Slobodan Miladinovic ETNICKI ODNOSI I IDENTITETI Za Stampu 2-Libre

Slobodan Miladinovi ETNIKI ODNOSI I IDENTITETI

Etniki odnosi i identiteti Prof. dr Slobodan Miladinovi Prvo izdanje Recenzenti Prof. dr ivko Surulija Prof. dr Branimir Stojkovi Prof. dr Slobodan Antoni Za izdavaa: Dekan, prof. dr Nevenka arki-Joksimovi Izdava: Fakultet organizacionih nauka Jove Ilia 154. Beograd tampa: Kragulj, Beograd Tira 200 primeraka ISBN 978-86-7680-179-4

CIP , 323.1(497.11), 316.347(497.11) , , 1957-

Etniki odnosi i identiteti: izmeu sukoba i saradnje / Slobodan Miladinovi, - Beograd : Fakultet organizacionih nauka, 2009 (Beograd : Kragulj) 147 str. : tabele, grafikoni ; 21 cm 200. - Napomene i bibliografske reference uz tekst - Bibliografija: str. 141-149. ISBN 978-86-7680-179-4 ) ) - COBISS.SR-ID 156096268

Slobodan Miladinovi

ETNIKI ODNOSI I IDENTITETI

Izmeu sukoba i saradnje

Beograd, 2009.

SADRAJ

Predgovor ..........................................................................................7

Kolektivni identitet u fragmentisanom drutvu ..........................11

Vladajue elite, nacionalizam i raspad Jugoslavije .....................29 Elite i raspad .................................................................................29 Elite i nacionalizam ......................................................................31

Identiteti nacionalnih manjina i evrointegracijki procesi...........47

Okviri identifikacije - globalno stanje ..........................................48 Nacionalne preferencije................................................................52 Nacionalnost kao determinanta identiteta.....................................58

Stanje meunacionalnih odnosa....................................................79 Etnike distance i nacionalna tolerancija .....................................87 Identitet u zoni najvee distance: brak i dravna funkcija.........99 Etnika i socijalna distanca prema Romima..............................113

Romi marginalna drutvena grupa...........................................113 Pitanje prevazilaenja deprivilegovanog poloaja i socijalna Integracija Roma u drutvo srbije...............................................127

Zavrna re ...................................................................................135 Literatura ......................................................................................139

PREDGOVOR Drutveni prostor Srbije je, bio i ostao, u stalnom raskoraku

izmeu razliitih interesa (istorijskih, nacionalnih, ekonomskih, socijalnih, grupnih, privatnih, linih itd.). Naslee prethodnih vekova optereuje ne samo nau sadanjost ve i nau budunost, onemoguava nam da se ukljuimo u savremene razvojne tendencije i neprestano, iznova i iznova, generie nove etnike sukobe. Ovi sukobi u nedogled odravaju socijalnu fragmentaciju i segmentaciju. To je za posledicu imalo da na ovim prostorima sukobi postanu i ostanu nain ivota koji traje ve vekovima i ima male izglede da se u skorijoj budunosti promeni. Meu brojnim i raznovrsnim sukobima koji su potresali ovaj prostor, posebnu vanost za razumevanje buduih dogaaja ali i za svaku potencijalnu socijalnu akciju na njihovom prevazilaenju, imaju oni koji su u svojoj pozadini imali etniki kontekst.

Dakle, socijalna i istorijska slika drutva Srbije je takva da je ono bilo i ostalo optereeno brojnim unutranjim protivrenostima1. Neke od njih su nasleene iz ranijih perioda a neke su produkt novijih deavanja. U nizu tih protivrenosti posebnu panju sigurno zasluuju one koje potiu od etniki meovitog sastava stanovnitva, bez obzira to dananji drutveni prostor, koji se nalazi pod okriljem pravnog sistema Republike Srbije, moemo smatrati etniki relativno homogenim (procentualno uee nacionalnih manjina po popisu iz 2002. iznosi 17,14%2).

Problematika etnikih odnosa u Srbiji, i uopte na zapadnom Balkanu, spada u red problema koji zasluuju posebnu panju kako od strane strunjaka za drutvene nauke svih profila tako i politiara, diplomata, kreatora javnog mnjenja i svih oni ije akcije mogu da utiu na njeno kretanje.

Ova studija predstavlja pokuaj da se ukae na neke aspekte ovog problema ne bi li probudila iri interes za sveobuhvatnijim

1 O unutranjim drutvenim protivrenostima je bilo vie rei u Slobodan Miladinovi: Drutvo u raskoraku, Nova srpska politika misao, Beograd, 2008. 2 Ovaj podatak vai za prostor Srbije bez Kosova na kojem, iz poznatih razloga, nije bilo mogue izvriti popis.

Slobodan Miladinovi:

8

razmatranjem tokova etnikih nesporazuma ali i na mogue pravce njihovog prevazilaenja. Upravo prevazilaenje ovih problema predstavlja jedan od kljunih uslova integracije naeg drutva u ire meunarodne tokove a pre svega u tokove evropskih integracija ali i integracije manjinskih etnikih zajednica u drutvo Srbije.

Izuzev prvog poglavlja koje predstavlja razmatranje pitanja kolektivnog identiteta u fragmentisanom drutvu, ostala poglavlja su bazirana na analizama terenskih istraivanja.

U poglavlju Vladajue elite, nacionalizam i raspad Jugoslavije analiziraju se podaci istraivanja Drutvena struktura i kvalitet ivota, obavljenog neposredno pred raspad Jugoslavije3 (1989/90), dobijeni na poduzorku za nosioce kljunih (elitnih) poloaja u drutvu (politiare i privredne rukovodioce menadere dravnih preduzea). Radi se o bateriji pitanja koja se odnose na utvrivanje vrednosnih stavova o prisustvu ne/nacionalistike vrednosne orijentacije.

U poglavljima Identiteti nacionalnih manjina i evrointegracijski procesi i Stanje meunacionalnih odnosa i evropske perspektive analiziraju se nalazi istraivanja Karakteristike odbrambene svesti mladih u vienacionalnoj zajednici (koje je realizovano pred raspad Dravne Zajednice Srbije i Crne Gore - decembar 2005) obavljenog na prostorima guste koncentracije pripadnika brojnijih nacionalnih manjina4.

U poslednja tri poglavlja se analiziraju rezultati istraivanje Stanje etnikih odnosa u Srbiji etnike distance. (podaci su prikupljeni tokom aprila 2007)5.

Ovde prikazani podaci prate dva istorijski prelomna trenutka relevantna za razumevanje aktuelnog stanja meunacionalnih odnosa na naem socijalnom prostoru: raspad SFR Jugoslavije i raspad Dravne Zajednice. S druge strane, ovde prikazani podaci govore o vrednosnim podelama iz kojih se moe konstatovati podela javnog

3 Istraivanje je realizovao Konzorcijum instituta drutvenih nauka Jugoslavije. 4 Rezultati ovog istraivanja su ire prezentirani u Dragan Kolev: Osnovne karakteristike odbrambene svesti mladih u vienacionalnoj zajednici, Fakultet Bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Beograd 2007. 5 Istraivanje je realizovao istraivaki tim asopisa Nova srpska politika misao za potrebe Slube za nacionalne manjine i ljudska prava Vlade Republike Srbije.


9

mnjenja na dva dela s tim da jedan deo predstavlja relativno trajan konfliktni potencijal dok drugi deo iskazuje spremnost na uspostavljanje odnosa meunacionalne saradnje i tolerancije.

Ovde prikazani rezultati nesumnjivo govore o tome da krize meuetnikih sukobljavanja na naem prostoru imaju duboke korene te da se ne mogu lako prevazilaziti, odnosno da predstavljaju relativno trajnu istorijsku konstantu. Takoe govore i o tome da postoji potencijal za prevazilaenje osnova sukobljavanja. Naravno, tok buduih dogaaja zavisi pre od objektivnih inilaca, meu kojima posebno treba istai privredni razvoj mada ne treba zanemariti ni spoljnopolitiki ali ni unutranjepolitiki faktor. Stabilna ekonomska situacija moe podstai ljude sa ovih prostora da razmiljaju o svojoj budunosti u kategorijama razvoja, mira i koegzistencije razliitih drutvenih subjekata na istom drutvenom prostoru, umesto, kao to to danas mnogi ine, da razmiljaju o tome ko je glavni krivac za njihovu nezavidnu ekonomsku i uopte socijalnu situaciju i da ga, naravno, nalaze tamo gde ga nema u susednim etnikim i religijskim grupama.

KOLEKTIVNI IDENTITET U FRAGMENTISANOM DRUTVU

Drutvo Srbije je, po vie kriterijuma, parcijalizovano,

fragmentisano, dezintegrisano i zatvoreno, razdirano razliitim unutranjim deobama. U njemu danas egzistira vei broj etnikih zajednica koje sa podozrenjem gledaju jedna na drugu i vei broj religijskih grupa meu kojima ne postoji mnogo tolerancije i dijaloga. Socijalne podele su zaotrene ve godinama i to po vie osnova. Jaz izmeu bogatih i siromanih je velik1. Drutvena struktura se zatvara za socijalni uspon pripadnika niih drutvenih slojeva2 i to posebno pripadnika mlaih generacija3. Drutvo funkcionie na dva paralelna nivoa4. Jedan nivo predstavlja oficijelno drutvo sa zvaninom privredom i zvaninim institucionalnim sistemom. Drugi nivo predstavlja drutvo formirano oko nezvaninog, tzv. sivog, sektora privreivanja. I pored novije fiskalizacije privrede sivi sektor jo uvek nije otiao u zaborav. On i dalje funkcionie stvarajui ponekad od pripadnika niih drutvenih klasa i slojeva, a posebno od onih koji pripadaju marginalnoj klasi ljude visokog socijalnog statusa u sivoj ili polusivoj zoni.

Problem je u tome to svi delovi socijalne strukture ne uspevaju da se stope u jednu homogenu strukturu drutva Srbije. Ova 1 O ovome vidi vie u: Biljana Bogievi, Gorana Krsti i Boko Mijatovi: Siromatvo u Srbiji i reforma dravne pomoi siromanima, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd 2002; Biljana Bogievi; Gorana Krsti; Boko Mijatovi i Branko Milanovi: Siromatvo i reforma finansijske podrke siromanima, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2003; Slobodan Miladinovi: Siromatvo i kultura siromatva u postsocijalistikoj tranziciji Srbije, u Savremeni Balkan u kontekstu geokulture razvoja, kulture mira i evrointegracijskih procesa, Filozofski fakultet, Ni, 2005. 2 Miladinovi, Slobodan: Vertikalna drutvena pokretljivost u Jugoslaviji, Sociologija 2/1993. 3 Vidi ire u Slobodan Cveji: Drutvena pokretljivost u postsocijalistikoj transformaciji, Filozofski fakultet, Beograd, 2004. (doktorska disertacija) 4 Vidi u Danilo Mrki: Restratifikacija i promene materijalnog standarda, u M. Lazi (ur) Raji hod, Filip Vinji, Beograd 2000. str. 237-292; Danilo Mrki; Dualizacija ekonomije i stratifikaciona struktura, u Mladen Lazi (ur): Razaranje drutva, Filip Vinji, Beograd, 1994.


12

injenica, sama po sebi, moda i ne bi predstavljala veliki problem da se drutvo Srbije nije nalo na rubu tranzicionih i globalizacijskih procesa. Danas, kada se Evropa integrie i unificira, veina iole znaajnijih politikih i socijalnih faktora u Srbiji se manje-vie slae da se i mi moramo pribliiti Evropi i njenim integracionim procesima.

Sve bi bilo u redu da nas ne mori injenica da je drutvo Srbije bogato brojnim unutranjim protivrenostima5. Meutim, radi se o bogatstvu koje nam ne donosi veliku korist. Naprotiv, te protivrenosti svakodnevno stvaraju ili odravaju uslove za generisanje potencijalnih sukoba kljunih aktera drutvenog ivota (klasno-socijalnih, etnikih i religijskih grupa, razvijenih i nerazvijenih regija, ruralnih i urbanih podruja itd.). Na alost, ne radi se o protivrenostima i sukobima koji predstavljaju prirodnu osnovu socijalne dinamike iz kojih bi trebalo da se iznedri novi socijalni kvalitet. Re je o retrogradnim procesima koji degradiraju sva nastojanja da Srbija ue u red modernih drutava integrisanih u evropske tokove.

Fragmentacija jugoslovenskog drutva je svoj konani podstrek dobila donoenjem treeg ustava 1974. Godine da bi kao socioloki problem bila evidentirana ve tekom osamdesetih6. Razaranjem jedinstvenog dravnog, politikog i kulturnog prostora s poetka devedesetih otvara se iroki front, u sutini, nacionalistikih ideja i pokreta, podranih primitivnim, esto primitivnim do granica prostakog, vrednosnim okvirom, obojenih filozofijom samouverene osrednjosti i povrnou obojenom estradnim kiem i neizostavnom arogancijom vlasti i dela trabantske opozicije.

5 Vidi u Slobodan Miladinovi: Srbija i Crna Gora: problem unutranjih protivrenosti i evropske integracije, Tehnologija kultura i razvoj 9, Pali 2002; Slobodan Miladinovi: Protivrenosti kulturno-istorijskog naslea kao faktori (dez)integracije Srbije u evropske tokove, u Modeli kulturne politike u uslovima multikulturnih drutava na Balkanu i evrointegracionih procesa, Filozofski fakultet, Ni, 2004; Slobodan Miladinovi: Etniko-religijske protivrenosti kao faktori (dez)integracije Srbije u evropske tokove, Drutvene promene kulturni i etniki odnosi i evrointegracijski procesi na Balkanu, Filozofski fakultet, Institut za sociologiju, Ni, 2004; Slobodan Miladinovi: Drutvo u raskoraku, NSPM, Beograd, 2009. 6 Vjeran Katunari: Dioba drutva, Socioloko drutvo Hrvatske, Zagreb, 1988.


13

Kultura sa ideologizovanim nasleem iz doba jednopartizma i dalje ostaje rtva ideolokih ataka na svest obinog oveka a mnogi identiteti, koji su u trenucima otvaranja drutva, poinjali da se javljaju postaju ugroeni i dovedeni u pitanje. Kao posledica fragmentacije uvruje se kulturno zagaenje. Ekspanzija estradnog kia i unda su samo prvi znaci otvorene erozije vrednosnog sistema koja ve u prvoj polovini devedesetih dobija katastrofalne razmere koje se prepoznaju kako na strukturalnom tako i na kulturnom nivou. Sve ovo, na nivou globalnog drutva, na prostorima bive Jugoslavije prati pojava sivog sektora privreivanja i mafijakih novobogataa kao i niza drugih manifestacije duboke krize poput krize morala, koju obeleavaju brutalnost i vulgarnost koje postaju naa medijska i ivotna svakodnevica, retradicionalizacije obojene (neo)patrijarhalizmom, (neo)nacionalizmom ali i agresivnom pseudoreligioznou to sve neminovno vodi kulturnom, politikom i socijalnom zatvaranju drutva i otvorenoj ksenofobiji i marginalizaciji manjinskih grupa.

Kolektivni identitet u fragmentisanom drutvu ne moe biti drugaiji do fragmentisan i parcijalizovan, razbijen na vei broj podidentiteta obeleenih nacionalnim, religijskim, teritorijalnim i socijalnim predznacima. I ovde se, naravno, javlja kao problem injenica da se pojedinani podidentiteti ne stapaju u jedan relativno homogen kolektivni identitet ve se esto nalaze kao unutranje nekonzistentni i meusobno protivreni, pa ak i ne mnogo prijateljski nastrojeni. Problemi koji iz ovoga slede se reflektuju kako na unutranjem planu tako i na spoljnopolitikom planu. U krajnoj liniji problem se svodi na ukupno zaostajanje drutva Srbije za razvijenim delom sveta i oteavanje/onemoguavanje integracije drutva i drave u svetske, i posebno u evropske, integracione tokove.

Ovakvo stanje stavlja na dnevni red dilemu da li drutveni i dravni prostor Srbije treba urediti po graanskom ili po nacionalnom modelu i pitanje kako, u skladu s tim, treba formirati/definisati kolektivni identitet. Dravnost, dravljanstvo i kolektivni identitet uvek idu zajedno, te je stoga logino oekivati da tamo gde nije mogue uspostaviti stabilne veze dravne pripadnosti i linog i kolektivnog identiteta nije realno oekivati ni kolektivnu stabilnost a posebno ne stabilnost dravne zajednice. Biva


14

Jugoslavija je upravo bila tipian predstavnik drave u kojoj je na delu sve vreme njenog postojanja bila kriza identiteta. Stara ideoloka floskula: est republika, pet naroda, etiri religije, tri jezika, dva pisma i jedna drava imala je praktinu valjanost samo u ideolokom znaenju kao mera oficijelno poeljnog stanja ali ni u kom sluaju nije predstavljala odraz realnog stanja a jo manje je bila mera kolektivnog identiteta njenih stanovnika/graana. Biva Jugoslavija se raspala iz mnogo razloga. Meu njima svakako nije zanemarljiva injenica da se relativno malo ljudi osealo Jugoslovenima. Veliko je pitanje koliko je njih sebe iskreno percipiramo kao Jugoslovene. Tu verovatno spadaju oni iz meovitih brakova i to verovatno onaj deo poteklih iz ovakvih brakova koji je iveo van svojih matinih republika. Iz ovoga se moe pretpostaviti da je jugoslovenstvo pre bilo odbrambeni mehanizam proiziao iz izgubljenog ili nedefinisanog identiteta nego oseanje realnog identiteta.

Naravno treba imati u vidu da Srbija ima dugu dravotvornu istoriju i tradiciju te da Srbija kao drava ima stare simbole koji ve vekovima oznaavaju njen nacionalni i dravni identitet (grb, zastava, jezik, pismo, vera, mitovi, predanja i dr.). Srbija takoe ima i svoj istorijski ivotni prostor koji se, manje-vie, uklapa u njene dravne granica. injenica da znaajan broj pripadnika srpskog naroda ivi van njenih oficijelnih dravnih granica ne bi trebalo znaajnije da remeti poslednju konstataciju. Vei problem predstavlja injenica da danas, s poetka XXI veka, Srbija definitivno predstavlja nacionalno meovitu sredinu u kojoj nacionalna oseanja kako veinskog, srpskog, tako i ostalih, manjinskih, naroda nisu na adekvatan nain istorijski iivljena. Bolje rei, radi se o dravi u kojoj su, tokom prethodne dve decenije, nacionalna oseanja kanalisana pogrenim tokom u pravcu mrnje i sukobljavanja. Politika kriza (koja je poela poetkom osamdesetih a koja je tokom devedesetih predstavljala tragino finale ekonomske krize evidentirane jo ranih ezdesetih a koja ni do danas nije sanirana naprotiv) imala je za posledicu upravo stvaranje nacionalnog identiteta (kako matine srpske tako i manjinskih nacija) koji bi bio zakoniti naslednik svih nedostataka nadnacionalnog, jugoslovenskog internacionalistikog identiteta, u kom se granice etnikih grupa (doivljenih kao osnovne referentne grupe)


15

predstavljaju kao granice nepomirljivih ideologija na relaciji mi oni. Naravno, prenaglaavanje nepomirljive prirode ovih granica (a koje je pokrenuto iz centara politike moi7) je otvorilo put otrom sukobljavanju. Posle pola veka politike represije, demokratizaciju drutva su najspremnije doekale upravo one snage kojima sve vreme vladavine komunizma nije bilo dozvoljeno da progovore - nacionalisti i ovinisti. Prvi su zagovarali obnovu tradicionalnih nacionalnih vrednosti a drugi su se okrenuli ratnohukakoj retorici i zagovaranju otvorene nacionalne netrpeljivosti i mrnje. Oficijelne strukture politike vlasti su vrlo brzo nale svoj deo interesa u plasiranju i kanalisanju ekstremnog nacionalizma i ovinizma, deklarativno radi prevazilaenja svih nedostataka socijalistikog perioda, a stvarno radi postizanja line koristi.

Re je o vrlo kompleksnoj pojavi ije se poreklo ne moe jednoznano utvrditi. Aktuelni nacionalizam na naem prostoru ima vei broj izvora. Izmeu ostalog, on je posledica kulturnog naslea i raznih etnikih stereotipija koje se socijalizacijskim procesom nekritiki prihvataju i ispoljavaju kao truizmi. Nacionalistiki stavovi se mogu ispoljavati i kao izraz konformizma. Tada pojedinac suoen s injenicom da treba da bude prihvaen i vrednovan prema grupnim normama nekritiki prihvata nacionalistike stavove ne toliko zbog svoje saglasnosti s njima koliko zbog ouvanja svog statusa unutar date grupe i potrebe da bude slian drugima.

Znaajan psiholoki izvor nacionalizma predstavljaju frustracije tj. nemogunost zadovoljavanja sopstvenih potreba i postizanja eljenih ciljeva. Re je o tome da pojedinci svoje nezadovoljstvo i krivicu za opte stanje projektuju na pripadnike drugih naroda i tee agresivnom ponaanju kao obliku linog rastereenja8. Prisustvo frustracija na naem prostoru, koje su vodile oivljavanju ekstremne varijante nacionalizma (ovinizma) nije potrebno posebno dokazivati. One su produkt politike i privredne krize. Siromatvo, beda i nematina, kada uu u drutveni ivot, pokreu razliite mehanizme racionalizacije postojeeg stanja. 7 Slobodan Miladinovi: Doprinos vladajuih elita raspadu Jugoslavije, Sociologija, 2/2000. 8 Ivan iber: Psihologijski aspekti meunacionalnih odnosa, Kulturni radnik, Zagreb, 1988. str 14-16.


16

Racionalizacije, ako se ne kreu u prostoru naunog saznanja, lako postaju predmet demagokog oblikovanja. Praktino ishodite ovoga je da se trae (i nalaze) krivci za sopstvene frustracije van prostora sopstvene grupe (najee se radi o etnikim i religijskim grupama). U takvoj situaciji je lako uperiti prstom u proizvoljno izabran deo (ili ak itavu) susedne etnike ili religijske grupe, pogotovo ako se radi o onima koji imaju bolji standard (Hitlerovo prokazivanje Jevreja tridesetih godina XX veka npr.), odnosno na onaj deo koji ivi na (prividno) razvijenijem podruju9 ili, jo lake, ako izmeu susednih etnikih i religijskih grupa postoji tradicionalno rivalstvo. Lai, manipulacije i poluistine su provereni instrument u izazivanju sukoba. Ideolozi (burnih vremena) se uglavnom i slue takvim instrumentima tako da nije postojalo razloga da ideolozi deavanja na naem prostoru reaguju drugaije.

Nije potrebno posebno dokazivati da se u burnim vremenima lako gubi socijalni identitet (dovoljno ilustrativan primer je ekonomsko propadanje srednje klase ili marginalizacija radnitva i njihovo prevoenje u sivi sektor). Gubitak socijalnog identiteta (kao, esto vodeeg identiteta pojedinca i grupa) pokree prirodnu tenju ka traenju nove identifikacione matrice. Naravno, treba naglasiti da u kriznim vremenima sloboda linog izbora u pronalaenju i prihvatanju novih identifikacionih matrica za sobom povlai veliki rizik. Vreme kriza esto zahteva drutvenu homogenizaciju te lini izbor mora biti ukalupljen u globalna kretanja. Umesto linog izbora, koji moe produkovati niz neeljenih posledica, pojedincima se nudi unapred kreiran (heteronoman) kolektivni identitet udenut u ideoloku potrebu datog trenutka.

9 Na naem prostoru je ova teza bila izuzetno eksploatisana upravo zbog neravnomernog razvoja bive Jugoslavije. Nekadanje republike elite i reimski intelektualci su optuivali jedni druge da se neke druge republike ekonomski razvijaju a njihove elite bogati na raun ostalih republika. Naravno, prebrojavanje nije nikom dalo za pravo ali su zato te teze, kao nebrojeno puta javno izgovorene, prihvatane u javnosti, bez kritikog preispitivanja, kao istinite. Umesto da se ovakve teze analiziraju u kontekstu komandno-planske privrede i raspodele drutvene i politike moi, one su prenesene u ravan meunacionalnih odnosa i time davale dodatni impuls generisanju meunacionalne netrpeljivosti. O ovome detaljnije u: Ljubomir Madar: Ko koga eksploatie?, u Neboja Popov (ur) Srpska strana rata, Republika, Beograd, 1996.


17

U dananje vreme, i pored svih modernizacijskih i globalizacijskih trendova, nacionalni identitet vai za najobuhvatniji i najsloeniji oblik kolektivnog identiteta i jedna od glavnih funkcija mu je da prua kako emocionalni sadraj tako i kulturni okvir za politiko delovanje pojedinaca. Nita manji znaaj nema i za stvaranje moderne drave (ije bi kljune institucije nacionalnog sadraja bile stajaa vojska, birokratski aparat, univerzitet) i moderne privrede zasnovane na industrijskom nainu proizvodnje10. Dodue ne treba zanemariti ni njegovu ulogu generatora meunacionalnih sukoba (ratova) koji se vode za osvajanje ivotnog prostora ali i za preraspodelu meunarodnog uticaja kao ni ulogu u definisanju kolektivnog iskustva zajednice (istorijsko pamenje, mitovi, simboli). Sve ovo posebno dolazi do izraaja u uslovima ekonomske i politike nestabilnosti kada na scenu stupaju dezintegracioni procesi koji prirodno vode ka cepanju drutva po najrazliitijim, prirodnim i neprirodnim, granicama. Tada je nuno racionalizovati krizu a racionalizacija je najlake izvodiva kada se mogu identifikovati lako prihvatljivi krivci za aktuelne drutvene probleme. Za krivca je najjednostavnije proglasiti pripadnika grupe prema kojoj postoji bilo kakav oblik istorijskog rivalstva a to su najee druge etnike ili verske grupe. U nedostatku takvih njihov supstitut moe biti bilo koja manjinska grupa (u modernom dobu je izbor zaista irok).

Istraivanja nacionalne vezanosti sprovedena u jugoslovenskom drutvu od polovine ezdesetih do kraja osamdesetih kazuju da je u kasnijem periodu dolo do objektivnog pogoravanja meunacionalnih odnosa. S druge strane neka istraivanja obavljena uoi i u vreme kulminacije drutvene krize kazuju da prilian broj graana smatra da je nacionalna pripadnost isuvie uzak okvir za identifikaciju11 to, samo po sebi ve dovoljno govori o fragmentaciji drutva ali, unutar nje, i o fragmentaciji kolektivnog identiteta.

10 Vladimir N. Cvetkovi: Nacionalni identitet i (re)konstrukcija institucija u Srbiji (ideologije, obrazovanje, mediji) , Filozofija i drutvo, 19-20/2001-02. str. 51-75. 11 Ljiljana Baevi: Nacionalna svest omladine u Sreko Mihailovi (ur) Deca krize, IDN, Beograd, 1990. str. 149-153.


18

U istraivanju obavljenom samo par godina ranije (na omladini) ustanovljeno je da 55.7% ispitanih izraava slabu (do potpunog odsustva) nacionalnu vezanost, dok snanu do ekstremnu nacionalnu vezanost izraava 2.4% mladih. Teritorijalno, ona je bila najvea na Kosovu i kod pripadnika albanske nacionalnosti (srednju, snanu i ekstremnu vezanost izraavalo je 78.6% mladih Albanaca). Najnii stupanj nacionalne vezanosti je registrovan u Bosni i Hercegovini (u sva tri stepena 35.4%, od toga snanu vezanost izraava 0.7% a ekstremnu 0.0%). U tom kontekstu etnocentrizam kod Srba i Crnogoraca je pokazivao prvenstveno tragove tradicionalizma i patrijarhalne solidarnosti dok su kod Srba bili vidljivi i tragovi nacionalne zatvorenosti. Hrvati su pokazivali, moda neoekivano, nizak stepen nacionalne zatvorenosti i usmerenosti ka naciji kao vrednosti. Takoe je vidljivo da je meu onima koji su se nacionalno deklarisali postojala jaka jugoslovenska nacionalna preferencija (kod 42.1% Srba, 25.5% Hrvata, ali samo kod 2.7% Albanaca, kod ostalih manjinskih naroda zbirno 39.9% itd)12.

Narastanje nacionalizma kao dominirajueg oblika drutvene svesti, koje je usledilo uoi i posle raspada bive Jugoslavije teko da se moe smatrati iskljuivo za kulturno naslee determinisano nacionalno meovitim sastavom stanovnitva, odnosno da je re o jednoj autohtonoj pojavi. Pre bi se moglo tvrditi da je nacionalistika svest produkt konkretnih drutveno-istorijskih deavanja. Nekoliko ranijih istraivanja, u tom kontekstu, nalaze da jedan od uzroka koji dovode do meunacionalnih konflikata treba traiti u postupcima politikih rukovodilaca koji favorizuju nacionalno pitanje i daju mu preterani publicitet13. To samo potvruje pretpostavku da je elita14

12 Sergej Flere: Odnos mladih prema etnosu u Poloaj, svest, i ponaanje mlade generacije Jugoslovena: preliminarna analiza rezultata istraivanja, Centar za istraivaku, dokumentacionu i izdavaku delatnost predsednitva konferencije SSOJ, Beograd i IDIS, Zagreb, 1986. str 131-149. 13 Dragomir Panti: Jugoslovensko javno mnenje o nekim aspektima meunacionalnih odnosa, IDN, Beograd, 1967. i Anelka Mili: Miljenje graana o uzrocima tekoa u meunacionalnim odnosima i njihovo shvatanje jugoslovenstva, IDN, Beograd, 1972. Slobodan Miladinovi: Doprinos vladajuih elita raspadu Jugoslavije, Sociologija 2/2000.


19

jedan od najznaajnijih subjektivnih inilaca koji su omoguili da ojaa oseanje nacionalne vezanosti i nacionalne introvertnosti do take koja je registrovana u istraivanjima s poetka i sredinom devedesetih.

Danas, deceniju i po po raspadu Jugoslavije i itavu deceniju po okonanju ratova drutvo Srbije je jo uvek pod udarom razliitih kriza (ekonomske, politike, kulturno-ideoloke i dr.). Opta drutvena kriza, izmeu ostalog, jo uvek generie krizu identiteta. Ovo je, u prvom redu, posledica globalne sistemske krize koja je produkovala ekonomsku krizu. S druge strane ekonomska kriza zaotrava sistemsku krizu ime se ulazi u zaarani krug kriznog razvoja. Da bi se iz njega izalo potrebno je uloiti mnogo napora da bi se sistematski reformisao globalni drutveni sistem. Naravno, postavlja se pitanje da li je potrebno oiveti privredu da bi se demokratizovao politiki sistem ili treba demokratizovati politiki sistem da bi privreda mogla da zaivi. Ovo pitanje je neodvojivo od pitanja znaaja i uloge kolektivne svesti u preoblikovanju politikog i privrednog podsistema drutva. Naravno, ovde se radi o problemima i procesima koje nije mogue poreati hijerarhijski i tako ih reavati. Na njihovom razreavanju mora se raditi simultano.

No, to je najgore, drutvo Srbije i dalje ostaje parcijalizovano, fragmentisano, dezintegrisano i zatvoreno. Vei broj etnikih i religijskih zajednica ostaje zatvoren u svoje unutranje okvire. Klase i slojevi ostaju unutranje heterogeni i meusobno izolovani. Unutranje drutvene protivrenosti jo uvek potresaju 14 Z. Golubovi, na osnovu analiza struktura moi i vlasnike transformacije u jugoslovenskom drutvu, koja je prethodila meuetnikom ratu, zakljuuje da je meunacionalni rat podstican sistematski odozgo s ciljem da se zadri steena mo koja se od 1970-tih sve vie premetala i koncentrisala u rukama nacionalnih elita (Zagorka Golubovi: Stavovi prema nacionalnim problemima u Z. Golubovi, B. Kuzmanovi i M. Vasovi: Drutveni karakter i drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Vinji, Beograd, 1995. str. 225). Ovakvo gledite podravaju i Bora Kuzmanovi (B. Kuzmanovi: Social Distanc Towards Individual Nations, M. Lazi: Society in Crisis, Belgrade 1995) i Silvano Boli (S. Boli: Tegobe prelaza u preduzetniko drutvo, ICI FF, Beograd, 1994. str. 48.). Takoe i V. Katunari tvrdi da nacionalistika ideologija dolazi odozgo iz redova elita koje se bore za vlast ili uvrenje postojee vlasti (V. Katunari: Uoi novih etnopolitikih raskola: Hrvatska i Bosna i Hercegovina, Sociologija 3/1991. str. 379.).


20

drutvo nesmanjenom estinom. Nacionalistike provokacije (verbalni i fiziki napadi na nacionalnoj osnovi, pojavljivanje grafita nacional-ovinistikog sadraja, povremene neodmerene izjave politiara itd.) podseaju na sukobe iz blie prolosti. Politika i privredna stabilizacija i meunacionalno (i nacionalno) pomirenje jo uvek nisu na vidiku.

Danas, kada su u toku globalni integracioni procesi, vie nije sporno, da korpusu ljudskih sloboda (pored politikih i ekonomskih sloboda), treba dodati i kulturne slobode koje su nuan uslov razvoja a pre svega uspostavljanja i odravanja politike stabilnosti i funkcionalne demokratije ali i zdrave privrede. Ovde posebno mesto ima priznavanje prava i sloboda manjinskih grupa da nesmetano manifestuju svoju manjinsku pripadnost. Diskriminacija etnikih i verskih manjina otvara put njihovom politikom angaovanju koje e pre biti destruktivnog nego konstruktivnog karaktera. Na prostoru Srbije je sudar razliitih politika identiteta ve doveo do meuetnike fragmentacije drutva to je rezultiralo irenjem nacionalne mrnje i ugroavanjem politike stabilnosti, mira i razvoja. Evidentno je da se na naem prostoru, ve dugi niz godina, mnogi povezuju i organizuju po etnikoj, verskoj, rasnoj ili kulturnoj osnovi te da e to jo dugo ostati dominantna tendencija. Razloge ovome treba traiti u velikom broju faktora meu kojima posebno treba istai prodor demokratije (koja upravo diskriminisanim grupama otvara prostor za borbu protiv diskriminacije a ona je u ovoj fazi razvoja najrealnije ostvariva putem unutranje konsolidacije), napredak globalizacije i komunikacija i ubrzani tempo meunarodnih migracija, to otvara mogunost razvijanja socijalnog kapitala manjinskih grupa kroz stvaranje novih saveznitava i povezivanje u mree podrke; ime se irom sveta stvaraju socijalne i politike mree koje podravaju zahteve manjina za kulturnim slobodama.

Pluralizam je jedan od vodeih trendova savremenog sveta. On naprosto zahteva toleranciju i razumevanje te s toga kulturne slobode treba prihvatiti kao osnovno ljudsko pravo bez kog nema razvoja sve raznolikijeg ljudskog drutva sadanjice i sutranjice. Fragmentaciju drutva Srbije treba razumevati upravo iz ugla kulturnih raznolikosti koje su posledica etniki i religijski izmeanog stanovnitva mada tu ne treba zanemariti i potkulture proizile iz razliitog socijalnog stanja pojedinih segmenata drutva. Iz


21

fragmentacije kao evidentan problem, sledi i problem sa kulturnim, istorijskim i obrazovnim identitetom velikog dela nae populacije. Identitet nije jedinstven, ve raslojen i mnogostran, i zavisi od mnogo inilaca. Zbog toga je, u dananje vreme, teko utvrditi hijerarhiju identiteta. Ovo je, izmeu ostalog, posledica politike i privredne krize ali i erozije moralnih vrednosti koja je usledila kada je kriza uzela maha. Nije sporno da pojedinci mogu imati i imaju viestruke, komplementarne identitete - etniku pripadnost, jezik, veru i rasu, kao i dravljanstvo, socijalno-klasnu pripadnost, profesiju dostignuti nivo i smer obrazovanja i mnoge druge. Identitet nije ogranien skup. Naprotiv.

S obzirom da se drutvo Srbije odlikuje postojanjem veeg broja prostorno koncentrisanih etnikih i jezikih grupa to bi kao jedno od moguih reenja za ouvanje etnikih osobenosti svih etnikih grupa uz istovremeno ouvanje stabilnosti zajednike drave (u kojoj ivi i jedan veinski narod prema kome se definie nacionalni status zajednike drave, slubeni jezik i niz drugih osobenosti) mogla biti asimetrina regionalizacija. U ovakvom modelu razliite etnike zajednice, koncentrisane u pojedinim regijama, bi imale razliite vrste autonomije. Drava moe uvaiti neke posebne karakteristike u svojim politikim, administrativnim i privrednim strukturama i to ne samo manjinskim etnikim grupama ve i matinoj naciji koja moe na pojedinim delovima teritorije pokazivati razliite kulturne i razvojne specifinosti15. Takve posebne mere omoguavaju teritorijalno koncentrisanim grupama da sauvaju svoj identitet pod okriljem neke dravne vlasti, ime se umanjuje opasnost od izbijanja etnikog nasilja ili uspostavljanja zahteva za otcepljenjem.

U drutvu poput onog u Srbiji to nije jednostavno izvesti. Inercija socijalno-politikih deavanja druge polovine osamdesetih i tokom devedesetih je veoma jaka te ne postoji dovoljno dobre volje za suivot uz jednaka prava za razliite manjinske grupe. Naravno, 15 Skoro svaka velika demokratska drava u kojoj postoji etnika ili jezika raznolikost, u praksi ima neki oblik asimetrinog regionalizma/federalizma - istaknuti primeri su Belgija, vajcarska i panija. Uspeh federalnog ureenja zavisi od toga da li je paljivo osmiljen i da li postoji politika volja da se poboljava sistem demokratskog funkcionisanja. Ono to je bitno je da takvi aranmani uvaavaju postojanje razliitosti i istovremeno jaaju lojalnost prema dravi.


22

ova je inercija jaa na prostorima koji su fiziki blii mestima ratnih sukoba i na prostorima na kojima se u meuvremenu naselilo dosta ljudi sa ratnih podruja. S druge strane, znatno manju inerciju imamo na prostorima koji su se nali van domaaja sukoba i gde ljudi, uglavnom, tragine dogaaje s prve polovine devedesetih nisu oseali na sopstvenoj koi. Ovo potvruju nalazi istraivanja J. ivkovia u jugoistonoj Srbiji, po kojima je ak tri etvrtine graana saglasno da pripadnicima manjina treba omoguiti da stvaraju organizacije i udruenja za ouvanje i razvijanje njihove kulture, da izdaju knjige i druge publikacije na svom jeziku. Dve treine ispitanih je saglasno da manjinama treba omoguiti da imaju svoje politike partije i da se obrazuju na maternjem jeziku. Neto je manja saglasnost (izmeu 50 i 60%) s tim da im treba omoguiti da imaju svoje predstavnike u lokalnim organima vlasti, zatim u narodnoj skuptini (bez obzira na izborne rezultate), te da imaju pravo na slubenu upotrebu svog jezika podrazumevajui tu i isticanje natpisa na javnim mestima u naseljima u kojima ive. S druge strane je veoma indikativan podatak da je tek neto malo vie od jedne etvrtine ispitanih saglasno s tim da manjine treba da imaju pravo na teritorijalnu autonomiju16.

Ovi podaci, na prvi pogled, ulivaju optimizam u mogunosti razreavanja mnogih aktuelnih drutvenih problema ali ih, ipak, treba uzeti sa rezervom s obzirom da je uzorkom obuhvaeno 43.4% pripadnika veinske (na nivou Srbije) nacije te s obzirom da odgovori nisu raslojeni prema nacionalnom opredeljivanju ispitanika.

Da je u Srbiji regionalizacija koja bi uvaila manjinsku specifinost, u najboljem sluaju, problematina ukazuju neki drugi nalazi istog autora, dobijeni u okviru istog istraivanja po kojima samo etvrtina ispitanih (28.4%) smatra da je za ostvarivanje kolektivnih prava manjina potrebno da se oblast u kojoj ive organizuje kao region dok se 70.7% ispitanika s tim ne slae. Ako ovo dovedemo u vezu s pretpostavkom da ispitana sredina postane region, postavlja se pitanje kako bi to manjine iskoristile. ak 26.1% ispitanika vidi kao ishodite samo to da bi se manjine, vremenom, izdvojile iz sastava drave (dok polovina nema stav o tome a tek

16 Jovan ivkovi: Manjine i regionalizam, Drutvo dobre akcije, Ni, 2005. str. 35-42.


23

poslednja etvrtina vidi u tome mogunost da manjine na taj nain potvrde svoju samostalnost, etniki i kulturni identitet). Kada se svi ovi podaci meusobno poveu postaje jasno da za asimetrinu regionalizaciju u korist manjina ne postoji dovoljno jaka javna podrka17. Moe se pretpostaviti da bi pripadnici manjina preteno bili za dok bi pripadnici matine, srpske, nacije preteno bili protiv takve varijante.

Na realnost ove primedbe upuuju i nalazi Ljubie Mitrovia dobijeni u okviru projekta Kulturni i etniki odnosi na Balkanu (2003) po kojima ukupno 25.8% ispitanika smatra da su nacionalne manjine smetnja saradnji meu balkanskim narodima dok 70.7% njih smatra da su one most za bliu saradnju. Gledano po nacionalnoj pripadnosti 40.1% Srba prihvata prvi stav (smetnja) dok 41.4% njih prihvata drugi stav (most) Kod pripadnika manjina slika je znaajno drugaija. 15.7% njih prihvata prvi stav (smetnja) a 84.3% prihvata drugi stav (most).18

Prikazani podaci navode na pomisao da u Srbiji postoji vidna podela na relaciji veina manjina te da izmeu ove dve kategorije ve due vreme postoji dubok jaz koji oteava povezivanje Srbije, prvo, sa svojim susedima a zatim i sa ostatkom sveta s jedne strane i s druge strane koji oteava unutranju integraciju manjina u drutvo Srbije. Radi se o ozbiljnom problemu koji u dananje vreme predstavlja potencijalnu prepreku ukupnom drutvenom razvoju a posebno unutranjoj politikoj i privrednoj stabilizaciji. Naravno, jaz se ne stvara samo na relaciji veina manjina ve i unutar same veine (ali i manjine). Etnika fragmentacija, posmatrano iz ovog ugla, se pojavljuje, izmeu ostalog, i kao faktor koji podstie politiku fragmentaciju i to ne samo putem podvajanja veine i manjine ve i putem stvaranja (nepomirljivih) linija razdvajanja unutar same veine koje su, ne retko, obeleena diskvalifikatorskom, 17 Jovan ivkovi, Olivera Markovi: Apstraktni pristup regionalizaciji manjinskih zajednica jugoistone Srbije, u Kvalitet meuetnikih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogunost saradnje i integracije na Balkanu, Filozofski fakultet, Ni, 2004. str. 66-67. 18 Ljubia Mitrovi: Regionalni identitet i odnos aktera prema procesima globalizacije, regionalizacije i evrointegracije Balkana, Kvalitet meuetnikih odnosa, svest o regionalnom identitetu i mogunost saradnje i integracije na Balkanu, Filozofski fakultet, Ni 2003. str. 26.


24

vrednosno obojenom, retorikom koja pripadnike veine (ali i manjina) deli na patriote i izdajnike. Praktino, kroz gore prikazane podatke se reflektuje nedostatak tolerancije i razumevanja razliitih entiteta za potrebu suivota na istom prostoru uz potovanje kulturnih raznolikosti i specifinosti. Drugim reima, u okviru veinskog srpskog naroda postoji vrsto jezgro onih koji u prvi plan stavljaju nacionalni identitet i smatraju da drutvo (i drava) moraju biti obeleeni strogo nacionalnim elementima na raun individualnih obeleja. Radi se, u sutini, o odbrambenom stavu koji, makar koliko bio pokrenut iz patriotskih pobuda, u krajnjoj liniji ima suprotan efekat uz obavezno zatvaranje manjina za saradnju sa veinom i odbijanje prihvatanja dravnog identiteta19. Odravanje ovakvog stanja, nesumnjivo, vremenom vodi u zaarani krug nerazumevanja, netolerancije i sukoba sa nepredvidivim posledicama. Najnovije istorijsko iskustvo bi trebalo da nam bude pouka pri kreiranju svake budue politike identiteta.

Na poetku XXI veka nije sporno da svi ljudi treba da imaju pravo na ouvanje svog etnikog, jezikog i verskog identiteta. Usvajanje politike kojom e se takve razlike priznavati i tititi je jedini odriv pristup za razvoj drutava u kojima su evidentne etnike, religijske i kulturne razlike. Ekonomska globalizacija na svetskom nivou i ekonomski prosperitet na lokalnom nivou ne mogu dati rezultate ako se ne potuju i ne tite kulturne specifinosti pojedinanih subjekata socijalnog ivota. S toga je nuno uloiti maksimalne napore da bi se minimizirao, pa i prevaziao, svaki

19 Ne postoji neizbena potreba da se bira izmeu dravnog jedinstva i priznavanja kulturnih razlika iako danas mnogi raspaljuju mit o nesaglasnosti etnikog identiteta i dravne pripadnosti te da iz toga ne sledi uspostavljanje kompromisa izmeu priznavanja pluralizma i uspostavljanja stabilnog stanja u dravi. Zagovornici ovakvih ideja su skloni da veruju da postoji prirodna tenja razliitih etnikih grupa da se nalaze u meusobnom sukobu ime se potovanje razliitosti i odravanje mira nalazi u relaciji ili ili, ime se previa mogunost da ostvarivanje kulturnih sloboda znai i veu mogunost linog izbora koja ne bi trebalo da bude ograniena na tradicionalno shvatanje odnosa razliitih (etnikih, religijskih ili kulturnih) grupa. Iskustvo nekih nacionalno meovitih sredina reito govori o tome da kulturna raznolikost ne mora biti prepreka razvoju. Pre bi se mogla prihvatiti ideja da nedostatak razumevanja, tolerancije i dijaloga razliitih strana usporava razvoj a to se uglavnom deava kada ne postoji konsenzus oko pravaca ekonomskog razvoja, bez obzira da li se radi o nacionalno, religijski i kulturno meovitoj sredini ili ne.


25

pokuaj (ksenofobinog) otpora kulturnoj razliitosti. Nije potrebno posebno dokazivati stav da je politika stabilnost prvi uslov odravanja dostignutog nivoa ekonomskog razvoja i njegovog daljeg jaanja. Politiki nestabilna drutva imaju dodatne trokove za ouvanje opte bezbednosti (dodatno finansiranje vojske i policije i niz drugih trokova). Ti dodatni trokovi se vre na raun ekonomskog investiranja iz ega sledi da, umesto dodatnog investiranja u proirenu reprodukciju, politiki nestabilna drutva investiraju u odravanje sistema ime tope osnovnu ekonomsku suspstancu. Posledica ovoga je dugoroni trend opadanja ivotnog standarda i osiromaivanja stanovnitva. Siromatvo je danas, na alost, globalni svetski fenomen naroito prisutan u fragmentisanim sredinama prostorima sa ivim etnikim religijskim, socijalnim i drugim sukobima. S toga se sve razvojno orijentisane politike snage, radi uspene borbe protiv siromatva, moraju prihvatiti zadatka da se izgrade otvorena i kulturno raznovrsna drutva. Jedan od najvanijih uslova da se to postigne je ekonomska stabilizacija praena privrednim razvojem.

Savremeno drutvo vie nije vezano za ogranienu identifikacionu matricu. Naprotiv, danas se oblikuju novi mehanizmi linog i kolektivnog identiteta. Nacija je jedan od istorijski moguih okvira oblikovanja kolektivnog identiteta jednog dela drutva u odreenom periodu njegovog razvoja, Danas se drutvena struktura i socijalni identitet pojavljuju kao meuzavisne kategorije tako da, danas, ljudi imaju mnogo vee mogunosti meusobnog povezivanja nego to je to ranije bio sluaj. U skladu s tim, savremeni ovek nije upuen iskljuivo na lokalne askriptivno date okvire identifikacije. Kroz identitet oveka savremenog doba se reflektuju drutvene promene koje su proizvod globalnih drutvenih povezivanja a posebno ekonomskih. Identitet pojedinaca i drutvenih grupa prestaje biti obeleen iskljuivo zateenim i nasleenim stanjem stvari ve postaje produkt bavljenja savremenog oveka samim sobom i svetom koji ga okruuje a pre svega sopstvenom proizvodnom praksom. Sada vanu ulogu u oblikovanju identiteta ima bavljenje ljudi sopstvenom ivotnom situacijom, razmiljanje o konvencionalnim pravilima ponaanja i linim izborima. Ovo otvara prostor za razlikovanje virtualnog (ono to neko treba da bude) i aktualnog socijalnog identiteta (ono to neko jeste). Razdvajanje virtuelnog i


26

stvarnog je mogue na bazi injenice da su svi, na ovaj ili onaj nain, socijalno etiketirani askriptivnim obelejima koja odaju socijalnu pripadnost. Problem se ublaava, pa moda ak i eliminie ukoliko ih je mogue prikriti. Meutim ukoliko to nije mogue pojedinci tee da budu virtuelno u granicama prihvaenog standarda. Askriptivno obeleje se pojavljuje kao mera raskoraka izmeu virtualnog i stvarnog, izmeu onoga to jeste i to treba da bude20. Ukoliko ovek ne uspeva da realizuje sebe u dimaninom socijalnom kontekstu onda mu ne preostaje nita drugo do da se povede za askriptivnim obelejima ime sebi obezbeuje konformistiko utapanje u masu ali i potencijalnu konfrontaciju sa onima koji pripadaju nekom drugom askriptivnom krugu nepodudarnom sa njegovim.

Trendovi savremenog doba, nesumnjivo, otvaraju prostor linom izboru u prihvatanju ili kreiranju sopstvenog (individualnog ili kolektivnog) identiteta. Identitet savremenog oveka postaje predmet linog napora na definisanju sopstvenog Ja u uslovima viestrukog izbora i viestrukih ansi koje nam nudi drutvena realnost. Drugim reima, identitet savremenog oveka postaje heterogen i usmeren na najznaajniji aspekt njegovog ukupnog drutvenog statusa i vezan, pre svega za njegovo lino i drutveno postignue, za razliku od tradicionalnog homogenog identiteta koji je unapred dat, ne retko istorijski duboko ukorenjen i, gotovo po pravilu, obavezujui za sve lanove drutvene zajednice.

Ljudi se opredeljuju izmeu linog i grupnog identiteta mada se, ne retko, deava da se grupni identitet prihvati kao lini. Praktino, pojedinac ili grupa su ono to smatraju da jesu (lini izbor), sem ukoliko nisu naterani da prihvate spolja nametnuti identitet, to nije redak sluaj, pogotovu kad se radi o nasilnom ili konformistikom prihvatanju tueg identiteta kao svog, (prvi sluaj je tipian za razna pokrtavanja ili nametanja etnike pripadnosti dok je drugi sluaj na naem prostoru esto vien kod Roma21, koji ne retko, javno prihvataju spoljni identitet veinske grupe da bi 20 Inga Tomi-Koludrovi; Sanja Kneevi: Konstrukcija identiteta u mikro-makro kontekstu, Acta Iader, 1/2004, str. 109-126, navedeno prema: Jenkins, R.: Social Identity, London, New York, 1976. str. 73. 21 O poloaju Roma vidi u Slobodan Miladinovi: Etnika i socijalna distanca prema Romima, Socioloki pregled 3/2008.


27

preiveli u njoj, dok intimno zadravaju svoj unutranji romski identitet).

Meutim, moemo govoriti i o identitetu kao askriptivnoj kategoriji. Dakle, mi smo onakvi kakvim nas drugi odreuju. Tada drugi postavljaju granicu i uvode u razmatranje razliku izmeu sebe i nas. No, o relativnosti askriptivnog vienja (tueg) identiteta nema potrebe posebno raspravljati. Rei Ljubie Rajia su dovoljno ilustrativne za shvatanje iluzornosti bilo kakve identifikacione askripcije: za stanovnike Vraara, ja sam Starograanin, za Nilije Beograanin, za Vojvoane Srbijanac, za Makedonce Srbin, za veinu nekadanjih stranaca sam bio samo Jugosloven, za Skandinavce sam Balkanac ili Junoevropljanin, za Azijce Evropljanin, za crnce belac, za budiste hrianin, za birokrate iz EU stanovnik zapadnog Balkana ili jugoistone Evrope, i tako unedogled. I ne samo da lako mogu da skliznem iz jedne kategorije u drugu, ve svaka optija kategorija, uvruje u sebe sve vei broj uih kategorija, jer, recimo, jedan Vraarac, sem to je stanovnik beogradske optine Vraar, moe biti i bilo ta drugo22. Ovo stanje komplikuje injenica da svaki pojedinac u razvijenom drutvu sa razuenim sistemom statusa i uloga moe imati i niz podidentiteta formiranih oko niza askriptivnih ili steenih karakteristika (starost, pol, rasa, klasa, zanimanje, obrazovanje, politiko opredeljenje, nain ivota, lokalna, potkulturna ili neka druga pripadnost. Svaki od moguih podidentiteta moe, u sprezi sa nekim od ostalih identiteta, davati, kao svoju rezultantu, neogranieno velik broj elemenata koji mogu formirati najrazliitije identifikacione matrice. Praktino se otvara mogunost preuzimanja razliitih identiteta u relativno kratkom vremenskom roku, to sve moe biti diktirano razliitim potrebama zavisno od ivotnih situacija u kojima se moemo svakodnevno nalaziti. Od trenutka do trenutka razliiti podidentiteti mogu imati vei ili manji znaaj te je mogua da u odreenim uslovima nai marginalni identiteti budu jai i znaajniji od onih

22 Ljubia Raji: Preduslovi rasprave o identitetu, u Identitet kao osnova tranzicije, Evropski pokret u Srbiji, Fridrih Ebert tiftung, Beograd, 2004. str. 14.


28

identiteta koje uobiajeno moemo smatrati kljunim u naim ivotima (npr, nacionalnog identiteta)23.

Postavlja se pitanje da li je u savremenoj Srbiji mogua individualizacija identiteta. Srbija je socijalni prostor sa jakim tradicionalnim nasleem koje, ne retko, predstavlja prepreku neprestanom preispitivanju i redefinisanju individualnog identiteta i postavlja otre barijere izmeu pripadnika razliitih etnikih, religijskih i, uopte kulturnih, celina. Tradicionalno naslee, unutar kog su vidno prisutni patrijarhalni tradicionalizam, autoritarnost i kolektivizam kao dominantne vrednosne orijentacije, postavljajui takve granice potpomae odravanje etnike, religijske i kulturne fragmentacije drutva. Ove vrste podvajanja ometaju politiku stabilizaciju drutva otvarajui prostor za delovanje ekstremistiki orijentisanih politikih stranaka, i neposredno odravaju, na neodreeno dug rok, politiku fragmentaciju drutva koja se prepoznaje kroz postojanje i delovanje nekoliko politikih blokova unutar kojih razliite stranke preraspodeljuju, od izbora do izbora, svoje birae odravajui ve due vreme uspostavljenu ravnoteu (razmeru) blokova. Politika fragmentacija, kao posledica kulturno-istorijske fragmentacije, se javlja, izmeu ostalog, i u funkciji generatora ekonomske fragmentacije, koja se iskazuje kroz lokalno zatvaranje privrede njenu lokalnu autarkinost. Sve ovo je u neposrednoj vezi sa socijalnom fragmentacijom drutva.

23 I ovde moemo citirati rei Ljubie Rajia koji kae da ak i kada jedan lekar i jedan seljak, kao, na primer, lanovi SRS (Srpske radikalne stranke), dele isti nacionalni i politiki identitet, oni e se ponaati razliito u skladu sa svojim objektivnim profesionalnim interesima i obojica e se u nekoj kriznoj situaciji pre okrenuti svojoj profesionalnoj grupi zbog profesionalnog interesa, nego jedan drugome po liniji politikog interesa (mada e i tada traiti sebi politiki najsrodnije). Savren primer tog prekoraenja identiteta vidimo u poslovanju kriminalnih grupa koje ne pate od etnike sentimentalnosti. (Ljubia Raji: Isto, str. 14.)

VLADAJUE ELITE, NACIONALIZAM I RASPAD JUGOSLAVIJE

Elite i raspad

Stanovnitvu bive Jugoslavije je krajem osamdesetih ponuena, kao ideoloki najpoeljnija, nacional-ovinistika matrica. Povrnom posmatrau se moglo initi da se radi o samoniklom nacionalistikom obrascu. Meutim, sistematiniji uvid u deavanja daje argumente da se radi i o politiki generisanom ideolokom obrascu1.

Nekoliko godina pre raspada Jugoslavije mogle su se javno uti teze da republiko-pokrajinske elite imaju udela u nacionalizmu, te da one nacionalistikom politikom ele zadobiti podrku, odnosno monopol u tumaenju nacionalnih interesa2. injenica je da lokalni nacionalizmi u Jugoslaviji ne bi imali takav uticaj i ne bi bili neprekidno u usponu da svoje uporite nisu imali u zvaninim politikim strukturama, u nacionalno podvojenim i postrojenim drutveno-politikim organizacijama, pa i samom Savezu komunista koji se kroz federalizaciju ve bio pretvorio u vienacionalnu partiju osamostaljenih i suverenih republiko-pokrajinskih organizacija.

Raspad SFRJ finaliziran je meunacionalnim ratom. Brojne politike grupacije koje su nastojale da na ovaj ili onaj nain sprovedu neminovnost sukoba i raspada su to najee argumentovale nacionalnom neravnopravnou, naravno, sopstvenu naciju uzimajui kao podreenu i eksploatisanu u dotadanjoj Jugoslaviji. Meutim, u bivoj je Jugoslaviji, iz ideolokih razloga strogo voeno rauna o nacionalnom pitanju, tako da je injen niz mera na uspostavljanju meunacionalne ravnopravnosti (ravnotee). Reim je uinio mnogo da bi se uspostavila ravnomerna raspodela vanijih drutvenih poloaja meu najbrojnijim etnikim grupama, 1 Slobodan Miladinovi: Doprinos vladajuih elita raspadu Jugoslavije, Sociologija, 2/2000. 2 Zagorka Golubovi: Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog drutva, Filip Vinji, Beograd, 1988. str. 355.


30

ali s druge je strane malo uinjeno na razbijanju raznih predrasuda (tipa etnikih stereotipija i dr.) i kulturne tradicije kao i na kontrolisanju napetosti i sukoba u pravcu izgraivanja jedinstvene jugoslovenske kulturne specifinosti. Dakle, i pored svih nastojanja, nacija je bila i ostala jedan od bitnih inilaca identifikacije pojedinca sa kolektivom.

Krize obino prati i rigidna svest veine stanovnitva3. Na jugoslovenskom prostoru autoritarnost kao znaajno prisutna psiholoka osobina i patrijarhalni tradicionalizam i autoritarizam kao dominantne drutvene vrednosti su nuno vodili u nacionalizam4. Narastanjem sistemske krize postaju sve otvorenije, do tad prikrivane, tenje ka unutranjem uvrivanju (ili proirivanju) kulturnih, privrednih, politikih i vojnih granica sopstvene nacije u odnosu na druge. Rezultat toga je da su se sukobi u Jugoslaviji odvijali ne oko politiko-teritorijalnih ve oko etnikih granica. Zaotravanje sukoba imalo je za svoju posledicu stvaranje niza politikih organizacija (Srpska narodna obnova, Hrvatska demokratska zajednica, Srpska demokratska stranka, Stranka demokratske akcije, Srpska radikalna stranka i dr.) koje su otvoreno favorizovale nacionalno zatvaranje i konfrontaciju sa ostalim nacijama5. Lideri tih organizacija i pokreta su se prvenstveno obraali onim pojedincima kod kojih je bio naglaen autoritarni sindrom. Racionalizacija njihovog delovanja bila je okrenuta ka

3 Zagorka Golubovi, Bora Kuzmanovi, Mirjana Vasovi: Drutveni karakter i drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju i Filip Vinji, Beograd, 1995. Slobodan Miladinovi: Autoritarni kontekst eskalacije jugoslovenske krize devedesetih, Nova Srpska politika misao 1-4/2006. 4 Ovo potvruju mnoga istraivanja: M. Lazi: Sistem i slom, Filip Vinji, Beograd, 1994. Z. Golubovi, B. Kuzmanovi, M. Vasovi: Drutveni karakter i drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Vinji, Beograd 1995. S. Mihailovi: Deca krize, IDN, Beograd, 1990; Slobodan Miladinovi: Socijalna reprodukcija i drutvena svest vladajuih elita pred raspad SFRJ, Filozofski fakultet, Beograd, 1998. 5 O novoformiranim strankama i njihovim programima opirno je pisano u: Jadranko Sinkovi: Hrvatske pozicije, Vijesnik, Zagreb, 1990; D. uri, B. Munjin, S. panovi: Stranke u Hrvatskoj, Radnike novine, Zagreb, 1990. Vukain Pavlovi (ur) Nove stranke Srbije, Institut za politike studije, Beograd, 1990.; Duan Radulovi:, Neboja Spai: U potrazi za demokratijom, Dosije, Beograd, 1991; Demokratija ili graanski rat, Beseda, Beograd, 1990.


31

viim i svetim idejama tipa odbrane nacionalne samobitnosti, odbrane svog ognjita i grobova predaka ali, u kasnijem periodu, i lojalnosti ka demokratski izabranoj vlasti. Ovakav razvoj dogaaja je implicirao, s jedne strane, nametanje jedinog pravog identiteta u obliku zatvorenog nacionalnog identiteta (s napomenom da su kreatori takvih ideja unapred definisali sadraj pojma nacionalnog identiteta u kom nije ostalo prostora za drugaija tumaenja koja su a priori proglaavana za izdajnika) i, s druge strane, zahvaljujui konfiguraciji autoritarnosti, bespogovorno prihvatanje i podravanje nametnutog, heteronomnog identiteta i naravno, svih posledica koje iz takvog podravanje slede, kod znaajnog dela stanovnitva.

Elite i nacionalizam U istraivanju vrednosnih stavova vladajuih elita6, uoi

zahuktavanja jugoslavenske krize, nacionalistika (etnocentristika) orijentacija je merena na osnovu stepena saglasnosti sa etiri tvrdnje: (1) "Meu nacijama se moe ostvariti dobra saradnja ali ne i potpuno poverenje" (N1) ; (2) "Svaka nacija mora imati svoju dravu" (N2); (3) ovek se moe oseati sasvim sigurnim samo ako ivi u sredini gde je veina pripadnika njegove nacije" (N3) (4) "Nacionalno meoviti brakovi moraju biti nestabilniji od drugih" (N4) i na osnovu odgovora na pitanje "Koliko je za Vas pri izboru suprunika vana nacionalna pripadnost" (NB).

6 Podaci koji e ovde biti analizirani predstavljaju rezultate istraivanja "Drutvena struktura i kvalitet ivota" sprovedenog krajem 1989. i poetkom 1990. godine na prostoru tadanje SFRJ , a koje predstavlja deo makroprojekta "struktura jugoslovenskog drutva". Ovo istraivanje je sprovedeno na poduzorku za menadere radnih organizacija i politike funkcionere u Srbiji i Hrvatskoj. U razmatranje su uzete samo ove dve republike iz vie razloga: prvo, one su u socijalno-strukturalnom pogledu bile relativno ujednaene; drugo, takoe su bile ujednaene i po stepenu ekonomskog razvoja, ime se mogunost samostalnog delovanja ovog, kao i prethodnog inioca, maksimalno ublaava; i tree, ove dve republike su dale najvei doprinos raspadu Jugoslavije.


32

T-1: (N1) "Meu nacijama se moe ostvariti dobra saradnja ali ne i potpuno poverenje7" (%)

1 2 3 4 5 skor S men. 25.5 8.5 5.7 27.7 32.6 3.33 S pol. 33.6 14.2 8.2 20.9 23.1 2.82 ukupno 29.5 11.3 6.9 24.4 28.0 3.08 H men. 40.8 13.6 4.8 24.5 16.3 2.62 H pol. 61.4 5.0 2.1 20.0 11.4 2.15 ukupno 51.2 9.1 3.5 22.5 13.7 2.37

2 p C Srbija 8.44055 0.077 0.172 Hrvatska 14.92754 0.005 0.222

U ovom istraivanju nacionalna introvertnost kod

pripadnika elite je najznaajnije iskazana kroz saglasnost sa tvrdnjom "Meu nacijama se moe ostvariti dobra saradnja ali ne i potpuno poverenje". U Srbiji potpunu ili deliminu saglasnost sa ovom tvrdnjom iskazuje preko polovine pripadnika elite a u Hrvatskoj neto malo vie od jedne treine. Posmatrajui samo ekstremne vrednosti, globalno gledano, u Srbiji je uoljiva ambivalencija a u Hrvatskoj ekstremno negativan stav (potpuno neslaganje sa ovom tvrdnjom). ak ni ambivalencija srpske elite nije striktna. Kod menadera je uoljiva vea saglasnost a kod politiara vea nesaglasnost sa ovom tvrdnjom. U okviru istraivanja nacionalnih odnosa u Hrvatskoj (1984. i 1989) A. Hodi je ustanovio da je ukupna populacija u Hrvatskoj iskazivala neto malo veu saglasnost sa ovom tvrdnjom od tamonje elite (51.5% - ukupna populacija a 36.2% elita), to u odnosu na istraivanje izvedeno pet godina ranije predstavlja porast (tada se ukupna populacija sa ovom tvrdnjom saglaavala u 40.0% sluajeva8

Zato je elita u Srbiji sa veom rezervom prihvatala stav kojim se, i pored mogunosti dobre saradnje, iskljuuje potpuno 7 Oznake u tabeli znae sledee: 1 uopte se ne slaem, 2 uglavnom se ne slaem, 3 neodluan, 4, uglavnom se slaem, 5 potpuno se slaem, skor predstavlja srednju vrednost 8 Alija Hodi: "Etnocentrizam drutvenih grupa i nacionalnih zajednica" u M. Lazi (ur): Poloaj naroda i meunacionalni odnosi u Hrvatskoj, IDIS, Zagreb, 1990. str 9.


33

poverenje meu nacijama? Dobar deo odgovora na ovo pitanje se moe traiti u ukupnom politikom kontekstu u ovoj republici, ali i u novijoj politikoj istoriji.

Prvo, bar kako se verovalo, najvee arite mogueg meunacionalnog sukoba na tlu bive Jugoslavije, ako ne ak i celog Balkana pa i Evrope, nalazilo se na Kosovu, integralnom delu dravne teritorije Republike Srbije. Radi se o podruju naseljenom preteno albanskim ivljem sa kojim se u dosadanjoj istoriji nije uspela ostvariti znaajnija meunacionalna saradnja. Naprotiv, od zavretka drugog svetskog rata pa do danas uvek je bilo latentnih, od vlasti namerno prikrivanih, etnikih sukoba. U poslednjih deset godina postojanja SFRJ (od 1981) ti sukobi postaju otvoreni, tako da je u nekoliko poslednjih godina ovog perioda u vie navrata situacija ocenjivana kao vrlo ozbiljna, tj. da se radi o napetosti iz koje direktno moe proistei oruana pobuna. Kosovska kriza je u kulminacionu fazu ula krajem 1988 da bi se protegla sve do 1990, to znai i u vreme prikupljanja podataka za ovo istraivanje9.

Drugo, albanska nacionalna manjina nije bila jedina nacionalna manjina povodom koje je moglo doi do ozbiljnijeg konflikta. U Srbiji su veoma brojni i pripadnici maarske nacionalnosti ali i jedne kvazietnike grupe - Muslimani. Ovde se radi o sudaru veeg broja kultura od kojih ni jedna u okviru bive Jugoslavije nije uspela na zadovoljavajui nain da rei svoje nacionalno pitanje, ukljuujui i matinu srpsku naciju.

Tree, znaajan broj pripadnika srpske nacionalnosti je u okviru SFRJ iveo u drugim republikama, naroito i Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Mnogima od njih su bili u ivom seanju zloini ustake drave, to je u mnogome oteavalo uspostavljanje meunacionalnog poverenja. I na teritoriji Hrvatske su postojale oblasti nastanjene preteno nehrvatskim (srpskim) ivljem. No, znatno ee odbacivanje ove tvrdnje od strane hrvatske elite se moe objasniti i injenicom da srpska, uslovno reeno, manjina u Hrvatskoj nije imala teritorijalno politiku autonomiju te, prema tome, nije imala pristup republikoj i federalnoj vlasti kao zaseban entitet. To znai da srpsko stanovnitvo u Hrvatskoj nije imalo 9 Slobodanka Kovaevi - Putnik Daji: Chronology of the Yugoslav Crisis 1942-1993. Institute for European Studies, Belgrade, 1994. str. 20-23.


34

institucionalnu mogunost (izuzev lokalne samouprave) za pokretanje pitanja svog nacionalnog statusa i svojih nacionalnih prava, te samim tim u postojeem odnosu snaga nije moglo bitnije ugroavati stabilnost sistema na republikom nivou.

Nacija kao politika zajednica esto se izjednaava sa dravom. No, u praksi ovo gledite moe biti samo ideal kojem nosioci nacionalistikih ideja tee. Realnost ostvarenja ovakvog ideala je izuzetno mala s obzirom da danas postoji mnogo vie nacija nego drava10. Svaka nacija tei stvaranju sopstvene drave odnosno stvaranje drave predstavlja zavrni in politikog konstituisanja nacije i u ve formiranim nacijama drava postaje sredstvo nacionalne homogenizacije i ostvarivanja socijalnog mira u interesu vladajue grupe. Drugim reima, nacionalna drava oliava naciju i to kako pred spoljnim svetom tako i pred sopstvenom javnou.

U razvoju socijalistike Jugoslavije bile su vidljive dve osnovne varijante nacionalizma: unitarizam i separatizam. Unitarizam se kretao u dva smera: s jedne strane postojala je tenja da se oformi jugoslovenska nacija (ova orijentacija imala je jako opravdanje u nekim zajednikim karakteristikama matinih jugoslovenskih naroda - npr. isti ili slian jezik - i velikom broju graana roenih u nacionalno meovitim brakovima) a s druge strane postojalo je nastojanje da se na bazi razliitih istorijskih teza, oformi unitarna drava kojom bi se vladalo iz jednog centra. Separatizam je imao jedan oblik - nastojanje da se odreena teritorijalna celina sa veinskom etnikom grupom koja na njoj ivi otcepi od Jugoslavije. Takvih ideja bilo je kod kosovskih Albanaca ali i kod dela hrvatske inteligencije i dela vladajue elite okupljenih oko tzv Maspoka11.

10 U savremenom drutvu postoji veliki broj moguih kombinacije kojima se reava ova tenja, poevi od stvaranja relativno istih jednonacionalnih drava (tipa Japana ili Koreje) pa sve do stvaranja sloenih (federalnih i konfederalnih) drava sa razliitim stepenom i vrstom autonomije za razliite nacionalne grupe koje u njima ive. (Duan Ievi: Kuda ide nacija, Univerzitetska rije, Titograd, 1986. str 10-12). 11 Jovan Kesar, uro Bilbija, Nenad Stefanovi: Geneza maspoka u Hrvatskoj, Knjievne novine, Beograd, 1990.


35

T-2: (N2) "Svaka nacija mora imati svoju dravu" (%) 1 2 3 4 5 skor S. men. 80.1 4.3 5.7 6.4 3.5 1.49 S. pol. 75.0 5.9 2.2 4.4 12.5 1.74 ukupno 77.6 5.1 4.0 5.4 7.9 1.60

H. men. 59.9 6.1 6.1 7.5 20.4 2.22 H. pol 65.7 3.6 5.7 12.9 12.1 2.02 ukupno 62.7 4.9 5.9 10.1 16.4 2.13


U skladu s tim treba posmatrati i drugu tvrdnju koja glasi

"Svaka nacija mora imati svoju dravu". Veina se odgovora nalazi na negativnom ekstremu (potpuno odbacivanje). Ovu tvrdnju ee prihvataju u Hrvatskoj (ak etvrtina njih - u Srbiji ih je upola manje). Karakteristino je za Srbiju da se sa ovom tvrdnjom slae znatno vie politiara nego menadera, u Hrvatskoj je obrnuto. A. Hodi nalazi da ukupna populacija u Hrvatskoj iskazuje priblinu strukturu saglasnosti sa ovom tvrdnjom kao i tamonja elita. Razlika je u tome to je ovom prilikom kod elite (elita - 26,5%, ukupna populacija 19,7%) ustanovljena za nekoliko procenata vea saglasnost na raun delimine nesaglasnosti ili neutralnog stava12.

Sam podatak da je 26.5% pripadnika hrvatske elite zagovaralo ideal nacionalne drave ukazuje na injenicu da je u hrvatskoj eliti postojalo jako separatistiko jezgro za razliku od Srbije gde je ovu tvrdnju prihvatalo ukupno 13.3% pripadnika elite. Detaljniji pogled na tabelu kazuje da je u Hrvatskoj potpuno ili delimino prihvatanje ideala nacionalne drave iskazivalo neto malo vie menadera (27.9%) nego politiara (25.0%). U Srbiji je slika bila obrnuta, politiari su se ee zalagali za ovakav stav (16.9%) od menadera (9.9%). Dakle, separatistiko jezgro je bilo prisutno u obe republike s tim da je u Hrvatskoj ono bilo vidljivije. S druge strane u Srbiji, u kojoj je ono bilo slabije vidljivo, ovaj stav je bio izraeniji u krugu politiara dok je u okviru hrvatske elite on bio prilino ujednaeno rasporeen na oba sloja elite. Odstupanje vidljivo u Srbiji se moe tumaiti time to su menaderi radnih organizacija videli 12 Alija Hodi: Isto, str. 9.


36

svoj interes u poslovnoj saradnji sa preduzeima iz cele Jugoslavije (domaa roba uglavnom nije bila konkurentna na svetskom tritu) dok su hrvatski menaderi, najverovatnije, izlaz iz privredne krize videli u sistemskoj transformaciji. Potvrda ovog stava se moe nai i u injenici da su se, u ono vreme, sistemsko-privredne transformacije bre odvijale u Hrvatskoj , koja je, uostalom, i fiziki blia zapadnoevropskim ekonomijama.

S druge strane odbacivanje ove tvrdnje se moe dovesti u vezu sa nacionalno meovitim sastavom stanovnitva u obe republike. Problemi koji proistiu iz meovitog sastava stanovnitva su bili naglaeniji u Srbiji i to iz vie razloga meu kojima bi, pre svega, trebalo istai pomenutu injenicu da u Srbiji ive dve brojne nacionalne manjine koje su imale svoju matinu dravu van teritorije SFRJ ali i jedna kvazietnika grupa stvorena od slovenskog ivlja (preteno srpskog) sa osobenim (kvazi)nacionalnim identitetom - Muslimani. Nedoreenosti politikog sistema vezane za dve nacionalne manjine a stvorene verovatno u nameri trajnijeg reavanja nacionalnog pitanja stvorile su niz meunacionalnih problema koji su se u krajnjoj liniji svodili na davanje veih prava (autonomije) nacionalnim manjinama na raun matine republike - Srbije.

Zaotravanjem ekonomske i sistemske krize dolazi i do zaotravanja nacionalnog pitanja, sa ispostavljanjem zahteva za stvaranjem posebne dravne zajednice albanske nacionalne manjine u okviru SFRJ. Neto blae tendencije postojale su i u Vojvodini to je ostavljalo prostora za formiranje raznih meurepubliko-pokrajinskih (meunacionalnih) koalicija na nivou savezne drave, najee usmerenih protiv odluka i politike republikog rukovodstva Srbije.

U Hrvatskoj direktnih tenji ka otcepljenju pojedinih delova republike teritorije nije bilo, mada je za sluaj raspada postojala opasnost da oblasti naseljene preteno srpskim ivljem zatrae svoj ostanak u Jugoslaviji. Ova se opasnost poinjala nazirati ve od poetka 1990. godine kad je 4. februara u Vojniu na skupu Jugoslovenske samostalne demokratske stranke najavljena mogunost formiranja srpske autonomne pokrajine u Hrvatskoj13.

13 S. Kovaevi, P. Daji: Isto. str. 23.


37

T-3: (N3) "ovek se moe oseati sigurnim samo ako ivi u sredini gde je veina pripadnika njegove nacije" (%)

1 2 3 4 5 skor S men. 47.5 9.2 5.7 22.7 14.9 2.48 S pol. 53.7 12.5 6.6 18.4 8.8 2.16 ukupno 50.5 10.8 6.1 20.6 11.9 2.32

H men. 69.4 6.1 2.7 15.6 6.1 1.76 H pol. 85.0 2.1 5.0 5.0 2.9 1.39 ukupno 77.0 4.2 3.8 10.5 4.5 1.61

2 p C Srbija 4.07457 0.396 0.120

Hrvatska 15.42073 0.004 0.226 Trea tvrdnja glasi "ovek se moe oseati sigurnim samo

ako ivi u sredini gde je veina pripadnika njegove nacije". Kod elite u obe republike preovlauje potpuno neslaganje sa ovim stavom (u Srbiji polovina a u Hrvatskoj tri etvrtine ispitanika). Delimina i potpuna saglasnost su evidentne u Srbiji (oko treine ispitanika) i donekle kod menadera u Hrvatskoj. Naravno, znaajno je pitanje da li ukupna populacija deli stav elite. U dva navrata izvedena istraivanja u Hrvatskoj (1984 i 1989) kazuju da je celokupna populacija u neznatno veem broju prihvatala ovu tvrdnju (priblino svaki etvrti) s tim da je u ponovljenom istraivanju primeeno njeno neto vee prihvatanje. Modalni je odgovor u oba navrata bilo potpuno odbacivanje (51,3% - 1984. i 55,3% - 1989). Elita je u Hrvatskoj znatno ee (oko 20%) nego ukupna populacija odbacivala ovakvu tvrdnju s tim da je ovaj trend bio znatno vidljiviji kod politiara nego kod menadera14.

U vreme koje je neposredno prethodilo istraivanju zbog zaotravanja meunacionalnih sukoba na Kosovu je bio angaovan vei vojni i policijski potencijal. Ovim sukobima prethodio je dui period inkubacije tokom kog je dolo do veeg iseljavanja srpskog ivlja podstaknutog terorom ekstremnih albanskih nacionalista. Stoga je i razumljivo ovako uestalo prihvatanje etvrte tvrdnje koje je u Srbiji kod menadera vea vie od dva puta nego u Hrvatskoj a kod politiara skoro tri puta.

14 Alija Hodi: Isto, str. 9.


38

Ovome treba dodati i narastanje populizma koje je pratilo pojavu novog harizmatskog lidera (S. Miloevia) koji je, u dosta prikrivenoj formi, preuzimao imid nacionaliste pojavljujui se na onim mestima na kojima se "branila Srbija" - Kosovo Polje, Gazimestan i sl. Globalno gledano, vreme prikupljanja podataka za ovo istraivanje bilo je vreme masovne psihoze nacionalne ugroenosti srpskog naroda. Elita se u Srbiji, svojim odnosom prema ovoj tvrdnji, s jedne strane uklapala u tu psihozu a s druge strane je njen ovakav stav predstavljao izraz i osnovu dnevnopolitikog pragmatizma motivisanog eljom za daljim opstankom u krugu elite. Znaajna saglasnost sa ovom tvrdnjom u Srbiji moe biti shvaena i kao indikator prestrojavanja do tada komunistiko-internacionalistiki orijentisane elite na nacionalistiki kolosek.

Ovome treba dodati i to da je latentni sukob (koji je ubrzo posle prikupljanja podataka za ovo istraivanje prerastao u ratni sukob) Srba i Hrvata, na onim delovima Republike Hrvatske koji su bili naseljeni srpskim ivljem a u kojem su tokom drugog svetskog rata bili poinjeni brojni zloini nad pripadnicima srpskog naroda od strane ustakih legija i po zloglasnim "logorima smrti", postajao sve vidljiviji. Narastanje straha od ponavljanja istorije dobijalo je na intenzitetu sa osnivanjem (6. januar 1990) i masovnim prihvatanjem ideologije ekstremne nacionalistike stranke - Hrvatske demokratske zajednice (HDZ).

Znatno mekem stavu elite u Hrvatskoj sigurno da nije toliko bio izvor njena filantropija i internacionalistika opredeljenost koliko je on bio produkt slabije prisutnog oseaja (fizike) nacionalne ugroenosti. U Hrvatskoj u to vreme nije postojala toliko naglaena potreba za konsolidacijom nacionalno-politike situacije na unutranjem planu ve se ona tada jo uvek svodila na pitanje reorganizacije federalne drave. Znatno radikalniji pristup reavanju hrvatskog nacionalnog pitanja imala je u to vreme kontraelita koja je stajala na elu tada jo uvek (ilegalne) opozicione Hrvatske demokratske zajednice u osnivanju.

Ovo, kao i mnogi drugi faktori, je dalo svoj doprinos za uspostavljanje atmosfere meunacionalnog nepoverenja koje se znatno jae ispoljavalo kroz vrednosne stavove srpske elite u pravcu etnocentrizma odnosno nacionalne izolacije.


39

T-4: (N4) "Nacionalno meoviti brakovi moraju biti nestabilniji od drugih" (%)

1 2 3 4 5 skor S men. 68.8 5.7 5.7 12.8 7.1 1.84 S pol. 72.1 9.6 0.7 11.0 6.6 1.71 ukupno 70.4 7.6 3.2 11.9 6.9 1.77

H men. 79.6 4.8 0.7 8.8 6.1 1.57 H pol. 87.1 3.6 1.4 6.4 1.4 1.31 ukupno 83.3 4.2 1.0 7.7 3.8 1.45


Najslabije prihvatana je tvrdnja: "Nacionalno meoviti

brakovi moraju biti nestabilniji od drugih". Ovaj stav predstavlja sponu koja povezuje vezanost uz naciju kao drutvenu vrednost s jedne strane i patrijarhalni tradicionalizam i autoritarizam kao drutvene vrednosti s druge strane. Treba naglasiti da je znaaj nacionalno meovitih brakova u multietnikoj sredini u tome to, u viegeneracijskom kontekstu, oni mogu predstavljati inilac etnobioloke i etnokulturne homogenizacije drutva15. Prosena vrednost saglasnosti (skor) sa ovom tvrdnjom kod obe elite je u vreme istraivanja bila veoma niska (Srbija 1.77; Hrvatska 1.45).

U pomenutom istraivanju nacionalnih odnosa u Hrvatskoj ova je tvrdnja u ukupnoj populaciji bila neto ee prihvatana s tendencijom smanjivanja prihvaenosti u ponovljenom istraivanju (1984. godine potpuno ili delimino slaganje izrazilo je 21,7% ispitanih a 1989. 18,1% ispitanih). Posmatrano po nacionalnoj pripadnosti Srbi su, u Hrvatskoj, ovaj stav znatno ree (1984. - 12,4% i 1989. - 11,2%) prihvatali od Hrvata (1984. - 24,7% i 1989. -22,0%) Tendencija kretanja prihvaenosti ovog stava u ukupnoj populaciji se moe bolje sagledati posmatrajui potpuno odbijanje ovakvog stava. (1984. takvih je bilo 49,8%%; 1989. - 67,0%). Meu Hrvatima se broj onih koji su odbacivali stav o nestabilnosti nacionalno meovitih brakova kretao od 45,4% do 62,6%, meu 15 Vidi Rua Petrovi: "Etnobioloka homogenizacija jugoslovenskog drutva", Sociologija, 2/1968. i Anelka Mili, Eva Berkovi, Rua Petrovi: Domainstvo, porodica i brak u Jugoslaviji, ICI FF, Beograd 1989. str. 236-237.


40

Srbima od 60,2% do 77,6% a kod Jugoslovena od 71,3% do 87,9% (prvi broj se odnosi na 1984. godinu a drugi na 1989. godinu). Dakle, vidljiva je bila dugorona tendencija naputanja stava o nunoj nestabilnosti nacionalno meovitih brakova. Podaci iz ovde prikazane tabele kazuju da je elita, u ovom pogledu, ila bre od ukupne populacije te da je znatno vidljivije odbijala ovako formulisan stav16.

Stav da je porodica osnovna elija drutva ima aksiomatski karakter. U tom kontekstu moemo, izmeu ostalog, tvrditi i to da je porodica osnovna elija nacionalnog grupisanja i nacionalne homogenizacije. I pored toga to je u periodu posle drugog svetskog rata kampanja na irenju ideala bratstva i jedinstva imala irok odjek, ija je jedna od posledica bilo i sklapanje velikog broja nacionalno meovitih brakova, ouvan je ideal nacionalno homogenih brakova karakteristian za tradicionalna drutva agrarnog tipa. Pomenuta kampanja je naroite uspehe u ovoj oblasti ostvarila u nacionalno meovitim sredinama kao i kod obrazovanijeg dela stanovnitva17. Iz odgovora na ovo pitanje vidi se da su pripadnici elite (koji su mahom svi visoko obrazovani i koji su proli kroz duu ideoloku preparaciju) usvojili ideal bratstva i jedinstva meu nacijama kao deo svog politikog kreda, te da deklarativno odbacuju stav o nunoj nestabilnosti nacionalno meovitih brakova.

Ovakvo stanje je u skladu sa mnogim istraivanjima etnike distance u vezi sa brakom. D. Panti18 je samo nekoliko godina ranije (krajem 1985) utvrdio iroku privlanost svih jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina kao potencijalnih branih partnera (u uzorku koji je koristio polovina ispitanika su bili lanovi SK). Najmanje prihvatani bili su Albanci (45%) i Romi (42%). Manifestne i latentne distance utvrene po ovom pitanju su 16 Nikola Dugandija: "Domet nacionalne zaokupljenosti", M. Lazi (ur): Poloaj naroda i meunacionalni odnosi u Hrvatskoj. IDIS,Zagreb, 1990. str 12. 17 Nepunu deceniju i po pre ovog istraivanja (1975) u Vojvodini je svaki etvrti brak bio etniki heterogaman. Na drugom mestu je bila Crna Gora sa oko 15% heterogamnih brakova. U Srbiji ih je bilo 13,3% (ue podruje 9,9%) a u Hrvatskoj 7,6% to je predstavljalo to je predstavljalo znaajniji pad u odnosu na petnaestak godina pra toga. (A. Mili, E. Berkovi, R. Petrovi: Isto, str. 237). 18 Dragomir Panti: "Karakteristike socijalne distance kod zaposlenih u drutvenom sektoru SFRJ", Sociologija 4/1987.


41

bile relativno male (latentna 24% a manifestna 14%). No, i pored toga D. Panti nalazi najveu prihvaenost sopstvene nacionalnosti. Generalni je zakljuak da je distanca u vezi sa brakom u odnosu na stanje od pre dve decenije (kada dve treine nisu manifestovale odbojnost ni prema jednom naem narodu ili nacionalnoj manjini) smanjena19. No, nasuprot istraivanjima socijalne distance, terenski podaci kazuju da su etniki heterogamni brakovi nestabilniji od homogamnih. ezdesetih godina je ukupna stopa razvoda iznosila 12,9 a kod etniki heterogamnih brakova 16,620.

Samo nekoliko godina pre ovog istraivanja je V. Katunari21 na istraivanju u Hrvatskoj naao neznatno vee prihvatanje ovakve tvrdnje i to kod pripadnika hrvatske nacionalnosti u najveem procentu (24,7%) a kod ostalih nacionalnosti manje. Takoe i iri nalazi istraivanja ovog problema kazuju da je ukupna populacija u Hrvatskoj iskazivala znatno manju saglasnost sa ovom tvrdnjom (18,6% - 1989. i 21,3% 1984) od elite u ovom istraivanju22. Komparacijom ovog sa prethodnim istraivanjima moe se tvrditi da po ovom pitanju elita nije bila ni vie ni manje nacionalno optereena od preostalog dela stanovnitva.

Stav o nacionalnoj preferenciji branih partnera se moe tumaiti kulturnim determinantama, s tim da takvo tumaenje ima smisla samo ako u ukupnoj populaciji postoji opta saglasnost oko poeljnosti/nepoeljnosti pripadnika pojedinih nacionalnosti za potencijalne brane partnere, odnosno po pitanju stabilnosti nacionalno heterogamnih brakova. U sluaju elite je s neznatnim razlikama postojala podudarnost sa opteprihvaenim stavom cele populacije.

S obzirom da je porodica osnovna elija svakog istorijski datog globalnog drutva to se u okviru ove vrednosti (nacionalizam - etnocentrizam) moe traiti stepen vezanosti pojedinca za dati nacionalno-socijalni milje. S obzirom da se konkretna pripadnost

19 Dragomir Panti: Etnika distanca u SFRJ, IDN, Beograd, 1976. 20 Rua Petrovi: "Etnika heterogamija i stabilnost braka", Sociologija 4/1986. str. 40. 21 Vjeran Katunari: "Autoritarnost - etnocentrizam - seksizam i drutvene grupe", Sociologija 4/1987. 22 Alija Hodi: Isto, str. 9.


42

pojedinca nekoj zajednici tokom istorije najee vezivala ili za religiju ili za naciju to se etnocentrizam (vezanost pojedinca za naciju) kao drutvena vrednost moe analizirati i kroz opredeljenost ka sklapanju etniki homogenih brakova.

Jedan od rezultata ideolokog delovanja posle drugog svetskog rata, u ovoj oblasti, je i "omekavanje" stava vezanog sa sklapanje homogenih brakova tako da se u nekim sredinama znatno poveava uee nacionalno meovitih brakova. I ovde se radi o tome da je jedna od kljunih ideolokih stavki bila ta koja je insistirala na "bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti". Pozadina ovog ideolokog stava bila je guenje nacionalnih oseanja u cilju razvijanja ideje jugoslovenstva kao okvira etniko-teritorijalne pripadnosti.

Dakle, putem sklapanja homogenih brakova odrava se kontinuitet nacionalne (etnobioloke) istote drutvenih zajednica. Kao to se u porodici odvija reprodukcija drutva (putem raanja novih pokolenja) tako se u porodici, takoe, moe odvijati reprodukcija nacionalne grupe. Pitanje je da li je delovanje vladajueg ideolokog obrasca bilo jae od delovanja tradicionalnog obrasca koji pretpostavlja izbor suprunika iz redova pripadnika sopstvene nacije.

T-5: (NB) "Koliko je za Vas pri izboru suprunika vana nacionalna pripadnost" (%)

ne-vana

malo vana

srednje vana

veoma vana

ukupno

S men. 51.1 20.6 18.4 9.9 100.0 S pol. 64.2 16.4 10.4 9.0 100.0 ukupno 57.5 18.5 14.5 9.5 100.0 H men. 63.4 13.8 16.6 6.2 100.0 H pol. 82.9 7.1 6.4 3.6 100.0 ukupno 73.0 10.5 11.6 4.9 100.0


Podaci iz tabela kazuju da je pripadnicima elite, krajem

osamdesetih, uglavnom bila nevana nacionalna pripadnost kao jedan od kriterijuma za izbor suprunika (NB). Raspon onih koji su se izjanjavali da im je nacionalna pripadnost bila nevana ili malo


43

vana kretao se, orijentaciono, izmeu 70% (menaderi u Srbiji) i 90% (politiari u Hrvatskoj). Posmatrano po slojevima politiari su ovde tolerantniji od menadera a gledano po republikama veu toleranciju iskazuje elita u Hrvatskoj.

U pomenutom istraivanju nacionalnih odnosa u Hrvatskoj utvreni su neto drugaiji rezultati. Razlika se ogleda u tome to je u ukupnoj populaciji bilo neto vie onih koji su se izjanjavali sa "veoma vano" (14,7%) i "srednje vano" (13,0%) to ukupno iznosi 27,7%). Posmatrano po nacionalnoj pripadnosti ispitanika najveu vanost nacionalne pripadnosti potencijalnog suprunika pridavali su Hrvati (18,4% - veoma vano i 15,2% - srednje vano dok je kod Srba i Jugoslovena ovakav izbor bio viestruko umanjen (Srbi - 3,5% - veoma vano i 7,1% srednje vano; Jugosloveni 0,5% i 3,2%)23.

Na osnovu prikazanih podataka se moe zakljuiti da su nacionalizam i etnocentrizam kao drutvene vrednosti bili u slabljenju (bar kada su u pitanju kriterijumi za izbor branog partnera). Naravno, ova konstatacija vai, pre svega, za elitne slojeve drutva, dakle, za one sa najviim statusom i obrazovanjem, a oni su ujedno i najpodloniji ideolokim obrascima. Realno je oekivati da e neki segmenti opte populacije pokazivati drugaije tendencije. Ovo posebno treba oekivati kod ruralnih i niih obrazovnih slojeva kod kojih se moe oekivati daleko vea vezanost uz etnocentristiki-nacionalistiki obrazac.

Odgovori na postavljena pitanja u dosadanjoj analizi su posmatrani u odnosu na pripadnost odreenom sloju elite. Ovde se moe postaviti pitanje da li postoji znaajnija veza ovih (zavisnih) varijabli sa nekim bitnim strukturalnim i funkcionalnim obelejima pripadnika elite (nezavisnim varijablama) kao to su pol, nacionalna pripadnost, stepen obrazovanja, lanstvo u SK, aktivnost u DPO, starost. Koeficijenti kontigencije i korelacije po posmatranim obelejima su niski i ne pokazuju statistiku znaajnost24 te se moe izvesti zakljuak da je pripadnost eliti kao bitno (strukturalno i) 23 Nikola Dugandija: Isto str. 10. 24 Sline vrednosti koeficijenata kontigencije po posmatranim obelejima su, u istraivanju iz 1989, pronaeni i na ukupnoj populaciji u Hrvatskoj (vidi Branimir Kritofi: "Sociologijski aspekti pripadnosti narodu i/ili naciji", M. Lazi (ur): Poloaj naroda i meunacionalni odnosi u Hrvatskoj. IDIS,Zagreb, 1990. str 19.


44

funkcionalno obeleje posmatranog dela ukupne populacije kljuna determinanta u procesu zauzimanja stavova. Najvia vrednost koeficijenta kontigencije u Srbiji, za elitu kao celinu, iznosi 0.270 (u ukrtanju sa kolskom spremom) a u Hrvatskoj 0.304 (u ukrtanju sa nacionalnom pripadnou). Najvii koeficijenti korelacije su naeni u Srbiji u vrednosti od 0.156 (aktivnost u DPO) i u Hrvatskoj 0.223 (nacionalna pripadnost).

No, kod pojedinanog postaranja menadera i politiara, kao posebnih funkcionalnih celina u okviru elite, mogu se nai neto vii koeficijenti kontigencije i to u ukrtanju zavisnih varijabli sa nacionalnom pripadnou. Najvia vrednost koeficijenta kontigencije, po ovom osnovu, je utvrena kod menadera u Srbiji (0.469 sa tvrdnjom da svaka nacija mora imati svoju dravu - to implicira vezu srednje vrstine) U Srbiji postoje jo dve kombinacije (kod politiara) u kojima je ovaj koeficijent iznad 3.00. Radi se ukrtanju tvrdnje da se meu nacijama ne moe ostvariti potpuno poverenje sa nacionalnom pripadnou (3.00) i kolskom spremom (3.67). U Hrvatskoj kod menadera postoje etiri kombinacije sa koeficijentom iznad 3.00. Radi se o ukrtanju nacionalne pripadnosti sa tvrdnjama o nemogunosti ostvarivanja meunacionalnog poverenja (0.353), idealu nacionalne drave (0.346), znaaju nacionalnosti prilikom sklapanja braka (0.340) i stavom da se ovek moe oseati sigurnim samo tamo gde ivi veina pripadnika njegove nacije (0.324). Kod hrvatskih politiara je pronaena samo jedna takva kombinacija i to u ukrtanju lanstva u SK i ideala nacionalne drave (0.326). Ovi koeficijenti s izuzetkom najvieg u Srbiji ne ukazuju na vezu snanog intenziteta, to samo potvruje napred iznesen zakljuak da je pripadnost eliti bitna determinanta prilikom zauzimanja ovih stavova.

Takoe se moe postaviti i pitanje unutranje koherentnosti razliitih komponenti nacionalistike vrednosne orijentacije. Meusobnim ukrtanjem posmatranih varijabli moe se zakljuiti da meu njima postoji veza srednje jaine. Najvii koeficijenti kontigencije pronaeni su, generalno, kod pitanja vezanih za meunacionalno poverenje (varijable: "ovek se moe oseati sasvim sigurnim samo kada ivi tamo gde je veina njegove nacije" i "Meu nacijama se moe ostvariti dobra saradnja ali ne i potpuno poverenje"). U Srbiji ovi koeficijenti kod menadera iznose 0.528 i


45

kod politiara 0.593 (to je ve na granici srednje i jake veze). U Hrvatskoj on iznosi kod menadera 0.519 i politiara 0.522. Gledano po republikama, za elitu u celini, ti koeficijenti su neto nii (menaderi 0.534 i politiari 0.466). Slina vrednost koeficijenata kontigencije se nalazi i kod ukrtanja tvrdnje o nestabilnosti nacionalno meovitih brakova i pitanja o znaaju nacionalne pripadnosti prilikom sklapanja braka. Jedino u ovoj kombinaciji su primetni i znaajniji koeficijenti korelacije (najvii 0.564 kod menadera u Hrvatskoj i najnii 0.187 kod politiara u Hrvatskoj). U svim ostalim kombinacijama njihova je vrednost izmeu 0.406 i 0.527 to ukazuje na vezu srednjeg intenziteta.

* * *

Na osnovu prikazanih podataka generalno se moe zakljuiti da su posmatrane elite izraavale deklarativni nenacionalizam oko ideoloki osetljivih pitanja - pitanja vezanih za este interpersonalne odnose pripadnika raznih nacija (npr. nestabilnost nacionalno meovitih brakova ili znaaja nacionalne pripadnosti pri izboru suprunika). Meutim, veliki broj onih koji su odbijali mogunost potpunog poverenja meu nacijama kao i primetan broj onih koji su podravali, u jugoslovenskim uslovima manje-vie separatistiku, tezu da svaka nacija treba da ima svoju dravu razbija idilinu iluziju o nenacionalistikoj eliti.

Naprotiv, ako se pretpostavi da je elita bila u ono vreme esto nazivana "uvarem ideologije" to se moe opravdano postaviti pitanje da li su ispitanici uvek davali u p

Documents

Slobodan Miladinovic ETNICKI ODNOSI I IDENTITETI Za Stampu 2-Libre