Novi Pazar, april 2015

1

IRMAA

2

Sadržaj

Uvod................................................................................................................................................2

Porodica...........................................................................................................................................3

Vaspitanje u porodici.......................................................................................................................4

Moralno vaspitanje u porodici.........................................................................................................6

Autoritet u funkciji vaspitanja u porodici........................................................................................7

Zaključak.......................................................................................................................................10

Literatura........................................................................................................................................12

3

Uvod

Porodica je takva društvena zajednica za kojom svaki pojedinac oseća potrebu, jer su ciljevi koji

se u njoj ostvaruju temelji celokupnog čovekovog života i zbog toga je ona najsvestranija i

najjedinstvenija skupina od vitalnog značaja za svakog člana društvene zajednice.

Prvo socijalno i životno okruženje u kome se dete nalazi je porodica. U tom malom kolektivu

dete stiče prva iskustva o ljudima, o njihovim međusobnim odnosima, o životu i njegovim

problemina . Dete tu stiče i osnovne utiske o samom sebi, o svojoj ličnoj vrednosti, o svom

položaju u ljudskoj zajednici. Prva iskustva ujedno su i najvažnija. Ona ostavljaju u detetu

najdublji trag, jer deluju na njega dok je za sve vrlo otvoreno. Zato prva životna iskustva stvaraju

osnovu, polaznu tačku celokupnog psihičkog razvoja čoveka. Na njima pojedinac gradi svoje

stavove prema životu, ona su temelj za razvoj ljudske ličnosti.

Svoje lične stavove prema svetu dete izgrađuje neprestanim učenjem. Osnovu učenja na ovom

uzrastu čini najpre proces identifikacije. Pri tom dete nesvesno uzima odrasle kao uzor, oponaša

ih u svom vladanju, ali se ne zadržava na tome. Identifikacija nije sam puko oponašanje. Ona se

sastoji u tome da se dete poistovećuje sa svojim uzorom, u njemu nalazi sebe, njegove emocije

doživljava kao svoje, njegove težnje, misli i odluke smatra svojima. Ha taj način osobine,

stavove i oblike ponašanja odrasle ličnosti presađuje u vlastitu ličnost, pretvarajući ih u elemente

sopstvene individualnosti.

Psihoanalitičari nastoje da prikažu da je porodica ne samo institucija preko koje se ostvaruje

socijalizacija u tom smislu što porodica deluje da se usvoje društvene norme nego da je porodica

i faktor od koga zavisi u kakvu će se ličnost dete razviti.1 Način na koji roditelji nagrađujući i

kažnjavajući nastoje da postignu da dete usvoji društvene norme određuje ne samo norme

ponašanja deteta nego determiniše i njegovu ličnost.

1 Ivković, M. (2003) Sociologija obrazovanja. Knjaževac: DIP ,,NOTA” Ministarstva za rad i socijalnu politiku Republike

Srbije.

4

Možemo reći da je porodica u izvesnom smislu posrednik između deteta i šire društvene

zajednice. Ona je najpogodnija škola za emocionalne i socijalne odnose. Porodica se ne može

izdvojiti iz opšte zakonitosti društvenog života, ona je sastavni deo društva i materijalno je

zavisna o njemu. Upravo zbog toga porodični život služi oblikovanju zajedničkog iskustvenog i

doživljajnog bogatstva članova porodice.

Porodici pripada najvažnija funkcija u vaspitavanju deteta i to zbog toga:

što je uticaj porodice na dete prvi;

što ona deluje u najranijim godinama formiranja ličnosti, i

što je njen uticaj najtrajniji.

U tesnoj vezi sa pitanjem autoriteta roditelja je i pitanje atmosfere u porodici. U nezdravoj

porodičnoj atmosferi deca su razdražljiva, naprasita, drska, slabo uče, gube samopouzdanje i

veru u ljude. Zbog i radi toga emocionalna atmosfera u porodici treba da je vedra, prijatna i

ljudska, bez napetih situacija. Nju karakteriše uzajamna ljubav među roditeljima, njihova

međusobna pažnja, predanost, stalna težnja da jedno drugome i deci učine život u porodici

sadržajnijim i lepšim. Porodica ima veliki uticaj na psihički razvoj dece, na formiranje njegove

ličnosti, socijalni razvoj i mentalno zdravlje, pa je njena uloga nezamenljiva. To je i prirodno, jer

je porodica prva socijalna sredina u kojoj se dete razvija.

Porodica ima veoma značajne vaspitne zadatke koje može uspešno da ostvaruje ukoliko za to

postoje sledeći uslovi: mentalna i moralna zrelost roditelja i njihova pripremljenost, kao i

određena sposobnost da se bave vaspitnim procesom; emocionalna povezanost deteta sa

roditeljima i drugim članovima porodice, iz čega proizilazi osećanje deteta da je željeni član

porodice, da joj pripada te da u njoj može naći oslonac; usklađeni odnosi između članova

porodice, međusobna prisnost i mogućnost da u uzajamnoj saradnji rešavaju porodične

probleme; primenjivanje takvih metoda u vaspitanju, koje polaze od unutrašnjih dispozicija

deteta, ostavljaju dovoljno prostora za slobodno opredeljivanje i razvijanje samostalnosti

individue.

Porodica

5

Porodica se definiše kao osnovna društvena ćelija i kao jedna od najsloženijih, najstarijih i

najtrajnijih društvenih grupa. Ona zahvata vrlo različite strane ljudskog života, pa zbog toga

postoji čitavo bogatstvo značenja i objašnjenja, od filozofskih, socioloških, psiholoških,

vaspitnih, socijalnih, pa do ekonomskih i pravnih.

U društvenim odnosima u kojim društvo preuzima brigu edukacije počevši od predškolskog

uzrasta i dalje, ova funkcija porodice se smanjuje. Takođe, na to je uticala i ekonomska funkcija

porodice – da li se odvija u njoj ili izvan nje, da li ženski članovi učestvuju u obavljanju te

funkcije. Za razliku od robovlasničkog i feudalnog društva, kapitalistički način proizvodnje i

buržoaski politički sistem udaljavaju kako ženu tako i muškarca od same edukativne uloge u

porodici. I biološka funkcija porodice je pokazala svoju evoluciju.

Socijalna funkcija porodice se ogleda u odgoju i brizi za potomstvom, do zaštite od napada i

ugrožavanja slobode pojedinca. Danas su se funkcije porodice promenile, ali je i dalje ona ostala

važna društvena institucija, koja ima veliku ulogu u životu svakog pojedinca i u svakom

društvenom sistemu.

Porodica je takva društvena zajednica za kojom svaki pojedinac oseća potrebu, jer su ciljevi koji

se u njoj ostvaruju temelji celokupnog čovekovog života i zbog toga je ona najsvestranija i

najjedinstvenija skupina od vitalnog značaja za svakog člana društvene zajednice. Upravo ta

potreba da uspostavi nit zajedništva, čoveka današnjice nanovo upućuje na porodicu. Porodični

život je sasvim sigurno najintimnija sfera traženja i ostvarivanja čoveka i čovečnosti.

 

 

Vaspitanje u porodici

Uloga roditelja nije samo da donese dete na svet i stara se o njemu tokom detinjstva, već i da

osposobi dete kako bi moglo udovoljiti zahtevima života koji je pred njim. Roditelji utiču na

čitav socijalni, emocionalni, intelektualni razvoj deteta, što je rezultat kontinuiranog procesa i

međusobnog odnosa roditelj – dete. Emocionalne veze stvorene u porodici traju tokom celog

6

života i služe kao prototip za socijalne odnose u široj društvenoj okolini. U okviru porodice se

odvija učenje govora, socijalnih i emocionalnih veština, intelektualnih sposobnosti,

kompetencije, moralnih i socijalnih vrednosti.

Porodica predstavlja veoma važan faktor za socijalni razvoj deteta, tj. razvijanje prihvatanja od

drugih ljudi i interakciju sa njima ili razvijanje ponašanja za izbegavanje socijalnih kontakata.

Nedostatak socijalnih, emocionalnih i intelektualnih podsticaja rezultira određenim teškoćama u

razvojnom periodu deteta.2 Rezultati istraživanja pokazuju da bliski porodični odnosi imaju

veoma snažnu ulogu u otklanjanju mnogih poteškoća u razvoju deteta. Takođe i osećaj sigurnosti

koji roditelj u odnosu na dete može razviti utiče na napredovanje deteta, na donošenje odluka,

uspostavljanje poverenja u druge ljude. Deca koja imaju osećaj sigurnosti i dobar odnos sa

roditeljima postižu bolji uspeh u školi, kao i u aktivnostima u kojima dokazuju svoju posebnost.

Sigurnost, pozitivni odnosi u porodici, kritika i podsticanje veoma su značajni za objašnjavanje

različitih situacija i ulazak u nove aktivnosti kako bi dete preuzimalo i neke nove uloge.

Veliku ulogu roditelji imaju i u detetovom moralnom razvoju koji se odvija u interakciji sa

drugim ljudima kao i s obzirom na samu individuu. Moralno prosuđivanje pretpostavlja

postojanost, nesebičnost, odlučnost, uspostavljanje saradnje sa drugim ljudima, pridržavanje

pravila ponašanja dogovorenih između individua i institucionalnih pravila društva. Da li će

roditelji uspeti u svemu ovome, zavisi od nekoliko činilaca: pre svega roditelji trebaju da vole

svoje dete, da ono bude željeno; oni treba i da umeju da vaspitavaju dete jer sama ljubav, ma

koliko da je važna, nije i dovoljna; roditelji trebaju da imaju uslove za vaspitanje deteta, a

najvažnije je da detetu posvete dosta vremena.

Porodica ima veoma značajne vaspitne zadatke koje može uspešno da ostvaruje ukoliko za to

postoje sledeci uslovi3:

- mentalna i moralna zrelost roditelja i njihova pripremljenost, kao i određena sposobnost

da se bave vaspitnim procesom

- emocionalna povezanost deteta sa roditeljima i drugim članovima porodice, iz čega

proizilazi osećanje deteta da je željeni član porodice, da joj pripada te da u njoj može

naći oslonac

2 Golubović Z. (1981). Porodica kao ljudska zajednica. Zagreb, Napred.

3 Kapor - Stanulović N. (1985). Psihologija roditeljstva. Beograd, Nolit.

7

- usklađeni odnosi između članova porodice, međusobna prisnost i mogućnost da u

uzajamnoj saradnji rešavaju porodične probleme

- primenjivanje takvih metoda u vaspitanju, koje polaze od unutrašnjih dispozicija deteta,

ostavljaju dovoljno prostora za slobodno opredeljivanje i razvijanje samostalnosti

individue.

Roditelji treba svesno i promišljeno, sistemski i organizovano da deluju, da dete ne bude

prepušteno samom sebi. Mnogi roditelji ne shvataju važnost fizičkog razvoja svog deteta. Nisu

svesni mogućnosti svog uticaja na dete da ono bude zdravo, jako i otporno. Imaju obavezu da

deci obezbede uslove za higijenske akotivnosti, da budu čista i uredna. Neophodno je da nauče

dnevni red, da im se obezbedi mogućnost za zdrav san.

Važno je posticati dečije pozitivne intelektualne postupke i omogućiti mu široku lepezu

intelektualnih aktivnosti.4 Pored intelektualnih treba čuvati i negovati estetske vrednosti kao i

negovati dečiju kreativnost kojom se stvara duhovni proces koji traje sve vreme njegove

egzistencije, pa je samim tim podložan i promenama i uticaju različitih faktora ali je ipak

najraniji ili početni period razvoja svake osobe od izuzetne važnosti.

Moralno vaspitanje u porodici

Cilj moralnog vaspitanja usmeren je na formiranje slobodne, humane i moralne ličnosti

koja će tokom svoga života težiti uspostavljanju istinskih ljudskih odnosa, u kojima će čovek biti

najvrednije biće, ceniti se i poštovati njegovo dostojanstvo i gde će se ostvariti bratstvo i

jednakost svih članova ljudske zajednice.

4 Маtејеvić М., (2007). Vrеdnоsnе оriјеntаciје i vаspitni stil rоditеlја. Niš, Filоzоfski fаkultеt.

8

Mladi moraju znati šta je moral, čemu služi i kakvi su njegovi zahtevi s obzirom na ljudske

postupke.5 Stičući znanja o moralu dete se osposobljava da pravilno vrednuje svoje ponašanje,

ponašanje drugih ljudi i da zauzima kritičan stav prema takvom ponašanju i delovanju.

Ostvarivanje ovog zadatka zahteva da se kod mladih ličnosti formiraju sposobnosti za

ocenjivanje moralnih vrednosti koje se manifestuju u međuljudskim odnosima u različitim

situacijama. Upoznavanjem sa moralnim vrednostima u društvu i osvetljavanjem određene

moralne kategorije u konkretnoj situaciji, omogućićemo mu da aktivnim uključivanjem sebe u

društvenu delatnost postigne sposobnost da ispravno ocenjuje svoje postupanje.

Pri razvijanju moralne svesti jako je važno razvijanje odgovornosti prema sebi i društvu.6

Čovekovo ponašanje treba da zavisi o vlastitoj kontroli, što afirmira odgovornost pred sobom i

društvom. Sa razvojem ljudske svesti razvija se i njegova samosvest. Što se ličnost više

osamostaljuje, što više postaje svestan svoje vlastite aktivnosti i njene efikasnosti, to je i veća

njena samosvest, koja mu postaje merilo za njegovu vlastitu aktivnost i odlučivanje. Tu

samosvest u moralnom životu nazivamo savešću. Savest je znači, savest o vlastitoj krivici zbog

pogrešnog postupanja i oslobađanje zbog pravilnog delovanja.

Mlade treba vežbati u moralnim postupcima i tako formirati moralne navike. Navike doprinose

da se pojedinac u određenim okolnostima vlada onako kako treba. Ukoliko su formirane pravilno

i dobro one osiguravaju tačne i adekvatne postupke u raznim životnim situacijama: u porodici,

školi, radnoj organizaciji, tokom jela, u komunikaciji sa ljudima... Od navika zavisi odnos

pojedinaca prema drugim ljudima, pa one predstavljaju temelj ponašanja. O moralnim navikama

zavisi i odnos pojedinaca prema radu, dužnostima i obavezama, prema pravilima zajedničkog

života.

U različitim životnim situacijama potrebno je postupiti u skladu sa moralnim stavovima. Takvo

ponašanje traži snagu volje i čvrstinu karaktera. Razvoj pozitivnih osobina volje i karaktera kod

deteta je jedan od veoma bitnih zadataka moralnog vaspitanja. Kod deteta treba razvijati

pozitivne voljene osobine kao što su: odlučnost, inicijativnost, smelost, čvrstina, izdržljivost i

upornost, a suzbijati negativne osobine u koje ubrajamo: kolebljivost, lenjost, površnost,

5 Livingston K. (1998). Činjenice o usvojenju napisane sa ljubavlju. Beograd, Kreativni centar.

6 Jovanović B. (1998). Porodično vaspitanje. Jagodina, Učiteljski fakultet.

9

nesamostalnost, neodgovornost7. Volja je tesno povezana sa karakterom, zato se često kaže da je

volja kičma karaktera. Razvoj moralne svesti, emocija i volje, čoveku daje određeni moralni lik.

Pod karakterom podrazumevamo osnovne karakteristike moralnog lika čoveka po kojima se on

ističe kao moralna ličnost u svim svojim postupcima. Karakter se razvija od najranijeg doba do

kraja života. Krajnji cilj moralnog vaspitanja je formiranje pozitivnog karaktera. Kod deteta treba

razvijati pozitivne crte karaktera kao što su: čestitost, pravičnost, istinoljubljivost,

druželjubljivost, radnost, svestranost, tačnost, skromnost, kritičnost, samostalnost, doslednost i

dr.

Autoritet u funkciji vaspitanja u porodici

Roditelj je dužan da pazi kako koristi svoj autoritet i da pravilno oceni kada i u kojoj meri

ga treba koristiti a da on ima pozitivan uticaj na razvoj deteta. Očuvati autoritet znači odgajati u

poštovanju dečije ličnosti.8 Roditelji se prema detetu trebaju odnositi kao prema budućem

čoveku a ne vređati ga, ponižavati te ugušivati njegove osećaje, samostalnost, inicijativu i

životnu aktivnost a istovremeno postavljati pred njega zahteve i obaveze koje je dužno

izvršavati. Imati autoritet znači svestrano se brinuti za dete. Dete stiče poverenje u svoje roditelje

ako neprestano oseća da u njima nailazi na oslonac uvek, pa i onda kada greši, kada mu je teško.

Za razliku od pripisanog autoriteta koji zavisi od deteta, njegovom viđenju roditelja, jednu drugu

vrstu autoriteta kontrolišu roditelji. Ova vrsta autoriteta zavisi od roditeljevog posedovanja onoga

što dete želi. U ranoj dobi, a u nekim slučajevima i kasnije dete isključivo zavisi od roditelja

kada je u pitanju zadovoljavanje njegovih potreba. Sve dok je dete u stanju da nešto želi, da mu

nešto fali roditelj ima izvesnu dozu moći nad detetom. Nedostatak samostalnosti kod deteta daje

veliku moć roditeljima tako da oni mogu da manipulišu razvojem deteta onako kako oni smatraju

da on treba da se odvije.9 To se uglavnom menja kada dete uđe u pubertet i polako počinje da se

7 Grandić R. (2007). Prilozi porodičnoj pedagogiji. Novi Sad, Savez pedagoških društava Vojvodine.

8 Golubović Z. (1981). Porodica kao ljudska zajednica. Zagreb, Napred.

9 Ivković, M. (2003) Sociologija obrazovanja. Knjaževac: DIP ,,NOTA”

10

osamostaljuje. Ono je tada dovoljno odraslo da samo pribavi stvari koje bi zadovoljile njegove

potrebe i stoga uticaj roditelja je sveden na minimum. U tom periodu, opšte je poznato da je decu

jako teško kontrolisati i uticati na njihovo ponašanje jer su oni skloni pobunjeničkom i

ratobornom stavu, generalno gaje netrpeljivost prema bilo kakvoj vrsti autoriteta i nepoštovanja

roditelja.

Pošto roditelji poseduju sredstva koja zadovoljavaju detetove želje oni stoga imaju i moć

nagrađivanja i kažnjavanja. Vrlo je efektan autoritet koji je baziran na nagradama i

kažnjavanjima, jer tada dete najbolje uči.10 Pod nagradom se podrazumeva sve ono što može

zadovoljiti potrebe deteta. Ako je dete gladno, mleko koje mu roditelj daje je zapravo nagrada.

Pod kaznom se smatra uskraćivanje detetovih potreba i nanošenje bola. Svaki roditelj zna da vrlo

lako može uticati na detetovo ponašanje koristeći se principom nagradi i kazni. Sva ponašanja za

koja roditelj smatra da su poželjna, nagrađena su na određeni način kako bi se potakla i usadila u

psihu deteta, a sva ona nepoželjna ponašanja se kažnjavaju kako bi se suzbila. Ovaj princip

učenja pokazao se kao delotvoran i kod životinja i sprovedeni su mnogi eksperimenti gde su

životinje učile i bile manipulisane posredstvom nagrada i kazni. „ Roditelj nagradama

potkrepljuje određena ponašanja, a kaznama gasi ostala ponašanja “. Posle određenog broja

ponavljanja nagrada i kazni dete se može kontolisati pukim obećanjem da će biti nagrađen ili

kažnjen ukoliko nešto uradi, odnosno, ne uradi.

Svaki roditelj se u vaspitanju svog deteta susreo sa dilemama oko nagrađivanja i kažnjavanja -

od kog uzrasta početi, kog intenziteta pohvale i represije treba da budu, da li će kod deteta postići

očekivane rezultate...

Što se naučne teorije i istraživanja tiče, veliki broj stručnjaka se zalaže za povremeno

nagrađivanje i kažnjavanje.

Ono što svaki značajan dečiji postupak treba da prati je svakako roditeljov komentar. To što je

vredno valja pohvaliti, istaći, a ono što je za osudu okvalifikovati kao loše. Detetu treba dosledno

objašnjavanjem i postupcima pomoći da izgradi svoj sistem ocenjivanja pojava i postupaka.

Ministarstva za rad i socijalnu politiku Republike Srbije

10 Kapor - Stanulović N. (1985). Psihologija roditeljstva. Beograd, Nolit.

11

Uvek je važno da shvati u čemu je pogrešilo, da razume i na isti način oceni prestup.11 Tada

postaje dovoljno i povremeno nagraditi ili umereno kazniti bilo iskazivanjem ljutnje,

uskraćivanjem neke željene aktivnosti ili odlaganjem zadovoljenja neke želje. Često se ističe

negativan efekat prekomernog i obaveznog nagrađivanja, koje tada gubi na stimulativnoj moći.12

Dete navikne na nagrade i one prestaju da ga motivišu. Mnogo pozitivnije deluje povremeno

nagrađivanje, jer dete izvesno vreme zamišlja nagradu, koju će ponašajući se na određeni način

dobiti. Takođe i obavezno kažnjavanje razvija formalistički, „ profesionalan “ odnos, lišen

topline i ljubavi. Dete koje ima topao odnos sa roditeljima intenzivno doživljava krivicu i kad

nije kažnjeno, ukoliko njegovo ponašanje zaslužuje i dobije prekor.

Važno je da kazne budu konstruktivne. Šta to znači? Da budu konkretne tj. da u postupanju sa

detetom kaznite njegovo konkretno ponašanje ili situaciju, a ne neku njegovu opštu osobinu ili

pokazane emocije. Bilo bi dobra da roditelji shvate da i deca imaju pravo na negativne emocije

baš kao i odrasli.

Nagrađivanjem se uspostavlja bliskiji odnos sa detetom, utičete na njegovo samopouzdanje,

stvaranje pozitivne slike o sebi, građenje poverenja. Može se desiti da će brzo početi da očekuje

određene nagrade za neka ponašanja, što će stvoriti uzajamnu manipulativnu vezu. Ono što se

kupuje detetu ne treba da bude nagrada već dogovor između roditelja i deteta.

Ono u čemu se svi slažu, kada je podizanje mladih naraštaja u pitanju, je da se najbolji efekti

postižu onda kada roditelji uspostave topao odnos prema detetu. Pri tome je važno kako roditelji

pokazuju ljubav detetu. Dete koje je svesno ljubavi roditelja prema njemu, ima najbolje uslove

da se razvije u stabilnu ličnost.13 Ono iz te ljubavi, koju mu roditelji pokazuju crpi za život

neophodno osećanje sigurnosti. Zatim, stvara se čvrsta veza između roditelja i deteta, pa svi

primenjeni načini usmeravanja dečijeg ponašanja nalaze pravi put i postižu dobre rezultate.

Roditelj koji ima topao odnos prema detetu, koga dete svesno i intenzivno voli, uspeva i kad

primenjuje zasluženu kaznu i dete ga zbog toga što kažnjava ne voli manje, već kaznu smatra

11 Livingston K. (1998). Činjenice o usvojenju napisane sa ljubavlju. Beograd, Kreativni centar.

12 Маtејеvić М., (2007). Vrеdnоsnе оriјеntаciје i vаspitni stil rоditеlја. Niš, Filоzоfski fаkultеt.

13 Jovanović B. (1998). Porodično vaspitanje. Jagodina, Učiteljski fakultet.

12

opravdanom jer razume njegovo negodovanje. Nije cilj vaspitanja da dete bude pokorno i

poslušno već da izgradi i usvoji sopstveni sistem vrednosti i da ga se pridržava.

Imajući u vidu ove faktore, roditelji trebaju pazljivo da ocene kako da koriste svoj autoritet

prilikom nagrađivanja i kažnjavanja kako bi osigurali da njihovo dete lako nauči ono što njihovi

roditelji žele i time se postaraju da se dete zdravo razvija kao ličnost.

Zaključak

Vaspitavanje dece je utiskivanje postojećih obrazaca za neko buduće vreme u kome će se ti

obrasci sigurno primenjivati, a što znači da će u većoj ili manjoj meri biti nepromenljivi.

Vaspitavanje je dvosmeran proces u kome se ne formiraju samo deca već i roditelji.

Nespremnost društva da zaštiti porodicu i nespremnost roditelja da se u procesu vaspitanja i sami

menjaju u skladu sa promenjenim porodičnim i društvenim okolnostima su neke od uzroka

porodične i društvene dezintegracije.

Deca od roditelja ne primaju samo ljubav i nežnost, već i pogled na svet, način života i odnos

prema društvu.14 Pored ostalih, roditelji imaju i ulogu vaspitača i disciplinskog starešine. Oni

teže da se njihova deca ponašaju po normama koje su oni usvojili. Ako deca tako postupaju, kaže

se da su odnosi u porodici harmonični i da je porodica uravnotežena. Pogotovu će tako biti ako

se i svi ostali članovi porodice tako ponašaju. Međutim, događa se da se svi članovi porodice a

posebno roditelji i deca, ne pridržavaju istih moralnih normi. U tom slučaju porodični sistem nije

dobro integrisan i dolazi do ponašanja pojedinih članova porodice koje je suprotno očekivanom.

Dete je individua za sebe, potpuno osobena i jedinstvena, koja se stalno menja i razvija. Samo

ukoliko se poštuje dete i sve njegove različitosti, ono će moći da uzvrati na isti način.

14 Golubović Z. (1981). Porodica kao ljudska zajednica. Zagreb, Napred.

13

Suština je da dobar ili loš roditelj nisu nepromenljive i konačne kategorije. Menjamo se, rastemo,

sazrevamo sa našom decom, sami kreiramo i modifikujemo metode vaspitanja u skladu sa

okolnostima, uzrastom, porodičnom situacijom. Veština vaspitanja upravo je u tome šta ćemo

uraditi sa onim što smo poneli iz primarne porodice. Korisne stvari trebalo bi zadržati, one

manje prijatne promeniti i prilagoditi svom detetu. Neki ljudi, sa druge strane, čitaju literaturu i

zamišljaju idealan sistem vaspitanja. Međutim, vremenom ih sama realnost demantuje, jer ne

postoji jedinstveni sistem vaspitnih pravila, niti je vaspitanje nešto što možemo da naučimo. Vrlo

često roditelji nesvesno počinju da liče na svoje očeve i majke, čak izgovaraju identične rečenice

i rade ono za šta su bili sigurni da nikada neće.

Međusobni odnos u porodici, zasnovan na uzajamnom uvažavanju, garancija je dobrih odnosa u

budućnosti. Ukoliko ukazujete poverenje i poštovanje svom detetu, ono će razumeti da ga

shvatate kao ličnost sa sopstvenim stavovima, uverenjima, potrebama. Zahvaljujući tome, biće

slobodno da bude to što jeste, imajući u porodici večitog saveznika.

Ukoliko roditelji ukazuju poverenje i poštovanje svom detetu, ono će razumeti da ga shvatate

kao ličnost sa sopstvenim stavovima, uverenjima, potrebama. Zahvaljujući tome, biće slobodno

da bude to što jeste, imajući u porodici večitog saveznika.

Literatura

1. Milić A. (2001). Sociologija porodice - Kritika i izazovi. Beograd, Čigoja štampa.

2. Pejić R. (2007). Uloga roditelja i njihov odnos prema detetu. Sarajevo, Filozofski fakultet.Zbornik.

3.Ivković, M. (2003) Sociologija obrazovanja. Knjaževac: DIP ,,NOTA” Ministarstva za rad i socijalnu politiku Republike Srbije.

4.Gоldnеr-Vukоv M., (1988). Pоrоdicа u krizi. Beograd, Меdicinskа knjigа.

5.Golubović Z. (1981). Porodica kao ljudska zajednica. Zagreb, Napred.

14

6.Grandić R. (2007). Prilozi porodičnoj pedagogiji. Novi Sad, Savez pedagoških društava Vojvodine.

7.Jovanović B. (1998). Porodično vaspitanje. Jagodina, Učiteljski fakultet.

8.Kapor - Stanulović N. (1985). Psihologija roditeljstva. Beograd, Nolit.

9.Livingston K. (1998). Činjenice o usvojenju napisane sa ljubavlju. Beograd, Kreativni centar.

10.Маtејеvić М., (2007). Vrеdnоsnе оriјеntаciје i vаspitni stil rоditеlја. Niš, Filоzоfski fаkultеt.

15