 1983.g.; osma direktiva, koja je tretirala eksternu reviziju godišnjih obračuna poslovanja društava kapitala usvojena je 10. aprila 1984.g.

19


Kao rezultat potrebe za harmonizacijom računovodstvenih standarda formirana je još 1973.g. profesionalna računovodstvena institucija, Komitet za međunarodne računovodstvene standarde (IASC) od strane profesionalne grupe računovodstvenih institucija iz Velike Britanije, Irske, SAD, Kanade, Australije, Francuske, Nemačke, Holandije, Meksika i Japana.

IASC sa sedištem u Londonu, objedinio je 140 računovodstvenih tela iz 101 zemlje, te izradio i ažurirao veliki broj standarda koji su našli primenu u većem broju zemalja u svetu. Pored IASC u aktivnosti na donošenju internacionalnih računovodstvenih standarda uključene su i sledeće institucije: Komisija EU; Međudržavna radna grupa eksperata za međunarodne standarde računovodstva i izveštavanja UN; Radna grupa za računovodstvene standarde OECD. IASC se danas razvio u jedinstvenu snagu donošenja Međunarodnih računovodstvenih standarda. Njegovim radom rukovodi Odbor koji se sastojao od maksimalnih 17 članova sa sledećom strukturom: 9 ili 10 članova delegiraju razvijene zemlje; 3 ili 4 člana zemlje u razvoju i do 4 člana delegiraju organizacije koje pripadaju tzv. Konsultativnoj grupi Komiteta. Od 1983.g., IASC uspostavlja usku vezu sa Međunarodnim savezom računovođa (IFAC).

IASC je do sada produkovao 41 međunarodni računovodstveni standard, radeći istovremeno i na revidiranju postojećih odnosno predhodno publikovanih standarda. Sledeće tri grupe daju podršku radu IASC s osnovnim ciljem afirmacije standarda i podrške za njihovu primenu: Međunarodni savez računovođa (IFAC); Nacionalne berze kapitala i Regionalne grupe računovođa, kao što su Savez računovođa Azije i Pacifika i Inter-američko računovodstveno udruženje.

Jedino telo koje se bavi donošenjem međunarodnih standarda revizije je Međunarodni savez računovođa (IFAC), nastao je 1977.g. u čijem sastavu se danas nalaze 142 računovodstvena tela iz 103 razne države. IFAC ima prema odredbama Statuta dva upravljačka tela: Skupština i Savet. S ciljem tehničke realizacije svog programa rada IFAC je osnovao 8 stalnih komiteta zaduženih i odgovornih na niz pitanja međutim problematikom donošenja međunarodnih standarda revizije bavi se samo Komitet za međunarodnu revizorsku praksu (IAPC) koji u ime Saveta IFAC-a ima posebno ovlašćenje da izdaje javne nacrte i uputstva u vezi sa opšteprihvaćenim revizorskim praksama kao i sa formom i sadržinom revizorskih izveštaja. Medjunarodni standardi revizije pokrivaju sva esencijalna pitanja revizije, tako da su svrstani u odredjene grupe po tretiranim pitanjima.

20


U devet grupa odnosno sekcija su svrstani standardi: Uvodna grupa obuhvata predgovor standardima, rečnik termina i okvir Međunarodnih standarda revizije; Druga grupa pod nazivom Odgovornosti; Treća se odnosi na Planiranje revizije; Četvrta grupa se odnosi na Internu kontrolu; Peta grupa pokriva problematiku Revizorskih dokaza; Šesta je posvećena Korišćenju rada drugih; Zaključke revizije i izveštavanja tretira sedma grupa pitanja; osma grupa se odnosi na Specijalne oblasti, tj. područja i deveta grupa pokriva problematiku Usluga srodnih revizija.

21


ZAKLJUČAK

Da bi se stekao uvid u obim i sadržaj imovinsko finansijskog položaja i uspeha privrednog subjekta za koji je zainteresovan, korisnik mora raspolagati razumljivim godišnjim (ili polugodišnjim) računovodstvenim izveštajima. Revizor treba da obezbedi dokaze koji su značajni i koji potkrepljuju mišljenje revizora kao i da je revizija obavljena u skladu sa međunarodnim standardima revizije.

Cilj međunarodnih standarda je da uspostavlja standarde i trajne putokaze u pogledu radne dokumentacije vezanu za reviziju finansijskih izveštaja. Revizor treba da sastavi radne papire koji su detaljni i potpuni da bi obezbedili ukupno razumevanje revizije. Najbitniji cilj svake revizije je formiranje i saopštavanje zainteresovanim korisnicima mišljenja o saglasnosti finansijskog izveštaja sa ustanovljenim kriterijumima.

Vlasnici preduzeća na osnovu finansijskih izveštaja donose važne investicione odluke, takođe i ocenjuju kvalitet rada menadžmenta. Za korisnike, računovodstveni izveštaji su veoma značajni jer im pružaju informacije za strateško odlučivanje. Veoma je važna eksterna verifikacija računovodstvenih izveštaja jer ona potvrđuje istinitost i objektivnost tih informacija i na taj način povećava sigurnost korisnika izveštaja.

Finansijski izveštaj treba da obezbedi informacije o finansijskoj poziciji, učinku, i promenama u finansijskoj poziciji, koje koriste velikom broju korisnika prilikom donošenja ekonomskih odluka. Dokazi su bitni dokumenti i informacije i na osnovu dokaza se mogu potvrditi istinitost, konzistentnost i komparativnost računovodstvenih izveštaja. Glavni princip pripreme radnih papira se ogleda u organizovanju informacija i kao da se mogu interpretirati i da se obim posla prikaže u sažetoj formi. Radni papiri treba da budu pravilno oblikovani, da sadrže zaključke, da budu indeksirani.

Menadžment mora da uspostavi sisteme kontrole poslovnih procesa, što znači da uspostavi sistem registrovanja podataka i kreiranja informacija u skladu sa odgovarajućim standardima. Nezavisna revizija svojim nalazima govori o kvalitetu napred navedenih sistema i o kvalitetu ekonomskih informacija sadržanih u računovodstvenim izveštajima.

22


Sva javna preduzeća u zemljama Evropske Unije moraju da se pridržavaju međunarodnih računovodstveno – revizorskih standarda. Finansijskoj reviziji javnog sektora doprinose računovođe, menadžment, profesionalne organizacije i država.

Generalno, zadaci finansijske revizije javnog sektora se svode na analizu finansijskih informacija, utvrđivanje obima i strukture kapitala i finansijske strukture. Revizija finansijskih informacija je analitička interpretacija raspoloživih informacija na bazi kojih se može doneti ocena o postojećem finansijskom stanju javnog preduzeća, o mogućnostima razvoja poslovanja istog i načinima pribavljanja dodatnih izvora finansiranja.

Primenom pravila sadržanih u Međunarodnim računovodstvenim standardima omogućena je jednoobraznost i uporedivost u iskazivanju podataka u finansijskoj reviziji javnog sektora. Cilj finansijske revizije javnog sektora je da se obezbede informacije o poslovanju javnog preduzeća, finansijskom položaju, itd,., koje su neophodne za upravljanje i menadžment, kao i za spoljne korisnike u donošenju ekonomskih odluka. Ekonomske odluke koje donose korisnici izveštaja finansijskih revizora zasnovane su na procenama sposobnosti preduzeća da blagovremeno i u kontinuitetu izvršavaju svoje obaveze prema dobavljačima, kreditorima, državi i zaposlenima.

Da bi se ciljevi finansijske revizije javnog ostvarili, oni moraju da ispoljavaju kvalitativne karakteristike, kao i poštovanje ključnih načela pri sastavljanju finansijskih izveštaja. Podaci dobijeni finansijskom revizijom javnog sektora predstavljaju bazu za registar podataka o bonitetu pravnih lica i neophodni su elementi makroekonomskog informisanja u zemlji i donošenje strateških odluka.

23


LITERATURA

1. Prof. dr Slobodan Vidaković, „Eksterna revizija finansijskih izveštaja“, Novi Sad, 2007. god.

2. Prof. dr Slobodan Vidaković, „Finansijsko izveštavanje-Osnova upravljanja biznisom“, Fakultet za uslužni biznis - Novi Sad, Novi Sad, 2005. god.

Internet izvori:www.intosai.org

24

Documents

SEMINARSKI RAD - Finansijska revizija u funkciji poboljšanja informativnih mogućnosti finansijskih izveštaj