X ) СОЦИЈАЛНО – ЕМОЦИОНАЛНИ РАЗВОЈ

Међу теоретичарима социјалног развоја човека одувек постоји неслагање по питању да ли је човек по својој исконској и правој природи социјално или асоцијално биће. Постоје два супротна гледишта. Једна група психолога тврди да је човек изворно социјално биће и да започиње свој живот као друштвени организам. По њима је потреба за односом са светом, са другим људима и потреба за љубављу нешто што је човекова унутрашња нужност, нешто што је рођењем дато. Заступници те тезе су Виготски, Болби и Фром. Друга група сматра да је човек асоцијално и нагонско биће чија је основна потреба да задовољи своје инстинкте, па зато мора да се социјализује како би би се прилагодио животу у друштву. Ову теорију заступају Фројд, Вотсон и Бандура.

10.1. РАЗВОЈ ЕМОЦИЈА

Најпознатије истраживање развоја емоција код деце извршила је Катарина Бриџес. Открила је да се емоције код деце увек јављају истим редоследом: 1. У првим данима по рођењу постоји само једно опште неиздиференцирано стање узбуђења, које се јавља као реакција на све спољашње и унутрашње стимулусе. Оно је у исти мах и пријатно непријатно стање и из њега настају све остале емоције.2. Крајем 1. месеца из опште узбуђености издваја се као негативна емоција непријатност или узнемиреност. Огледа се у затезању мишића, плакању и вриштању. 3. Крајем 2. месеца диференцира се позитивна емоционална реакција – задовољство или пријатност. Изазива је миловање, храњење, итд.4. На узрасту од 3-6 месеци из узнемирености настају редом љутња, гађење, па страх. 5. На узрасту од 9 - 12 месеци из задовољства настају одушевљење и наклоност. 6. На узрасту од 13 месеци наклоност се грана на наклоност према деци и наклоност према одраслима.7. Око 15-oг месеца из негативног стабла појављује се љубомора.8. Око 21-oг месеца из позитивног стабла јавља се радост.9. Од 2. – 5. године настају стид, стрепња, завист и разочарење.

за децу

наклоност за одрасле

одушевљење радостпријатност

узбуђењенепријатност

љубомораљутња

одвратност

страхрођење 3 месеца 6 месеци 12 месеци 18 месеци 24 месеца

Са узрастом се повећава број емоционалних реакција, као и број стимулуса који изазивају емоционалне реакције (нпр. деца се до 2. године не боје змија да би око 26.

26

месеца почела да испољавају страх од њих). Једна од главних карактеристика емоција код деце је да су оне веома бурне и интензивне. Емоционалне реакције детета немају градације и често се на незнатан повод јави врло јака емоција, па се одрасли који не познају ову карактеристику дечијих емоција често због тога узнемире. Међутим, дечије емоције су и врло краткотрајне и пролазне. За децу је карактеристична и несталност и променљивост емоција - врло брзо и нагло она прелазе из једног емоционалног стања у друго. Емоције се код деце испољавају веома често, а са узрастом фреквенција емоционалних реакција постепено опада.

Емоције су кључ за успешан и срећан живот детета. Само емоционално вешто и стабилно дете, па и одрастао човек, може своје потенцијале да искористи у пуној мери и потпуно се развије. Емоционална напетост детета може се испољити кроз проблем пажње (кратко се задржава у активностима, не слуша шта му говоримо, лако одустаје, тешко прати инструкције) или кроз тешкоће у социјалним односима (не подноси критику, упада у конфликте, склоно је ругању и подсмевању, тешко сарађује). Одрасли често запостављају емоционални развој детета и превише се баве оним што дете мисли, а премало оним што осећа. Већини родитеља тешко је да прихвати испољавање негативних емоција код детета, нарочито беса. Међутим, апсолутно сваку емоцију треба прихватити, о њој разговарати са дететом и научити га како да је испољи на адекватан начин. Тако дете учи да прихвати себе. Три вештине спадају у домен емоционалне интелигенције и на развоју тих вештина одрасли треба да ради са дететом: изражавање емоција, перцепција емоција и контрола емоција.

Изражавање емоцијаЕмоције увек пронађу свој пут ка површини и нађу начина да се изразе. Када су у

питању позитивне емоције, то није проблем. Проблеми се јављају код негативних емоција, а нарочито код беса и туге. Већина одраслих склона је да моментално упути детету поруку: ,,Немој тако да бесниш, не волим те кад се тако понашаш.'' Дете не може да спречи родитеље да на његов бес одговоре властитим бесом, све док се то не заврши великим страхом и стрепњом детета. Бес који није испољен проузрокује различите проблеме: тензија, агресивност, плачљивост, грицкање ноктију, тикови, енуреза, здравствени проблеми. Мала деца имају потребу да материјализују бес и да нешто ураде. У ту сврху одрасли им може помоћи тако што ће им нпр. понудити да ударају у јастук или цепају новине. Важно је да дете схвати да је бес прихватљива емоција, да се некад мора јавити, али да постоје примерени начини да се изрази, а најбоље је кроз разговор. Слично је са тугом. Ниједан родитељ не воли да види тужно лице или сузе у очима свог детета, и прва реакција је: ,,Немој да си тужан''. Мора се уважити дететова потреба да осећа и искаже тугу понекад као и сваки други човек на планети, и да је то легитимна емоција са којом може да се изађе на крај.

Перцепција емоцијаМала деца нису у стању да различита осећања назову правим именом, али

непогрешиво знају шта им је пријатно а шта не. Треба их подстаћи да о томе отворено говоре и поделе осећања са другима. Уколико су у стању да кажу другару са којим се играју: ,,Не прија ми кад то радиш'', на тај начин могу спречити многе конфликте и осећати се компетентније у социјалним односима. Са дететом треба разговарати како се осећа у вези са различитим стварима и догађајима. Треба му причати о томе како се ми сами осећамо у вези са оним што нам се свакодневно дешава. Код сасвим мале деце емпатија је јако изражена и она непогрешиво осећају стрепњу или нервозу мајке или друге бебе. Међутим, ова способност се касније губи јер се на њој довољно не ради, а и одрасли су често склони да манипулишу осећањима и лажно их представљају, што збуни дете. Корисно је питати дете: шта те плаши / да ли се и друга деца некад тако

27

осећају / шта радиш кад си уплашен / шта ти помаже / где осећаш страх. Док читамо детету причу, можемо разговарати о осећањима главних ликова. Док прелиставамо новине са дететом и гледамо слике људи можемо тражити да оно погађа осећања тих људи и смисли причу шта им се догодило. Класична пантомима се може употребити као техника за вежбање препознавања емоција на основу покрета, држања тела и израза лица. Можемо детету да задамо задатак да поједине емоције покаже искључиво покретима и изразима, без употребе речи.

Контрола емоцијаОво је најсавршенија способност из домена емоционалне интелигенције која се у

пуној и правој мери развија тек у задњој фази адолесценције. Предуслов да се она једног дана развије је да дете на раном узрасту упозна емоције које постоје, научи да их уочава код себе и других и да их изражава на прихватљив начин, а нарочито негативне као што је бес. Довољан степен контроле на раном узрасту постигнут је ако дете уме да каже: ,,Јако сам љут, треба ми јастук да га шутнем.''

10.2. СТРАХОВИ У РАНОМ УЗРАСТУ

У првим годинама живота страх изазивају ствари које су: 1. Нове и необичне: нове и непознате ситуације или објекти углавном изазивају

опрез, неповерење и страх и код одраслих људи. Деца имају ограничено знање о свету око себе и много тога је за њих ново, те су страх и бојазан код деце честа осећања.

2. Неочекиване и изненадне: елемент изненађења основни је у изазивању страха, јер кад се нека драж нагло јави дете нема времена да се прилагоди и адекватно реагује.

3. Велике и крећу се: на млађим узрастима дете се боји великих ствари, да би се касније почело плашити све ситнијих и ситнијих.

Вотсон је сматрао да постоје три дражи које на урођен начин изазивају страх код новорођенчета, а то су: губљење подлоге, јак звук и бол. Ове три ситуације представљају директно угрожавање физичког интегритета и претњу по живот, па на њих страхом не реагују само људи, већ и многе животињске врсте. У првим годинама страх је реакција на конкретне ствари и лица, док са развојем интелектуалних способности и маште деца почињу да се боје измишљених и апстрактних ствари (казна, болест, смрт). Са одрастањем дете реалније процењује опасне ствари и ситуације које га угрожавају и све мање отворено испољава страх (прикрива га и боље контролише). У првих 5 – 6 година најчешћи извор страха су животиње, на млађим узрастима велике (пас, вук), а на старијим мале (миш, буба). Постоје и корисни, социјално пожељни страхови – деца уз помоћ родитеља уче шта заиста јесте а шта није опасно како би умела да се заштите (страх од утикача, шиљатих предмета, вруће рингле, итд.). На школском узрасту јављају се страхови од наставника, испитивања, јавног иступања.

Важно је напоменути да мало дете нема ефикасне методе суочавања са страхом. Њега ће узнемирити и излазак мајке из просторије, а ако она и затвори врата, мало дете је немоћно и суочено са нарастајућим страхом. Одрасли морају зато да посматрају и слушају да би ухватили наговештаје дететових осећања, а онда да заиста покушају да помогну. Помоћ никада није у речима: ,,Не бојиш се ваљда тога. Немој да се плашиш.'' зато што дете може примити погрешну поруку, посрамити се и следећи пут тихо дрхтати у себи из страха да страх покаже. Дететов страх треба прихватити и може му се рећи да нема разлога за страх, али не и да се не боји (,,ова куца те неће повредити, али видим да се бојиш па јој нећемо прилазити''). Фобије су код мале деце честе и никако нису знак да са дететом нешто није у реду. Оне настају када се нарастајућа напетост у сусрету са непознатим светом веже за конкретан објекат, и најчешће нестају саме од себе како су и настале.

28

Настанак страхова1. Велики број страхова стиче се најпростијим обликом учења, условљавањем, што

је први показао Вотсон у свом експерименту са малим Албертом. Једанаестомесечној беби показивао је белог пацова кога се дете није плашило, а онда је иза бебиних леђа производио јак звук који сам по себи изазива страх. Након неколико понављања, дете је почело да се плаши белог пацова, али и других белих и крзнених ствари. Закључио је да страхови путем емоционалног условљавања веома брзо настају, емоција страха се лако и брзо шири на друге сличне предмете, а реакција се споро и тешко гаси.

2. Други начин стицања страха је директним преношењем са других људи (родитељи, вршњаци), односно путем учења по моделу или имитацијом. Уколико се родитељ као заштитник нечега боји, страх од исте ствари код детета биће много јачи.

3. Страхови настају и услед застрашивања које неки родитељи примењују као васпитно средство. Неки од тих страхова су корисни (струја, саобраћај...), али је генерално врло погрешно заснивати васпитање на страху.

4. Психоаналитичари говоре о посебној врсти страхова, развојним страховима, који имају свој извор у незадовољеним нагонским тежњама детета и саставни су и незаобилазни део развоја. Последица су биолошке и психолошке незрелости детета и његове зависности од одраслих. У развојне страхове спадају: страх од одвајања (сепарациони страх), страх од прљања, кастрациони страх и страх од казне НАД-ЈА.

Најчешћи развојни страхови код децеСтрах од одвајања (сепарациони страх) јавља се око 8. месеца, присутан је

током читавог детињства, а врхунац достиже између 15–ог и 16–ог месеца. Беба у седмом месецу почиње, а у осмом потпуно разликује позната и непозната лица. Дете се најчешће везује за особу која се највише бави њиме (обично је то мајка), односно за ону особу која најтачније тумачи његове сигнале и која најбрже на њих реагује. У осмом месецу дете почиње да испољава незадовољство и да плаче при одласку особе за коју је везано, а када то незадовољство постане веома интензивно, говоримо о страху од одвајања. Психоаналитичари сматрају да дете у првим месецима живота, услед неразвијености психичког апарата, не опажа мајку као одвојену личност (првобитно јединство детета и мајке). Онда када почне да ,,схвата'' да је мајка одвојен објекат, почиње и да стрепи од губитка истог. Да би ублажило страх, дете користи тзв. прелазне објекте (мекани меда, ћошак ћебета,итд) чија је улога да донекле замене мајку када је она одсутна. Повољна чињеница за ублажавање и отклањање овог страха је дететова способност да се емоционално везује за више особа, па присуство других особа према којима дете осећа наклоност смањује негативне ефекте страха од одвајања од особе за коју је примарно везано. Најокрутнија психолошка траума коју родитељ може нанети детету је претња да ће га напустити или стварно напуштање. Дете може да се слободно развија и ужива у животу само уколико је сигурно да га родитељи никад неће напустити. Овај страх остаје саставни део човековог емоционалног живота и касније, претварајући се у страх од губитка љубави вољене особе.

Страх од непознатих особа јавља се паралелно са страхом од одвајања и срећемо га већ на узрасту од 8 или 9 месеци, а достиже врхунац у периоду од 12 до 15 месеци. Није изражен код све деце а и тамо где се јавља може бити различитог интензитета - од благе резервисаности до паничног страха (јак плач, покушај да се побегне). Најјаче се испољава када се дете налази у непознатој средини, окружено непознатим предметима, и то без присуства познатих особа. Изузетно је важно и понашање непознате особе: ако се појављује нагло, ако се сувише приближава детету и наметљиво успоставља контакт страх ће бити израженији.

Страх од смрти и његово испољавање у великој мери зависи од узраста детета и његових интелектуалних капацитета за поимање концепта смрти. Постоје 4 фазе у

29

дечијем поимању смрти. У првом стадијуму (од рођења до 5 година) дете не разуме концепт смрти и негира је. Смрт се схвата као нешто привремено, као промена места живљења, стање слично сну. Истовремено постоје контрадикторна схватања, али се она не ометају (,,Знам да је дека умро, али зашто не дође на вечеру?''). До треће године може се јавити само исконски несвесни страх од смрти, а у току 4. и 5. године овај страх је само модалитет (вид) испољавања страха од одвајања, страха од казне, страха од непознатог или страха од реалних опасности. Други стадијум (5–7 год) карактерише непотпуно реалистичко схватање смрти. Деца често персонификују смрт, доживљавају је као особу са карактеристикама људских бића, која се појављује у облику духа или фантома и долази ноћу као казна за лоше понашање. Деца почињу да схватају смрт као бесповратни процес, али негирају универзалност и могућу изненадност смрти (мисле да се не погађа све, већ само старе и болесне). У трећем стадијуму (7-9 год) долази до прекретнице у схватању смрти, разумевање појма је јасније и јавља се свесни страх од смрти. Четврти стадијум (од 9 год) карактерише сасвим јасно схватање смрти као биолошке суштине и неизбежне природне законитости, што је праћено свесним страхом и покушајима превладавања тог страха. Код одраслих који осећају да су живели и живе пуним животом страх од смрти слаби како се остварују снови о будућности. Код деце су амбиције неостварене и страх је зато велики. Ако дете покаже страх од смрти треба му рећи да ће сви једнога дана умрети, али тек пошто буду спремни и обаве све што желе. Смрт не треба описати као дуго спавање јер то код детета може створити страх од спавања, нити као престанак дисања јер ће помислити да умире ако није свесно свог дисања. Треба му рећи једноставно да је то престанак живота.

10.3. МЕТОДЕ ПСИХОЛОШКОГ ОТКЛАЊАЊА СТРАХОВА

У раду са децом битно је стално имати на уму да на сваку нову ситуацију, објекат или особу са којом се сусрећу она могу одреаговати као на потенцијалну опасност и да је врло вероватно да ће се у сусрету са новим и необичним јавити страх, нарочито ако ситуације садрже и елемент изненађења и неочекиваности. Да би се у таквим ситуацијама спречила појава страха, може се користити неколико превентивних мера:1. Кад год је могуће дете треба припремити за сусрет са нечим што до тада није имало у свом искуству, потанко му објаснити шта ће се десити и да нема чега да се плаши (нпр. одлазак код лекара, зубара...).2. Уколико је могуће треба заштитити дете од снажних и неочекиваних дражи (нпр. изненадни и јаки звуци, нагли упади непознатих особа у просторију у којој дете борави...)3. Пошто се страх стиче и директним преношењем од других особа, треба настојати да се што мање испољава или прича пред дететом о сопственим страховима, или га одмах уклонити из ситуације у којој неко преживљава снажне манифестације страха.4. Нипошто не треба користити застрашивање као васпитну методу.

У ситуацијама када дете треба ослободити од страха који је већ створен, на располагању нам стоји неколико техника:1. Технике које почивају на принципу класичног условљавања: суштина технике је у везивању позитивних емоција за ситуацију или објекат који изазива страх, како би та нова позитивна емоционална реакција надвладала постојећу негативну емоцију страха. То значи да код детета треба изазвати позитивна осећања (храном, мажењем, додиром, игром) у присуству онога чега се дете плаши. Један трогодишњи дечак престао је да се боји лекара када се његов отац играо са њим неколико дана обучен у бели мантил. Дакле, за бели мантил (који је првобитно изазивао страх) везала су се позитивна осећања проистекла из уживања у заједничкој игри са оцем.

30

2. Технике које почивају на принципу поткрепљења: под поткрепљењем се подразумева награда коју дете добија у ситуацијама када се понаша на адекватан начин, односно када се суочи са објектом свог страха. Као поткрепљивачи (награде) се могу користити жваке, бомбоне, сладолед, џепарац, али награде могу бити и похвала, осмех, одобравање. Најбоље је ослобађати дете од страха поступно и из дана у дан награђивати понашање које све више личи на оно које код њега желимо да изградимо. Узмимо за пример дете које се боји папагаја. Првога дана можемо обећати детету жваку ако пар минута стоји поред птице у кавезу. Следећег дана, понудимо му сладолед у замену за 1 мин боравка у просторији у којој је птица пуштена. Тако се из дана у дан може продужавати захтевано време боравка у просторији са пуштеном птицом, што ће се адекватно награђивати, све док на тај начин не постигнемо да дете може слободно и без страха да се игра са папагајем. 3. Технике које почивају на учењу по моделу: овим обликом учења се веома брзо и лако стичу нови облици понашања, а при томе није потребно да онај који учи вежба одређено понашање, нити да се посебно награђује. Довољно је да посматра понашање узора, модела. Учење је успешније што је модел сличнији ономе који учи, тако да је најбоље да се као модели за децу користе њихови вршњаци. Нпр, страх од паса се код деце може елиминисати ако посматрају веселу и дугу игру својих вршњака са псом.

Наведене технике могу се и комбиновати у циљу бржег напретка или трајнијих резултата (нпр. модел се може награђивати за понашање које испољава, а и дете се може наградити уколико преузме тај образац понашања од модела).

10.4. АФЕКТИВНО ВЕЗИВАЊЕ

Дуго је у психологији владало мишљење да је дете на рођењу чисто биолошко и себично биће које тежи само да задовољи телесне потребе и основне нагоне. Кроз дуг процес учења оно се постепено социјализује, успоставља везе са људима из околине и тако постаје друштвено, социјално биће. Долард и Милер сматрали су да се емоционална везаност детета за родитеље може објаснити тиме што родитељи задовољавају низ физиолошких потреба детета. Задовољење тих потреба праћено је осећањем пријатности, па се та пријатност путем класичног условљавања везује за родитеље и тако физичка зависност прераста у психичку. Фројд објашњава везаност за мајку на сличан начин. Мајка је та која обезбеђује храну, што је у служби нагона за самоодржањем. Тако и мајка постаје објекат за постизање истог циља, тј. самоодржања.

Постоји и супротно мишљење - да је афективно (осећајно, емоционално) везивање примарна потреба детета, која није резултат ни задовољења потребе храњења ни мајчине неге. То није стечена, већ урођена и исконска потреба човека. Прво афективно везивање је за особу која проводи са дететом највише времена и пружа му највише топлине и љубави, а то је у највећем броју случајева мајка.

Новорођенче без љубави постаје одрасли пун мржње. Однос мајка – дете разликује се од свих других односа јер је дете било део мајке и њеног организма. Након рођења, мајка поседује свест да је дете ван ње, али сама беба ту свест још неко време неће имати. Биолошки, дете је део мајке 9 месеци, а психолошки, оно је део мајке и наредних 9 месеци након рођења. Пар недеља након рођења дете је очарано лицем мајке, непрестано га гледа и слуша њен глас. Око 4. недеље дете почиње да се смеши и постоји општа заинтересованост за људе. Међутим, око 6. месеца из гомиле ликова почиње да издваја мајчин лик, да би у 9. месецу постало афективно везано само за једну особу – ону која му одмах прилази кад му затреба помоћ, која одмах примећује кад се оно смеши и узвраћа му, која увек ослушкује и чаврља са њим. Постоји више показатеља афективне везаности. Први показатељ емоционалне везе је задовољство које дете доживљава у контакту са мајком а које се види у осмеху, брбљању и гукању

31

када је у њеном присуству. Постоји стална тенденција приближавања особи за коју је дете афективно везано, што се огледа у праћењу (на најранијем узрасту само погледом), грљењу, вешању о њу и пружању руку тој особи. Такође, јака је и тенденција задржавања у близини мајке, при чему дете гласно и бурно негодује (плач, врисак) када се она удаљи. Уколико се уплаши, дете тражи искључиво присуство онога за кога је афективно везано и само га та особа може умирити узимањем у наручје.

Када се афективна веза једном успостави, трајна је и на њу не утичу карактеристике тренутне ситуације. Временом и постепено ова јака веза слаби, али се никада у потпуности не раскида. Мајка до друге године не би требало на дуже време да оставља дете јер свако одвајање изазива велику панику код бебе која може да се одрази на психичко здравље и стабилност у каснијим годинама.

10.5. РАНО АФЕКТИВНО ЛИШАВАЊЕ И СИНДРОМ ХОСПИТАЛИЗМА

Одсуство мајке или особе за коју је дете афективно везано ствара велике промене у његовом животу. Последице које то одсуство повлачи са собом осећају се на плану физиолошког сазревања и психо-социјалног развоја. Један од битних услова за ментално здравље деце јесте успостављање блиског, топлог и трајног емотивног односа са мајком, односа који детету пружа базичну сигурност. Када такав однос не постоји у раном детињству, говоримо о раном афективном лишавању. Овај поремећај најчешће срећемо код деце смештене у домовима за децу без родитељског старања. Важно је нагласити да афективно лишавање не постоји само у ситуацији одвојености од мајке, већ и онда кад није успостављен адекватан однос између мајке и детета.

Последице раног афективног лишавања су бројне и далекосежне. Код деце се примећује заостајање у интелектуалном развоју, ментална ретардација и потпуна емоционална изгладнелост. Координација очију им је оштећена, пасивна су, слабо реагују на подражаје из околине, незаинтересована за игру, апатична и поспана. Речник им је слабо развијен и углавном су незаинтересована за комуникацију. Често испољавају аутоеротичне радње, некада се сатима љуљају напред-назад у седећем положају и аутодеструктивна су (самоповређују се, ударају главом у зид или се бацају по поду). Заостају и у физичком развоју, бледа су, мршава и испијена.

Једно од првих истраживања на ову тему извео је психолог Рене Шпиц. Испитивао је децу у првој години живота у две дечије установе. У првој су децу пазиле мајке, младе деликвенткиње које су са пуно љубави и пажње неговале своје бебе. У другој установи деца су била без мајки. Физичка нега била је беспрекорна, али није постојала могућност успостављања топлог емоционалног односа са особљем, пошто је једна неговатељица долазила на 8 беба. Деца нису могла да посматрају шта се око њих дешава због ограда између кревета, а нису имала ни довољно играчака. Након годину дана примећене су велике разлике између ове две групе. Деца из друге групе показивала су све симптоме раног афективног лишавања.

Сличну клиничку слику даје и синдром хоспитализма, који подразумева посебан поремећај понашања који се огледа у застоју у интелектуалном и социјалном развоју и повећаној телесној осетљивости детета. Тако се назива зато што је први пут примећен код деце која су била одвојена од мајки дуже време у условима болничког лечења.

Поремећај тече кроз три фазе. У првој, непосредно након одвајања од мајке, дете непрестано плаче и тужно је, што се назива фаза протеста. Нада се да ће успети плачом и бунтом да дозове мајку и опире се медицинском особљу, а симпотоми су најгори ноћу или кад се особље смењује и долазе нова лица. У другој, фази очаја, споља делује мирно, седи на кревету загледано испред себе, некад се клати напред – назад. Више не одбија да једе и прихвата терапију јер је постало емоционално равнодушно и исцрпљено негативним осећањима у претходној фази. Када му родитељи

32

дођу у посету прво заплаче, а онда мало живне. У фази удаљавања изгледа као да је изгубило занимање за родитеље и одбацује их. Емоционално је ,,огуглало'' а понаша се наизглед нормално, склапа пријатељства на одељењу и показује интересовање за околину. Када се врати родитељима, често је према њима агресивно или их игнорише, да би се онда још више везало за њих, препуно захтева.

Најбурније и најтеже на хоспитализацију реагују деца узраста од 6 месеци до 4 године. Што је трајање хоспитализације дуже, теже су и последице. Дуготрајна доводи до депресије, повлачења, беса, равнодушности, одбијања контакта и слично. Негативне ефекте може да ублажи квалитна болничка нега и могућности успостављања топлог емоционалног контакта с особљем. Најгоре реагују деца коју је неговала и чувала само мајка и која се нису одвајала од ње на дуже време.

Зато је неопходно дете припремити за одлазак на лечење. Треба са њим разговарати о томе шта га тамо чека и зашто тамо иде. Малом детету родитељи све то могу боље објаснити кроз игру болнице. Дете нипошто не треба лагати да ће имати честе посете или да ће неко увек бити ту ако то није могуће, али га треба посећивати што чешће. У болницу обавезно треба да понесе омиљену играчку или предмет који му пружа сигурност (ћебенце) и може играти улогу прелазног објекта.

10. 6 . РАНИ РАЗВОЈ СОЦИЈАЛНИХ ОДНОСА

У првим данима по рођењу дете се не интересује за социјалне дражи (људска фигура, лик и глас) и највећи део времена проводи спавајући. Међутим, примећено је да чак и у току првог месеца дете престаје да плаче кад му се приближи одрасли и да нетремице гледа особу која му прича стојећи поред њега, а у току другог месеца га смирује људски глас и подизање на руке када плаче. Социјалне дражи међу првима изазивају дететову пажњу и интересовање, па можемо рећи да постоји тзв. примарна социјалност детета, која се испољава у наследно условљеној способности детета да показује посебну осетљивост и да селективно реагује на онај аспект средине који ће му обезбедити оптималне услове за опстанак и развој, а то су други људи. Прво средство комуникације детета са одраслима јавља се на узрасту од 2 или 3 месеца и назива се социјални осмех. То је сложена реакција која се јавља искључиво у присуству социјалних дражи и обухвата перцептивну фиксацију, осмех, моторичко узбуђење и вокализацију. Представља неки вид афективне устрепталости и задовољства.

Шарлота Билер је проучавала реакције детета на различите изразе лица код одраслих тако што се нагињала над колевку певајући и са осмехом на лицу или мрштећи се и претећи прстом. Деца старости од 3 до 4 месеца смејала су се без обзира на израз лица, што значи да на овом узрасту још увек не разликују емоције изражене преко лица. Деца од 5 до 7 месеци су на осмех одговарала смехом а на мрштење плачем. Она од 8 до 12 месеци реаговала су на грдњу тако што би пар секунди застала у недоумици, а онда почела да се смеју (схватају да је грдња ,,кобајаги''). Деца још у 3. месецу науче да дозивају родитеље плачом, у 6. месецу могу да разликују позната и непозната лица, а у 9. месецу реагују на своје име, плачу кад се одвоје од мајке и пружају руке кад желе да их одрасли подигне.

Након прве године дете све више има потребу за друштвом друге деце, али још увек није способно за социјално пожељне облике понашања са другом децом. Дете од две године се игра само или опонаша другу децу која су поред њега. Са 2.5 године дете узима туђу играчку али не даје своју – није развијена сарадња. Свађе су честе (некад на сваких 5 минута), краткотрајне су (око 30 секунди) и углавном настају због узимања туђих ствари. Врхунац свађа је у 3. години а затим учесталост опада, али се продужава

33

њихово трајање. Прилагођавање другој деци почиње полако да се јавља крајем 3. године, а деца из јаслица су бржа и боља у том прилагођавању.

Норвешки психолог Рут Нилсен је спровела серију испитивања социјалног понашања код деце различитих узраста. Вршила је експерименте у којима су деца стављана у ситуацију да изводе неку практичну активност у условима који намећу проблем усклађивања међусобних односа (сарадња). Неки од њених експеримената изгледали су овако: 1) од групе деце тражи се да направе неку конструкцију од коцкица на малом столу и са малим бројем коцкица, где је проблем како поделити и заједно користити простор и материјал; 2) група деце има задатак да нацрта нешто на школској табли, и прати се како деле простор, да ли цртају заједнички цртеж, итд; 3) два детета седе за истим столом једно наспрам другог и имају за задатак да прецртају једноставан цртеж, а оловке су им спојене канапом чија је дужина тако подешена да када једно дете привуче оловку, друго не може да црта (задатак је да истовремено заврше цртеже). Нилсенова је тако утврдила да постоје 4 фазе социјалног развоја:1. Асоцијални стадијум (0 – 3 год) карактерише потпуно одсуство разликовања појединих компоненти друштва. Деца у овом узрасту нису свесна присуства својих вршњака, не успостављају контакт са њима и нису способна за заједничке активности нити било какву сарадњу. Преовлађује усамљена игра.2. На егоцентричном или пресоцијалном стадијуму (3 – 7 год) деца много више пажње обраћају на истраживање сопствене личности и околине, него на другу децу. Разговори међу децом на овом узрасту су ретки, сиромашни и увек везани за тренутну акцију. Она готово и да не умеју међусобно да расправљају, већ се задржавају на сукобљавању својих супротних тврђења. Када раде заједно свако дете говори верујући да га друга деца слушају и разумеју, тако да настаје нека врста колективног монолога, који није разговор, већ је пре вид подстицања на активност. Деца углавном избегавају контакте, не воле да раде заједно, испољавају љубомору и често се сукобљавају. Игра је на почетку упоредна, где се свако дете игра само за себе, без сарадње, али повремено долази до отимања играчака и туча. После четири године деца се радо играју у мањим групама, али им је потребан сталан подстрек и усмеравање од одраслих. Петогодишњаци су способни за игру у већој групи, али радије се опредељују за мање. Примећено је да деца која воле да заповедају бирају млађе од себе за партнере у игри. Скоро до краја ове фазе деца нису у стању да схвате правила игре и крше их по сопственом нахођењу. 3. Стадијум истраживања социјалних проблема (7 – 14 год) карактерише скоро потпуна социјалност, жеља за дружењем и заједничком игром. Све је чешћа вербална размена међу децом и утврђено је да при томе 42,4% комуникације одлази на одговоре на питања, а 55,2% на исказе који привлаче пажњу или позивају на разговор. Много чешће се јавља сарадња међу децом, она су у стању да ограниче своје захтеве и поштују захтеве других, као и да савладају своје бурне емоционалне изливе. 4. Стадијум свесне организације социјалних односа (од 14 год) одликује потпуно развијено социјално понашање које подразумева заједничко размишљање приликом решавања проблема и аргументоване дискусије. Постоји спонтана жеља за дружењем са другима и способност да се међусобно прилагођавају.

10.7. СОЦИЈАЛНЕ ВЕШТИНЕ И ЊИХОВ РАЗВОЈ

Социјалне вештине се уче и усавршавају и задатак родитеља и васпитача је да помогне детету да ове вештине развије у оптималној мери.

Прва од важних вештина је исказивање поверења. Дете верује другима онолико колико се осећа сигурно у својој породици. Деца која исказују поверење лакше се укључују у активности са другом децом и боље сарађују, док она која немају поверења

34

бивају одбачена и упадају у конфликте. Детету не треба обећавати оно што нисмо у стању да испунимо јер то нарушава поверење. Треба га научити коме може да се обрати за помоћ у разним ситуацијама, као и да је у реду не веровати непознатим људима.

Следећа вештина је преузимање ризика. Деца са развијеним самопоштовањем лакше преузимају ризик, који је неопходан да би дете истражило свет и научило нешто ново. Ако није спремно да предузме ризик остаће блокирано и неактивно а себе доживљавати као неуспешно. Треба пружити што више прилика детету да испроба нове ствари, разговарати са њим о ситуацијама које га плаше и тражити решења опасних ситуација (,,Шта би урадио да пред тебе искочи велики пас?'').

Пружање помоћи и тражење помоћи изузетно су важни за сналажење детета у групи и деца помажући једна другима развијају међусобно поверење и прихватање. Дете које тражи и добије помоћ доживљава да је прихваћено, а оно које пружи помоћ ојачава самопоштовање. Зато треба охрабрити дете да помоћ затражи, али исто тако и тражити његову помоћ, наравно у границама могућности.

Наредна вештина је тражење дозволе. Дете које је њом овладало ређе упада у конфликте – уместо да другару отме играчку, оно је лепо затражи што у највећем броју случајева изазива позитивну реакцију друге стране. За дете је важно да оно само одлучује да ли ће дати или не своје ствари. И одрасли треба да тражи од детета дозволу да узме ствар која је његова, а треба и да га подстакне да самостално и директно тражи дозволу од одраслих и друге деце.

Живот у заједници подразумева дељење са другима. Деца лакше прихватају да деле ако се то постави као универзално правило које важи за све, подједнако и за млађе и старије дете, за оно које има пуно и оно које има мало играчака. Са дететом можемо разговарати о томе шта ми све делимо и како се осећамо у вези са тим, и шта оно лако дели са другима и шта му је проблем.

Захваљивање и похваљивање су корисне повратне информације за дете у погледу његове успешности. Када помислимо да је дете нешто лепо урадило, треба то и да му кажемо. Када нам дете помогне или учини нешто за нас обавезно се морамо захвалити, и подстаћи дете да и оно каже ,,Хвала'' у сличним ситуацијама.

Да би дете стекло вештину извињавања, одрасли мора да му послужи као модел. Дете које уме да се извини у ситуацији кад погреши тако ће избећи конфликте, јер и друга деца позитивно реагују на извињење. После извињења треба да следи понуда како ствари поправити.

Исправно реаговање на критику, неуспех и задиркивање је нешто што и одраслима понекад не полази за руком најбоље. Кад дете не доживљава себе као важно, тешко му је да уважи другог и његове потребе. Деца ниског самопоштовања на ругање и критику реагују бесом, плачом, повлачењем или агресијом. Ако је дете свесно своје вредности, овакве ситуације му нису проблем, и зато треба радити на развоју његовог самопоштовања.

35