socijalna_kognicija_2014

8/17/2019 socijalna_kognicija_2014

1/37

1

D r a g a n P o p a d i ć :

S O C I J A L N A K O G N I C I J A

d e c e m b a r , 2 0 1 4 .

Sadržaj

Pitanje tačnosti opažanja osoba 2Teorije atribucije 3

Hajderova teorija atribucije 4„Naivna analiza akcije“ 4

Teorija korespondentnih zaključaka 6Motivacione pristrasnosti 8Atribucije u tri koraka 8

Kelijeva teorija atribucije 9

Model kovarijacije 11Model konfiguracije 10Atribucije postignuća 11

Posledice atribucija 13Atribucije i depresivnost 14

Spontane atribucije 15

Konverzacioni model atribuiranja 15Atribucije odgovornosti 16Atribucione pristrasnosti 19

Fundamentalna greška atribucije 19Atribucije vlastitog i tuđeg ponašanja 23Atribucije u svoju korist 25

Šira perspektiva: proces socijalne kognicije 26Halo efekat 26 Neosnovano generalizovanje 27Samoispunjavajuće proročanstvo 27Prividne povezanosti 28Pristrasnost „Znao sam sve vreme“ 28Pristrasnost naknadne pameti 29Efekat lažnog slaganja 30Potvrđivanje očekivanog 30

Heuristici 31Heuristik reprezentativnosti 31

Greška zanemarivanja bazične proporcije 32

Greška povezanih događaja 32Zanemarivanje regresije ka proseku 33Pogrešno tumačenje slučajnih događaja 34

Heuristik dostupnosti 34Heuristici kao korisne alatke 35

Literatura 35


2/37

2

PITANJE TAČNOSTI OPAŽANJA OSOBA

Proučavanja opažanja osoba počela su veoma rano u okviru socijalne psihologije. Ispitivano je kako ljudi opaža ju emocije, osobine ličnosti, intelektualne sposobnosti, naklonost i nenaklonost,

kako prepoznaju laganje, i mnogi drugi fenomeni, o čemu je već bilo reči u tekstu o komunikaciji.Jedno od centralnih pitanja u svim ovim istraživanjima, na koje se očekivalo da će psiholozi datizadovoljavajući odgovor, bilo je pitanje tačnosti opažanja. Može se reći i da je osnovni podsticajistraživanjima bilo upravo očekivanje da će se utvrditi koje greške se prave prilikom opažanjaosoba, kako se one mogu uočiti i otkloniti, koje osobine su povezane sa većom ili manjomsposobnošću procenjivanja, i slično, što će, u krajnjoj liniji, dovesti do toga da tačnije procenjujemodruge ljude. Ovaj pristup je nazvan objektivističkim pristupom jer je imao za cilj da utvrdi kolika

je objektivna tačnost socijalne percepcije. I pored velikog početnog entuzijazma istraživača, kao ivelikog broja prikupljenih podatka, ovaj pravac istraživanja se ubrzo suočio sa ozbiljnim

problemima.

Najpre, nedostajao im je jasan i zajednički teorijski okvir koji bi dobijene nalaze prikazao uokviru istog konceptualnog aparata, olakšao njihovu sistematizaciju, i pomogao da se uočene

pravilnosti objasne. Kao rezultat šarolikog i ateorijskog pristupa javljali su se spiskovi fenomena igrešaka u opažanju sa nazivima koje su im pridavali istaživači iz različitih disciplina, a koji su semeđusobno preklapali i bili različitog stepena opštosti.

Jedna prepreka ovom pristupu pokazala se kao daleko ozbiljnija. Pokazalo se, naime, da je

utvrđivanje objektivne tačnosti teško rešiv problem (Havelka, 2008, str. 225-229). Ukratko, zaocenu tačnosti potrebna su tri elementa: (1) perceptivna situacija koja sadrži informacije o osobikoja se procenjuje, (b) perceptivni odgovor ili iskaz kojim procenjivač nešto saopštava o opaženoj

osobi, i (3) kriterijum, koji služi kao pokazatelj u kojoj meri procenjivačev o pis zaista odgovaraosobini opažene osobe.

Perceptivna situacija može da bude veoma raznovrsna. Procenjivač može da posmatrafotografiju lica, sluša tonski zapis, posmatra video-zapis sa ili bez tona, i sve to u različitomtrajanju, može da posmatra osobu u prirodnoj situaciji ili sa njom razgovara, može da ima uvid u

produkte te osobe kao što su pisma, dnevnici, odgovori na psihološkim testovima, može da dobijeima uvid u više takkvih izvora podataka.

I svoj sud o posmatranoj osobi procenjivač može dati na veoma različite načine. Može datiglobalnu impresiju o toj osobi, može se od njega tražiti da proceni samo određene osobine, putemskala procene, prinudnog izbora ili upoređivanjem sa drugim osobama, može predviđati kako bi

procenjivana osoba popunila neke testove ličnosti ili reagovala u nekim situacijama. Najveći problem je utvrđivanje adekvatnog kriterijuma. Kriterijumi za odmeravanje načnosti

definisani su iz psiholoških testova koje bi osoba popunila, iz procena koje bi donosili psiholozi, izsaglasnosti procena koje su o osobi davali oni koju osobu debro poznaju i mnogi drugi, ali, kako

Havelka pokazuje, ni procene eksperata, ni samoprocene, ni standardni psihološki testovi nisu lišeniznačajnih nedostataka. Najekonomičniji i najčešće korišćeni kriterijum su procene grupe. Na

primer, ako želimo da znamo koje osobine stvarno ima neki učenik, tražićemo da ga po toj osobini procene njegovi nastavnici ili vršnajci, pa ćemo prosečnu procenu uzeti kao pravu meru izraženostiosobine. Očigledno je, naravno, da je ta ocena problematična. Nekada prosečna ocena prikriva

upadljiva razmimoilaženja između samih procenjivača, negde je očigledno da je je procena podvelikim uticajem stava prema toj osobi, kao što je jasno da konsenzus između procenjivača može


3/37

3

govoriti o tome da svi greše na isti način, a ne i da su svi u pravu. Mada se na prvi pogled čini da su psihološki testovi najbolji kriterijum za ocenjivanje

laičkih procena, njihova primena je veoma ograničena. Havelka ističe sledeća ograničenja. Brojosobina k oje se mogu meriti psihološkim testovima je znatno manji od broja osobina koje ljudikoriste u svojim procenama. Nazivi osobina u svakodnevnom jeziku ne podudaraju se uvek sa

psihološkim terminima, a iza istih naziva mogu da se kriju različita značenja. Psihološki testovi su po svojim psihometrijskim karakteristikama pogodni za poređenje grupa ali ne i za preciznozaključivanje o pojedincima, jer nijedan od njih nema savršenu valjanost, pouzdanost idiskriminativnost. I najzad, opsežna istraživanja ovog tipa praktično su teško izvodljiva.

Teškoće objektivističkog pristupa dovele su do usmeravanja istraživača na subjektivističkipristup. Cilj ovog pristupa je da se rasvetli proces zaključivanja o drugim osobama, i da se taj

proces uporedi sa nekim logičkim standardima na osnovu čega bismo mogli da govorimo u kojojmeri je sam proces zaključivanja logički ispravan. Umesto da proveravamo koliko je rezultat tog

procesa zaključivanja tačan ili ne, što se u mnogim situacijama pokazuje praktično nemoguće zbognedostatka objektivnog kriterijuma, možemo ispitati da li je sam proces zaključivanja logički

ispravan, i očekivati da će logički ispravan proces po pravilu dovoditi i do tačnih zaključaka. Jedan od prvih pristupa u kojima je težište istraživanja premešteno sa rezultata zaključivanja

na proces zaključivanja bio je atribucioni pristup, u okviru kojeg su formulisane različite teorijeatribucije.

TEORIJE ATRIBUCIJE

Glavni junak romana “Obojena ptica” Jiržija Kosinskog, jedan desetogodišnji dečak, zaljubljen je u

knjige zato što u knjigama, za razliku od svakodnevnog života, zna šta ljudi misle i nameravaju. Mnogavelika umetnička dela su atraktivna jer nam nude uvid u tuđe misli, namere i osećanja i, između ostalog, pokazuju koliko je teško da ljudi budu shvatljivi jedni drugima.

Uzmimo za primer narodnu pesmu “Hasanaginica”. Dok Hasan-aga leži bolestan u šatoru, “Oblazi ga mati i sestrica, / a ljubovca od stida ne mogla.” Ono što znaju čitaoci, ne zna Hasan-aga, i zato, čim jeozdravio “on poruči vjernoj ljubi svojoj: / "Ne čekaj me u dvoru b'jelomu, / ni u dvoru, ni u rodu momu." Razlog ovakve poruke nije u pesmi ekspliciran, pretpostavlja se da će čitalac lako razumeti da je Hasan -agaiz ponašanja svoje supruge zaključio da ona ne brine o njemu i ne voli ga. Znajući šta je zapravo pokretaloaktere na postupke, imamo uvid u tragičnost kasnijih zbivanja.

Teorija unutar socijalne psihologije koja nastoji da objasni kako ljudi u svakodnevnom

životu tumače tuđe i vlastito ponašanje naziva se teorija atribucije. Pošto ne postoji jednaopšteprihvaćena teorija u ovoj oblasti, ispravnije je govoriti u množini, o teorijama atribucije iliatibucionom pristupu.

Po svom prvobitnom i užem značenju, atribucija je pripisivanje uzroka zbivanjima, presvega uzroka tuđem i vlastitom ponašanju. U širem značenju, terminom atribucija označava se

proces, a istovremeno i rezultat tog procesa, kojim se dolazi do odgovora na pitanje “Zašto?”.Odgovor na pitanje “Zašto?” nekada jeste navođenje uzroka, ali nekada je i navođenje razloganečijeg postupka. Ispitivanje atribucija se proširilo i na druge oblasti pa se, sem o atribucijamauzroka, govori još i o atribucijama odgovornosti, atribucijama krivice i kazne, atribucijama

predviđanja itd. Takođe, poseban pr edmet široko shvaćenog atribucionog pristupa su atribucijeosobina akteru na osnovu tumačenja njegovog postupka.


4/37

4

Hajderova teorija atribucije.

Koreni atribucione terorije nalaze se u radovima austrijskog psihologa Frica Hajdera

(Heider, 1944, 1958). Hajder je pripadnik geštaltističke orijentacije, i njegova početna interesovanjaodnosila su se na vizuelnu percepciju i činjenicu da ljudi vizuelne stimuluse s lakoćom organizuju u

objekte kojima pridaju stabilne karakteristike. Ako, na primer, posmatramo pticu u letu, opažamo jekao iste veličine, boje i brzine svejedno što se njena slika u vidnom polju dr amatično menja. Istazakonitost, po Hajderu, važi i u socijalnoj percepciji - ljude opažamo kao relativno stabilne izvoreakcija, namera i osobina. Hajder je bio zainteresovan da utvrdi po kojim principima se takvo

zaključivanje odvija.Ljudi, po Hajderu, ne samo što imaju sposobnost da zbrku informacija koje dobijaju putem

čula urede u stabilne, shvatljive i međusobno povezane fizičke i socijalne objekte, već oni imajuizraženu potrebu da učine svet oko sebe što shvatljivijim i predvidljivijim, da bi se u njemusigurnije osećali i lakše ga kontrolisali. Zato što neprestano pokušava ju da otkriju uzroke zbivanjaoko sebe, a naročito uzroke ponašanja drugih ljudi, Hajder je ljude zvao „laičkim naučnicima”,uvek spremnim da preduzimaju “naivnu analizu akcije”.

Po Hajderu, ova potreba da tragamo za namerama i da zbivanja vidimo kao ponašanja toliko je snažna, naša pripremljenost na to toliko velika, da i kada posmatramo kretanja neživih objekata,za koja znamo da nisu rezultat namere, sa lakoćom možemo da u njih učitavamo namere (a nekadkao da ne možemo a da to ne radimo).

Da bi to ilustrovali, Hajder i Zimelova (Heider i Simmel, 1944) puštalisu ispitanicima kratak animirani film, u trajanju od oko dva minuta, u

kojem je prikazano kretanje dva trougla, jednog kruga, i nekoliko pravih

linija (Slika 1). Čak 69 od 70 posmatrača su bez problema inrerpretiralifilm kao ljubavnu priču, prepoznavali namere i emocije u kretanjugeometrijskih figura.

Slika 1: scena iz crtanog

filma Hajdera i Zimelove

„Naivna analiza akcije”

Suočeni sa nekim zbivanjem u svojoj okolini, imamo snažnu potrebu da to zbivanje protumačimo („Otkud drvo na putu?” „Zašto ovaj čovek pade s krova?”). Najvažniji element togtumačenja je razjašnjavanje da li je to zbivanje rezultat nečije nameravane akcije ili ne. Akozaključimo da to zbivanje nije rezultat ničije namere, tada zbivanju pripisujemo nepersonalan uzrok („Oluja je oborila drvo.” „Čovek je pao”). Nepersonalni uzrok možemo nazvati i spoljašnjim ili

situacionim uzrokom, u smislu da se radi o uzročno- posledičnom lancu zbivanja za koja suodgovorni fizički zakoni, a ne čovekova volja. Važno je ovde uočiti da i čovekovo ponašanje možeimati nepersonalni uzrok, ali onda to nije ponašanje u pravom smislu, to je onda nešto za šta bismorekli da se čoveku dešava a ne nešto što on radi (npr. možemo reći da čovek leži onesvešćen, čovekkija, tužan je, refleksno trza ruku, kotrlja se jer se sapleo itd., ali time opisujemo čovekove pokr ete ane njegovu radnju). Ako, s druge strane, zaključimo da je zbivanje rezultat nečije namere, onda tomzbivanju pridajemo personalan uzrok , a samo zbivanje se tada može opisati kao aktivnost koju jeneko namerno preduzeo – to je nešto što čovek radi ili pokušava da uradi. Ako nekom zbivanju

pripišemo personalni uzrok, to znači da ga možemo opisti kao čovekovu delatnost („Neko je

zagradio put.”, „Čovek je skočio sa krova.”). Važno je uočiti da svaki opis čovekove delatnosti podrazumeva intencionalnost, nameru da se neki cilj postigne. Takva delatnost ima unutrašnji uzrok


5/37

5

u smislu da je „u čoveku” pokretač na delatnost, i da u delatnosti postoji neka namera, cilj koji seželeo postići.

Ako zaključimo da je uzrok personalan, možemo nastojati da idemo još dalje u objašnjenju ida rastumačimo a zašto je čovek tako postupio. Pri odgonetanju nečijih namera nas ne interesujukauzalni zakoni, već razlozi njegovog postupka. („Da li je zagradio put da bi upozorio na opasnost

ili da bi obeležio svoju teritoriju?” „Da li je skočio sa krova da bi impresionirao susetku, ili je hteoda se ubije?”).Ovako predstavljen, proces atribuiranja može izgledati nalik usredsređenom, dugotrajnom

razmišljanju. On nekad i jeste takav, ali daleko češće je, ističe Hajder, to krajnje automatski i brz proces, kojeg čovek nije svestan i ne bi umeo da ga eksplicira, kao što ne bi umeo da objasni kakomu to ptica u letu uvek izgleda ista. Taj proces bi mogao da se nastavi u nedogled, ali se običnozavršava prvim razjašnjenjem situacije koji zadovoljava trenutne potrebe.

Atribucioni proces zasniva se na relativno jednostavnom modelu akcije (slika 2) koji je

ugrađen i u običan jezik, u značenje jednostavnih pojmova kao što su „može”, „hoće”, „ume” islično.

Prema ovom modelu, da bismo ishod neke akcije pripisali akteru, potrebno je da je akter bio

motivisan (uložio napor ) da nešto uradi i da je bio u stanju da to uradi i. Iz postojanja motivacijezaključujemo o dva svojstva osobe: nameri i zalaganju. Da bi čovek bio u stanju da nešto uradi,moraju da postoje i odgovarajuće sposobnosti kao i odgovarajuća svojstva sredine.

svojstva sredine

(environmental force)

biti u stanju

(can)

sposobnosti

(power, ability)

ishod

(action outcome)

namera

(intention)

motivacija

(trying)

zalaganje(exertion)

Slika 2: Hajderov atribucioni model

Dr žeći se ovakvog modela, koji prikazuje koji elementi se i kako kombinuju da bi proizveli ponašanje, čovek ume da, znajući poznate elemente iz modela, zaključi o nepoznatim i razjasni sebi

šta se zbiva.Iz atribucionog modela koji je Hajder skicirao, najčešće korišćen i razvijan je deo koji se

odnosi na razlikovanje unutrašnjih (dispozicionih, personalizovanih) i spoljašnjih (situacionih,nepersonalizovanih) atribucija. Pokazaće se da ova dihotomija, mada intuitivno razumljiva, sadržiniz nejasnoća koje zahtevaju drugačije konceptualizacije i da pojmovi ovde navedeni kao sinoniminemaju uvek isto značenje.

Bertram Male (Malle, 2011) nastojeći da protumači „šta je Hajder hteo da kaže“, ističe da je, bez obzira na povremene dvosmislenosti, vidljivo da je za Hajdera najvažnija dimenzija bila personalizovana –nepersonalizovana uzročnost, pod kojom je podrazumevao da li je neka radnja

urađena namerno ili nenamerno. Čovekove radnje po definiciji imaju personalizovani uzrok ili, joštačnije, za njih tražimo teleološko a ne uzročno objašnjenje. Male će se unutar svog modela zadržatina ponašanjima koja imaju personalizovane uzroke i nastojaće da klasifikuje na koje sve načine


6/37

6

ljudi objašnjavaju takva ponašanja.Dok smo u poziciji atribucionih teor etičara imamo, srećom, zadatak da samo utvrdimo šta

ljudi misle da je uzrok nekog zbivanja, a ne i da odgovorimo da li su u pravu ili ne niti da

odgovorimo šta je zaista uzrok nekog događaja. Već s obzirom na personalizovanu-nepersonalizovanu uzročnost nije do sada izgrađen za sve prihvatljiv model na osnovu kojeg bi se

moglo znati da li iza nekog zbivanja stoje personalizovani uzroci ili ne. Da li je teleološkoobjašnjenje smisleno van tumačenja čovekovog ponašanja? Kako bismo, na primer, u programuSETI prepoznali da je neko zbivanje (signal) namerno proizvedeno a ne slučajno? Kako bismouopšte utvrđivali da li su prirodna zbivanja reultat proviđenja i božanstva? Kako bismo mogliutvrditi da li je neki predmet ili zbivanje rezultat inteligencije i namere? Kao odgovor na sva ova

pitanja psihologija može samo navesti kako ljudi na njih odgovaraju a ne i koji odgovor je ispravan. Za zbivanja kojima se opisuju posledice čovekove radnje (a ne sama radnja) ima smisla

pitati da li imaju unutrašnji ili spoljašnji uzrok, ili, preciznije, u kojoj meri je uzrok spoljašnji a ukojoj meri unutrašnji. Svaka posledica čovekove radnje ima unutrašnji uzrok, naprosto zato što su unjenom nastanku učestvovale čovekove namere, motivi i dispozicije, ali istovremeno uvek ima i

spoljašnji uzrok, jer se zbiva u realnosti u kojoj niz drugih uzroka, van čoveka, određuju kak ve će posledice čovekove aktivnosti biti, i ova uverenja bi se mogla smatrati elementarnim postulatom„naivne teorije akcije“. Na ovo već sada treba skrenuti pažnju, da bi se uočilo kako u nekimatribucionim teorijama priholozi ne samo da učitavaju ljudima verovanje da nešto ima ili unutrašnjiili spoljašnji uzrok, već kao da i sami prihvataju takvu konceptualizaciju čovekovog delanja.

Teorija korespondentnih zaključaka

Teorija korespondentnih zaključaka predstavlja prvu razradu nekih od Hajderovih ideja, a

izložili su je Edvard Džons i Kejt Dejvis 1965. godine (Jones & Davis, 1965). Džons i Dejvis su pošli od Hajderove postavke da je posmatračev osnovni zadatak traganje

za uzrocima akterove akcije, kao i da u tom traganju posmatrač ne nastoji da ide što više unazad dužuzročno- posledičnog lanca, kako se inače radi u naučnoj analizi, već se zaustavlja kad dođe donamere ili motiva, ili neke stabilne akterove dispozicije.

Radi se o normativnom modelu koji polazi od pretpostavki kako bi trebalo da izgleda proces

kojim bi ljudi mogli da zaključuju da li je uzrok nekog ponašanja u dispoziciji ili u situaciji, a ne odeskriptivnom modelu, koji polazi od prikupljenih podataka o tome kako ljudi zaključuju o tome dali je uzrok nečijeg ponašanja u dispoziciji i situaciji.

Korespondentnost zaključka označava stepen u kojem se radnja i osobina koja joj leži uosnovi slično opisuju prilikom zaključivanja. Na primer, korespondentan zaljučak je ako vidimo da se neko nasilno ponaša pa zaključimo da je agresivan, vidimo da pomaže drugome pa zaključimo da

je altruista, vidimo da je zakasnio pa zaključimo da je sklon kašnjenju, vidimo da sluša klasičnumuziku pa zaključimo da voli klasičnu muziku, i slično.

Prema teoriji korespondentnih zaključaka, kada posmatrač nastoji da iz akterovog postupkanešto zaključi o akterovim osobinama, tri faktora koja se tiču samog postupka imaju najvećuinformativnu vrednost za posmatrača.

Prvi faktor je sloboda akcije. Ako je ponašanje u nekoj situaciji strogo propisano normamai akter se ponaša po tim normama, postojanje normi nam je dovoljno objašnjenje za njegovo

ponašanje i nećemo iz njega zaključivati o akterovim dispozicijama. Da li je lekar koji nam pomažealtruista ili ne? Možda jeste a možda nije, ali to ne možemo znati samo na osnovu toga što nam je


7/37

7

pružio pomoć, jer ako ga norma obavezuje da nam pomogne, on bi se tako ponašao i da nijealtruista. Dakle, tek ako je pojedinac, u svakodnevnom značenju te reči, mogao da bira šta da uradimožemo dalje tragati za namerama i dispozicijama. Opažanje veće slobode akcije vodi kakorespondentnijem zaključku.

Drugi faktor je društvena požel jnost postupka. Ako je u nekoj situaciji očigledno kakvo

ponašanje je društveno poželjno, nećemo reći da je takvo ponašanje obavezno, ali ćemo biti spremnida društveno poželjno ponašanje vidimo kao vođeno upr avo tom poželjnošću. Da li je ljubazna prodavačica ljubazna i van radnog mesta? Možda jeste a možda nije – trebalo bi da zaključi posmatrač i uzdrži se od korespondentnog zaključka, jer i neljubazna osoba bi se kao prodavačicaljubazno ponašala da bi bila uspešnija u poslu, pošto je ljubaznost, posebno za prodavačice,društveno poželjna osobina. Ali, ako sretnemo neljubaznu prodavačicu, takvo njeno ophođenje bitrebalo da nam bude informatitvno o tome kakva je ona ličnost i navede nas na korespondentanzaključak, da se radi o neljubaznoj osobi. Opažanje manje društvene poželjnosti postupka vodi kakorespondentnijem zaključku.

U eksperimentu Džonsa, Dejvis i Gergena (Jones, Davis i Gergen, 1961) subjekti su slušalizapis sa navodnog intervjua u svrhu profesionalne selekcije. U jednom slučaju, kandidat se prikazivao kao intorvertovana osoba, a u drugom slučaju kao ekstravertovana. Jednoj grupisubjekata rečeno je da se radi konkursu za buduće podmorničare a drugima da je reč okonkursu za buduće kosmonaute. Podmorničar treba da vreme provodi neprestano okružendrugim ljudima, dok će kosmonaut (tako je bilo tih godina!) vreme u svemiru provoditi sam.

Nakon slušanja intervjua, subjekte su pitali koliko je, po njihovom mišljenju, intervjuisanaosoba stvarno onakva kakvom se predstavljala. U grupama gde su intervjuisane osobe

ispunjavale očekivanja (kandidat za podmorničara se predstavljao kao ekstravertovan akandidat za kosmonauta kao introvertan), ocenjene su kao umereno ekstravertne-introvertne, i

takvi zaključci su doneti sa malom pouzdanošću. Tamo gde su se intervjuisani ponašali

suprotno zahtevima situacije, sa velikom pouzdnošću su viđeni onakvim kakvi su se predstavljali.

Treći faktor odnosi se na posledice postupka, jer će se iz posledica najbolje uočiti šta je aktertim postupkom nameravao da postigne. Postupak je proizveo broje posledice, nameravane i

nenameravane, direktne i indirektne, bitne i sporedne, i posmatrač treba da izdvoji koje su bitne,najvažnije i nameravane posledice koje mu onda govore nešto o samom postupku i dispozicijamaiza njega. Koju od posledica uzeti kao informativnu? Da odgovorimo na ovo pitanje pomaže nambroj nezajedničkih efekata. Ako se izabrano ponašanje razlikuje po puno posledica od onih opcijakoje nisu izabrane, ne znamo koja od tih posledica je odigrala presudnu ulogu da se akter odluči baš

za to a ne za neko od alternativnih ponašanja. Ali, ako se izabrani postupak razlikuje po samo jednoj posledici od drugih opcija, sigurniji smo da je ta jedna posledica presudila da se izabere bašto ponašanje a nee neko drugo.

U jednoj epizodi iz Tolstojevog romana „Ana Karenjina“, baš kada Ana Karenjina, zajedno sa svojim bratom, dočekuje i prvi put sreće grofa Vronskog na železičkoj stanici, dogodi se udes u kojem strada jedančovek. Ana je potresena nesrećom, a Vronski pomoćniku šefa stanice uručuje dvesta rubalja da ih da udovicinastradalog. Anin brat kaže“ „To je vrlo lepo, vrlo lepo. Je li da je to krasan čovek?“ Kasnije se, u porodičnom krugu, povela priča o Vronskom i Ana potvrđuje kom plimente koje mu drugi daju:

„Jednom rečju, junak. – reče Ana smešeći se i sećajući se dve stotine rubalja što ih je on dao na stanici. Ali ne pričaše o tih dve stotine rubalja. Bilo joj je nekako nelagodno da se toga seća. Osećala je da je u

tome bilo nečega što se nje ticalo, a čega nije smelo biti.“

Kako bi teorija korespondentnih zaključaka mogla da odgovori na pitanje: Zašto se Ana, za razliku odsvog brata, uzdržala od korespondentnog zaključka, da postupak Vronskog vidi izraz njegove plemenitosti idarežljivosti?


8/37

8

Motivacione pristrasnosti

Model korespondentnih zaključaka je normativni model jer skicira kojim principima bi se posmatrač, kada zaključuje od radnje ka dispozicijama, trebalo da rukovodi, tj. koje zaključivanje jelogički ispravno. Postoje, međutim, slučajevi, kažu Džons i Dejvis, kada na proces zaključivanjautiču motivacioni faktori i vode posmatrača ka pristrasnim zaključcima koji, iz ugla logike, nisu

ispravni. Dva su takva faktora: hedonistička relevantnost i personalizovanost.Pozitivnu hedonističku relevantnost imaju one akcije čiji efekti su u skladu sa

posmatračevim željama, a negativnu relevantnost one akcije koje posmatraču ne odgovaraju. Poautorima, što efekti akcije imaju veću hedonističku relevantnost (bilo pozitivnu bilo negativnu) toće posmatračev zaključak biti korespondentniji, a veća korespondentnost zaključaka dovešće doekstremnijeg vrednovanja aktera.

Personalizovanost akcije označava koliko je akcija usmerena baš na posmatrača, koliko jeakter tako postupio da bi baš njemu, posmatraču, pričinio zadovoljstvo ili naneo štetu. Ako je radnja

personalizovana, onda se efekti korespondentnosti i hedonističke relevantnosti pojačavaju.

Zamislimo čoveka koga su zamolili da da svoje mišljenje o maloletnom delinkventu koji je(opet) uhvaćen u krađi bicikla, i da kaže koliko je takvo ponašanje izraz dečakovih osobina ličnostii moralnog rasuđivanja, a koliko teške situacije u kojoj se nalazi i prevelikog iskušenja kad jenaleteo na nevezan bicikl. Uzmimo da je anketirani čovek sklon da krađu pravda situacijom. Teorijak orespondentnog zaključka predviđa da će, ako čovek sazna da je bicikl koji je dečak ukrao u stvarinjegov, biti sklon da promeni svoj sud i da veći značaj prida detetovoj ličnosti. A ako uz to sazna da

je dečak i nameravao da ukrade baš njegov bicikl, onda će još više zaoštriti svoj sud o dečakovojličnosti.

Atribuiranje u tri koraka

Baveći se detaljnije procesom atribuiranja dispozicija na osnovu ponašanja, istraživači sudošli do zaključka da se ovaj proces po pravilu sastoji iz tri koraka. (Gilbert i sar. 1988). Ova trikoraka su: kategorizacija, karakterizacija i korekcija. Kada uočimo nečije ponašanje („Milan grickanokte, ne dr ži ga mesto, hoda napred-nazad”), najpre ćemo ga kategorisati („Milan se nervozno

ponaša”). Dalja, spontana reakcija je karakterizacija - iz takvog opisa izvešćemo korespondentanzaključak („Milan je anksiozna osoba”). Treći korak je eventualna korekcija ove unutrašnjeatribucije. Razmišljamo nisu li možda neki situacioni faktori odgovorni za akterovo ponašanje,treba li da korespodentnost zaključaka ublažimo ili unutrašnju atribuciju zamenimo spoljašnjom.(„Pa, pošto čeka pred zubarskom ordinacijom, a verovatno bi svako bio nervozan u toj situaciji,

najverovatnije je njegova nervoza zbog toga a ne zato što je anksiozna ličnost“). Ovaj treći korak ,za razliku od drugog, nije automatski već zahteva napor i pažnju, a da li će posmatrač napraviti tajtreći korak i koliko će se zadr žati na njemu zavisi od konkretne situacije – koliko mu je tajzaključak značajan i koliko može da mu se posveti.

Gilbert je izveo zanimljive provere ovog modela (Gilbert, Pelham, Krull, 1988). Ako je ovaj

model ispravan, sledi da će posmatrači koji su ometani u procesu zaključivanja u manjoj merimoći da se posvete procesu korekcije, pa će samim tim češće donositi unutrašnje atribucije odonih koji nisu ometani. U eksperimentu, subjekti su posmatrali video zapis devojke koja je

ispoljavala anksioznost u razgovoru. Nekim subjektima je rečeno da je tema razgovora takva da

provocira anksioznost („Diskutujte o vašim najintimnijim seksualnim fantazijama”) a drugimada je tema obična („Diskutujte o vašem gledanju na baštovanstvo”). Posmatrači su zatimzaključivali koliko je devojka anksiozna osoba. Ako koriste princip isključenja, trebalo bi da


9/37

9

zaključe da je u prvom slučaju devojka manje dispoziciono anksiozna, jer se dobar deoanksioznosti može pripisati temi razgovora, i posmatrači su takav zaključak zaista i izvodili.Druga grupa posmatrača, međutim, imala je zadatak da, dok posmatra video snimak, ponavlja usebi zadane reči da bi ih zapamtila. Obavljanje tog zadatka je trebalo da omete proceskorigovanja, jer se odvija uporedo sa njim. I zaista, u ovom slučaju posmatrači su ostajali pri zaključku donetom u fazi karakterizacije: obe osobe su opažene kao podjednako anksiozne bez

obzira na temu razgovora.

Kelijeva teorija atribucije

Model traganja za uzrocima ponašanja izložio je i Harold Keli (1967, 1972). Keli, koji jeinače i prvi upotrebio termin teorija atribucije, takođe je pošao od Hajderovih zapažanja.

Model kovarijacije

Razrađujući Hajderovu ideju da je posmatračeva analiza analogna eksperimentalnim

metodama, Keli je zaključio da je zdravorazumska analiza koju posmatrač kao naivni naučnik preduzima analogna analizi varijanse. Naime, čovek od nekoliko mogućih uzroka zbivanja proglašava uzrokom onaj koji se uvek javlja kad i to zbivanje, i koji varira zajedno sa variranjemzbivanja. I Kelijev model je normativni a ne deskriptivni model, jer nije izgrađen na empirijskim

podacima o tome kako ljudi tragaju za uzrocima, već polazi od zamisli kako bi posmatrač trebalo datraga za uzrocima ako je racionalan, a on to jeste. Kako Gilbert (Gilbert, 1998: 102) duhovito

primećuje, “Socijalni psiholozi su se decenijama mučili da razumeju kako obični ljudi misle, i Keli je taj problem rešio jednim dopadljivim potezom: obični ljudi, tvrdio je, misle kao socijalni psiholozi.”

Cilj analize izložene u Kelijevom modelu nije da objasni kako posmatrač dolazi dozaključka o konkretnom uzroku nekog ponašanja već, opštije, gde smešta taj uzrok: da li smatra da je za takvo ponašanje odgovorno “nešto u osobi”, “nešto u stimulusu”, “nešto u situaciji”, ili se radio nekoj kombinaciji ovako široko shvaćenih uzroka.

Da bi došao do zaključka, posmatrač uzima u razmatranje tri vrste informacija:1. doslednost (konzistentnost): da li se takvo ponašanje osobe X prema entitetu javlja

konzistentno u vremenu ili ne.

2. posebnost (distinktivnost). Da li se osoba X ponaša na taj način samo u prisustvu entitetaY, ili i u prisustvu drugih entiteta.

3. slaganje (konsenzus) da li se i ostale osobe tako ponašaju prema entitetu Y ili ne.Ako razlikujemo samo dve vrednosti za svaku od ovih informacija (nizak-visok stupanj)

može se dobiti osam različitih konfiguracija. Svaka od njih upućuje na drugačije objašnjenje zaštose osoba X ponaša na određeni način prema entitetu Y.

Zamislimo situaciju da profesor primeti da jedan student spava na predavanju. Da bi sebi

objasnio zašto se to dešava, on, po Keliju, prikuplja tri informacije, i tek kad anal izira njihov sklopmoći će da izvede neki zaključak. Neke od tih kombinacija vrlo snažno usmeravaju posmatrača kaodređenom zaključku, pre svega sledeće tri:

VNN Visoka doslednost, niska distinktivnost, nizak konsenzus. Student stalno spava na

njegovim predavanjima, student spava i na drugim predavanjima, niko drugi ne spava na negovim

predavanjima. Zaključak će biti da je uzrok “nešto u akteru”, tj. unutrašnja atribucija (“Student jespavalica”).


10/37

10

VVV Visoka doslednost visoka distinktivnost, visok konsenzus. Student stalno spava na

njegovim predavanjima, ne spava na drugim predavanjima, i ostali spavaju na njegovim

predavanjima. Zaključak je spoljašnja atribucija, da se radi o nečemu u vezi sa entitetom, u ovomslučaju sa predavanjima (”Predavanja su malkice uspavljujuća”).

NVN Niska doslednost, visoka distinktivnost, i nisko slaganje. Student nije spavao na

njegovim ranijim predavanjima, student nije spavao na tuđim predavanjima, niko ne spava nanjegovim predavanjima. Uzrok je nešto u kontekstu (”Student je imao neprospavanu noć”).Preostale kombinacije bi zahtevale komplikovanije uzročna objašnjenja. Na primer:

VVN Visoka doslednost, visoka distinktivnost, nizak konsenzus. Student stalno spava na

njegovim predavanjima, nije spavao na drugim predavanjima, niko drugi ne spava na njegovim

predavanjima. Uzrok se vidi u interakciji osobe i entiteta („Student već po n-ti put sluša ovo predavanje pa mu je strašno dosadno.”).

VNV Visoka konzistentnost, niska distinktivnost, visok konsenzus. Student je i ranije

spavao na njegovom predavanju, spava i na ostalim predavanjima, svi spavaju na njegovom

predavanju. Postoji i nešto u osobi i nešto u stimulusu, i svaki od ta dva faktora nezavisno uzrokuje

studentova spavanje („Student je spavalica a predavanja su uspavljujuća”).

DOSLEDNOST POSEBNOST SLAGANJE UZROK

VISOKA VISOKA VISOKO nešto u entitetu

VISOKA VISOKA nisko osoba x entitet

VISOKA niska VISOKO

VISOKA niska nisko nešto u akteru

niska VISOKA VISOKO

niska VISOKA nisko nešto u kontekstu

niska niska VISOKOniska niska nisko

Šta bi mogao biti uzrok unepopunjenim ćelijama?

Tabela 1: Atribucije uzroka po modelu kovarijanse

Jednu proveru Kelijeve teorije izvela je Lesli MekArtur (McArthur, 1972) u svom

doktorskom radu. Ispitanicima je uz osnovnu informaciju („Džo se smeje komičaru”) davala još tri informacije u kojima je varirala informacije o doslednosti (Džo se i ranije uvek smejao ilise nikad nije smejao tom komičaru), distinktivnosti (Džo se ne smeje drugim komičarima ili sesmeje skoro svim k omičarima) i konsenzusu (Komičaru se smeju skoro svi ili skoro niko) itako dobila osam različitih pričica. Pošto bi pročitali informacije, subjekti su zamoljeni dazaokruživanjem označe da li je uzrok toga što se Džo smeje komičaru nešto u osobi, nešto u

stimulusu, nešto u situaciji, ili nešto u kombinaciji ova tri faktora. Pokazalo se da procenjivačiuglavnom donose zaključke onako kako Kelijev model predviđa. Utvrđeno je, uz to, da se nainformaciju o konsenzusu obraća relativno mala pažnja. Više smo usredsređeni na podatke oosobi – kako se ponaša u drugim prilikama i kontekstima, nego kako se drugi ljudi u poređenjusa njom ponašaju. Moguće je da u realnim situacijama vlastito ponašanje i mišljenje predstavljaveć neku početnu informaciju o konsenzusu.

Pokazuje se da ispitanici umeju da izvode ispravne zaključke iz dobijenih podataka. Drugo je, međutim, pitanje da li oni sami, spontano traže takve informacije da bi izveli zaključke. Nekaistraživanja pokazuju da ispitanici, kada im nedostaju inofrmacije, ne traže ovu vrstu podataka. Istotako, kada im se daju informacije potrebne za dolaženje do podatak a o kovarijaciji, oni nisu

posebno vešti da takve podatke “izračunaju”, mada, kao što rekosmo, ako ih dobiju umeju da iz njihizvuku ispravne zaključke.


11/37

11

Model konfiguracije

Postoji još jedno veoma značajno ograničenje Kelijevog modela. U mnogim situacijamaljudi nemaju na raspolaganju sve informacije potrebne za analizu varijanse. Profesor ne zna da li

student spava i na drugim predavanjima, ne može da se seti da li je, među onim koji su ranijespavali na njegovim predavanjima bio taj student ili neko drugi, ne zna kako se drugi ponašaju u

nekoj situaciji itd. Tada ovakva analiza nije moguća, a moglo bi se reći da su u životu baš takvesituacije najčešće. Ljudi nekad nemaju potrebne informacije, ili nemaju vremena ni motivacije da setakvim složenim analizama bave. Šta, po Keliju, u takvim situacijama ljudi rade?

Ljudi tada ne odustaju od traganja o uzrocima, ali zaključke zasnivaju na drugim principima.Tada koriste model konfiguracije umesto modela kovarijacije, i oslanjaju se na kauzalne šeme.

Kauzalne šeme koje je Keli ponudio imale su formu apstraktnih logičkih principa. Jedan takav princip je princip uvećavanja, po kojem neki mogući uzrok dobija više na značaju ako su prisutni ineki otežavajući faktori koji deluju protiv izazivanja date pojave (sigurniji smo da se K. oženio izljubavi ako mu je žena siromašna). Drugi princip je princip odbacivanja po kojem se “uloga nekog

uzroka u proizvođenju datog efekta odbacuje ako su svi drugi verovatni efekti takođe prisutni” (manje smo sigurni da se oženio iz ljubavi ako mu je izabranica bogata).Ako su istovremeno prisutni i mogući unutrašnji i mogući spoljašnji uzrok, čiji značaj će biti

umanjen na račun drugog? Po Keliju, kao i po teoriji korespondentnih zaključaka, ako ima osnoveza situaciona objašnjenja, daćemo im prednost i uzdržaćemo se od dispozicionih objašnjenja.

Š ema dovoljnih uzroka dozvoljava da postoji više dovoljnih uslova te efekat može bitiizazvan različitim alternativnim načinima. Takvu šemu primenjujemo ako objašnjavamo rezultat nazadatku koji smatramo vrlo lakim. Ako je za dobijanje prelazne ocene dovoljno ili naučiti ili malomućnuti glavom, za onog ko je položio ne možemo znati da li je pametan, vredan ili i jedno i drugo,ali za onoga ko nije položio možemo reći da nije ni pametan ni vredan. Kod zadataka koje

smatramo teškim, primenjujemo šemu multiplih nužnih uzroka, gde se nekoliko faktora moraju stećida bi proizveli efekat. Ako neko ne uspe da prođe težak ispit to ne znači ni da je glup ni da je lenj,ali ko uspe da ostvari težak zadatak taj je, zaključićemo, i pametan i vredan.

Značaj kauzalnih šema kao opštih kauzalnih principa kasnije je umanjen. Pod kauzalnimšemama se sve manje mislilo na formalne logičke principe, a sve više na specifične, naučene ili iziskustva izvedene ideje o tome kako u konkretnim oblastima uzroci izazivaju svoje posledice. Na

primer, ljudi često imaju vrlo razrađene kognitivne scenarije (skripte) o tome kako se u nizusituacija događaji odvijaju (restoran, prijemi, susreti). Oni onda nastoje da razumeju pojedinačnidogađaj nalazeći scenario pod koji bi taj događaj mogao da potpadne i prisećajući se već gotovih

pouka šta neko ponašanje u konkretnom scenariju može da znači.

Atribucije postignuća

Jedan od pravaca kojima se razvijala atribuciona teorija jeste ispitivanje kako ljudi

objašnjavaju postignuće, ponašanje (ili rezultat tog ponašanja) čija je namera da se postigne unapred postavljen cilj i koje onda može biti ocenjeno kao uspešno ili neuspešno.

U eksperimentu koji su 1970. godine organizovali Bernard Vejner i Andre Kukla (Weiner &

Kukla, 1970) dvadeset ispitanika je imalo jednostavan zadatak. Trebalo je da se stave u poziciju

učitelja i da označe koliko bi nagradili ili kaznili (mogući raspon se kretao od -5 do 5) učenikakoji je postigao rezultat koji im je saopšten. Saopšteno postignuće učenika kretalo se od„izvanrednog”, preko „vrlo dobrog”, „graničnog”, „umereno neuspešnog”, do „ potpuno


12/37

12

neuspešnog”. Uz informacije o postignuću, procenjivači su dobijali još dva podatka: kolike susposobnosti svakog učenika (visoke-niske) i koliko se učenik trudio (trudio se – nije se trudio).

Nagrade odn. kazne „učitelja” prikazane su na Slici 3.

izvanredno vrlo granično umereno potpuno dobro neuspešno neuspešno

postignuće

Slika 3: Vrednovanje postignuća zavisno od podataka o uspešnosti, motivaciji i sposobnostima

Šta nam grafik pokazuje? Najpre, sve četiri linije na grafiku su padajuće, što znači da unutarsvake od četiri grupe dece važi pravilo: što veći uspeh – veća je i pohvala. Prvi nalaz je, dakle,da su pohvala i pokuda srazmerne postignutom rezultatu.

Kada se porede grupe unutar istog uspeha, pada u oči još jedna važna zakonitost. Isti uspehodn. neuspeh neće uvek biti podjednako nagrađen odnosno kažnjen. Na nagradu i kaznu utiču i

drugi faktori a ne samo postignuće. Unutar svake kategorije postignutog uspeha, najviše pohvala dobili su učenici koji imaju male sposobnosti ali su se trudili da uspeju. Najmanje pohvala među veoma uspešnim dobili su oni koji imaju visoke sposobnosti ali se nisu trudili – skoro isto toliko pohvala dobila su i malo sposobna deca koja su se trudila i postigla graničanuspeh. U grupi onih koji su doživeli potpun neuspeh, najmanje su kažnjeni oni koji nemajusposobnosti ali su se trudili, dok su najgore prošli oni koji su sposobni ali se nisu trudili.Uopšte, sposobniji učenici su manje nagrađivani a više kažnjavani od manje sposobnih, a onikoji su se trudili više su nagrađivani i manje kažnjavani od onih koji se nisu trudili.

U svom modelu atribucija postignuća autori su se, kao u ovom eksperimentu, koncentrisaline na pitanje kako neko dolazi do atribucija pos tignuća (u eksperimentu su ove atribucije

saopštavane procenjivačima) već kakve posledice atribucije postignuća imaju.Vejner (Weiner, 1979) je izdvojio tri dimenzije po kojima se mogu razlikovati atribucijeuzroka postignuća: mesto uzročnosti, kontrolabilnost i stabilnost (Tabela 1).

UNUTRAŠNJI SPOLJAŠNJI

STABILNI NESTABILNI STABILNI NESTBILNI

POD KONTROLOM stalan napor povremen naportrajna pomoć iliometanje drugih

povremena

pomoć iliometanje drugih

VAN KONTROLE sposobnostiraspoloženje,

umor

težina zadatka sreća,

sticaj okolnostiTabela 2: Trodimenzionalni model atribucija postignuća


13/37

13

Prva dimenzija, mesto uzoročnosti, sa kategorijama unutrašnje – spoljašnje, odnosi se na procenu da li je uzrok postignuća “u osobi” ili je van nje, u situaciji ili drugim ljudima. Isposobnosti i napor spadaju u unutrašnje uzroke, ali očigledno da nemaju iste posledice navrednovanje aktera. Vođenje računa samo o mestu (lokusu) uzročnosti donetih atribucija tj. odimenziji unutrašnje-spoljašnje ne pomaže nam da razumemo rezultate dobijene u gornjem

eksperimentu.Druga dimenzija, kontrolabilnost, označava koliko je neki uzrok pod voljnom kontrolom.

Za unutrašnje faktore misli se da li akter može da ih kontroliše ili ne. Napor je pod akterovomkontrolom, dok su sposobnosti van akterove kontrole. Akter može ako hoće da uloži manji ili većinapor, ali u akterovoj moći nije da kontroliše svoje sposobnosti ili talenat. Sposobnosti i napor jesuidentični na dimenziji internalnosti, ali se razlikuju na drugoj važnoj dimenziji: na dimenzijimogućnosti kontrole, i upravo je ta razlika u gornjem eksperimentu proizvela razlike u nagradama.

Za spoljašnje faktore, koji su po definiciji van akter a pa samim tim i van njegove kontrole, pod kontrolabilnošću se misli mogućnost kontrole od strane drugih. Tako, i pomoć drugih i sreća suspoljašnji uzroci i van akterove kontrole, ali pomoć drugih jeste pod kontrolom drugih dok sreća tonije. Ovo je Vejnerovo tumačenje, ali k ontrolabilnost bi se mogla i drugačije protumačiti, tako da seuvek misli na kontrolu aktera. Unutrašnji faktori su pod akterovom direktnom kontrolom, a nekispoljašnji faktori, mada nisu pod direktnom kontrolom, jesu pod njegovom indirektnom kontrolomdok drugi nisu. Pomoć nastavnika se može svrstati u kontrolabilne spoljašnje faktore ne zato štozavisi od nastavnika, već zato učenik svojim postupcima može uticati na nastavnika da mu više ilimanje pomogne. To jeste spoljašnji faktor, ali na njega sam akter može uticati trudeći se da sedopadne i sl.

Treća dimenzija je stabilnost uzroka. Neki uzroci su nestabilni u smislu da se u bliskoj budućnosti mogu promeniti (npr. sreća, u smislu sticaja srećnih okolnosti, prehlada, umor…) ili su

stabilni u smislu da su teško promenjivi u kratkom vremenu (sposobnosti, radne navike, težinazadatka…).

Gornja tabela pokazuje kako ljudi najčešće gledaju na pojedinačne uzroke postignuća, ali taslika nije univerzalna. Neko može da smatra da sreća jeste pod njegovom kontrolom i da svojim

postupcima može bar delimično doprineti da bude „srećne ruke” ili baksuz. Neko može da misli dase sposobnosti koje nema mogu relativno brzo razviti. Isti pojedinačan atribuirani uzrok u principumože da kod dve osobe proizvodi različite efekte ako zauzima različita mesta na njihovimatribucionim dimenzijama.

Inače, pre razrade trodimenzionalnog modela atribucija, autori su koristili dotle široko primenjivan dvodimenzionalni model (Weiner et al, 1971), sa ukrštene dve dimenzije: mesto uzrokai stabilnost (Tabela 2). U ovom modelu, tipične atribucije bile su sposobnosti (unutrašnja i stabilna),napor (unutrašnja i nestabilna), težina zadatka (spoljašnja i stabilna) i sreća (spoljašnja i nestabilna).

stabilnost

stabilni nestabilni

mestounutrašnji sposobnosti napor

spoljašnji težina zadatka sreća

Tabela 3: Dvodimenzionalni model atribucija postignuća

Pitanjem kako ljudi dolaze do atribucija postignuća autori su se samo letimično bavili.Značajnu ulogu u tom procesu imaju informacije o, rečeno terminima iz Kelijevog modela,


14/37

14

doslednosti i konsenzusu. Vremenska konzistentnost između akterovih sadašnjih i prošlih rezultatavodi ka atribuiranju sposobnosti ili težine zadatka kao uzroka, a nekonzistentnost ka atribuiranjunapora i sreće. Podudarnost između akterovih rezultata i rezultata drugih ljudi vodi ka atribucijitežine, a nepodudarnost ka atribucijama sposobnosti, napora ili sreće (Frieze & Weiner, 1971).

Neke atribucije vlastitog ili tuđeg postignuća dedukuju se iz opštijih istina koje se sreću (npr.

„Devojčice nisu za matematiku”) ili se dobija ju kao direktne poruke („Mani se sviranja, toočigledno nije za tebe”, „Možeš ti to i bolje”, „Ovoga puta si imao sreće”, itd.)

Posledice atribucija

Ova teorija i nije poput prethodnih usmerena na objašnajvanje uzroka atribucija, već nautvrđivanje njihovih posledica. Po Vejneru, atribucije postignuća direktno utiču na naše emocije,očekivanja budućih postignuća i na motivaciju.

Dimenzija lokusa utiče na afektivne reakcije (ponos i povišeno samopoštovanje u slučajuuspeha i postiđenost i sniženo samopoštovanje u slučaju neuspeha ako se postignuće objasni

naporom ili sposobnostima).Atribucije stabilnim faktorima vode ka očekivanju istih ishoda i u budućnosti, dok atribucije

nestabilnim faktorima vode verovanju da se lako može desiti da ishod bude i drugačiji. U slučajuuspeha tumačenje stabilnim faktorima vodiće većem samopouzdanju a u slučaju neuspeha osećanju

bespomoćnosti.Od dimenzije kontrolabilnosti zavisi kako će se vrednovati postignuće, koliko će se akter

smatrati zaslužnim u slučaju uspeha ili krivim u slučaju neuspeha. Tumačenje neuspehakontrolabilnim faktorima izazvaće stid i osećanje krivice kod aktera a ljutnju, osudu i želju zakažn javanjem kod posmatrača, dok će tumačenje neuspeha nekontrolabilnim faktorima kod

posmatrača izazvati tešenje, sažaljenje, odustajanje od kazne.Osnovni predmet interesovanja Vejnerove teorije je uticaj atribucija na motivaciju. Bez

obzira koliko su tačne ili netačne, atribucije utiču na motivaciju i kasnije postignuće. Ovo jenaročito važno u oblastima u kojima se smatra da uspeh zaista zavisi od uloženog napora. Takvaoblast je škola, jer se polazi od toga da svi učenici imaju dovoljno sposobnosti da postignu čak isolidan uspeh, samo ako ulože dovoljno napora. Pokazuje se, međutim, da među neuspešnimučenicima ima puno onih koji imaju i nadprosečne sposobnosti. Smatra se da uzrok njihovom

podbacivanju često leži u nedovoljnom ulaganju napora. Učenik koji tumači svoj uspeh i neuspehuloženim naporom biće spreman da ulaže trud da bi postigao uspeh do kojeg mu je stalo. Nasuprottome, učenik koji smatra da su uspeh i neuspeh rezultat njegovih (ne)sposobnosti neće se truditi jer

će mu izgledati ili da i bez tr uda može uspeti ili da mu trud neće pomoći. Učenik koji uspeh tumačifaktorima kao što su sreća ili (ne)naklonost nastavnika razviće strategije postizanja uspeha kojeneće dovesti do stvarnog uspeha jer će se usmeriti na irelevantne aktivnosti.

U novijoj verziji modela atribucije (Weiner, 1995), prikazanoj na slici 4, proces atribuiranja

vodi ka proceni odgovornosti za postignuće, a ovo pripisivanje odgovornosti ima onda za posledicu psihološke posledice i kasnije ponašanje.

događaj afekatzavistan

od ishoda

kauzalnaatribucija

procenaodgovornosti

psihološke posledice(emocije,

očekivanja,motivacija)

ponašanje

Slika 4: Sekvencijalni model atribuiranja postignuća


15/37

15

Atribucije i depresivnost

Atribuciona teorija postignuća ne primenjuje se samo na oblast akademskog postignuća. Oddrugih o blasti primene naročitu važnost ima njena primena na javljanje depresije.

Atribucionoj teoriji depresije prethodila su istraživanja naučene bespomoćnosti (Seligman &

Maier, 1975). Naučena bespomoćnost je stanje uočeno kod ljudi i životinja koji su bili izloženiishodima koji su nepredvidljivi i van njihove kontrole. Ako su jedno vreme bili u takvoj situaciji,

organizmi nastavljaju da se ponašaju bespomoćno - ne pokušavaju da izbegnu neprijatne draži čak ikad bi to mogli, deluju pasivno i bezvoljno, pokazujući kognitivne, afektivne i motivacione deficitekoji se vezuju za depresiju.

Pokazalo se da za razvijanje simptoma bespomoćnosti nije dovoljno da čovek bude izloženobjektivno nekontrolabilnoj situaciji – on mora da uoči tu nekontrolabilnost. Ali, po atribucionommodelu naučene bespomoćnosti koji su dali Lin Abramson, Selidžmen i Tizdejl (Abramson,Seligman & Teasdale, 1978) ni ovo saznanje nije dovoljno za razvijanje simptoma bespomoćnosti –

bitno je čime ljudi uočenu nepovezanost vlastitih postupaka i ishoda tumače. Po njihovom prvobitnom modelu, tumačenje koje će dovesti do očekivanja budućih nekontrolabilnih događaja ido simptoma bespomoćnosti je tumačenje koje uzroke događaja vidi kao unutrašnje, stabilne iglobalne (koji utiču i na druge događaje).

Abramson i saradnici smatraju da ljude karakteriše određen atribucioni stil – sklonost dadogađaje tumače na određeni način. Neki od atribucionih stilova pomažu ljudima da razvijuoptimistička očekivanja od budućnosti ili da imaju poverenja u sebe, dok drugi stilovi imaju štetne

posledice. Depresivni atribucioni stil – onaj koji vodi ka simptomima depresije - sastoji se usklonosti da se nekontrolabilni događaji atribuiraju uzrocima koji su unutrašnji, stabilni i globalni.

Abramson i saradnici su kasnije modifikovali opisani model (Abramson, Metalsky i Alloy,

1989). Početna tačka u modelu sada je opažanje negativnog (ne više nekontrolabilnog) događaja.Da li će ovo opažanje voditi ka depresiji ili ne, zavisi od tri zaključka: o tome šta je uzrok ovogdogađaja, šta su posledice događaja, i šta taj događaj govori o osobinama opažača. Što se tumačenjauzroka događaja tiče, kada ljudi tumače neki negativan događaj (ne nekontrolabilan) uzrocima kojisu stabilni i globalni (izostavlja se dimenzija internalnosti) i pridaju događaju veliki značaj, razvićese beznadežnost (ne više bespomoćnost), koja je dovoljan uzrok za javljanje simptoma depresije

beznadežnosti. Bez obzira što su atribuciona objašnjenja u ovoj oblasti ograničenog dometa, jer se atribucije

nisu pokazale jedinim pa ni glavnim uzrokom fenomena depresije, ova primena atribucionog

modela dovela je do boljeg razumevanja depresije. Uz to, dovela je do ponovnog analiziranjaodnosa atribucionih koncepata sa srodnim konceptima, formulisanja novih dimenzija atribucija, kao

i do prodora ka proučavanju do tada zanemarivanih individualnih razlika i merenju “atribucionihstilova” (Seligman et al, 1979).

Spontane atribucije

Istraživanja pokazuju da ispitanici, kada ih istr aživači stave pred takav zadatak, umeju dadonesu atribucije i to u skladu sa teorijskim očekivanjima, i da taj zadatak obavljaju bez većegnapora. Drugim rečima, ljudi umeju da rezonuju kao „laički naučnici“. Ali, iz toga što ljudi umejuda tragaju za uzrocima zbivanja ne znači da to uvek spontano i rade. Pokazuje se da bi bilo

pogrešno zaključiti da ljudi iz situacije u situaciju, neprestano zbunjeni onim što se oko njih dešava,


16/37

16

tragaju za objašnjenjima i donose atribucije. Suprotno od te slike, ljudi relativno retko sebi postavljaju pitanje o uzrocima dešavanja, retko se nalaze pred zadatkom da sebi i drugima objasnešta je uzrok nekog zbivanja, i spremno prihvataju već gotova tumačenja koja im se nađu pri ruci.Ako je to tako, postavlja se pitanje, kada oni formulišu atribucije (kada je proces atribucije centralnii svestan, a ne automatski i nesvestan, proces)?

Vejner (Weiner, 1985) je, nastojeći da utvrdi kada ljudi donose spontane atribucije, pregledom literature uočio dve situacije k oje tome pogoduju. Atribucioni proces je podstaknutneočekivanim događajima pre nego očekivanim (“Zašto se desilo ovo, umesto onog što seuobičajeno dešava pod ovim okolnostima?”), i negativnim ishodima i neuspesima pre nego

pozitivnim ishodima i uspesima („Zašto se desilo ovo, umesto onoga što sam nastojao da sedesi?“)..

Lalji sa saradnicima (Lalljee et al, 1982) pokazuje da neočekivana zbivanja izazivajukompleksnije traganje nego očekivana zbivanja i usmeravaju atribuiranje u određenom pravcu. Akose neuobičajeno ponašanje dsi u uobičajenoj situaciji, skloni smo da ga objasnimo unutrašnjimatribucijama. Ako se neuobičajeno ponašanje desi u neuobičajenoj situaciji, skloni smo da gaobjasnimo situacionim uzrocima.

Istraživači su listu faktora koje pogoduju javljanju spontanih atribucija proširili još nekimfaktorima. Tako, spontane atribucije su češće u sitiuacijama kad čovek opaža gubitak kontrole, kao ikada je u stanjima negativnog raspoloženja.

Konverzacioni model atribuiranja

U do sada izloženim pristupima, donošenje atribucija vidi se kao kognitivni proces kojim

jedinka tumači sebi zbivanja ili, modernije rečeno, izgrađuje mentalne reprezentacije o svetu. Nekiistraživači su, međutim, skrenuli pažnju na jedan veoma važan aspekt skoro svih empirijskihispitivanja atribucija: atribucije koje su bile predmet analize dobijane su u komunikacionom

procesu, kada su ispitanici direktno pitani o uzrocima nečega. Po njima, to nije anomalija koja činidobijene nalaze ekološki nevalidnim. Naprotiv, to jeste tipičan slučaj: kauzalna objašnjenja su i usvakodnevnom životu socijalna po prirodi i oblikovana procesom interakcije. Atribucije su uvekformulisane sa određenim ciljem, koji može biti ubeđivanje, optuživanje, opravdavanje i slično (Edwards & Potter, 1993).

Denis Hilton (1990) ukazuje da je objašnjenje oblik socijalne interakcije, u kojem nekonekome nešto objašnjava. U skladu sa konverzacionim pravilima, kada odgovaramo na nečije

pitanje „Zašto?“, najpre sebi razjašnjavamo zašto nas to neko pita i šta to pitanje u datom kontekstuu stvari znači. U školskim situacijama takvim pitanjem može da se proverava naše znanje, ali usvakodnevnim situacijama to pitanje znači da onome ko nas pita nešto nije jasno, i mi nastojimonajpre da zaključimo šta mu nije jasno. Ako nas neko pita „Zašto si stigao na vreme?“ to pitanje ćenas zbuniti ne zato što je to pitanje teže od pitanja (ako smozakasnili) „Zašto nisi stigao na vreme?“,već zato što ne znamo šta mu to nije jasno, kakvo objašnjenje od nas očekuje. Kauzalno objašnjenjemora biti relevantno za pitanje koje je implicirano u pitanju „Zašto?“, a to pitanje može da ima puno različitih značenja.

Najčešće se, smatra Hilton, pod pitanjem „Zašto se X desilo?“ misli na „Zašto se desilo X a

ne ono što je bilo normalno (očekivano)?“. Stoga je i atribucioni proces najčešće pokušajobjašnjavanja nekome zašto se desilo nešto što inače nije očekivano. O tome govore i ranije


17/37

17

spomenuti uslovi koji pogoduju javljanju spontanih atribucija. U skladu s ovakvim viđenjem, autorii značaj tri vrste informacija iz Kelijevog tumače u svetlu informacija o neobičnim uslovima. Malikonsenzus ukazuje da je osoba neobična, drugačija od ostalih, visoka distinktivnost da je stimulusneobičan, a mala konzistentnost da su postojeće okolnosti neobične.

Formulisanje atribucija sledi postavljene ciljeve, kao i konverzaciona pravila kakva su npr.

Grajsova kooperativna pravila komunikacije. Ljudi daju različita objašnjenja istog zbivanja ne zatošto menjaju svoje tumačenje već zato što ga prilagođavaju zahtevima interakcije. Kada treba daodraslima objasne iskaz „Policajac je štitio Džeksona“, ispitanici se fokusiraju na to da je Džekson zvezda, jer izgleda nepotrebno da odraslim sagovornicima ukazuju da je uloga policajca da budu

zaštita. S druge strane, Grajsovi principi ispravno predviđaju da će u razgovor u sačetvorogodišnjacima odrasli govoriti o policajcu, pretpostavljajući da dete možda ne zna šta jeuloga policajca.

Atribucije odgovornosti

Najpre treba uočiti da pitanje ko je odgovoran za nešto nije isto što i pitanje ko je prouzrokovao to nešto. Otuda su i atribucije odgovornosti odgovori na drugačija pitanja, ne na pitanja o uzrocima. Neko zbivanje je rezultat delovanja velikog broja uzroka koji, opet, imaju svoje

uzroke, i pitanje o uzroku shvata se kao pitanje šta je sve dovelo do toga da se neki događaj desi.Kada čovek zaključuje o nečijoj odgovor nosti za postupak, on tada razmišlja ne kao „intuitivni

psiholog“ već kao „intuitivni pravnik“, smatra Li Hamilton (1980). Cilj „intuitivnog psihologa“ jeda nađe uzroke ponašanja, i on pri tom koristi naučnu metodologiju i oslanja se na principkovarijacije. Cilj „intuitivnog pravnika“, međutim, jeste sankcionisanje ponašanja koje je društveno

nepoželjno i koje podleže pravnim i moralnim sankcijama, i utvrđivanje odgovornosti aktera naosnovu utvrđivanja da li je on mogao drugačije (ispravno) da postupi ili je njegov akt posledica

prinude, neznanja, ludila i sl. Pitanje o odgovornosti je, dakle, pitanje o tome ko treba da odgovara

za nešto što se dogodilo, i to u dva značenja: češće ko je kriv, a ređe ko je zaslužan. Hajder (Heider, 1958) je na nepune dve stranice svoje knjige skicirao pripisivanje

odgovornosti. Pri proceni odgovornosti, ljudi, po Hajderu, koriste različite kriterijume, od„primitivnih“ do vrlo prefinjenih, pa otuda postoji nekoliko nivoa pripisivanja odgovornosti.

1. Nivo asocijacije. Na ovom, najprimitivnijem, nivou, čovek se smatra odgovornim zasvaki efekat koji je na bilo koji način asociran sa njim.

2. Nivo uzročnosti. Čovek je odgovoran za sve efekte koje je prouzrokovao, čak i kada nijemogao predvideti takav ishod akcije. Odgovornost se procenjuje ne po namerama već porezultatima.

3. Nivo predvidljivosti. Čovek se smatra odgovornim za svaku posledicu svog delanja koju je mogao predvideti, bez obzira da li je ta posledica bila njegov cilj ili ne. U pravu se o ovoj

odgovornosti govori kao o objektivnoj odgovornosti.

4. Nivo namere. Čovek je odgovoran samo za ono što je nameravano uradio. 5. Nivo opravdanja. Čovek je manje odgovoran za nameravani ishod ako uslovi

opravdavaju tu akciju, tj. ako bi većina ljudi, da je bila na njegovom mestu, isto postupila u timuslovima.


18/37

18

Nivoi pripisivanja odgovornosti – primeri studenata1. Nivo asocijacije

„Vi ste iz Srbije? Svaka čast na uspesima Novaka Đokovića!“ Novi učenik, hrvatskog porekla, diskriminisan je na nacionalnoj osnovi od strane svojih vršnjaka zbog

ratova iz devedesetih.2. Nivo uzročnosti

Pojedinac je odgovoran ukoliko odvede prijatelja na večeru u restoran gde prijatelj pojede pokvareno jeloi otruje se. Odgovoran je iako to svakako nije nameravao niti je mogao predvideti jer, da nije odveo prijatelja na večeru u taj restoran, ovaj se ne bi otrovao.

„Ona je kriva za to što pijem, - pijem da je zaboravim.“ 3. Nivo predvidljivosti

Grupa ljudi se zaglavila u liftu jer je prekoračila težinu koju lift može da ponese. Marija je pok ušala da popravi kompjuter, ali ga je još više pokvarila. 4. Nivo namere

Gavrilo Princip je odgovoran za ubistvo s predumišljajem Franca Ferdinanda jer je nameravao da gaubije, ali nije odgovoran za izbijanje Prvog svetskog rata jer nije nameravao da izazove Prvi svetski rat.

Student je hteo da položi ispit i zato je naporno učio. 5. Nivo opravdanja

U romanu „Čitač“ optužena je Hana Šmic, bivši stražar u koncentracionom logoru tokom Drugogsvetskog rata. Ona je, zajedno sa nekoliko stražara, po naređenju, zatvorila logoraše u crkvu a zatim jezapalila. Na suđenju Hana pita sudiju, “Šta biste Vi uradili?“. Priroda njene krivice je veoma kompleksnai traži da se uzme u obzir da je neizvršavanje naređenja sigurno imalo skupu cenu, kao i da se razmišljakako je uopšte dospela na to radno mesto itd.

Dušan je nekulturan u društvu. Ipak, on nema roditelje, živeo je po domovima. Majkl Felbs je osvojio najviše medalja na Olimpijskim igrama, ali ne bi u tome uspeo bez podrške majke

i svog trenera.

Praksa pripisivanja odgovornosti vezana je pre svega za odlučivanje da li će se neko pohvaliti za ono što je uradio, ili će se, ako je postupak za osudu, kazniti i tražiti da nadoknadi

pričinjenu štetu, što spada u oblast koju reguliše pravo. Ako se zaključi da osoba nije odgovorna zaučinjeni prekršaj, neće se zahtevati ni kazna ni nadoknada. Osoba može biti odgovorna i ako nijelično prouzrokovala neki događaj. Tako, u obligacionom pravu se govori o „odgovornosti zadrugog“, što odgovara prvom od Hajderovih nivoa odgovornosti. Na primer, roditel j je odgovoranako njegovo dete napravi neku štetu i dužan je da štetu nadoknadi. U nekim slučajevima, i ako jeosoba počinila krivično delo (ili doprinela njegovom činjenju), to nije dovoljno za pripisivanjeodgovornosti. Ako je osoba to uradila ali niti je imala nameru da proizvede takve posledice niti je

takve posledice mogla predvideti, ona se neće smatrati odgovornom. Ako je, s druge strane, štetu pričinila nenamerno, ali usled nepažnje i nebrige nije predvidela posledice koje je bila dužna da predvidi, ona će se smatrati odgovornom i smatraće se pravednim da nadoknadi učinjenu štetu, alise neće javiti impuls da se osoba kazni. Tek ako se proceni da je osoba namerno nanela štetu(četvrti novo odgovornosti kod Hajdera) ona se smatra i odgovornom i krivom i javlja se impuls zakažnjavanjem (impuls za kažnjavanjem javlja se i onda kada je osoba pokušala da nanese štetu ali utome nije uspela).

Pripisivanje namere će izazvati impuls za kažnjavanjem ali to dalje ne znači da će sezahtevati kazna. Da li će biti zatražena kazna i kolika, zavisi od daljih procena (vezanih za Hajderov

peti nivo), koje mogu naknadno umanjiti ili čak ukinuti odgovornost i krivicu. Argumenata kojimase može modifikovati doneti sud o odgovornosti, krivici i težini prekršaja ima veoma mnogo(naravno, oni mogu biti izneti iskreno a mogu biti izneti s namerom da se izbegne kazna). Takođe,

nisu svi ovi argumenti pravno valjani, ali oni se i ne iznose samo na sudovima, već i u cilju pravdanja sebe u sopstvenim i tuđim očima. Mogu se razlikovati opravdavajuće, izvinjavajuće i


19/37

19

olakšavajuće okolnosti (Elster, 2005: 224).Opravdavanjem se priznaje odgovornost, ali se nude razlozi koji oslobađaju krivice:

opravdan prekršaj faktički i nije prekršaj. Osoba može pravdati svoj postupak prikazujući ga kao pravednu osvetu ili zasluženo kažnjavanje. Može se pravdati da je žrtva sama kriva, ili da je dalasvoj pristanak. Osoba, dalje, može tvrditi da je imala dobre namere, da su negativni efekti

počinjenog dela znatno manji od pozitivnih, da je imala pravo da se tako ponaša jer je vodila računao zaštiti svoje ličnosti, višim vrednostima, ili ukazivati da bi većina ljudi postupila na isti način, ilida većina ljudi podržava njene postupke.

Za razliku od opravdavajućih okolnosti, izvinjavajuće okolnosti ukidaju krivičnuodgovornost za učinjeni postupak (npr. samoodbrana može biti izvinjavajuća okolnost za počinjenoubistvo).

Olakšavajuće okolnosti ne otklanjaju krivicu ali je umanjuju.Brojne su izvinjavajuće i olakšavajuće okolnosti kojima se nastoji umanjiti ili poreći

odgovornost. Odgovornost se može deliti sa drugima („Nisam ja bio jedini“), ili izmestiti van pojedinca u druge ljude („Tako mi je naređeno“, „Bio sam izmanipulisan“) ili u socijalno okruženje

(„Takva su bila vremena“, „Imao sam nesrećno detinjstvo“ itd.).

Ispitivanje od čega zavisi da li će se i koliko odgovornosti pripisati akteru neke radnje počelo je 1966. godine eksperimentima Eleonor Volster (Walster, 1966). Ona je svojimispitanicima davala opise saobraćajnih nesreća različite težine, i tražila od njih da proceneodgovornost učesnika za tu nesreću. Leni, junak priče, parkirao je svoja polovna kola na jednojnizbrdici i otišao u kupovinu. Kočnica je popustila i kola su se skotrljala nizbrdo... Subjekti suonda čuli različite nastavke priče, gde je šteta varirala od relativno male (kola su udarila u drvoi oštetila se) do velike (kola su uletela u bakalnicu, udarila dete i ozbiljno povredila prodavca).Pokazalo se da su ispitanici skloni da, kad su posledice ponašanja teže, počiniocu pripisujuveću odgovornost, mada su svi drugi uslovi, koji se inače uzimaju u obzir prilikom proceneodgovornosti, isti.

Zašto bi na čovekove procene uticalo nešto što nije kriterijum za procenu odgovornosti?Volster je ovakve atribucije odgovornosti nazvala odbrambenim atribucijama. Sa povećanjem štete,ljudi su manje skloni da misle kako niko za to nije kriv, čak ih plaši mogućnost da takve stvarimogu da se dese tek tako, bez ičije krivice i da i njih može snaći takav apsurdan i potpuno slučajanudes, pa ovakvim odbrambenim atribucijama umiruju sebe uveravajući se da se njima nešto sličnone može dogoditi.

Psiholog Melvin Lerner je 60-tih godina postulirao da ljudi imaju snažnu želju da veruju u pravedan svet, svet u kojem ljudi dobijaju ono što zaslužuju i zaslužuju upravo ono što dobijaju

(Lerner, 1980). Verovanje u pravedan svet je umirujuće jer je svet onda sigurno i predvidljivomesto, gde "sve na kraju bude kako treba", gde se loše stvari mogu desiti samo lošim ljudima ali nei nama. Onome ko ima snažnu potrebu da svet vidi kao pravedan, svet će i izgledati pravedan.Postoje, smatra Lerner, brojni mehanizmi kojim ljudi održavaju verovanje u pravedan svet. Mnogiod tih mehanizama, paradoksalno, doprinose još većoj nepravdi, a njima će biti skloniji oni kojiimaju izraženije verovanje da je svet pravedan tj. koji imaju jaču potrebu da svet vide kao pravedan.Jedno takvo sredstvo je minimalizovanje ili previđanje opažene nepravde nanete sebi ili drugima. Drugi način jeste reinterpretiranje situacije tako da nepravda nestane ili barem bude manje vidljiva.Tako, oni mogu ubediti sebe da je osoba koja nepravdu trpi u stvari sama kriva za svoju situaciju, ili

da zaslužuje takvu sudbinu. Ljudi mogu reinterpretirati i nepravedan ishod situacije, pronalazećineke dobre strane koje pretežu (npr. da „patnja obogaćuje“) ili zadovoljavajući se načelnim

razmišljanjima tipa „ko zna zašto je to dobro“.Jedan eksperiment (Carli et al., 1989) ilustruje kako potreba za verovanjem u pravedan svet


20/37

20

utiče na stav prema žrtvi silovanja. Ispitanici su čitali kratke opise interakcije između muškarcai žene. Posle prvog dela priče, u kojem se kaže kako je šef pozvao svoju službenicu na večeru a

posle su otišli u njegov stan i popili po čašu vina, priča je dobijala dve varijante, prezentovanerazličitim grupama ispitanika. U prvoj varijanti, muškarac je ženu odveo do kreveta, uzeo je zaruku i ponudio brak. Ispitanici koji su pročitali ovu verziju smatrali su takav ishod sasvimočekivanim, i izneli su vrlo pozitivno mišljenje o osobinama i muškarca i žene. U drugom

scenariju, međutim, pisalo je da je muškarac odjednom postao grub, gurnuo je ženu na kauč isilovao je. Ispitanici koji su pročitali takav kraj smatr ali su baš takav ishod očekivanim iodgovornost svaljivali na ženino ponašanje, koje je čitačima prve verzije bilo neproblematično.

Atribucione pristrasnosti

Teorije atribucije (one koje proučavaju proces formiranja atribucija a ne njegove posledice) ne bavese pitanjem koliko je rezultat atribucionog procesa tačan, ali ne zato što je to pitanje nevažno već

pre svega zato što je izuzetno teško naći odgovor na njega. Psiholozi mogu ljude pitati šta misle šta je uzrok nečijeg ponašanja, ili koliko su različiti faktori doprineli nekom postignuću, ali sami nemogu tačno znati šta je zaista uzrok nečijeg ponašanja i šta je sve dovelo do nekog postignuća. Kaoi u slučaju procene osobina, u nedostatku pouzdanih i objektivnih kriterijuma tačnosti nek eatribucije, psiholozi se oslanjaju na procenu koliko je proces zaključivanja kojim se došlo do teatribucije ispravan. Može se reći da, ako posmatrači slede logičan, racionalan obrazac prilikomizvođenja svojih zaključaka, onakak av kakav koriste i naučnici pri svom zaključivanju, njihovizaključci će biti ispravni, pa samim tim i tačni. U onoj meri u kojoj odstupaju od ovakvog procesa, izaključci su najverovatnije pogrešni (mada se i nepravilnim rezonovanjem nekad može doći dotačnog zaključka). Iz tog razloga, psiholozi su usredsređeni na utvrđivanje ispravnosti prilikom

zaključivanja, i na pronalaženje eventualnih grešaka u tom procesu. Uočeno je nekoliko takvih grešaka u procesu zaključivanja. Već su spomenuta dva

zakrivljenja od logičkog procesa zaključivanja, uočena u okviru teorije korespondentnih zaključaka,koja su nazvana hedonistička relevantnost i personalizovanost. Ukazivano je i na mnoge drugegreške, od kojih će samo neke biti ukratko prikazane u daljem tekstu.

Mada je izraz „greške u atribuciji“ bio odomaćen, a i sada se često koristi, koristi se manje iuz određene rezer ve. Naime, da bi se o nekoj atribuciji govorilo kao o pogrešnoj, trebalo bi dokazatida je takva atribucija pogrešna, ali standardi sa kojim bi atribuciju trebalo uporediti najčešće sunedostupni. Zato sve više preovlađuje stav da bi, umesto o greškama u atribuciji, bolje bilo govoriti

o atribucionim pristrasnostima.

Fundamentalna greška atribucije

U skladu sa gornjom napomenom, i najviše ispitivanu „fundamentalnu grešku atribucije“(Ross, 1977) možemo zvati fundamentalnom atribucionom pristrasnošću. U čemu se ona ogleda?

Spomenuli smo da, prema teoriji korespondentnih zaključaka, o dispozicijama zaključujemosamo o na osnovu ponašanja koje je slobodno izabrano. Tamo gde je ono propisano ulogom ilisocijalnom normom uzdržavamo se od zaključivanja o dispoziciji.

Eksperiment koji je trebalo da rutinski ilustuje ovu pravilnost izveli su Džons i Haris (Jones

& Harris, 1967). Studenti su čitali različite eseje k oje su navodno napisali drugi studenti oFidelu Kastru. Neki eseji su o Kastru govorili pozitivno a neki negativno. Osnovna

manipulacija je bila informacija o tome zašto je esej napisan. U jednom slučaju, rečeno je da je


21/37

21

pisac eseja izražavao svoj lični stav, a u drugom slučaju da je pisac eseja dobio zadatak danapiše baš pozitivan odnosno negativan tekst o Kastru. Procenjivači su imali zadatak da neštozaključe o autorima eseja. Među procenama koje su davali, najvažnija, mada skrivena međudrugim procenama, bila je procena (na skali od 10 do 70) kakav stav, po njihovom mišljenju,

pisac eseja ima prema Fidelu Kastru. Očekivalo se da će, u situaciji gde je pisac imao izbor,zaključci o piščevom stavu biti korespondentni sadržaju eseja, a da će se tamo gde je pisac

pisao po zadatku procenjivači uzdržati od procene o njegovom stavu. Pokazalo se, suprotnoočekivanjima, da su ispitanici izvodili zaključke i o stavovima onih studenata koji su dobilizadatak da napišu esej sa takvom temom. K ao što se vidi iz Slike 5, ispitanici su, umesto da seu tim slučajevima uzdrže od zaključivanja o dispozicijama, i tada donosili dispozicione sudove,zanemarujući važne situacione faktore.

1: izbor – ZA Kastra2. izbor – PROTIV Kastra3: bez izbora – Za kastra4: bez izbora – PROTIV Kastra

10

40

70

0 1 2 3 4

Slika 5: Atribucije piščevog stava prema Kastr u

Ovakva sklonost posmatrača da prilikom tumačenja tuđeg ponašanja precenjujudispozicione faktore a potcenjuju situacione faktore nazvana je fundamentalnom greškom

atribucije (Ross, 1977). Još je Hajder uočio da pod određenim uslovima postoji tendencija da seuzrok akcije atribuira osobi iako je izvor akcije u okolini, i tu tendenciju je objašnjavao ugeštaltističkim terminima, time što „figura proguta pozadinu“.

Sklonost fundamentalnoj grešci atribucije ilustruje i eksperiment Rosa i saradnika (Ross,Amabile & Steinmetz, 1977). Oni su organizovali kviz u kojem su neki studenti nasumično određivani da budu takmičari a drugi da budu voditelji koji postavljaju pitanja – voditelji su

pitanja dobijali od eksperimentatora, zajedno sa tačnim odgovorima na njih. Pitanja su bilarazličite težine i na dobar deo njih učesnici nisu znali odgovor. Kada je kasnije trebalo daučesnici i posmatrači, između ostalog, procene koliko su učesnici u eksperimentu dobroinformisani, i jedni i drugi su ocenili voditelje kao inf ormisanije od učesnika, mada je jasno da

nema nikakvog osnova da o voditeljima tako nešto zaključe. Samo su voditelji ocenili daizmeđu njihovog znanja i znanja takmičara nema razlike.

Inače, nekoliko decenija pre nego što je fundamentalna grešk a atribucije ušla usocijalnopsihološke udžbenike, ovaj fenomen je uočio već zaboravljeni socijalni psiholog GustavIhajster (Ichheister). On je isticao da smo svi mi, kada u svakodnevnom životu tumačimo iocenjujemo ponašanje drugih ljudi, usmereni na njihove specifične osobine ličnosti pre nego naspecifične društvene okolnosti u kojima se ti ljudi nalaze. „Umesto da kažemo, na primer, da seosoba X ponašala ili se nije ponašala na određeni način zato što je bila (ili nije bila) u određenojsituaciji, mi smo skloni da poverujemo da se ona ponašala (ili nije ponašala) na određeni način zato

što poseduje (ili ne poseduje) određene specifične lične osobine.“ (Ichheister, 1949: 152).Ihajster nije ovakve pogrešne interpretacije video kao lične greške od strane neznalačkih pojedinaca. Davao je dva objašnjenja. Najpre, smatrao ih je konzistentnom i neizbežnom


22/37

22

posledicom socijalnog sistema i ideologije 19. veka, koja navodi ljude da veruju da njihova sudbina

zavisi jedino, ili u najvećoj meri, od njihovih individualnih osobina, a ne od preovlađujućihdruštvenih uslova.

Drugi uzrok koji je navodio je taj što su situacioni uticaji nevidljivi, često u bukvalnomznačenju. Pritisci, siromaštvo itd. nisu vidljivi u situaciji kada posmatramo nečije ponašanje.

Tumačenja fundamentalne greške aribucije koja je naveo Ihajster i danas se uzimaju kaoverovatna. Situacioni uticaji na ponašanje aktera posmatraču su zaista često nepoznati – on ne znašta je prethodilo nekoj situaciji, ne može da vidi norme koje vladajuu nekoj situaciji, u njegovom

perceptivnom polju je najčešće akter a ne njegova okolina. Uz ove kognitivne faktore, pokazuje seda i kultura ima veliki uticaj. Ako se porede individualističke i kolektivističke kulture (neko govorio kulturama nezavisnosti i kulturama međuzavisnosti), pokazuje se da su precenjivanjudispozicionih faktora skloniji ljudi u individualističkim kulturama.

U jednom od eksperimenata koji ukazuju na međukulturne razlike (Miller, 1984), jednagrupa ispitanika je bila iz SAD a druga iz Indije. U obe grupe, ispitanici su bili deca od 8, 11 i

14 godina, kao i grupa odraslih. Ispitanici su zamoljeni da navedu dva slučaja prosocijalnog idva slučaja devijantnog ponašanja nekoga iz njihove okoline, a da zatim napišu kakoobjašnjavaju ta ponašanja. Njihovi odgovori su klasifikovani zavisno od toga da li su isticalidispozicione ili situacione faktore. Kao što se vidi na Slikama 6 i 7, Amerikanci su značajnomanje navodili situaciona objašnjenja a znatno više dispoziciona objašnjenja, i ta razlika se

povećavala sa uzrastom.

0

5

10

15

20

25

30

35

0

5

10

15

20

25

30

35

40

45

50

Slika 6: Situacione atribucije u zavisnosti od uzrasta Slika 7: Dispozicione atribucije u zavisnosti od uzrasta

Puno je svakodnevnih ilustracija fundamentalne atribucione pristrasnosti. Jedna od

zabavnijih je spremnost da glumcima pripišemo osobine njihovih likova (možda je to naveloglumca Leonarda Nimo ja, koji je igrao dr. Spoka u „Zvezdanim stazama“, da napiše knjigu podnazivom „Ja nisam dr. Spok “). U ovom slučaju, kao i u eksperimentima gde je jasno da je ponašanjeu potpunosti određeno zahtevima situacije, tumačenje dispozicijama zaista jeste greška. Socijalni

psiholozi zaključuju da, ako ljudi nekakav uticaj dispozicija vide i tamo gde je vidljivo da nikakav uticaj ne postoji, takvom precenjivanju mora da su skloni i onda kada uticaj dispozicionih faktora

zbilja postoji. Ali, kako u situaciji u kojima deluju i situacioni i dispozicioni faktori utvrditi koliki je

njihov stvaran uticaj, tj. koja atribucija ne bi bila ni potcenjivanje ni precenjivanje? Da li je u svim

situacijama uticaj dispozicionih faktora manji nego što ljudi misle? Očigledno da je na ova pitanja

nemoguće dati za sve prihvatljiv odgovor. Upravo iz ovog razloga su istraživači skloni da umesto ogrešci govore o pristrasnosti.


23/37

23

Dokaz za to koliko je sklonost ka precenjivanju dispozicionih faktora prisutna kod ljudi,

barem u zapadnoj kulturi, neki vide i u tome što su među najčuvenijim eksperimentima u socijalnoj psihologiji upravo oni koji demonstriraju koliko neočekivano veliki uticaj imaju i male varijacije usituacionim faktorima (Ašovi eksperimenti sa konformiranjem, Milgremovi eksperimenti sa

poslušnošću, istraživanja altruizma itd.). Kao što se divimo nekoj jakoj vizuelnoj iluziji koja koja

pokazuje da nešto za šta bismo se kladili da izgleda baš tako u stvari izgleda drugačije, tako nas iovi eksperimenti oduševljavaju jer nam otkrivaju da se ljudi ponašaju onako kako nikad ne bismo predvideli, jer bismo mogli da se kladimo daje nemoguće da toliko male varijacije u stimulusima proizvedu tako dramatične efekte. Neki idu i dalje i smatraju da je ova univerzalna pristrasnostčvrsto ugrađena u samu psihologiju, u kojoj dominira uverenje o velikom uticaju crta ličnosti na

ponašanje, daleko većem nego što to podaci potvrđuju (Ross, 1977).

Atribucije vlastitog i tuđeg ponašanja

Edvard Džons i Ričard Nizbet uočili su da između atribucija koje ljudi daju vlastitim

postupcima i atribucija koje se odnose na postupke drugih postoji jedna sistematska razlika:„Postoji izrazita tendencija da akteri svoje ponašanje objašnjavaju zahtevima situacije, a da

posmatrači teže da iste akcije objasne stabilnim akterovim dispozicijama“ (Jones i Nisbett, 1972:80).

Ako bi se ova pristrasnost pokazala izraženom, ona bi imala značajan uticaj na zaključivanjeo sebi i drugima. Najpre, vodila bi do očekivanja veće konzistentnosti ponašanja drugih nego što jeto stvarno slučaj, a do potcenjivanja konzistentnosti vlastitog ponašanja, što bi smanjilo

prepoznavanje i razumevanje vlastitih osobina, sposobnosti i motiva.

Jednostavan eksperiment ilustruje ovu tendenciju (Nisbett et al, 1973). Ispitanicima je dat

spisak od 20 parova atributa (ćutljiv- pričljiv, …) i traženo im je da na tim parovima procenesebe, najboljeg prijatelja, oca i poznanika. Uz svaki par je postojao i treći mogući odgovor: “zavisi od situacije”. Pokazalo se da su ispitanici ovu opciju koristili znatno češće kada suopisivali sebe nego kada su opisivali druge osobe.

Jedan pregled istraživanja (Watson, 1982) potvrdio je postojanje sistemskih razlika akter- posmatrač. Akteri zaista češće daju situacione atribucije od posmatrača, ali i akteri i posmatrači dajučešće dispozicione nego situacione atribucije.

Kao i fundamentalna greška atribucije, i ova pristrasnost verovatno ima višestruke uzroke.Obično se navode tri moguća uzroka, koji se međusobno ne isključuju.

1. Razlika u količini dostupnih informacija. Posmatrači imaju nedovoljno informacija oakteru i njegovim ponašanju u drugim situacijama, dok akteri imaju više podataka o vlastitom

ponašanju i njegovoj varijabilnosti. 2. Razlika u korišćenju dostupnih informaci ja. Posmatrači su motivisani da uočavaju

stabilne karakteristike drugih, radi lakše predvidljivosti i kontrole. Akteri, s druge strane, moraju daobraćaju pažnju na karakteristik e situacije, da bi im ponašanje bilo što uspešnije.

3. Različita perspektiva. Akter i posmatrač bukvalno vide različite stvari. Akteri ne videsebe, već okolinu u kojoj deluju. S druge strane, za posmatrača je akter u centru pažnje i u centruvidnog polja, i, geštaltistički rečeno, akter predstavlja figuru a relativno statička okolina pozadinu.

Eksperiment Majkla Stormsa (Storms, 1973) na elegantan način pokazuje uticaj perspektivena vrstu atribucija. U sesiji je učestvovalo po četiri subjekta, kojima je r ečeno da se ispitujeinterpersonalna dinamika i da će dvoje učestvovati u petominutnom slobodnom razgovoru a


24/37

24

dvoje će ih posmatrati. Slučajnim izborom određivano je ko će biti akteri (sagovornici) a ko posmatrači. Dalje, r ečeno je i da će se razgovor snimati kamerom jer će im snimci pomoći da bolje odgovore na kasnija pitanja.

Pošto je slobodni razgovor završen, k ontrolnim grupama je rečeno da su, na žalost, snimciloši i neupotrebljivi pa će nastaviti sa upitnikom bez pregledanja zapisa. U eksperimentalnimgrupama je rečeno da je, na žalost, jedna kamera pokvarena i da će svi gledati snimak snimljen

drugom kamerom.Sada su u eksperimentalnim grupama svi akteri i posmatrači posmatrali isti snimak, kamere

koja je bila usmerena prema akteru A. Tako je akter B gledao ono što je video i uživo dok jeakter A sada video sebe. Posmatrač aktera A je imao istu orijentaciju kao i uživo, a posmatrač B-a je sad bio posmatrač sa novom perspektivom (Slika 6).

Upitnik na koji su subjekti odgovarali posle gledanja snimka imao je raznovrsna pitanja, a

nekoliko njih je bilo ključno za eksperiment. Na tim pitanjima trebalo je da procene četiri crte jednog i drugog sagovornika i da označe koliko su, po njihovom mišljenju, te osobine trajnecrte, a koliko su rezultat specifične situacije i tema i ponašanja drugog učesnika. Na osnovuovih procena računat je ukupan skor koji je ukazivao u kojoj meri su objašnjenja dispozicionaodn. situaciona.

0

2

4

6

8

istaperspektiva

bez snimka novaperspektiva

akter posmatrač

Slika 7

Slika 8: Shema Stormsovog eksperimenta

Rezultati prikazani na Slici 7 pokazuju snažan uticaj perspektive posmatranja. Ako je perspektiva snimka bila ista kao tokom sesije, vidi se da je akter je davao znatno više situacionaobjašnjenja svog ponašanja nego posmatrač. Kada je, međutim, perspektiva preokrenuta, preokrećese i smer razlika: sada je akter davao više dispoziciona tumačenja vlastitog ponašanja nego

posmatrač.

Ponuđena su i drugačija objašnjenja razlika akter- posmatrač. Tako Bas (Buss, 1978) smatrada se radi o logički različitim vrstama objašnjenja. Posmatrači zaista navode uzroke akterovog

postupka, a akteri navode razloge zbog kojih su nešto uradili. Neki autori, u skladu sakonverzacionim pristupom, o kojem je već bilo reči, smatraju da razlike bar jednim delom dolazeotud što se pitanje različito shvata kad se odnosi na aktera i kad se odnosi na posmatrača. Na

primer, pitanje „Zašto si upisala psihologiju?“ najčešće se shvata kao pitanje „Zašto si upisala baš psihologiju a ne nešto drugo?“ a pitanje „Zašto je Milan upisao psihologiju?“ se shvata kao „Zašto je baš Milan, a ne neko drugi iz tvog društva, upisao psihologiju?“. Kada je u eksperimentu (McGill


25/37

25

1989) fokus postavljenih pitanja eksplicitno preusmeravan na ova značenja, razlike akter - posmatračsu nestale.

Atribucije u svoju korist

Čuveni šahista Tartakover požalio se jednom

prilikom: „Nikad nisam pobedio zdravog protivnika“. Poenta je, naravno, u tome da protivnici, čak i kada bi mu ljubaznočestitali na pobedi, nisu propuštali da dodaju objašnjenje koje

bi ukazivalo da nisu izgubili zato što je Tartakover bolji igračod njih već zato što su ih omeli neki drugi faktori. Tartakover

je, kao pobednik, mislio upravo suprotno od njih.

Uočeno je da ljudi, prilikom procesa atribucije, imajutendenciju da dolaze do zaključaka koji kao da su podešenida ulepšaju ili bar zaštite pozitivnu sliku koju imaju o sebi. Ova tendencija je najuočljivija prilikom

tumačenja usp

Documents

socijalna_kognicija_2014