Valentina Bai

KRIMINALISTIKA PSIHOLOGIJA

Skripta za studente strukovnih studija

Beograd, 2014

KRIMINALISTIKO POLICIJSKA AKADEMIJA

2

Uvod Savremeni rad policije zahteva mnogo iru primenu odreenih psiholokih znanja, pored onih znanja koje se tradicionalno prouavaju tokom njihovog kolovanja. Iz razloga to se ne moemo zadovoljiti jednostavnim "operativnim" aspektima profesije, neophodno je koristiti znanja steena istraivanjem vlastite prakse, kao i prakse i iskustva drugih. Takoe zbog injenice da su postavljeni ozbiljni zahtevi za promenom dosadanje metodologije rada, jedan od osnovnih ciljeva je da se u okviru predmeta Kriminalistika psihologija, pored osnovnih sadraja koji se tiu opte psihologije, prvenstveno prezentuju oni sadraji, kojima se moe informisati i unaprediti policijska praksa.

Za studente strukovnih studija Kriminalistiko policijske akademije, ovom prilikom je posebno pripremljena skripta u nameri da se nastavne celine prezentuju na informativniji, dostupniji i aplikativniji nain. Jedan od osnovnih kriterija izbora novih nastavnih sadraja, upravo i jeste njihova primenjivost u praksi. Pojedinim sadrajima, koji po miljenju autora imaju poseban znaaj u obrazovanju buduih policijskih slubenika, u ovoj skripti bie posveena posebna panja. Takoe je vano naglasiti da e metode sasluanja i ocenjivanja verodostojnosti izjave biti samo delimino obraene iz razloga to studenti strukovnih studija u letnjem semestru 3. godine studija, sluaju predmet pod nazovom Taktika izvoenja linih dokaza, gde e ova oblast biti prezentovana u potpunosti.

Jedan od osnovnih ciljeva prezentovanja navedenih sadraja bio je i da studenti steknu elementarna znanja o linosti oveka, odnosno kriminalca, njegovom ponaanju i psihikom funkcionisanju, kao i ponaanju u fazi obavljanja kriminalistikog intervjua, koji je uprkos napretku kriminalistikih metoda, ostao i dalje jedan od osnovnih metoda prikupljanja informacija. Unapred se zahvaljujem studentima na njihovoj saradnji i istovremeno izraavam veru i nadu u njihovu kooperativnost, korektnost i uspenost, kao i da e usvojena znanja primenjivati u buduoj praksi. Doc. dr Valentina Bai

3

Sadraj

Prvi deo 1. Pojam i predmet kriminalistike psihologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

6 2. Odnos kriminalistike psihologije sa drugim psiholokim disciplinama . . . . . . .

8 2.1 Kriminalistika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

8 2.2 Kriminalna psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

8 2.3 Policijska psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

9 2.4 Sudska psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

9 2.5 Forenzika psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

10 2.6 Istrana psihologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

12 3. Istorijski razvoj psihologije i pojedinih psiholokh disciplina koje se odnose na

oblast kriminala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

13

4. Znaaj izuavanja kriminalistike psihologije za rad policije . . . . . . . . . . . . . . .

15 5. Metode u kriminalistikoj psihologiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

17 5.1 Metode otkrivanja ili detekcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

17 5.1.1 Profilisanje nepoznatih izvrilaca krivinih dela . . . . . . . . . . . . . . . . .

17 5.1.2 Analiza profila FBI stil profilisanja prestupnika . . . . . . . . . . . . . . . .

19 5.1.3 Analiza profila Engleski pristup profilisanja prestupnika . . . . . . . . .

22 5.1.4 Psiholoka autopsija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

23 5.2. Metode detekcije laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

23 5.2.1 Analiza verodostojnosti iskaza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

23 5.2.2 Analiza neverbalnog ponaanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

29 5.2.3 Facijalni indikatori laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 5.2.3 Analiza fiziolokih pokazatelja (poligrafsko ispitivanje) . . . . . . . . . . .

35 5.3. Strategije otkrivanja laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

42 5.4. Opta razmatranja o laganju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

46 5.4.1 Pojmovno odreenje laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

46 5.4.2 Vrste laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

47 5.4.3 Naini laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

49 5.5. Neverbalni znakovi laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

50 5.5.1 inioci koji utiu na neverbalne znakove laganja . . . . . . . . . . . . .

52 5.5.1.1 Individualne karakteristike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

52 5.5.1.2 Situacioni faktori sloenost sadraja lai . . . . . . . . . . . . . . .

53 5.5.1.3 Motivacija osoba koje lau . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

54 5.5.1.4 Laganje sa ozbiljnim ulogom ili posledicom . . . . . . . . . . . . . .

54 5.5.1.5 Stil intrevjuisanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

54 5.6. Verbalni znakovi laganja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

55 5.7. Metode ili tehnike sasluanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

56 5.7.1 Ameriki i engleski pristup u ispitivanju osumnjienih . . . . . . . . . . . .

56 5.8. Priznanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

62 5.8.1 Verodostojnost priznanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

62 5.9. Lani iskazi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

64 5.10. Psiholoki faktori u iskazima svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

66

4

5.10.1 Stabilni faktori svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

68 5.10.2 Nestabilni faktori svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

68 5.10.3 Stil prezentiranja: konzistentnost i samopouzdanje . . . . . . . . . . . . . . .

68 5.10.4 Stabilne karakteristike mete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

69 5.10.5 Nestabilne karakteristike mete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 5.10.6 Uslovi okoline . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

69 5.11. Lana svedoenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

70 5.11.1 Posledice lanog svedoenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

73 5.12.1. Kognitivni intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

73 5.12.1 Revizije kognitivnog intervjua sa ciljem poboljanja komunikacije

i tanosti doseanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

75

5.12.2 Kognitivni intervju i deca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

77 5.12.3 Efektivnost kognitivnog intervjua . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

77 5.13. Intervjui sa decom i maloletnicima u kontaktu i/ili sukobu sa zakonom . . . . .

78 5.13.1 Tipovi intervjua sa decom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

79 5.13.1.1 Intervju za procenu - dijagnostiki intervju . . . . . . . . . . . . .

79 5.13.1.2 Intervju za promenu i razreenje problema

psihoterapeutski intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

79

5.13.1.3 Motivacioni intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

80 5.13.1.4 Istrani intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

80 5.13.1.5 Intervju sa roditeljima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

81 5.13.1.6 Forenziki intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

71 5.13.1.7 Intervju sa detetom u kriznim situacijama . . . . . . . . . . . .

81 5.13.2 Ispitivanje dece u svojstvu svedoka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

82 5.13.3 Kako intervjuisati dete kao svedoka? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

83 5.13.4 Ispitivanje seksualno zlostavljane dece . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

83 5.13.5 Procena tanosti iskaza male dece . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

84 Drugi deo

6. Forenziki znaaj osnovnih psihikih procesa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

86 6.1 Intelektualni psihiki procesi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

86 6.1.1 Percepcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

87 6.1.2 Panja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

89 6.1.3 Pamenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

91 6.2. Motivacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

94 6.3. Emocije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

95 6.3.1 Sedam osnovnih ljudskih emocija i njihova manifestacija . . . . . . . . . .

96 6.4. Inteligencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

108 7. Linost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

109 7.1. Pojam i struktura linosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

109 7.2. Glavni odbrambeni mehanizmi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

111 8. Psiholoke teorije kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

113 9. Linost delinkventa i kriminalno ponaanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

115 9.1. Psiholoka osnova delinkventnog ponaanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

116

5

9.2. Struktura linosti delinkventa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

116 9.3. Motivi delinkventnog ponaanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

118 9.4. Uzroci, uslovi i povodi delinkventnog ponaanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

119 Trei deo

10. Psihiki poremeaji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

120 10.1 Anksiozni poremeaji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

125 10.2 Shizofrenija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

126 11. Poremeaji linosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

129 11.1 Antisocijalna linost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

129 11.2 Granini poremeaj linosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

130 11.3 Disocijativni poremeaj linosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

130 12. Mentalna bolest i zloin . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

131 13. rtve kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

134 13.1. Posttraumatski poremeaj ponaanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

134 13.2. PTP meu uiniocima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

135 13.3. Kognitivni i drugi faktori PTP-a . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

135 13.4. Sitno delo i PTP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

136 13.5. Donoenje odluke od strane rtve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

137

6

1. POJAM I PREDMET KRIMINALISTIKE PSIHOLOGIJE

U domaoj literaturi ne postoji opte prihvaena definicija kriminalistike psihologije. Jedan od razloga je svakako i taj to je njen predmet prouavanja veoma teko diferencirati u odnosu na predmet pruavanja psihologije kriminala, koja se svrstava u oblast forenzike psihologije. Da bi se stekao detaljan uvid u predmet prouavanja kriminalistike psihologije, neohodno je precizirati kakav je njen odnos sa drugim srodnim disciplinama, koje metode i znanja koristi, kao i kojim ciljevima tei.

U anglosaksonskoj literaturi termin kriminalistika psihologija nije u upotrebi. Termini koji se upotrebljavaju su psihologija kriminala (psychology of crime) i kriminalna psihologija (criminal psychology). Psihologija kriminala se oznaava kao nauka koja prouava ponaanje i mentalne procese odraslih i maloletnih prestupnika (Bartol & Bartol, 2008). Dakle njen predmet pruavanja je kriminalno ponaanje i psihiki procesi maloletnih i punoletnih izvrilaca krivinih dela. Kriminalna psihologija se oznaava kao psihologija kriminalnog ponaanja, odnosno psihologija koja se odnosi na psiholoke aspekte kriminalnog ponaanja (Howitt, 2009). Smatra se vanom granom moderne psihologije, kao i forenzika psihologija, sa kojom je usko povezana. Predmet pruavanja kriminalne psihologije je kriminalno ponaanje, odnosno psiholoki aspekti kriminalnog ponaanja. Kriminalna psihologija je teorijska psiholoka disciplina koja pruava psiholoke uzroke i pojavne oblike kriminaliteta (Umek, 1999). Ovaj autor posebno naglaava da se kriminalna psihologija ne moe svrstati u primenjenu psiholoku disciplinu, budui da se fokusira na pojavu i razvoj kriminalnog ponaanja.Takoe istie da postoji interaktivan odnos izmeu kriminalistike i kriminalne psihologije, odnosno da saznanja jedne discipline imaju uticaj na saznanja i daljnji razvoj druge discipline. To podrazumeva da kriminalistika psihologija koristi teorijska saznanja kriminalne psihologije i prenosi ih u praksu. Tu se prvenstveno misli na saznanja koja se tiu motiva kriminalnog ponaanja, kao i karakteristika linosti izvrilaca krivinih dela.

O kriminalistikoj psihologiji i njenom odnosu sa povezanim psiholokim disciplinama, kao to su kriminalna psihologija, pravna psihologija, policijska psihologija, Umek (1999) govori u svom radu Nacrt kriminalistike psihologije i njen odnos sa povezanim psiholokim disciplinama (Oris kriminalistine psihologije in njenih razmerij s sorodnimi psiholokimi panogami). Kriminalistiku psihologiju definie kao aplikativnu psiholoku disciplinu, koja prouava psiholoke aspekte istranog postupka. Za razliku od odreenja psihologije kriminala kao nauke koja prouava ponaanje i mentalne procese odraslih i maloletnih prestupnika, predmet prouavanja kriminalistike psihologije je ne samo ponaanje izvrilaca krivinih dela, ve i rtava, oevidaca i kriminalista, dakle svih uesnika kriminalistike istrage (Umek, 1999).

Podruje psihologije je i suvie opseno, zbog ega kriminalistika psihologija koristi znanja pojedinih teorijskih i primenjenih psiholokih disciplina (Musek, Poli, Umek, 1992):

Teorijske psiholoke discipline ija znanja koristi kriminalistika psihologija:

opta psihologija - pruava osnovne psihike funkcije odraslog oveka u okviru koje se kao posebne oblasti izdvajaju psihologija opaanja, motivacije, uenja, pamenja, miljenja i psihologija linosti (iropaa, 2009).

razvojna psihologija - razvojni psiholozi se bave razvojem i faktorima koji oblikuju ponaanje oveka od roenja do smrti (Smith, E. Edwars., Hoeksema-Nolen, S., Frederickson, L. Barbara., Loftus, R. Geoffrey., Bem, J. Darly & Maren, S. (2003).

socijalna psihologija - socijalne psihologe zanima kako ljudi percipiraju i interpretiraju svoj socijalni svet i kako stvarna ili zamiljena prisutnost drugih ljudi utie na njihova verovanja, emocije ili ponaanja (Smith et al., 2003).

7

psihologija linosti - psiholozi koji ipituju linost, pruavaju misli, oseanja i ponaanja koja definiu lini stil osobe u interakciji sa svetom. Dakle, zanimaju se za individualne razlike, a psihike procese pokuavaju sintetizirati u jedinstven prikaz linosti osobe (Smith et al., 2003).

kriminalna psihologija - kriminalna psihologija je teorijska psiholoka disciplina, koja se odnosi na psiholoke aspekte kriminalnog ponaanja i obuhvata pitanja koja se tiu porekla kriminaliteta (Howitt, 2009).

kriminalna psihopatologija - izuava odnos duevnih stanja (duevnih bolesti, duevnih zaostalosti i poremeaja) i kriminalnih aktivnosti. Pristupi u ovoj nauci nastali su pod uticajem medicinskih nauka povezivanjem socijalno-patolokih pojava s mentalnim poremeajima linosti.

kriminalna psihopatologija je disciplina koja se bavi pitanjima odnosa druevnih stanja i delikvencije. Prouavanje duevnih poremeaja i bolesti, kao uzronosti kriminalne delatnosti, dovelo je do psihopatolokih pristupa u tipologiji delikvenata i objanjenju etiolokih osnova kriminaliteta. Uzroci kriminaliteta po ovom shvatanju su trajne ili privremene duevne bolesti, duevni poremeaji ili zaostalost u duevnom razvoju.

Primenjene psiholoke discipline ija znanja koristi kriminalistika psihologija:

klinika psihologija - kliniki psiholozi primenjuju psiholoka naela u dijagnostifikovanju i tretmanu emocionalnih i bihevioralnih problema, koji ukljuuju duevne bolesti, zavisnost o drogama, kao i brane i porodine konflikte (Smith et al., 2003).

forenzika psihologija - grana primenjene psihologije koja se bavi prikupljanjem, ispitivanjem i prezentacijom dokaza u sudske svrhe (Gudjonsson & Haward, 1998). Oblasti forenzike psihologije su: policijska psihologija, psihologija kriminala, viktimologija, pravna psihologija i zatvorska psihologija (Bartol & Bartol, 2008).

istrana psihologija - je aplikativna psiholoka disciplina, koja se bavi psiholokim aspektima istrage krivinih dela (Umek, 2007). Istrana psihologija deluje na podruju kriminalistike, a saznaja kriminalne psihologije prenosi u praksu, naroito u deo koji se odnosi na kriminalistiku istragu.

U cilju to preciznijeg definisanja predmeta prouavanja kriminalistike psihologije, u prehodnom delu smo pomenuli da je neophodno pored znanja navedenih teorijskih i primenjenih psiholokih disciplina, takoe neophodno precizirati koje metode kriminalistika psihologija koristi u praksi. Ovaj zahtev se nemee posebno zbog toga to postoje dodirne take sa pojedinim metodama, koj se koriste u okviru forenike psihologije i istrane psihologije. Dakle, u okviru kriminalistike istrage zadatak pripadnika kriminalistike policije je da primenom odreenih psiholokih znanja i metoda, prikupe relevantne dokaze, kojima se pre svega utvruje injenino stanje vezano za odreeno krivino delo i njegovog izvrioca. Metode koje spadaju u podruje kriminalistike psihologije u svojoj osnovi su pre svega psiholoke i primenjuju se u okviru kriminalistike istrage. Istovremeno to su i metode koje spadaju u podruje istrane i forenzike psihologije. Delimo ih na metode otkrivanja, metode ocenjivanja, metode ili tehnike sasluanja i metode detekcije laganja.

Na osnovu napred navedenog, smatramo da je realno utemeljen stav prema kome moemo konstatovati da je kriminalistika psihologija primenjena psiholoka disciplina ija se psiholoka znanja i metode u okviru kriminalistike istrage primenjuju od strane pripadnika kriminalistike policije, sa ciljem prikupljanja relevantnih dokaza, kojima se pre svega utvruje injenino stanje vezano za odreeno krivino delo i njegovog izvrioca.

8

2. ODNOS KRIMINALISTIKE PSIHOLOGIJE SA KRIMINALISTIKOM I DRUGIM PRIMENJENIM PSIHOLOKIM DISCIPLINAMA

Odnos kriminalistike psihologije sa kriminalistikom i drugim primenjenim psiholokim disciplinama u sutini je interaktivan. U ovom delu bie posebno rei o odnosu kriminalistike psihologije sa kriminalistikom, kriminalnom psihologijom, policijskom psihologijom, sudskom psihologijom i pravnom odnosno forenzikom psihologijom.

2.1 Kriminalistika Kriminalistika je nauka koja se bavi prouavanjem, usavravanjem i primenom onih naunih metoda kao i sredstava koja su najpogodnija za otkrivanje krivinih dela, pronalaenje izvrilaca krivinih dela, obezbeivanje i fiksiranje dokaza. Kriminalistika psihologija je od izuzetnog zaaja za kriminalistiku, posebno kriminalistiku taktiku (Selieva, 2001). Kriminalistika taktika je posebna grana kriminalistike koja prouava i usavrava opta kriminalistika pravila u svrhu njihove praktine primene u suzbijanju kriminaliteta. Predmet njenog prouavanja su pojavni oblici krivinih dela, naini njihovog izvrenja, motivi, znanja, vetine, nain ivota i psihologija izvrilaca krivinih dela. Zadatak kriminalistike taktike je da doprinese usavravanju metoda kriminalistike i otkloni nedostatke koji se pojavljuju u praktinom postupanju kriminalista.

U tom smislu postoje velike dodirne take u sadrajima kriminalistike psihologije i kriminalistike, posebno u delu koji se tiu motiva izvrenja krivinog dela, naina i procesa donoenja odluke o izvrenju krivinog dela, nainu vrenja krivinih dela i ponaanju izvrilaca krivinih dela pre, za vreme i nakon izvrenog krivinog dela (Selieva, 2001). Odnos izmeu kriminalistike psihologije i kriminalistike je dvosmeran. Kriminalistika upotrebljava psiholoka znanja i istovremeno producira ideje i podstie istraivanje psiholokih sadraja, koji su u razliitim vezama sa istragom krivinih dela. Iako kriminalistika psihologija deluje na podruju kriminalistike, jo uvek je ne moemo svrstati u podruje kriminalistike (Umek, 1999). 2.2 Kriminalna psihologija

Predmet prouavanja kriminalne psihologije je veoma teko diferencirati u odnosu na predmet prouavanja kriminologije iz razloga to je gotovo nemogue potpuno izdvojiti psiholoka pitanja od drugih kriminolokih objanjenja (Aimovi, 1988). Shodno navedenom smatramo da je najprimerenije istai da je kriminalna psihologija deo kriminologije, koju definiemo kao nauku o psihikom ivotu zloinca (Ignjatovi, 2011), a da je njen predmet pruavanja psihika struktura uinioca krivinog dela i njegova celokupna linost (Howitt, 2009).

Kada je u pitanju odnos kriminalistike psihologije sa kriminalnom psihologijom, treba istai da izmeu ovih psiholokih disciplina postoje odreene slinosti kao i razlike. Naime, odnos izmeu kriminalne i kriminalistike psihologije je pre svega interaktivan. Kriminalna psihologija je teorijska psiholoka disciplina koja pruava linost i psihiku strukturu izvrioca krivinog dela, dok kriminalistika psihologija pomenuta saznanja kriminalne psihologije prenosi u praksu, tanije onaj deo koji se posebno odnosi na rasvetljavanje krivinih dela. U postupku rasvetljavanja krivinih dela, veoma je vano izmeu ostalog istraiti i psiholoke aspekte krivinog dela (Umek, 1999).

Doprinos kriminalne psihologije u reavanju odreenog kriminalnog sluaja, moemo posmatrati dvojako. Dobra strana je ta, da su psiholozi dobro upueni u metodologiju istraivanja, eksperimentisanja, kao i ocenu rada drugih. Slaba strana je u naglaavanju znaaja individualnog faktora, nasuprot drutvenom.

9

Kriminalna psihologija ima tako i mana i prednosti kada je u pitanju doprinos u reavanju krivine stvari. Pozitivno je da to da su psiholozi dobro upueni u metodologiju istraivanja i zato dobro upueni u istraivanja i eksperimente, kao i komentarisanju i ocenjivanju rada drugih. Slabost je da psihologija istie faktor individualnosti na raun faktora drutvenosti. Psiholoka objanjenja kriminalne aktivnosti se u istraivanju krivinih dela koncentriu na linost i psihike funkcije izvrilaca, dok suprotno, socioloki pristup naglaava drutvene faktore, kao to su siromatvo i socijalne klase. Oba pristupa treba da se meusobno dopunjuju. 2.3 Policijska psihologija

Policijska psihologija je jedna od najmlaih grana primenjene psihologije, koja istovremeno predstavlja samostalnu primenjenu naunu disciplinu i pomonu granu policijske nauke. Njen predmet prouavanja je irok, jer je policijska delatnost izuzetno kompleksna. U sutini ona obuhvata sve relevantne psiholoke aspekte policijskog rada, kao i psiholoke aspekte aktera tih aktivnosti (Umek, 1999). Dakle, njen predmet prouavanja je i linost policajca u svim vrstama interakcija, zatim psihike i fizike posledice policijskog ivota i rada, policijska kultura, komunikacija itd.

Izmeu policijske psihologije i kriminalistike psihologije je mnogo tee povui jasnu granicu. Kriminalistiku psihologiju moemo posmatrati kao sastavni deo policijske psihologije, ali i kao samostalnu disciplinu. Ona je usmerena na psiholoke aspekte istraivanja krivinih dela, to podrazumeva da se ne bavi poslovima organizacije i selekcije u policiji, ime se danas najvie bavi policijska psihologija.

Sadraji koji su zajedniki ovim psiholokim disciplinama pre svega se odnose na komunikaciju. Putem komunikacije policijski slubenici ostvaruju socijalnu interakciju sa raznim kategorijama lica, poevi od uesnika predkrivinog postupka (osumnjieni, rtve, svedoci itd.), kao i drugih kategorija lica sa kojima komuniciraju prilikom obavljanja slubenih poslova i zadataka (operativne veze kao lica koja poseduju i prenose informacije policijskim slubenicima, informatori, saradnici, prijateljske i porodine veze itd.).

Razumevanje psiholokih procesa koji su ukljueni u komunikaciju kao to su miljenje, motivacija, pamenje, percepcija, emocije itd., posebno su bitni, jer je psihiki ivot oveka najue povezan sa ljudskom aktivnou, kao i ponaanjem u najirem smislu te rei. Dakle, ljudsko ponaanje i postupci se mogu razumeti i objasniti ako imamo u vidu mnogobrojne psihike faktore, koji ih uslovljavaju (Zvonarevi, 1978). Zbog toga je primena psiholokih znanja, kao i ovladavanje vetinama komunikacije, neophodan uslov za uspeano obavljanje policijskih poslova i zadataka. 2.4 Sudska psihologija

Sudska psihologija koja se esto oznaava kao pravna psihologija, je samostalna nauna disciplina koja se bavi prouavanjem psihikih procesa (funkcija) i psihikih osobina (svojstava), ije je upoznavanje korisno za uspeno vrenje pravosudnih funkcija i za adekvatnu primenu prava (Cantar, 2010). Shodno navedenom zakljuujemo da predmet prouavanja sudske psihologije ine psihiki procesi i osobine, kao i njima svojstvena ponaanja uesnika sudskog postupka (Jeki, 2003). Naime predmet pruavanja i sudske i kriminalistike psihologije su psihiki procesi i ponaanja, samo to su u sluaju sudske psihologije to psihiki procesi i ponaanja uesnika sudskog procesa (optueni, svedok, oteeni, tuilac, sudija, lanovi porote), a u sluaju kriminalistike psihologije, to su psihiki procesi i ponaanja uesnika kriminalistike istrage (osumnjieni, rtve, oteeni, svedoci, pripadnici kriminalistike istrage). Dakle, osnovni zadatak sudske psihologije je da kriminalistikoj psihologiji prui odreena teorijska znanja koja e neposredno ili posredno

10

moi da se primene u cilju uspenog vrenja pravosudnih funkcija, kao i u cilju adekvatne primene prava (Aimovi, 1988).

Takoe je vano napomenuti da se u okviru sudske i kriminalistike psihologije primenjuju razliite psiholoke metode. U sudskoj psihologiji primenjuju se tzv. metode ocenjivanja, kao to je npr. verodostojnost svedoenja, dok u kriminalistikoj psihologiji prevladavaju metode otkrivanja, a koriste se i metode ili tehnike sasluanja i metode detekcije laganja. 2.5 Forenzika psihologija

Danas naalost ne postoji opte prihvaena definicija forenzike psihologije, jer se iste razlikuju u pogledu predmeta istraivanja. ira odreenja predmeta forenzike psihologije su uglavnom zastupljena u SAD-a u kojima je forenzika psihologija predstavljena kao podruje koje povezuje psihologiju i pravni sistem. Specifinija odreenja forenzike psihologije su zastupljena u Evropi. Forenzika psihologija se definie kao grana primenjene psihologije koja se bavi prikupljanjem, ispitivanjem i prezentacijom dokaza u pravne svrhe (Gudjonssson & Haward, 1998) ili jo preciznije kao grana primenjene psihologije koja je usmerena na sakupljanje, istraivanje, dijagnostiku i prezentaciju dokaza za potrebe sudova, bilo da se radi o predmetima koji se odnose na podruja kompetencije porodinog, civilnog ili krivinog suda (Blackburn, 1996; prema Kapardis 2001). Kljune rei u ovim definicijama su dokaz i sud. Iako moda nenamerno, Gudjonsson i Haward ovde ukazuju na pravne dokaze za potrebe advokata i sudija. U ovom sluaju oblast forenzike psihologije je ograniena na one koji usko sarauju sa zvaninicima suda. Wrightsman (2001) definie forenziku psihologiju u irem smislu kao primenu psiholokog znanja ili metoda u reavanju zadataka koji su postavljeni od strane pravnog sistema. Primer koji je Wrightsman dao izgleda veoma nereprezentativno za veinu psihologa koji opisuju sebe kao forenzike psihologe.

Klju napretka u definisanju forenzike psihologije jeste u razdvajanju polja forenzike psihologije i identifikovanja ko ima za pravo da sebe naziva forenzikim psihologom (Howitt, 2009). U Velikoj Britaniji predloeno je da forenziki psiholog treba da poseduje sledee vetine i znanja (DCLP Training Comittee, 1994, prema Howitt, 2009):

1. Razumevanje konceptualnih osnova u pogledu:

psiholokog znanja relevantnog za prouavanje kriminalnog ponaanja; pravnog okvira, ukljuujui zakone i strukturu krivino pravnog sistema, na primer,

zemlje u kojoj rade.

2. Razumevanje postignua i potencijalna postignua primene psihologije na:

istraivanje kriminalnog procesa; pravnog procesa; zatvorskog procesa; procesa tretmana (i prestupnika i rtve).

3. Razumevanje detalja psihologije relevantnih za navedene individue, ukljuujui i odrasle i decu: prestupnici (zdravi i duevno poremeeni); rtve; vsedoci; istraitelji;

11

4. Razumevanje strunih aspekata forenzike psihologije u pogledu:

razliitih zahteva za procenu; procesa istraivanja, gonjenja i odbrane; donoenja odluka koje se tiu nevinosti, krivice, izricanja kazne, pritvora, tretmana i

rehabilitacije; pristupa proceni; profesionalnih kriterijuma za davanje miljenja i izjava.

Ovi kriterijumi su potrebni zajedno sa dodatnim zahtevom obimnog praktinog iskustva u bar jednoj oblasti forenzike psihologije u koje ubrajamo policijsku psihologiju, psihologiju kriminala, viktimologiju, pravnu psihologiju, zatvorsku psihologiju i u novije vreme istranu psihologiju (Bartol & Bartol, 2008).

Moderna forenzika psihologija nudi mnoga eksperimentalno verifikovana znanja koja se daleko vie koriste u policijskom radu razvijenih zemalja. Kao i u bliskom okruenju, tako i u Republici Srbiji primetno je izvesno zaostajanje u razvoju forenzike psihologije, ne samo u radu policije, ve i u istranoj i sudskoj praksi. U Republici Srbiji forenzika psihologija je nerazvijena i uglavnom je ograniena na rad klinikih psihologa. Policija i kazneno popravne ustanove zapoljavaju psihologe, ali oni u tim ustanovama ne rade kao forenziki psiholozi. Jedan od razloga je svakako i taj da u naoj zemlji ne postoji studij forenzike psihologije.

Podruja kompetencije forenzikih psihologa je iroko, zbog ega emo se vie usredsrediti na podruje policijske i sudske istrage. U tim podrujima osim dijagnostike, forenziki psiholog ima izvesnu ulogu u evaluaciji izreenih sudskih presuda i evaluaciji tretmana osuenika. Od forenzikog psihologa se zahteva da predoi (Morse, 1978; prema Grisso, 1986):

dokaz o psihikom poremeaju; dokaz o funkcionalnoj sposobnosti ili nesposobnosti, koja je relevantna za pravno pitanje; dokaz o njihovoj kauzalnaoj povezanosti.

Forenzika procena obuhvata procenu kooperacije i motivacije, procenu razine psiholokog uzbuenja, procenu orijentacije, procenu panje i koncentracije, procenu jezinih potekoa i problema sa itanjem, procenu pristranosti u odgovaranju (slaganje, samo-zavaravanje, stvaranje impresija, zavaravanje drugih, simuliranje simptoma kognitivnig deficita, amnezije, psihijatrijskih i psiholokih simptoma).

Tokom forenzike procene, forenziki psiholog se mora koristiti odreenim metodama (testovi MMPI, WAIS itd.) i osvrnuti na pitanja koja obino idu izvan okvira klinike procene. Pored toga koristi i druge izvore informacija, kao to su anamneza, porodine prilike, obrazovanje, radna istorija, istorija fizikih bolesti, prethodne psihijatrijske bolesti, prethodno forenziko iskustvo, istorija uzimanja alkohola i droga, istorija seksualnog zlostavljanja itd. Grisso (1986) razlikuje dva tipa posebnih metoda forenzikih psihologa:

mere uopteno povezane sa merenjem kriminala i delinkvencije upitnici i skale koji se koriste za klasifikaciju izvrilaca, za odreivanje rehabilitacije i smetaja, predikacije povratnitva i uspeha otpusta, evaluaciju delinkventnih i kriminalnih stavova i stilova ivota, instrumenti koji slue za evaluaciju pravnih osoba, zatvorskih uvara i policijskih slubenika.

instrumenti koji su od posebne vanosti za specifina pravna pitanja.

Naveemo neka od pravnih pitanja koja se javljaju u predmetima krivinog prava, a za koje pravnici i sudije esto trae nalaz i miljenja vetaka:

12

Kompetentnost odnosno sposobnost za suenje (odnosi se na osuenikovo trenutno mentalno stanje, kao i na procenu ima li optueni dovoljno kognitivne sposobnosti da bi se adekvatno branio, odnosno ima li sposobnost za praenje i razumevanje prirode i svrhe sudskog postupka);

Actus reus (odnosi se na dokazivanje da je odreeno krivino delo izvreno od strane odreene osobe. Primer forenzike procene actus reus je utvrivanje verodostojnosti alibija osobe, koja tvrdi da nije bila prisutna na mestu zloina u vreme izvrenja krivinog dela.

Mens rea (kriminalna namera) odnosi se na procenu mentalnog stanja optuenog tokom izvrenja krivinog dela za kojeg se optuuje, pri emu je fokus na utvrivanju postojanja krivice i znanja o neopravdanosti takvog postupanja. Primer forenzike procene mens rea je analiziranje verodostojnosti priznanja optuenog koja su iz nekih razloga nepouzdana ili nisu dobijena na adekvatan nain.

U okviru policijskog delokruga rada forenziki psiholog moe da uestvuje u saradnji sa policijom u selekciji, obuci, savetovanju policajaca, pregovorima sa taocima, intervjuisanju svedoka, ispitivanju osumnjienih, profiliranju nepoznatih izvrilaca teih krivinih dela, poligrafisanju itd. U okviru delokruga rada kazneno popravnih ustanova forenziki psiholog moe vriti psiholoku procenu opteg stanja, procenu rizika povratnitva, u provoenju i evaluaciji tretmana, klasifikaciji i smetaju osuenih, transferu meu ustanovama, predvianju otpusta itd. 2.5.1 Istrana psihologija

Pre svog rada na polju istraiteljske psihologije, socijalni psiholog David Canter dao je veliki doprinos razvitku istraivakog polja poznatog kao ekoloka pshologija, koja nastoji da objasni interakciju izmeu ljudi i okruenja u kojem ive (Howitt, 2009). Neki od principa ekoloke psihologije uneti su u specifian pristup profilisanja prestupnika koji je Canter nazvao istrana psihologija (Investigative Psychology). Pod istranom psihologijom se danas podrazumeva primenjena psiholoka disciplina, koja se bavi psiholokim aspektima istrage krivinih dela (Umek, 2007). Istrana psihologija je jedno od najnovijih oblasti forenzike psihologije koje se fokusira na identifikovanje nepoznatog uinioca krivinog dela na osnovu karakteristika koje su specifine za krivino delo i njegovog izvrioca (Bartol i Bartol, 2004, Howitt, 2009). U podruje istrane psihologije ubrajaju se metode ili tehnike kao to su: profilisanje, psiholoka autopsija, kognitivni intervju, poligrafisanje, forenzika lingvistika, hipnoza, prepoznavanje izvrilaca krivinih dela.

Iako je Canterova tehnika izrade psiholokog profila imala neke slinosti sa tehnikama FBI-a on je nastojao svoj pristup smestiti vie unutar prihvaenih psiholokih okvira. Tokom 1980-ih godina Canter je saraivao sa Scotland Yardom u rasvetljavanju brojnih nereenih sluajeva silovanja koji su izvreni na irem podruju Londona u periodu od 1983. do 1986. godine. Radei na ovim sluajevima Canter je prouio veliki broj razliitih podataka, koje je policija prikupila tokom istrage i saionio prvi profil prestupnika koji je napravljen u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Karakteristino za njegov rad je bila kvantitativna obrada podataka i izrada mapa koje su pokazivale lokacije mesta izvrenja krivinih dela i hronologiju zloina. Stavljanjem hronolokih mapa zloina jednu preko druge, uoio je da su postojali periodi kada do silovanja nije dolazilo, zbog ega je pretpostavljao da je izvrilac najverovatnije bio u zatvoru. Uporeivanjem hronologije zloina sa geografskim lokacijama, doao je do zakljuka da se izvrilac nije selio nakon to je poinio nekoliko silovanja. Da bi utvrdio koja su silovanja izvrena od strane iste osobe, izdvojio je neke od osnovnih karakteristika krivinih dela, kao npr. ta se konkretno desilo tokom seksualne aktivnosti, nakon ega je izraunao indeks

13

slinosti. Odreeni broj silovanja je imao mnogo zajednikih elemenata, zbog ega je zakljuio da postoji velika verovatnoa da ih je izvrila ista osoba. Na taj nain je izdvojio grupu silovanja koja su bila slina i verovatno izvrena od strane iste osobe, to je rezultiralo izradom prvog profila koji je vrio silovanja na irem podruju Londona.

Mnogi profesionalni istraivai, meu kojima se posebno istie David Canter, dali su znaajan doprinos u izuavanju ponaanja kriminalaca. Poseban deo u Canterovom pristupu, predstavlja izuavanje mesta prebivalita kriminalca i lokacije, odnosno mesta izvrenja krivinih dela. 3. ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOLOGIJE I POJEDINIH PSIHOLOKH DISCIPLINA

KOJE SE ODNOSE NA OBLAST KRIMINALA

Korene psihologije treba traiti jo u antikom periodu u vreme stvaralatva Sokrata, Platona i Aristotela, koji su se bavili pitanjima psihikog ivota i uopte pitanjima stanja duha i tela. U tom periodu psihologija je bila veoma bliska sa pojedinim naukama, posebno filozofijom, zbog ega je bilo veoma teko povui jasnu granicu izmeu onoga, ta je predmet prouavanja psihologije, a ta filozofije. Krajem 19. veka, psihologija se razvija kao samostalna empirijska i eksperimentalna nauka. Njenim osnivaem smatra se nemaki psiholog i filozof Wilhelm Wundt (1832 1920), koji 1874. godine objavio knjigu pod nazivom Principi fizioloke psihologije, a 1879. godine na Univerzitetu u Lajpcigu osnovao prvu psiholoku laboratoriju. Wunt se posebno bavio ispitivanjem oseta, pamenja, emocija i panje. Osnovne psiholoke metode kojima su vrena ispitivanja bile su introspekcija i eksperiment. Meutim, tako osmiljena istraivanja nisu dala oekivane rezultate, jer su ljudi davali razliite introspektivne izvetaje o jednstavnim osetnim doivljajima.

Iako su poetci afirmacije psihologije vezani za ime Wilhelma Wundta, termin psihologija koja u doslovnom smislu oznaava prouavanje due (psyche dua i logos nauka = nauka o dui), pominje se jo u 16 veku. Naime, 1590. godine nemaki filozof Rudolph Gckel (15471628) napisao je knjigu pod nazivom Psychologia. U 17. veku francuski matematiar, naunik ili filozof Rene Dekart (1596-1650), formulisao je dualistiki koncept oveka, po kome postoji duh i telo. Koncept dualizma otvorio je pre svega metodoloke mogunosti za nain miljenja koji preovladava i u savremenoj psihologiji, zbog ega u naunoj javnosti postoji miljenje, da je upravo Dekart utemeljiva moderne psihologije.

U 19. veku pored psihologije razvijaju se i neke druge nauke, prvenstveno fizika i hemija, to e bitno uticati na rad psihologa i potaknuti ih da krenu u potragu za mentalnim elementima koji se kombinuju u sloene doivljaje. Jedan od vodeih pristalica takvog strukturalistikog stanovita bio je Wundtov uenik engleski psiholog Edvard Titchener. Strukturalizam je oznaavao analizu svesnih psihikih procesa. Psiholozi koji su se suprostavljali analitikoj prirodi strukturalizma, meu kojima se posebno isticao William James sa Univerziteta na Harvardu, razvili su nov pristup koji su oznaili nazivom funkcionalizam. Funkcionalizam se bavio nainom na koji svest omoguava organizumu da se prilagoava i funkcionie. Poetkom 20. veka na naunu psihologiju najvie su uticali novi psiholoki pravci: biheviorizam, getalt psihologija i psihoanaliza. John Watson koji se smatra osnivaem biheviorizma i njegove pristalice, smatrali su je ponaanje oveka posledica uslovljavanja i da sredina oblikuje ponaanje oveka, potkrepljujui njegove specifine navike. U vreme kada se bihejviorizam irio u SAD-a, u Nemakoj se razvija getal psihologija, prema kojoj percepitivni doivljaji zavise od sklopa podraaja i organizacije iskustva. Prema getalt psihologiji, celina se razlikuje od zbira svih delova, jer zavisi od odnosa izmeu tih delova. I konano, poetkom 20. veka razvija se i psihoanaliza kao nova teorija linosti, ali i metoda psihoterapije. Njenim

14

zaetnikom smatra se Sigmund Freud, koji je smatrao da je psihiki ivot oveka pod uticajem nesvesnih sila i da nesvesni mentalni procesi esto odreuju nae ponaanje.

Razvoj pojedinih psiholokih disciplina koje se odnose na oblast kriminala, gotovo je nemogue odvojiti od razvoja psihologije uopte. Njihove korene pored psihologije, moemo nai u povezanim naunim disciplinama, kao to su kriminologija i sociologija. Tu pre svega mislimo na razvoj kriminalne psihologije i forenzike psihologije. Naime, radi se o veoma mladim psiholokim disciplinama koje su se intenzivnije razvile tek poslednjih 30-ak godina. Akademski gledano ove psiholoke discipline su stare koliko je stara i moderna psihologija, koja je kao to smo istakli u prethodnom delu, ustanovljena osnivanjem Vundtove psiholoke laboratorije u Lajpcigu.

Cesare de Baccaria smatra se jednim od prvih rodonaelnika forenzike i kriminalne psihologije. Jo u kasnim 1700-im godinama, smatrao je da se ljudi mogu odvratiti od kriminalnog ponaanja, ako im se za poinjeni zloin izrekne proporcionalna kazna. Po nekim autorima De Bakarijine ideje su dovele direktno do prestanka varvarskog muenja zatvorenika u mnogim evropskim zemljama (McGuire, 2000 prema Howitt, 2009). U Francuskoj je 1827. godine objavljena prva zvanina statistika izvrenih zloina, to je bila osnova za neka dalja istraivanja koja su se odnosila na geografsku distribuciju i lokaciju kriminala. Zaetnici statistike kriminala bili su Franzus Adre Miele Geri (Andre Michel Guerry) i Belgijanac Adolf Kuetelet (Adolphe Quetelet). To su zapravo bili poetci geografskog profiliranja, koje se danas smatra vanom metodom forenzike psihologije (Howitt, 2009).

Ideja o biolokim korenima kriminala bila je veoma vana tokom 19. veka, u radu italijanskog doktora ezare Lombroza (Cesare Lombroso). Izuavajui karateristike kriminalaca sa karakteristikama vojnika sa kojima se susretao tokom studija medicine, Lombrozo je verovao da se strukturalne anomalije lobanje ee javljaju kod pripadnika kriminalne grupe. Prema Lombrozu, kriminalne karakteristike ukljuuju nisko elo, klempave ui, prominentnu vilicu, maljavost, slepilo za boje itd. Takoe je razlikovao karakteristike ubica od seksualnih prestupnika. Ubice su imale krvave, hladne i staklenaste oi, dok su se kod seksualnih prestupnika oi sijale. Lomborozo je upamen kao zaetnik kriminalne antropologije, iako je veina njegovih teorija danas odbaena (Howitt, 2009).

Harover (Harrower, 1998 prema Howitt, 2009) je primetila da su neki kriminalci intelektualno deficijentniji, to se kosilo sa Lombrozovim shvatanjima. Lombrozo je bioloke defekte i mentalni deficit, posmatrao povezano, za razliku od Goringovih dokaza, prema kojima kriminalci imaju niu inteligenciju i ne pokazuju kranijalne karakteristike o kojima je govorio Lombrozo.

Od kraja 19. veka itava plejada psihologa u Evropi i Americi omoguila je primenu psiholokih znanja u reavanju nekih praktinih problema. Jedan od njih bio je J.M. Catel (Catel) koji je istraivao ljudsku memoriju prema kvalitetu svedoenja oevidaca u laboratorijskim uslovima. Catel je takoe istraivao i situacione uticaje na tanost iskaza oevidaca, kao i pitanja koja se odnose na to da li su neke osobe podlone grekama i spoljanjim uticajima. Nastavlja Catelovog rada u Francuskoj bio je Alfred Binet (1857-1911), koji se smatra tvorcem prve skale za merenje inteligencije. U svom radu usmerio se na pitanje spoljnih uticaja na izjave svedoka. Karl Gustav Jung je u Nemakoj sa kriminalcima eksperimentalno posmatrao period odloenog odgovora izmeu rei i doao do zakljuka da emocionalni stimulus ima tendenciju da produi odgovor.

Jedan od najodlunijih primenjenih psihologa koji je svoja istraivanja proirio i na oblast prava, bio je nemaki psiholog Hugo Munsterberg (1863-1916). Naime Munsterberg je

15

istraivao iskaze svedoka, memoriju, lana priznanja i hipnozu koju je uveo i kao metod ispitivanja na sudu. Godine 1908. objavio je knjigu On the Witness Stand: Essays on Psycholgy and Crime, koja se najveim delom bavi svedoenjem oevidaca i porotom. Jedan od njegovih najranijih eksperimenta, odnosio se na ispitivanje sposobnosti razlikovanja zvukova koji se javljaju u bliskoj sukcesiji. Na rezultate ovih istraivanja pozvao se ameriki sud prilikom pripreme dokaza protiv Lee Harvey Oswalda, koji je bio optuen za ubistvo amerikog predsednika Johna F. Kennedya 1963. godine.

Ameriki profesor sudske psihologije Wiliam Marston, koji je koristio sistoliki pritisak pri detekciji laganja i tvrdio da je povieni pritisak taan indikator laganja, smatra se tvorcem prvog prototipa poligrafa, koji je radio na principu merenja krvnog pritiska tokom ispitivanja (Grubin i Madsen, 2005 prema Howitt, 2009).

Istraivanjem srukture iskaza bavio se L. W. Stern koji je razlikovao dva pristupa u ispitivanju. U Bericht pristupu, ispitaniku je dozvoljeno da postavljanjem otvorenih pitanja, svoj iskaz da u slobodnoj, narativnoj formi. U Verho pristupu, ispitaniku se postavljaju pitanja zatvorenog tipa (Howitt, 2009).

Uprkos naporima brojnih psihologa i istraivaa, forenzika i kriminalna psihologija se nisu znaajno razvijale sve do druge polovine 20. veka. Prema miljenju Bartola i Bartola (1999), jedan od razloga je bio i taj, da su sudovi oklevali sa prihvatanjem miljenja psihologa, jednako kao i miljenja psihijatara. Drugi razlog je, to se smatralo da psiholozi mogu nastupati u ulozi sudskih vetaka, samo ako ne izlaze iz svog profesionalnog okvira i ne zadiru u medicinsku profesiju (Howitt, 2009). Sedamdesetih godina 20. veka broj psihologa se znatno poveao. Fundamentalna znanja iz psihologije se sve vie primenjuju u svim sferama ljudske delatnosti. Na taj nain, psihologija je nala svoje mesto i u oblasti socijalne patologije, asocijalnog i kriminalnog ponaanja. O njenom znaaju za rad policije bie vie rei u delu koji sledi. 4. ZNAAJ IZUAVANJA KRIMINALISTIKE PSIHOLOGIJE ZA RAD

POLICIJE

Od perioda ustanovljavanja psihologije kao nauke do danas, prikupljene su znaajne informacije o oveku, njegovoj psihi i razliitim aspektima ljudskog ponaanja. Primenom naunih saznanja psihologija se razvila u specifian oblik uslune delatnosti. Danas gotovo da ne postoji oblast, tanije podruje ljudske aktivnosti u kojoj se ne bi mogli primenjivati sadraji brojnih psiholokih disciplina. Tako je psihologija nala svoje mesto i u oblasti asocijalnog i kriminalnog ponaanja.

Podruje psihologije je suvie opseno, zbog ega kriminalistika psihologija koristi znanja pojedinih teorijskih i primenjenih psiholokih disciplina, koja zatim prenosi u praksu. Jedan od njenih osnovnih zadataka je da omogui bolje razumevanje ponaanja i postupaka ljudi, dakle da prezentuje elementarna znanja koja se odnose na linost, njegove psihike procese, osobine i sposobnosti. Takva znanja pruaju mnogobrojne informacije o unutranjem, emocionalnom stanju oveka, njegovim namerama, motivima odnosno linosti uopte. Iz razloga to je devijantno ponaanje proizvod delovanja trajnijeg i sistematskog uticaja socio-psiholokih i bio-psiholokih inilaca, jedan od zadataka kriminalistike psihologije je i da prui znanja o kriminalnom ponaanju kao i raznovrsnim oblicima i psiholokim sadrajima takvog ponaanja.

Ako uzmemo u obzir injenicu da krivino delo ima svoju objektivnu i subjektivnu stranu, jer je izraz psihikih osobina izvrioca, odnosno predstavlja vidljivu manifestaciju njegove strukture linosti, potpuno je razumljivo koliko su korisna znanja pojedinih teorijskih i primenjenih psiholokih disciplina u cilju razumevanja individualnog ponaanja izvrilaca

16

krivinih dela. Dakle, primena tih znanja je posebno znaajna za kriminalistiku istragu, u okviru koje se u cilju dokazivanja krivice osumnjienog, prikupljaju relevantni materijalni i personalni (lini) dokazi, koji se odnose na krivino delo i njegovog izvrioca.

S druge strane, policijski slubenici tokom obavljanja slubenih poslova i zadataka komuniciraju sa razliitim kategorijama lica u predkrivinom postupku. Naime, ispitanici u svojstvu osumnjienog ili u svojstvu svedoka, oteenog, odnosno rtve krivinog dela, mogu biti razne kategorije lica, kao to su maloletnici, starije osobe, ene, osobe specifinog ponaanja, tj. telesno oteene osobe, prostitutke, psihiki nenormalne osobe sa lakim i teim mentalnim ili karakternim poremeajima. Navedene kategorije lica mogu biti razliitog pola, uzrasta, profesije, intelektualnog, obrazovnog i kulturnog nivoa, materijalnog, socijalnog statusa i nacionalnosti. Iskustvo i kriminalistika praksa pokazuju da ove kategorije lica ispoljavaju razliite psiholoke karakteristike tokom intervjuisanja, zbog ega efikasnost u ispitivanju istih, zavisi od primene odgovarajuih taktika i tehnika sasluanja, uz primenu odgovarajuih psiholokih znanja. Pripadnik kriminalistike policije e napraviti dobru strategiju, ako odredi kojoj kategoriji osumnjienih pripada lice koje ispituje, ne samo sa aspekta vrste krivinog dela kojima se bavi (povratnici, profesionalci, specijalisti), ve i prema psiholokim karakteristikama koje su dominantne u strukturi linosti, a koje determiniu njegovo kriminalno ponaanje.

Istovremeno postupci i ponaanja ljudi mogu se posmatrati i u kontekstu onoga to saoptavaju, kao i naina na koji saoptavaju. U policijskoj praksi se esto susreemo sa fenomenom laganja, prilikom sasluanja osumnjienih lica ili drugih stranaka u krivinom postupku, koje pokazuju spremnost za obmanjivanjem. Obmanjujue ponaanje je pod uticajem inilaca koji se pre svega odnose na linost osobe koja lae, njegove sposobnosti, motivaciju, kao i niza tzv. situacionih inilaca, koji se odnose na kompleksnost laganja, visinu kazne ili posledice, kao i stila intervjuisanja. Jedan od praktinih zadataka kriminalistike psihologije je da primenom metoda detekcije laganja tanije, analize verodostojnosti iskaza, analize neverbalnog ponaanja i analize fiziolokih pokazatelja, doprinese identifikovanju obmane.

U naoj kriminalistikoj praksi takoe jedan od praktinih zadataka kriminalistike psihologije odnosi se na sveukupno poboljanje policijskog rada, posebno onog koji se odnosi na kriminalistiku istragu. Uspeh kriminalistike istrage je u velikoj meri uslovljen informacijama koje se dobijaju od lica sa kojima se komunicira tokom kriminalistike istrage. Tokom godina identifikovana je loa praksa, koja se u velikoj meri ogledala u primeni tehnika pritisaka, trikova, blefiranja i obmanjivanja osumnjienih, prenaglaavanjem ozbiljnosti situacije i optuivanjem da lau. Da bi se izbegla takva praksa, a u cilju dobijanja kvalitetnijih i verodostojnijih dokaza, glavni zadatak kriminalistike psihologije, odnosi se na poboljanje naina intervjuiranja i usavravanja tehnika sasluanja. U ovoj komunikaciji, ne samo nain voenja intervjua i nain ophoenja utiu na kvalitet i kvantitet dobijenih informacija. Uspeh u intervjuisanju zavisi u velikoj meri i od linosti ispitivaa, njegovog znanja, sposobnosti, motivacije i inicijative. Dakle, ispitivanje treba da predstavlja kombinaciju psiholokih principa, klinikih procena i naravno policijskog iskustva (Gettinger, 1983).

Za razliku od nae prakse, zapadne policije u fazi predkrivinog postupka angauju strunjake i primenjuju znanja ne samo iz domena kriminalistike, ve i kriminologije, forenzine psihologije, psihijatrije, sudske medicine itd., dajui sasvim nov karakter delatnosti analize i planiranja predkrivinog postupka. Na taj nain psihologija doprinosi veoj delotvornosti policijskog rada, budui da je ista i ukljuena u njega.

17

5. METODE KRIMINALISTIKE PSIHOLOGIJE

Sedamdesetih godina 20. veka u istrazi krivinih dela implementirane su istrane metode koje su izvedene iz psiholokih znanja. Mnoge metode i tehnike psiholoke procene naroito one koje se koriste u okviru forenzike psihologije, imaju svoje poreklo u drugim granama, odnosno disciplinama psihologije. Metode koje se koriste u istrazi krivinih dela, a koje su u osnovi psiholoke, primenjuju se u okviru forenzike i istrane psihologije. Delimo ih u etiri velike grupe: metode otkrivanja, metode ocenjivanja, metode ili tehnike sasluanja i metode detekcije laganja.

U metode otkrivanja ubrajamo:

Profilisanje nepoznatih izvrilaca krivinih dela (psiholoko profilisanje, analiza scene zloina i geografsko profilisanje)

Psiholoka autopsija Forenzicna psiholingvistika Istrana hipnoza

U metode ocenjivanja verodostojnosti izjave ubrajamo psiholingvistike tehnike, koje se koriste za utvrivanje verodostojnosti izjave svedoenja i priznanja.

U metode ili tehnike sasluanja ubrajamo vie tehnika, od koji emo spomenuti samo osnovne:

Kriminalistiki intervju Reidova tehnika (ameriki i engleski pristup) PEACE model WZ tehnika Kognitivni intervju

U metode detekcije laganja ubrajamo:

Analiza verodostojnosti iskaza Analiza neverbalnog ponaanja Analiza fiziolokih pokazatelja putem poligrafskog ispitivanja

5.1 METODE OTKRIVANJA

5.1.1 Profilisanje nepoznatih izvrilaca krivinih dela

Iako se u policijskoj literaturi esto pominje psiholoko profilisanje kao jedan od metoda koji moe doprineti u identifikaciji nepoznatih izvrilaca teih krivinih dela, kao to su ubistvo i silovanje, moramo istai da se u naoj policijskoj praksi prilikom istraivanja kriminalistikih sluajeva metod izrade psiholokog profila ne primenjuje u pravom smislu te rei. Postoji nekoliko razloga zbog kojih ovaj metod ne nalazi primenu. Jedan od razloga je nedostatak struno osposobljenog kadra.

U SAD-a profajleri posle zavrenih akademskih studija, pohaaju strune kurseve, koje organizuje FBI, nakon ega se mogu baviti poslom prifajlera. Drugi razlog je to u MUP-a Republike Srbije ne postoje baze koje sadre podatke o poreklu, porodinim i sociodemografskim obelejima, psiholokim obeleijima i ponaanju raznih tipova kriminalaca, to je neophodan uslov za izradu psiholokog profila izvrioca krivinog dela.

U SAD-a je najvea primena ove metode, dok je u ostalim evropskim zemljama manje zastupljena. Federalni istrani biro (Federal Bureau of Investigation FBI) koji deluje u sklopu Ministarstva pravde je 1972. godine oformio je Behavioral Science Unit, koji danas egzistira

18

kao Profiling and Behavioral Assessment Unit. U tom odeljenju postoji veoma impresivna baza podataka o psiholokim obelejima razliitih tipova kriminalaca, podaci o njihovom poreklu, porodinim okolnostima itd. Od 1933. godine u INTERPOLU postoji odeljenje pod nazivom Analytical Crime Intelligence Unit (ACIU) koje se bavi analizom zloina.

Profilisanje definiemo kao postupak kojim pokuavamo utvrditi neke karakteristike linosti i ponaanja nepoznatog izvrioca krivinog dela (ubistvo, silovanje), pomou informacija o specifinosti krivinog dela, mestu izvrenja i rtvi (Jackson & Bekerian, 1997). Profilisanje je takoe jedna od tehnika u istraivanju krivinih dela ijom primenom se na osnovu podataka vezanih za krivino delo i oteenog, rekonstruie tok dogaaja i izvode zakljuci o osobinama linosti potencijalnog izvrioca krivinog dela, njegovoj inteligenciji, motivima, navikama, socijalnom poreklu, obrazovanju, polu, starosti itd. Obino se izrauje u poetnoj fazi kriminalistike istrage u sluajevima u kojima policija jo uvek traga za njegovim identitetom, zbog ega koristi sve raspoloive metode, pa na taj nain i izradu profila izvrioca. Osnovni cilj izrade profila je da se kriminalistika istraga usmeri na odreene tipove ljudi, koji mogu biti potencijalni izvrioci krivinog dela, koje je predmet kriminalistike istrage. Tanije da se suzi krug osumnjienih osoba koje poseduju odreena psiholoka obeleja, o kojima je zakljueno na osnovu naina izvrenja krivinog dela (Wrightsman et. al, sar. 2002), kao i da se postavi hipoteza o moguim crtama linosti, navikama, demografskim i fizikim karakteristikama (Ainsworth, 2000).

Izrada psiholokog profila prema Blau (1994; prema Ainsworth 2000) ukljuuje analizu prirode krivinog dela i naina na koji je delo izvreno. Informacije o linosti, potencijalnog izvrioca koje se odreuju na osnovu njegovog ponaanja pre, za vreme i nakon izvrenog krivinog dela, kombinuju se da drugim materijalnim dokazima i uporeuju sa karakteristikama linosti poznatih izvrilaca krivinog dela. Podaci o poznatim izvriocima krivinih dela nalaze se u posebnim bazama, kao to je baza koju poseduje FBI (Profiling and Behavioral Assessment Unit). Na osnovu svih prikupljenih podataka i obrade raspoloivih podataka o sociodemografskim obelejima, porodinim okolnostima, psiholokim osobinama ti ponaanju razliitih tipova kriminalaca, sainjava se profil linosti izvrioca krivinog dela, koga u budunosti treba identifikovati i pronai.

Teorijski osnov izrade profila linosti, temelji se na dve osnovne pretpostavke. Prvo, prikupljeni podaci ukazuju na odreena psiholoka obeleja koja su povezana sa izvesnim obrascima ponaanja, koja se moe definisati psiholokom analizom mesta izvrenja krivinog dela (Wrightsman et. al, sar. 2002). Drugo, o karakteristikama potencijalnog izvrioca krivinog dela, moe se zakljuiti na osnovu analize izvrenog krivinog dela (Ainsworth, 2000).

Izradi psiholokog profila izvrioca krivinog dela najee se pristupa u kriminalistikim istragama ubistva (serijska ubistva), silovanja i postavljanju poara. U naim uslovima kada bi postojale baze podataka, mogao bi se izraivati jedino psiholoki profil silovatelja.

Iz razloga to je neophodno koristiti znanja steena istraivanjem prakse i iskustava drugih u tekstu koji sledi obradiemo ameriki (FBI stil) i engleski pristup u izradi profila uinioca krivinog dela.

19

5.1.2 Analiza profila FBI stil profilisanja prestupnika

FBI-stil profilisanja uinioca krivinog dela potie primarno iz rada Hazelwooda (Anisworth, 2000). Hazelwood i Douglas (1980, prema Anisworth, 2000) definiu FBI-stil profilisanja kao: struan pokuaj prikupljanja specifinih informacija o tipu pojedinca koji je izvrio tano odreeno krivino delo.... profil se temelji na specifinim obelejima, koji razlikuju odreene pojedince od opte populacije.

FBI-stil profilisanja uinioca krivinog dela radi se na osnovu dokaza koji su prikupljeni od strane policije. Policija koristi dokaze koji su prvenstveno prikupljeni na mestu izvrenja krivinog dela, koje se kvalifikuje kao organizovano (postoje dokazi da je zloin paljivo pripreman) i neorganizovano (mesto zloina izgleda haotino, i ima malo dokaza da je zloin uopte pripreman). Smatra se da organizovano i neorganizovano mesto zloina upuuje na vrstu prestupnika. Organizovano mesto zloina upuuje na to da je poinilac, na primer, seksualno sposoban, ljubazan i verovatno ivi sa partnerom. Neorganizovano mesto zloina upuuje na nizak nivo inteligencije prestupnika, da ima posao koji ne zahteva veliku strunost i da ivi sam.

Postoji nekoliko faza u FBI profilisanju:

a) Prva faza prikupljanje podataka

Najranija faza FBI profilisanja sadri vie razliitih informacija (tabela 1). Zloin obino ima niz povezanih dokumentovanih dokaza, na primer izvetaj patologa o medicinskim uzrocima smrti, fotografije sa mesta zloina, izjave svedoka, policijski izvetaj itd. Na prvi pogled moe se initi da ove informacije nemaju nikakvog znaaja. Ipak uvek postoji ansa da ba taj materijal bude kljuan za za izradu krajnjeg profila. Vreme smrti npr. moe biti bitan pokazatelj psihologije napadaa. U principu proces se sastoji u tome da se identifikuje psiholoki potpis napadaa. Ovaj psiholoki potpis kasnije direktno upuuje na stil poinjenog zloina, to je znaajno ako imamo u vidu da svaki kriminalac deluje na odreeni nain. Psiholoki potpis podrazumeva sve ono to se moe saznati na mestu zloina o linosti poinioca.

Tabela 1. Glavne faze u profilisanju mesta zloina od strane FBI-ja

b) Druga faza klasifikacija mesta zloina

Seksualne serijske ubice su najznaajniji zloinci koji su profilisani od strane FBI profajlera. Profajleri su razvili studiju kako bi opisali dva karakteristina mesta zloina tzv. organizovano i neorganizovano.

Organizovano = dokaz da je planiran zloin Neorganizovano = haotino mesto zloina

Faza 1: prikupljanje podataka (policijiski izvestaji, fotografije sa mesta zloina, izvetaj patologa...

Faza 3: rekonstrukcija zloina pravljenje hipoteze o ponaanju rtve, nainu odigravanja zloina i nainu izvrenja krivinog dela

Faza 4: izrada profila donoenje pretpostavke o demografskim karakteristikama, psihikim karakteristikama i navikama

Faza 2: klasifikacija mesta zloina organizovani i neorganizovani.

20

Podela na organizovano i neorganizovano mesto zloina zasniva se na izvetajima profajlera u ranijim studijama (Daglas, 1992). Ranije studije govore da bi mesto zloina moglo pouzdano da bude klasifikovano od strane profajlera (Resler i Burges, 1985). U proseku 75% razliitih profajlera sloilo se o podeli mesta zloina na organizovana i neorganizovana.

Prema Gebertu (1996), organizovani i neorganizovani prestupnici imaju odreene karakteristike, koje su u suprotnosti (tabela 2).

Organizovani prestupnici Neorganizovani prestupnici

prate medije poseduju motorno vozilo

krivino delo ine pod uticajem alkohola otac je imao stalan posao u detinjstvu nije imao strogo vaspitanje kontrolie svoje raspoloenje tokom

izvrenja krivinog dela.

ne prate medije ili ih prati povremeno ne poseduju motorno vozilo ive ili rade u blizini mesta izvrenja krivinog

dela krivino delo ne ine pod uticajem alkohola otac je imao stalan posao u detinjstvu imao strogo vaspitanje tokom izvrenja krivinod dela osea nelagodnost

Tabela 2.

Ainsworth (2000) razlikuje organizovane od neorganizovanih izvrilaca krivinog dela ubistva (tabela 3).

Organizovani izvrilac k.d. ubistva Neorganizovani izvrilac k.d. ubistva

jasno planira izvrenje krivinog dela postoji pokuaj kontrole ostavlja malo tragova rtva je obino nepoznata izvriocu

iznenadan, neponovljiv, neplanirani stil izvrenja krivinog dela

minimalno suzdravanje malo pokuaja za skrivanjem dokaza

nad prosene inteligencije seksualno i drutveno kompetentan verovatno ivi sa partnerom verovatno pati od depresije ili je u vreme

napada doivljavao intenzivnu ljutnju verovatno e pratiti medijske izvetaje o

onome to je uradio mogue da napusti podruje nakon

izvrenog krivinog dela.

verovatno ivi sam (blizu mesta zloina) seksualno ili drutveno nekompetentan bio zlostavljan kao dete bio preplaen i zbunjen u vreme napada

Tabela 3. Holmsa i Holmsa (1996) istiu bitnije razlike izmeu organizovanog i neorganizovanog mesta zloina (tabela 4).

Organizovani prestupnik Neorganizovani prestupnik

Line osobine

seksualno kompetentan ivi sa partnerom armantan

nizak nivo inteligencije neobuen ivi sam ne odrava higijenu

Ponaanje nakon izvrenog krivinog dela

pomera telo rtve respektuje policiju

mogu postati religiozni mogu da promene posao

Preporuena tehnika ispitivanja

direktno ispitivati biti precizan oko detalja

prikazati saoseanje ispitivati nou

Tabela 4.

21

Gierovsi, Jaskevic-Obudinka i Slavik (1998, 2000) su prouavali 120 ubistva koja su klasifikovali po mestu zloina na planirana i neplanirana, to je bilo slino teoriji FBI profajlera o organizovanim i neorganizovanim mestima zloina. injenice su upuivale na to koje je oruje korieno na organiozovanom mestu zloina, nain na koji je smrt izazvana, lokacija i vreme kada je zloin izvren i ostali dokazi koji su trebali da sakriju identitet izvrioca. Poremeeni socijalni ivot (npr. lo metod odgajanja i stalno beanje od kue), bili su povezani sa organizovanim mestom zloina. Prestupnici su esto menjali seksualne partnere, nisu trpeli alkohol i pokazivali su tragove psihikih problema. Takoe su vie brinuli o svom spoljanjem izgledu.

c) Trea faza rekonstrukcija mesta izvrenja krivinog dela

Mesto izvrenja krivinog dela predstavlja skup razliitih okolnosti, dinamiki proces u kojem je ukljueno najmanje dvoje ljudi izvrilac krivinog dela i rtva. Mogu da postoje i svedoci, stvarni ili potencijalni, koje takoe treba uzeti u obzir. Informacije prikupljene u prvoj fazi bitne su za rekonstrukcija mesta izvrenja krivinog dela. Odreeni zakljui se moraju doneti. Svrha rekonstrukcije je da se zakljui kako je izvrilac krivinog dela delovao, to moe biti od velikog znaaja kada se predmetno krivino delo povezuje sa drugim krivinim delima. Odreene dogaaje (na primer, ako postoje dokazi da je rtva bila praena) treba uzeti u obzir. Takoe treba razmiljati, da li treba uzeti u obzir da su reakcije rtve uticale na izvrioca (na primer, ako se rtva muila ili opirala, to je moda uticalo na to da je izvrilac oivljavao svoje fantazije u tom trenutku).

d) etvrta faza profilisanje izvrioca krivinog dela

Teorije o profilu izvrioca generiu se na jedno mesto. Ove teorije po svojoj prirodi nisu neophodno psiholoke i mogu da sadre, na primer, demografske karakteristike (socijalni status, vrstu posla kojim se bavim, zaposlenost/nezaposlenost), stil ivota (da li ivi sam ili je u vezi), navike (npr. loi socijalni odnosi, hobi ) i psihiko stanje (npr. preka narav povezana sa depresijom).

Osnovna funkcija izrade FBI profila izvrioca krivinog dela, je pre svega suavanje kruga osumnjienih izvrilaca, dok se druga funkcija odnosi na povezivanje vie serijskih krivinih dela, kao i davanje informacije o moguem broju izvrilaca. Povezivanje krivinih dela i izvrilaca na ovaj nain omoguuje dobijanje informacija od strane razliitih policijskih kriminalistikih timova, koji istrauju krivina dela, koja na prvi pogled nisu povezana.

Nedostaci FBI pristupa u izradi profila izvrioca krivinog dela:

1. Ukljuuje odreen stepen subjektivne interpretacije od strane onog ko izrauje profil. Stoga se postavlja pitanje je li takav profil nauno utemeljen ili je vie stvar line intuicije (npr. Rossmo, 1996; prema Anisworth, 2000). Prema Engleskom psihologu Canteru FBI-jev pristup izrade profila izvrioca krivinog dela nije utemeljen na nauci.

2. FBI pristup je utemeljen na relativno malom broju sluajeva i intervjua sa relativno malim brojem serijskih izvrilaca krivinog dela silovanja i ubica, to takoer dovodi u pitanje njegovu valjanost.

22

5.1.3 Analiza profila Engleski pristup profilisanja prestupnika

Engleskog pristup u najveoj meri oslikava rad dr Davida Cantera profesora psihologije na Univerzitetu u Liverpulu. Canter je svoj pristup u izradi profila izvrioca nazvao Investigative Psychology verujui da se radi o grani primenjene psihologije koja je ira od onoga to se tradicionalno smatra izradom profila. Verovao je postoji vie meusobno povezanih aktivnosti koje se javljaju pri izvrenju krivinog dela, kao i da e ponaanje izvrioca na mestu zloina otkriti neto o njegovom ranijem ponaanju (npr. unitavanje dokaza moe ukazivati na ranije osude). Profesor Canter je nastojao razumeti:

1. tip zloina i nain na koji e krivino delo biti izvreno,

2. nain na koji ponaanje osobe tokom izvrenja krivinog dela, odraava njegovo ponaanje u svakodnevnom ivotu.

Na osnovu rezultata istraivanja ponaanja izvrilaca krivinih dela, Canter je identificirao pet vanih obeleja, za koje veruje da mogu pomoi u fazi kriminalistike istrage (Canter 1989; 1994, prema Ainsworth, 2000):

1. mesto stanovanja 2. kazneno kriminalna biografija 3. sociodemografske karakteristike 4. karakteristike linosti 5. radna/obrazovna istorija

Canterov pristup temelji se na pretpostavci da postoje razlike koje se mogu uoiti u nainu na koje je krivino delo izvreno. U okviru ovog pristupa izuzetno je bitno ispitivanje rtve i upotreba odgovarajuih tehnika ispitivanja (kognitivni intervju). Canter i Heritage (1990, prema Anisworth, 2000) su poetno razvili ovaj pristup na osnovi 66 sluaja seksualnih napada koje je poinilo 27 osoba. Na osnovu prouavanja izjava rtava i drugih informacija identificirali su 33 obeleja krivinih dela koja se pojavljuju sa veom frekvencijom. Neka od tih obeleja su: stil pristupanja prema rtvi, iznenadnost napada, iznenadna/trenutna upotreba nasilja, oslepljivanje rtve, davanje komplimenata rtvi, raspitivanje o rtvi, upotreba oruja, akt nasilja u svrhu kontrole, trganje/rezanje odee, verbalno nasilje, vrsta polnih odnosa itd.

Na osnovu statistike analize uspostavili su odreene veze meu razliitim obelejima, te utvrdili povezanost meu onima koji su bili naizgled nepovezani. Uz to su utvrdili ponaanja koja se javljaju u skoro svim sluajevima silovanja i ona koja su rea, te inioce koji su najvaniji za krivino delo silovanja. Meu ostalim specifinostima silovatelja, ustanovili su da mnogi silovatelji imaju ranije osude za druge tipove dela. Zakljuak su izveli na ponaanja kao to su korienje maske, oslepljivanje rtve, pokuaj da se sakriju dokazi, pretnje rtvi da nikome ne govori o silovanju i sl. Iako se Canterov pristup ini potencijalno korisnim, treba imati na umu da isti poiva samo na verovatnosti, zbog ega je neophodno sprovesti dalja istraivanja kako bi se stvarno potvrdila njegova korisnost.

Poseban deo u Canterovom pristupu, predstavlja izuavanje mesta prebivalita kriminalca i lokacije, odnosno mesta izvrenja njihovih krivinih dela. Canter pominje znaaj kognitivnih mapa u razumevanju geografskih obrazaca krivinih dela. Naime, on zakljuuje kako e svaki kriminalac imati sebi svojstvenu mapu podruja kojim se uobiajeno kree, te da e se prilikom donoenja odluke o mestu izvrenja krivinog dela, najverovatnije nenamerno usmeriti na podruje svoje kognitivne mape, kao i na osobu koja se nalazi unutar tog podruja.

23

5.1.4 Psiholoka autopsija

Svrha psiholoke autopsije je da pomogne u otkrivanju naina smrti. Procenjeno je da je 5% do 20% uzroka smrti zagonetno ili nejasno. Nain smrti odreuje da li je ona prirodno uzrokovana ili je zadesna, odnosno da li je u pitanju ubistvo ili samoubistvo. Drugi cilj psiholoke autopsije je da odredi pokojnikovo psiholoko stanje pre smrti. Rekonstrukcija ove mentalne procene, pomae u iznalaenju uzroka samoubistva i izbora odreenog vremena izvrenja. Trea svrha psiholoke autopsije je da vodi intervju sa porodicom i prijateljima preminulog i da rekonstruie dobijene informacije na najdelotvorniji nain, kako bi one pomogle preivelima. etvrti razlog psiholoke autopsije je da upotrebi dobijene podatke koji bi koristili u tretmanu buduih pacijenata i koji bi identifikovali obrasce ponaanja suicidalnih osoba.

Psiholoka autopsija je procedura u istrazi smrtnog sluaja kroz rekonstrukciju misli i oseanja osobe pre njene smrti. Ova rekonstrukcija se zasniva na informacijama skupljenim iz linih dokumenata, policijskih zapisnika, medicinskih i islednikih izvetaja, kao i iz linih razgovora sa porodicama, prijateljima i drugim ljudima koji su bili u kontaktu sa preminulim pre smrti. Prvom psiholokom autopsijom moemo verovatno smatrati studiju Gregory Zilboorga, koji je istraivao 93 uzastopna samoubistva policajaca u New Yorku, 1934-1940. Zatim je 1958. godine, u istrazi sluajeva u kojima uzrok smrti nije bilo mogue jasno utvrditi, zatraena pomo od tima Centra za prevenciju samoubistva u Los Anelesu. Iz ovih sluajeva, psihijatar Edwin Shneideman je izveo pojam psiholoka autopsija. Metod psiholoke autopsije je podrazumevao intervjuisanje, na taktian i sistematian nain, kljunih osoba, branih drugova, partnera, roditelja, odrasle dece, prijatelja, kolega, lekara, pretpostavljenih i saradnika. Ova praksa omoguila je taniju klasifikaciju nejasnih smrtnih sluajeva, ali i doprinela boljem razumevanju pojma samoubistva.

Postoje dva glavna trenda u sprovoenju psiholoke autopsije: istrani i kliniki. Prvi trend podrazumeva istragu jednog smrtnog sluaja, u cilju razjanjavanja zato je, ili kako osoba umrla. Ovakve studije obino ukljuuju opise smrtnog sluaja, a mogu dati i informacije koja e pomoi porodici i prijateljima da bolje razumeju zato je do traginog dogaaja dolo. Drugi trend moe dovesti do odreenih sugestija za prevenciju samoubistava. Ne postoji proceduralni konsenzus psiholoke autopsije. Meutim, studije psiholoke autopsije koje se sprovode u istrane svrhe, koriste skup metoda da bi obezbedila pouzdanost dobijenih informacija.

Uprkos injenici da se sve psiholoke autopsije temelje na priseanjima, koja se mogu smatrati subjektivnim, psiholoka autopsija, ipak, predstavlja jedan od glavnih istranih alata, kad je u pitanju razumevanje nejasnih okolnosti smrti. 5.2 METODE DETEKCIJE LAGANJA

5.2.1 Analiza verodostojnosti iskaza

Logino je da pretpostavimo da svaka pria koja je bazirana na naem seanju, ima svoj poetak, sredinu i kraj, meutim na razum nema velikog uticaja na prizivanje seanja. Avinoam Sapir, je bivi izraelski policajac koji je takoe bio strunjak u detekciji laganja i koji je dizajnirao tehniku otkrivanja lai na osnovu interpretacije pismenih izjava (nauna analiza sadraja). Sapir je uoio da izjave koje se baziraju na istinitim dogaajima nemaju pravilnu hronoloku strukturu. Naime, na mozak, dogaaje ne organizuje takvim redosledom. tavie, to je neki dogaaj dramatiniji, to je hronoloka struktura nekonzistentnija.

Istraivanja su pokazala da naim seanjem zapravo upravljaju emocije. to intenzivnije doivimo neki dogaaj, to je izvesnije da e to biti prva stvar koju emo prepriavati, dok

24

emo emotivno manje obojene detalje tek kasnije implementirati u priu. Ne moe se naravno rei da je svaka pria koja ne sadri neki dramatian momenat i izmiljena. Meutim prepriavanje istinitih dogaaja, e zadrati osnovnu strukturu koja se sastoji od uvoda, glavnog dogaaja i epiloga, bez obzira na to kakvim je hronolokim redosledom pria ispriana.

Nebitno je da li uvod prie sadri neke detalje sa poetka ili kraja deavanja, ali ona treba da uvede i upozna sagovornika sa glavnim dogaajem. Kada osoba govori istinu, uvod nee biti pretrpan detaljima. Na uvod treba utroiti jednu treinu vremena od celokupnog vremena neophodnog da se ispria cela pria. Meutim, u sluaju izmiljenih pria, uvod je neretko veoma detaljan. On veoma esto sadri i neke istinite elemente koji se odnose na vreme i mesto deavanja. Osobi koja lae je ugodno u ovoj relativno bezbednoj zoni na kraju krajeva, on jo uvek nije rekao nita neistinito, i stoga e se potruditi da to due tu i ostane, kako bi imao vremena da izmisli celu priu.

U istinitom iskazu, glavni dogaaj je i najopirniji deo, s obzirom da je on i svrha celog pripovedanja i mesto gde se odvijaju sva bitna deavanja. U neistinitom iskazu, glavni dogaaji su preuveliani i pomalo naminkani. Uvek treba obratiti panju na neobino kratke opise glavnog dogaaja. Na kraju krajeva, ovaj deo izlaganja treba da da odgovor na pitanje ta se desilo? i u sluaju istinitih iskaza, uvek e biti u fokus neijeg izlaganja.

Iskren pripoveda e obezbediti i epilog dogaaja, koji iako nije najdramatiniji momenat prie, esto je nabijen jaim emocijama nego sam glavni dogaaj. Najee, kada doivimo strah ili iznenaenje, toliko smo zaokupirani aktuelnim dogaajima, da nismo u stanju odmah da procesuiramo sopstvene emocije. Tek kada se smirimo nakon takvih dogaaja smo zapravo sposobni da prepoznamo emocije koje su ti dogaaji pokrenuli u nama. To je razlog zato se te emocije ispoljavaju tek nakon prepriavanja sutine dogaaja.

U 90% sluajeva, neiskrena osoba e izostaviti epilog i zavriti izlaganje sa glavnim dogaajem. Pruanje epiloga od njega zahteva napor da izmisli i da odglumi svoju reakciju na itav dogaaj. I zato reakcija izostaje dogaaj se nije desio, ili se nije odvijao na nain na koji je on to izloio. Neiskrene osobe e izbegavati bespotrebno laganje i zadiranje duboko u priu. Kada oni procene da su ispriali sve relevantne aspekte, oni e prosto prestati da priaju dalje na tu temu.

Istiniti iskazi po pravilu sadre mnogo irelevantnih detalja, opisa i obojeni su linim emocijama. Neistiniti iskazi su logino i vremenski dobro struktuirani, ali im nedostaju jasni i ivi opisi.

Da bi uoili verbalne indikatore laganja, neophodno je obratiti panju na etiri karakteristike govora: struktura iskaza, verbalna curenja, kvalitet vokalnog izraavanja, stav.

1. Struktura iskaza

Struktura neijeg iskaza, tj. izbor rei i fraza, mogu biti bogat izvor informacija koji upuuju na obmanu. Meutim treba imati na umu da razni fiziki i psihiki faktori kao sto su umor, stres, glad, elja da se to pre stigne kui, mogu u velikoj meri da utiu na izraavanje jedne osobe.

Osobe koje govore istinu i koje oekuju da im drugi pritom i veruju, imaju tendenciju da se izraavaju na jedan prirodan nain. Meutim, ako pretpostave da im se nee verovati, mogu se previe truditi da sagovornika ubede u svoju iskrenost. Naalost rezultat takvog izlaganja je da oni mogu delovati neuverljivije.

25

Oigledno je da samim tim ne moemo svaki udan iskaz okarakterisati kao laan. Meutim treba obratiti panju na neke taktike i fraze u govoru, ne da bi se usmerili na ono to osoba pokuava njima da kae, ve na to ta njima zapravo pokuava da sakrije.

Postoji nekoliko reenica koje koriste osobe koje lau, sa ciljem da izbegnu neko pitanje ili da skinu sumnju sa sebe. To su:

a) papagajske reenice

Ako postavite pitanje, a osoba istu ponovi, mogue je da ona samo pokuava da kupi sebi vreme da bi smislila adekvatan odgovor. Na primer, ako osobi postavite sledee pitanje Koji email nalog koristite za poslovno dopisivanje mimo radnog vremena?, a zatim kao eho ujete: Koji email nalog koristim za poslovno dopisivanje mimo radnog vremena? ... Pa, koristim svoj kompanijski nalog, obratite panju. Da je osoba samo upitala za poslovna dopisivanja? ili mimo radnog vremena?, ona bi samo time elela da razjasni da li e dati taan iskaz na postavljeno pitanje. Meutim, ponavljanjem cele reenice, ona jasno daje do znanja da na pitanje ne eli da odgovori.

b) reenice dodavanja

Pretpostavimo da nekog pitate Koji kompjuterski sistem uglavnom koristite u kancelariji?, a ta osoba odgovori sa Da li ete intervjuisati ceo IT sektor?. Kada osoba ignorie ili izbegava vae pitanje, a pritom vam i sama postavi jedno, najee pokuava da sazna koliko vi u stvari znate pre nego to se udostoji da odgovori. Konkretno u prethodnom primeru to moe znaiti da osoba pokuava da utvrdi da li ste vi primetili neto neobiajno u njenim e-mail porukama i da li treba da smisli opravdanje za neto.

c) reenice prebacivanja krivice

Ovaj tip reenica predstavlja svojevrsnu taktiku izbegavanja, koja se koristi sa ciljem da bi vas kao ispitivaa stavila u defanzivan poloaj. Recimo da upitate radnicu kojim se izlazom slui na kraju radnog vremena. Ako ona eli da izbegne odgovor, moe napraviti scenu u kojoj e vas napasti reenicom Pretpostavljam da nadreene ne optereujete sa pitanjima o njihovom kretanju. Vi iz ljudskih resursa mislite da samo nii radnici pokuavaju da izbegnu rad i da skrate radno vreme! Ovakvim pristupom se osoba nada da ete pravdajui sebe, zaboraviti na prvobitno pitanje koje ste postavili.

d) reenice protesta/prigovora

Za razliku od reenica kojom se prebacuje krivica na vas, osobe koje lau e reenice protesta koristiti da bi vam stavili do znanja da nita u njihovom kretanju ili biografiji ne upuuje na to da bi oni mogli biti sposobni za bilo kakvu obmanu. Pitanje: Kojim se izlazom sluite na kraju radnog vremena? Odgovor: Zavisi od dana. Vidite, ja imam dete, idem u crkvu, redovno dajem krv. Zaista ne razumem zato priate samnom kao sa kriminalcem.

e) opirne i ture reenice

U jednom deliu sekunde, pre nego to vam osoba odgovori, ona e svesno ili nesvesno procenjivati koji je najbolji mogui odgovor na postavljeno pitanje. Osoba koja govori istinu e u svoj odgovor najverovatnije ukljuiti i dodatne informacije i detalje, ali ete vi svakako dobiti odgovor na postavljeno pitanje. Osoba koja pokuava da vas obmane, odgovarajui na vae pitanje e se truditi da izostavi sve rune i neprijatne detalje same optube. Njegov iskaz bi zvuao ovako: Ne znam mnogo ......., ta ja znam o tome? e) naglaene reenice

Osobe koje lau ele da zvue to ubedljivije i iskrenije i stoga u govoru naglauju reenice kako bi pojaali kredibilitet svojih rei. Kunem se Bogom, bio sam kod kue sino.

26

Da vam kaem iskreno, i ja sam pomislio da su ti brojevi udni. Ili Da budem iskren, zaista ne znam kako su se te brojke pojavile na vaem raunu.

Moda se pitate zato ove fraze ne moete zanemariti kao najobinije uzreice, kada ih veina ljudi koristi u svakodnevnom ivotu. Meutim, psiholozi su ustanovili da osobe koje lau ove fraze koriste namerno, i biraju adekvatan izraz za adekvatnu situaciju.

Da bi se neka reenica naglasila, mogu se koristiti dve vrste fraza. Prve su kvalifikativne fraze: Nikada ne bi poverovao, ali ljudi su imali povrat novca od deset do petnaest posto investicijom u ovaj posao,. to se mene tie, mi smo najbolji prodavci u gradu. Zna, ako bolje razmisli, ja sam pogrena osoba za to pitanje. Koliko se ja seam, kada sam ula u prostoriju, sve je bilo na svom mestu.

Ljudi koriste kvalifikativne fraze da bi se odbranili od optubi, ili da bi se ogradili od nekih svojih izjava. Meutim, ako se od vas trai da opiete neki dogaaj kome ste prisustvovali, neete imati potrebe za ovakvim frazama. Neto ste prosto ili doiveli, ili niste.

Jo jedan nain da naglasite neku reenicu, jeste upotreba religijskih fraza. Minna Antrim, amerika spisateljica je napisala: Razlika izmeu svetaca i licemera jeste to jedni lau za svoju religiju, dok drugi lau koristei je. Postoje razliita nagaanja o tome ta je ona podrazumevala pod svecima, ali svi se slau da je deo o licemerima vrlo jasan.

Kunem se Bogom, nisam to uradio. Samo Bog zna zato mi je ona rekla. Zaklinjem se Bogom da je novac bio tamo kada sam otiao.

to izraajnije osoba koristi religijske fraze u svom iskazu, vee su anse da ona ne govori istinu. Iskrenim ljudima vera slui zarad ostvarivanja linog mira, a ne kao sredstvo za javno dokazivanje nevinosti. Takvi ljudi nee imati potrebu da istiu svoju religioznost, zato to im je tue miljenje o tome potpuno nevano.

f) reenice izbegavanja

Niko ne bi voleo da ga drugi nazivaju laovom, prevarantom ili kriminalcem, i zato ljudi ine velike mentalne i verbalne napore da bi to izbegli. Osobe koje ele da vas obmanu, e se u svom verbalnom iskazu suzdrati personalnog uplitanja, ubeeni da ako ne spominju sebe u lai, odaju utisak da nisu oni ti koji zapravo pokuavaju da vas obmanu. Na primer: Prodavac koji svesno pokuava da vam proda loiji aparat e rei: Ovo je odlian model. Ljudi ga stalno kupuju. Primetiete kako ne spominje sebe u reenici. Takva osoba nee koristiti prisvojne prideve uopte, kao da time eli da se ogradi od itave situacije. Iskreni prodavac koji je oduevljen proizvodom e rei: Smatram da je ovo odlian model. Lino sam ih prodao ve jako puno.

Ovakve reenice se mogu koristiti i da bi se umanjio znaaj neke stvari ili da bi se druge osobe depersonalizovale. Recimo da jedna radnica pokuava da izbegne svoju krivicu u svai sa drugim kolegom. Ta osoba e svom nadreenom rei sledee: Moraete popriati sa tim ovekom o njegovom ponaanju! Primeujete momenat depersonalizacije, ona kae sa tim ovekom, a ne na primer sa Bogdanom.

Reenice izbegavanja su pravo obeleje obmana. Izbegavajui oslovljavanje imenom je samo jedan od naina da se osoba ogradi od svojih (neistinitih) iskaza. Kada je ameriki predsednik George Bush stariji, hvalio svog sina, on je to uradio na sledei nain: Ovaj pametan, velik i jak deko, koji zna da donese prave odluke. Gde je on u itavoj prii kao njegov otac? Nigde oigledno.

27

g) eufemizmi

Eufemizmi su jedan od estih obeleja distanciranog i izbegavajueg govora. Kada ljudi znaju da se na neki njihov in nee gledati blagonaklono, oni uglavnom paljivo biraju rei da bi opisali ili objasnili sam taj in. Kada nevinu osobu optuite za krau i upitate Zato si ukrao taj novac?, ona e vam najverovatnije kao iz topa uzviknuti Ja nisam nita ukrao!. Osoba koja je kriva bi vam odgovorila Ja nisam nita uzeo. Obratite panju na sumnjiv izostanak emocija u ovakvom poricanju. Takoe, uoite da li je osoba u svom iskazu iskoristila mnogo blai oblik rei, kao u ovom primeru (ukrao-uzeo), jer je to indikator laganja.

Slino prethodnom primeru, osoba koja je optuena za seksualno uznemiravanje ne bi trebala da se libi upotrebe rei koje su direktno povezane sa optubom: Ja sam nju uznemiravao? Mora da se alite.