Uvod

Saradnja između predškolske ustanove i porodice je od najvećeg značaja za ostvarivanje

ciljeva vaspitno-obrazovnog rada i polazi od stanovišta da porodica ima ključnu ulogu u životu

deteta. Upoznavanje sa osnovnim karakteristikama porodice (socijalni, kulturni, ekonomski,

obrazovni status itd.) doprinosi razvoju saradnje na način koji odgovara porodici i doprinosi

ostvarivanju osnovnih ciljeva i zadataka vaspitno-obrazovnog procesa.

Kontinuirana saradnja vrtića i porodice doprinosi, kako razvoju deteta i unapređivanju

rada vaspitača tako i razvoju roditeljske uloge.Prvi korak u planiranju saradnje predstavlja

upoznavanje mogućnosti i očekivanja porodice.Osnovni principi saradnje sa porodicom baziraju

se na negovanju partnerskog odnosa, poštovanju ličnosti i uloge roditelja, širokoj ponudi raznih

mogućnosti za uključivanje roditelja,uvažavanju ideja roditelja, ideji da saradnja kao proces

zahteva vreme, strpljivost i zajedničku odgovornost, profesionalnom u odnosu prema

informacijama dobijenim od roditelja, poštovanju privatnosti porodice.

Uslov za zdrav i prirodan razvoj deteta je u prvom redu sređen porodični život. Život

deteta u porodici je, prva, najveća i nezamenljiva škola za dete. Od odnosa koji u porodici

vladaju , zavisi kakvo će biti dečje mentalno zdravlje. Uslovi koji postoje u porodici utiču da se

dete uspešnije razvija ili zaostaje u razvoju. Prema tome, može se reći da se u porodici daje

temelj celokupnog vaspitanja dece. Organizovano predškolsko vaspitanje postaje neophodnost

savremenog života u smislu planskog i sistematskog delovanja na fizički i psihički razvoj

predškolske dece, pa se na taj način smanjuju razlike koje proizilaze iz različitih socio-kulturnih

porodičnih uslova i stvaraju ravnopravni uslovi za razvoj dece ovog uzrasta. Neophodnost

predskolškog vaspitanja nikako ne treba da predstavlja, zamenu podičnom vaspitanju, niti da

oslobađa roditelje obaveze vaspitanja svoje dece jer vaspitanje u vtiću je samo dopuna

porodičnom vaspitanju. Što ukazuje na činjenicu da preškolske ustanove i porodicu treba

kombinovati, a ne suprotstavljati. Veća isprepletenost porodičnog života i predškolskih ustanova,

njihova važna uloga u razvoju i vaspitanju dece, zahteva da se mnogi elementi koji karakterišu

porodično vaspitanje unesu u vaspitno-obrazovni rad sa decom u predškolskim ustanovama i

1

obrnuto. Na taj način roditelji i vaspitači upućeni su na međusobnu saradnju kako bi obezbedili

ujednačene sadržaje, sredstva i metode vaspitanja deteta.

Porodica ima veliku ulogu i u stavaranju osnova moralnog vaspitanja deteta. Ovo

vaspitanje odvija se u porodici, pre svega, kroz interakciju članova šire porodice, i zavisi od

međusobnih odnosa roditelja i odnosa roditelja prema samom detetu. Ono što je karakteristično

za dete predškolskog uzrasta jeste da se ono indentifikuje sa ponašanjem svojih roditelja , kao i

sa njihovim moralnim stavovima. U tom periodu ono je izrazito emocionalno vezano za svoje

roditelje. Sve što se događa u porodici , utiče na dete tj. na stvaranje njegovog moralnog lika. U

skladnoj porodici u kojoj postoje korektni odnosi, puni ljubavi i poštovanja dete stiče ljubav

prema radu, poštovanje društvene imovine, i odraslih ljudi

2

.

1. Teorijski pristup istraživanju

1.1. Pojam porodice

Porodica je primarna društvena grupa koja se zasniva na bio-reproduktivnim, bio-seksualnim,

bio-socijalnim, socio-zaštitnim i socio-ekonomskim vezama muža i žene, njihove rođene i

usvojene dece, koji su međusobno spojeni brakom, srodstvom i udruženi radi lakšeg

zadovoljavanja raznovrsnih potreba ličnosti, društva i porodice.

Formulisani su brojni sociološki pristupi porodici. Osnovni su porodica kao: društvena ustanova,

društvena grupa i društvena zajednica. Porodica kao društvena ustanova je najstarije shvatanje

porodice. Čovek se po pravilu rađa, raste, živi i umire u porodici. U njoj su članovi vezani

mnogobrojnim i različitim vezama. Otuda nam je ona najbliža društvena i pravna ustanova. Ovaj

pristup sadrži pravne odrednice porodice, smatrajući je zajednicom lica vezanih brakom, kao

društvenom ustanovom i srodstvom. Nesporno je da je porodica pravna ustanova, ali je u pitanju

samo jedan društveni aspekt. Porodica kao društvena grupa zasniva se na funkcijama porodice.

Kao biološka i socijalna grupa porodica obavlja brojne celishodne funkcije u svim društvima

kroz istoriju. Porodica se tako tretira kao najvažnija društvena grupa, osnovni organizacioni oblik

društvenog života, kolevka ljudske prirode, osnovna jedinica društva i sl.

Porodica kao osnovni oblik zajedništva omogućava zadovoljavanje najvitalnijih ljudskih

potreba. Funkcije porodice imaju dva aspekta, biološki i socijalni. Biološki aspekt podrazumeva

porodicu kao okvir zadovoljavanja osnovnih bioloških potreba čoveka. Socijalni aspekt

omogućava zadovoljavanje određenih oblika društvenosti, kao generičkog svojstva ličnosti. Oba

aspekta sadržana su u osnovnim funkcijama porodice: produženje vrste (biološko-seksualna i

emotivna podfunkcija) i staranje i vaspitanje dece (ekonomsku i zaštitnu).

3

1.2. Karakteristike i funkcije predškolskog vaspitanja u porodici

Kada govorimo o uspešnosti vaspitanja dece u porodici treba naglasiti da značajnu ulogu

u tome imaju socijalni i pedagoški uslovi u porodici kao i odgovornost roditelja za vaspitanje

deteta. Obilje negativnih pojava u porodici kao što su zanemarivanje deteta, alkoholizam, loši

odnosi među roditeljima, nizak kulturni i emocionalni nivo odnosa među članovima porodice,

odražavaju se na poremećaje u razvoju i u vaspitanju deteta.

„Uloga porodice u vaspitanju deteta, proističe iz prirode odnosa u porodici, u kojima su

njeni članovi vezani krvnim srodstvom, zajedničkim uslovima života, interesima teškoćama,

radostima,i emocionalnim vezama.” ( Lukić, Havelka, D., 1985., str. 42-43.)

Naučne činjenice potvrđuju da osnovne vrednosti porodičnog vaspitanja čini skladna

porodica, u kojoj dete, odnosno deca i svaki član imaju svoje mesto i uloge. Ovi uslovi

neposredno utiču na emocionalni,socijalni i moralni razvoj deteta i formiranje najznačajnijih

crta karaktera gde spadaju hrabrost, optimizam, samopouzdanje, socijabilnost, snalažljivost i dr.

Vaspitanje u porodici sastoji se i u prenošenju iskustava, pravila, normi, i odnosa u društvu na

iskustvo i na ponašanje deteta.

U savremenoj pedagoškoj nauci preovladava mišljenje da se u porodici stvaraju osnove

fizičkog, društvenog, i moralnog vaspitanja i razvoja deteta.

„Fizičko vaspitanje i razvoj u porodici ne tiče se samo pravilne ishrane već i organizacije

odmora, sna, higijenskih navika, ali i fizičke aktivnosti deteta. Mnoga istraživanja pokazuju da

većina roditelja ne pridaje potreban značaj fizičkom vaspitanju deteta. Oni pod time uglavnom

podrazumevaju samo sportske aktivnosti u kasnijem dobu, i akcenat stavljaju na brigu o zdravlju

i ishrani deteta.Ne treba zaboraviti da fizičko vaspitanje deteta u porodici upravo zavisi od ličnog

odnosa roditelja prema fizičkoj aktivnosti i sportu.“ ( Lukić, Havelka, D., 1985.,str. 46-49.)

Porodica ima veliku ulogu i u stavaranju osnova moralnog vaspitanja deteta. Ovo vaspitanje

odvija se u porodici, pre svega, kroz interakciju članova šire porodice, i zavisi od međusobnih

odnosa roditelja i odnosa roditelja prema samom detetu. Ono što je karakteristično za dete

4

predškolskog uzrasta jeste da se ono indentifikuje sa ponašanjem svojih roditelja , kao i sa

njihovim moralnim stavovima. U tom periodu ono je izrazito emocionalno vezano za svoje

roditelje. Sve što se događa u porodici , utiče na dete tj. na stvaranje njegovog moralnog lika. U

skladnoj porodici u kojoj postoje korektni odnosi, puni ljubavi i poštovanja dete stiče ljubav

prema radu, poštovanje društvene imovine, i odraslih ljudi.

Pored primera odraslih, na moralno vaspitanje deteta u tiče i njihovo nastojanje da osposobe

dete da bude samostalno u obavljanju zadataka. U formiranju osnova za moralno vaspitanje u

porodici od izuzetne važnosti je i radno vaspitanje. Radno vaspitanje u porodici može da se

ostvari ako se dete uključi u zadatke i poslove koje roditelji obavljaju u kući, a koji su u skladu

sa mogućnostima i sposobnostima samog deteta. Radnim vaspitanjem dete stiče radne navike,

tačnost, urednost, ljubav prema radu i svest o njegovoj potrebi i značaju.

Svaki roditelj mora biti svestan da najznačajniji uticaj na vaspitanje deteta ima on sam i

ostvaruje ga ličnim primerom, jer se deca indentifikuju sa njihovim stavovima i ponašanjem, i od

njih traže najveću podršku i podsticaj. Zbog toga primarni uslov vaspitanja deteta je svakako

topao i spontan odnos roditelja prema detetu, ispunjen stvarnim sadržajem ljubavi i razumevanja

i poštovanja dečije ličnosti. Mnogi roditelji prave grešku kada govore da sa decom imaju

prijateljski odnos, da jedni drugima prašataju i da se ne svađaju. To je u suštini površna fraza ,

kojom većina roditelja ustvari prašta sama sebi za postupke koje ne treba da čine pred detetom.

U slučajevima kada dete učini sličan postupak, roditelj ga grdi rečima da je ono malo i da nema

prava da čini iste stvari koje čini roditelj. „Roditelj sam treba da postupa pred detetom ispravno,

jer će ga na taj način najbolje vaspitati i da se i ono ponaša onako kako to on očekuje od svog

deteta. To je bitno i za stvaranje osećaja sigurnosti kod dece, jer se tako formira dečiji karakter,

odnosno vlastiti stav u obliku samosvesnosti, hrabrosti, ponosa a sve to pomaže da se ujedno

ima i zdrav odnos prema drugim ljudima i okolini uopšte.“( Lukić, Havelka, D., 1985., str. 49-

50.)

Takođe za vaspitanje deteta u porodici, neophodno je postojanje reda u organizaciji života,

poštovanje pravila te organizacije od strane svih članova, i postojanje odnosa poštovanja među

samim članovima.

U uslovima modernog društva kada su roditelji često prinuđeni da deo svojih ulog prebace

na predškolsku ustanovu, važno je da uvek imaju na umu činjenicu da ljubav, sigurnost i zaštitu

5

koji oni pružaju svom detetu ne može da zameni ni jedna vaspitno-obarazovna institucija, bez

obzira na njihovu stručnu osposobljenost. Roditelji sa ustanovama mogu da podele uloge u

vaspitanju i razvoju sposobnosti, osobina i crta karaktera deteta, ali treba da znaju da je njihova

uloga, a time i odgovornost znatno veća.

1.3. Karakteristike i funkcije vaspitanja u dečjem vrtiću

„Ako posmatramo istorijski, začetke predškolskih ustanova predstavljali su azili, sirotišta

za decu bez roditelja, a jedna od prvobitnih funkcija bila je preuzimanje brige o deci dok su

roditelji na poslu, ili pak kada su ulovi roditeljskog doma nepovoljni za njihov razvoj.“

(Kamenov, E., 2006., str.157-159)

Predškolske ustanove dugo su tretirane kao čuvališta dece u jednom periodu njihovog

življenja. Do velike promene dolazi sredinom prošlog veka kada se težište rada i ciljevi

predškolskog vaspitanja prenose sa fizičkog zdravlja i izgrađivanja dobrih navika na

socioemocionalni razvoj da bi kasnije istaknuto mesto zauzeli kognitivni razvoj i sposobnosti

potrebne za uspeh u školi.

Sa razvojem društva pojavljuje se i potreba da se oba roditelja za određeni period

oslobode brige o deci, ali se tim oslobađanjem ne umanjuje njihova briga, odgovornost, a ni

ljubav prema njima. Naprotiv, omogućava im se da oni obavljaju neke druge funkcije u radu,

društvenim aktivnostima, slobodnom vremenu itd. U oblasti vaspitanja i obrazovanja postaje

neophodna društvena intervencija, uz prenošenje nekih sadržaja i oblika na institucije i vaspitače

i obuhvatanje sve ranijih uzrasta koji su nekada bili isključivo u domenu porodice.

Nova saznanja o detetu i otkriće vaspitno-obrazovnih potencijala ranog detinjastava nisu

jedini uzrok promena u shvatanjima širenju mreže predškolskih ustanova i njihovog uključivanja

u sistem vaspitanja i obrazovanja. Drugi uzrok leži u naglom razvitku nauke i tehnike. Ono što je

još karakteristično jeste da mnogim zemljama jedan od glavnih razloga za ukazivanje pažnje

predškolskom vaspitanju i obrazovanju je zapravo potreba za proširivanjem uzrasnih granica

koje obuhvata obrazovni sistem u oba smera.

6

Kada govorimo o predškolskom vaspitanju u institucijama treba napomenuti da ono kao i

vaspitanje u porodici ima određene funkcije i zadatke. Funkcije vaspitanja u predškolskim

ustanovama (vrtićima), mogu se podeliti na tri glavne: vaspitno obrazovna, socijalna i

preventivno –zdravstvena funkcija.

Kada je reč o prvoj funkciji ona podrazumeva harmonični umni, fizički , moralni i

estetski razvoj, neguje stvaralaštvo, deca se uvode u kulturu i pripremaju za uspešno uključivanje

u društvenu zajednicu i školu.

Smisao socijlne funkcije se ogleda u tome da se postigne socijana pravda za svako dete i

da se stvore jednaki ili bar približno jednaki uslovi za život .

Preventivnom dečijom zaštitom obezbeđuje se očuvanje zdravlja i sprečava pojava bolesti, a

istovremeno se obraća pažnja na normalan rast i razvoj kao i na pravilnu ishranu deteta. Fizičko

zdravlje i otporan organizam predstavljaju osnovu celokupnog razvoja ličnosti.

„Organizam koji je fizički zdrav nesumnjivo je jedan od uslova fizičke sreće i životne

radosti, a takođe i normalnog psihičkog razvitka kao i radne sposobnosti. Iskustva i pedagoška

istraživanja pokazuju da slabo zdravlje a posebno bolest u ranom detinjstvu dovode do raznih

poremećja i frustracija koje se manifestuju u dečijem ponašanju. Pored toga bolest deteta može

prouzrokovati zaostajanje razvoja njegovih govornih sposobnosti i društvenih osećanja i takođe

otežati njegovu komunikaciju sa sredinom i sa vršnjacima.“ (Mitrović, D., 1984.str.151.)

Značajna karakteristika vaspitno-obrazovnog procesa u predškolskim ustanovama je i to

što se ovaj proces ostvaruje korišćenjem posmatranja i usmene reči, jer predškolska deca ne

znaju da čitaju i pišu, kao što to umeju školska deca. Dakle na osnovu toga zaključujemo da su

metode i postupci sticanja pojmova i razvijanja sposobnosti takođe specifični. U ovom procesu

deca stiču iskustva i znanja o prirodi u sredini u kojoj žive u direktnom kontaktu sa stvarnošću,

uz rukovodstvo vaspitača, koji odabranim sadržajima i metodama podstiče njihovu prirodnu

radoznalost i orijentiše njihovo opažanje. Vaspitač im pomaže u sticanju predstava i pojmova o

svetu podstiče ih na razne oblike izražavanja i na njihivu komunikaciju sa spoljašnjim svetom.

Specifičnost se još ogleda i u organizovanju vaspitno-obrazovnog procesa u predškolskim

ustanovama. Predškolske ustanove su organizovane na izvesnim pedagoškim načelima, koja se

odnose na celokupan život i rad dece u ovim ustanovama. S obzirom da je u osnovi vaspitanja

7

sam život u predškolskoj ustanovi, to je organizacija života značajan faktor u vaspitanju

predškolske dece. Kao osnovno načelo organizacije života dece u predškolskoj ustanovi može se

uzeti težnja da se život u samim ustanovama približi prirodnim uslovima življenja dece i da se

svakom detetu omogući kontakt sa vršnjacima kao kontakt sa vaspitačem. Pored pomenutog vrlo

je važna i emocionalna podrška i uvažavanja individualnih razlika i osobenosti. Život u ovim

ustanovama po svojoj organizaciji i strukturi razlikuje se od porodičnih uslova. Još jedno od

osnovnih načela rada predškolske organizacije je da ona u isto vreme predstavlja i životnu i

vaspitnu sredinu. To znači da ove organizacije moraju da odgovore elementarnim životnim,

afektivnim i intelektualnim potrebama predškolske dece.

Pored pomenutih karakteristika i funkcija koje ima predškolsko vaspitanje u institucijama

ono još sadrži i određene zadatke. Ono što bi se izdvojilo kao osnovni zadatak jeste da ovo

vaspitanje treba da očuva, podrži, oplemeni i podstiče spontane izraze stvaralačkih potencijala i

mogućnosti deteta na predškolskom uzrastu. Osim ovog glavnog postoje i posebni zadaci koje

možemo svrstati u sledeće : 1) briga za fizički razvoj deteta (a i psihički), 2) briga za

intelektualno vaspitanje deteta 3) društveno-moralno vaspitanje 4) estetsko vaspitanje.

Kad govorimo o fizičkom razvoju deteta vaspitanjem treba ispuniti odnosno odgovoriti

na sledeće zadatke:

očuvati zdravlje deteta i stvoriti kod njega osnovne higijenske navike,

uticati na formiranje spretnosti, kako bi u potpunosti i skladno vladalo

svojom motorikom,

uticati na formiranje fizički skladno razvijenog deteta,

razvijati i oplemenjivti čulnu osetljivost deteta kao osnovne

pretpostavke za spoznaju sveta.

U oblasti zdravstvene zaštite ostvaruje se zdravstveni nadzor i preventivni oblici zaštite, preko

kojih dete usvaja kulturno higijenske navike

Zadaci koje treba ispuniti u oblasti intelektualnog razvoja deteta su sledeći:

treba oplemeniti i podržati razvoj saznajnih sposobnosti kao što su:

radoznalost, spremnost da u okviru svojih mogućnosti izrazi svoja lična

8

iskustva da se interesuje za predmete i pojave da postavlja pitanja i uočava

predmete i samo daje objašnjenja i tumačenja ,

oplemeniti maštu, percepciju, i razvija osnove logičkog zaključivanja i

mišljenja,

stvoriti uslove da dete dobro ovlada govorom i razvija sposobnosti deteta za

sve vidove komunikacije,

podstaći dete da oblikuje svoj unutrašnji svet tj. da razvija osećajnost,

osetljivost za utiske, sposobnost da samostalno inerpretira svoje doživljaje i

iskustva.

Ovi zadaci se ostvaruju preko vaspitnih sadržaja u oblasti formiranja početnih

matematičkih pojmova , razvoja govora i poznavanja prirode i društava.

Predškolsko vaspitanje koje je vezano za društveno-moralni razvoj treba da ispuni

sledeće zadatke.

da oformi dete koje će biti spremno da sarađuje sa drugom decom i

odraslima, da samostalno rešava konflikte, da prema uzrastu učestvuje u

donošenju odluka,

da osposobi dete da obavlja zadatke, da se uključije u grupni rad, da

stiče navike i ljubav prema radu,

da razvije kod deteta osećanje ponosa što je deo određene zajednice,

porodice vrtića...

da dete usvoji osnovne norme ponašanja i rasuđivanja da na svoj način

doživi i izrazi vrednosti ljudskog rada.

Dete na predškolskom uzrastu nije u stanju da shvati sistem moralnih normi u obliku

verbalnih obrazloženja. Zato se u vaspitnom radu sa decom u predškolskim ustanovama

primenjuju određene metode kao što su pohvale, nagrade, kazne pomoću kojih se budi moralna

svest kod deteta, razvijaju osnovna moralna osećanja i navike...

Estetskim vaspitanjem kod dece postiče se njihov intelektualni moralni, socijalni i

emocionalni razvoj.

9

Treba još pomenuti i oblast emocionalnog i voljnog razvoja gde predškolsko vaspitanje

ima sledeće zadatke:

da se formira dete koje je zadovoljno i vedro koje ima poverenja u sebe

i druge ljude,

da razvije pozitivnu sliku o sebi kao vrednoj ličnosti, dobrom drugu, da

osoba čije pozitivne vrednosti izbijaju u prvi plan u aktivnostima,

kolektivu, odnosima prema drugima,

da sačuva sponatanost i iskrenost, otvorenost za nova iskustva, da

postaje inicijativno,

da dete stiče emocionalnu ravnotežu, da nauči da savlađuje impulse,

želje, potrebe da usvoji norme ispoljavanja svojih osećanja, da bude

sposobno da prihvati ograničenje svojih želja.

Deca do kraja predškolskog perioda treba da dostignu određeni nivo govorne kulture.

Izgovor reči treba da bude ispravan i jasan, rečenice gramatički struktuirane i celovite, a rečnik

dovoljno bogat za međusobno razumevanje i praćenje nastave.

“Proces pripremanja dece za školu kreće od onog momenta kada oni dođu u predškolsku

ustanovu, što bi značilo da pripremanje dece za školu nije neka posebna aktivnost ovih ustanova.

Predškolske ustanove doprinose sa pripremanju dece za školu svojim celokupnim pedagoškim

radom, koji se ostvaruje raznovrsnim sadržajima i specifičnim metodama i oblicima.„ (Mitrović,

D.1984., str.32-35)

1.4. Otvorenost predškolske ustanove za stvaranje dobrih odnosa sa

porodicom

Današnje društvo teži ka rešavanju problema na interdisciplinaran način, svestranim

prilazom, razmatranjem problema sa svih mogućih aspekata.

Predškolska ustanova i porodica su činioci koji najduže deluju na dete, sa kojima dete

provodi najveći deo dana i zato je komunikacija među njima neizbežna i neophodna. Ona ne

10

treba da se svodi na običnu ljubaznost, zbog usluge koju predškolska ustanova pruža, već treba

da predpostavlja stvaranje uslova za uključivanje roditelja u organizovan predškolski vaspitno –

obrazovni proces. Na taj način predškolska ustanova realizuje svoju obavezu, za dopunjavanjem

uloge roditelja kao vaspitača svoga deteta a ne njenim zanemarivanjem, čime se obavezuje

vaspitno – obrazovno delovanje pomenuta dva činioca na razvoj ličnosti.

Boravkom roditelja u predškolskoj ustanovi i njihovim obostranim vaspitno –

obrazovnim delovanjem omogućava se i upoznavanje roditelja sa društvenim ciljevima i

stavovima za vaspitanje ličnosti, na osnovu koga su oni u mogućnosti da izrade pozitivan stav za

vaspitni tretman deteta i da isti usaglase sa stavom organizovanog predškolskog vaspitanja i

obrazovanja. Ukoliko ne postoji usaglašavanje postupaka vaspitanja u predškolskoj ustanovi i

porodici, može doći do konfuzije u usvajanju vrednosti i u shvatanju života u koje je dete

uključeno.

Oba činioca, odnosno porodica i predškolska ustanova, za dete predstavljaju izvor

informacija o životu i o svemu što ga interesuje. Njihovo razjedinjavanje doprinosi da dete bira

drugi put za svoje informisanje, put bez konflikta, konfuzija, put koji će za njega biti najlakše

prihvatljiv i razumljiv, ali realno negativan. Konačno, uzajamnim preplitavanjem vaspitnih

postupaka vaspitača i roditelja prevazilaze se razlike u vaspitanju koje proizilaze iz ideje o tome

kakvu ličnost smatramo željenom.

Nepoznavanje deteta i njegovog reagovanja u različitim sredinama i situacijama,

doprinosi tome da roditelji i vaspitači, svako sa svog aspekta žive u ubeđenju da je njihov način

postupanja najispravniji.

Otvarajući se prema porodici, predškolska ustanova zadovoljava sve potrebe roditelja

koji se odnose na upoznavanje uloge porodične atmosfere u razviju ličnosti, a pogotovo njenog

emocionalnog aspekta, kao važne komponente za celokupno formiranje induvidue.

Otvorenost predškolskog organizovanog vaspitanja i obrazovanja ka porodici ima i svoju

psihološku zavisnost, kako sa aspekta deteta, tako i sa aspekta roditelja. Dolazak deteta u

predškolsku ustanovu stvara kod njega osećanje straha od odvajanja od roditelja, straha od

kolektiva itd. Ukoliko se ovi strahovi na vreme ne anuliraju, to može dovesti do trajnih

posledica, koji mogu da se manifestuju u vidu anksiznosti kod deteta u drugim situacijama. I

11

pored prilagođavanja deteta sredini u kojoj se nalazi, ono ipak razmišlja o roditeljima, sa

nestrpljenjem ih očekuje i nalazi u njima veliku utehu, sigurnost i podršku.

Zajednički život roditelja i dece u predškolskoj ustanovi omogućava oslobađanje od

osećanja nepoverenja i straha od vaspitno – obrazovnog i zabrinjavajuće zdrastvenog procesa.

Upoznavajući život deteta u vrtiću, roditelji su spremniji za komunikaciju sa njim, što dovodi do

omogućavanja boljeg razvoja svih aspekata dečije ličnosti. Istraživanja rezultiraju saznanjima da

se u prisustvu roditelja poboljšava emotivno stanje i raspoloženje dece, poverenje kod samih

roditelja, a samim tim i kvalitet u vaspitno - obrazovnom procesu.

Otvorenost predškolske ustanove ka porodici ne znači zanemarivanje uloge roditelja.

Njihovo uzajamno delovanje treba da predstavlja partnerski odnos u vaspitanju deteta. Važnost

roditelja kao vaspitača nije manja u odnosu na značaj vaspitača i drugih stučnih lica. Medjutim

da bi postojao partnerski odnos, neophodno je dobro i duboko poznavanje između ’’partnera’’.

Njihovim upoznavanjem omogućava se pravilan i dobar izbor ciljeva, metoda, oblika i sredstva

za rad sa decom i usaglašavanje njihovog delovanja.

„Partnerstvo između porodice i predškolske ustanove treba usmeriti ka stvaranju uslova

za razvoj deteta, za njegovo stvaranje i kreiranje, za saznavanje i slicno. Uzajamna saradnja u

vaspitno – obrazovnom delovanju na dete i njemu treba da omogući da bude aktivan član i

partner u vaspitnom procesu.“ (Petrović, Z. 1998., str.25)

1.5. Preduslovi funkcionalne saradnje

Za uspešnu saradnju između predškolske ustanove i roditelja potrebno je, pre svega,

poznavanje uslova u koje dete živi i radi u dvema sredinama, kao i poznavanje neposrednih

učesnika u vaspitanju: roditelja, vaspitača, njihovih osobina i slicno. U suštini, potrebno je:

a) Poznavanje deteta – njegovih psiholoških karakteristika, sposobnosti, potreba,

interesovanja itd.,

b) Poznavanje roditelja – njihovog stava prema detetu.

12

Znamo da se roditelji razlikuju međusobno ne samo po profesiji, obrazovanju, starosti,

iskustvu, umešnosti da organizuju svoj i porodičan život, već i po svom stavu prema detetu i

njegovom vaspitanju. Da bi vaspitač razumeo odnos prema detetu i da bi postupio na način koji

obezbeđuje uspešnu saradnju, neophodno je da poznaje osnovni tip roditelja. Naime, postoji više

tipova roditelja: prestrogi, prezabrinuti, ambiciozni, prezauzeti, demokratski, permisivni.

Najboljim saradnicima vaspitača smatraju se roditelji koji spadaju demokratskom tipu.

c) Poznavanje porodične sredine i odnosa između njenih članova – takođe dosta pomaže

vaspitaču da razume dete, njegovo ponašanje, budući da u toj sredini deluju mnogi faktori

i što ih vaspitač bolje poznaje, to će bolju saradnju moći da uspostavi sa roditeljima, da

usmerava njihov svestran uticaj na dete, da bi doprineo ostvarenju osnovnih društvenih

obaveza u podizanju i vaspitanju dece.

d) “Pored poznavanje deteta, roditelja, porodične sredine, od velike važnosti za saradnju je i

sam vaspitač, njegove osobine od kojih su najbitnije, kako navodi Havelka, sledeće: ’’ ...

da je svestrano razvijena ličnost, da stalno prati dostignuća u nauci i stiče iskustva u

praksi, da poseduje široku kulturu i obrazovanje, spremnost za permanentno

usavršavanje, da ima razvijen pravilan odnos prema radu i profesiji, stručnu

osposobljenost za saradnju sa roditeljima.“ (Petrović, Z. 1998., str.25)

1.6. Principi saradnje sa roditeljima

Principi u saradnji sa roditeljima su poznati andragoško-didaktički principi prilagođeni

specifičnim uslovima u kojima vaspitači, u porodicama i predškolskim ustanovama, podižu i

vaspitavaju decu.

Poznavanje principa treba da obezbedi adekvatnu saradnju, kako bi se roditelji odazvali

na saradnju već i aktivnim ucešćem u njoj doprineli pravilnom podizanju deteta.

13

PRINCIP POŠTOVANJA RODITELJA- U saradnji sa odraslima, veoma je važno

međusobno poštovanje. Inicijativu za saradnju moraju dati vaspitači, medicinske sestre, i ostali

stručni saradnici zaposleni u predškolskoj ustanovi.

Ovaj princip nalaže da svako saopštenje upučeno roditelju o njegovom detetu mora biti

isključivo u okviru ličnog kontakta i bez prisustva bilo koje osobe. Zapravo poštovanje ovog

principa doprinosi vezivanju roditelja za vaspitače i da sa poverenjem i voljom prihvate ono što

im se predlaže i o čemu zajednički dogovaraju.

PRINCIP EFIKASNOG KORIŠCENJA VREMENA- Vreme koje stoji na raspolaganju

vaspitnom kadru i roditeljima za njihovu međusobnu saradnju dosta je ograničeno. Zato se javlja

potreba da se ono što efikasnije iskoristi. To vreme za pojedine saradnje može biti :

u jutarnjim časovima, prilikom dovođenja deteta u ustanovu i u popodnevnim

časovima, prilikom odvođenja dece iz ustanove (tada se mogu voditi usputni

razgovori)

u posebno planiranom vremenu koje se obično oragnizuje u popodnevnim časovima

PRINCIP KORISNOSTI – Kada roditelji osete da od saradnje sa vaspitačem imaju

korisnosti, oni će rado dolaziti (i obrnuto), roditelj će imati koristi od saradnje sa osobljem vrtića

ako, odlazeći kući, kako navodi Makarenko, može sam za sebe da zaključi: “ Sad mi je jasno

zašto je to tako i znam sta dalje treba da radim.” Ovo obavezuje da se izvrši selekcija informacija

koje će dalje pokrenuti roditelje kako na razmišljanje o onome što su čuli, tako i na preduzimanje

konkretnih mera. Roditelju treba iznositi samo one podatke koji zabrinjavaju vaspitača i koji

žele rešiti zajedno.

PRINCIP KORIŠCENJA ISKUSTVA RODITELJA- Pre početka razgovora o pojedinom

detetu, polazi se od toga da ga vaspitač manje poznaje od roditelja i to u uslovima rada koji se

sasvim razlikuju od onih u porodici. Roditelji su najćešce zadovljni razvojem svoje dece, što nije

i slučaj sa vaspitačem, koji poseduje niz znanja o razvoju deteta do kojih je došao kroz niz nauka

koje proučavaju razvoj deteta i zna šta se moze očekivati od konkretnog deteta na pojedinim

uzrastima. Vaspitač na osnovu svakodnevnih upoređivanja može donositi zaključke o dečijim

14

sposobostima, mogućnostima i izvršavanju zadataka u različitim aktivnostima. Često, iz želje da

to saopšti roditelju, ne vodi dovoljno računa da je to roditelju već poznato.

Roditelji su vrlo osetljivi kada im se govori o njihovom detetu kao nepoznatoj ličnosti.

Takav stav vaspitača onemogućava dobre međusobne odnose pa se zato mora poštovati iskustvo

roditelja. Dobro je u toku samog razgovora sa roditeljima napominjati “Da Vas podsetim…”, “Vi

to znate…”, “Interesuje me sta Vi mislite o tome…”

Iskazi roditelja su dragoceni za upoznavanje uslova života u porodici i nezamenjivi su

izvor saznanja o pojedinom detetu.

PRINCIP TAKTIČNOSTI – Činjenica je da roditelj mora da bude inicijator saradnje sa

roditeljima istovremeno ga obavezuje da bude taktičan i u pojedinim situacijama da se ponaša

onako kako bi najuspešnije došao do rezultata. Ovo pravilo je popularno nazvano “plus-minus-

plus”. Ono znači da na početku razgovora treba stvoriti prijateljsku atmosferu i da vaspitač treba

da krene od onih informacija koje su pozitivne i kojima se kod roditelja vraća smirenost koja se

na neki način gubi kada se treba razgovarati “ u četiri oka”. Posle ovoga vaspitač iznosi detalje o

ponašanju ili o postignutim rezultatima sa kojima ni on ni roditelji ne tebaju biti zadovoljni, što

kod roditelja izaziva neraspoloženje, nemir, često strah i ljutnju. Kraj razgovora treba biti

protkan optimizmom i uverenjem da je to samo jedna epizodna pojava kod deteta, i da to nije

nista neuobičajno za dete tog uzrasta.

PRINCIP UZRASNE I OBAZOVNE USMERENOST- Roditelji dece predškolskog

uzrasta mogu različite starosne grupe od 20 do 40, poznavanje godina roditelja svojih vaspitanika

je od velike važnosti za zauzimanje adekvatnog stava u saranji. Takođe bitno je poznavanje i

roditeljskog obrazovanja, jer sam nivo obrazovanja roditelja utiče na prihvatanje mišljenja

vaspitača i na veću kritičnost u odnosu na predložene mere za postupanje sa detetom, kao i

proceni postignutih rezultata.

15

1.7. Metode saradnje sa roditeljima

VERBALNE METODE- Živ govor je skoro nezamenljiv u svakodnevnom

sporazumevanju ljudi, te se koriste brojne verbalne metode i u radu s roditeljima. Sadržaj i oblik

saradnje uticaće na to kad i kako se koristi pojedina iz ove grupe metoda.

1. Izlaganje (predavanje, monolog) vaspitača koristi se kada roditeljima treba saopštiti

određene sadržaje koji su njima manje poznati, a neophodno ih je izložiti u kraćem vremenu,

sistematično i s primerima koji obezbeđuju da se izloženo bolje razume.

Da bi roditelji s pažnjom slušali sve što vaspitač izlaže, govor mora biti gramatički

pravilan, zanimljiv, razumljiv, sadržajan. Ovi kvaliteti izlaganja se postižu dobrom pripremom i

dužom praksom, pa se početnicima preporučuju kraća izlaganja.

Priprema podrazumeva da se odredi: šta ce reći; u kom vremenskom trajanju; korisćenje

svima poznatih reci; izbor primera koji će izlaganje učiniti slikovitijim; izvor sredstva koja će se

koristiti.

Uspeh će biti veći ako se napišu teže i njihov redosled, (nije preporučljivo da se

roditeljima čita napisano jer to umanjuje pažnju).

Nedostaci ove metode su: roditelji su uglavnom slušaoci, a tada su manje aktivni nego

kada bi iznosili svoja iskustva ili mišljenja.

Pored izlaganja jednog vaspitača, mogu učestvovati i više lica: oba vaspitača vaspitne

grupe, nosioci stručnih službi (pedagog, psiholog, lekar), upravnik i dr.

2. Razgovor (dijalog) takođe spada u grupu verbalnih metoda.

Koristi se u svim oblicima rada, a naručito u ličnim kontaktima. Ova metoda

podrazumeva da ucestvuju svi prisutni koji to žele, predvođeni vaspitačem koji određuje pravac

razgovora, daje reč sagavornicima i na kraju završava razgovor i predlaže zaključak. U toku

razgovora roditelji se moraju osećati ravnopravnim.

Ovu metodu koristimo kada je na dnevnom redu tema za koju smo sigurni da je

roditeljima poznata i želimo da s njima razmenimo mišljenja, čujemo njihova iskustva,

16

doprinesemo da oni ta iskustva međusobno razmenjuju i da se zajednički dođe do mere koje

treba preduzimati u porodici i vrtiću.

Ova metoda se može koristiti na roditeljskim sastancima kada je tema ponašanje dece u

vrtiću, u porodici, ishrana, lična higijena, aktivnosti koje se organizuju, odmor dece.

Osim na roditeljskim sastancima, ova metoda se koristi isključivo u grupnim i

induvidualnom radu s rodetiljima.

U toku razgovora na roditeljskim sastancima, treba izbegavati pojedinacno imenovanje

deteta. Veština slušanja je jedna od osnova komunikacije.

TEKST METODA~ Osnovni cilj korišcenja ove metode jeste da se kod roditelja razvija

interesovanje za tekst koji se odnosi na razvoj i vaspitanje dece predškolskog uzrasta, čime se

doprinosi samoobrazovanju odraslih za život u porodici. Da bi se tekst mogao koristiti u saradnji

s roditeljima, obaveza vaspitača je da i sam poznaje tekstove koji se odnose na decu ovog

uzrasta, njihovo podizanje i vaspitanje u porodici, vrtiću.

Ovakvi tekstovi omogućavaju roditeljima da budu u toku sa zbivanjima u vrtiću i široj

društvenoj sredini jer se obično tiču sve dece.Ove tekstove koristi izlagalac ili se na njih poziva u

toku svojih učešca u razgovoru.

Poseban značaj imaju tekstovi u kojima stručnjaci razmatraju pojedine probleme u

razvoju dece. Ti tekstovi mogu biti u obliku novinskih članaka ili tekstova u stručnoj i

popularnoj literaturi.Iz tih tekstova se čitaju kraći odlomci, uglavnom s ciljem da se izaganje

ilustruje ili roditelji zainteresuju, kako bi ih kasnije samostalno pročitali u celini.Kada vaspitač

koristi ovu metodu, potrebno je da odabrani tekst čita tečno, ispravno, glasno i s pravilnim

akcentom.

METODA ILUSTRACIJE - Ilustrovano-demostrativne metode se koriste kada

roditeljima želimo da pokažemo ili prikažemo ono što čini osnovni sadržaj nasih informacija.

Putem neposrednih posmatranja, roditelji su u mogućnosti da lakše, brže i jednostavnije dođu do

određenog saznanja, sto će doprineti usmeravanju njihove aktivnosti prema deci.

17

Metoda ilustracije obuhvata rad na predmetima iz prirode, dečijeg stvaralaštva, na

fotografijama, skicama, grafikonima...

Dečije stvaralaštvo posebno privlači pažnju roditelja. Crteži i predmeti koje su deca

izrađivala, pored izložbi, mogu biti i posebna tema za razgovor, naročito kada želimo da

razjasnimo roditeljima etape u dečijem stvaralaštvu.

Način prikazivanje će zavisiti od broja prisutnih roditelja i veličine rada. Kada se

pokazuje crtež manjoj grupi, onda se on drži tako da može biti svima dobro vidljiv, a

pokazivačem se ukazuje na detalje. Za veću grupu roditelja koristi se projektor.

Skice i grafikoni se uglavnom koriste da bi i roditelji i vizuelno sagledali odnose o

kojima se razgovara. Dijafilmove koristimo u predavanjima, ali se pojedine slike iz njih koriste i

kao ilustracije. Sav ilustrovani materijal se može koristiti u uvodnom delu, u toku izlaganja ili na

kraju kao vizualna slika onoga o čemu se razgovaralo.

METODA DEMOSTRACIJE- Za razliku od ilustrativne metode, gde predmete koristimo

u njihovom mirovanju, kod metode demonstriranja prikazujemo proces u kome je sadržana

suština kretanja i stalna promenljivost. Osnovni cilj demonstriranja je da se uoče uzročno-

posledične veze. Demonstracije za roditelje mogu da obuhvate: proces rada s decom, ponašanje

dece u pojedinim situacijama, odnos vaspitača prema vaspitanicima... Prilikom korišcenja ove

metode, vodi se računa da o tome budu blagovremeno obaveštena i deca i roditelji. Za vreme

demonstracije roditelji sede po strani na sedištima kako ih je rasporedio vaspitač kako ne bi

smetali samoj aktivnosti deteta, a da bi istovremeno bili u mogućnosti da prate aktivnost dece i

vaspitača. Posmatrači se ne mešaju u razgovor u toku demonstriranja, niti glasno komentarišu o

onome što se zbiva. Svoja zapažanja, mišljenja i predloge stavljaju do znanja vaspitaču posle

završenih demonstracija, ili nekom drugom prilikom, na roditeljskom sastanku ili pojedinačnom

razgovoru. Pored demonstriranja u kojima učestvuju deca, mogu se vršiti demonstracije u kojima

učestvuju samo roditelji. Za tu priliku vaspitač ponudi problem, roditelji se opredele za uloge i

pokušavaju da prilagode ponašanje i rečnik situaciji u kojoj se nalaze. ( Grandić, R. 2007.)

18

1.8. Vrste i oblici saradnje porodice i predškolskih ustanova

Pored uslova, principa i metoda koji predstavljaju bitne komponente za uspešno

realizovanje saradnje, potrebno je izneti osnovne vrste i oblike preko kojih se saradnja ostvaruje.

Po karakteru i sadržini postoje tri osnovne vrste saradnje:

a) informisanje roditelja o radu i razvoju njihove dece i davanje pomoći za uspešnije

vaspitno delovanje na njih;

b) uključivanje roditelja u rešavanje pojedinih problema u predškolskoj vaspitno-obrazovnoj

ustanovi;

c) podizanje pedagoške kulture roditelja.

Informisanost vaspitača i roditelja se ostvaruje preko sledećih oblika:

1. Individualno informisanje imamo kada vaspitač s jednim ili oba roditelja jednog deteta

obavlja razgovor. Dobra strana ovih ličnih kontakata je to što su dosta otvoreni i mogu

da traju onoliko koliko je potrebno da se sagovornici međusobno razumeju i dogovore

za dalje mere koje treba preduzeti u porodici ili vrtiću. Ovi individualni razgovori

predstavljaju mogućnost za vaspitača da lično upozna roditelje i njihove stavove i

mišljenja o detetu i njegovom razvoju, uslove pod kojima se razvija dete u porodici i

slično, dok roditelji saznaju utiske vaspitača o celokupnom razvoju deteta, postupke

koje treba lično da preduzme prema detetu, da li su zadovoljene sve potrebe deteta.

2. Grupni razgovor o pojedinim srodjim pitanjima s ciljem da se u toku godinesvi roditelji

uključe u ovaj oblik rada. Grupni oblik ekonomičniji jer umesto da pet puta razgovara

na istu temu sa roditeljima, vaspitač može da to uradi preko istovremenog sustreta svih

pet roditelja, što ujedno pruža mogućnost da i sami roditelji mogu da razmene iskustva.

Ovaj oblik ima jedan nedostatak, a to je sto se pri grupnim razgovorima nikad ne sme

da razgovara pojedinačno o pojedinom detetu, jer bi to bili lični razgovori.

19

3. Roditeljski sastanci kao oblik saradnje planiraju se unapred u okviru programa

vaspitno-obrazovnog rada jos u septembru mesecu. Oni mogu biti:

opšti roditeljski sastanci-koji se organizuju jednom ili dva puta godišnje za

roditelje sve dece u utanovi.

roditeljski sastanak za istu uzrasnu grupu se održava kada u jednom objektu

ima po dve ili više grupa mlađeg, starijeg i srednjeg uzrasta, na njima se daju

obaveštenja ili se razgovara o problemima značajnim za tu uzrasnu grupu.

roditeljski sastanak za jednu vaspitnu grupu- na ovim roditeljskim sastancima

najkonkretnije se razgovara o uslovima rada u grupi, o rezultatima koji se

postižu, o usaglašavanju delovanja vaspitača i roditelja.

4. Izlozbe dečijeg stvaralaštva, knjiga, slikovnica, časopisa i tekstovi za roditelje

prestavljaju poseban oblik kolektivnog informisanja. Njihova vrednost je u tome što na

jednom mestu za kratko vreme mogu da se prikažu materijali od posebnog interesa za

roditelje. Najcešce se organizuju izložbe dečijih crteža, predmeta, fotografija,

slikovnica, knjiga namenjenih roditeljima i sl.

5. Značajno mesto u saradnji zauzimaju priredbe, proslave i svečanosti koje se organizuju

u decijem vrtiću, to su svojevrsne svečanosti sa određenim programom i u zavisnosti od

toga šta se njima obeležava, imaju višestruki značaj. Za decu je to mogučnost da

pokažu šta su naučila u vrtiću, da javno nastupe pred nepoznatim odraslim ljudima

čime se razvija sposobnost za komuniciranje sa drugim ljudima, da se aktivno

zabavljaju, čime boravak u vrtiću postaje raznovrsniji i sadržinski bogatiji.

6. Prisustvo roditelja u usmerenim aktivnostima kao kolektivni oblik informisanja o radu

sa decom ima za cilj da roditeljima omogući da se pobliže upoznaju sa sadržajem i

formom aktivnosti dece u vrtiću, kao i da se ostvari neposredni kontakt i odnos između

roditelja i vaspitača, kao i roditelja i dece.

7. Poseta radnog mesta roditelja omgućava upoznavanje i jači emocionalni kontakt

između roditelja i deteta, kao i efektivniju realizaciju vaspitnog programa sa svom

decom, naime, deca se upozavaju sa najrazličitijim profesijama, kod njih se razvija

ljubav prema radu, marljivosti i slično. Međutim, ovaj ovlik saradnje je uslovljem

mogućnostima preduzeća i dobrom voljom zaposljenih u njemu, kao i brojem dece u

vaspitnoj grupi.

20

Drugi oblik saradnje sa roditeljima je podizanje pedagoške kulture roditelja. Cilj ovakvog

oblika saradnje je da roditelji steknu neophodna znanja za uspešno čuvanje i vaspitanje dece. Po

unapred utvrdjenom planu, roditalji se upznaju sa određenim temama iz više područja:

Pedagogija.

Psihologija.

Porodica i njeni različiti aspekti.

Društvo i društveni odnosi.

Društvena aktivnost koja se odnosi na usmeravanju roditelja ka svesnom i stručnom

vaspitanju svog podmladka treba da ima stalan karakter.U tom cilju organizuju se sledeći oblici:

roditeljski kutak, zdrastveno savetovalište za majke i decu, kursevi i seminari za roditelje, razni

centri za iformisanje roditelja, škole za roditelje, klubovi i biblioteke sa popularnom literaturom,

sredstva javnog informosanja i sl.

U trećem vidu saradnje-uključivanju roditalja u rešavanju pojedinih problema u ustanovi-

mogu se navesti sledeći oblici saradnje:

- Rad u savetu roditelja.

- Učešće u radnu komisiju i odbora.

Savet roditelja se formira na inicijativu roditelja i vaspitno-obrazovnih lica iz predškolske

ustanove.U njega se uključuju najaktivniji roditelji koji se, u saradnji sa stručnim licima,

angažuju da pronađu takve sadržaje i oblike rada koji su od zajedničkog interesa i koristi za

porodicu i predškolsku ustanovu.

Aktivnosti kojima se bavi Savet roditelja su: poboljšanje uslova u vrtiću, kvalitatniji rad

sa decom, briga o zdravlju dece, organizovanje zajedničkih letovanja ili zimovanja, učesce u

organizovanju raznovrsnih manifestacija za decu, ostvarivanje početne saradnje izmedju

predškolske ustanove, roditelja i društvene sredine i sl. Savet roditelja se bira po vaspitnim

grupama, a i za celu ustanovu, napočetku radne godine u septembru. Najcešce broji tri do pet

roditelja, a poželjno je da se učlanjuju svi roditelji, bez obzira na njihovu profesiju i pol.

Sastanci se održavaju jednom do dva puta mesečno, po potrebi. ( Grandić, R. 2007.)

21

Za razliku od Grandića, Bonni Miller daje drugačije odrednice:

Razvoj i sazrevanje ličnosti deteta uslovljeni su stalnom interakcijom između njega i

sredine. Da bi bio mesto punovrednog življenja, dečji vrtić treba da bude otvoren prema

porodici i lokalnoj zajednici. To podrazumeva ne samo slobodan pristup roditeljima i drugim

odraslima u ustanovu, već i mogućnost direktnog učestvovanja u njenom životu.

Dete, aktivno u svom razvoju, neminovno aktivira i svoju sredinu. Najuticajniji učitelji i

vaspitači dece su njihovi roditelji. I roditeljstvo je takođe razvojni proces u kome roditelj

imaju dinamičnu ulogu kako u vaspitanju svog deteta tako i u ličnom prilagođavanju i menjanju.

Savremeno predškolsko vaspitanje i obrazovanje polazi od prava roditelja da aktivno

učestvuju u vaspitanju deteta. Roditelji imaju slobodu izbora programa vaspitno obrazovnog

rada, organizacionih oblika, kao i direktnog uključivanja u proces vaspitno-obrazovnog rada.

Predškolsko vaspitanje i obrazovanje je nastavak i dopuna porodičnom vaspitanju.

U osnovi uspešnog ostvarivanja vaspitne funkcije leži uzajamno prihvatanje partnerskog

odnosa roditelja i vaspitača; Međusobno poznavanje , razumevanje i poverenje garantuje i

dogovaranje i usaglašavanje stavova, postupaka i metoda u vaspitanju deteta. Svaka

predškolska ustanova mora da neguje saradničke odnose sa roditeljima.

Saradničke veze roditelja i predškolske ustanove mogu se razvijati putem akcija i

aktivnosti koje svima predstavljaju zadovoljstvo, obnavljaju ili pojačavaju sigurnost, bude želju

za kontaktima, igrom, radoznalost za nova saznanja o detetu, drugoj deci i omogućavaju

opuštanje i uživanje u druženju. Vaspitači i sestre-vasp. moraju da pokažu entuzijazam za

saradničke odnose sa roditeljima jer time se stiče međusobno razumevanje i poverenje roditelja

prema vaspitačima a i obrnuto a sve to u korist deteta. Osim motivacije, bitna je dobra,

obostrana informisanost a svi aspekti saradnje moraju brižljivo da se isplaniraju. Najpogodniji

sadržaji za druženje roditelja, dece i vaspitača su prirodne, spontane, životne situacije u kojima

se svi osećaju prijatno i slobodno.

Razvijanje strategije saradnje je proces koji se planira, prati i procenjuje zajedno sa

roditeljima i zasniva se na ;

- uzajamnom informisanju i uvažavanju

22

- međusobnom usklađivanju potreba i očekivanja

- razvijanju tolerancije i lične inicijative

- međusobnom dogovaranju i donošenju odluka

- podeli uloga i preuzimanju odgovornosti

Mogući nivoi saradnje sa porodicom:

1. Informativni - upoznavanje i uzajamno informisanje vaspitača i roditelja o svemu što

je od značaja za razvoj i vaspitanje deteta. najčešće forme informisanja su:

panoi ili oglasne table

svakodnevna usmena razmena između vaspitača i roditelja

tzv. ''otvorena vrata"

roditeljski sastanci

boravak roditelja u vrtiću i grupi

informatori za roditelje

"kutak za roditelje

2. Edukativni - namenjen razvijanju veština i sticanju novih znanja o vaspitanju ,

razmatranju uzajamnih očekivanja roditelja i vaspitača:

tematske diskusije

javne tribine

roditeljski sastanci

predavanja sa video prezentacijom

programi različitih radionica...

3. Neposredno uključivanje roditelja u vaspitni proces:

prirodne, životne situacije u vrtiću

isplanirane situacije usmerene na postizanje određenih vaspitnih i obrazovnih

efekata ( razni vidovi ped. psih. radionica )

Druženje roditelja, vaspitača i dece treba da bude uvek osmišljeno zajedničkim interesom i

ciljem. Zato je neophodno međusobno usaglašavanje vaspitnih postupaka odraslih, pronalaženje i

prihvatanje od strane roditelja modela njihovih uloga i delovanja izvan porodice;u okviru

saradnje.

23

Uloge roditelja su različite u zavisnosti od njihovog interesovanja, zanimanja, hobija i

sposobnosti za igru. Uloge mogu biti sledeće: roditelj kao volonter, roditelj kao izvor novih

saznanja iz života dece, roditelj kao inovator, roditelj kao posmatrač, roditelj kao koordinator..

U ovoj genezi odnosa roditelja i ustanove poslednji i kvalitativno najznačajniji nivo

kome treba da se teži je

4. Nivo participacije tj. roditelj kao participator u ustanovi:

Ovakvom ulogom i mestom , roditelj postaje stvaran učesnik, on kreira kontekst sa

izmenjenim značenjem zajedno sa vaspitačima i drugim profesionalcima, roditelj je uvažen

svetan problema, istražuje , traži rešenje. Samim tim roditelj postaje kompetentniji u svojoj

ulozi. U cilju uspešnije saradnje mi ćemo nastaviti sa idejom da naše akcije idu ka tome da se

kroz međusobnu komunikaciju pojača osetljivost roditelja i vaspitaža za one odnose i pojave

koje su osnov za pravilan razvoj dečje ližnosti i stvaranje povoljne socio emocionalne klime za

zdravo funkcionisanje porodice.

24

2. METODOLOŠKI DEO

2.1. Problem istraživanja

Saradnja između predškolske ustanove i porodice je od najvećeg značaja za ostvarivanje ciljeva

vaspitno obrazovnog rada, drugačije rečeno saradnja je od najvećeg značaja za ostvarivanje interesa

dece i polazi od tvrdnje da porodica ima ključnu ulogu u životu deteta.

Problem našeg istraživanja odnosi se na odnose između porodice i dečjeg vrtića odnosno

predškolskih ustanova.

2.2. Predmet istraživanja

Predmet ovog istraživanja bi bio: Stavovi vaspitača o važnosti saradnje vrtića sa

porodicom.

2.3. Cilj istraživanja

Istraživanje ima za cilj utvrditi nivo saradnje između roditelja i vrtića i da li postoji statistička

značajnost između dobre saradnje porodice i dečjeg vrtića odnosno uspeha u postignuću deteta.

2.4. Zadaci istraživanja

Zadaci istraživanja mogu se svesti na sledeće:

1. Utvrditi kako vaspitači vrednuju značaj odnosa sa porodicom (roditeljima).

2. Utvrditi kakva je saradnja vaspitača i roditelja.

25

3. Utvrditi koji faktori utiču na obim i modalitete odnosa.

2.5. Hipoteze istraživanja

1. Pretpostavlja se da vaspitači smatraju da je dobar odnos sa porodicom neophodan.

2. Pretpostavlja se da saradnja između roditelja i vaspitača nije na zadovoljavajućem

nivou.

3. Pretpostavlja se da obrazovanje roditelja ima značajan uticaj na saradnju sa vrtićem.

2.6. Varijable istraživanja

Nezavisne varijable: pol i radni staž vaspitača

Zavisne varijable: stavovi vaspitača dobijeni kroz njihove odgovore na postavljena pitanja u

upitniku

2.7. Metode istraživanja

Metoda primenjena u ovom istraživanju je odabrana u skladu sa prirodom problema, predmetom,

ciljem i zadacima istraživanja, kao i u skladu sa postavljenim hipotezama. U istraživanju je

korišćena deskriptivna metoda u prikupljanju, obradi i interpretaciji podataka. Korišćena je

tehnika anketiranja i instrument upitnik za nastavnike, koji je posebno konstruisan za potrebe

ovog istraživanja.

2.8. Populacija i uzorak istraživanja

U sklopu šireg istraživanja predškolskog vaspitanja, ispitivani su stavovi vaspitača prema

saradnji sa porodicom u području vaspitanja. Istraživanjem su obuhvaćeni vaspitači koji rade sa

vaspitnim grupama u celodnevnom boravku (sa decom uzrasta 3–7 godina) u objektima

predškolskih ustanova u Nišu.

26

Literatura:1. Grandić, R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad: Savez peagoških društava

Vojvodine, str. 56-58.

2. Kamenov, E. : Vaspitanje predškolske dece, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, 2006. Str. 157-159.

3. Lukić-Havelka, D. : Porodica, dete, dečji vrtić, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1985.

Str. 49-50.

4. Marinković, S. (1995): Neki pokušaji transformacije dečijeg vrtića u otvoreni vaspitni

sistem. Beograd: Filozofski fakultet: Institut za pedagogiju i andragogiju, str. 74.

5. Mitrović, D. : Predškolska pedagogija, Sarajevo:Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

1984, str. 32-35.

6. Petrović, Z. (1998): Saradnja porodice i vrtića, Niš: Napredak, str. 25.

27