SKRIPTA ZA KOLOKVIJUM PSSDDruštveni pokreti i promene + Sindikati

----------DRUŠTVENI POKRETI I PROMENE----------

1. Izazov institucionalnim dimenzijama modernosti:             Savremena politička socijologija počiva na višedimenzionalnim institucionalnim osnovama, kojeEntoni Gidens deli u četiri polja i to: Kapitalizam, Industrijalizam, Aparati nadzora–kontrole-integracije, Vojna moć. Po Gidensu sinergetsko- kumulativni efekat ovid dimenzija je prisutan bar 4 veka. Čovekov problem po Gidensu je nemogućnost kontrole sopstvene projekcije sveta- on još nije gospodar svih dimenzija. Zato u vožnji zmajeve kočije, kako Gidens navodi globalizaciju, najbolje što možemo učiniti je stvaranje projekcije modela utopijskog realizma za budućnost. Društveni pokreti su jedan od glavnih indikatora te projekcije. Oni na najbolji način pokazuju težnju za promenama, pa Gidens navodi primer radničkog pokreta u kapitalizmu. Naravno, to je deo starih pokreta, ali Gidens još navodi nove i alternativne pokrete kao nosioce budućnosti.            Uzimajući u obzir utopijsku ideal pokreta, i realističku sliku stanja, savremena kritička teorija po Gidensu mora da vodi računa na sve imanentne institucionalne transforamcije modernosti, da se orijentiše geopolitički, da misli nadnacionalno, i da uvaži emancipatorske politike. Ovo poslednje je posebno vezano za društvene pokrete koji teže oslobađanju od potčinjavanja. Povezani sa politikama života kao načina da svi živimo bolje, oni daju uspešnu formulunove paradigme modernosti. Odnos ova dva je paralelan odnosu negativne i pozitivne slobode, zaključuje Gidens. 

2. Demokratski i autoritarni lik globalizacije:             Dve uktrštene ose danas povezuju procese modernosti: povezivanje emancipatorskih politika sa politikama života, i odnos lokalno-globalno. Zato Gidens definiše globalizaciju kao intenzifikaciju društvenih odnosa na svetskom planu uz kompresiju geografskog prostora. Kao kontrateža ovakvim procesima javljaju se nacionalne želje za autonomijom, ali i separetizmom.            Globalizacija kao proces povezivanja je po Pečujčiću stari proces koji je započeo širenjem velikih svetskih religija. To je i prvi talas globalizacije, dok drugi i treći kreću od renesanse, odnosno industrijske revolucije. Savremeni talas zbog svoje informatičke ekspanzije se još naziva i turboglobalizacija.Ono što čini ovu globalizaciju su tehničko-informatičke revolucije i njom izazvana kompresija vremena, globalno tržište, vladanje na daljinu, međuzavisnost, transnacionalne korporacije, kopiranje određenih formi organizacije.            Forma globalizacije može biti u demokratskom ili autoritarnom liku, i to je stvar izbora nacionalnih država. Tako npr. neomarksisti, posebno Imanuel Volerstin smatra da je globalizacija savremena kolonizacija u kojoj dominiraju centralne države (SAD, EU, Japan), polu-periferna zona (npr. Jugoistočna Azija), i periferija (zemlje trećeg sveta).Glavna pogonska snaga globalizacije je ondakapitalizam, a nus pojava globalizacije je antisistemski

1

pokreti. Dejvid Harvej se donekle slaže sa ovim, tvrdeći da je kapital glavni integrativni faktor sveta. S druge strane liberalne-demokrate smatraju da je glavna odlika globalizacije širenje demokratije. Međutim za marksiste to je samo jedan od oblika produbljivanja jaza sever-jug prenonošenjem sukoba sa klasa na etnicitete. 

3.  Pokreti i postojeće stanje (status quo):             Demokratski lik globalizacije preme Pečujčiću se vidi pre svega u sferi ekologije, humane globalne ekonomije, socijalnih prava, kosmopolitske demokratije, pluralizmu kultura.            Danas su ipak najdominantnije teorije koje su između modernosti i postmodernizma, i to teorijeLeša, Beka, Gindensa, i donekle Helda. To su  teorije refleksivne modernosti.            Skot Leš zastupa konzumerizam, tezu da je danas glavni kapital informacija. Njegova definicija karaktera čoveka, da je on ono što kupuje, onda je danas najdominatnija ekonomija znakovajasan pokazatelj prirode odnosa u globalizaciji. To znači da mi danas nismo striktno vezani za državu-naciju, već “kupujemo” od onoga ko ponudi jasniji i bolje prezentovani znak. To je po Lešu sistemdezorganizovanog kapitalizma, u kome je čovek primoran da kupuje u odnosu na životne navike i okolinu koja ga okružuje, a sve se svodi na izbor.            Bek i Gidnes nude teorije refleksivne modernosti po kojima je modernizacija sada u fazi u kojoj može da sagleda samu sebe. Po Gidensu (koji koristi termin pozna modernost), modernizacija je donela politiku emancipacije, a danas ona prerasta u politiku života. Bek na ovo nadovezuje globalni poredak koji ide ka republikanizmu a individualizmom kao osnovnom vrednošću. U takvim procesima trabarazlikovati globalizaciju kao proces umanjivanja uloge nacionalnih država od globaliteta kao faktičkog stanja svestkog društva koje je irevizibilno. Na kraju tu je neoliberalna ideologija- globalizam,kao vladavina svetskog tržišta. Globalizacija ima nekoliko osnovnih dimenzija: komuniativne tehnologije, ekologija, ekonomija, organizacija rada, kultura, i civilno društvo.  U samoj globalizaciji javljaj se jedno novo društvo- svetsko rizično društvo koje proizvodi rizike izazvane obiljem, siromaštvom, iratom novih vojnih tehologija[1]. Pet najvažnijih polja globalizacije:             Na teorije o demokratskom liku globalizacije se nadovezuje teorija Arjuna Apaduraia koji smatra da postoji pet sfera u kojima se odvija proces globalne kulturne ekonomije: Etnosfera, Tehnosfera, Finansosfera, Mediasfera, Ideosfera (vezana za ideologije i nove društvene pokrete). Ove sfere ili predeli čine socijalne prekase koje produkuju, reprodukuju, osporavaju, bore se, menjaju se,  samo ako imaju značenje za specifične društvene aktere. Za Apaduraia globalizacija je jedan kontradiktoran proces sukoba sfera: nacionalne države imaju interes da budu otvorene, ali i interes da sačuvaju homogenu sliku “dobra nacije”. Zato se dešava proces “kanibalizacije” između nacionalnih država. Globalizam samo podstrehuje lokalizam kao način očuvanja integriteta kultura. Bauman ovo ilustruje kroz primerglobalizovanih bogatih i lokalizovanih siromašnih. Zato danas u svetu sve više jača antiglobalistički pokret.Društveni procesi ‘70tih godina doveli su do stvaranja novih ili alternativnih društvenih pokreta. Ovi pokreti su izazov kako za modernu državu i njenu elitu, tao i za korporacije, radnički pokret,

2

potrošačkoj kulturi, čak i političkoj teoriji. Svi ovi pokreti nastaju pre svega kao produkt određenih društvenih konflikata, koji su po Habermasu, Turenu, i Ofeu, produkt pomeranja konflikata iz proizvodnje (klasni konflikt) u sferu života. Partije koje su kanalisale stare konflikte, su mogle da rade tako što će samo popravljati sistem. Novi društveni pokreti za rešavanje novih konflikata traže promenu celikupne sistemske paradigme. To ne iziskuje stari koncept revolucije, već nove kapilarne revolucije- radikalna promena svakodnevnog života mirno i nenasilno.  4. Pokreti i poredak:             Klasifikacija pokreta se može izvršiti i po njihovom odnosu prema poredku.Pokreti koji deluju u okviru sistema, ali žele promene su reformski pokreti. Oni teže malim i postepenim promenama, bez dovođenja u pitanje sistema uopšte.Pokreti koji se  zalažu za mnogo dublje promene, koji žele da utiču na sve socijalne varijable sistema su radikalni društveni pokreti. Primer ovih pokreta su oni nacionalno-oslobodilački.Pokreti koji su između ova dva su oni koji pre svega insistiraju na strukturalnim promenama. Takav je npr. evrokomunizam. On je oštro kritikovao kapitalizam, ali odbacio sovjetski revolucionarizam. Ovi pokreti nastoje da simultanim promenama u različitim društvenim poljima, stvore sinergiju efekata koji će dobaciti mnogo dalje od bilo kog drugog. 

5. Socio-politički i socio kulturni pokreti:             Socio-politički i socio-kulturni pokreti se razlikuju prema ciljevima kojim streme. Tako, prvi nastoje da unsu promene u politički, ekonomski život, strukturu i hijerahiju, dok drugi se odnose na vrednosti, uverenja, matrice životnog ponašanja (kavi su npr. hipi pokreti).            Dejvid Eberle nam daje nešto složeniju klasifikaciju u odnosu na cilj i oblas promena i to:transformativne pokrete (totalne promene), reformske pokrete (parcijalne promene), pokreteiskupljenja i spasenja (totalnu promenu individua), alternativne pokrete (parcijalnu promenu individua).            S obzirom na akciju i logiku pokreta postoje dve vrste: instrumentalni i ekspresivni. Prvi imaju za cilj osvajanje političke vlasti i obezbeđivanje promena putem zakona, propisa i sl. Ovi se mahom pretvore u političke parije. Eksprsivni pokreti se bave pitanjima identiteta, vrednostima, autonomije ljudskih prava, i sl. 

6. Klasični i novi društveni pokreti:             U epohi nastanka modernog i industrijskog društva, dominantni pokreti su bili oni vezani za slojeve i klase. Takvi su bili radnički, sindikalni, farmerski. Ovo su stari ili klasični pokreti.            U epohi onoga što se naziva postindustrijsko, informatičko, postmoderno društvo, javljaju se novi tipovi društvenih pokreta, kakvi su ekološki, feministički, mirovni. Ovo su novi ili alternativnipokreti.

3

            Klaus Ofe kaže da su novi pokreti rezultat sporednih efekata industrijskog rasta, dok Alan Turento poistovećuje sa strukturalnim promenama industrijskog društva. Brand smatra da je domintan sloj u ovim pokratima srednji sloj, koji teži da odbrani potrebe i postavi zahteve. Dakle pokreti su proizvod klase obrazovanih, i to onih novčano situoranih, najčešće humanih radnika, i mladih posleratnih  generacija.            Slično misli i Ingelhart kada vezu između političkog aktivizma i mladih obrazovanih ljudi nazivakognitivnom mobilizacijom. Ingelhart smatra da je došlo do promena potreba koje idu sada od materijalističih, prema postmaterijalističkim (kvalitet života) Tiha revolicija. Ova teza je zasnovana na dve primese: ljudi cene ono što je retko, i vrednosti zavise od socijalizacije mlade osobe. Zbog toga stare i mlade generacije uvek imaju drugačije vrednosti, što ukazuje na stepen participacije mladih u političkim zbivanjima. 

7. Različiti teorijski pristupi društvenim pokretima:             Marksistički pristup društvenim pokretima zasniva se na klasama. Poseban segment izučavanja ove teorije su radnički pokreti kao nosioci klasnih promena i revolucije.            Bihejvioristički pristup koji se javlja u SAD-u u okviru čikaške škole, posmatra pojavu pokreta kao izraz nezadovoljstva aktera postojećim stanjem u društvu. Značajni predstavnici su Park, Blumer.  Robert Ezra Park važi i za osnivača čikaške škole, i njegovi radovi su umnogome uticali na potonje generacije ekologa, ali i politikologa. On smatra da je sociologija nauka o međudelanju ljudi, koje se umnogome zasniva na komunikaciji, a koja opet može biti izraz, tumačenje i odgovor. Ljudsko delanje se svodi na četiri međuodnosa koja se jednim imenom nazivaju socijalizacija, i to su: utakmica(najopštija nesvesna delatnost), sukob (nastaje iz utakmice, kao vid osvešćenja), prilagođavanje(prirodno i društveno), i prihvatanje (krajnji oblik utapanja u društvene norme).            Teorija racionalnog izbora nudi takođe objašnjanje kroz radove Mensura Olsona. Ova teorija odbacije prethodne dve, i smatra da pokreti nastaju iz sebičnih interesa koji su racionalni.Pojednici neće učestvovati u društvenoj akciji ukoliko njihovo očekivanje dobitka bude manje od troškova njihove participacije (tzv cost benefit analiza). U slučaju da mu se akcija ne isplati on će ostati free rider koji će se nadati da će dobiti makar nešto od preraspodele. Ono što nije dobro u ovom modelu jeste što ne objašnjava prisusvo altruizma u društvenoj akciji.            Teorija mobilizacije resursa (američka teorija) polazi od toga da nezadovoljstvo samo po sebi neće pokrenuti socijalnu akciju ukoliko ne postoji organizacija za mobilizaciju potencijala, kako to već tvrde Oberšal i Tili. Ipak evropska verzija ove teorije insistira na da su činioci identiteta i vrednost pravi pokretači socijalne akcije. Tako Turen i Meluči samtraju da pokreti uvek teže uspostavljanju poljuljanih identiteta. Zbog ovoga u ovim teorijama interes ne igra veliku ulogu, koliku igra npr. autonomija i solidarnost. Ovakvi društveni pokreti teže pre svega da stvore novu političku kulturu. 

8. Društveni pokreti i etnifikacija politike: 

4

            Glavna socijalna arena za pojavu modernih društvenih pokreta je ona demokratska. Budući da naše društvo (Srbija) nema izgrađen demokratski sistem, kao i poštovanje različitosti i osnovnih prava, klima za stvaranje ovih pokreta je nepovoljna. Jedini pokret koji je uspeo duboko da se implementira je onajradnički (socijalistički), i to autohtona hibridna varijanta. Takođe može se izdvojiti i antinuklearni pokret koji je nastao krajem ’70tih godina.            Po raspadu socijalizma, u Srbiji su se pojavili pre svega tradicionalistički društveni pokreti: nacionalistički i populistički. Takvi pokreti su vraćali društvo tradiciji, ali nisu mogli da obuzdaju nadolazeće nacionalističke struje, koje su se oličile u militantnim etnonacionalističkim pokretima.Proces koji dovodi do ovoga Klaus Ofe naziva etnifikacijom politike. U tim procesima problem koji nastaje javlja se iz straha. Nove elite vlasti strahuju od drugih nacija, umišljen ili objektivan, tera ih da strahom ostaju na vlasti.            SFRJ je od ’50tih god. 20. veka bila u vrhu interesovanja i naprednosti među socijalističkim zemljama. Ipak, budući da je vreme za reforme bilo tokom ’80tih godina, ona je tu svoju šansu propustila, pa ju je pluralistička revolucija zatekla nespremnu, i završila je sa krvavim raspadom. 

9. Četiri teorijska pristupa demokratskoj tradiciji:             Od pada Berlinskog zida 1989., sve je više teorija o demokratskim tranzicijama. Ove teorije se manje-više nadovezuju na teorije o trećem talasu Hantingtona, i četvrtom talasu Klausa fon Bajmea.            Transnacionalne teorije su one koje smatraju da internacionalne promene vuku sa sobom demokratske. To su najčešće radikalne promene globalnog sistema (npr. svet posle II svetskog rata), koga uvek prati jak demonstracioni ili domino-efekat. Džefri Pridam je naročit značaj pridodao medijima u ovom procesu, nazivajući ove revolucije media revolutions.            Strukturalne teorije smatraju da određene promene u političkoj, ekonomskoj, i kulturnoj strukturi moraju nastati da bi se izvršila demokratska tranzicija. Jedna od glavnih spona i pokretača je ekonomski boljitak koji onda mobiliše društvo. Lipset je dao jednu determinističku teoriju po kojoj je stepen uspešnosti promena direktno proporcijalan ekonomskom razvitku[2].            Genetičke teorije ili teorije političkih akcija fokusiraju se na procese promene režima. Te procese sprovodi elita, uz mogućnost demokratskog izbora, ali i neizvesnost od neuspeha. Zato je tranzicija bitniji faktor od same konsolidacije. Klaus Ofe smatra da postoje dve razlike u istočnoevropskoj demokratizaciji i onim pre nje: prva je u dužini vremenskog perioda i karakter promene, koji se ticaonacionalnog identiteta, novih ustavnih okvira, promena ekonomskih prilika (kultura, politika, ekonomija). Drugi momenat je etnifikacija politike. To je proces promišljanja novog poretka jednog etniciteta a koji se drastično razlikuje od bio kog drugog etniciteta, i deluje isključujuće.            Interaktivne teorije su one koje smatraju da se u isto vreme mora vršiti i tranzicija i konsolidacija, koji se za neke stvari moraju odvijati brzo, a za neke postupno i multidimenzionalno. Balkan je pogodan prostor za ove teorije, budući da se u ove procese mora uračunati politička kultura, sistem vrenosti, odnos države i društva i sl. Prvi koji je dao ovakvu teoriju bio je Kirhajmer nazivajući je teorijom sputavajućih uslova i revolucinarnog proboja. 

5

10. Ustavnopravne, političke, i civilne promene:             Ralf Darendorf smatra da pluralistička revolucija iz 1989. nije donela ništa novo, osim modiikacije starih koncepata u okvirima civilnog i otvorenog društva. Svoju teoriju postavlja na potrebi za uvođenjem konstitucionalnog liberalizma i društvene reforme, i to kroz tri faze.            Prva faza je faza konstitucionalnih promena koja vremenski treba da traje kratko, oko 6 meseci, i to je doba pravnika, koji pod geslom let there be as much democracy as possible, treba da pronađu konstitucionalnu ravnotežu između podele vlasti i operativnosti vlasti.            Druga faza je faza normalne politike u kojoj se vrši šestogodišnje reformisanje ekonomske i političke ravni, a koje sprovode političari.            Treća faza je je faza građanskog društva u kome najveću ulogu ima civilno društvo i koje treba da traje i gradi slobodu dugo vremena. On gaji jedan pluralistički stav oko artikulacije interesa, kao i jedan društven-solidarni princip, i poštovanje fer pleja. Optimalni rok za izgradnju ovoga je 60 godina.Građani.            Dakle, Darendorf smatra da je civilno društvo ključ uspešne demokratizacije društva. Primenjujući ovu teoriju na Srbiju, prvi zaključak do kojeg dolazimo jeste da je ta i takva tranzicija zakasnela u odnosu na Evropu, kako to tvrdi Zagorka Golubović. Ipak, postoje i mnogo više ocene ovih zbivanja, pa tako Pudunavac tvrdi da je to bila pre svega libaralna revolucija. Ipak, pitanje je da li je osnovni motiv takve revolucije bila sloboda, ili pravda. Budući da postoji ovakva dilema, onda je mnogo bolje usvojiti Kišovo mišljenje da su ovakve promene negde između reforme i revolucije. Ovakav pristup zahteva praćenje dve linije retrospektivne i prospektivne. To znači da se mora voditi računa o državnom kontinuitetu i legalitetu, ali i neumitnim promenama. Srbija je imala jednu posebnu situaciju da nije pregovarala sa starim režimom oko promena, a sa druge strane političari insistiraju na retrospektivnom pristupu. Budući na razmimoilaženje struja u okviru promena, Srbija je propustila šansu da primeni Darendorfov model. 

11. Međusobnom odnosu konsolidacije, demokratizacije i liberalizacije:             Adam Pševorski je proces prelaska iz autoritarnog u demokratski režim video kroz tri faze:liberalizacije, demokratizacija, i konsolidacija. Prva je faza sukoba, druga uspostavljanja institucija, a treća uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema.            Ipak, ovaj proces nije lak, i postoje brojni faktori koji otežavaj put tranzicije. Jedan od autra koji je pokušao da ove faktore prikaže je i Dejvid Bičam, sumirajući ih u okviru 10 hipoteza. 

12a. Uslovi demokratske konsolidacije (prvih 5 hipoteza):             Prva hipoteza se odnosi na karakter bivšeg režima kao preduslova za konsolidaciju demokratskih promena. Tako je u Srbiji jedan od problem uspešnog reformisanja i pretohodni populistički režim koji je navikao građane na demagogiju, i ulio paranoju od spoljnih neprijatelja i domaćih izdajnika.

6

            Druga hipoteza je kaže da način prelaska ka demokratiji utiče na potonju konsolidaciju. Srbija se npr. uklopila u opšti model pluralističkih revolucija, koja odbacuje nasilje i traži „meke“ metode.            Treća hipoteza kaže da je tržišna ekonomija neophodan, mada ne i dovoljan uslov demokratije. Ovde valja nadovezati Šumpetera koji tržišnu ekonomiju vezuje za demokratiju jer jača osećaj individualizma, traži disperziju moći, i odvaja tržišne sile od političkih. Sa druge strane neke od negativnih posledica tržišnog razmišljnja su jaz između bogatih i siromašnih, nezaposlenost, javni moral.            Četvrta hipoteza kaže da se šanse za demokratsku konsolidaciju uvećavaju sa demokratskim razvojem. Dakle demokratski režim mora da pokaže, makar postepenom svoju moć da učini život ljudi lakšim, kroz povećanje standarda.            Peta hipoteza glasi da specifične forme delovanja klasa utiču na konsolidaciju. Na primeru Srbije možemo videti da su upravo srednji slojevi činili baznu osnovu revolucije, pa je zato ona i išla u smeru ostalih pluralističkih revolucija (bez nasilja i ekstrema). 12b. Uslovi demokratske konsolidacije (drugih 5 hipoteza):             Šesta hipoteza smatra da su određene religije nekopatibilne sa demokratijom.            Sedma hipoteza se tiče istorijskog antagonizma između grupa u društvu kao prepreciuspešnoj konsolidaciji. Iako je ovo demostrirano na krvav način u bivšoj SFRJ ipak treba uzeti u obzir da upravo kulturni diverzitet i pluralizam čini osnovnu vrednost demokratije.            Osma, deveta i deseta hipoteza se odnose na politički sistem i glase: predsednički sistemi su manje trajni nego parlamentarni; proporcijalni izborni sistemi dovode do manje raskola nego većinski; demokratska izdržljivost se povećava jačanjem lokalne samouprave. 

13. Civilno društvo i demokratska konsolidacija:             Filip Šmiter nam napominje da demokratska konsolidacija mora da stvori sa  sobom i stabilno civilno društvo ako želi da bude samoodrživa. Šmiter napominje da takvo civilno društvo mora da postulira četiri pretpostavke: dualna autonomija, kolektivna akcija, neuzurpacija, i uljudnost.            Dakle Šmiterova teza počiva na pretpostavci da tranzicija donosi civilno društvo a ne obrnuto. Ipak, situacija u Srbiji je nešto drugačija. I pre uspostavljanja režima iz 90tih postojale su naznake da se civilni sektor rađa. Iako je ovo bilo potisnuto civilno društvo, događaji iz 1996/97 su pokazali da je ono bilo i te kako sposobno da se mobiliše. Samim tim zaključak je da je to peripatetičko civilno društvo  doprinelo urušavanju sistema 2000. god.            U proučavanju civilnog društva istočne Evrope, Volfgan Merkel nam daje 5 paradigmi za njuegovo razumevanje.            Prva je Lokova funkcija zaštite od autoritarnosti države. Dakle u postkumunističkim društvima je od vitalnog značaja odbrana negativne slobode koju nosi civilni sektor.            Druga je Montekjeova funkcija ravnoteže između vladinog i civilnog sektora.Ispunjenje ovoga je od značaja za vladavinu prava.

7

            Treća je Tokvilova f-ja da je civilno društvo škola demokratije, jer se nalazi u svakodnevnoj neposrednojk komunikaciji i praksi sa građanstvom.            Četvrta je Habermasova f-ja civilnog društva kao kreatora javne sfere. To znači uspešnu artikulaciju interesa spontanih organizacija iz privatne sfere u vladinoj sferi, a kao način stvaranja sveobuhvatne transparentne javne sfere.            Peta je Patmanova f-ja stvaranja socijalnog kapitala kroz delovanje civilnog sektora. To se ostvaruje kroz pluralističku ulogu civilnog društva. U zemljama u tranziciji je od vitalnog značaja da socijalni kapital, ili spremnost ljudi na kooperaciju i društvenu participaciju, postigne sveobuhvatan prelaz ka idealu pluralističke demokratije. 

15. Politička strategija demokratskih promena:             Moderna društva su u stalnoj dinamici, pa im je promena imanentno svojstvo. Ipak postoji vreme za promene, i svaka propuštena šansa znači stagnaciju, ili nazadovanje. U Srbiji postoji još i problem rascepa između struja koje su za promene, pored stalne pretnje povratka starog režima u vidu ultranacionalističkih stranaka. Rascep je u početki išao na liniji čemu dati prednost: legalitetu ili legitimitetu demokratskih promena. Nosioci tog rascepa su Demokratska stranka Srbije, i Demokratska stranka.            Jedan od problema koji je doveo do ovakvog razvoja događaja je i nepostojanje jasne strategije demokratskih promena. Postoje dve najbitnije strategije: politička i civilna. Ove strategije su dijemetralno suprotne po svim osnovama (nastanak, kanali, akteri, itd.). Tako po karakteru i smeru odvijanja politička ide odozgo na dole (ponuda), pa je to ujedno i pasivni vid razmišljanja o potrebi za društvene promene. Glavni akteri ove strategije su političke elite. Problemi koji se mogu javiti sa ovim tiču se nedefinisanog identiteta elita, uticaj prethodnog autoritarnog režima. Zato se ponekad javljaju isubelite kao korektiv ovima, a koje najčešće čini menadžerska klasa.            Društveni nivo ove stratigije je vrh društva tj. državni centar.            Kanali akcije i delovanja su kroz političke partije i lidere. Što veća fragmentacija partija i programa, to veća nedelotvornost ovih kanala. Takođe nedemokratski pristupi u strukturama samih partija znaju da naškode njenom spoljnom delovanju.            Polja promene ove strategije su institucije. Cilj obrazovanja institucija je samoodrživa demokratija. Institucije države su tu naročito bitne, ali i druge autonomne društvene institucije.            Oblast i sredstva normativnog regulisanja su ustavni i pravni poredak. Utvrđivanje jasnih sankcija i obezbeđivanje prava građana su od vitalnog značaja za demokratsko društvo.            Način usvajanja i primene ove strategije tiču se procedura političke komunikacije. To je naročito bitno za utvrđivanje fer pravila političke igre.            Politička strategije se usresređuje ka razvitku privrede. Važna stavka ovog dela je transformacija iz društvene u privatnu svojinu.            Najvažniji resurs ove strategije je politička moć, a cilj je dobra vladavina. 

16. Civilna strategija demokratskih promena: 

8

            Civilna strategija počinje od društvene osnove i ide odozdo na gore. To je stretegija zahteva. Samim tim osnovni akteri su građani, kao širok osnov društvene mobilizacije.            Društveni nivo je onda predominantno lokalni. Jaka lokalna samouprava je jedan od ključnih preduslova za ovo.            Predstavnici ove strategije su nevladine orgenizacije (NGO). Polje delovanja na koji ovi predstavnivici žele da utiču jeste sistem vrednosti. Liberalno-demokratski korpus vrednosti je predominantan u njihovim ciljevima.            Oblast regulacije je vladavina prava i odbacivanje arbitrarne političke kulture.            Način delovanja je usmeren ka demokratskoj javnosti.  Politička kultura je ta koja determiniše koliko će se ovo i prihvatiti, ali nju ujedno i oblikuje delanje ove strategije.            Usmerenost ove strategije ide ka opštetem povećanju životnog standarda, koji su vezani za ekonomiju, ali mogu biti i za neke subsidijarne pojave (npr. ekologija). Slobodno tržište umnogome pomaže ostvarivanju ovoga.            Najvažniji resurs je socijalni kapital, i sprečavanje „odliva mozgova“.            Osnovni cilj je izgradnja civilnog društva kao dela dobro uređene zajednice. 

17, 18. Društveni pokret - pojam i elementi za definiciju:             Autor koji je prvi pokušao da celu političku sociologiju zasnuje na pokretima bio je Rudolf Heberle. Za njega su društveni pokreti pre svega izraz nezadovoljstva koje teži menjenju ključnih institucija.            Sličnu defeiniciju, samo u skladu sa marksističkom klasnom borbom daje nam i Alan Turen. Postoji nekoliko elemanata koji razlikuju društveni pokret od rugih pojava: kolektivna akcija, dobrovoljnost i otvorenost, stav prema promeni, masovnost, društveni konflikt, interesna osnova okupljanja, nezadovljene potrebe, javnost delovanja, spontanost, elastičnost i društvena zanačnjost problema.            Društveni pokret je onda kolektivna i dobrovoljna, javna, masovna, često spontana akcija ljudi, koja nastaje iz nezadovoljstva, izražava sukobe interesa, pokreće rešavanje značajnih pitanja i stremi promenama. 

20. Blumerova teorija pokreta:             Herbert Blumer je predstavnik simboličkog interakcionizma u bihejvorističkoj sociologiji. Za Blumera društveni pokret je kolektivni pokušaj da se uspostavi nov poredak života. Dakle osnovna motivacija građana proizilazi iz nezadovoljstva postojećima stanjem i verom u bolju budućnost[4]. Za Blumera, postoje tri vrste pokreta: opšti društveni pokreti, posebni društveni pokreti i društveni pokreti izražavanja.            Opšti pokret je npr. radnički. Ovi pokreti operišu sa kulturnim nanosima ili strujama postepeno menjajući dominantne vrednosti. Sa nadolaskom tih struja, ljudi postavljaju i drugačije zahteve i interese, koje proizilaze iz probuđenog nezadovoljstva. Ovakvi pokreti su često neorganizovani, disperzovani i bez etabliranog vođstva sa samo generalnim smernicama. Mase su dominantne u ovim pokretima, a često se diskusije i rasprave pojavljuju kao sredstva opštenja.

9

            Posebni pokreti se javljaju nanosom struja opštih pokreta. Oni su mnogo fokusiraniji na specifične vidove nezadovoljstva. Humanitarni pokret je primer ovoga. Posebni pokreti mogu biti reformski i revolucionarni. Ovakav pokret ima jasnu strukturu, organizaciju i vođu, sa jasnim ciljevima i orijentacijom. „Mi-svest“ dominira članstvom pokreta.  Postoje određene faze ovog pokreta i to: društveno nezadovoljstvo, društvena uzrujanost, uzbuđenje, faza formalizacije, faza institucionalizacije pokreta. Mehanizmi i sredstva su: agitacija, razvoj esprit de corps, razvoj morala, formiranje ideologije, i razvijanje operativnih taktika. Esprit de corps je osećaj pripadnosti pokretu, kao i unutrašnja solidarnost kroz intra/ekstra relacije, neformalna udruženja, i ritualnu participaciju.            Ekspresivni pokreti ne teže menjanju društva i to su npr. religiozni i modni pokreti. 

21. Smelersova teorija pokreta:             Smelers započinje teoriju pokreta sa objašnjenjem teorije kolektivnog ponašanja i njegovim razlikovanjem od samostalnog i grupnog delanja, kako u veličini tako i u psihologiji.            Postoji nekoliko oblika kolektivnog ponašanja: panika, pomama, masovni hirovi, pomodni talasi, finasijski bum, religiozna buđenja, neprijateljski izliv, normativno i vrenosno orijentisani pokreti. Samo poslednja dva imaju oblik društvenog pokreta, dok su ostali oblik socijalne ekspolizije.            Normativni pokreti imaju za cilj ponovno uspostavljanje opšteprihvaćenih društvenih normi, kroz nove zakone, običaje, udruženja i sl. To su npr. radnički, mirovni, i dr. pokreti.            Vrednosno orijentisani pokreti teže uspostavljanju novih vrenosti, bilo one svetovne ili profane. 

23, 25. Klasifikacija pokreta; Vrste novih ili alternarivnih pokreta:             Pokreti mogu biti emancipatorski ukoliko teže povećanju obima polja ljudske slobode, ilineemancipatorski ukoliko se zalažu za sužavanje.            S obzirom na sadržaje i nosioce mogu biti klasni, politički, nacionalni, populistički, rasni, verski, kulturni, omladinski i dr.            U odnosu na teritoriju mogu biti regionalni, nacionalni, i internacionalni.            S obzirom na odnos prema promenama mogu biti revolucionarni, reformistički, konzervativni, i reakcionarni.            Pod klasičnim pokretima se najčešće podrazumevaju pokreti karakteristični za XIX i prvu polovinu XX veka. Najbitniji je radnički pokret.            Novi društveni pokreti nastaju 60tih godina XX veka. Oni su prvenstveno usmereni ka društvu i pojedincima, koncentrišu se na jedan problem, ne moraju biti vezani za institucije, najčešće su nenasilni, imaju nov „dopadljiv“ imidž.            Vrste novih pokreta su: ekološki, studentski, kontrakulturni, neofeministički, mirovni, antinuklearni, pokret za alternativnu energiju i ekonomiju, pokret za autonomiju, za alternativnu medicinu, ravnopravnost manjinskih seksualnih grupa, religijski, i dr[5]. 

10

26. Novi pokreti: strukturalna karakteristika modernosti:             Tom Botomor smatra da su pokreti proizvod modernog doba. U pokretima se artikuliše rasuta socijalna enargija u precizno formulisane zahteve.            Pogodan prostor za nastanak pokreta je demokratsko i otvoreno društvo, iako oni nastaju i u okviru diktatura. Pokreti su finalni rascep između političke države i civilnog društva, ali i most između njih. Naravno ne treba po analogiji donositi zaključke da su pokreti okrenuti samo ka demokratiji, čemu je primer fašizma odgovarajuć. Ipak mnogo je češći primer kada u totalitarnom režimu koji spolja deluje stabilno, odjednom izbije ogromna energija socijalne  mase i sruši takav sistem. Primer koji objedinjuje i prvi i drugi stav je Homeinijev pokret u Iranu, koji je zbacio šahov režim, ali zapao u politički sistem verskog fundamnetalizma.            Na osnovu nekih teoretičara kakav je Gramši, može se izvući zaključak da su društveni pokreti organski produkt savremenog društva, a ne konjuktivna, privremena pojava koja prestaje sa postojanjem po obavljanom cilju. Tako Agneš Heler daje tezu da društveni pokreti uvek nastaju iz nezadovoljenog sistema potreba, što je ujedno i snažna veza i mobilizatorska snaga angažovanih masa. Iako takvih potreba ima, ipak su želja za slobodom i demokratijom najbitnije. To je jako prisutno u modernom društvu sa razvojem informacionog sistema, koji omogućava široku participaciju građanstva. Sa druge strane razvoj istih dozvoljava sve veću dominaciju i manipulaciju masama od strane vodećih elita moći. Čovek je sve više podstaknut na alijenaciju, pa stoga postoji prirodno svojstvo da se on vrati na prvobitno stanje. Na ovo se nadovezuje i nezadovljastvo delanja političkih institucija. 

27, 28, 29. Opoziciona politička kultura; Traganje za identitetom; Pokreti i anti-pokreti:             Političke partije, političke institucije i akteri, ne mogu da zadovolje sistem osnovnih potreba čoveka iz objektivnih razloga. S tim u vezi postoji i potreba za jačanjem civilnog sektora, naročito pokreta koji će se baviti jednom konkretnom stvari. To je ujedno i negovanje opozicione kulture koja je protiv hijerahijskog poretka stvari, političkom profesionalizmu i krutosti,. Sa te strane posmatrano pokreti nisu ništa drugo do povratak neposrednoj demokratiji i društvenog angažovanja ljudi.            Agneš Heler nam ujedno sugeriše da društvo u kome je čovek predominantno nezadovoljan je ono društvo koje ima neograničene potrebe. Takvo društvo je onda identiteno neizdefirencirano, pa društveni pokreti imaju bitnu ulogu obilkovanja tog identiteta. Tako npr. u naše doba se ponovo rađaju mnogi religijski pokreti, sekte, ali i nacionalni pokreti, za rasnu jednakost, ili kulturnu autonomiju.            Pokreti se danas uglavnom karakterišu kao progresivni, demokratski i levo oreijentisani. Ipak prećutkuje se da ponekada demokratski i emancipatorski pokreti upošteno, ne moraju biti progersivni. Tako Hana Arent nam daje primer „totalitarnih pokreta“ kao nazadnih i reakcionih. Samim tim uvek treba voditi računa o programskoj orijentaciji pokreta (progresivna/regresivna). Tako nacionalistički ili etnički pokreti trećeg sveta su svakako progresivni, ali to se ne može reći za one pokrete koji su separatistički ili zagovaraju rasnu segregaciju. Samim tim svaki pokret ima i svoj anti-pokret. Tako su anti-pokreti najčešće regresivni, i aktiviraju se u dobima društvenih kriza. 

11

30, 31. Ofanziva novog konzervatizma i desnice; Defanzivni ili ofanzivni karakter novih pokreta:             Periodi tranzicije zbog rekonstruisanja društva su često periodi socialne napetosti i konflikata. Kao vid nezadovoljstva javljaju se pokreti koji žele da odustanu od takvog kursa rekonstrukcije i pređu na onaj konzervativniji koji ceni red, rad, disciplinu. To su neokonzervativni pokreti, koji idu od liberalnih, preko nove desnice, i antikomunizma.            Ovi pokreti često redukuju državu blagostanja, i vraćaju se slobodama koje donosi otvoreno tržište. Problem sa ovim jeste ukidanje mnogih socijalnih prava. Povratak patrijahalnom sistemu vrednosti je takođe prisutan. Prednost desnice nad levicom, kako ističe Habermas, je barem za sada taj što oni nude konkretna rešenja za konkretne probleme.            Habermas takođe pravi razliku i između ofanzivnih i defanzivnih pokreta. Oni se razlikuju na osnovu pristupa integraciji- sistemskoj ili socijalnoj, a koji se opet oslanjanju na dva ključna faktora sistema- novac i moć. Sistem se dalje može razlikovati kao poredak i svet života, a poredak ima za cilj da dominira nad životom. U ovom procepu se javljaju pokreti koji ujedno povezuju ova dva dela sistema, ali i brane život od kolonizacije poretka. Samo oni pokreti koji teže sticanju i osvajanju novih prava su ofanzivni (kao npr. feminisički), dok ostali koji sprečavaju tu kolonizaciju su defanzivni. 

32. Novi pokreti i globalna kriza:             Društvena kriza je osnovno okruženje, ali i proizvod delanja društvanog pokreta. Tako je npr. strukturalna kriza kapitalizma dovela do pojave novih društvenih pokreta, ali je i samo „društvo izobilja“ proizvelo pokrete kao način artikulacije interesa.            I sam uspon društvenih pokreta se odvio u krilu velike društvene krize 1968. godine, naročito predvođen studentskim pokretom. Takođe velika ekonomska kriza od 1972-74. godine je umnogome uticala na pojavu i formatiranje pokreta. Samim tim dolazi se do zaključka da su pokreti proizvod krize kraja prosperitetnog perioda kapitalizma. Naravno nije kriza delovala uvek u istom pravcu formiranja pokreta. Takoje npr studenski pokret izgubio na značaju, ali su vaskrsnuli neki stari pokreti i to u svom neo-oliku. Takav je neofeministički, neokonzervativni, neonacionalistički, itd.Jeadn od predominantnih novih pokreta je i ekološki pokret. Stranke zelenih postižu već dve-tri decenije jako dobre rezuletate a zauzimaju i bitne sistemske pozicije. Takođe aktiviranje pokreta kakav je ekološki, znači da se polja akutnih kriza (sistemskih) sužavaju, pa su pokreti nužno preorijenisani na neke druge teme (humanirarni rad, mirovni pokreti, ekologija). 

33. Ishod krize i perspective pokreta:             Svaki društveni pokret mora imati svoju utopijsku viziju ukoliko ne želi da postane racionalno oruđe onih koji su žedni moći. Društveni pokret prestavlja oživljavanje ideje delatne utopije. Ernest Bloh je naročito razradio ovaj pojam dosežne utopije. Ona je za njega kao nada, nešto što je imanentno čovekovom biću. Zato je socijalna utopija uvek povezana sa stvarnošću,

12

jer bez nje ne može ni da se implementira, a kamoli ostvari. Stvarnost uvek mora biti polazna osnova građenja svake utopijske slike.Bloh nam od socijalnih utopija izdvaje utopije slobode koje oličava Mor, i utopije reda koje oličavaKampanela. Prva pokušava da društvo učini demokratskijim, a druga da napravi autoritarnu sliku besprekornog funkcionisanja društva. To je razlika izmađu emancipatorskih i totalitarnih stremljenja.Totalitarne utopije gladeju da nametnu projekciju budućnosti, a u tome nema slobode,zaključuje Agneš Heler. Danas postoji generalni strah od utopija- svaka je u suštini totalitarna jer kroz socijalni inženjenrig pokušava da nametne socijalnu entropiju.            Ovakav stav najčešće potiče iz postmodernističkih pera, mada ni neomarksisti nisu daleko od ovog stava. Još je Markuze označio kraj utopijama. To dovodi do zaključka da se pesimizam uvukao duboko u strukture, što teorijske misli, što praktične delatnosti (kroz buđenje neokonzervativnih struja). Ipak utopija još ima svoju svrhu, i danas ona sve više postaje zamena za ideologiju.            Majnhajm nam poručuje da su utopija i ideologija dva zasebna tumačenja sveta proizašla iz misli jednog sloja- inteligencije. Iz ovog stava, da je svet oko nas projekcija naše misli, dolazi se do zaključka da su i pokreti deo te projekcije. Zato je problematika sagledavanja sveta oko nas vezana za to kako ćemo ga mi odrediti. Upravo iz tog razloga naši interesi igraju veliku ulogu, a ideologija im je glavni produkt, gde je on oblik svesti određene društvene grupe ili klase. Povezano sa vlašću, ideologija je najčešće težnja da se ostvari neki opštedruštveni interes. S druge strane ideologija se retko odnosi na samo društvo (koliko na vlast). Projekcija svesti koja želi da odredi društvo jeste utopija. Utopija je uvek stremila idealima pravde i moralnog savršenstva, kao i istine. Pokreti su zato mnogo bliži utopijama nego ideologijama, koje su više vezane za političke partije. Trensformacije utopije u ideologiju, ili ideologije u praznu utopiju su takođe moguće. Prazna utopija tako nije ništa drugo do projekcija statusa quo u budućnost- bez promena. To je stanje kada nastupa politička paraliza, a cveta ideologija.             Veze izemđu realnosti i utopije se najbolje očitavaju u periodima društvenih kriza. Za Karla Kosiska društvena kriza dok ne dobije dimenziju političkoga i nije prava kriza. Kako u osnovi ovoga može biti podrivanje moralnog sistema, ili vrednosti, a što znači gubljenje orijentacije, onda je najakutnija kriza ona vezana za utopijsku energiju. Helerova upozorava da u društvenim krizama bez kompasa utopije čovek je izgubljen. Tako se i dešava za vreme istih da se granice realnog sve više pomeraju ka utopiji, što dokazuju revolucije. Zato su studenti ’68. god i imali parolu „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.            Dve dominante utopije u posleratnom periodu u svetu su bile one vezane za socijalističku državu na Istoku, i državu blagostanja na Zapadu. Energija i jedne i druge utopije potiče iz iste osnove- sveta rada.  Ipak danas kao da te snage rada posustaju, kako kroz stvaranje novih postkomunističkih društva, tako i kroz menjanje logike proizvodnje na Zapadu pod sve većim eko-pitiscima. Danas utopija napušta radnički pokret seleći se na nove sfere interesovanja, kakve su marginalizovane grupe.            Bitna odlika utopije jeste ta što se okreće ka novome, pa je lako prihvaćena od novih društvenih pokreta. Ipak, ti pokreti najčešće fragmentiraju utopiju- ona nije sveobuhvatna, već konkretno usmerena. Zato je možemo nazvati utopijom alternativnih društvenih mogućnosti. Takva utopija je utopija sveta života u habermasovskom smislu. Jedna od glavnih deviza ovoga je „deluj lokalno, misli globalno“. Ova utopija se ne odnosi nužno na politički vrh, koliko na sistem vrednosti političke kulture, podrivajući status quo. Ona je radikalna, ali ne i

13

revolucionarna. Takva utopija je uvek otvorena, i ne najvaljuje miran i srećan kraj. Ona nikada ne iscrpljuje do kraja stvaralčke potencijale društva.  

34, 35, 36. Odnos radničkog pokreta i novih društvenih pokreta; Stvarne i prividne razlike između starih i novih pokreta; Univerzalni a ne partikularni:             Osnovna razlika između starih i novih pokreta je u sferi delovanje- nove interesuje sfera života, a stare sfera poretka. Tako se dešava da i novi pokreti kritikuju stare. Ipak savremeni radnički pokret ima sve tešnje veze sa drugim novim društvenim pokretima, i kroz podrivanje samog jezgra kapitalističke logike, postaje jedan od glavnih emancipatorskih snaga savremenog društva. Ipak sam pluralitet novih pokreta otkriva jednu dihotomiju- samo političke partije mogu biti nosioci političke revolucije, a samo masovni pokreti mogu ostvariti sociojalnu revoluciju.            Razlog pluraliteta pokreta za socijalnu emancipaciju je taj što danas promene iziskuju izlazak iz okvira klasnih sukoba zasnovanih na proizvodnji. To i dalje uključuje radničke pokrete, ali traži i dodavanje novih. Kod tih drugih pokreta, kakav je recimo mirovni, klasna struktura je čak disperzovana i presečena, pa u njima učestvuju svi- od najsiromašnijih u latinskim favelama, do holivudskih zvezda i velikih državnika. Samim tim klasni sastav ovih pokreta je hibridan, pa i ne može biti determinišući. Kada su u pitanju konfliktne sfere, za razliku od radničkog koji je determinisan oblašću proizvodnje, tu su novi pokreti okrenuti ka nekim drugim poljima- npr. životnoj sredini. Oni prevazilaze klasične metode reprezentativne demokratije budući da se ona pokazala neefikasnom u arikulaciju ovih problema. I na kraju, radnički pokreti su odlikovani čvrstom organizacijom i jedinstvom. Kod novih društvenih pokreta prednost ima spontanost i mrežno organizovanje. Time se pokazuje da se ceni bogatstvo ličnosti a ne „mi-identitet“.            Ipak postoje i neke zablude i stereotipi kao što je onaj da je radnički pokret univerzalan, a novi pokreti su partikularni.Tako neofeministički, ekološki i mirovni pokreti se bave i te kako univerzalnim temama. Oni teže menjanju celine stavova društva, a ne samo pojedničnom kompenzacijom. Druga zabluda je da samo radnički pokrweti imaju direktan uticaj na vlast. Danas su novi društveni pokreti sve češći kanal arikulacije interesa građanstva u Zapadnim demokratijama. I na kraju tu je Habermasova zabluda da su novi pokreti isključivo defanzivnog karaktera[6]. Pitanja koja ovi pokreti pokreću su pre ofanzivnog, nego defanzivnog karaktera. 

37, 38, 39. Kulturni raskid ili nova politizacija; Antitehnokratsko usmerenje novih pokreta; U potrazi za individualnim i kolektivnim identitetom:             Postoji podela društvenih pokreta na kulturne i političke. Prvi osporavaju postojeći društveni život, a drugi postojeću političku dominaciju. Kulturni pokreti često razvijaju kontrakulturu, a politički iznalaze nove sisteme vlasti. Ipak pomalo je nezahvalno govoriti o „kulturnim“ i „nekulturnim“ pokretima, ali i da postoji striktna izolacija kulture od politike. Drugim rečima nema tog pokreta bez političkog stava i kulturne orijentacije.            Danas se identitet pokreta pre može utvrditi kroz proučavanje efekta „generacijskog jaza“. Tako su u novim pokretima nove generacije koje potiču iz društva izobilja. Prosečni aktivista pokreta ima oko 35 godina. Time je dovoljno određena kulturna orijentacija, a politička

14

se može videti kroz prvi veliki novi pokret- studentski. Studenski pokret kroz svoj hipi karakter već dovoljno pokazuje kulturni bunt protiv namentutog potrošačkog društva. S druge strane iako usko orijentisan, ovaj pokret je praktično pokazao kroz zahteve za promene sistema obrazovanja na univerzotetima, u kom pravcu treba da ide demokratizacija društva. Slična je i situacija sa ekolokoškim pokretom koji ne samo što povezuje različite ljude različitog usmerenja, već oštro kritikuje rasipničku kulturu i eksploatatorsku ekonomiju savremenog društva. Od posebnog je značaja i uspon partija zelenih u evropskoj parlamentarnoj praksi.            Pored ovoga, Alen Turen smatra da su pokreti u celini antitehnokratsko orijentisani. Oni ostvaruju pravo na samoupoznavanje čineći znanje dostupnim i transparentni. Tako je eko-pokret ukazao na razorne moći industrijkog društva dovodeći u pitanje paradignu o naučnotehičkom progresu. Antinuklearni pokret je možda u ovoj sferi najdominatniji. On je čak i protiv upotrebe nuklearne energije zarad mira. Za njih je ona simbol destrukcije, autoritrizma, i zaleđene društvene hijerahije (sve potiče iz neophodne kontrole nuklearne proizvodnje). Zato Turen zaključuje da su pokreti glavni instrument prelaza od kluturnog osporavanja na socijalanu i političku borbu, koja može dovesti do redemokratizacije Zapada.             Opšte je mesto da je u savremenom društvu nastupila kriza, kako kolektivnog tako i individualnog identiteta. Smatra se da je država blagostanja, kroz svoj sistem kontrole ušla u sve pore društva, postajući skoro totalitarna. Potrošačka kultura koju ona nameće i od koje se hrani je sve više u padu zbog ekonomske krize i nezaposelnosti. Samim tim se javljaju novi društveni pokreti kao način povratka identiteta onih koji su se negde zagubili. Takvi pokreti često nude samopomoć i alternativne vidove života. Često su to sekte, ali i oni koji se opredeljuju za direktnu nasilnu akciju. Geotoizacija ovih grupa, i to na samostalnu inicijativu, nije redak pojam. Često je njihova glavna parola „uzmimo naš život u naše ruke“. 

40, 41. Turenova koncepcija društvenih pokreta; Kritika Turenove koncepcije:             Alan Turen je možda najznačajniji sociolog koji je pokušao da zasnuje celokupnu sociologiju na društvenim pokretima. Turen svoju analizu započinje kroz odbacivanje teze da je doba društvenih pokreta završeno. On to temelji na razlikovanju tri etape u novovekovnom razvoju društva: trgovačko društvo (pokret za prava i slobode građana), industrijsko društvo (radnički pokret), i postindustrijsko društvo (novi društveni pokreti). Postoje tri teme oko kojih se vrti svaki od ovih pokreta: sloboda, društvena pravda, samoupravljanje.            Za Turena, društvo je samoproizvodeća kategorija, u kojoj su akcija i društveni odnosi najvitalnije fukcije. Društveni odnosi su uvek odnosi moć i predstavljaju prostor izgradnje društva. Samim tim u njemu se odvijaju i konflikti koji se tiču kontrole istoriciteta (rad, institucije, investiranje, i kulturne modele).  Klase su glavni interesenti za ovu kontrolu. Samim tim društveni pokreti su organizovano kolektivno delanje putem koga se u određenoj konkretnoj istorijskoj celini klasni akter bori za društveno rukovođenje istoricitetom. Samim tim pokreti su centralne pokretačke sile društva. On čak nisu ni znak krize i napetosti društva, već stanje normanosti.            Društveni pokret je uvek dvostruki odnos- prema protivniku protiv koga se bori i prema ulozi za koju se bori. Tri su bitna obeležije pokreta: identitet, suprotnost, totalitet (u ime koga, protiv koga, gde). Pokret je uvek vid društvene borbe u kojoj se sukob odnosi na celinu

15

društva, i nema pokreta bez negativne dimenzije (iako se on nikada na nju ne svodi). Dakle pokret nikada ne sme samo da razara sistem, ali ni da se svede na deo sistema.            Od klasične marksističke koncepcije Turen se razlikuje po shvatanju da je klasna borba društvena borba, odnosno ona nije usmerena samo protiv vlasti. Takođe, ovako koncipirani pokreti imaju i svoja kulturna usmerenja. Samim tim, postoji i izvesni pomak u problemima društva oko nas. Tako dominantan kategorijalni problem društva nije više u eksploataciji nego u alijenaciji.  Društvo kao takvo onda nije društvo protivurečnosti, već društvo sukoba, odnosno do promena ne dolazi onda kada nešto „ne štima“ već su promene konstantne kroz delovanje pokreta. Ako je to tako, onda mraksističkog prevazilaženja ni ne može biti, već mogu postojati samo alternative. Turen to pravda da se pokret uvek bori za neko alternativno polje kulturne egzistencije, koje ne mora nužno biti progres (koji je nužan u prevazilaženju). Samim tim i klasični radnički pokret u postindustrijskom društvu doživljava svoj suton, i zamenjuju ga novi pokret. 

42, 43. Feminizam kao dvostruki protest; Odnos klasičnog i novog feminizma:             Feimizam i neofeminizam se rađaju u sličnim društvenim uslovima- u vreme radikalnog revolucionizma. Začetci feminizma se nalaze u Francuskoj revoluciji kada je Olimp de Guž sa istomišljenicama napisala Deklaraciju o pravima žene i građanke, kritikujući tako revolucionare. Naravno završile su na giljotini. Neofeminiskinje nisu bile gljotirane, ali su se rodile u okvirima studentski protesta 60-tih godina 20. veka.            Neofeminizam je u međuvremenu evolvirao od pokreta koji je bio proizvod seksualne revolucije do pokreta koji preuzima palicu obrazovanja novih pokreta od studentskog. Nove feminstkinje su krenule putevima dvostruke kritike: i patrijahalnog društva i muške dminacije u levici.            Feministički pokret je u ključu podele na stare i nove pokrete prisutan i u jednima i u drugima. Samim tim može se zaključiti da je to opšti pokret. Ipak određene metodske i sadržinske razlike postoje između starog i novog feminizma. Naravno osnova borbe je ista- ukidanje razlike po polu, aktivizam i mobilizacija žena. Uta Gerhard nam daje dobru komparaciju ova dva pokreta. Tako po njoj novi fem. nema institucionalizovano vođstvo niti strukturu, više stremi autonomji i samoupravi žene, bori se protiv birokratizacije i negativnih uticaja industrijskog rasta i na kraju ima radikalnu kritiku tradicionalne podele rada. Takođe, Blaženka Despot nam daje objašnjenje da promena između starog i novog feminizma je u suštini promena u pojmu emancipacije. Tako u klasičnom pokretu feminizam se manje više svodi na pokret za građanska prava. Neofeminizam zahteva dve vrste emancipacija: od države i vlasti uopšte, i od volje za moći. Samim tim se novi feminizam ograđuje i od ciljeva koje je postavljao klasični. 

44. Tri faze u razvoju neofeminizma:             Prva faza- eksplozivni uspon. Ova faza traje od početka 60-tih do sredine 70-tih godina 20. veka. Tada dominiraju tri plana akcije: u pogledu sadržaja i usmerenosti, novi organizacioni oblici, i novi metodi. Tada feminiskinje se preoprijentišu u svojim zahtevima na osnovu slogana

16

„lično je političko- privatno je javno“. Organizaciono počinju da se formiraju prvi ženski centri ali počinje i horizontalno delanje na nacionalnom planu. Takve grupe imaju za cilj podizanje svesti žena  pokrećući mnoga društvena pitanja. Tako na konferenciji Pokreta za oslobađanje žena 1970. godine formuliše se varijetet ciljeva od onih socijalnog karaktera, preko ukidanja podele rada, do tolerancije marginalizovanih (lezbejskih) grupa. Što se tiče političkog dejstva žena, takva strategija je utvrđena 1972. u Frankfurtu na prvom saveznom kongresu žena Zapadne Nemačke. Tada se propagira solidarnost a odbacuje autroitarizam i muška dominacija. Što se iče metoda, prve su bile one simboličkog karaktera kakav je spaljivanje grudnjaka, a kasnije su uvedeni principi samoiskustva i samopomoći.            Druga faza- razvoj feminističke kulture. Ova faza traje do sredine 80tih godina 20. veka. Tada feministkinje počinju da se angažuju u na drugim poljima, kao što su nauka, obrazovanje i kultura. To je prvenstveno značilo emancipaciju pitanja medicinskog tretmana žene, zatim ustanak protiv nasilja nad ženama, porodici i društvu uopšte, kao i antitrafiking žena. Tada se rađaju i tzv. ženske studije. Časopisi, publikacije, i naučni radovi takođe karakterišu ovu fazu.            Treća faza- zastoj pokreta. Od sredine 80tih počinje zastoj fem pokreta. Nove generacije devojaka se jednostavno ne interesuju za ovakve probleme, ali dolazi i do sukoba u samom pokretu (npr. majke i žene bez dece, ili lezbejke protiv heterožena). Takođe uspon neokozervativizma i povratak tradicije je umanjio uticaj feministkinja na društvo. Tako npr. je pravo žene na abortus mnogim delatnosima pro-life pokreta osporeno, čak u nekim zemljama i ukinuto. Sam fem pokret mora da razreši neke protivurečnosti unutar sebe- mora da se izjasni da li je za jednakost ili različitost, da li treba angažman žena da bude sa i bez učešća muškaraca[8], i da li je ovaj pokret političan ili nepolitičan (da li želi učešće u vlasti kroz obrazovanje partije ili ne). 

45, 46, 47, 48. Mirovni pokreti posle drugog svetskog rata; Pokret protiv atomske bombe; Pokret protiv rata u Vijetnamu; Treći mirovni talas:             Iako za vreme II svetskog rata nije bilo značajnijih mirovnih pokreta, vladao je konsesus da je rat protiv Hitlera nužan i pravedan. Ipak ne samo nacistički zločini već i promocija nove vrste naoružanja- atomskog, su bitno obeležile posleratni period. Takođe, započinjenje Hladnog rata i neprestalno zveckanje atomskim oružijem i probama s kraja 1940tih i početkom 50tih su inicirale stvaranje novih mirovnih pokreta. Zabrinutost je naročito dolazila od zemalja Trećeg sveta na čijoj se teritoriji isprobavalo oružije, ali i od zapadnih naučnika. Tako su Albert Ajnštajn i Bertand Rasel bili inicijatori Pagvaškog pokreta koji je mobilisao naučnike u mirovne svrhe.            Sredinom 50-tih godina, posle Staljinove smrti, dolazi do formiranja i prvih akcija Anti-nuklearnog pokreta. Na maršu od Londona do Aldermastona je prvi put nošen poznati simbol nuklearnog naoružanja. Ovaj period se formalno završio 1964. godine kada je oformljena Međunarodna asocijacija za istraživanje mira. U SAD-u su se 1957. formirala dva pokreta od značaja i to Nacionalni komitet za razumnu nukleranu politiku (SANE) i Nacionalna akcija protiv nuklearnog oružija. Ta godina je inicirala i nastanak drugih pokreta na tlu Evrope, jer je u njoj testirana hidrogenska bomba na Božićnim ostrvima u Pacifiku. U Britaniji je pokret CND sstavljn mahom od levičara bio veoma uticajan. U Nemačkoj je ovaj pokret bio jak zahvaljujući delanju protestantske crkve. U Japanu je najstao najuticaniji pokret. Taj pokret je formiran 1955.

17

pod nazivom Gensuikyo. Po uticajm brojnih protesta, japanski premijer Sato je 1967. formulisao tri principa politike nuklearnog nauružanja: ne proizvoditi, ne posredovati, i ne unositi u Japan.            Drugi talas mirovnih pokreta je formiran 60tih godina protiv rata u Vijetnamu. Ipak ovaj pokret se uvek provlačio kroz šire socio-kulturne proteste. Tako je on u SAD-u u početku bio deo Studenskog pokreta do početka 70tih. Taj protest je započeo na Berkli Univerzitetu i proširio se dalje sa kulminacijom u Francuskoj. Drugi uticaj na pokret protiv rata u Vijetnamu dolazi od kontrakulturnog hipi pokreta. I treći dolazi od crnačkog pokreta za slobodu i prava. Sve ovo dovelo je do toga da se ovaj pokret vremenom transformiše u Novu Levicu čiji je najveći glasnogovornik bio Herbert Markuze. Ipak, postojao je i tzv. Komitet za Vijetnam, formiran sredinom 60tih koji je svoj protest započeo tako što nije želeo da plaća porez za vijetnamski rat. Kasnije je na univerzitetu u Mičigenu uvedena teach-in metoda borbe- držanje predavanja, debata, seminara protiv rata u Vijetnamu. Ovome se 1966. pridružio i Martin Luter King. Senator Viljem Fulbrajt, zatim Džon Galbrajt, i mnoge druge ličnosti su počele da sumnjaju u potrebu za ratom. Početkom 70tih sa maskrom civila u četvrti Mi Laj, počinju i širi protesti stanovništva protiv rata. Ovome se pridružuju i veterani rata. Pokret je izgubio na značaju posle potpisivanja mira 1973. godine.            Ipak, Novi mirovni pokreti koji se javljaju od 1979-1987. godine su bili i najuticajniji i najmasovniji. Direktni povodi za nastanak ovih pokreta su bili odluka SAD-a i NATO pakta da postavi nove raketa sa nuklearnim bojevim glavama na tlo Evrope, ali i invazija Sovjeta na Avganistan. Takođe i Reganova politka „Ratova zvezda“ je uticala na ovo. Tako pokreti niču u zemljama gde je bilo predviđeno razmeštanje ovih raketa V. Britanija, Z. Nemačka, Holandija, Belgija. CND je ponovo dobio na značaju u Britaniji. Prva velika inicijativa ovog pokreta koja je ujedno uvukla i neofeminstkinje bio je ženski protest pred bazom u Grinam Komonu. Druga inicijativa dolazi 1980. sa END Appeal-om, odnosno pozivom za nuklearno razoružanje. Pokreti su još nikli u Italiji, Švetskoj, Grčkoj, Poljskoj. Holandski pokret je imao najveći uspeh, nateravši vladu da odloži postavku raketa. Osnovna ideja ovih pokreta je unilateralno nuklearno razoružanje. Ipak ovo je imalo različita tumačenja- od postepenog ukidanja, do samo zamrzavanja postojećih potencijala (SAD). 

49, 50. Neformalni zakoni ekologije (Komoner); Dan Zemlje (Earth Day):             U SAD-u, 1960-te godine predstavljaju prekretnicu za mnoge pokrete, od studentskog, preko pokreta za ljudska prava, pa do ekološkog. Ekološki pokret doživljava svoj bum sa knjigom Rejčel Karson „Tiho proleće“, objavljenom 1962. Treba naglasiti da se ekološki pokret, u nešto izmenjenom obliku pojavio u Novoj Engleskoj još u XIX veku, pod uticajem pesnika Ralfa Emersona i prirodnjaka Henrija Dejvida Toroa. No, metaforična slika malog američkog gradića u kome u proleće ne pevaju ptice, a sve usled zagađanja pesticidima koje ej predočila Karsonova je masovno probudilo svest Amerikanaca. Ona se samtra majkom ekoliškog pokreta, dok se za očeve uzimaju Aldo Lepold, Pol Erlih i Beri Komoner. Aldo Leopold je formulisao teze etike zemlje. To podrazumeva da homo sapiens nije osvajač i izrabljivač zemlje, već njen punopravni građanin sustanovnik. Osnovna teze glasi: jedna stvar je sa etičkog stanovišta u redu kada nastoji da očuva integritet i lepotu biotičke zajednice. Pol Erlih se bavio problemimapolpulacionog buma predviđajući da će 2000. godine biti 6 milijardi stanovnika Zemlje. On predviđa da ukoliko se ovakav trend nastavi da će za 9 vekova na zemlju biti 100

18

stanovnika po jednom metru kvadratnom. Njegovo upozorenje se odnosi i na to da je 40% stanovništva nerazvijenih zemalja mlađe od 15 god. što znači da produktivne snage tek dolaze, ali i da takvo stanje guta sve proizvodne rezultate privrede u tim zemljama. Beri Komoner je 70ih godina dao tezu o Biosferi i Tehnosferi. Zakonitosti biosfere su: sve je povezano sa svačim, sve nekuda mora da ode, priroda zna najbolje, nema besplatnog ručka. Poenta ovih teza jeste da da pokažu kako u prirodi postoji samoregulacija sistema, dok u tehnosferi je regulacija najčešće izostavljena i linaerna.            Kada su se ova predviđanja pokazala i praktično, npr. na kalifornijskim lažama, UN su ustanovila da je 22. april dan Zemlje (1970.). Kasnije su u SADu ustanovljenje i mere praktične politike za ekologiju, na osnovu koje je nastala i EPA- Afencija za zaštitu okoline. 

51. Slučaj Evropa – od Rimskog kluba i Granice rasta do Anri Nesa i dubinske ekologije:             U Italiji su se 1968. godine na poziv industrijalca Aurelio Pečelia okupili ugledni naučnici da bi diskutovali o aktuelnim eko problemima. Tada nastaje Rimski Klub. Prvi izveštaj rimskog kluba doneo je Denis Medous sa Masačusetskog univerziteta pod nazivom Granice rasta. On se bazirao na izazovima pet činilaca: stanovništvo, poljoprivredna proizvodnja, sirovine, industrija, zagađivanje. Ipak kritičari su zamerili previše tehnokratski pristup, kao i nedovoljno rešenja za opisane probleme. Ipak zaključci su bili da će do 2020. godine biti dosegnute granice rasta, da je ovo moguće promeniti, ali da se sa tim mora krenuti odmah i sada. Sa tim se nije krenulo, pa je Rimski klub izbacio 1992. novi izveštaj „ S onu stranu granica“, u kome se smatra da je ovo već dostignuto. Ipak optimizam postoji i u ovom izveštaju, i preorijentacija ka održivom sistemu je moguća uz povećanu upotrebu nekih alternativnih vidova energije (solarna).            S teoretske strane, naročiro je bitan doprinos Andre Nesa i njegove dubinske ekologije. Po njemu postoje površni ekolozi koji se bave samo poseldicama, i dubinski, koji se bave problemima koji se ih preorijentišu sa pozicije antropocerizma na ekocentrizam. Da bi se to postiglo moraju se poštovati neki principi (njih 7).            Čovek mora odbaciti sliku sebe u okruženju, i prihvatiti sliku celine. Takva slika podrazumeva mrežnu strukturu sveta u kojima su relacije uvek povezane.            Čovek mora da usvoji biocentrični egalitarizam, odnosno da poštuje pravo svih vrsta na život.            Čovek mora da usvoji principe diverziteta i simbioze, ili načelo „živi, i pusti druge da žive“.            Ovo će najbolje funkcionisati ako se prihvati antiklasni stav.            Čovek mora da vodi borbu protiv zagađenja i iscrpljivanja resursa.            Čovek mora da se vodi načelom kompleksnosti, a ne komplikovanosti.            Ukoliko je lokalna autonomija data čoveku, toliko će on poštovati i pravo drugih na samostalnost. 

52, 53, 54. Dolazak i uspon Zelenih; Prve ekološke partije; Prvi veliki izbor Zelenih ulazak u Bundestag: 

19

            Prve zelene partije formirane su na Novom Zelandu 1972. godine, a u Evropi godinu dana kasnije i to u Velikoj Britaniji. Progam Zelene partije se zasnivao na maksimumu ekološih procesa i očuvanja sredina, nultom priraštaju, i socijalni sistem u skladu sa ovim. Prvi put je jedan poslanik zelene partije u Evropi bio iz Švajcarske i to u sazivu iz 1979. godine, a u Finskoj je prvi put za ministra ekologije izabran Pavo Havista, predstavnik zelenih.            Partije zelenih su se u Evropi formirale od 1972. do 1982, godine. Tada nastaju partije u Italiji, Belgiji, Finskoj, Nemačkoj, Švetskoj itd. Od 1983. pa do početka 90tih sledi ulazak ovih paritija u parlamente. Od 1990te i pluralističkih revolucija, zelene partije se šire i na postkomunističke zemlje.            Ipak, najuspešnija partija zelenih su oni Zeleni iz Nemačke, koji su formirani 1980. godine, a već 1983. godine su imali 22 poslanika u Bundestagu. Ova partija se formirala tokom druge polovine 70tih iz nekoliko pokreta zelenih u Zapadnoj Nemačkoj. Karakteristika ove partije jeste što je mogla da ujedini socijaliste i konzervatice, radikale i liberale. Oni su predstavljali novi kulturni izazov zapadnom potrošačkom društvu, jer su ih se ticali potpuno drugi problemi. Time su oni narušavali opšti konsensus koji je vlada u sistemu. Ingehart smatra da je to proizvod potrošačkog društva, odnosno onda kada su građani postali zadovoljni svojim egzistencijalnim stanje počeli su da vode računa o životnoj sredini. To je deo postmaterijalističke paradigme. Ofe sa druge strane, smatra da je to deo dekomodifkacije radne snage. To praktično znači da kroz razvoj tercijarnog i kvartarnog sektora, radnici gube status robe (u marksističkom smislu), pa samim tim počinju da se bore za drugačije stvari, pa time pokreti zelenih počinju da dobijaju veću podršku. Treće objašnjenje ovog fenomena se poziva na ubrzan industrijski razvoj Nemačke, koji je sa sobom doveo brojne ekološke probleme. Takođe, pojava ovih partija je tumačena kao institucionalizacija onoga za šta se zalagao studentski pokret 60-tih, a sve praćeno međugeneracijakim jazom (mladi imaju drugačije viđenje stvarnih problema). I na kraju, postoji tumačenje da je pojava partije zelenih deo krize identiteta razdvojene Nemačke, u tom smislu da je ona bila pogodno tle da se ponovo povede veliki, i ovoga puta nuklearni rat, a to se želelo izbeći orijentacjom na druge, a opet slične probleme. Po ujedinjenju Nemačke, Zeleni su uspeli da preskoče cenzus od 5% pa ih i danas ima u oba doma parlamenta.

------DOPUNA------

Institucionalne dimenzije modernosti

20

Entoni Gidens razlikuje četiri institucionalna polja modernog društva:- KAPITALIZAM – sistem robne proizvodnje; odnos kapitala i najamnog rada.- INDUSTRIJALIZAM – proizvodnja dobara posredstvom mašinerija i organizacije.- APARATI NADZORA, KONTROLE I INTEGRACIJE – danas prevazilaze sposobnosti tradicionalnih civilizacija.

Razlikujemo: direktne (u zatvorima, školama, fabrikama) i indirektne (kontrola nad informacijama);- VOJNA MOĆ (KONTROLA NAD SREDSTVIMA PRINUDE)

Dejstva ove četiri dimenzije traju bar četiri veka i suočavaju nas sa ključnim pitanjem današnjice : „kako se mogu zauzdati znajeve kočije progresa?“ GIDENSLjudi samo proizvode i svojim delovanjem reprodukuju društveni svet, ali nisu u stanju, da ga potpuno kontrolišu. GIDENS

Gidensovo stvaranje modela utopijskog realizma – odnosi se na projektovanje alternativnih budućnosti , tako da to što se za njih zalažemo može pomoći da se i ostvare. U formiranju budućih orijentacija važnu ulogu imaju društveni pokreti.Najvažniji društveni pokreti javljaju se po osnovnim institucionalnim linijama modernog društva! (To znači da se javljaju u okviru gore navedenih polja);Tako se unutar kapitalizma javljaju radnički pokreti - za njih Gidens smatra da su borbena udruženja čiji su koreni u ekonomiji i nastoje da steknu kontrolu nad radnim mestom.Unutar aparata nadzora, kontrole i integracije javljaju se pokreti za slobodu govora (ili za druga ljudska prava), te pokrete nazivamo demokratskim.

*Radnički i demokratski spadaju u klasične ili stare pokrete! Unutar vojne moći i kontrole nad sredstvima prinude javljaju se mirovni pokreti. Unutar industrijalizma javljaju se ekološki pokreti – oni preispituju industrijsku kulturu i dosadašnji razvoj.

*Mirovni i ekološki spadaju u nove pokrete!

Za temu o društvenim pokretima (naročito ekološkim) bitno je ukazati na potrebu povezivanja emancipatorske politike sa politikama života. Pod emancipatorskom politikom Gidens podrazumeva radikalno angažovanje usmereno na oslobađanje od nejednakosti i porobljenosti. Pod politikama života podrazumeva radikalno angažovanje za bolji i puniji život svih. Razlikovanje ove dve politike kao razlikovanje pozitivne i negativne slobode (slobode od i slobode za). Dakle, emancipatorska politika = sloboda od; politika života = sloboda za!

Demokratski i autoritarni lik globalizacije

Gidens „globalizacija je intenziviranje društvenih odnosa na svetskom planu“Odnos lokalizacije i globalizacije : (Deluj lokalno, misli gobalno); Kao protivteža globalizaciji jačaju i procesi postizanja lokalne autonomije, očuvanja oseobenih nacionalnih identitteta i kultura. Zato su

21

globalizacija i lokalizacija dva protivurečna ali i komplementarna međusobno povezana i uslovljena pojma.Miroslav Pečujlić (knjiga „Globalizacija, dva lika sveta“) navodi četiri talasa globalizacije:

1. Sa nastankom velikih civilizacija, širenjem religija, vojnim osvajanjima i carstvima.2. Sa početkom modernog doba, renesanse, Gutembergove mašine i otkrića novog sveta.3. Sa industrijskom revolucijiom i kolonijalizacijom4. Je savremeni talas zasnovan na tehnološkoj i informatičkoj revoluciji. Pečujlić ga naziva

turboglobalizmom zbog ubrzanog napredovanja.U turboglobalizmu dominira povezanost i međuzavisnost koja nastaje kao plod :

- Tehnološko informatičke revolucije- Stvaranja globalnog tržišta- Uticaja „zbivanja sa distance“ na život cele planete- Svesti o povećanoj međuzavisnosti- Usponamoćnih ekonomskih i političkih sila- Širenja Istovetnih organizacija života na celi svet

Pečujlić „Da li se kreće ka globalnoj demokratskoj ili autoritarnoj svetskoj državi?“

Najvažniji teorijski pristupi globalizaciji

IMANUEL VOLERSTIN (Marksistička teorija) – po njegovom mišljenju centralni pogon globalizacije je kapitalizam, tj. ekonomska dimenzija. Formulisao je tezu capitalist world-system (svetski sistem kapitalističke ekonomije). Razvoj kapitalizma doveo je do tri grupacije država: Centralnih zona razvijenih država (SAD)Peifernih zona država trećeg sveta (nerazvijena ekonomija i siromaštvo)Poluperifernih zona (arapske zemlje proizvođači i izvoznici nafte)

Volerstin je kritikovan zbog:Zadržavanja na pozicijama ortodoksnog marksizma posmatranja duštvaNaglaska na ekonomskoj dimenzijiPreširokoj upotrebi pojma globalizacije (globalizacijom označava čitav period kapitalizma)

DEJVID HARVEJ – fleksibilna postmodernost je nova, mnogo žešća i otrovnija forma kapitalizma u kojoj su nacionalna država i rad na milosti i nemilosti finansijskog kapitala.

Volerstin i Harvej su kritikovani zato što nisu primetili da je ekonomska dimenzija samo jedna dimenzija globalizacije. Pored nje, bitna je i politička koja se bazira na širenju demokratije!Prema Pečujliću projekat globalizacije sa demokratskim likom ima sledece komponente

- Preokret u odnosu priroda- duštvo (ekološki kriterijum)- Humanija globalna ekonomija

22

- Novi socijalni ugovor u svetu rada- Kosmopolitksa demokratija- Pluralizam kultura

U stanovište refleksivne modernizacije ili druge moderne spadaju

SKOT LEŠ (Ljudi su ono što kupuju) – glavna pokretačka snaga kapitalizma je konzumerizam tj. potrošnja. Po njegovom mišljenju globalizacija je pokretanje sa potrošnje dobara na potrošnju informacija, simbola...Sa globalizacijom nastupa dezorganizovani kapitalizam u kome su individue primorane da čine izbore u skladu sa svojim potrošačkim navikama, stilom života, uslovima...

GIDENS – emancipiratorne politike i politike života (objašnjeno iznad)

URLIH BEK – kosmopolitski republikanizam; globalizacija i individualizacija su dva kompementarna pojma. Razlikuje pojmoveGlobalizacija – proces kojim se umanjuje uloga nacionalniih država, koje postaju ispresecane delovanjem transnacionalnih aktera različitih vrsta. Globalitet –stanje uspostavljenog svetskog društva. Globalizam – ideologija vladavine svetskog tržišta (stanovište po kome svetsko tržište može da eliminiše i zameni političku akciju).

Još jedna njegova teza je svetsko rizično društvo. U društvu postoje tri osnovne globalne pretnje a to su : konflikti nastali obiljem, konflikti nastali siromaštvom, opasnosti od rata i oružja masovnog uništenja.

DEJVID HELD – Obrazlaže model kosmopolitske demokratije i osnovne komponente tog modela su : -potreba ograničavanja različitih sistema moći-autonomija -pravni poredak-novi sudovi koji će kontorlisati vlast-ocuvanje zajedničkog dobra-jasni principi pravde-principi nenasilnih i neprinudnih odnosa-proširen pojam građanstva

Postmodernističke teorije globlizacije

Karakteriše ih postmodernistički obrt – znači da globalizaciju čine brze promene, fragmentacija, kulturni pluralizam, relativizam...

23

Ovo shvatanje se razlikuje od uprošćenih predstava o amerikanizaciji, mekdonalizaciji itd. Zato što globalizacija kulture ne znači stvaranje homogene svetske kulture već intenzivnije povezivanje između različitih kultura.

ARJUN APADURAI razlikuje pet najvažnijih tokova u globalnoj kulturi:Etnosfera / etnoskejp – ličnosti koje konstruišu pokretni svet kao što su izbeglice, emigranti, turisti...Tehnosfera / tehnoskejp – razvoj mehaničkih i informacionih tehnologijaFinansosfera / fajnansskejp – kretanje ogromnih suma novcaMediasfera / medijaskejp – distribucija slika i informacijaIdeosfera / ajdioskejp – predstave i ideologije država

BAUMAN – Globalno bogatsvo i lokalno siromaštvo – globalizacija i lokalizacija dele populaciju u dve osnovne grupe : globalizovane bogate i lokalizovane siromašne.

Pokreti i postojeće stanje (status quo)

Pokreti koji teže da zadrže postojeće stanje stvari i očuvaju status quo nazivaju se konzervativni društveni pokreti. Oni se svstavaju u grupu nazadnih, regresivnih pokreta zato što je i stagnacija u društvenom razvoju nazadak.

Primeri SSSR-a 70tih i 80tih tokom vladavine Brežnjeva i bivše YU 70tih i 80tih u vreme Titove vladavine, i nakon njegove smrti njegovih sledbenika. U oba slučaja težilo se očuvanjz postojećeg stanja.

Olsonovo pravilo: Što je jedno društvo duže socijalno stabilno, to je u njemu teže izvesti reforme i promene.

Pokreti i poredak

Pokreti se među sobom razlikuju po svom odnosu prema poretku.Reformistički pokreti popravljaju i modernizuju postojeći poredak ali ga ne dovode u pitanje niti odbacuju. Teže relativno malim i postepenim promenama.

Radikalni društveni pokreti teže velikim promenama koje menjaju ključne političke, ekonomske ili kulturne aspekte nekog društva (primer nacionalno-oslobodilački). U ovu vrstu spadaju i revolucionarni pokreti koji teže da nasilnim putem uspostave novo društvo (kubanska revolucija).

Socio-politički i socio-kulturni pokreti

24

Društveni pokreti prema cilju delanja:Socio-politički nastoje da promene politički život, ekonomiju, socijalnu strukturu...

Socio-kulturni pokreti promovišu promene u verovanjima, vrednostima, normama, simbolima... (primer hipici). Uokviru ove vrste postoje i duhovni pokreti (mitsko-religiozni).

Dejvid Eberle razlikuje :- Transforamtivne – totalne promene u socijalnoj kulturi- Reformatorske – parcijalne promene u socijalnoj strukturi- Pokrete iskupljenja i spasenja – totalna promena individua- Alternativne pokrete – parcijalna promena individua-

Društveni pokreti prema modelu akcije: Instrumentalni – cilj je da osvoje političku vlast (pokret zelenih)Ekspresivni – preispituju vrednosti, načine života, autonomiju...

Klasični i novi društveni pokreti

Dve epohe nastajanja pokreta:I – nastanak i razvoj industrijskog i demokratskog društva – u ovoj epohi dominiraju pokreti koji se oslanjaju na klase, slojeve ili segmente društva, visoko su centralizovani i hijerarhizovani (pr. Farmerski, sindikalni, radnički pokreti) – ovakve nazivamo STARI ili KLASIČNI.

II – Postindustrijsko, potrošačko, informatičko, postomedno društvo – (primer: ekološki, nefemenistički, mirovni...) nazivamo ih NOVI ili ALTERNATIVNI.

Karl Verner Brand – u formulisanju odbrane potreba i postavljanju zahteva prednjače srednje klase jer su najviše pogođeni posledicama industrijske modernizacije. Tri osnovne skupine koje pružaju podršku novim pokretima:

- Nove srednje klase- Skupine koje su zaposlene na polju humanih usluga- Nove posleratne generacije koje su socijalizirane u uslovima materijalne sigurnosti i blagostanja;

Ronald Ingelhart – kognitivna mobilizacija – vezu obrazovanja i političkog aktivizma objašnjava ovim pojmom. Njegovo mišljenje je da u razvijenim društvima dolazi do pomeranja težišta sa materijalnih vrednosti (ekonomska sigurnost) na postmaterijalne vrednosti (bavljenje ličnošću i kvalitetom života). Ovaj koncept pomeranja naziva „Tiha revolucija“ .Ovaj koncept baziran je na dva koncepta:-Ljudi vrednuju najviše one stvari koje su retke

25

-Nečije osnovne vrednosti odražavaju u najvećoj meri uslove koji su prevladali u njegovom razvojnom periodu.

Različiti pristupi društvenim pokretima

U okviru marksističke i postmarksističke teorije razvija se klasni pristup – na društvene pokrete se gleda kao na izraze klasnih i međuklasnih sukoba.

U američkoj dr. teoriji razvija se bihejvioristički pristup – osnovni motiv za angažovanje u pokretu je sebični interes. Olosn – ljudi će učetvovati tek ako time postižu neku korist za sebe. Formulisao je costs-benefits postulat koji znači da osoba učestvuje samo ukoliko njena očekivanja (benefits) ne premaše troškove (costs).

Teorija mobilizacije resusrs – stvaranje društvenih pokreta ne zavisi od kolektivnih ineteresa već od stvaranja organizacije za mobilizaciju ovih potencijala.

Pristupi koji imaju u vidu vrednosno-ideološke faktore / činioce identiteta – kolektivna nastojanja da se pomoću pokreta uspostavi poljuljani identitet (Turen i Meluči).

Društveni pokreti i etnifikacija politike

Kod nas se u prvoj polovini 20. Veka javlajju sindikalni, radnički i rani socijalističko-samoupravni pokret. Posle Drugog svetskog rata- socijalističkiKrajem sedamdesetih i početkom osamdesetih – moderni pokreti kao što je antinuklerani pokretU devedesetim – tradicionalištički društveni pokreti, nacionalistički i popilistički.Usled raspada prethodne YU – militarni etnonacionalistički pokreti....

Četiri teorijska pristupa demokratskoj tranziciji

1. TRANSNACIONALNE TEORIJE»glavne poluge demokratskih promena su promena međunarodnih okolnosti i jak uticaj internacionalnih faktora»Semjuel Hantington i Klaus fon Bejme»najvažnije karakteristike ovog pristupa:do velikih demokratskih talasa dolazi u specifičnim vremenskim periodima, tokom i nakon radikalnih promena međunarodnih okolnostiu toku ovih promena postoji jak internacionalni demonstracioni efekat koji se još naziva i domino efekat ili snow-ball efekat – promene u jednoj zemlji pospešuju i ubrzavaju demokratske promene u drugoj.

26

2. STRUKTURNE TEORIJE (funkcionalistička objašnjenja)»naglasak stavljaju na splet neophodnih strukturalnih,pre svega, ekonomskih, društvenih i kulturnih preduslova za demok. promene.»povezuju ekonomski razvoj sa socijalnom mobilizacijom»spremnost društva za demok. promene ogleda se u postignutom nivou društveno-ekonomskog razvoja»predstavnik S.M. Lipset

3. GENETIČKE TEORIJE (teorije političkih aktera)»naglasak stavljaju na:same procese promene režimamogućnost političkog izbora demok. režimaulogu i elite i političkih aktera u promenamaunutrašnju urođenu neizvesnost tranzicije»fokusiraju pažnju na dinamiku procesa promena, pažnja je stavljena na sam proces tranzicije,a ne na konsolidaciju demokratije.»Đuljermo O’Donel i Klaus Ofe

OFEOVA ANALIZA – dva momentaPRVI MOMENAT – proces demok. tranzicije u istočnoevropskim zemljama otvorio je istovremeno rešavanje sve tri grupe promena: a) rešavanje nacionalno-državnog identiteta, b) uspostavljanje ustavnih okvira oko novih političkih sistema, c)promenu tzv. normalne politike (rešavanje problema od sfere ekonom. do socijal. problema).DRUGI MOMENAT – izražen proces etnifikacije politike. Klaus ukazuje da je ponašanje kolektivnih i individualnih katera pod uticajem etničke pripadnosti.

4. INTERAKTIVNE TEORIJE »nastoje da objasne promene nudeći i razvijajući mnogo širi i dinamičniji model i okvir razumevanja procesa demokratizacije u celini.»fokus na multidimenzionalnom i dugoročnom pristupu promenama»Naglašava važnost odnosa DRŽAVA-DRUŠTVO, i naglašava problematiku civilnog društva»Kirhajmer – teorija sputavajućih uslova i revolucionarnog proboja

Ustavno-pravne, političke i civilne promene

Darendorf priznaje da pluralistička revolucija iz 1989. godine nije donela ni jednu značajnu, ni novu ideju, već predstavlja reafirmaciju starih ideja koje se mogu svrstati u dva povezana koncepta: pojma OTVORENOG i pojma CIVILNOG DRUŠTVA. Duštvena ovlašćenja građanstva i mogućnost izbora su dva podjednako važna preduslova progresa. Darendorf smatra da konstitucionalni liberalizam i društvene reforme treba da izgrade nov savez.

27

Darendorf – TRI FAZE u periodu nakon radikalnih promena:1. period konstitucionalnih promena – kako ustanoviti ustav slobode i kako ga čvrsto usidriti. To je vreme

pravnika i traje kratko, oko 6 meseci. Sloboda ne može da se desi, ona se mora kreirati. Najvažnije je naći ravnotežu između načela podele vlasti, sa jedne strane, i sposobnosti vlade da vlada, sa druge.

2. period normalne politike – sprovođenje ekonomskih ipolitičkih reformi. Traje 6 godina, glavnu reč vode političari.

3. period stvaranja uslova na putu ka slobodi, gde ključnu rolu ima civilno društvo. Civilno društvo je sigurno uporište ustava slobode. Na civilno društvo, Darendorf gleda kao na kreativni haos organizacija, asocijacija i institucija, gde su mediji pluralistički i slobodni, a partije nezavisne od države. Za izgradnju civ. društva su posebno važne dve vrline – uljudnost i pristojnost, i oslanjanje na sopstvene snage. Za izgradnju takvog civ.društva potrebno je 60 godina. Uspostavljanje civilnog društva je jedan od ključnih tranzicionih problema.

STRATEGIJA KONTINUITETA – Nenad Dimitrijević – nastaje kao posledica a) spremnosti obe suprotstavljene strane da prihvate činjenicu da pate od deficita demokratskog legitimiteta, b) prihvatanje kontinuiteta kao strategije redukovanja rizika od potpunog političkog poraza.

Uslovi demokratske konsolidacije

Klasična šema tranzicije by Adam Pševorski:»faza konsolidacije dolazi tek na kraju tranzicionog procesa, nakon liberalizacije i demokratizacije.»PRVA FAZA - Liberalizacija započinje već u okrilju nedemokratskog režima i ogleda se u sukobu između autoritarnih vlasti i naraslog otpora civilnog društva.»DRUGA FAZA – Demokratizacija –konstituišu se nove demokratske ustanove i utvrđuju normativne osnove novog demokratskog poretka. »Demokratija se može smatrati konsolidovanom tek u trećoj fazi kada su uspostavljeni stabilni demok. sistemi i kada promene političkih formacija ne utiču na demokratski karakter vlasti.DEJVID BIČEM – u knjizi Demokratija i ljudska prava, daje 10 hipoteza o procesu tranzicije i uslovima za demok. konsolidaciju: 1.KARAKTER PRETHODNOG REŽIMA BITNO UTIČE NA IZGLEDE ZA KONSOLIDACIJU DEMOKRATSKIH PROMENA.2.NAČIN PRELAZA KA DEMOKRATIJI UTIČE NA NJENU POTONJU KONSOLIDACIJU.3.TRŽIŠNA EKONOMIJA JE NEOPHODAN, ALI NE I DOVOLJAN USLOV ZA DEMOKRATIJU4.ŠANSE ZA DEMOK. KONSOLIDACIJU SE UVEĆAVAJU SA RAZVOJEM DEMOKRATIJE.5.SPECIFIČNE FORME DELOVANJA I PONAŠANJA KLASA UTIČU NA ŠANSE ZA KONSOLIDACIJU.6.ODREĐENE RELIGIJE SU INKOPATIBILNE SA ODRŽIVOM DEMOKRATIJOM.7.DRUŠTVA PODELJENA JASNO DEFINISANIM I ISTORIJSKIM ANTAGONISTIČKIM KULTURNIM GRUPAMA IMAĆE UVEK VELIKE TEŠKOĆE U ODRZANJU DEMOKRATIJE.8.PREDSEDNIČKI SISTEMI SU MANJE TRAJNI NEGO PARLAMENTARNI.9.PROPORCIONALNI IZBORNI SISTEMI DOVODE DO MANJE POLITIČKIH RASKOLA NEGO VEĆINSKI SISTEMI.

28

10.DEMOKRATSKA ODRŽIVOST SE UVEĆAVA SISTEMOM RAZVIJENE REGIONALNE (SAMO)UPRAVE.

Civilno društvo i demokratska konsolidacija (pet paradigmi)

Postojanje civilnog društva pozitivno doprinosi konsolidaciji i trajnosti demokratije.FILIP ŠMITER – skreće pažnju da civilno društvo doprinosi konsolidaciji demokratije, ali je ne uzrokuje i ne stvara. On kaže da je civilno društvo skup samoorganizovanih grupa za povezivanje, a te grupe su : a)relativno nezavisne od javne vlasti, firmi i porodice, b)sposobne da promišljaju ali i preduzimaju akcije u odbranu ili promociju svojih interesa, c)ne nastoje da preuzmu ulogu države ili jedinice produkcije – firmi, niti žele da upravljau samostalno celinom, d) deluju u saglasnosti sa prethodno ustanovljenim pravilima. Takvo civilno društvo počiva na 4 pretpostavke:-dualna autonomija-kolektivna akcija-neuzurpacija-uljudnostŠMITER i O’DONEL – doneli zaključak da postojanje civ. društva nije uslov ni za odricanje od autokratije, ni za prelaz na demokratiju, niti samo može da donese promene režima. Tranzicija je uvek praćena procesom koji su oni nazivali USKRSNUĆE CIVILNOG DRUŠTVA.FOLFGANG MARKEL – model 5 paradigmi koje objašnjavaju osnovne funkcije civilnog društva u procesima demok. promena.1.paradigma - LOKOVA FUNKCIJA: civilno društvo kao zaštita građana od arbitražne države.2.paradigma – MONTESKJEOVA FUNKCIJA: ravnoteža između države i civilnog društva.3.paradigma – TOKVILOVA FUNKCIJA: civilno društvo kao škola demokratije4.paradigma – HABERMASOVA FUNKCIJA: civilno društvo kao kreator kritičke javne sfere.5.paradigma – PATNAMOVA FUNKCIJA: pluralistička uloga civilnog društva u produkciji civilnog kapitala.

Na značaju sve više dobijaju teorijske debate o društvenom kapitalu. Ovaj koncept uvodi PJER BURDIJE, a na važnosti mu daje ROBERT PATNAM. Društveni kapital u smislu spremnosti na civilni angažman ljudi, međusobno poverenje, uzajamnu kooperaciju itd. nije nešto što se postiže za kratko vreme. »PATNAMOVA FUNKCIJA CIVILNOG DRUŠTVA U PROIZVODNJI I UVEĆANJU DRUŠTVENOG KAPITALA, jedna je od bitnih pretpostavki demokratske konsolidacije.Osnovna deviza povećanja društvenog kapitala – SMOLAR: društvo najpre!; O’DONEL:nikad više!

Politička strategija demokratskih promena

»Ključno pitanje svih novih demokratija je pitanje postojanja jasnih strategija demokratskih promena.»Postoje dve osnovne vrste ovih strategija: političke i civilne1.POLITIČKE STRATEGIJE – strategije ponudeidu od vrha ka dnu društva – top-down strategija

29

glavni akteri su političke elite – od sposobnosti elite zavisi uspešnost formulisanja delotvorne strategije demok. promenenivo nastanka – centralna vlast – vrh društva je nivo na kojem se formulišu osnovni elementi strategije, pa je zato postojanje sposobnog političkog i državnog centra jako važno.kanali i akcije delovanja – političke partije i politički lideri – prvi uobličavaju strategiju u političkim dokumentima, a lideri je prenose javnosti.polje primene – institucije –državne i društvene; Institucije su autonomija društva i ako se unište političla vlast može da oblikuje društveno telo po svojoj volji. Zbog toga je zaštita institucija važna.oblast i sredstva regulacije – ustavnopravni poredak i promene zakona način usvajanja i primene – tiče se procedure političkog opštenja i komunikacije. Procedurama se utvrđuju opšta i konkretna pravila političke utakmice.razvojne mogućnosti – ekonomski razvoj; privatizacija svojine – akcenat je na unapređenju privrede, a da bi se to ostvarilo politička strategija propagira transformaciju državne i društvene svojine u privatnu. Osnovni cilj – razvoj tržišne ekonomije radi uvećanja kapaciteta društva.osnovni resurs – politička moć – otuda je efikasna izgradnja dobro uređene države jedan od prioriteta pol. strategije.glavni cilj – dobra vladavina – snažan parlament, nezavisno sudstvo, efikasna izvršna vlast.

Civilna strategija demokratskih promena

od osnove društva ka vrhu – bottom-up strategija – osnova je velika participacija ljudi u javnim poslovima.osnovni akteri – građani – široka participacija i aktivan odnos građana prema pitanjima iz javnog života.nivo nastanka – na kome se stvara i artikuliše druš. strategija je lokalni nivo, pa ovim strategijama odgovara decentralizovana organizacija društva.predstavnici – udruženja građana – nevladine organizacijepolje delovanja –sistem vrednosti – bitno je usvajanje liberalno-demokratskog korpusa vrednosti.oblast i sredstva regulacije – vladavina prava i pravna kultura - bitno je podizanje opšteg nivoa pravne kulture i kod donosioca zakona i kod poštovalaca.način usvajanja i komunikacije – usmeren ka demokratkoj javnosti i njenom formiranju – bitna je sloboda medija i politička kultura.razvojne mogućnosti – životni standard, slobodno tržište – podizanje ekonomsko-razvojnih sposobnosti društva.osnovni resursi – socijalni, ljudski kapital glavni cilj – civilno društvo – jer bez dobrog i čvrstog civilnog društva nema ni dobro uređene državne ili političke zajednice.

Društveni pokret – pojam i elementi za definiciju

30

»Termin društveni pokret u širu primenu je uveo Lorenc fon Štajn.»Sam termin pokret, ušao je u sociologiju i političku teoriju u 19. veku, pod uticajem razvoja mehanike. Danas taj termin ima mnogobrojna značenja.»kategorija društveni pokret spada u red ključnih pojmova kako političke, tako i sociologije uopšte»Tom BOTOMOR – društveni pokret u najširem značenju = kolektivno nastojanje da se u društvu kome pokret pripada izvedu ili spreče promene.»Rudolf HEBERLE – zasniva čitavu pol.soc. kao soc. društvenih pokreta, i smatra da su oni komešanje, nemir među ljudima, nastojanje i kolektivni pokušaj da se dosegnu zamišljeni ciljevi ili promene.»Alen TUREN – pokret = organizovano kolektivno delovanje putem koga se u određenoj konkretnoj istorijskoj celini klasni akter bori za društveno rukovođenje istoricitetom.Osnovni elementi za određenje i razlikovanje društvenog pokreta od drugih društvenih pojava su:1.kolektivna akcija2.dobrovoljnost i otvorenost3.masovnost4.stav prema društvenoj promeni5.izraz društvenog konflikta6.interesna osnova okupljanja7.nezadovoljene potrebe8.javnost delovanja9.spontanost, difuznost i elastičnost10.društvena značajnost problemaNa osnovu ovih elemenata može se zaokružiti sledeća definicija društvenih pokreta : DP je kolektivna, javna, dobrovoljna, masovna, manje-više spontana akcija ljudi koja izrasta iz nezadovoljenih potreba, izražava neke sukobe interesa, pokreće rešavanje značajnih pitanja i stremi manjim ili većim društvenim promenama.

----------SINDIKATI----------

31

1.NASTANAK I RAZVOJ SINDIKATA

Brojni autori se slažu da su rodno mesto sindikata procesi koncentracije proizvodnje i podela rada u epohi industrijske revolucije. Sistemski i relativno trajni odnosi nejednakosti, zasnovani na podeli vlasnik-nevlasnik, predstavljaju osnovni razlog organizovanja radništva u sindikate.

Sidni i Beatrisa Veb, određuju sindikat kao organizaciju najamnih radnika čiji je cilj održavanje i poboljšavanje uslova rada. Centriranost na uslove rada i zaštitu prava iz radnog odnosa čini sindikate najneposrednijim i najmasovnijim oblikom organizovanja zaposlenih. To je ujedno i osnovna linija razlikovanja sindikata, u odnosu na profesionalna udruženja, nevladine organizacije, političke partije itd. jer se ovakve organizacije samo delom svoje aktivnosti bave sferom rada.

ČETIRI FAZE RAZVOJA SINDIKATA:

1. FORMATIVNA FAZA (sredina 19. do kraja 19. veka) – obuhvata period od nastanka sindikata 40ih godina 19. veka, do njihove bar elementarne legalizacije i priznavanja sindikalnih prava krajem 19. veka.

2. FAZA KRAJNJE POLARIZACIJE I RASCEPA (kraj 19. veka, do sredine 20.) unutar do tada jedinstvenog sindikalnog pokreta, vezana je za nestabilan period od kraja 19. veka, do Drugog svetskog rata.

3. FAZA DERADIKALIZACIJE I INSTITUCIONALNE INTEGRACIJE – vezana za period posleratnog privrednog rasta i prosperiteta.

4. ČETVRTA FAZA – javlja se od 80ih godina, 20. veka, sa novim periodom nestabilnosti koji je obeležen tehnološkim promenama, globalizacijom, deregulacijom ekonomije i raspadom real-socijalizma. Osnovna karakteristika ove faze je kriza i preispitivanje, odnosno napuštanje dotadašnjih koncepata i prakse sindikata.

1. Prve oblike sindikalnog organizovanja čine udruženja radnika za uzajamnu pomoć i osiguranje u slučajevima nezaposlenosti, bolesti i smrti. Ova udruženja se bore za porodičnu najamninu, nastoje da očuvaju kontrolu nad radnom obukom i uticaj i kontrolu svojih članova nad radnim procesom. U prvim decenijama razvoja, u sindikatima preovlađuju uticaji OVENOVE SOCIJALNE UTOPIJE i REFORMSKOG ČARTISTIČKOG POKRETA. Istovremeno uticajan je i LUDISTIČKI POKRET koji uzroke radničke nevolje vidi u mašinskoj proizvodnji. Od 60ih godina, sa osnivanjem MEĐUNARODNOG RADNIČKOG UDRUŽENJA ( Prve internacionale) u sindikatima raste uticaj socijalističkih ideja. Na svom kongresu u Parizu, 1889., PI proglašava 1. maj za međunarodni praznik rada. Kraj ovog perioda karakterišu nastojanja vladajućih snaga, poput Bizmarkovog režima u Nemačkoj, da nakon krvavih obračuna sa radnicima, legalizaciujom sindikata i merama delimične radne i socijalne zaštite deradikalizuje radnički i sindikalni pokret.

32

2. Tokom druge faze sindikati i čitav radnički pokret su se našli na velikoj prekretnici. Otvorene su velike dileme koje su dovele do rascepa unutar sindikata i organizacionih promena. Glavne nesuglasice su se javljale oko ciljeva – raskid sa kapitalizmom/reforme unutar kapitalizma/partnerstvo sa kapitalom. Ali i oko sredstava ostvarivanja ciljeva – isključivo štrajkom/druge metode sindikalne borbe/političko delovanje i saradnja sa partijama.

Prvi rascep – SINDIKALIZAM+ANARHOSINDIKALIZAM vs. SINDIKAT POD UTICAJEM MARKSIZMA - se desio unutar dela sindikalnog pokreta koji se zalagao za odlučan raskid sa kapitalizmom. Rascep se desio zbog različitog odnosa prema političkim partijama i korišćenju političkih sredstava za borbu protiv kapitalizma i njegovo rušenje. U sporu su jasno diferencirane pozicije SINDIKALIZMA i ANARHOSINDIKALIZMA sa jedne strane, i SINDIKATA pod uticajem MARKSIZMA, sa druge strane.

»Sindikalizam, čiji su predstavnici Ž. SOREL i H. LAGARDEL, polazi od : -postojanja specifičnog klasnog elana i vitalizma proletera-potrebe razvoja posebnih, građanskoj kulturi suprotstavljenih, radničkih vrednosti i kulturnih stilova.

»Sindikalizam zagovara:

-neposrednu klasnu borbu-direktne akcije sabotaže-individualni teror tj. anarhosindikalizam-GENERALNI ŠTRAJK, kao osnovni instrument proleterskog samooslobođenja

SOREL – generalni štrajk čuva klasnu čistotu i revolucionarnu energiju proleterijata.

»Sindikalizam negira:

-svaku potrebu participacije u političkoj aktivnosti, uz stav da i radničke partije vode svojom aktivnošću u klasni kompromis i novo ropstvo za proletere. (Sorel)

KRAJNJI CILJ sindikalizma su UKIDANJE DRŽAVE i POLITIKE, pri čemu sindikat predstavlja osnovu za formiranje društvene strukture.

»Radnički i sindikalni pokret pod uticajem MARKSIZMA:- oštro se suprotstavlja ekstremnom radikalizmu sindikalizma i njegovom odbacivanju političkih metoda i sredstava borbe.- podržava jedinstvo ekonomskih i političkih ciljeva , sindikalne i partijske akcione mobilizacije.

33

Unutar jedinstvenog radničkog pokreta i specifične, sektorske podele rada između sindikata i partija, prednost i rukovodeća uloga se daje partiji jer ona povezuje aktuelno-istorijski okvir i interese radnika sa njihovim dugoročnim ciljevima.I u okviru ove struje se veliki značaj daje GENERALNIM ŠTRAJKOVIMA. Tako je pred Prvi svetski rat, u Drugoj internacionali, jedna od odminantnih tema rasprave bilo pitanje organizovanja generalnog štrajka kojim bi se radnici suprotstavili ratnim planovima i apetitima svojih buržoazija. Neuspeh u ovom nastojanju , širenje nacionalizma i ksenofobija unutar radničkog i socijalističkog pokreta, i ratna razaranja bila su težak udarac duhu internacionalizma i uvertira za raspad pokreta. Do raspada je došlo 20ih godina 20.veka, tada se jedinstveni socijalistički sindikalni pokret i formiraju se Međunarodna sindikalna federacija(pod socijaldemokratskim uticajem) i Profiterna-Crvena sindikalna internacionala koja okuplja komunističke pokrete i zalaže se za revolucionarnu klasnu borbu i obaranje kapitalizma.

Antonio Gramši – sindikati nisu tip organizacije komunističke društvenosti. Adekvatan oblik organizovanja zaposlenih u socijalizmu predstavljaju fabrički saveti.

»U SSSR-u iskristalisale su se tri različite platforme o poziciji i ulozi sindikata:

1. TROCKI i njegove pristalice iznose tezu o podržavljenju sindikata tj. pretvaranju sindikata u državni organ rukovođenja privredom.

2. Predstavnici RADNIČKE OPOZICIJE u partiji su protiv birokratske subordinacije sindikata partiji i državi. Oni se zalažu za autonomnu poziciju sindikata samostalnu kontrolu nad privredom.

3. LENJIN iznosi kompromisan stav kojim se podređena uloga sindikata koriguje njihovom funkcijom kontrole i zaštite radnika od birokratskih grešaka i deformacija sopstvene države. Ovaj stav je odneo prevagu.

Međutim, razvoj događaja u SSSR-u dovodi do toga da sindikat postaje pre svega državni organ kontrole i disciplinovanja samih radnika posredstvom mehanizma obaveznog članstva.

»SOCIJALDEMOKRATSKO USMERENI SINDIKATI – postepeno evoluiraju ka poziciji reforme unutar kapitalizma. Krajnji ciljevi – podruštvljavanje vlasništva i socijalistička proizvodna organizacija, prvo imaju karakter programskog, ideološkog dodatka, da bi na kraju bili temeljno korigovani i gotovo napušteni usvajanjem koncepta mešovite ekonomije i pluralističkog društva.

»HRIŠĆANSKI SINDIKATI – nalaze svoju idejnu inspiraciju u papskoj enciklici (papino pismo biskupima i svim vernicima) DE RERUM NOVARUM ( O novim stvarima, u kome ukazuje na opasnot od komunizma i neregulisanog kapitalizma) i zalaže se za klasni mir i saradnju. Saledstveno tome sindikati su

34

profesionalne, a ne klasne organizacije. Ciljeci za koje se zalažu su proširenje učešća u dobiti i svojini putem širenja radničkog akcionarstva, zalažu se i za prošireno učešće radnika i sindikata u upravljanju poslovanjem, bliski su konceptu socijalnog partnerstva radnika i poslodavca.

Kriza tridesetih i uspon fašizma i nacizma donose model korporativnog uređenja društva, u kome je sindikat jedna od prinudnih, monolitnih i hijerarhijski uređenih korporativnih asocijacija koje su podređene vođi, partiji i državi i čine organizacionu osnovu totalitarnog društva.

3. TREĆA FAZA u razvoju sindikata svoje osnove ima u kejnzijanskoj ekonom. doktrini i konceptu i praksi države blagostanja. Takođe se oslanja i na socijalni pakt sindikata, vlade i poslodavca koji je postignut u toku Drugog svetskog rata u GB i USA. Tri decenije nakon rata integracija sindikata u poredak bice univerzalan, opšti trend. Dolazi do prihvatanja koncepcije o postojanju zajedničkih interesa sindikata, poslodavca i države i javlja se nastojanje da se održi i institucionalizuje industrijski i socijalni mir u zemljama razvijenog kapitalizma.»Piter Draker – revolucija produktivnosti je pobedila klasnu borbu i komunizam tj. tejlorijanska organizacija rada primenjena na radne operacije i produktivnu ulogu znanja omućila je socijalno partnerstvo rada i kapitala.»Logika privrednog rasta i prosperiteta donela je uvećanje tražnje i modela socijalne sigurnosti, većini zaposlenih radnu sigurnost, visoke nadnice, plaćene odmore, školovanje dece itd. Otuđenost u radu i nemogućnost kontrole proizvodnog procesa kompezirana je visokim nadnicama i traženjem satisfakcije izvan rada tj. u sferi privatnosti i potrošnje. Raniju identifikaciju sa sindikatom(kao alternativnom zajednicom sa razvijenim osećajem solidarnosti itd.) zamenio je manje intenzivan odnos prema članstvu u sindikatu kao sredstvu za obezbeđivanje određenih beneficija.»Radikalnu utopističku ideju o radničkom samoupravljanju potiskuje ideja o zajedničkom konsultovanju, saodlučivanju. Javljaju se pretežno informativne i savetodavne forme radničkog učešća u upravljanju.»Širenje okvira delovanja sindikata i njihove zakonske i institucionalne garancije, plaćeni su odricanjem od isticanja političkih zahteva. Taj proces se naziva dezideologizacija i deradikalizacija sindikata. Postoji jasna podela na sindikalnu birokratiju (zainteresovanu za očuvanje svoje pozicije) i pasivno članstvo (koje delatnost sindikata meri stepenom ostvarenih materijalnih efekata) koje se u aktivnost sindikata uključuje povremeno kada procenie da ce njegovi interesi biti zadovoljeni.Sindikati u real-socijalističkim zemljama imaju ovakve odlike,a kasnije prosocijalistički režimi preuzimaju ovaj modle uz manje modifikacije.Sindikati samo prividno imaju autonomnu poziciju i uticaj. Nemoć sindikata i time izazvano nezadovoljstvo plod su njegove programske i kadrovske podređenosti partiji. Programski monopol u vezi je sa kadrovskim monopolom. Tako su, iako su činili manjinu sindikalnog članstva, članovi i funkcioneri partije gotovo 100% činili sastav sindikalnih organa. Međutim da bi se to prikrilo i da bi se poredak legitimirao kao sistem vlasti radničke klase, sindikatu su date

35

brojne nadležnosti – zastupljenost u političkim telima, funkcije u oblasti osiguranja i zaštite, stambena politika itd. Određen, što veći, broj radnika u partijskim organima bio je obavezan politički dekor kojim se stvarala mimikrija. »Za račun malih radnih učinaka, a sigurnosti posla i skromnog, ali sigurnog, individualnog i društvenog standarda radnici su pristali da legitimiraju i prihvate vlast partijske elite. Ekonomska i politička kriza ovih društava istovremeno je značila i kraj savezništva radništva i birokratije ikrah dotadašnjeg modela sindikalnog organizovanja i delovanja.»Sindikatiu zemljama u razvoju uglavnom deluju u uslovima političke nestabilnosti, nerazvijenosti, agrarne prenaseljenosti i malobrojnosti radništva i ukupnog broja zaposlenih.Model sindikalnog organizovanja uslovljen je političkom orijentacijom zemlje.

Sindikati pred izazovom promena

Talas radničkih protesta krajem 60ih godina, masovni štrajkovi, zahtevi za strukturalnim reformama i samoupravljanjem, označili su kraj perioda relativnog industrijskog i socijalnog mira. Predstavnici krupnog kapitala nastoje da socijalne troškove promena prebace na teret zaposlenih , i nerazvijenih područja i zemalja. Nemoć sindikata pred praksom zatvaranja fabrika i otpuštanja radnika, uz prateće seljenje kapitala u zemlje sa slabijom i rastegljivijom zakonodavnom regulativom i zaštitom sindikalnih prava, jedan je od prvih pokazatelja krize sindikata do koje je došlo 80ih godina 20. veka.

»Sindikat se suočio sa višestrukim izazovima:

1. Tehnološke inovacije i uspostavljanje globalne korporacijske mreže imali su negativne efekte po uposlenost, čak i u visokorazvijenim zemljama. Automatizacija i kompjuterizacija dovode do pada zaposlenosti. Slična sudbina zadesila je i proizvodno radništvo u klasičnoj industriji, dodatno suočeno sa konkurencijom proizvoda iz zemalja sa niskim nadnicama i visokom nezaposlenošću. Urlih Bek je tu nešto naglabao,mislim da je nbt. ako želite pročitajte u tekstu, str. 8

2. Permanentna nezaposlenost na nivou od 5-15%, uz rastući pritisak imigrantske radne snage iz zemalja u razvoju i bivših socijalističkih država. Ovo će rezultirati slabljenjem pregovaračke pozicije sindikata i rastom nacionalnih i rasnih barijera unutar zaposlenih.

3. Erodiranje klasičnog radnog ugovora i sve veća praksa sklapanja ugovora na određeno vreme, odnosno sa skraćenim radnim vremenom, ili za obavljanje pojedinog konkretnog posla. Rešenje ovog problema se traži u kombinovanju fleksibilnosti i sigurnosti radnog mesta – FLEKSIGURNOST – kombinacija lakog otpuštanja i lakog zapošljavanja uz visoke naknade za nezaposlenost i proaktivne politike tržišta rada.

4. Sve manji udeo sindikalnog članstva među zaposlenima – javlja se kao posledica stagniranja,pa i pada zaposlenih u klasičnim “prljavim“ industrijama sa manuelnom radnom

36

snagom i visokim stepenom sindikalne organizovanosti i borbenosti, i sa druge strane sve veći udeo nemanuelne i ženske radne snage koja je manje sklona sindikalnom organizovanju.(SAD, Francuska, Španija – sindikalno organizovano tek 10-15% zaposlenih)»Daleko drastičnije forme i radikalnije ishode imala je kriza sindikata u realsocijalističkim režimima. Kriza i slom ovih poredaka u Istočnoj i Centralnoj Evropi rezultirala je raspadom modela organizacije sindikata u kojem su sindikati bili podređeni partijsko državnim direktivama, neautonomni, centralizovano hijerarhijski uređeni.»Postkomunističku sindikalnu scenu karakterišu radikalne promene vezane pre svega za dezideologizaciju i deinstitucionalizaciju sindikata i nastajanje isndikalnog pluralizma. Sa izmenom ekonomskog i pravno-političkog okvira menjaju se i funkcije, metode i sredstva delovanja sindikata i približavaju se modelu sindikata u pluralističkim, kompetativnim društvima. Međutim, preterana atomiziranost i međusobna suprotstavljenost sindikata u uslovima početne depresije proizvodnje, inflacije i nezaposlenosti sve svoje nedostatke. (Većina zaposlenih i stanovnika ovih zemalja našla se nakon 1989. godine u ironičnoj situaciji, da pred konačno punim trgovinama stoji sa gotovo praznim novčanikom.) Postkomunistička društva su danas opterećena mentalitetom i navikama iz prethodnog sistema, sa jedne, i mitologizovanjem sverešavajuće uloge tržišta sa druge strane. Pred njima je zadatak uspostavljanja ravnotežne mere između tržišne utakmice i regulativne uloge države i između neophodne radikalne privatizacije i očuvanja minimuma socijalne pravde. Uloga sindikata u ovom procesu je neophodna, pogotovu oko uspostavljanja socijalnog konsenzusa oko društvenih promena .Uspešna strategija uspostavljanja socijalnog dijaloga, i za zaposlene povoljnog socijalnog konsenzusa je od krucijalnog značaja za sindikate u postkomunističkim društvima. U ovim zemljama je u poslednjoj deceniji 20. veka zabeležen najveći pad sindikalnog članstva – za oko 50%. Novo članstvo se može naći jedino u malim i srednjim preduzećima , sivoj ekonomiji i među nezaposlenima. UZROCI PADA SINDIKALNOG ČLANSTVA:-privatizacija-prestruktuiranje preduzeća-smanjenje udela proizvodnih delatnosti-nedovoljna organizaciona sposobnost osnivanja sindikata u novim sektorima-nepoverenje zaposlenih u to da sindikat može da zaštiti prava i interese zaposlenih

2.GLOBALIZACIJA I SINDIKATI

Ekonomski aspekti globalizacije:Rast i relativna važnost direktnih stranih investicija, što daje veću ulogu multinacionalnim preduzećimaMeđunarodna ekonomska zavisnot nastala je u proteklih trideset godina velikim delom zbog dramatičnog rasta direktnih stranih investicija. Glavnu ulogu u ovom projektu odigrale su

37

upravo multinacionalne kompanije , a to su kompanije koje su prenele deo svojih operacija u drugu zemlju putem investicija, a ne one koje izvoze svoje proizvode u inostranstvo. Danas su direktna strana ulaganja mnogo moćniji aspekt globalizacije od svetske trgovine.Internacionalizacija tržištaSlom Bretonvudskog kursnog sistema (koji je inače formiran nakon II svetskog rata i zahvaljujući kome su nastali MMF i Svetska banka) 70ih godina 20. veka omogućio je pojavu fleksibilnih kurseva valuta.Usledile su pojave poput uklanjanja kontrole na nacionalnom nivou i deregulacija finansijskog sektora.»Finansijska tržišta i njihovi akteri stekli su ulogu koja znatno ograničava moć nacionalnih vlada. Pošto deteritorizacija nacionalne suverenosti nije bila zamenjena efikasnim međunarodnim pravilima upravljanja tim tržištem, došlo je do krize koja je počela 1997. godine i proširila se na ceo svet. Ova kriza ukazala je da su najgore prošli lokalni radnici. Još razornije efekte pokazala je ekonomska kriza koja je započela u Americi 2007.godine. Zbog ovakvih kriza međunarodna unija sindikata postala je odlučnija u oformljivanju inicijativa koje zahtevaju donošenje mera za suzbijanje spekulacija, pre svega efikasnom međunarodnom regulativom. Jedna od predloženih mera je tzv. TOBINOV POREZ kojim bi bile oporezivane kratkoročne finansijske transakcije. Takav postupak omogućio bi oporavak tržišta, a da se pritom ne žrtvuju koristi koje pruža mobilnost kapitala. Deregulacija i liberalizacija - se odigravaju različitim brzinama u različitim državama, ali taj trend je prisutan u celom svetu. Mnoge zemlje su kao rezultat globalne, regionalne i bilateralne trgovine, kao i međusobnih pregovora, smanjile barijere za trgovinu i investicije. Ove barijere su uključivale trgovinske kvote i tarife, kao i državnu kontrolu tokova kapitala. Veliki doprinos ovom trendu imaju MMF i Svetska banka. Deregulacija i liberalizacija su najizraženije bile tokom 80ih i 90ih godina 20. veka i to najviše u Aziji gde su zemlje sve više počele da se otvaraju primajući strane investicije i povećavajući izvoz. Slično je bilo i nakon raspada SSSR-a.Privatizacija javnog sektoraGlobalizacija je služila kao povod i izgovor apologetama slobodnog tržišta, da se smanji uloga države. Ova ofanziva je narušila relativnu ravnotežu koja je postojala između javnog i privatnog sektora. Jedan od uzroka ovih napada na institucije države je opsednutost javnim deficitom i dugom. Ta borba sa deficitom i dugovima koristila je kao osnova za napade na brojne javne sektore kao što su zdravstvo, obrazovanje i socijalni programi, a iza svega se krio napad na državu blagostanja. Kao rezultat ovih napada neke države su upravljanje socijalnim programima poverile privatnom sektoru. Međutim tvrdnja da je javni sektor uvek i svuda neefikasan, a privatni efektivan i odgovoran dovele su do velikih šteta. Svako veštačko odvajanje ova dva sektora je veoma opasno i mora se sprečiti jer su javni iprivatni sektor inegralni, međuzavisni delovi društva i ekonomije.

Sindikalni odgovori na izazove globalizacije

38

Globalizacija nosi ambivalentne uticaje svetu rada. Na jednoj strani su uvećanje produktivnosti i mogućnost oslobađanja od teškog fizičkog i repetitivnog rada. VAŠINGTONSKI KONSENZUS – formula: deregulacija, liberalizacija, marketizacija, privatizacija, sa druge strane je vodila fleksibilizaciji tržišta rada, uvećanju radne nesigurnosti i erodiranju izborenih radnih i socijalnih prava. Dolazi do rasta nezaposlenosti i restruktuiranja u krupnom, industrijskom sektoru koji predstavlja tradicionalno uporište sindikata. Dolazi do stvaranja malih i srednjih preduzetništva koja nemaju tradiciju sindikalnog organizovanja. Poseban problem je ekspanzija „zapošljavanja“ u neformalnoj, sivoj ili čak crnoj ekonomiji (trgovina ljudima, oružjem, drogom) i prateći fenomeni poput mobinga i trafikinga. Rad na crno se danas smatra kočnicom razvoja. Glavna uloga sindikata je da prevodi ovaj rad u legalnu sferu i organizuje radnike zaposlene u neformalnoj ekonomiji.»Rastuća neravnoteža moći na štetu zaposlenih i sindikata rezultat je , pre svega, činjenice da se nasuprot multinacionalnih kompanija i internacionaliozovanog kapitala nalaze fragmentirani i podeljeni sindikati.

»Sindikalni odgovori na globalizaciju:-usvajanje osnovnog dokumenta Globalizacija i socijalna pravda-17. Kongres Međunarodne konfederacije slobodnih sindikata ( april 2000. godine, Durban, Južna Afrika)Kongres je postavio 6 osnovnih ciljeva pred sindikate:

1.Širenje i produbljivanje demokratije u eri globalizacije – kroz povezivanje S sa nevladinim organizacijama i drugim asocijacijama civilnog društva u cilju kontrole, ograničavanja vlasti i jačanja demokratskih odnosa.

2.zapošljavanje i pravičnost u globalnoj ekonomiji – daje se snažna podrška rastu brojnosti mladih žena i rastu stepena njihove sindikalizovanosti.

3.razvoj ljudskih prava i prava sveta rada

4.okončavanje svih oblika diskriminacije na radnom mestu

5.organizovanje međunarodne solidarnosti – sindikati moraju ostvariti poziciju globalnog socijalnog partnera i izboriti se za uspostavljanje svih formi socijalnog dijaloga neomeđenog nacionalnim granicama. Jedinstvena sindikalna konfederacija je formirana 2006. godine u Beču. Međunarodna konfederacija sindikata nastala je kao odgovor na globalizaciju ekonomije i za cilj ima izgradnju globalne strategije rada koja bi se suprotstavila globalnoj strategiji kapitala sa ciljem zaštite osnovnih ljudskih prava i ostvarivanja socijalne pravde, jednakosti, mira, slobode i demokratije za sve radne ljude.

39

6.organizaciona transformacija i priprema sindikata za novi milenijum

KONKRETNI CILJEVI ZA KOJE SE ZALAŽE MKS:

»odbrana i promocija prava i interesa svih radnih ljudi

»zadržavanje, ili gde je potrebno, povratak radu u uslovima dostojanstva, pravde i sigurnosti na radu uopšte.

Ostali ciljevi:

»težnja ka univerzalnom poštovanju osnovnih radnih prava

težnja ka ukidanju dečijeg i prinudnog rada

težnja ka punom sindikalnom zaštitom svih i svuda

»obeležavanje kao negativnih pojava:

kršenje slobode udruživanja

osporavanje prava na štrajk

osporavanje prava na kolektivno pregovaranje

»jačanje nezavisnih i demokratskih sindikata

»uspostavljanje kontrateže globalizaciji koja će obezbediti poštenu raspodelu bogatstva, zaštitu životne sredine, odgovarajuću soc. zaštitu itd...

Konfederacija će učiniti sve da ukoni ove negativne pojave:

boriće se za slobodno odabrano, produktivno zaposlenje i socijaln usigurnost za sve

boriće se protiv diskriminacije svih vrsta

boriće se za poštovanje različitosti u društvu

Na drugom kongresu MKS-a, u Vankuveru 2010. godine određuje se 6 primarnih strategija za ostvarenje socijalne pravde:

1.dostojanstven rad za sve

2.pravda i jednakost na tržištu rada

40

3.regulisanje finansijskih tržišta i transakcija

4.socijalno i ekološki održiva budućnost

5.novi, uravnotežen model razvoja

6.upravljanje globalizacijom umesto tržišnog fundamentalizma

Što se tiče evidentnih razlika u sindikatima razvijenih i nerazvijenih zemalja MKS ističe novu razvojnu agendu kroz tri stava:

da se parametri globalizacije moraju ispraviti tako da doprinose uravnoteženom i održivom razvoju

da zemlje u razvoju moraju ispuniti standarde demokratije

da se i jedni i drugi moraju posvetiti postizanju zajedničkih ciljeva i uzdrže od uzajamnog optuživanja

MEĐUSINDIKALNA SARADNJA, UZ KREIRANJE FLEKSIBILNIH METODA DELOVANJA I OPTIMALNU ORGANIZACIJSKU MREŽU, JESTE OSNOVNO SREDSTVO ZA PREVAZILAŽENJE AKTUELNE KRIZE SINDIKATA.

3.STRATEGIJA SNDIKALNOG DELOVANJA

Sindikalnu strategiju možemo odrediti kao relativno trajan, jedinstven i koherentan sistem 4 grupe elemenata:

1.Sadržaja i ciljeva sindikalne akcije2.funkcija sindikata u njihovom ostvarivanju3.metoda i sredstava realizacije interesa zaposlenih4.principi i oblici sindikalnog organizovanja

1.Sadržaja i ciljeva sindikalne akcije»Postoje 4 grupe ciljeva i njima odgovarajućih aktivnosti:radna i socijalna sigurnostpristojan život i zaradakompleks kvaliteta života, adekvatnih radnih, ali i ukupnih životnih uslovaaktivnosti učešća u određenju razvojnih ciljeva i politike

»Postoje 4 grupe kolektivnih prava zaposlenih na čijem ostvarenju rade sindikati:

41

pravo na sindikalno organizovanje i udruživanjepravo na organizovanje štrajkovapravo na kolektivno upravljanjepravo na učešće u upravljanju posredstvom participativnih tela i organa

2.funkcija sindikata u njihovom ostvarivanju

»Izdvaja se 5 funkcija sindikata:1. Funkcija zaštite i unapređenja ekonomskih i socijalnih interesa zaposlenih2. Politička funkcija3. Funkcija sindikata u upravljanju privredom4. Sindikalno preduzetništvo5. Funkcija informisanja, obrazovanja i akcionog treninga članstva

3.metoda i sredstava realizacije interesa zaposlenih

Metode delovanja mogu biti EKSTERNE, na poslodavce i šire krugove usmerene metode, i INTERNE – usaglašavanje akcija i njihova koordinacija)

Eksterne metode mogu biti:metode pregovaranja – imaju za cilj sklapanje ugovora, tim ugovorima se regulišu cene rada, radni uslovi, prava sidnikata i zaposlenih... Sindikalni pregovarači se često susreću sa nepovoljnim okolnostima i prinuđeni su na KONCESIONO PREGOVARANJE, odnosno težak izbor između povišica plata ili održavanja nivoa zaposlenosti.zastupanja – podrazumevaju sindikalno zastupanje zaposlenih u cilju zaštite njihovih interesa i prava. Ovu funkciju najčešće obavlja mreža sindikalnih poverenika kroz proces kolektivnog pregovaranja, dok participativni organi obavljaju prakse informisanja, konsultovanja i saodlučivanja zaposlenih.Dve osnovne radničke participacije : oblici koji za cilj imaju uticaj na ekonomiju i odluke o poslovanju , i sa druge strane oblici koji utiču na formiranje i organizaciju izvršenja samih zadataka. Zastupanje se najčešće vrši putem socijalnih dijaloga.

posredovanja – se javlja kada postoji nemogućnost da se konflikt reši na miran način, a da obe strane budu u redu sa donetom odlukom. Tada posreduje neutralni akter , najčešće predstavnik državnog organa.

metode latentnih i manifestnih industrijskih i širih socijalno-političkih pretesta i konflikata»Tri osnovne metode konfliktne interakcije:

42

-RADNI KONFLIKTI (prikriveni, ne prati ih prekid rada)-ŠTRAJKOVI-ŠIRI SOCIJALNI PROTESTI

»EKONOMIKA SINDIKATA:

Sindikati imaju dva osnova ekonomska i socijalna cilja: DA OBEZBEDE ŠTO VEĆE REALNE ZARADE i DA OBEZBEDE ŠTO VIŠE RADNIH MESTA.

Sastav sindikata najčeše biraju zaposleni radnici koje nazivamo insajderima, autsajderi su nezaposleni radnici .

43