Slovo o Srpskom Jeziku

7/30/2019 Slovo o Srpskom Jeziku

1/24

Nije stvar u pismu vec u jeziku

Pisem iz Kanade, gde trenutno zivim, tako da iz tehnickih razloga koristim englesko

pismo da bih poslao poruku na srpskom jeziku. Da li to moju poruku cini engleskom?

Mislim da je ovde rasprava otisla na pogresnu stranu. Mi zapravo treba darazgovaramo o jeziku!

Nije nasa sustinska dilema da li je cirilica srpsko pismo - naravno da jeste, niti da li

cirilica treba da bude u iskljucivoj sluzbenoj upotrebi u Srbiji - naravno da treba.

Ono sto jeste nasa prava dilema ostaje nazalost neodgovoreno - da li knjige stampane

na latinici pripadaju srpskom jeziku i srpskoj knjizevnosti i kulturi ili ne? Da li na

primer stvaralastvo Srba u Austrougarskoj na latinici pripada spskoj kulturi ili

hrvatskoj? To je kljucno pitanje.

Ako latinicne knjige nisu srpske, onda Hrvati mogu s punim pravom da prisvoje

celokupnu srpsku kulturu i bastinu, prosto stampajuci knjige na latinici! To uostalom i

rade. Biblioteka Americkog Kongresa je nedavno donela urebu kojom sve knjige

stampane na latinici pripadaju hrvatskoj knjizevnosti i kulturi, a samo cirilicne -

srpskoj.

U cijem je to interesu, sami procenite.

U vezi sa tim ja bih ovde citirao proglas grupe srpskih intelektualaca koji se odnosi

upravo na taj problem.

Mislim da bi ovu raspravu trebalo podeliti i voditi na dva razlicita nivoa - jedan nivo

treba da bude zahtev za izkljucivu sluzbenu upotrebu cirilice u Srbiji, a na drugom

treba zastititi ogromno kulturno blago srpskog naroda van Srbije od hrvatskog

prisvajanja.

SLOVO O SRPSKOM JEZIKU

(Politika, 1. i 8. avgust 1998.)

POLAZITE


2/24

Slovom o srpskom jeziku, koje je doneto nakon naune rasprave a na inicijativuSvetskog sabora Srba, vaspostavljaju se naela koja vae za ostale narode i jezike usvetu.

Srpska kultura, knjievnost i jezik su nedeljivi: obuhvataju sav srpski narod. Verskapripadnost se ne podudara sa jezikom pripadnou. Srpskim jezikom su govorili igovore etniki Srbi sve tri veroispovesti pravoslavne, rimokatolike i islamske.

Srpski jezik ima dva ravnopravna knjievna izgovora prema refleksima praslovenskogvokala "jat"() ekavski i ijekavski. Upotreba ekavskog i ijekavskog nije i ne moebiti diferencijalna crta prema katolikoj i muslimanskoj varijanti srpskog jezika.Ijekavska varijanta srpskog jezika je podjednako srpska kao i ekavska.

Srpski knjievni jezik ima dva pismairilicu i latinicu. irilica i latinica nisudiferencijalna crta izmeu srpskog knjievnog jezika i njegovih regionalnih,konfesionalnih varijanti.

ISTORIJAT

Sve do druge polovine XIX. veka u slavistici je vaio opti stav da Srbi i Hrvati imajuposebne jezike. Taj stav, izmeu ostalih, zastupali su Dobrovski, Kopitar, afarik,Mikloi a najpreciznije ga je formulisao Vuk Stefanovi Karadi. On je tvrdio da je

srpski jezik tokavski, a da akavski i kajkavski nisu srpski. Vuk je smatrao da srpskijezik obuhvata itavo tokavsko nareje i po jezikom kriterijumu dokazao da su svitokavci Srbi i da su svi Srbi tokavci.

To to i Srbi, kao i drugi narodi, pripadaju raznim veroispovestima, te ima Srbapravoslavaca, katolika i muslimana (ili, kako je Vuk govorio, Srbalja grkoga,rimskoga i turskoga zakona), ne utie na etniku i jeziku sliku toga naroda.

Privid srpskog i hrvatskog zajednitva

Preuzimanjem tokavskog nareja, a naputanjem kajkavskog, voe ilirskog pokreta,koji su u poetku pisali na svom maternjem (kajkavskom) jeziku, tridesetih godinaXIX veka prihvatili su za svoj knjievni jezik tokavsko nareje, odnosno srpskiknjievni jezik u Vukovoj redakciji. Oni su u poetku taj jezik nazivali ilirskim, to jesinonim za srpski jezik.


3/24

Da je termin ilirski blisko povezan sa srpskom teritorijom, narodom i jezikom,

svedoi i istorijsko vreme koje prethodi takozvanom ilirskom pokretu. U XVIII vekusu postojali Ilirska deputacija i Ilirska dvorska kancelarija kao politike institucijerezervisane za Srbe u Austriji. Tek od formiranja Ilirskih provincija pod Napoleonom

ilirsko ime poinje da se koristi i za Slovence i Hrvate. Posle Vukove smrti nametnutje stav da Srbima i Hrvatima nije zajedniki samo knjievni jezik ve da im jezajedniki i narodni jezik. Tako je nastalo stanovite da se zajedniki narodni jezikSrba i Hrvata sastoji od tri nareja: tokavskog, akavskog i kajkavskog. VatroslavJagi, koji je stupio na scenu u godini Vukove smrti (1864), tvrdio je da su Hrvati iSrbi, u stvari, jedan narod sa dva imena (Hrvato-Srbi) i da je prirodno da njihov

zajedniki narodni i knjievni jezik ima dvolani naziv: hrvatski ili srpski jezik.

Nauka druge polovine XIX i poetka XX veka smatrala je da je tokavsko narejesrpsko, a akavsko hrvatsko, dok je kajkavsko "hrvatsko" samo po imenu (Lekin,Danii). Vatroslav Jagi je, sprovodei katoliki filoloki program, u tom "jednomnarodu" isticao drukije razlike. One po njemu nisu u jeziku nego u veri: Srbi su

pravoslavni a Hrvati katolici. To znai da se u jeziko zajednitvo od samog poetkailo sraunato da se dotle razdvojeno srpsko i hrvatsko prvo pomea a da se posle

podeli, ali ne na osnovu jezika nego na osnovu vere.

Srbi su junoslovenski narod pravoslavne, katolike i muslimanske veroispovesti kojigovori srpskim narodnim jezikom. Sa etnikim granicama srpskoga narodapodudaraju se jezike granice srpskog jezika (tokavskog nareja). Taj se jeziknazivao ne samo srpski nego i slovinski, slavenosrpski, ilirski, dalmatinski,

dubrovaki, bosanski, slavonski, hrvatski, na jezik itd.U XIX veku je postojao neznatan broj Hrvata koji je, u susedstvu sa Srbima i pod

njihovim uticajem, govorio i srpski (tokavski). To nije nita neobino: uvek imadelova jednog naroda koji govore jezikom drugog naroda. Sve do sedamdesetih

godina XIX veka bilo je vie Hrvata koji su govorili nemaki ili italijanski nego onihkoji su govorili tokavski (srpski), pa ipak nemaki i italijanski jezik nisu nazvanihrvatsko-nemakim i hrvatsko-italijanskim.

Hrvati se nisu zadovoljili samo time to su preuzeli srpski knjievni jezik, nego su,

odmah posle Vukove smrti, inom bez presedana u istoriji bilo kog drugog jezika srpskom nazivu u imenu jezika dodali i hrvatsko ime. Tako je od srpskog jezika uHrvatskoj postao hrvatski ili srpski jezik, pa srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, da bi

raspadom socijalisticke Jugoslavije Hrvati potpuno iz naziva izbacili odrednicu srpski

i srpski jezik ijekavskog izgovora, koji su preuzeli u XIX veku, jednostavnopreimenovali u "hrvatski knjievni jezik".


4/24

U Socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Srbima muslimanske

veroispovesti priznat je status "naroda", pa su i oni odmah po razbijanju Jugoslavije

srpskom jeziku, koji se dotada zvao srpskohrvatski, promenili naziv u "bosanski

jezik". Tako je srpski jezik, preko prelaznih termina hrvatski ili srpski i srpskohrvatski

ili hrvatskosrpski, na kraju ovog veka dobio tri nezavisna naziva: srpski, hrvatski i

bosanski jezik.

U dva od tri naziva izgubljena je terminoloka veza sa srpskim jezikom, pa to slui,navodno, kao vrhovni dokaz za proglaenje tih jezika posebnim jezicima. I Hrvati ibosanski muslimani nastoje da naprave to vie diferencijalnih crta "svojih jezika"prema srpskom jeziku, kakobi preko njih pokuali da dokazu kako ti "jezici" ne samoda ne potpadaju pod srpski jezik ve da nisu nikad ni proistekli iz srpskog jezika. Tanjihova nastojanja, koja se ne zasnivaju ni na kakvim naunim injenicama,krivotvore sliku o karakteru i statusu srpskog jezika.

Izdvajanja "knjievnih jezika" na konfesionalnoj osnovi

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je bila stvorena 1918. godine, smatrano je

da srpskohrvatskim jezikom govore samo dva naroda: Srbi i Hrvati (po drugoj

koncepciji, jedan dvoimeni narod: Srbo-Hrvati). U novoj (Titovoj) Jugoslaviji

zastupano je gledite da srpskohrvatskim jezikom govore tri naroda: Srbi, Hrvati iCrnogorci (a od 1967. i etvrti "narod": Muslimani). Verska pripadnost ne moe dabude jezika diferencijalna crta, a upravo je verska pripadnost iskoriena za

razbijanje jedinstvenog (viekonfesionalnog) srpskog naroda na vetake versko-teritorijalne zajednice.

Teza o tome da narodi stiu identitet po veri a ne po jeziku, koja je suprotna Vukovojtezi, nije prihvacena nigde u Evropi. Poto se ona nametala vie od jednog veka (a uTitovoj Jugoslaviji i sredstvima drave), urodila je plodom: katoliki deo populacijekoja govori tokavskim narejem kroatiziran je i dravnom idejom vezan za etnikeHrvate, to jest akavce, i za kajkavce, a muslimanski deo populacije proglaen je za

poseban narod. Tako se desilo da se na verskoj osnovi populacija jednog jezika podeli

na tri "naroda".

Program izdvajanja "knjievnih jezika" na konfesionalnoj osnovi odraen je i uDejtonskom sporazumu (1995), koji ima etiri ravnopravna teksta, od kojih je jedanna engleskom a tri na srpskom jeziku, s tim to se srpskim jezikom u tom dokumentusmatra samo ekavska irilika varijanta dok se dve ijekavske latinike varijantesrpskog knjievnog jezika u njemu nazivaju "hrvatskim" odnosno "bosanskim"

jezikom.


5/24

SRPSKI JEZIK I NJEGOVE VARIJANTE

Srpski jezik, sa dijalektima koji mu genetski i strukturno pripadaju, centralni jejunoslovenski jezik, na osnovu kojeg je Vuk Stefanovi Karadi kodifikovao(savremeni) srpski knjievni jezik.

U porodici slovenskih jezika srpski se izdvaja sposobnou regeneracije jotovanja kaopraslovenske jezike pojave.

Po vokalskom sistemu srpski jezik je jedinstven, ali se s obzirom na razliite refleksepraslovenskog vokala "jat" u njemu razlikuju tri izgovora: ijekavski ili juni, ekavskiili istoni i ikavski ili zapadni.

Srpski jezik ima melodijski ili muziki akcenat, kao i praslovenski. Novotokavskiprozodijski sistem, na ijoj osnovi je stvoren srpski knjievni jezik (sve njegoveizgovorne, grafijske i konfesionalne varijante), sa dva uzlazna i dva silazna akcenta i

razlikovanjem posleakcenatske duine, jedinstven je i u slovenskom i uindoevropskom svetu.

Srpski knjievni jezik i danas, kao i u Vukovo doba, jeste jezik svih tokavaca, jer jetokavsko nareje svojom celinom srpsko i ono obuhvata tri versko-kulturne zajednice

srpskog naroda. Na tom jeziku ispevane su srpske narodne pesme, napisan Njegoev"Gorski vijenac", preveden Stari iNovi zavet (Biblija) i stvorena novija umetnikaknjievnost.

Savremeni srpski jezik upotrebljavaju i Srbi katolike i Srbi muslimanskeveroispovesti kao svoj knjievni jezik. Taj jezik je bio i ostao po svom gramatikom iglasovnom sistemu jedan i jedinstven srpski jezikkako ga je Vuk kodifikovao.

Dananji srpski knjievni jezik ima dva knjievna izgovora: ijekavski i ekavski. Taosobina je imanentna crta srpskog knjievnog jezika i kod samih pravoslavnih Srba,

pa niti je bila niti moe biti diferencijalna crta prema "hrvatskoj" (katolikoj) i"bonjakoj" (islamskoj) varijanti srpskog knjievnog jezika.

Ijekavska izgovorna varijanta srpskog knjievnog jezika u redakciji Vuka Karadiaprihvaena je sredinom XIX veka u Hrvatskoj, to su Hrvati iskoristili da opravdajuuvoenje dvolanog naziva za srpski jezik (takozvani "hrvatski ili srpski jezik"). Unovije vreme, meutim, sve vie se propagira jekavska izgovorna varijanta, koja se


6/24

zasniva na injenici da najblii srpski ijekavski govori (govori Like i Korduna) imajujednosloni ije-refleks dugog jata (to jest, neslogovno i i dugoje umesto ije). Jekavskaizgovorna varijanta srpskog knjievnog jezika razlikuje se samo u izgovoru rei tipalijepo, mlijeko, vrijemedaje se prednost jednoslonom ije-izgovoru, dok se u pisanjune razlikuje od ijekavske (u oba sluaja se pise: lijepo, mlijeko, vrijeme).

Srbi pravoslavne veroispovesti (u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, kao i u

Slavoniji i Srpskoj Krajini i drugde u svetu), bez obzira na to da li se slue ijekavskomili ekavskom izgovornom varijantom, da li piu irilicom ili latinicom, svoj knjievnijezik zovu srpski (knjievni) jezik.

Srpski jezik se podudara sa tokavskim narejem. Kao to nije bilo Hrvata i Slovenacatokavaca, tako nije nikada bilo ni Srba akavaca niti kajkavaca. Ni danas nema Srbanetokavaca, a veinu Nesrba tokavaca ine prevereni Srbi.

Srbi katolike verske pripadnosti slue se ijekavskom varijantom srpskog knjievnogjezika (ijekavskog i jekavskog izgovora) i uglavnom latinikim pismom uz nekevetaki nastale kovanice i niz leksikih i onomastikih pozajmica proisteklih izlatinskog jezikog posrednitva. Ijekavskom varijantom srpskog knjievnog jezikaslue se i etniki Hrvati (akavci) i itelji istorijskog Slovinja (kajkavci, koji se danastakoe zovu Hrvatima), ali njima taj jezik nije maternji. Evidentan je, prema tome,nesklad izmeu formalnog imena "hrvatskog knjievnog jezika" i stvarne etnikepripadnosti. Takozvani hrvatski knjievni jezik jeste zagrebaka varijanta srpskogknjievnog jezika.

I Hrvati imaju svoj izvorni jezik koji ih razlikuje od drugih naroda (akavsko nareje).Hrvati su, meutim, od XIX veka odnegovali obimnu literaturu na srpskomknjievnom jeziku.* Ono to se sada naziva "hrvatskim jezinim izrazom", pa ak i"hrvatskim jezikom" moe u naunom smislu da se prihvati samo kao jedna varijantasrpskog knjievnog jezika.

Srbi islamske verske pripadnosti slue se ijekavskom varijantom srpskog knjievnogjezika, uz neznatan broj rei orijentalnog porekla pomou kojih ele da naglasekulturnu posebnost, ali svoju varijantu knjizevnog jezika (od poslednje decenije XX

veka) etniki netano nazivaju "bosanski knjievni jezik". S obzirom na neskladizmeu formalnog imena i stvarne pripadnosti, takozvani "bosanski knjievni jezik"jeste sarajevska varijanta srpskog knjievnog jezika.

Islamizirani delovi populacije koja vekovima govori srpskim jezikom, naroito uRakoj, kao i na Kosovu i Metohiji, izgradili su kao verske zajednice neke osobenostiu svom jezikom izraavanju a nikako poseban jezik.


7/24

PISMO

Srpski knjievni jezik ima dva ravnopravna pisma: irilicu i latinicu. Srbi su kulturnibatinici staroslovenske pismenosti i njenih azbuka, a staroslovenska glagoljica iirilica srpska su istorijska pisma.

Na temeljima hiljadugodinje srpske i slovenske irilike pismenosti Vuk StefanoviKaradi je stvorio nacionalno fonetsko pismo srpsku irilicu, koja je stoernavertikala srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta.

Srbi imaju i svoje drugo pismo: Vukovoj irilici prilagoenu srpsku latinicu. Upotrebapisma nije nacionalna diferencijalna crtapa je latinica sastavni deo srpske kulture.

SRPSKI KULTURNI PROSTOR

Srpska kultura i jezik ine srpski duhovni prostor koji je jedinstven i nedeljiv. Onobuhvatauz manastire, crkve, grobita, rane tamparije i tampane knjige,kartografiju, natpise i zapise, povelje i privilegije, letopise i druge rukopisne knjigeisrpski knjievni i govorni jezik tokavskog nareja, oba izgovora. Srpskoj duhovnoj

batini pripadaju nauka i umetnost pisaca iz rasejanja (dijaspore).Sve to je do ilirskog pokreta i programirane kroatizacije katolike populacije srpskoggovornog jezika napisano tokavskim narejem pripada srpskoj knjievnosti.Nerazdvojni deo srpske knjievnosti su slavonska, primorska, dubrovaka odnosnodalmatinska tokavska knjievnost.

Knjievnost franjevaca u Bosni i Slavoniji, koji su pisali srpskim jezikom, prirodni jedeo knjievnosti srpskoga jezika. Opti stav, po kojem se kultura, kao i narod,odreuje prema jeziku a ne prema veri nije svojstven samo Vukovom vremenu ve je

to stanovite koga se i danas pridravaju svi evropski narodi.

Narodna poezija i proza stvoreni na srpskom jeziku sastavni su deo srpske

knjievnosti. Ta knjievnost je nastala pre nego to je znatan deo tokavaca katolikeveroispovesti kroatiziran. U srpskoj narodnoj knjievnosti gotovo da nema primerapodele hrisana na pravoslavne i katolike. Tvorevine muslimana na srpskom jezikurazlikuju se donekle po motivima, ili taki gledita, od tvorevina hrisana, ali se one s


8/24

pravom, kao i u prolosti, mogu tretirati kao dela etnikih Srba muslimanskeveroispovesti.

Druge umetnosti, kao i sve oblasti nauke i kulture, nastale na etnikim prostorimasrpskoga jezika do programirane kroatizacije Srba katolika, moraju se smatrati

sastavnim delom srpske umetnosti, nauke i kulture. Umetnost i kultura koju su stvaraliSrbi katolike veroispovesti posle programirane kroatizacije, kao i umetnost i kulturakoje su stvarali Srbi muslimanske veroispovesti, sastavni su deo i srpske kulture.

JEZIKO ZAKONOPRAVILO SRPSKOGA NARODA

Uenje o srpskom narodu i njegovom jeziku, o srpskom knjievnom jeziku i njegovimvarijantama, o srpskim pismima, o preveravanju (prozelitizmu), o srpskoj knjievnosti,umetnosti i kulturi (u najirem znaenju) izloeno u "Slovu o srpskom jeziku" ciniJeziko zakonopravilo srpskoga naroda, koje potpisae i potvrdie srpski filolozi i

pisci.

Beograd, na Spasovdan 1998 (7506).

dr Vera Boji

mr Mirjana VlajisavljeviPredarag R. Dragi Kijukdr Dragoljub DragojloviMilorad uriprof. dr Milo Kovaeviarko KomaninZoran KostiVojislav Lubarda

prof. dr Radmilo Marojeviprof. dr Petar Milosavljevi

Slobodan RakitiTiodor Rosiprof. dr Boo orimr Mihajlo epanovi


9/24

* Pod papskom dirigentskom palicom njegova zagrebaka ekspozitura satrosmajerom na elu namee malobrojnijoj akavsko-kajkavskoj pastvi tokavskisrpski jezik pod nazivom "hrvatski ili srpski" sa pretenzijom zahvatanja etnikih Srbai njihove teritorije pod kapu rimskog pape. Kasnije slede dirigovane formule tipa:

1. ako si katolik onda si Hrvat2. ako si pravoslavac u Hrvatskoj, onda si pravoslavni Hrvat, a poto si Hrvat

postae katolik itd.3. kao Hrvat ne moe ni na koji nain postati ni Srbin, a ni pravoslavac

NEDELJNIKNI N,24.09.1998.

Kritikuje: Ivan Klajn

ZAKONOPRAVILODAVCI

Sada ve famozno "Slovo o srpskom jeziku" poinje napomenom da je "donetonakon naune rasprave a na inicijativu Svetskog sabora Srba". Zavrava segromkom reenicom: "Uenje o srpskom narodu i njegovom jeziku... izloeno u'Slovu o srpskom jeziku'ini Jeziko zakonopravilo srpskoga naroda, kojepotpisae i potvrdie srpski filolozi i pisci. Beograd, na Spasovdan 1998 (7506)."

Slede potpisi, po azbunom redu: dr Vera Boji, mr Mirjana Vlaisavljevi, Predrag R.Dragi Kijuk, Milorad uri, prof. dr Milo Kovaevi, ZoranKosti, prof. drRadmilo Marojevi, prof. dr Petar Milosavljevi, Slobodan Rakiti, Tiodor Rosi,

prof. dr Boo ori i mr Mihailo epanovi. Naknadno su im se prikljuili i drDragoljub Dragojlovi, arko Komanin i Vojislav Lubarda.

Zar su to "srpski filolozi i pisci"? Kako to da barem za polovinu njih nikada nismo

uli? Ko ih je ovlastio da donose nekakvo "zakonopravilo" za ceo srpski narod? Gde lije i kad odrana ta "nauna rasprava"? Gde su tu SANU, Matica srpska, Institut zasrpski jezik, univerziteti, nedavno osnovani Odbor za standardizaciju srpskog jezikagde je bilo koja za jezik nadlena ustanova?

Na ovo poslednje pitanje potpisnici "Slova" e vam odgovoriti da su sve pomenute

ustanove, verovali ili ne, izdajnike, antisrpske i da (kako napisa g. Tiodor Rosi u"Demokratiji") "sprovode hrvatski filoloki program". Dokaz je u tome to su se, poobjavljivanju "Slova" u "Politici", sastale dve komisije Odbora za standardizaciju i

odluno osudile taj tekst. U njihovom saoptenju se ukazuje na krupne naune grekeu "Slovu". Istie se da su meu potpisnicima svega etiri profesora i da se "niko odnjih nije bavio konkretnim naunim istraivanjima u tematskoj oblasti 'Slova'".


10/24

Upozorava se, najzad, da e neprijatelji srpskog naroda biti "presreni to im je izista mira poklonjen tako bogat zalogaj".

Zaista, na nedavnom slavistickom kongresu u Krakovu, po svedoenju dr SlobodanaRemetia (direktora Instituta za srpski jezik), lanovi hrvatske delegacije sa

uivanjem su proitali "Slovo" i rekli: "Rade za nas."

Pri tom su u ruci drali luksuzno izdanje "Slova" koje je deljeno na kongresu. Autorisu se, naime, postarali da svoj tekst prevedu na pet stranih jezika i tampaju ga nanajfinijem papiru, u plastificiranim koricama, u tirau od 300 000 primeraka (!).Otkud im para za to? (Naivno pitanje.)

Kako ree u prolom broju NIN-a Ognjen Pribievi, vii nauni saradnik Institutadrutvenih nauka, "svidelo se to nekome ili ne, dominantna ideologija srpskog drutvadanas je primitivizam". Zato propovednici primitivnog i zadrtog jezikog

nadripatriotizma imaju i pare i vlast za sobom. Promoviu se na sve strane, nastupajusve agresivnije. Meni je, posle rasprave na televiziji, potpisnik Slova g. Tiodor Rosi,rekao: "Oduvaemo mi vas!* Sve emo posmenjivati, u Institutu i drugde!" Sprema lise to u Srbiji neki novi makartizam?

Po svemu sudei sprema se. Zato bismo opreznijim itaocima savetovali,bezbednosti radi, da zaborave sve to su u koli uili i bace se na prouavanje "Slova".Tu e otkriti jednunovu i originalnu "teoriju zavere". Sve je, navodno, poelo ugodini Vukove smrti, 1864, kada je Vatroslav Jagi, "sprovodei katoliki filolokiprogram", napisao da Hrvati i Srbi imaju zajedniki jezik. Tu katoliku podvalupotom su, zamislite, glatko progutali svi srpski pravoslavni naunici, od Daniia,preko Belia i Stevanovia, pa sve do Milke i Pavla Ivia i drugih naih savremenika.Sreom, eto, u godini 1998. (ili 7506, za one kojima je lake da raunaju povizantijskom kalendaru) pojavili su se Vera Boji, Mirjana Vlaisavljevi, DragiKijuk i drugi nauni giganti, da nas izvuku iz vekovne zablude!

"Slovo" nas ui da su pravi Hrvati iskljuivo akavci, moda i kajkavci (mada se oovim drugima nista odreeno ne kae). tokavci su svi odreda Srbi, s tim to mogubiti "Srbi katolike verske pripadnosti" (od kojih su mnogi dosad smatrani Hrvatima)ili "Srbi islamske verske pripadnosti" (dosad nazivani Muslimani ili Bonjaci).Crnogorci? Crnogorci ne postoje. Sva ostvarenja umetnosti, nauke i kulture nastala naprostorima gde se govori tokavski "moraju se smatrati sastavnim delom srpskeumetnosti, nauke i kulture". Otuda i sve ono to se dosad nazivalo hrvatskomknjievnou (osim akavske) zapravo je "knjievnost katolikih Srba", kako jeozakonjeno i novim statutom Filolokog fakulteta.


11/24

"Zakonopravilodavci" ne uviaju da nastojanjem da u nauku uvedu parolu "Srbija doTokija" ine medveu uslugu sopstvenom narodu. Ne shvataju da ni Alija ni Franjonee priznati da su Srbi, niti ih mi elimo za zemljake. Ne razmiljaju o zakljucimakoji logino proistiu iz njihove teorije, a na koje se ukazuje u saoptenju Odbora: daje Ante Paveli (tokavac) bio Srbin, da su Srbi samogenocidan narod, da su u Bosniratovali Srbi sa Srbima**. Ako se u svetu poveruje da su "Slovo" zaista pisali "srpskifilolozi i pisci" (kae se u saoptenju), "zakljuie se da smo nepopravljivo zaslepljeninacionalnom strau i ujedno neznalice". Poslednji je as da se takva bruka sprei.

Ivan Klajn

* Reenica u orginalu g. Klajna glasi:Potpisniku ovih redova, posle rasprave na

televiziji, g. Tiodor Rosi je rekao: "Oduvaemo mi vas!

** Upravo je tako, na sramotu verski podeljenog srpskog naroda. Uostalom, svima je

poznata injenica da je meu najzlokrvnijim ustaama dobrim delom bilo sveepokatolienih Srba.

Predrag Piper

NI JEZICI NI KULTURE NISU NEDELJIVI(O deklaraciji" o srpskom jeziku i filolokom srbovanju")

Poetkom avgusta 1998. u listu Politikaobjavljen je u dva nastavka (1. i 8. avgusta) tekstnaslovljen kao Slovo o srpskom jeziku, a zamiljen kao deklaracijakojom potpisnicisaoptavaju javnosti izvesne svoje, prema njihovom miljenju, sveobavezujue odluke.Tekst deklaracije ne bi zasluivao panju da nije propraen tolikom medijskompodrkom da bi u velikom delu javnosti mogao stvoriti utisak kako su ekstremni stavovipotpisnika teksta tani, kako oni otkrivaju dugo sakrivanu istinu o srpskom jeziku, i kakosu generacije srpskih filologa, od Vukovih saradnika do danas, svesno ili nesvesno radilena tetu srpskih nacionalnih interesa. Da bi se dobronamernima a manje upuenima upitanja istorije srpskog knjievnog jezika pomoglo da odvoje objektivne injenice odpoluistina i netanosti, neophodno je ipak objanjavati o kakvom tekstu je re i kakva se

velika teta njime nanosi srpskoj kulturi.

Prvo i do sada najiscrpnije objanjenje dato je u saoptenju Odbora za standardizacijusrpskog jezika U odbranu dostojanstva srpske nauke(Politika, 15. avgusta), u kojem je jasnimjezikom i precizno navedenim injenicama pokazano da su polazne teze potpisnikadeklaracije o srpskom jeziku netane, a njihovi zakljuci i zahtevi po srpsku filologijuvrlo tetni iz najmanje dva razloga. Sa jedne strane, deklaracijom se dananja srpska


12/24

filologija teko kompromituje u svetu proglaavanjemtuih kulturnih tekovina srpskim, a,sa druge, rad niza generacija srpskih filologa od Vukovih vremena do danas njome seblati kao politiki korumpiran i bez naune vrednosti. Pri tome manji broj uglavnomosrednjih ili nepoznatih pisaca i filologa predstavlja deklaraciju" kao tekst iza kojeg stojiili treba da stoji cela srpska filologija.

Poto saoptenje Odbora povodom deklaracije nije moglo doi do svih zainteresovanih,niti su u saoptenju mogla biti podrobnije razmotrena sva sporna mesta u njoj, apotpisnici je u medijima iroko propagiraju trudei se da intenzitetom emocija iuestalou oglaavanja nadoknade nedostatak argumenata, neophodno je i daljeukazivati na pogubne posledice koje bi taj tekst mogao imati ako bi srpska intelektualnajavnost, ili njen vei deo, iza deklaracije zaista stala. U ovom osvrtu na deklaracijuzadrau se, prvo, na problematinostima njene forme, a zatim i njenog sadraja, kao iciljeva sa kojima je napisana.

Forma deklaracije" i njenog predstavljanja javnosti.Deklaraciju je potpisalo 12filologa i knjievnika (njima su se kasnije prikljuile jo tri osobe), od kojih su samotrojica univerzitetski profesorilingvisti, a nijedan se nije istraivaki bavio istorijomsrpskog jezika.

Iako inicijatori nisu uspeli da okupe vei broj potpisnika, niti da nau ijednog premanaunim radovima kompetentnog strunjaka za datu oblast koji bi im se pridruio, onideklaraciju predstavljaju kao tekst srpskih filologa i lingvista koji ubudue treba svi dauzmu kao jedinu istinu o srpskom jeziku.

Iako deklaracija po stilu i sadraju ne predstavlja vie od loeg novinskog teksta,inicijatori joj radi vee teine daju arhaino-poetski naziv slovo, koriste neprimerenoarhaizirani jezik (pored ostalog, nazivajui sasvim besmisleno svoj tekst zakonopravilom,to je inae termin crkvenog prava), megalomanski datiraju tekst godinom 7605. odstvaranja sveta (kao da su napisali srednjovekovni letopis), i poto je tekst alosno kratakza ambicije autora, pakuju ga u oblik retko luksuzne knjiice u kojoj se isti tekst od oko300 redaka vie puta ponavlja na raznim jezicima. Za tira od 300.000 primeraka moralisu imati neobino dareljivog i za uspeh poduhvata zainteresovanog mecenu.Deklaracija" je dobila udarno mesto u Politicii promociju u Udruenju knjievnika Srbije.

Iako je deklaracija providno kvazinauan tekst, neki mediji su je faktiki reklamiraliorganizujui diskusije u kojima je potpisnicima dozvoljavano da u formi tobonjegsueljavanja dva stava jednake teine govore neuporedivo vie od kompetentnih lingvistakoji su ukazivali na tetnost deklaracije, da dugim uvodima i opirnim digresijama ostvarima koje nisu sporne skrenu panju slualaca i gledalaca sa problematinih teza, ili dajednostavno prekidanjem i nadvikivanjem, pa i vreanjem, onemogue sagovornika dakae ono to im ne bi ilo u prilog.


13/24

Sadraj deklaracije.Deklaracija predstavlja meavinu, sa jedne strane, poznatihinjenica, a sa druge razliitih poluistina, neistina pa ak i obmana. Problemideklaracije sa nauno osvetljenim injenicama podrobnije su razmotreni u saoptenjuOdbora za standardizaciju srpskog jezika pa ih zato ovde ne treba sve ponovo razmatrati.Zato u se zadrati samo na nekima od njih, i na nekima od onih koji u saoptenjeOdbora zbog ogranienog prostora nisu uli.

Jedna od glavnih teza u deklaraciji jeste da je srpski kulturni prostor nedeljiv. To zaistalepo zvui i izgleda sasvim prihvatljivo u duhu onoga tue neemo svoje ne damo.Treba ipak imati u vidu da je izraz kulturni prostor metafora koja znai jednostavnokultura. Kulturni prostor nije neto kao stambeni prostor ili dravna teritorija pa da uzmale izuzetke ima samo jednog vlasnika. Da li zaista postoje etniki iste nacionalnekulture i jezici koji bez ostatka pripadaju samo jednom narodu? U nauci je odavnopoznato da tako neto ne postoji, osim moda u nekim zabitim uglovima planete, gde podunglama lutaju i od svih bee neka mala i sama sebi dovoljna plemena. Da li nam se

deklaracijom taj put predlae? I kulture i jezici svuda u svetu se dodiruju, meaju,sukobljavaju i uzajamno obogauju. Zatvorene kulture se sue i nestaju. Naravno, trebaznati ta je u svojoj kulturi i jeziku izvorno, a ta je kada i kako dolo sa strane, ta usvojoj i u drugim kulturama valja, a ta nije dobro, treba imati zdravu meru otvorenostikoja nee biti na tetu negovanja nacionalnog identiteta, a kloniti se ksenofobinogzatvaranja pred drugim jezicima i kulturama. U lingvistikoj teoriji odavno je razvejan mito istim jezicima, koji zapravo nikad nije ni imao pristalice od naunog imena. U svakomjeziku postoji izuzetno mnogo elemenata drugih jezika. Nije malo ni jezika koje deli tj.istovremeno koristi vie naroda, a primeri za to najpre se mogu nai meu najveimjezicima. Zatvaranje, podozrivost, jeziko istunstvo, nipodatavajui i agresivan odnos

prema okolini prvi su simptomi da je neko drutvo na putu da oboli od paranoinogponaanja i opsednutosti jednom idejom, to se u najgorim sluajevima zavravaautoritarnom ili ak rasistikom organizacijom takvog drutva.

Ima li ega takvog u deklaraciji o srpskom jeziku? Ima. Polazei od realnih velikihiskuenja na kojima su danas srpski narod i srpska kultura, autori deklaracije nudeobjanjenje za to: prvo, u tezi o jednom i po veku izdaje u srpskoj filologiji, koju su oniotkrili i koju e oni unititi; drugo, u tezi o nedeljivosti srpskog jezika i srpske kulture, tj.o neophodnosti da se vaspostavi etniki ista itava srpska kultura i svekoliki srpskijezik; tree, u tezi da iza autora deklaracije stoje svi osim aice filolokih izdajnika,

zbog ega filoloki narod mora da zbije redove oko svojih filolokih voa R. Marojevia iM. Kovaevia. (Bilo bi tragino ako bi put kojim bi srpsku filologiju hteli da vodepotpisnici deklaracije postao prototip puta kojim bi ovu zemlju vodili oni to sudeklaraciji" dali tako jaku medijsku podrku.)

Verovatno najvie panje u vezi sa deklaracijom izazivaju nazivi jezika: srpski, hrvatski,bonjaki, za ta postoje i vrlo praktini razlozi (simptomatino je da pokuaje stvaranja


14/24

crnogorskog jezika potpisnici i ne pominju). Zbog ogranienog prostora zadrau seovde samo na nazivima srpski jezik i hrvatski jezik. Teza potpisnika jeste da savremenihrvatski knjievni jezik treba smatrati i zvati srpskim jezikom, a knjievnost stvorenu uHrvatskoj na tom jeziku srpskom knjievnou.

Posmatrani sociolingvistiki, savremeni srpski i savremeni hrvatski jezik su dve zasebnepolitike realnosti. Niko ne moe u jednoj dravi da odreuje kako e se zvati jezik kojise govori u drugoj dravi, ma ta o tom jeziku mislio, niti da negira realnost da je u tojdrugoj dravi i slubeni i narodni nazivjezika drukiji od onog za koji neko izvan nje mislida je jedino umestan naziv.

Posmatrano lingvistiki, u sinhronijskoj ravni, savremeni srpski i hrvatski knjievni jezik ustrukturi i inventaru jedinica tako se malo razlikuju da faktiki predstavljaju dve varijanteistog jezika. Zato je razumljivo to lingvisti i danas, neretko, pored naziva srpski jezik ilihrvatski jezik, koriste i nazive srpskohrvatski jezik ili hrvatskosrpski jezik kao lingvistike

nazivejezika.

Posmatrane lingvistiki, ali u istorijskoj ravni, stvari stoje neto drukije. Hrvati su previe od sto godina prihvatili Vukov model novotokavtine ijekavskog izgovora za svojknjievni jezik iako je ona do tada meu Hrvatima (ukljuujui pokatoliene Srbe) bilasrazmerno vrlo slabo zastupljena (prema akavskom, kajkavskom i tokavskomikavskom), dok je kod Srba novotokavski dijalekat ijekavskog izgovora bio (i danas je)vrlo rasprostranjen (pored novotokavskog ekavskog, ili arhainih tokavskih govora).Hrvati su zatim svoje najbolje gramatike i renike krajem 19. veka dobili prevashodno nakorpusu srpske (narodne) knjievnosti. S obzirom na to ima dosta osnova da se hrvatski

knjievni jezik u nastajanju, razvoju i zavrnoj" stilizaciji vidi umnogome kao varijantasrpskog jezika, svakako vie nego to bi se moglo tvrditi obrnuto.

Meutim, pored neophodnosti da se jezika situacija u prolosti ne poistoveuje sa ovomu sadanjosti (to je jedan od optepoznatih principa lingvistike analize) u jezikom,kulturnom i etnikom razgraniavanju neobino je vano imati smisla za potovanjeprelaznih oblika u jezicima i kulturama, ali i meu njima. U dijalektologiji je poznatfenomen prelaznih dijalekata, a u knjievnosti i u nauci mnogo je primera kada isti pisacili naunik pripada dvema kulturama. Da li je veliki poljski lingvista francuskog prezimenaJan Boduen de Kurtene manje Poljak zato to je skoro ceo radni vek proveo na ruskim

univerzitetima? Da li je Ivo Andri manje srpski pisac (bosanskokatolikog porekla) zatoto je tako mnogo i dobro pisao i o bosanskim muslimanima na jeziku kojim i oni govore?Da li Mea Selimovi pripada iskljuivo srpskoj kulturi zato to je starinom i nacionalnimoseanjem bio Srbin? Odgovori na ova i slina pitanja jesu, naravno, negativni. Zato je iteza o nedeljivosti srpske kulture (kao i ruske, nemake itd.) jednako promaena i ulingvistikom i u irem kulturnom smislu.


15/24

Isto odsustvo oseaja za sloenost odnosa izmeu jezika i nacije potpisnici deklaracijepokazuju kada tvrde da se nacije svuda odreuju prema jeziku. Nacionalni identitet inemnoga obeleja od kojih je jezik jedno od vanijih, ali nikako jedino, niti obavezno ilipresudno obeleje. Primeri dvaju naroda koji govore istim jezikom toliko su poznati da ihje gotovo suvino navoditi (recimo, Nemci i Austrijanci, Englezi i Amerikanci itd.). Ni tu

ne treba zanemariti mnotvo prelaznih oblika na mapi nacionalne izdiferenciranosti nitiinjenicu da je promena veroispovesti ili zemlje i govorne sredine obino samo prvi a nejedini korak ka promeni oseanja nacionalne pripadnosti itd.

Cilj deklaracije".Potpisnici deklaracije o srpskom jeziku kau da tim tekstomvaspostavljaju istinu o srpskom jeziku i srbistiku kao nauku o tom jeziku. Da li je tako?Kao to je ovde pokazano kroz razmatranje nekoliko glavnih teza deklaracije, i kao tose iscrpnije dokazuje u saoptenju Odbora za standardizaciju srpskog jezika, nije tako. Dabi se nazvali najveim borcima za istinu, potpisnici deklaracije su izmislili zaveru, da bise proglasili najveim rodoljupcima, oni su izmislili izdaju, a da bi ustvrdili da oni prvi

posle Vuka predstavljaju pravu nauku o srpskom jeziku, sve izmeu njih i Vuka objavilisu nauno bezvrednim. Poto to, kao to je pokazano, nije tano, postavlja se pitanje tase deklaracijom stvarno eli postii? Put ka odgovoru na to pitanje moe ukazatipoznato protivpitanje: Kome je to u interesu? (Cui prodest?)

Iako bi se moglo prvo pomisliti da to odgovara onima koji ne ele dobro srpskoj kulturinego se raduju njenom kompromitovanju, ne izgleda verovatno da je deklaracija delonekakve spolja organizovane antisrpske zavere u kojoj su potpisnici deklaracije njenisvesni ili nesvesni realizatori. Vie je moguno drugo da je nekim politikim snagamau zemlji u interesu da se borba za srpske nacionalne interese maksimalno iskompromituje

njenim dovoenjem do ekstrema i apsurda. Najvie je moguno tree (a ne iskljuujeprethodno)da je deklaracija o srpskom jeziku alostan plod bolesnog uma koji je,koristei trenutnu jaku politiku podrku, okupio oko sebe grupu ljudi eljnih da se unaunim ustanovama i kulturi domognu pozicija do kojih u normalnim okolnostima ne bimogli doi. Poto su oigledno ve dobili preutnu ali slabo prikrivanu podrku delamedija (i njihovih vlasnika), prionuli su na posao da ubede javno mnjenje u svojuspasilaku misiju i tobonju politiku korumpiranost najboljih imena dananje srpskefilologije, kako bi u sledeoj fazi mogli da preu na kadrovske istke i definitivno seustolie kao vrhovni ideoloki reci u filolokim pitanjima.

Sve je to ve vieno u mnogo irim razmerama, u vreme marizma (sovjetske lingvistikeStaljinovih vremena). alosna injenica da se danas i ovde u traginom i karikaturalnomobliku pokuava neto slino, i da se moe nai grupa ljudi koja je spremna da u tomeuestvuje, jo je jedna potvrda duboke krize u kojoj se ovo drutvo nalazi. Nadajmo se dato ipak nee moi da ode dalje od pokuaja. Ipak, da bi se ve uinjena ogromna teta topre lokalizovala, potrebno je obmane deklaracije injenicama razobliavati. Ovo jesamo jo jedan skroman prilog tome.


16/24

* * *

Kao dodatak lanku dr Pipera donosimo tri teksta vezana za Slovo o srpskom jeziku. Smo Slovo

ne donosimo, jer kao to je i u lanku napomenuto, njegovi autori obezbedili su mu bunu

promociju i ogromne tirae, pa nema nikakve potrebe da im i na list prua dodatni publicitet.

Objavljujemo, najpre, saoptenje dveju nadlenih komisija Odbora za standardizaciju srpskogjezika, objavljeno u Politici 15. avgusta; zatim tekst kojim su etvoro potpisnika Slova, 18. i 19.

septembra u Demokratiji, reagovala na to saoptenje i na jedan intervju s Pavlom Iviem; inajzad novo saoptenje Odbora, tanije njegove Komisije za odnose s javnou, doneto na

sednici od 21. septembra i upueno naem listu radi objavljivanja. Suvino je, moda, i

napomenuti da se redakcija Jezika danas pridruuje naunoj osudi Slova, jer ne moe da odobri

pozive na lov na vetice, nametanje proizvoljnih jezikih zakona, a ponajmanje deklaracijukojom se blati i nipodatava celokupna srpska lingvistika od Daniia do Pavla Ivia.

U ODBRANU DOSTOJANSTVA SRPSKE JEZIKE

NAUKE(Saoptenje nadlenih komisija Odbora za standardizacijusrskog jezika)

Duboko zabrinuti zbog tete koju e srpskom nacionalnom interesu naneti Slovo o srpskomjeziku, objavljeno u Politiciod 1. i 8. avgusta 1998. godine, sastali su se 11. avgusta 1998.godine u Beogradu prisutni lanovi dveju nadlenih komisija Odbora za standardizacijusrpskog jezika, Komisije za istoriju jezikog standarda (prof. dr Aleksandar Mladenovi,dopisni lan SANU, mr Branislav Brbori, prof. dr Slavko Vukomanovi, doc. drBrankica igoja, mr Milo Lukovi i prof. dr Svetozar Stijovi) i Komisije za odnose s

javnou i reavanje neodlonih pitanja (akademik Pavle Ivi, mr Branislav Brbori, prof.dr Novica Petkovi, prof. dr Slobodan Remeti i dr Drago upi), s namerom daublae tetne posledice koje e taj proglas izazvati. S te sednice poteklo je saoptenje kojesledi.

Poznate istine i dodate neistine

U Slovu o srpskom jezikupominje se vie dobro poznatih istina, koje je srpska nauka tokomposlednjih tridesetak godina utvrdila, branila i odbranila od grubih napada bive dravne ipartijske birokratije, pre svega zagrebake, i od ozlojeenih kritika hrvatskih kolega.Odbrana je tada bila uspena zato to su sestavovi zasnivali striktno na injenicama.

Meutim, pisci Slovaizali su daleko izvan granica istinitog. Tu poinju problemi.Srpskim jezikom su govorili i govore etniki Srbi sve tri veroispovesti pravoslavne,rimokatolike i islamske. Tu su stavljene u istu ravan meusobno nesamerljive koliine.Danas nigde ne postoji katolika ili muslimanska populacija koja bi sebe smatralasrpskom. U najboljem sluaju postoje takvi malobrojni pojedinci, mahom intelektualci,koji se izdiu iznad shvatanja to gospodari u iroj narodnoj masi.

Zastareli stavovi i nepoznavanje injenica


17/24

Sve do druge polovine XIX veka u slavistici je vaio opti stav da Srbi i Hrvati imajuposebne jezike. Taj stav, izmeu ostalih, zastupali su Dobrovski, Kopitar, afarik,Mikloi a najpreciznije ga je formulisao Vuk Stefanovi Karadi. Krupna je pogrekaoslanjati se danas na stavove autora iz prve polovine XIX veka. Tadanja shvatanjaprevladana su dvostruko, promenom stanja u realnom ivotu i razvojem naunemetodologije, i nije udo to su naputena ve u drugoj polovini istog veka. Uostalom, i uprvoj polovini bilo je i drukijih glasova, delimino ba u spisima istih autora (Kopitar1822, afarik 1826. implicitno). Termin srpskohrvatski javio se kod Jakoba Grima 1824,a kod Kopitara 1836 (ilirski dijalekat, tanije srpskohrvatski ili hrvatskosrpski). SamVuk je 1850. potpisao stav da jedan narod (tj. Srbi i Hrvati) treba jednu knjievnost daima.

Vuk je [] po jezikom kriterijumu dokazao da su svi tokavci Srbi. Vuk je o tomepisao 1849. godine; meutim, godine 1861, pritenjen argumentima druge strane, onpoputa: onda se zasad u ovome nita drugo ne moe uiniti nego da se dijelimo povjeri. Tada su, meutim, stvari u realnom ivotu stajale sasvim drukije nego danas.Moderne nacije jo nisu bile formirane i veina tokavaca katolika nije imala ni srpsko nihrvatsko opredeljenje. Vuk se nadao da e oni na osnovu jezike bliskosti prii Srbima, alisu se oni, pod uticajem katolike crkve, koju je prost narod bez pogovora sluao, poeliokretati Hrvatima. To je omogueno vetim potezom Zagreba, koji je napustio kajkavskiknjievni jezik, zamenjujui ga tokavskim. Dotad jeziki razjedinjeni, katolici su se vrstoujedinili pod hrvatskim imenom u monolitnom knjievnom jeziku. akavci i kajkavci suprimili tokavsko nareje, a ikavci i ekavci ijekavski izgovor.

Tek od formiranja Ilirskih provincija pod Napoleonom ilirsko ime poinje da se koristiza Slovence i Hrvate. Pisci ove reenice pokazali su neshvatljivo nepoznavanje injenica

i pogreili su za vie od dva stolea. Ilirske provincije su formirane 1806, a jo 1592.Jeronim Megiser primenjuje naziv ilirski na slovenaku i hrvatsku jeziku materiju.Jezuita Bartol Kai objavljuje 1604. po nalogu Rima poznatu gramatiku ilirskog jezika.Ceo XVIII vek ispunjen je novim delima koja u naslovu nose ilirsko ime. To ime nosi iveliki renik kajkavca Ivana Belostenca, objavljen 1742.

I Paveli Srbin!?

Sa etnikim granicama srpskog naroda podudaraju se jezike granice srpskog jezika(tokavskog nareja). Ovo znai, pored ostalog, da u Bosni i Hercegovini, gde su svitokavci, i nema nikoga osim Srba. Srbin je Izetbegovi, Srbin je Zubak, i svi ostali, nasve tri strane. Pripadnici istog naroda borili su se meu sobom ogoreno i nepotedno od1992. do 1995. Dodue, Hrvati i Muslimani nisu znali da su Srbi, sada ih autori Slovaotome pouavaju. I veina ustaa, meu njima i sam poglavnik Ante Paveli, bili sutokavci, pa su, po autorima Slova, i oni Srbi, i po zaviajnomdijalektu i po knjievnomjeziku. Srbi su u stvari, implicitna je poruka Slova, samogenocidan narod, jer ono to suinile ustae pravoslavnim Srbima nigde na svetu nije inio neki deo jednog narodasvojim sunarodnicima. Naravno, Slovonee nijednog Hrvata niti Bonjaka uveriti u to daje Srbin, tim pre to ne prua nikakvih argumenata za to. Dae, meutim, mnogo povoda


18/24

da nam se prebaci grabljivost, pokuaj da prisvojimo tue. Bie to nov prilog satanizacijiSrba.

Teza o tome da narodi stiu identitet po veri, a ne po jeziku, koja je suprotna Vukovojtezi, nije prihvaena nigde u Evropi. Severna Irska je u Evropi; protestanti su tamo

Englezi, a katolici Irci. S druge strane, irski katolici svi su Irci, iako samo manjina njihgovori irski, a ogromna veina engleski. Ni na naim prostorima ne radi se o tezi, negoo stvarnosti. Tvrdoglavo poricanje te stvarnosti ne moe doneti nikakvog dobra.Karakteristian je i primer Indije, iji je najrasprostranjeniji domai jezik hindi u sutinijednak s jezikom urdu, glavnim jezikom muslimanskog Pakistana. Jasno je da jezik neodluuje uvek o nacionalnom identitetu. Novozelanani, Australijanci i toliki drugigovore engleski, a nisu Englezi. Isto tako Meksikanci, ileanci i desetak drugih narodagovore panski, a Brazilci portugalski, itd. Jevreji irom sveta govore nekoliko desetinajezika, pa ipak ine jedan narod, to se najbolje vidi po injenici da su se milioni Jevrejaslili iz mnogih zemalja u Izrael. Nauka danas zna da o nacionalnom identitetu ne odluujeni jezik ni vera, nego svest o zajednikoj nacionalnoj pripadnosti.

Kompromitacija srpske nauke

Umetnost i kultura koju su stvarali katolici srpskoga jezika posle programiranekroatizacije, kao i umetnost i kultura koje su stvarali Srbi muslimanske veroispovesti,sastavni su deo i srpske kulture. Bolna je istina da se ovakav pokuaj uzimanja tuegmogao javiti u srpskoj sredini. Dosad smo verovali da se tako neto dogaa samo koddrugih. Citirana reenica znai da celokupna kultura muslimana Bonjaka i najvei deohrvatske kulture, ukljuujui i sve ono to ima antisrpsku tendenciju, pripada i nama, a nesamo narodima u ijem je krilu stvoreno. Pitamo se ko je dao pravo autorima Slovadaprisvajaju ono to su stvarali ljudi koji nisu Srbi i iji preci u veini sluajeva nisu bili Srbi.

Slovoto ini bez obrazloenja, da i ne govorimo o tome da nisu pitani ni kulturni poslenicini obini ljudi na koje se to posezanje odnosi.

Ovde nema prostora za iscrpno nabrajanje svih tetnih tvrdnji u Slovu. To e uinitineprijatelji srpskog naroda. Oni e, presreni to im je iz ista mira poklonjen tako bogatzalogaj, pronai sve pojedinosti, citirati ih i pretampavati, likovati nad njima, decenijama,moda stoleima (oni jo uvek s nasladom pominju Vukove tvrdnje iz 1849, dalekobezazlenije od onoga to sadri Slovo).

Zakonopravilo za veita vremena

Ostaje nam da se osvrnemo na zakljuak toga dokumenta:

Uenje o srpskom narodu i njegovom jeziku, o srpskom knjievnom jeziku i njegovimvarijantama, o srpskom pismu, o preveravanju (prozelitizmu), o srpskoj knjievnosti,umetnosti i kulturi (u najirem znaenju) izloeno u Slovu o srpskom jezikuini

Jeziko zakonopravilo srpskog naroda" [kurziv u izvornom tekstu!] koje potpisae i potvrdiesrpski filolozi i pisci. Beograd, na Spasovdan 1998. Re zakonopravilo, skovana kaoprevod grkognomokanon, znai zbirka srednjovekovnih crkvenih pravnih propisa.Ovde se, meutim, ta re odnekud upotrebljava u znaenju nekakvognareenjakojega se


19/24

svi Srbi moraju pridravati, od sada pa za sva vremena. Takav autoritativan ton nijesvojstven nauci.

Popularnost se najlake stie ako se publici govori ono to joj godi. Moe nekom itaocubiti simpatino to autori istupaju u prilog srpskom interesu, to proiruju granice

Srpstva. U stvari, ta tvrenja su duboko tetna, pre svega zato to su neistinita. Nikaddosad iz ruku srpskih filologa nije potekao tekst tako poguban po nacionalni interes. Slovoe s pravom biti kritikovano i odbaeno u stranoj i domaoj nauci. Moemo oekivati trivrste zamerki: (1) taj proglas beskrupulozno posee za tuim; (2) autori su u zabludi kadveruju da e na taj nain pridobiti ljude koji nisu Srbi da to postanu; (3) autori pokazujunepoznavanje mnogih istorijskih injenica.

Spreitiirenje tete

U Slovuse istie da ga potpisae i potvrdie srpski filolozi i pisci. Ako se u svetupoveruje da je to zaista tako, bie to teak udar za nau nauku i na narod. Zakljuie seda smo nepopravljivo zaslepljeni nacionalnom strau i ujedno neznalice, te da stojimo

izvan nauke, koja je u sutini poteno traganje za istinom.Sreom, to se nee desiti. Potpisnici teksta upadljivo su malobrojni, a za filologe meunjima moe se slobodno rei da ne reprezentuju dostignuti nivo nauke o srpskom jeziku,pa ak i to da nisu kompetentni za materiju o kojoj piu. Meu njima su svega etiriprofesora, od kojih je Marojevi rusista, Milosavljevi istoriar knjievnosti, Kovaeviobrauje gramatiku i stilistiku savremenog knjievnog jezika, a samo ori koji u datuproblematiku nikada nije ulaziopredaje istoriju jezika. Niko od njih nije se baviokonkretnim naunim istraivanjima u tematskoj oblasti Slova. Tu su, dalje, troje izkategorije tzv. pomonog nastavnog osoblja (lektori, asistenti i sl.) i nekolikodobronamernih i neobavetenih knjievnika, spremnih da potpiu sve to zvuirodoljubivo. U prvoj reenici toga proglasa istie se da je on donet nakon naunerasprave a na inicijativu Svetskog sabora Srba. Na takvu raspravu o Slovunije pozvan,niti je za nju znao, niko od onih koji su istraivali u toj oblasti, npr. niko iz SANU i niko snovosadske katedre za srpski jezik, tog najivljeg sredita prouavanja srpske jezikeprolosti. Ostaje nam da nagaamo zato su zaobieni kompetentni strunjaci, koji bi bezsumnje spreili tetu.

Aktuelni dekan Filolokog fakulteta u Beogradu, koji je sredinja linost poduhvata,organizovao je prevoenje Slovana vie jezika kako bi se taj tekst prezentirao naMeunarodnom slavistikom kongresu u Krakovu krajem ovog meseca. Slavisti iz

Zagreba i Sarajeva, nama mahom nenaklonjeni, bie tamo prisutni. Oni e se izjasniti otome, s odgovarajuom otrinom i odgovarajuim komentarima, da li pristaju da buduSrbi i da sve to stvaraju pripadne srpskoj kulturi. Dobie priliku da budu u pravu.Usledie opte zgraanje i osuda, a svetski mediji, koji na takvim kongresima love samosenzacije, razglasie taj novi dokaz o mranom stanju duhova u Srbiji. Bie to krupannegativan politiki poen za nas.


20/24

ak ako bi i izostalo iznoenje zlosrenogSlovana krakovski kongres, teta je tu, velika itrajna. Sad je vano da se ona lokalizuje. Potrebno je da se srpska nauka, pa i srpskajavnost, to jasnije ograde od Slovakako se miljenje o njemu ne bi prenelo na sve srpskefilologe i njihov narod. Ovaj osvrt treba shvatiti kao prvi prilog toj svrsi.

** *

RASKID S PODANITVOM SRPSKE JEZIKE NAUKE

Ne moe svraka ispiliti goluba, pa ni oni koji godinama sprovode hrvatsku jezikupolitiku ne mogu zastupati srpske nacionalne interese.

lanovi famoznih nadlenih komisija komesarski se suprotstavljaju Slovu o srpskomjezikui ne priznaju:

1) da su srpski jezik, knjievnost i kultura nedeljivi i da obuhvataju sav srpski narod;

2) da je tokavsko nareje izvorno srpsko i da se verska pripadnost ne podudara sajezikom pripadnou;

3) da savremeni srpski jezik kao svoje teritorijalno-konfesionalne varijante imazagrebaku i sarajevsku varijantu srpskog knjievnog jezika;

4) da sva knjievnost pisana na srpskom jeziku jeste knjievnost srpskoga jezika;

5) da srpski knjievni jezik ima dva ravnopravna izgovora (ekavski i ijekavski) i dva pisma(irilicu i latinicu).

Ostraeni zatitnici hrvatskog nacionalnog interesa, falsifikujui injenice, u svom

priopenju izali su daleko izvan granica istinitog.Nije tano da je ivievska srpska nauka tokom poslednjih tridesetak godina utvrdila,branila i odbranila srpske interese jer je istina da je ona u tom periodu sprovodilahrvatski filoloki program (minimiziranje Vukove uloge u stvaranju srpskog knjievnogjezika; rasrbljivanje srpskog knjievnog jezika preputanjem ijekavskog izgovoratakozvanom hrvatskom knjievnom jeziku).

Nije tano da je Vuk pod jednim narodom 1850. godine podrazumevao Srbe i Hrvate,kako mu to podmeu komesari Odbora za satanizaciju srpskog naroda. Pod jednimnarodom Vuk je itavog ivota podrazumevao samo one koji govore srpskim jezikombez razlike vjerozakona i mjesta stanovanja, a za akavce i kekavce nije kazao da suSrbi (Vukovo pismo zagrebakom Pozoru1863).

Netano je, takoe, da Vuk godine 1861, pritenjen argumentima druge strane, poputa ida priznaje kriterijum verske podele u nacionalnom diferenciranju. Filoloki makazari suistrgli deo iz ireg konteksta, u kome Vuk nauno obrazloenoj podeli Srba i Hrvata pojeziku s ironijom suprotstavlja stanovite hrvatskih rodoljubaca: Ako hrvatskirodoljupci ne pristaju na ovu na razumu osnovanu podjelu, onda se zasad u ovome nita


21/24

drugo ne moe uiniti nego da se podijelimo po zakonu ili vjeri () Istina da bi seinostranci mogli nasmijati ovakome naemu dijeljenju naroda u dananje vrijeme".

Negiranje i krivotvorenje Vuka od strane hrvatskih filologa meu Srbima identino jestavovima hrvatske jezike ideologije: Mit o tome kako je Karadi Hrvatima poklonio

jezik izgraivan je dugo i sustavno, uao je u svijest ili barem podsvijest mnogihprouavatelja raznih jezika i knjievnosti irom Evrope. Zato se takav mit ne pobijaotvoreno, buno i ofenzivno, takovu mitu treba naprotiv prirediti sveani sprovod(Dalibor Brozovi).

Autori filolokog pamfleta negiraju kulturno-istorijske injenice o upotrebi termina ilirskijeziku znaenju srpski jezik sve do sredine XIX veka. Ono to oni ne znaju znao jeLjudevit Gaj: U koga se je sauvao isti jezik ilirski, u koga obiaji, tko li nam jeponajvie gojio od koljena do koljena narodne pjesme ilirske? U svakom odgovoru naiete Srblje i Srpstvo.

Pisci priopenja pokazali su neshvatljivo nepoznavanje injenica i pogreili su za vie od

dva stolea. U pokuaju da dokau da se ilirsko ime vezuje za slovenaku i hrvatskujeziku materiju oni kao argument navode Gramatiku Bartola Kaia iz 1604. godine(Gramatica linguae illiricae).A za nju i sam Vatroslav Jagi kae: To je gramatikanarodnog srpskog jezika () Ve 1636. godine u Zagrebu prihvataju taj jezik, koji sunazvali najprije ilirski, a zatim i hrvatski. Ali u sutini to nije nita drugo nego srpskinarodni jezik.

lanovi Odbora za satanizaciju srpskog jezika kriju injenicu da su Hrvati napustili svoj maternjijezik i prihvatili srpski kao svoj knjievni jezik. Kulturno-istorijske analogije saNovozelananima, ileancima i Brazilcima, koji se slue engleskim, panskim odnosnoportugalskim jezikom, ne idu u prilog pobornicima hrvatskog knjievnog jezika. Nijedanod navedenih naroda, za razliku od Hrvata i muslimana, nije preimenovao jezik kojimgovori, pa nemamo novozelandski, ileanski ili brazilski jezik. Zato je kulturno-istorijski ilingvistiki presedan da se srpski jezik zove hrvatski i bosanski".

Sastavljaima priopenja mora se jedno priznati: metodima karakteristinim za nekespecijalne slube doli su do podatka da se Slovo o srpskom jezikuprevodi na svetske jezike,to je tano, a to potpisnici Slovanikada i nigde nisu objavili.

Podaniki, nenauni i krivotvoraki duh filolokog udvoritva nedvosmisleno pokazujeda prolost predugo traje: poziv na akciju u stilu lokalizuj, izoluj i unitikako se miljenje oSlovune bi prenelo na sve srpske filologe i njihov narod svedoi o inkvizitorskim

navikama branitelja i sprovoditelja hrvatskog filolokog programa meu Srbima: Ko jenauio da puzi, ne moe da leti!

dr Vera BojiPredrag R. Dragi Kijuk

prof. dr Milo KovaeviTiodor Rosi


22/24

** *

Stav Komisije za odnose s javnou Odbora zastandardizaciju srpskog jezika

SPOJ NEZNANJA, IZMILJANJA I AROGANCIJE

etvoro potpisnika Slova o srpskom jeziku(dr Vera Boji, Predrag Dragi Kijuk,prof. dr Milo Kovaevi i Tiodor Rosi), ovom prilikom predstavljajui se kaoOdbor za informisanje Svetskog sabora Srba", pokuali su u Demokratijiod 17. i18. septembra 1998. da ospore saoptenje dveju nadlenih komisija Odbora zastandardizaciju srpskog jezika. Manjak razlonosti oni udruuju s manjkompristojnosti, ne potujui nimalo dostojanstvo svoje rei. Govore o odboru za

satanizaciju, pominjui nekakve svrake, komesare i inkvizitore, ali su imargumenti bezvredni. Obuhvatiemo ih sve, redom.

Nije istina da Odbor za standardizaciju ne priznaje nedeljivost srpskog jezika,knjievnosti i kulture. Prvi je o tome progovorio lan toga odbora Pavle Ivi u zaSrbe tegobnoj godini 1971. Dodue, on je imao u vidu prave Srbe, a ne takve kaoto su Ante Paveli ili Alija Izetbegovi, koje Slovo o srpskom jezikusilomnabeuju da su Srbi.

Granice tokavskog nareja nikad se u istoriji nisu poklapale s etnikimgranicama srpskog naroda. etvoro potpisnika ne shvata da su dijalekatske

sitnice jezikoslovne mnogo manje vane od kulturnih i psiholokih inilaca, aove je u naim meridijanima determinisala vera.

Slovoizvlai udne konsekvence iz injenice da su Hrvati i Bonjaci, i jedni idrugi na svoj nain, prihvatili gramatiku i fonetiku (ali ne i renik) vukovskogknjievnog jezika, u kojem je ve bilo i osobina preuzetih od bosanskihmuslimana i dubrovakih katolika. Ne moe se na osnovu toga tvrditi da suumetnost i kultura Bonjaka i Hrvata tokavaca sastavni deo i srpske kulture.Naroito je nedopustivo prisvajati one oblasti kulture koje nisu zasnovane najeziku (muziku, slikarstvo, skulpturu, arhitekturu).

Niko ne spori da sva knjievnost stvarana na srpskom jeziku jeste knjievnost

srpskog jezika. Problem je u tome to se Slovosukobljava s naelom da sve to jestvoreno u kulturi pripada narodu u kojem je stvoreno. Slovoposee za onim tonije nae, to nam nije potrebno i to ne moemo dobiti. Izmiljanjem lanihproblema taj dokument odvlai ionako nevelike kadrovske i materijalne snage odozbiljnih nacionalnih zadataka.

Vrhunac je apsurda nazivati ostraenim zatitnikom hrvatskog nacionalnoginteresa P. Ivia, koji je decenijama dosledno vojevao protiv neistina poteklih iz


23/24

hrvatskih izvora. Upravo su njega nosioci hrvatske politike (ne samo jezike)ostraeno napadali, i to sve u vreme kad je odbrana srpskih pozicija neminovnoizazivala udare monika, a kad su svi potpisnici Slovao tome mudro utali. Moguli ti potpisnici navesti ijednog drugog Srbina koji je u to doba doiveo tolikonapada iz Zagreba? Izmiljotina je i to da je Ivi minimizirao Vukovu ulogu u

stvaranju srpskoga knjievnog jezika. Naprotiv, on je tu ulogu u nizu radovanajpreciznije rasvetlio. Gruba je neistina i to da su Ivievi stavovi o Vukuidentini sa stavovima hrvatske jezike ideologije. Nemogue je nai citat izIvia kojim bi se ta tvrdnja potkrepila. Da bi zbunili itaoce, etvoro potpisnikaumesto Ivia citiraju hrvatskog ideologa Brozovia, i to upravo stav kojim on bezuspeha pokuava da opovrgne ono to je utvrdio Ivi.

Nije tano da je Vuk pod jednim narodom 1850. godine podrazumevao samoSrbe. Tvrdnja o jednom narodu nalazi se u Bekom knjievnom dogovoruizmeu Vuka i petorice hrvatskih knjievnika, od kojih nijedan nije bio roenjemtokavac (tj. Srbin po miljenju Slova).

Proireni citat iz Vuka koji prezentiraju etvoro potpisnika ne demantuje negopotvruje da je Vuk, pritenjen argumentima i veoma neraspoloen, prihvationeminovnost etnikog razgranienja po kriterijumu vere: Onda se zasad uovome nita drugo ne moe uiniti nego da se podijelimo po zakonu i vjeri".

Zbunjeno izlaganje grupe od etiri potpisnika o ilirskom imenu ni najmanje neponitava injenicu da Slovoprilikom datiranja prve primene ilirskog imena naHrvate i Slovence ini promaaj od najmanje 214 godina.

Knjievni jezik kojim se danas slui veina Norveana nije ponikao na norvekomtlu. To je preuzeti i adaptirani danski knjievni jezik. Norveani ga zovunorvekim zato to on ivi u njihovoj sredini i predstavlja sredstvo njihovemeusobne komunikacije, a Danci im to ne osporavaju. Stoga nije istina da jekulturnoistorijski presedan da se srpski jezik zove 'hrvatski' ".

Spoj neznanja, proizvoljnog izmiljanja i arogancije, koji se ogleda u Slovui jodrastinije u tekstu grupe od etvoro potpisnika, obavezao je Odbor zastandardizaciju da se ogradi. Srpska nauka bila bi teko osramoena ako bi se usvetu poverovalo da je Slovoizraz miljenja srpske lingvistike u celini.

*

Gornji stav utvrdila je Komisija za odnose s javnou i reavanje neodlonihpitanja Odbora za standardizaciju srpskog jezika na sednici odranoj 21.septembra 1998. godine. Sednici su prisustvovali: akademik Pavle Ivi, dr Dragoupi, prof. dr Novica Petkovi, dopisni lan ANURS, mr Branislav Brbori i prof.dr Slobodan Remeti.


24/24

Documents

Slovo o Srpskom Jeziku