severozapadu, u Azerbejdžanu. Persi- na kraju petog ...belgrade.icro.ir/pages/41792/nur42_081-100.pdf · vlašću. Tako se prvo razdoblje persi-jske književnosti završava u petom

KNJIŽEVNOST80 No 42 • JESEN 2004 81

severozapadu, u Azerbejdžanu. Persi-jska književnost je onamo otišla preko Gilana i Dejlama i u nadolazećem veku obrazovala jedan od najaktivnĳih kru-gova na polju razvĳanja književnog persĳskog bogatstva. U tom književnom krugu su, u petom/jedanaestom veku živeli pesnici Abu Nasr Ali ibn Ahmed ibn Mensur Asadi – ša’ir, Kataran Ta-brizi i Dibadži Samarkandi.13

Politička istorĳa Irana 429/1037. godine beleži dolazak nove vlade na čelu koje se nalaze Turci «Seldžuci». Togrul Seldžučki je, ustao protiv Me-suda od Gazne i zauzevši neke krajeve u Horasanu, sebe proglasio nezavisnim padišahom. Seldžuci, koji su već živeli pod uticajem Gaznevida, nastavili su da duboko respektuju pesnike i umetnike, te su čak štovanje iranske civilizacĳe i književnosti definisali u okviru vladar-skog obreda14. I u ovoj dinastĳi su veziri, kao što je bio slučaj i sa pređašnjim vla-dama, bili produhovljeni i učeni ljudi, između kojih možemo izdvojiti sjajnog Nizamul mulka. U razdoblju od 429/1037. do 498/1104. godine vlast su držali u svojim rukama četiri seldžučka suver-ena po imenima Togrul, Alb Arsalan, Melikšah i Barakĳarok i na njihovom dvoru su bili prisutni mnogi pesnici. Pesnici iz seldžučkog doba su koristili isti govornički metod onih pesnika iz gaznevidskog doba i prizivali u svojim pesmama iste onakve pojmove.

Najznačajnĳi pesnici iz ovog razdo-blja jesu Lamei od Gorgana, Fahrudin As’ad od Gorgana, Imad Zuzani, Baha-rzi, Ajazi, Azraki, Adib Zuzani, Loukari, Hajam i Abu Said. U ovom veku je Fah-rudin As’ad od Gorgana, poetizovanjem priče Vejs i Ramin, uveo lirsku priču u novu fazu njena razvoja, a isto se desilo i sa religĳsko-teološkom književnošću

na kraju petog/jedanaestog veka, kada se tog posla prihvaća slavni Nasir Husrev. On se umnogome razlikuje od ostalih pesnika iz tog vremena zato što je uspeo da pretoči u kasidu i druge po-etske forme svog religĳskog i političkog učenja.

Posle smrti hadže Nizamul mul-ka, 485/1092. godine, moć centralne seldžučke vlasti počinje da opada. Izbi-jaju dugotrajni ratovi između članova njihove široke porodice, nakon kojih će seldžučki emiri međusobno podeliti sve krajeve koji su bili pod centralnom vlašću. Tako se prvo razdoblje persi-jske književnosti završava u petom/jedanaestom veku, kada su još Seldžuci vladali zemljom i onda otpočinje drugo razdoblje.

2. Drugo razdoblje (početak šestog/dvanaestog veka do osmog/četrnaestog veka)

Ovo razdoblje spada u najburnĳa i najnestabilnĳa politička razdoblja u Ira-nu i propraćeno je međuprovincĳskim ratovima Seldžuka, dolaženjem na vlast Sandžara, njegovim porazom od Turaka Oguza i odlaženjem u ropstvo, zatim dominacĳom Harazmšahida, te nemi-losrdnom invazĳom Mongola na Iran u sedmom/trinaestom veku. U takvom ambĳentu, književnost u šestom/dvanaestom veku doživljava malu dekadencĳu, jer Horasan, pravi centar negovanja i podržavanja književnika i pesnika, beše uzdrman i bučan, premda su, i pored svega toga, u tom šestom/dvanaestom veku zablistali neki krupni predstavnici persĳske književnosti. Sul-tan Sandžar je bio guverner Horasana do 511/1117. godine, nakon koje je us-peo da pobedi sve svoje rivale i njegova


Omer Hajam, rad Sedigija


propoved sa ceremonĳe ustoličenja je, kako stoji u Rahat as-suduru, pročitana u Kašgaru, Jemenu, Taifu, Omanu, Azerbejdžanu i u Sirĳi15. No, sultan Sandžarova moć je sužavana posle 536/1139. godine i tada su, već, jačali Harazmšahidi. Sandžar beše oslabio do te mere da su ga 548/1153. godine savladala i zarobila plemena Oguza. Oguzi su, u periodu svoje dominacĳe nad Horasanom, počinili najužasnĳa zlodela u celoj istorĳi. Iako je Sandžar uspeo da pobegne iz zatvora, nĳe imao snage da izdrži više od 552/1157. go-dine kada je i umro16. Ovakav haos u šestom/dvanaestom veku morao je da pomete i situacĳu u Horasanu, gde više nĳe bilo bezbednog skloništa za razvoj književnih znamenja. Svi dosadašnji istoričari su o ovim godinama govorili kao o izuzetno burnim godinama. Posle Sandžarove smrti, seldžučke krajeve su međusobno podelili njihovi poglavari, pa su tako, posle 552/1157. godine, nas-tajale različite seldžučke države, poput onih: Seldžuka iz Kermana, Seldžuka iz Horasana, Seldžuka iz srednje Azĳe, Seldžuka iz Sirĳe i Seldžuka iz Iraka. Pored tih raznoraznih Seldžuka, bile su se razgranale iz velikih Seldžuka još neke provincĳske vlade, zvane «atabegani». Atabegani su, ustvari, bili zaduženi da odgajaju i obučavaju seldžučke prinčeve, no, postepeno su se domogli moći i rukovodstva, a njihovi dvorovi postaju posebno važni iz razlo-ga što se na njima odgajala visoka persi-jska književnost. Najznačajnĳi atabegani su atabegani iz Farsa, Azerbejdžana, Jazda i iz Lorestana.

Književnost se u šestom/dvanaestom veku prošririla ne samo u istočnom krugu u Horasanu, nego i u drugim krajevima. Seid Nafisi smatra

da pesnici u ovom veku mogu pripa-dati dvojakim krugovima, iračkom ili horasanskom i naglašava da se pesnici u horasanskom krugu nisu baš obazirali na književne figure izvodljive u pesmi i u rečima, nego da su komponovali jednostavne i lucidne pesme. On će ta-kav metod pesnika u istočnom krugu u Horasanu objasniti kao kontinuitet onog realizma iz samanidskog i gazn-evidskog doba. U ovu grupu pesnika spadaju: Suzani, ‘Am’ak, Anvari, Sabir Tirmizi, Mo’ezi, sejid Hasan Gazn-evi, Muhtari, Azraki, Rešidudin Vatvat, Džibli i Sana’i od Gazne, koje, takođe, nazivaju «pesnicima iz Horasana ili iz Turkistana».17 Posebno su, kada je reč o poetskim formama i sadržajima, ovim pesnicima bile značajne kaside i panegirici. Iz političkih razloga i zbog dominacĳe turskih naroda, epska književnost izgubila je veliki broj svojih ljubitelja, međutim, u ovom veku blesak gnostičke književnosti je uspeo da ozari široka područja. Sana’i od Gazne je, kombinovanjem gnoze i književnosti u drugom periodu svoga života, utisnuo u srž persĳske književnosti jednu novu aromu. Naravno, ovakav preokret u književnosti je dobrim delom morao biti posledica blagonaklonosti manjih dvo-rova i kasnih predstavnika Gaznevida, među kojima je najpoznatĳi Bahram šah od Gazne (512/1118-548/1153), za vreme koga su napisana ili prepisana / reprodukovana mnoga književna dela. Na njegovom dvoru su, osim Sana’ĳa, bili prisutni još i Sejid Hasan od Gazne i Abul ma’ali Nasrulah Monši, prevodilac Kelile i Dimne.18

Pored horasanskog kruga, dinastĳa Gavrida je, takođe, na indĳskom potkon-tinentu, mogla privĳati onakve pesnike kakvi su Tartari, Džemaludin Dakani


i Tadžudin Ziri Farsi.19 U centralnom književnom krugu, persĳska književnost je malo razvĳena i tu nailazimo na pesnike Bedrudina Kavamĳa Razĳa, Mandžika Tirmizĳa, Deh-hodu Abul ma’alĳa Razĳa i na Abu Tahira Hatunĳa. No, situacĳa je u azerbejdžanskom kru-gu bila umnogome različita, u krugu koji se u ovom periodu uzdigao do samog vrha svog književnog procvata. Pesnici iz ovog kruga su, u šestom/dvanaestom veku, uglavnom, uživali u zamršenim književnim šemama i dvosmislenim fig-urama, te se, zato, u njihovim pesmama nazire neka vrsta ambigviteta i stilske zapetljanosti. Ovom krugu pripadaju Hakani sa svojim možda najistaknu-tĳim persĳskim kasidama, pa Modžir Bejlakani, Falaki Šervani i Asirudin Ahsikati. Ipak, azerbejdžanski krug je ponajviše briljantan zbog svoje sti-hovane narativne književnosti. Nezami je, zasigurno, ispisivanjem stihovanih priča poput Husrev i Širin te Lejla i Medžnun, podigao krupne iznimke per-sĳskih stihovanih priča. U ovom krugu je još široko korišćena i forma mesnevĳe i razvĳali su je takvi pesnici kao što su Nezami i Hakani.

I u ispahanskom krugu je bilo pesnika između kojih možemo izdvo-jiti Džemaludina Abdurazaka Ispah-anĳa i Šerefudina Abdulmumina Ispa-hanĳa. Pesnici iz ovog kruga su, poput onih u azerebejdžanskom, bili skloni zamršenom izražavanju, te se, na neki način, njihov stil mora nazvati «stilom iranskog naturalizma».20 Pored svega toga, pesnici-gnostici, odnosno sufije su, u ovom razdoblju, daleko značajnĳi od drugih pesnika. Naime, poseban društveni ambĳent koji je vladao Iranom u šestom/dvanaestom veku i ondašnja politička dominantna struktura, samo

su neki razlozi zbog kojih je gnoza, naširoko, obojena umetnošću, a usled čega su se sufije i gnostici, okoristivši se jezikom pesme, okrenuli stvaranju neprikosnovene gnostičke poezĳe. Daleko od toga da su ova dešavanja bila samo uzrok uskrsavanju sufizma, smerala su da, na poseban način, obo-gate persĳski jezik i književnost, jasnĳe, da, utiskivanjem u persĳsku pesmu i književnost krupne kolekcĳe gnostičkih pojmova, tema i sadržaja, razvĳu per-sĳsku književnost, nakon što će je lišiti isključivog oblika dvorske književnosti, u jednom novom obzorju.

Feridudin Atar od Nišapura pripa-da onom redu autoriteta koji su negovali vrhunske paradigme sufijske poezĳe i proze. Atar je rođen u drugoj decenĳi šestog/dvanaestog veka (513/1119) u Nišapuru i napravio je, ispisivanjem gnostičkih gazela i mesnevĳa, kakve na primer, isčitavamo u njegovom Mantik at-tajru (Govor ptica), pravi preokret u celokupnoj književnosti, preokret koga su, u sledećim vekovima, morale jedva dočekati osobe poput Mevlane. Ništa manje nĳe briljantna ni njegova gnostička proza u Tazkirat al-avlĳau (Ha-giologĳa).

Može se reći da je persĳska proza u šestom/dvanaestom veku, što se stila i umetničkih tehnika tiče, zapravo, nas-tavak one proze iz petog/jedanaestog veka, premda će se tu uočiti samo tolika razlika da je u prozi šestog/dvanaestog veka prisutno više kur’anskih stavaka, predaja i arapskih poslovica. Verovatno, nĳedno napisano delo ne može biti, poput Kelile i Dimne, savršen i potpuni predstavnik proze iz šestog/dvanaestog veka. Nasrulah Monši, rekosmo da je bio na dvoru Gaznevida, poklonio je 539/1144. godine prevod Kelile i Dimne


Bahramšahu Gaznevidskom, što je i bio razlog da delo postane poznato kao Bahramšahova Kelila. Još jedan poznati pisac iz šestog/dvanaestog veka jeste Nezami Aruzi od Samarkanda, autor knjige Čahar makale (Četiri rasprave) koja se bavi raznim naučnim disci-plinama. Njegovo delo je, ne kao Kelila i Dimna, ispisano u prostom i konciznom stilu, što nam nagoveštava nekakav srednji stil, budući da su, tu, u manjoj meri prisutni kur’anski stavci, predaje i arapski elementi. Na polju sufizma, Atara nisu ostavljali samog još mnogi slavni pisci, među kojima treba ukazati na potomke markantne sufijske ličnosti, Abu Saida Abulhajra, autore nekoliko naučnih dela.21 Pored njih, uživali su veliku slavu i pisci Ibn Fandok, Abulfu-tuh od Nišapura, Šahrestani, Abu Šaraf Džorfadekani, Ibn Esfandĳar Katib i Šems Kajs Razi, od kojih su neki živeli krajem šestog/dvanaestog i početkom sedmog/trinaestog veka.

Haos i panika u sedmom/trinaestom veku u Iranu dostižu do svog vrhunca; Harazmšahidi su, usled slabljenja Seldžuka, jačali od polovine šestog/dvanaestog veka i sada su već os-novali nezavisnu državu koja se, poste-peno, nametnula narodima u skoro svim krajevima zemlje. Na njihovu nesreću, desilo se da budu najmoćnĳi u Iranu baš kada je Džingis kan iz Mongolĳe krenuo u pohod na one istočne države. Džingis je 616/1219. godine, zbog pogreške vladara pograničnog grada Atrara, ili pak po tajnom nagovoru evropskih kršćana, napao na Iran i iste godine je porušio važan centar književnosti i nauke u istočnom – horasanskom krugu, grad Buharu. Dželaludin Harazmšahidsi mu se ni u kom slučaju nĳe mogao suprostaviti i bio je prinuđen

na bekstvo. Džingisova vojska je, za-uzvrat, pretvorila u paklenu arenu sva mesta od Buhare do Hamedana, počinivši u Iranu takve zločine kakve ne pamti istorĳa nĳednog naroda. Rat i pre-begavanja su potrajali sve do 632/1234. godine i za to vreme su uništeni svi centri umetnosti i nauke. Samo je nešto malo manje ubistava i uzurpiranja bilo za vreme Hulagua kome su bili potrebni iranski veziri. Ova dešavanja su navo-dila pesnike, pisce i učenjake da od-laze iz istočnih književnih krugova i iz Horasana ka Indĳskom potkontinentu, na zapad i u Malu Azĳu i da za sobom krugove, kakvi su horasanski i centralni, ostavljaju pustima. U novim krugovima, pak, persĳski jezik i književnost su do-bro napredovali. Na Indĳskom potkon-tinentu, baberidski kraljevi i musliman-ski sultani iz tih krajeva, pripremili su bezbedan smeštaj iranskim velikanima. U zapadnom krugu, u Maloj Azĳi, ondašnji Seldžuci su, takođe, izašli u susret izbeglim pesnicima i naučnicima, a upravo će tu, tačnĳe u Konji, živeti i najistaknutĳi pesnik ovoga veka, Mev-lana Dželaludin Rumi.

Nakon što su zaposeli Iran, Mon-goli su, zbog velikog značaja koji su poklanjali istorĳi, razvili u persĳskoj književnosti istoriografiju i takve os-obe poput Ibn Esfandĳara, Atamulka Džuvejnĳa, Abu Šarafa Džorfadekanĳa, hadže Rešidudina Fazlulaha, Hamdu-laha Mustavfija ... okrenule su se ispi-sivanju hronika. No persĳska proza nĳe, do tada neviđeno, zablistala isključivo u istorĳskim knjigama, nego i na polju gnoze, sa proznim delima Mevlane, Nadžma Razĳa i Ahmeda Aflakĳa, kao i u domenu književnosti, sa Sa’dudin Varavinĳevom Marzban-namom.


Politička nestabilnost u istočnim, centralnim i zapadnim krajevima Irana u sedmom/trinaestom veku pomogli su jednom novom krugu u persĳskoj književnosti da se razvĳe i da, svojevremeno, postane jedan od najvažnĳih književnih centara, a to je širaski krug, odnosno krug Farsa. Najznačajnĳi predstavnik ovog kruga u sedmom/trinaestom veku jeste šejh Muslihudin Abdulah poznat kao Sa’di. On ne samo da je podigao zdanje savršene prozne krasnorečivosti, nego je bio i pravi maestro u komponovanju pesama, napose gazela. Onda, kada je prozni stil bio tehnički i naginjao for-malizmu, on je, u svojoj knjizi Đulistan / Golestan, doveo do vrhunca ritamsko i prosto pisanje. Sa’di u Đulistanu ilus-truje realističku književnost, dok nam u

Bustanu prikazuje, po njemu idealno društvo snagom neke vrste didaktične književnosti. Sa’dĳevo majstorstvo se ne pokazuje tako briljantno - samo u ove dve knjige, nego se još i više nameće u njegovim gazelima, zbog kojih ga baš svi uzdižu na ravan mae-stra par ekselans. Njegove persĳske kaside su, uglavnom, prožete etičkim sadržajima i nagoveštavaju, kada je sadržaj kasida po sredi, preokret u okrilju kojeg je on uspeo da ih približi fragmentarnim pesmama (qet’e).

U ispahanskom krugu je živeo pesnik Kemaludin Džemaludinov Ispahani i u njegovim pesmama se odražavaju oni društveni i politički fenomeni posle mongolske domi-nacĳe nad tim gradom, pa onda i verske netrpeljivosti tamošnjih hane-fija i šafi’ĳa. Izuzetna veština ovog pesnika u sastavljanju gazela i kasida, te u izlaganju suptilnih i zamršenih sadržaja bili su uzrok da mu pripadne titula «Halak al-ma’ani» (stvaralac

prefinjenih značenja). U hamedanskom krugu nailazimo na Asirudina Oumani-ja, učenika hadže Nasirudina Tusĳa. Napokon, u maloazĳskom krugu, u Rumu, živeo je najmarkantnĳi persĳski pesnik-gnostik, Dželaludin Muhamed od Balha, poznat kao Mevlana, u gradu Konji. Gnostička književnost je kulmini-rala u njegovoj Mesnevĳi i u Divanu njegovih gazela, delima bez premca u ekstatičnom stilu. Ovaj velikodostojni gnostik, zbog širine misli, prefinjenosti uma, prostog i utančanog govora, sig-urno jeste svetska paradigma humane osobnosti.22

Među ostalim pesnicima iz književnog kruga Male Azĳe, treba navesti Ahmeda Kaneĳa Tusĳa i Irakĳa. Verovatno će se lako nazreti da najza-

Ajdin Akdašlu, bez naslova


stupljenĳi stil u ovom krugu umnogome sliči stilu onih pesnika iz istočnih kra-jeva i iz Horasana, sličnost koja je oz-biljno prisutna u Mevlaninim pesmama. Što se tiče samog horasanskog kruga, u njemu je bio bezbedan mali broj pesnika koji su zbog svojih administrativnih službi ostajali tamo zajedno sa svojim porodicama, poput Farsĳa Hodžandĳa (umro 622/1225) i Sejfudina Esfaranga (umro 672/1273), od kojih je poslednji u svojim kasidama, najverovatnĳe, sledio Hakanĳev stil.23

U azerbejdžanskom krugu na za-padu, blistali su poznati pesnici, kao što je hadže Homam od Tabriza. Hadže Homam je bio povezan sa čuvenom porodicom Džuvejnĳa. Njegovi gazeli, uglavnom, podsećaju na Sa’dĳev stil u ispisivanju gazela. Tu je živeo i slavni Sa’dudin Abdulkerim Šabestari, au-tor izvrsne gnostičke poeme po imenu Golšan-e raz (Cvećnjak tajni). Umro je u Tabrizu 720/1320. godine.

Jedini ostali pesnik u centralnom krugu bio je Nazāri Kohestani koji izgle-da da bĳaše prišao ismailĳskom redu. Rekli smo da su neki pesnici, zabrinuti zbog dominacĳe Mongola, već bili otišli za Indĳu i tamo se smestiše; posle njih, isto je učinilo i nekoliko poznatih pesnika iz drugih krugova i to je po-moglo književnom krugu da se razvĳe do te mere da će neke njegove pesnike porediti čak sa Sa’dĳem i Hafizom. Možemo izdvojiti Amir Husreva De-hlavĳa (umro 725/1324) koji se odselio za Indĳu iz horasanskog Balha, a koga su zbog sastavljanja krasnih gazela, nazvali Sa’dĳem Indĳe.24 On je, na jedin-stven način, uspeo da imitira, odnosno da sledi Nezamĳev stil stihovanja priči u poemama kakve su Matla’ al-anvar (Obasjavanje svetlôsti), Širin i Husrev,

Medžnun i Lejla, Ajine-je Eskandari (Alek-sandrovo ogledalo), Hašt behešt (Osam rajskih bašti) i Kiran as-sa’dejn (Zbliženje dveju blaženstava). Moraćemo da, među ostalim pesnicima iz indĳskog kruga, navedemo i Hasana od Delhĳa (umro 727/1326. ili 731/1330) za kojeg se kaže da je, zbog svojih ljubavnih gazela, prethodnik iranskom Hafizu.25 Premda su u ovom krugu, što se tiče stilističkih osobenosti, dominantni pesnici koji su privrženi iračkom stilu, bilo je tu i pesn-ika, poput Siradžudina Sakezĳa, koji su stvarali pesme u stilu onih pesnika iz prvog razdoblja.

preveo Seid Halilović

Fusnote

1 Bahar, Sabk-šenasi, tom 1, str. 283-289.2 Safa, Tarih-e adabĳat dar Iran, tom 1, str. 166.3 Avfi, Lubab al-albab, str.19.4 Šems Kajs, Al-mu’džam, str.19.5 Ibid., str.191.6 Safa, Tarih-e adabĳat dar Iran, tom 1, str. 173.7 Ibid.8 Hedajat, Madžma’ al-fusaha, tom 1, uvod.9 Safa, Tarih-e adabĳat dar Iran, tom 1, str. 179.10 Nizami Aruzi, Čahar makale, str. 54.11 Kikavus ibn Iskander, Kabus-name, str. 189.12 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr dar Iran, tom 1., str. 32.13 Ibid., str. 48.14 Ibid., str. 49.Safa, Tarih-e adabĳat dar Iran, tom 2, str.14.16 Ibid., str. 15.17 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1, str. 74.18 Ibid., str. 78 – 79.19 Ibid., str. 79.20 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1., str. 101.21 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1., str. 121.22 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1, str. 159.23 Safa, Mohtasari dar tarih-e tahavol-e nazm va nasr-e farsi,

str. 58.24 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1., str. 170.25 Ibid., str. 172..

Hvalisavac

Jedan hvalisavi čovek imao je u kući kožu ovčĳeg repa sa lojem i svakog dana svoje usne mastio i na skupove

uglednih ljudi odlazio, pretvarajući se da se bogato i obilno hrani. Rukom je gladio brkove da bi potvrdio istinitost sopstvenih reči.

Međutim, stomak je od gladi krčao:

- Hej,lažljivče! Bog će tvoje hval-isanje otkriti i tvoje laži će nas sagoreti, zakopaće Bog te tvoje masne brkove, ako prestaneš da se hvališ, bar će se je-dan čovek na nas smilovati i dati nam da jedemo. O, bezumniče, hvalisanje i samoisticanje postepeno oduzima Božĳe darove od čoveka!

Njegov stomak beše neprĳatelj njegovih brkova, i potpuno se pre-dade molitvi ne bi li lažljivi brkovi postali osramoćeni, a da bi se neko od milostivih ljudi na njih sažalio i stomak napunio.

Konačno molitva mu beše uslišena! Jednog dana dođe mačka i zgrabi kožu ovčĳeg repa sa lojem. Sustanar pojuri za njom, ali mačka pobeže s repom. Sin toga čoveka, uplašivši se očeve kazne, preblede od straha i odjurivši na skup pred uglednicima glasno viknu:

- Oče!, Oče! Mačka odnese rep, onaj rep kojim ti svakoga jutra mastiš brkove i usne! Nisam uspeo da ga od nje otmem.”

Uglednici skupštinski se nasmejaše, sažališe se na ovog čoveka i dadoše mu hranu.

Čovek uvide da je govoriti istinu korisnĳe od hvalisanja i laži. preveo Miroslav Miladinović

Bagdadski lovac na zmĳe

Lovac na zmĳe ode u planinu kako bi uhvatio koju zmĳu. U snegu ugleda ogromnu, mrtvu aždaju.

Silno se uplasi ali ipak odluci da je odnese u veliki grad Bagdad kako bi iznenadio ljude i da kaze kako je veliki trud ulozio ne bi li adždaju ulovio i kako je time veliku opasnost uklonio te da od ljudi za to uzme novac. I tako, po-lako, vukući aždaju, donese je do Bag-dada. Svi su mislili da je aždaja mrtva. Međutim, aždaja je bila živa samo se na hladnoći zaledila i bila nepokretna, te je delovala mrtvo. Tako i svet kao aždaja na površini deluje zaleđeno i beživotno, dok je iznutra živ i pun duha.

Lovac na zmĳe dovuče aždaju među bagdadske kuće, ljudi se stadoše skupljati sa svih strana, a on odluči da još čeka kako bi gužva bila veća da bi vise novca dobio. Aždaju je bio uvio u tepih i radi opreznosti, zavezao ka-napom. Vreme postade veoma toplo i jako sunce Iraka ogreje aždaju. Otopi se led sa njenog tela, aždaja se protrese, ljudi se uplašiše i počeše da beže, aždaja pokretom razveza kanap i izmigolji se iz tepiha u koji je bila uvĳena i napade ljude. Mnogi ljudi izgubiše život tako što bejahu pregaženi od drugih koji su bežali. Lovac na zmĳe, ukočen od straha poče da se kaje zbog svog postupka.

Priče iz Mesnevije

Videvši ga, aždaja ga zgrabi i pojede u jednom zalogaju. Zatim se aždaja udalji kako bi na miru svarila kosti ljudi. I naš seksualni nagon, ako mu dozvolimo, može da oživi kao aždaja, i proguta nas same. prevela Nataša Francis

Slon u mračnoj kući

Bio je jedan grad čĳi stanovnici uopšte nisu videli slona. Iz indĳe je doveden slon i odveden u jednu

mračnu kući i pozvani su ljudi da ga posmatraju. U tom mraku, ljudi nisu mogli slona videti očima.

Nĳe bilo drugog načina do da svo-jim rukama opipaju.

Osoba koja je rukama dodirnula surlu; reče:

- Slon je kao velika lula. Drugi, koji je rukama napipao slo-

nove uši, reče:- Slon je kao lepeza. Jedan je slona uhvatio za nogu i

reče: Slon je kao stub, a drugi je dodir-nuo slonova leđa i pomislio da je slon kao krevet.

Kada su čuli da se zove slon svako je verovao da je slon isti onakav kako ga je zamislio.

Shvatanja i zamisli njihove o slonu behu različite, pa i njihovi govori, takođe, behu različiti.

Da je u kući bilo sunčane svet-losti, nestala bi razlika između njihovih govora.

Opažanja čulima je kao opažanje uz pomoć dlana, iskrivljeno i nepouzdano. Ne mogu se sve stvari spoznati čulima i umom. preveo Miroslav Miladinović

Deca i učitelj

Deca su bila umorna od nastave i domaćih zadataka. Zato su se dogovorila kako da prekinu nas-

tavu i da se, bar nekoliko dana, odmore od časova. Najpametnĳi od svih đaka je rekao: ”Sutra ćemo svi, kada stignemo u školu, jedan po jedan pitati učitelja zašto je toliko žut i da li je bolestan. Kada svi budemo rekli da mu nĳe dobro, on će sve više početi da veruje u to.” Svi učenici su prihvatili predlog pametnog dečaka i dogovorili se da budu složni i da niko ne sme ništa da kaže učitelju.

Sutradan ujutru su deca došla u školu. Čas se, ipak, održavao u jednoj od soba u kući učitelja. Svi đaci su čekali pametnog dečaka da on prvi uđe i započne sa pitanjima. Došavši, prišao je učitelju, pozdravio ga i rekao:” Zašto je Vaše lice žuto? Neka Vas Bog čuva.” Učitelj je odgovorio:” ”Ne, ja sam dobro, nemam nikakvih problema. A sada idi, sedi i čitaj!” Međutim, ipak su crne misli obuzele učitelja. Zatim je drugi učenik prišao učitelju i rekao: ”Zašto ste tako žuti?” Tada se učitelj još više zamislio. Tako je 30 učenika izašlo i svi su mu postavili isto pitanje. Učitelj je sve više postajao siguran da mu zaista nĳe do-bro. Noge su mu zadrhtale pa je otišao u drugu sobu, a učenici su ga dopratili.

Učiteljeva supruga je upitala: ”Zašto si se tako brzo vratio? Šta se desilo?” Učitelj je nervozno odgovorio: ”Zar si slepa? Zar ne vidiš da sam žut? Žena je rekla: “Hej, čoveče, pa ti si do-bro. Priviđa ti se.” Učitelj je odgovorio: ”Još si i tvrdoglava! Zar ne vidiš da sam bolestan, da mi nĳe dobro? Ako si ti slepa i gluva, šta je onda meni?” Žena je rekla:“ Sad ću da donesem ogledalo pa se pogledaj, sasvim normalno


izgledaš.” Učitelj je viknuo: ”I ti i tvoje ogledalo lažete. Ti si moj skriveni ne-prĳatelj. Brzo mi spremi krevet, boli me glava.” Žena je, nešto kasnĳe, spremila krevet a učitelj je uzviknuo:” Ti si moj neprĳatelj! Zašto stojiš?” Žena nĳe znala šta da kaže. U sebi je pomislila: ”Ako kažem suprugu da mu je dobro i da nĳe bolestan, on će me optužiti da sam mu neprĳatelj i pomisliće da, kada on nĳe kući, smišljam šta ću učiniti protiv njega. Ako ništa ne kažem, situ-acĳa će postati veoma ozbiljna.” Žena je spremila krevet i učitelj je prilegao. Učenici su seli pored njega i tihim glasom i tužnog lica, počeli da čitaju knjigu. Pametni dečak je tada dao znak da učenici lagano povise ton. Zatim je rekao: ”Lagano čitajte, vaši glasovi će uznemiriti učitelja. Zar za malo novca koji ćete dati učitelju treba da mu stvor-ite glavobolju? Učitelj je rekao: ”Da, istinu govorite. Idite. Glavobolja mi je sve veća. Današnji čas je završen.” Rekavši zbogom, učenici su pozdravili učitelja i srećni otišli kući. Majke su začuđeno upitale decu: ”Zašto niste otišli u školu?” Učenici su odgovorili da se sasvim slučajno učitelj razboleo.” Majke nisu verovale deci i rekle su: ”Vi lažete. Sutra ćemo otići u školu da se uverimo u to”. Deca su rekla: ”Samo izvolite i vidite da li govorimo istinu.” Sutradan ujutru majke su došle u školu, a učitelj je, znojav i pokriven jorganom, zaplakao. Majke su upitale:” Šta se desilo? Od kada ste bolesni? Izvinite, mi nismo znale da imate glavobolju.” Učitelj je odgovorio:” Ni ja nisam znao, ali su mi deca ukazala na nju. Bio sam veoma zauzet poslom i ova teška bolest je bila skrivena u meni. Kada je čovek veoma opterećen poslom, ne može da shvati kad je bolestan.”

Dakukĳeva molitva

Dakuki bješe znatan i savršen derviš. Većinu svoga vĳeka provede putujući i rĳetko na

jednom mjestu provede dva dana za redom. Bješe veoma čist, vjeran i pun vr-lina. Misli i nazori bĳahu mu i ispravni i pravedni. Pored tolike savršenosti i veličine, on neprekidno tragaše za osobom svetom i od Boga i ni jednog trenutka ne prekide potragu. Bos i u ritama, iđaše dolinama punim trnja i planinama punim kamenja, ali želja ga ne napusti. Na kraju, poslĳe godina teškoća i muke, stiže na obalu mora i nađe se pred čudesnim prizorom. Tu priču, sam je opisao ovako:

- Iznenada, iz daljine spazih na obali sedam beskrajno sjajnih svĳeća. Njihova svjetlost dopiraše do neba. Rekoh sebi: Šta li su ove svĳeće? Oda-kle li je ova čudesna svjetlost? Zašto je ljudi ne vide? U tom trenutku tih sedam svĳeća se iznenada preobraziše u jednu, a svjetlost joj postade sedam puta jača. Od te jedne svĳeće opet njih sedam posta, ali se one iznenada pretvoriše u sedam sjajnih ljudskih bića, čĳa svjetlost dopiraše do neba. Mom čuđenju nĳe bilo kraja. Primakoh se malo, da bolje pogledam. Ugledah čudesan prizor. Ugledah kako se svih onih sedam ljudi preda mnom pretvoriše u sedam velikih drveta, ogromnih grana, punih sočnog i slatkog voća. Zapitah se: Zašto hiljade ljudi svakodnevno prolaze pored ovih drveta, a ne vide ih? Ponovo priđoh bliže i vidjeh da sedam drveta ponovo postadoše jedno drvo. Bješe najčudnĳe što ta drveta čitahu molitve kao sedam ljudi. Dizahu se i klanjahu pred Bogom, a čelom dodirivahu prašinu. Zatim se tih sedam drveta preobraziše u sedam


ljudi i stadoše u krug. Zapanjih se. Pro-trljah oči da bolje vidim i uvjerim se ko su oni. Primakoh se još bliže i pozdravih ih. Uzvratiše mi pozdrav i nazvaše me imenom. Iznenadih se. Odakle znaju moje ime? Kako me poznaju? Dok

sam tako mislio, oni kao da mi te misli pročitaše i prĳe nego ih zapitah, rekoše: Zašto se čudiš? Zar ne znaš da mi, pros-vĳetljeni Bogu, a ti nam budi vođa. I ja se složih.

Na obali mora, otpoče zajednička molitva. U sred molitve Dakukĳev

pogled pade na podivljale talase. Usred njih bješe uhvaćen jedan brod. Oluja ga udaraše talasima velikim kao brda i duvaše vjetar u kom je bilo prizvuka smrti i propasti. Putnici vikahu od straha. Međutim, oluja prestade. Daku-

ki, koji u sred molitve spazi ovu nevolju, ražalosti se i cĳelim srcem zamoli Boga za spasenje putnika. Sa uzdasima i suza-ma tražio je od Boga da pošalje spasenje. Bog usliši njegovu molitvu i brod sretno pristade uz obalu. Molitva dođe kraju. Sedam ljudi tiho pi-tahu jedan drugoga:

- Ko se mĳešao u Božĳe poslove i mi-jenjao sudbinu?

Svi odgovoriše:- Ja se nisam mo-

lio za putnike.Jedan od njih

reče:- Dakuki se iz

sažaljenja molio za putnike tog broda i Bog mu je ispunio molitvu.

Dakuki reče: - Sjedio sam is-

pred njih i okrenuo se da vidim šta gov-

ore, ali iza mene ne bješe nikoga. Svi su otišli na nebo. Već godinama želim da ih vidim, ali im do sada ne nađoh ni traga.

Ovo je jedna od dugih Mevlaninih priča, pisana u metafizičkom stilu. Nĳe

KNJIŽEVNOST92

poznato ko je Dakuki i kako je postao junak Mevlanine pripovĳetke.

prevela Nikolina Mustapić

Lopov dobošar

Usred noći jedan lopov motikom kopaše rupu u podnožju zida, da bi mogao da uđe u kuću.

Neki čovek, koji beše bolestan i nikako ne mogaše da zaspi, čuvši zvuk motike koja udara o zid: tak, tak, tak, pope se na krov i pogledavši dole vide lopova kako kopa rupu. Upita ga:

- Ej, čoveče, ko si ti?Lopov mu odgovori:- Ja sam dobošar.Čovek ga opet upita:- Pa šta radiš ovde, usred noći?- Sviram bubanj.Čovek se začudi:- Nešto ti se taj bubanj ne čuje?Lopov mu objasni:- Zvuk moga bubnja čućeš sutra, a

dolaziće iz grla vlasnika ove kuće. preveo Dejan Spasojević

Ples nad praznom sofrom

Jedan sufija, videvši stolnjak koji beše opran i visiše sa drveta, poče da igra i od silne ljubavi prema hlebu i ostaloj

hrani toliko je radostan bio da je haljine svoje razderao i zapevao:

- Beshlebni hleb, leči sve boli i trpljenja gladi i oskudice.

Veoma radostan i ushićen bejaše. Pridružiše mu se i ostale sufije, počeše da igraju, hu hu, da pevaju, a nekolicina njih, opĳeni tolikom radošću, popadaše, skoro bez svesti, na zemlju.

Neki čovek ih upita:- Šta to radite? Kakav smisao imaju

igra i radost nad sofrom bez hleba i hrane?

Sufija odgovori:- Čovek istine ne razmišlja o posto-

janju neke stvari. Zaljubljenima u istinu nĳe bitno postojanje ili nepostojanje. Oni imaju korist od stvari koje ne postoje (izvlače korist bez kapitala). Vole onu ljubav koju osećaju prema hlebu, a ne sam hleb. Oni su ljudi koji ceo svet bez krila oblete. U nepostojanju obitavaju i, kao nepostojanje, jednu boju i jedinst-venu dušu imaju.

Mula i kamila

Mula i kamila bili su prĳatelji. Jednog dana mula reče kamili:

- Hej, prĳatelju, ja na sva-koj nizbrdici i usponu, kao i na ravnom, suvom i vlažnom putu, uvek padnem na zemlju, dok ti sa lakoćom ideš i na zem-lju ne padaš, šta je razlog tome? Kaži, šta treba da radim? Pokaži mi kako pravilno da hodam.

Kamila reče:- Ima dva razloga tome: prvi je što

moje oči vide dalje od tvojih, a drugi je što su moje noge duže, sa visine pos-matram. Kad se na vrh brda popnem sa visine mudro osmotrim puteve i prolaze. Ja sa vrha vidim koje korake da načinim i iz tog razloga ne padam i lako se krećem. Ti samo dva-tri koraka vidiš ispred svojih nogu, i na putu nisi dalekovid i pronicljiv. preveo Miroslav Miladinović

VERSKE TEME

No 42 • JESEN 2004 93

Jednoga dana, on (a.s.) joj kaže sa sažaljenjem u gla-su: „Fatima Zahra, ti si se zaokupila sa toliko teškoća da mi se srce kida zbog tebe. Bog je među musli-manima načinio mnogo radnika.

Zamoli Poslanika (s.a.v.s.) da ti dodeli nekog od njih“.

Fatima (s.a.) odlazi da potraži svo-ga oca (s.a.v.s.).

„O čemu se radi, kćeri moja?“„Došla sam da vidim kako si.“Vraća se kući i govori ‘Alĳ u (a.s.) da

se jako stidi da zatraži bilo šta od svog oca (s.a.v.s.). ‘Ali (a.s.), u čudu, poziva Fatimu (s.a.) i oni (a.s.) odlaze zajedno do Poslanika (s.a.v.s.) i on (a.s.) mu sam postavlja pitanje.

Poslanik (s.a.v.s.) odgovara bez dvoumljenja: „Ne! Boga mi, neću vam dati čak ni ratnog zarobljenika. Stomaci ashaba su prazni i ukoliko ne nađem ništa što bih im dao, moram njih raz-meniti, i nahraniti gladne ashabe“.

‘Ali (a.s.) i Fatima (s.a.) mu zah-valjuju i vraćaju se kući praznih ruku. To je zabeleženo. Suprug (a.s.) i supruga (s.a.) se vraćaju u dom, u jednu praznu kuću. Oboje su ćutljivi, razmišljaju o tome šta su tražili od Poslanika

(s.a.v.s.). Poslanik (s.a.v.s.) je celog dana razmišljao o odgovoru koji je dao svojim voljenim. Iznenada, vrata se otvaraju i Poslanik (s.a.v.s.) se pojavljuje. Ne samo noćna tmina, već i njena hladnoća čine da ‘Ali (a.s.) i Fatima (s.a.) drhte. On (s.a.v.s.) vidi da su ispod sebe prostrli tanku prostirku. Ona je tako kratka da su, kada prekrĳ u glavu, otkrivena nji-hova stopala, a kada prekrĳ u stopala, nepokrivene su im glave.

On (s.a.v.s.) im blago zapoveda: „Ne pomerajte se sa svojih mesta!“.

Zatim dodaje: „Želite li da saznate o nečem što je bolje od onoga što ste tražili od mene?“.

„Naravno, Božĳ i poslaniče!“„To je nešto što je Džibrail doneo za

mene i što ja sada delim sa vama. Nakon svakog namaza kažite: ‘Allahu akbar!’ (‘Bog je Veliki!’) deset puta. Kažite: ‘Al-hamdulilah’ (‘Neka je hvaljen Bog’) deset puta i ‘Subhana-’l-llah’ deset puta. Kada se tiho spuštate na ležaj kažite: ‘Al-laho akbar’ trideset i pet puta, ‘Al-ham-dulilah’ trideset i tri puta i ‘Subhana-’l-llah’ trideset i tri puta.“

Još jednom, Fatima (s.a.) ovo uzima kao pouku. Još jednom, uz nežni uzdah, ona (s.a.) uči nešto što dopire do dubine njene duše: ona je Fatima (s.a.).

To je pouka koja joj je poznata. Mada ih je učila od detinjstva, takve lekcĳ e moraju slediti neprestano. One zahtevaju postepene poduke i usvajanje.

Fatima je Fatima

Ali Šariati

VERSKE TEME94 No 42 • JESEN 2004 95

To nĳe lekcĳa saznanja, već pre poduka o odrastanju. Postati Fatima (s.a.) nĳe lako. Ona (s.a.) je sveto pouzdanje. To zahteva da se uspe mnogo stopa i da uzleti uz više uzleta u više svetove, u korak sa ‘Alĳem (a.s.), i krilom uz nje-govo krilo. Mora da učestvuje sa ‘Alĳem (a.s.) u njegovim tugama i tegobama. Ona (s.a.) ima najveću odgovornost u istorĳi slobode, džihada i humanosti. Karika je u lancu koji se proteže od haz-reti Ibrahima do Muhammeda (s.a.v.s.), od Huseina (a.s.) do dvanaestog imama (a.s.), opstalih do kraja istorĳe.

Fatima (s.a.) ima odgovornost da bude veza između poslanstva i imam-ata. To su vrednosti same Fatime (s.a.). To, da bi ona (s.a.) „bila Fatima“ obav-ezuje Poslanika (s.a.v.s.) da bude strog sa ovim izuzetnim i posebnim saput-nikom (s.a.). Ona (s.a.) ne sme da ima ni jedan trenutak odmora u životu, jer bi je to odvratilo od neprestanog „postajanja Fatimom“. Tuga i usamljenost su voda i zemlja ove devojke (s.a.) koja mora da odrasta pod svetlom objave i mora da podnosi terete slobode i pravde. Ona (s.a.) je početak „čistih korena“, gde je svakoj grani koja izrasta određeno da, kao Prometej, uzme „Božĳu vatru“ sa nebesa i da je podeli ljudima na zemlji. Oni moraju da, poput Atlasa, nose tešku zemaljsku kuglu na svojim plećima i „podnose je“.

Zbog toga Fatima (s.a.) mora uvek da uči. Učenje koje kao svetlost, vazduh i hrana nikada ne prestaje u odnosu na drvo, već pre, traje.

Reč umesto sluge! Samo ova pre-divna nevesta (s.a.) i mladoženja (a.s.) mogu razumeti da čovek može da živi od reči. Bili su srećni, popili su je i obe-dovali i bili ispunjeni njom.

Ove reči, poput kiše, moraju da nastave da teku i samo su ova dva žedna stvora (a.s.), koja su iznikla iz najuzvišenĳih izdanaka čovečanstva, obavezna da ih pĳu i rastu sa njima. Ne-nadani glas Muhammeda (s.a.v.s.) u toj tamnoj noći i tišina puna značenja nosili su poziv te kiše.

Nĳe slučajno da ‘Ali (a.s.), čovek uključen u versku borbu, punu napora i rada, čovek koji se ne moli iz navike, i koji nĳe zaokupljen samo pokretanjem svog jezika i brade, dvadeset i pet go-dina nakon ove noći, kaže: „Moj Bože, budi mi svedok da je nisam, počev od noći u kojoj sam primio ovu poduku od Poslanika (s.a.v.s.), zaboravio ni u jednoj jedinoj noći“.

U čudu ga pitaju: „Čak ni u noći Sifina?“.

I ‘Ali (a.s.), naglašavajući još više, kaže ponovo: „Čak ni u noći Sifina“.

Fatima (s.a.), takođe, živi uz ovu poduku do svoje smrti. Te molitve su za-pisane u njeno ime. To su te nebeske reči koje stižu da joj pomognu u kući umesto sluge. One su venčani dar koji on sam (s.a.v.s.) daje svojoj kćeri (s.a.).

Poslanik (s.a.v.s.) je vrlo strog prema svojoj voljenoj kćeri, Fatimi (s.a.). Tako je naučio od Boga. Nema poslanika u celom Kur’anu koji je toliko kažnjavan i ukoren kao Muhammed (s.a.v.s.). Zašto? Jer ni jedan drugi poslanik nĳe bio toliko drag Bogu i ni jedan nĳe imao toliku odgovornost pred ljudima.

Jednoga dana, kao bilo kog drugog, Poslanik (s.a.v.s.) odlazi kod Fatime (s.a.) u kuću. Njegove oči se zaustavl-jaju na ukrašenim zastorima. Mršti se, ne kaže ništa i odlazi. Fatima (s.a.) to primećuje. Zna u čemu je pogrešila. Takođe, zna kako da se pokaje. Istog trenutka skida zastor sa zida i šalje ga


svom ocu (s.a.v.s.) da bi ga mogao pro-dati, a novac dati siromasima u Medini. Zašto tako nemilosrdno i strogo?

Zašto tako nemilosrdno i strogo? Njena sestra, Zejnab (s.a.), živi u luk-suzu i sjaju u kući Abu’l Asa (Abu’l Aas). Njene druge dve sestre, Rakĳe (s.a.) i Ome Kalsum (s.a.), žive u bogatoj i udobnoj kući. Fatima (s.a.) nĳe nikada čula da su njene sestre (s.a.) ukorene zbog svog bogatstva i raskoši. Iz načina izražavanja i vrste discipline Poslanika (s.a.v.s.)) prema njoj, jasno je da je Fati-ma (s.a.).) nešto više, druga vrsta kćeri, tako da joj se Poslanik (s.a.v.s.) obraća:

„Fatima, radi sada. Ja sutra ne mogu uraditi ništa za tebe“. Može se vi-deti udaljenost između ovog islama i is-lama koji kaže: „Jedna suza za Huseina (a.s.) ugasiće vatru pakla“, ili: „Čak ako su nečĳi gresi veći od pene u okeanima, brojnĳi od zrna peska i zvezda na nebu,

biće oprošteni“, ili: „Prĳateljstvo sa ‘Ali-jem (a.s.) pretvoriće sve njegove grehe u korist na Sudnjem danu“.

Ovo prvenstveno znači da je svako ko greši u ovom svetu, ili greši malo, budala, jer neće imati ništa što bi u Drugom svetu moglo biti pretvoreno u korist. Još više su zastrašujuće reči za koje se pretpostavlja da ih je Bog rekao: “Alĳevi prĳatelji su u dženetu, čak i ako me ne slušaju. Alĳevi nepri-jatelji su u džehenemu, čak i ako mi se pokoravaju“.

Posredovanje

Dve institucĳe ne postoje - one Božĳe i one ‘Alĳeve (a.s.), dve vero-dostojne knjige i dva verovanja. Sistem je vrlo strog. Poslanik (s.a.v.s.) čak ne može pomoći Fatimi (s.a.) kad u prisus-tvu Stvoritelja stane pred Božĳi sud na

Drugom svetu. On (s.a.v.s.) je ne može zaštititi od zastran-jenja. Fatima (s.a.) sama mora da post-ane Fatima (s.a.). Biti Poslanikova (s.a.v.s.) kćer tamo ne znači ništa. To može biti korisno ovde, kako bi postala Fatima (s.a.), a ukoliko ne postane Fatima (s.a.), ona (s.a.) je gubitnik.

Značenje posre-dovanja je u tome, ne u varanju na ispitu, ili poznavanju „pravih“ ljudi, ili u tome da se bude u milosti kod nečĳe porodice, ili u hodanju po zategnu-Golamali Taheri, Molitva


tom užetu, ili u pozivanju na porodične veze u očekivanju Božĳe pravde i istine, ili u menjanju brojeva u svedočanstvu saglasno ljudskoj prirodi u ovom svetu i dovođenju u dženet rođaka preko zida, ili kroz tajna vrata. Saglasno Kur’anu, imami (a.s.) i Poslanik (s.a.v.s.) mogu posredovati samo sa Božĳom saglasnošću, koja se daje samo onima koji su vrsni.

Fatima (a.s.) to zna. Poslanik (s.a.) ju je podučio. On (s.a.) je, takođe, podučio i druge. Ovo je to posredovanje koje ko-risti knjige i odgovornosti koje religĳa uzima u obzir. Mnogo se razlikuje od posredovanja iz doba neukosti, kada su se obraćali idolima da posreduju za njih. Činili bi ubistva i hiljade drugih zlih dela, a zatim prinosili kravu ili kamilu za Laat (Laat), Eezaa (Eeza), ili druge male ili velike idole i kricima kajanja, ili snishodljivim molbama tražili posredo-vanje za njih.

Ne prihvatam samo posredovanje Poslanika (s.a.v.s.), već i imama (a.s.), Fatime (s.a.), pa čak i posredovanje pratilaca i velikih mučenika. Šta mi govorimo? Takođe, ja verujem da poseta grobu imama Huseina (a.s.) otklanja grehe, i da ona utiče na duh i misli ljudskog bića, koje razmišlja o ovim veličanstvenim primerima ljudskih bića, i njihova vera čini revolucionarne promene u njima.

To menja ljude. Ubĳa slabost, stra-hote, strepnje, idolopoklonstvo, divlje-nje nečĳoj ili sopstvenoj ličnosti. Sa tog izvora stiže nadahnuće ljudskoj mudro-sti, verovanjima i čistoti. To inspiriše utemeljenje duha džihada, stalnosti, odanosti i procvat duhovnih značenja. To uzrokuje niz novih vrednosti. To osnažuje ljudske vrednosti. Otklanja slabost duha i običaja i ubĳa grešne

i pogrešne misli iz dubine čovekove svesti. Gradi velikog čoveka i prirodno je i logično da prošle zablude pripadaju prošlosti, da više ne postoje i da nikad i neće.

Hor (Horr), veliki junak iz Karbale, otrgnuo se iz pakla sužanjstva uz Hu-seinovo (a.s.) posredovanje i bio je spašen od greha i ubĳanja, i samo je sa nekoliko koraka dostigao vrhunac slo-bode, istine i čovečnosti.

A Fatima (s.a.) je, Muhammedovim (s.a.v.s.) posredovanjem postala Fatima (s.a.). U islamu, posredovanje je sredstvo stizanja do „najvrednĳih spašavanja“, a ne sredstvo „spašavanja nedostojnih“. Pojedinac je taj koji može primiti posre-dovanje od posrednika i uz pomoć ovog sredstva promeniti njen, ili njegov život, drugim rečima, promeniti njihov karak-ter i ponašanje tako da postanu vredni menjanja njihove sudbine. Da, pojedinac to uzima od posrednika. Ali, posrednik to ne daje pojedincu. Okaljan i bezvre-dan čovek ne može proći ispit Sudnjeg dana sem ako na ovom svetu nĳe naučio kako do stigne do tog sveta koristeći tehnike života, borbu, rad i ibadet.

Posrednik je jedan od takvih učitelja, ne podrška nedozvoljenom. Imam Husein (a.s.) postupa kao posred-nik za one ljude koji ga vole, veruju mu, sećaju se njega i njegovog života, po-minju ga kao ratnika koji je mučenički pogubljen i oživljavaju ga kroz sećanje. On (a.s.) upućuje one koji lutaju pute-vima neukosti.

„Fatima, radi danas, jer sutra ne mogu učiniti bilo šta za tebe.“ Fatima (s.a.) je bila kao Muhammed (s.a.). Za nju nĳe načinjen izuzetak u Božĳem sistemu pravednosti i islamskim zako-nima. Ona (s.a.) je, takođe, odgovorna


na svom položaju. Mora da odgovara za svaki korak koji preduzme.

Jednoga dana je žena iz plemena Kurejšĳa, koja je postala muslimanka, nešto ukrala. Poslanik (s.a.) je čuo za to. „Njeni prsti moraju biti odsečeni“, rekao je. Srce velikog broja ljudi je zadrhtalo zbog nje. Velike porodice Kurejšĳa, koje su bile najbogatĳe među arapskim ple-menima, uzele su to kao uvredu, mrlju koja će ostati na njihovom plemenu. Krenuli su da zatraže posredovanje. Tražili su od Fatime (s.a.) da posreduje kod Boga za tu ženu. Ona (s.a.) nĳe prihvatila. Otišli su Osami ibn Zeidu (Osameh ibn Zeid). Osama je bio Zeidov sin, koji je bio Poslanikov (s.a.v.s.) pas-torak. Poslanik (s.a.v.s.) je puno voleo Zeida i njegovog sina, Osamu. Njegova posebna ljubaznost prema mladom Osami je poznata u istorĳi. Osama je sa svojim ličnim blagom, dobrotom, posebnom bliskošću koju je imao sa Poslanikom (s.a.v.s.), svojim ugledom poštenog i požrtvovanog čoveka, i ugle-dom svoga oca, koji je bio Hatidžin (s.a.) sluga i blizak Poslaniku (s.a.v.s.), došao da u ime Kurejšĳa zamoli da greh ove jadne žene bude oprošten. Zamolio je Poslanika (s.a.v.s.) da joj oprosti.

Poslanik (s.a.v.s.) je nedvosmisleno odgovorio: „Nemoj mi govoriti, Osama. Kad god je zakon u mojim rukama, nema načina da bude izbegnut. Čak kad bi se radilo o Poslanikovoj kćeri, Fatimi, njeni prsti bi bili odsečeni“.

Zašto je izabrao najbližu od svojih voljenih, Muhammedovu (s.a.v.s.) kćer (s.a.)? I zašto ime Fatima (s.a.)? Odgovor na ovo pitanje je jasan. Kada je govorio o svojoj misĳi, odabrao je svoju najmlađu kćer, Fatimu (s.a.), među celom svojom najbližom rodbinom. Samo je njoj govo-rio o islamu.

Uz njegovu jasnu objavu, Fatima (s.a.) je morala da postane jedan od četiri najuzvišenĳa ženska lika u isto-rĳi čovečanstva: Merjema (s.a.), Asĳe (s.a.), Hatidža (s.a.) i konačno, Fatima (s.a.). Zašto zadnja? Zato što je ona (s.a.) zadnja karika u lancu evolucĳe, između svih ljudi, za svo vreme i sve istorĳske cikluse, zadnja, i među sveticama, zad-nja. Fatima (s.a.), idealni lik Sudnjeg dana.

Merjemina (s.a.) veličina je vezana za Isusa Hrista (a.s.), koga je donela na svet i podigla.

Vrednost Asĳe (s.a.), faraonove žene, vezana je za Musu (a.s.), koga je othranila i pomagala.

Hatidžina (s.a.) vrednost je ve-zana za Muhammeda (s.a.v.s.), kome je pomagla, i Fatimu (s.a.), koju je rodila i othranila.

A Fatimina (s.a.) vrednost? Šta mogu reći? Za koga je vezana njena vrednost? Za Hatidžu (s.a.)? Za Mu-hammeda (s.a.v.s.)? Za ‘Alĳa (a.s.)? Za Huseina (a.s.)? Za Zejnab (s.a.)? Za nju samu (s.a.)!

Zašto Fatima (s.a.)?

‘Ali (a.s.) i Fatima (s.a.) su sada u svom domu izvan grada. Oni (a.s.) žive daleko od svakodnevne gradske vreve, u blizini sela Gobe, osam kilometara južno od Medine, pored džamĳe Gobe. Tu je Poslanik (s.a.v.s.), nakon svog iseljenja, pre ulaska u grad, proveo nedelju dana i ‘Ali (a.s.), koji je napustio Meku tri dana nakon njega, sastao se sa Poslanikom (s.a.v.s.) Nakon toga je Poslanik (s.a.v.s.) po prvi put otišao u Medinu i u tom gradu slobodno utemeljio islam. Tu je postavio temelje za svoju novu džamĳu i istorĳa je započela.


Kasnĳe su se odavde vratili u Medinu, u Poslanikovo (s.a.v.s.) susedst-vo, pored Poslanikove (s.a.v.s.) džamĳe. Sličnost između ta dva početka - pokraj džamĳe Gobe i džamĳe u Medini _ i poređenje između ove dve realnosti je najzanimljivĳe za svakog poznavaoca šiitskog islama i onoga ko zna priču o Poslanikovoj (s.a.v.s.) džamĳi i Po-slanikovoj (s.a.v.s.) kući. Ukoliko je ne sagledavaju logikom, spoznaće je emo-cionalno.

Muhammedov (s.a.v.s.) duh

Dok su Fatima (s.a.) i ‘Ali (a.s.) u Gobeu, daleko od Poslanika (s.a.), najteže je Poslaniku (s.a.v.s.). Ovo dvoje, duše Muhammedovog (s.a.v.s.) doma, žive daleko od njega, izvan grada, u kući punoj tegoba i siromaštva, ali sa puno ljubavi i vere.

‘Ali (a.s.) je, počev od ranog detin-jstva, živeo u siromaštvu, samoći, teškoćama, mržnji, zalaganju za veru i asketizmu. Svoj težak i gorak život u Meki podnosio je strpljivo. Njegovo rano detinjstvo i mladost nisu bili ništa drugo do zadubljenost u veru i religĳsku borbu. Njegova duhovnost je duboka, bez misli o kući, životu, zadovoljstvima, bogatstvu i udobnosti. Njegovu žeđ utoljuje samo gorčina. Satkan je od iba-deta, asketizma, misli i rada.

Fatima (s.a.) je, takođe, jezgro žalosti, pobožnosti i siromaštva. Pod-nosi mučenja koja su njen otac (s.a.v.s.), majka (s.a.), sestre (s.a.) i njen brat ‘Ali (a.s.) podnosili godinama u Meki. One ostavljaju duboke tragove na njenom telu i duši. Slabašno telo sa dubokim osećanjima. Ima najosetljivĳe srce. Sada, u ‘Alĳevom (a.s.) domu, ona (s.a.) je još jednom spremna da živi sa teškoćama,

u radu, siromaštvu i isposništvu. Niti je ‘Ali (a.s.) taj koji donosi sreću i zaborav u njihov dom, niti je Fatima (s.a.) žena koja donosi uobičajene želje i uzbuđenje u njihov novi dom i privlači ‘Alĳa (a.s.) sa nebesa ka zemlji, oslobađajući iz njega unutrašnju snagu, dubinu i ozbiljnost.

Samo je Poslanik (s.a.v.s.) i jedino Poslanik (s.a.v.s.) taj koji može da učini da krene talas, i kroz dobrotu, dobra osećanja i reči, od kojih svaka sadrži okean značenja, slasti i snage za dušu, nadu i ljubav, donese sreću njegovim voljenim.

Sam Poslanik (s.a.v.s.) je svestan ovoga. On (s.a.v.s.) zna potrebe svojih voljenih, koji žive zahvaljujući tome što vole. On (s.a.v.s.) zna: „Ko god voli Njega, nema život, i onome, ko god Ga voli, to je sam život“. On (s.a.v.s.) svoju Fatimu (s.a.) i svog ‘Alĳa (a.s.) dovodi blizu sebe. Njihova je kuća sazidana do njegove. Napravljena je upravo kao i njegova, od granja i lišća palme. Njena vrata izlaze na džamĳu, zid do zida - dva prozora gledaju jedan na drugi, jedan sa ‘Alĳeve (a.s.), a drugi sa Muhammedove (s.a.v.s.) kuće.

Ova dva prozora okrenuta je-dan prema drugome, zaista govore o dva srca koja se otvaraju jedno prema drugome: očevom (s.a.v.s.) srcu i srcu kćeri (s.a.). Svako jutro se otvaraju jedan prema drugom. Svakog jutra pozdravi: „Kako si?“ i smeh. Svake večeri obećanje kćeri (s.a.) da će je videti sledećeg dana. Njegov prozor je taj o kome je rečeno: „Poslanik (s.a.v.s.) je svakog dana, bez izuzetka, sem ako nĳe bio na putovanju, tražio Fatimu (s.a.) i pozdravljao je“.

Zašto je pored svih ashaba, od svih članova najbliže porodice, od svih njegovih kćeri, samo Fatima (s.a.) mo-gla biti u džamĳi i zid uz zid njegove


kuće? Muhammedova (s.a.v.s.) kuća je Fatimina (s.a.). Porodica u kojoj je ‘Ali (a.s.) otac, Fatima (s.a.) majka, Hasan (a.s.) i Husein (a.s.) sinovi, i konačno, Zejnab (s.a.) i Ome Kolsum (s.a.), kćeri, jeste Poslanikova (s.a.v.s.) porodica. Poslanikova (s.a.v.s.) porodica je jedin-stvena porodica, taj izuzetni dom koji je toliko naglašen u Kur’anu i hadisima, koji je očišćen od svih nečistoća, koji je pročišćen, čuva ih za sva pokolenja i doba koja će doći.

Ko god poznaje ovu porodicu (a.s.) nema potrebu za dugim raspravama i promišljanjima, jer čak i da nĳe bilo ni jedne reči opisa, sam razum bi potvrdio njihovu posebnost.

Sada u Medini, zid do zida sa Ajšinom kućom, izrasta ovaj dom sagrađen u džamĳi, plod veličanstvene i neuporedive mladice. Hasan (a.s.), Hu-sein (a.s.), Zejnab (s.a.) i Ome Kolsum (s.a.). Započela je nova istorĳa. Sa zorom ovih zvezda su otkriveni novi hori-zonti: za Muhammeda (s.a.v.s.) - životni smisao, za islam - dokaz verovanja, a za čovečanstvo - svedok svih stvari.

Muhammedov (s.a.v.s.) nastavak

Treće godine nakon preseljenja, godinu dana i nekoliko meseci nakon venčanja, rodio se Hasan (a.s.). Medina je proslavljala kraj njegovog očekivanja

od strane svog P o s l a n i k a (s.a.v.s.). Po-slanika (s.a.v.s.), koji po prvi put za ovih šesnaest dugih i otegnutih godina teškoća, punih mučenja, mržnje, ružnoće, izdajstva, u ko-jima su do njega dopirale vesti o zlostavljanju nje-govih prĳatelja i smrti njegovih voljenih, sada kuša novu i slat-ku vest o rođenju Hasana (a.s.), koja leči njegovu umornu dušu.

Pun sreće, ulazi u Fatiminu (s.a.) kuću. Drži prvi plod (a.s.) ‘Alĳeve (a.s.) i


Fatimine (s.a.) zajednice u svom naručju. Govori ezan u bebino (a.s.) uho i deli onoliko srebrenjaka siromasima koliko je kose na bebinoj glavi.

Prolazi godina. Rodio se Husein (a.s.).

Sada Poslanik (s.a.v.s.) ima dva sina (a.s.).

Sudbina je htela da njegova dva sina, Kasem i ‘Abdulah, ne požive, već da Poslanikovi (s.a.v.s.) sinovi budu preko Fatime (s.a.). Kao što je Poslanik (s.a.v.s.) rekao : „Potomstvo svih poslan-ika poticalo je od njihovog sopstvenog tela, a moje je od ‘Alĳevog (a.s.)“.

I ‘Ali (a.s.), takođe. On (a.s.) ne sme ostati po strani od potomstva koje započinje sa Muhammedom (s.a.v.s.). Nĳe li istinito značenje da je ‘Ali (a.s.) u duši Muhammedov (s.a.v.s.) nastavak, njegov naslednik? Muhammedovo (s.a.v.s.) potomstvo je to koje je moralo da nastavi. Ove dve duše se ujedinjuju da stvore uspešne potomke. ‘Ali (a.s.) je prisutan u Poslanikovoj (s.a.v.s.) misĳi, a Muhammed (s.a.v.s.) je prisutan u ‘Alĳevom (a.s.) nastavljanju. Sada se prisustvo njih obojice (a.s.) može videti u čistim licima ova dva deteta (a.s.), i Muhammed (s.a.v.s.) u ova dva vidi tri lica: ‘Alĳevo (a.s.), Fatimino (s.a.) i svoje sopstveno.

Sudbina propisuje da ova dvojica (a.s.) zauzmu mesto njegovih sinova. Ta dvojica su plodovi ‘Alĳeve (a.s.) i Fatimine (s.a.) zajednice. Fatima (s.a.), majka svoga oca (s.a.v.s.). Svi ashabi znaju i ponavljaju „njegova najmanja i najvoljenĳa kći“. A ‘Ali (a.s.)? Njegov zaštitnik, njegov brat, a od Fatime (s.a.), njegovi najvoljenĳi sinovi (a.s.).

Korene koji ‘Alĳa (a.s.) i Muhamm-eda (s.a.v.s.) spajaju jednog sa drugim nemoguće je pobrojati. Obojica potiču

od ‘Abdul Mutaliba. ‘Alĳeva (a.s.) ma-jka je odgajila Muhammeda (s.a.v.s.) od njegove osme godine. I njegov otac, Abu Talib, bio je kao Muhammedov (s.a.v.s.) otac. Muhammed (s.a.v.s.) je rastao u ‘Alĳevoj (a.s.) kući u uzrastu od osme do dvadeset i pete godine, a ‘Ali (a.s.) je rastao u Muhammedovoj (s.a.v.s.) kući od ranog detinjstva pa sve do dvadeset i pete godine. Hatidža (s.a.) je ‘Alĳu (a.s.) bila kao majka, a Poslanik (s.a.v.s.) kao otac.

Ne bi mogla postojati srodnĳa ni čvršća zajednica. Njihovi svi odnosi su uporedivi. Dva ljudska bića su simetrična jedno drugom. Dvojica istih.

‘Ali (a.s.) je prva osoba koja je od Poslanika (s.a.v.s.) prihvatila islam. On (a.s.) prvi pruža ruku Poslaniku (s.a.v.s.) kada je skriven i sam. Oni (a.s.) se udružuju i od tada stupaju zajedno kroz sve opasnosti i središta svih teškoća, do njegove smrti.

Pre poslanstva, ‘Ali (a.s.) je mali dečak, šest ili sedam godina star. Sam ga vodi u planinu Hira. On (a.s.) učestvuje u krajnjem isposništvu i prelepim namazima, praveći mu društvo danju i noću.

Moguće je videti čoveka kako stoji usamljen na mesečini, u tišini šapata i reči ramazanske noći, u vreme blisko započinjanju poslanstva, pri vrhu planine Hira. On (s.a.v.s.) ili sedi, ili polako ide gore dole. Ponekad, pod kišom nadahnuća, njegova glava klone pred težinom „došapnutih“ osećanja. Ponekad, podigne svoju glavu ka nebesima i, potpuno nesvestan toga, rida dok mu se ne ukaže pravi put. On (s.a.v.s.) čeka. Vidi nešto njemu još uvek nepoznato. Svo ovo vreme, malo dete (a.s.) je sa njim kao njegova

Documents

severozapadu, u Azerbejdžanu. Persi- na kraju petog ...belgrade.icro.ir/pages/41792/nur42_081-100.pdf · vlašću. Tako se prvo razdoblje persi-jske književnosti završava u petom