Slovacka knjizevnost

  • View
    140

  • Download
    2

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Skripta iz starije slovacke knjizevnosti

Transcript

STARIJA SLOVAKA KNJIEVNOST U istoriji slovake knjievnosti pod pojmom STARIJA SLOVAKA KNJIEVNOST podrazumeva se period od postojanja prvih pisanih tekstova spomenika u drugoj polovini 9. veka pa do perioda baroka, koji se zavrava 70-tih godina 18. veka. Izuavanje starije slovake knjievnosti je neophodno da bi se nauno sagledavale pojave novije i moderne slovake knjievnosti. Svaki razvojni proces, pa i proces razvoja slovake knjievnosti moramo pratiti od pojave prvih pisanih tekstova, kako bi bolje razumeli i pojave savremene knjievnosti. Kada govorimo o najstarijem periodu starije slovake knjievnosti i kada ga lociramo u druhu pol. 9. veka, to ne znai da i pre tog vremena nije postojala umetnika re. Ona se razvijala u oblasti usmenog narodnog stvaralatva od najstarijih vremena zato se moe rei da je knjievnost stara onoliko, koliko je staro oveanstvo. Etnografska istraivanja pokazuju da su i prve rei imale odlike umetnikog izraza i to kroz svoje magijsko obeleje i uz pomo ritma. Kroz manifestaciju rei, melodije i pokreta, razvija se najstarija lirika koja iskazuje oseanja primitivnog oveka (to su napr. obredne pesme, pogrebne pesme, pesme o radjanju, ratnike pesme, ljubavna lirika, uspavanke). Sva svoja iskustva i doivljaje ovek je uobliavao u umetnike predstave mitove. Iako iz kulturne batine zapadnih Slovena nije nastala neka potpunija celina mitova i legendi, kako je to napr. u grkoj mitologiji, ipak zahvaljujui najstarijim legendama i kronikama sa ovog terena ostali su zabeleeni najstariji mitovi i legende. Naravno da usmeno stvaralatvo ovog predistorijskog perioda nije nestalo u trenutku kada su nastali prvi pisani spomenici. Naprotiv, ta linija stvaralatva nastavila je da paralelno ivi. Ipak, nauka danas smatra da ono predstavlja pre svega odraz rodovskog drutva, dok pisana knjievnost nastaje u uslovima feudalnog drutva. Jo jedna injenica delila je ova dva vida stvaralatva: usmena knjievnost predstavlja laiko stvaralatvo, dok pisana knjievnost predstavljala duhovno stvaralatvo. Nastanak pismenosti usko je povezan sa potrebama feudalizacije i sa potrebama crkve. Dugo vremena pisana knjievnost bila je u slubi irenja hrianstva a preko bogoslubenih knjiga. Usmeno stvaralatvo tek e kasnije i postepeno prodirati u pisanu knjievnost a do tada e imati svoje zakonitosti (irenje usmenim putem, prenoenje s kolena na koleno, itd.) Periodizacija slovake knjievnosti sa predavanja Srednjovekovna knjievnost (9.-15. veka) opte karakteristike Srednji vek je veoma udaljeno razdoblje i uprkos mnogim istraivanjima i tumaenjima jo uvek je obavijeno mnogim mitovima, nepravdama i predrasudama. Ve i sam naziv srednji vek (lat. medium aevum) u sebi skriva ubeenje da je to samo nekakvo prelazno razdoblje (vek izmeu) izmeu antike (antiquitas) i renesanse. Iz ovog estetski neodreenog pojma proistie prvenstveno tipologija umetnosti i arhitekture koja u periodu srednjeg veka u Europi razlikuje dva stila: romanski i gotiki. Nauka o knjievnosti je u ovoj tipologiji uradila najmanje. Samo u Istoriji starije slovake knjievnosti iz 1958 g. se srednji vek deli na dve knjievno-istorijske faze, od kojih druga po redu ima u nazivu imena oba srednjovekovna umetnika stila: razdoblje romansko gotiko Prevlast latinske kulture. Ostali sintetini pogledi na srednjevekovnu knjievnost (Jozef Minarik, 1977, Jan Miianik, 1979, Stanislav matlak, 1987 a 1997) ne koriste spomenute pojmove, ali se trude da opisom dokue sadraj i obim pojedinih poglavlja. U istoriji slovake srednjovekovne knjievnosti se u osnovi razlikuju dva skoro samostalna razdoblja: 1. staroslovensko i 2. latinsko, ili srednjovekovno u uem smislu rei. Razlog tome je ne samo jezika razlika (staroslovenski jezik i preteno latinski) ali i drugaiji knjievni karakter spomenika. Oba razdoblja ipak nisu jedinstvena i moemo ih dalje podeliti na pojedine faze. Staroslovensko razdoblje (9.-10. v) sadri i vremenski interval pre dolaska Konstantina i Metodija na Veliku Moravu 863. g. Njegovu osnovu ini razdoblje do smrti Konstantina irila u Rimu g. 869. a vrhunac jeste delovanje Metodija na Velikoj Moravi do njegove smrti g. 885. Zavretak i prelaz u sledee razdoblje ini kraj 9. veka i 10. vek u kojem su nastajali i jaali centri latinske kulture i obrazovanja na teritoriji ugarske drave, koja je tada nastajala. U ovom razdoblju takoe se produava razvoj staroslovenske pismenosti van teritorije Velike Morave t.j. u ekoj, u Bugarskoj, na Kijevskoj Rusi i sl. Druga faza srednjevekovne knjievnosti latinska se moe podeliti na romansko (10.-13. v) i gotiko (13.-15.v) razdoblje, koje se u knjievnosti razlikuju po tome, da od 13. veka u knjievnost prodire eki

1

jezik kao knjievni jezik, nastaju promene u tematici i anrovski to je u vezi sa razvojem gradova (graanska kultura) i sa emancipacijom plemstva od crkve (plemika knjievnost). I uprkos razdvajanja na razdoblja i faze srednjovekovna knjievnost ini jednu razvojnu celinu, koju ujedinjuju tipini znaci za srednji vek uopte. Kao prvo to je univerzalizam napr. jeziki (staroslovenski jezik i latinski kao nadnarodni, univerzalni jezici), filozofski i verski (hrianstvo), kulturni i knjievni (anrovsko-tematski univerzalizam koji se prenosio i zahvaljujui jezikom univerzalizmu). Za knjievnost i umetnost uopte u srednjem veku na teritoriji Slovake je takoe tipian njihov primajui karakter u kojem dominira ne samo preuzimanje anrova i tema, ve pre svega import gotovih dela tueg porekla, koja su se na slovakoj teritoriji dalje irili prepisivanjem i usmenim predanjem (svetska poezija, legende). Originalni tekstovi su se sauvali samo u maloj meri. Ovde spadaju legende, hronike, duhovna lirika, odlomci svetovne knjievnosti i struna, naroito teoloko-polemika knjievnost. Autori staroslovenskih tekstova ostaju anonimni. Kao primer moemo navesti oba velikomoravka itija. Autor itija Kontantinovog je skoro sigurno Kliment, ali nije tako sigurno da je Gorazd autor itija Metodijevog. Naunici se slau samo u tome (skoro bez izuzetka) da su oba dela napisali razliiti autori. Staroslovenske tekstove znamo samo u vidu prepisa iz kasnijih vekova (12.-15. v), originalni su verovatno samo Kijevski tekstovi (9. vek) (odlomci prevoda bogoslubenih knjiga na staroslovenski jezik, sastoje se od 7 listia koji su napisani glagoljicom i sastavljeni najverovatnije od strane Konstantina irila. Nazvani su po gradu Kijevu u koji su dospeli povlaenjem Metodijevih uenika. Sadre odlomke crkveno-slovenskog prevoda liturgije po rimskom obredu.) Iz ovog proistie i sledea osobina srednjovekovne slike o autorstvu a to je kolektivno stvaralatvo. Oni su rezultat zajednikog delovanja stvaraoca, prepisivaa i predavaa. Adresat (primaoc) nije bio obian narod ve pre svega pripadnici vladajue i vojne hijerarhije, onda uenici i saradnici Konstantina i Metodija, koji su verovatno u stvaranju tekstova i uestvovali (prepisivali ih i irili dalje, naroito posle Metodijeve smrti su uenici bili i sami knjievno aktivni). Obrazovanje se koncentrisalo u kulturnim centrima pored vladarskih dvorova, pored biskupije, u manastirima i crkvenim kolama i to ne samo na teritoriji Nitre. Konstantin i Metodije su osnovali bogosloviju i na teritoriji Koceljeve Panonije, a njihovi uenici su preneli aktivnost i za granice Velike Morave. Nastali su tako centri studija izvora, prepisivanja, prevoenja i stvaranja novih tekstova (Ohrid u Bugarskoj, sazavski manastir u ekoj u 10.-11. veku). anrovi staroslovenske knjievnosti su tipini srednjovekovni i tematski oslikavaju iskustvo hriana u srednjem veku. Usredsreuju se na intimne i kolektivne obredne kontakte sa Bogom, ali i na ponaanja oveka u praktinom ivotu. Ovde spadaju molitve, psalami, bogoslubene molitve, duhovne pesme, jevanelja i pisma apostola (Novi zavet), propovedi i itija crkvenih otaca (paterik). U teolokoj praksi su postojali teoloki traktati, polemike i dispute (njih nalazimo u legendama, naroito u itiju Konstantinovom) i prevodi crkvenog zakonika (Nomokanon). U staroslovenskoj knjievnosti nedostaje samo crkvena ili svetovna hronika za koju je potrebno dui kontinuitet crkvenog i dravnog ivota. Njen nedostatak delimino nadometaju oba itija. Zbog kratkog vremena nije se razvila ni svetovna knjievnost, znai epika i lirika, a ni anrovi strune literature. Za staroslovensku knjievnost je tipian srednjevekovni anrovski, sadrajni i funkcionalni sinkretizam (meanje razliitih elemenata, njihovo preplitanje). Knjievnost je imala pre svega funkciju vanestetsku (versku, obrednu), napr. i Proglas je predgovor u stihu prevodu etiri jevanelja, pa tek onda je to idejno i formalno zrela pesma. Pojedini anrovi su bili deo celine; deo liturgije je bila molitva, duhovna pesma, itanje iz Javanelja, propoved, itanje iz ivota svetaca. I legenda je sloen tekst u kojem se nalazi pripovedanje autora legende, spojeno sa preuzetim delovima. U itiju Konstantinovom tako nalazimo teoloku raspravu (disputu) sa trojjezinicima u Veneciji, izvornu grku odu (hvalospev na Gregora iz Nazianza), diplomatsko pismo (molba kneza Rastislava), traktat (skraen prevod polemikog spisa Rasprava o pravoj veri sa Jevrejima), citate psalama i apostolskih pisama, na kraju je molitva (Konstantinova molitva pred smrt). Lirski subjekat ima u staroslovenskim delima skoro uvek oblik kolektivnog mi. Tako su stilizovane molitve i pesme, ali i agitaciona pesma Proglas. Izuzetak ine samo anrovi, u kojima vernik lino izraava svoju veru ili greh ( Formula vere -Vyznanie viery, Formula prilikom ispovesti). Odnos kolektivnog lirskog subjekta prema Bogu ima dve strane: u znaku je velike pokornosti a u odnosu svetenik-vernik ima propovedni ton (Proglas). Adresat iskaza je u veini sluajeva u pluralu, samo na nekim mestima prelazi u prvo lice singulara: Nu ujte, o vm vlastn rozum hovor, 2

nu dobre pouj, cel nrod sloviensky, vypouj Slovo od Boha ti zoslan, Narator se u epskim i strunim anrovima javlja u 3. licu mn. i onda kada izraava svoje lino uee. Knjievni likovi se dele na hriane (my, bratia, Slovieni, narod slovi