*Prema Dekartu, ciljevi filozofije su:1)da razresi epistemoloske probleme2)da resi osnovne ontoloske probleme*U skladu sa tim, Dekartova dva najvbaznija ucenja su:1)ucenje o metodi (to je saznajnoteorijski problem)2)ucenje o supstanciji (koje se tice ontologije)

Dekart-Metoda

*Pod metodom se misli na takvu naucnu metodu pomocu koje ce se doci do istina koje su tako ocigledne, da u njih vise necemo moci da sumnjamo. Dekart je smatrao da je pronasao takvu metodu*Pri tome, on je smatrao da se ta ista metoda moze primeniti na sve nauke, jer je on zastupao ideju o univerzalnoj nauci I univerz.metodi*Aristotelovci su npr.smatrali da buduci da razlicite nauke imaju razl.predmete, samim tim moraju imati razl.metode istrazivanja. Npr u etici ne mozemo primeniti istu metodu kao u matematici, jer se ona prva bavi ljudskim stvarima koje su takve da mogu biti drugacije, a matematika ne. Za razliku od toga Dekart je smatrao da postoji jedinstvena nauka. Celokupno znanje, tj nauku predstavlja kao jedno drvo ciji je koren metafizika(u njoj se pocinje tako sto se intuitivno shvata postojanje sopstva, zatim se utvrdjuje krit.istinitosti, pa postojanje boga, pa materijalnog sveta, tj u metafizici ne pocinje od boga koji je prvi u poretku bica, nego od sopstva koje je prvo u poretku saznanja), drvo-fizika (filozofija prirode), a grane koje izlaze iz stable su medicina, mehanika I etika. Stablo I grane u krajnjoj liniji zavise od metafizike. Smatrao je da su ovo razl.oblasti, ali jedne iste nauke I za sve vazi ista metoda dolazenja do istine.*Jos treba reci da taj metod ne treba da sluzi da se dodje do mnostva izolovanih istina, vec da se razvije sistem istinitih stavova u kojima nece biti niceg sto nije nesumnjivo*Taj sistem istina je takav da su one uredjene tako da razum ide od osnovnih samoociglednih istina do drugih ociglednih istina koje proizilaze iz prethodnih. To je process dolazenja do saznanja u matematici (zato je Dekart racionalista) I po uzoru na matematiku (posebno geometriju-aksiome/teoreme), Dekart smatra da je to moguce I u drugim oblastima gde se do istina ne dolazi apriori nego iskustvom. (Naravno, to ne znaci da je Dekart smatrao da mozemo apriori dedukovati postojanje fizickih pojava, npr postojanje magneta, jer to znamo iz iskustva, ali da se utvrdi priroda magneta, potrebna je dekartova metoda). Do prvih osnovnih istina dolazimo intuicijom, tj neposrednim uvidom, a do ostalih dedukcijom iz prvih.. Tako da su osnovne radnje duha intuicija I dedukcija.*Sto se tice METODE, ona je u stvari NIZ PRAVILA za ispravnu upotrebu ove dve radnje. Ova pravila Dekart iznosi u Pravilima rukovodjenja duhom I u Raspravi o metodi

Pravila metode

1)PRVO PRAVILO metode je METODSKA SUMNJA: da nista ne prihvatim (negativna form.) kao istinito sto nisam jasno saznao kao takvo, tj da prihvatim samo (pozitivna formul.) ono sto je mom duhu toliko jasno I razgovetno, da vise nema razloga u to sumnjati*Da bismo dosli do nesumnjivog, sistematski moramo podvrci sumnji sva stanovista koja smo imali2)DRUGO PRAVILO je ANALIZA (ili metod razlaganja). Svaki problem treba rastaviti na onoliko delova koliko je moguce I potrebno da bi se resio problem. Cinjenice se razlazu na najprostije elemente (iskaze, principe) koji treba da budu samoocigledni I intuitivno shvatljivi iz kojih ce se izvesti sve ostalo

1

filipSticky NoteMetod je naucni metod pomocu kojeg Dekart zeli da dodje do samoociglednih istina. Istina u koje vise necemo moci da sumnjamo. Dekart je smatrao da postji jedna nauka koju predstavlja kao drvo ciji je koren metafizika gde se raspravlja o sopstvu, bogu i kriterijumu istinitosti - stablo je fizika a grane su medicina, mehanika i etika. On metodom hoce da dodje do korena. Metoda je dakle niz pravila pomocu kojih dolazimo do samoociglednih istina.

filipSticky Note1. Sumnjamo u sve - ne treba prihvatati nista sto nije toliko jasno i razgovetno da u to vise ne mozemo sumnjati. 2. Analiza - svaki problem rastavljamo na onoliko delova koliko je moguce i potrebno da bi se problem resio. 3. Sinteza - od tih delova uzdizemo se ka slozenijim istinama. 4. Naprajanje i provera. 3. Sinteza

(to su polazne tacke za dedukciju). Dekart je smatrao da je u Med.sledio postupak analize kad je dosao do osnovnog iskaza o svom postojanju-Cogito ergo sum.*Primeri onog sto intuitivno shvatamo-da postojimo dok mislimo, npr da je trougao ogranicen trima duzima (Dek.primer). Postoje I materijalne proste prirode do kojih dolazimo analizom I koje shvatamo intuitivno (proteznost,oblik,kretanje)-iako ove proste prirode ne postoje nezav.od tela, mi razumom, tj analizom do njih mozemo doci.3)TRECE PRAVILO je SINTEZA da idemo redom od najjednostavnijeg I najociglednijeg sto se intuitivno shvata, da bismo se stupnjevitu uzdigli do znanja drugih iskaza koi su najslozeniji. Kod sinteze dakle pocinjemo od najprostijih iskaza I dalje nastavljamo deduktivnim izvodjenjem po izvesnom redu I pazimo da svaki korak stvarno sledi iz prethodnog (dakle kao u matematici)4)CETVRTO PRAVILO je PROVERA ILI PRAVILO NABRAJANJA da sve elemente problema koji ispitujemo, nabrojimo I damo njihov pregled kako bismo bili sigurni da nismo nesto izostavili.

Metod sumnje

Prvo pravilo podrazumeva met.sumnjuDekart je smatrao da ako hocemo da dodjemo do onog sto je apsolutno izvesno, najpre moramo da sumnjamo u sve u sta se moze sumnjati. U Raspravi o metodi(IV) kaze da prvo treba da odbacimo kao lazno sve ono u sta bi I najmanje moglo da se posumnja, da bismo videli da li ce , nakon toga, u nasim verovanjima ostati nesto sto je van sumnje.Takodje, na pocetku meditacija kaze kako su se mnoga verovanja koja je pre imao, ispostavila laznim I kako su mnoga sumnjiva, tako da treba sve to iz temelja preokrenuti I poceti iznova kako bismo nasli nesto sto je postojano*Dakle, ova sumnja je UNIVERZALNOG karaktera, primenjuje se na sve u sta se moze sumnjati*I to se primenjuje KOLEKTIVNO-ne na jedno po jedno verovanje, nego se u startu odbacuju sva kao da su lazna(primer sa trulim jabukama)*Sumnja je METODSKOG karaktera jer nije ona sama cilj(Dekart nije bio skeptic), vec predstavlja preliminarni stadijum za dolazenje do izvesnosti I istine. Cilj ove sumnje I skept.argumenata je da se dodje do neke nesumnjive istine. Ova sumnja nam daje metod za razlikovanje istine od lazi, sumnjivog od nesumnjivog. Dekart je ovim metodom sumnje dosao do izvesnog znanja-prva istina koja je nesumnjiva jeste da ja postojim, ako mislim(jer ako mislim I sumnjam, moram da postojim da bih sumnjao)*Sumnja je PRIVREMENOG karaktera, ne samo sto predstavlja preliminarni stadijum u postizanju izvesnosti, nego I u smioslu da Dekart nije smatrao nuznim da novim iskazima zameni one u koje je pre verovao. Jer neka od tih prethodnih verovanja mogu biti istinita(iako mi jos uvek ne znamo koja). Poenta je samo da se do njih dodje kartezijanskom metodom, naracionalisticki nacin, a do tada su to samo mnjenja(prihvacena recimo na osnovu antickih autoriteta).*Sumnja je TEORIJSKA-njom ne treba da se sluzimo u praksi, u svakod.zivotu. Dekart ne namerava da zivi kao da nema moralnih pravila , samo zato sto jos uvek nije izveo etiku pomocu pravila svoje metode.. U svakod.zivotu cesto sledimo misljenja koja su samo verovatna.*u I Med. Dekart iznosi niz skeptickih argumenata.

Skepticki argument

1)Prvo, mozemo da sumnjamo u sve sto dobijemo preko cula(a ta verovanja su najbitnija za znanje o spolj.svetu). cula nas ponekad varaju I ne treba verovati necemu sto nas je bar jednom prervarilo. Ali ovo je slab argument jer Dekart trazi univerzalnu sumnju, a sumnja u cula to ne moze biti. Tacno je da nas

2

filipSticky NoteSumnja nije cilj vec sredstvo. Ona je UNIVERZALNA, KOLEKTIVNA, TEORISKA, METODSKA, PRIVREMENA.

nekad cula varaju(stap u vodi, udaljeni predmeti veliki izgledaju malo), ali ipak izgleda da postoje neka culna saznanja koja izgledaju izvesno.. Jos bitnije, opticke iluzije su otklonjive, mozemo da otklonimo greske. Jos vazniji razlog zasto ova sumnja ne moze da se univerzalizuje jeste sto ako nas cula ponekad varaju, mi ne mozemo logicki da zakljucimo da nas uvek varaju. Cak I da se u svakom pojed.slucaju varamo, ne mozemo zakljuciti da se uvek varamo(indukcija?)-distributivna sumnja

2)Moguce je da nista od onoga sto opazamo nije stvarno, nego da sve to sanjamo(mi ne mozemo da nadjemo kriterijum za razlikovanje sna od jave, da li?). Ovaj skept.argument je jaci. Ova sumnja jeste u nekom smislu univerzalna, jer ugrozava celokupno znanje spolj.sveta(cak I to da li postoji). Ali, za razliku od empirijskih istina, istine mat.i logike(analiticke istine-mada matematicke nisu analiticke prema Kantu) nisu ugrozene ovom sumnjom. Mat.istine se ne odnose ni na sta u spolj.svetu I ne zavise od njega. Da je 2+2=4 I da trougao ima 3 ugla bice istinito I u snu.

3)Zato Dekart iznosi treci skept.argument gde se sumnja proteze I na ove istine(takav argument mu I treba), znaci na sve iskaze uopste. Mozemo da pretpostavimo nekog zlog demona koji ulaze sve svoje napore da nas obmane, tj mozemo zamisliti da smo sacinjeni tako da se varamo I u pogledu istinitosti iskaza kao sto je 2+2=4. Mozemo zamisliti da nam je taj zloduh dao tako pokvarene saznajne sposobnosti, tako da gresimo I kada su u pitanju stvari koje nam izgledaju ocigledno. Kad Dekart kaze da je taj demon svemocan, to nije toliko bitno za argument, jer podjednako jaka sumnja moze da se konstruise I na osn.suprotne pretpostavke, da mene nije stvorilo neko svemocno bice, nego nesto sto nije toliko mocno, a sto je to nesto nesavrsenije, to cemo mi biti losije sacinjeni, pa cemo se jos vise varati. Tj ako neko nece da prihvati da je moguce da nas je stvorio mocan bog koji cini da se uvek varamo, sto je moj tvorac manje mocan, to cu se ja jos vise varati. Za argument dakle nije bitno ko nas je stvorio I dao nam takve sazn.sposobnosti, vec samo to da postoji mogucnost da su nase sazn.sposobnosti defektne(koji god da je tome uzrok). Poenta-moja priroda moze biti takva da se uvek varam, I onda kada mi stvari izgledaju ocigledno, ma koji da je tome uzrok.*ovaj korak zove se HIPERBOLICKOM sumnjom*Ova sumnja je UNIVERZALNA , kakva je trebalo I da bude-Dekart kaze nakon sto je izneo argument, da sada nema nijednog verovanja koje je pre imao, a u koje ne treba sumnjati.

Cogito ergo sum

*Posto je cilj sumnje da se dodje do nesumnjive istine, D.smatra da je takvu istinu nasao koja je imuna I na prirodnu I na hiperbolicku sumnju. Rezultat sumnje je da je NESUMNJIVO DA JA POSTOJIM, ako mislim ili sumnjam. U samom cinu sumnje manifestuje se moja egzistencija. Mogu da se varam u vezi postojanja mater.stvari. Moguce je da se cak varam u pogledu istina matematike i logike(ukoliko me zli demon vara). Ali koliko god da prosirim sumnju, ne mogu se varati ili sumnjati u spostveno postojanje. Ako me zli demon vara, moram da postojim da bi me varao. U Principima filozofije Dekart kaze da je cogito ergo sum prvi I najizvesniji od svih zakljucaka do koga ce stici svako ko filozofira pravilno.

*Nakon sto je dosao do toga da je nesumnjivo da ja postojim, on se pita koja je PRIRODA/SUSTINA tog Ja koje nesumnjivo postoji. Kaze da je do tada obicno smatrao da ima telo(da u to Ja spada telo), ali pod pretpostavkom obmanjivaca, mogu da se varam u pogledu toga da imam telo. Ono sto preostaje, je samo

3

filipSticky Note1. Sumnjamo u sve sto dobijemo preko cula. Medjutim ova sunja nije univerzalna. Treba nam univerzalna sumnja. Tacno je da nas cula varaju ali su sve te varko otklonjive. Ako nas cula uvek varaju mi ne mozemo znati kada nas ona varaju. 2. Mozda sve sanjamo? - Ovde zaista imamo jacu sumnju koja ugrozava sav spoljasnji svet ali cak i u snu neke logicke istine uvek se javljaju i nisu ugrozene ovom sumnjom. 2+2=4 bice istinito i u snu. Treba nam sumnja preko koje cemo odbaciti sve sto nam nije jasno i razgovetno. 3. Zli demon. Imamo "tvorca" koji je zao i nacinio nas je takvima da su nase saznajne sposobnosti pokvarene. Dakle, ja sam tako stvoren da se u pogledu svega varam.

misljenje(znaci do sustine Ja dolazi se preko cina sumnje bez pozivanja na nesto iz telesne prirode-jer se sve sto pripada telu moze zamisliti kao da ne postoji-tako ce posle zakljciti na osnovu ovoga da su misljenje I proteznost dve razl.supstancije). To da postojim jeste nesumnjivo, ali samo tada dok mislim. Ako prestanem da mislim, vise ne mogu potvrditi svoje postojanje.

*I zakljucuje da je to ja zapravo MISLECA STVAR. Mojoj prirodi/esenciji pripada samo to da sam stvar koja misli-u to ne spada telo. A misljenje obuhvata razne forme misljenja-misleca stvar sumnja, razumeva, potvrdjuje,porice, zeli,odbija,zamislja I oseca. Iako telo I predmeti ne pripadaju mislecoj stvari, ipak zamisljanje/imaginacija I osecanje spadaju u misljenje. Ako zamislim neki predmet, cak I da on ne postoji stvarno, ipak sama moc zamisljanja postoji I pripada mom misljenju. Isto je I sa opazanjem I osecanjem. Ako ja npr cujem buku ili vidim svetlost, mozda su sve te stvari lazne, ali ne moze biti lazno da se mene cini da vidim ili cujem nesto(ne mogu da se prevarim u pogledu toga), a to je u stvari osecanje I oblik je misljenja(sposobnost duse, a ne tela)

*Onda, moje postojanje ce biti izvesno kada ga izvodim iz misljenja, ali isto tako mogu reci Cini mi se ili mislim da osecam toplotu, dakle postojim. Ne mogu da zakljucim svoje postojanje iz neke nemislece aktivnosti, npr Hodam, dakle postojim, jer mozda sanjam da imam noge ili me zli demon vara da ih imam. Ali mogu reci Mislim da hodam, dakle postojim jer ne mogu da sumnjam da mislim da hodam. Odnosno, cak I da ne hodam stvarno I nemam noge, iz toga sto mislim da hodam, mogu izvesti postojanje mog duha(mada ne I tela koje hoda).

*Ono sto je jos bitno jeste da nesumnjivost mog postojanja zavisi od toga sto recenica mora biti formulisana u prvom licu. To moram ja da izgovorim, u 3.licu ne vazi. Ne mogu da kazem Dekart misli, dakle Dekart postoji zato sto Dekartovo misljenje ne moze meni biti izvesno. Tacno je da ako Dekart misli, onda Dekart postoji, ali odavde ne moze da se izvede necije odredjeno postojanje(u ovom sluc.Dekartovo), jer ja mogu npr da sanjam da Dekart misli. U to mogu da sumnjam ali ne mogu da sumnjam da ja mislim jer cinjenica sumnjanja u to da mislim, sadrzi da mislim(jer je sumnjanje oblik misljenja).

*Recenica se mora formulisati u SADASNJEM VREMENU. Ne mogu da kazem Postojala sam proslog utorka, jer se secam da sam tada mislila, jer ja mozda sanjam da sam tada mislila. Moram da mislim sada da bih potvrdila svoje postojanje, a ako pokusam da sumnjam u to da mislim sada, to ne moze, jer ako sumnjam, to znaci da mislim

*Komentatori imaju razlicita misljenja po pitanju toga kakav je LOGICKI STATUS recenice Cogito ergo sum, tj da li je u pitanju log.zakljucivanje, dedukcija, da se iz misljenja izvodi postojanje, ili da ja neposredno uvidjam, tj intuicijom shvatam svoje postojanje bez dokazivanja(grubo receno, da je to samoocigledno I ne treba mu dokaz). Mislim dakle postojim ima formu deduktivnog zakljucka(A implicira B, A dakle B), ali to sto ima takvu strukturu ne znaci da se ne shvata intuitivno. Dekart kaze da onaj ko kaze Mislim dakle postojim, on ne izvodi postojanje iz misljenja pomocu silogizma, vec ga prepoznaje kao nesto samoocigledno, pomocu proste intuicije duha. Ako bi se postojanje izvodilo putem silogizma, to bi izgledalo ovako: Sve sto misli, postoji; Ja sam bice koje misli;Dakle, ja postojim. Ali mi to ne zakljucujemo tako. Mi ne uzimamo u obzir tu opstost da sve sto misli postoji, nego ja u vlastitom slucaju intuitivno sagledavam nuznu povezanost izmedju mog misljenja I mog [postojanja. U jednom

4

filipSticky NoteKoja je priroda tog JA?JA je MISLECA stvar. Mogu se varati da je JA telesno, ali dok mislim ja sam JA. Misleca stvar misli, razume, podrazumeva, zeli, oseca, zamislja. Cak i da zamislim nesto sto ne postoji ja ipak imam cin misljenja i time sam. JA.ZLI DEMON dakle ne moze da nas vara u procesu samo cina misljenja jer postoji misljenje. Takodje recenice kojima iskazuje svoje misljenje jesu u prvom licu jednine i u sadasnjem vremenu.

konkretnom slucaju intuitivno sagledavam da je nemoguce da mislim a da ne posyojim I tako moze svaki pojedinac za sebe onda kad misli, da potvrdi svboje postojanje. Cogito ergo sum logicki pretpostavlja opstu premise, ali to ne znaci da prvo mislimo o opstoj premise, a onda izvodim poseban zakljucak, da ja postojim.-Naravno, to sto su moje misljenje I postojanje nuzno povezani, to ne znaci da je nuzno niti moje misljenje niti postojanje, samo je nuzno da dok mislim, moram postojati.

*Dalje, to sto je D.svojim metodom sumnje dosao do toga da je prva nesumnjiva istina Ja postojim ako izgovaram to ili mislim, to ne znaci da je nesumnjivost postojanja tog Ja na 1.mestu kad je u pitanju ordo essendi(poredak/red stvari/bica). Na prvom mestu je bog u redu bica, pa onda svet pa tek onda ja. Moje postojanje je na 1.mestu u epistemoloskom smislu, po pitanju reda po kom saznajemo stvari(red saznavanja-ordo cognoscendi)*Cogito nije logicka istina-zli demon moze nas varati u pogledu log.istina, ali ne u pogledu Cogito

Kriterijum istinitosti I postojanje boga

*Nakon sto je otkrio nesumnjivu istinu, D.istrazuje sta se uopste zahteva od jednog iskaza da bi bio istinit I izvesan.. Tj ispitujuci taj jedan iskaz koji je prihvatio kao istinit I izvesan, nada se da ce otkriti opsti kriterijum izvesnosti. Dolazi do zakljucka da u iskazu /cogito nema nicega sto ga uverava u njegovu istinitost, osim to sto vidi jasno I razgovetno ono sto se tvrdi. Onda se moze zakljuciti da je kriterijum istinitosti/izvesnosti-jasnost I razgovetnost. Opste pravilo:istinite su sve stvari koje poimamo jasno I razgovetno. Ali sta to znaci jasno I razg? Koji je uopste metod za prepoznavanje sta je jasno I razg? D.smatra da nesto percipiramo jasno I razgovetno ako, kada ga razmotrimo, vise u to ne mozemo sumnjati. U slucaju jasne I razg.percepcije, nase potvrdjivanje/afirmcija tog neceg sto tako percipiramo, toliko je cvrsto da se ne moze uzdrmati. Svaki sud, poput onog Cogito, ukljucuje razum I volju. Razum percipira sadrzaj suda, a volja potvrdjuje ili porice taj sadrzaj. A u slucaju jasne I razg.percepcije, velika svetlost u razumu pracena je jakom sklonoscu volje. A ta sklonost volje je tako jaka , da ne mozemo a da ne pristanemo(kao pod prinudom).

* Medjutim, nakon sto je D izneo ovaj krit.istinistosti, odmah ga dovodi u pitanje, vracajuci se na hiperb.sumnju. Zli demon mogao nam je dati takvu prirodu(defektne sazn.moci) da se varamo cak I u pogledu onih stvari koje nam izgledaju najociglednije. Mozda su moje sazn.moci tako uredjene da se varam cak I kada je moja percepcija jasna I razg(recimo u slucaju mat.i log.istina). Treba ovde napomenuti da iako je D.spreman da primeni hiperb.sumnju u istinitost iskaza koji se opazaju jasno I razgovetno, ta sumnja se ne prosiruje na cogito. Moguce je da sam tako sacinjena da se varam kada mi neki matematicki iskaz deluje toliko jasan da ne mogu a da ga ne prihvatim. Ali ne mogu biti tako sacinjena da se varam da mislim da postojim Jer mogu da se varam samo ako postojim. Ovaj iskaz ima povlascen plozaj, imun je na svaku sumnju.-Medjutim, problem je sto je za sada samo taj iskaz nesumnjivo izvesan(mat I log.iskazi nisu a kamoli oni o svetu) I ne moze se postici napredak u saznanju ako sve ostane na tome. Zato Dekart mora da dokaze postojanje boga I to da on nije obmanjivac, da on ne cini da se varam kada prihvatam iskaze koje opazam jasno I razgovetno. Dekart smatra da ako to ne dokaze, ne moze biti siguran ni u sta drugo. Ne mozemo biti sigurni cak ni u matemat.iskaze bez postojanja boga. Ne mozemo imati znanja ako nismo sigurni da postoji bog koji nije obmanjivac. Bog mu je potreban da garantuje za krit.istinitosti. Tj, ako postoji bog

5

filipSticky NoteDakle, COGITO ERGO SUM je prva samoocigledna istina. Ja nju razumem jasno i razgovetno, ali Dekart se pita sta to uopste znaci razumeti nesto jasno i razgovetno. Da li je moj saznajni aparat toliko iskvaren da me ZLI DEMON vara i po pitanju toga? Da li se na jasnost i razgovetnost moze primeniti HIPERBOLICKA sumnja? - Dekart smatra da se na stav MISLIM DAKLE JESAM sumnja ne moze primeniti jer da bi se varao moram postojati. Medjutim, problem je sto dalje od COGITA ne mozemo ici, buduci da nam on sam tako izvestan ne moze posluziti da nastavimo da dokazujemo ostale stvari. Mozda je COGITO nedodirljiv od ZLOG DEMONA ali kad god krenemo dalje od toga nasi stavovi nece biti imuni na sumnju. Zato Dekart uvodi u pricu Boga, koji je svemocan i dobar da nas nece varati. :)

koji nas ne obmanjuje, onda nase sazn.moci nece biti iskvarene. Naravno, mi mozemo ponekad da gresimo, ali tu nije kriv bog niti nase sazn.moci nego neispravna upotreba volje jer cesto dajemo pristanak na stavove koje ne opazamo jasno I razg.Ali ako se ogranicimo samo na ono sto jasno I razg.opazamo, mozemo biti sigurni da cemo izbeci gresku(ako postoji bog I nije obmanjivac).

Dokaz za postojanje boga

*Posto je meditatoru za sada izvesno I nesumnjivbo samo to da on sam postoji, tj njegovo misljenje/svest, on mora da dokaze post.boga oslanjajuci se samo na izvore sopstvene svesti. Dekart ne sme da se poziva ni na sta iz spolj.sveta. Dokaz ne sme da se zasniva na pretpostavci da postoji stvaran svet van mog duha, jer je I to jedna od stvari u koje se sumnja, a dokaz izmedju ostalog treba da ukloni tu sumnju u post.stvari van mog duha. Dekart bi tada zapao u circulus vitiosus, jer bi pri dokazu pretpostavljao stvaran svet u cije postojanje sumnja treba da se rasprsi tek nakon dokaza.*To sto je receno da D.mora da dokaze post.boga pozivajuci se na sopst.svest, on to radi tako sto u sebi nalazi ideju boga I odatle izvodi da postoji bog.*Pre samog dokaza treba reci par bitnih stvari vezanih za dokaz:1)Sve ideje imaju formalnu I obketivnu stvarnost. A)Formalna-to je ono sto su ideje aktualno, tj oblici mog misljenja, akti misljenja(?). A posto su sve one oblici misljenja, imaju sve podjednako formalne stvarnosti. , B)Pod objektivnom stvarnoscu ideje misli se na njen reprezentativni sadrzaj, na ono sto je predstavljeno tom idejom, odnosno to je objekat/predmet ideje/misljenja. A u tom smislu ideje se mnogo razlikuju. Npr ideje koje predstavljaju supstancije, imaju vise obj.realnosti od onih koje predstavljaju akcidencije. Isto, ideja koja predstavlja boga, vecnog, beskonacnog, sveznajuceg, svemocnog tvorca svih stvari, ima vise obj.stvarnosti nego ideje koje predstavljaju konacne supstancije.2)Reprezent.sadrzaj svake ideje mora biti uzrokovan, jer nesto ne moze nastati iz nicega. Dekart u ovom dokazu koristi svoj uzrocni princip, da u totalnom I efic.uzroku mora biti bar onoliko realnosti kao u posledici*Ali u ovom slucaju, taj princip se primenjuje na uzroke ideja kod kojih se u obzir uzima samo objektivna stvarnost(a ne formalna), pa kaze da ono sto se nalazi objektivno/reprezentativno u nekoj ideji, mora postojati formalno ili eminentno u uzroku te ideje. Npr ako imam ideju kamena ili toplote, kamen I toplota u mom duhu postoje samo kao reprezentacije, ali I te reprezentacije zahtevaju uzrok koji ima bar toliko realnosti kao ono sto je reprezentovano. Uzrok tog represent.sadrzaja ideje, mora imati bar toliko formalne realnosti, koliko ideja sadrzi objektivne.*On sada taj princip primenjuje na represent.sadrzaj ideje boga koju nalazi u svojoj svesti, da bi ga dokazao. Ono sto je u toj ideji predstavljeno(objekat ideje), ima toliko realnosti da je samo bog mogao da ga uzrokuje. Naime, p-osto je to sto je reprezentovano beskonacno, ono zahteva uzrok koji je takodje beskonacan(naravno, u uzroku beskonacnost mora biti formalna). Dekart smatra da nije sam mogao biti uzrok ove ideje, jer on je konacan, a konacna supstancija ne moze uzrokovati ovu ideju jer bi tada nesto nastalo iz nicega. Kon.supstancija nema dovoljno realnosti da uzrokuje ideju koja predstavlja beskon.supstanciju. Drugim recima, ideja boga ima vise obj.realnosti nego sto konacna ima formalne, pa kon.supst.ne moze biti uzrok te ideje(mada moze biti uzrok ideje konacne supstancije).

Dokaz da bog nije obmanjivac

6

*Kada je dokazao da postoji besdkonacno bice, on beskonacno bice poistovecujesa savrsenim bicem I zakljucuje da takvo bice ne moze biti obmanjivac, jer laz I prevara zavise od nekog nedostatka*To znaci da me bog ne vara u pogledu istinitosti onih iskaza koje opazam jasno I razgovetno-oni moraju biti istiniti. Nakon sto je pokazao da postoji bog koji ne obmanjuje, kriterijum istinitostyi do koga dolazimo razmatrajuci cogito ergo sum, moze se primeniti univerzalno-tako vracamo poverenje u mat.i log.istine, koje opazamo jasno I razgovetno.

Circulus vitiosus

*Najveci problem vezan za Dekartov dokaz jeste taj sto je on izgleda zapao u circulus vitiosus(krug u dokazu) jer upotrebljava pri dokazu kriterijum jasnosti I razgovetnosti, a taj krit.tek treba da se potvrdi nakon dokaza. Dekartovi savremenici(Arno I Mersen) videli su ovu teskocu. Arno kaze: Mi smo sigurni da je istinito ono sto opazamo jasno I razgovetno samo zato sto postoji bog. Mi medjutim mozemo biti sigurni da postoji bog samo zato sto to opazamo jasno I razgovetno. Dakle, da bismo uopste bili sigurni da postoji bog, mi prvo treba da budemo sigurni da je istinito sve sto opazamo jasno I razgovetno. Onda izgleda da Dekart ne moze da dokaze bozje postojanje a da se ne osloni na krit.jasnog I razgovetnog( jer da bi se bilo sta dokazalo, to moramo da opazamo jasno I razgovetno), a ako ga upotrebi, on upotrebljava kriterijum koji je moguce uspostaviti tek nakon dokaza postojanja boga. Ukoliko Dekart ne uspe da se izvuce iz ovoga, onda znaci da nije uspeo u svom projektu-da od subjektivnog saznanja sopstvene svesti I postojanja dodje do sistematskog objektivnog znanja. Cogito ce onda ostati jedina izvesna istna, samo taj prvi princip.

*Dekart je pokusao da odg.na ovu primedbu tako sto je napravio razliku izmedju onoga sto opazamo jasno I razg.ovde I sada I onoga sto pamtimo da smo nekad pre opazili jasno I razgovetno. Razlika je u tome sto nam bozanska garancija kriterijuma jasnog I razgovetnog nije potrebna u onim slucajevima kada nesto opazamo jasno I razg.ovde I sada, tj onda kad smo na to aktualno usredsredjeni. Onda te stvari navodno mozemo znati sa izvesnoscu iako prvo nismo dokazali da postoji bog. Bozanska garancija je potrebna samo u slucajevima kada pamtimo da smo nesto opazili jasno I razg.. Znaci, dok sam aktualno usredsredjena na dokaze iz kojih izvodim neke zakljucke, onda mi nije neophodno da dokazem boz.istinoljubivost. a kasnije ako se samo secam tih zakljucaka, ali ne dokazujem ih trenutno, onda mogu u nih da posumnjamukoliko ne znam da postoji bog(npr bilo koji matematicki dokaz).*To onda znaci da Dekart treba da pokaze da upotreba pamcenja nije od bitnog znacaja za dokaz postojanja boga, tj da taj dokaz nije dedukcija koja ide korak po korak pa se valjanost prethodnog koraka mora pamtiti kad se sledeci preduzima. Takodje, da ta nacela/premise iz kojih dokazujemo, nisu nesto sto smo zapazili ranije pa ih sad upotrebljavamo jer pamtimo da smo uocili da su istiniti, vec ih uocavamo ovde I sada dok dokazujemo boga( odnosno, bozanska garancija nam nije potrebna da bi se utvrdile premise potrebne za ovaj dokaz jer u njih ne mozemo sumnjati I biti obmanjeni, kad smo aktualno na njih usredsredjeni). Izgleda da je Dekart to mislio. Ali I tu postoji problem. Jer cak I da ne koristim pamcenje kada dokazujem boga, vec opazam istinitost nacela tako sto na njih ovde I sada usmeravam paznju, izgleda da je ovo opazanje podlozno hiperb.sumnji sve dok se ne dokaze postojanje boga koji nije obmanjivac. Jer ono sto je implicirano hipotezom o zlom demonu, jeste da mozemo zamisliti to da se varamo I u pogledu istinitosti iskaza koje opazamo jasno I razg.ovde I sada.

7

filipSticky Notebog je savrseno dobar pa ne moze biti obmanjivac. :)

Postojanje materijalnog sveta

*U svojoj metafizici, Dekart je prvo dosao do intuitivno shvacenog postojanja sopstva, zatim je utvrdio krit.istibitosti pa dokazao postojanje boga I da nije obmanjivac sto garantuje za kriterijum istinitosti. Do sada se meditator uverio samo u to da Ja postojim I Bog postoji. Treba jos dokazati da postoji materijalni svet, tela.*Ali pre dokaza iz VI Meditacije, Dekart prvo pokazuje u V Meditaciji da bi spoljasni svet mogao da postoji I govori o esenciji/prirodi tela(tj dolazi do esencije tela). Da bi to pokazao, on ideje koje ima o telesnim stvarima deli na one koje su jasne I razgovetne I one koje su nejasne I zbrkane. Asno I razg.opaza samo ona svojstva stvari koja se mogu izmeriti, koja se mogu iskazati u geom..i aritm,terminima(kvantitativna svojstva). Naime, jasne su ideje velicine, oblika, protegnutosti u dubinu, sirinu, duzinu(ono sto lok zove prim.kvalitetima). To je esencija ili priroda tela(mada je do toga vec dosao u drugoj meditaciji, u primeru sa voskom). Ideje kvalitativnih svojstava(culni kvaliteti-ono sto Lok zove sekund.kvalitettima), nisu jasne I razgovetne, vec nejasne I zbrkane-ukus,miris,boja,toplo,hladno*Posto su ideje kvant.svojstava jasne I razgovetne, a Dekart smatra da sve ono sto opazam jasno I razgovetno, pripada carstvu mogucnosti(Bog to moze stvoriti), to znaci da telesne stvari mogu egzistirati, bar ukoliko su predmet ciste matematike(bez kvaliteta culnih). Medjutim, cak I da se ispostavi da nema tela, mat.istine ostaju istine jer one ne zavise od spolj.sveta(npr top da je u trouglu zbir uglova jednak dvama pravim bice istinito I da nema spolj.sveta I da nema nikakvih stvarnih trouglova). Ali ako se ispostavi da taj svet postoji, mat.istine moraju biti primenjene na njega.*Nakon sto je dokazao da mater.svet moze da postoji, njegov cilj je da pokaze da on stvarno postoji, da pokaze koja mu je stvarna priroda, I da pokaze kakav je odnos izmedju res extensa I res cogitans I naseg tela i uma

*Da bi dokazao post.spolj.mater.sveta, on mora da uradi dve stvari: 1) Da dokaze da su uzroci mojih ideja o mater.stvarima nesto sto je van mene,2) das u ti uzroci materijalne prirode.

1)Sto se tice ovog prvog, on jos u III Med.daje jedan argument kada razmatra ideje koje su navodno pridosle od spoljasnjih stvari. Prvo, ja u svom duhu nalazim te ideje I shvatam da one ne zavise od moje volje-npr htela ja ili ne, osecam toplotu.Odatle zakljucujemo da su te ideje uzrokovane necim sto je izvan nas I zato zakljucujemo da postoji spoljasnji svet. Medjutim, on ovim nije zadovoljan, jer usled metodske sumnje, mi ne mozemo zakljuciti da zato sto te ideje ne zavise od nase volje, onda moraju biti uzrokovane necim van nas. Moguce je da se u mom duhu nalazi neka sposobnost koje nisam svesna, a koja proizvodi te ideje bez moje volje. Dekart posle(u VI med)odbacuje tu mogucnost da su ideje uzrokovane nekom nesvesnom moci moje duse(tj das am ja uzrok). Ja u svom duhu nalazim pasivnu sposobnost primanja ideja, ali ne I aktivnu sposobnost uzrokovanja-tako neceg nisam svesna. Kad bi ta moc postojala u mom duhu, ja bih je bila svesna, jer niceg ne moze biti u duhu cega on nije svestan(jer je svest sustina duha).Znaci da se ta sposobnost nalazi u nekoj drugoj supostanciji koja nije moj duh, tj da su uzroci mojih ideja nesto sto je izvan mene2)Sada Dekart treba da pokaze da su ti uzroci bas materijalne prirode, da su tela. Posto za sada znamo da su uzroci nasih ideja o mat.stvarima spoljasnji u odnosu na nas, taj uzrok moze biti ili bog ili same stvari. Posto nam je bog dao veliku sklonost da verujemo da one poticu od telesnih stvari, onda moraju postojati te tel.stvari jer bi bog bio obmanjivac ako bi nam dao tu sklonost, a ipak nam on sam uzrokovao te ideje.*Sada mozemo da odbacimo sumnju u to da postoje telesne stvari kojih imamo ideje.

8

filipSticky NotePostojim JA i postoji Bog. Sada treba utvrditi da postoji materijalni svet. Ideje koje imamo o telesnim stvarima Dekart deli na one koje razumemo jasno i razgovetno i one koje su nam zbrkane i nejasne. Jasno i razgvetno nam je ono sto Lok zove primarnim kvalitetima a zbrkane su one ideje koje Lok zove sekundarnim kvalitetima. Dekart smatra da, buduci da kvantitativna svojstva jesu jasna i razgovetna ona mogu postojati, Bog ih MOZE stvoriti. Sada kada je pokazao da oni mogu postojati on hoce da pokaze da zaista i postoje.

Da bi pokazao postojanje spoljasnjeg materijalnog sveta on mora da dokaze da 1. Da su UZROCI mojih ideja o materijalnim stvarima izvan mene2. da su ti uzroci materijalne prirode.

1. - Ako ja imam culne utiske iz spoljasnjeg sveta, oni sigurno ne zavise od moje volje da ih primim. Ja mozda ne zelim da se opecem na vatru ali se opecem svaki put. 2. - Bog koji je dobar i ne vara nas usadio nam je toliku sklonost da verujemo da te ideje poticu od telesnih stvari izvan nas, a ne od njega samog, onda mi prosto moramo da verujemo da su to telesne stvari izvan nas. :)

*Ipak(jako bitno, vezano za prirodu tela I mater.sveta): Nakon sto je dokazao postojanje mater.stvari, on kaze da one mozda ne egzistiraju tacno onako kako ih mi opazamo culima, jer nas cula cesto varaju. Tu se misli na kvalitete poput boje,mirisa,ukusa-mi imamo te ideje, ali te nase ideje ne odgovaraju tacno onome sto se nalazi u telima. Ta svojstva ne pripadaju telima. Pravu prirodu sveta jasno I razgovetno opisujemo geometrijom I aritmetikom. Stvarna svojstva mater.sveta su proteznost,oblik, velicina. A posto nam je bog ipak dao sposobnosti da opazamo stvari poput ukusa, mirisa I boje, a oni nisu u stvarima, to ipak ne znaci da je bog obmanjivac. Bog nam je dao cula da bi nasa tela opstala.

Dekart o supstanciji

*Dekartova ontologija se sastoji samo iz supstancija I njihovih svojstava. A supstanciju je definisao kao postojecu stvar kojoj nije potrebno nista osim nje same da bi postojala. Ova def.u strogom smislu moze se primeniti samo na boga, jer sve druge stvari postoje jer ih bog stvara I odrzava u postojanju. Ipak, Dekart je smatrao da postoje I stvorene supstancije, kojima nije potrebno nista drugo da bi postojale sem boga. Jedino sto se termin supstancija ne moze primeniti u istom smislu na boga I stvorena bica-na boga u pravom smislu, a u drugostepenom I analognom na stvorenja.

*Kad su u pitanju stvorene supstancije, poznato je Dekartovo dualisticko ucenje o dve razlicite I odvojene supstancije-misleca supstancija/stvar-duh(res cogitans) I protezna stvar/telesna supstancija(res extensa). Sve sto postoji, ili je mislece ili protezno. On dakle nije smatrao da postoji mnostvo supstancija kao sto se to smatralo u sholastici-svaki spoj mat.i forme je bio supstancija, vec samo dve, a ostalo su svojstva supstancije-atributi I modusi*ATRIBUTI SUPSTANCIJE: Oni su takva svojstva koja su sustinska za datu supstanciju, njena esencija, sustinski da bi ona bila to sto jeste I od nje neodvojivi. Svaka supst.ima svoj atribut, osnovno svojstvo I Dekart je na neki nacin identifikovao osnovne attribute supstanmcije sa njom samom. Atribut mislece stvari je amo misljenje, a atribut protezne stvari je proteznost u dubinu, sirinu I duzinu. Postoje I atributi boga(a bog ih ima beskonacno-npr mudrost?)*MODUSI SUPSTANCIJE: Sve ostalo sto se nalazi na supstanciji jeste modifikacija njenog osn.atributa.Sva svojstva tela su modusi njegove proteznosti, a sva svojstva duha su modusi svesti ili misljenja. Modusi telesne stvari su velicina, oblik, polozaj,kretanje u smislu nekih odredjenih oblika I velicina,kretanja, npr da je neka stvar okrugla, cetvrtasta itd. Modusi mislece stvari su razlicite misli, ideje, sudovi, voljni akti. Modusi su akcidentalna svojsta, u smislu da supstancije mogu da postoje bez tih posebnih modifikacijka. Samo misljenje sustinsko je za mislecu stvar, ali ali misleca stvar moze da postoji bez ove ili one odredjene misli. Tako isto sama proteznost je sustinska za proteznu stvar, ali neka odredjena velicina ili oblik nije. Dekart daje primer sa voskom u II Med.-on moze primiti mnostvo raznih oblika, ali su svi oni razlicite modifikacije proteznosti. Sto se tice boga, posto je I on supstancija, Dekart smatra da njemu ne treba pripisivati moduse vec samo attribute jer u njemu nema promene. Modusi su nestalni I promenljivi oblici supstancije.*Postoji jos jedna grupa svojstava koju Dekart naziva kvalitetima. Ideje tih svojstava dobijamo preko cula, ali uzroci tih ideja nisu njima slicni. Naime, misli se na kvalitete poput ukusa, mirisa, boje. Dekart je u VI Med.dokazao da postoji spolj.svet, ali ne postoji bas na nacin kako ga mi opazamo. Mi imamo ideje

9

filipSticky NotePostoje dve supstance, res cogitas MISLECA SUPSTANCA i res extensia - PROTEZNA SUPSTANCA.

raznih ukusa, boja itd,ali ti kvaliteti se ne nalaze zapravo na stvarima(a to Dekart zakljucuje jer te ideje nisu jasne I razgovetne).

Odnos izmedju res extensa I res cogitans

*To sto res extensa I res cogitans imaju skroz razlicita svojstva I sto do esencije svakog od njih dolazimo bez pzivanja jedno na drugo, Dekarta navodi da skroz razdvoji duh I telo I zakljuci da izmeedju njh postoji realna distinkcija sto znaci da jedno moze postojati nezavisno od drugog.*On u VI Med.kaze: S jedne strane imam jasnu I razg.ideju o sebi samom ukolikom sam tek stvar koja misli, a nije protezna, a sa druge, razg.ideju o telu, ukoliko je tek protezna stvar,,a ne ona koja misli, tako da sam ja stvarno razlicit od svog tela, I mogu egzistirati bez njega. Zakljucivanje je otprilike ovakvo: Mozemo jasno I razgovetno da pojmimo sebe bez tela(to je jasno iz 2.meditacije gde do nase esencije kao mislece stvari dolazimo preko cina sumnje, bez pozivanja da bilo sta iz telesnog sveta, jer po pretpostavci I nemam telo I nema materijalnog sveta). Mozemo takodje jasno I razg.da pojmimo telo bez misljenja(a to se isto vidi po tome sto do esencije mat.stvari dolazimo ne pozivajuci se na misljenje-imamo primer sa voskom-kad primaknemo vosak vatri, on gubi sve one kvalitete za koje smo smatrali da ih ima, recimo izvesnu boju, miris, ukus, odakle sledi da je esencija voska ukoliko je telo, samo protegnutost u duzinu,sirinu I dubinu jer jedino to ostaje od voska nakon primicanja vatri). Pa posto mozemo jasno I razg. da pojmimo duh bez tela I telo bez duha, onda su oni realno razliciti I mogu postojati jedan nezavisno od drugog.*To u stvari znaci da ako mozemo jasno I razg.pojmiti jednu stvar bez druge, onda ta druga stvar nije sustinska za prvu, te ta prva moze postojati bez druge. Ako Ja, tj moj duh moze biti pojmljen bez tela, onda telo nije sustinsko za postojanje mogu duha, tako da moj duh moze postojati bez mog tela I obrnuto.*Nama sve to moze izgledati cudno, izgleda nam kao da argument dokazuje da je pojmljivo da duh I telo mogu egzistirati odvojeno,a ne da su stvarno odvojeni entiteti. Medjutim, bas je ta pojmljivost duha kao odvojenog od tela ono na sta se dekart oslanja da bi dokazao svoju dualisticku tezu: dovoljno je sto mogu jasno I razgovetno razumeti jednu stvar bez druge, da bih bio siguran da je jedna razlicita od druge, jer ih barem bog moze postaviti ponaosob. A to da li duh stvarno nastavlja da egzistira nakon smrti tela, dekart kaze da se ne moze razumom dokuciti. Dekart misli da je dovoljno to sto je dokazao da je logicki moguce da dusa postoji bez tela, da bi zakljucio da je duh netelesan, tj da egz.duse ne moze zavisiti od naseg tela. Tu ipak ostaje problem jer nije lako utvrditi da li je log.moguce da dusa egzistira bez tela.

Odnos izmedju nase duse I naseg tela

*Iako su res extensa I res cogitans razdvojeni, konkretno u slucaju coveka Dekart je priznao tesnu povezanost izmedju duse I tela. Dusa nije smestena u telo kao brodar na brod, kao da je neki spoljasnji instrument, vec sam ja sa svojim telom najprisnije povezana tako da cinimo jedinstven sklop. Ovo nije slucaj sa zivotinjama jer je njih smatrao samo telom , automatima. I ljudsko telo je samo protegnuta materija, ali ljudsko bice nije samo to. Ono nije ni cista res extensa ni cista res cogitans, vec se sastoji odd duse koja je ujedinjena I pomesana sa telom.*Jos jedna stvar bitna za odnos duse I tela I tice se culnog opazanja, jeste da on smatra da culni oseti nastaju od mesavine duha I tela. Kao sto je receno, dekart je smatrao da culni kvaliteti ne postoje u stvarima, ali to ipak ne znaci da su culne senzacije naprosto mentalni dogadjaji, tj da culno opazanje potpada pod duh. On kaze(VI med) da sebe moze jasno I razg.razumeti I bez sposobnosti osecanja(da ona

10

filipSticky NoteBez obzira sto su sustinski drugaciji, res extensia i res cogitas su kod coveka tesno povezani tako da cine jedinstven sklop. Covek je dusa ujedinjena sa telom. Culni oseti nastaju od duha i tela zajedno. Daje primer da sam zedan - ne samo da imam zelju zedji nego mi je i grlo suvo itd... sranje xD

nije nuzna za moje postojanje kao dusevnog bica). Ako recimo imamo neku senzaciju poput zedji, necemo prosto reci da imati senzaciju zedji naprosto znaci biti u izvesnom vrsti svesnog stanja, pa da cemo ovu senzaciju pripisati pre duhu nego telu. On je smatrao da svi ti oseti(zedji,gladi,bola) nastaju od spoja I mesavine duha I tela. Jer npr kad smo zedni, mi ne razumemo naprosto da nasem telu treba voda, vec su nam usta I grlo suvi.*Zbog ovakvog ucenja da su duh I telo dve razlicite I odvojene supstancije, a da u slucaju coveka tvore jedinstven sklop, Dekart je u problemu-nije jasno kako moze postojati jedinstvo dvaju skroz razlicitih stvari. Duh I telo nisu ni samo razlicite supstancije, nego skroz nesaglasne-duh je neprotezan I nedeljiv, a materija je protezna I deljiva-oni se medjusobno iskljucuju.

Uzrocna interakcija izmedju duse I tela

*Jos jedna problematicna stvar kad je u pitanju Dekartova teorija odnosa duse I tela jeste to sto Dekart dozvoljava uzrocne interakcije izmedju duse I tela(npr duh moze uzrokovati da se telo krece a I telo ima uzrocne moci s obzirom na dusu-strasti I osecanja su pokrenuti nekim procesom u telu). Ovaj problem je pokrenula princeza Elizabeta*Prvo, duh I telo zavise kao stvorene supstancije samo od boga I ni od cega drugog, a ako uzrocno interaguju, izgleda kao da jedna od druge zavise. Drugo, Dekartov uzr.princip ne moze da objasni ovu interakciju. Prva verzija kaze da uzrok mora formalno/aktualno da poseduje svojstva posledice I ne moze obuhvatiti uzr.interakcije izmedju duse I tela, jer dusa ne sadrzi aktualno svojstva tela I obrnuto. Druga verzija-ni to ne moze, ne vidi se kako bih duh delovao na tela jer nema ni eminentno svojstva tela. Duh I telo, osim sto su oba supstancije, nemaju niceg zajednickog. A ako uzrok ne poseduje nikako svojstva posledice, onda izgleda da nesto nastaje iz nicega, da predaje posledici uzrok ono sto on nema.*Pomenuti trecu verziju principa.

Spinoza-supstancija, atributi, modusi( ili bog ili priroda ili teorija atributa-paralelizam ili teorija modusa)-supstancija-doslovno sub-stantia ono sto stoji ispod, podmet,podupirac,a obicno se smatra da je to nesto postojano sto moze da primi na sebe razlicite akcidencije(slucajna svojstva),a da ipak samo ostane isto

*Najznacajnija ideja Spinozine filozofije jeste da postoji samo jedna supstancija-Bog, koji je poistovecen sa prirodom ( Deus sive Natura). To znaci da je Spinoza bio monista, za razliku od Dekarta koji je bio dualista jer je smatrao da postoje dve supstancije stvorene od boga. Spinozina supstancija nije stvorena.*Supstanciju je definisao kao ono sto u sebi jeste I pomocu sebe se shvata, tj u svom postojanju ne zavisi od drugog, niti se moze saznati preko drugog. Sada, Spinoza smatra da, da bi se saznala neka stvar, mora se saznati njen uzrok. Medjutim, kako se supstancija po def.spoznaje pomocu same sebe, ona ne moze imati neki spoljasnji uzrok. Tako je supstancija CAUSA SUI. Dakle, ona ne moze biti proizvedena od strane neceg drugog, jer bi tad bila uzrokovana I saznavala bi se pomocu drugog(ali tad ne bi bila supstancija, ako imamo u vidu Spinozinu def.supstancije). Ona je dakle SAMOZAVISNA. Naravno, to kad se kaze da je sups.uzrok same sebe, ne znaci da ona u vremenu postoji pre sebe pa da onda sebe proizvodi. Pod uzrokom se misli na RAZLOG,OBJASNJENJE, tj postojanje supstancije je objasnjeno samom njenom prirodom. Pod uzrokom se misli na razlog kao kad bismo npr rekli da su temeni uglovi nekog trougla jednaki iz razloga sto je trougao jednakostranican. Spinoza kaze da pod uzrokom samog sebe razume ono cija sustina sadrzi u sebi postojanje ili ono cija se priroda mora pojmiti kao postojeca(to je u stvari nuzno bice?)

11

*Spinoza ima dokaz u kom dokazuje da Bog postoji nuzno I pri tome koristi ontoloski argument(postavka XI), pri cemu koristi definiciju causa sui.*Dekart I Anselm su imali drugaciju verziju ont.argumenta u odnosu na Spinozu-od definicije boga, zakljucuje se da postoji bog. Dekartov dokaz je zasnovan na def.boga kao najsavrsenijeg bica(sa tezom da je I postojanje jedno savrsenstvo). Tj, postojanje je deo pojma boga, jer je postojanje savrsenstvo, a bog ima sva savrsenstva. Slican je I Anselmov dokaz, samo sto je def.boga bice od kojeg se nista vece ne moze zamisliti(a postojanje doprinosi velicini stvari). Za razliku od ovoga Spinoza dokazuje da bog nuzno postoji jer je supstancija, a postojanje pripada prirodi supstancije(tj pojmu supstancije, a kod dekarta,pojmu boga). Odnosno, ako pokusamo da zamislimo da bog ne postoji(sto znaci da njegova sustina ne sadrzi postojanje), mi to ne mozemo jer je bog supstancija, a prirodi supstancije pripada postojanje. A da prirodi suptsnacije pripada postojanje(sto se dokazuje u post VII), Spinoza dokazuje iz toga sto je supstancija causa sui, a causa sui po definiciji jeste ono cija sustina sadrzi postojanje, tj cija se priroda ne moze shvatiti drukcije nego kao postojeca(drugim recima, supstancija postoji nuzno jer prema spinozi, nuzno je bice ono o kojem se mora misliti kao o postojecem). A to da je priroda supstancije causa sui , on dokazuje jer nista izvan nje ne moze uzrokovati da postoji, tj ne moze biti proizvedena od neceg drugog. Ne moze jer u prirodi nema niceg sem supstancija I njihovih stanja. Onda bi ta supst.morala biti proizvedena od neke druge supstancije iste vrste/atributa(jer Spinoza smatra da nesto moze biti uzrok drugog samo ako imaju nesto zajednicko medju sobom). Ali, ne moze biti vise supstancija iste prirode/atributa, jer je atribut sustina supstancije, a ako bi imale istu sustinu, ne bi bile dve. Zato supstancija ne moze biti proizvedena od drugog, vec je causa sui(a pretpostavlja se po PDR da mora imati neki razlog)

*Pored toga sto postoji nuzno, ona je BESKONACNA. Da je konacna, morala bi biti ogranicena drugom supstancijom iste prirode/atributa(jer pod konacnom stvari Spinoza misli na onu koja je ogranicena drugom stvari, ali iste prirode-npr telo ne moze biti ograniceno mislju vec samo telom). Ali, ne moze biti 2 supstancije iste prirode, jer onda ne bi bile dve. Pa onda ako ne moze biti dve supstancije sa istim atributom, supstancija ne moze biti ogranicena I konacna, vec mora biti beskonacna.

*Takodje je VECNA, NEDELJIVA, NEPROMENLJIVA

*U postavci XIV Spinoza iznosi argument za MONIZAM- dokazuje da je bog jedina supstancija u univerzumuAko bi bilo druge supstancije, ona bi morala da ima neku sustinu/atribut. Ali bog ima sve mopguce attribute, tj ima ih beskonacno mnogo(jer je on po def bice koje je beskrajno, supstancija koja se sastoji iz beskonacno mnogo atributa). I posto on ima sve moguce attribute, onda bi atribut koji poseduje ta druga supstancija, takodje posedovao I bog. Ali Spinoza je vec dokazao da dve supstancije ne mogu imati isti atribut(jer onda ne bi bile dve). To znaci da ne postoji druga supstancija u univerzumu.*Ali, nije samo to, ne samo da druga supstancija ne postoji, nego ne moze ni da se zamisli(tj nema drugih samo mogucih a ne aktualnih supstancija), jer bi onda nuzno morala da se zamisli kao da postoji(jer sustina supstancije ukljucuje postojanje). Drugim recima, ako je supstancija moguca, onda nuzno postoji. A posto samo jedna supstancija(Bog) postoji(kako je dokazano u post.XI), on je I jedina moguca supstancija, sto znaci da je ovaj aktualni svet sa jednom supstancijom I jedini moguci svet(nista nije moglo biti drugacije-sve je nuzno;to je determinizam s obzirom na supstancije)

12

filipSticky NotePostoji samo jedna supstancija a to je BOG koji je poistovecen sa prirodom. :) to je MONIZAM. Supstanciju Spinoza shvata kao nesto po sebi, nije stvoreno niti se moze saznati preko drugog. Da bi nesto saznali moramo znati uzrok toga, a posto supstancija nema uzrok ona je dakle uzrok samoj sebi. Bog je supstancija i on dakle nuzno postoji jer postojanje nuzno pripada supstanciji.

*Vecina stvari koje je Spinoza rekao o bogu, ostavljaju utisak da je njegov pojam boga isti kao tradicionalni teoloski pojam boga. On kaze da je bog supst.koja se sastoji od beskonacno atributa, da je nedeljiva, vecna, jedna, da su u njoj postojanje I sustina isto itd. Ali on kaze I da je proteznost atribut boga I da je bog protezna stvar, pa je jasno da to nije tradic.pojam boga. Spinoza smatra da sholasticari I Dekart nisu dobro razumeli pojam supstancije I beskonacnog bica. I sholasticari I Dekart smatrali su da je Bog razlicit od prirode I da postoje druge supstancije sem boga(sholasticari su pojed.stvari smatrali supstancijama,spojeve od materije I forme, a Dekart je mislio da postoje jos dve supstancije sem boga). Ali onda bog ne moze biti beskonacan, ako ima drugih supstancija(a svi oni misle da je beskonacan). Ako je bog beskonacan, mora postojati samo jedna supstancija koja se ne razlikuje od prirode.

Modusi I atributi

*E sad, kako postoji samo jedna supstancija, tj bog I kako (po ax1), sve sto jeste ili je supstancija ili je u supstanciji, onda sve ostalo mora biti u bogu I ne moze se shvatiti bez njega. Pod tim sve ostalo u bogu, misli se na moduse, a to su konacne stvari izmedju ostalog. To znaci da su konacne stvari(koje su se tradicionalno smatrale za razlicite od boga)razlicite modifikacije boga. Tela recimo nisu sama supstancije nego su modifikacije jedne supstancije.*Sada treba napraviti razliku izmedju atributa I modusa:1)ATRIBUTI su ono sto razum opaza da cini sustinu supstancije. Oni su dakle sustinska svojstva supstancije. Bog je beskon.supstancija I ima beskon.atributa, ali konacni ljudski razum moze spoznati samo dva-misljenje I proteznost. Dekart je isto smatrao da bog ima beskon.broj atributa, ali da druge dve imaju po jedan osnovni.. Razlika je u tome sto su kod Dekarta misljenje I proteznost dve razlicite supstancije, a kod spinoze su oni atributi iste supstancije. Nema razloga smatrati da su atributi nesto razlicito od supstancije(on za njih kao I za supstanciju kaze da su vecni, beskonacni itd)2)MODUSI su stanja supstancije I ono sto je u drugom, pomocu cega se I shvata(u supstanciji I shvata se preko njenih atributa, kao sto cemo videti, telesni modusi se shvataju preko atributa proteznosti, a ideje preko atributa misljenja). Modusa isto ima beskonacno Kao sto iz supstancije proistice beskonacno mnogo atributa, tako iz atributa proistice beskon.mnogo modusa. Svi modusi zavise od atrbiuta supstancije ali se dele na BESKONACNE I KONACNE1)Konacni modusi koji proisticu iz atributa proteznosti su konacna tela, a konacni modusi koji proisticu iz atributa misljenja su ideje2)Beskonacni modusi stoje u neposrednijoj relaciji sa supstancijom, konacni su uzrocno mnogo udaljeniji od boga. Beskonacni se logicki(?) nalaze izmedju atributa I konacnih modusa. Za njih se kaze da slede iz apsolutne prirode boga, tj iz same supstancije, za razliku od konacnih. Dele se na NEPOSREDNE I POSREDNE. Neposredni slede direktno iz supstancije, tj atributa, a posredni slede direktno iz neposrednih. Konacni izgleda da ne slede nikako iz onoga sto Spinoza zove apsolutna priroda boga pa je to prilicno nejasna stvar da li uopste I slede iz boga.

A)Beskonacni vecni neposredni modus koji proizilazi iz atributa proteznosti jeste KRETANJE I MIROVANJE (to je verovatno zakon koji upravlja kretanjem I mirovanjem tela, zakoni fizike)B)Beskonacni vecni neposredni modus koji proistice iz atributa misljenja Spinoza zove BESKRAJNI RAZUM( verovatno se misli na zakone misljenja-zakoni logike I psihologije)

13

C)Beskonacan posredan modus iz atributa proteznosti tj iz kretanja I mirovanja jeste LICE CELOG UNIVERZUMA. Ovaj termin u principu nije jasan. Ali Spinoza kaze da je celokupna priroda jedan individuum ciji se delovi(tj tela) razlikuju na beskonacno mnogo nacina, ali bez ikakve promene tog individuuma kao celine, a ta priroda posmatrana kao celina, tj kao sistem tela, jeste lice univerzuma. Ta nepromenljivost se izgleda odnosi na odrzanje kolicine kretanjaD)Za beskonacan posredan modus pod atributom misljenja, Spinoza ne kaze tacno sta je, ali ako je isti takav modus pod atributom proteznosti lice univerzuma, tj sveukupan sistem tela, onda je beskonacan posredan modus pod atributnom misljenja sveukupan sistem duhova-VECAN I BESKONACAN BOZJI RAZUM-cine ga zajedno svi duhovi

Determinizam/nesesitarijanizam

*Spinoza smatra da beskonacni posredni modusi slede nuzno iz beskon.neposrednih modusa, dok ovi drugi slede nuzno iz supstancije. A kako je dokazano(P11)da supstancija postoji nuzno, onda I svi modusi postoje nuzno. Jer ako predmet nuzno sledi iz necega sto nuzno postoji, onda I to sto sledi mora biti nuzno(a ako to iz cega sledi nije nuzno, vec samo aktualno, onda to sto iz njega nuzno sledi bice samo hipoteticki nuzno). *Ovo je ekstremni determinizam. To znaci da kad su u pitanju modusi, nista u svetu nije moglo biti drugacije, niti da oni ne postoje, niti da pored njih postoje neki drugi. Oni ne mogu da ne postoje jer su apsolutno nuzni(jer nuzno slede iz necega sto je nuzno; kad bi nuzno sledili iz necega sto nije nuzno, bili bi kontigentni jer to iz cega slede bi moglo da ne postoji, pa bi I oni mogli da ne postoje). A ako pretpostavimo da ima nekih samo mogucih, ali da ne postoje aktualno(tj da je svet ipak mogao biti drugaciji), to ne moze biti slucaj. Jer Spinoza smatra da sve ono sto je moguce nuzno I postoji I kad bi bilo drugih mogucih modusa, oni bi I postojali. Ako recimo zamislimo neki moguc(ne aktualni svet) koji sadrzi taj neki samo moguci modus, taj modus mora nuzno po definiciji modusa da sledi iz boga. Ali ako sledi nuzno iz boga, , a bog nuzno postoji, onda je I on nuzan. Dakle, svaki moguc modus nuzno postoji( tj sve sto je logicki moguce, nuzno I postoji, a ono sto ne postoji nije ni moguce). Dakle, nema takvih mogucih svetova sa modusima koji aktualno ne postoje, ali bi mogli. Nas svet sa ovim modusima koje ima, jeste jedini moguci svet.*Ako pretpostavimo da I konacni modusi(pojed.tela I ideje)isto nekako nuzno slede iz boga, onda su I konacne stvari nuzne-recimo ovaj sto postoji nuzno.Konacne stvari onda(kao I beskonacni modusi), mogu se zvati slucajnim samo u tom smislu sto njihova priroda ne sadrzi postojanje, ali nisu slucajni u smislu da ih bog uzrokuje slucajno, jer bog nije mogao da ih ne uzrokuje, nije imao slobodan izbor. Znaci da cak ni bog nije Slobodan u smislu da je mogao da stvori bica drugacija od postojecih. Bog nije mogao da ucini drugacije, nema kontigencije, nista nije slucajno, sve je nuzno determinisano.

Panteizam/Natura naturans I Natura naturata

*Kad Spinoza govori kao da bog stvara konacne stvari I da ih on uzrokuje, ne treba se shvatiti kao da je to neki transcendentni bog. Spinoiza kaze da je bog imanentan uzrok/unutrasnji, ali to ne znaci opet da se bog nalazi unutar prirode kao neka natrpirodna moc nego prosto priroda je taj bog I pored toga niceg nema*Medjutim, prirodu mozemo posmatrati iz 2 aspekta. Mozemo da gledamo na prirodu/boga kao da je NATURA NATURANS(stvaralacka priroda-u ovom slucaju se priroda posmatra kao beskon,supostancija

14

filipSticky NoteSpinoza je ekstremni fizikalista. Sve je ocigledno Bog a Bog je priroda. On ne misli da neku nadprirodnu silu koja sve stvara nego jednostavno godori o tome da je sve nastalo iz prirode. E sada, ako su modusi nastali iz Boga gde su sve ideje i svo kretanje zapravo nastali direktno iz prirode. Spinoza tvrdi da postoje mnogi atributi ali da mi razumemo samo dva - misljenje i rasprostrtost. Medjutim nije mi jasno kako moze da postoji misljenje kao atribut buduci da mi Spinoza delije kao ekstremni fizikalist gde bi misljenje bilo hemiski proces mozda?

sa svojim atributima, bez povezivanja sa svojim modifikacijama) ili kao da je NATURA NATURATA(stvorena priroda-u ovom slucaju se priroda posmatra kao system konacnih modusa, konacnih tela I ideja). Ali pod stvorenom prirodom opet se ne misli da su modusi nesto kao bozja kreacija. Interpretatori se spore oko toga da li je Spinoza poistovetio boga samo sa natura naturansom ili sa celom prirodom. Ali po uobicajenoj interpretaciji, bog je poistovecen sa celom prirodom-I sa stvaralackom I sa modusima. I onda mozemo reci da kad govorimo o te dve vrste prirode, u stvari se radi o istoj stvari, samo posmatranoj na dva nacina.*Ako je ova interpret.tacna, da je bog poistovecen sa celom prirodom, mozemo reci da je Spinoza PANTEIST jer je bog identican sa svim sto postoji I nije transcendentan. On nije panteista u smislu da je sva priroda prozeta bogom, da je prozeta nekakvim natprirodnim bozanskim elementom. Ako se panteizam posmatra kao neka vrsta religijskog teizma, da je taj bog predmet neke religije I da je natprirodan, onda Spinoza nije panteista. Nema niceg svetog vezano za boga ili prirodu. On prosto kad kaze bog misli na prirodu I najbolje da se ta rec priroda I koristi kako se ne bi pobrkalo sa bilo kakvim bogom koji je nesto natprirodno.

Paralelizam atributa(i duh-telo problem)

*Pomocu svoje teorije atributa, Spinoza dobro resave problem odnosa izmedju duha I tela koji potice od Dekarta. Dekart je smatrao da su misljenje I proteznost dve realno razlicite supstancije. Naime, on zakljucuje da posto jednu mozemo pojmiti nezavisno od druge(tj do esencije svake od njih dolazimo ne pozivajuci se na onu drugu), onda su one realno razlicite I jedna moze postojati nezavisno od druge. Ovo je Dekartu napravilo problem, jer je uprkos tom sto su ove sups.realno razlicite, smatrao da duh I telo mogu uzrocno da deluju jedan na drugog, a ne vidi se kako je to moguce(duh nema svojstva tela I obrnuto).*Spinoza je ovaj problem resio pomocu svog ucenja o atributima, usled odnosa u kom se medjusobno nalaze I prema supstanciji. Odnosno, za Spinozu ni nema uzrocne interakcije izmedju razl.atributa I modusa koji proisticu iz razl.atributa, tj izmedju duha I tela, tako da za njega ovaj problem ni ne postoji. Duh I telo uzrocno ne interaguju, pa nema razloga objasnjavati kako to cine.*Drugim recima, sve sto je protegnuto/telesno, sledi samo iz atributa proteznosti. Svaki telesni dogadjaj deo je beskonacnog uzrocnog lanca telesnih dogadjaja I odredjen je samo prirodom proteznosti I odnosom koji ima prema drugim telima I tel.dogadjajima. Svaka ideja sledi samo iz atributa misljenja. Svaka ideja je deo beskon.niza ideja I odredjena je prirodom misljenja I opet, odnosom koji ima prema drugim idejama.*Sve ovo vazi I za ljudski duh I telo. Odnosno, niti telo moze da opredeli duh za misljenje, niti duh telo za kretanje. I Spinoza priznaje da ovo zvuci paradoksalno. Recimo ako neki majstor grad ihram, izgleda nam da njegov duh vodi pokrete njegovih ruku. Ali Spinoza smatra da to nije tako-pokreti mojih ruku ne mogu se objasniti npr mojom zeljom da ih pomerim. Mi to samo pretpostavljamo jer ne znamo sta sve telo moze, a sta ne moze. Mi smo skloni da o ljudskom telu mislimo kao o masinama koje konstruisemo, ali zapravo lj.telo nadmasuje sve sto je covek ikad napravio. I nema razloga da se misli da pokreti majstorovih ruku ne mogu biti objasnjeni cisto u fizickim terminima, bez pozivanja na duh.*Ali, ljudski duh I telo nisu u potpunosti nepovezani. Jer,smatra Spinoza , postoji paralelizam I korespondencija atributa, tj za svaki modus proteznosti, postoji odgovarajuci modus misljenja. On cak kaze da su modus proteznosti I ideja tog modusa-jedna ista stvar, samo izrazena na dva nacina, preko 2

15

filipSticky NoteSpinoza ne smatra da su duh i telo u interakciji. Tako ni nema potrebu da objasnjava kako oni deluju jedan na drugi. Svi telesni pokreti su deo kauzalnog fizickog lanca dok su ideje deo kauzalnog lanca ideja. Postoji odredjeni paralelizam atributa rasprostrtosti i misljenja, recimo duh ce biti svestan stanja u kom je telo ali ne na nacin da ga uzrokuje vec samo da prepozna na neki nacin. Ja mogu da drzim olovku u ruci ali moj duh nije uticao da ja uzmem tu lovku.

razlicitaatributa(npr krug koji postoji u prirodi I ideja tog kruga su ista stvar, objasnjena preko razl.atributa). Tako, bez obzira da li prirodu posmatramo pod atributom proteznosti ili misljenja, naci cemo jedan isti red. Uzrocne relacije medju telima ogledaju se u log.relacijama medju idejama. Ili kako Spinoza kaze-red I veza ideja isti je kao red I veza stvari.*Nista se ne razlikuje ni kad je u pitasnju ljudsko bice, tj njegovo duh I telo. Ideja koja odgovara telu je ljudski duh I za svako stanje u jednom, postoji odgovarjuce stan u drugom. Duh je, kao I svaka druga ideja, jedan modus atributa misljenja I mada on ne interaguje sa telom,, sve sto se desava sa telom, reflektuje se u duhu(za svako tel.stanje postoji odgovarajuce duhovno)*Ovaj paralelizam I kores.jeste moguc bas zato sto su misljenje I proteznost razliciti atributi jedne iste supstancije. Tacno je kao sto je mislio Dekart, da se sva dogadjanja u tel.prirodi objasnjavaju preko telesne prirode, a isto vazi I za duh(jer po spinozi atributi misljenja I prot.shvataju se samim sobom). Tacno je da se duh I telo mogu pojmiti nezav.jedan od drugog, ali je Dekart odatle izvukao pogresan zakljucak da su misljenje I proteznost dve razl.supstancije I zato je zapao u problem.

Spinoza-Determinizam

*Spinoza zastupa ekstremnu formu determinizma. On kaze da u porirodi nema niceg slucajnog,kontigentnog, nema slobode, sve je nuzno determinisano. Stvari nisu mogle biti proizvedene od boga na neki drugi nacin I drugim redom nego kako su bile proizvedene. Drugim recima, nas aktualni svet je jedini moguci svet. Sve ono sto egzistira, nuzno egzistira, nije moglo da ne egzistira. A pored toga, nije bilo moguce ni da pored onoga sto aktualno egzistira, nesto drugo egzistira, jer sve ono sto je moguce, nuzno I egzistira, tj nema nicega sto je samo moguce a da ne egzistira.*On pprvo izvodi ovakav zakljucak za supstancije, naime da je ovaj svet sa jednom supstancijom jedini moguci svet: prvo, ta postojeca supstancija nuzno postji, drugo, nije moguce da pored nje postoji jos neka.-On najpre u post11 ontoloskim dokazom dokazuje da supstancija postoji nuzno-Zatim u postXIV dokazuje da je ta supstancija jedina u univerzumu(arg.za monizam), sto znaci da ne postoji druga supst.sem boga-Na kraju dokazuje ne samo da ne postoji druga supstancija, vec da druga ne moze ni da se zamisli, tj da nema drugih samo mogucih(iako ne aktualnih)supstancija*On zatim ovakav zakljucak izvodi za moduse. Spinoza smatra da beskonacni posredni modusi slede nuzno iz beskon.neposrednih modusa, dok ovi drugi slede nuzno iz supstancije. A kako je dokazano(P11)da supstancija postoji nuzno, onda I svi modusi postoje nuzno. Jer ako predmet nuzno sledi iz necega sto nuzno postoji, onda I to sto sledi mora biti nuzno *Ovo je ekstremni determinizam. To znaci da kad su u pitanju modusi, nista u svetu nije moglo biti drugacije, niti da oni ne postoje, niti dap pored njih postoje neki drugi. Oni ne mogu da ne postoje jer su apsolutno nuzni(jer nuzno slede iz necega sto je nuzno; kad bi nuzno sledili iz necega sto nije nuzno, bili bi kontigentni jer to iz cega slede bi moglo da ne postoji, pa bi I oni mogli da ne postoje). A ako pretpostavimo da ima nekih samo mogucih, ali da ne postoje aktualno(tj da je svet ipak mogao biti drugaciji), to ne moze biti slucaj. Jer Spinoza smatra da sve ono sto je moguce nuzno I postoji I kad bi bilo drugih mogucih modusa, oni bi I postojali. Ako recimo zamislimo neki moguc(ne aktualni svet) koji sadrzi taj neki samo moguci modus, taj modus mora nuzno po definiciji modusa da sledi iz boga. Ali ako sledi nuzno iz boga, , a bog nuzno postoji, onda je I on nuzan. Dakle, svaki moguc modus nuzno

16

postoji( tj sve sto je logicki moguce, nuzno I postoji, a ono sto ne postoji nije ni moguce). Dakle, nema takvih mogucih svetova sa modusima koji aktualno ne postoje, ali bi mogli. Nas svet sa ovim modusima koje ima, jeste jedini moguci svet.*Ako pretpostavimo da I konacni modusi(pojed.tela I ideje)isto nekako nuzno slede iz boga, onda su I konacne stvari nuzne-recimo ovaj sto postoji nuzno.Konacne stvari onda(kao I beskonacni modusi), mogu se zvati slucajnim samo u tom smislu sto njihova priroda ne sadrzi postojanje, ali nisu slucajni u smislu da ih bog uzrokuje slucajno, jer bog nije mogao da ih ne uzrokuje, nije imao slobodan izbor. Znaci da cak ni bog nije slobodan u smislu da je mogao da stvori bica drugacija od postojecih. Bog nije mogao da ucini drugacije, nema kontigencije, nista nije slucajno, sve je nuzno determinisano*Bog jeste slobodan u smislu da on za razliku od konacnih stvari, ne postoji I ne deluje usled nekog spolj.uzroka, vec sam sebe odredjuje u svom delanju. Ali on ne dela iz slobodne volje. Vidimo koliko se Spinozin bog razlikuje od teistickog boga koji stvara I slobodno bira sta ce stvoriti-ima slobodu izbora.

Razlike izmedju Dekarta I Spinoze

*Glavna razlika izmedju njih dvojice jeste sto je s obzirom na supstancije, Dekart bio dualista, a spinoza monista. U stvari Dekart je smatrao da postoje dve odvojene realno razlicite stvorene supstancije-res extensa I res cogitans. Pored njih doduse postoji I bog kao treca supstancija, ali ne stvorena. Spinoza je mislio da post.samo jedna supstancija-Bog ili priroda I ona nije stvorena, nego vecna.. Spinoza je kritikovao sholasticare I Dekarta da nisu dobro razumeli pojmove supstancije I beskonacnog bica. Ukoliko ima drugih supstancija sem boga(kako veruje Dekart), I ako je bog razlicit od prirode, onda bog ne moze biti beskonacan. A ako bog jeste beskonacan, onda mora postojati samo jedna supstancija koja se ne razlikuje od prirode.

*Dalje, Dekart je smatrao da svaka stvorena supstancija ima po jedan osn.atribut, svoju esenciju/sustinsko svojstvo, tako da je atribut protezne stvari-proteznost, a atribut mislece stvari-misljenje. Za razliku od ovoga , Spinoza je proteznost I misljenje smatrao atributima jedne iste supstancije(koja inace ima besk.mnogo atributa). Treba reci da je I Dekart smatrao za boga da ima beskonacno mnogo atributa.

*POznat je problem odnosa duse I tela koji potice od Dekarta I I tu se ucenja njih dvojice znacajno razlikuju. On je smatrao da su protezna I misleca stvar dve realno razlicite supstancije, tj da jedna moze postojati nezavisno ods druge. A to je zakljucio zato sto jednu mozemo pojmiti nezavisno od druge( tj do esencije svake od njih dolazimo ne pozivajuci se na onu drugu). Ovo je Dekartu napravilo problem, jer je uprkos tom sto su ove sups.realno razlicite, smatrao da duh I telo mogu uzrocno da deluju jedan na drugog, a ne vidi se kako je to moguce(duh nema svojstva tela I obrnuto).*Spinoza je ovaj problem resio pomocu svog ucenja o atributima, usled odnosa u kom se medjusobno nalaze I prema supstanciji. Odnosno, za Spinozu ni nema uzrocne interakcije izmedju razl.atributa I modusa koji proisticu iz razl.atributa, tj izmedju duha I tela, tako da za njega ovaj problem ni ne postoji. Duh I telo uzrocno ne interaguju, pa nema razloga objasnjavati kako to cine.*Drugim recima, sve sto je protegnuto/telesno, sledi samo iz atributa proteznosti. Svaki telesni dogadjaj deo je beskonacnog uzrocnog lanca telesnih dogadjaja I odredjen je samo prirodom proteznosti I odnosom koji ima prema drugim telima I tel.dogadjajima. Svaka ideja sledi samo iz atributa misljenja. Svaka ideja je deo beskon.niza ideja I odredjena je prirodom misljenja I opet, odnosom koji ima prema drugim idejama.

17

*Sve ovo vazi I za ljudski duh I telo. Odnosno, niti telo moze da opredeli duh za misljenje, niti duh telo za kretanje. I Spinoza priznaje da ovo zvuci paradoksalno. Recimo ako neki majstor gradi hram, izgleda nam da njegov duh vodi pokrete njegovih ruku. Ali Spinoza smatra da to nije tako-pokreti mojih ruku ne mogu se objasniti npr mojom zeljom da ih pomerim. Mi to samo pretpostavljamo jer ne znamo sta sve telo moze, a sta ne moze. Mi smo skloni da o ljudskom telu mislimo kao o masinama koje konstruisemo, ali zapravo lj.telo nadmasuje sve sto je covek ikad napravio. I nema razloga da se misli da pokreti majstorovih ruku ne mogu biti objasnjeni cisto u fizickim terminima, bez pozivanja na duh.*Ali, ljudski duh I telo nisu u potpunosti nepovezani. Jer,smatra Spinoza , postoji paralelizam I korespondencija atributa, tj za svaki modus proteznosti, postoji odgovarajuci modus misljenja. On cak kaze da su modus proteznosti I ideja tog modusa-jedna ista stvar, samo izrazena na dva nacina, preko 2 razlicita atributa(npr krug koji postoji u prirodi I ideja tog kruga su ista stvar, objasnjena preko razl.atributa). Tako, bez obzira da li prirodu posmatramo pod atributom proteznosti ili misljenja, naci cemo jedan isti red. Uzrocne relacije medju telima ogledaju se u logickim relacijama medju idejama. Ili kako Spinoza kaze-red I veza ideja isti je kao red I veza stvari.*Nista se ne razlikuje ni kad je u pitaanju ljudsko bice, tj njegovo duh I telo. Ideja koja odgova rtelu je ljudski duh I za svako stanje u jednom, postoji odgovarjuce stanje u drugom. Duh je, kao I svaka druga ideja, jedan modus atributa misljenja I mada on ne interaguje sa telom,, se sto se desava sa telom, reflektuje se u duhu(za svako tel.stanje postoji odgovarajuce duhovno)*Ovaj paralelizam I kores.jeste moguc bas zato sto su misljenje I proteznost razliciti atributi jedne iste supstancije. Tacno je kao sto je mislio Dekart, da se sva dogadjanja u tel.prirodi objasnjavaju preko telesne prirode, a isto vazi I za duh(jer po spinozi atributi misljenja I prot.shvataju se samim sobom). Tacno je da se duh I telo mogu pojmiti nezav.jedan od drugog, ali je Dekart odatle izvukao pogresan zakljucak das u misljenje I proteznost dve razl.supstancije I zato je zapao u problem.

*Dalje, Spinoza I Dekart se delimicno slazu vezano za pitanje o finalnoj uzrocnosti, ali kada se malo bolje sagledaju stvari, vidi se da slicnost nije toliko velika. Obojica smatraju da treba eliminisati finalne uzroke iz izucavanja prirode I baviti se samo efic.uzrocima. Ali Dekart to smatra ne zato sto tih uzroka nema, nego jer su neshvatljivi. Poistovetio ih je sa namerama boga I finalna uzrocnost je teoloski pojam za koji u fizici nema mesta. Za Dekarta bog je slobodan, ima ciljeve I planove po kojima stvara, slobodno bira da stvara svet I stvari u svetu-ima slobodnu volju, slobodu izbora. Za Spinozu, nasuprot tome, nije slucaj da ne mozemo da shvatimo ciljeve boga, nego prosto pojam boga koji ima slobodnu volju I ciljeve nema smisao. Naime, Spinoza je zastupao ekstremnu formu determinizma.. u prirodi nema niceg slucajnog, sve je nuzno determinisano. Stvari nisu mogle biti proizvedene od boga na neki drugi nacin ili drugim redom nego kako jesu stvorene. Sve sto egzistira, egzistira nuzno, ne moze da ne egzistira. A pored toga, nije bilo moguce niti da pored onoga sto aktualno egzistira, egzistira jos nesto drugo, jer sve ono sto je moguce, nuzno I egzistira. Nema mogucnosti koje nisu aktualizovane. A ono sto ne postoji, nije moglo ni postojati. Drugim recima, nas svet je jedini moguc svet. On takav zakljucak izvodi I za supstancije I za konacne moduse. Pa onda posto je ovaj svet jedini moguc I nije moglo biti drugog poretka stvari, nije legitimno govoriti o bogu koji stvara slobodno, koji je slobodno izabrao bas ovaj svet I da postupa sa nekim namerama I ciljevima. Jer nije mogao da ne stvori ovaj svet.-Onda mozemo reci da je za Dekarta stvar saznajnoteorijska, jer mi ne mozemo znati ciljeve boga, a za Spinozu problem je vise metafizicke prirode, jer u stvarnosti I nema nikakvih ciljeva I svrha

18

*Dalje, za Spinozu svi dogadjaji u prirodi se objasnjavaju cisto mehanicisticki, preko eficijentne uzrocnosti, a to je isto mislio I Dekart. To je za njega moguce jer je skroz razdvojio duh I telo. U prirodi sve se objasnjava u terminima kretanja, oblika, velicine, plozaja(jer su samo to svojstva tela). Tela koja imaju izvesne oblike, velicine koja se krecu sudaraju se sa drugim telima I tako nastaju druga tela I telesni dogadjaji. Sve se objasnjava mehanicisticki, priroda je automat, bez nekog impulsa iz duh.sveta(za duhom nema potrebe jer mi do esencije mat.stvari ne dolazimo pozivajuci se na duh). Spinoza je zadrzao ovaj aspekt Dekartovog ucenja-svaki telesni dogadjaj odredjen je samo zakonima proteznosti I odnosom koji ima prema drugim telesnim dogadjajima I telima(duh sa tim nema veze).*Za Spinozu nema uzrocne interakcije izmedju duhova I telesnih stvari, pa ni izmedju ljudske duse I njenog tela. Dekart smatra da u slucaju coveka ta interakcja postoji I zapada u problem. Spinoza na svoj nacin resave ovaj problem

Spinoza-uzrocnost

*Spinoza je poznat po tome sto je poricao postojanje finalnih uzroka. On se donekle slaze sa Dekartom kad je u pitanju fin.uzrocnost-da njih treba zanemariti I uzimati u obzir samo eficijentne uzroke pri objasnjavanju prirode. Ipak, Dekart smatra da je to tako ne zato sto finalnih uzroka nema, nego jer su nesaznatljivi nama. Poistovetio ih je sa namerama boga, finalna uzrocnost je teoloski pojam. Ipak, za Dekarta bog je slobodan, ima ciljeve I planove, ima slobodu izbora(sve sto je stvorio mogao je da ne stvori). Za razliku od ovoga Spinoza smatra da pojam boga koji ima slobodnu volju I ciljeve nema smisao. Naime, Spinoza je zastupao ekstremnu formu determinizma.. u prirodi nema niceg slucajnog, sve je nuzno determinisano. Stvari nisu mogle biti proizvedene od boga na neki drugi nacin ili drugim redom nego kako jesu stvorene. Sve sto egzistira, egzistira nuzno, ne moze da ne egzistira. A pored toga, nije bilo moguce niti da pored onoga sto aktualno egzistira, egzistira jos nesto drugo, jer sve ono sto je moguce, nuzno I egzistira. Nema mogucnosti koje nisu aktualizovane. A ono sto ne postoji, nije moglo ni postojati. Drugim recima, nas svet je jedini moguc svet. On takav zakljucak izvodi I za supstancije I za konacne moduse. Pa onda posto je ovaj svet jedini moguc I nije moglo biti drugog poretka stvari, nije legitimno govoriti o bogu koji stvara slobodno, koji je slobodno izabrao bas ovaj svet I da postupa sa nekim namerama I ciljevima. Jer nije mogao da ne stvori ovaj svet.-Onda mozemo reci da je za Dekarta stvar saznajnoteorijska, jer mi ne mozemo znati ciljeve boga, a za Spinozu problem je vise metafizicke prirode, jer u stvarnosti I nema nikakvih ciljeva I svrha.

*Kad govorimo o bozanskim ciljevima I svrhama I planovima, mi antropomorfizujemo boga. Ljudi postupaju imajuci u vidu neki cilj, pa onda I prirodu/boga tumace u tom svetlu. Pored toga, ljudi otkrivaju da su im mnoge stvari u prirodi korisne, pa onda uobrazavaju da je to nadljudska sila uredila bas zbog njih, da stvari imaju svrhu da sluze coveku. *Spinoza daje jedan primer-ako se recimo desi takav slucaj da coveku padne cigla na glavu I ubije ga, ljudi koji misle da se sve desava sa svrhom, reci ce da je taj kamen pao bas sa tom svrhom da ga ubije jer inace ne vide razlog zasto bi se sve te razne okolnosti stekle bas u tom trenutku. Medjutim, Spinoza smatra da se taj dogadjaj desio po nuznosti jer je nuzno sledio iz nekog prethodnog(tj iz prethodnog sticaja okolnostti), a ovaj opet iz prethodnog I tako ad infinitum. Ali ljudi ne znaju te dalje uzroke pa onda pribegavaju volji bozijoj, utocistu neznanja. Svaki dogadjaj je determinisam zakonima prirode(koji su isto vecni I nuzni) I odnosom koji ima prema drugim dogadjajima.

19

*Koncept finalne uzrocnosti ne samo da ne moze biti primenjen na boga, nego ni na konacna bica poput nas. Tacno je doduse da mi postupamo imajuci u vidu neki cilj I zelje(I utoliko smo slobodni jer smo ih svesni), ali covek u stvari nije slobodan, jer su ti ciljevi I zelje determinisani. Mi ne biramo kakve cemo ciljeve I zelje imati. A mi verujemo da smo slobodni jer ne znamo nista o tim uzrocima koji determinisu nase ciljeve-nema uzrocne interakcije medju modusima koji proisticu iz razlicitih atributa

Spinoza-Saznanje

*Spinoza je razlikovao tri stepena/nivoa saznanja. Najnizi stupanj je imaginacija I ona ukljucuje neadekvatne ili lazne ideje(objasnicu u kom smislu lazne), ali I pored toga se zove znanjem. Druga dva stupnja su razum I intuicija I oni obuhvataju adekvatne I istinite ideje.*U svakom slucaju, istinita ideja je ona koja se slaze sa svojim predmetom. Ovo moze izgledati kao da Sp[inoza zastupa teoriju istine kao korespondencije. Za Spinozu imati ideju znaci donositi sud, tako da izgleda kao da spinoza misli da moja ideja npr egzistirajuceg Petra jeste istinita kada moj sud da Petar egzistira korespondira sa izvesnom cinjenicom, sa Petrovom egzistencijom. Ali Spinoza kad govori o ist.ideji, uopste ne misli na to. On kaze da ako neko ima istinitu ideju, on mora da zna da ima istinitu ideju. Neciji sud moze biti lazan cak I da postoji cinjenicko stanje koje odgovara sudu. Ako neko kaze Petar egzistira, uokoliko taj neko to samo kaze tek tako a to stvarno ne zna, njegov sud ce biti lazan cak I da petar zaista egzistira.. Da bi taj sud Petar egzistira bio istinit, onaj ko tu recenicu izgovara, mora da zna da Petar egzistira. To znaci da osoba koja ima istinitu ideju, mora da zna da zna. Ako ja kazem da Petar egzistira, a to ne znam, moguce je da on stvarno egzistira, ali ja ipak nemam istinitu ideju.

Imaginacija

*Ovaj stupanj saznanja obuhvata pojedinacne iskaze koji su zasnovani na culnom iskustvu I opste koji su izvedeni iz pojedinacnih indukcijom. Ovakvo saznanje je saznanje iz promenljivog I konfuznog iskustva. Ono podrazumeva konfuzne ideje koje nisu istinite I adekvatne. Te konfuzne ideje su nesto kao zakljucci bez premisa. *Primer-recimo da vidim ispred sebe olovku I pretpostavimo da nema nikakve culne iluzije I da to zaista jeste olovka. To moje gledanje olovke je rezultat slozenog skupa uzroka, ali ja samo vidim tu olovku I ne mogu da pratim uzroke, tj ja ne znam razlog tome. Ne mogu da dam nikakvo objasnjeje tog vidjenja olovke. Onda, iako ja znam da tu stoji olovka, imam samo neadekvatnu ideju olovke. Ako hocu o njoj da imam adekvatnu ideju, moram da koristim saznanje koje ne pociva samo na culnom iskustvu. Recimo moram da koristim fiziku da objasnim odnos izmedju olovke I mojih culnih organa I mozga. To bi otprilike bilo objasnjenje konfuznih I neadekvatnih ideja.*Pomocu ove vrste saznanja , tj preko culnog opazanja, covek ima znanje o drugim ljudima I o njihovim telima I uopste o telima. Ali covek nema tacno znanje o njima I njeg.ideje su neadekvatne. Mi neko telo saznajemo samo preko svog tela, tj ukoliko ono deluje na nase telo I nemamo znanje o njeg.sustini. Tacnije, to telo deluje na nase usled cega se nase nalazi u izvesnom stanju, a to stanje ima neki korelat u nekoj ideji koja je ideja tog stanja. Tj, ono sto se desava u mom telu, odrazava se u nekoj ideji u mom duhu, jer za svako telesno stanje postoji odgovarajuce duhovno. Ali takvo znanje nije adekvatno, nije

20

pravo znanje o svetu, jer te ideje pruzaju delimicnu, relativnu I subjektivnu sliku kako stvari trenutno izgledaju onom ko opaza.*Medjutim, iako Spinoza negira adekvatnost ovog stupnja znanja, on ne negira njegovu korisnost. Tako znamo skoro sve stvari potrebne za zivot. Spinoza daje jedan primer, primer pronalazenja cetvrtog clana jedne proporcije. Data su neka 3 broja(recimo 1,2 i 3) I trazi se cetvrti koji ce se odnositi prema trecem kao drugi prema prvom. Svaki trgovac ce pomnoziti drugi sa trecim I to podeliti sa prvim I tako ce dobiti trazeni broj(to ce biti 6). Ovo ce svakako biti korisno iako nije adekvatno matematicko znanje. A bilo bi ako bi taj sto racuna znao dokaz za to pravilo kako ga je izlozio Euklid. Onda bi to bilo razumsko znanje.*Jos, ne samo sto je culno I konfuzno iskustvo korisno, nego mi neke stvari samo tako mozemo I saznati. Npr postojanje konacnih modusa(kao sto je ona olovka) mi ne mozemo nikako da dedukujemo. Ja ne mogu da dedukujem da se olovka nalazi ispred mene, mogu samo to da vidim, tj culno da opazim.

Razumsko znanje

*Ova vrsta saznanja proizilazi iz istinitih I adekvatnih ideja. Ne donose se zakljucci koji su odseceni od svojih premisa.*To je vrsta znanja koju imamo kada posedujemo neke zajednicke pojmove I adekvatne ideje osobina stvari. Postoje neki pojmovi I ideje koji su svim ljudima zajednicki I one ce biti adekvatne. Naime, sva ljudska tela su modusi proteznosti, a svako telo ima korelat , tj neku ideju koja mu odgovara, odnosno duh. Duh ce tada biti ideja tela. Pa posto su sva ljudska tela modusi proteznosti, a ljudski duh je ideja tela, onda ce svi duhovi odrazavati neka zajednicka svojstva tela, tj neka svojstva proteznosti koja su uvek prisutna I sustinska(kretanje je recimo takvo svojstvo koje pripada svim telima). A Spinoza smatra da ako je neko svojstvo zajednicko svim telima, onda je ideja o njemu u duhu adekvatna*Saznanje ovog tipa obuhvata naravno I matematiku*Saznanje ovog tipa ne tice se sustine ove ili one pojed.stvari. Opsti iskazi o proteznosti I kretanju ne kazu nista o nekom odredjenom telu koje se krece, vec to vazi uopste za sva tela. Isto kao sto se neki stav o trouglovima ne odnosi na neki odredjeni trougao.*Za razliku od imaginacije, razum obuhvata nuzne odnose izmedju stvari, tj razum percipira stvari pod nekim vidom vecnosti(sub specie aeternitatis)-odnose koji su vanvremenski. Ono sto pojmimo razumom su logicki odnosi koji vaze vecno, a u slucaju olovke koju posmatram, to ce biti tako samo dok je ja posmatram*U ovom slucaju mi znamo razloge za nase zakljucke, dok kod prvog stupnja saznanja to nije tako. Ja ne umem da objasnim sta to znaci kad opazam olovku ispred sebe, ali u matematici je stvar obrnuta.Npr mozemo reci da je razlog toga sto su temeni uglovi nekog trougla jednaki, to sto je dati trougao jednakostranican. Odnos izmedju jednakostranicnosti trougla I posedovanja jednakih temenih uglova biti vanvremenski.

Intuitivno saznanje

*Ovo saznanje je isto kao I razum nuzno istinito, tj istine do kojih dolazimo intuicijom su nuzne. Takodje se poimaju stvari pod vidom vecnosti. Ali ono nije saznanje opstih stvari kao razum, vec pojedinacnih. I intuitivno je, sto znaci da je to neposredni uvid, bez nekog procesa zakljucivanja I rasudjivanja gde primenjujemo opste pravilo na neki pojed.slucaj. On I ovde daje primer sa pronalazenjem cetvrtog clana

21

proporcije. Kaze da kada su brojevi mali(npr 1,2,3), nema potrebe da koristimo opste pravilo. U takvom slucaju svako vidi da je 6 taj trazeni broj bez ikakvog zakljucivanja

Lajbnic-istine razuma I cinjenicke istine

Istine uma

*Istine uma su nuzni iskazi, u smislu da njihova negacija podrazumeva protivrecnost. Dakle, njihova istinitost pociva na principu neprotivrecnosti(da dva suprotna iskaza ne mogu oba biti istinita).*Tu spadaju neke osnovne istine koje su ocigledne I saznaju se intuitivno-iskazi identiteta. Npr. A je A ili jednakostranican pravougaonik je pravougaonik. Tako nesto se ne moze negitrati bez protivrecnosti. Tu spadaju I negativni iskazi identiteta, npr toplota nije isto sto I boja. Ovakve iskaze shvatamo neposrednim uvidom, bez dokazivanja, jer ako razumem sta znace reci toplota I boja, odmah uvidjam da to nije ista stvar, bez dokaza. Ali u istine uma spadaju I mnogi iskazi koji se dokazuju, recimo sve matematicke teoreme

Cinjenicke istine

*Ove istine nisu u onom smislu nuzne(mada jesu ex hipotezi), tj bilo koji iskaz o svetu moze se negirati bez protivrecnosti. Nije protivrecno zamisliti da ja ne postojim ili da Aleksandar Makedonski nije postojao. A to je tako zato sto pojam nijednog konacnog bica ne sadrzi u sebi postojanje. Onda ce jedini egzistencijalni iskaz koji je istina uma biti iskaz da postoji bog jer njegov pojam ukljucuje postojanje I negacijom tog iskaza zapada se u protivrecje.

*Mozemo reci da sve istine uma pripadaju oblasti mogucnosti-to nisu egzistencijalni iskazi o onome sto stvarno postoji. Iskazi matematike ne odnose se ni na sta u svetu. Matematika se doduse moze primeniti na izucavanje stvarnosti, recimo u astronomiji, ali nam matematika ne govori da zvezde postoje. Isto, ako kazem toplota nije boja, ja ne tvrdim postojanje toplote ili boje.*Istine uma su istinite I da u svetu nema onoga o cemu govore, odnosno, one su istinite u svakom mogucem svetu. U svakom mog.svetu ce biti istinito da je zbir uglova u trouglu jednak dvama pravim, pa makar da nigde u stvarnosti nema trougla*Doduse, samo jedna istina uma jeste egzistencijalni iskaz, naime Postoji bog. Ne mozemo reci da je bog samo moguce bice, jer ako je moguce, onda nuzno postoji jer njegov pojam obuhvata postojanje.

Svi iskazi su analiticki

*Ono sto je zanimljivo jeste sto Lajbnic kaze da su u nekom smislu svi iskazi analiticki, tj da je pojam predikata sadrzan u pojmu subjekta. To nam je jasno u slucaju iskaza da trougao ima 3 ugla, ali nije nam jasno kako to moze vaziti za cinjenicke istine(Npr da je Cezar presao Rubikon ili da je Aleksandar pobedio Darija I Pora)*To je u vezi sa logickim pojmom supstancije. Lajbnic kaze da ce nesto biti supstancija ako ima tako potpun individualni pojam, koji u sebi sadrzi sve predicate tog neceg-prosle,sadasenje I buduce- I koji se iz tog pojma mogu deduktivno izvesti. Uzmimo recimo za primer pojam Aleksandra. On ima neke predicate-da je bio kralj, da je bio Aristotelov ucenik, da je pobedio Darija I Pora itd I prema Lajbnicu svi

22

filipSticky NoteNuzni iskazi. A je A

filipSticky Notemogu se negirati bez protivrecnosti.

filipSticky NoteAnaliticki iskaze: predikat je sadrzan u pojmu subjekta. Trougao ima tri ugla - to je ok za istine uma.

Za cinjenicke istine to je problem.Ako kazemo Aleksandar Makedonski je pobedio Darija i Pora taj iskaz je takodje analiticku, jer Lajbnic smatra da je u pojmu Aleksandra sadrzano sve sto mozemo Aleksandru pripisati. Aleksandar nije mogao a da ne pobedi Darija i Pora jer je to njegov predikat i pre nego sto se to desilo, samo sto konacna bica ne mogu doznati predikate neke stvari osim a posteriori. Bog pak moze.

No, ako su cinjenicke istine takodje analiticke izgleda kao da je citav svet determinisan. Jer ako svaki subjekat vec poseduje sve svoje sadasnje buduce i prosle predikate onda izgleda kao da se sve desava nuzno.

ti predikati se nalaze u pojmu Aleksandra. To znaci da onaj ko bi imao uvid u pojam Aleksandra, on bi mogao iz tog pojma procitati sve predikate koji mu se pripisuju, npr moze videti da ce pobediti Darija I Pora I pre nego sto to stvarno ucini(sto ce reci, apriori). Ili da kazem drugacije, svako stanje neke supstancije ima za svoj dov.razlog neko prethodno stanje te supstancije, a onaj ko ima uvid u celokupan pojam te supstancije, video bi taj razlog, mogao bi da ga iznese jer bi video to stanje koje je prethodilo I video bi da ovo sledi iz njega. To znaci da sve sto se ikad desilo Aleksandru, moze se izvesti iz njegovog pojma, kao sto se iz pojma kruznice mogu dedukovati sva njena svojstva. Tako onaj ko bi imao uvid u pojam Aleksandra, moze sve predicate iz njega dedukovati. Naravno, Lajbnic kaze da to samo bog moze, jer samo on moze imati uvid u pojam Aleksandra.*U tom s