ЗНАЧЕЊЕ ИСТОРИЈЕ

Има ли смисла у историјском кретању?

Питања о историји увек су била изазовиа за интелектуални дух. Да ли у историјским догађајима постоји неки смисао коме се подређују појединци, друштвене класе и групе, или су они последице слепих материјалних и духовних тежњи њених актера?1

У најширем одређењу, Црњански разумева историју као знање о личностима и догађајима у времепу. Историјски колоплет танким нитима повезује учесиике давно минулих догађаја са савременицима и њиховим замислима. Међутим, Црњански нема конзистентан став у погледу могућности истинског сазнања историјских догађаја. Сазнајно колебање је посебно изражено у разлици између текстова у којима постоји уочљива емотивна идентификација с предметом расправљања и

1 У филозофији историје, идеја провиђења (рго\4<Зепсе) користила се за објашњење непредвидљивог у историјским догађајима. - Шире о томе: Карел Косик, Дијстектика конкргтног, Просвега, Београд, 1967,стр. 232-251.

175

оних у којима се расуђује о карактеру исторпјског еазнања. У овом другом случају, он на више начина релативизује мњења и судове о историјским чнњеницама. Исказ »сви знамо како се пише историја«2 имплицира благо скептичко становиште у чијем је средишту иемогућност заснивања научне методе историјског сазнања. Овај тип релативизовања историјског знања допуњава тврдња у тексту »Зашто је пропала шпанска монархија?« - да се о догађајима пише зависно од тога »да ли стоје политички на лево или десно«.

Објективан суд о историјским догађајима и личностима ометају снажни ирационални чиниоци индивидуалног и социјалног живота. Исказ на почетку чегврте књиге Ембахада, да је »свет сујета сујетства« (стр.11), недвосмислено упућује на закл>учак да ток историје остаје неоткривен људском разуму. У мемоарима Црњанског наилазимо и на изразито скептичан суд у погледу могућности сазнања историје. »Историја нас никад ничему није научила.«3

Па ипак, историја као предмет интелектуалне пажње Милоша Црњанског увек је привлачила део његове сазнајне и уметничке радозналости. Са завидном ерудицијом и духовном проницљивошћу он расправља о историји, о националним и међунационалним догађајима, о великим личностима.4

Црњански полази од претпоставке да се у области свести и културе налазе основни чиниоци друштвене и индивидуалне историје. Идеје су основа друштвеног живота и покретачи историјског кретања. У структури историјског догађаја разликује идеју и личност (или

2 Ембахаде 1-111 8(г 9. 3 Исто, стр. 55. 4 У тексту о Карађорђу Црњански је сагласан с тезом Артура Шопенхауера да се самосвест једног народа постиже путем сазнања властите историје. - Вожд, Време, 18.2.1934.

176

социјалну заједницу) која ту идеју остварује. Идеје су по значајаности изнад економских интереса, изнад оружане силе, и изнад појединца, који је »кратак сан и збрка«.5

По својим премисама и закључцима, основно схватање историје је у текстовима Црњанског идеалистичко. Материјалистичка концепција се, у полемици с НИН-ом, изричито критикује као схватање маса, »које су заглупљене од марксиста«. Међутим, у неким политичким текстовима, у критици материјалистичког схватања историје, он развија аргумент традиције. Памћење традиције имало је функцију полуге историјског збивања6. И више од тога. Поистовећавање с прошлошћу може произвести такву ирационалну снагу да она мотивише делатност народа и појединца у великом распону историјског времена. У »пепелу српства« налази се »једна снага, јача од свих других«.7

Најочитије напуштање идеалистичке концепције историје Црњански је формулисао на путу по леденим острвима северне Европе 1937. У медитацијама о храбрим истраживачима Северног пола, он закључује да је људски чин далеко изнад мишљења. Ту, између ледених брегова, он сазнаје да је »значајније дело од мисли«.8

5 Вид: Милош Црњански, Крф, пантеон наше ратне славе, Време, 7.10.1933; О гтрвим борбама око Београда, Време, 25.9.1935; Снага липљанског звона, Време, 6/8. 1.1933. 6 »Буне на дахије није дигао стомак, већ традиције.« - Вожд, Време, 18.2.1934. 7 »Материјалист данашњи и данашња незналица која мисли да свет почива на материјалним основама, не може да замисли ни то да у том пепелу српства може бити једна снага, јача од свих других, која је допрла до наших дана, која је била присутна у свему што се збивапо већ седам стотина година, која ће бити ту: и у ономе што нас чека.« -Милош Црњански, Спаљивање моштију Светог Саве, По.читички списи. Исто. 8 Милош Црњански, Трагом Амундзена, Нобилеа и несрећног Андреа, Време, 20.10.1937.

177

У политичким текстовима Црњански заступа једну детерминистичку концепцију историјског кретања. Неки догађаји - посебно из српске и југословенске историје -били су последица судбинског тока ствари. Србији је, на пример, »судбина одредила« да изврши уједињење, после Кумановске битке »усуд је поверио мач« Србији да повуче одлучујући корак у стварању Краљевине СХС; чин уједињења 1918. био је »логички и неумитни завршетак прошлости, програм безобзирног корачања напред«; појава Краљевине СХС је значила »неумитни ток догађаја«.9

Историја се разумева и као низ бржих или споријих промена. Свака историјска појава и догађаји имају свој успон и пад, а вредносни суд долази роб1 &8Шт. У почетку, историјска промена буди наду и подстиче одушевљење људи, а када дође до свог краја (или апсурда), наступа разочараност и заборав. Томе нису измакпи ни тако важни догађаји као што су одбрана Београда 1915. или борба за уједињење Јужних Словена.

Карактеристично је да Црњански у неким текстовима доводи у питање еволуционистички ток историје: напредак није обезбеђен самом историјском променом. Тако, у једном разматрању ослободилачких борби спрског народа, тврди да је Турска »умела да буде велика у својој историји«.10

Коначно, који људи стварају историју? То су они појединци који се на врху државног апарата налазе у улози вође. Њихове идеје и воља управљају масама.

9 Вид.: Снага липљанског звона, Народ на дну уједињења и Бар, Време, 6.10.1933. 10 Милош Црњански, Чамџија пева, Време, 6/9.1.1936. Слично и Вук Караџић у писму Милошу Обреновићу, 1832: »Под Турцима нигда није могао бити онај човек кнез, који је макар један дан био ајдук, а за Милошева је владања било и скитница и пропалица...« -Историјски списи, Просвета, Београд, 1969, стр. 213-249.

178

Кључни историјски догађаји директно од њих зависе. (0 томе шире у делу о вођи и маси).

Путеви историјског сазнања

У реконструкцији историјских догађаја Црњански се претежно служи методом дескрипције чињеница (личности и догађаја), а мање истражује узрочне односе.11 Као примарне изворе он користи документарну грађу (архив, писана сведочанства, мемоарски записи), а секундарне изворе чине усмена казивања учесника у неким догађајима блиске прошлости. Међутим, у коришћењу ових двају извора уочавају се извесна одступања и колебања. Тако у Ембахадама у којима је дневник грофа Ћана један од главних извора података за многа закључивања, Црњански показује резерве према том документу: »ако је веровати грофу Ћану« (његовом дневнику-З.А.).

У другом случају, историјско предање је веродостојније од документарне грађе: историјску истину о Карађорђу више казује гусларски десетерац него писани подаци Вука Караџића.12

И у поступку објашњења историјских догађаја Црњански је био некохерентан. Чињеничку основу је често допуњавао властитим коментарима и интервенцијама националног типа. Неке крупне историјске догађаје доводио је у везу са мало значајним чињеницама, при чему је сматрао да су управо те чињенице биле пресудне.13

11 Упореди: Ернст Нејгел, Структура науке, Нолит, Београд, стр. 487-538. 12 До прве писане историје Јована Рајића (1726-1801), по суду Црњанског, »историја света била је десетерачка и народна, мистична, скоро црквена«. - Милош Црњански, Вожд, Време, 18.2.1934. 13 У смењивању фелдмаршала Бломберга 1938. у Немачкој била је, тврди Црњански, фатална његова млада жена, готово као ћерка. -Милош Црњански, У Хитлеровој руци, Време, 10.2.1938.

179

У неким другим политичким текстовима он показује завидну способност за узрочног објашњење. Парадигматична је у том погледу анализа пада шпанске монархије 1937. Најпре се излажу темељне противречности у структури шпанског друштва, а потом политичка немоћ династије Бурбона у решавању тих проблема. Узроци пада шпанске монархије су у безуспешном решавању социјалних проблема становништва и јачању незадовољства војних снага према монархији. Покушај Азање да, дошавши на власт, смањи утицај војске уследио је прекасно, јер су војници у Мароку већ одредили свој иолитички идеал Шпаније, због чегаје убрзо избио грађански рат.14

Своје схватање историјске науке и могућности сазнања историје Црњански формулише и у зависности од предмета разматрања. У рецензији књиге др Јована Радонића15 историја се разумева као спој књижевног и научног дела. У српској историјској науци било је, по његовом суду, исувише »наивног аналисања« у проучавању прошлости, с подацима који нису методски прикупљани и сређивани, већ су гомилани исписи »без размишљања, без синтезе«. Историја у којој чињенички подаци затомљују »недостатак веза, схватљивост, јасност« не може синтетички да суди о догађајима. Таква концепција историје у суштини је романтичарска.

У рецензији о којој је реч, Црњански политичку историју сматра сасвим недовољном за реконструкцију прошлости. Неопходна је и културна историја. »О историји нашег народа моћи ће се говорити када културна историја попуни велике празнине у политичкој историји«.16

14 МИЛОПЈ Црњански, Како је дошло до побуне војске у Шпанији, Време, 9 .6 .1937. 15 Милош Црњапски, Др Јован Радонић, Ћорђе Бранкоеић, Деспот Илирика, СКГ, 1930. 16 Видети књигу Београду сећањилш (група аутора), СКЗ, Београд, 1983. Миодраг Коларић бележи да је Црњански као професор исгорије »у

180

У Ембахадама он описује историју у којој је и сам учествовао, и при том на неким местима формулише исказе којима се оспорава сваки смисао у историјским догађајима. Тако се на једном месту тврди да све што је прошло, »нема смисла« (стр. 26), а на другом, да постоји »општи апсурд у догађајима« (стр. 249).

Нема сумње да ти искази темељно оспоравају концепцију историје коју Црњански излаже у рецензији књиге Ђорђе Бранковић, Деспопг Илирика. Ако су догађаји апсурдни, онда нема ни сазнања историје.

Коначно, своје историјске текстове оп пише уочљиво неуједначеним језиком и стилом. Иако је имао сазнање о повезаности аналитичког и синтетичког метода, он је у неким текстовима прибегавао стилским фигурама у толикој мери да је губио везу с искуственим материјалом (у Идејама или кад је писао о историји Мађара и Хабсбурга у својим кампањама против ревизионизма). Продор метафоричког језика и поетског стила у чињеничку основу текста био је изразитији у оним текстовима у којима је Црњански са више емотивног жара излагао своје идеје.

Ко је велика историјска личност?

Негде при крају својих предавања о херојима, Томас Карлајл тврди да се раскрченим путем лако хода, а да је најтеже закорачити у непознато и непроходно. Ко крчи путеве људима и народима? Велике личности, масе, друштвене групе, класе, Бог, провиђење? Одговор Томаса Карлајла не оставља никакву недоумицу: историја није

исгорији видео само догађаје из области културе и уметности« (стр. 183). Други сведок, Владимир Живанчевић, пише: »Увек је инсистирао више на историји уметности него на општој историји« (стр. 135).

181

ништа друго до позорница великих људи. »У свим епохама историје света, наћи ћемо да је велики човек био преко потребан спасилац свога доба - муња без које се дрво никад не би запалило. Историја света, као што сам већ казао, то је биографија великих људи.«17

Као што форма у Аристотеловој онтологији оживљава материју, тако велика личност у филозофији историје Томаса Карлајла усмерава егзистенцију народа, при чему је од мањег значаја питање да ли је то божанство, пророк, песник, духовник, филозоф, краљ. Хероји су дар провиђења, а обични људи живе у свакодневници привида и појавности. Цела организација друштва, по замисли Карлајла, заснована је на »урођеној лојалности« малих према великим људима. Људска природа је предиспонирана да слави велике личности.18 По суду Карлајловом, хероји су обдарени моралном врлином искрености, духовном и практичном оригиналношћу, и способни су да заповедају обичним људима.19 Велики људи, или хероји, велики су по томе што откривају суштинске одлике света и објављују их обичним људима.20

Фјодор М. Достојевски, писац кога је Црњански укључио у ред оних који су снажно утицали на његов интелектуални и књижевни развитак, додирнуо је у форми разговора између Раскољникова и иследника Порфирија Петровича тему великих и малих људи. У роману Злочин и

17 Томас Карлајл, Охеројима, СКЗ, Београд, 1903, стр.18. 18 Исто, стр.20. 19 Исто, стр. 263. Својом импресионистичком методом и песничким језиком Карлајл снажно потискује рационалну анализу. Неки његови кључни појмови - попут искрености и оригиналности - нису ближе одређени. 20 Није мали број историчара од имена који велике личности објашњавају на сличан начин. Велике личности су оне које су »разумеле ток људске историје и својим напорима помогле да се тај ход одвија оном стазом која су прошла збивања одредила«. Вид: Милорад Екмеџић, НИН, бр. 2052, стр. 28.

182

казна, они разговарају о чланку Раскољникова у коме он расправља о необичним и обичним људима.21

Раскољников заступа гледиште да се људи по природном закону деле на две категорије- на ниже (обичне) и на »људе у правом смислу« (необичне). Први су склони послушности и обожавању, а други поседују дар да својој средини кажу нову реч. Ови други, попут Ничеовог иИегтетсћ-а, руше позитивне законе. Први су »господари садашњости«, а други су »господари будућности«.

Књижевни јунак Достојевског разликује обичне и пеобичне људе према томе да ли откривају неку нову истину. Проблем који на нужан начин садржи ова теза јесте сазнајни и етички. Раскољников решава етички парадокс: уколико се обични људи супротставе новој истини, »људи у правом смислу« имају право да, без обзира на људске жртве, уклоне њихов отпор. Мора ли добротвор човечанства бити »страшан крволок«? Зар нису, пита се јунак Достојевског, Мухамед, Лутер, Наполеон злочином рушили старе законе? И одговара -човек по савести може да убије другог човека. »Необичан« човек није морално одговоран за своју жртву.

Писана у различитим језичким жанровима, гледишта Карлајла и књижевних јунака Достојевског су истоветна у једној антрополошкој тези: обични и необични (хероји) људи разликују се по томе што ови други саопштавају »нову реч« и »крче нов пут«.

Суштински другачија гледишта заступа Лав Толстој у есејистичким пасажима романа Рат и мир.22 Толстој

21 Фјодор М. Достојеески, Злочин и казна, Рад, Београд 1973, стр. 280-291. 22 Лав Толстој, Рат и мир, Просвета-Рад, Београд 1975, III, стр. 7-13, 349-353; IV, стр.89-96. Толстој оспорава тезе »старих и нових историчара«. Стари историчари су идејом Божанства објашњавали деловање великих људи, а нови историчари тврде да велике личности без Божанства управљају народима(1У, стр. 391-447).

183

разликуЈе људе КОЈИ заповедаЈу и оне КОЈИ извршаваЈу заповести. Историјско кретање је у суштини ирационално - велике личности (војсковође) не могу више утицати на ток догађаја од обичног човека (војника). Не може се поуздано знати шта је добро за човечанство, не могу се сазнати сви узроци једне појаве, не може се пратити кретање без прекида, човек исте крви, истог образовања чини иста дела која се различито процењују у времену. Цар и последњи коморција једнако учествују у ратној операцији, догађај је збир свих воља, а хијерархија улога није пресудна за исход. Историју, дакле, стварају масе.

У схватањима улоге и значаја великих личности у политичким текстовима Милоша Црњанског не налази се траг утицаја његових омиљених писаца. У историји идеја, његово гледиште је сасвим особено и у високом степену оригинално. Основни критеријум за разграничење великих и малих личности у историји, по мишљењу Црњанског, јесте способност велике личности да оствари своју замисао, при чему се полази од претпоставке да се та личност налази у врху политичке структуре моћи. У опажајном суду Црњанског, вредносна димензија практичног остварења је маргинализована. Његове анализе дела неких великих историјских личности изведене су са овог становишта - те личности долазе до својих замисли, а потом их остварују.

Стефан Немања и његов син Растко су родоначелници српске цркве и државе. Они су први у српском народу остварили идеју о самосталности тих установа. Немања је »немилосрдно газио у крви идући за својом мишљу«.23

Он брани оно што је створио, а Свети Сава управља државом у знамењу Немање.

У првим организованим сукобима Срба с Турцима, почетком XIX века, Карађорђе је она личност која зна

23 Милош Црњански, Свети Сава, Глас Цркве, Шабац 1988, стр.ЗЗ.

184

шта хоће и која има политичку визију устаника. Приликом избора у Орашцу за вођу устанка, Карађорђе »прети и убија у име онога што ствара«.24 Он има идеју српске државе и »лични је количник« у првом српском устанку.25

Неких сто година касније, један други Србин прегнуће да створи велику државу - Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Без краља Александра I, тврди Црњански, не би било Југославије. Још у Петрограду, у пажевском корпусу кадета, Александар I је одан концепцији уједињења народа у једну државу »од Струмице до Длпа«. »Он је прогледао људе и изнад њих стварао је државу, на људске слабости без обзира«.26

Да је велика личност у историји она која иде до краја за својом идејом, пример је и шведски краљ Карло XII. Пред споменикиом Карла XII, у складу с познатим диктатом психичког стања у коме се налазио, Црњански закључује да му је »тај фанатик милији од свих других«. У шведском краљу он види велику вољу, охолост, веру и несрећу. »Сви други животи су само прашина, а овакав живот и гроб је као вечерња звезда«.27

Истим идејама он артикулише и историјску појаву Бенита Мусолинија. Стварање италијанске државне моћи објашњава »интелигенцијом једног човека«. Та моћ је, другим речима, морапа бити у мислима, а затим остварена. Мусолини је остао чврсто уз своју замисао и у условима

24 Милош Црњански, Вожд, Време, 18.1934. 25 Има савремених историчара који сматрају да је појава Карађорђа пеобјашњива. »Није Карађорђа избацио на површину стицај околности - он је био један од изузетпо ретких историјских појава које најчешће превазилазе моћ разумевања својих потоњих биографа.« Види: Радован Самарџић, Идеје за српску историју, Југолавијапублик, Београд 1989, стр. 241. 26 Милош Црњански, Бадњак блаженопочившег краља, Време 6/9.1.1935. 21 Милош Црњански, Престоница Скандинавије, прекрасна краљица на Меларском језеру, Време 6/9.1.1937.

185

притиска великог броја држава због рата у Етиопији 1935. »Без обзира на политичке концепције које деле демократе од фашиста, човек је стајао сам самцит у Риму, у бесаним ноћима, са војском разбацаном у разним деловима Африке, против кога се вршио притисак из 52 државе, а он није попустио, него је спровео своју мисао, био је свакако велики човек, велики човек за свакога«.28

Очигледно је да Црњанског одушевљава прагматички елеменат политичког делања, а не вредносни. Међутим, приликом разматрања делатности великих политичких господара времена у коме је живео, он ће укључити и вредносни политички критеријум. Тако, у случају генерала Франка, похвално пише о његовој војничкој интелигенцији и каријери, али ће и критички оценити његов однос према политичким противницима. На околишан начин је и о Хитлеровој свевласти написао неповољне судове, као што је онај о расисти који спушта руку на сваку земљу где има Немаца.

Године 1923. владавину Миклоша Хортија у Мађарској именује »белим терором«.

Црњански разликује вођу-демократу од вође-диктатора, у предратној и послератној Европи. Шведски краљ Густав V пример је »демократског владара«.

После Другог светског рата, боравећи у Великој Британији, он остаје доследан својој идеји да политичким процесима управљају велике личности и да су те личности персонификација народа. Черчил је још у току свог живота успео да постане историја, и то уз помоћ демократске установе као што је парламент. »Черчил и Атли су на известан начин оличење британског парламента и система који је био тако плодотворан за

28 Милош Црњански, Мусолинијев момент, Време, 9.10.1938.

186

ову земљу«.29 У једном другом тексту, у листу Е1 есопотШ, Црњански се позива на чланак шпанског писца и професора Мадариаге, у коме се тврди да и у демократским државама маса људи очекује да један човек унапреди благостање и очува мир. »У односу на Черчила, Мадариагина опаска је тачна. Сви Енглези очекују много од њега«.30 И генерал Де Гол потврђује правило у политици - да је доношење битних одлука концентрисано у мало руку. Француски генерал је, по суду Црњанског, желео да, слично ситуацији на броду, »један човек буде онај који ће сам владати: председник«.31

Ни пре ни после Другог светског рата, наш књижевник није сумњао у то да судбина народа зависи од његовог политичког управљача. Уочи рата, 1939, он тврди да »четири велика човека опет држе судбину Европе у својим рукама«.32 У Лондону 1961. опет ће изричито тврдити да судбина Индије лежи у рукама Нехруа.33

24 Милош Црњански, Господин Атли и његова оставка, Е1 ЕсопотШ, 17.12.1955. У тексту Сви путеви воде у Берлин, 5.12.1953, политичка улога Черчила се објашњава старом парадигмом. Черчил »до краја живи за своје идеје и томе је својеглав«. 3(1 Милош Црњански, Сви путеви воде у Берлин, Е1 Есопоти!, 5.12.1953. 31 Милош Црњански, Де Гол виђен очима Британаца, Е1 Есопоппхг, 20.10.1962. 32 Милош Црњански, Састанак у Риму и велика четворица, Време, 19.1.1939. 33 »Судбина Индије зависи само од једног имена и то име је Нехру. Он је успео да савлада верске борбе на територији где живи 400 милиона особа, успео је да створи социјалистичку демократију у земљи гдс се говоре 179 језика и 544 дијалекта.« Милош Црњански, Индија пред комунизмом, социјализмом и капитализмом, Е1 Есопотш, 25.8.1961. Слично и у часопису: КеаШу (8ои[ћ АГпсап МопСћу Кеује\у ОГ РоШЈсб, Есопогшсб апс1 сикиге; Јоћаппе$ћиг§, 1958). »81г НаП1е§е сћопус1оз8« (Мау 1958); - »Ни§ћ ОакзкеП« (Магсћ 1958); - »НагоМ МастШап« (Рећгиагу 1958).

187

Било је тренутака другачијег политичког расположења, када је Црњански напуштао и прагматички и вредносни критеријум у разлучењу великих и малих личности. На путовању Северним морем, цео свет ће му се учинити смешним и бесмисленим, као и »говори неких европских

34 величина коЈе се понашаЈу као кловнови«.

Однос елите (вође) и масе

Елитистичка теорија друштва има своје дубоке корене у историји идеја: још у Платоновој филозофији државе, људи се јасно деле према способностима и функцијама. Модерни теоретичари елите углавном су се користили антрополошком аргументацијом. Ортега и Гасет раздваја мањину у друштву, која тежи аутентичном животу и улаже велики напор да оствари своје амбиције, од већине људи, која не тежи самоусавршавању, већ свакодневници ситних задовољстава. И један други теоретичар, Гаетано Моска, у маси налази ниска осећања, завист, отпор према новом, подложност манипулацији.

Једна друга струја у теорији елита инсистира на политичкој улози аутентичних појединаца и група. Чак је категорија елита кључни критеријум за класификацију политичких система.35

Црњански је баштиник елитистичке теорије друштва, при чему политичкој елити придаје највећи значај. Међутим, разматрање односа између елите (вође) и масе изразито је некохерентно. Видели смо да политику и

34 Милош Црњански, Код остатака аеродрома генерала Нобила, Време, 11.10.1937. 35 Вид: Маса у социолошкој теорији, (група аутора), Зборник, ИСИ; ФФ, 1978, Триво Инђић, Успон маса, ИИЦ ССО Србије, 1985; Т. Ботомор, Елите и друштво, Седма сила, Београд 1967; Рајт Милс, Елита власти, Култура, Београд 1964.

188

историју ствара велика личност, док су масе и друге друштвене групе маргинализоване. »Мање улоге поред Черчила, Наполеона, Бизмарка, па и Хитлера - сасвим су биле бесмислене, споредне, узалудне.«36

У предратним политичким текстовима Црњански је у више наврата заступао потпуно другачије гледиште. Масе могу бити изнад својих вођа, понете заносом традиције, фикције, идеје, жудњама читавих генерација у подухватима ослобођења. У српским ослободилачким ратовима народ није имао споредну улогу, али и у другим историјским ситуацијама инцијатива је потицала од масе. У одбрани Билбаоа, на пример, »маса је опет показала, да је боља од својих вођа«.

Још је већа конфузија у погледу одређења категорије масе. У неким текстовима масе су предиспониране да иду за великим личностима, као у Шпанији, а у некима, опет, верују онима који стоје на челу, као у случају краља Александра. Ова метафизичка позиција се на другим местима допуњава нормативистичким одређењем односа између народа и вође. Народ зна ко одлучује и ко води политику - народи Југославије у време краља Александра или Немци под влашћу Хитлера.

Супротност узношењу масе јесте њено обезвређивање у политичком и интелектуалном смислу. Масе привлачи једноставност, како се тврди у тексту »Соколи«; она је »тупа« и из ње се нико не издваја, запажа се у Ирису Берлина. Народ је толико огрезао у свакодневници да и не зна шта се дешава у врху државне управе. »Народ је мало водио бриге о свему што се догађало, прошлост и будућност нимало га нису занимале. Била је опште позната ствар да већина Руса није знала чак ни то да ли је царица Рускиња или туђинка.«37

36 Милош Црњански. Ембахаде 1-111, стр.249. 37 Милош Цри.апски, Једма досад пепозната посета код генерала Зорића, љубавника царице Катарине II, Време, 7.6.1934.

189

Овако коренито нарушавање начела кохеренције (маса све зна - маса ништа не зна) у политичким разматрањима односа између масе и вође може се објаснити дејством психичких и идеолошких потреба Милоша Црњанског у заснивању његове сазнајне позиције. У одређеном душевном стању, масе су задобијапе високу историјску мисију, а у неком рационалнијем, опет, биле су синоним за простоту и тупост. Чак и тако доследно становиште о судбинској улози вође, које Црњански заступа у свим својим политичким текстовима, на неким местима је оспорено, али је, ипак, избегнута значајна противуречност.

* * *

Историја је, нема сумње, била опсесивна интелектуална тема Милоша Црњанског у књижевним и политичким текстовима.

Сада ћемо испитати сазнајни статус разумевања историје у његовим књижевним текстовима.

Одмах треба рећи да у својим романима Црњански развија и детерминистичко схватање историјског кретања појединаца и народа. За такву литерарну визију историје Црњански доста дугује Толстоју.38 У приповедачевим коментарима романа Рат и мир, Толстој заступа схватање о непостојању законитости у историји. »Ако постоји макар један слободан поступак човеков, онда не постоји ниједан историјски закон, нити икаква представа о историјским догађајима. За историју постоје линије кретања људских воља и један њихов крај губи се у

зх »Имао сам само 13 година када сам три пута узастопце читао Рат и мир. Лежао сам болестан, у шарлаху, али сам га читао, дању и ноћу, и нису могли ту књигу из руку да ми отму« - Драгослав Адамовић: Сви писци које сам читао, Политика, 22.12.1974.

190

непознатом, а на другом њиховом крају креће се у простору, у времену и у зависности од узрока свести о људској слободи и садашњости«.39

Сваки човек, био тога свестан или не, постаје оруђе стихијског, неразумног историјског кретања. Када је 1812. Наполеон кренуо у рат против Русије, на хиљаде људи са својим личним особинама, навикама, жељама, ратовало је а да нису знали да су били »слепа оруђа историје и да су радили посао себи нејасан«.40

На ток историјског кретања делује мноштво чинилаца који се не могу сазнати. Људском уму »није достижна укупност узрока појава.«41 Наполеону, сматрао је Толстој, милион случајности и непредвидљивости даје власт. У рату с Русима суочио се с поступцима који су мимо свих ратних правила - с повлачењем Руса и спаљивањем градова.

У историји не постоје закони, већ слободна воља човека и случајности. Толстојево индетерминистичко схватање историјског кретања није мимоишло проблем власти. У друштвеном животу очигледна је стварност да појединци на врху државне зграде »заповедају«, а да маса других људи извршава те заповести. Међутим, они који издају заповести најмање учествују у самом догађају. Наредбе Наполеонове прављене су према једној диспозицији, а кад стигну до конкретног места настаје нова диспозиција. Дакле, историјски догађај је резултат деловања свих актера, а не само оних који доносе заповести 42

У првој и другој књизи Сеоба, књижевни јунаци формулишу своје исказе о смислу историјског кретања, али они се читају и у приповедачевим коментарима.

39 Ј1ав Толстој, Рат имир, IV, Просвета-Рад, Београд 1975, стр. 444. 40 Исто, III, стр. 133. 41 Исто, IV, 8П .89. 42 Исто, IV, Жг.89-93.

191

Мисао о малим и великим народима у структури Сеоба суштински се разликује од исказа у политичким текстовима Црњанског. Делови српског народа, примера ради, не одлучују о својим националним тежњама.

Сеоба Срба из Аустрије 1753. омогућена је новим односима међу великим европским силама. Снажење Пруске и краља Фридриха II нагнало је Марију Терезију - за коју је Пруска »много гори, грознији« непријатељ од мухамеданског Истока" - да дозволи пресељење српских официра у Русију. У форми ауторског коментара, Црњански открива у политичким плановима великих сила инструментализацију малих народа и њихових интереса. »Међу императрицама, росијским и аустријским краљевима, англијским и францеским, појавио се био тај нови коцкар (Пруска - З.А.) да са њим игра фараона. У тој игри су се добијале земље, а губило стотине хиљада крвавих војника, претворене у лешине, на пољима завејаним снегом.«44

Међутим, царска одлука Беча да Срби могу бити »слободни« у својим одлукама могла је у сваком тренутку да буде измењена. Тако, када је масовност сеоба запретила сигурности на границама Аустрије, када је »грозница тих селидби« обухватила и крајеве дуж Саве, узнемиреност и паника су обузеле Беч и Марију Терезију.45

43 Милош Црњански, Сеобе, стр. 261. Сви књижевни текстови Милоша Црњамског анализирани у овој студији налазе се у Сабраним делима, издање Просвете, Матице српске, Младост - Загреб, Свјетлост - Сарајево, 1966. Роман о Лондону у издању Нолита из 1972, а Ембахаде у издању Нолита из 1983. 44 Исто, стр. 261. »Крај свег савеза, који је Аустрија имала са Росијом, од године 1746. империје су се, тако, отимале о плаћенике једног малог и несретног народа, који више ништа, сем своје крви, није имао да даје.« - Сеобе, III, стр. 340. 45 Милош Црњански, Сеобе, II, стр. 396

192

Слична инструментализација влада и у односима између малих и великих људи. Павле Исакович је шрачка и једна кап у мору оних који нешто потражују од оних који поседују власт. За руског посланика у Бечу, грофа Кајзерлинга, Павле Исакович је био »ситна зверка«, јср он је »имао далеко, далеко већих брига, него што су Срби«.46 Врхунац политичке инструментализације човека огкривамо у ситуацији када гроф Кајзерлинг тражи од 11авла Исаковича да шпијунира Црногорце, »да докучи, шта говоре, шта мисле, шта осећају, Чрногорци«?47

Значење историје у Сеобама осветљава на коренито другачији начин улогу великих личности у историји. У том погледу, незаобилазно је поглавље »Нико не зна Јоана Текелију«.48 У разговору с другим секретаром руског посланства Волковом, Павле Исакович примећује како Европа зна за принца Еугена Савојског, који је спасао Европу од Турака. Европа слави, констатује Павле Исакович, »великог ђенерала, принца, бога рата«, а »нико не помиње, нити зна Онога који му је омогућио победу и који је, у тој страшној ноћи, кроз мрак и воду, према звездама, превео армију, у леђа Турака.« Онај кога не помиње је Јоан Текелија, који је са својом коњицом омогућио победу Еугена Савојског, тврди Павле Исакович. Није ли то неправда, пита се јунак друге књиге Сеоба, »да се име Текелије не зна?«

Значењски слој о малим и великим људима структурни је елеменат и Ромаиа о Лондону. Кнез Рјепнин, за разлику од Павла Исаковича, који сломљено и резигнирано запажа моћ великих над малим људима, испољава видну срџбу према онима који господаре земаљским бићима. У тренутку док слуша пренос говора државника из Уједињених

46 Исто, стр.265. 47 Исто, стр.266-267. 48 Исто, стр.435-440.

193

нација, Рјепнин добије жељу да разбије радио-апарат.49

Његов критички став према великим личностима је двосмеран: буни се против вођа као таквих, које симболизују споменици, али и против конкретних историјских великана. Споменици великим вођама народа изазивају негативну вредносну реакцију главног јунака. Тако, у Рјепнину се јавља »патолошки бес против споменика прошлости... против великана човечанства и појединих народа у прошлости«.50 Посматрање тих споменика наводи га да виче »да иду до ђавола« ти људи на врху државе који су као »неке наказе«.51

Критичка размишљања кнеза Рјепнина посебно су управљена на историјску улогу Наполеона. Велики Француз је, по суду Рјепнина, »недостојан идол«, који потврђује само то да читаве нације могу имати лажне идоле.52 Он је правио »комбинације« с армијама и народима а одвео је осамсто хиљада Француза у смрт. Док је маса узвикивала »Ујуе 1'ешрегеиг«, он је коитирао, у потаји, »са женом свог маршала.«53 Ова визија апсурда историјских великана завршава се у Рјепниновим медитацијама речима - »МегсЈе Каро1еоп«.54

Појам историје у књижевним остварењима Црњанског остаје тајна за књижевне јунаке и самог приповедача. Њено кретање је недоступно људском сазнању. Људским судбинама влада случај.

Катул, Вергилије, Кардучи, ЈТеопарди, Микеланђело, Фасо - ко су ти људи за некога ко не чита поезију? Има ли њихово дело неки општи смисао? Зашто је Кјеркегор

49 Милош Црњански, Роман о Лондону, I, стр.57. 50 Исто, I, стр. 249. 51 Исто, 1, стр. 249. 52 Исто, II, стр. 360. 53 Исто, II, стр. 176. 54 Исто, I, стр. 249.

194

прекинуо веридбу с Регином Олсен? Кога интересује пропала веридба једног филозофа и чију би пажњу она могла да побуди? Хоће ли неко успети да одреди праве разлоге за одлуку Сјерена Кјеркегора?

Прошлост је у књизи Код Хгтерборејаца многострана, разнолика, и не постоји мисао која би све то обухватила. Моћ заборава нико не може надвладати. Тамо где су некада грмели топови и одјекивали јауци бораца, сада је тишима.

Сваки догађај из прошлости је вишезначан за савременике. »Прошлост појединца, као и престоница, у Европи, као и свих земаља, никад се ке зна сигурно. Она никад није видпа, псго се крије у руинама, зараслим у бршљан, прикривених и прећугних песрећа.« ' Прошлосг је и херменеутички недоступна. Ко може да схвати, пита се Црњански, оно што је говорио Амалфи у десетом веку? »Човек из године 1829. не може разумети човека, на пример, из године 1073.«56

У свакој прошлости има »нечег бесмисленог, необичног«, што није доступно разумевању. »Ми не можемо да разумемо бесмисао«.57

Тумачење протеклих збивања и људских судбина недоступно је људском уму и због чињенице што живот човека не уобличава само стварност у којој постоји, него и његови снови и машта. »Стварност и сан биће увек у животу људи помешани«.58

Најзад, још једна тешкоћа се испречује на путу сазнања прошлости. 'Го су речи и њихова променљива значења. »Речи мењају смисао кроз столећа. Пролазе као непознати пролазиици. Ветар их односи као жуто лишће«.59

53 Милош Црн>ански, Код Хиперборејаца 1, стр. 215. 56 Исто, I, стр. 216. 57 Исто, I, стр. 340. 58 Исто, I, стр. 28. 59Исто, II, стр. 171.

195

Овакав начин мишљења о прошлости у Хиперборејцима директно проблематизује питање утврђивања историјских чињеница. У структури једне чињенице не налазе се само опажаји, него и знање - машта, оссћање, воља. »Факта нису иста на папиру, и у мозгу и у предању једне фамилије.«60 Чињенице из културне историје народа и човечанства никад неће досегнути захтеве егзактности. Живот и стваралаштво Микеланђела, тврди Црњански, нико неће до краја сазнати. Ко може да каже какве су биле његове намере, његова осећања и мисли при изради фресака, скулптура и сонета? Питање је, заправо, реторичко. Не само живот Микеланђелов већ и целокупна прошлост је по исказу Црњанског, »прстен у дубини мора«.

Није, међутим, само прошлост недоступна човековом сазнању. Сусрет с будућношћу је једнако непознат, недокучив. У равни властитог искуства Црњански формулише исказе о неочекиваним токовима будућности. Формулацијом »нисам ни сањао«, он описује своје ненадани сусрет у Лондону с Бондаренком, аташеом за штампу у амбасади СССР-а,61 као и трајан растанак с Растком Петровићем.62

Исти израз употребљава и за пут властитог живота: »Нисам ни сањао да ћу, идуће године, седети међу обућарима, у подруму, у Лондону.«63

Будућностје, колико и прошлост, једна велика тајна за човека и народе. Појединац је нека врста играчке за историју, која се одвија по неком несхватљивом реду. Апсурд историјског времена обухвата и садашњост. Свакодневни живот је структуиран тако да у подели важних и неважних улога појединац остаје заробљеник самоће и немоћи. »Неред у стварности је вишезначан.

6,1 Исто, II, стр. 364. 61 Исто, II, стр. 84. 62 Исто, II, стр. 121. 63 Исто, II, стр. 117.

196

Свет се дели на моћне великодостојнике и остале, на велике и мале, на исторнјске и обичне личиости. У огромној заједници једног народа, појединац. ипак хода у самоћи«. 64 Колико је прекривен велом тајне догађај из ближе или даљс историје, у највећој мери потврђује немоћ појединца према позитивпом току ствари. У треиутку напада пациста на Југославију, Црњански вели за свој положај да је такав да нс може нншта да учини и да не зна шта га сутра чека. А то да целу земл>у у Риму представл.а један човек, од тога нема »ништа луђе«. Људи политике су на врху палубе, а сви други у »трбуху лађе«, и ништа не знају, нити могу да виде какрн таласи запљускују брод.'1'

Историја се у делу Код Хиперборејаца збива човеку иза леђа. Прошлост, садашњосг и будућност су велика

66 таЈна коју човек покушава да разоткрије, Визија историје у књижевном опусу Црњанског, у

чијем је средишту апсурдан ток догађаја и немоћ појединца, мора се допунити и »случајем-комедијантом«. Исказ да је »случај, највећи комедијант на свету« Црњански варира у континуитету свог ромапескног стварапаштва. У Сеобама се случај поиграо у »кше махова Лавлом Исаковичем.67 Ни кнез Рјегшин пе може да се отргне сазнању да је у животу све случај ,ол

У први мах, може се доћи иа помисао да Црњански има у виду неку шаљиву људску ситуацију у коју се заплићу његови књижевни јунаци. Ништа од тога. Његов израз сугерише онтолошки смисао случаја у људској

64 Исто, II, стр. 49. 65 Исто, II, стр. 333. 66 Сличну семаитичку рецспцију затупа и Љубиша Јеремић у тексту: Код Хиперборејаца - путопис, успомеие, памфлет или роман, Зборник Милоша Црњанског, ИКУ, стр, 247-269. 67 Види стране 245, III, 345, III, 339, III. ™ Види странс 94-95,1, 186,1, 376,1.

197

историји. Искази књижевних јунака и ауторски коментари у романима Црњанског теже да саопште како у стварности има мање правилности него што би се могло закључити на основу нашег искуства и здраворазумског сазнања. Суочавање с неочекиваним околностима у фиктивном или стварном животу, људи објашњавају на разне начине. Формулацијом »случај-комедијант« Црњански је изразио ону »тајанствену моћ која влада људским судбинама«.69 Моћ случајности у историји је огромпа.

* * *

Анализа политичких текстова Милоша Црњанског је показала да се појам историје разумева на суштински другачији начин. Пре свега, преовлађујућаје детерминистичка концепција историјског кретања. Историја српског и јужнословенских народа, примера ради, креће се у правцу вредносно позитивних циљева.

Значење историје у структури романа Милоша Црњанског обликује се на један наглашено песимистички начин. Историјски циљеви су неоствариви за књижевне јунаке, али ни српски национ ие може да оствари своју жудњу за правдом. Судбина Срба у Русији иста је као што је била у Аустрији. Пораз Исаковичевих сународника и његових идеагта »није условљен само неким специфичним историјским условима, него и неким општим претпоставкама тока историје према којима једна мала група људи која тражи неку правду мора већ као таква бити осуђена на пропаст.«70

69 Предговор Николе Милошевића за књигу Сеобе 1-111, Нолит, Београд, 1990. 70 Никола Милошевић, Зиданица на песку, Слозо љубве, Београд 1978, стр. 218.

198

Улога малих и великих људи у историји обликује се у кљижевном тексту у опреци с политичким рефлексијама 11,рњанског у некњижевним текстовима. Командне полуге историјског кретања у рукама су великих историјских личности. У својим књижевним текстовима Црњански осветљава историју »одоздо«, из перспективе малих л>уди. Прича о Сави Текелији то најбоље доказује.

У политичким текстовима, низ историјских догађаја испуњава смисао који је укорењен или у прошлости или је инспирисан будућношћу. Историја као једна значењска димензија у структури књижевног текста Црњанског губи сваки смисао. Његови књижевни јунаци лутају земаљским шаром вођени њима непознатим или неким туђим циљевима. У књизи Код Хиперборејаца, на мисаоно снажан начин Црњански доводи у питање могућност сазнања историјског времена. Делови те књиге који су по свом карактеру појмовни могу бити од користи херменеутичким истраживањима.

У Сеобама, судбине књижевних јунака испуњава бесмисао и узалудност постојања. »Свеколико људско кретање, приказује се писцу овог романа као један велики и непоправљив апсурд.«71

Извесну недоумицу у погледу доказане хипотезе о различитом разумевању историје у књижевним и полигичким текстовима Милоша Црњанског могла би унети формулација о »случају-комедијанту«. Наиме, тај израз Црњански користи у Ембахадама у више наврата.72

Најпре треба указати на чињеницу да израз »случај-комедијант« није део политичког мишљења Црњанског. У његовим романима, видели смо, израз о коме је реч чини структурални елемент њсгове поетике.

71 Исто, стр. 219. 72 Милош Црљански, Ембахаде, 1-Ш, стр. 71, 191,385.

199

Са становишта сазнајне компарације књимсевннх и политичких текстова Милоша Црњанског, није од мањег зпачаја ни чињеница да значење »случаја-комедијанта« није кохерентио у политичком тексту. По свом објашњавалачком статусу, »случај-комедијант« је дакле маргинализован, па чак и споран. Примера ради, у контексту убиства Стјепана Радића упогребљава се израз о случају-комедијанту без неког дубљег сазнајног оправдања.

Сазнајна фупкција тог израза у структури романа Мнлоша Црњанског потпуно је доследпо и без колебања обликована. »Случај-комедијанг« само појачава атмосферу бесмисла човековог постојања и драму појединца која се понавља »из столећа у столеће и којој, по свој прилици, нема лека«.

200

ТУМАЧЕЊЕ ПОЛИТИКЕ И ИОЛИТИЧКА ГЛЕДИШТА

Утврђивање општег интереса једне друштвене заједнице средишњи је елеменат политике.1 У историји политичке праксе и теорије различито се одговарало на питање о начину управљања заједничким пословима једног (или више) народа: каквим институцијама, којим инструментима, коликим бројем људи, каквом техником?

1 Вид.: Платон, Држава, Култура, Београд, 1969; Аристотел, Политика, Култура, Београд 1969; Макијавели, Владалац, Рад, Београд 1964; Карл Манхајм; Идеологија иутопија, Нолит, Београд 1968; Морис Диверже, Увод у политику, Савремена администрација, Београд 1966; Маипсе Оиуегцсг, Ро1Шса1 Рагкеа, итсЈоп, МеШеип, 1964; Харолд Ласки, Политичка граматика, Геца Кон, Београд 1935; Наго1с1 [^азкј, 1п1гос1исНоп 1о роИпсз, 1Јтоп Воокб, 1лпс1оп 1930; Критика колективизма (фупа аутора, Филип Вишњић, Беофад 1988. - Посебно: Макс Вебер, Политика као позив, стр. 55-99; Делајл Бернс, Политички идеали, Геца Кон, Београд 1937; КоћепЈ Оаћ! (рп), Ке^ппе.ч апс! ОррозМопи, Уа1е 1Јп1Уеге11у Рге55, Науеп 1973; Џ.С.Мил, О слободи, Филип Вишњић, Беофад 1988; Љубомир Тадић, Наука о политици, Рад, Ееофад 1988; Михаило Ћурић, Стихија савремености, СКЗ, Беофад 1972, стр. 219-261; Коста Чавошки, Филозофија отвореног друштва, Филозофске студије, Београд 1975; Чедомир Чупић, Политика и зло, Универзитетска ријеч, Никшић 1990; Зоран Аврамовић, Проблем аргументације и рационсшног деловања у политици, Марксистичка мисао, бр. 5, Беофад 1983; Зоран Аврамовић, Политика, Књижевнареч, Београд, 25.3.1989.

201