Sin Hamasa

Naslov originala:Son of Hamas

by Mosab Hassan Yousef

Prevod:Goran Pavlovi

Izdava:MO, Doboj

Mosab Hasan Jusef

Sin HamasaIspovest sina osnivaa Hamasa

4

5SadrajRe autora ........................................................................ 9Predgovor ....................................................................... 101. Zarobljen (1996) ......................................................... 132. Stepenice vere (1955-1977) ........................................ 163. Muslimansko bratstvo (1977-1987) ............................ 244. Bacanje kamenja (1997-1989) .................................... 325. Preivljavanje (1989-1990) ......................................... 406. Povratak heroja (1990) ............................................... 477. Radikalizam (1990-1992) ............................................ 528. Potpirivanje vatre (1992-1994) ................................... 569. Oruje (zima 1995 - prolee 1994) ............................. 6710. Klanica (1996) ........................................................... 7311. Ponuda (1996) .......................................................... 8212. Broj 823 (1996) ......................................................... 9213. Ne veruj nikome (1996) ........................................... 10014. Neredi (1996 - 1997) ................................................ 10815. Put za Damask (1997 - 1999) ................................... 11616. Druga Intifada (leto - jesen 2000) ............................ 12817. Tajni zadatak (2000 - 2001) ...................................... 13718. Najtraeniji (2001) ................................................... 14719. Cipele (2001) ............................................................ 15520. Trn (leto 2001) ......................................................... 16421. Igra (leto 2001 - prolee 2002) ................................ 17122. Odbrambeni tit (prolee 2002) .............................. 18123. Natprirodna zatita (leto 2002) ................................ 18924. Zatitni pritvor (jesen 2002 - prolee 2003) ............ 19625. Saleh (zima 2003 - prolee 2006) ............................ 20626. Vizija za Hamas (2005) ............................................. 21727. Zbogom (2005 - 2007) ............................................. 225Epilog ............................................................................. 234Pogovor .......................................................................... 237Beleke ........................................................................... 242

6

Mom voljenom ocu i ranjenoj porodici.

rtvama palestinsko-izraelskog sukoba.

Svim ljudima koje je Gospod, moj Bog, spasio.

Porodico, veoma sam ponosan na vas; samo moj Bog razumeono kroz ta ste prolazili. Znam da je ono to sam uinio zadalovam jo jednu duboku ranu, koja moda nee zarasti u ovom i -vo tu, i koja vam moda ne bude ila na ast u oima drugih ljudi.

Mogao sam postati heroj svog naroda, koji bi bio ponosan namene. Znam ta je za njih heroj: ratnik koji svoj ivot i porodicurtvuje za narod. ak i da sam poginuo, o meni bi priala i buduapokolenja kao o heroju, ali ja, zapravo, ne bi bio nikakav praviheroj.

Umesto toga, postao sam izdajica u oima svog naroda. Iakosam vas pre uinio ponosnim, sada sam vas osramotio. Iako samnekada bio princ, sada sam stranac u stranoj zemlji, koji se boriprotiv neprijatelja: samoe i tame.

Znam da me smatrate izdajicom, ali molim vas, razumite daja nisam izdao vas, ve vae shvatanje pojma heroj. Kada naro -di Bliskog Istoka, poput Jevreja i Arapa, budu shvatili ono to samja shvatio, samo e tada mir biti mogu. Ako su Gospoda, mogBoga, prezreli ljudi to je spasio svet od smrti, onda ni meni nesmeta da me preziru!

Ne znam ta e se desiti u budunosti, ali znam da je se neplaim. I zato sada elim da vam kaem neto to je meni po-moglo da preivim do sada: sva sramota i krivica koju sam svihovih godina nosio sa sobom nije nita ako se spasi ivot makar isamo jednog nevinog oveka.

Koliko ljudi ceni ono to sam ja uinio? Ne mnogo. Ali to mine smeta. Verujem da je dobro to to sam uinio. I dan-danas

7

verujem. To mi samo daje snage da nastavim dalje. Svaka kapkrvi nevinih koja je spasena daje mi nade da izdrim do posled-njih dana.

Ja sam patio, i vi ste patili, a ipak rat i dalje odnosi svoje rtve.Neka nas Bog sauva i da nam snage da izdrimo ovaj teek teretnad nama.

S ljubavlju,

Va sin

8

Re autora

Vreme prolazi, i izgleda poput klupka koje se odmotava odroenja do smrti.

Meutim, stvarnost vie lii na persijski tepih: tu su na hiljaderaznih boja, ara i oblika. Svaki pokuaj da se dogaaji stave uneki hronoloki redosled jeste kao kada pustite klupko da seodmota do kraja; to jeste lake, ali tako neete uvideti smisao.

Dogaaji opisani u ovoj knjizi predstavljaju skup uspomenana moj ivot u okupiranim teritorijama Izraela. Redom su opisanisvi dogaaji koji su se zbivali jedni za drugim, ili u isto vreme. Ob-janjenje arapskih naziva i termina, i reference, ukratko su izlo -eni u dodacima knjige, zajedno sa renikom i spiskom linostikoje u opisati.

Iz bezbednosnih razloga, pojedine detalje o operacijama inBeta izraelske taje slube namerno sam izostavio. Informacijeu ovoj knjizi ni na koji nain ne ugroavaju trenutni globalni ratprotiv terorizma, rat u kojem Izrael ima glavnu ulogu.

Na kraju, ova knjiga je pria koja treba stalno da se dopunjuje,jer se stalno zbivaju novi dogaaji na Bliskom Istoku. Zato vaspozivam da budete u toku, i poseujete moj sajt , u kojem opisu-jem svoje vienje razvoja dogaaja na tom podruju. Takoe, tupiem i kako napreduje moja knjiga, ta se deava sa mojomporodicom, i kuda me sve Bog vodi danas.

Mosab Hasan Jusefwww.sonofhamas.com

9

Predgovor

Mir na Bliskom Istoku predstavlja sveti gral mnogih diplo-mata, premijera i predsednika ve vie od pet decenija. Svakanova osoba na svetskoj sceni politike misli da e ona biti ta kojae reiti taj arapsko-izraelski sukob. Ali nijedna od njih ne uspeu tome, isto kao i njihovi prethodnici.

injenica je da skoro niko sa Zapada ne razume sloenost od -nosa izmeu naroda Bliskog Istoka. Ali ja razumem, zbog jednemoje posebne osobine. Vidite, ja sam roen u tom delu sveta, iuestvovao sam u tom sukobu. Ja sam dete islama i sin jednogoptuenog teroriste. Ali, ja sam ujedno i Hristov sluga.

Do svoje 21. godine susretao sam sa onim sa ime nijedanovek ne bi trebalo da se susretne: ponienost siromanih, zlo -upotreba moi, muenje ljudi i smrt. Bio sam svedok dogaajakoji su se zbivali iza kulisa na Bliskom Istoku, dogovora izmeuvoa tog regiona, ija imena ine naslovne strane novina svudapo svetu. Imao sam veliko poverenje Hamasa, i uestvovao samu tzv. Intifadi (ustanku). Bio sam zarobljavan i dran u najoz lo -glaenijem zatvoru u Izraelu. I kao to ete videti, doneo sam od-luke zbog kojih sam postao izdajica u oima naroda koji volim.

Moj neeljeni put vodio me je kroz mrana mesta i omoguiomi pristup najveim tajnama. Na stranicama ove knjige otkriuneke od tih dugo skrivanih tajni, raskrinkavajui dogaaje koji sudo sada bili poznati veoma malom broju neznanih pojedinaca.

Otkrivanje te istine e sigurno izazvati ok meu narodimaBliskog Istoka, ali se nadam da e ujedno doneti i utehu i krajpatnjama porodica brojnih rtava ovog sukoba koji nikako da sezavri.

10

ivei u Americi, uo sam njihova najee postavljana pitanjau vezi sa arapsko-izraelskim sukobom, ali skoro nimalo pravihod govora na njih, a jo manje korisnih i pravih informacija. Nekaod tih pitanja su bila:

- Zato ljudi na Bliskom Istoku ne mogu da ive slono?- Ko je u pravu Izraelci ili Palestinci?- Kome zaista pripada ta zemlja? Zato se Palestinci jednos-

tavno ne presele u svoje arapske zemlje?- Zato jo uvek ima toliko Palestinaca koji ive u izbeglikim

kampovima? Zato nemaju sopstvenu dravu?- Zato Palestinci toliko mrze Izrael?- Kako Izrael da se zatiti od bombaa-samoubica i estih ra -

ketnih napada?Sve su ovo dobra pitanja, ali nijedna od njih nisu ni dotakla

sr problema. Ovaj trenutni sukob vue svoje poreklo sve do ne -prijateljstva koje je postojalo izmeu Sare i Agare, opisanog uprvoj knjizi Biblije. Meutim, da bi se razumela politika i kultur -na realnost dananjice, nije potrebno da se vratimo unazad uprolost dalje od Prvog svetskog rata.

Kada se rat zavrio, palestinske teritorije - vievekovna do-movina Palestinaca pripale su Velikoj Britaniji. Britanska vladaimala je neobian stav prema tom podruju, koji je iznet u Bal-furskoj deklaraciji 1917. godine: Vlada njegovog Visoanstva po-drava stvaranje Palestine kao nacionalnog doma jevrejskogna roda.

Ohrabreni britanskom vladom, na stotine hiljada jevrejskihimi granata, uglavnom iz Istone Evrope, naselilo je palestinsketeritorije. Tada su sukobi izmeu Arapa i Jevreja postali neiz be -ni.

Drava Izrael je uspostavljena 1948 godine. Meutim, pales -tinske teritorije su ostale ono to su bile: nesuverene teritorije.Bez ustava koji bi odravao neki privid reda, religijski zakon pos -taje najvei autoritet. A kada je svakom dozvoljeno da tumaizakon i primenjuje ga kako hoe, nastaje haos. Za ostatak sveta,

11

taj sukob na Bliskom Istoku samo je jo jedan obian rat za malopare zemlje. Meutim, pravi problem je u tome to niko jouvek nije shvatio kakav je problem po sredi. I kao posledica toga,pregovarai od Davidovog kampa u Americi do Osla nastavljajuda otkidaju udove pacijenta sa sranim oboljenjem.

Molim vas, znajte da nisam napisao ovu knjigu zato to mislimda sam pametniji ili mudriji od najveih mislilaca naeg doba.Nisam. Ali verujem da me je Bog sa razlogom postavio da budemovako na razliitim stranama ovog naizgled nereivog sukoba.Moj ivot je rastavljen na delove isto kao i taj mali deo pravemediteranske drave, koju jedni zovu Izrael, drugi Palestina,a trei okupirane teritorije.

Cilj ove knjige jeste da utvrdi istinu o pojedinim veoma vanimdogaajima, da otkrije tajne, i da vam, ako sve krene kako treba,probudi nadu da se nemogue moe ostvariti.

12

1. poglavlje

Zarobljen(1996)

Skrenuo sam svojim subaruom (marka automobila) sa slepeulice na jedan od uskih puteva koji je izlazio na autoput vangrada Ramala na Zapadnoj obali. Blago pritiskajui konicu, po-lako sam priao jednom od brojnih kontrolnih punktova koji senalaze na putu do Jerusalima.

- Ugasite motor! Zaustavite kola! neko je viknuo na arap-skom.

Bez ikakve naznake, est izraelskih vojnika je iskoilo iz bunjai blokiralo prolaz za kola. Svaki od njih je nosio mitraljez, koji subili upereni pravo u moju glavu.

Uhvatila me panika. Zaustavio sam kola i izbacio kljueve krozotvoren prozor.

- Izlazi, izlazi!Ne gubei vreme, jedan od njih je otvorio vrata i izveo me

napolje i bacio dole na prainu. Jedva da sam stigao i glavu dazatitim, kad su ve poeli da me tuku. Ali, iako sam pokuavaoda zatitim lice, teke izme vojnika brzo su pronale druge mete:rebra, bubrege, lea, vrat, lobanju.

Dvojica su me uhvatila za stopala i odvukla do punkta, gde sume prisilili da kleknem na kolena iza neke betonske barikade.Ruke su mi zavezali iza lea sa nekim otrim plastinim materi-jalom, koji je bio previe zategnut. Neko mi je stavio i povez naoi, i onda me bacio u zadnji deo nekog dipa. Strah se u menimeao sa besom dok sam razmiljao gde me vode i koliko dugome nee biti. Tada jo uvek nisam napunio 18 godina, i ostalo mi

13

je bilo jo samo nekoliko sedmica do poslednjih ispita u srednjojkoli. ta e se desiti sa mnom?

Nakon relativno kratke vonje, dip je stao. Jedan vojnik meje izvukao iz dipa i skinuo mi povez. mirkajui na jakom dnev -nom suncu, ubrzo sam shvatio da smo doli u vojnu bazu uOferu, kao jednoj od izraelskih najboljih i najveih vojno-odbram-benih baza na Zapadnoj obali.

Kako smo prilazili glavnoj zgradi, proli smo pored nekolikooklopnih tenkova prekrivenih vojnikim platnom. Ogromni za -titni bedemi bi me oduvek fascinirali dok sam ih gledao sa kapija.Liili su na stene.

Kada smo uli u zgradu, neki lekar me je pogledao na brzinu,oigledno elei da utvrdi da li mogu da izdrim ispitivanje. Ve -rovatno sam proao test, jer nakon nekoliko minuta ponovosam vraen u dip.

Kada sam pokuao da se namestim lepo u malom delu kolakoji je normalno rezervisan samo za stopala ljudi, jedan snaanvojnik je stavio svoju izmu preko mog kuka i cev svoje M16puke prislonio na moje grudi. Jak miris i vru dim su me guili,natopivi pod dipa. A kad god sam pokuavao da promenim svojzgren poloaj tela, onaj vojnik bi jo jae pritiskao cev svojepuke u moje grudi.

Bez ikakve naznake, jak bol je proao kroz moje telo, od egasu mi se prsti na nozi zgrili. Kao da mi je raketa eksplodirala uglavi. Udarac je doao sa prednjeg sedita, pa sam shvatio da meje jedan od vojnika udario kundakom u glavu. I pre nego to samuspeo da se zatitim, udario me je jo jednom, i to jo jae, ovogputa u oko. Pokuao sam da se pomerim, da ne bi mogao da medohvati, ali me je onaj vojnik to me je koristio kao prag za nogevratio nazad.

Ja nisam mogao a da se ne pomeram. Kad god bi me njegovdrugar udario, ja bih se refleksno trznuo od tog jakog udarca.

Pod povezom, moje oko je poelo da otie, a lice da trne. Nijebilo cirkulacije u mojim nogama. Plitko sam disao. Nikad ranije

14

nisam osetio tako veliki bol. A jo gore od fizikog bola bila jemisao da sam na milosti neeg nemilosrdnog, sirovog i neljud-skog. Muio sam se da shvatim motive mojih muitelja. Razumeosam ak i one koji se tuku i ubijaju iz mrnje, besa, osvete ili akneophodnosti, ali ovim vojnicima nisam nita naao uinio.Nisam se opirao, i radio sam sve to su mi rekli. Nisam predstav -ljao pretnju. Bio sam vezan, sa povezom na oima i nenaoruan.ta se nalazilo u tim ljudima to ih je teralo da uivaju u tome dame povreuju? ak i najobinija ivotinja ubija sa nekim razlo-gom, a ne iz zabave.

Razmiljao sam o tome kako e se moja majka oseati kadasazna da su me uhapsili. Poto je moj otac tada ve bio u izrael-skom zatvoru, ja sam postao glava porodice. Da li u i ja biti me -secima i godinama u zatvoru kao i on? Ako tako bude, kako ese moja majka snai bez nas dvojice? Poeo sam da shvatam ka -ko se moj otac oseao: zabrinut za porodicu i ophrvan tugom tose mi brinemo za njega. Krenule su mi suze dok sam zamiljaolice svoje majke.

Pitao sam se da li su i sve godine provedene u srednjoj kolibile uzalud. Ako me zaista vode u izraelski zatvor, propustiu kraj-nje ispite sledee meseca. Bujica pitanja i tuge je prolazila krozmene, dok su me ovi jo uvek udarali: Zato mi to radite? tasam uradio? Ja nisam terorista! Ja sam samo dete. Zato me ovo-liko tuete?

Siguran sam da sam se nekoliko puta onesvestio, ali kad godbih se probudio, oni su me i dalje udarali. Nisam mogao da seoduprem. Jedino to sam mogao da radim jeste da viem. Osetiosam u u grlu, koju sam potom ispovraao svuda po sebi.

Ogromna tuga me je uhvatila pre nego to sam izgubio svestta e se na kraju desiti? Da li u umreti jo pre nego to je mojivot u pravom smislu poeo?

15

2. poglavlje

Stepenice vere (1955-1977)

Zovem se Mosab Hasan Jusef. Ja sam najstariji sin eika Hasa -na Jusefa, jednog od sedam osnivaa organizacije Hamas. Roensam na Zapadnoj obali, u selu Ramala, i lan sam jedne od naj -religioznijih islamskih porodica na Bliskom Istoku.

Moja ivotna pria poinje sa mojim dedom, eikom JusefomDavudom, koji je bio religijski voa, tj. imam sela Al-Janija, si-tuiranog u delu Izraela koji se u Bibliji naziva Judeja i Samarija.Mnogo sam voleo svog dedu. Njegova mekana, bela brada mi jegolicala obraze dok me je grlio kao dete. Satima sam mogao dasedim i da sluam njegov ugodan glas dok je pevao ezan pozivna molitvu kod muslimana. A imao sam puno puta prilike da toradim, jer se muslimani pozivaju na molitvu pet puta dnevno.Nije lako pevati ezan i stihove Kurana, ali kada bi moj deda toradio, zvualo je fascinantno.

Kada sam bio mali, pojedini bi mi toliko dosadili sa svojim pe-vanjem, da sam hteo da stavim neto u ui da ih zapuim. Ali,moj deda je bio drugaiji, bio je strasno posveen tome, i prostoje terao svoje sluaoce da razmiljaju o znaenju ezana dok jepevao. Verovao je u svaku re koju je ispevavao.

U Al-Janiji je ivelo oko 400 ljudi u vreme kada je bilo pod jor-danskom vlau i izraelskom okupacijom. No, itelji tog sela nisuimali koristi od politike. Smeteno u brdima nekoliko kilometarasevero-zapadno od Ramale, Al-Janija je bilo veoma mirno i lepomesto. Njeni zalasci sunca bi itav predeo pretvarali u ruiastui ljubiastu boju. Vazduh je bio ist, i sa veine planina se moglovideti skoro sve do Sredozemnog mora.16

U 4 asa ujutru moj deda bi ve bio na putu ka damiji. Kadabi zavrio sa jutarnjom molitvom, izveo bi svoje magare u polje,obraivao zemlju, brinuo se oko maslinovog drvea, i pio sveuvodu sa izvora koji je proticao niz planinu. Nije bilo zagaenostivazduha, jer je u Al-Janiji samo jedan ovek imao kola.

Kada bi se vratio kui, ekalo bi ga dosta posetilaca. On je zanjih bio vie od imama on je bio sve i svja za ljude iz sela.Molio se za svako novoroeno dete i svakom od njih bi na uvoaputao ezan. Kada bi neko umro, moj deda je bio taj koji bi oku-pao pokojnika, miropomazao telo, i stavio u pogrebnu odeu.Ljude iz sela je i venavao i sahranjivao.

Moj otac, Hasan, bio je njegov omiljeni sin. ak i kada je biomali, redovno je sa dedom iao u damiju, iako se to tada jouvek nije trailo od njega. Niko od njegove brae nije mario zais lam koliko on.

Hasan je od oca nauio da peva ezan. I poput njega, imao jeugodan glas i bio je strasno posveen tome. Deda se veoma po -nosio njime. Kada je moj otac napunio 12 godina, deda mu jerekao: Hasane, pokazao si da se interesuje za Boga i islam. Zatou te ja poslati u Jerusalim da naui erijat. erijat je islamskireligijski zakon koji se tie svakodnevnog ivota ljudi, od ureenjaporodice i higijene, do ureenja politike i ekonomije.

Hasan nije znao nita o politici i ekonomiji, niti je mario za to.Samo je eleo da bude poput oca. eleo je da ita i peva stihoveiz Kurana, i da slui ljudima. No, ubrzo e nauiti da je njegovotac bio mnogo vie od pouzdanog religijskog voe i voljenogslu ge narodu.

Poto su moralne vrednosti i tradicija oduvek bili vaniji arap -skom narodu od vladinih ustava i sudova, ljudi poput mog dedeobino su za narod bili najvei autoritet. Naroito u mestima uko jima su sekularne voe bile slabe i korumpirane, re jednogreligijskog voe smatrana je zakonom.

Moj otac nije poslat u Jerusalim samo da bi izuavao religiju,ve ga je njegov otac pripremao da postane voa. Tako je on

17

proveo nekoliko sledeih godina ivei i uei u Starom graduJerusalima blizu Al-Aksa damije one ikonske zgrade sa zlatnimkupolama koja u oima veine ljudi sveta predstavlja najboljiznak raspoznavanja Jerusalima. U svojoj 18. godini je zavriokolovanje, i preselio se u Ramalu, gde je odmah postavljen zaimama damije u Starom gradu. Ispunjen velikom eljom da sluiAlahu i njegovom narodu, moj otac je hteo da radi u tom mestuisto kao njegov otac to je radio u Al-Janiji.

Meutim, Ramala nije bila isto to Al-Janija. Ramala je biometropola za Al-Janiju, koje je bilo malo, uspavano selo. Prviput kada je uao u damiju, bio je okiran kada je video samopetoricu starijih ljudi kako ga ekaju unutra. Izgleda da su ostalibili po kafiima i mestima gde su mogli da gledaju pornografiju,da se napijaju i kockaju. ak i ovek koji je trebalo da peva ezanu susednoj damiji, u stvari, putao je plou na mikrofonu saminareta, kako bi odravao tu islamsku tradiciju, a pritom da nemora da prekida svoju partiju sa kartama.

Mom ocu se slamalo srce zbog tih ljudi, ali nije bio siguran ka -ko da dopre do njih. ak mu je i onih pet staraca priznalo dadolazi u damiju samo zbog toga to e uskoro umreti, pa su senadali da e zbog toga moda otii u raj; u svakom sluaju, onisu makar hteli da ga sluaju, tako da je on radio samo sa njima.Poduavao ih je molitvi i Kuranu, pa su ga za kratko vreme ovizavoleli, kao da je bio aneo poslat sa neba.

Van damije situacija je bila potpuno drugaija. Ljubav mogoca prema bogu Kurana samo je dovodila do izraaja njihov rav -noduan odnos prema veri. A bili su i uvreeni.

- Ko je ovo dete to peva ezan? rugali su mu se ljudi, upiruiprstom na deije lice mog oca.

- On nije odavde. Samo pravi nevolju.- Pre bih bio pas nego takav kao ti jedan mu je viknuo u lice.Moj otac je smireno podnosio uvrede, nikad ne uzvraajui,

niti se branei od njih. Njegova ljubav prema tim ljudima nije mu

18

dala da odustane, pa je nastavio da radi ono za ta je bio pozvan:da poziva ljude na povratak islamskoj veri i Alahu.

Svoje probleme je ispriao dedi, koji je odmah shvatio da jeon jo vie od njega posveen veri, i da ima vei potencijal negoto je isprva mislio. Zato ga je poslao u Jordan na napredne is-lamske studije. Kao to ete videti, ljudi koje je tamo sreo zauveke promeniti ivot moje porodice i ak istoriju sukoba na BliskomIstoku. Ali, pre nego to doemo dotle, moram da nakratko ob-jasnim nekoliko vanih stavki o istoriji islama, koje e nam po -moi da razumemo zato bezbrojni diplomatski pregovori nisuuspeli da nau reenje i da prue nadu za uspostavljanjem mira.

* * *

Od 1517. do 1923. godine islam, olien u Osmanskom carstvu,proirio se iz svoje baze u Turskoj na tri kontinenta, meutim,posle samo nekoliko vekova velike ekonomske i politike moi,vlast je centralizovana i postala korumpirana, tako da je otpoeoraspad carstva.

Pod Turcima su muslimani iz sela na Bliskom Istoku bili rtveprogona i ogromnih poreza. Istanbul je prosto bio previe uda -ljen da bi kalif mogao da zatiti svoje vernike od zlodela vojnikai predstavnika lokalne vlasti.

Do 20. veka mnogi su se muslimani zato okrenuli od islama ipo eli da trae drugaiji nain ivota. Neki su se okrenuli ateizmunedavno pridolih komunista, dok su svoje probleme pokuavalida ree alkoholom, kockom i pornografijom, koji su dolazili odzapadnjaka privuenih u ovo podruje bogatstvom mineralnihruda i rastuom industrijom.

U Kairu, u Egiptu, jedan posveeni mlad uitelj, Hasan Al-Ba -na, tugovao je za svojim sunarodnicima koji su postali siromani,nezaposleni i bezboni, ali je za takvo stanje krivio Zapad, neTurke, i verovao je da se jedini spas za njegov narod, naroito zamlade, nalazi u povratku istoti i jednostavnosti islamske vere.

19

Jednom prilikom je uao u kafi, popeo se na sto, i poeosvima da govori o Alahu. Pijanice su ga ismevale; religijskim vo -ama je smetao, ali ga je najvei deo naroda voleo, jer im jepruao nadu.

U martu 1928. godine Hasan Al-Bana je osnovao Drutvomus limanske brae, popularnije pod nazivom Muslimanskobratstvo. Cilj te nove organizacije bio je da obnovi drutvo uskladu sa naelima islama. Nakon jedne decenije, u svakoj oblastiu Egiptu postojao je po jedan ogranak tog drutva. Al-Banin bratje osnovao ogranak na palestinskim teritorijama 1935. godine.Posle 20 godina Bratstvo je imalo oko pola miliona lanova samou Egiptu.

lanovi Muslimanskog bratstva su veinom bili iz siromanihslojeva drutva bez politikih prava, ali ljudi koji su bili potpunolojalni ostvarenju svojih ciljeva. Iz sopstvenog depa su davalisvojoj drugoj brai muslimanima, kako se i kae u Kuranu.

Mnogi ljudi sa Zapada, koji generalizuju da su navodno svimuslimani teroristi, ne znaju za drugu stranu islama, koja govorio ljubavi i milosti. Ona se brine za siromane, udovice i siroad,podstie obrazovanje i blagostanje ljudi, ujedinjava i jaa. To jestrana islama koja je inspirisala te prve voe Muslimanskog brat-stva. Naravno, postoji i ona druga strana, koja poziva muslimanena dihad, da se bore protiv ostatka sveta za uspostavljanje svet-skog kalifata, kojim e vladati jedan sveti ovek, kao pred-stavnik Alaha na zemlji. Ovo je vano da razumete i da zapamtiteza kasnije. Vratimo se istoriji...

Muslimansko bratstvo je 1948. godine pokualo da izvridravni udar protiv egipatske vlade, koju su krivili za porast seku-larizma meu narodom. Meutim, pobuna je prekinuta, jer sezavrio britanski mandat i Izrael je kao drava Jevreja proglasionezavisnost.

Muslimani celog Bliskog Istoka su se pobunili. Po Kuranu, kadaneprijatelj zaposedne muslimansku zemlju, svi muslimani sepozivaju da brane tu zemlju kao svoju. Sa stajalita arapskog sve -

20

ta, stranci su napali zemlju i okupirali Palestinu mesto Al-Aksadamije, kao treeg svetog mesta islama, posle Meke i Medine.Ta damija je sagraena na mestu na kojem se aneo Gabrijel(Gavrilo), kako se veruje, pojavio Muhamedu, koji ga je odveona nebo gde se susreo sa Avramom, Mojsijem i Isusom.

Egipat, Liban, Sirija, Jordan i Irak su odmah napali novonastalujevrejsku dravu. Meu deset hiljada egipatskih trupa na hiljadesu bili dobrovoljci iz Muslimanskog bratstva. No ipak, koalicijaarapskih drava bila je nadbrojana i pobeena. Za manje od godi -nu dana arapske trupe su proterane iz zemlje.

Kao posledica rata, oko tri etvrtine miliona palestinskih Ara -pa je pobeglo ili bilo proterano iz svojih domova na teritoriji kojaje postala drava Izrael.

Mada su Ujedinjene nacije prihvatile Rezoluciju 194, po kojojje bio dozvoljen povratak svih izbeglica svojim kuama, ako eleda ive u miru sa svojim susedima, i po kojoj e biti izvrenanadoknada za imovinu onih koji ne ele da se vrate, ipak onanikada nije primenjena u stvarnosti. Na desetine hiljada Palesti-naca, koji su otili iz Izraela tokom arapsko-izraelskog rata, nikadanisu dobile nita od svoje imovine i zemlje. Do dananjeg danamnoge od tih izbeglica i njihovi potomci ive u zaputenim iz -beglikim kampovima pod zatitom Ujedinjenih nacija (UN-a).

Kada su se naoruani pripadnici Muslimanskog bratstva vratilisa ratita u Egipat, prekinuti pu je nastavljen. Meutim, plan ozbacivanju vlade se prouo, pa je egipatska vlada zabranila Brat-stvo, konfiskovala njenu imovinu i uhapsila mnoge od njenih la -nova. Oni koji su uspeli da izbegnu hapenje izvrili su atentatna premijera Egipta nekoliko sedmica kasnije.

Zauzvrat, Hasan Al-Bana je ubijen 12. februara 1949. godine.Smatra se da ga je ubila vladina tajna sluba. No, Bratstvo nijeposustalo. Za samo 20 godina Hasan Al-Bana je podigao islamna noge i stvorio revoluciju sa svojim oruanim pripadnicima, atokom sledeih godina, Bratstvu se prikljuivao sve vei broj ljudi,

21

i ono je irilo uticaj na narod, ne samo u Egiptu, ve i u oblinjojSiriji i Jordanu.

Do vremena kada je moj otac stigao u Jordan da nastavi stu -dije, sredinom 1970-tih godina, Muslimansko bratstvo je tamove bilo dobro uspostavljeno i imalo je podrku naroda. Njegovilanovi su radili sve ono to je moj otac eleo da se ostvari: oh -rabrivali su obnavljanje vere kod onih koji otili od puta islamskognaina ivota, pruali su pomo onima kojima je bila potrebna, ipokuavali su da spasu narod od tetnih uticaja u drutvu. Ve -rovao je da su ti ljudi bili religiozni obnovitelji islama, kao to subili Martin Luter i Vilijam Tindejl u hrianstvu. Oni su samo elelida doprinesu spasenju ljudi i da im pomognu u ivotu da im budebolje, ne da ubijaju i unitavaju. Kada je moj otac sreo prve voeBratstva, rekao je: Da, to je ono za ime sam tragao.

Moj otac je u tim danima u njima video deo islama koji govorio ljubavi i milosti, ali nije video ono to moda i nije dozvolio sebida vidi, a to je ona druga strana islama. Islam je poput stepenica:prve stepenice ine moljenje i velianje Alaha, malo vii stepenicipredstavljaju pomaganje siromanima i ubogima, podizanje ko -la i davanje u dobrotvorne svrhe, dok najvii stepenik predstavljadihad.

Tih stepenika ima dosta. Retko ko pogleda ta se nalazi na vr -hu. Penjanje po njima je uvek postepeno, skoro neprimetno kao kada se maka prikrada lastavici. Lastavica ni u jednom tre -nutku ne skida pogled sa make, ve samo stoji i posmatra ma -ku kako ide tamo-amo. No, ona ne vidi u dubinu, ne vidi da jemaka sve blia i blia, i za tren oka, maije ape su ve ogrezleu krvi lastavice.

Tradicionalni muslimani stoje na poetku stepenica, ivei ukrivici to ne upranjavaju pravi islam. Na vrhu se nalaze fun-damentalisti; to su oni o kojima moete sluati u vestima da uime boga Kurana ubijaju ene i decu. Izmeu ove dve grupenalaze se svi ostali.

22

Ti to su izmeu, umereni muslimani, zapravo su opasnijiod fundamentalista, jer izgledaju bezopasno, i nikako ne moeteznati da li vam se pribliavaju kao ona maka ili ne. Veina bom-baa-samoubica nekada je pripadala toj grupi umerenih.

Kada je moj otac bio na prvim stepenicama vere, nije ni jed -nog trenutka mogao da pomisli koliko e se daleko popeti i otiiod svojih izvornih ideja. Trideset pet godina posle toga, eleosam da ga pitam: Da li se sea gde si poeo? Video si sve oneizgubljene due, i srce ti se cepalo zbog njih, pa si hteo da ih pri -vo li Alahu i da ih spasi. A sada? Bombai-samoubice i krv ne -vinih? Zar si to eleo? Ali, u naem drutvu takva pitanja se nemo gu postaviti ocu. I tako je onda on nastavio da hoda tim opas-nim putem.

23

3. poglavlje

Muslimansko bratstvo(1977-1987)

Kada se moj otac vratio na okupirane teritorije nakon svojihstudija u Jordanu, bio je pun optimizma i polagao je nade u mus-limane celog sveta. Zamiljao je svetlu budunost koju e na vod -no doneti umereno nastrojeni lanovi Muslimanskog bratstva.

Sa njim je doao i Ibrahim Abu Salem, jedan od osnivaa Mus-limanskog bratstva u Jordanu. Doao je da pomogne oivljavanjuuspavanog ogranka Bratstva u Palestini. On i moj otac su dobrosaraivali, uspevi da angauju jo ljudi koji su imali iste ciljeve iod kojih su stvorili svoje manje grupe aktivista.

Godine 1977, sa samo pedeset dinara u depu, Hasan se oe-nio sa sestrom Ibrahima Abu Salema Sabhom Abu Salem. Jasam se rodio sledee godine.

Kada sam napunio sedam godina, naa porodica se preselilau Al-Bire, grad odmah do Ramale, a moj otac je postao imam uizbeglikom kampu Al-Amari, koji je osnovan u okviru optine Al-Bire. Na Zapadnoj obali je bilo 19 kampova, a Al-Amari je po -dignut 1949. godine na oko 21 aru zemlje, s tim da su do 1957.godine atori zamenjeni sa spojenim betonskim kuama. Ulicesu bile irine jednog auta, dok su se iz oluka izlivale reke gliba. Ukampu je bilo premnogo ljudi, a voda nije bila za pie. U centrukampa je stajalo jedno jedino drvo. Izbeglice su zavisile u svemuod Ujedinjenih nacija: u pokustvu, hrani, odei, lekarskoj po -moi i obrazovanju.

Kada je moj otac po prvi put otiao u damiju, bio je razoarankada je video samo dva reda od po 20 ljudi kako se mole. Ipak,nekoliko meseci nakon to je zapoeo sa propovedanjem po24

kampu, poelo je da dolazi toliko ljudi da nisu mogli svi da stanuu damiju, ve je red bio do ulica. Moj otac, pored svoje posve -enosti Alahu, gajio je posebnu ljubav prema celom tom musli-manskom narodu, a i oni su njega voleli.

Hasana Jusefa su tako svi voleli, jer je bio poput obinih ljudi.Nije sebe smatrao nita boljim od onih kojima je sluio. iveo jekao oni, hranio se kao oni, i molio se kao i oni to su se molili.Ni je nosio drugaiju odeu, i primao je samo malu platu od jor-danske vlade, kojom jedva da je pokrivao svoje trokove, i kojomje pomagao svoje religijske poslove. Zvanino nije trebalo da radiponedeljkom, ali on je radio svaki dan. Nije radio za platu, vera di Alaha. Za njega je taj posao bila sveta dunost, svrha nje-govog ivota.

U septembru 1987. godine moj otac je dobio jo jedan posao:poeo je da predaje o religiji muslimanskim studentima koji supohaali jednu privatnu hriansku kolu na Zapadnoj obali. Na -rav no, zbog toga smo ga ree viali nego pre, ali to nije bilo zatoto nije voleo svoju porodicu, ve zato to je vie voleo Alaha.Me utim, mi nismo bili svesni da je dolazilo vreme kada ga vieuopte neemo viati.

Poto je moj otac radio tamo, moja majka je snosila sav teretpodizanja dece. Uila nas je kako da budemo dobri muslimani,pratila nas na jutarnju molitvu kada smo dovoljno odrasli da ide -mo na molitvu, i govorila nam da postimo tokom svetog islam-skog praznika Ramazana. Bilo nas je estoro: moja braaSo hajib, Seif i Ovais; moje sestre Sabila i Tasnim; i ja. Iako je mojotac primao dve plate, i dalje smo jedva pokrivali sve trokove.Moja majka se mnogo trudila da utedi svaki dinar.

Sabila i Tasnim su pomagale majci oko kue jo od malena.Slatke, male i lepe, moje sestre se nikada nisu alile ni na ta,iako su im igrake bile prekrivene prainom, jer nisu imale vre-mena da se igraju sa njima. Njihove igrake bile su kuhinjskoposue.

25

- Mnogo radi, Sabila, mora da stane malo i odmori se govorila je moja majka starijoj sestri.

Ali, Sabila bi se na to samo nasmeila i nastavila da radi.Moj brat Sohajib i ja smo jo kao mali nauili kako da napravi -

mo vatru i kako da koristimo poret. Pomagali smo i oko kuvanjai pranja posua, i brinuli smo o Ovajisu, koji je tada bio beba.

Naa omiljena igra bila je zvezde. Igra se sastojala u sle -deem: moja majka bi napisala naa imena na papir, a mi bismose svako vee pre spavanja okupili i posedali u krug, dok nam jeona dodeljivala zvezde, na osnovu onog to smo uradili tog da -na. Na kraju meseca, pobednik je bio onaj ko je imao najviezvez da: to je uglavnom bila Sabila. Naravno, nismo imali novcaza neke prave nagrade, ali to nam nije bilo vano. Nama je viestalo do majine pohvale i ponosa nego do bilo ega drugog, pasmo svako vee sa nestrpljenjem oekivali svoje male trenutkeslave.

Damija je bila udaljena skoro ceo kilometar od nae kue.Bio sam ponosan kada sam tamo poeo da idem potpuno sam.Oajniki sam eleo da postanem poput oca, isto kao to je onhteo da bude poput svog oca.

Preko puta te damije pomaljalo se jedno od najveih grobljakoje sam ikada video. Poto su tu sahranjivani ljudi iz Ramale,Al-Biree i izbeglikog kampa, bilo je pet puta vee od naeg kraja,i okrueno sa zidom visokim pola metra. Pet puta dnevno kadanas je pozivao ezan, prolazio bih pored hiljade grobova do da -mije. S obzirom da sam bio dete, to groblje me je veoma plailo,naroito nou kada je bio potpun mrak. Stalno sam zamiljaokako se korenje drvea hrani sa sahranjenim leevima.

Jednom prilikom kada nas je nas imam pozvao na molitvu upodne, okupao sam se, stavio kolonjsku vodu, obukao se kao tose moj otac oblaio, i krenuo ka damiji. Bio je to lep dan. Kakosam se bliio damiji, primetio sam da je ispred nje parkiran veibroj kola nego obino, i da je grupa ljudi stajala ispred ulaza. Izuosam se kao i uvek, i uao u damiju. Unutra je bilo postavljeno

26

mrtvo telo zavijeno u beli pamuk, u otvorenom kovegu. Nikadapre nisam video le. Mada sam znao da ne treba da zurim unjega, nisam mogao da skinem pogled. Bio je zavijen u platno,dok je samo njegovo lice virilo. Gledao sam u grudi, skoro oe -kujui da e ponovo poeti da die.

Imam nas je pozvao da se pomolimo, pa sam zajedno sa osta -lima stao ispred, i dalje gledajui u telo u tom kovegu. Kada jezavreno sa molitvom, imam je rekao da se telo prenese ispredda bi primilo molitvu. Osmoro ljudi je podiglo koveg na ramena,a jedan je povikao: La ilaha ilalah! (Nema Boga do Alaha!) Ionda, kao po dogovoru, i svi ostali su povikali: La ilaha ilalah!La ilaha ilalah!

Brzo sam se obuo i krenuo za gomilom ljudi ka groblju. Potosam bio ba mali, trao sam izmeu nogu starijih, kako mi kolonane bi pobegla. Ja zapravo nikada do tada nisam smeo da priemgroblju, ali sam mislio da sam bezbedan ako oko mene ima tolikoljudi.

- Ne idite po grobovima, to je zabranjeno! neko je uzviknuo.Polako sam proao kroz guvu, dok nisam stao na ivicu ot -

vorenog dubokog groba. Zagledao sam se u rupu duboku 2,5 mu kojoj je stajao taj starac to je viknuo. uo sam od druge deceiz susedstva za tog oveka. Zvao se Juma. Kau da nikada nijeiao u damiju i da nije verovao u boga Kurana, ali je sahranjivaosve ljude, ponekad i po 2-3 oveka dnevno.

Pitao sam se da li se on uopte plai smrti.Ljudi su spustili le na Jumine snane ruke. Onda su mu dali

flau kolonjske vode i neto zeleno to je lepo mirisalo. Sve je topotom posuo na prekrivalo lea.

Juma je okrenuo telo na desnu stranu, prema Meki, i okonjega napravio manji koveg sa delovima cementa. Dok suetvorica ljudi zakopavali rupu sa zemljom, imam je otpoeopropoved. Poeo je kao i moj otac to je poinjao.

27

- Ovaj ovek je otiao od nas. Ostavio je sve za sobom: svojnovac, svoju kuu, sinove, keri i suprugu. To eka sve nas govo -rio je dok je zemlja padala na lice, vrat i ruke pokojnika.

Imam je naglaavao da moramo da se pokajemo i da pres -tanemo da upranjavamo grehe. A onda je rekao i neto to ni -sam nikada uo da je moj otac rekao: Dua ovog oveka e seuskoro vratiti k njemu, i dva strana anela, Munkar i Nakir, siie sa neba da ga ispitaju. Uzee njegovo telo i protree ga,pitajui: Ko je tvoj bog? Ako ne da taan odgovor, oni e ga tuisa velikim ekiem i poslae ga pod zemlju na 70 godina. Alahu,molimo ti se da nam kae pravi odgovor kada doe i nae vre -me!

Sav prestraen, buljio sam u onaj grob. Telo je ve skoro celobilo prekriveno zemljom, a ja sam se pitao kada e doi njegoviispitivai.

Ako ne da tane odgovore, teina zemlje e mu slomiti rebra.Crvi e polako izjedati njegovo meso. Muie ga zmija koja ima99 glava i korpija veliine kamiljeg vrata, sve dok ne uskrsnu svimrtvi, kada mu Alah moda bude oprostio i prekinuo njegovomuenje.

Nisam verovao da se to deavalo svaki put blizu moje kuekad god bi neko umro. Nikada nisam voleo to groblje, ali posletog govora sam se jo vie plaio. Zakljuio sam da bi trebalo dazapamtim pitanja za pokojnika, tako da budem spreman da damtane odgovore kada aneli budu ispitivali mene nakon smrti.

Imam je rekao da e to ispitivanje poeti im odu svi sa grob -lja. Ni kada sam stigao kui, nisam mogao da prestanem da raz -miljam o tim njegovim reima. Odluio sam da se vratim i dasluam kako mue onog oveka. Pitao sam i svoje drugare da idusa mnom, ali niko od njih nije bio lud da to radi. Morao sam smda odem. Sve do groblja sam se tresao od straha. Nisam mogaoda se kontroliem. Ali ubrzo sam se naao usred grobova. Hteosam da pobegnem, ali moja radoznalost je bila jaa od strahakoji sam oseao. eleo sam da ujem pitanja, viku, bilo ta. No,

28

nita se nije ulo. Sagnuo sam se dotakavi grobnu plou. Nitase nije ulo. Posle sat vremena mi je dosadilo, pa sam otiao kui.

Moja majka je tada radila neto u kuhinji. Rekao sam joj dasam iao do groblja, jer je imam rekao da e onaj pokojnik bitimuen.

- I? pitala me je ona.- Vratio sam se kada su svi otili, ali nita nisam uo.- To muenje mogu uti samo ivotinje, ne ljudi objasnila mi

je majka.Za osmogodinjaka kao to sam ja bio, to je zvualo sasvim

logino.Svakog dana od tada gledao sam kada su pokojnike nosili do

groblja. Nakon nekog vremena sam se ak i navikao, pa sam sestal no motao tuda samo da bih video ko je umro. Jue neka ena.Danas neki mukarac. Jedanput su doneli dvoje ljudi, a nekolikosati kasnije, doneli su jo nekog. Kada ne bi doneli nikog, iaosam izmeu grobova i itao ta pie na njima. Jedan je umro sasto godina. Drugi sa dvadeset pet. Kako se zvao? Odakle je ona?Groblje kao da je postalo moje igralite.

I moji drugari su se plaili groblja u poetku. Jedni druge smoizazivali ko sme da ode tamo nou, pa poto niko nije hteo da is-padne kukavica, vremenom smo svi savladali svoje strahove. Naotvorenom prostoru smo ak igrali i fudbal.

* * *

Kako se naa porodica razvijala, tako se razvijalo i Musliman-sko bratstvo. Vremenom se od organizacije siromanih i izbeglicapretvorilo u organizaciju koja je imala obrazovane mlade ljude iene, biznismene i ljude koji su iz svog depa davali za gradnjukola, bolnica i u dobrotvorne svrhe.

Uvidevi toliki razvoj Bratstva, mnogi mladi ljudi iz tog islam-skog pokreta, naroito oni iz Gaze, odluili su da Bratstvo trebada se podigne protiv izraelske okupacije. Pobrinuli smo se za na -

29

rod, govorili su, i nastaviemo da radimo na tome. Ali da li trebada se pomirimo sa okupacijom? Zar nam Kuran ne govori da tre -ba da oteramo jevrejske okupatore? Govorili su tako ti nena -oruani mladii, koji su pak bili odluni i spremni za borbu.

Moj otac i druge voe Zapadne obale se nisu slagali sa njima.Nisu bili spremni da ponove greke Egipta i Sirije, kada je Brat-stvo pokualo da izvri vojni udar, ali im nije uspelo. Govorili suda se u Jordanu naa braa nisu podigla na oruje. Uestvuju napolitikim izborima i imaju veliki uticaj na narod. Moj otac se nijeprotivio nasilju, ali je smatrao da nismo dorasli izraelskoj vojsci.

Rasprava o tome se nastavila i u sledeih nekoliko godina, apritisci za otpoinjanje sukoba su bili sve vei. Ljut zbog takvepa sivnosti Muslimanskog bratstva, Fati akaki je osnovaoPalestinski islamski dihad krajem 1970-tih godina. Ali ak i tadaMuslimansko bratstvo je uspelo da odri svoje nenasilnike sta -vove tokom sledee decenije.

Godine 1986. odran je jedan tajni sastanak od istorijskogzna aja, u Hevronu. I moj otac je bio tamo, ali mi o tome nije du -go vremena priao. Za razliku od nekih pogrenih zvaninih is-torijskih podataka, sledeih sedam ljudi je bilo prisutno na tomsastanku:

- eik Ahmed Jasin, koji je bio invalid, i koji je kasnije postaoduhovni voa nove organizacije

- Muhamad Damal Al-Nateh iz Hevrona- Damal Mansur iz Nablusa- eik Hasan Jusef (moj otac)- Mahmud Muslih iz Ramale- Damil Hamami iz Jerusalima- Ajman Abu Taha iz GazeSvi prisutni na sastanku su bili spremni za rat. Odluili su da

ponu sa obinom graanskom neposlunou: bacanjem ka-menja i spaljivanjem guma. Njihov cilj je bio da probude, ujedinei mobilizuju palestinski narod, i da ih ubede da im je potrebnanezavisna drava pod zastavom Alaha i islama.1

30

Aman je roen. Moj otac se popeo jo nekoliko stepenika nastepenicama islama.

31

4. poglavlje

Bacanje kamenja(1997-1989)

Hamasu je bio potreban neki povod, bilo kakav povod, zaopravdanje ustanka, rata. Taj povod se pojavio poetkom decem-bra 1987. godine, iako je to samo bila re o jednom traginomnes porazumu.

U Gazi, jedan izraelski prodavac plastike, koji se zvao lomoSakal, izboden je na smrt. Samo nekoliko dana kasnije, etvoroljudi iz izbeglikog kampa Dabalija u Gazi poginulo je u jednojsaobranoj nesrei. Meutim, poele su da se ire glasine da suih ubili Izraelci koji su hteli da osvete smrt Sakala, pa je dolo doprotesta u Dabaliji. Jedan 17-godinjak je bacio molotovljev kok-tel, koga je ubio neki izraelski vojnik. Zbog toga su se u Gazi i naZapadnoj obali svi digli na protest. Hamas je preuzeo vostvo,podstiui takve proteste koji su postali novi nain borbe protivIzraela. Deca su bacala kamenje na izraelske tenkove, slika kojase pojavila iste sedmice na naslovnim stranama novina iromsveta.

Poela je Prva intifada, te je pitanje Palestine postalo glavnavest u svetu. Kada je poela Intifada, sve se promenilo na naemgroblju-igralitu. Sve je vie tela dovoeno, mnogo vie negopre. Bes je kuljao meu narodom zajedno sa alou za mrtvima.Palestinci su poeli da bacaju kamenje na Izraelce koji su prolazilipored groblja, da bi doli do izraelskog naselja koje je udaljeno1,5 km odatle. Dobro naoruani izraelski naseljenici su uzvraalivatrom po svojoj volji. A kada su dole i Izraelske odbrambenejedinice (IDF), bilo je jo vie pucnjave, ranjavanja i mrtvih.

32

Naa kua se nalazila usred tog haosa. Mnogo puta se do-godilo da meci iz izraelskih puaka razbiju cisterne vode na krovunae kue. Na nae groblje vie nisu donoena tela starih ljudi,ve i maskiranih fedajina ili tzv. boraca za slobodu. Ponekad suleevi bili krvavi, neoprani i nepokriveni. Svaki muenik je bio od -mah sahranjivan, tako da niko nije mogao uzeti telo, ukrasti or-gane i vratiti le porodici napunjen krpama.

Bilo je tako mnogo nasilja da je meni zapravo bilo dosadnotokom retkih perioda kada nije bilo sukoba. Moji drugovi i ja smotakoe bacali kamenje, da bismo malo dolili ulje na vatru i po -kazali se kao pravi borci za slobodu. Sa groblja smo mogli videtiizraelsko naselje na vrhu planine, okrueno visokom ogradom istraarskim kulama. Razmiljao sam o pet stotina ljudi koji suiveli i vozili se u svojim novim kolima, uglavnom oklopnim. Imalisu automatske puke i inilo se kao da su smeli da pucaju u kogagod su eleli. Za 10-godinjeg deaka oni su bili poput vanzema -ljaca, poput bia sa neke druge planete.

Vee pred molitvu, tano pre zalaska sunca, neki moji drugarii ja smo se sakrili pored puta i ekali. Odluili smo da gaamokamenjem autobus izraelskih doseljenika, jer je autobus bilolake pogoditi nego kola. Znali smo da autobus svakog dana pro-lazi u isto vreme. Dok smo tako ekali, mogli su se uti poznatistihovi koje je izgovarao imam preko zvunika:

Haja alas-salah (Pokloni se Bogu)Kada smo konano uli zvuk motora, svako od nas je uzeo po

dva kamena. Iako smo bili skriveni i nismo mogli videti put, pozvuku smo tano znali gde se nalazi autobus. U pravom mo-mentu smo iskoili i pucali na autobus svojom municijom. Zvukkamena koji udara u metal uverio nas je da je barem nekolikonaih projektila pogodilo metu.

Ali, to nije bio autobus, ve veliko vojno vozilo, krcato nervoz -nim i besnim izraelskim vojnicima. Brzo smo se vratili u svojeskrovite kada se vozilo zaustavilo. Nismo mogli da vidimo voj -nike, kao ni oni nas. Zato su samo pucali u vazduh. Nekoliko mi -

33

nu ta su to radili, dok smo mi kriom pobegli brzo u oblinju da -miju.

Molitva je ve poela, ali mislim da niko nije sluao imama,jer su svi sluali pucnje iz automatskih puaka, ne znajui ta sedeava. Moji drugovi i ja smo se sakrili u zadnjim redovima, na -dajui se da nas niko nee primetiti. No, kada je imam zavrio samolitvom, svi su nas ljutito gledali.

Samo nekoliko momenata kasnije, IDF vozila su se parkiralaispred damije. Uleteli su vojnici, traei od svih da legnu licemprema podu, dok su utvrivali identitet svakog od nas. Ja sambio poslednji. Plaio sam se da e vojnici saznati da sam ja touradio. Mislio sam da e me pretui do smrti. Meutim, niko nijeobratio panju na mene. Moda su mislili da klinac poput menene bi smeo da se usudi da kamenjem gaa IDF vozilo. Koji godrazlog da je bio u pitanju, laknulo mi je kada nisu nita rekli zamene. Ispitivanje ostalih je trajalo satima. Znao sam da su mnogiod naih bili ljuti na mene. Moda nisu znali ta sam tano loeuradio, ali su bez sumnje svi znali da sam ja glavni krivac za turaciju. Bilo me je briga. tavie, bio sam ushien. Moji drugovi ija smo se suprotstavili moi izraelskih naoruanih vojnika, i prolismo bez ogrebotine. To nas je samo uinilo jo veim pobunje -nicima.

Jedan moj drug i ja smo se sledeeg dana opet sakrili poredputa, ali ovog puta blie njemu. Prolazila su kola nekog izraelskogdoseljenika. Ja sam ustao, i bacio kamen na kola to sam snanijemogao. Pogodio sam vetrobran. ulo se kao da je eksplodiralabomba. Staklo se pak nije polomilo, i mada nisam mogao davidim lice vozaa, znao sam da se mnogo uplaio. Vozio je jo 35-40 m, ukoio je, i onda krenuo u rikverc.

Pobegao sam na groblje. On me je pratio, ali nije ulazio ugrob lje. Samo je stojao ispred sa pukom M16, i gledao u gro -bove, ne bi li me pronaao meu njima. Moj drug je otiao u sup -rotnom smeru, tako da sam ostao sam protiv jednog gnevnog inaoruanog izraelskog doseljenika.

34

Leao sam mirno izmeu grobova, znajui da voza samo ekada podignem glavu iznad niskih grobnih ploa. Na kraju, napetostje toliko porasla, da vie nisam mogao da leim mirno. Skoiosam i poeo da beim to sam bre mogao. Sreom, padao jemrak, a on se izgleda plaio da ue u groblje.

Nije prolo mnogo kada sam osetio da gubim tlo pod nogama.Pao sam u jednu od grobnih jama koja je bila pripremljena zasledeeg pokojnika. Da li u to biti ja, pitao sam se. Iznad meneonaj Izraelac je raspalio rafal. Delovi kamenja su popadali u grob.

uao sam unutra, i nisam mogao da se pomerim. Nakon polasata, uo sam ljude kako razgovaraju u blizini, pa sam znao da jeIzraelac otiao, i da je bilo bezbedno za izlazak.

Nekoliko dana kasnije, dok sam etao pored puta, ista kola suprolazila, s tim da su unutra ovog puta bila dva Izraelca. Voza jebio isti. Prepoznao me je i brzo iskoio iz kola. Pokuao sam dapobegnem, ali nisam imao sree. Uhvatio me je, oamario mejako preko lica, i uvukao me u kola. Niko nije progovorio re doksmo se vozili ka njihovom naselju. Obojica su izgledali gnevno ivrsto su drali svoje puke, povremeno se okretavi ka meni nazadnjem seditu. Iako nisam bio terorista, ve samo uplaenodete, oni su se ponaali kao profesionalni lovci koji su nosili kuitigra kao trofej.

Na kapiji je jedan vojnik proverio dokumenta vozaa, i ondaga pustio da proe. Nije mu bilo udno to ova dvojica u kolimavoze jedno malo palestinsko dete. Plaio sam se zbog toga, alisam i dalje gledao okolinu; nikada pre nisam video kako izgledaizraelsko naselje iznutra. Bilo je lepo. Ulice su bile iste, bilo jebazena, a sa vrha brda se mogla videti predivna dolina.

Voza me je odveo u IDF bazu u naselju, gde su mi vojnici ski -nu li obuu i naterali me da sednem na zemlju. Mislio sam da eme ubiti i ostaviti moje telo negde u polju. Ali kada je poelo dase smrkava, rekli su mi da idem kui.

- Pa kako da doem kui, kada ne znam put bunio sam se.- Kreni ili u te upucati rekao je jedan od njih.

35

- Moete li mi, molim vas, dati moju obuu?- Ne. Samo idi. A sledei put ako bude gaao kamenjem,

upucau te.Moja kua je bila udaljena vie od 1,5 km. Peaio sam do nje

u arapama, nervirajui se zbog kamenja i ljunka koji su miubadali stopala. Kada me je videla majka, potrala mi je u susret,toliko me snano zagrlila da mi je isterala skoro sav vazduh izplua. Rekli su joj da su me kidnapovali izraelski naseljenici, pase plaila da e me ubiti.

Neko bi pomislio da sam nauio lekciju, meutim, ja sam bioglupo derite. Jedva sam ekao da svojim drugovima ispriamsvoju herojsku avanturu. Do 1989. godine postalo je uobiajenoda izraelski vojnici kucaju na naa vrata i ulaze nam u kuu. Kaoda su uvek traili nekog ko ih je gaao kamenjem i onda beaokroz dvorite. Vojnici su uvek bili dobro naoruani, pa nisammogao razumeti to ih je malo kamenia toliko uzrujavalo.

Poto je Izrael kontrolisao granice, skoro je bilo nemoguePalestincima da nabave oruje tokom Prve intifade (pobune). Neseam se da sam video ijednog Palestinca sa orujem u to vreme;imali smo samo kamenje i Molotovljeve koktele. A svakog danasmo sluali neke prie o IDF vojnicima koji su navodno pucali unenaoruan narod i tukli ga sa palicama. Govorilo se da je biloak 30.000 palestinske dece povreeno u tim sukobima, i da susva zavrila u bolnici. Meni to nije imalo nikakvog smisla.

Jedno vee moj otac je doao kui veoma kasno. Ja sam sedeopored prozora, gledajui njegov manji automobil kako skree izaoka, dok mi je stomak krao od gladi. Mada me je majka opo -mi njala da sednem sa ostalom decom da jedem, ja sam odbijaoda je posluam, budui odluan da saekam da doe otac. Ko -na no, uo se motor njegovih kola, a ja sam povikao da je tatadoao. Moja majka je odmah poela da postavlja na sto erpe iinije iz kojih se dimila hrana.

Brzo se presvukao, oprao ruke, i seo za sto.

36

- Umirem od gladi, nisam nita jeo ceo dan rekao je sa os-mehom na licu. Za njega je bilo uobiajeno da ne jede ceo dan,jer nije ni imao novca da kupuje hranu po gradu. Prelep mirismajinih punjenih tikvica tada je ispunio celu kuu.

Kada smo seli i poeli da jedemo, osetio sam neto to jeinilo da se divim svom ocu. Video sam mu na licu da je iscrpljen,ali sam znao da voli posao kojim se bavi. Njegova posveenostnarodu kojem je sluio mogla je da se meri samo sa njegovomposveenou Alahu. Dok sam ga sluao kako pria sa majkom, imojom braom i sestrama, razmiljao sam koliko se on razlikujeod drugih muslimana. On nikada nije oklevao da pomogne majcioko spremanja po kui ili brige oko dece. tavie,on je svakeveeri sam prao svoje arape na ruke, samo da bi naoj majciolakao posao. To je nevieno u jednoj kulturi u kojoj je enamaast da operu noge svom muu nakon dugog i napornog dana.

Svako od nas za stolom je redom priao ocu o onome to jenauio u koli i ta je radio sve vreme dok je on bio odsutan.Poto sam ja bio najstariji, pustio sam prvo mlae od sebe dagovore. A kada je trebalo da bude red na mene, neko je pokucaona zadnja vrata. Ko bi to mogao biti? Moda neko kome je tre-bala hitna pomo.

Otrao sam do vrata i otvorio mali prozor, koji je sluio kaopijunka na vratima. Nisam prepoznao oveka koji je stajao is-pred.

- Abuk mavjud? (u prevodu: Da li ti je otac tu?) pitao me jena istom arapskom. Bio je obuen poput Arapina, ali neto nijebilo kako valja na njemu.

- Da, tu je. Sad u da ga pozovem odgovorio sam, ali munisam otvorio vrata.

Otac je stajao iza mene. Otvorio je vrata, i odjednom, nekolikoizraelskih vojnika je upalo u nau kuu. Moja majka je brzo stavilapokrivalo za lice. Mogla je da ne bude pokrivena u kui sa svojomporodicom, ali nikada pred drugima.

- Da li ste vi eik Hasan? pitao je stranac.

37

- Da, ja sam eik Hasan odgovorio je moj otac.ovek se predstavio kao kapetan ai. Rukovao se sa mojim

ocem.- Kako ste? Kako stoje stvari? Mi smo iz IDF-a, i eleli bismo

da krenete sa nama na kratko upitao je vojnik ljubazno.ta su hteli od mog oca? Gledao sam mu u lice, pokuavajui

da mu proitam izraz lica. Samo se kulturno osmehnuo tom o -veku, bez trunke sumnjiavosti ili gneva u oima.

- U redu, krenuu sa vama rekao je, klimnuvi glavom naojmajci dok je odlazio ka vratima.

- ekaj tu kod kue, otac e ti se vratiti brzo rekao mi je voj -nik. Ispratio sam ih napolje, gledajui da li ima jo vojnika. Nijeih bilo. Seo sam ispred na stepenice, ekajui oca da se vrati.Prolo je deset minuta. Pa jo sat vremena. Ali, njega nije bilo.

Nikada pre nismo proveli no bez oca. Iako je bio zauzet pos -lom tokom celog dana, uvek bi dolazio uvee. Svako jutro nas jebudio za jutarnju molitvu, i on nas je svakog dana vodio u kolu.ta da radimo ako ne doe kui veeras?

Kada sam se vratio unutra, moja sestra Tasmin je ve zaspalana kauu. Jo uvek su joj se mogle videti suze na obrazima. Mojamajka je pokuala da radi neto u kuhinji, ali kako su prolazili sati,bila je sve napetija i uznemirenija.

Sutradan sam otiao u Crveni krst da vidim da li znaju netoo nestanku mog oca. Neki ovek tamo mi je rekao da je on za-sigurno uhapen, ali da IDF nee rei nita Crvenom krstu naj-manje u narednih 18 dana.

Otili smo kui dok nisu prole te dve i po sedmice. Do tadanismo uli nikakvih vesti o ocu. Kada je prolo 18 dana, ponovosam otiao do Crvenog krsta da vidim ta su saznali. Meutim,rekli su mi da nisu nita novo saznali.

- Ali rekli ste da ete znati za 18 dana! Recite mi gde mi je otac rekao sam im, pokuavajui da sakrijem suze.

- Sinko, idi kui. Doi sledee sedmice odgovorio je onaj o-vek.

38

Otiao sam kui, i u sledeih 40 dana, kad god sam dolazio,govorili su mi isto: Nismo nita novo saznali. Doi sledee sed-mice. To me je veoma zaudilo. Uglavnom je bio sluaj da sunakon nekoliko sedmica od hapenja obavetavali porodice pa-lestinskih zatvorenika o mestu u kojem ga dre.

Kad god su putali nekog zatvorenika, mi bismo ga pitali da lije video mog oca. Svi su znali da je bio uhapen, ali nita vie odtoga. ak ni njegov advokat nije znao nita, jer mu nije bilo doz-voljeno da ga poseti.

Tek smo kasnije saznali da ga dre u izraelskom centru zasasluavanje Maskobijehu, gde su ga muili i ispitivali. Izraelskaunutranja bezbednosna sluba in Bet znala je da je moj otacjedan od voa Hamasa, pa je pretpostavljala da zna sve o njiho-vim planovima. Bili su odluni da izvuku te informacije iz njega.

Mnogo godina nakon toga otac mi je ispriao ta se stvarnodogaalo. Danima je bio privezan da visi sa plafona. Koristili suelektro-okove dok ne bi izgubio svest. Ostavili su ga da razgo-vara sa onima koji su hteli da sarauju, tzv. pticama, nadajuise da e njima neto rei. Kada ni to nije uspelo, jo vie su gatukli. Ali moj otac je bio jakog karaktera. utao je sve vreme, neodajui nikakve informacije Izraelcima koje bi mogle da nakodeHamasu ili njegovoj palestinskoj brai.

39

5. poglavlje

Preivljavanje(1989-1990)

Izraelci su mislili da ako uhvate jednog od voa Hamasa, dae stvari krenuti na bolje po njih. Ali tokom vremena koje je mojotac proveo u zatvoru, intifada, tj. pobunjenici su postali samojo nasilniji. Krajem 1989. godine, Amer Abu Sarhan, iz Ramale,videvi da su mnogi Palestinci poginuli, a nemajui nikakvo oru -je, uzeo je kuhinjski no i njime usmrtio tri Izraelca, time prak -tino zapoevi revoluciju. Taj incident je bio poetak poveanognasilja.

Sarhan je postao heroj za Palestince koji su izgubili svoje pri-jatelje ili lanove porodice, i ija je zemlja bila oduzeta, kao i zasve one koji su eleli da se osvete. Sami po sebi, oni nisu bili te -roristi. To su samo bili ljudi koji su ostali bez nade i izbora. Bili supribijeni uza zid. Nisu imali nita, niti su mogli neto da izgube.Nije ih bilo briga ta e drugi u svetu misliti, pa ak ni da li epreiveti.

U te dane pohaanje kole je za nas decu postalo pravi prob-lem. Nije bila retka pojava da nakon izlaska iz kole vidim iz ra -elske dipove kako tumaraju ulicama gore-dole i objavljujupo licijski as preko zvunika. Izraelski vojnici su veoma ozbiljnoshvatali policijski as. Oni nisu bili nalik onim u amerikim gra -dovima, u kojima policija nazove roditelje nekog tinejdera zatoto je vozio kola posle 11 sati uvee. U Palestini, ako je objavljenpolicijski as, a vi se naete na ulici iz bilo kojeg razloga, bili bisteupucani. Nije bilo ni upozorenja, ni hapenja. Samo bi vas upu-cali.

40

Prvi put kada je bio policijski as, ja sam se naao u koli, panisam znao ta da radim. Do kue me razdvajalo oko 6 km, takoda nisam mogao da stignem tamo pre poetka policijskog asa.Ulice su ve bile prazne. Bilo me je strah. Nisam mogao da os-tanem u koli, ali iako sam bio samo dete, koje je htelo da odekui iz kole, znao sam da bi me vojnici upucali kada bi me videli.Na mnogu palestinsku decu je tako pucano.

Krenuo sam da idem i da se krijem od kue do kue, unjajuise kroz dvorita i meu bunjem. Pokuavao sam da izbegnempse i ljude sa pukama to sam bolje mogao, a kada sam konanodospeo do skretanja za nau ulicu, laknulo mi je kada sam videoda su moja braa i sestre ve stigli kui.

Policijski as je spadao u samo jednu od brojnih posledica in-tifade. esto puta se deavalo da u nau kolu ue neki maskiraniovek, koji bi nam rekao da svi odemo kui, jer je poeo trajk.trajkove su zapoinjali pojedini Palestinci da bi finansijski na -kodili Izraelu smanjivanjem poreza na prihod, koji je vlada uzi-mala od vlasnika prodavnica. Jer kada su prodavnice bile zat -vo rene, vlasnici su plaali manji porez. No, Izraelci nisu bili glupi,ve su poeli da hapse vlasnike radnji zbog izbegavanja poreza.Pitanje je kome su onda kodili ti trajkovi.

Povrh svega, razni pokreti otpora su se neprestano borili me -u sobom za mo i presti. Liili su na decu koja se prepiru okofudbalske lopte. Ali bez obzira na to, Hamas je polako sticao svevie moi i poinjao da se suprotstavlja Palestinskoj oslobo di -lakoj organizaciji (PLO).

PLO je osnovan 1964. godine da bi predstavljao Palestince;njegova tri najvea lana su Fatah nacionalistika organizacijalevog krila; Narodni front osloboenja Palestine (PFLP) ko -munistiko udruenje; i Demokratski front za osloboenje Pales-tine (DFLP) isto komunistiki nastrojen.

PLO je traio od Izraela da vrati sve teritorije koje su pripadalePalestini pre 1948. godine, i da garantuje Palestini pravo na sa -moopredeljenje. Za te ciljeve je PLO bio spreman za svetsku

41

medijsku i diplomatsku kampanju, gerilske sukobe i terorizam izsvoje baze, prvo u susednom Jordanu, a onda u Libanu i Tunisu.

Za razliku od Hamasa i Dihada, PLO nikada nije bio iskljuivoislamska organizacija,ve se sastojao od nacionalista, od kojihneki nisu bili muslimani. Zapravo, veina njih nije verovala uBoga. ak sam jo kao deak uvideo da su korumpirani i da radesmo za svoje sebine ciljeve. Njihove voe su slale ljude, od kojihsu mnogi bili tek tinejderi, da izvode 1-2 opasna teroristika na-pada godinje, samo da bi opravdali finansijska sredstva koja do-bijaju za borbu protiv Izraela. Mladi fedajini su takoe podsticalibes i mrnju prema Izraelu, sve u cilju prilivanja jo vie novcana line bankovne raune PLO voa.2

Prvih godina Prve intifade, ideoloke razlike su drale Hamasi PLO na razliitim stranama. Hamas je bio vie voen religijskimfanatizmom i teologijom dihada, dok je PLO bio voen naciona -lizmom i ideologijom moi. Recimo, ako bi Hamas izazvao trajk,i pretio svim vlasnicima da e im spaliti radnje ako budu radili,dot le su PLO voe preko puta pretile da e spaliti radnje onimvlasnicima koji ne budu radili.

No, ono to im je ipak bilo zajedniko jeste duboka mrnjapre ma onome to su oni nazvali cionizam. Na kraju su uspelida se dogovore: Hamas je izazivao svoje trajkove svakog deve-tog u mesecu, a Fatah, kao najvei ogranak PLO-a, svoje trajkoveje imao prvog u mesecu. Kad god bi poeo neki trajk, sve bi sta -lo. kole i prodavnice nisu radile, nije bilo kola, niega. Niko nijenita radio.

Cela Zapadna obala bi stala, dok su maskirani ljudi protesto-vali, palili gume, pisali grafite po zidovima i zatvarali radnje.Svako je mogao da stavi ski-masku na glavu i da kae da je iz PLO-a. Niko zapravo nije znao ko su ti ljudi sa maskama; svi su bili vo -eni interesima pojedinaca i linom eljom za osvetom. Haos jevladao.

Izrael je iskoristio takvu situaciju. Poto su svi mogli da pos -tanu borci intifade, izraelske trupe su stavile maske i infiltrirale

42

se meu protestante. Mogli su da uu u bilo koji palestinski gradusred bela dana i urade bilo ta obueni u fedajine sa maskama.A poto niko nije bio siguran ko je ko od tih maskiranih ljudi,narod je radio ono to bi mu bilo zapoveeno, jer niko nije hteoda rizikuje da bude pretuen, da mu radnja bude spaljena, ili daga proglase izdajicom, zbog ega bi najee bili osuivani naveanje.

Nakon nekog vremena ta haotina situacija je ak prerasla ujednu kominu. Jedanput ili dvaput smo moji drugari i ja, kadaje bilo vreme ispita, ubedili starije uenike da uu maskirani ukolu i da kau da je poeo trajk. Nama je to bilo zabavno.

Ukratko reeno, sami sebi smo postajali najgori neprijatelji.Te godine su bile naroito teke po moju porodicu. Moj otac

je jo uvek bio u zatvoru, dok nam neprestani trajkovi nisu do -pu tali da pohaamo kolu skoro celu jednu godinu. Moji roaci,religijske voe, pa i svi drugi, izgleda da su tada odluili da je nanjih pala obaveza da me vaspitaju i pripreme. Poto sam bio naj -stariji sin eika Hasana Jusefa, morao sam da ispunjavam visokekriterijume u ponaanju. Ako ne bi ispunio njihova oekivanja,tukli bi me. Pa i ta god da sam radio, ak i kad sam iao pet putadnevno u damiju, nikada nije bilo dovoljno dobro za njih.

Jednom prilikom sam trao pored damije, igrajui se sa dru-garima. Imam me je tada uhvatio, podigao iznad svoje glave ibacio na pod. Pao sam na lea, i skoro sav vazduh sam izbacio izsebe. Mislio sam da u umreti. Posle toga je nastavio da meudara i utira. Zato? Zato kada nisam radio nita to druga decanisu radila? Zato to sam ja bio sin Hasana Jusefa, pa se oekivalood mene da budem drugaiji od ostalih.

Imao sam drugara iji je otac bio religijski voa i jedan od poz-natijih ljudi iz Hamasa. On je ohrabrivao druge da izraelske nase -lje nike gaaju kamenjem. Ali dok su na druge mogli da pucajuzbog toga, to nije bilo u redu ako se radilo o njegovom sinu. Tako,kada je otkrio da smo nas dvojica gaali kamenjem druge, poz-vao nas je da doemo kod njega. Mislili smo da hoe da razgo-

43

vara sa nama, meutim, on je uzeo kabl od neke grejalice i poeonjime da nas udara toliko jako dok nismo poeli da krvarimo.Unitio je nae prijateljstvo samo da bi spasio svog sina, no,on je posle napustio kuu, a oca zamrzeo iz dna due.

Osim toga to su me vaspitavali, niko od njih nije pomagaomojoj porodici dok mi je otac bio u zatvoru. Poto je on biouhapen, izgubili smo deo prihoda koji je on imao kao nastavniku jednoj hrianskoj koli. Iz kole su obeali da e mu radnomesto biti sauvano dok ne bude puten, ali sve vreme do tadami nismo imali novca za sve potreptine.

Moj otac je jedini u naoj porodici imao vozaku dozvolu, takoda nismo mogli da vozimo njegova kola. Majka je morala dugoda peai da bi kupila na pijaci ta joj treba, dok sam ja esto iaosa njom da joj pomognem da ponese namirnice. Gore od togaje bilo to to sam ja iao ispod tezgi i kupio raspale i satrulelenamirnice koje su pale na zemlju. Moja majka je traila od pro-davaca niu cenu za to neukusno povre koje niko drugi nijehteo, pravdajui se prodavcima da joj to treba da nahrani stoku.I dan-danas mora da se cenjka sa njima, jer je moj otac bio uzatvoru 13 puta, vie od bilo kod drugog voe Hamasa (i sada jeu zatvoru dok ja ispisujem stranice ove knjige).

Mislim da nam niko nije pomogao, jer su svi verovali da ima -mo puno novca. Na kraju krajeva, moj otac je bio istaknuti re-ligijski i politiki voa. Ljudi su bili uvereni da e nam nai roacipomoi. Pobrinue se Alah, kako se kae. Meutim, roaci namnisu pomogli. Ni Alah nije nita preduzeo. Tako da je moja majkasama brinula o sedmoro dece (na mali brat Mohamad se rodio1987. godine).

Na kraju je situacija postala toliko oajna da je moja majkapitala jednog prijatelja mog oca da nam pozajmi novac, ali ne dabi mogla da ide u kupovinu, da kupuje novu odeu ili kozmetiku,ve samo da bi svojoj deci mogla da obezbedi makar jedan obrokdnevno. Ovaj ju je odbio. I umesto da nam pomogne, svojim dru-

44

garima muslimanima je priao kako ga je moja majka preklinjalaza novac.

- Ima platu od jordanske vlade... to onda trai jo novca? Dali to ona pokuava da se obogati dok joj je mu u zatvoru? go -vo rili su tako protiv nje.

Moja majka vie nikada nije zatraila pomo ni od koga.Jednog dana mi je rekla: Mosabe, ta misli da ja napravim

malo baklave i drugih kolaa, a ti da ode da ih proda radnicimana gradilitu? Rekao sam joj da e mi biti drago da uradim bilota to e pomoi naoj porodici. Tako sam svakog dana poslekole dolazio kui, presvlaio se, uzimao mamine kolae, i ondaiao da ih prodam to je vie mogue. U poetku sam se stideo,ali vremenom sam se oslobodio, pa sam iao od radnika do rad-nika da ih nudim kolaima.

Bila je zima. Po obiaju, otiao sam da prodajem kolae. Alikada sam stigao tamo, nije bilo nikoga. Niko od radnika nije do -ao, jer je bilo mnogo hladno. Ruke su mi se smrzavale, a poelaje i kia da pada. Drei pleh pokriven kesom iznad glave, umestokiobrana, primetio sam jedna, ljudima krcata, kola kako stajupored ulice. Voza me je video, otvorio prozor, i izvirio:

- Hej, dete, ta ti je to to dri?- Baklava rekao sam, prilazei kolima.Pogledavi unutra, bio sam zaprepaen kada sam video svog

strica Ibrahima, dok su njegovi prijatelji bili zaprepaeni to videnjegovog neaka kako prosi po hladnom, kiovitom danu. Bilomi je krivo to sam se tako osramotio pred stricem. Nisam znaota da kaem. A nisu ni oni.

Stric mi je kupio sve baklave, rekao mi da idem kui, i da emose videti posle. Kada je doao kod nas, bio je ljut na moju majku.Nisam uo ta joj je rekao, ali nakon to je otiao, video sammajku da plae. Sutradan posle kole sam se isto presvukao irekao majci da sam spreman da idem da prodajem kolae.

- Ne elim da ide vie da prodaje baklavu rekla mi je.- Ali svakim danom mi sve bolje ide! Dobro mi ide, veruj mi.

45

Suze su joj krenule niz lice. Od tada vie nisam iao tamo.Bio sam ljut. Nisam razumeo zato nai susedi i roaci nisu

hte li da nam pomognu. Povrh toga, imali su i obraza da nam pri -dikuju to pokuavamo sami sebi da pomognemo. Pitao sam seda li je pravi razlog tome bio to to su se plaili da ih ne uhvateIzraelci kako pomau teroristima. Meutim, mi nismo bili tero -risti, kao ni na otac. Naalost, on je to kasnije postao.

46

6. poglavlje

Povratak heroja (1990)

Kada su konano pustili mog oca, svi su se ophodili premanaoj porodici kao prema kraljevskoj porodici, nakon to su nasgodinu i po dana izbegavali i ignorisali. Heroj se vratio. Vie ni -sam bio crna ovca, postao sam kraljev naslednik; moja braa supostala prinevi, moje sestre princeze, a moja majka kraljica.Niko vie nije smeo da kae re.

Otac se vratio na posao u onoj hrianskoj koli, pored togato je sluio u damiji. Poto se vratio kui, pokuavao je to vieda pomogne mojoj majci oko kue. To je nama deci smanjilo oba -veze. I dalje nismo bili bogati, ali smo imali dovoljno novca zahranu i ak ponekad za nagradu za pobednika nae igre zvezde.Bili smo pak bogati au i potovanjem. I najvanije od svega,na otac je bio sa nama. Nita drugo nam nije trebalo.

Sve se brzo vratilo u normalu. Naravno, normalno moeimati mnoga znaenja. Jo uvek smo iveli pod izraelskom oku-pacijom, i svakog dana je neko ubijan na ulicama. Naa kua jebila blizu groblja, koje je bilo krcato krvavim leevima. Na otacje iz zatvora, u kojem je proveo 18 meseci kao terorista, odneove oma loe uspomene. Okupirane teritorije su poele da lieskoro pa na pravu dunglu bez zakona.

Jedini zakon koji su muslimani potovali jeste islamski zakon,definisan fatvama, tj. religijskim pravilima o odreenoj temi.Fatve su nainjene kao uputstva za muslimane pri prenoenjurei iz Kurana na svakodnevni ivot, ali poto nema apsolutnogkriterijuma kojim se odreuju i objedinjuju sva ta pravila, razliitieici esto primenjuju razliite fatve na istu stvar. Posledica toga

47

je da svi ive po razliitim skupovima pravila, od kojih su nekastroa od drugih.

Jednog popodneva sam se igrao u kui sa drugovima, kada seiznenada uo napolju neki vrisak. Vika i sukobi nisu bili nepoz-nanica u naem podruju, ali kada smo izali napolje, videli smonaeg komiju Abu Salima kako mae velikim noem. Pokuavaoje da ubije svog roaka, koji je gledao da izbegne seivo kako jegod mogao. Ceo komiluk je krenuo da zaustavi Abu Salima, alion je bio ogroman ovek, mesar po zanimanju. Jednom sam gavideo kako kolje bika u dvoritu, ostavi u lepljivoj krvi od glavedo pete. Dok je jurio svog roaka, razmiljao sam o tome ta jeuinio onoj ivotinji.

Da, mislio sam u sebi, mi zaista ivimo u dungli.Nije bilo policije koju bismo zvali, nikakve vlasti. ta smo mogli

da radimo osim da gledamo? Sreom, njegov roak je uspeo dapobegne, i nije se vraao.

Kada je moj otac doao kui uvee, rekli smo mu ta se do-godilo. On je visok samo 168 cm, i nije ba sportske grae, tobi se reklo. Otiao je do komije i rekao: Abu Salime, ta sedeava? uo sam da je bilo neke tue danas. A Abu Salim jepoeo da pria o tome kako je hteo da ubije svog roaka.

- Zna da smo pod okupacijom, i zna da nemamo vremenaza takve gluposti. Mora da se smiri i izvini roaku, kao i ontebi. Ne elim da ujem vie za ovakve probleme rekao mu jemoj otac.

Kao svi ostali, i Abu Salim je potovao mog oca. Verovao je unjegovu mudrost, ak i u stvarima poput ovih. Rekao je da e sepomiriti sa roakom, pa je sa mojim ocem otiao na sastanak za-jedno sa drugim ljudima iz komiluka.

Sluajte ovako, poeo je moj otac tihim glasom. Ovde ne-mamo vladu, a situacija se odmie kontroli. Ne moemo vie dase svaamo meu sobom i da prolivamo krv svog naroda. Sukob -ljavamo se na ulicama, po kuama, u damijama. to je mnogo,mnogo je. Zato emo od sada da se sastajemo najmanje jednom

48

sedmino, da bismo pokuali da reimo probleme kao mukarci.Ovde nema policije, i ne moemo da priutimo da se ubijamome usobno. Imamo veih problema. Potrebno je da se ujedini -mo i da pomaemo jedni drugima. Moramo biti poput porodice.

Svi su se sloili sa njim. Odluili su da se sastaju svakog et -vrtka uvee, da bi raspravljali o lokalnim problemima i reavalipo tencijalne meusobne sukobe.

Kao imam damije, dunost mog oca je bila da narodu pruinadu i da mu pomogne u reavanju problema. Pored toga, on jeod svih bio ovek najblii vladi. Postao im je ono to je nekadabio njegov otac, samo to je on sada postao i voa Hamasa, toznai da im je bio i eik. A eik ima vea ovlaenja od imama, ivie lii na generala nego na svetenika.

Poto mi je otac doao pre tri meseca, pokuavao sam da tovie vremena provedem sa njim. Postao sam predsednik Islam-skog studentskog pokreta, pa sam eleo da saznam to vie o is-lamu i Kuranu. Jednog etvrtka uvee pitao sam oca da idem sanjim na onaj sedmini sastanak. Bio sam skoro odrastao mu -karac, kazao sam mu, i eleo sam da se tako prema meni ophodedrugi.

- Ne, ostani ovde. Tu e biti samo odrasli mukarci. Ispriauti sve kada se budem vratio rekao mi je.

Bio sam razoaran, ali sam razumeo. Ni mojim drugovima nijebilo dozvoljeno da prisustvuju tim sastancima. Makar u prvi saz-nati o emu su raspravljali kada mi se otac vrati kui.

Otiao je na nekoliko sati. Dok je moja majka spremala ukusnuribu za veeru, neko je pokucao na zadnja vrata. Otvorio samsamo toliko da vidim ko je: bio je to kapetan ai, onaj to je preskoro dve godine dolazio da uhapsi mog oca.

- Abuk mavjud?- Ne, nije ovde.- Onda otvori vrata.Nisam znao ta drugo da radim, pa sam morao da otvorim

vrata. Kapetan ai je bio ljubazan kao kada je prvi put dolazio po

49

mog oca, ali sam video da mi ne veruje. Pitao je da ue i pogledamalo po kui. Poto sam znao da nemam izbora, pustio sam ga.Dok je taj vojnik pretraivao kuu, idui od prostorije do pros-torije, proveravajui plakare i prostor iza vrata, ja sam razmiljaokako da ocu javim da ne dolazi kui. U to vreme nismo imali mo-bilni telefon, pa nisam mogao da mu javim. Ali kad sam malobolje razmislio, shvatio sam da bi bilo isto ak i kada bih mogaoda mu javim, jer bi u svakom sluaju kad-tad doao kui.

Dobro, utite sada svi, rekao je kapetan ai grupi vojnikakoja je stajala ispred. Svi su se sakrili iza kue i meu bunjem,ekajui mog oca. Poto nisam mogao nita da preduzmem, seosam za sto i sluao ta se napolju deava. Nakon nekog vremenaneko je uzviknuo: Stoj! Onda se ulo kako se neko kree i raz-govara. Znali smo da neto nije u redu. Da li e moj otac moratiopet u zatvor?

Nekoliko minuta kasnije uao je moj otac, uzdiui ramena,sa saaljivim izrazom lica.

- Vode me nazad. Ne znam koliko dugo me nee biti. Buditedobri. Brinite jedni o drugima rekao je i poljubio moju majku isvakog od nas.

Zatim je obukao jaknu i otiao, dok se prena riba, spremljenanjemu za veeru, hladila na stolu.

Od tada smo ponovo bili tretirani kao izbeglice. Tako su seophodili prema nama ak i ljudi iz komiluka kojima je moj otacpomogao. Pojedini su se raspitivali o mom ocu, ali je bilo oig -ledno da su pitali isto radi reda, nije ih stvarno to mnogo zani-malo.

Mada smo znali da su ga odveli u neki izraelski zatvor, nikonam nije hteo rei u koji. Tri meseca smo ga traili po raznimzatvorima, sve dok na kraju nismo saznali da je odveden u jednuposebnu ustanovu u kojoj su sasluavali samo najopasnije zlo -ince. Zato ba tamo, pitao sam se. Hamas nije sporovodio te -roristike napade. Nisu imali ak ni oruje.

50

Kada smo saznali gde se nalazi, izraelski zvaninici su nam do-pustili da ga poseujemo jedanput meseno po 30 minuta. Samodva posetioca su mogla zajedno da uu, tako da smo ulazili sanaom majkom po vie puta. Prvi put kada sam ga posetio, izne-nadilo me je to je moj otac pustio dugu bradu, i to je izgledaoiscrpljeno. Bez obzira, uvek mi je bilo drago da ga vidim. Nije seni na ta alio. Samo je eleo da zna kako smo mi, traei da mupriamo pojedinosti iz nae svakodnevice.

Tokom jedne posete mi je dao kesu punu slatkia. Rekao mije da su zatvorenicima svaki drugi dan davali po jedan, ali je onsve sauvao, da bi mogao da ih da nama. Naslaivali smo se nji -ma sve dok nije bio puten iz zatvora.

Konano je doao dan koji smo dugo ekali. Nismo ga tadaoekivali. Kada je uao na vrata, svi smo skoili na njega, plaeise da to nije bio samo san. Vest o njegovom povratku se brzo i -ri la, pa je u roku od est sati kua bila puna naroda. Toliko ih jedolo da smo morali da praznimo nae cisterne vode da bismosvakom mogli da damo po au vode. Bio sam ponosan to susvi gledali na mog oca sa divljenjem i potovanjem, a u istovreme sam bio ljut. Jer gde su bili svi ti ljudi kada su nam trebali,dok je on bio u zatvoru?

Kada su svi otili, otac mi je rekao: Ja ne radim za te ljude,zbog njihove pohvale, ili da bi se oni brinuli o meni i mojoj poro -di ci, ve sluim Alahu. Znam da svi ispatate mnogo zbog toga.Ali i vi ste sluge Alaha, morate biti strpljivi.

Razumeo sam ta mi je rekao, ali sam se pitao da li je znaokoliko je situacija bivala loa kada on nije bio tu.

Ali dok smo razgovarali, neko je pokucao na vrata. Izraelci suga ponovo uhapsili.

51

7. poglavlje

Radikalizam (1990-1992)

Avgusta 1990. godine, dok je moj otac bio u zatvoru po treiput, Sadam Husein je napadao Kuvajt.

Palestinci su pomahnitali. Svi su trali po ulicama, navijajuii gledajui rakete koje e da pogode Izrael. Naa braa su kona -no krenula da nas spasu! Krenuli su da udare pravo u srce Izraela,pa e uskoro doi kraj okupaciji.

Oekujui jo jedan napad sa otrovnim gasom, kao onaj kojimje pobijeno pet hiljada Kurda 1988. godine, Izraelci su svakomgraaninu delili gas-maske, s tim da su Palestinci dobijali samojednu gas-masku po porodici. Moja majka je imala jednu, ali pre-ostalih sedmoro nas nismo imali nikakvu zatitu. Zato smo od -luili da budemo kreativni, te smo sami napravili svoje maske.Kupili smo i najlonske folije, kojima smo oblepili prozore i vrata.Meutim, ujutru su sve trake otpale zbog vlage.

Bili smo prikovani za TV ekran, gledajui izraelski kanal, i na -vijajui svaki put kada bi se oglasilo upozorenje za raketni napad.Peli smo se na krov da vidimo napade skad raketama iz Irakana Tel-Aviv. No, nije se nita dogodilo.

Moda se iz Al-Birea nije moglo najbolje videti, mislio sam,pa sam stoga otiao kod svog ujka Davuda u Al-Janiju, odakle semogla videti cela Sredozemna obala. Sa mnom je krenuo i mojmlai brat Sohajib. Sa krova ujakove kue videli smo prvi raketninapad. Zapravo, videli smo samo plamen, ali bio je to neve rova -tan prizor!

Kada smo uli na vestima da je 40 skad raketa palo na tloIzraela, a da su samo dva Izraelca poginula, bili smo sigurni da52

nas vlada lae. Kasnije se pak ispostavilo da je to bilo istina, jersu Iraani gledali da njihove rakete imaju to vei domet, nautrbnjihove razorne moi i preciznosti.

Bili smo na krovu kue naeg ujaka Davuda sve dok UN nijeoterao Sadama Huseina u Bagdad. Zbog toga sam se jako izner -virao i razoarao.

Zato se rat zavrio, kada Izrael nije uniten? Moj otac je jouvek u izraelskom zatvoru. Iraani moraju da nastave da gaajuraketama!

I zaista, svi Palestinci su bili razoarani. Nakon decenija oku-pacije konano je poeo pravi rat, i rakete su konano padale naIzrael. A ipak, nita se nije promenilo.

Kada su pustili mog oca iz zatvora, nakon zavetka Zalivskograta, moja majka mu je rekla da eli da proda svoj miraz u zlatuto ima, da bi kupila imanje, i onda da sa kreditom izgradimosopstvenu kuu. Do tada smo iznajmljivali stan, i kad god naotac ne bi bio tu, vlasnik je pokuavao da nas prevari, i bio jenepristojan prema mojoj majci.

Mog oca je dirnulo to to je majka bila spremna da prodaneto tako dragoceno, ali je bio i zabrinut da li emo moi da vra-timo kredit, jer je postojala mogunost da ga ponovo uhapse.Bez obzira, na kraju su ipak odluili da rizikuju, pa smo 1992. go-dine izgradili kuu, u kojoj i danas ivi moja porodica: u Betunijikod Ramale. Tada sam imao 14 godina.

Betunija je izgleda bila mirnije mesto od Al-Bire i Ramale.Tamo sam iao u damiju pored nae nove kue, te se prikljuiojalsi grupi koja nas je podsticala da uimo stihove iz Kurana iprincipe koji je trebalo da ine osnov nastanka budue globalneislamske drave, kako su smatrale voe te grupe.

Nekoliko meseci nakon to smo se preselili, ponovo su uhap-sili mog oca. esto ga nisu ni za ta optuivali, ve bi ga samouhapsili. Poto smo bili pod okupacijom, zakoni u vanrednomstanju su doputali izraelskoj vladi da hapsi sve ljude za koje je

53

sumnjala da su umeani u terorizam. Kao religijski i politiki vo -a, moj otac se po automatizmu uklapao u takav opis.

Nismo odmah uvideli, ali njegovo hapenje, putanje i ponov -no hapenje su postali ablon u nekoliko narednih godina, to jenanosilo sve vie pritiska na nau porodicu. Za to vreme Hamasje postajao sve nasilniji i agresivniji, poto su mlai ljudi u Ha -masu pritiskali voe da preduzmu odlunije korake.

Izraelci ubijaju nau decu, alili su im se. Mi ih gaamo ka-menjem, a oni na nas pucaju mitraljezima. Nalazimo se pod oku-pacijom. I Ujedinjene nacije, i meunarodna zajednica, i svakislobodan graanin u svetu, podrava nae pravo na borbu. SamAlah, neka je blagosloven, to trai od nas. ta onda ekamo?

Veina napada u to vreme nije bila planirana i nije ih spro -vodila neka organizacija, ve su bili line prirode. Voe Hamasanisu imale kontrolu nad svojim lanovima koji su vodili svojemale ratove. Cilj mog oca je bio sloboda za islam, i smatrao je daje borba za Izraelom neophodna da bi se isti postigao. Ali za ovemlade ljude borba je postala sama sebi cilj, a ne sredstvo donekog cilja.

Porodice su kaile svoja dokumenta o posedovanju imanja ikljueve vrata na zidove, kao stalni dokaz i podsetnik da su ne -kada imali svoje kue i lepa imanja, a koja su im oduzeli Izraelcikao plen od prolih ratova. Vreme je zato bilo idealno za stva -ranje regruta. Izbeglice su bile dobro motivisane i spremne. Pro-ganjali su ih Izraelci, ali i Palestinci njihov sopstven narod, kojije na njih gledao kao na neke drugorazredne graane. tavie, ioni su smatrani okupatorima, jer su izbegliki kampovi graenina posedima njihovih komija.

Veina nestrpljivih mladih aktivista Hamasa poticali su iz tihkampova. Jedan od njih bio je Imad Akel. Kao najmlai od tri si -na, Imad je uio za farmaceuta, kada su mu konano sav bes inep ravda preli preko glave. Uzeo je puku, usmrtio nekolikoizraelskih vojnika, i oteo im oruje. Drugi su se ugledali na Imada,i njegov je ugled rastao. Radei na svoju ruku, Imad je formirao

54

malu vojniku jedinicu i premestio se na Zapadnu obalu, gde jebilo vie potencijalnih meta i vie prostora za kretanje. Iz razgo -vo ra izmeu ljudi u naem gradu saznao sam da su u Hamasubili veoma ponosni na njega, mada on uopte nije bio pripadnikte organizacije. U svakom sluaju, Hamas nije hteo da mea onoto je Imad radio sa svojim drugim aktivnostima, pa su zato do-dali i vojni ogranak svoje organizacije, zvan Ezedin Al-Kasam bri -gade, a Imada su nainili voom istog. On je uskoro postaonaj traeniji Palestinac iz Hamasa koji je sada nabavio oruje.Kako su kamenje, grafiti i Molotovljevi kokteli ubrzo bili zamenje -ni pukama, Izrael se sreo sa problemom koji do sada nije imao.Jedno je bilo boriti se protiv PLO napada iz Jordana, Libana i Siri -je, ali sada su se napadi odvijali i unutar drave.

55

8. poglavlje

Potpirivanje vatre(1992-1994)

13. decembra 1992. godine pet lanova Al-Kasama je kidna -povalo izraelskog policajca Nisima Toledana na granici blizu Tel-Aviva. Traili su od Izraelaca da puste na slobodu eika AhmedaJasina. Izraelci su odbili. Dva dana kasnije, pronaeno je mrtvotelo Toledana, zbog ega su Izraelci krenuli u veliki obraun saHamasom. Odmah nakon toga je uhapeno vie od 1.600 Palesti-naca, a odlueno je i da se tajno deportuje 415 voa Hamasa,Islamskog dihada i Muslimanskog bratstva. Meu njima je bio imoj otac, koji je jo uvek bio u zatvoru, kao i moja tri strica.

Tada sam imao samo 14 godina, i niko od nas nije znao da sesve ovo deavalo. Meutim, kada smo saznali, uvideli smo da jei moj otac verovatno bio jedan od onih iz te velike grupe uitelja,religijskih voa, inenjera i socijalnih radnika, kojima su stavljenelisice i povez preko oiju, te odvedeni autobusom. Samo nekolikosati nakon te vesti, pravnici i organizacije za ljudska prava poelesu da piu peticije za njihovo otputanje. Autobusi su zaustavljenipoto je izraelski Vrhovni sud sazvan u 5 sati ujutru da ispita ovepravne albe. Tokom sledeih 14 sati trajanja debate, moj otac idrugi koje je trebalo deportovati drani su sve vreme u autobusu.Povezi i lisice su i dalje bili na njima. Nije im davana ni hrana nivoda, i nisu mogli da idu u WC. Na kraju je sud podrao vladu,pa su autobusi nastavili svoj put ka severu. Kasnije smo saznalida su odvedeni u neku nedoiju prekrivenu snegom u junomLibanu. Iako je bila zima, ostavili su ih tamo bez krova nad glavomi potreptina. Ni Izrael ni Liban nisu dozvoljavali humanitarnim

56

organizacijama da im dostave hranu ili lekove. Iz Bejruta su odbilida prevezu bolesne i povreene u bolnicu.

18. decembra Sekreterijat UN-a je usvojio Rezoluciju 799,kojom je traen bezbedan i momentalan povratak deporto-vanih. Izrael je odbio. Dok je bio u zatvoru, uvek smo mogli daposetimo svog oca, ali poto je granica sa Libanom bila zatvo -rena, vie nismo mogli da ga viamo. Nekoliko sedmica kasnijekonano smo ga videli na televiziji, po prvi put od kada su ga de-portovali. Oito, lanovi Hamasa su ga imenovali za generalnogsekretara kampa, odmah iza Abdela Aziza Al-Rantisija, jo jednogvoe Hamasa.

Od tada smo svakog dana gledali vesti, nadajui se da emomakar na trenutak videti mog oca. Povremeno bismo ga videlikako preko megafona nareuje ostalima koji su deportovani. Naprolee je ak uspeo da nam poalje pismo i fotografije koje sumu dali novinari i lanovi humanitarnih organizacija. Vremenomje deportovanima bilo dozvoljeno da koriste i mobilne telefone,pa smo sa njim mogli da razgovaramo nekoliko minuta sedmi -no.

Nadajui se da e izazvati naklonost sveta prema deportovani -ma, novinari su intervjuisali lanove njihovih porodica. Moja ses-tra Tasmin, sa suzama u oima, pred kamerama, tj. pred celimsvetom je povikala Baba! Baba! (Tata! Tata!). Nekako je naaporodica postala nezvanini predstavnik svih ostalih porodica.Pozivani smo da prisustvujemo svakom protestu, ukljuujui itadanje demonstracije pred kancelarijom izraelskog premijerau Jerusalimu. Teila nas je sva ta podrka od ljudi iz celog sveta,ak i od izraelskih mirotvoraca. Otac nam je rekao da je veomaponosan na nas. Oko est meseci kasnije, uli smo da je 101 de-portovanom dozvoljeno da se vrati kui. Kao i sve druge poro -dice, i mi smo se nadali da se na otac nalazi meu njima.

Ali, nije bio. Sutradan smo posetili heroje koji su se vratili izLibana, da vidimo da li nam neto mogu rei o mom ocu. No,rekli su nam samo da je dobro i da e se vratiti uskoro. Prola su

57

jo cela tri meseca kada su Izraelci dopustili i da se svi ostali de-portovani vrate kui. Bili smo oduevljeni.

Na reeni dan sa nestrpljenjem smo ga ekali ispred zatvorau Ramali, odakle su putali preostale deportovane ljude. Desetnjih je izalo. Dvadeset. Njega nije bilo nigde. Izaao je i posled-nji. Vojnici su rekli da nema nikog vie. Nigde nije bilo naeg oca,niti ijedne rei o njemu. Ostale porodice su se srene vratile sasvojim voljenim kuama, dok smo mi ostali da ekamo sami us -red noi, nemajui pojma gde nam se nalazi otac. Otili smo kuirazoarani, ljuti i zabrinuti. Zato nije bio puten sa svim ostalima,pitali smo se. Gde se sada nalazi?

Sledeeg dana nas je nazvao advokat naeg oca, i rekao namda su on, i jo nekoliko drugih koji su deportovani, vraeni uzatvor. Oito je da je ta deportacija imala kontraproduktivanefekat po Izrael, rekao nam je. Tokom izgona, moj otac i drugepalestinske voe bile su stalno po vestima, i sticali su naklonostsveta zbog takve kazne, koja je smatrana prestrogom, i zbog kr -enja ljudskih prava. Za ceo arapski svet oni su bili heroji, pa sukao takvi postali moniji i uticajniji.

Deportacija je imala jo jednu nenadanu katastrofalnu pos -ledicu po Izrael: zatvorenici su tokom vremena izgona ojaaliveze izmeu Hamasa i Hezbolaha, glavne islamske politike i pa -ra vojne organizacije u Libanu. To je bio presedan. Ovaj savez jebio od ogromnog istorijskog i geopolitikog znaaja za njihovoirenje. Moj otac i druge voe Hamasa su se esto iskradale izkampa da izbegnu medije, da bi se sastali sa predstavnicima Hez -bolaha i Muslimanskog bratstva, to nisu mogli da ine dok subili unutar palestinskih teritorija.

Dok su oni tako bili u Libanu, najradikalniji lanovi Hamasa sui dalje bili na slobodi, i gnevniji nego ikada do tada. A kako su oniprivremeno ispunjavali dunost voa Hamasa, razlike izmeuHamasa i PLO-a su se sve vie produbljivale.

Otprilike u to vreme Izrael i Jaser Arafat su otpoeli tajne pre-govore, koji su 1993. godine doveli do potpisivanja Sporazuma

58

u Oslu. 9. septembra Arafat je napisao pismo izraelskom premi-jeru Jicaku Rabinu, u kojem mu je zvanino priznao da dravaIzrael ima pravo na postojanje u miru i sigurnosti, i u kojem seodrekao primene terorizma i slinih oblika nasilja.

Rabin je potom formalno priznao PLO kao predstavnika pa -lestinskog naroda, dok je ameriki predsednik Bil Klinton ukinuozabranu kontakta SAD-a sa tom orgaizacijom. 13. septembra svetje u udu gledao fotografiju Arafata i Rabina kako se rukuju uBeloj kui. Anketa je pokazala da je velika veina Pal