Nauka o književnosti

Data je definicija književnosti; kao jezičko-umetničko delo – danas književni tekst nije više samo jezički, već i multimedijalni (jezik+zvuk, jezik+slika). Pojam „jezički“ nije jednoznačan, treba odrediti koji je tekst.Primer – „Hamlet“ – s početka 17. veka postoji 1. quatro tekst, pa 2. quatro, pa 1. folio, pa 2. folio tekst. Sveto pismo je podeljeno tek sredinom 16. veka na pasuse, do tada je postojao jedan celovit tekst. Dolazi i do promena u prevodima. 1988. izlazi novo izdanje „Hamleta“, sa novom podelom. Postoji oko dvadesetak Hamleta i mnogo Svetih pisama. Koji tekst čitati? Kod Strindberga nalazimo velike razlike u izdanjima, u naturalističkoj drami „Gospođica Julija“ se nalazi i do 870 pojedinačnih razlika u izdanjima. Šta je onda umetnički tekst? Šta je dovoljno lepo? Ko odlučuje šta je lepo? Negde neko mora da odluči šta je umetničko, a šta nije. Književnost na groblju, fudbalske priče, natpisi na mostu, antologija turbo folka – sve je to književnost. Nauka o književnosti je nauka koja se bavi time kako jezički tekst prelazi u jezičko-umetnički. Svaki književni tekst postoji u vremenu, prostoru i društvu, kao i svi mi. Ne može da se čita izvan ta tri elementa. Postoji društvo negde, nekad, postoji pisac koji piše delo. Odlike pisca i dela se menjaju. To delo naručuje neko, a neko proizvodi u fizičkom obliku. Neko to delo distribuira, konkuriše nekom drugom delu, a neko mora da ga smest u sistem vrednosti. Postoji i čitalac u nekom vremenu, prostoru i društvu. Do 18. veka književnik sam izdaje svoja dela, u 19. veku dolazi do pojave profesionalnih izdavača i distribucije. Kakvi smo mi kao čitaoci? Različite životne situacije nude različito štivo. Nema jedinstvenog stava, ali postoji težnja da se odabere ono što će se kanonizovati. Kada bi postojao tip „lepog“, svima bi se sviđalo isto. Pojam lepog se vremenom menja, zavisi od uzrasta, navika... Menja se i društvo koje povlači te promene. Mi stvaramo prve utiske već na osnovu korica, a kada počnemo da čitamo uvek imamo određenja očekivanja, navikli smo na određeni stil . Danas je moderno mešati stilove – postmodernistički.

Starovekovna i srednjovekovna književnost Skandinavije

Kod starovekovne je težište na poeziji, a kod srednjovekovekovne na prozi. Poezija se deli na edičku i skaldičku. Edička obuhvata dva dela – mitološku i junačku poeziju, koje se mogu vratiti delimice na period Velike seobe naroda (6-7. vek), a delimice vezati za zbivanja iza 1000. godine. Skaldička - ne zna se kada je počela da se stvara, proteže se od 8. veka do 12-13. I edička i skaldička su sačuvane u zapisima iz 13. veka i kasnije. (Po temama pripada starom veku, ali zapisane u 13.) Ne znamo kako je to izvorno izgledalo, samo imamo kasnije zapise. Nalazimo paralele sa staroengleskom i nemačkom književnošću. Sage iz 9-10. veka su zapisane u 14-15. Drugi problem su izvori – pozni tekstovi, najstariji iz oko 1200. godine. Međutim, nekada je jedini izvor prepis iz 17. veka. Praktično nemamo nijedan izvorni zapis, samo prepise. Na osnovu odlika papira, mastila, drugih rukopisa... određujemo terminus postquem (trenutak nakon što je tekst nastao) i terminus antequem (trenutak pre nastanka teksta). Mnogi rukopisi su uništeni, mnogi su oštećeni (npr. u požarima). Od nekih dela su ostali samo fragmenti - „Gesta Danorum“ - ostao jedan fragment i jedan prepis. Ključni deo edičke poezije sadržan je u delu „ Codex regius“, ne znamo da li je taj rukopis najstariji, imao je pedesetak strana, ali od 33 izgubljenih 8 rekonstruišemo na osnovu papirnih prepisa. Tekstove rekonstruišemo ili konstruišemo. Nešto od te poetske građe nalazimo u tzv. Mlađoj Edi Snorija Sturlusona – nalazimo u nekim sagama i sve to

pokušavamo da spojimo u jedno. Ne znamo ni kako se zvala, mitološku nazivamo Starijom Edom, a proznu Edu Snorija Sturlusona Mlađom Edom. Snori je napisao mnoga dela, pa i poetiku za skalde, gde je ispričao mitologiju, a ilustrovao stihovima i prozama iz edičke poezije. Ne znamo ni šta znači reč Eda, u jednoj mitološkoj pesmi znači starica – mada možda ne znači ništa. Na osnovu te knjige i njegovih pesma možemo da kažemo o formi i metrici. Četiri dela - prolog, obmanjivanje Gilfija, skazivanje o skaldičkom stvaranju (objašnjava stih) i nabrajanje stihova. Euhemeristički pristup áss, pl. æsir – potiču iz Azije (genealogija nordijskih bogova). Snori u 13. veku ne može tek tako da ispriča pagansku mitologiju (sele se iz Azije, bili blistavi – ljudi mislili da su oni bogovi – detaljna mitologija). Objašnjava kako je nastalo skaldičko kazivanje, čitavo pesničko umeće stavljeno u mitološki, božanski okvir. Kenning – metafore – objašnjava ih, postoji uvel jedna stalna, ključna reč, može se razviti do 7 članova (krv – tekućina mača; brod – konj morskih talasa) Danas se za dosta metafora ne zna šta znači. Iz sačuvanih tekstova i Snorijeve Ede možemo saznati o formi. Eddica Minor (Mala Eda) Šta je nordijsko, a šta germansko? Svi ti rukopisi su pisani i sačuvani na Islandu. Saxo Grammaticus se poziva na građu iz staroislandskih saga – nema podataka o skaldima u Danskoj ili Švedskoj. Suštinski je to staroislandska ili zapadnoskandinavska poezija. Starogermansko pesništvo se odlikuje metričkim sistemom – aliteracijom. (Pesma o Hildebrandu; sačuvane bajalice – pominje se Odin, Baldr...) Na starosaksonskom je sačuvan ep o Helijandu – o Isusovom životu i Genesis – odlomci prepričane prve knjige Mojsijeve. U Engleskoj je nešto više sačuvano – hrišćanske teme – Bitka u Finsburgu i Beovulf –radnja je skandinavska (odvija se u Danskoj). Ključ starogermanske književnosti je poetsko zapadnonordijsko stvaralaštvo.Izvođenje – Ne znamo kako se poezija izvodila, verovatno se kazivala u nekoj vrsti „izražajnog čitanja“. Ne postoji podatak da je bilo šta pevano ili izvođeno uz muziku. Jedino se na Orknijskim ostrvima u 12. veku pominje vladar koji je bio vešt u sviranju na harfi i pesničkom umeću (engleski uticaj).

Značaj pesništva - Ne zna se kada se edička i junačka poezija izvodila, verovatno na proslavama. Znamo da se skaldička izvodila unutar ratničke kulture, u kraljevoj gardi je imala veliki značaj. Skaldi su uživali izuzetno visoki ugled, često su bili kraljevi prijatelji i savetnici i bili su uglavnom Islanđani, ne Norvežani – i očekivali su nagrade. Najstariji vid pesništva je zapisan runskim pismom, što ima odgovarajuću metriku - aliteraciju, poezija je smatrana darom bogova. Najstariji skald, Bragi, uvršten u rang bogova. Rök – tekst u oblik spirale, runsko pismo i metrika staroskandinavske poezije – naglašeni slogovi moraju početi istim suglasnikom ili različitim samoglasnikom. Ne znamo kada je nastao germanski metar, jer ga u svim zapisima imamo u razvijenom vidu (čak i u najstarijim).

Edička poezija – u 13. veku islandski pesnici koriste izraze Edduregla (pravila) i Eddulista (Edička veština) da bi nazvali zapetljan pesnički izraz – koriste naziv za stil, a ne za metar, teme... Nekada nazivana Semundova Eda, ali kako nema veze s njim, naziva se starija ili poetska. (u 11. veku na Islandu je živeo mudrag Semund, u 17. veku islandski biskup se žali da je uništeno mnogo starih rukopisa i našao je rukopis, Codex regius, i pripisao ga Semundu Mudrom i nazvao ga Semundova Eda, koja je podsećala na Snorijevu)

Skaldička poezija – skald predstavlja pesnika uopšteno. Za edičku poeziju se ne zna kada je i gde nastala, niti ko je autor, dok je skaldička autorska, znamo ko je spevao, a i može pomoći u tumačenju edičke. Međutim, teško je utvrditi izvorni oblik usled mnogo intervencija prepisivača, a i sve se beleži dva veka nakon primanja hrišćanstva, a radi se o paganskim bogovima.

Edička poezija se sastoji od mitološke i junačke poezije. Nazivi za pesmu u naslovima zapisa: Songr – pesma; mál – govor, kazivanje, pesma; kvíða – pesma; ljóð – stih, strofa, kazivani stihovi; tal – govor, kazivanje, jezik

Mitološke počinju Proroštvom proročice – kosmogonijska pesma (stvaranje, život, propast, ponovni početak); Gvinijevo i Vaftrudijevo kazivanje – kosmogonijska kazivanja; Alvisovo kazivanje – Tor ispituje patuljka za imena 13 stvari; Kazivanje Visokog – gnomička pesma, heteregene poslovice i kazivanja stavljena u Odinova usta; Kazivanje Riga – socijalno ustrojstvo; Pesma o Groteu – najstarija socijalna pesma; skup pesama o pojedinim bogovima; Pesma o Himu (Tor odlazi kod Hima); Pesma o Trimu – div Triv se dokopao Torovog čekića, zauzvrat traži Freju za ženu; Pesma o Skirniju – bog Frej (bog plodnosti) vidi demona, poziva svog slugu Skirnija da mu je dovede za ženu; Lokijeva pesma

Junačka poezija – vezana za Pesmu o Nibelunzima, pesmu o Volundu (prelaz između mitološke i junačke), pesme o Helgiju, Hundigovom ubici (elementi iz skaldičke poezije, mada ima nejasnih elemenata), Pesma o Hrimgerdi – erotska burleskna pesma, nema veze sa ostalim pesmama. Upetljani su elementi sledećih dela: Pesma o Sigurdu, koja se nalazi tu, ali nije deo, ubačena je u sredinu; erotičnost u prehrišćanskom dobu nije opterećena hrišćanskim predstavama. Pesma o Sigurdu, Fafnirovom ubici – elementi iz Velike seobe naroda. U Codex Regiusu nedostaje 8 stranica, ali se iz islandskih izvora mogu rekonstruisati – krvava hronika junačkog perioda. Gritijevo proroštvo, Pesma o Sigrdrifi, Pesma o Gudruni... Ima određene metričke osobine, određene aliteracijom. Postoje 3 osnovna tipa: 1) drapa – pesma koja ima refren, peva se kralju i velmožama2) flokkr – pesma bez refrena3) lausavisur – stihovi povodom bilo čega i mogle su biti ispevane bilo kada

Postoje dva spiska pesnika, većina je nabrojana do 1350. godine, za oko 300 godina nabrojano 110 pesnika. Bragi Bodason iz 9. veka je najstariji, Egil Skalagrimson „Gubitak sina“ – ispunjena osećanima od početka do kraja, što je bilo retkost u to doba, uveo je rimu, Kormak Ogmundsonmansongr – ljubavne pesme, bile su zabranjene (biskup je zabranio ljubavnu poeziju u potpunosti).Skaldička poezija je u potpunosti razvijena u 9-10-11. veku, a onda počinje da nestaje. Snori Sturluson u Sagi o norveškim kraljevima mnogo ceni pojedine pesnike. Poslednja zabeležena skaldička pesma, 1153/54 – Einar Skulason, pesma u skaldičkom metru, katedrala Nidaros (Trondhejm), na tlu Skandinavije je zamenjuje balada (dvorska kultura), a na Islandu poezija Rimura. Ima nekoliko pesama u skaldičkom metru sa hrišćanskim sadržajem (O Isusu i Bogorodici).Granica između skaldičke i edičke poezije je nejasna i povlači se na osnovu forme, teze i očuvanosti (anonimna/poznat autor). Ede – davna prošlost, paganska mitologija, legende, herojiSkaldičke – slave kraljeve ili druge vođe, bliža prošlost.

Edicka poezijaEidcka poezija sadrzi tradicionalnu gradju o herojima i bogovima. Autori nisu poznati. Ova poezija je bila veoma jednostavna, a predstavljane su prilicno iskreno.Oko 1220. Godine je Snori Sturulson napisao knjigu pod nazivom ”Snorijeva Eda”. Jedna od pretpostavki je da je poreklo reci EDDA nastalo od latinske reci ”edo” sto znaci komponovati, stvoriti. Druga pretpostavka je da je naziv dobila po vikinskom imanju Oddi.Edicke pesme su sastavljane u razlicito vreme. Neke su najverovatnije bile zapisane u 12. Veku, dok Codex Regius datira iz 13. Veka. Ipak, postojalo je nekoliko metoda na osnovu kojih se odredjivala starost edicke poezije.

1) Naucnici su pokusavali da ih povezu sa skaldickom poezijom, ciji su autori poznati.2) Vecina naucnika smatra da edicka poezija potice iz Zapadne Skandinavije – Norveske I Islanda3) Neki naucnici tvrde da je ”Prorostvo porodice” nastalo u doba Snorija Sturulsona, jer je on vec

koristi kao izvor4) Vreme i mesto nastanka se posmatraju i na osnovu lingvisticih karakteristika datih pesama. Npr.

U mesmi ”Prorostvo porodice” naziru se elementi islandskog tla. U pesmi ”Govor visokog” se jedan covek bez prijatelja poredi sa usamljenim borom, a kako na Islandu nema borova, to bi moglo da znaci da ovaj deo pesme vodi poreklo iz neke druge sredine. Medjutim, to sto neke pesme ukazuju na norvesko tlo i norveski biljni i zivotinjski svet, moze, a i ne mora da znaci da je pesma nastala u Norveskoj, jer je mogao i neki Islandjanin da opise sta je video dok je obilazio Norvesku.

Edicka junacka poezijaEdicke pesme sadrze tradicionalni material o herojima I bogovima. Edicke pesme su uspevane objektivno, a pevaci su anonimni. Ispevane su na jednostavan nacin. Termin edicki je izveden iz naziva EDDA. Edda je bio islandski tekst koji je pripisan Snoriju Sturulsonu. Edicke pesme su sastavljene u razlicito vreme. Najuobicajeniji metar se naziva ”stari uceni” i stastoji se od jednostavne strofe, a drugi edicki metar je ”pesnicki” i moze se naci u pesmama koje se sastoje od direktnog citiranja dijaloga, monologa i gnomskih izjava.U Codex Regius-u junacke pesme pocinju nakon mitoloskih pesama. Deo sa junackim legendama pocinje sa pesmama o Helgiju. Helgi je norveski kralj i viking. Postoje i pesme o Sigurdu – o njegovoj mladosti, prosidbi valkirije, zenidbi sa sestrom. Tako je nastao ljubavni trougao. Pesme koje slede iza Sigurdove smrti opisiju valkirijinu sudbinu i njena oba braka. Junacka poezija ima jasne veze sa onim sto je sacuvano kod Zapadnih Germana. Glavna crta junacke poezije je vera u besmrtnost slave. Korak od mioloske i junacke poezije nije veliki. Kraljevi i vladari su idealizovani. Svi junaci su hrabri, robovi su lukavi, ljubavi su iskrene i nesrecne, srodnicke veze su nepredvidive, a osveta neizbezna. Umesto rima imamo aliteraciju. Vrlo je malo metafora i poetskih reci.

Edicka mitoloska poezijaEdicke pesme sadrze tradicionalni materijal o herojima i bogovima. Edicke pesme su ispevane objektivno, a pevaci su anonimni. Ispevane su na jednostavan nacin. Termin edicki je izveden iz naziva EDDA. Eda je bio islandski tekst pripisan Snoriju Sturulsonu. Edicke pesme su sastavljene u razlicio vreme. Najuobicajeniji metar se naziva ”stari uceni” i sastoji se od jednostavnih strofa, a drugi edicki metar je ”pesnicki” i moze se naci u pesmama koje se sastoje od direktnog citiranja, dijaloga, monologa i gnomskih izjava. U Codex Regis-u se nalazi pvo mitoloska poezija, pa onda junacka. Prva pesma je ”Prorostvo prorocice”. Bog Odin se plasi Ragnaroka za koji je siguran da ce doci. Da b i dobio mudrost, ide kod prorocice, koja predskazuje buducnost, gde prvo prica istoriju sveta. Na kraju ipak dolazi do katastrofe. Verovatno je napisana u 10. Veku. Druga pesma u Codex Regius-u je ”Govor Visokog”. Ova pesma zauzima najvise mesto u norveskom kulturnom nasledju. ”Visoki” je poetsko ime za Odina. Ova pesma sadrzi 164 strofe o pme su grupisane kao Odinove izreke. Prva polovina pesama tice se manira i morala i obuhvata teme kao sto su poverenje, gostoprimstvo, prijateljstvo, ljudske odnose, cast. Slede gnome i saveti i jedan deo paganskog misticizma. Pesme se zavrsava listom magijskih pesama. Tesko je razaznati da li je pesnik koristio prastare izreke ili ih je sam stvorio.

Skaldicka poezija

Skaldicka poezija se mnogo razlikuje od edicke. Razlike obuhvataju metar, recnik, stil i red reci. Skaldicke pesme su sastavljali poznati autori. Rec ”skald” znaci jednostavno ”pesnik”. Skaldicka poezija postoji od 9. do 14. Veka. Prve skaldicke strofe su zabelezene tokom 12. I 13. Veka. Do tada je skaldicka poezija bila prenosena usmenim putem. Skaldicki metar je ”dvorski metar”. Postoji i drugi metar – ”pevacki metar”, ali je on jednostavniji i redje se javlja. Najprimetnija osobina skaldicke poezije je jezik i recnik. Stil je metaforican. Metafore su izrazi koje se sastoje iz najmanje 2 reci – glavne reci i odredbe u genitivu. Na osnovu te odredbe razumemo o cemuje rec (”Konj talasa” – brod). Nekad ove metafore imaju i po 6,7 clanova.Opisivale su se price o podvizima i bitkama. Vise paznje se posvecivalo formi, nego sadrzaju. Veliki broj skaldickih pesama je posvecen vladarima Norveske, ali ima i onih koje su posvecene vladarima Danske i Svedske, pa cak i Engleski. Prvi poznati skaldi su iz Norveske – Brat Bradson Stari i Tjodolf.Sto se tice hriscanske poezije, hriscanski pesnici nisu imali prepreke da prihvate skaldicke oblike. Izbegavali su paganski jezik i davali su nazive osobama i stvarima iz svoje teologije. Hagiografije na norveskom i islandskom se mogu podeliti u dve grupe prema svom dobu. Razlika je u stilu, recniku i izboru glavne teme. Prvi stadijum se zavrsava u 13. veku (sredinom) gde pocinje drugi.

Razlike izmedju skaldicke i edicke poezijePonekad razlika izmedju ove dve vrste poezije i nije tako ostra, jer postoje i skaldicke pesme junackog sadrzaja, kao sto postoje pesme koje su po sadrzaju skaldicke, a po formi edicle.Ipak, odjredjene granice su utvrdjene:

1) Edicki stih je u metru bez unutrasnje ili krajnje rime. Edicke forme stigova predstavljaju uobicajenu germansku metriku, a skaldicke forme su posebnost Skandinavije.

2) Red reci je u edickim pesmama jednostavan, a u skaldicim je kompleksniji.3) Edicka poezija uzima teme iz paganske mitologija i iz legendi koje su zivele u davnoj proslosti. Dk

skaldicka poezija uzima skorije ili savremene dogadjaje kao temu. Mnogo skaldicke pesme isticu kraljeve i druge vodje,

4) Veci deo skaldickih pesama se pripisuje poznatim pesnicima, a utori edickih nisu poznati. Edicka poezija je siromasna metaforama dok je skaldicka bogata.

Proza uopšte i sage

Ključni deo staroskandinavske književnosti (95%) čini staroislandska – edička i skaldička poezija i proza. Sve su zapisane u srednjem veku, a za poeziju možemo utvrditi da pripada starom periodu (do 1000. godine), dok proza obuhvata period iza 1000. godine. Podela proze po redosledu pojavljivanja:

- sage (prave i pseudosage)- dvorska književnost - crkvena književnost- prozna dela neknjiževne prirode - svetovno pesništvo- dramsko stvaralaštvo

U svetovno pesništvo, a delimično i crkvenu književnost spada i deo usmene književnosti.

1) Sage – od glagola segia, što znači kazivati, pričati; korišćen da opiše bilo koju vrstu kazivanja. Saga, imenica - ono što je rečeno, ispričano, ali ima književnu formu, kasnije se reč saga koristi da označi islandske sage, a u Švedskoj se bajke i pripovetke nazivaju folksaga. Sage imamo u vidu u kom su

zapisane u 13-14-15. veku, nekada po prepisima iz 17. veka, ali nemamo izvorne rukopise. Neke su fragmentalno sačuvane, a za neke znamo zato što se pominju u drugim sagama. Sage se grubo dele na prave sage i pseudosage. Pseudosage su tekstovi koji nemaju isti sadržaj kao islandske sage, ali imaju bitne elemente njihovog stila. Sage se stvaraju tokom naseljavanja Islanda i par vekova iza, beleže se u 13. veku, u 14. veku prestaju da se stvaraju, a zamenjuje ih evropska srednjovekovna književnost. Ostaju da se čitaju na Islandu, otkrivene su u 17. veku. Prave sage obuhvataju Sage o Islanđanima, savremene sage i sage iz drevnih vremena, a ostale su pseudosage.

Odlike stila:Sage imaju fiksiranu strukturu, počinju genealogijom (za staroislandsko društvo je bitno ko kom rodu pripada), što više predaka se nabroji, to je lik značajniji, a po tome znamo i ulogu tog lika.

1. ekspozicija – uvodi se lik po lik, svaki dobija onoliko prostora koliko će biti bitan2. zaplet - neko poremeti društvenu ravnotežu – to može biti u vidu ubistva, uvrede, krađe ili

nedozvoljenog emocionalnog odnosa (ljudi su morali da sklapaju brakove unutar istog društvenog sloja)... Ljubav ili požuda koja pređe granice remete socijalnu stabilnost, dovodi do uvrede ili ubistva

3. kulminacija – ubistvo, osveta, ubistvo, osveta4. peripetija – nešto se ne odvija kako treba (ovaj deo može biti i preskočen, nije nužan)5. rasplet – nakon osvete ili plaćene krvarine ili odlaska sa Islanda društvo se vraća u ravnotežni

položaj

Stil – krajnje jednostavan, rečenice su kratke i jasne, bez mnogo zavisnih rečenica, koriste skraćenice radi uštede papira i mastila, ponegde ima inicijal (1. veliko ukrašeno slovo), nema interpunkcije (negde nema ni razmaka između reči), upotreba prideva je minimalna (pridevi se dele na klasifikative – npr. visok čovek, tj. činjenice i kvalifikative, npr. dobar čovek, tj. procene, naš doživljaj nečega) Ne koriste kvalifikative, veoma malo odstupanja od toga. (On je imao oštar mač. On je imao mač, to je bilo oštro oružje – u 2. slučaju je klasifikativ)Nema opisa prirode, sem u ponekim slučajevima, u jednoj od saga se pominje „zelena livada“, što je inače retkost. Likovi su naizgled jednostavni, a suštinski veoma složeni. Nema sveznajućeg pripovedača (pripovedač koji je u stanju da uđe u glavu ljudi, zna šta misle) – saznajemo o likovima na osnovu fizičkog opisa, šta oni kažu, šta se o njima kaže i šta čine. Ne znamo šta se dogodilo ako neko nije opisao ili prisustvovao tom događaju.

San i sudbina – ljudi su oduvek bili obuzeti tumačenjem snova, razlikuje se način tumačenja – san je obrada onog što smo proživeli ili onog što želimo da se desi, mada mu se danas ne pridaje toliki značaj. U indoevropskoj tradiciji se javlja kao proročki san, u većem broju saga je smešten pre prelomnog trenutka, tj. deo je kompozicije, ono što određeni lik usni mora da se dogodi. U svim evropskim kulturama postoji verovanje u sudbinu, vera je bila prilično čvrsta, a pravo junaštvo je bilo prihvatiti ono što je sudbina namenila. Fylgia – lik koji nas prati i govori kakvi smo i time je određena naša sudbina. U sagama je vezana pre svega za sne – „Neka bude kako je namenjeno“. Za to su vezane i etičke vrednosti (poimanje junaštva) – u 13-14. veku, kada su zapisane sage, na Islandu je bio građanski rat, preživelo je svega 7-8 većih rodova, celo islandsko društvo se potpuno raspalo. Postavlja se pitanje - koliko su događaji i likovi u stvari idealizovani? Sage o Islanđanima ssu uglavnom iz perioda naseljavanja Islanda. Ne znamo koliko je časti i junaštva postojalo – ne smeš pokazati kukavičluk, nečasno ubiti ženu, dete, onog ko ne može da se brani. Patrijarhalna ratnička kultura se svodila na junaštvo. Vrhunac humora je bio u opisima ubistva.

Funkcija saga – sage su književnost za lokalno plemstvo. Knjige o Islanđanima su istorija, nefiktivna književnost, ali je po stilu napisana književno. Knjiga o naseljavanju – i fikcija i istorija. Dok je npr. saga o Hrafatkiru, Frejinom svešteniku, totalno fiktivna. Ima i saga o skaldima, o rodovima (sukob između pojedinca i rodova), nekoliko koje opisuju čitave oblasti.Sage o Islanđanima opisuju rodove i pojedince iz perioda naseljavanja, one su u stvari istorijski romani – vrte se oko ubistva, osveta, sukoba, uvrede. Malo je istorijskih romana koji opisuju npr. ljubav, uvek je osnova sukob, retko kad nešto drugo. Do 70-ih godina nije bilo zanimljivo proučavati skrivene elemente. Istorijski romani istovremeno sadrže i znatne elemente hrišćanstva, ali ne treba olako prihvatiti tu tvrdnju. Oni su sigurno prestali da veruju u Odina posle 200 godina, pitanje je da li su verovali u Hrista. Najelementarniji slojevi paganstva su ostali ukorenjeni u našem mentalnom sklopu. Sveznajući pripovedač može da uđe u glavu likova i konstruiše misaoni svet. Savremene sage (sage o Sturlunzima) opisuju građanski rat na Islandu i predstavljaju neku vrstu romana-reportaže. Poslednja grupa saga, sage iz drevnih vremena,u stvari su lažne sage, pričaju šarolike i bajkovite priče (borbe protiv nemani i trolova)

2) Dvorska književnost nastala je pod uticajem evropske književnosti, utrenutku stvaranja feudalnog društva, stvara se unutar velikaških i kraljevskih dvorova. Čine je genealogije, anali i počeci istoriografije. Pišu se istorije, ali drugačije od saga, tj. približavaju se istoriji u modernom značenju. Snorijeve sage o norveškim kraljevima (Svetokrug) počevši od postanja do njegovog vremena predstavljaju autorizovanu istoriju. Postoji i saga o kralju Sveriju koji je ušao u sukob sa papom, verovatno je tu sagu on sam diktirao. U jednoj od saga se kaže da je njegovu gardu zabavljao pričom, ali nije smeo da priča sagu o tom kralju (ne sme da pretera, ne sme da laže – i jedno i drugo predstavljaju uvrede).Istorija Danaca (Gesta Danorum), Saxo Grammaticus, napisana na latinskom, u heksametrima i govori od mitskog kralja Dana do njegovih dana (kraj 13. veka). Preovlađuje jedan ton: „Kraljevi su u pravu i kraljevi su dobri.“ U dvorsku književnost spada u prevodna književnost - srednjovekovni viteški romani, zajednička evropska srednjovekovna književnost koja se prevodila sa izvornih rukopisa. Estetski okvir - dvorski život i ideologija. Pričale su se bajke iz dvorskog života o plemenitim damama i muškarcima (nežne i dirljive priče), kraljevsko ogledalo i o kraljevoj upravi. Iz srednjeg veka je poznat Speculum regalum (kraljevsko ogledalo) – kraljevi se ugledaju na to, sadrži i bonton.

3) Crkvena književnost – dolaskom hrišćanstva crkvi je potrebno da ima svoje spise teološkog sadržaja, rasprave o svemu i svačemu – o Bogu, prirodi anđela, jevanđelima...Najznačajnija su dva spisa:

a) Petar iz Danske (Petrus de Dacia) sa svojim pismima Kristini (iz Nemačke) koja je imala 16 godina i bila u sukobu između hrišćanskog vaspitanja i njenog tela koje se menja – borba svetog i nesvetog, dobra i zla. Pisma su male teološke rasprava upućene njegovoj braći po manastirima.

b) Sveta Birgita, koja potiče iz bogate, moćne švedske porodice, rano se udala (13-14 godina), dogovorila se sa mužem da sačekaju još malo da poraste, nakon smrti muža se sve više okretala veri, imala je vizije (od ličnih do političkih), ispovesti je zapisivala na latinskom. Htela je da osnuje svoj red, otišla je u Rim, dve godine je čekala i umrla u povratku. U Švedskoj u manastiru Vodstena osnivaju njen red, njene vizije prevode na švedski, manastir je imao bogatu biblioteku i tu je formiran standardni švedski jezik.

4) Skup dela neknjiževne prirode – fiziolog, malo se znalo o ljudskom telu, a hrišćanska crkva je zabranjivala vivisekciju, tek u 19. veku se saznaje nešto više. Pisali su se lekarski priručnici za jednostavne hirurške zahvate koje su obavljali berberi ili učenici-lekari, što je bilo normalno do

renesanse. Pisali su se zakoni, diplome, propovedi – zvanično obraćanje crkve koje utiče na formiranje stavova. U poznom srednjem veku (druga polovina 14. veka, početak 15. ) dolazi do pojave verske poezije i proze, koje su beznačajne sa tačke istorije književnosti, ali značajne sa tačke gledišta kulture i mentaliteta.

5) Svetovno pesništvo – bitne su dve stvari: viteški romani u stihu, a istovremeno se na dvorovima stvaraju rimovane hronike – pandam Saksovoj Istoriji Danaca, ali na maternjem jeziku. Ugledna književnost se pisala na latinskom, a čitala se na dvoru. Opisuju lokalna savremena zbivanja (bitnije delo – Hronika o Eriku, predstavlja istoriju danskih kraljeva).Iz Francuske u D/ ist. N/Š, iz Škotske u zap. Nor. dolazi srednjovekovna balada u vidu usmene književnosti. Unutar crkvene književnosti imamo sage o Mariji (Bogorodici), sage o biskupima, sage o svecima – čistog verskog sadržaja, ali pisane u stilu saga (spadaju u pseudosage). Unutar crkvene književnosti se razvija poseban stil. Sredinom 14. veka su jasno diferencirana četiri stila:

a) narodni – pripada sagama, najbolji je u sagama o Islanđanima i kraljevima, slabiji u sagama iz drevnih vremena

b) dvorski - prepun epiteta, dugih rečenica, učtivih fraza c) crkveni – pod uticajem latinskog, sa dugim rečenicama, mnogo zavisnih rečenica, izrazito

misaoni stild) učeni – karakterističan je i po načinu na koji se tekst oblikuje u vidu dijaloga – učenik i učitelj,

formalno učenikovo obraćanje učitelju. Dijalog je bio omiljeni srednjovekovni postupak. Može se govoriti o starodanskoj, norveškoj (napisanoj na Islandu) i švedskoj književnosti, ali je ima veoma malo. Što se tiče danske, najbitnije je Gesta Danorum, govori se o Knutu Velikom, starošvedska – ponešto o Eriku.

6) Drama – javlja se unutar crkve, novozavetne teme – Hristove patnje, kasnije se razvija u katedralnim školama, latinski se vežbao kroz dramu („drame sa poukom“). Srednjovekovna književnost se dugo održala kroz čitanje saga, sage o Islanđanima čitane uglavnom na Islandu, nemamo podataka o čitanju van Islanda. Sage o biskupima i svecima su se čitale unutar crkve, ali dolaskom protestantizma nestaje skoro celokupna crkvena književnost, obnovila se nakon jednog veka.

Tri značajna elementa skandinavske srednjovekovne književnosti:1) edička poezija2) skaldička3) islandske sage – predstavljaju najznačajniji doprinos skandinavskoj književnosti do pojave Ibsena

i Strindberga.

SageSaga vodi poreklo od glagola ”segia”. Ovaj glagol je koriscen da osnaci bilo koju vrstu kazivanja. Ona kao termin pocinje da se koristi da bi oznacila islandske sage. Prema rukopisima koji postoje, sage datiraju iz 13. Veka. Sa njima imamo problem kada sa nastale, a i jedan deo autora je anoniman. Narocito se zapisuju u 13. Veku. Grubo receno dele se na prave sage i pseudo sage. Prave sage obuhvaaju Sage o Islandjanima, sage iz drevnih vremena i savremene sage. Sve druge sage nazivamo pseudosagama.

Najznacajniju grupu saga cine sage o Islandjanima. Postoji 29 sacuvanih saga i one pokrivaju period od 930. Do 1030. Godine.Spektar pesama o Islandjanima je veoma sirok – postoje sage o citavom jednom rodu, ali i o pojedinckima. Teme su uglavnom stvarni dogadjaji, a neke su plod ciste fikcije. One opisiju patrijarhalnu sredinu bogatog seljaka koji drzi do casti, brani je i vodi racuna o interesima svog roda u celini.Posle ovih saga slede savremene sage – ”Sage o Sturlunzima”. U ovim sagama citamo o sukobima na Islandu. U njima imamo mnogo nemotivisanih ubistava. Najstariji zapisi saga su sage o norveskim kraljevima iz 13. veka. Saga ima standardnu kompoziciju – geneologiju. Beznacajni su likovi kojima se ne spomilju preci. Uvodi se lik po lik. Zaplet je obicno ubistvo, kradja, uvreda ili nedozvoljeni emocionalni odnos. Kuluminacija je nova osveta ili novo ubistvo. Periperija moze da bude preskocena. U raspletu se drustvo vraca u prvobitni polozaj. Recenice su kratke i jasne. Nema mnogo zavisnih recenica i prideva. Nema opisa prirode. Likovi su naizgled jednostavni. O njima saznajemo na osnovu fizickih odnosa.Prorocki san se javlja u vecini saga. Ono sto lik usni mora se dogoditi. Verovalo se u sudbinu i pravo junastvo je bilo da je prihvatis, a ne da je izmenis.

Sage o IslandjanimaNaziv potice odatle sto ove sage govore o ljudima sa Islanda od perioda naseljavanja do 1030. Godine. Zbog njih je period od 930. Do 1030. Godine nazvan “doba saga”.Velika umetnicka dela predstavljaju I sage o kraljevima, ali one Islandjanima nisu tako bliske kao sage o Islandjanima. Sage o Islandjanima su dale svoj doprinos porastu kriticke literature, ali su mnogi problem ostali nereseni. Ne mozemo indentifikovati autara bilo koje sage uprkos pokusajima naucnika. Ne znamo ni kada su tacni napisane, ni koji deo potice iz usmene tradicije. U 19. Veku je postavljena teorija da su sage nastale kao usmena kazivanja, koja su znatno kasnije zabelezena. Smatra se da su se one znale usmeno, a zapisivane su tako sto su blagovremeno diktirane.Magnusson Olsen, je prvi profesor islandskih studija na Islandu. On je bio misljejna da su sage stvorili kreativni pisci na bazi usmene poezije. Stil saga je imao geneticku povezanost sa islandskih govorom. Prve sage su bil pisane o zivotima svetaca.Autor saga ne zna o cemu njegovi likovi razmisljanju, ali on cuje njihove reci, tako da sage obicno sadrze doosta direktnog govora i dijaloga. U nekim sagama se veoama malo javljaju direktni govori. Postepeno govori u sagama postaju kraci.Mnoge sage o Islandjanima sadrze posebne stihove, sekvence stihova, cak i cele pesme. Ovaj materijal je dosta obiman. Neki kazu da imaju za cilj da prenesu hriscanske ideje i moralne vrednosti sto dokazuje da su ove sage predmet razmisljanja. Van Islanda se ove sage zovu i ”porodicne sage”.Neke od jnih vode hronike nekoliko generacija, a neke su ciste bioografije junaka, kao saga o Gunlaugu Zmijskom jeziku. Najistaknutija karakteristika je objektivnost. Kada se uvode novi likovi, daju se opisi u par crta, sto fizickih, sto mentalnih. Autor nikada ne iznosi svoje misljenje. Misljenje formiramo na osnovu onog sto vidimo i cujemo sami. Kod likova dominira jedna primarna osobina. Cilja se na to da likovi budu verodostojni obicnom coveku.

Dvorska knjizevnostDvorska knjizevnost je knjizevnost koja se pise i trosi na dvoru po uzoru na evropsku knjizevnost. Cine je geneologija, anali, poceci istoriografije, Snorijeve sage o norveskim kraljevima (svetokrug).Sage o kraljevima su napisane na Islandu,a citane mahom izvan Islanda. To su romanizirane biografije.

Prevodna dvorska knjizevnost je obuhvatala razlicita predanja o kralju Arturu. Dvorska knjizevnost je dobila pojacanje u vidu viteskih romana. Delo Saksa Gramatika ”Istorija Danaca” napisano je u heksametru. Prirucnik Speculum regulae (Kraljevsko ogledalo) je pisam kao prirucnik za vaspitanje kraljevske dece. Kralju je trebalo da se dodvoris, da ga pohvalis, ali nije smelo da se pretera. To bi za njega bial uvreda.

Crkvena knjizevnostDolaskom hriscanstva crkva postaje centar pismenosti. Crkvena knjizevnost je religiozna knjizevnost koja se proizvodi i trosi unutar crkve , i do obicnih ljudi dolazi putem propovedi. Propoved je osnovni vid opstenja izmedju crkve i naroda. Molitva je na latinskom kao i crkvena knjizevnost, a osim propovedi postoje jos 2 vida crkvene knjizevnosti: prevedena dela, verska razmisljanja. Crkveni stil se odlikuje dugim slozenim recenicamaPrevodi o zivotima svetaca, podela latinskih dela na: vita, pisio, mirakuli.Propoved ima vaspitnu uogu – treba da prenese stav crkve sta je pravedno, ispravno ponasanje, koji su to bili pojedinci kao uzori. Za uzore su se smatrali Sveri Olaf i Sveti Halvard. Sveti Halvard je svetac grada Osla, koji je pocetkom 11. Veka pokusao da spasi zenu, koja je bila lazno optuzena za kradju. Nameravao je da je preveze preko fjorda, ali je bio uhvacen i pogodjen strelom. Njegovo tele je potonulo sa kamenom, ali je na kraju nekako isplivalo.Posle reformacije crkvena knjizevnost dobija drugacije ruho i karakter. Dolazi do promene u forimama i temama. Katolicka i pravoslavna crkva imaju staticki stav prema Svetom pismu, drugim svetim tekstovima, dok protestanska ima analiticki – hoce sveto pismo da priblizi narodu prevodjenjem na maternji jezik. (Biblija Gustava Vase (Svedska), Biblija Frederika III (Danska i Norveska), pisu se psalmi, knjige molitvi, himne (Tomas Kingo)).Crkvena knjizevnost dostize svoj vrhunac u 14. Veku ,a posle se smanjuje njen uticaj.

BaladaIslandske balade su prvi put zabelezene u 17. Veku i do sada tada su postojale samo u usmenom obliku. Sakupljaci su ih nazivali brzim pesmama. To su bile pesme za igru. Engleska rec ”ballad” se prihvatila u Nemackoj i tako se prenosila i na ostale evropske knjizevnosti. Sve do 11. Ili 12. Veka ne postoje podaci o igranju u Skandinaviji. Tek tada nailazimo na rec ”dans” koja se koristila da oznacava igru i recitovani stih.Karakter pripocedacke balade je dramatican. Vise se glumi, nego sto se prica. Ima dosta dijaloga. Poreklo i rani razvoj balada u Skandinaviji su dosta diskutabilni. Glavna teskoca je nedostatak tekstova. Na primer u Norveskoj nista nije sakupljeno pre 19. Veka, sve dok Norvezani nisu poceli da tragaju za tradicijom. Igre uz balade su se izvodile uz grupe sa ucesnicima koji su se drzali za ruke. Jedan ili dva pevaca sa dobrim glasovima su pevali baladu, a ostali su se ukljucivali u refrenu. Mnogi skandinavski tekstovi su prevodi starih balada iz Nemacke, Britanije i Francuske. Danci su preuzeli vodjstvo u stvaranju balada u 16. Veku jer su tada stvorene kolekcije rukopisa u Danskoj. Islandjani su pokusali da ih kopiraju, pa oni stvaraju svoje kolekcije u 17. Veku.Uobicajeno se pravi razliak izmedju danskih, svedskih, norveskih i ferijarskih balada. Islandske balada su blize dansko-svedskoj grupi. Postojali su pokusaji da se balade klasifikuju po pesmama i tako su izdvojene balade o vitestvu, herojske, religiozne, istorijske...

Poceci dramskog stvaralastvaDramsko stvaralastvo najcesce je bilo u skladu sa drustvenim periodima u zavisnosti od vladajucih grugova. To se moze reci i za njen pocetak kada je nastala iz obrednih pesama u slavu boga Dionisa. U

svim istorijskim periodima drama se koristila za vaspitanje i obrazovanej ljudi. Ona nije adaptacija usmene tehnike za knjizevnost vec upotreba literarne vestine u usmenom izvodjenju. Prve drame predstavljaju zivote svetaca kao primer moralne aprstraktne istine. Drama ”O Sv. Knudu Lavandu” je napisana posle 1500.

- Radnje, dijalozi, monolozi i akcije, dramski tok radnje od zapleta do raspletaDanska drama je imala kratak uspon oko 1600. God. U vidu skolsko drame. Luter je preporucio da gimnazijalci izvode klasicne i nove komedija da bi vezbal latinski i video je Bibliju kao materijal za komedije i tragedije. Drama je bila dvojezicka kao vecina danske knjizevnosti. Postojala su 4 dramaturska centra – Elsinar, Rise, Viborg i Randers. Danci i Norvezani su se uvek slagali u tome da je Ludvig Holdberg otac Danske i Norveske knjizevnosti i pozorista. Dansko pozoriste je otvoreno septembra 1722. Daskom verzijom Molijerove ”Tvrdice”. Sledeca predstava je bila Holdbergova komedija ” Politicki Kazandzija”. On je bio upoznat sa italijanskom farsom tokom svog boravka u Rimu.U Svedskoj drama i pozoriste cvetaju za vreme kraljuce Katarine. U tom periodu dvor postaje centra kulturnog i intelektualnog zivota. Sredinom 16. Veka skole su predstavljale drame bazirane na biblijskim pricama i ovi komadi su postepeno dobjali svetovni karakter. Grupe iz Holandije, Nemacke i Francuske su obilazile Svedsku tokom 17. veka, ali kada Kristina osniva dvorski teatar, tto nema veze sa skolskom dramom ni starim grupama, njehi uzori su bili francuski i italijanski, u 18, veku osniva se Sveska komedija.

Književnost iz poznog srednjeg veka

Počinje da biva bliska srednjovekovnoj evropskoj književnosti. Skandinavska srednjovekovna kniževnost se sve više vezuje za srednju i zapadnu Evropu, razvoj ka zapadnoevropskom književnom poimanju da književnost pripada najvišem sloju i to se može videti po tekstovima.1140. u Danskoj (Roskilde) u hronici autor je protiv centralizacije crkvene i svetovne vlasti.Oko 1200. godine Sven Atesen piše istoriju Danaca (od početka do svog vremena) – nema kritike centralizacije (ne zagovara je, ali je ni ne kritikuje). Krajem sledećeg veka Saxo Grammaticus piše svoju istoriju i veliča crkvenu i svetovnu vlast. U poznom srednjem veku književnost počinje da dobija jaku didaktičku ulogu. Pred kraj srednjeg veka (2/2 15. veka) redovnik Nils iz Danske piše svoju hroniku, koja je prva sačuvana danska štampana knjiga, obrađuje 115 danskih kraljeva (do Kristijana I), svaki kralj govori o svojoj vladavini sa onog sveta i kazuje poučne stvari – šta je dobro/loše - fikcija i istorija se spajaju u jednom delu. Edička i skaldička poezija pokazuju aliteraciju, u „Gubitku sina“ – aliteracija + završna rima. U 14. veku preovlađuje balada, nema aliteraciju, već samo jednostavnu završnu rimu. U periodu rimovane hronike u upotrebu ulazi knitelverse (nemački jednostavni stih) – nestaje postepeno skandinavski metrički sklop, dok na Islandu opstaje aliteracija. Prevodna književnost utiče ne samo na književna dela, već i na razne priručnike. Nemačko područje je imalo najveći uticaj, posebno viteški romani.Crkvena književnost jedina ostaje nepromenjena do 19. veka, jedina promena je što se nakon reformacije sa latinskog prešlo na pisanje na maternjem jeziku. Ono što je bitno – nužnost da se promeni stih, latinski stih je zasnovan na heksametru, broji određeni broj slogova, ali nije funkcionalan u germanskim i slovenskim jezicima. Cela poezija se kreće iza reformacije ka germanskom tipu smene naglašenih i nenaglašenih slogova - dugi i kratki slogovi. Heksametar međutim opstaje do klasicizma, kad iz Francuske dolazi aleksandrinac, ali krajem 18. veka izlazi iz upotrebe i dolazi domaći stih (naglašeni/nenaglašeni). Kroz psalme su hteli da se približe običnim ljudima (propovedno sredstvo).

Skandinavska književnost u 17. i 18. veku

RenesansaRenesansa je kulturno-istorijski pojam i prvobitno označava doba od 14. do početka 16. veka, kao vreme ponovnog buđenja klasične antike i procvata umetnosti, a zatim kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba. Pojmovi renesansa i humanizam su u međusobnom odnosu. Humanizam označava više naučno-duhovni sadržaj ovog doba, a pojam renesansa je usmeren na celokupnu kulturu tog doba. Bitno je shvatanje o velikoj smeni, od uništenja do nastajanja. Pretpostavlja se rastojanje neke celovitosti, nekog totaliteta, koji se uništava, a potom ponovo rađa. Kao ovakav totalitet smatraju se pre svega jezik i književnost. U romanskim zemljama, pretežno u Italiji, gde je umetnost renesanse našla svoj najviši izraz, i Francuskoj, ona je obuhvatila sva životna područja i svuda je ostavila dubok trag svojim idejama i težnjama. Renesansa označava prekid sa srednjim vekom i prelaz u moderno doba, ona ide uporedo sa razvojem kapitalizma, postankom mnogih nacionalnih država, razvojem kolonijalizma, a istovremeno i naglim oslobađanjem od teološko-crkvenih stega srednjeg veka. Renesansa je pre sve ponovno buđenje, obnavljanje antičkog iskustva. Izučavanje antičke starine postojalo je i u srednjem veku, ali tek u renesansi antički čovek postaje uzor, primer slobodnog čoveka.Obnavaljaju se antički oblici umetnosti: ep, epopeja, biografija, istorijska pripovetka, dijalog, a stvaraju e nove tvorevine: sonet i novela, nastali u Italiji, ali omiljeni u drugim jezicima.Dolazak renesanse u Skandinaviju nije u potpunosti ostvaren, prekinut je zbog dolaska protestantizma na ta područja u isto vreme. Renesansni uticaji stiže u 17. veku, kasneći par stotina godina i poklapaju se sa prvim nagoveštajima baroka. Pre dolaska rensesanse desila se reforma metričkog sistema. Danski stih iz srednjeg veka i 16. veka, od balade do školske drame, bio je baziran na standardnom broju naglašenih slogova u stihovima koji se rimuju, popunjenih nasumice naglašenim slogovima. U 16. veku u Nemačkoj se sprovodi reforma metričkog sistema. Ovu reformu u Danskoj sprovodi Anders Arrebo, koji je u 17. veku ustanovio regularno smenjivanje naglašenih i nenaglašenih slogova po uzoru na nemačku versifikaciju. To je započelu novu eru danske poezije. Kombinovao je klasičnu i novu prozodiju i izmislio heksametar sa dvostrukom rimom tako što je upario heksametre sa muškom unutrašnjom rimom pre cezure i završne ženske rime. Prepevao je psalme Davidove, sa francuskog preveo heksameron i prvi upotrebio aleksandrinac. Postaju popularni romani u prozi, delimice zasnovani na narodnim knjigama. A iz Francuske stiže pastoralna poezija – pastirske pesme. Počinju polako da se idealizuju da bi pobegli od ceremonija, beže u selo, gde se ne moraju pridržavati svih tih pravila. Søren Terkelsen prvi uvodi pastoralnu poeziju.Pod uticajem renesanse raste interese za skandinavska stara vremena, pre svega sa naučnicima kao što su Ole Worm, koga su posebno interesovale rune. Objavio je i knjigu o prirodi i poreklu runskog alfabeta i tvrdio je da su nastalo iz hebrejskog pisma. Sredinom 17. veka su otkriveni zlatni rogovi na jugu Jitlanda, a Worm ih je tumačio i preveo na latinski. Time je osnovao dansku arheologiju i runologiju.Ole Borch je bio posebno zainteresovan za hemiju, o kojoj je i pisao, a takođe je napisao i dnevnik svojih putovanja. Značajan je po tome što je sastavio uputstva za pisanje latinskih stihova i napisao sedem monografija „O pesnicima“, kratku istoriju svetske književnosti.

Švedska

Period koji zahvata 17. vek i deo 18. veka je poznat kao doba švedske veličine i odgovarao je nezavisnom književnom periodu i obeležio početak švedske književne tradicije. Renesansna književnost u Švedskoj dolazi sredinom 17. veka. Kada je Švedska bila velika sila, srednja klasa je takođe došla do većeg blagostanja. Za razliku od vremena reformacije, pod obrazovanjem se više nisu samo smatrale teološke

studije. Jačanje švedske moći podstiče razvoj kulture, između ostalog obimne svetovne književnosti u baroknom stilu. Lars Wivallius je bio najznačajniji pesnik tog vremena, pisao je ljubavnu poeziju, uključivao mitologiju (renesansni uticaji), a pisao je i balade.Georg Stiernhielm se smatra ocem švedske poezije i barokne poezije. Još od početka 17. veka počinju tendencije ka većoj regularnosti, pesnici i teoretičari su hteli da obogate i ulepšaju književni jezik adaptirajući klasičarske metre germanskim šemama naglaska i tona. Stiernhielm je istraživao gotski jezik i smatrao je da je on održao čistotu jezika koji se govorio u Edenskoj bašti, čak je objavio i leksikon gotskih reči. Pokušavao je da prikaže lepotu vernakulara praveći jezik mekim, lepšim i dekorativnijim. Njegovo najznačajnije delo je „Hercules“, koji zbog heksametra podseća na klasiku, ali alegorijska konstrukcija je po uzoru i na kontinentalnu baroknu poeziju. Jezik karakteriše barokni ideal – veliki arsenal efektnih slika, antiteza, nabrajanja, aliteracija, unutrašnje rime, a takođe koristi i stare švedske reči.Sredinom 17. veka je prvi pravi švedski roman objavljen, koji je napisao Urban Hiärne, a napisao je i prvu modernu tragediju, po uzoru na holandsku, ali i po uzoru na Stiernhielma.

BarokBarok je epoha koja sledi iza renesanse i predstavlja književne i umetničke pojave suprotne renesansi. Mada se ni njegovo trajanje ni njegova rasprostranjenost ne mogu tačno odrediti, ipak se uzima da se barok javlja negde u 2. polovini 16. veka i da obrazuje umetničku i književnu epohu između 1570. i 1670. prelazeći krajem 17. veka u klasicizam. Barok je raznovrsnija umetnička epoha od renesanse i njegove idejne osnove i umetnička praksa drugačije su u katoličkim krugovima Italije, Španije i Francuske, a drugačije u protestantskim zajednicama Skandinavije, Nemačke, Engleske i Holandije.Barokni stil se karakteriše izrazitim prodorom hrišćanske mistike u vedri paganizam renesanse. Glavne stilske odlike su gomilanje izražajnih sredstava i preteranost u izrazu. Sve književne vrste doživele su svoju duboku promenu. Lirika se odlikuje virtuoznošću i iznenađenjima, bogatstvom izražajnih i versifikacijskih formi, među kojima preovlađuje antiteza, paradoks, igre rečima, metafore, hiperbole, itd – obilata upotreba stilskih figura. U doba baroka javlja se pojam umetnika kao genija. Barokni pesnik je pesimističkog karaktera, živi u iluziji čarobnosti i idilične sreće, nastojeći da u grubostima ovog sveta dospe do tihog kutka mirne usamljenosti. Lavirint postaje alegorična slika sveta punog tajanstvenosti i nerešivih zagonetki. Dolazi do ideje o podeli na žanrove, pritom se ep, tragedija, panegirika i posmrtnice smatraju visokim žanrovima, a satira, komedija, ljubavna i svadbena poezija niskim.Barok je uz pomoć raskošne umetnosti želeo da veže svet za crkvu i Boga, u ovom periodu stvaraju se himneni religiozni prevodi, pa i prevodi Biblije. Pisci ističu veliku bliskost čoveka sa Bogom, prepuštanje sudbine božjoj volji. Često se javlja motiv smrti koji se posmatra kao naplata za greh jer su svi ljudi grešni, ali dar božje milosti je večni životu u Hristu, dok se kod nekih javlja put iskrenog pokajanja kao jedinog načina za spasenje. Odnos između čoveka i Boga je često predstavljeno u delima alegorijama za veze između oca i ćerke ili mladoženje i neveste. 17. vek karakterišu rat, obrazovne reforme, jaka plemićka kultura, uvodi se samodržavlje, uvodi se takođe i cenzura. Dolazi do jakih predstava da je starost bitna, tako da se u Švedskoj javljaju ideje goticizma. Olaus Rudbeck je delom „Atland eller Manheim“ popularizovao taj pokret. To je prvi primerak prave barokne proze, teške i moćne, sa bogatsvom vizuelnog dočaravanja. Goticizam predstavlja ideju da Šveđani potiču od Gota ili da stari Goti dolaze iz Švedske, konkretno iz Götalanda, kao i da je Švedska najstarije kraljevstvo na svetu, tj. da je Švedska u stvari Atlantida i da sve religije i kulture su gotskog porekla. Izgrađeno gotsko nasleđe je korišćeno kao propaganda moćnih ljudi, između ostalog da bi podstakli ljude na rat. Rudbeck je menjao i falsifikovao dela da bi dokazao svoje tvrdnje.

U 17. veku je bilo malo ljudi koji su mogli da žive od književnosti, pa su zbog toga pisali pohvalnice ili pesme za svadbe i pogrebe. Književno stvaralaštvo se odvijalo kod onih koji su imali neku vrstu posla - studenata. Smatralo je da je bitna reprezentativnost, a ne individualnost u pisanju. Pesnik postaje dobar zanatlija, radi kako su ga majstori naučili. Smatrali su da je pesništvo božanski dar i da nije potrebna inspiracija.17. vek u Norveškoj karakteriše barok, u tom periodu je bilo važno za crkvu da ljudi imaju pravu veru, a ne samo da veruju. Time je barok u Norveškoj dobio jak pečat propovedanja. Poznati predstavnici su Dorothe Engelbretsdotter, koja je bila popularna pesnikinja i prva pesnikinja u Norveškoj, pisala je pesme verskog i svetovnog sadržaja. Koristila je tipične barokne efekte alegorije, preterivanja, kontrasta, ali se razlikuje od savremenika po izboru tipično ženskih slika.Petter Dass koristi svakodnevne slike i lični ton u svojoj religioznoj poeziji. Živeo je sa ribarima i zemljoradnicima, za koje je pisao , i prenosi svoju poruku sa direktnošću i izlaže apstraktne teološke principe na jednostavan i razumljiv način. Bavio se Očenašem i deset zapovesti za seosku svakodnevnu upotrebu. Stil je barokni sa čestom upotrebom igre reči, alegorija, veštačkih izraza, antiteze.Predstavnici danskog baroka su Anders Bording, Thomas Kingo, Jacob Worm i Leonora Christina. Anders Bording je pisac originalne pastoralne poezije, a prvi je u Danskoj počeo da piše prigodnu poeziju, na dvoru je koristio aleksandrinac, koji se ponovo vezuje za zapadnu Evropu. Pisao je pesme za venčanja, krštenja, ali i pesme u kojima se zalaže za pravo žena da studiraju. Takođe je pisao pesme o piću. Thomas Kingo je bio veliki pesnik svog perioda, a njegova knjiga psalmi je autorizavana za korišćenje u svim crkvama u Danskoj i Norveškoj. Koristio je pastoralni stil, pravio je melodične i prijatne melodije božanskijim, koristio je svetovne melodije za religijske pesme. Ispoljavao je mržnju prema bezbožništvu.Jacob Worm je pisao satire, njegov stav kritičara je imao lične korene, a ostaće zapamćen kao rani kritičar istorije novog apsolutizma. Uprkos svojoj veštini poetskog oblikovanja nije stekao visoko mesto u istoriji danske poezije. Leonora Christina je ćerka Kristijana IV, pisala je verske pesme u zatočeništvu, u duhu i stilu renesanse. Pisala je o značajnim ženama ranije nego bilo gde u Evropi.U Švedskoj su barokne i klasicističke tendencije postojale paralelno u 17. veku. Lars Johansson, ili Lasse Lucidor je pisao pesme iz ličnog zadovoljstva, nije ih štampao, već su objavljene nakon njegove smrti, ugledao se na nemačke pesnike, koristio je aleksandrinac. Gunno Eurelius Dahlstierna je bio najveći politički pesnik. Inspiraciju nalazi u novoj baroknoj poeziji Nemačke i Italije i antikvarskim istraživanjima o starim Gotima.Sophia Elisabet Brenner je prva značajna pesnikinja i prva žena profesionalni pisac, prva feministkinja u istoriji skandinavske književnosti. Piše o ženama ili posvećene ženama. Bog i bozansko u skandinavskoj knjizevnosti baroka i pijetizmaBarok uz pomoc raskosne umetnosi zeli da veze svet za crkvu i Boga. Pisci ovog perioda isticu u svojim delima veliku bliskost coveka sa Bogom i prepustanje sudbine Bozijoj volji. Cesto se javlja motiv smrti kao naplata za greh jer su svi ljudi gresni ali ar Bozije milosti je venci zivot u Hristu. Kod nekih se javlja put iskrenog pokajanja, kao jedinog nacina za spasenje. Odnos izmedju coveka i Boga je presdstavljen alegorijama za veze izmedju oca i cerke ili mladozenje i neveste. Naki pisci naglasavaju zudnju da odu iz ovog tuznog sveta patnje i iskusenja da bi bilo sa Bogom u raj, dok drugi ne izrazavju tu zudnju uprkos teskom zivotu.

PijetizamDolazi iz vojvodstva Holstajn-Slezvig. Ovo je verski pokret iz 17. Veka sa osnovnim nacelima: sloboda svesti, licna poboznost, dela milosrdja. To predstavlja teznju da se uspostavi lican odnos sa Bogom, kao iz elja da se teziste prebaci sa Boga na Isusa. Javlja se zelja da se do Boga dosegne skromnoscu,

poboznim zivotom i osecanjima. Ukida se crkva kao posrednik izmedju coveka i Boga. Javlja se ideja da kraljeva vlast nije od Boga, vec je to drustveni uvogovor izmedju naroda i kralja. Kroz pijetizam se najvise prozima element osecajnosti. Sklonost da se religija prvenstveno shvata osecanjem i da se odrzavaju sastanci radi vezbanja poboznosti i vrsenja dobrih dela. Svako dobro od strane coveka je izliv Bozije milosti – jedina prava vrednost je RAD. Pijetisti sprovide i drusvene reforme kao sto su otvaranje sirotista, bolnica, prihvatilista.

- Hans Adolf Bruron: pijetiskicki svestenk. Dobrineo je danskoj himnologiji izadavanjem „Redak dragulj vere“ (njegove i prevedene himne sa Nemackog). Dela poseduju visok stilski nivo koji se ogleda u njegovoj sofisticiranosti, smeloj upotrebi biblijskih slika, estetskim sksperimentima. Post humna zbirka „Labudova pesma“. Najpevanija njegova himna je „Ustajte, sve stvari koje je Bog stvorio“.

RokokoRokoko se nadovezuje na barok ali napustajuci pompu i grandioznost vise se krecuci ljupkosti, otmenosti i gracioznosti. Leprsav stil predstavlja zivot povrsno. Ovu knjizevnost predstavlja „laka“ poezija sa velicanjem ljubavi. Ljubav nije strasna vec galantna. Postoji manjak ozbiljnosti, uzivanja i raskalasnosti. Roman i novela se baziraju na temama i dogadjajima u krugu aristokratije. Rokoko nema primese tuge, sete i klonulosti kao barok. Koristi mitologiju ali ne u dubokom znacenju vec samo povrsno, kao ukras i dekoraciju.

- Danska: primese rokokoa vidimo u delima Ambrozijusa Stuba.o Ambrozijus Stub (1705 – 1758) nije doziveo svoju slavu. Njegov duhovit stav i ljubav

prema prirodi su stekli priznanje tek u XIX veku. Njegova dela se zasnivaju na modenim rokoko arijama i isticu se muzikalnoscu. On je majstor improvizacije. Dva remek dela: „Ti prelepi pupoljku ruze“ i „Dosadna zima je dosla svojim putem“

- Norveska: o Krisijan Tulin: najbolji danski i norveski pisac posle Holberga . Pisac pastoralne poezije.

Pise prozne eseje. Najpoznatija pesma „Majski dan“ – povodom vencanja. Ovo je klasnicna dansko-norveska pesma koja opstaje u analogijama vise od 200. God. Opisuje oblike, zvukove u prirodi u 29 strofa, ponekad previse detaljno i topografski i vestacko za moderan ukus, ali sarmantno kao primer rokoko stila slike.

ProsvetiteljstvoPeriod 18. Veka predstavlja period promena u Skandinaviji. U kulturi se to karakterise pojavom prosvetiteljstva kao doba prelaska iz tame u svetlost. Donosi se skolski zakon za obrazovanje gradjanskog sloja, kako bi mogli da citaju crkvena dela i kako bi se sto vise prosirila bozija rec. Seljaci su smatrani manje vrednim i kao takvi,nebitni za obrazovanje. Generalni pravci evropske prosvecenosti odrazili su se i u Skandinaviji, mada su manifestacije bile slabe i dosle su kasnije. Osnivaju se naucne akademije i muzicka drustva. Pisci prosvecenosti su bili u nedostatku stilske inovacije tako da period ranog 18. Veka nije bogat poezijama. Klasicni ideal jasnoce je ostao opsesija. Cilj im je da filozofske poruke prenesi logickim i jasnim stilom. Roman srednje klase, svetovna drama, esej i lica lirika raskidaju sa crkvenom tradicijom. Razum dobija primat.

- Ludvig Holberg: je primer ranog trijumfa narodnog jezika i drusveno svesne literature koja je privlacila siru publiku. On je istoricar, dramaturg i esejista norveskog porekla. Skolovao se i ziveo u Kopenhagenu. Dosta je putovao i zabavne opise tih putovanja je zabelezio u svojim memoarima „Iskusva mladog Holberga“.

- Satiricna dela: „Cetri satire“ vidi se uticaj rimskog satiricara Javemala kome se divio.

- Najpoznatije delo: „Peder Poars“ je parodja izdata pod pseudonimom koja ga je ucinila poznatim. Njegov stav u ovom delu je pro-zenski.

- Od 1722. Radi u pozoristu u Kopenhagenu u kom se izvodi njegova komedija „Den politiske kaldesøber” – mesavina komedija karaktera I situacije.

- Najuspesnije komedije su: „Erasmus Montanus“, „ Jepe på Berget”, “Bez daha” I “Vetrokaz”.- Poznato delo “Putovanje NIlsa Klima u podzemlje” u kome Nils upada u rupu I odlazi u cudan

svet. Delo je zasnovano na fantasticnim pricama.- Poslednje delo je duga neinspirisana pesma „Metamorfosis“ u kojoj on kaze da nece vise pisati. - Holber preispituje neke aspekte drustvenog uredjenja svog vremena, ali na duhovit nacin bez

namera da unisti podlogu politickog i drustvenog zivota. Crkvene i religiozne stvari se ne spominju u njegovim delima.

- U esejima „Moralne misli“ i „Epistola“ odrazava lucnu filozofiju.NORVESKO DRUSTVO: stovreno u 18. Veku u Kopenhagenu kao mesto gde studenti mogu da proslavljaju svoj patriotizam i licne zudnje za svojom zemljom. Vise od 20 vlanova su se okusali u poeziji koju je dustvo izdalo u 3 zbirke.

- Brun Johan Nodel – osvojio nagradu za najbolju dansku tragediju „Zarina“. Njegova vinska pesma „Za Norvesku, zemlju divova“ dovela je indirektno do stvaranja drustva. Pisao je i himne inspirisane grubom ortodoksnoscu.

- Jonah Herman Vesel je bio najveci pesnik drustva. Najpoznatijia dela su mu parodije i komicne price.

KlasicizamKlasicizam je književni pravac koji je najpotpunije došao do izražaja u francuskoj književnosti u 17. veku. Paralelno se pojavljuje sa racionalizmom u filozofiji i prosvetiteljstvom kao kretanjem u kulturi. Pisci su stvarali dela u kojima su oponašali grčke i rimske uzore, stekli su vremenom pravo na naziv klasičan jer su duhovnom vrednošću bliski antiškim piscima. Glavni izvor doktrine klasicizma leži u antičkim retorikama i poetikama. Od antičkih pisaca najviše izdvajaju Aristotela i Horacija. Osnovni princip je striktna primena pravila kao glavni, a često i jedini kriterijum. Osnovni estetički postupak je jedinstvo razuma, lepote i morala. Poetika klasicizma se sastoji iz nadahnuća, razuma, entuzijazma, prirode, kulta antičkog, ciljeva književnosti, odlika klasičnog stila, tri velika žanra: tragedija, komedija, epNeprikosnoveni zakon tragedije u razdoblju frand. klasicizma u 17. veku postaće načelo o trima jedinstvima u drami. Klasicizam teži nečemu što su čisti žanrovi, zna se gde šta spada i ne treba mešati žanrove. Zanimanje za skandinavsku prošlost jača u 2. polovini 17. veka, naročito u Švedskoj iz patriotskih razloga. Pojavila se želja da se otkrije nasleđe predaka, koje može da zameni ili se izjednači sa klasičnim dostignućima Grčke i Rima. U nedostatku sopstvene književnosti, Šveđani i Danci se okreću Island i srednjovekovnoj književnosti. Sredinom 17. veka se pojavljuje izdanje Snorijeve Prozne Ede, u redakciji Pedera Rasena, zatim izdanja „Zemljanog kruga“ i „Knjige o Islanđanima“. To znači da su neki od najvažnijih književno-istorijskih dokumenata bili pristupačni za razna istorijska saznanja za kritučku procenu. Najupečatljivije delo o skandinavskoj prošlosti, a naročito o pesmama je tzv. Starija Eda. Knjiga je prvo izašla u Kopenhagenu pod naslovom „Spomenica mitologije i poezije Kelta i naročito starih Skandinavaca“.Norveška – U 18. veku u Norveškoj dominira klasicizam, koji je čvrsto prožet prosvetiteljstvom u Evropi. Ljudi bi trebalo da grade filozofiju na iskustvima, ne na prihvaćenim dogmama. U književnosti se odustaje od baroknih suprotnosti i preterivanja. Umesto toga se cene harmonija i red, jednostavnost i jasnost, prirodnost i smisao. Norvežani u Kopenhagenu osnivaju Norveško društvo (Det norske selskab), gde su proslavljali svoj patriotizam. Značajniji članovi su Johan Nordahl Brun, koji je prvi pisao norvešku

patriotsku poeziju, vremenski se poklapa sa stvaranjem norveške građanske klase. Johan Herman Wessel – najpoznatiji po svojim satiričnim i komičnim pesmama. Edvard Storp – napisao je 1. pesmu na dijalektu. Tulin je postao norveški pesnik koji je opisivao prirodu zbog nje same.Danska – Tradicionalno se Ludvig Holberg naziva ocem danske književnosti. On predstavlja pobedu venlakulara. Napisao je istoriju Evrope i jedini u Danskoj se borio za reformu školskog sistema. Za njega je Bog stvoritelje i ne meša se u svet, odbacuje koncept prvobitnog greha, naglašava razum, slobodnu volju. Takođe ga zovu i ocem danskog jezika, a tako i norveškog. Proslavio se satirom „Peder Pars“ koja je parodija na „Eneidu“. Pisao je komedije u kojima kritikuje društvo, a ne spominje religiju. Njegove komedije su „Politički mislilac“ i „Erasmus Montanus“ Napisao je više važnih drama i uveo je nov žanr u Norvešku i Dansku – esej.Johannes Ewald – preradio je biblijski motiv pada čoveka u neoklasičnoj tragediji „Adam i Eva“, napisao je tragediju „Balderova smrt“, koja je bila značajna u oživljavanju staroislandske književnosti. Smatran je vodećim pesnikom Danske i nova književna grupa je proistekla krugu oko njega. Bio je prvi profesionalni danski pisac, pisao je i prigodne pesme.Peter Andreas Heiberg – bio je dramski pisac i publicista, napisao je i nekoliko satiričnih romana, a zbog jednog je bio u sukobu sa vlašću jer je kritikovao vladine zvaničnike i proteran iz Danske.Malthe Konrad Bruun – delio je Heibergovo mišljenje i takođe kritikovao vladu, pa je i on izgnan.Knud Lyne Rahbek – svoje političke stavove zadržava na intelektualnom nivou, bio je aktivan u Drajerovom klubu (buržoaski klub). Doprinosi danskoj književnosti osnivanjem estetičke kritike danske književne tradicije, osnivanjem časopisa opšteg znanja i zagovaranjem interesovanja za dansku knjiž. tradiciju.

Švedska

Olof von Dalin – osniva prve švedske novine čiji je stil značajan mnogo za razvoj pisanog jezika. Vodeća figura klasicizma, pisao je najbolju prozu – realističan opis društva, satirična analiza običaja i društvenih uslova. Carl Michael Bellman – švedski nacionalni skald, pisao je parodije - pesme o piću.Carl von Linne – prirodni naučnik koji je pored Dalina proglašne najboljim piscem proze Doba slobode, najpoznatiji je po svojim putopisima. Pokazao se kao dobar stilista, a ne samo prirodni naučnik. Hedvig Charlotta Nordenflycht – jedna od prvih feminstkinja i jedna od prvih švedskih ženskih pisaca koje su mogle da se izdržavaju od svog pisanja.Johan Henric Kellgren – vodeći klasicista Švedske, smatraju se da se pesme o pivu ne mogu imenovati poezijom, pisao je satire i branio ideje prosvetiteljstva.

Usmena knjizevnost

Pučka kulturaPostoji veliki broj definicija kulture uopšte i ne mnogo manji broj definicija pučke kulture. Pod pukom

se uglavnom podrazumevaju niži slojeve stanovništva, u starijim vremenima sitni seljaci i seoski proletarijat, u novijim vremenima i radnički slojeve u gradovima. Plemićka kultura se uključuju u pučku kulturu samo u meri u kojoj se elementi iz te kulture mogu naći u pučkoj kulturi. Pod pučkom kulturom se uglavnom podrazumeva onaj deo opšte, nacionalne kulture koja posebno dolazi do izražaja kroz usmena kazivanja i pisane oblike namenjene puku, kroz pesme, plesove i igre, različite vrste zabava i druge aktivnosti u slobodno vreme, običaje i rituale, sisteme normi, verskim predstavama i u pojavnim oblicima kulture unutar velikih verskih i političkih pokreta. U tom smislu, ona čini subkulturu. Pučka

kultura se razvija svojim tokom negde do oko 1800. godine, a od tad pa na dalje, pod uticajem sa opštih ekonomskih, političkih, demografskih i kulturnih promena, počinju promene koje se sve više ubrzavaju.U stručnoj literaturi, pučka kultura se često naziva narodna kultura i seoska kultura, ali izraz puk bolje označava sredinu u kojoj je njen usmeni deo sačuvan do svog zapisivanja, jer obuhvata niže društvene slojeve i na selu i u gradu. Danas se ona povremeno dovodi u vezu sa popularnom kulturom, to jest kulturom koja nema izražene umetničke pretenzije. Pučkom kulturom se bavi niz različitih nauka – etnologija, antropologija, folkloristika, lingvistika, nauka o književnosti, kulturna geografija, sociologija, socijalna istorija – ali svaka sa svog polazišta.Pučka kultura postoji vekovima istovremeno sa zvaničnom kulturom, a usmena sa pisanom, uglavnom van njenog uticaja. Ona je tokom feudalizma bila uglavnom nevidljiva, ali je dominirala brojčano; krajem 18. stoleća preko 80% stanovništva još uvek je živelo na selu. U početku su i vlastela i građani, pa čak i duhovnici učestvovali u njoj, ali su se vremenom sve više udaljavali od nje u skladu sa sve oštrijim klasnim raslojavanjem. Nosioci zvanične kulture su još dugo nastavili da stiču određeno lično iskustvo sa pučkom kulturom, posebno dok su kao deca slušali priče dojilja, dadilja, sluškinja, slugu, kočijaša, ali su se kasnije, u odraslom dobu, svesno ograđivali od nje i prestajali da se zanimaju za nju.U 17. stoleću se javlja takozvano antikvarno – kulturnoistorijsko – zanimanje za pučku kulturu. Razvija se znatno naklonjeniji stav prema njoj s manje osude, ali je u tom stoleću ujedno i početak novog udaljavanja zvanične i pučke kulture. Izraženo zanimanje za poslovice, narodne pesme, predhrišćanske verske elemente i stare običaje ne proističe iz zanimanja za samu pučku sredinu, već ti elementi pučke kulture postaju predmet oplemenjivanja. Cilj je da se preoblikuju oni delovi koji previše jasno ukazuju na socijalno poreklo pučke kulture, a istovremeno istaknu oni elementi tradicije koji ukazuju na rano poreklo i otmene situacije upotrebe. Krajem tog stoleća staro plemstvo sve više biva zamenjeno novim, u Danskoj pronemačkim plemstvom, i konačno nastaje prava dvorska sredina, a činovništvo zamenjuje duhovnike kao intelektualni sloj.U 18. stoleću pučku kulturu poznaju u izvesnoj meri samo lokalni sveštenici i učitelji. Početkom tog stoleća jača pijetizam, a on odbacuje pučku kulturu kao sujeverje. Istovremeno, u ime prosvećivanja, ne mali broj prosvetitelja iz činovničko-građanskog sloja počinje da svesno suzbija pučku kulturu. Sredinom stoleća se taj stav malo ublažava (n primer, Ludvig Holberg je bio pozitivno nastrojen prema njoj), ali se taj proces ipak nastavlja i krajem stoleća se doseže vrhunac prezira prema pučkoj kulturi.Državne reforme na selu, u cehovima, školstvu i crkvi stavlja puk u centar pažnje. Većina reformatora nema pojma o pučkoj kulturi, jer te reforme sprovode uglavnom činovnici iz Kopenhagena ili Stockholma ili pak obrazovani ljudi zaposleni na dvoru, u državnoj upravi, na univerzitetima ili delatni po građanskim po salonima. Njihova kritika pučke kulture zasnovana je na moralnim i racionalističkim shvatanjima, jer oni shvataju svoje sopstveno obrazovanje kao normu.Tek u 19. stoleću sa nacionalnim romantizmom pučka kultura postaje cenjena i popularna, pa time i predmet beleženja, proučavanja i popularisanja.Kada se govori o pučkoj kulturi, po pravilu se koristi termin tradicija. Ona nastaje u jednoj zajednici kao inovacija koja se širi po horizontali i koju pripadnici te zajednice prihvataju dobrovoljno (tzv. nedirigovana automigracija ili centralno inspirisana tradicija) ili pak zato što je neko nameće (tzv. centralno dirigovana tradicija), a zatim se prenosi iz naraštaja u naraštaj po vertikali. Ta dva procesa difuzije nazivaju se širenje i tradiranje, a mogu da obuhvate deo jedne zajednice ili njenu celinu, a vremenom i da se prošire van ishodišne zajednice. I širenje i tradiranje može biti praćeno procesima akulturacije (gubljenja pojedinih elemenata kulture zajednice u kojoj je nastala inovacija ili na koju se ona proširila) i asimilacije (uključivanja u datu tradiciju elemenata koji joj nisu ishodišno pripadali). Svi su elementi (proizvodi) pučke kulture dinamični i unutar toga mogu ostati manje-više nepromenjeni, mogu se prilagođavati razvoju sredine (evolucija), najvećim delom nestati (ono što preostane, naziva se relikt, rudiment ili prežitak), nestati ili se, nakon određenog vremena nestanka iz zajednice, obnoviti (takvi elementi se nazivaju ožitak, revajvel (eng. revival) ili folklorizam). Pri tome, svaka tradicija postoji i

dijahrono (tokom vremena) i sinhrono (u istom vremenu), ima svoju formu, sadržaj i funkciju i postoji u saigri sa drugim elementima u ravni ideologije, kulture, socioloških okolnosti, privrede itd.

Pučka kultura i usmena književnostUsmena književnost se smatra integralnim delom pučke kulture, ali su njeni pojedini delovi, na

primer srednjevekovne viteške balade, u trenutku nastanka bile deo plemićke (dvorske) kulture, a gradska predanja su najčešće potiču iz visokoškolskih sredina i medija. Njene funkcije su, kao i u slučaju mnogih drugih elemenata kulture, da zabavi, pouči, opravda i pruži identitet.

Veliki deo usmene književnosti sadrži brojna takozvana narodna verovanja, često isprepletena sa hrišćanskim verovanjima ili u sukobu sa njima: Narodna verovanja (narodna medicina, prirodno lečenje, bajanje), verovanja u natprirodna bića, verovanja vezana za rođenje, venčanje, pogreb, verovanja vezana za radni ciklus, verovanja u svakodnevici života (uticaj na sudbinu i slično).

Osim toga, znatan deo usmene književnosti se izvodio u određenim prilikama: Za vreme svečanosti koje pripadaju životnom ciklusu (rođenje, krštenje, krizmanje, zaruke, venčanje, sahrana), godišnjem ciklusu (doček proleća i leta, zimska kratkodnevica…), radnom ciklusu (setva, žetva, berba, izgon stoke na bačije, seča drva, odlazak u lov i ribolov, koljidba…), na proslavama u okviru esnafa, pri sklapanju trgovačkih ugovora i u drugim prilikama. U seoskim zajednicama i u nižim gradskim slojevima izvođenje usmene književnosti se veoma retko odvajalo od procesa rada, sem za vreme neradnih dana koje je propisivala crkva i u relativno retkim trenucima kada nije bilo nikakvih tekućih poslova. Čak su i veoma kratke forme usmene književnosti, kao što su to opšti saveti za ispravan život (najčešće u vidu poslovica) ili znaci za vreme, rado vezivani za neku praktičnu delatnost. Praktično jedini veći izuzetak čine dečije igre.

U novijim vremenima i našoj savremenosti, toj se grupi okolnosti u kojima se izvode tekstovi koje svrstavamo u usmenu književnost, mogu pridodati sindikalne pesme, pesme raznih organizacija, improvizovane zdravice na proslavama mature i raznim drugim zabavama i druga slična ispoljavanja usmenosti, često odvojena od rada, a povremeno isključivo namenjeno zabavi kao što je pričanje viceva.

Dok se etnologija bavi prvenstveno materijalnom kulturom (odeća, obuća, stanovanje, alatke, u izvesnoj meri umetnost itd), folkloristika se usmerava na duhovnu kulturu onako kako se ona izražava kroz pesništvo, verovanja i običaje, a nauka o književnosti se usredsređuje na sam tekst usmenih dela i njegovu strukturu, sli se, da bi odmakla od puke formalne analize i zašla u sadržaj teksta, oslanja na rezultate i tih i drugih nauka, od opšte istorije preko istorije religije do socijalne psihologije.

Usmena književnost u književnom sistemuNe postoji ljudska zajednica, ma koliko bila na nekom ranom stupnju tehnološkog razvoja, koja nema

neki vid usmene književnosti, i u tom smislu ona prethodi svakoj pisanoj književnosti. Sa izumom pisma, jedan deo usmene književnosti biva zapisan; to se događa sa, na primer, Epom o Gilgamešu ili sagama o Islanđanima, a jedan deo nastavlja da postoji u svom usmenom vidu, od kojih pojedini žanrovi, na primer šale, vicevi i gradska predanja, i danas postoje paralelno sa pisanom književnošću ili u oba vida istovremeno.

Kada je reč o poreklu usmene književnosti, izneto je više različitih teorija, i pojedini naučnici ga vezuju čak za rituale iz kamenog ili bronzanog doba, od kojih su neki prikazani na pećinskim slikama, a neki na slikama uklesanim ili obojenim na stenama u različitim delovima sveta. Pretpostavlja se da te slike prikazuju razne rituale čija je osnova u mitovima, te da su se ti rituali izvodili uz određena kazivanja ili neki način pevanje. O toj najstarijoj fazi u razvoju možemo ipak činiti samo pretpostavke, jer je jedino pouzdano, uz izvesne ograde, samo ono što imamo na papiru ili što možemo da čujemo.

Iz starog veka je sačuvana relativno bogata književnost za koju možemo pretpostaviti da je zapisana usmena književnost ili da je bar bila tesno povezana s njom. Tu pripadaju najstariji mitovi, predanja i

bajke zapisani klinastim pismom na glinenim pločicama iz Mesopotamije i hijeroglifima na papirusu iz Egipta. Na primer mesopotamski mitovi su potvrđeni u pisanim izvorima koji sežu unatrag do oko 2400. godine p.n.e, a među najpoznatijima je priča o postanju Enûma elish i priča o potopu Gilgamesh u kojima se govori o borbi junaka protiv demona u pokušaju da se nađu mir i harmonija (inače motiv poznat iz ogromne poznije tradicije). Neke od najstarijih bajki iz Egipta potiču iz oko 1900. godine p.n.e; reč je opisima putovanja Brodolomnik i Priči o Sinuheu. Bajka Dva brata (broj 318 iz AT klasifikacije) postoji u zapisu na papirusu iz oko 1250. p.n.e.

Iz stare Indije, iz perioda od oko 1000. do oko 500. godine p.n.e. potiču Upanisade (upa-ni-sad sedeti kod), tekstovi predviđeni za molitvu ili meditaciju u ljudskom traganju za unutarnjim bićem, jastvom (atma) koje je tesno povezano sa jastvom sveta (brahma), a koji sadrže bajkovite elemente. Iz oko 200 p.n.e. potiče zbirka bajki i basni Jãtaka sa više od 500 priča Pañcatantra i Vetãla-pañçavinçati, koje se u više stotina verzija šire na preko 50 jezika,a pretpostavlja se da stižu u Evropu tokom desetog stoleća.

U antičkoj Evropi su oko 700. p.n.e. oblikovani epovi Ilijada i Odiseja, puni bajki i predanja. Iz istog vremena ili nešto poznije potiče Hesiodova Tegonija, prva zapisana grčka mitologija, isto tako sa bajkovitim elementima, iz oko 550. p.n.e potiče Ezopova zbirka basni, sačuvana preko rimskog pesnika Gaiusa Iuliusa Phaedrusa 20-40. godine n.e. Vergilijeva Aeneida potiče iz oko 30. godine p.n.e, Ovidijeve Metamorphosis iz oko nulte godine, a Apuleijeve Metamorphosis iz oko 150. godine n.e. (u toj zbirci je bajka o Amoru i Psihi).

Engleska ima posebno mnogo tekstova iz srednjeg veka koji se svrstavaju u usmenu književnost, ali ima sačuvanih tekstova iz velikog dela Evrope. Reč je o bogatom junačkom pesništvu koje sadrži brojne bajkovite elemente, pre svega predstave o borbi junaka sa raznim nemanima i zmajevima kao u staroengleskom spevu Beowulf iz oko 900. godine ili starofrancuskom spevu La chanson de Roland iz oko 1060. godine. Srednjovekovni viteški romani često imaju motive uzete iz usmene književnosti, na primer ljubavne pričekao što su Floire et Blancheflor (Cvet i Belocvet) i Tristan i Isolda, keltske priče o kralju Arturu i njegovim vitezovima (u obradi Geoffrreyja iz Monmoutha oko 1140. i Chrétiena de Troyesa iz oko 1170), i, naravno, takvi elementi u staroislandskoj Starijoj Edi i staronemačkom spevu Nibelungenlied. Istovremeno se javljaju i brojna predanja, posebno verske legende koje često u sebi sadrže bajkovite elemente.

Tokom renesanse i humanizma beleže se i izdaju prve zbirke poslovica: Erasmusa Rotterdamskog oko 1500, u Danskoj Christiern Pedersen 1515. godine izdaje zbirku Pedera Laalea, a Peder Syv 1682-88. zbirku Danske Ordsprog [Danske poslovice]. U tom periodu su popularne takozvane pučke knjige, a najpoznatija je Historia von D. Johann Fausten iz 1587, u kojoj se govori o alhemičaru Johannu (ili Georgu) Faustenu i njegovom ugovoru sa đavolom koji je inspirisao mnoge poznije pisce, ali motiv poznat i iz bajki (brojevi 330, 756B i 812 iz AT klasifikacije).

Iz Italije je poznata zbirka koju je uradio Francesco Straparola Le piacevoli notti (1550-53), a koja sadrži zagonetke, vesele priče i 29 bajki. Ali tek je Napolitanac Giambattista Basile sa svojom zbirkom Pentamerone [Priče iz pet dana ili Priča priča] iz 1634-36. uradio prvu pravu zbirku bajki u Evropi.1

U Francuskoj je vladajuća klasa prezirala bajke, i Jean de la Fontaine je pokušao da uzvisi taj žanr tako što je italijanske bajke preveo i oblikovao u stihu u zbirci Contes et nouvelles en vers (1664, i još tri zbirke do 1675). Međutim, čak ni te frivolne priče u stihu nisu zadovoljile francuski dvorski ukus, i tek je njegova versifikacija Ezopovih basni iz 1668, 1678 i 1694 prihvaćena je na dvoru. Charles Perrault je oko 1697. godine izdao svoju malu zbirku bajki Historie ou Contes du Temps passé, kasnije poznatu kao Contes de ma mère l’Oye, i tek je ona doživela uspeh. Te bajke su redigovane za decu, a svojim stilom deluju naivno u odnosu na pretencioznost baroka i rokokoa, tada vladajućih stilova u Francuskoj. Oni koji su govorili o bajkama, nisu bili deo sredine u kojima su one prenošene, ali su ih čuli od dojilja i dadilja po

1 Na osnovu nje je 1956. godine Italo Calvino izdao Fiabe Italiane.

dvorovima i finijim kućama. Da bi ih prilagodili duhu vremena, menjali su im tekstove, a inspiraciju su tražili delimice u zbirci 1001 noć. Posebno su cenili bajke o dobrim vilama.2

U Nemačkoj J. K. A. Musäus izdaje 1782-86. godine zbirku Volksmärchen der Deutschen. On je bio toliko pod uticajem racionalističkih strujanja da je prepričao bajke sa ironične distance i bez natprirodnih elemenata, i one vrede samo kao građa koja bi, da nije tako sačuvana, bila izgubljena.

Usmena poezija se izvodila već tokom srednjeg veka, ali je sačuvano samo nekoliko fragmenata balada. Tako se često citiraju dva stiha iz jednog rukopisa danskog Skonskog zakonika iz oko 1300. godine: „Sanjah noćas jedan san / o svili i pravoj vezenoj tkanini.” Oba stiha su opskrbljena notama neke melodije. U jednom danskom teološkom spisu iz sredine 15. stoleća sačuvano je sedam strofa pesme Vitez u liku jelena.

Prve prave zapise srećemo tek u 16. stoleću, kada su se u plemićkim krugovima počele po nemačkom uzoru stvarati rukopisne zbirke pesama u koje su unošene i pojedine pesme iz usmene književnosti, na primer, danska knjiga Hjertebogen [Knjiga srca] iz oko 1550. i švedska zbirka Haralda Olufssona iz 1572. Nešto kasnije se javljaju i prve zbirke koje se sastoje samo od usmene poezije, na primer u Danskoj tzv. Karen Brahes Folio [Folio Karen Brahe], te zbirka istoričara Andersa Sørensena Vedela, Andersa Sørensena Vedela Et hundrede udvalgte danske viser [Sto izabranih danskih narodnih pesama] iz 1591. godine (sa još sto pesama koje je Peder P. Syv dodao 1695).3 U sledećem, 17. stoleću, u Švedskoj i na Islandu izdaje se još nekoliko zbirki.

Iz Nemačke su poznata izdanja J. G. Herder Volkslieder iz 1778. i L. A. von Brentano, C. M. Brentano: Des Knaben Wunderhorn iz 1805-08.

Sa romantizmom počinje ozbiljno i intenzivno zanimanje za narodnu kulturu a time i usmenu književnost. Najznačajnija je po svom uticaju bila zbirka braće Grimm Kinder- und Hausmärchen iz 1812. i 1857. sa većim obimom, te Deutche Sagen iz 1816. i 1818. sa oko 600 predanja. Veliki uticaj vrši Jacob Grimm svojom knjigom Deutsche Mythologie iz 1835, na koju se oslanjaju mnogi koji tragaju za mitskim elementima u usmenoj književnosti na germanskom govornom području (korišćena sve do 1878. u obimnijim izdanjima koje je priredio E. H. Meyer).

Istovremeno počinje i proučavanje usmene književnosti, a psoebno bajki, koje su od tada na dalje privlačile najveću pažnju. Nemački folkloristi Jakob i Wilhelm Grimm već su 1815. izneli prve teorije o bajkama. Nakon toga je ponuđen niz teorija o poreklu, širenju i promenama usmene književnosti, zatim o jeziku, stilu i strukturi, pa konačno o kazivačima, odnosno pevačima usmene književnosti, sredini u kojoj se to odvija i njenim funkcijama, te kritička analiza terenskog rada (beleženje i prikupljanje građe) i njenog izdavanja.

Na primer, balade predstavljaju težak problem za kritičko izdanje. One bez sumnje pripadaju srednjem veku, to pokazuju sredina, idejni svet, a ponekad i jezik, ali mnoge pesme su mogle da nastanu kasnije kao pozni proizvodi ili pastiži, i njihove tekstove je skoro nemoguće datirati. Isto toliko je teško odrediti koja je od postojećih varijanata najstarija, jer se varijante međusobno mogu veoma razlikovati po broju i redosledu strofa, imenima, delovima sadržaja i tako dalje.

Paralelno sa tim radom jačala je integracija sa proučavanjem verske narodne tradicije, dakle one koja se odvijala van crkvenih okvira iako je često sa njom bila isprepletana.

Način na koji se taj rad odvijao u pojedinim periodima zavisio je od stavova prema usmenom stvaralaštvu uopšte. Na primer, dok su prosvetitelji – sem retkih izuzetaka – imali izrazito odbojan stav prema usmenoj književnosti, dotle su romantičari iz građanske klase imali pozitivan stav, ali sa određenim ogradama: Ono što se uklapalo u, estetska i moralna merila obrazovane srednje klase, npr. balade, bilo je prihvaćeno, ono što se nije uklapalo, ali se nije i suprotstavljalo, na primer dečije

2 Paul Delaruse Le conte populaire français iz 1957. predstavlja standardno izdanje.3 Ta zbirka je poslužila kao osnova za veliko izdanje Danmarks gamle Folkeviser – DgF [Stare danske narodne pesme] iz 1853-1976.

nabrajalice, nije se cenilo, a ono što se neposredno suprotstavljalo, na primer erotska priča i pesma, nije bilo dozvoljeno.

Usmenu književnost se danas sve češće posmatra i u kontekstu takozvane pučke književnosti i njene istorija, to jest njenih oblika, sredina u kojima je nastajala, razvijala se, prenosila i trošila. Nju čine narodske knjige iz srednjeg i ranog novog veka, almanasi, kalendari, kasnije trivijalna i popularna književnost, određeni bestseleri i književno što u masovnim medijima. Osim toga, delovi usmene književnosti imaju dodira sa fantastičnom književnošću, koja pripada umetničkoj književnosti, ali deli određene motive i postupke sa svojom prethodnicom, bajkom.

Usmena književnost u vremenu i prostoruKazivanje, odnosno pevanje usmene književnosti dovijalo se u određenim sferama javnosti. Dve ključne sredine su do 19. stoleća bile sredina feudalaca i seoska sredina, s time što je značaj feudalne sredine sukcesivno opadao da bi u drugoj polovini 18. stoleća praktično izgubio svaki značaj. Te dve sredine su bile tesno povezane u ranom srednjem veku,a onda su se postepeno razdvajale kako su se razdvajali društveni slojevi i društvene klase. Ali iako su od poznog srednjeg veka praktično razdvojene, ipak su imale niz interna veza; vlastelinska deca su slušala priče i pesme služinčadi, to su slušala i deca u ranom građanskom dobu, ali bi onda sa odrastanjem sve više gubila i na kraju potpuno prekidala tu vezu.

Usmeno stvaralaštvo, pre svega balada, počela je da se gubi u feudalnoj sredini već krajem srednjeg veka i postepeno je zamenjivano književnim proizvodima koji su u Skandinaviju dolazili iz kulturno razvijenijih delova Evrope. A ono što je vlastela napuštala, polako se spuštalo na dole da bi na kraju, u 19. stoleću, bilo zabeleženo manje-više u najnižim seoskim slojevima, delimice i u najnižim gradskim slojevima. Međutim, ni selo nije bio, homogeno, i ono je bilo raslojeno na bogate seljake, sluge, stare koji su bili van proizvodnog procesa, nadničare, kmetove, sa njima su dodir dolazili putujući trgovci i drugi namernici, a preko seoskog sveštenstva je stvaran tanak most ka višem sloju..

Ipak, seoska sredina je dugo čuvala relativno jedinstvenu zajedničku kulturu, koja je počela da se raspada početkom 19. stoleća, a onda doživela potpuni rasap pred njegov kraj kada su industrijalizacija i urbanizacija temeljit promenili sliku seoske sredine.

U gradu sa u predmoderno doba nastajali osobiti vidovi pučke kulture po cehovima i esnafima, čiji se delovi opstali skoro do naše savremenosti i u jednom širem poimanju usmene književnosti, oni joj svakako pripadaju.

Usmena književnost se stvara i prenosi u kolektivnim situacijama, to jest onaj pojedinac koji je oformio prvi prototekst, onaj iz koga kasnije ishode sve varijante, taj tekst kazuje ili peva u kolektivu za kolektiv i, po pravilu, u ime kolektiva, i to čine svi oni koji taj tekst prihvataju u procesu širenja u prostoru i prenošenja u vremenu. U tom procesu vlada posredna cenzura kolektiva, naime, tekst mora sadržati određen minimum zajedničkih imenitelja iskustava, snova i predstava koji čine njegovu sadržinsku okosnicu i mora biti oblikovan tako da je lak za pamćenje. već i tako da je prepoznatljiv za kolektiv. U tome se on ne razlikuje od savremene trivijalne književnosti i uopšte trivijalne umetnosti koja isto tako operiše prepoznatljivošću sadržaja i forme.

Usmena književnost je pre svega upotrebno pesništvo; njeni slušaoci kao potrošači estetskih proizvoda dobijaju istoriju, oblike života i modele objašnjavanja stvarnosti. I dok neki njeni delovi funkcionišu kao čista zabava, na primer erotska priča, drugi su izraz sanjarenja o boljem životu, na primer mnoge bajke, a treći funkcioniše kao nastava, na primer poslovice.

Različite su i okolnosti u kojima su pojedini tekstovi izvođeni; bajke su kazivane i pesme pevane prvenstveno tokom dugih zimskih večeri uz tiši kućni rad, pesme su pevane i na vašarima, gozbama i u drugim prilikama gde su se ljudi okupljali, predanja i poslovice su kratke forme koje su se mogle kazivati bilo kojom prigodom. Godišnje i životne svetkovine po pravilu su sadržavale visoko učešće šaljivih priča i pesama, zatim pesmama uz ples i igre, erotskih pesma i priča, a u višim slojevima je, po malobrojnim

sačuvanim podacima, bilo znatno učešće junačkih i istorijskih pesama. Rad u kući i polju je često propraćen poslovicama, pravilima, upozorenjima. Pesme su se izvodile i u izolovanim situacijama, na primer tokom usamljenog tekstilnog rada u kući, na bačijama ili sličnim okolnostima.

Za svaku od tih situacija karakteristična je promenljiva uloga kazivača i slušaoca; dobri kazivači i pevači su se mogli smenjivati, a u izvođenju kratke, uglavnom lirske forme sa jednom četvorostihnom strofom, tzv. stari i novi „stev“, natpevavanje sa pravilnim smenjivanjem pevača bilo je pravilo. Izuzetak je izvođenja na vašarima i zabavama kada su kazivači i, posebno, pevači imali zadržavali tu ulogu uglavnom od početka do kraja.

Iz sačuvanih podataka zna se da su žene češće pevale pesme, a muškarci češće kazivali priče, te da su žene izvodile svoje tekstove po pravilu u sferi privatnosti doma, dok su ih muškarci izvodili u sferi javnosti. Izuzetak opet čine profesionalni pevači.

Tekstove su kazivali, odnosno pevali odrasli i bili su namenjeni pre svega odraslima, a deca su bila slučajni slušaoci, jer su činili integralni deo porodice i seoskog okupljanja. Samoj deci su bili namenjeni određeni stihovi, nabrajalice, zagonetke, didaktičke sentence i kratke priče i tek poneka duža bajka sa didaktičnim sadržajem kao što je Ivica i marica, čija je poruka deci da ne idu sama u šumu. Sopstvena tradicija dece je oličena u lažama, nonsens nabrajalicama, groteskno-humorističkim pričama o izmetu i drugim telesnim izlučevinama, seksualnosti i ždranju, što se očuvalo do danas, čemu su samo dodati vicevi segmentirani po uzrastu.

Kolektivna cenzura se javljala u svim tim situacijama; kazivač i pevač je morao da uzme u obzir publiku tokom svog izvođenja. Ono nije moglo biti ex catedra, nezavisno od slušalaca, već je moralo biti ex tempore, prilagođeno slušaocima, njihovim očekivanjima i reakcijama.

Postojala su različita shvatanja načina na koji su se tekstovi usmene književnosti prenosili u prostoru i vremenu. U prostoru su se prenosili u bliskoj okolini neposrednim kazivanjima, unutar istog sela ili bliskih sela, koja su se organizovala kao vrsta lokalne samouprave. Naime, ne treba zaboraviti da, izuzev onih koji su odlazili iz seoske sredine kao vojnici ili nadničari, apsolutna većina stanovnika nije skoro nikada napuštala svoju sredinu, oni su se u njoj rađali, rasli, starili i umirali, a sve ostalo je blo spoljni svet. Sa tim spoljnim svetom su dolazili u dodir tako što je spoljni svet dolazio njima u vidu vojski, putujućih trgovaca, redovnika, poklisara, razbojnika i drugih namernika.

Van sredine u kojoj je nastao, jedan tekst se širio duž trgovačkih i vojnih puteva, kopnom ili vodama, a prenosili su ih hodočasnici, trgovci, vojnici, redovnici iz prosjačkih redova (posebno legende i basne), poklisari i drugi putnici. Tekstovi su se tako širli duž glavnih puteva, a onda se od njih odvajali šireći se pobočnim putevima, da bi se ponegde ukrštali sa istim tekstom koji je stigao nekim drugim putem. U tom procesu istovremeno je prenošen novim naraštajima koji su ga – češće – slušali u istom vidu i – ređe – u različitom vidu, zavisno do toga kada su ga i gde primili.

Tako su nastajale varijante jednog istog teksta i u prostoru i u vremenu, premošćavajući ponekad hiljade kilometara i hiljade godina. Te varijante su ono što je Vuk Stefanović Karadžić nazvao u svojim zapisima „to isto, samo malo drugačije”. Na primer, u zapisima norveške usmene književnosti uočavaju se određene razlike između tekstova zapisanih na istočnonorveškom i tekstova zapisanih na zapadnonorveškom području, ali su Asbjørnsen i Moe, norveški sakupljači bajki i pripovedaka iz 19. stoleća, svoje zapise utemeljili na istočnonorveškom stilu, zasnovanom na jednostavnom, svakodnevnom govoru, skromnijem fondu reči, ograničenom skupu kvalifikativnih prideva, sa stalnim frazama, ponavljanjem na kraju rečenice, emfatičkom inverzijom, dvostruko određenošću, postopozitivnim prisvojnim pridevom i upotrebom aliteracije.

Vrste usmene književnosti nekad i sad

Proza

Klasifikacija usmene prozeBroj zapisa usmene književnosti broji se u pojedinim zemljama u milionima i veoma rano je postalo

jasno da je veoma teško imati pregled. Zato je još 1861. godine danski folklorista Svend Grundtvig na osnovu sadržaja bajki uradio katalog koji se sastojao od 135 različitih tipova. Na osnovu tog kataloga finski folklorista Antti Aarne je 1910. godine uradio obimnu tipologiju, koju je američki folklorista Stith Thompson u knjizi The Types of Folktale (1961) razvio u međunarodni standard od 2.500 tipskih brojeva podeljenih u nekoliko osnovnih grupa označenih slovima AT (Aarne & Thompson) i brojem. Tipologija je zasnovana na sistematskoj podeli bajki, pripovedaka i basni na osnovu motiva, njihovih najmanjih sadržinskih jedinica, a temelji se pre svega na bajkama zabeleženim u Evropi, te zato nije uvek sasvim pogodna za bajke i pripovetke zabeležene u drugim krajevima sveta. Ta podela izgleda ovako:I. Basne (AT 1-299)II. Bajke (AT 300-1199)

A. Demonološke bajke (AT 300-749)1. Sa natprirodnim protivnikom (AT 300-399)

2.a. Sa natprirodnom ili začaranom suprugom (AT 400-424)2.b. Sa natprirodnim ili začaranim suprugom (AT 425-449)2.c. Sa začaranim bratom ili začaranom sestrom (AT 450-459)

3. Sa natprirodnim zadatkom (AT 460-499)4. Sa natprirodnim pomoćnikom (AT 500-559)5. Sa magičnim predmetom (AT 560-649)6. Sa natprirodnom snagom ili natprirodnim znanjem (AT 650-699)7. Sa natprirodnim elementima (AT 700-749)

B. Legende (verske priče, At 750-849)C. Novele/pripovetke (AT 850-999)D. Bajke o glupim demonima (AT 1000-1199)

III. Šaljive priče (AT 1200-1999)IV. Formulaične (AT 2000-2399)V. Neklasifikovane priče (AT 2400-2499)

Ta podela se pokazala praktičnom, ali ima i izvesne slabosti: Bajke o glupim demonima se mogu smatrati podvrstom demonoloških, a mogu se smestiti i u šaljive kao posebna podvrsta. U grupu šaljivih priča smeštene su anegdote, šale, laže i fablioi, ali bi se, kada je reč o fablioima sa erotskim sadržajem (zbog kog su malo zastupljeni u zbirkama iako su najraširenija forma u 19. stoleću), oni mogli s punim opravdanjem smestiti u posebnu grupu erotskih priča. U grupu formulaičnih tekstova uvršćene su zagonetke i nabrajalice, ali su isto tako mogle da se razdvoje u dve različite grupe.

Osim toga, nemoguće je napraviti podelu zbog toga što, uz čiste forme, postoje i prelazne forme koje u sebi objedinjuju različite žanrove proze (ili poezije). Na primer Mlin koji melje na dnu mora ima sve osnovne odlike bajke, jer u tom tekstu postoji prostor mašte, ali je to ujedno i socijalno-utopijska pripovetka i etiološko predanje.

Bajke

Bajke i njihovo porekloBajka se naziva na nemačkom ‘Märchen’, rečju koja je srodna starijem izrazu ‘maerlin’ (uporedi ime

čarobnjaka Merlina iz predanja o kralju Arturu), sa sličnim značenjem koje ima srpska reč „bajati“ iz koje

je izveden naš naziv. Na francuskom se naziva ‘conte’, u rodu sa glagolom ‘kazivati’, analogno engleskom ‘tale’ i švedskom ‘saga’. Na norveškom i danskom se zove ‘eventyr’ od latinskog adventus – dolazak – i eventum – ishod.

Bajke su izrazito kosmopolitske tvorevine. Vrlo mali broj je nastao u samoj Skandinaviji; mnoge bajke imaju indijske, hebrejske, grčke i arapske motive, te hrišćanska i budistička predanja. Mnoge su doneli Normani sa Sicilije gde su ih preuzeli od Arabljana, hodočasnika, krstaša i trgovaca, a često su ih prenose i redovnici iz prosjačkih redova. Ipak, sredina u kojoj se zbiva radnja iz bajki i pripovedaka ima lokalne odlike. Time su se spojili strano i domaće, staro i novo, lokalno i univerzalno.

Elementi bajke postoje još u staroskandinavskim mitovima. Mit o Lokiju i asima je delimice bajka, sadržaj Pesme o Trimu i Snorijevog kazivanja o Torovom putu do Utgarda-Lokija takođe. Bajkoviti elementi se javljaju i u staroislandskim sagama, na primer, lik Kolbítr, bukvalno „onaj koji jede ugalj”, poznat i kao Hrímaldi, javlja se u danskoj tradiciji kao Askefis, u norveškoj tradicjii kao Askeladden i Oskefis. u nemačkoj Aschbrödel. Snorijeva priča o kralju Haraldu i jotunskoj kćeri Snefrid, kraj čijeg je leša sedeo i tugovao pune tri godine, jeste i versko predanje i bajka. Priče o maćehama, pomenute u Sagi o Svereu, te jedan broj pesama, posebno o trolovima, zasnivaju se na motivima iz bajki.

Postoji nekoliko teorija o poreklu bajki, i one su u skladu sa intelektualnom klimom vremena u kome su razvijane i odgovarajućim kretanjima u nauci.

Teorija o poreklu iz mita Zbog jakog apela mita na nacionalna osećanja posebno su nemački folkloristi smatrali mit ishodištem bajke i predanja. Kao potvrdu navodili su indogermanske4 mitske motive koji su još uvek mogli da se nađu u tragovima u bajkama. Škotski istraživač Andrew Lang (1844-1912) je tvrdio da su bajke starije od mita i potiču iz primitivnih društava sa žrtvovanjem ljudi, otmicama nevesta, totemizmom i vračanjem. Austrijski folklorista Albert Wesselski (1871-1939) i francuski etnolog Arnold van Gennep (1873-1957) branili su tu teoriju. O njoj se još uvek raspravlja.

Indijska teorija Nemački orijentalista Theodor Benfey (1809-1881) započeo 1860-tih raspravu o širenju bajki. Indijska zbirka bajki „Pañcatantra” i „Vetãla-pañçavinçati” koje su, navodno, Mongoli tokom 900-tih doneli u Evropu delimice pisanim prevodima delimice usmeno. Uglavnom sadrže basne i šaljive priče. Po njemu, blizak odnos između ljudi i životinja je vezan za budističku veru u selidbu duše. Zato smatra da su skoro sve evropske bajke poreklom iz Indije — sem Ezopovih koje su se preselile iz Grčke u Indiju. Ali u evropskjim zbirkama težište na demonološkim bajkama. Pristalice i protivnici. Švajcarac Max Lüthi (19019-1991) tvrdi da je indijska kultura i dalje jedan od najbitnijih izvora, ali ne jedini.

Antropološka (evoluciona) teorija Pod uticajem, između ostalog, Porekla vrsta Charlesa Darwina i otkrića pećinskog slikarstva u Francuskoj engleski antropolog E. B. Teylor (1832-1917) je 1870-tih izneo gledište da se svi narodi razvijaju kroz otprilike iste kulturne stepenike razvitka do određenih stadija i da slične okolnosti proizvode slične kulturne proizvode, zbog čega nalazimo iste mitove i bajke i kod primitivnih i civilizovanih naroda iako su živeli bez međusobnog uticaja5. Andrew Lang smatrao da su bajke izraz ili inkarnacije zajedničkih predstava naših praroditelja iz „necivilizovanog detinjstva naroda”, onog što Jung naziva kolektivno nesvesnim. Najpoznatiji učenik Teylora i Langa, škotski istoričar religije James G. Frazer (1854-1941) posebno se bavio značajem koji rituali, pre svega rituali plodnosti, i totemizam imaju za nastanak mitova.

Geografsko-istorijska teorija Oko smene prošla dva stoleća finski folklorista Kaarle Krohn (1863-1934) i Antti Arne (1867-1925) osnivaju tzv. finsku školu koja se bavi nastankom neke bajke na jednom mestu i njenim potonjim širenjem. Zadatak je naći prvobitni oblik i mesto nastanka prikupljanjem

4 U skladu sa svojim tadašnjim germanocentričnim shvatanjima, oni su indoevropske jezike nazivali indogermanskim, u kome su pomešane geografska (Indija) i etnička (Germani) odrednica, ali je taj naziv uglavnom napušten u korist naziva indoevropski, koji je samo geografski, to jest označava krajnju istočnu i krajnju zapadnu granicu jezičkog prostora.5 U savremenoj nauci se više ne koriste termini primitivni i civilizovani kada se govori o etničkim zajednicama.

varijanata iz raznih zemalja i njihovim poređenjem sa geografskim i istorijskim prilikama. Istraživanjem varijanata, pre svega varijanata motiva, može se rekonstruisati „praoblik” jedne bajke tako što će se utvrditi 1. učestalost pojave jednog motiva, 2. obim njenog prostiranja, 3. izabrati najstarije poznate varijante određenog tipa, 4. ukazati na najdosledniji i prirodni oblik kazivanja, 5. izlučiti pozajmice iz drugih bajki. Danas je u folkloristici napuštena ideja o praobliku.

Ta ideja je slična ideji o pronalaženju praoblika jezika u lingvistici. Mi sigurno znamo da je postojao prajezik, ali ne znamo 1. da li je takav oblik jezika ikada korišćen, 2) ako jeste, kada ga je i ko govorio, 3) da li je imao više ili manje oblika od onih koje danas poznajemo ili možda baš isti broj oblika, 4) da li je imao iste ili različite odnose između svojih oblika u odnosu na one koje poznajemo, 5) kakva je bila njegova upotreba jezika

Indoevropska teorija Proučavajući južne evropske kulture, Šveđanin Waldemar Liungman (1883-1978) i Estonac Walter Andersson (1885-1962) izneli su da je shvatanje mesto porekla bajke istočno Sredozemlje, a Šveđanin C. W. von Sydow (1878-1952) tvrdi da su bajke nasleđene iz zajedničke indoevropske prošlosti, tačnije iz mlađeg kamenog doba (npr. između ostalih bajke Blizanci AT 303, Kralj Zmija AT 433B, Divlji čovek AT 502, AT Najmlađa kći 510A, Princeza na staklenom bregu AT 530, Snežana 7 AT 09). Zadaci su da se utvrde 1) starost, 2) poreklo, 3) kulturni sadržaj i 4) psihologija. Danas se naučnici više ne bave pitanjima pod tačkama 1 i 2.

Teorija stila i strukture Danac Axel Olrik (1864-1917) Epski zakoni u narodnoj književnosti (1908, kasnije razvijeno u Nekolike osnovne postavke istraživanja predanja) uveo neke od kasnije središnjih pretpostavki o stilu i strukturi. Kao i Moltke Moe (1859-1913) bavio se uslovima za oblikovanje usmenog kazivanja i njegovim promenama tokom širenja. Za njih su stil kazivanja i struktura radnje kičma; stil kao odlika žanra, a struktura kao odlika tipa. Stil se menja od situacije do situacije zavisno od toga da li su npr. slušaoci deca ili odrasli, zbog čega struktura može tokom vremena da se radikalno izmeni. Dok su glavni motiv ili ideja nepromenjeni, sporedni motivi se menjaju i daju varijante. Na primer, pri prelasku iz sredine u sredinu (od kazivača do kazivača) mogu se promeniti odlike jezika, nešto se može izgubiti ili dobiti, npr. zbog lošeg pamćenja, novi kazivač može pozajmiti građu iz drugih bajki/priča i promeniti stav ili pouku zavisno od trenutka i sredine kazivanja. Ponekad se u tome proizvode i nova bajka. Olrik iznosi i svoje shvatanje epskih zakona koji određuju obrazac radnje i odnose između likova. Rad duž osnovnih smernica njegovih shvatanja nastavili su, između ostalih, Rus Vladimir Propp (1895-1970) i Francuz A. J. Greimas (1917) čiji model aktanata, model osnovne strukture i model kontakta pripadaju najčešćim oruđima tumačenja.

Kazivač bajki U 19. stoleću i početkom 20. stoleća usmena književnost je, uopšteno posmatrano, posmatrana kao tekst i po pravilu je samo on i beležen, u početku ručno, kasnije i sniman. Tek su tokom 1940-tih godina zapisivači počeli da smeštaju tekst bajke u kontekst, tj. u sredinu kazivača i situaciju kazivanja. Švajcarac Leza Uffer (1912-1982) podelio je pripovedače u tri glavne grupe na osnovu toga šta i kako kazuju: 1) Kazivač šala, anekdota i memorata, 2) kazivač mitova, predanja i legendi, 3) kazivač bajki (koji su često poreklom iz najnižih slojeva društva). Dalje ih je podelio u tri podgrupe: 1) pasivni kazivač koji retko prenosi tekst drugima, a kad ga prenosi, prenosi ga onoliko verno koliko se seća, 2) prigodni kazivač koji kazuje samo kada nema pravog kazivača, isto tako verno, i 3) pravi kazivač koji je kreativan. Mađarica Linda Dégh (1921) zanimala se za zajednicu u kojoj se nešto kazivalo i iz koje je bajka poticala. Njena knjiga Märchen, Erzähler und Erzählgemeinschaft iz 1962. godine, u kojoj razmatra kolektivni izvor bajke i njene funkcije nije daleko od Grimma, ali upućuje u pravcu Freudove teorije mita kao kolektivnog sna naroda. Danac Bengt Holbek (1933-1992) Interpretation of Fairy Tales (1987) nastavio je njene ideje.

Uopšteno posmatrano, razvoj nakon sredine prošlog stoleća kreće se od predstave o bajci kao superorganskom proizvodu ljudske mašte, koji zavisi samo od svojih imanentnih zakona, a ne sociokulturne sredine kazivača i slušaoca, ka predstavi o kazivanju uslovljenom sociokulturnim

kontekstom. Kao uzor je mnogima poslužio britanski socijalni antropolog Bronislav Malinowski (1884-1942).

Struktura bajkeRadnja bajke se odvija kroz tri faze:Prva faza Druga faza Treća faza

1 Početak događaja Rešenje Okončanje2 Kriza Kulminacija Rešenje krize3 Teza Antiteza Sinteza4 Svet stvarnosti Svet mašte Svet stvarnosti5 Dom/kultura Spoljni svet/priroda Nov dom6 Detinjstvo Pubertet Odraslo doba

Najkraće opisano, radnja se odvija većma na sledeći način. U svetu stvarnosti se dogodi nešto što poremeti ravnotežu i izazove krizu, na primer demon otme princezu i odvede je u svoj svet, svet mašte. Junak, kome je sudbinski namenjeno da reši krizu, kreće da je oslobodi i vrati u svet stvarnosti. Taj junak je po pravilu neko od koga se ne očekuje uspeh, na primer najmlađi brat ili sluga. Na prelazu iz sveta stvarnosti u svet mašte junak treba da prođe kroz proveru sposobnosti kojom pokazuje umeće, hrabrost, snagu, saosećanje sa drugima ili volju da im pomogne. Time stiče pravo da dobije pomoć za izvršenje zadatka, a u obliku natprosečne snage ili magičnog pomoćnika – čovek, životinja ili stvar – koji takođe poseduju magičnu moć određene vrste, i uz njihovu pomoć junak izvršava svoj zadatak. Izvršenje zadatka se odvija u svetu mašte, ono je glavna provera, a sastoji se od pobede nad natprirodnim bićem i oslobađanjem otete i zatočene princeze ili princa uz određene peripetije koje se uglavnom sastoje od toga da starija braća ili neko drugi pokušavaju da prevare junaka i sebe prikažu kao prave junake. Po povratku u svet stvarnosti junak mora zato da prođe kroz proveru potvrde glavne provere tako što na određen način, po pravilu nekim predmetom donetim iz sveta mašte ili uz pomoć nekog od magičnih pomoćnika, dokaže da je upravo on izveo glavnu proveru, to jest pobedio natprirodno biće, a oni koji su pokušali da ga prevare, bivaju kažnjeni. Nakon svih provera i okončanja krize, to jest povratka u normalno stanje, junaku sledi nagrada u obliku princeze i pola, eventualno celog kraljevstva, to jest imovine i braka.

Redovi od jedan do tri u gornjoj tabeli označavaju samo osnovnu trodelnu strukturu. Četvrti, peti i šesti red se pak odnose na izabrani model analize.

Četvrti red označava strukturnu analizu, u kojoj su bitni prostori u kome se radnja zbiva i njima primereni akteri. U svetu mašte postoje tri centralna natprirodna polja: davalac magične moći ili magičnih pomoćnika, demonski protivnik i začarana princeza ili začarani princ. Po tom svetu mašte bajka se razlikuje od usmene pripovetke, jer iako i pripovetka može da ima natprirodne elemente, ona nema svet mašte kao fizički prostor. Taj strukturni pristup bajci najaktuelniji je s tačke gledišta nauke o književnosti.

Peti red označava sociološko tumačenje bajke u kome je svet ljudskog društva ishodište: Dom u kome ljudi žive, suprotstavljen je kao kultura spoljnjem svetu, koji čini nepokorena i opasna priroda oličena demonom, iz koje se junak, kada je pokori, to jest pobedi demona, vraća nazad u svet kulture. Odlazak je napuštanje doma detinjstva, povratak je dolazak u sopstveni dom, odnosno u svet odraslih određenih brakom i imovinom. Taj pristup je aktuelan u sociologiji književnosti.

Šesti red ukazuje na psihološko tumačenje bajki, u kome i oteta princeza i junak iz sveta detinjstva prolaze kroz pubertet u svetu mašte i odrastaju u svet stvarnosti, odnosno odraslo doba sa dozvoljenom seksualnošću. Ovaj pristup je veoma aktuelan u psihologiji, posebno psihoterapiji. Međutim, on je delimice sporan u nauci o književnosti, jer se iz zapisivanja usmenog stvaralaštva zna da su bajke kazivali

odrasli prvenstveno odraslima, dok su deca bila usputni slušaoci (sem u slučaju izrazito didaktičkih bajki). Osim toga, bajke su beležene u seoskoj sredini u kojoj je seksualnost bila daleko manje tabuisana nego u građanskom društvu, a i daleko prisutnija o očevidnija i u ljudskim zajednicama zbog tesnih uslova stanovanja, i u svakodnevnom životu zbog domaćih životinja i njihovog parenja.

Vrste i tumačenje bajkiU mitskim bajkama junak ulazi u sukob sa protivnikom koji oličava smrt, a da bi ga pobedio, mora

otići u podzemlje, gde obitavaju mrtvi. Izlazak iz tog sveta mašte na površinu, koja predstavlja svet stvarnosti, jednak je vaskrsnuću, odnosno povratku u svet hrišćanstva.

Radnja u bajkama o odnosu između ljudi i životinja predstavlja sukob između sveta prirode s jedne i sveta kulture i društva s druge strane. Životinje u njima oličavaju divlju, nekultivisanu prirodu, ali po pravilu nisu opasne, čak hoće i da pomognu junaku, odnosno junakinji. Čest je motiv da devojka spasava začaranog muškarca u obličju životinje, to jest on je u obličju životinje preko dna, a noću je u obličju čoveka. Začarani princ je najčešće u obliku psa, vuka, medveda, trola, ponekad žabe. Oteta princeza može biti s njim noću, ali danju ne sme da ga pogleda. U okvirima psihoanalitičke škole to se često tumače kao izraz straha žene od seksualnosti i zahteva odraslog života. Odnos između devojke i junaka u obličju životinje, odnosno obratno, može se posmatrati kao neka vrsta probnog braka sa životinjom. Sam probni brak je inače poznat i iz stvarnosti. Slična je slučaj i kada je začarana žena, samo što žena u obliku životinje ima određene crte sveta mrtvih. Bajke time sadrže jasan erotski element, ali u njima nema otvorene seksualnosti i krajnje se retko javljaju deca. U okvirima sociološke škole, takve bajke se često posmatraju kao odraz pravila nasleđa regulisanog monogamnim brakom i ograničenjem seksualnosti na brak,a

Jedno od ključnih pitanja u tumačenju bajki jeste odnos između mašte i sna u njima, te da li u bajkama postoje dublji psihološki slojevi. Svet mašte iz bajke uvek ima koren u stvarnosti kao što i ceo svet bajke, fantastike i naučne fantastike uopšte ima bar neki koren u stvarnosti. Kraljev dvor često izgleda kao imanje bogatog seljaka, kralj se opisuje kao debeo, što je izraz sna o obilju hrane i blagostanju. Najmlađi sin, koji zajedno sa starijom braćom kreće i, za razliku od njih, prolazi sve provere i izvršava glavni zadatak, odraz je sukoba sa braćom oko prava nasleđa, a put koji on prelazi, jeste put od deteta do odraslog muškarca koji stiče pravo na imanje i ženu. Zato nagrada i jesu princeza i pola kraljevstva. Slično važi i za najmlađu kći ili progonjenu pastorku, koje se udaju za princa; njihov zadatak je da nađe nekog ko će ih izdržavati, a kome će one zauzvrat rađati decu.

Demonski protivnik je u bajkama isključivo negativan, a ponekad oličava socijalnog protivnika (oca, majku, maćehu, svekra, tasta, gazdu, gazdaricu…), odnosno onih ljudi iz stvarnosti oko kojih nastaje rasap stvarnog porodičnog autoriteta i autoriteta statične seoske zajednice. U stvarnom svetu su najmlađe kći, pastorke i bilo koja druga mlađa žena iz najnižih slojeva mogle odlaskom u grad da postanu ili sluškinje ili prostitutke; izbor nije bio mnogo širi od toga, najmlađi sin vojnik, razbojnik, sluga, mornar ili što drugo, ali teško vlasnik imanja. Zato se sukob koji se odvija unutar socijalnog prostora transponuje se u svet mašte, jedini u kome se može rešiti. Naime, magični tok događaja u kome se ostvaruju željeni događaji i sni, ukida fizičke i društvene zakone i uvodi princip zadovoljstva – stolnjak koji se sam postavlja, rog izobilja, korpa koja se nikada ne prazni, junak dobija bogatstvo i ženu…

Tim problemima se bave i u okvirima psihoanalitičke škole, jer smatraju da bajka poseduje znatne terapeutske mogućnosti.

Sa prosvetiteljstvom, koje je gajilo izrazito negativan stav prema velikim delovima pučke kulture, usmena bajka se preoblikuje u pisani građansko-didaktički žanr kao alegorijska priča o socijalizaciji i obrazovanju, čime postaje deo literature za puk i pučko obrazovanje.

Pripovetke

U porodičnim pripovetkama demonski protivnik je položaj pojedinca u porodici i selu. Sukob se odvija na liniji otac – sin, kći – majka, maćeha – pastorka, gde močnija strana određuje granice do kojih slabija strana može ići i gde se moćnija strana mora pobediti baš kao i demona u bajkama. One jasno odslikavaju polnu podelu posla. Osim toga, njihova odlika je da se otac se javlja u ženskim pripovetkama, onima u koji je glavni lik žena, a majka veoma retko u muškim, onima u kojima je glavni lik muškarac.

U socijalno-utopijskim pripovetkama vidimo klasno podeljeno društvo. Protivnik uglavnom su uglavnom kralj ili gazda koji sprečavaju ljubav između svoje kćeri i sluge, vojnika ili šegrta. U njima mogu da se jave magični pomoćnici (ljudi ili predmeti), i oni igraju samo pozitivnu ulogu. Uspeh je u tim pripovetkama izuzetak, a kazivač ponekad i sam razbija iluziju uspeha komentarom na kraju kazivanja Eh, kad bi to samo tako bilo.

U socijalno-kritičkoj pripoveci san o uspehu propada. Jasan klasni sukob u kome gazda i sluga sklapaju ugovor, koji u tim pripovetkama ima istu ulogu koju u bajkama ima provera sposobnosti, ali gazda izbegava da ga ispuni. Junak ne dobija ni princezu ni pola kraljevstva (odnosno pola radnje). Tipovi su ugovor o radu i ugovor o braku, koji jasno pokazuje odnos snaga, i u njima siromah skoro uvek propada. Retki su izuzeci kao u mešanoj bajci i pripoveci Mlin koji melje na dnu mora.

Pripovetka novela i dalje ima sukob bogataša i siromaha, gazde i sluge kao okosnicu radnje, ali se razlikuje u tome što se u njoj sudbina javlja kao pomagač omogućavajući junaku prelazak u viši status, koji je i dalje kombinacija braka i imovine. U njoj je junak uvek pasivan, uspeh je igra slučaja, a ne aktivnog delovanja junaka.

Šaljive pričeŠaljive priče su karakteristične po jasnim podelama koje odslikavaju aktuelne društvene sukobe i

predrasude. U seoskim pričama, seljak je pametan i dobar, građanin je glup, sveštenik pohlepan i pohotan. U gradskim šaljivim pričama seljak je glup, a građanin pametan.

Erotske pričeErotske priče su izuzetno brojne, možda najbrojniji proizvod usmene književnosti u devetnaestom

stoleću, ali su slabije zapisivane i retko izdavane zbog predrasuda građanskog morala. I u njima se, naravno, uz osnovnu erotsku radnju, koja služi zabavi, vide jasni društveni odnosi kao i u šaljivim pričama.

BasneBasne čine manji deo zapisa. Njihova osnovna odlika je antropomorfnost životinjskih likova.

PredanjaPredanja su kratke forme, sadrže uvod i dramsko jezgro ili jednu epizodu. U njima su poznati

lokalitet, čak i kod lutajućih predanja, a natprirodni svet nije u nekom posebnom prostoru mašte do koga se stiže preko sedam mora i sedam gora, već je integrisan u stvarnosti: patuljci žive ispod praga ili u staji, vilenjak ima svoju kuću ispod huma na kome je seljakova kuća, u obližnjoj šumi ili u bregu sa druge starne potoka…, pa se svet mašte i svet stvarnosti slivaju jedan u drugog, između njih ne postoji granica već samo granično područje. A to isto se može reći i za jedan broj predanja u njihovom odnosu prema bajkama; između njih ne postoji jasna granica već samo granično područje. Već pominjani tekst Mlin koji melje na dnu mora jeste pripovetka o bogatom i siromašnom bratu, etiološko predanje o salinitetu mora i bajka o trampi svinjske pečenice za čarobni mlin sa đavolom.

Predanja su funkcionalna na drugačiji način od bajki i pripovedaka; ona su kratka i svi su mogli da ih kazuju, ona su, bar pojedine vrste, neposredno poučne i prenose određena iskustva, i ona su mogla da se kazuju u praktično bilo kojoj prilici.

Najveći skandinavski skupljač predanja je Danac Ewald Tang Kristensen, koji je tokom devetnaestog stoleća sakupio oko 25.000 tekstova. Kao i drugi tadašnji skupljači usmene književnosti, bavio se samo tekstom, a ne i situacijom i funkcijom, što donekle umanjuje vrednost njegove ogromne zbirke.

Mitska predanja se bave natprirodnim bićima iz nordijske mitologije i poznijih verovanja istog tipa.Prirodnomitska predanja se bave svetom prirode, koja je nepoznata, neosvojena i opasna po sebi i

zato što u njoj žive natprirodna bića. Ipak, iako su vilenjaci kao deo prirode u načelu opasni, nisu to uvek; čak je ponekad i njima potrebna pomoć (na primer, vilenjakinja ne može da se porodi dok joj ne pomogne obična žena, a ako se lepo postupa sa kućnim patuljcima, oni će pomoći domaćinu). I u takvim predanjima postoji izvesna veza sa svetom stvarnosti; ljude su ubijali ili otimali razbojnici ili bi zalutali i umrli u šumi, propali u močvaru ili bi ih rastrgle zveri, ali je to rado objašnjavano kao delanje natprirodnih bića. U njima ima erotike; vilenjaci otimaju mlade devojke ili zahtevaju prvu mladu koja treba da se venča u novoj crkvi. Osim toga, postoji i izvesno empirijsko jezgro, na primer deca rođena sa telesnim manama, posebno onima koje pokazuju životinjske odlike (maljavost, izrasli zubi i sl.) smatrana su zamenama, decom vilenjaka koja su ostavila ljudima, a od njih uzela njihovu zdravu i lepu decu.

Ta vrsta predanja sadrži brojne norme o ponašanju i opomene šta se može dogoditi ako ih se ne pridržavamo (odlazimo sami u šumu, ne vodimo računa o dobrim odnosima sa vilenjacima i patuljcima itd.). Način na koji se možemo zaštititi jasno se nalazi unutar hrišćanskih normi; od demona štite čelik (npr. nož, makaze), krst, krštenje…

Socijalnomitska predanja se bave onim što se nastaje u graničnom dodiru sveta normale i abnormalnosti, vešticama i vešcima, vukodlacima (seljak koji se ogrešio o društvene norme, npr. pomerio među, ili devojka koja se ogrešila o hrišćanske norme, npr. ubila novorođenče, postaju vukodlaci), vampirima… Ona su jasna upozorenja šta se događa kada se krše norme, a istovremeno i uputstva šta čini sa takvim bićima.

Istorijska predanja se bave, kako im i samo ime kaže, istorijskim zbivanjima i raznim lokalnim događajima. To mogu biti predanja o građenju crkve i demonu koji je hteo da to spreči hitnuvši neku stenu na graditelje ili, da bi dozvolio, zatražio prva mlada, o epidemiji kuge (čume) iz sredine četrnaestog stoleća, poznate kao Crna smrt, o ratovima (npr. iz danskih ratovi sa Šveđanima 1657-1668)… Ta predanja služe kao neka vrsta usmene istorije jednog područja ili sela, posebno ako u njih uračunamo i predanja o ličnostima, kako seoskim tako i, još češće, onima izvan seoske zajednice koja su nekom prilikom prošla kroz sela (kralj, plemići, razbojnici…) ostavljajući dobre ili loše uspomene. Ali mogu biti i o događajima važnim za samo selo kao lokalna istorija, na primer o velikom povodnju, urvini koja je uništila deo sela, padu seoskog hrasta, nekom većem požaru, ubistvu…

Etiološka predanja objašnjavaju poreklo nekog toponima, ostrva, izgleda neke stene, urvine i bilo čega drugog što je delovalo čudno ili što je valjalo imenovati i onda to ime objasniti.

Verska predanja ili legende su hrišćanskog porekla, vezana za crkvu, ali i za narodna verovanja sa uporištem u hrišćanskom učenju.

Gradska predanja su poseban vid savremene usmene književnosti, koja se stvaraju u učeničkoj i studentskoj sredini, po medijima, na zabavama i uopšte u gradskoj sredini.

Male formeMale forme su veoma kratki oblici usmene književnosti. Anegdote, memorati i doživljaji su kratka

kazivanja o ličnim, grupnim, lokalnim i tuđim iskustvima. Poslovice predstavljaju sažeto životno iskustvo u kome se niz pojedinačnih iskustava uopštava u jednoj rečenici i zbog toga su tročetvrtinske istine; veliki deo onoga što se njima izražava jeste tačno, ali kao i sva uopštavanja na osnovu pojedinačnih slučajeva, zanemaruju suprotna iskustva. Poslovice služe kao autoritarni iskazi i indikatori su vrednosti i normi jedne zajednice. Po svemu sudeći, one su prvenstveno evroazijska i afrička pojava. Izreke su uobičajeni izrazi za neko iskustvo koji se sintaksički prilagođavaju jezičkom kontekstu u kome se nađu, i u tome su

slične idiomatskim izrazima, npr. igrati na pogrešnu kartu. Velerizmi su vrlo često izvrnute ili parodirane poslovice. Zagonetke su veoma stari vid provere ljudskog znanja i dovitljivosti. Pialice su jednostavniji oblici zagonetki. U kratke forme spadaju i nabrajalice, razbrajalice, brzalice, bajalice (basme, uricanja, vračanja), razna kalendarska pravila i pravila za lečenje i predskazivanje vremena, laže, šale i vicevi.

Istinitost usmene prozeIstinitost umetničkih oblika tiče se njihovog odnosa prema stvarnosti, ali kako je reč o umetnosti, tu

istinitost valja shvatiti u veoma uslovnom značenju tog pojma.1. Mit i njemu odgovarajuće bajke i predanja pretpostavlja veru, te je rasprava o istinitosti tih formi

besmislena, pošto ih slušaoci prihvataju kao verski istinite, dakle van empirijske proverljivosti (ako se o njoj uopšte i razmišljalo pre pojave savremene nauke).

2. Bajka je psihološki istinita, jer između kazivača i slušalaca postoji prećutni dogovor da je to tako.3. Predanje je istorijski istinito u tom smislu da operiše za zajednicu u kojoj nastaje faktičkim

zbivanjima i lokalitetima sem kada je reč o natprirodnim bićima, ali to ne mora da znači da su ona istorijski istinita u naučnom smislu. Njihov okvir istinitosti je istina seoske zajednice u kojoj nastaju, odnosno gradske kada je reč o gradskim predanjima. Ipak, i ona zahtevaju izvesnu meru pukog verovanja, jer nisu proverljiva.

4. Legenda je verski istinita, jer se temelji na veri, i istorijski istinita, jer u jednom broju legendi postoji određeno istorijsko zbivanje koje je manje ili više naučno potvrđeno iako često ne znamo nikakve detalje.

5. Basna je moralno istinita, jer kroz međuživotinjske odnose često govori o međuljudski odnosima.

PoezijaZajednički skandinavski naziv za duže, posebno epske oblike usmene poezije jeste narodna pesma,

ali se često koristi i naziv balada. Nije moguće odrediti tačno kada je nastala nordijska balada, ali je u svakom slučaju poreklom iz srednjeg veka, možda s početka 13. stoleća. Najstarija sačuvana pomena usmene pesme nalazi se u Sagi o Sturlungima, u kojoj se kaže da je 1119. godine na Reykjahólaru bila svadba, a na njoj „galama, velika radost i mnogo veselja i mnogo igara, i ples uz pesmu, rvanje i kazivanje saga”. U svakom slučaju, zamenjuje stariju skaldičku poeziju, a uvodi završnu rimu, uvezenu verovatno iz Francuske. Stotinjak godina kasnije stiže narativna pesma balada, prvo u Dansku, a onda u druge skandinavske zemlje, isto iz Francuske, ali preko Nemačke ili Engleske ili Škotske. Norveške balade su slične škotskim. U 12. i 13. stoleću su možda bile posebno česte kod sitnog plemstva i slobodnih seljaka, jer često odslikavaju njihove ideale i razmišljanja. Mesto zbivanja je često zamak ili veliko imanje. Pominju se srebro i zlato, svila i kadifa, lov sa sokolom ili kobcem, dvoboji na konju ili pešice. Onda su se verovatno počele spustati na niže. U 15. i 16. veku se razvijaju šaljive pesme.

Za razliku od proze, koja se veoma lako selila i prilagođavala lokalnim okolnostima, balada je bila mnogo više lokalno određena zbog svoje vezane forme. Ipak, pojedinačni tzv. lutajući motivi mogli su da se sele daleko van ishodišnog područja i da se prenose kroz vreme. Grubo posmatrano, u Evropi se mogu izlučiti četiri velika glavna područja posebne baladne tradicije: Skandinavija, englesko, nemačko i romansko područje, Balkan, zapadnoslovensko i rusko područje. Skandinavska balada ima mnogo zajedničkog sa germanskim i romanskim područjem, a pojedine su povezane i sa slovenskim područjem.

Naziv „narodna pesma“, po kome je napravljen naziv manje-više svugde u Evropi, smislio je J.G. von Herder 1771/73. godine, i postao je uobičajen tokom 19. stoleća, a njegova zbirka je inspirisala mnoge sakupljače u potonjem periodu. Sve zapisane balade su anonimnog porekla, samo se za jedan broj zna ko ih je otpevao zapisivaču.

Pod pojmom narodna pesma, stara narodna pesma, balada, srednjovekovna balada u Skandinaviji se podrazumeva anonimna, strofična epsko-lirska narativna pesma sa refrenom, koja je nastala u srednjem

veku, ali čiji je izvorni oblik nepoznat i koja postoji u različitim varijantama nastalim kroz usmeno izvođenje i prenošenje u prostoru i vremenu, najranije zabeleženim u vlastelinskim zapisima iz 15. i 16. stoleća, a u novijoj tradiciji zabeležena u 19. i 20. stoleću. To je ishodišno bila pesma uz ples, možda samo kratka pesma, možda tek poziv na ples, lirska ili satirična pesma, sa uzorom u francuskim pesmama uz ples znanim kao carole. U zapadnu Skandinaviju je stigla iz Francuske preko Engleske. Srednjovekovni katolički sveštenici su držali propovedi protiv pesama uz ples, tačnije rečeno protiv plesa, ali zaludu. Kao pesma uz otvoreno kolo bila je sačuvana na Ferjarskim ostrvima sve do 20. stoleća, kada je „uvezena“ u folklorna društva u drugim skandinavskim zemljama.

U nordijskoj tradiciji je zabeleženo ukupno 837 balada uključujući i šaljive pesme, koje se dele na oko 700 tipova balada, najranije su tu i stigle i u Danskoj je zabeležno oko 540 tipova, a onda i u druge skandinavske zemlje, samo preko Nemačke, Engleske i Škotske, tako da je u Norveškoj zabeleženo samo oko 220 tipova. Osnovni tipovi balada su demonološke, čije su teme odnosi između ljudi i natprirodnih bića, prirodnomitske, čije su teme odnosi ljudi sa natprirodnim bićima, ali i magiji i drugim predstavama iz narodnih verovanja, domaćeg porekla ili uvezenim), viteške, sa radnjom usmeštenom u višim slojevima, često ljubavnog sadržaja sa opšteevropskim dvorskim idealima, junačke, sa motivima iz staroskandinavske književnosti) i istorijske, sa motivima iz skandinavske istorije, najviše iz danske, praktično nikada iz Norveške).

Epske pesme su u znaku srednjovekovnog sistema vrednosti. Često govore o borbi između hrišćanstva i natprirodnih bića, o viteškom životu, osveti, nadzemaljskoj smernosti i varvarskoj brutalnosti.

Norveške balade su stilistički, u opisu ljudi, slabije od danskih. U njima nema individualnih ličnosti i u tom pogledu su sličnije tipskim likovima u junačkim edičkim pesmama. U celini su ipak bliže viteškim idealima, posebno u shvatanju ljubavi.

Priroda igra veliku ulogu u norveškim baladama, a posebno u religioznim pesmama, npr. Draumkvedet.

To što je pesma bila predviđena da se peva uz ples, odredilo je i njenu formu. Ona ima završnu punu rimu ili polurimu (asonansu) i slobodan ritam koji se zasniva na naglasku. Svaki stih ima tri ili četiri vrha (naglašena sloga).

Strofa ima dva ili četiri stiha, pri čemu je dvostih možda stariji. Četvorostih varira između četiri i tri vrha, a rima je abcb. Balada ima po pravilu refren. Dok je sama pesma narativna, refren je najčešće lirski. U četvorostihu posle strofe, kad se naziva ettersleng, a u dvostihu može biti stavljen između stihova, kad se naziva mellomsleng ili innestev. Refren je vezan za ples, glavnu temu balade, neki lirski odeljak ili neki deo pesme. Refreni su često isti. Nije utvrđeno da li je refren star ili nov.

Radnja se iznosi na neutralan način, bez vrednovanja, s brzim smenama scena, radnja se kreće s vrha na vrh. Kazivanje je ili u obliku dijaloga ili je u trećem licu. I radnja i dijalozi su veoma stilizovani, opis je jak, karakteristike su kratke i jasne, nisu ni sentimentalne ni plačljive, često su pune humora, likovi su stereotipni, više nosioci radnje nego ljudi. Česte su paralelne strofe.

Iz 12. stoleća potiče lirska jednostrofna pesma koja je kasnije verovatno dala tzv. stev (od norenskog stef, rok). U Norveškoj je zabeleženo 15-20.000 strofa. Takozvani stari stev je verovatno najvećim delom poreklom iz srednjeg veka, i predstavlja najstarije zabeleženo pesništvo sa završnom rimom. U sagama se pominje kao danz. Novi stev se pojavljuje tek dobrano nakon reformacije, oko 1650. godine, a zamenjuje stari stev tek početkom 1800-ih. Dok stari stev čine male, kratke improvizacije, slične obliku lausavisur sa rimom abcb, dotle novi stev ima izraženiji ljubavni sadržaj, više nenaglašenih slogova i parnu rimu aabb. Novi stev je rado korišćen u natpepvavanju na gozbama ili igrankama, kada su jedno drugima ispevavali stihove, često podrugljive ili izazovne, po pravilu na osnovu naučene i zapamćene građe, koju su prilagođavali okolnostima, ali i uz improvizacije. Tradiciju steva danas održavaju u savremenoj narodnoj muzici.

Ostali tipovi su pesme za decu, pesme uz zabavne igre, lirske pesme, duhovne pesme, emigrantske pesme, mornarske pesme, pesme uz rad, pesme za vabljenje stoke, uspavanke, šaljive pesme, rugalice, pesme uz piće, pesme o novostima, erotske pesme. Pojedine vrste su sačuvane u rukom pisanim zapisima iz knjiga sa usmenim pesmama iz 16. i 17. stoleća i na jednostrano štampanim listovima od kraja 16- stoleća do oko 1920. godine. Mnoge od tih vrsta pesama sačuvane su i pevaju se i danas ili se po njima stvaraju nove.

Oblici i stilPoseban tip čine dečije usmeno stvaralaštvo.

Odnos usmene i pisane književnostiUticaj usmene na pisanu književnost je veliki u vidu inspiracije, koja se vidi u delima od najstarijih

tekstova preko srednjeg veka i ranih romantičara do savremenih pisaca: Wilhelma Hauffa, H. C. Andersena (Ružno pače, Sat, Baštovan i gospoda), Karen Blixen (Alkmene), Villyja Sørensena (Nepoynato drvo), Astrid Lindgren (Braća Lavlje srce), finski književnik Mika Waltari se poslužio Pričom o Sinuheu za svoj roman Sinuhe Egipćanin itd. Istovremeno, motivi iz pisane književnosti ponekad su se selili u usmenu. Poseban žanr su pastiži usmene književnosti i umetnička bajka

Usmena bajka prema umetničkoj bajci:Usmena bajka Umetnička bajka

Pisac Nepoznat, ev. poznat kazivač PoznatVreme, mesto, ideologija

Nepoznato, univerzalno Često poznato

JezikKolektivan, često govorni, formulaičan, ponavljanje, simbolika broja

Individualan, nijansiran, književni, retko formulaičan, sa ponavljanjima i simbolikom broja

Likovi Pre svega akteri Često sa individualnim osobinama

Radnja Višeepizodična, ali uglavnom sa trodelnom kompozicijom

Višeepizodična, ponekad sa više uporednih tokova

Prenošenje Usmeno, mnogo varijanata Pisano, jedan pisac i jedan originalCiljna grupa I deca i odrasli Prvenstveno decaVrednovanje Kolektivno, univerzalno Individualno, umetničko

Tumačenje usmene književnosti

Teško je analizirati tekstove usmene književnost prema njihovom nastanku, jer se uglavnm samo može nagađati gde su i kada nastali, ali se zauzvrat može mnogo bolje analizirati proces njihovog širenje u prostoru i prenošenje u vremenu (tradiranja).

Tekstovi usmene književnosti imaju različite funkcije, da zabave, da pouče, pruže psihološku podršku pojedincu i kolektivu, da budu ritmička podrška radu ili razbiju monotoniju nekog radnog procesa…

Analize prema formi se odnose na strukturu i na aktante, odnosno osnovne tipske likove.Prema sadržaju usmena književnost se klasifikacija na osnovne tipove uzimajući u obzir likove,

radnje, vrste zapleta i vrednosti. Posebno su zanimljive komparativne analize, jer pružaju uvid u varijacije

istog teksta, na primer skandinavske pripovetke sa elementima bajke Naopaka žena i balkanske Zla žena istih osnovnih odlika i sa istom porukom, ali sa različitom radnjom.

Svaki tekst usmene književnosti prenosi određene poruke koje iskazuju etičke i moralne vrednosti date zajednice. Te vrednosti ne moraju biti homogene, već njihova celina može sadržati i suprotstavljene vrednosti i norme ponašanja.

Ključni sakupljači usmene književnosti poticali su iz građanskog sloja i u svom radu su, svesno ili nesvesno, a najčešće i na jedan i na drugi način, podlegali perspektivi sopstvene klase. Zato su već braća Grimm, u svojim zapisima, odnosno u izdanjima nastalim na osnovu tih zapisa, ublažavali sve ono što nije bilo u skladu sa tadašnjim građanskim moralom. Na primer, ublažavali su klasnu perspektivu teksta umanjujući loše osobine višeg sloja, porodicu iz bajke i pripovetke približavali idealnoj građanskoj porodici pretvarajući lošu majku u zlu maćehu, incestuoznog oca u nekog koga je zaveo đavo, a dodavali užasnu kaznu za grešnike kao neku vrstu pouke.