СКРИПТУ САМ РАДИЛА ПРЕМА ПИТАЊИМА ОД ПРОШЛЕ ГОДИНЕ. ТО БИ ТРЕБАЛО БИТИ ДОВОЉНО. ОБАВЕЗНО ИЗАЋИ НА ПРВИ КОЛОКВИЈУМ, ЈЕР ЈЕ НАЈЛАКШИ И НАЈНИЖИ СУ КРИТЕРИЈИ. НЕ ПОКУШАВАЈТЕ ПРЕПИСИВАТИ, ИМА 100 АСИСТЕНАТА. ПРЕДМЕТ ЈЕ ГЛУП ДО КРАЈА, ПА ВАМ ЖЕЛИМ СРЕЋУ СА УЧЕЊЕМ. ДРУГО ПИТАЊЕ ЗАИСТА НИСАМ МОГЛА РАДИТИ, А МИСЛИМ И ДА СЕ ТУ НЕМА ШТА РЕЋИ. УБАЦИЛА САМ И ЛИСТУ ДРЖАВА ЕУ, ЈЕР ЈЕ ТО ПИТАЊЕ БИЛО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ У СВИМ ГРУПАМА. ОВО УПУТСТВО ИЗБРИШИТЕ ПРИЈЕ НЕГО ИШТАМПАТЕ СКРИПТУ, БИЛО БИ ГЛУПО ДА ПРОФЕСОР КОД НЕКОГ ВИДИ.

1. ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ПРАВА ЕУ

Појам: Право које је стварано у оквирима три Заједнице: Европске заједнице, Европске заједнице за угаљ и челик и Европске заједнице за атомску енергију, до ступања на снагу Споразума из Лисабона уобичајено је називано право Европских заједница или комунитарно право. Након оснивања Европске уније Уговором из Мастрихта, ово право је називано и правом Европске уније, без обзира што Унија није добила легислативна овлаштења. С обзиром да је према Мастришком споразуму Унија почивала на трима Европским заједницама, које су и даље задржале легислативне функције о правном поретку Уније могло се говорити само као о збиру правних система три Заједнице или о „процесу стварања правног поретка Уније“, при чему није прављена разлика између појмова правног система и правног поретка Заједнице и Уније.

Предмет: Право ЕУ са једне стране регулише организациона и уставно правна питања, као што су састав, начин рада и надлежост заједничких органа Уније, њихов међусобни однос и однос према државама чланицама, а са друге стране регулише успостављање и функционисање заједничког и унутрашњег тржишта, одн. остваривање четири основне слободе на којима почива Унија: слобода промета робе, слобода кретања лица, слобода пружања услуга и оснивања предузећа и слобода кретања капитала, те вођење осталих економских политика. Право ЕУ регулише и нека питања управног, пореског, радног, кривичног, грађанског или грађанског процесног права.

2. ТЕРМИНОЛОШКЕ ДИЛЕМЕ: Дуга и досадна лекција, без велике важности, па препоручујем да је прочитате из књиге

3. Мјесто права ЕУ у унутрашњем правном систему

Право ЕУ представља посебну грану права, али предмет права ЕУ има сличности са неким постојећим гранама права, прије свега са међународним јавним правом, уставним и управним правом.

Ако се упореди предмет и садржина права ЕУ и међународног јавног права, може се уочити да обе гране, у погледу субјеката, изучавају односе који настају између држава. Међутим, разлика је у томе што предмет међународног јавног права није ограничен само на односе који настају између европских држава, као у случају права ЕУ, већ обухвата односе који се успостављају између свих суверених држава, без обзира на регионалну, политичку или економску припадност или структуру.

Сличност између права ЕУ и уставног права постоји у карактеру норми које садрже њихови прописи и њиховом предмету и циљу. Сличности у погледу карактера и циља су посебно очигледне између оних норми устава држава чланица и трећих држава и оснивачких уговора ЕЗ и ЕУ којима су регулисани основни односи у организацији и начину вршења власти. Осим тога, у стварању и примјени права ЕУ се, поред начела или принципа комунитарне уставности и законитости, поштују и начела која су заједничка државама чланицама, као што су начело равноправности, недискриминације, једнаког плаћања за мушкарце и жене, па због тога неки аутори сматрају да би изворе права ЕУ требало изучавати у оквиру уставног права. Међутим, то није могуће, јер право ЕУ није ограничено само на ова „позајмљена“ начела, већ има и своја као што су начело супсидијарности, пропорционалности, лојалности, флексибилности и друга.

Сличности права ЕУ са управним правом постоје у погледу начина и поступка доношења оних аката секундарног законодавства који спадају у надлежност Савјета или Комисије, када ови органи наступају као носиоци управне власти, као и у погледу начина и поступка заштите појединаца у случајевима спорова раније са Заједницом, а данас са ЕУ.

4. Настанак и циљеви Европских заједница

Настанак: До ступања на снагу Споразума из Лисабона, постојале су три Европске заједнице: Европска заједница за угаљ и челик, Европска заједница за атомску енергију и Европска економска заједница. Европска заједница за угаљ и челик је основана Париским уговором из 1951. Године на период од 50 година и престала је са радом 2002. Године. Седам година након

потписивања уговора о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик, исте државе: Њемачка, Француска, Италија, Белгија, Холандија и Луксембург су 1957. Године потписале уговоре о оснивању Европске заједнице за атомску енергију и Европске економске заједнице. Уговори су потписани у Риму, и познати су и као Римски уговори, који су ступили на снагу првог јануара 1958. Године. Ступањем на снагу Споразума из Лисабона Европске заједнице су формално престале да постоје, а њене функције и мјесто је преузела Европска унија.

Циљеви: Као основни економски циљ оснивања ЕЕЗ, Римским уговором је било одређено успостављање заједничког тржишта. Осим успостављања заједничког тржишта, пред Заједницу је постављен и циљ да успостављањем економске и монетарне уније и спровођењем заједничких политика и активности унаприједи складан, уравнотежен и трајан привредни развој у цијелој Заједници, висок степен запослености и социјалне заштите, једнакост између мушкараца и жена, трајан и неинфлаторни раст, висок ниво конкурентности и усклађености економских резултата, висок ниво заштите као и побољшање квалитета животне средине, подизање нивоа и квалитета живота, привредну и друштвену повезаност и солидарност између држава чланица.

5. Настанак и циљеви ЕУ до Споразума из Лисабона

Прве идеје и конкретни приједлози о оснивању Европске уније као трансформисаног облика постојећих заједница се помињу почетком осамдесетих година и везују се за Тиндемасов извјештај из 1972. Године. Ова идеја је, након што је касније допуњавана и на различите начине подржавана, институционално реализована тек у Споразуму из Мастриха, 0д 1992. Године, у коме је посебним уговором о оснивању поред постојеће три европске заједнице успостављена и Европска унија. Након ступања на снагу Споразума из Мастриха, правни положај ЕУ је дограђиван и дефинисан каснијим измјенама и допунама Уговора о ЕУ из Амстердама и Нице. Унија је у политичком смислу била замишљена као унија или савез држава чланица и њихових народа, али је у правном смислу била недоречена све до споразума из Лисабона.

Све до ступања на снагу Споразума из Лисабона и ЕУ је као посебна организација имала своје циљеве који су се, и поред генералног означавања као политичких, дјелимично преклапали са циљевима ЕЗ, што је стварало

забуну у теорији и пракси. Насљеђивањем ЕЗ-а, након Споразума из Лисабона, ЕУ је као јединствена организација преузела дотадашње циљеве ЕЗ и добила нове.

6. Карактер Споразума из Лисабона

Лисабонски споразум, усвојен 13. децембра 2007. године, а ступио на снагу првог децембра 2009. Године, чине три дијела: Уговор о Европској унији, Уговор о функционисању Европске уније и протоколи и декларације који су додати уз уговоре. Према рјешењима из Лисабонског споразума, ЕУ је „заснована“, али не и „конституисана“ на два одвојена уговора, а не на јединственом документу. Нова структура споразума је довела до дјелимичне пренумерације ранијих чланова из Уговора о ЕЗ и Уговора о ЕУ, као и дјелимичног преклапања у садржају појединих чланова у Уговору о ЕУ и у Уговору о функционисању ЕУ. Евентуална линија подјеле између ова два уговора би се могла тражити у карактеру одредби, у том смислу што Уговор о ЕУ садржи заједничке одредбе општег значаја за организацију и систем функционисања Уније, као и одредбе о заједничкој спољној и безбједносној политици, даок у Уговору о функционисању ЕУ преовладавају одредбе о унутрашњем тржишту и осталим економским активностима Уније. У уставно правном смислу, Лисабонске промјене оснивачких уговора се могу означити не само као редовне или уобичајене реформе или усклађивање, већ као ревизионе, како по садржини и обиму, тако и по ономе што им је претходило и времену усвајања.

7. Промјене извршене Лисабонским споразумом Постојећи Уговор о ЕЗ је преименован у Уговор о функционисању ЕУ; Предвиђено је постојање сталног ПРедсједника Европског савјета кога

ће постављати националне владе на период од две и по године, а који ће замијенити постојећи систем у коме се предсједник Европског савјета ротирао сваких шест мјесеци;

Уведени су функција и мјесто Високог представника Уније за спољне послове и безбједносну политику кога поставља Европски савјет споразумно са Предсједником Комисије;

Националним парламентима су дата већа овлашћења у процесу усвајања комунитарних прописа. У том циљу су обавезани органи Уније да их обавјештавају о нацртима прописа, а они ће процјењивати да ли су у складу са принципом супсидијарности, чиме је обезбјешен тзв. „рани систем упозоравања“;

Смањен је број комесара у Комисији како би се омогућио ефикаснији рад Комисије тако да ће од 2014. Године само двије трећине дрћава чланица имати своје представнике у овом тијелу;

Повећан је број питања о коме ће се одлуке доносити квалификованом већином;

Уведен је нови систем већинског гласања у Савјету министара. ПОред постојећег система гласања, који је био познат као „систем квалификоване већине“, уводи се нови систем „дупле већине“ у областима у којима Савјет одлучује квалификованом већином. Према новом систему ће се за одлуке тражити да гласа најмање 55% од укупног броја држава чланица, али које представљају најмање 65% становника од укупног броја становника у свим државама чланицама;

Повећан је број области и политика Уније у којима се за доношење законодавних аката захтијева сагласност Европског парламента, поред сагласности Савјета;

Поједностављена су правила о „појачаној сарадњи“ на основу којих поједине групе држава чланица Европске уније могу између себе да успоставе чвршће економске и политичке односе унутар Уније;

Нови реформски уговор је укључио је Повељу о људским правима у којој су на једном мјесту сабрана права која имају грађани Уније, на примјер по основу Европске конвенције о људским правима, уз истовремено поштовање и оних права која су била поштована у конкретној држави чланици прије уласка у Унију.

8. Принцип владавине права

У основи овог појма лежи идеја да свако ко врши јавна овлаштења мора то чинити у складу са правом из чега је изведено и начело о владавини права, а не људи. У практичној примјени, ово начело се може посматрати у формалном или процедуралном и у материјалном смислу. У формалном смислу, начело владавине права је од кључне важности за дјелотворност или ефикасност правног поретка, док се у материјалном смислу о владавини права може говорити само ако такав правни систем обухвата и норме јавног морала које служе за оцјену правности и праведности правних прописа.

9. ПРИНЦИП ДОДЈЕЉЕНИХ НАДЛЕЖНОСТИ

Уговором о оснивању државе чланице су преузеле обавезу да на Унију пренесу по обиму и врсти само она овлаштења која су неопходна за

остваривање у њему одређених циљева и задатака. У том смислу, Унија располаже само тзв. додијељеним и према циљевима ограниченим или функционалним овлаштењима.

10. ПОДЈЕЛА НАДЛЕЖНОСТИ ПРЕМА ЦИЉУ ИЛИ ПРЕДМЕТУ

Према циљевима који су постављени пред Европску унију, надлежности којима располаже Унија се могу сврстати у неколико група:

надлежности повезане са успостављањем и функционисањем заједничког тржишта, успостављањем царинске уније и унутрашњег тржишта.

Надлежности Уније из области сфере социјалног осигурања. Овлашћења повезана са успостављањем економске и монетарне

уније. надлежности које су повезане са мјерама које су потребне ради

остваривања потребног нивоа хармонизације националних права држава чланица.

11.ПОДЈЕЛА НАДЛЕЖНОСТИ ПРЕМА ПРАВНОЈ ПРИРОДИ

Према правној природи, овлашћења која су државе чланице пренијеле на Заједницу могу се подијелити на искључива или ексклузивна и на задржана или резидуална.

Искључиве надлежности карактерише ексклузивно или искључиво право Уније да их једино и само она може користити за доношење легислативних аката. Тако добијена овлаштења Унија може користити само у границама конкретних циљева, садржаних у појединим одредбама Уговора о оснивању;

Задржане или резидуалне надлежности су остала овлаштења која нису пренијета на Унију, већ су задржале државе чланице;

Подијељене надлежности, под којима се подразумијевају оне надлежности које могу вршити и органи Уније и државе чланице;

Комплементарне надлежности су овлаштења чијим кориштењем Унија подржава, усклађује или допуњује акције држава чланица.

12. ПОДЈЕЛА НАДЛЕЖНОСТИ ПРЕМА НАЧИНУ ПРЕНОСАПрема начину преноса, разликују се изричите и подразумијевајуће надлежности.

Под изричитим надлежностима се подразумијевају оне које су у конкретним одредбама Уговора о оснивању на изричит и недвосмислен начин пренијете са држава чланица на Унију;

Подразумијевајуће надлежности. Одредбама појединих чланова Уговора о оснивању на Европску унију нису на изричит начин пренијете надлежности, већ се наводе циљеви и задаци за чије је остварење одговорна Унија. У таквим случајевима Суд правде је сматрао да се такве формулације морају тумачити тако као да се подразумијева да су њима пренијета овлаштења која су неопходна за остваривање у њима наведених циљева.

13. ПОДЈЕЛА НАДЛЕЖНОСТИ ПРЕМА ЛИСАБОНСКОМ СПОРАЗУМУ

Појам искључивих или ексклузивних надлежности је у Лисабонском споразуму је остао исти као и у ранијим верзијама Оснивачког уговора. Међутим, оне су у УФЕУ (Уговор о функционисању ЕУ) по први пут конкретизоване и тачно набројане. Осим тога, Унија неће располагати искључивим надлежностима за регулисање тзв. четири велике слободе, већ се оне пребацују у подијељене надлежности, са образложењем да постоје посебне одредбе које се директно односе на четири слободе, којима се већ самим мјестом у Споразуму дат већи правни и политички значај и призната директна примјена. У случају подијељених надлежности, и Унија и државе чланице имају право да доносе легислативне обавезујуће акте по питањима која су наведена у Уговору о функционисању ЕУ. Међутим, државе чланице могу вршити своја овлаштења само у обиму или у дијелу у коме их Унија није искористила или је одлучила да престане са њиховим кориштењем. Посебну врсту подијељених надлежности чине оне које се могу вршити заједно: истовремено и од стране Уније и од стране држава чланица. Овакво

вршење надлежности је предвиђено у областима истраживања, технолошког развоја и свемира, као и у областима унапрјеђивања сарадње и хуманитарне помоћи. Трећа врста надлежности коју је Уговор о функционисању Уније преузео из рјешења претходног Устава је описно одређена као комплементарна, потпомажућа и координирајућа. Ова врста надлежности је проблематична јер постоји могућност преклапања питања из ове надлежности са онима из подијељене надлежности, те са становишта њене садржине, јер може доћи у сукоб са одредбама које предвиђају да се правно обавезујућим актима које Унија доноси на основу кориштења ове врсте надлежности не може вршити хармонизација закона и подзаконских аката држава чланица.

14.ПРИНЦИП СУПСИЦИЈАРНОСТИ У СИСТЕМУ ПОДЈЕЛЕ ВЛАСТИ

Основни циљ начела супсидијарности је да омогући да се власт расподјели што је могуће нижим нивоима, који су одговорни за његово спровођење, па су виши нивои супсидијарни или помоћни нижим нивоима. У областима које не спадају у њену искључиву надлежност, Унија може, у складу са начелом супсидијарности, предузимати мјере само ако и уколико циљеви и предвиђене акције не могу бити остварени у потребној мјери од стране држава чланица, одн. ако могу бити успјешније остварене од стране Уније, имајући у виду величину или учинак предвиђене акције.

У политичком смислу, начело супсидијарности одржава однос Уније и држава чланица. Основни политички циљ је да се ниво одлучивања што више приближи грађанима и да се рјешавање проблема локализује тамо гдје су они и настали и гдје постоје, како би се повећала демократичност Уније, а да се при том сачува ефикасност Уније и њено акционо јединство увијек када је то потребно.

У правном смислу, начело супсидијарности одређује услове под којима Унија може вршити овлаштења из тзв. конкурентних надлежности.

15.ПРИНЦИП ПРОПОРЦИОНАЛНОСТИ

Начело пропорционалности има за циљ да одреди врсту мјере или одговарајуће средство које се у одређеном случају може користити. Ово начело служи као основа за провјеру начина вршења легислативних и извршних овлаштења од стране Уније. Провјера се односи како на кориштење овлаштења од стране Уније према државама чланицама, тако и према појединцима, али и за оцјену активности држава чланица које предузимају у областима које су пренијете у надлежност Уније. И у једном и у другом случају потребно је ограничити право Уније и држава чланица да у вршењу овлаштења користе само она средства или мјере које су сразмјерне или пропорционалне постављеном циљу. Одредбама Уговора о Европској унији је прописано да мјере Уније не смију прелазити оквире онога што је неопходно да би се постигли циљеви овог Уговора.

16. ПРИНЦИП БЛИЖЕ САРАДЊЕ

У Уговор о Европској унији унијети су нови чланови којима су регулисани услови за ближу или ојачану сарадњу држава чланица, поступак и механизми који се при том могу користити. Правним регулисањем ојачане сарадње само је институционализована ранија пракса у којој су поједине државе чланице, без обзира на заједничке интересе, сматрале да између себе могу остварити још веће заједништво од оног који је остварен између осталих држава у оквиру Европске заједнице. Пошто је оваква пракса стварања концентричних кругова у оквиру Заједнице различито тумачена, Уговором из Амстердама су прописани услови под којима државе чланице могу користити ојачану сарадњу као посљедње средство за остваривање оних циљева који нису могли бити остварени примјеном редовних поступака. Као начелно, прихваћено је рјешење према коме одлуку о успостављању ближе сарадње доноси Савјет квалификованом већином на приједлог Комисије и након консултовања Европског парламента. При томе су остале државе чланице задржале својеврсно право вета које могу да користе у случајевима „значајних националних интереса“.

17. НАЧЕЛО ОДГОВОРНОСТИ ДРЖАВА ЗБОГ ПОВРЈЕДЕ ПРАВА ЕУ

Суд правде је прво установио одговорност државе за неспровођење комунитарних упутстава. Касније је ову одговорност проширио и на понашање држава код доношења легислативних и управних аката, као и на

непотпуно и неправилно спровођење упутстава и на штете настале због пропуштања националних судова да примјењују комунитарно право. На крају је Суд правде одговорност држава проширио и на постојање легислативних аката унутрашњег права који су били супротни комунитарном праву. Код накнаде штете због поврједе права ЕУ, морала су бити испуњена три услова:

Да је постојала намјера да се повријеђеним правилом додијеле права појединцима;

Да је поврједа довољно озбиљна; Да постоји директна узрочна веза између поврједе обавезе од стране

државе и штете коју су претрпиле оштећене стране.18. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ГРАЂАНСТВА У ЕУ

Појам грађанина ЕУ уведен је Споразумом из Мастрихта, члановима који су били посвећени новој категорији названој „грађанство ЕУ“, жељом да се креира „Европа грађана“ или „Народна Европа“. Тако је у Уговору констатовано да је на овај начин уведено грађанство ЕУ, које држављани држава чланица стичу аутоматски. Међутим, оно не замјењује њихово држављанство у односним државама чланицама, већ постоји паралелно као комплементарно право са држављанством. Комплементарност подразумијева да се грађанство не може стећи без постојања држављанства неке од држава чланица, нити се може изгубити без губитка држављанства. Основни циљ признања грађанства требало би видјети у јачању политичких права појединаца да као држављани држава чланица, али невезано од конкретне политичке везе са матичном државом, учествују у политичком животу Уније. У Уговору о ЕУ је прихваћен појам грађанства у политичком смислу, а права и обавезе која из тога произилазе су ограничена само на држављане држава чланица, а не и на држављане из трећих држава. У правном смислу се тако прихваћен концепт грађанства практично испољава преко корпуса додјељених права и обавеза.

19.ПРАВА И ОБАВЕЗЕ КОЈЕ ПРОИЗИЛАЗЕ ИЗ ГРАЂАНСТВА ЕУ

У Уговору о оснивању Европске заједнице наведена су права која уживају грађани Уније, која се могу груписати у основне слободе, секундарна права и политичка права.

У основне слободе спада право да се слободно крећу и да бораве на територији држава чланица, под ограничењима која су одређена Уговором и мјерама донијетим на основу њега.

Политичка права која произилазе из грађанства Уније обухватају:

Право да бирају и да буду бирани за Европски парламент, као и на општинским изборима у држави чланици у којој имају боравиште, под истим условима као држављани те државе;

Право да на територији неке треће земље, гдје држава чланица чији је он држављанин није представљена, ужива заштиту дипломатских и конзуларних представништва било које државе чланице под истим условима као држављани те државе;

Право да се петицијом обраћају Европском парламенту, да се жале Европском омбудсману, као и право да се обраћају савјетодавним институцијама и органима Уније на једном од службених језика и да примају одговоре на истом језику.

Под секундарним правима се подразумијевају права грађана Уније као пореских обвезника, корисника социјалних помоћи и као потрошача.

20.ОСНОВНА ЉУДСКА ПРАВА И ОПШТА НАЧЕЛА КАО ДИО УСТАВНОГ ОКВИРА

На конвенцију о основним људским правима и слободама, као на извор комунитарног права, Суд правде је први пут указао 1975. године. Тиме је Суд садржину људских права опредјелио на уставне традиције држава чланица и на садржину Конвенције о основним људским правима и слободама. Према правној природи и садржини ова права се могу груписати у три широке категорије: економска и својинска права, грађанске и политичке слободе и право на одбрану.

У економска и својинска права спадају: право својине, слобода трговине, право предузетништва и слобода вршења услуга. У грађанске и политичке слободе спадају: људско достојанство, вјерска једнакост, слобода изражавања, забрана дискриминације по основу пола, право поштовања приватности, укључујући и породични живот и медицинску тајност, слободу синдикалног удруживања, право на ефикасну заштиту, право на приступ

документима код органа Уније, начело nulla poena sine lege и опште начело да свака интервенција власти Уније у сфери приватних активности мора имати правни основ.

Лисабонским уговором о ЕУ, изричито је стипулисана обавеза Уније да поштује права, слободе и начела наведена у Повељи о основним правима, од 7. децембра 2000. године, измјењеном 12. децембра 2007. године, којој је призната иста правна снага као и Уговорима. У том циљу је предвиђено да Унија приступи Европској конвенцији о очувању људских права и основних слобода, с тим што се приступањем неће мијењти утврђене надлежности Уније. Уговором о ЕУ је потврђено и да ће основна права, која су гарантована Европском конвенцијом о очувању људских права и основних слобода и она која произилазе из заједничких уставних традиција држава чланица, чинити, као општа начела, саставни дио права ЕУ.

21.НАЧЕЛО ЈЕДНАКОСТИ

Појам једнакости се може посматрати у формалном и материјалном смислу. У формалном смислу се под овим појмом подразумијева једнака или на исти начин примјена правних прописа и исти положај пред судом, одн. пред законом. Јавне власти су дужне да прописе примјењују досљедно и на исти начин на све грађане који се налазе у истој позицији. Једнакост у материјалном или садржинском смислу значи да право не смије правити дискриминацију између грађана на арбитрерној основи.

Начело једнаког третмана је предвиђено и у Конвенцији о заштити људских права и слобода. Уживање права и слобода из Конвенције мора бити осигурано без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја, језик, религија, политичко и друго мишљење, национално или социјално поријекло, припадност националним мањинама, својини, мјесту рођења или другом статусу.

22. НАЧЕЛО ПРАВНЕ СИГУРНОСТИ И ЗАШТИТЕ ЛЕГИТИМНИХ ОЧЕКИВАЊА

Начело правне сигурности изражава основну претпоставку да субјекти права морају знати за постојање права како би своје понашање могли да прилагоде његовој садржини. Субјекти права се не смију стављати у ситуације у којима није јасно каква су им права и обавезе. У правно техничком смислу то значи да правна правила морају бити јасна и прецизна, како би оосигурала да ситуације и правни односи регулисани комунитарним правом буду

предвидиви. У конкретној примјени, поштовање начела правне сигурности гарантује да ће правни прописи за све вријеме важења бити примјењивани строго у складу са њиховом формулацијом. Када је ријеч о важењу прописа, начело правне сигурности обезбјеђује да се оцјена њихове ваљаности мора извршити у одређеном ограниченом року, како би се послије тога субјекти права могли поуздати у њихову важност и у складу са њиховом садржином могли да планирају своје активности и понашања, без бојазни да ће бити доведена у питање њихова правна ваљаност. У овоме је практично садржана и забрана ретроактивног дејства комунитарних прописа, одн. заштита стечених права.

Из начела правне сигурности је у правима неких држава чланица изведено и начело легитимних очекивања. Садржину овог начела чини очекивање правних субјеката да се садржина права не разликује од онога што се разумно очекује. У државама чланицама се од овог начела очекује да обезбиједи правну заштиту само против индивидуалних мјера, док је у комунитарном праву Суд правде проширио његову примјену и на оцјену законитости легислативних мјера. Осим тога, на начело легитимних очекивања Суд се позивао и када је органе Заједнице требало „везати“ свечаном декларацијом јер то лигитимно очекују правни субјекти. Стране разумно могу очекивати и да свака власт поштује сопствена правила.

23.САСТАВ, НАДЛЕЖНОСТ И НАЧИН РАДА ЕУ ПАРЛАМЕНТА

Европски Парламент је састављен од посланика који представљају народе из држава чланица. Посланици се бирају на општим непосредним изборима на период од пет година. Број посланика држава чланица је промјењив и одређен Уговором о Европској заједници. За члана Парламента не може се бирати лице које обавља одређене функције у Заједницама или у државама чланицама. Функција члана Парламента није неспојива са чланством у парламенту државе чланице. У току мандата чланови Парламента уживају привилегије и имунитет у складу са Протоколом о привилегијама и имунитету Европских заједница и примају одговарајуће плате и накнаде и путне трошкове.

Радом парламента руководи Предсједник коме помаже предсједништво од 14 потпредсједника који чине биро као извршно тијело. Биро и предсједници

политичких група чине конференцију предсједавајућих. Парламент има и своју администрацију, секретаријат и генералног секретара. Секретаријат је организован у генералне директорате и правни сервис. Рад Парламента се одвија кроз засједања. Уговором је предвиђено да Парламент засједа једном годишње и, ако сједница није посебно заказана, почиње другог уторка у мјесецу марту. Поред редовних сједница, на захтјев већине својих чланова или Комисије, могу се одржати и ванредне сједнице. У пракси, Парламент засједа сваке четврте седмице од октобра до јула. Парламент своју активност испољава и у оквиру Конференције одбора за европске послове, који Парламенту може упутити сваки прилог који сматра потребним у погледу законодавних активности Уније, и кроз засједања специјализованих одбора, као што су одбори за унутрашње тржиште и заштиту потрошача, економске и монетарне послове и др.

Уговором о оснивању су на Парламент пренијете сљедеће надлежности:

Да учествује у законодавном поступку; Да оснива привремене одборе за истрагу; Да прима петиције и именује Омбудсмана; Па поставља питања Савјету, Комисији и Предсједништву за заједничку

спољну и безбједоносну политику; Да усваја Пословник о раду; Да расправља о годишњем извјештају који подноси Комисија; Да гласа о приједлогу за оставком када није задовољан активностима

Комисије; Да одобрава именовање предсједника и чланова Комисије; Да учествује у поступку усвајања буџета; Да покреће поступке пред Судом правде против Савјета или Комисије,

и да интервенише у другим случајевима; Да учествује у другим активностима Комисије.

Наведене надлежности се могу означити као: законодавне, политичко-надзорне и савјетодавне.

24. САСТАВ, НАДЛЕЖНОСТИ И НАЧИН РАДА САВЈЕТА МИНИСТАРА

Савјет министара је представнички орган држава чланица састављен од по једног представника сваке чланице. У пракси то су кабинет министри и државни секретари са политичком одговорношћу који су овлаштени да

обавежу своју државу. По правилу, то су министри спољних послова. Савјет могу чинити и шефови држава или влада држава чланица ако се расправља о високо политичким питањима. Као чланови Савјета, министри су истовремено и представници држава чланица по чијим инструкцијама раде и гласају у Савјету, али су истовремено дужни да воде рачуна о интересима Савјета као органа Уније. Раду Савјета помаже генерални секретаријат састављен из генералних директората на челу са генералним секретаром који је истовремено и „Високи представник за спољну и безбједносну политику“.

Савјет је основан као представничко тијело држава чланица и као такав представља елемент суверености држава чланица коме је Уговором о ЕУ повјерено да заједно са Европским парламентом:

Обавља законодавну и буџетску функцију Утврђује политику Уније Усклађује активности из Уговора

Савјет није тијело које стално ради, нити има сталан састав, већ се сазива за конкретно питање, од чије природе зависи и његов састав. По одређеним питањима Савјет прије одлучивања мора добити сагласност Европског парламента. Овдје Савјет може или одбити или прихватити мишљење Европског парламента, али нема право да га измијени. Зависно од питања о коме се расправља, одлуке се могу доносити једногласно, квалификованом или простом већином. У погледу начина одлучивања, највећи број легислативних мјера се доноси квалификованом већином. Од првог новембра 2014. године, квалификовану већину чини најмање 55% чланова Савјета, која укључује најмање 15 његових чланова који представљају државе чланице које имају најмање 65% становништва Уније. Једногласност је потребна само код одлучивања о фундаменталним питањима, као што су на примјер: пријем нових држава, измјене Уговора о оснивању или увођење нове заједничке политике. По оним питањима о којима није прописана посебна већина, одлуке се доносе простом већином гласова, при чему свака држава чланица располаже са по једним гласом. Раду Савјета помаже посебно тијело Комитет сталних представника, а административне послове обавља секретаријат са сједиштем у Бриселу. Савјетом министара предсједава Предсједник који се сваких шест ротира између држава чланица, према абецедном редослиједу. Састанцима Савјета редовно присуствује Предсједник Комисије или комесар задужен за питање о коме се расправља.

25. ЕВРОПСКИ САВЈЕТ

Европски савјет чине шефови држава или влада држава чланица и предсједник Комисије. Њих прате министри задужени за спољне послове држава чланица и члан Комисије. Европски савјет пресудно утиче на креирање мира и спољне политике Уније и управља Унијом, али не обавља законодавну функцију. Европски савјет одлучује једногласно, осим ако Уговорима није другачије предвиђено. Сасваје се најмање два пута годишње под руководством предсједника кога Европски савјет бира квалификованом већином на двије и по године, са могућношћу једног реизбора. Предсједник Европског савјета обезбјеђује представљање Уније на спољном плану у пословима заједничке спољне и безбједносне политике, предсједава и руководи радом Савјета, обезбјеђује припрему и континуирани рад Европског савјета, настоји да олакша усклађивање ставова и постизање консензуса и подноси извјештај Европском парламенту послије сваког састанка Европског савјета.

26. САСТАВ, НАДЛЕЖНОСТИ И НАЧИН РАДА ЕВРОПСКЕ КОМИСИЈЕ

Европска комисија је стручно тијело, које подсјећа на националне владе. До посљедњег проширења Уније на 27 држава чланица, Комисију су чинили по један представник из сваке државе чланице.Међутим, од 1. 12. 2014. Комисију ће чинити одређени број чланова, укључујући и њеног Предсједника и Високог представника за спољне послове и безбједносну политику, који одговара броју од двије трећине држава чланица. Чланови ће се бирати између грађана држава чланица на основу равноправног система ротације држава чланица. Комесари се бирају на основу стручности и личних квалитета и дужни су да, без обзира на националну припадност, раде у општем интересу Заједнице и независно од инструкција влада или ког другог тијела. Мандат траје пет година и може се обнављати. Радом комисије руководи предсједник Комисије кога, на основу резултата избора за Европски парламент и послије спроведених консултација, предлаже Европски савјет Европском парламенту одлучујући квалификованом већином. Европски парламент бира овог кандидата већином од укупног броја својих чланова. Након тога Савјет, у договору са изабраним предсједником Комисије утврђује листу других лица које намјерава да именује за чланове Комисије. Они се бирају на основу сугестија држава чланица, ако испуњавају напријед наведене услове. Комисија ради у 25

генералних директората, који су подијељени на оне који се односе на политике и на оне из области спољних послова.

Комисија је надлежна да:

Унапређује опште интересе Уније и да у том циљу предузима потребне иницијативе;

Обезбиједи примјену Уговора и мјера које у складу са њима доносе институције;

Надгледа примјену права Уније; Извршава буџет и руководи програмима; Координира управне и извршне функције; Обезбиједи представљање Уније у спољном свијету.

Комисија је тијело које засједа једном седмично, обично сриједом у Бриселу, а остало вријеме ради преко директората и служби. Директорати имају улогу министарстава на чијем челу се налазе комесари (министри) из држава чланица. Комисија одржава састанке у Бриселу, док су бројне службе које јој помажу у раду смјештене у Бриселу и Луксембургу.

27. САСТАВ, НАДЛЕЖНОСТ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ ПРАВДЕ

Суд правде и Основни суд чине по један судија из сваке државе чланице којима у раду помажу општи правобраниоци, изабрани споразумом између држава чланица на период од шест година, са правом да буду поново бирани. Судије и општи правобраниоци се бирају од лица чија је независност изван сваке сумње и која испуњавају све услове за избор за највише правосудне функције у њиховим државама, или су истакнути правници признате стручности. Судије између себе бирају Предсједника суда на период од три године који руководи радом Суда и предсједава сједницама великог вијећа или пленума. Општи правобраниоци не заступају интересе странака, већ помажу Суду на тај начин што припремају случај и дају образложено мишљење о томе како би требало ријешити спорни предмет. Суд не обавезује ово мишљење, али га мора објавити. Суд има карактер међународног и унутрашњег суда, уставног, управног и грађанског суда.

У генералном смислу Суд правде ЕУ има задатак да обезбиједи поштовање права у тумачењу и примјени Уговора, тј. цјелокупног права ЕУ. У том циљу Суду правде ЕУ је додијељена надлежност да:

Одлучује о тужбама које подносе државе чланице, институције, правна или физичка лица;

Одлучује у току претходног поступка на захтјев националних судова о тумачењу права Уније или о важности аката које су усвојили органи Уније;

Одлучује о другим случајевима предвиђеним Уговором о оснивању.

Кад је ријеч о Суду правде, овако одређене надлежности се према поступку који се примјењује могу подијелити на:

Надлежност да одлучује о споровима који почињу и који се окончавају пред њим;

Надлежност по споровима који се покрећу пред националним судовима, али се од њега тражи претходно мишљење.

У првом случају је у питању директна надлежност, у коју спадају:

Тужбе због неиспуњавања обавеза из Уговора; Тужбе за оцјену законитости законодавних аката, аката Савјета,

Комисије, Европске централне банке, Европског парламента и Европског савјета, као и аката тијела Уније који производе правно дејство према трећим лицима;

Тужбе против органа и тијела Уније због уздржавања од дјеловања у случају поврједе Уговора, ако је односни орган претходно био позван да нешто предузме;

Тужбе у споровима између Уније и њених службеника; Тужбе за накнаду штете, као и из спорова из арбитражних клаузула.

У другом случају ријеч је о оригиналном поступку одлучивања по претходним питањима, тзв. индиректна или прелиминарна надлежност. Поступак одлучивања по претходном питању се примјењује у предметима који су покренути пред националним судовима држава чланица због поврједе права ЕУ ради:

Тумачења спорне одредбе прописа ЕУ или Ради утврђивања ваљаности (пуноважности) аката које су донијели

органи или тијела Уније.

Осим поштовању права и правде, Суд правде доприноси и обликовању комунитарног права, посебно креирањем општих правних начела којима се доприноси процесу европске интеграције.

Суд је надлежан и да на захтјев држава чланица, Савјета и Комисије даје мишљења у погледу нпр. усклађености међународних споразума са комунитарним правом.

Као странке пред судом могу се појавити: Унија као правно лице, њени органи, државе чланице, национални судови држава чланица, предузећа, удружења и остала правна и физичка лица и службеници Уније. Странке пред Судом заступају агенти (пуномоћници), савјетници и адвокати.

28. САСТАВ И НАДЛЕЖНОСТ ОСНОВНОГ СУДА

Основни суд има 27 судија које се бирају по истим критеријумима као и судије у Суду правде, а у раду му могу помагати општи правобраниоци, али их Основни суд нема као сталне. Зато све судије, осим предсједника, могу бити позвани да се појаве као општи правобраниоци. Основни суд ради у вијећима, али је предвиђена и могућност да суди и судија појединац.

Основни суд је надлежан за вођење првостепеног поступка у споровима:

По директним тужбама поднијетим од стране правних и физичких лица против аката органа, тијела, службеника или агенција ЕУ, ако су на њих адресиране или ако их се директно тичу, као и против регулаторних аката, због пропуштања или нечињења органа, тијела, службеника или агенција;

По тужбама држава чланица против Комисије; По тужбама држава чланица против аката Савјета из области државне

помоћи, дампинга и аката којима се врше пренијета овлаштења; По тужбама за накнаду штете; По тужбама између Уније и њених службеника; По тужбама на основу арбитражне клаузуле.

Против ових одлука Основног суда незадовољна странка може покренути пред Судом правде поступак по жалби искључиво из правних разлога.

Основни суд је надлежан и за вођење поступка по жалбама против одлука специјалних судова, кад наступа као жалбени суд, као и у предметима за упознавање са претходним питањима. У другом случају, Основни суд цијени

да ли је за неку правну ствар потребна начелна одлука која би могла утицати на јединство или кохерентност права Уније и упутити предмет Суду правде ради доношења одлуке.

29. ПОЈАМ И ПОДЈЕЛА ПРАВА ЕУ

Право које се ствара у оквирима ЕУ се назива право Европске уније или комунитарно право. У поређењу са државним правним системима, комунитарни правни систем не представља потпун и заокружен правни систем, већ систем правних норми којима су регулисани само неки од односа у које ступају субјекти комунитарног права. Од таквих норми се очекује да регулишу не само овлашћења, права и обавезе Уније и њених субјеката, већ и да обезбиједе поступак њиховог мијењања, као и поступак откривања поврједа комунитарног права и поступак за остваривање субјективних права.

Формалне изворе права ЕУ чине облици у којима је садржава воља оснивача ЕУ, а који се с обзиром на субјекте који их доносе и њихову правну снагу дијеле на примарне и секундарне.

30. ПРИМАРНИ ИЗВОРИ

Примарне изворе права ЕУ стварају државе чланице приликом међусобних односа и Унија на основу сопственог уговорног капацитета, као субјекат међународног права, закључивањем споразума са трећим државама и међународним организацијама. Ту спадају уговори о оснивању са свим каснијим измјенама и допунама, анексима и протоколима , одлуке и уговори о пријему нових држава чланица.

Општа карактеристика свих примарних извора је да садрже норме којима су регулисана основна питања и као такви заједно са општим правним начелима чине „уставно право ЕУ“. У оквиру њих, највишу правну снагу има Уговор о оснивању. У односу на секундарне изворе, примарни извори служе као основ за њихово доношење и имају јачу правну снагу.

31. УГОВОРИ О ОСНИВАЊУ

У оснивачке или конститутивне уговоре спадају уговори о оснивању три Заједнице: Уговор о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик из 1951.

године, Уговор о оснивању Европске заједнице за атомску енергију и Уговор о оснивању Европске економске заједнице из 1957. године, као и њихове измјене и допуне са пратећим анексима и протоколима. Исти статус имају и статути о оснивању Европске инвестиционе и Европске централне банке који су садржани у одговарајућим протоколима. Под оснивачким уговорима се подразумијева и Уговор о оснивању ЕУ из 1992. године, који је касније допуњаван и мијењан Споразумом из Амстердама, Нице и Лисабона. У ову групу спадају и Уговори о приступању држава чланица са одговарајућим анексима и Акт Савјета о избору представника Европског парламента путем непосредних и општих избора из 1967. године.

Оснивачким уговорима је регулисан правни положај основаних Заједница, ЕУ, као и њихов однос према државама чланицама и међународним организацијама, као и организационо правна питања устројства и надлежности њихових органа, на сличан начин као што се то чини уставима у државама. У погледу правне природе, преовладава схватање да су оснивачки уговори, без обзира што су по начину настанка несумљиво међународноправне природе, по значају и природи норми конституционални акти са комплексном садржином.

У погледу времена важења, Уговори о Европској заједници и Европској заједници за атомску енергију су били закључени на неодређено вријеме, док је Уговор о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик био закључен на период од 50 година. И уговор о ЕУ је закључен на неодређено вријеме. Ступањем на снагу Споразума из Лисабона, Уговор о Европској заједници је формално престао да важи, без обзира што је највећи број његових одредби пренијет у нови Уговор о функционисању Европске уније. У погледу територијалне примјене, Уговор о ЕУ се примјењује на државе чланице, код се поједине одредбе примјењују и на француске прекоморске департмане и прекоморске земље и територије наведене у посебном анексу.

Што се тиче односа норми Уговора према унутрашњем праву држава чланица, Уговори о оснивању спадају у категорију самоизвршивих уговора, тако да након ратификације постају дио права држава чланица, чији су судски и управни органи дужни да директно примјењују, а оним одредбама које испуњавају потребне услове да признају и директно дејство.

Уговори о оснивању се усвајају на међувладиним конференцијама држава чланица, а ступају на снагу након ратификације од стране свих држава

чланица. Могу се мијењати по редовном ревизионом поступку и у поједностављеном ревизионом поступку или поступком „мале ревизије“.

32. МЕЂУНАРОДНИ СПОРАЗУМИ

У ову групу извора спадају:

Споразуми између Заједнице/Уније и једне или више трећих држава; Споразуми између држава чланица.

33. МЈЕШОВИТИ СПОРАЗУМИ

Мјешовити споразуми ЕЗ/ЕУ се могу дефинисати према својствима уговорних страна, надлежностима којима располажу уговорне стране или према начину финансирања обавеза које из њега настају. Најчешће се дефинишу према својствима уговорних страна, тако да обухватају споразуме које су закључиле Заједница и државе чланице, као једна уговорна страна, и трећа држава, као друга уговорна страна. У досадашњем периоду су их закључивале Европска заједница и државе чланице користећи се подијељеним надлежностима, док ће их у наредном периоду закључивати Европска унија заједно са државама чланицама.

Према обиму права и обавеза, ове споразуме је могуће даље подијелити на споразуме о трговини, споразуме о сарадњи у које спадају и споразуми о сарадњи и партнерству, и споразуме о придруживању, у које спадају: класични споразуми о придруживању, споразум о европском привредном простору, европски споразуми и споразуми о стабилизацији и придруживању.

34. ОПШТА ПРАВНА НАЧЕЛА: ПОЈАМ, ПОДЈЕЛА, ФУНКЦИЈЕ

Општа правна начела се могу означити као општа неписана правила која се налазе у основи правне структуре одређене заједнице у којима су, за разлику од конкретних правила која дају одговор на питање „шта“, садржани одговори на питање „зашто“. Према садржини и правној снази, начела

представљају апстрактна правила веће правне снаге од одредби конкретних секундарних извора права ЕУ.

Према поријеклу и предмету на који се начела односе, разликују се:

Конститутивна начела, која упућују на односе који постоје Уније/Заједнице и држава чланица (начело супериорности, додјељених овлаштења, супсидијарности, сарадње), те начела која регулишу положај појединаца (начело директног дејства) или односе између органа Уније (начело институционалне равнотеже);

Начела која потичу из права држава чланица и тичу се односа између појединаца и комунитарне или националних власти (начело једнакости, пропорционалности, правне сигурности, заштите легитимних очекивања и заштите основних права и права на одбрану);

Начела материјалног комунитарног права као што су она која чине основу основних слобода или специфичне комунитарне политике.

Према правној природи и садржини, могуће је разликовати:

Принудна правна начела, која воде поријекло и припадају заједничком правном наслијеђу Западне Европе и представљају обавезујућа правна правила која су судови дужни да примјењују, без обзира да ли на њих изричито упућују Оснивачки уговори.

Регулативна правила, која су заједничка правима држава чланица и која се примјењују у случају када у праву једне државе одређено питање није регулисано позитивним правом, а одговарајућа рјешења постоје у праву неке од држава чланица;

Општа начела својствена комунитарном правном поретку, која је створио и развио Суд правде у поступку тумачења и примјене комунитарног права, независно од националних правних поредака.

Општа начела имају у праву ЕУ троструку улогу (функцију):

да помогну у тумачењу; да служе као основ за испитивање законитости; па пруже правни основ за вануговорну одговорност.

Наведене улоге општа начела остварују кроз активност Суда правде и Основног суда.

35. ПОЈАМ СЕКУНДАРНИХ ИЗВОРА

Секундарне изворе комунитарног права стварају органи Заједнице, прије свега Савјет и Комисија, а након усвајања Уговора о Европској унији и Европски парламент заједно са Савјетом. Пошто се доносе на основу овлашћења изведених из Уговора о оснивању, то према начелу законитости морају бити у складу са њима. Отуда и назив изведени, секундарни или деривативни. То подразумијева да се у обавезујућим актима мора навести основ доношења, а у образложењу морају бити наведени сви прибављени приједлози и мишљења. Суду правде је дато право да контролише њихову законитост и да по тужбама правних и физичких лица поништи незаконите акте.

У секундарне изворе спадају уредбе, упутства, одлуке, као обавезујући акти, и препоруке, мишљења и други тзв. неименовани акти, као необавезујући акти. По својој правној природи, секундарни извори подсјећају на законске и подзаконске акте које доносе представнички задонодавни и извршни органи у државном праву. Отуда се у литератури означавају и као секундарно законодавство. Међутим, у Уговору о оснивању се не користе ови уобичајени термини познати у националним правима, како би се и на тај начин очувала њихова особеност.

36. УРЕДБЕ

Уредбе као законодавне акте Уније у редовном законодавном поступку усваја Европски парламент и Савјет, на приједлог Комисије. Изузетно, уредбе може усвојити Европски парламент уз учешће Савјета, или Савјет уз учешће Парламента, по посебном законодавном поступку.

Уредбе имају карактер прописа опште примјене, обавезују у цјелини и директно се примјењују у свим државним чланицама. Општи карактер подразумијева да садрже норме којима се на апстрактан начин регулишу правни односи неодређеног дефинисаног или недефинисаног броја субјеката, односно категорија лица схваћених на апстрактан начин и у цјелини, на које се примјењују непосредно и производе директно дејство. Директна примјењивост значи да им је самим Уговором о оснивању признат карактер позитивног или важећег права у свим државама чланицама од дана ступања на снагу без доношења било каквих накнадних мјера. Потпуна

обавезност уредби значи да државе чланице нису овлаштене да примјењују уредбе дјелимично, или да бирају који ће њен дио примијенити, а који не.

37. УПУТСТВА

Упутства су правни акти који обавезују државе чланице на које су адресирани у погледу циља који треба остварити, али је адресатима остављена слобода у погледу избора облика и средстава њиховог спровођења у живот, односно извршења. Примјеном упутстава остварује се хармонизација или усклађивање националних права, чиме се ствара неопходно правно окружење за успостављање и функционисање унутрашњег тржишта. Пошто се у поступку њихове имплементације доносе национални прописи, то су се у пракси показала као најпогоднија правна средства за постизање оних циљева за које није потребна, или бар не у првој фази, потпуна унификација националних прописа, већ само усклађивање, односно хармонизација. Упутства се не могу непосредно примјењивати, јер захтјевају националне мјере трансформације, одн. имплементације.

38. ОДЛУКЕ

Одлуке су појединачни административни акти који обавезују само оне адресате који су у њима назначени, након што су им саопштене. Адресати могу бити државе, правна лица и физичка лика као појединци. Будући да у потпуности обавезују, одлуке могу производити директно дејство за адресате који су унапријед познати и одређени или могу бити одређени. Одлуке Комисије и Савјета у којима се утврђује новчана обавеза лицима, осим државама, представљају извршне наслове. Ако су одлуке упућене државама, онда се правна и физичка лица на њих могу позвати тек кад их државе својим мјерама уведу у национално законодавство. Према правном дејству, могу се подијелити на извршне, административне и квази судске.

39. ПРЕПОРУКЕ И МИШЉЕЊА

Препоруке и мишљења спадају у групу правно необавезујућих аката. Они не представљају правне акте у ужем смислу, већ прије корисне инструменте

усмјеравања понашања и националних законодавстава. Национални судови их морају узети у обзир у поступку тумачења и примјене националног права. Осим тога, у поступку доношења обавезних аката секундарног законодавства, прописана је обавеза добијања и навођења обавезних мишљења. Мишљења и препоруке Комисије и Савјета врше и одређени политички утицај на оне којима су упућени.

40. ОСТАЛИ СЕКУНДАРНИ ПРАВНИ АКТИ

Иако нису изричито поменути одредбама Уговора о оснивању, није ни искључено постојање других аката као извора секундарног права. То су: правила за регулисање унутрашњег функционисања органа заједнице; упутства, препоруке и мишљења једног органа које су упућене другом органу Заједнице/Уније; sui generis одлуке Савјета; одлуке о оснивању комитета и помоћних тијела и статути тих тијела; резолуције, декларације и закључци; одлуке представника држава чланица.

41. СЕКУНДАРНИ ИЗВОРИ ПРАВА ПРЕМА СПОРАЗУМУ ИЗ ЛИСАБОНА

Под правним актима Уније се подразумијевају уредбе, упутства и одлуке, који су правно обавезујући акти, и препоруке и мишљења, као правно необавезујући акти Уније. Наведени акти су дефинисани на потпуно исти начин као што је то било и раније, с тим да се по први пут означени као правни акти Уније. Једино је код одлука извршено прецизирање на одлуке код којих је наведено на кога се односе и на друге одлуке.

Иако се као правни акти Уније наводе законодавни, незаконодавни, делегирани и имплементирајући, сви могу бити усвајани на три нивоа одлучивања: као „истински“ законодавни, за доношење делегираних аката и за усвајање имплементирајућих аката. Са становишта нормативне природе, наведени акти су сврстани у двије основне категорије: законодавне и незаконодавне. Подјела је извршена и према формалним критеријумима, садржаним у начину усвајања, и према материјалним критеријумима, садржаним у карактеру норми и њиховом правном дејству.

Законодавни акти су уредбе, упутства и одлуке ако су донијети у редовном законодавном поступку. Редовни законодавни поступак се састоји од заједничког усвајања уредбе, упутства или одлуке од стране Европског парламента и Савјета, на приједлог Комисије. Само у посебним случајевима законодавни акти се могу усвојити и на иницијативу групе држава чланица или Европског парламента, а на препоруку Европске централне банке или на захтјев Суда правде или Европске инвестиционе банке. Законодавне акте усвојене у редовном законодавном поступку потписује предсједник Европског парламента и предсједник Савјета. Законодавне акте усвојене у посебном законодавном поступку потписује предсједник оне институције која их је усвојила. Сви акти се објављују у Службеном листу ЕУ и ступају на снагу оног дана који је у њима одређен, или у одсуству таквог датума, двадесетог дана од дана њиховог објављивања.

У незаконодавне акте спадају уредбе, упутства и одлуке, ако су донијети у посебном поступку. Према посебном законодавном поступку, уредбе, упутства и одлуке усваја Европски парламент уз учешће Савјета, или Савјет уз учешће Европског парламента и може се користити само у случајевима који су предвиђени Уговорима.

Делегирани акти су незаконодавни акти којима се мијењају или допуњавају неки елементи који нису од суштинског значаја у законодавним актима које доноси Комисија, а на основу законодавних аката којима је то овлаштење пренијето на Комисију. У наслову таквих аката се мора додати у наслову да су делегирани.

Имплементирајуће акте доноси Комисија или, у посебним случајевима, Савјет да би обезбиједили једнообразне услове за спровођење правно обавезујућих аката Уније. Тако донијетим актима се у наслову мора додати ријеч „имплементирајући“.

42. СУДСКА ПРАКСА КАО ИЗВОР ПРАВА

Иако то није изричито наведено у Уговору о оснивању, изворе права ЕУ чини и судска пракса. Под судском праксом се подразумијевају прије свега начелна мишљења или ставови Суда правде и Основног суда, дата у тзв. водећим случајевима. Ријеч је о утицају који заузети ставови у водећим случајевима врше, са једне стране, на националне судове у поступку

примјене комунитарних прописа и, са друге стране, на досљедност самог Суда правде, Основног суда и специјализованих судова. Иако Уговором о оснивању Европске заједнице између националних судова и Суда правде није успостављен однос хијерархије, у смислу да одлуке Суда правде представљају прецедентно право, већ је такав однос тумачен као однос сарадње, национални судови су дужни да поступају по одлукама добијеним по претходним питањима. У том случају извор права представљају они ставови Суда у којима је не само тумачио постојеће прописе, него је тумачењем стварао посебна начела.

43.СИСТЕМАТИЗАЦИЈА И ХИЈЕРАРХИЈА КОМУНИТАРНИХ ИЗВОРА

Уговором о оснивању Европске заједнице у комунитарном праву није направљена било каква систематизација прописа које су усвајали органи Заједнице, а уобичајена и највише прихваћена подјела на примарне и секундарне изворе права потиче из правне теорије. Уговор о Уставу за Европу само донекле отклања овај недостатак на путу ка утврђивању хијерархије тако што све прописе Европске уније класификује у легислативне, нелегислативне и имплементирајуће. Међутим, након што се одустало од ратификације Устава, у Лисабонски уговор из 2007. г. враћена је стара терминологија.

Како се прекидом процеса ратификације Устава практично одустало и од нове класификације и хијерархије комунитарних прописа, питање је остало отворено за теоријске расправе и судску праксу.

Када је ријеч о класификацији, у теорији су предлагана четири критеријума на основу којих би се акти комуниратног права систематизовали у различите групе.

Према карактеру дејства односног акта, сви комунитарни акти могу се груписати у обавезујуће и правно необавезујуће;

Према адресатима, комунитарни акти се могу груписати у оне који дјелују према свима, као што су уредбе, и оне који производе правно дејство према тачно и унапријед одређеним адресатима, као што су упутства која су адресирана на државе чланице;

Према начину примјене, акти се могу подијелити на оне који се спроводе у једном кораку, као што су уредбе и одлуке, и оне за чије је

спровођење потребно донијети посебне мјере спровођења, као што су упутства;

Према способности акта да наметне правне обавезе, комунитарни правни акти се могу подијелити према способностима или капацитету да директно наметну обавезу, као што су уредбе, или да то учини само посредно, као што су упутства.

Хијерархија се може извести или на основу нових комунитарних критеријума или уз помоћ критеријума из националних унутрашњих права.

Комунитарни извори се према критеријуму који су карактеристични за државне уставне системе могу хијерархијски поредати по сљедећем реду:

Одредбе Оснивачких уговора заједно са измјенама, допунама и пратећим протоколима и општи принципи права;

Међународни споразуми које је закључила Европска унија и/или државе чланице у складу са Уговором;

Обавезујући акти држава чланица и органа Уније: легислативни акти (конвенције) усвојене од стране држава чланица у складу са Уговором о ЕУ и Уговором о ЕЗ; извршни акти држава чланица усвојени у складу са Уговором о оснивању; извршни и легислативни акти усвојени од органа Уније, укључујући и Европски Савјет, у складу са Оснивачким уговором; споразуми о ближој сарадњи из Уговора о ЕУ и Уговора о ЕЗ;

Терцијални акти Комисије и Савјета који су усвојени у складу са актима секундарног законодавства, конвенцијама усвојеним од држава чланица, споразумима о појачаној сарадњи;

Необавезујући легислативни и извршни акти органа Уније и Европског савјета.

44. ОДНОС ПРАВА ЕВРОПСКИХ ЗАЈЕДНИЦА И ПРАВА ЕУ

Под комунитарним правом се подразумијевају прије свега прописи које су донијеле Европске заједнице, а да је правни систем Европске уније у настајању. Међутим, како се из извора може закључити да у Европској унији и областима међувладине сарадње и у овом моменту постоје одређени правни и правно политички акти, то се поставља питање њиховох међусобног хијерархијског односа, као и односа према националним правима држава чланица. Ови акти су по својој правној природи различити од комунитарних

извора, јер припадају међународном јавном праву, а у формално правном смислу не улазе у правни поредак Европске заједнице или комунитарни правни поредак. На формалну одвојеност права Европске уније упућују и одредбе Уговора о оснивању којима се практично гарантује аутономија постојећих Уговора о оснивању три заједнице у односу на Уговор о оснивању Европске уније, а према одредбама Уговора о Европској унији, Суд правде у већини случајева није надлежан да их преиспитује. Међутим, Суд правде је очување поменуте аутономије схватио и као своје право да тумачи и преиспитује законитост аката донијетих у оквиру спољне и безбједносне политике како би осигурао да не повриједе надлежности које су изван заједничке спољне и безбједносне политике.

Када је ријеч о односу ових аката према националном праву држава чланица, њихова супериорност би се могла извести по аналогији са супериорношћу комунитарног права према националним прописима држава чланица на основу чињенице да су се државе одрекле или пренијеле одговарајуће надлежности на Европску унију. Међутим, како према одредбама Уговора о Европској унији овим одлукама није признато директно дејство, то ће супериорност подразумијевати тумачење националних прописа у складу са одлукама, као и право да се национални прописи који су у супротности са одлукама не морају укинути од стране националног законодавца.

45. ПОЈАМ И САДРЖИНА ПРИНЦИПА ЛОЈАЛНОСТИ

Под обавезом лојалности или сарадње се подразумијева обавеза држава чланица да предузму све мјере које су потребне да би се извршиле обавезе које произилазе из уговора о оснивању или из дјелатности органа ЕУ. Осим обавезе да предузму све потребне мјере, државе чланице су обавезане и да се уздрже од предузимања било којих мјера које би могле угрозити остваривање циљева из Уговора о оснивању, прво ЕЕЗ, а касније ЕЗ и ЕУ. Сарадња између различитих актера је обезбијеђена институционалним, материјалним и процедуралним захтјевима у испуњавању преузетих задатака и обавеза. У институционалном смислу то значи обавезу држава чланица да учествују у процесу доношења одлука, као и у спровођењу и примјени права ЕУ. Сарадња у материјалном смислу има за циљ да омогући дјелотворност и једнообразну примјену права ЕУ поштовањем начела или

принципа директног дејства, супериорности права ЕУ и одговорности државе због непоштовања или поврједе права ЕУ. Процедурални аспект обавезе сарадње се састоји у захтјеву за узајамним консултацијама и размјени информација које су од значаја за учеснике у интеграцији или, у генералном смислу, за комунитарне субјекте. У практичном смислу, принцип лојалности има за циљ да под пријетњом санкција обезбиједи остваривање комунитарних циљева, одн. циљева који су постављени пред ЕУ. Посматран са становишта конзистентности и примјене права ЕУ, принцип лојалности има за циљ да осигура јединство европског правног поретка које је угрожено аутономним наступањем комунитарних субјеката. Стоја је у случају сукоба интереса који би могао настати између наведених субјеката принципом лојалности било потребно дефинисати правила понашања и начин рјешавања евентуалних спорова.

46.НАЧЕЛО ДИРЕКТНЕ ПРИМЈЕНЕ

Под директном примјеном се подразумијева подесност одредби правних норми комунитарног права да буду непосредно или директно унијете у унутрашње правне системе држава чланица, без интервенције националних легислативних и управних власти. У генералном смислу, суштину доктрине директне примјене чини право појединаца да изнесу спор пред национални суд који ће у њему одлучити у складу са транснационалним правилима. При томе је државним органима забрањено да на било који начин спријече њихову примјену или да уношењем у национално право маскирају комунитарно поријекло таквих норми.

Практични разлози за стварање начела директне примјене могу се наћи у настојању Уније да у свим државама чланицама обезбиједи јединствену и једнообразну примјену својих прописа како би се њиховом примјеном остварили заједнички циљеви. Без признавања начела директне примјене државе чланице би могле, ако би комунитарне прописе третирале на исти начин као изворе међународног права, својим имплементирајућим прописисма угрозити јединство комунитарног права и довести у питање остваривање заједничких циљева.

47. НАЧЕЛО ДИРЕКТНЕ ПРИМЈЕНЕ СЕКУНДАРНИХ ИЗВОРА

С обзиром да је одредбама УФЕУ установљена директна примјена уредби, то је прихватањем Уговора о оснивању важност уредби аутоматски

обезбијеђена, без било каквих додатних аката држава чланица. Суд правде је директну примјену признао и упутствима након истека периода за имплементирање, ако у том времену нису донијете имплементирајуће мјере, као и одлукама. Признавање директне примјене осталим прописима права ЕУ, Суд правде је објаснио на сљедећи начин: „На основу обавеза које произилазе из Уговора о оснивању, а које су преузете ратификацијом, државе чланице не смију да ометају директну примјену која је својствена уредбама и другим правилима комунитарног права.

48. НАЧЕЛО ДИРЕКТНОГ ДЕЈСТВА

Под непосредним или директним дејством комунитарног права подразумијева се способност или капацитет одредби комунитарног права да непосредно стварају права и намећу обавезе на које се могу позивати појединци, без интервенције управних или судских органа.

По својој природи директно дејство производи материјално правне и процесно правне ефекте. У материјалном смислу директно дејство ствара субјективна права и обавезе, и, истовремено, у процесном смислу, обавезује националне судове да тако створеним правима пруже потребну судску заштиту. У практичном смислу, директно дејство значи обавезу суда и друге власти да примјене релевантне одредбе комунитарног права – или као норму која регулише случај, или као стандард за правно преиспитивање. Под функцијом регулисања конкретног случаја подразумијева се својство конкретне одредбе да или додијели или не додијели права или обавезе конкретним адресатима. У улози стандарда за правно преиспитивање, одредбе комунитарних прописа којима је признато директно дејство постављају критеријуме на основу којих се цијени правна ваљаност националних прописа или, у ширем смислу, њихова усклађеност или неусклађеност. Ако се установи да поједине одредбе националних прописа нису у складу са одредбама комунитарних прописа којима је признато директно дејство, из тога произилази обавеза државе чланице да преко надлежних органа спријечи њихову примјену и да конкретне прописе или укине или их усклади.

Без признавања директног дејства појединим одредбама комунитарног права као утуживих права и обавеза, појединци би се морали у случајевима

њихове поврједе прво обратити Комисији, која би у посебном поступку и по сложеној и дуготрајном процедури настојала само да примора државу да одустане од таквог понашања. Међутим, оштећени појединци по таквим поступцима не би могли да остваре накнаду настале штете. За њих није од значаја то што ће у таквим поступцима државама или другим лицима бити забрањено да се даље понашају на исти начин, већ да им се омогући ефикасно кориштење права која су им додијељена комунитарним прописима којима је Суд правде признао директно дејство.

49. НАЧЕЛО СУПЕРИОРНОСТИ

Суд правде је закључио да право које потиче из Уговора о оснивању, као независног извора права, не би могло бити због своје специфичне и оригинарне природе потиснуто националним правом, а да се при томе не угрози његов карактер. Пракса показује да судови свих држава чланица нису одмах и у потпуности прихватили од стране Суда правде прокламовану супериорност комунитарног права у односу на све унутрашње прописе.

Признавање супериорности или примата комунитарног права у односу на националне прописе држава чланица има за посљедицу двије обавезе: обавезу националних легислативних органа да не усвајају прописе који нису усклађени са комунитарним правом и обавезу националних судова да у случају када у националним и у комунитарним прописима постоје различита рјешења примјене одредбе комунитарног права. У погледу националних легислативних органа, поштовање начела супериорности је подразумијевало обавезу не само да ставе ван снаге или измијене неусклађене постојеће прописе, већ и да не доносе нове који нису у потпуности усклађени са комунитарним правом.

50. ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВА ЕУ

У погледу правне природе прописа који чине право ЕУ, у правној теорији нема јединственог схватања.

Различито одређивање природе Заједнице условило је различита схватања о правној природи комунитарног права, која се могу груписати у: интернационалистичка (међународна), наднационалистичка (аутономна) и мјешовита.

Према првом схватању, комунитарно право је по својој природи међународно право, јер је настало на основу међународних уговора и, без обзира на извјесне специфичности, његово дејство остаје у сфери дејства међународног права. Ипак, комунитарно право се разликује од традиционалног међународног јавног права бар по три елемента: по садржини, инструментима и изворима. Тако се у погледу садржине наводи да је комунитарно право, иако је у формалном смислу дјелимично садржано у међународним уговорима између држава чланица, ипак више „заједничко унутрашње право у државама чланицама него што је право између ових чланица“. Исто тако, оваква питања имају за предмет не само регулисање односа између држава чланица, већ и између појединаца на заједничком и унутрашњем тржишту. У погледу инструмената, традиционално међународно јавно право карактеришу „примитивни инструменти“, чије стварање, примјена и одржавање углавном зависе од држава, које могу наступати било колективно, било индивидуално. Комунитарно право карактерише велики број организационих и процедуралних одредби на основу којих су створени „рафинирани правни инструменти“ који се користе у примјени, измјени и одржавању комунитарног права. Што се извора тиче, комунитарно право чине прописи које доносе органи Заједнице, општа правна начела и основна права, док међународно јавно право црпи своје изворе из међудржавних уговора и праксе која је генерално прихваћена као право.

Према наднационалној теорији о правној природи Заједнице, коју је Суд правде подржао ставом да су државе чланице, ступањем у Заједницу, Заједници додијелиле одређена овлаштења и у тим областима ограничиле своја суверена права, па се тако створено право не може подвести под познате класиикације права, нити се поистовијетити са унутрашњим или међународним правом, већ представља аутономни sui generis систем са наднационалним карактеристикама.

Према мјешовитом схватању, комунитарно право је истовремено и међународно и унутрашње, јавно и приватно, материјално и процедурално, састављено из закона и прецедената. То има за посљедицу да се извори комунитарног права, па ни сам Уговор о оснивању, не могу тумачити само у складу са традиционалним правилима међународног права, нити се односи између држава чланица могу третирати као чисти односи међународног права.

Наведена разматрања о природи комунитарног права се могу у потпуности примијенити и на право ЕУ.

51. ДРЖАВЕ ЧЛАНИЦЕ

Аустрија, Белгија (оснивач), Бугарска, Грчка, Данска, Естонија, Ирска, Италија (оснивач), Кипар, Летонија, Литванија, Луксембург (оснивач), Мађарска, Малта, Њемачка (оснивач), Пољска, Португал, Румунија, Словачка, Словенија, Уједињено Краљевство, Финска, Француска (оснивач), Холанција (оснивач), Чешка, Шведска, Шпанија.