dr Ivan Šijaković dr Dragana Vilić

S O C I O L O G I J A

ZA EKONOMISTE

Banja Luka, 2013.

SADRŽAJ

I UVOD

1. Zašto učimo sociologiju? ....................................................................................................................42. Gde se susreću sociologija i ekonomija?.......................................................................................................73. Problemi i teškoće u odnosu između ekonomije i sociologije ...........................................................84. Pojava ekonomske sociologije (sociologije ekonomskih procesa) ............................................................105. Pojam i podela sociologije ....................................................................................................................116. Teoretičari zaslužni za nastanak i razvoj sociologije ............................................................................13

II PREDMET I METOD SOCIOLOGIJE .........................................................................................271. Predmet sociologije .................................................................................................................................272. Osnovne sociološke kategorije....................................................................................................................293. Odnos sociologije i drugih društvenih nauka .........................................................................................374. Sociološki metod ..................................................................................................................................38

4.1. Faze naučnog istraživanja...................................................................................................................394.2. Instrumenti i tehnike sociološkog istraživanja .......................................................................414.3. Faze istraživačkog projekta ....................................................................................................45

III DRUŠTVO ..................................................................................................................................481. Pojam društva ...............................................................................................................................482. Opšte, posebno i pojedinačno društvo ......................................................................................................493. Odnos društvo - pojedinac .....................................................................................................................504. Različita stanja kroz koja prolazi društvo .....................................................................................525. Otvoreno i zatvoreno društvo ...................................................................................................................536. Tipovi savremenih društava ....................................................................................................................55

6.1. Industrijsko društvo ..................................................................................................................556.2.Postindustrijsko društvo ...................................................................................................................566.2.1 Teorije o postindustrijskom društvu ......................................................................576.2.2 Digresija o postmoderni ............................................................................................................586.3 Globalno društvo .................................................................................................................616.4 Društvo u tranziciji .................................................................................................................656.5 Društvo rizika .................................................................................................................................676.6 Preduzetničko društvo ...................................................................................................................69

6.6.1.Društvo znanja ................................................................................................................ .........717. Civilno društvo ..............................................................................................................................71

7.1. Civilno i/ili građansko društvo ......................................................................................................737.2 Post - civilno društvo .....................................................................................................................73

8.Društveni konflikt .................................................................................................................................768.1. Konflikt i/ili sukob .................................................................................................................768.2. Vrste konflikta77

IV POTREBE, INTERESI I VREDNOSTI ........................................................................................871.1'olrebe ............................................................................................................................................872.Interesi ............................................................................................................................................903.Vrednosti .............................................................................................................................................. 91

V DRUŠTVENE GRUPE ..................................................................................................................971. Pojam i osnovne karakteristike ...................................................................................972. Struktura grupe ..................................................................................................................983. Podela društvenih grupa ..................................................................................................1004. Odnosi u grupi i među grupama .................................................................................101

2

VI PORODICA ..............................................................................................................................1061. Pojam porodice .................................................................................................................1062. Funkcije porodice ................................................................................................................1093. Porodični subsistemi ...............................................................................................................1114. Porodica i društvo ................................................................................................................1125. Iskušenja savremene porodice ................................................................................................114

VII KLASE ............................................................................................................................1201. Osnovni pojmovi o klasi ..................................................................................................1202. Savremeno shvatanje klasa ..................................................................................................1213. Klasna struktura savremenog društva ....................................................................................1234. Socijalna isključenost (društvena izopštenost, socijalna ekskluzija).........................................1275. Nezaposlenost ..............................................................................................................1316. Siromaštvo .............................................................................................................................138

VIII DRŽAVA I OBLICI POLITIČKE VLASTI ...................................................................1461.Pojam i istorijski razvoj države..................................................................................................................1462.Teorije o nastanku države .............................................................................................................1483.Dva stava o ulozi države u modernom društvu ................................................................................... 1494.Razvoj države i njena uloga u savremenom društvu...................................................................................1505.Nacionalna država .............................................................................................................................1526.Pravna država ............................................................................................................................................1547.Oblici organizacije države .............................................................................................................1558.Oblici državnog uređenja .............................................................................................................1569.Oblici političke vlasti ............................................................................................................................157

IX MOĆ ..........................................................................................................................................1601.Pojam i osnovno značenje moći .............................................................................................................1602.Analiza moći ..........................................................................................................................................1623.Distribucija moći ..........................................................................................................................163

X JAVNO MNENJE ................................................................................................................1661.Pojam i osnovno značenje ............................................................................................................1662.Javno mnenje, javnost i demokratija .................................................................................................168

XI KULTURA ............................................................................................................................1711.Pojam kulture ..........................................................................................................................................1712.Osnovna obeležja kulture ............................................................................................................1732.1. Kič kao svakodnevni kulturni fenomen ................................................................................................1762.1.1.Masovna kultura produkuj e kič .............................................................................................1762.1.2.Kako se kič manifestuje? ...............................................................................................................1783.Kultura i civilizacija ............................................................................................................................1804.Simbolički karakter kulture ...............................................................................................................1815.Smisao i značaj igre ............................................................................................................................1826. Kultura i ekonomija ...............................................................................................................1846.1. Promena kulturnih vrednosti i ekonomski razvoj .....................................................................1856.2. Deset kulturnih vrednosti koje podstiču preduzetništvo ....................................................1936.3. Individualne vrednosti i preduzetništvo .................................................................................................1957.Tolerancija ..........................................................................................................................................2018.Prijateljstvo ...........................................................................................................................................2019.Kultura dijaloga .........................................................................................................................202

XII MORAL ...........................................................................................................................2071.Osnovne karakteristike morala ...............................................................................................................2072.Moralne dileme savremenog sveta ..............................................................................................2083.Poslovni moral .........................................................................................................................................2093.1.Značaj poslovne etike ............................................................................................................................210

3

XIII SELO I GRAD ..............................................................................................................................2141.Osnovne karakteristike sela .................................................................................................................2152.Funkcije sela i tipovi seoskih naselja ..................................................................................................2153.Problemi i perspektive sela u savremenim uslovima ..................................................................................2164.Osnovne karakteristike grada ................................................................................................................2195.Problemi savremenog grada .................................................................................................................221

XIV RAD, OBRAZOVANJE I ODGOVORNOST ........................................................................2271.Rad kao nužda ili socijalna promocija ..................................................................................................2282.Rad i slobodno vreme .............................................................................................................................2293.Sociološko poimanje organizacije ..............................................................................................................2294.Obrazovanje, informacija, motivacija, odgovornost ...................................................................................230

XV SOCIOLOGIJA EKONOMSKIH PROCESA (EKONOMSKA SOCIOLOGIJA) ................2331.Status sociologije ekonomskih procesa (ekonomske sociologije) kao posebne sociološke discipline u savremenomsvetu .......................................................................................................................................................... 2342.Izvori ekonomske sociologije (sociologije ekonomskih procesa) .........................................................2363.Sociološki pojmovi unutar ekonomske nauke (J. Šumpeter i T. Parsons) .....................................239

XVI EKONOMSKI RAST I DRUŠTVENI RAZVOJ .....................................................2451.Društveno porijeklo ekonomskih činjenica (K. Polanji) .......................................................................2452.Socijalni kapital .......................................................................................................................... 246

XVII DEMOGRAFSKI I SOCIJALNI ASPEKTI EKONOMSKOG RAZVOJA ..........2481.DEMOGRAFSKI PROCESI I PROMENE U SAVREMENOM DRUŠTVU ............................................248l.IPrirodnipriraštaj — protivrečni globalni trendovi ....................................................................................2491.2Pad stope nataliteta i fertiliteta ...............................................................................................................2511.3Opadanje mortaliteta ............................................................................................................................2551.4Povećanje starog stanovništva ..............................................................................................................2561.5Populaciona politika — ciljevi, mere i efekti ................................................................................2592.Socijalna politika, socijalna sigurnost i socijalna država ......................................................................2613.Socijalne bolesti ..........................................................................................................................268

XVIII EKONOMSKI ASPEKTI RODNE (NE)RAVNOPRAVNOSTI ............................................2691.Opšti pojmovi ...........................................................................................................................................2692.Obrazovanje žena ............................................................................................................................2713.Uključivanje žena u plaćeni rad ...............................................................................................................273

XIX SOCIOLOGIJA I PREDUZETNIŠTVO ...................................................................2805.Socijalno preduzetništvo .............................................................................................................280

XX EKOLOGIJA .............................................................................................................................2821.Pojam i značaj ekologije ...........................................................................................................................2822.Pojam ekološke krize .............................................................................................................................2843.Uzroci i posledice ekološke krize ..............................................................................................................2844.Kako zaustaviti ekološku krizu ...............................................................................................................286LITERATURA ..........................................................................................................................................288

Predgovor

4

Imajući u vidu brze, teško uhvatljive promene koje se dešavaju u savremenom društvu (ekonomija, socijalni odnosi, politika, kultura), želeli smo da napišemo jedan udžbenik, pre svega za studente Ekonomskog fakulteta, ali i sve one koji su zainteresovani za ovu problematiku, u kojem ćemo obraditi teme savremenog društva. S obzirom da ekonomija, organizacija i kultura predstavljaju zajedničke sfere društva u svim njegovim prostornim i vremenskim pojavljivanjima i manifestovanjima, nastojali smo, s jedne strane, ukazati na to kako ekonomske pojave i procesi utiču na društvo (na primer, globalizaciju su pokrenule ekonomske potrebe savremenog društva), s druge strane, kako neekonomske varijable i činioci neposredno ili posredno utiču na dešavanja u ekonomskoj sferi društva (na primer, na ekonomske rezultate i ponašanje ključnih aktera na tržištu utiču kvalitet pravnog sistema, korupcija, kvalitet državne administracije, socio-kulturni kapital, sistem vrednosti i sl.). Takođe, ukazali smo na probleme i teškoće između ekonomije i sociologije, ali i gde se susreću ove dve nauke.

Istrajavajući u nameri da napišemo ovaj udžbenik, imali smo u vidu nekoliko elemenata: senzibilitet mladih ljudi za stanje i događaje u njihovom okruženju i u savremenom svetu; mogućnost da se svakodnevne promene u društvu obuhvate i analiziraju u okvirima postojećih teorijskih i metodolških kategorija; potrebu da se stalno unapređuje istraživanje i način saopštavanja rezultata jedne tako razvojno disperzivne nauke kao što je sociologija; te da se zadrži ravnoteža između teorijsko metodološkog polazišta, aktuelnosti savremenih događaja i potrebe njihovog jasnog i preciznog tumačenja, objašnjenja i razumevanja. Sociologija je postala sve popularnija disciplina i nauka, pa je interesovanje ljudi usmereno ka praćenju njenih istraživanja, znanja, metodoloških uputstava i informacija - ljudi „osećaju“ potrebu za sociološkim informacijama, znanjem i razumevanjem u svakodnevnom životu. To je rezultat neizvesnosti, straha, pa i želje i radoznalosti da se sazna nešto više o tako naglim promenama koje se dešavaju u današnje vreme, kao i putevima kuda vodi čovekovo ponašanje i odnos prema društvu i okruženju.

Ovaj udžbenik mogu koristiti studenti koji imaju neka mala predznanja iz sociologije (recimo, stečena u srednjoj školi) - da se upoznaju sa karakteristikama savremenog društva, da se podsete nekih odrednica i da steknu naviku interdisciplinarnog odnosa u svom osnovnom studiju. Takođe, udžbenik mogu koristiti i studenti koji imaju solidna predznanja iz sociologije stečena na studiju sociologije, politilogije, žurnalistike, socijalnog rada i sličnih studijskih grupa – pomaže im da prepoznaju pojave, procese, odnose, strukture i zbivanja u savremenim uslovima.

Zahvaljujemo se recenzentima i svima koji su nam dali korisne sugestije kako da napišemo zanimljiv, jasan i koristan udžbenik Sociologija za ekonomiste, kao i svima koji nam upute korisne sugestije i preporuke posle čitanja ove knjige. Zbog toga Vam dajemo na raspolaganje naše e-mail adrese: isijakovic@yahoo.com draganavilic @ teol . net

Autori

5

I U V O D

1. Zašto učimo sociologiju?

U nauci je uobičajeno, neophodno i korisno da se postavi pitanje zašto se nešto posmatra, analizira, istražuje ili uči. To pitanje postavljamo ovde na početku knjige kao što se to postavlja na početku svakog udžbenika ili predavanja. Na to pitanje je, istovremeno, i lako i teško odgovoriti. Lakši odgovor bi podrazumevao da su oni koji čitaju upućeni u sociološka istraživanja, imaju formiran stav i znaju šta očekuju, a teži odgovor je za one koji imaju tek neke naznake (ili možda nemaju) o sociologiji kao nauci i njenim mogućnostima u istraživanju, obrazovanju i svakodnevnom životu. Pitanje zašto učimo sociologiju upućuje na njenu suštinu, vrednost i svrhu, na njen značaj kako za sistem obrazovanja, tako i za mogućnosti, interesovanja i senzibilnost savremenog (posebno mladog) čoveka.

Sociologija se bavi čovekom i društvom, saznanjima o pojavama, procesima i odnosima koji se odvijaju oko nas, u našem užem i širem okruženju, u društvu, u savremenom svetu. Promene su toliko brze i neočekivane za običnog posmatrača da to kod njega izaziva strepnju, nepoverenje, zbunjenost, spontane i nepromišljene reakcije. Kako pomoći savremenom čoveku, njegovoj grupi, zajednici da prepozna i otkrije uzroke, suštinu i značaj pojava koje se odvijaju i odnosa koji se uspostavljaju? Savremeni čovek se nalazi na raskrsnici između individualizma koji se “nudi” kao mogućnost slobode, samostalnosti, kreativnosti, potvrđivanja i raznih kolektivizama koji se “nameću”, traže pripadanje i negiraju individualnost. Reč je o odnosu između individualnog i kolektivnog identiteta, njihovoj nesrazmeri, te njihovom stalnom konfliktu, pa i sukobu.

Sociologija teži da postavi mnoštvo pitanja vezanih za razvoj savremenog društva. Ona ukazuje na položaj i mogućnosti čoveka u društvu, na uzroke, uslove i načine društvenih promena, te na rizike koji nastaju kao posledica naučnog, tehničkog i ekonomskog razvoja. Sociologija treba da ponudi i odgovore na brojna pitanja. Naravno, sociologija nije nauka koja pretenduje da dâ odgovore na sva pitanja i da ti odgovori budu “jedini” mogući. Odgovori na stanja i zbivanja u savremenom društvu i položaj čoveka u njemu mogu biti samo interdisciplinarni. Čak i tada nije moguće pružiti odgovor koji bi “utešio” savremenog, prilično zbunjenog, ponekad i frustriranog čoveka, jer su i društvo i čovek još uvek (značajnim delom) tajna za sadašnji stepen naučnih saznanja.

Kada je u pitanju njihov lični život, ljudi su danas često pod utiskom da upadaju iz jedne klopke u drugu. Osećaju da u svome svakidašnjem životu ne mogu da otklone nevolje koje ih pritiskaju. Osećajući to, često se u tome nimalo ne varaju. Ono što im je potrebno – a to oni

6

kao potrebu i osećaju – jeste onaj posebni kvalitet duha koji bi im pomogao da se obaveštenjima koriste i da razum razvijaju kako bi došli do lucidne, obuhvatne, sažete predstave o tome šta se, po svoj prilici i u njima samima zbiva. To je ona specifična disciplina koju bi bilo možda umesno nazvati sociološka imaginacija.

Rajt Mils

Na vratima Apolonovog proročišta u Delfima pisalo je: ”Spoznaj samoga sebe”. Metaforički rečeno, na vratima sociologije, kao nauke, moglo bi da piše: “Spoznaj suštinu društva”.

ZoranVidojević

Tako sociologija, ne samo kod Konta, već i kod Sen Simona, Prudona i Marksa, ima od samog početka opšte-teorijsko i praktično-empirijsko obilježje. Ona se istovremeno rodila iz Minervine glave i Vulkanovog nakovnja.

Rudi Supek

Savremena sociologija traga za odgovorom na pitanje, zašto su neke zemlje razvijene a druge nisu, čak i na istom geografskom prostoru i podjednakim prirodnim resursima. Zašto nerazvijene zemlje (prostori, regije, zajednice) decenijama i vekovima ostaju u tom statusu, iako njihovo okruženje ubrzano napreduje? Da li to zavisi od objektivnih ili subjektivnih (njihovih unutrašnjih) faktora i okolnosti? Kakav društveni milje i koja kultura pogoduju razvoju i modernizaciji društva a koja sporije i teže prihvataju inovacije i promene? Mnoštvo je pitanja i problema koji “zapljuskuju” savremenog čoveka i njegovu zajednicu a koji traže objašnjenje, razumevanje i delovanje.

Danas je terorizam problem koji “pretenduje” da postane najveće zlo XXI veka. Stalno se razvijaju novi oblici i sadržaji nasilja, skoro da nema područja u kome ono nije prisutno (sve više u porodici i sportu). Kriminal, narkomanija i druge devijantne pojave u društvu, rat i pretnje ratom kao težnja za raspodelom moći i potiskivanjem određenih socijalnih subjekata, predstavljaju nezaobilazne teme za sociologiju. Stoga, pitanje da li savremeni svet može bez ratova, treba stalno postavljati i tragati za njegovim odgovorom, kao i za razrešenjem moralne dileme u vezi sa proizvodnjom oružja. Siromaštvo je jedan od stalnih izazova za sociologiju.

Potrebno je analizirati posledice ekonomskog rasta i razvoja, posebno pitanje održivog razvoja. Proces globalizacije postaje svakodnevna tema. Za jedne globalizacija je instrument stalnog napretka i razvoja savremenog društva, dok drugi u njoj vide sredstvo porobljavanja malih država, nacija, te opasnost za male jezike i kulture. Demokratija i ljudska prava, politički pluralizam i pravna država predstavljaju teme koje sociologija mora kritički analizirati i ukazivati na pozitivne i negativne pojave u njihovoj savremenoj manifestaciji i pomoći ljudima da se lakše snalaze u svojim svakodnevnim aktivnostima i susretima.

Napredak nauke i tehnike ima i svoje “janusovo” lice. Robotika, informatika, digitalna i laserska tehnika, “prema očekivanju”, trebalo bi da prošire čovekove

7

potencijale i slobodu, ali one ponekad čine i suprotno – ograničavaju čoveka i izlažu ga sve većim rizicima. Gde su koreni tog obrta? Sociologija treba da se bavi posledicama nekih aktuelnih naučnih otkrića i postupaka. Na primer “kloniranje” predstavlja veoma aktuelnu temu i pokreće brojne dileme (naučne, medicinske, moralne, socijalne, kulturne). Slično je i sa drugim naučnim dostignućima: veštački virusi, veštačke sirovine, genetski izmenjena hrana, boravak u kosmosu. Sociologija treba da istražuje i brojna druga pitanja koja se postavljaju pred savremenog čoveka: šta ga pokreće i motiviše (posao, rad, moć, ljubav); koji su strahovi i koje dileme dominantne; demografska eksplozija i problem kontrole kretanja i ponašanja ljudi; preteća nestašica vode i ratovi koji će se, možda, voditi oko kontrole pitke vode; hrana oružje budućnosti u rukama moćnih i razvijenih zemalja i kompanija; uloga ideja u razvoju (spračavanju) i napretku (zaostajanju, razaranju) društva.

Savremena sociologija je dinamična disciplina, ona svoja istraživanja prilagođava stalnim promenama u materijalnoj i duhovnoj sferi društva. Sociologiji je potrebno da češće (nego što je to bio slučaj u prethodnih sto godina) redefiniše utvrđene pojmove, da osavremenjuje pojmovno-kategorijalni aparat, te da propituje odnos između teorijskih postavki, empirijskog sadržaja i praktičnog delovanja. Danas je sasvim očito da je potrebno redefinisati i proveriti pojmove i njihovo savremeno značenje, kao što su: država, demokratija, nacija, ljudska zajednica, porodica, civilno društvo, politika, odnos individualnog i kolektivnog identiteta, društvena promena, trka za ogromnim bogastvom pojedinaca i grupa, čovek kao društveno biće, tehnološki (tehnički) napredak, vrednosti, moral i td.

Da bi kritički analizirala pomenute pojave, procese, stanja i dostignuća u savremenom svetu, sociologija mora da ispuni svoje osnovne funkcije: saznajnu funkciju (da otkriva pozadinu pojava i događaja); propedeutičku (propedevtičku) funkciju (da uvodi u probleme i teme); svoju metodološku funkciju (da ukaže na metode i tehnike koje se koriste u istraživanju i logičkom mišljenju); funkciju “izoštravanja” kritičke svesti (kritički pristup teorijskim i empirijskim činjenicama) i funkciju orijentacije u društvu ( slobodan i samouveren odnos prema svim pojavama i događajima koji nas okružuju ).

Iz prethodno skiciranih pitanja i potrebe za odgovorima na njih, možemo konstatovati da je zadatak sociologa da stalno otkriva uzroke i korene pojavama, procesima i odnosima i da ukazuje na puteve i načine pronalaženja rešenja i savladavanja teškoća. Stalno „postavljati granice da bi ih dostizao“(Supek), prelazio i pomerao, to je profesionalni, društveni, kulturni i moralni izazov za sociologa.

Sociolog, ako nije društveno oko koje vidi ono što većina ne vidi, može da okači svoje pero o klin. Ako pak vidi, a neće ono što vidi da saopšti u jasnim pojmovima, onda je i pokvaren, i ne zaslužuje ime druga (socius – drug).

Đuro Šušnjić

8

2. Gde se susreću sociologija i ekonomija?

Od svog nastanka, sociologija je u neposrednoj vezi sa ekonomijom (kao starijom naukom), jer im je isto polje istraživanja, a često im se predmeti i ciljevi istraživanja ukrštaju. Kada kažemo da im je isto polje istraživanja, mislimo na društvo i društvene odnose, koji se jasno uočavaju tek sa društvenom podelom rada. Rad, podela rada, način proizvodnje, razmene i potrošnje proizvedenih dobara predstavljaju ugaoni kamen nastanka ekonomije kao nauke, ekonomske nauke (kasnije označene kao politička ekonomija). Sociologija u radu, podeli rada i načinu proizvodnje vidi osnovu za konstituisanje društva (ekonomska osnova). Za sociologiju je to jedna od tri ključne kategorije ili tri osnovna dela društva kao celine (druge dve su pravno-politička organizacija i kultura).

Postoji nekoliko osnovnih područja na kojima se susreću ekonomija i sociologija kao dve značajne društvene nauke. Prvo, ekonomska teorija na makro planu uključuje pojmove akcije, promene, potreba, interesa, motiva, rada, delatnosti, stvraranja i slično. Sve te fenomene proučava i sociologija sa aspekta svesti, uloge i položaja čoveka-pojedinca i društvenih grupa. Recimo, „nevidljiva ruka“ Adama Smita koja upravlja tržištem, određuje uspeh, neuspeh i sve odnose na njemu, te na taj način tera pojedinca da kroz racionalan rad u vlastitom interesu doprinosi povećanju ukupnog bogatstva društva, izaziva pažnju sociologa da istražuje u kojim uslovima je to moguće i da li to važi istovremeno za top menadžere i ostale zaposlene u savremenim velikim kompanijama. Drugo područje susreta jeste ekonomska istorija. Počevši od antičkih spisa pa do savremenih teorija o ekonomskoj globalizaciji, ekonomija i sociologija prate i analiziraju istorijski i teoriski kontekst u kome se razvijala podela rada, proizvodnja, odvija tehnološki napredak, menjaju ekonomske i društvene formacije, otkrivaju i objašnjavaju ekonomski zakoni. Istorija ekonomske misli i istorija socioloških ideja stalno se prepliću, te zajedno sa filozofijom i istoriografijom predstavljaju jednu celinu društvene misli. Treće područje susreta ekonomije i sociologije jeste ekonomska politika. Ako je ekonomska politika skup mera i ciljeva usmerenih ka regulisanju privrede kao celine u jednoj državi, onda je razumljivo da pored ekonomskih subjekata (kompanije, banke, tržište) tu imamo i socijalne i političke subjekte (sindikate, državu, institucije, parlament) i da posledice uzajamnih aktivnosti ove dve grupe subjekata prati i sociologija. Četvrto područje susreta odvija se na interdisciplinarnom teorijskom i praktičnom prostoru (akademskom i istraživačkom) a manifestuje se kao pojava mnoštva mikro disciplina (teorija i/ili veština) koje primenjuju određene delove ekonomske i sociološke teorije u svom vlastitom radu: menadžment, ljudski resursi, preduzetništvo, marketing, organizaciona kultura, organizaciono ponašanje, poslovne komunikacije, poslovna etika i slično.

9

Susret ekonomije i sociologije odvija se svakodnevno u prostoru društvenih tvorevina, pojava, procesa i odnosa. Posebno je to vidljivo kod društvenih grupa. Svako preduzeće, kompanija, odnosno poslovni subjekt predstavljaju jednu društvenu grupu (sa sociološkog stanovišta) koja se okuplja i formira zbog određenog poslovnog i ekonomskog interesa. Svaka takva grupa mora da ima određeni rezultat iskazan ekonomskim merilima uspešnosti, ali je istovremeno i prostor u kome se odvijaju određeni oblici interakcije među ljudima, pojedincima, članovime te grupe. Konkurencija i borba više poslovnih subjekata posmatra se kao odnos između različitih društvenih grupa. Promena svojinskih odnosa i transformacija privrede iz centralno planskog u tržišni oblik, predstavlja složen društveni odnos i skup različitih ekonomskih, socijalnih i kulturnih pojava koje određuju karakter, složenost i perspektive nekog konkretnog (pojedinačnog) društva.

3. Problemi i teškoće u odnosu između ekonomije i sociologije

Bez obzira na područja i prostor istraživanja u kojima se susreću, ekonomija i sociologija imaju dosta problema, teškoća i nerazumevanja u zajedničkom, interdisciplinarnom i dodirnom, teorijskom i empirijskom istraživanju. Kroz istorju svog naučnog konstituisanja i razvoja, ekonomija i sociologija su prolazile kroz periode bliske saradnje (vreme klasika: Veber, Marks, Rikardo, Šumpeter), ali i kroz period međusobnog udaljavanja u postoru i predmetu istraživanja. Nekada je za to kriva sociologija, jer je težila da se osamostali i emancipuje (posebno od Kontovog i Marksovog nasleđa), a nekada je ekonomija težila da pokaže svoju teorijsku dominaciju i isključivo „pravo“ da određene pojave i procese smatra samo ekonomskim i tako ih proučava ekonomskim metodom, oslanjajući se na svoju apriornu intelektualnu i teorijsku koherentnost što je čini superiornom u odnosu na druge društvene nauke, pa i u odnosu na sociologiju. O tome jedan ekonomsta iznosi vrlo zanimljiv stav1.

U literaturi (izvan ekonomije) odomaćio se izraz „ekonomski imperijalizam" kojim se označava tendencija ekonomske nauke da ulazi u područje istraživanja drugih disciplina i nudi vlastite odgovore na osnovna pitanja koja su postavljena u tim naukama (takve primedbe bile su upućene Bekerovoj analizi braka, porodice, kriminala).2 Ovim izrazom zapravo se sugeriše da ekonomija preuzima („otima") polja istraživanja koja joj ne pripadaju. S druge strane, vrhunskim ekonomistima nije promakla činjenica da je za puno razumevanje ekonomskih pojava i procesa nužno iskoračiti izvan vlastite nauke i konsultovati raspoloživa znanja iz susednih područja. Mulitdiciplinarnost je lako uočljiva kod Hjuma, Smita, Mila, Maršala, Mizesa, Šumpetera, Hajeka, Ojkena, Eroua, Kouza, Norta, Bjukenena (navedeni niz imena je samo ilustracija, a ne i konačan spisak).

Iako zahtev za multidiciplinarnošću lepo i prihvatljivo zvuči, stvari ipak nisu tako jednostavne i ne mogu se svesti na izjašnjavanje da li je neko za multidisciplinarnost ili

1 Stojanović, B., Ekonomija i sociologija između saradnje i netrpeljivosti, pdf.2 Ključni Bekerovi radovi u ovoj oblasti sakupljeni su u njegovoj čuvenoj knjizi The Economic Approach to Human Behavior objavljenoj 1976. godine.

10

nije. Prave teškoće pojavljuju se kada se u praksi pokušaju izvesti analize koje počivaju na sintezi znanja iz različitih naučnih disciplina. Problem je u tome što je podela rada i u društvenim naukama otišla toliko daleko da je nemoguće uspešno pratiti nekoliko oblasti unutar vlastite nauke, a o kvalitetnom praćenju događaja u susednim naukama nije potrebno ni govoriti. Ovo se naravno ne odnosi na velikane, ali ono što iz njihovih ruku izlazi kao visoko kvalitetan proizvod, u manje veštim rukama lako može postati „škart". Diksit je, ne bez dovoljno razloga, primetio da se u društvenim naukama multidisciplinaran rad često pretvara u nedisciplinovan rad. Nedovoljna sposobnost ne opravdava loš rezultat, tako da se relativno mali broj ekonomista upušta u avanturu „šetnje" kroz nepoznata (u svakom slučaju nedovoljno poznata) susedna područja. U ana -lizama o saradnji između društvenih nauka provlači se i teza da je institucionalna organizacija moderne nauke u velikoj meri doprinela „getoizaciji" disciplina.

Jedna od tačaka gde se sociologija (deo empirijskih sociologa) oštro razlikuje od ekonomskog pristupa jeste već pomenuti stav da se makro koncepcije ne mogu izvesti samo iz mikro koncepcija, kao i da se uzročne veze na makro nivou ne mogu izvesti isključivo iz promena u mikro nivou. Ekonomija i sociologija se inače razilaze oko pitanja da li individualni racionalni izbor može da predstavlja dobar postupak objašnjenja funkcionisanja društvenih i privrednih sistema. Džejms Koleman (Coleman) je devedesetih godina podstakao sociološka istraživanja koja počivaju na teoriji racionalnog izbora. Naime, 1990. godine objavio je knjigu Foundations of Social Science gde je objašnjavao društveni poredak kao zbirnu posledicu dobrovoljnih akcija pojedinaca koji slede svoje interese. Ipak, ovaj pristup nije od svih sociologa prihvaćen kao korak u dobrom pravcu. Poznavaoci odnosa ekonomije i sociologije naglašavaju tri područja gde je veza između ekonomije i sociologije bliska i gde je jedna disciplina u velikoj meri koristila istraživanja druge. To su socijalna stratifikacija društva, tržište rada i problemi nejednakosti; formalna i neformalna organizacija i problem kolektivne akcije. Ekonomska nauka plaća cenu izolacije (koju je sama nametnula) od drugih nauka koje se bave proučavanjem ponašanja ljudi, pa tako i od sociologije. Cena se sastoji u tome što se dobijaju zaključci o ponašanju pod specijalnim uslovima, to jest formira se teorija koja često ima malo dodira sa stvarnim ljudima i njihovim ponašanjem. Prirodno je da je i primenjivost takvih modela u razumevanju stvarnog života uveliko ograničena. S druge strane, ni sociologija ne pokazuje veliko interesovanje za rezultate ekonomske nauke. Takav odnos nepovoljno deluje na razvoj i jedne i druge. Nemoguće je sagledati na pravi način ekonomske pojave, procese i njihove posledice ukoliko se analitičari ograničavaju samo na ekonomsko polje, ali ni sociologija ne može daleko odmaći u svojim istraživanjima ukoliko ne primenjuje rezultate moderne ekonomije. Postoje i analitičari koji tvrde da je potrebno stvarati jedinstvenu društvenu nauku čije bi jezgro činile ekonomija, sociologija i psihologija (socijalna psihologija). Zahtev za multidisciplinarnošću nije nimalno jednostavno izvesti u uslovima naglašene specijaliza-cije naučnog rada.

4. Pojava ekonomske sociologije (sociologije ekonomskih procesa)

Odnos između sociologije i ekonomije doprineo je situaciji u kojoj su teoretičari pokušali da prebrode te probleme konstituisanjem jedne nove teorijske discipline koja bi

11

sagledavala ekonomske probleme sa sociološkog stanovišta i obrnuto, ekonomsko gledište širila sa isključivo ekonomskih kategorija i teoriskog prostora na društvene kategorije (posebno sociološke) i društveni prostor. Takva naučna disciplina nazvana je ekonomska sociologija. Ovakav naziv bi upućivao na to da se radi o jednoj disciplini (grani) ekonomske nauke. Dok bi, recimo, naziv sociologija ekonomskih procesa upućivala na to da se radi o sociološkoj disciplini (grani). Bez obzira koji naziv da prihvatimo, reč je o jednoj multidisciplinarnoj naučnoj grani koja kombinuje sociološki i ekonomski pojmovno-kategorijalni opus, te njihove teorijske i metodološku izvore i stavove.

Može se reći da se ekonomska sociologija pojavila krajem 19. i početkom 20. veka u radovima Dirkema i Vebera, svakao još i ranije u radovima Karla Marksa. Međutim, njeno ime, predmet proučavanja i jasan oblik kao naučne discipline nastaje početkom 80-tih godina 20. veka. O tome svedoči jedan od njenih autora i istraživača: „E K O N O M S K A sociologija ima bogatu i šaroliku tradiciju, koja je počela negdje na prijelazu u 20. stoljeće i nastavlja se do danas. Od te tradicije potječe nekoliko korisnih pojmova i ideja. Otkad se pojavila, ekonomska sociologija doživjela je dva vrhunca: 1890-1920, u doba utemeljitelja sociologije (koji su se svi zanimali za ekonomiju i pisali o njoj), i danas, tj. od početka 1980ih godina nadalje. Manji broj važnih radova iz ekonomske sociologije, u autorstvu ekonomista kao i sociologa, nastao je u razdoblju između tih dvaju vrhunaca, od 20-ih godina do sredine 80-ih.“3. O izvorima ekonomske sociologije govorićemo više u XV poglavlju ovog udžbenika.

Ovde ćemo samo dodati da se ekonomska sociologija (sociologija ekonomskih procesa) može odrediti kao „primjena socioloških tradicija u pokušaju objašnjenja ekonomskih pojava. Ekonomska sociologija uglavnom ima iste interese i ciljeve kao i ekonomska znanost. No u jednom se jasno razlikuje od konvencionalne ekonomske znanosti: svojim izravnim i snažnim fokusom na ulogu koju društveni odnosi i društvene institucije igraju u ekonomiji. Živjeti u društvu znači biti povezan s ljudima i sudjelovati u društvenim institucijama - a to duboko utječe na ekonomske akcije svih ekonomskih aktera. To utječe i na individualne i na ukupne ishode takvih akcija. Obrasci društvenih interakcija i institucije koje ljudi stvaraju i rabe u svojim nastojanjima da zarade za život i ostvare profit čine glavni predmet ekonomske sociologije. Kao i u teoriji igara, u sociologiji ne postoji izdvojeni homo oeconomicus - postoje samo ljudi koji u među-sobnoj interakciji nastoje ostvariti svoje interese“.4

5. Pojam i podela sociologije

Termin sociologija nastao je spajanjem dve reči, latinske societas (društvo) i grčke logos (govor, nauka), da bi se njime označila jedna nova nauka koja se bavi proučavanjem društva, njegovih pojava, odnosa i strukture. Pojam sociologija prvi put pominje Ogist Kont 1839. godine u delu Kurs pozitivne filozofije, izražavajući tako

3 Swedberg, R., Načela ekonomske sociologije, Zagreb: Mate, 2006. str. 11.4 Isto, str. 6.

12

potrebu da se formira nauka koja bi proučavala ljudsko društvo kao celinu. Sociologija se određuje kao opšta, teorijska, objektivna i sistematična nauka o društvu. Opštost podrazumeva njenu upućenost na proučavanje opštih karakteristika društva i njegovih delova. Teorijska disciplina označava razlikovanje od nekih empirijskih disciplina i upućuje na stav da sociologija ima svoju teoriju, izgrađenu i zasnovanu na naučnim zakonima. Objektivna nauka znači da se svi stavovi, dokazi i objašnjenja koja iznose naučnici mogu proveriti, te da ne zavise od subjektivnog stava naučnika i istraživača. Sistematičnost podrazumeva da sociologija svoje teorijske stavove iskazuje u vidu teorijskog i naučnog sistema u kome se nalazi više posebnih i pojedinačnih mikrosocioloških disciplina.

Određenjem sociologije kao nauke o društvu izriče se samo jedna opšta konstatacija koja nije dovoljno operativna i podsticajna za šire, dublje i potpunije razumevanje pojma sociologije kao nauke. Kada se kaže da je to nauka koja istražuje društvene odnose, procese i pojave, onda se iz nivoa teorijske apstrakcije spuštamo za stepenicu niže i približavamo temeljnom razumevanju suštine sociologije. Sociologija je nauka koja izučava i društvene strukture, tvorevine i institucije, nastale kao rezultat procesa i pojava koji se kontinuirano odvijaju. Ali, ne može se zadržati samo na tome. Kako je društvo rezultat čovekove aktivnosti, onda je razumljivo da sociologija prati položaj čoveka u društvenoj grupi, zajednici, državi, svetu. Sociologija istražuje društvenu mobilnost (pokretljivost), ukupnu dinamiku (i statiku) društva, to jest ona istražuje šta utiče na ubrzavanje i usporavanje društvenih procesa i pojava, kakve to ima posledice na ljude i njihove zajednice, ali i to kako stalne promene (ekonomske, tehničke, socijalne, političke, kulturne) utiču na čoveka, njegov položaj u društvenim grupama i odnos prema tim promenama.

Da bi obuhvatila sve pomenute karakteristike i još više od toga (više o tome biće reči u objašnjenju predmeta sociologije), sociologija mora da se razvija u sistem više međusobno povezanih disciplina, koje će potpunije i preciznije analizirati, istraživati i objašnjavati društvo kao konkretnu istorijsku celinu. Podela sociologije počinje od opšte sociologije, koja proučava opšte karakteristike društva kao celine, zatim se širi na grupu posebnih sociologija koje proučavaju neku posebnu vrstu pojava ili procesa u društvu (sociologija rada, sociologija kulture, sociologija politike, sociologija naselja, sociologija porodice). Lepeza socioloških disciplina širi se dalje na taj način što se svaka posebna sociologija grana u više pojedinačnih sociologija, socioloških grana ili mikrosociologija. Tako se, na primer, sociologija kulture kao posebna sociologija razvija u više mikrosocioloških disciplina koje istražuju neku pojedinačnu kulturnu pojavu ili tvorevinu (sociologija umetnosti, sociologija književnosti, sociologija jezika, sociologija filma, sociologija muzike, sociologija roka). Sociologija naselja se deli na nekoliko specijalizovanih sociologija (sociologija sela, sociologija grada, sociologija okruženja, socijalna ekologija). Sociologija rada obuhvata više mikrosociloških disciplina (sociologija industrije, sociologija menadžmenta, sociologija slobodnog vremena, sociologija turizma, sociologija preduzetništva). Uže sociološke discipline nastaju iz potrebe da se fokusira na jednu oblast u okviru šireg predmeta istraživanja ili nastaju “autonomno”, tokom dužeg istraživanja neke društvene pojave i procesa.

13

Gotovo da ima smisla posebno govoriti o sociologiji urbanog okruženja. Ni sa sociologijom rada, porodice ili masovnih komunikacija, na primer, stvari ne stoje drugačije. Svaka od njih sve više uočava teskobu u okviru tradicionalne predmetnosti jer iritirajuće promene okruženja duboko zadiru u n jihovo polje interesovanja.

Ljubinko Pušić

Opštasociologija

Sociologija kulture

Sociologija rada

Sociologija naselja

Sociologija politike

Sociologija porodice

14

Sociologija umetnosti1. Sociologija likovnih

umetnosti2. Sociologija književnosti3. Sociologija pozorišta4. Sociologija muzike5. Sociologija filma

Sociologija saznanja1. Sociologija nauke2. Sociologija jezika3. Sociologija ideja

Sociologija religije1. Sociologija svetskih

religija2. Sociologija verskih

zajednica3. Sociologija ekumenizma i

sekularizacije

Sociologija morala1. Sociologija delinkvencije i

patoloških pojava2. Sociologija javnog morala3. Poslovna i profesionalna

etika4. Sociologija morala

društvenih grupa

Sociologija obrazovanja1. Sociologija osnovnog

obrazovanja2. Sociologija srednjeg

obrazovanja3. Sociologija visokog

obrazovanja

1. Ekonomska sociologija

2. Sociologija profesija

3. Sociologija menadžmenta

4. Sociologija slobodnog vremena

5. Sociologija turizma

6. Sociologija preduzetništva

1. Sociologija sela2. Sociologija grada3. Sociologija

okruženja4. Socijalna

ekologija

1. Sociologija političkih partija2. Sociologija etničkih grupa i nacija3. Sociologija prava4. Sociologija rata5. Sociologija društvenih pokreta i

sukoba6. Sociologija javnosti i javnog

mnenja

1. Sociologija partnerstva i rađanja

2. Rodne studije3. Sociologija

generacija4. Sociologija

detinjstva5. Sociologija

omladine

Grafikon 1. Jedan deo unutrašnje strukture sociologije

6. Teoretičari zaslužni za nastanak i razvoj sociologije

Ogist Kont (1798-1854), smatra se osnivačem sociologije, jer je prvi izneo

celovit i sistematičan pogled na predmet, metod i ulogu nauke koja treba da proučava društvo. On je to izložio u delima Kurs pozitivne filozofije i Sistem pozitivne politike. U početku je upotrebljavao termin “socijalna fizika”, po ugledu na prirodne nauke, da bi kasnije upotrebio termin sociologija. On je na sociologiju gledao kao na enciklopedijsku nauku koja treba da proučava društvo u celini, kako u stanju kretanja, tako i u stanju mirovanja. Kont je sociologiju podelio na socijalnu statiku (“opšta teorija spontanog reda u ljudskom društvu”), koja proučava osnovne principe reda i odnosa u društvu, u stanju njegovog mirovanja i socijalnu dinamiku (“opštu teoriju prirodnog napretka čovečanstva”), koja prati uzroke društvenih promena. Osnovni gradivni element društva je porodica, a ne pojedinac. Porodica je prirodno okruženje koje se povezuje sa drugim institucijama i gradi društveni sistem. Porodica je model i uzor za izgradnju ostalih institucija (na primer, države). Odlučujući činilac koji doprinosi razvoju društva jeste razvoj ljudskog uma. Svakoj etapi društvenog razvoja odgovara stepen razvoja ljudskog uma. Sociologija prema Kontovom mišljenju treba da se usmeri na istraživanje pojavnog sveta, onoga što je vidljivo, što predstavlja stvarne životne činjenice. Teško je, prema mišljenju Konta, otkriti suštinu pojava, odnosno onoga što se krije u pozadini vidljivih manifestacija. Metod zasnovan na proučavanju vidljivih

15

Sociologija masovnih komunikacija

1. Sociologija elektronskih i pisanih medija

2. Sociologija video produkcije

3. Sociologija Interneta

činjenica naziva se pozitivistički metod. Prema tom metodu je i celokupan Kontov teorijski doprinos sociologiji nazvan pozitivizmom.

Emil Dirkem (1858-1917) je predstavnik kolektivno psihološkog pravca u

sociologiji. Njegov osnovni stav u sociologiji polazi od činjenice da je kolektivna svest glavni pokretač društvenih promena i društvenih pojava. Društvo nije prost zbir pojedinaca, već kroz stapanje i prožimanje mnoštva pojedinačnih individualnih svesti i težnji nastaje jedan viši kvalitet. Dirkem govori o dve vrste solidarnosti, kao pokretače društvenog razvoja: mehaničkoj i organskoj solidarnosti, koje uslovljavaju dve vrste istorijskih društava – primitivna i moderna društva. Mehanička solidarnost drži primitivna društva na okupu jer nije razvijena podela rada, svi obavljaju iste poslove. Organska solidarnost je proizvod razvijene podele rada, to je solidarnost iz različitosti, dolazi do specijalizacije poslova i zadataka, ljudi obavljaju različite poslove. Dirkem uvodi još nekoliko pojmova u sociologiju. Jedan od njih je dinamička gustina (povećanje broja ljudi i učestalost njihove interakcije u društvu) koja dovodi do prelaska mehaničke u organsku solidarnost. Zatim pojam društvene činjenice (spoljašnje društvene sile u vidu strukture ili institucija koje deluju na ljude). Društvene činjenice Dirkem deli na materijalne i nematerijalne. Materijalne činjenice su oblici materijalne egzistencije rezultata čovekovog rada i delovanja, kao što su fabrike, učionice, ulice, dok su nematerijalne društvene činjenice spoljne sile koje takođe imaju moć prinude kao što su zakoni, norme i vrednosti. Sociologija je, smatra Dirkem, naka koja treba da proučava društvene činjenice, ito da ih posmatra kao stvari, tj. empirijski sa jasno određenim i dokučivim granicama. Dirkem uvodi pojam anomije (stanje društva u kome pojedinci nisu svesni šta ih očekuje, sami su ostavljeni da se snalaze bez jasnog uputstva i orijentacije). Dirkem je prvi uveo kurs sociologije na univerzitetu u Parizu 1896. godine i osnovao sociološki časopis. Glavna su mu dela: O podeli društvenog rada, Pravila sociološkog metoda, Osnovni oblici religijskog života.

Maks Veber (1864-1920). Danas skoro da nema teme i sociološke oblasti u kojoj se istraživači ne pozivaju na neki Veberov stav ili ideju. Njegov istraživački i tematski opus je veliki. Suština njegovog koncepta zasniva se na teoriji delanja (svesni i racionalni postupci u ponašanju, usmereni ka smislu i značenju), koja se razlikuje od ponašanja kao nesvesne i spontane ljudske aktivnosti. Postoje četiri vrste delanja: 1. afektivno (delanje na osnovu emocija, neracionalno); 2. tradicionalno (delanje u skladu sa običajem i navikama); 3. vrednosno racionalno (delanje u skladu sa vrednosnim sistemom kome akter pripada, iako izbor ne mora uvek biti najbolji) i 4. ciljno-racionalno (delanje prema cilju koji je akter sebi postavio, bez obzira na vrednosti, prilagođeno uslovima i izboru najefikasnijih sredstava za ostvarenje cilja). Veber je uveo i pojam razumevanje

16

(metodološki postupak istraživača koji treba da razume misaoni proces i motive aktera koji utiču na njegovo delanje); zatim pojam i problem racionalnosti (praktična, teorijska, formalna i vrednosna); te pojam idealni tip (misaona konstrukcija jedinice mere pomoću koje se porede društveni fenomeni u stvarnosti, različitim kulturnim i vremenskim periodima – na primer, birokratija, vlast, religija). Istraživao je uticaj protestantizma na razvoj kapitalistikog načina proizvodnje. Glavna su mu dela: Privreda i društvo, Protestantska etika i duh kapitalizma, Eseji iz sociologije, Duhovni rad kao poziv, Spisi iz sociologije religije.

Karl Marks (1818-1883) je jedan od najznačajnih teoretičara devetnaestog veka.

Inspirisao je mnoge istraživače i izazvao različite polemike o temama i idejama koje je zastupao. Marksov teorijski opus je veliki, po obimu i po raznovrsnosti tema i ideja. Izvanredno poznavanje filozofije, istorije, ekonomije i sociologije, omogućilo mu je da, u to vreme, razvije interdisciplinaran pristup temama, pojavama i problemima koje je istraživao. Erudita, Marks je razvio precizan i teorijsko logički dubok metodološki pristup, tako da su njegove analize bile veoma ubedljive, potkrepljene konkretnim, praktičnim primerima, te su mogle voditi ka naučnim prognozama i preporukama za kolektivnu akciju. Dao je najbolju analizu ranog perioda razvoja kapitalizma i kapitalističkog načina proizvodnje (radna teorija vrednosti, stvaranje i prisvajanje viška vrednosti, eksploatacija, klasna svest). Njegove antropološko-filozofske analize čoveka (čovekov prirodni, radni, stvaralački i rodni potencijal) i ljudske slobode ni danas nisu prevaziđene. Na osnovu tih analiza, Marks je dao značajan doprinos istraživanju uzroka i oblika otuđenja čoveka u društvu, kao i preporuke kako se otuđenje može ukinuti (filozofski i antropološki humanizam). Marks je zastupao stanovište da je privatna svojina uzrok eksploatacije u društvu, da društvo pokreće klasni sukob i klasna borba, da je proleterijat jedina snaga u društvu, sposobna da oslobodi društvo eksploatatorskih odnosa i razvije humane, solidarne i pravedne institucije. Na osnovu toga je izneo tvrdnju da je kapitalizam samo jedna društveno-ekonomska formacija (poslednja klasna) koja će neminovno prerasti u komunizam kao besklasno (svetsko) društvo. Ove njegove ideje pogrešno su tumačene i bile alibi za neke revolucionarne pokrete i promene koje su vodili ka pojedinačnim i kolektivnim diktatorskim režimima kao što je bio staljinizam u Sovjetskom savezu ili Pol Potova diktatura u Kambodži. Kao teorijski klasik, Marks je imao mnogo sledbenika koji su razvili teorijski pravac, nazvan marksizam, koji je bio aktivan i imao plodnih teorijskih rasprava, ideja i stavova više od sto godina posle Marksove smrti. Glavna dela: Kapital, Ekonomsko-filozofski rukopisi, Nemačka ideologija, Prilog kritici političke ekonomije, Beda filozofije, Rani radovi, Pisma o istorijskom materijalizmu, Manifest komunističke partije.

17

Georg Zimel (1858 – 1918). Kao predstavnik nemačke klasične sociološke teorije

Zimel je dao doprinos istraživanju nekoliko važnih socioloških tema. Prvo je istraživao problem društvene interakcije ljudi u svakodnevnom životu koji dovodi do njihovog povezivanja, nazvavši taj fenomen asocijacijama. Pravio je razliku između formi interakcija i tipova ljudi koji učestvuju u interakcijama. Zbog tih stavova o ulozi forme u društvenoj interakciji, Zimelovo učenje, zajedno sa Tenisom i Leopoldom fov Vizeom označeno je od strane nekih teoretičara kao poseban pravacu u sociologiji kao formalizam. Zimel je proučavao ponašanje i svest ljudi u interakciji koja strukturama daje sadržinu, označivši to pojmom refleksija. Da bi pratio kako svakodnevne interakcije ljudi prelaze u društvene strukture, Zimel je uveo pojam dijade (dva člana) i trijade (tri člana) kao dve osnovne, proste društvene grupe. Zimel je ovim dao jedano od najboljih socioloških objašnjenja nastajanja i širenja društvenih grupa, te menjanja odnosa i karaktera, naglasivši da nijedna promena u širenju i interakciji grupe nije toliko značajna kao priključenje trećeg člana dijadi, svi ostali novi članovi ne unose tolike promene i ne daju takav značaj interakciji u grupi. Zimel analizira problem tajnovitosti, laži, distance, vrednosti i pojam stranca da bi potpunije predstavio svoju teoriju interakcije u svakodnevnom životu. Pored ovih pitanja, Zimel je istraživao i problem objektivne kulture (sve ljudske tvorevine koje čine kulturu) i subjektivne kulture (sposobnost pojedinca u stvaranju i usvajanju elemenata objektivne kulture), kao i problem tragedije kulture koji označava razliku između brzine i rasta objektivne kulture i sporosti i ne snalaženja individulne kulture. Ključni momenat za tragediju kulture jeste podela rada koja kroz specijalizaciju i parcijalizaciju dovodi do toga da pojedinci gube osećaj i kontrolu nad celinom i totalitetom kulture. Zimel je istraživo karakter i ulogu novca u društvu i njegov uticaj na stil života. Zimel je dao značajan doprinos teoriji društvenog konflikta koju su posebno razvili Lujis Kozer i Ralf Darendorf. Glavna dela: Sociologija, Osnovna pitanja sociologije, Problemi istorije filozofije, Filozofija novca, Kontrapunkti kulture.

Žorž Gurvič (1894-1965) je sam svoje teorijsko stanovište nazvao “dijalektički hiperempirizam”. Sociologiju je odredio kao nauku koja izučava “totalne socijalne fenomene u celini njihovih aspekata i kretanja, nastojeći da ih dosegne u mikrosocijalnim, grupnim i globalnim dijalektičkim tipovima koji su upravo u nastajanju i nestajanju”. Gurvič je uveo pojam dubinska sociologija, koji označava stepenastu složenost društva. Društvo se sastoji od “dubinskih spratova”, stratuma (morfološka i ekološka površina, društvena organizacija, uzori, kolektivna ponašanja, kolektivne uloge i stavovi, društveni simboli, stvaralačko ponašanje, kolektivne vrednosti i ideje). Broj tih spratova zavisi od sociološkog pristupa, znanja i tipova društva. Glavna su mu dela: Društveni determinizam i ljudska sloboda, Dijalektika i sociologija, Savremeni poziv sociologije.

18

Rajt Mils (1916-1962) je istraživao problem elita u modernom društvu (ekonomske, političke, vojne elite), a posebno njihov uticaj na vlast. Istraživao je i položaj čoveka u svakodnevnom životu i načine njegove duhovne osposobljenosti da se suprotstavi strahu, nemiru i neizvesnosti. Posebno se bavio problemom otuđenja koji nastaje u trci novih birokratskih i upravljačkih slojeva («bele kragne») za prestižom, bogatstvom i uspehom. Rajt Mils je jedan od poznatijih kritičara funkcionalizma. Glavna su mu dela: Elite vlasti, Bele kragne, Sociološka imaginacija.

Talkot Parsons (1902-1972) je ostvario značajan uticaj na razvoj američke

sociologije. On je glavni predstavnik funkcionalističke teorije kao jednog od najsnažnijih pravaca u razvoju sociologije posle Drugog svetskog rata. Glavni Parsonsov stav je da društvo funkcioniše kao skladan sistem, uokviren normativnim pravilima, te da svako odstupanje od normativnog poretka znači patološku društvenu pojavu koju izaziva devijantan pojedinac. Parsonsova teorija počiva na četiri pincipa, funkcionalna imperativna zahteva koji su prisutni u svim oblicima i sistemima delanja. To je čuvena Parsonsova AGIL šema koja uključuje četiri funkcije (imperativa) koja sistem mora da upotrebljava da bi zadovoljio svoje potrebe, odnosno preživeo. Ti principi su: (A) adaptacija sistema na okolinu; (G) postizanje cilja (goal-cilj); (I) integracija sistema kroz regulisanje odnosa među svojim delovima; (L) latentnost, održavanje obrasca kroz motivaciju pojedinaca na lojalnost. Parsons je svoju agil šemu primenio na sveobuhvatni sistem delanja i dobio četiri podsistema: ponašajući organizam – rukovodi procesom adaptacije, prilagođava ga i menja; sistem ličnosti – vrši funkciju postizanja cilja; socijalni sistem – sistem delanja koji vrši funkciju integracije kontrolišući grupe i pojedince koji ulaze u interakciju i kulturni sistem – priprema obrasce, norme i vrednosti koje motivišu pojedince da deluju u skladu sa očekivanim. Glavna Parsonsova dela su: Struktura društvenog delovanja, Društveni sistem, Moderna društva, Teorije o društvu.

Robert Merton (1910 – 2003) je najpoznatiji Parsonsov učenik koji je pokušao

da Parsonsovu hiper teoriju dopuni teorijom srednjeg obima kako bi postala upotrebljiva u konkretnim sociološkim istraživanjima. Teorije srednjeg obima imaju cilj da se bave delovima društvenog sistema (društvene grupe, pokretljivost, norme, funkcije) umesto sistemom kao celinom. Merton je uveo koncept disfunkcije u Parsonsov zatvoreni funkcionalistički sistem. Disfunkcija podrazumeva vidljive posledice koje nepovoljno

19

utiču na adaptaciju sistema, kao i nefunkcije koje se odnose na delanje koja nemaju posledicu na adaptaciju sistema. Merton uvodi koncept neto balansa koji podrazumeva razliku rezultata između funkcija i disfunkcija. Merton govori o dve vrste funkcija u društvu: manifestne funkcije (vidljive, nameravane) i latentne funkcije (nenameravane, nevidljive, skrivene, nehotične). Glavna dela: O teorijskoj sociologiji, Socijalna teorija i socijalna struktura, Sociologija nauke.

Ralf Darendorf (1929 - 2009) je predstavnik teorije konflikta koja se pojavila

kao alternativa funkcionalizmu i strukturalizmu unoseći ideju promene, dinamike i značaj disfunkcije u izgradnji društva i poučavanju društvenih pojava, procesa i sistema. U teoriji konflikta Darendorf pokazuje da u društvu nije bitan samo klasni konflikt, već i mnoštvo drugih konflikata. On je isticao stav da društvo ima dve strane („dva lica“), konflikt i konsensus, zbog toga bi sociologija morala da se orjentiše na te dve strane i da pored funkcionalizma i strukturalizma (društveni konsensus) proučava društvene konflikte i sukobe. Uzrok društvenih sukoba, prema Darendorfovom mišljenju, nalazi se u nejednakoj raspodeli vlasti, a vlast je uvek vezana za položaje a ne za ljude. Interesi su ključni elemenat koji suprostavlja i dovodi u konflikt različite položaje vlasti. Darendorf razlikuje manifestne interese (pripadnici grupe su ih svesni) i latentne interese (pripadnici grupe ih nisu svesni). Darendorf je izneo ideju da je društvo sastavljeno od mnoštva delova koje je on označio kao imperativno koordinisana udruženja koja se sastoje od pojedinaca kontrolisanih hijerarhijom vlasti. Pojedinac zauzima različite položaje u različitim udruženjima, tako da u jednim može biti u podređenom a u drugim u nadređenom položaju. Na bazi interesa formiraju se tri vrste grupa: kvazigrupe (pojedinci zauzimaju položaj na osnovu istih interesa); interesne grupe (osim interesa imaju zajedničku strukturu, cilj i članstvo) i konfliktne grupe (grupe koje potpuno učestvuju u konfliktu i dovode do promena u društvu). Darendorf je analizirao ulogu moći u društvu i kritikovao funkcionalizam i njegov stav o čoveku kao “igraču uloga”. Glavna su mu dela: Klase i klasni konflikti u industrijskom društvu, Društvo i sociologija u Americi, Homo sociologikus.

Predstavnici kritičke teorije društva nisu “čisti” sociolozi ali su svojim istraživanjima i analizama fašizma i totalitarizma, te stavovima o otuđenju u modernom društvu doprineli izoštravanju socioloških teorija i metoda. Maks Horkhajmer (1895-1973) dao je doprinos istraživanjima u oblasti socijalne filozofije (sinteza sociologije i filozofije).

20

Herbert Markuze (1898-1979) analizira položaj čoveka u vremenu totalitarizma i

fašizma, a kasnije i u vreme ekspanzije industrijskog društva. Čovek i njegove potrebe svedeni su na jednu dimenziju – potrošnju. Moderna tehnologija, posebno televizija, porobljavaju čoveka i vrše represiju nad njim i njegovim potrebama, prave od njega jednodimenzionalnog čoveka, koji stvara jednodimenzionalno društvo čija je suština "slom dijalektičke povezanosti ljudi i velikih struktura, što dovodi do sve većeg podpadanja ljudi pod kontrolu tih struktura". Individualna sloboda, sposobnost aktivnog učestvovanja i kreativnost postepeno "blede u ništavilo", ljudi nemaju kritički odnos prema stvarima koje ih okružuju i strukturama "koje ih kontrolišu i ugnjetavaju". Govoreći o „industrijalizaciji znanja“, Markuze kritikuje univerzitet sledećim stavom: „sve je podređeno tehnologiji, umesto da podstiču studente na razmišljanje, univerziteti počinju sve više da liče na fabrike koje proizvode horde studenata. Cilj nije da se od studenata naprave razumnija ljuska bića, već da se proizvede što više studenata na što efikasniji način. Univerziteti su počeli da proizvode studenta na isti način kao što fabrike proizvode automobile ili kobasice“. Najznačajnija dela: Kultura i društvo, Jednodimenzionalni čovek, Um i revolucija, Eros i civilizacija.

Erih From (1900-1980) je teoretičar socijalne psihologije. Oslanjajući se na

Frojdove stavove razvio je teoriju otuđenja čoveka u savremenim uslovima. Po Fromovom mišljenju, savremeni čovek je postao gospodar prirode ali i rob tehnike koju je sam kreirao. From se bavi pitanjem otuđenja i samootuđenja čoveka u savremenom društvu. Korene tog otuđenja nalazi u čovekovoj prirodi kao oblike i principe „bekstva od slobode“. Pojam ljudske prirode je polazni elemenat u Fromovoj teoriji. On polazi od stava da ljudska priroda nije skup samo bioloških karakteristika i nagona već rezultat i proizvod istorijskog razvoja („kulturni proizvod“), odnosno povijesti. From govori o tri mehanizma bekstva od slobode: autoritarnost (sadizam i mazohizam), destruktivnost i konformizam. Ovi mehanizmi su različiti oblici čovekovog odnosa prema drugim ljudima i prema sebi u toku procesa socijalizacije, kroz njih čovek beži od sopstvene slobode u otuđenje (samootuđenje). From govori o neproduktivnim oblicima asocijacije (mazohizam, sadizam, destrukcija i indiferentnost) i asimilacije (receptivna, eksploatatorska, zgrtačka i tržišna orjentacija) i produktivnim orjentacijama (ljubav i spontana, aktivna, integrisana ličnost) u procesu socijalizacije. Samo ljubav i integrativna ličnost mogu da se suprotstave otuđenju i gubitku (kroz bekstvo) slobode čoveka u savremenom društvu. Najznačajnija dela: Zdravo društvo, Bekstvo od slobode, Anatomija ljudske destruktivnosti, Čovek za sebe, Umeće ljubavi, Zen Budizm i psihoanaliza.

21

Jirgen Habermas (1929-) je najmlađi iz ove grupe sjajnih teoretičara i nastavljač

je njenih teorijskih stavova. Bavi se širokim spektrom tema. Za sociologiju su najvažnija njegova istraživanja na području teorije komunikativnog delanja, interesa i javnog mnenja. Glavni Habermasov teorijski koncep polazi od stava da treba na mesto instrumentalnog delanja (upotreba najboljih sredstava za postizanje cilja, sebičnost i manipulacija), kojim se sociologija i društvena nauka bavila od Konta, preko Dirkema i Mrksa, staviti komunikativno delanje, odnosno slobodnu i otvorenu komunikaciju kao sadržaj interakcije među ljudima. Habermas ističe „situaciju idealnog govora“ kao primer komunikacije u kojoj dominira i ima moć bolji argument u diskusiji i komunikaciji, umesto moći spoljnih delovanja moći i uticaja pojedinaca ili grupa. Habermas govori o dva suprotstavljena entiteta koji sprečavaju komunikaciju, to su „svet života“ i „sistem“. Sistem je „kolonizovao“ svet života i oni moraju uzajamno da se racionalizuju kako bi oslobodili komunikaciju među ljudima i kako bi se svi sporovi i nesporazumi rešavali dijalogom u kome pobeđuje bolji argument umesto sile i pritiska. Glavna dela: Saznanje i interes, Problem legitimacije u kasnom kapitalizmu, Teorija i praksa, Javno mnenje, Postnacionalna konstelacija.

Pomenućemo i grupu teoretičara, čija bi zajednička odrednica mogla biti da su to teoretičari postindustrijskog društva.

Remon Aron (1905-1983) se istakao lucidnom kritikom marksizma i socijalizma.

Istakao je tezu da društvo ide neizbežnoj konvergenciji (i socijalizam i kapitalizam idu istom tipu društva). Može se reći da je shvatio značaj globalnih tendencija u razvoju savremenog društva. Glavna dela: Glavne struje u sociološkoj misli, Demokratija i totalitarizam, Mir i rat među nacijama, Duhovni rad kao poziv, Socijalne klase, političke klase, vladajuće klase.

Danijel Bel (1919 -) je najavio raspravu o postindustrijskom društvu, kao i

raspravu o kraju ideologije. Bel je najavio „kraj ideologije“ liberalizma i socijalizma (početkom 1970-tih godina) jer su te ideologije iscrpele svoje podsticajne elemente i postale neadekvantne za savremeno društvo. Tome doprinosi politički pluralizam i decentralizacija moći, zatim opšteprihvaćena država blagostanja, pluralizam svojine i opšti društveni napredak i tehnički razvoj, elektronika, informatika, znanje, obrazovanje, dolazi kraj kritici kapitalističkih odnosa. Bel ističe da svako društvo ima tri oblasti: društvenu strukturu, politički sistem i kulturu. On analizira promene koje donosi postindustrijsko društvu u sve tri naznačene oblasti savremenog društva i poredi razlike između predindustrijskog, industrijskog i postindustrijskog društva. Belova prognoza o

22

nestanku socijalizma kao ideologije ostvarila se tridesetak godina kasnije, dok je liberalistička ideologija postala dominantna danas u svetu. Da li će se prognoza o kraju liberalizma ostvariti ostaje nam da pratimo u narednih dve do tri decenije. Glavna dela: Kraj ideologije, Dolazak postindustrijskog društva, Kulturne suprotnosti kapitalizma.

Alen Turen (1925-) posvetio je posebnu pažnju empirijskim istraživanjima u

sociologiji. Analizirao je karakteristike postindustrijskog društva i društvene pokrete. Pred našim očima se razvijaju nova društva, kaže Alen Turen: postindustrijsko umesto industrijskog, tehnokratsko sa moći upravljača i stručnjaka koji dominiraju i programirano društvo koje donosi novi način proizvodnje masovnu potrošnju, razvoj nauke i tehnike, ekonomsko i društveno bogatstvo, društvo bez siromaštva. Industrijski kapitalizam i proletarijat su prošlost, kaže Turen, suprotnost rada i kapitala isčezava ali ostaju klasni odnosi i klasni konflikti, jer birokratska i tehnokratska elita zauzimaju mesto ranije buržoaske (vladajuće) klase a osnovna klasna borba se vodi u sferi potrošnje, znanja i kulture. Umesto ekonomske eksploatacije dolazi opšte otuđenje („era alijenacije“). Turen govori o dve vrste sociologije: sociologija adaptacije (proučava ponašanje, adaptaciju, funkcionisanje i promene sistema) i sociologija konflikta, suprotstavljanja (proučava ulogu i smisao novih društvenih pokreta koji osporavaju moć vladajućeg sistema). Proučavajući društvene pokrete, Turen otkriva tri njihova bitna obeležja: načelo identiteta (u ime koga), načelo suprotnosti (protiv koga) i načelo totaliteta (na kom terenu se odvija borba) i smatra da društveni pokreti preuzimaju akciju i imaju nameru da ostvare kontrolu nad društvenim delovanjem (istoricitetom). Glavna dela: Postindustrijsko društvo, Glas i pogled, Samoproizvodnja društva, Sociologija društvenih pokreta, Možemo li živeti zajedno - jednakost i razlike.

Alvin Guldner (1920-1980) daje značajan doprinos kritici funkcionalizma i

marksizma. Smatra da su skoro iste (negativne) posledice ostavili u savremenoj teoriji. Značajna je njegova ideja o “refleksivnoj sociologiji” (sociologija koja sagledava samu sebe, svoje slabe strane i traga za mogućnostima inovacije u teoriji i metodologiji). Ključne su mu knjige: Obrasci industrijske birokratije, Za sociologiju, Nadolazeća kriza zapadne sociologije, Dijalektika ideologije i tehnologije, Budućnost intelektualaca i uspon nove klase.

Pjer Burdije (1930–2002) je pored sociologije, istraživao i teme iz oblasti

antropologije i obrazovanja. Burdije nastoji da prevaziđe suprotnost između

23

subjektivizma i objektivizma u teoriji i istraživanju i pojedinca i društva u svakodnevnom životu. Da bi prevazišao problem odnosa objektivnog i subjektivnog, Burdije uvodi pojam prakse kao proizvod odnosa strukture i delanja koja nije ni objektivno determinisana ali ni proizvod slobodne volje subjekta. U tom odnosu subjektivnog i objektivnog, Burdije se ipak (možda nesvesno) stavlja na stranu subjektivnog i približava simboličkom interakcionizmu, međutim kritikuje i njihov stav kao subjektivizam i svoju poziciju definiše kao „konstruktivistički strukturalizam“ ili „genetički strukturalizam“ (skrivene strukture determinišu ono što se dešava u društvu, ali i percepcije, misli i aktivnosti utiču na društvene strukture). Burdije uvodi pojam habitus (skup mentalnih i kognitivnih struktura, kao i presek vrednosti, navika, položaja i svesti u jednom istorijskom trenutku kroz koje ljudi procenjuju svoju praksu i položaj u društvu), zatim pojam polje (mreža odnosa među položajima i pozicijama u društvu). Postoje različita društvena polja: polje moći, ekonomsko, kulturno, religija, umetnost i sport. Polja su prostor društvenog takmičenja i konkurencije. Burdije ističe četiri vrste kapitala koje omogućuju pojedincu da se takmiči u okviru polja, da kontroliše sebe i druge. To su ekonomski kapital, kulturni kapital, socijalni kapital i simbolički kapital. Glavna dela: Nacrt za jednu teoriju prakse, Narcisovo ogledalo, Jezik i simbolička moć, Signalna svetla - prilog odbrani neoliberalne invazije, Pitanja sociologije, Nauka i naučna refleksija, Vladavina muškarca.

Pomenućemo i dve žene koje su svojim istraživanjima (iako nisu sociolozi po vokaciji) dale veliki doprinos analizi značajnih tema i problema savremenog društva.

Hana Arent (1906-1975) dala je značajan doprinos istraživanjima u oblasti

političke antropologije, koja je dodirna oblast sa sociologijom. Posebno su podsticajne njene analize nasilja, moći i vlasti. Kao jevrejka, morala je posle pojave fašizma u Nemačkoj da se seli u SAD i to njeno iskustvo i susret sa fašizmom i militarizmom uticali su inspirativno da napravi nekoliko izvanrednih analiza totalitarističkih aktivnosti i režima. Glavna dela: O nasilju, Izvori totalitarizma, O revoluciji, Ljudi u mračnim vremenima, Humani uslovi, Život uma.

Agneš Heler (1929 - ) je svoj doprinos zasnovala na analizi društvenih potreba

i vrednosti, kao i analizi novih društvenih pokreta, problema modernosti i postmodernosti, zatim teme iz etike i kulture. Heler je osećala intelektualnu i radnu skučenost i zatvorenost u Mađarskoj 70-tih godina, pa se preselila u Australiju a kasnije u SAD. Većinu radova je napisala sa Ferencom Feherom. Glavna dela: Može li moderna preživeti?, Teorija modernizma, Teorija istorije, Diktatura nad potrebama, Etika ličnosti, Humanizacija socijalizma.

24

Entoni Gidens (1938 - ) je jedan od najvećih savremenih britanskih

sociologa. Bavi se temama kao što su pitanje modernosti, da li se sada nalazimo u postmodernom dobu ili u dobu kraja modernosti koje ima svoje značajne posledice na naš život. Istražuje teme identiteta, savremenih političkih procesa, suštine i posledica procesa globalizacije. Gidens moderni svet prikazuje metaforično kao Moloh, silu koja ruši sve pred sobom a njome upravljaju ljudi uz opsnost da se otrgne njihovoj kontroli. Ovi stavovi govore o Gidensovom teorijskom diskursu koji pripada poststrukturalizmu ili teoriji strukturacije (kako je sam Gidens definiše), koja podrazumeva kombinaciju čovekove delatnosti, akcije i strukture u kojoj živi onaj koji deluje, te svako njegovo delovanje utiče na produkovanje i reprodukovanje strukture. Ovom teorijom Gidens je pokušao da pomiri makro i mikro sociološki nivo istrživanja koji je predmet stalnog spora u sociologiji. „Svako istraživanje u društvenim naukama i u istoriji uključuje međusobni odnos akcije i strukture, ne postoji nikakav smisao u tvrdnji da struktura determiniše akciju i obrnuto“. Makro i mikro nivo suprostavljaju sami sociolozi, to nije prirodno stanje prioriteta jednog od njih nad onim drugim, smatra Gidens. Gidens je istraživao i probleme prostora, vremena, temu refleksivnosti u sociologiji kao i suštinu i manifestacije globalizacije. Napisao je nekoliko verzija udžbenika sociologija koje se koriste u Evropi i SAD kao univerzitetska literatura. Glavna dela: Klasna struktura savremenih društava, Nova pravila sociološkog metoda, Nacionalna država i nasilje, Modernost i samoidentitet, Posledice modernosti, Transformacija intimnosti, Politika, sociologija i socijalna teorija, Sociologija.

Ulrih Bek (1944 - ) bavi se "društvom rizika", odnosno temom rizičnog stanja

i ponašanja u savremenom dobu. Konstatuje da se nalazimo u vremenu brojnih rizika (ekološki, nuklearni, ratni). Dvadeseti vek je vek katastrofa (Aušvic, Bopal, Černobil). Danas se ostvaruje solidarnost iz straha umesto klasne ili neke druge solidarnosti. Glavna dela: Rizično društvo, Ekološka politika u eri rizika, Vrli novi svet rada, Svetsko rizično društvo, Šta je to globalizacija?, Moć protiv moći u doba globalizacije.

Dejvid Held (1951 - ) svojim istraživanjima daje veliki doprinos raspravama o

razvoju, oblicima i mogućnostima demokratije u modernom društvu. Istražuje položaj nacionalnih država i pitanja vezana za značaj i posledice procesa globalizacije. Najpoznatije su mu knjige: Uvod u kritičku teoriju - od Horkhajmera do Habermasa, Socijalna teorija i moderna društva, Modeli demokratije, Demokratija i globalni poredak, Procesi globalizacije, Globalna transformacija, Globalizam/antiglobalizam.

25

Zigmunt Bauman (1925 - ) istražuje probleme kulture i odnosa kulture i

savremenog društva. Posvećivao je pažnju proučavanju istorijskih korena razvoja društva i mogućnosti transformacija društva u budućnosti. Isticao je da se moderni čovek mora stalno prilagođavati društvu („dugoj prirodi“), kako bi bio slobodan, postizao uspeh, ponašao se prema pravilima razuma i racionalnog izbora. Bauman je predlagao da se razvija sociologija postmodernosti koja bi proučavala postmoderno društvo kao jedinstven tip društva, a ne kao nastavak, derivat ili trenutak transformacije modernosti. Bauman smatra da je moderna stvorila problem ambivalentnosti (dvoznačnosti, dvosmislenosti) i pokušavala da ga eliminiše, ali da posmoderna želi da nas nauči da živimo s ambivalentnošću. Postmoderna pruža mogućnost ljudima da budu srećni u protivrečnostima da prihvate drugog i toleranciju, da više napreduju, ali i da se suoče sa neizvesnošću i rizicima. Prema mišljenju Baumana, postmoderna pruža velike mogućnost za razvoj i izgradnju jedne nove etike kroz prihvatanje Drugog. Najpoznatije Baumanove knjige su: Kultura kao praksa, Individualizovano društvo, Modernizacija i holokaust, Postmoderna etika, Globalizacija: humane konsekvence.

Manuel Kastels (1942 - ) jedan je od najznačajnijih predstavnika sociologije

grada (urbane sociologije). Istražuje teme vezane za socijalne i urbane probleme modernog čoveka u savremenom društvu. Prethodnih godina posvetio je veliku pažnju istraživanjima uticaja informatike na društvo. Kastels u svojim analizama pristupa interdisciplinarno savremenim problemima i pokazuje dobro poznavanje sociologije, ekonomije i političkih studija. Poznata su mu dela: Grad, klase i moć, Sociologija industrijskog prostora, Uspon društva mreže, Moć identiteta, Kraj milenijuma.

Žorž Ricer ( 1940 - ) je svoj sociološki rad usmerio u dva pravca: prvo,

istraživanju savremenih tema i pojava u doba globalizacije i drugo, pisanju udžbenika u kojima daje pregled socioloških teorija, od Konta do teoretičatra globalizacije krajem XX i početkom XXI veka. Istražujući sociološke teme i probleme u svakodnevnom životu savremenog čoveka, Ricer je uveo nekoliko novih i originalnih pojmova. Najpoznati Ricerov pojam jeste mekdonaldizacija koja podrazumeva širenje restorana brze hrane i njihovog značaja i uticaja na kulturu širom sveta (vrsta „kulturnog imperijalizma“). Povezani sa mekdonaldizaciom (njeni instrumenti) su i pojmovi efikasnost (najbolji način postizanja željenog cilja), zatim kalkulabilnost (naglašavanje kvantiteta na štetu kvaliteta, kao dimenzija mekdonaldizacije), te kontrola (dominacija tehnike nad zaposlenim i potrošačima). Od mekdonaldizacije i njene kulturne ekspanzije,

26

Ricer prelazi na istraživanje globalizacije i tu otkriva vrlo specifičan produkt globalizacije, „globalizaciju ničega ili ništa“. Globalizacija dovodi do stvaranja praznih prostora i aktivnosti bez klasičnog ljudskog sadržaja. Takvi pojmovi su „ne-mesto“ (trgovački centri), „ne-stvari“ (kreditne kartice), „ne-ljudi“ (zaposleni u telemarketima i kol centrima) i „ne-usluge“ (bankomati). Ricer je napisao desetak knjiga socioloških teorija koje su prevedene na 20 jezika i koriste se na univerzitetima kao udžbenici. Glavna dela: Mekdonaldizacija društva, Očaravanje raščaranog sveta, Globalizacija ničega, Klasična sociološka teorija, Savremena sociološka teorija, Metateorije u sociologiji, Sociologija: multiplikovana teorija nauke.

Ovaj kratak pregled teoretičara značajnih za razvoj socioloških istraživanja završavamo sa grupom sociolog akoji su zaslužni za nastanak i razvoj sociologije kao nauke, intelektualne i obrazovne disciplina na prostoru bivše Jugoslavije.

Ante Fiamengo spada u grupu sociologa koji su se 60-tih i 70-tih godina XX veka borili za razvoj sociologije u istraživačkom i akademskom prostoru. Predavao je sociologiju u Sarajevu i Zagrebu. Istraživao je pitanja religije i njene uloge u društvu, zatim pitanje internacionalizma, kosmopolitizma i naučnog metoda. Glavna dela: Osnovi opće sociologije (deset izdanja), Sen Simon i Ogist Kont, Porijeklo i društvena uloga religije.

Radomir Lukić (1914 - 1999) je napisao prvi udžbenik sociologije na prostoru

bivše Jugoslavije posle II svetskog rata. Bavio se pitanjima društvenih grupa, društvene nejednakosti, morala, sociologije prava i sociologije sela. Glavna dela: Formalizam u sociologiji, Sociologija morala, Opšta sociologija, Nacrt filozofije prava, Istorija pravnih i političkih teorija, Političke stranke.

Jože Goričar (1907 - 1988) predavao je sociologiju u Ljubljani i gostovao kao profesor po pozivu i na drugim univerzitetima u Jugoslaviji. Pored tema iz opšte sociologije bavio se i sociološkim teorijama i istorijom socioloških ideja. Glavna dela: Sociologija, Glavne sociološke kategorije, Pregled socioloških teorija.

Rudi Supek (1913 - 1993) jedan je od utemeljivača sociologije na prostoru

bivše Jugoslavije. Svestrano obrazovan, Supek se posvetio različitim poljima istraživanja u oblasti sociologije, antropologije i filozofije. Svoje istraživanje započeo je sa temom egzistencijalizma, zatim se posvetio temi društvene strukture, humanizma, inteligencije, društvenih predrasuda i problema grada. Supek je prvi započeo istraživanje problema

27

ekologije na prostoru bivše Jugoslavije. Posvetio je dosta pažnje empirijskim istraživanjima kao i pitanjima sociološkog metoda. Glavna dela: Egzistencija i dekadencija, Herbert Spenser i biologizam u sociologiji, Ova jedina zemlja (ogledi iz ekologije), Humanistička inteligencija i politika, Zanat sociologa, Grad po meri čovjeka.

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

U svom nastanku sociologija nosi nesumnjivo holističko (grč. chólos- čitav, potpun) obilježje. Do diobe na pojedine grane i područja, na pojedine discipline, dolazi tek kasnije, kao i do razdvajanja na više teorijsku orjentaciju za razliku od empirijsko-istraživačke: bolest od koje se sociologija nije sasvim oslobodila ni do danas, iako uviđa njene štetne posljedice.

Biti svjestan postavljenih granica znači već određenu sposobnost gledanja preko njih i dalje od njih. Problemski i metodološki to već znači da ih prekoračujemo. To je upravo ona sposobnost koja sociologu daje prednost pred svakom vrstom uskogrudog pozitivizma koji se želi zatvoriti u granice ne samo datoga, već i upravo-tako-i-nikako-drugačije metodološki određenog predmeta. ....Sociolog se mora održati u veoma teškom položaju: mora se znati ograničiti u istraživačkom projektu, pronaći metode koje tom projektu najviše odgovaraju i primijeniti ih s najvećom naučnom strogošću.

....ekspanzije ljudskih saznanja i porasta ljudske svijesti ostaju i dalje sudbonosni program čovečanstva. Upravo je vlast čovjeka nad prirodom, s razvojem prirodnih nauka i proizvodnjom modernog atomskog oružja, nametnuta čovječanstvu da obuzda iracionalne sile koje njime još uvijek suvereno vladaju. Odgovornost sociologije u tom poslu danas je veća nego što je bila ikada.

Rudi Supek

Sociologija treba da znači: nauka koja hoće da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama. Pri tome „delanje“ treba da znači ljudsko ponašanje (...) ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko subjektivno značenje. A „društvenim“ delanjem treba da se naziva takvo delanje koje se, po ciljanom značenju onoga ili onih koji deluju, dovodi u vezu sa ponašanjem drugih i u svom toku je orjentisano prema ovome.

Max Veber

Moderna sociologija znači i – brzoreagujuća sociologija. Pokučaji da se brane pojmovi, poput postindustrijskog društva, i razaznaju njihovi sadržaji, danas može da se učini kao nešto što je već prevaziđeno. Pretekli su ih pojmovi poput „teletopijskog“, „informatičkog“, „kibernetskog“ ili sutra ko zna kakvog „novog“ društva. Korača li sociologija naporedo sa izazovima promena društva koje dolaze iz ekonomskih ili tehničko-tehnoloških sfera?

..... Pojavu suburbanizacije smenjuje eksurbanizacija i mapa socijalne segregacije u gradu dobija sasvim novi izraz. Socijalno-patološka slika grada menja se vrlo dinamično: prostituciju smenjuje masovna pornografija, kokajin zamenjuje krek, a ovaj njuk, „standardni“ kriminal potiskuju razne vrste kompjuterskog kriminala.

Ljubinko Pušić

Danas kapital mora da traži nove kolonije koje bi osvojio i eksploatisao radi dalje akumulacije. Te nove kolonije su, po mom mišljenju, unutrašnji prostori ženskih tela, biljaka i životinja. Globalne

28

hemijske korporacije restrukturisale su se u „korporacije za bionauke“ i pokupovale kompanije za proizvodnju semena i biotehnologije. ...Ruše se tradicionalne granice između farmaceutske industrije, biotehnologije, agro-biznisa, proizvodnje hrane, hemikalija, kozmetike i sektora energetike.

Vandana Šiva, fizičar i ekolog iz Nju Delhija

Svi mi iz familije „Coca-cola“ probudimo se svakog jutra znajući da će svako od 6,3 milijardi ljudi na planeti zemlji toga dana ožedneti. Ukoliko učinimo da tih 6,3 milijardi ljudi ne može da zaobiđe coca-colu, osiguraćemo naš budući uspeh za mnogo narednih godina. Nema druge opcije.

Iz godišnjeg izveštaja kompanije „Coca-cola“

PITANJA:

29

1. Kako sociologija može pomoći savremenom čoveku?2. Zašto je važna ravnoteža između teorijske i empirijske dimenzije

sociologije?3. Koje granice danas stoje pred sociologijm i sociolozima?4. Analizirajte rizike koje proizvode moderna nauka i tehnika! 5. Pokušajte da pronađete još neke „nove kolonije“ koje traži savremeni

kapital!6. Analizirajte stav „Coca-Cole“, sa ekonomskog i sa sociološkog stanovišta!7. Koje funkcije mora da ispuni sociologija da bi odgovorila zahtevima

našeg vremena?8. Koje teme možeš izdvojiti kao bitne za sociološku analizu?9. Odredite pojam sociologije kao nauke!10. Izaberite tri teoretičara koji su zaslužni za konstituisanje i razvoj

sociologije, obrazložite svoj izbor!

30

II PREDMET I METOD SOCIOLOGIJE

1. Predmet sociologije

Odrediti predmet jedne nauke znači izneti u jednoj ili nekoliko rečenica njene najvažnije karakteristike, njenu suštinu, specifičnosti i namere. To je uvek najteži zadatak za onoga ko se time bavi. Sama reč predmet podrazumeva sve ono što čulima zapažamo, ono što čini sadržinu tog zapažanja, ono o čemu razmišljamo, šta proučavamo, radimo. To upućuje na neki objek(a)t na kome subjek(a)t vrši određenu radnju (gramatičko poimanje predmeta). Dakle, predmet jedne nauke upućuje na ono šta ta nauka ima “ispred sebe” kao “objek(a)t” na koji je usmerila svoju pažnju, svoj kategorijalno pojmovni aparat i svoje metodološke instrumente. Predmet upućuje na ono šta će da se analizira, istražuje, otkriva, upućuje na osnovne zakonitosti, strukturu i osnovne manifestacije neke pojave. U onome što se određuje pojmom “ljudska stvarnost” kao celina, nalaze se tri osnovna dela: priroda – čovek – društvo. Oni su istovremeno predmeti tri grupe nauka: prirodnih, medicinskih i društvenih. Naravno, ovo je samo uslovna podela, i ne podrazumeva potpunu odvojenost tih nauka, već njihov interdisciplinarni pristup u proučavanju svakog od tri pomenuta dela stvarnosti. Ovde treba dodati četvrtu grupu nauka, tehničke nauke, koje su nastale kao rezultat čovekovog uzajamnog odnosa sa prirodom. Tehničke nauke koriste velika dostignuća prirodnih nauka, razvijaju tehniku i tehnologiju, koje utiču presudno na razvoj i stanje savremenog društva.

Sociologija je društvena nauka, te je onda i predmet njenog istraživanja društvo, shvaćeno u najopštijem smislu kao totalitet društvenih pojava, procesa, odnosa i tvorevina. Dakle, sociologija istražuje i otkriva osnovne zakonitosti razvoja društva, ono što je zajedničko svim njegovim manifestacijama u prošlosti i sadašnjosti. Ono što nam ukazuje kako se društvo formira, strukturiše, razvija, menja, napreduje, stagnira, propada. Ovde je reč o opštoj sociologiji, te se i njen predmet odnosi na opšte karakteristike društva, društvenih pojava, procesa, odnosa i tvorevina. Ovo su, istovremeno, zajednički elementi određenja predmeta sociologije, sa kojima korespondira više od sto različitih definicija, koliko postoji u literaturi za prethodnih oko 170 godina od njenog prvog pominjanja kao samostalne nauke.

31

Potrebno je dalje operacionalizovati ovo uopšteno određenje predmeta opšte sociologije. Rekli smo da sociologija danas predstavlja skup više socioloških disciplina (mikrosociologija), koje uspostavljaju određeni odnos i preuzimaju delove opšteg predmeta, produbljuju i šire polje istraživanja. Time je omogućeno sociologiji da brže i sigurnije otkriva uzroke, korene, strukturu, razvoj i posledice nekog društveng fenomena. Opšta sociologija će istraživati opšte karakteristike, zakonitosti i tendencije neke pojave ili procesa, a ostale sociološke discipline će uzimati za predmet svog istraživanja pojedine specifične manifestacije tih pojava i procesa, i osvetljavati ih iz različitih teorijsko-metodoloških uglova.5 Tako će sociologija (kao integralna disciplina) moći potpunije da istraži, analizira i sagleda neku društvenu pojavu, proces ili tvorevinu.

Društvo nije statična kategorija, čvrsto uzročno-posledično određena (kao što su to prirodne pojave i biološke strukture), već je to jedna promenljiva, dinamična, fluidna kategorija u kojoj pored determinističkih snaga i uzročno-posledičnog sleda, deluju i stohastičke (verovatnoća, pogađanje) sile. Zbog toga i predmet sociologije mora imati razvojni, procesualni karakter. Predmet sociologije se mora širiti, specijalizovati, kako bi mogao obuhvatiti sve promene koje se dešavaju u društvu. Svakako da predmet sociologije ne može, u svim elementima, biti isti početkom XXI veka, kao što je to bio krajem XIX veka. Ni današnji čovek, kao osnovni “gradivni” elemenat društvenih grupa, sa svojim potrebama, interesima i vrednostima, nije “isti” kao čovek iz Kontovog, Spenserovog i Dirkemovog vremena. Sociologija mora prvo da shvati čoveka sa svim njegovim potencijalima i težnjama, da bi mogla da krene u istraživanje savremenih društvenih pojava. Sociologija mora biti sa-vremena nauka, a ona to postaje kroz stalno osavremenjivanje predmeta istraživanja.

Predmet savremene sociologije (sociologije savremenog društva) je neposredno događanje, od lokalnog do globalnog nivoa: integracije i dezintegracije društava i sistema; uspon svih vrsta moći i nasilja, konzervativnih i retrogradnih ideologija (nacionalizam, verski fundamentalizam); borba individualnog i kolektivnog identiteta; pojava novih kriza, sukoba i ratova; siromaštvo; destruktivne i devijantne aktivnosti savremenog čoveka; socijalne posledice i moralne dileme ekonomskog rasta i ekstremnog liberalizma, naučno - tehničkog razvoja i slično.

2. Osnovne sociološke kategorije

5 Ako uzmemo, na primer, rat kao društvenu pojavu, onda će opšta sociologija istraživati osnovne karakteristike rata, zakonitosti koje stoje u osnovi svih rataova (recimo od Peloponeskog do Vijetnamskog, ili do rata u bivšoj Jugoslaviji): sukob dva ili više društvenih subjekata (grupa, zajednica, naroda, država); nemogućnost da se ostvare određeni interesi mirnim putem; težnja da se izvrši drugačija raspodela moći, sredstava, dobara, teritorija; uništavanje ljudskog i materijalnog potencijala; nastajanje novih društvenih odnosa na prostoru zahvaćenim ratom. Sociologija rada će istraživati posledice koje rat ostavlja na proioizvodnju i privredu uopšte; sociologija politike analizira političke odnose pre, tokom i posle sukoba; sociologiju kulture interesuje kakve su posledice rata na kulturne tekovine, prekid kulturnih veza i komunikacija i slično.

32

Prethodno smo rekli da je sociologija društvena nauka koja proučava društvene pojave, procese, odnose i tvorevine. Napomenuli smo da nije dovoljno reći da je sociologija nauka o društvu, jer bi to bio samo "prevod" njenog etimološkog značenja. Pojave, procesi, odnosi i tvorevine su kategorije kojima se služi sociologija u svom istraživanju i objašnjenju, to je deo njenog pojmovno-kategorijalnog aparata, njenog naučnog jezika. Ovde ćemo navesti još nekoliko bitnih socioloških kategorija koje su važne za nastavak praćenja izlaganja i razumevanja teksta ove knjige.

Jedan od osnovnih elementa društva čini društvena pojava. Ona nastaje kao rezultat uzajamnog povezanog ponašanja pojedinaca, koje se manifestuje kroz društvene grupe, zajednice, institucije, pokrete i druge aktivnosti (društvena aktivnost je osnova društvenosti). Prema tome, možemo reći da ljudsko ponašanje, uzajamno povezivanje (interakcija), komunikacija i sve što nastaje kao rezultat ovih aktivnosti, čine osnovne elemente društvenih pojava. Društvene pojave su kumulativne, promenjive i višestruko međusobno povezane. Pojaviti se označava postupak otkrivanja nekome (namerno, ciljano ili spontano), izlazak iz senke, pretvaranje iz potencijalnog u moguće, delujuće i vidljivo, koje ima težnju, koje postoji ili se širi u vremenu i prostoru. Društvene pojave se gotovo nikada ne ponavljaju u potpuno istovetnim uslovima i na sasvim isti način. To se dešava pod uticajem nekih konkretnih i neponovljivih istorijskih uzroka. Odnosi koji postoje između elemenata unutar pojave utiču na njihov razvoj. Sa druge strane, na određeni raspored i način razvoja ovih unutrašnjih elemenata neke pojave, utiče i širi splet društvenih okolnosti. Zbog toga se u određenim vremenskim i prostornim uslovima i okvirima različito ispoljavaju i manifestuju neke društvene pojave koje imaju isti naziv ili pojmovno određenje. Kao što su rad, pobuna, revolucija, nasilje, štrajkovi, korupcija, lojalnost, ekološki pokret, inflacija, ekonomska kriza, siromaštvo i slično. Društvene pojave imaju svoje manifestne i latentne karakteristike (Dirkem), odnosno ono što se vidi kao njihova neposredna manifestacija i ono što je, na prvi pogled, skriveno, ali često, predstavlja bitan i ključni deo neke pojave. Sociologija istražuje te karakteristike društvenih pojava, s posebnom pažnjom usmerenom na njihovu latentnu dimenziju.

Ako se društvena pojava manifestuje, odvija, ispoljava u dužem vremenskom intervalu i ima svoje prostorno, socijalno i kulturno utemeljenje onda govorimo o nastanku društvenog procesa. Društveni procesi su dinamičko ispoljavanje društvene pojave, nastaju povezivanjem ljudskih radnji gde dolazi do ostvarenja određenih društvenih ciljeva i interakcije koja predstavlja suštinu društvenih procesa. Procesi su tok, put i način kojim neka pojava postaje trajnije obeležje društva na taj način što se izdvajaju njeni otporniji elementi i samostalno formiraju određene forme ili u kombinaciji sa elementima neke druge pojave prerastaju u nove društvene oblike. Društveni procesi su put i način kojim nešto biva, nastaje, transformiše se, menja svoju formu ili sadržaj, a nekada i jedno i drugo. Često govorimo o procesu urbanizacije, o obrazovnom procesu, o prilagođavanju novim ekonomskim uslovima, o izmenama i transformaciji pravnih normi i propisa i prilagođavanju građana novim uslovima. Danas govorimo o globalizaciji kao svetskom procesu promene tehnoloških, tehničkih, ekonomskih i socijalnih uslova života. Društveni procesi mogu biti kraćeg ili dužeg vremenskog trajanja, mogu imati različite nivoe (lokalni, državni, regionalni, kontinentalni, globalni), te mogu biti prekinuti nekim drugim procesom ili pojavom, a

33

mogu (što se najčešće dešava) završiti kao promena nekog stanja društva, završetak neke nove društvene forme, nastanak društvenih tvorevina. Društveni pocesi su povezani sa dru š tvenim promenama i zajedno sa njima čine dinamiku nekog društva, odnosno, daju intezitet i smer društvenoj mobilnosti. Društveni procesi su širi od društvenih promena, mogu obuhvati ceo niz različitih promena. Društvena promena obuhvata skup jasnih i temeljnih izmena neke društvene celine ili tvorevine, dok proces obuhvata sve društvene promene (manje ili više bitne, trajne i duboke), kretanja, interakciju u određenom vremenskom periodu i društvenom prostoru. Promene mogu biti na početku društvenog procesa, mogu se javljati tokom procesa i na kraju procesa. U nekom procesu mogu biti sve tri faze promena, dok drugi procesi mogu biiti okončani (prekinuti, ili "izgubljeni" u anomijskom stanju društva) samo sa jednom od pomenutih faza promena. Prema oblastima ispoljavanja, razlikujemo sledeće društvene promene: kulturne, političke, socijalne, ekonomske, tehničko-tehnološke i individualne.

Kao rezultat društvenih procesa, njima pokrenutih promena i izazvanih društvenih pojava (nekada ciljano, nekada zbog nemogućnosti kontrole pojave i toka procesa) nastaju društvene tvorevine. One su završetak neke promene, one su ono što postaje, biva i ostaje (kraće ili duže) na putu kojim se odvijao društveni proces. Dugotrajne društvene tvorevine često označavamo kao istorijske tvorevine, kao što su država, oblici vlasti, nacija, klasa, novac, škola, pozorište i slično. Na drugoj strani postoje tvorevine koje imaju kraće trajanje kao što su diktature posle državnog udara ili procesa društvene stagnacije, valutni odbor posle monetarne krize u državi, zakonska zabrana nekog postupka, ponašanja i aktivnosti pojedinaca ili neke društvene grupe. Vreme trajanja društvenih tvorevina pokazuje karakteristike društva, njegovu dinamiku, trajnost, pouzdanost, privlačnost, tradicionalizam ili modernost.

Društveni odnosi su sociološka kategorija koja prožima sve prethodno pomenute kategorije. Oni su u osnovi društvenih pojava, smer, način i intenzitet društvenih procesa zavisi od društvenih odnosa, kao i trajnost društvenih tvorevina. Društveni odnosi obuhvataju interakciju i komunikaciju između pojedinaca, grupa i drugih subjekata u društvu. U društvu postoje odnosi saradnje, podrške, podsticaja, ali odnosi suprotstavljanja, izbegavanja, potiskivanja, zatim hijerarhijski odnosi, odnosi podređenosti i nadređenosti, odnosi subordinacije i odnosi takmičenja. Društveni odnosi su povezani sa društvenim delanjem, (u određenom smislu predstavljaju oblik ispoljavanja društvenog delanja) ponašanjem, potrebama, interesima i vrednostima pojedinaca, grupa i institucija u društvu ili u nekim njegovim segmentima (ekonomskim, kulturnim, socijalnim, profesionalnim, obrazovnim, etičkim itd.). Rekli smo da su ponašanje i društveno delanje nukleus društvenih odnosa. Pona š anje kome čovek pridaje značaj, cilj i smisao naziva se dru š tvenim delanjem . Svako ponašanje nije društveno delanje. Samo ono čovekovo ponašanje koje je svesno, motivisano, smisleno, koje pokreće i daje neki rezultat, jeste društveno delanje. Prema M. Veberu postoje četiri idealna tipa društvenog delanja: 1) ciljnoracionalno, 2) vrednosnoracionalno, 3) afektivno i 4) tradicionalno.

Pojam društvene strukture (lat. structura – sklop, sastav), u opštem smislu, odnosi se na građu neke celine ili, bolje rečeno, na sastavne delove neke celine na koje se ona može razložiti. Veoma je važno da postoji odnos između delova i celine, kao i

34

međusobni odnos delova. Društvena struktura predstavlja celinu koju čini društvo, odnosno skup svih veza, pozicija, odnosa, upućenosti i uslovljenosti među elementima pojava, među pojavama u okviru društvenog procesa, među elementima društvenih tvorevina koji obezbeđuju život u društvu. Društvena struktura je i celina svih ustanova, društvenih grupa i organizacija. Tako govorimo o ukupnoj društvenoj strukturi ili opštoj strukturi društva koja uključuje odnose između ekonomije, socijalnog stanja, politike i kulture u društvu. Zatim govorimo o strukturi pojedinih delova, segmenata društva (socijalna, ekonomska, demografska, obrazovna, polna ili neka druga struktura). Održanje društvene strukture dovodeno je u pitanje onda kada postoji antagonizam među društvenim subjektima koji proizilazi iz odnosa između raznih uloga, položaja, ambicija, interesa i potreba, sa jedne strane, i celine sistema sa druge strane.

Društveni poredak predstavlja (harmoničnu) celinu međusobno povezanih društvenih ustanova (institucija). Svaki društveni poredak ima nekoliko bitnih elemenata: (1) članovi društva uvek teže ostvarenju određenih ciljeva (vrednosti), (2) da bi se oni ostvarili moraju postojati određena pravila i norme ponašanja, i (3) kako bi se zaštitio društveni poredak mora postojati sistem društvene kontrole. Mislioci su različito objašnjavali osnove na kojima počiva društveni poredak. Tako K. Marks smatra da društveni poredak počiva na prinudi koja proizilazi iz monopola nad sredstvima za proizvodnju. E. Dirkem i T. Parsons izneli su mišljenje da je saglasnost u pogledu zajedničkih normi i vrednosti osnova na kojoj se zasniva društveni poredak.

Društveni sistem6 se određuje kao celina koja predstavlja nešto više od prostog zbira svojih delova, gde je odnos između delova i celine primaran. Sve ono što okružuje ovaj sistem smatra se širim sistemom. U funkcionalističkoj teoriji društvenog delanja Talkota Parsonsa razvijen je pojam društvenog sistema, po kome ovaj predstavlja jedan od podsistema sistema društvenog delanja, ali je od ostalih podsistema analitički nezavisan. Najvažniji društveni sistem jeste samo društvo, ali u širem smislu, osim njega pod ovim pojmom se podrazumevaju i druge društvene celine (teritorijalne organizacije, institucije i sl.). Društveni sistem se sastoji od interakcije pojedinaca. Svaki pojedinac je dio sistema kulture, on je ličnost i organizam istovremeno. Ovi podsistemi (sistem kulture, sistem ličnosti, organizam kao sistem) predstavljaju okruženje društvenog sistema. Okruženje sistema društvenog delanja čiji je podsistem predstavlja i društveni sistem čine fizičko-organsko okruženje i „najviša stvarnost“. Najvažnija funkcija društvenog sistema u opštem sistemu delanja jeste integracija. U okviru društvenog sistema diferenciraju se različiti delovi koji imaju određene funkcije: integrativnu funkciju obavljaju norme, u funkciji postizanja ciljeva su kolektivi, funkciju održavanja obrasca imaju vrednosti, dok je prilagodljivost društvenog sistema funkcija uloge. Napuštanjem funkcionalističkog gledišta nastale su promene u analizi društvenog sistema. U okviru sistemske teorije razvijena su novija shvatanja o društvenom sistemu. Polazne ideje ove teorije jesu da se svi fenomeni izučavaju kao sistem u celini ili kao njegovi delovi, a unutrašnji aspekt organizacije sistema kao i njegova interakcija sa okolinom podjednako su važni. Tako, kada je reč o društvenom sistemu, u prvi plan se stavlja organska povezanost društvenog sistema sa njegovim okruženjem. Zahvaljujući

6 Sociološki rečnik (urednici Marija Bogdanović i Aljoša Mimica), Beograd: Zavod za udžbenike, 2007.

35

stabilizovanju razlike unutrašnjost – spoljašnjost društveni sistem kao svako biće održava stalnost u kompleksnoj i promenjivoj okolini. Društveni sistem mora razviti autonomiju kako ne bi upotpunosti zavisio od uzročnih sličajnosti koje dolaze iz okruženja. To postiže selektivnom obradom informacija koje dolaze iz okoline i poredeći ih sa mogućnostima. Naravno, ova autonomija društvenog sistema ne može biti apsolutna zbog kompleksnosti okruženja. Da bi redukovao kompleksnost okruženja društveni sistema razvija strategije, a jedna od bitnih jeste njegovo diferenciranje na različite podsisteme.

Moć je, takođe, važna sociološka kategorija koja podrazumeva sposobnost nekog društvenog subjekta da nameće svoje stavove, ideje i mišljenja drugima bez obzira na njihov pristanak ili ne pristanak. Moć počiva na uticaju, a ne na sili (onda je nasilje). Može se reći da ona predstavlja vladanje pomoću uticaja. Izvor moći nalazi se u posedovanju (lepota, položaj, bogatstvo, znanje) i uticaju (naređenja, pritisci, pravo, navike i moral). Kada je reč o moći, onda se u njoj podrazumeva postojanje i nekog oblika pristanka u smislu da onaj ko ne poseduje moć prihvata naređenja pojedinca ili grupa koji/koje poseduju moć.

Nauka (lat. scire – znati; scientia – nauka) je organizovana duhovna aktivnost (disciplina) koja teži da na racionalan način i na osnovu empirijskih činjenica dođe do opšteg, objektivnog, preciznog i proverljivog saznanja o svetu koji nas okružuje (pririda, čovek, društvo). Nauka je sistem znanja koja su povezana i koja se stalno dopunjavaju, dodaju i razvijaju. Nauka je stalno traganje za istinom i novim znanjima pomoću naučnih metoda. “Nauka, kao teorijsko saznajna i praktična, organizovana i planska društvena delatnost saznanja određenih oblasti prirodnih, bioloških, društvenih, kao i duhovno-kulturnih pojava, u samoj svojoj strukturi, pored svog predmeta, kao svoj drugi bitni činilac, sadrži upravo određenu metodu istraživanja, odnosno saznanja određene oblasti pojava”.7 Karakteristike naučnog saznanja su: objektivnost, opštost, sistematičnost, preciznost, pouzdanost, proverljivost, razvojnost, unutrašnja koherentnost iskaza. Naučni zakoni, hipoteze, naučne činjenice i naučne teorije predstavljaju sadržinu i tok naučnog saznanja. Prema tome, naučno saznanje je "racionalan proces proučavanja stvarnosti sa ciljem otkrivanja objektivnih determinističkih veza među pojavama i procesima, a radi zadovoljenja određenih potreba čoveka odnosno društvene zajednice"8

Naučni zakon predstavlja najviši cilj svake nauke, najviši oblik naučnog saznanja. Otkriti naučni zakon znači saznati suštinu uzročno-posledičnog sleda i manifestovanja nekog fenomena (u ovom slučaju društvenog) kako on nastaje, razvija se, prelazi u druge forme i nestaje. Zakon je stalan, opšti, nužan i suštinski odnos između elemenata neke pojave, kao i između pojava. Sadržaj naučnog zakona se otkriva, jer naučnik logički povezuje dve pojave, a onda proverava u stavrnosti, putem metodološkog postupka, da li nešto stvarno odgovara toj logičkoj, pretpostavljenoj vezi. Zakon je potvrđeni hipotetički stav koji se odnosi na množinu pojava. Za razliku od zakona u drugim društvenim naukama, sociološki zakon izražava i opisuje veze između raznovrsnih društvenih pojava (na primer, potrebe su pokretač ličnog i društvenog razvoja, povećani životni standard svih članova, smanjuje socijalne napetosti u društvu),

7 Šešić, B. Osnovi metodologije društvenih nauka, Beograd: Naučna knjiga, 1982. str.38 Radivojević, R. Sociologija nauke, Novi Sad: Fakultet tehničkih nauka, 1997. str. 5.

36

kao i veze između društvenih i prirodnih pojava. Istinitost naučnog zakona dokazuje se njegovim logičkim izvođenjem iz teorije, kao i njegovom proverom na činjenicama (empirija i iskustvo).

Naučno objašnjenje podrazumeva poznavanje strukture, uzroka, geneze, funkcija, formi i osobina neke pojave. Može se objasniti, na primjer, teorija užeg obima, iskaz o činjenici, zakon i hipoteza. Naučno objasniti znači odgovoriti na pitanje zašto se smenjuju dan i noć, zašto se tečnost ledi na određenoj temperaturi, zašto se ne postiže ekonomski rast u određenim zemljama, zašto se siromaštvo održava i širi u svetu, zašto tehnička kultura napreduje brže od duhovne kulture itd. Naučno objašnjenje podrazumeva otkriće kako unutrašnje strukture, uzroka i posledica u samoj pojavi, procesu, odnosu ili tvorevini, tako i dejstvo spoljašnjih okolnosti i uslova na njihovo odvijanje. Ako bi smo hteli da objasnimo siromaštvo u nekom deuštvu, moramo uzeti u obzir ekonomski razvoj, konflikte, migracije, resurse, demografski rast stanovništva i videti kako oni utiču na stanje siromaštva, pored ličnih ambicija, motiva, znanja i požrtvovanja građana. Slično je i sa objašnjenjem korupcije u nekoj državi, potrebno je uzeti mnoštvo elemenata koji čine okolnosti te pojave. U osnovi naučnog objašnjenja nalaze se tri postupka: (a) opis vidljivog, polaznog stanja pojave ili procesa; (b) utrđivanje nephodnih i dovoljnih uzroka i uslova i (c) sistematizovanje svih veza i odnosa uzroka i uslova sa već postojećim naučnim zakonom(ima) i teorijom. Po tome se naučno objašnjenje razlikuje od drugih vrsta objašnjenja (zdravorazumskog, umetničkog, ideološkog, religijskog itd.). Postoje različita naučna objašnjenja društvene pojave. Tako, ako se želi pokazati zašto se neka pojava desila na određeni način, riječ je o uzročnom objašnjenju pojave. Kada se želi otkriti kakvu funkciju/e ima neka pojava u okviru određenog društvenog sistema, onda se radi o funkcionalističkom objašnjenju. Teleološko objašnjenje se koristi u nauci kada se želi postaviti pitanje krajnje svrhe neke pojave i njene manifestacije u budućnosti. Genetički objašnjavamo neke pojave kada ukazujemo na njihovo poreklo, odnosno njihov početak.

Naučno objašnjenje društvenih pojava, procesa i odnosa mora da uključi i postupak razumevanja koji odgovara na pitanje šta se desilo i kako se to desilo, pored pitanja zašto se to dešava. To znači da se mora razumeti namera, cilj, svrha nekog društvenog delanja (Dirkem), njegovog pokretača, njegove namere, pravila ponašanja, tradicija, običaji i druge promenjive okolnosti i uslovi. Dakle, objašnjenje i razumevanje nisu različite ili suprotstavljene metode dolaska do istine kao krajnjeg cilja nauke. Razumevanje je postupak dopune i unapređenja uzročnog objašnjenja i mogućnost da se postavi teleološko objašnjenje nekog društvenog fenomena.

Teorija9 (gr. theōria – gledanje, razmatranje) predstavlja smislenu povezanost opštih postavki na osnovu kojih se objašnjava neko područje pojava (činjenica, podataka). Dok hipoteza predstavlja pretpostavljeno objašnjenje činjenica (podataka), prikladno da se njime pristupi istraživanju i proveravanju, dotle teorija predstavlja manje ili više verifikovano objašnjenje poznatih činjenica (podataka). Istinitost teorija proverava se na činjenicama, iako one mogu biti smislene nezavisno od činjenica.

9 Filozofijski rječnik (urednik Vladimir Filipović), Zagreb: Matica hrvatska, 1965.; Sociološki rečnik (urednici Marija Bogdanović i Aljoša Mimica), Beograd: Zavod za udžbenike, 2007.

37

Teorija se ponekada suprotstavlja praksi kao području vanjske, vidljive delatnosti, ali ova dva područja (teorija i praksa) stoje u odnosu uzajamne i dijalektičke uslovljenosti. Napredak u nauci i društvu zavisi od ravnotežnog odnosa između teorije i prakse. Teorija more "proći" kroz praksu, kao što i teorija mora biti "oplemenjena" praksom. Pomoću različitih teorija može se objasniti (tumačiti) ista činjenica. Činjenice vrede (važe) nezavisno od teorije. Teorije donose različita tumačenja činjenica. Pojam dobija svoj sadržaj i značenje tek kada se poveže sa drugim pojmovima u okviru neke teorije. Granice objašnjenja i razumevanja neke pojava date su istovremeno sa svakim našim pitanjem u vezi sa njom. Svaka društvena pojava može se razmatrati s obzirom na njeno poreklo (genetička teorija), razvoj (evolucionistička teorija), strukturu (strukturalistička teorija), funkcije (funkcionalistička teorija), formu (formalistička teorija), značenje (hermeneutička teorija), istinu (epistemološka teorija) i vrednost (aksiološka teorija). U naučnom istraživanju teorija ima više funkcija: definisanje teorijskih i operacionalnih pojmova, predviđanje pojava i zakona, mora da bude podsticajna za istraživača, ona je vodič u istraživanju (orijentaciona funkcija), povezuje u logički neprotivrečan sistem pojedine iskustvene generalizacije ili zakone, te ih objašnjava i proverava.

Društveni determinizam (lat. determinare - određen, opredeljen, ograničen) je skup konstantnih, nužnih i suštinskih veza (determinističkih pravilnosti) među pojavama i/ili njihovim elementima, društvenim odnosima i tvorevinama. Sve što se događa određeno je pravilnim i strogim delovanjem unutrašnjih ili/i spoljašnjih činioca i okolnosti. S obzirom, da je čovek kao svesno i svrsishodno biće, nosilac svih aktivnosti u društvenoj stvarnosti, to ovu stvarnost čini specifičnom i složenom (u njoj se prepliću savremena zbivanja i buduća očekivanja, raspoznaju se statički i dinamički aspekti, a promenjljive i višestrukopovezane društvene pojave ne mogu se objasniti delovanjem jednog činioca i sl.). U svakoj društvenoj pojavi ukršta se veliki broj determinističkih spletova i sistema. Determinizam podrazumeva dominaciju spoljnih faktora, elemenata i činioca nad subjektivnim nastojanjem, delovanjem, kreiranjem i stavovima. Strogi determinizam je pogled na svet prema kojem je sve uslovljeno, nužno i strogo određeno, bez slučaja i slobode.

Socijalna distanca (lat. distantia – razmak, razlika), pojam koji je u sociologiju uveo Robert Park, podrazumeva osećanje bliskosti ili udaljenosti između društvenih grupa (od intimnih osećanja, preko ravnodušnosti, do neprijateljstva). Kada se osećanja socijalne distance zasnivaju na ideji o superiornosti ili inferiornosti određene grupe, govorimo o vertikalnoj socijalnoj distanci. Ali, ako se osećanje socijalne distance ne iskazuje u ovim kategorijama (superiornost – inferiornost), već se zasnivaju na kulturnim razlikama, onda je reč o horizontalnoj socijalnoj distanci. Socijalna distanca je instrument za istraživanje različitih odnosa u drušvu (etničkih, socijalnih, kulturnih, verskih, polnih i generacijskih).

Pojam evolucije i revolucije ukazuju na načine menjanja, objašnjenja i razumevanja stanja i događaja u društva, oni se suštinski razlikuju. Dok se pod pojmom evolucije podrazumeva postepen i kontinuiran proces društvene promene, dotle se pod pojmom revolucije podrazumeva brza i suštinska promena društva kao celine. Revolucija dovodi do političkih, ekonomskih i socijalnih prekretnica u društvu (na primjer, Francuska revolucija, Oktobarska revolucija i sl.). Priroda revolucionarnih

38

promena, njihove političke i socijalne posledice drugačiji su od onih koji nastaju evolutivnim promenama.

Društvena interakcija10 (lat. inter – među; acto – delanje) obuhvata konkretan odnos između dva ili više učesnika u određenoj društvenoj situaciji. U ovome odnosu odvija se proces razmene značenja između aktera. Postoje više tipova odnosa među učesnicima u kojima se određena interakcija smešta. Stepen bliskosti među partnerima predstavlja jednu dimenziju tipologije. Tako imamo anonimnu interakciju koja se uspostavlja između ljudi koji se međusobno ne poznaju ali koji su dovedeni u vezu na osnovu svog prisustva na istom mjestu (na primer, u prevoznom sredstvu). Prisna interakcija odvija se između osoba u manjim (intimnim) grupama (na primer, u porodici). Institucionalizovanost i formalizovanost interakcije jeste druga dimenzija odnosa među učesnicima u interakciji. Formalna interakcija je u potpunosti određena društvenim ulogama (na primer, lekar i pacijent), i neformalna interakcija koja se odvija, na primer, između suseda. U analizi interakcije mora se uzeti u obzir data situacija i institucionalni okvir u kojoj se ona odvija, pojmovi grupne pripadnosti, motivacije, uloge, odnosi moći i slično.

Društvena pokretljivost podrazumeva pomeranje, kretanje, pojedinaca i grupa u društvenom „prostoru“ (pomeranje sa nižeg na viši položaj i obratno, preseljenje u druga mesta i sl.). Sinonimno se označava i kao socijalna mobilnost. Sociologija prati i proučava različite uzroke, oblike, karaktere i funkcije društvene pokretljivosti (mobilnosti). Raznovrsni oblici društvene pokretljivosti (mobilnosti) u sociologiji se dele u dve grupe: (1) vertikalna pokretljivost (uzlazna i silazna pokretljivost). Primeri mogu biti obrazovanje, uspon u karijeri, napredak u poslovanju, aktivno bavljenje politikom. To su neki od mehanizama društvene pokretljivosti kojima se posvećuje posebna pažnja u sociologiji pri izučavanju tzv. kanala vertikalne društvene pokretljivosti.11 (2) horizontalna pokretljivost (promene u sferi društvenih uloga pojedinaca i društvenih grupa koje ne dovode do izmene njihovog društvenog položaja). Primeri mogu biti, isti poslovi u drugom preduzeću, promena škole ili fakulteta tokom obrazovanja, rađanje dece u porodici i slično.

U užem smislu rad se određuje kao osnovna, nužna, svrsishodna ljudska delatnost kojom čovek pribavlja (obezbeđuje) određena dobra koja su mu potrebna za život i ostvarenje osnovnih ljudskih potreba. U širem smislu, rad predstavlja delatnost čiji je osnovni cilj zadovoljenje ljudskih potreba (rad u duhovnoj i materijalnoj proizvodnji).

Tehnika (gr. téchnē – veština, umeće) predstavlja celokupnost materijalizovanih sredstava (alati, instrumenti, mašine i sl.) i pravila kojima se u nekom društvu ljudi služe kako bi ovladali stvarnošću i prilagodili je svojim potrebama. Metode i postupci koji se preduzimaju da bi se ova (tehnička) sredstva upotrebila i prilagodila svrsi rada i proizvodnje, kao i postupak dolaska do tehničkih proizvoda čine tehnologiju (gr. téchnē 10 Sociološki rečnik (urednici Marija Bogdanović i Aljoša Mimica), Beograd: Zavod za udžbenike, 2007.

11 U novije vrijeme estrada kao i razne ilegalne aktivnosti doprinose nekim pojedincima da na lak i brz način ostvare „uzlaznu“ društvenu pokretljivost.

39

i lógos) u užem smislu. U širem smislu, pojmom tehnologije obuhvata se naučno, teorijsko znanje o tehničkim delatnostima (idejni, organizacijski i materijalni vidovi) i proizvodima tih delatnosti, kao i o njenim posledicama. Naprednim tehnologijama smatraju se one tehnologije koje su primerene ljudskim potrebama, čine ljudski rad produktivnijim, i uopšte doprinose ukupnom unapređenju ljudskog života, posebno zdravoj ekološkoj sredini. Tehnološke promene kojima se razvija i unapređuje tehnologija označavaju se tehnološkim napretkom.

Pojmom paradigma (gr. parádeigma – primer, uzor) označava se vladajuća teorija u jednoj oblasti razvoja, prepoznatljivost idejnog sadržaja naučne delatnosti koji preovladava u nekoj naučnoj zajednici. Dakle, naučna paradigma je skup svin naučnih elemenata i metodoloških postupaka koji su rezultat konsensusa naučne zajednice i od kojih se polazi kao vrednih i verodostojnih za naučno istraživanje i objašnjenje. Ovi sadržaji imaju odlučujući značaj u tumačenju idejne strukture i razvoja nauke u određenom vremenu. U širu naučnu upotrebu ovaj pojam je ušao zahvaljujući Tomasu Kunu, koji je u svom delu „Struktura naučnih revolucija“ (1974), objasnio prirodu i dinamiku naučnog napretka pokazujući da se nauka razvija revolucijom pristupa, a ne samom kumulacijom znanja. Prema Kunovom mišljenju, "normalna" i zrela nauka je ona koja uspostavlja sistem paradigmi. Nauka se razvija i napreduje dok su paradigme (paradigma) funkcionalne, produktivne, svrsishodne i delatne. Kada paradigma iscrpi svoje "sokove" ona postaje smetnja razvoju nauke i dolazi do krize u nauci. Da bi nauka nastavila da se dalje razvija potrebna je promena paradigme koju Kun označava kao "naučnu revoluciju" ili revoluciju kao "promenu naučnog pogleda na svet". Posle toga se uspostavlja nova paradigma, novi naučni okvir i nauka nastavlja da se razvija. S obzirom za koju su oblast naučnog saznanja vezane, može se govoriti o sledećim paradigmama: socijalnim, političkim, ekonomskim, tehničkim i sl. U sociologiji koegzistira veliki broj teorija i paradigmi, pa se za ovu nauku može reći da ona predstavlja „multiparadigmatsku nauku“ (G. Ritzer). Po nivou opštosti i po svojoj formi paradigmatske teorije se mogu podeliti na: (1) paradigmatske teorije na najvišem nivou generalnosti („meta-paradigme). Takve su paradigme funkcionalizam, pozitivizam, strukturalizam, marksizam, interakcionizam i slično; (2) na središnjem nivou generalnosti („disciplinarne matrice“), kao što su "teorija srednjeg obima" (Merton), teorija "strukturacije" (Gidens), teorija "polja i habitus" (Burdije), teorija "uloga i konflikta" (Darendorf) i (3) paradigme kao osnova za razumevanje zajedničkih primera (uzora) kojima se nude mogući odgovori za rešavanje određenih problema, kao što su demokratija, društveni pokreti, civilno društvo, feminizam, kulturna konvergencija, rodne teorije, teorija racionalnog izbora, održivi razvoj i moderni grad.

3. Odnos sociologije i drugih društvenih nauka

Predmet jedne nauke predstavlja i njenu granicu (poroznu i transparentnu) prema drugim naukama. U slučaju sociologije, to je čitav niz društvenih nauka, prema kojima sociologija ima određeni odnos, koristi njihove naučne rezultate i daje njima na uvid

40

svoje rezultate istraživanja. Tu se pokazuje interdisciplinarnost sociologije i njena okrenutost prema drugim naukama, što je u današnje vreme neophodno polazno stanovište.

Ako pogledamo odnos sociologije i ekonomskih nauka, možemo reći da ekonomske nauke (posebno opšta teorijska ekonomija) proučavaju samo jednu sferu društva, ekonomsku sferu, otkrivaju osnovne zakonitosti koje se javljaju u procesu proizvodnje, raspodele i razmene dobara i usluga. Dakle, ekonomska teorija ne proučava društvo kao celinu, već samo jedan njegov deo, ali je upućena da prati zbivanja u ostalim segmentima društva (politika, kultura, socijalni odnosi, obrazovanje), kako bi mogla bolje analizirati uslove i mogućnosti razvoja privrede. Sociologija i ekonomija imaju dosta zajedničkog i dodirnog u svojim istraživanjima. Rezultati socioloških istraživanja omogućuju ekonomskim disciplinama da utvrde koje kulturne, političke i ideološke osobine nekog društva pogoduju bržem ili sporijem prihvatanju tehnoloških inovacija i ekonomskih promena. Ekonomske discipline, kao što su menadžment i marketing, uključuju brojna istraživanja i saznanja koja pruža sociologija o društvu, društvenim grupama, položaju čoveka, njegovom ponašanju u različitim situacijama, aktivnostima, raspodeli moći i slično.

Odnos sociologije i istorije. Istorija proučava društvo kao hronološki niz društvenih događaja u prošlosti, vezanih za konkretan prostor i vreme. Obilje prikupljenih podataka i svedočenja o događajima, pruža činjenični materijal iz koga opšta sociologija može izvući premise i zaključke, potrebne za formulisanje opštih zakona o društvenim kretanjima i pojavama. Istorija iznosi mnoštvo pojedinačnih podataka i karakteristika o određenom događaju (izdvojen i konkretan pristup) bez većih uopštavanja, dok sociologija iz mnoštva sličnih događaja (ratovi, revolucije, smene vlasti, državni udari, pobune, promene monete), izdvaja zajednička svojstva, prepoznajući u njima opšte društvene tendencije. Istorija će u opusu pojedinih događaja koristiti definicije i opšte stavove, koje je utvrdila sociologija o revoluciji, ratu, vlasti, moći, novcu, proizvodnji, položaju čoveka u društvenoj grupi i slično.

Odnos sociologije i psihologije moguće je pratiti na osnovu njihovog sličnog predmeta istraživanja, a to su osobine, ponašanje, položaj i uloga čoveka u društvenim akcijama, događajima i procesima. Psihologija pruža saznanja o strukturi ličnosti, njenim nagonima, motivima i potrebama. Socijalna psihologija kao “kombinacija” sociologije i psihologije, proučava ponašanje pojedinca u grupi i odnose između malih društvenih grupa, kao i društvenu uslovljenost nekih individualnih psihičkih pojava i aktivnosti. Sociologija i psihologija su dosta upućene jedna na drugu u svojim istraživanjima.

Na sličan način se može pratiti odnos sociologije i političkih nauka (proučavaju političke procese u društvu), demografije (proučava kretanje stanovništva i njegovu strukturu), antropologije i etnologije (proučavaju razvoj ljudske kulture, kroz istraživanje običaja, odevanja, stanovanja). Posebno je važno ispitivati odnos sociologije sa prirodnim i tehničkim naukama.

3. Sociološki metod

41

Pored predmeta istraživanja, metod je druga ključna karika svake nauke. Tek sa konstituisanim metodom predmet istraživanja dolazi do izražaja i nauka dobija svoju neophodnu formu kao nauka. Metod potiče od grčke reči methodos, što znači put, način. Dakle to je put, način i sredstvo kojim se istražuje neka pojava i dolazi do naučnih saznanja. Metod se naslanja na teorijska shvatanja i dostignuća nauke. On pomaže da nauka ostvari svoje osnovne zadatke i težnje. Metod ima istraživačku, operativnu, konstitutivnu i razvojnu funkciju u nauci. On je i faktor razgraničenja predmeta istraživanja pojedinih nauka. Nauke koje proučavaju isti deo društva mogu se preciznije razlikovati po svom istraživačkom postupku. Metod je pokazatelj dinamike i ukupnog stepena razvoja neke nauke. On mora biti precizan, jasan i objektivan – egzaktan.

Šta spada u naučni metod? Pre svega misaone radnje pomoću kojih naučnik stvara polaznu hipotetičku osnovu svog istraživanja analizirajući postojeće naučno znanje, otkrivajući u njemu neke praznine, nerešene probleme ili izvesne nove mogućnosti međusobnog povezivanja raznih činjenica i teorijskih stavova koji još nisu sagledani u određenom međusobnom odnosu.

Vojin Milić

Ovde je potrebno napraviti razliku između metoda i metodologije. Metodologija

je logička disciplina koja se bavi proučavanjem i analizom metoda, ispituje njegovu sposobnost, preciznost i aktuelnost. Odnosno, metodologija je “pre svega logičko-epistemološka kritička analiza raznih metodskih postupaka i čitavog stanja jedne nauke” (V. Milić, 1978, str. 27). Metodologija razvija osnovna pravila i kriterije na osnovu kojih će se putem određenog metoda doći do novih saznanja, kako će se ta znanja proveriti i utvrditi naučni stavovi. Odnosno, kako će se preći taj (često mukotrpan) put od načne pretpostavke do naučnog saznanja. Treba napomenuti da naučno saznanje nije jedini oblik ljudskog saznanja, da postoji filozofsko, umetničko, religijsko i zdravorazumsko saznanje (poimanje) sveta i stvarnosti. U utvrđivanju kriterija i pravila metodologija postupa samostalno i nezavisno od drugih teorijskih znanja (filozofije, naučne teorije),

42

oslanja se na logiku i epistemologiju (naučno saznanje). Može se reći da je metodologija nauka o metodu, njegovoj primeni i izgradnji teorijskog sklopa jedne cele nauke. Dakle, metodologija je šira od metoda, ona uključuje više metoda (statistički, istorijski, uporedni metod). Najopštija podela metodologije je podela na metodologiju društvenih nauka (sociologija, psihologija, ekonomija, istorija, političke nauke) i metodologiju prirodnih nauka.

Sociološki metod se naslanja na predmet sociologije, usmerava istraživački postupak, određuje analitički okvir. Sociološki metod se deli na opšti, teorijski i konkretni, empirijski deo metoda. Teorijski deo metoda uključuje osnovne postupke naučnog istraživanja (osnovne metode): analitički postupak i sintetički postupak saznanja. Analitički postupak (metod) uključuje: analizu (rastavljanje pojmova, stavova, mišljenja na sastavne delove); apstrakciju (odvajanje, izdvajanje pojedinih “čistih” delova pojma, istraživane pojave, predmeta); specijalizaciju (posebno označavanje nekog dela); klasifikaciju (razvrstavanje na grupe pojmova, kategorija, predmeta) i dedukciju (izvođenje posebnog zaključka iz opšteg stava). Sintetički postupak (metod) naučnog istraživanja obuhvata: sintezu (spajanje više posebnih delova pojave, pojma predmeta u celinu); generalizaciju (uopštavanje, primena opšteg pravila na sve slučajeve); konkretizaciju (prikazati stvarno, opipljivo, formirati konkretan pojam, sud, predmet); spajanje (povezivanje konkretnih delova u celinu) i indukciju (zaključivanje na osnovu pojedinačnih pojmova, jednog broja slučajeva koji su istiniti, zaključuje se da je to istinito i na nivou cele klase, odnosno opšteg stanja).

3.1. Faze naučnog istraživanja

1. Teorijsko, logičko odabiranje teme za istraživanje i analizu. To podrazumeva dugotrajno iščitavanje ranijih istraživanja i teorijskih stavova iz oblasti na koju se usmerava pažnja naučnika. Prilikom čitanja i analiziranja otkrivaju se “prazna” mesta i prostori u kojima se može dati novi naučni doprinos.

2. Određenje predmeta istraživanja i istraživačk(og)ih problema(ậ), je postupak kada se iz ogromnog dela pročitane i istražene oblasti naučnik usmerava na konkretno pitanje ili postupak, koji želi da analizira, istražuje. On iz mase pojmova, teorijskih stavova i empirijskih problema izdvaja jedan problem ili manju grupu pojmova, ili problema koje operativno “obrađuje” i definiše konačan stav o tome šta je uzeo za predmet svog istraživanja, na šta se fokusirao, usmerio svoju pažnju i naučno znanje.

3. Postavljanje hipotetičkog okvira za istraživanje. Na osnovu prethodna dva postupka istraživač polazi od nekih saznanja i pretpostavki o pojavi, odnosno predmetu koji istražuje. On iznosi svoja očekivanja o karakteristikama, strukturi, razvoju i posledicama koje će predmet njegovog istraživanja imati u okviru teorijskog kruga u kome se kreće od početka interesovanja za dati pojam, pojavu postupak. Hipoteze treba da usmeravaju istraživača prema predmetu istraživanja i da budu orijentir tokom istraživačko-analitičkog postupka. Hipoteze čine osnovu naučnog istraživanja i naučnog objašnjenja, one su putokaz u traganju za rešavanjem naučnog problema. Pojam hipoteze može se posmatrati u širem i užem smislu. Šire određenje hipoteze podrazumeva misaoni

43

proces čiji je rezultat iskaz koji upućuje na saznanja o predmetu istraživanja, ili na potencijalna rešenja nekog problema koja treba proveriti u narednoj fazi istraživanja. To znači da hipoteza u širem smislu podrazumeva pretpostavke, tvrdnje, generalizacije i druge teorijske elemente za koje se pretpostavlja da su istiniti, a čiju istinitost tek treba dokazati. U užem smislu hipoteza podrazumeva zamisao projekta istraživanja kojim se usmerava istraživanje ka rešenju problema kroz uspostavljanje veze između apastraktno postavljenog predmeta i realno očekivanog cilja istraživanja, te mogućeg popunjavanja praznina uočenih u ranijim istraživanjima. "Hipoteze predstavljaju misaono teorijske dopune izvesnih praznina u poznavanju određene pojave ili čitave oblasti pojava čije izvesne momente, delove ili aspekte već poznajemo."12 Hipotezom se iskazuje da je nešto istinito, lažno ili verovatno, ali tek kada se postupak dokazivanja završi. Hipoteza ne može biti sud sve dok se ne verifikuje, tek kada se verifikuje hipoteza prelazi u viši teorijski oblik (stav, teoremu, tvrdnju ili teoriju). Hipoteze mogu biti teorijskog i empirijskog karaktera ali se obe postavljaju kroz teorijske stavove. Hipoteze se ne postavljaju u obliku pitanja, niti u obliku odgovora na pitanje, one su tvrdnje koje tek treba dokazati. Hipotezama se uslovljavaju metode, tehnike i instrumenti istraživanja. Hipoteze se otkrivaju na osnovu prethodnih znanja, uočavanja, mašte, intuicije, analogije i istraživačevog iskustva. Hipoteze su potebne kako u naučnom radu, tako i u svakodnevnom životu i delovanju. Hipoteze su neposredno vezane sa predmetom, ciljem i načinom istraživanja, dok su posredno vezane sa problemima istraživanja i opravdanosti istraživanja. Hipoteze imaju nekoliko funkcija. usmeravajuću funkciju; funkciju integracije (predmeta i cilja sa izvodima podataka); funkciju pomaganja u objašnjenju, predviđanju i otkriću; funkciju lociranja problema i određivanja tehnika istraživanja. Prema nivou opštosti hipoteze se klasifiluju na opšte, posebne i pojedinačne, kao i na zasnivajuće i razrađujuće. Prema saznajnoj ulozi hipoteze se klasifikuju na: ad hoc hipoteze (one koje prve padnu na pamet); radne hipoteze (koriste se u početku istraživanja dok se ne dođe do naučnih hipoteza); pomoćne hipoteze (koriste se za dopunjavanje i popravljanje glavnih hipoteza); apstraktne hipoteze (o kosmosu, daljoj budućnosti) i naučne hipoteze (dovoljan broj zasnovanih podataka i razloga za tvrdnju). Prema sadržaju (ovde su vezane za naučne ciljeve) hipoteze se dele na: hipoteze deskriptivnog sadržaja (odnose se na spoljne manifestacije pojave); hipoteze svrstavajućeg sadržaja (upućuju istraživanje na tipologiju i klasifikaciju); hipoteze eksplikativnog sadržaja (govore o postojanju više veza i uzročno-posledičnih zavisnosti) i hipoteze prognostičkog sadržaja (govore o budućim događajima, ako.... onda će....).13

4. Prikupljanje naučne građe i podataka na bazi predmeta istraživanja i postavljenog hipotetičkog okvira. Ovaj postupak podrazumeva prikupljanje, kako teorijske građe koja će biti šire analizirana, tako i empirijske građe, ako se radi o istraživanju koje uključuje praćenje neke pojave u toku njenog odvijanja. Od vrednosti prikupljene građe zavisi dalji naučni postupak, kao i kvalitet postavljenih hipoteza i pravilna usmerenost predmeta istraživanja. Ako nije prikupljena odgovarajuća i dovoljna građa, onda će zaključci i teorijska saznanja biti nepotpuni.

12 Šešić, B. Osnove metodologije društvenih nauka, Beograd: Naučna knjiga, 1978. str.208.13 Više o hipotezama i njihovom značaju videti u: Sakan, M. Hipoteze u nauci, Novi Sad: Prometej, 2005.

44

5. Naučni opis pojave koja se istražuje. Ovde se vrši klasifikacija prikupljene građe prema odabranim naučnim kriterijima i očekivanjima iznetim u predmetu istraživanja i hipotetičkom okviru. Opisuje se detaljno teorijsko i empirijsko stanje koje je naučnik zatekao posle dugotrajnog upoređivanja dotadašnjih istraživanja i stavova i prikupljene empirijske građe, koja će poslužiti za potvrđivanje, korigovanje ili odbacivanje postavljenih hipoteza (pretpostavki). Ova faza je neka vrsta transmisije između ranijih stavova o istraživanoj pojavi i vlastitog autorovog stava kojeg će kasnije izneti.

6. Naučno objašnjenje istraživane pojave. Ovo je najvažniji deo naučnog postupka kojim se od početne pretpostavke dolazi do naučnog stava o predmetu istraživanja. Ovde se primenjuje analitički i sintetički postupak na osnovu koga se razvrstana i opisana naučna građa pretvara u teorijske postupke koji dovode do konačnog naučnog saznanja o istraživanoj pojavi, procesu, tvorevini. Stavovi do kojih je naučnik došao moraju biti potpuni, jasni, precizni i naučno operativni. Naučnik će primeniti i postupak provere kako bi bio siguran da li su njegove polazne pretpostavke potvrđene. Ovde je najvažnija objektivnost u zaključivanju. Stavovi moraju ostati otvoreni i pristupačni za dalja istraživanja onih koji su zainteresovani za datu temu i oblast.

7. Uključivanje dobijenih naučnih rezultata u naučnu teoriju i sistem nauke. Ovo je završna faza jednog istraživanja i potvrda da je ono predstavljalo kariku u ukupnom naučnom postupku određene nauke, u ovom slučaju sociologije.

3.2. Instrumenti i tehnike sociološkog istraživanja

1. Posmatranje je postupak prikupljanja podataka o pojavama na osnovu njihovog čulnog doživljaja. To je neposredan dodir sa istraživanom pojavom. Posmatranje se odnosi na pojave koje su u toku. Posmatraju se spoljašnje manifestacije određenih društvenih događaja, procesa, odnosa. Postupak može biti spor ako se pojava prati u dužem vremenskom periodu. Teškoće i ograničenja posmatranja vezane su za vremensko trajanje, kao i postupke koji mogu biti namerno skrivani. Mogućnost izvođenja ovog postupka vezana je za manje društvene grupe. Posmatranje se može podeliti na dve grupe: posmatranje sa učestvovanjem (posmatrač učestvuje u događajima ili procesu koji posmatra) i posmatranje bez učestvovanja (posmatrač ne učestvuje u pojavi koju posmatra).

Posmatranje sa učestvovanjem može da se odvija u četiri različita oblika. Prvo, posmatrač kao potpuni učesnik. To je situacija kada istraživač živi u sredini koju posmatra a sredina ne zna da je njegova uloga da posmatra ponašanje i postupke sredine. Drugo, učesnik kao posmatrač. Kada neko iz određene sredine ili grupe, pored svakodnevnih uloga, preuzme i ulogu da prati događaje i ponašanja radi prikupljanja podataka, tada sredina zna za taj njegov istraživački zadatak. Treće, posmatrač se može pojaviti u situaciji u kojoj je posmatrač i učesnik, što znači da ne mora da obavlja neku određenu stalnu funkciju u sredini ili grupi, već mu je posmatranje glavni zadatak, a grupa zna za tu njegovu ulogu. On može da menja različite poslove i pozicije u grupi. Četvrto, potpuni posmatrač je situacija u kojoj posmatrač nema nikakve druge uloge u

45

grupi ili sredini. Njegov dodir sa grupom je vrlo površan. On samo posmatra javno odvijanje i tok neke pojave, procesa ili stanja.

2. Razgovor i upitnik. Ovo je tehnika prikupljanja podataka gde se koristi verbalna ili neverbalna komunikacija sa ljudima od kojih se želi saznati mišljenje i stavovi o nekoj pojavi ili događaju. Ovim postupkom se prikupljaju podaci koji nisu dostupni posmatraču kao što su vrednosti, osećanja, želje. Ovim se istražuje nešto što se može saznati samo na osnovu iskaza ispitanika, što se zbiva u zatvorenom krugu (porodici, sekti, tajnoj grupi). Ispitanik može da svedoči o događajima koji su se završili i nisu dostupni posmatraču. Postoje tri bitne pretpostavke za uspešno istraživanje na osnovu upitnika i intervjua: prvo, da ispitanik želi da pruži određene podatke; drugo, da je kompetentan da to učini, da poznaje situaciju; treće, da istraživač (ispitivač) i ispitanik uspostave dobru komunikaciju. Razgovor ili intervju može biti standardizovani, gde se unapred pripreme pitanja i ispitivač ne može da menja formulacije tokom razgovora i nestandardizovani intervju, kod koga je unapred predviđena samo tema za razgovor i osnovna pitanja. Tokom razgovora se menja redosled pitanja, ubacuju druga pitanja, preformulišu postojeća. Razgovor može biti “licem u lice” ili telefonskim putem. Upitnik (anketa) je oblik prikupljanja podataka na osnovu napisanih pitanja koja se dostavljaju ispitaniku. Izrada upitnika odvija se u više faza: definisanje problema i određivanje ciljeva, određivanje sadržaja pitanja, prilagođavanje ankete životnim uslovima ispitanika (dužina pitanja, razumljiv jezik), broj pitanja i njihov redosled po važnosti i očekivanju.

3. Klasifikacija i merenje (skaliranje). Da bi prikupljena građa bila efikasnije korištena i upotrebljiva potrebno je izvršiti njenu klasifikaciju, da se uspostavi red i odnos medu uočenim pojavama, njihovim delovima i tendencijama. Klasifikacijom se vrši deoba na pojmove roda, vrste, klase, potklase. Pri tome je potrebno biti pažljiv, jer se ista pojava može klasifikovati na različite načine, kao što je slučaj sa pojmovima zanimanje, obrazovanje, rad, socijalni status i slično. Osobine pojava kao kriterij klasifikacije moraju se uzeti polazeći od predmeta istraživanja i hipotetičkog okvira. Klasifikacija se sastoji iz elementarne klasifikacije (osnovno razvrstavanje na bazi logičkog, apstraktno-analitičkog poimanja) i kompleksne tipologije (gde se ukrštaju različite osobine i stvaraju određeni tipovi osobina i karakteristika). Merenje je “označavanje iskustvenih pojava (kompleksnih pojava, pojedinih njihovih osobina, odnosa i procesa) pomoću brojčanih simbola koji se merenim pojavama pridaju na osnovu precizno utvrđenih pravila” (V. Milić, 1987, str. 609). Merenje podrazumeva tri funkcije: a) opisnu (precizan opis pojave i njenih odnosa, karaktera, važnosti); b) pojmovnu (logičko-semantička analiza i jezička preciznost): c) analitičko-sintetičku funkciju (upotreba preciznih postupaka uz dodatak matematičko-statističkih sredstava). Osnovni merni instrument je skala koja podrazumeva način da se predmet merenja izrazi serijom numeričkih veličina (brojeva ili drugih simbola). Postoje nominalne skale (sređivanje mnoštva podataka u manji broj skupova ili klasa), ordinalne skale ili skale rangova (rangiranje po nekim kriterijumskim svojstvima – veći, jači, uspešniji, teži), intervalna skala (određivanje distance između posmatranih objekat na osnovu stepena izraženosti mernog svojstva – osnovna jedinica, ekvidistantnost), racio skala (poseduje osnovnu skalnu jedinicu, čijim se množenjem ili deljenjem dobijaju sve ostale skalne jedinice).

46

4. Statistička analiza (metod) meri učestalost i rasprostranjenost određene pojave ili delova pojave, odnosno određenih osobina. U sociološkim istraživanjima se upotrebljavaju srednje vrednosti, merne disperzije, merne asimetrije, statistička grafika, statističko testiranje hipoteza, ukrštanje podataka, Hi-kvadrat test, regresijska analiza, faktorsaka analiza, klaster analiza i analiza vrednosnih serija. Statistička analiza je veoma važna za otkrivanje karakteristika i zakonitosti među pojavama, korelacionih i uzročno-posledičnih veza.

5. Eksperiment. Za eksperiment kao istraživački instrument vlada mišljenje da je on primenjiv samo u prirodnim i tehničkim naukama, jer je to oblik istraživanja određenih uzočno-posledičnih veza u uslovima i situacijama koji se za tu svrhu namerno stvaraju, izazivaju. Zbog toga postoji sumnjičavost među naučnicima o njegovoj upotrebi u ispitivanju društvenih pojava. Pre svega, to se odnosi na etičku dimenziju stvaranja uslova u kojima se ljudi ili grupe mogu podvrgnuti neprirodnim (drugačijim od uobičajene) situacijama. Ipak u sociologiji se mogu izvoditi neke vrste “blažih” eksperimenata kako bi se potpunije došlo do saznanja o ponašanju i delovanju malih grupa, položaju čoveka u njima i njihov odnos prema okolnostima u koje su dovedeni delovanjem nekog spoljašnjeg subjekta. Postoje tri grupe eksperimenata koje se koriste za sociološka istraživanja. Prvo, laboratorijski eksperiment se izvodi u manjim grupama da bi se ispitali odnosi i ponašanje grupe u određenim uslovima. Na primer, kako će se grupa ponašati ako se nađe zatvorena u prostoru na nekoliko dana (nedelja), ili kako će grupa reagovati ako je sastavljena od nepoznatih članova, ili ako joj se ograniče sredstva, a daju ambiciozni zadaci i slično. Danas je to praćenje moguće u vrlo različitim, namerno stvorenim, uslovim pomoću razvijene elektronske opreme. Ovaj eksperiment podrazumeva dobrovoljni pristanak učesnika i ograničeno vreme trajanja. Drugo, eksperiment u prirodnim uslovima podrazumeva da eksperimentator polazi od uslova u kojim se grupa nalazi i dodaje im izvesne nove uslove, odnosno stvara postepenu promenu situacije i okruženja. Ovo je pogodno za eksperimente u oblasti organizacije rada, praćenja promena u obrazovanju, saobraćaju, trgovini, marketingu. Treće, prirodni eksperiment jeste praćenje neke pojave ili procesa u njegovom prirodnom toku, ali na onim mestima i u vremenu kada se dešavaju neki prelomni događaji u životu i delovanju grupe (trenutak povećane migracije izazvane delovanjem prirodnih ili društvenih sila, preseljenje nekog naselja zbog izgradnje veštačkog jezera, formiranje novog gradskog naselja i slično). Vojin Milić napominje da je prilikom pripremanja i izvođenja eksperimenta u sociološke svrhe potrebno obratiti pažnju na četiri osnovna zadatka: izbor problema, uspostavljanje ili pronalaženje najadekvatnije eksperimentalne situacije, stvaranje plana posmatranja celog toka eksperimenta i četvrto, analiza i teorijsko tumačenje rezultata eksperimenta.

6. Uporedna analiza je postupak u kome se pojedine vrste društvenih pojava posmatraju, analiziraju i proučavaju u što različitijim oblicima i uslovima ispoljavanja, na različitim mestima i u različitim vremenskim periodima, u različitim društveno-istorijskim uslovima, poredeći te osobine i izvlačeći neke karakteristične stavove i zakonitosti razvoja pojave, procesa, tvorevine. Tako se mogu ispitivati karakteristike i osobine porodice, kao društvene grupe u različitim istorijskim periodima i različitim prirodnim i društvenim okolnostima. Ova analiza se često naziva i komparativno-

47

istorijska analiza (metoda). Postoje tri nivoa uporednih istraživanja. a) poređenje u okviru istog društva (porodica u ruralnim i urbanim uslovima); b) uporedna istraživanja u raznim društvima, istog istorijskog perioda i nivoa razvijenosti (porodica u skandinavskom i italijanskom društvu početkom XXI veka); c) uporedna analiza koja se odnosi na društva različitih istorijskih epoha i nivoa društvenog razvoja (porodica u Evropi i Indiji od početka XVII veka do Drugog svetskog rata).

7. Analiza sadržaja je postupak prikupljanja podataka koji se odnosi na analizu nekih dokumenata i poruka. Ona se ponegde u literaturi označava i kao analiza sadržaja dokumenata. Dokument je svaka informacija koja je registrovana i dostupna određenom krugu zainteresovanih ljudi ili grupa, sa željom da prenese neku poruku, stav ili mišljenje. Za istraživača je važno ko šalje poruku, kome je namenjena poruka i kakav je sadržaj poruke. Pošto se nalazimo u “društvu informacija” onda je ova tehnika prikupljanja podataka veoma važna i logična. Ona je dosta prisutna u savremenim naučnim istraživanjima i analizama. Kada se pristupi prikupljanju podataka ovom tehnikom onda treba voditi računa koju vrstu komunikacije, koja dokumenta i koji vremenski period uzeti kao predmet analize. Zatim treba definisati koji sadržaj nas interesuje (stavovi, ideje, ciljevi, akcije) i kako ih pratiti, beležiti i razvrstavati. Analiza sadržaja može biti kvantitativna (pokazuje učestalost i širinu komunikacije i poruka) i kvalitativna (pokazuje sadržaj i vrednosti stavova koje poruka nosi). Analiza sadržaja je pogodna prilikom istraživanja političkih partija, političkih stavova, raznih društvenih grupa i pokreta (sekte, udruženja građana, ad hoc grupe, ekološki pokreti, mirovne grupe, militaristički i nacionalistički pokreti).

8. Studija slučaja je specifičan postupak prikupljanja podataka u istraživanju neke pojave, procesa i odnosa. Ovim postupkom se analizira jedna celina društvene stvarnosti, nešto što je izdvojeno i zaokruženo u vremenu i prostoru (događaj, institucija, kompanija, nastajanje, funkcionisanje i transformacija nečega). Studija slučaja podrazumeva povezivanje posmatrane pojave sa prošlim stanjem, kao i sa očekivanom manifestacijom u budućnosti. Ona podrazumeva i čvršću povezanost sa okruženjem i njihov međusobni uticaj. Sam naziv, studija slučaja, upućuje na to da se radi o nekom izdvojenom slučaju, nekom primeru manifestacije koji je pogodan za preduzeti istraživački postupak i analizu. Takav primer, odnosno slučaj ima najreprezentativnije manifestacije pojave, odnosa, događaja, stanja, aktivnosti, ponašanja koji istražujemo. Studija slučaja je pogodna u istraživanju "osnivanja, razvoja i funkcionisanja" institucija, organa, preduzeća, za ispitivanje stavova i ponašanja pojedinaca i grupa, za ispitivanje konstituisanja i funkcionisanja grupa i udruženja (partije, privredna udruženja), za istraživanje trenutnih događaja (izbori, uvođenje poreza, protest građana, štrajkovi) i slično. Prednost studije slučaja je u tome što može na jednom konkretnom primeru da primeni i proveri raznovrsne izvore i podatke, kao i ispravnost nekih opštih stavova i hipoteza. Ovim postupkom se mogu istraživati pojave na "mikro i makro slučaju" (Milosavljević, Radosavljević, 2000, str. 541). Makro plan uključuje veće grupe, privredne celine, države, društva), a mikro plan se odnosi na pojedince i manje, kolektivne i grupne slučajeve. Studija slučaja može se koristiti za istraživanje "prošlih, tekućih i budućih slučajeva" (Milosavljević, Radosavljević, 2000, str. 541) s tim što najbolje rezultate postižemo istražujući tekuće, "žive" slučajeve. Za studiju slučaja je

48

najvažnije da "slučaj" bude dovoljno reprezentativan za pojavu koju istražujemo i da pruži dovoljno korisnih podataka za sam predmet istraživanja.

Sve pomenute metode i tehnike imaju specifičnu vrednost, ulogu i značaj u naučnom istraživanju. Međutim, da bi istraživanja i analize imale veći naučni značaj i postigla postavljene ciljeve i zadatke uvek je bolje koristiti nekoliko metoda i tehnika istovremeno. Tako se dobijaju potpuniji podaci i raznovrsnija naučna građa pogodna za analizu i izvođenje sigurnijih naučnih stavova i dokaza.

3.3. Faze istraživačkog projekta

1. Uvodni deo u kome se iznose razlozi interesovanja za određenu pojavu ili problem. Ideje do kojih je istraživač došao radeći u biblioteci, posmatrajući pojave oko sebe ili primajući informacije sa medija i drugih sredstava komunikacija.

2. Određenje predmeta i problema istraživanja. Istraživač se sada usmerava na neposredan problem koji želi da analizira. Predmet istraživanja mora da precizno izrazi namere i očekivanja istraživača vezana za problem koji je odabrao. Od toga kako je odabran i preciziran predmet istraživanja zavisiće i vrednost ukupnih rezultata istraživačkog postupka. Predmet istraživanja mora da se operacionalizuje, da se izradi pojmovni okvir, da se objasne osnovni pojmovi (i njihovi uzajamni odnosi) koji su u njemu sadržani. Ako se, na primer predmet istraživanja odredi kao “Svest mladih o ekološkim problemima” na nekom području, onda je potrebno objasniti šta se podrazumeva pod kategorijom “mladi”, koje su njihove osnovne karakteristike, kako se formira njihova svest o nečemu, šta utiče presudno, zatim šta se misli pod ekološkim problemima, na koje dimenzije ekološke krize se misli, zašto je to vezano sa kategorijom mladi, koje su osnovne karakteristike područja i vremena koje istraživač posmatra.

3. Cilj istraživanja treba da odgovori na pitanje šta se želi postići preuzetim istraživačkim postupkom i temom koja je naznačena i operacionalizovana u predmetu istraživanja. Da li se želi opisati stanje neke pojave, problema u užoj ili široj okolini, ponašanje i karakteristike neke grupe, uloga pojedinca u nekom događaju. Cilj može da bude naučni i istraživački doprinos nekoj oblasti ili teorijskom problemu, primena određenog naučnog saznanja. Takođe, cilj može da bude mobilisanje ili usmeravanje na neku društvenu akciju, upoznavanje javnosti (ne samo naučne) sa stanjem i problemima u nekoj oblasti.

4. Postavljanje hipoteza. Formulisati hipoteze znači izneti neke pretpostavke o pojavi ili problemu koji smo odredili u predmetu istraživanja, a do kojih smo došli kroz literaturu i na osnovu prethodnog ukupnog saznanja o tome. Putem hipoteza istraživač iznosi određene iskaze i probna objašnjenja (kratka i koncizna) o osnovnim elementima i odnosima u okviru pojave koju istražuje. Hipoteza direktno usmerava istraživanje na područje koje je ranije navedeno. Hipoteza daje zadatak istraživaču (i istraživanju) da proveri da li su tačni ti pretpostavljeni odnosi i strukture. Hipoteze moraju da budu argumentovane teorijski (da je izvedena iz neke opšte ili posebne teorije), logički

49

(procena relevantnosti za naznačeni predmet istraživanja) i iskustveno (argumentovati ranijim istraživanjima na koja se naslanja ili već prikupljenom građom). Postoje tri vrste hipoteza u okviru postavljanja istraživačkog projekta: preliminarna hipoteza (teza koja nije dovoljno argumentovana i precizno formulisana); radna hipoteza (ona sa kojom započinjemo istraživanje iako nismo sasvim zadovoljni njenom argumentacijom i preciznošću); glavna hipoteza (hipoteza koja ispunjava sve kriterije, argumentacije i preciznosti). Jedan od ciljeva istraživanja može biti dolaženje do glavne hipoteze. Hipoteze se sastoje od tvrdnji (prihvatanje ili odbacivanje veze među varijablama) i varijabli (promenljivih svojstava).

5. Varijable ili promenljive su sve pojave koje se menjaju u svojstvima i stepenima ispoljavanja, svaka veličina koja raste i (ili) opada (Havelka, Kuzmanović, Popović, 1998). Varijable se mogu podeliti na zavisne i nezavisne. Nezavisne varijable su pojave za koje se zna ili se pretpostavlja da prethode nekim drugim pojavama kao njihovi uzroci i uslovi nastajanja i ispoljavanja. To su obično neke osobine, okolnosti, položaji (u ranije pomenutom predmetu istraživanja to su “ekološki problemi i ekološka kriza”). Nezavisne varijable su one kojima istraživač može da manipuliše (da ih varira) ili meri kako bi utvrdio njihov efekat na zavisnu varijablu. Nezavisne varijable su oni segmenti pojave koji se odnose na već poznate ili proverene sadržaje. Zavisne varijable su one pojave ili svojstava koja želimo da istražimo, upoznamo, sagledamo a koje su posledice prethodno označenih kao nezavisne varijable (u odnosu na prethodno to je “svest mladih”). Zavisne varijable istraživač posredno ili neposredno prati da bi odredio njihovu prirodu odnosa sa nezavisnom varijablom. Pored nezavisne i zavisne varijable, postoji i intervenišuća varijabla (utiče, interveniše na zavisnu ili nezavisnu varijablu da bi se pojačali efekti praćenja hipoteze). Ako postavimo hipotezu "Ako studenti uče u bučnoj prostoriji, onda će efekti učenja biti smanjeni". U ovoj hipotezi nezavisnu varijablu predstavljaju "studenti", zavisnu varijablu "efekat učenja", a intervenišuću varijablu "bučna prostorija". Prilikom formulacije hipoteza nezavisna varijabla se postavlja blizu početka rečenice a zavisna blizu kraja, dok se u sredini nalazi tvrdnja i/ili intervenišuća varijabla. Ako uzročnost među varijablama nije sasvim stroga, onda one mogu menjati mesto, što pojačava efekat varijacija i mogućnost indikatora (obeležja, simptoma, nagoveštaja, putokaza, pokazatelja).

6. Tehnike prikupljanja podataka. Na osnovu predmeta istraživanja, njegove operacionalizacije, ciljeva, zadataka istraživanja i postavljenog hipotetičkog okvira, biramo odgovarajuće tehnike i instrumente kojim ćemo prikupiti relevantnu naučnu građu. Kada analiziramo pojavu u toku, akcenat stavljamo na posmatranje, anketiranje, analizu sadržaja, eksperiment, statističku analizu. Ako je reč o nekoj tvorevini, procesu ili instituciji dužeg istorijskog trajanja onda ćemo uzeti u obzir i uporednu analizu, klasifikaciju i merenje uz prethodno pomenute instrumente i tehnike.

7. Uzorak. Kod istraživanja koje se izvodi analizom pojava u toku posebno je važno precizno i jasno odrediti uzorak koji će se u istraživanju koristiti. Od relevantnosti uzorka zavise rezultati koje ćemo dobiti posmatranjem, anketiranjem, analizom sadržaja. Opis uzorka podrazumeva njegovu reprezentativnost, prostor i vreme, te socijalne, ekonomske, obrazovne, polne, psihološke i druge karakteristike (ako se radi o nekoj društvenoj grupi).

50

8. Analiza dobijenih rezultata. Ovo je ključni deo svakog istraživačkog rada. Ovde je istraživač pred iskušenjem šta da učini sa prikupljenom empirijskom građom. Prvo mora da konstatuje da li mu je ta građa potpuna i dovoljna, zatim da je rasporedi po vremenu i prostoru prikupljanja i da je sredi kao bazu podataka. Kada pređe na analizu, prva faza je deskriptivni opis dobijenih podataka. Druga faza predstavlja statističku obradu i utvrđivanje i prikazivanje (tabelarno, skalarno) svih bitnih veza i korelacija između pojava ili elemenata pojave. Treća faza je izvođenje konačnih stavova i njihovo obrazloženje o istraživanoj pojavi, utvrđivanje da li su potvrđene hipoteze i da li je zadovoljen predmet i cilj istraživanja.

9. Zaključak. Sažeto, kratko i precizno istraživač iznosi osnovne rezultate koje je njegova analiza dala i konstatuje njen doprinos određenom naučnom i teorijskom području ili dotadašnjem iskustvenom sadržaju.

10. Literatura i prilozi. Na kraju istraživačkog rada dolazi sređena literatura i prilozi (upitnici, ankete, dokumenti i delovi neke značajne građe, tabelarni prikazi i slično).

PREDLOZI ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

Analizirajte probleme vaše generacije i napravite skicu za istraživački projekat koji bi predstavljao „portret“ vaše generacije!

Analizirajte (s pozicije istraživača) ulogu slenga i žargona u komunikaciji među mladima!

Napravite istraživački projekat na temu „Koliko građani veruju medijima?“.

Kako biste koncipirali istraživanje na temu: “Gubitnici u postsocijalističkoj tranziciji”?

Kako izabrati profesiju za budućnost?

Analizirajte antiglobalističke stavove, težnje i pokrete u svojoj sredini i okruženju!

Dvojicu nabogatijih ljudi planete (Bil Geits i Voren Bafet) muči ozbiljan problem: šta učiniti sa milijardama dolara koje poseduju?

Analizirajte problem prisutnosti strahova kod građana i napravite istraživački

51

lkkkkjhgg[Type a quote from

the document or the

summary of an

interesting point.

You can position the

text box anywhere in

the document. Use

the Text Box Tools

tab to change the

formatting of the

pull quote text box.]

projekat!

Predložite nekoliko tema za analizu i istraživanje!

PITANJA:

1. Šta je predmet istraživanja u sociologiji?2. Kako se može osavremenjivati predmet istraživanja?3. Koje su osnovne karakteristike sociološkog metoda?4. Koje su to faze naučnog istraživanja?5. Koje se tehnike i instrumenti primenjuju u sociološkim

istraživanjima?6. Značaj posmatranja kao tehnike prikupljanja podataka.7. Koje su prednosti i nedostaci upitnika i razgovora kao

instrumenta u prikupljanju podataka?8. Koje su karakteristike uporedne analize kao postupka u

istraživanju?9. Analiza sadržaja kao istraživački postupak.10. Gde se i kada primenjuje studija slučaja (case study)?11. Koje su to faze u istraživačkom projektu?12. Mesto i značaj hipoteza u istraživačkom radu.13. Kako se postavlja istraživački projekat?14. Kako se piše seminarski rad?

III D R U Š T V O

1. Pojam društva

Konstatovali smo da je sociologija nauka o društvu, društvenim pojavama, procesima i odnosima, sada je potrebno da se što šire i preciznije upoznamo sa osnovnim karakteristikama društva, stavljajući akcenat na njegove savremene manifestacije. Etimološko poimanje reči društvo vodi nas ka latinskoj reči socio (združiti, sjediniti, svezati), socius (drug, brat, zajednički, saveznik, ortak), societas (zadruga, savez, društvo). Na isto nas upućuje i engleska reč social (društveni, drugarsko veče), society (udruženje, društvo, javni život, socijalna sredina). U srpskom jeziku reč društvo potiče od korena drug (čovek blizak nekome po radu, zanimanju, osećanjima), drugarski (prijatan, prisan, predusretljiv), družina (skup ljudi povezanih nekim zajedničkim poslom ili zabavom), društvo (skup živih bića vezanih istim načinom života, slučajan ili nameran skup više lica, udruženje). Ovaj opširniji navod etimološkog poimanja reči društvo ima za cilj da ukaže na dvostruko značenje pojma. Prvo je zdravorazumsko, a drugo naučno određenje pojma društvo.

52

U naučnom smislu, društvo se određuje kao totalitet društvenih pojava, procesa i odnosa. Društvo je proizvod uzajamne delatnosti ljudi – socijalne interakcije. Društvo je i složena ljudska zajednica nastala na bazi potreba i interesa. Društvo je, takođe, i najviši vid udruživanja ljudi radi opstanka i razvoja. U svim ovim određenjima uočavamo veze i odnose među ljudima koje su trajnog karaktera, koje se prenose iz generacije u generaciju, menjaju i razvijaju. Društvo podrazumeva tvorevine, strukture, institucije, neophodnost, nužnost, višestrukost, raznovrsnost, uzajamnu upućenost, mnoštvo interesa, ciljeva i zadataka.

Ljudsko društvo je najbolje sagledati kao neprekidni i izukrštani kaleidoskop14

“grupnosti”, a ne kao “pluralni” sistem razdvojenih grupa

Ričard Dženkins, profesor sociologije na Univeritetu. u Šefildu

U zdravorazumskom (laičkom) poimanju, društvo podrazumeva udruženje ljudi radi ostvarenja jednog cilja ili zadatka (sportsko društvo, kulturno-umetničko društvo, privredno društvo), povremeni susret radi zabave i razonode (“društvo” za igranje fudbala, za kafanu, za odlazak na sportske i druge priredbe), skup životinja radi zajedničkog opstanka (“društvo” pčela, mrava), različita udruženja ljudi zbog nekog specifičnog interesovanja (“društvo” za zaštitu reka, ugroženih životinja, retkih biljaka). U ovom slučaju društvo ne podrazumeva strukturisane i trajne odnose, ne uključuje pojave i tvorevine, institucije, ne podrazumeva nužnost i uslovljenost. Upotreba pojma društvo u ovim primerima više je lingvistički problem, nedostatak odgovarajućih termina, “ekonomičnost” jezika, njegova žargonska upotreba, proizvod spontanosti i modernih, komotnih jezičkih i komunikacijskih odnosa.

2. Opšte, posebno i pojedinačno društvo

Kada se upotrebljava pojam društvo najčešće se misli na opšte društvo ili društvo uopšte. To je misaona, teorijska, apstraktna kategorija i zato je često nerazumljiva. Zbog toga je i njena upotreba u zdravorazumskom (laičkom) smislu tako česta. Društvo, kao jedan od osnovnih pojmovno-kategorijalnih elemenata sociologije, nastaje kao rezultat naučnog i metodološkog postupka (analitičko – sintetičkog). Društvo podrazumeva 14 Kaleidoskop je optička sprava koja se sastoji od jedne cevi sa obično šest ravnih ogledala, koja se spajaju svojim ivicama, ispod kojih predmeti (komadići raznobojnog stakla) izgledaju umnoženi i pokazuju lepe figure koje se formiraju i stalno menjaju prilikom obrtanju sprave oko dužne ose.

53

Ljudsko društvo je najbolje sagledati kao neprekidni i izukrštani kaleidoskop “grupnosti“, a ne kao „pluralni sistem razdvojenih grupa.

Ričard Dženkins

Ljudsko društvo je najbolje sagledati kao neprekidni i izukrštani kaleidoskop “grupnosti“, a ne kao „pluralni sistem razdvojenih grupa.

Ričard Dženkins

najbitnije zajedničke karakteristike svih poznatih manifestacija društva u prošlosti i sadašnjosti. Najopštije shvaćeno, postoje tri zajedničke (minimalne) sfere društva u svim njegovim prostornim i vremenskim pojavljivanjima i manifestovanjima. To su ekonomija, organizacija društva i kultura. Svako društvo je moralo da ima neki način rada, privrede, ekonomije. Ono je, takođe, moralo da se organizuje da bi opstalo (vrši podelu rada i uloga, odbranu, zaštitu, razvija pravni i politički poredak). I na kraju, društvo je razvijalo kulturu kao trag o svom postojanju.

Kada se na ova tri elementa, koja podrazumeva društvo uopšte, dodaju kategorije prostor i vreme, onda se prelazi na nivo posebnog društva. Tako se “spuštamo” sa nivoa teorijske apstrakcije na konkretno istorijska i iskustvena polja. Posebno društvo uključuje zajedničke karakteristike koje su dominirale (dominiraju) kod većeg broja pojedinačnih društva u određenom dužem vremenskom periodu i širem prostoru. U istorijskom smislu takvi primeri su bili robovlasničko društvo, feudalno društvo, kapitalističko društvo, socijalističko društvo. Ali danas govorimo i o islamskom društvu, afričkom društvu, zapadnom društvu, balkanskom društvu. Sva ova društva podrazumevaju određen broj zajedničkih karakteristika (nivo teorijskog uopštavanja), ali i konkretne pokazatelje u prostoru i vremenu, koji ih jasno odvajaju (ekonomski, politički, kulturno) od neke druge skupine društava.

Krećući se teorijskom lestvicom od opšteg, preko posebnog, dolazimo i do pojma pojedinačno društvo. Pre toga mora se reći, da se posebna društva nisu smenjivala kao “na traci”, već da je tu reč o “prelaznim” periodima u kojima su uporedo egzistirale (egzistiraju) različite forme i oblici posebnih društava. Jedna su nastajala, dok druga još nisu nestala. Imamo i primere društava koja nisu nikada prešla od pojedinačnog ka posebnom tipu društva, iako su tu težnju ispoljavala (rimsko carstvo, mongolsko carstvo, otomanska imperija), to su društva zaustavljena (“zaleđena”) u vremenu. To su bila prilično izolovana, samodovoljna društva. Kontaktirala su sa drugim društvima uglavnom preko osvajanja (imperijalističkih težnji). Kada govorimo o pojedinačnom društvu, onda imamo u vidu društvo koje, posmatrano u dužem vremenskom periodu, sačinjavaju ljudi sa istim ili veoma sličnim karakteristikama (antropološkim, socijalnim, kulturnim) na istom prostoru, a te ih karakteristike jasno odvajaju od drugih ljudi i društava u njihovom neposrednom okruženju. Tako govorimo o grčkom, francuskom, ruskom, egipatskom, čileanskom društvu. Za neka društva se smatra da su prošla kroz ceo istorijski period (grčko, kinesko, egipatsko), dok su druga nastala tek posle feudalizma (čileansko, severnoameričko).

Kada danas govorimo o pojedinačnim društvima, onda ih posmatramo kao društva koja više nisu izolovana, zatvorena, upućena na uzak krug drugih društava, već o društvima koja su sve više povezana i upućena jedna na druge. Pronalaze sve više elemenata koji ih čine sličnim, i sve više potreba i interesa da grade širu zajednicu i ponovo vraćaju krug ka posebnim društvima, da bi, možda, formirala i jedno zajedničko društvo.

3. Odnos društvo - pojedinac

54

Društvo nije nikakav prost zbir pojedinaca, već ukupnost odnosa koje ljudi grade idući za svojim potrebama, interesima i vrednostima. Zbog toga je veoma važno kakvi će ti odnosi biti, kakva će biti društvena klima, društveni milje u kome čovek može (ili ne može) da razvija svoje sklonosti i sposobnosti, da kreira, da bude slobodan i odgovoran – da bude čovek. Postoje tri osnovne i važne situacije odnosa između čoveka i društva, kao dva subjekta, autonomna u svom delovanju i aktivnostima, ali istovremeno, “sijamski” povezana i uslovljena.

Prvo, društvo je često “nadređeno” pojedincu, ono je samostalna odvojena sila iznad čoveka. Društvo svojim karakteristikama, formom i manifestacijama sputava pojedinca, potiskuje, zatvara puteve njegove mobilnosti, afirmacije, kreacije i motivacije. Čovek se oseća nesigurnim, frustriranim, izgubljenim, oseća fizičku i duhovnu teskobu, strah ili ne zainteresovanost. Takva društva su zatvorena, bez dinamike, bez perspektive, obično siromašna i nerazvijena, njima dominira neka ideologija (komunizam, nacionalizam, verska ideologija). U tom slučaju kolektivni identitet dominira nad individualnim. Društvo i zajednica (njihovi interesi i potrebe) imaju prioritet nad potrebama pojedinca. Pojedinac je otuđen, doživljava društvo kao nešto strano, tuđe, kolektivnu snagu koja dominira, koja se nameće i stalno demonstrira svoju moć. Dirkem je takvo stanje dominacije društva posmatrao kao oblik kolektivne svesti koji dominira kroz zajedničke navike, tradiciju, stavove, mišljnja, htenja, motivacije i osećanja. U posebnim slučajevima potpune dominacije društva nad pojedincem Dirkem vidi potrebu društva da pronađe nekoga (pojedinca ili grupu) koga može smatrati odgovornim za svoje stanje i svoju bolest i kome se može svetiti za svoju bolest i nesreću. Društvo koje vrši potpunu kontrolu nad ljudima kroz različite oblike "nadziranja i kažnjavanja", Mišel Fuko označava kao disciplinujuće društvo. U takvom društvu dugoktrajna kontrola od strane brojnih drštvenih mehanizama dovodi do stanja svesti i ponašanja u kome pojedinci počinju sami sebe da kontrolišu (autokontrola) izbegavajući da rade bilo šta što neko u njihovoj blizini i okruženju može shvatiti kao negativno a njima doveti neprijatnosti i nevolje. Ljudi imaju utisak da ih neko stalno prati, te da im može naškoditi na poslu, karijeri i svakodnevnom životu. To dovodi do straha koji sputava slobodu i kreativnost ljudi i pretvara ih u pasivne ličnosti.

Drugi odnos društvo pojedinac ogleda se u nadređenosti pojedinca (pojedine ličnosti) društvu. Pojedinac se svojim položajem ulogom i moći, koju je stekao u društvu, “izdiže” iznad društva. Društvo postaje “poligon” njegovih želja, motiva, ambicija, akcija i namera. Sve se stavlja u funkciju i u “slavu” nekog vođe, nezamenjive ličnosti. Svojim karakteristikama i limitiranim dometima pojedinac sputava razvoj društva, ili ga svojim avanturističkim postupcima odvodi u stanje krize, sukoba, pa i katastrofe. U istoriji su poznati primeri ličnosti koje su podredile društvo svojim ličnim interesima i ambicijama (Džingis Kan, Aleksandar Makedonski, Hitler, Staljin). U savremenom društvu imamo slučajeve zloupotrebe slobode i individualnosti koja je dopuštena od strane pojedinih društva i društvenih zajednica. Pojedinci pokušavaju da prostor slobode i individualnosti koji imaju u društvu pretvore u lični monopol i polugu za osvajanje vlasti i nametanje svojih ličnih stavova i pogleda celom društvu.

Treća situacija u kojoj se može pratiti odnos između društva i pojedinca, jeste odnos u kome i društvo i pojedinac zadržavaju određeni stepen autonomije i

55

specifičnosti, ali na taj način da jedno drugo ne ugrožavaju i ne sputavaju. Društvo ima svoje nužne specifičnosti, posebne karakteristike kao kolektivni subjekt u koje se čovek uklapa (nasleđena i dostignuta pravila ponašanja i zajedničke obaveze). Na drugoj strani čovek zadržava svoje specifičnosti i autonomnost, neka prirodna svojstva ili razvijene potrebe koje se ne mogu sasvim “uniformisati” i koje ostaju svojstvo svake individue, bez obzira na karakter i sposobnosti konkretnog društva. Samo uz naglašeni stepen specifičnosti i autonomnosti u odnosima, usvajanju neophodnih, civilizacijski razvijenih pravila i odnosa, društvo i pojedinac mogu skladno funkcionisati. Osnovna poluga tog skladnog odnosa jeste uzajaman i recipročan odnos između obaveza i odgovornosti (odgovorno društvo – odgovoran čovek, pojedinac).

4. Različita stanja kroz koja prolazi društvo

Društvo u svom istorijskom razvoju prolazi kroz različita stanja koja označavaju njegove dominantne karakteristike i forme ispoljavanja, razvoja i održanja, a prema kojima se ono prepoznaje spolja i legitimiše prema svom užem i širem okruženju. Ovde ćemo to izložiti kroz nekoliko karakterističnih primera. Statična (status quo) društva su ona koja zadržavaju isti stepen razvoja i društvenih odnosa u dužem vremenskom periodu. Sumnjičava su prema promenama i inovacijama i prilično zatvorena. Statična društva slabo koriste resurse koje poseduju ili slabo kompenzuju odsustvo značajnih resursa većom energijom, kreativnošću, motivaciom, podsticajem i mobilnošću pojedinaca i grupa. Dinamična društva, unose stalne promene i inovacije (ekonomske, političke, kulturne), u njima je prisutna socijalna pokretljivost. Ona su otvorena i privlačna, podsticajna za razvoj i kreativnost, brzo se prilagođavaju nastalim promenama unutar sebe i u okruženju.

Progresivna društva se ističu posebno ekonomskim i naučno-tehnološkim napretkom (ranije industrijskim, danas postindustrijskim, informatičkim). Sama kreiraju i podstiču inovacije, ali usvajaju novine i od drugih društava i uvek teže da su među prvima po ekonomskom i tehnološkom napretku. Napredak je povezan sa opštom klimom i atmosferom u društvu, sa podsticajem i socijalizaciom mladih da rade i stvaraju, da se takmiče i učestvuju u svim društvenim segmentima. Zaostala (regresivna) društva uvek kasne sa prihvatanjem ekonomskih i tehnoloških novina. Sumnjičavo i skeptično prilaze svim inovacijama. Prihvataju ih na kraju njihovog “tehnološkog veka”. Kaskaju za korak iza ostalih i uvek zaostaju, što se odražava i na njihovo ukupno stanje.

Moderna društva su ona društva koja, pored dinamičnosti i tehničkog progresa, obuhvataju i savremena dostignuća i napredak i u ostalim oblastima, a posebno u oblasti kulture, stila i načina života. Pojam modernosti ovde se upotrebljava u smislu odnosa prema tradicionalnom, prema prevaziđenom, prema duhu promena i kulturnih inovacija. Moderna se u drugom, filozoskom smislu odnosi na period koji nastaje u društvu pojavom kulturnog zaokreta i raskida sa feudalizmom i verskom dominaciom srednjovekovnog perioda, odnosno sa periodom koji se u evropskoj naučnoj i kulturnoj

56

tradiciji poklapa sa Prosvetiteljstvom. U modernim društvima se razvija kreativnost i stvaralački duh, razvijaju se nove i obogaćuju postojeće ljudske potrebe. U njima su prisutni novi trendovi u umetnosti, muzici, književnosti, nauci, obrazovanju i modi. Tradicionalna društva sporo i teško prihvataju kulturne inovacije. Ona odbacuju nove stilove, posebno u umetnosti, muzici i modi. U svaki pokušaj unošenja novog u oblasti kulture upliću se ideološki stavovi o “narušavanju” tradicije i “gubljenju” veza sa prošlošću, slabom “čuvanju” korena i ugrožavanju etničkih, verskih i nacionalnih interesa. Tradicionalna društva su troma, zatvorena, posvećena unutrašnjim strukturama i simbolima, ustaljenim ritualima, očekivanim ponašanjima i proverenim postupcima pojedinaca i grupa.

Razvojna društva se poznaju po svom stalnom napretku i razvoju, kako u statističkom pogledu, tako i unutrašnjem osećaju sigurnosti, slobode, dostojanstva, samopouzdanja i poverenja njihovih članova. Ova društva razvijaju kolektivnu svest o stalnom napretku, velikom prostoru za razvoj ličnih i kolektivnih potencijala, zadovoljenju potreba i interesa svih građana. Opadajuća društva su ona društva koja ne mogu da zadrže u dužem vremenskom periodu nikakve pokazatelje napretka i razvoja do koga su u jednom trenutku bila došla, nešto zaslugom neke svoje “posebne” generacije, nešto ukupnim društvenim okolnostima koje su u okruženju u tom vremenu vladale. Ta društva se stalno kreću po amplitudi kraćeg uspona i dužeg pada. Ta društva često ulaze u stanje entropije (gubljenja društvene energije, koja se ne može više povratiti). Najveći stepen opadanja takvih društava jeste ulazak u stanje anomije. Pojam anomija u sociologiju je uveo Emil Dirkem (videti belešku o Dirkemu u prvom delu knjige). Time se opisuje stanje dezorganizacije društva, odsustvo regularnih pravila i funkcija. Ljudi su zbunjeni i prepušteni sami sebi da se snalaze bez jasnih upustava i orjentacija od strane državnih institucija i organizacija To je stanje kada nema međusobne saradnje i tolerancije među ljudima i društvenim grupama, kada se gube prethodne vrednosti i sve ono što je održavalo društvo kao celinu, kada nema “kolektivne svesti” i odgovornosti za nastalo stanje. Anomija nije potpuno odsustvo društvenog regulisanja odnosa i nepostojanja normi, već stanje u kome su norme u neskladu sa društvenim prilikama, kada su neodgovarajuće, kontradiktorne, nelegitimne, kada unose zabunu među građane i čine ih dezorijentisanim. Građani su zbunjeni, ne znaju da li da poštuju norme koje su neproduktivne. Norme idu na “jednu” stranu, a građani na “drugu”. Ovo stanje nastaje prilikom naglih društvenih promena, velikih društvenih potresa i kriza (revolucija, građanskih ratova, etničkih i političkih sukoba). Takvo stanje može da nastupi i prilikom naglog zaokreta u razvoju društva (promene ekonomskog, političkog sistema i ideologije). U takvom društvu ljudi gube kolektivni i individualni identitet, žive u frustriranom i fobičnom stanju, nemaju poverenja, žele da pobegnu što dalje od takvog stanja. U takvom društvu se razvija kriminal, nasilje, samoubistvo i druge pojave socijalne patologije.

5. Otvoreno i zatvoreno društvo

57

Otvorena društva su ona društva koja razvijaju sve vidove slobodne i raznovrsne unutrašnje i spoljašnje komunikacije. Otvoreno društvo, kako kaže Karl Poper, „oslobađa kritičke moći čoveka“ i njegovu racionalnu dimenziju delanja i stvaralaštva. Unutrašnja otvorenost društva znači svestranu komunikaciju između pojedinaca i grupa, grupa i države, političkih institucija i organizacija. Otvorena ekonomija podrazumeva slobodno tržište, savremenu tehnologiju, neophodnu regulaciju osnovnih tokova u privredi i poslovnim odnosima, konkurenciju, visoke (međunarodne) standarde kvaliteta robe i usluga. Otvorena ekonomija unutar društva znači slobodan pristup građana finansijskim, investicionim i organizacionim centrima, ravnopravnost i zaštitu vlasništva, slobodan i ravnopravan pristup resursima, preduzetnički duh i stvaralački podsticaj. U odnosu prema okruženju otvorena ekonomija znači otvoreno tržište, bez monopola, protekcionizma i dampinga, bez velikih carina i drugih oblika zaštite lokalnih kompanija i tržišta, ali i bez pritiska velikih kompanija na tržište malih zemalja.

Otvoreno društvo se karakteriše dinamičnim socijalnim odnosima, visokom socijalnom mobilnošću praćenom dobrim životnim standardom. Građani imaju mogućnost da nalaze zaposlenje, menjaju poslove i profesije, ispoljavaju svoje radne i stvaralačke potencijale. Kulturna otvorenost označava slobodno i kreativno stvaralaštvo, protok ideja, stavova i mišljenja, slobodan pristup građana kulturnim institucijama, usvajanje novih kulturnih stilova i umetničkih “trendova”. Kulturna saradnja i razmena ideja, stvaralaštva i kulturnih tendencija sa užim i širim okruženjem. To dalje podrazumeva i prihvatanje tehničkih inovacija (Internet komunikacija). Otvoreno društvo podrazumeva visok stepen slobode, pravo i mogućnost izbora, pravo i mogućnost učešća građana u svim društvenim tvorevinama i institucijama, podrazumeva toleranciju, visoku političku kulturu, odsustvo dominacije ideologije, kvalitetno informisanje i slobodne medije.

Zatvoreno društvo je ono društvo koje se svojim odnosom prema građanima i prema okruženju pretvara u izolovano i samodovoljno društvo. U istoriji se pominje primer stare Kine iz vremena dinastičke vlasti, primeri raznih “istočnih despotija”, kao i primer Indije, sa njenom kastinskom strukturom. Zatvoreno društvo se može poznati prvo po svojoj ekonomskoj zatvorenosti, koju karakteriše autarhična (samodovoljna) privreda, stalni državni intervencionizam i dominacija političkih struktura i vlade nad privredom i ukupnim ekonomskim tokovima. U tom društvu nema pluralizma svojine (posebno zaštite od dominacije i monopola jednog tipa svojine), nema slobodnog tržišta, preduzetničkog duha i inicijative u poslovanju. Slaba tehnološka razvijenost uslovljava proizvodnju slabog kvaliteta čiji se proizvodi koriste samo u lokalnim okvirima. Ekonomska razmena sa okruženjem u ovom društvu je pod strogom kontrolom države ili dominaciom lobističkih grupa (uvozničkih ili izvozničkih), a tu su i visoke carinske stope i drugi vidovi “zaštite” domaće privrede ili odsustvo zaštite i podrške domaćoj privredi.

Zatvorenost jednog društva ogleda se i u njegovoj socijalnoj statičnosti, odnosno slaboj socijalnoj mobilnosti (društvo je podeljeno na mali broj bogatih i povlaštenih slojeva, elita i većinu siromašnog stanovništva). Ljudi ne uspevaju da napreduju u karijeri i na socijalnoj lestvici na osnovu znanja, sposobnosti, veštine i kreativnosti, već na osnovu manipulacije, korupcije, monopola, lojalnosti i povezanosti sa političkim i

58

drugim centrima moći i uticajnim grupama. Tu je i politička zatvorenost, koja se može pratiti kroz odsustvo političke tolerancije, kulture i političkih sloboda, a tamo gde imamo početke političkog pluralizma, on se odvija kroz stalne sukobe i nemire, kroz smene političkih režima i izmene političkih pravila. Posebno je karakteristična ideološka zatvorenost ovih društava, odnosno dominacija ideologije u unutrašnjoj i spoljašnjoj komunikaciji (komunizam, liberalizam, nacionalizam, verska ideologija). Postoji i kulturna zatvorenost (otpor prema kulturnim uticajima spolja i kulturnom pluralizmu unutra), koja se danas može pratiti kroz protok kulturnih tekovina (knjige, filmovi, muzika, odevanje, Internet). Na kraju se može reći da je osnovni uzrok i posledica zatvorenosti jednog društva psihološka zatvorenost, strah od promena, nepoverenje, sindrom stalnog prisustva “neprijatelja” (unutrašnjih i spoljnih) i odsustvo samopouzdanja, vlastitih sposobnosti i uticaja u okruženju.

6. Tipovi savremenih društava

6.1. Industrijsko društvo

Industrijsko društvo je obeležilo kraj XIX i veći deo XX veka. Ono je donelo velike i nagle promene u društvu, koje se ogledaju prvo u stalnom smanjenju učešća poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku i povećanju učešća i značaja industrije. Industrijsko društvo prati masovna proizvodnja, masovna potrošnja ("potrošačko društvo"), veliki utrošak energije i sirovina, te stalno proširenje tržišta i povećanje proizvodnje (jedno drugo uslovljavaju). Industrijsko društvo je praćeno stalnim tehnološkim napretkom i urbanizmom, razvojem velikih gradskih centara i njihovom dominacijom u ekonomskom, administrativnom, političkom i kulturnom pogledu. Industrijsko društvo karakteriše razvoj velikih, multinacionalnih kompanija koje dele tržište i ostvaruju monopol na širem području. Kapital ima sve veću ulogu i moć, a profit postaje osnovna vrednost u društvu.

U socijalnom pogledu industrijsko društvo menja navike i način života ljudi. Stvara se ogromna radnička klasa, a smanjuje seljaštvo. Ubrzano se razvijaju novi socijalni subjekti, kao što je klasa veoma bogatih, uspon menadžerskih, tehnokratskih i birokratskih socijalnih struktura, zatim srednja klasa, kao i mase osiromašenog (“proletarizovanog”) stanovništva. Sve ovo je praćeno velikim stepenom migracija (iz sela u grad, iz nerazvijenih krajeva u razvijene) i socijalnih, kulturnih i psiholoških problema koje one sa sobom nose. Industrijsko društvo donosi i povećanje ukupnog standarda građana u razvijenim zemljama. Time se počinje praviti razlika i distanca između razvijenih i nerazvijenih zemalja, onih zemalja koje su kasnije ušle u proces masovne industrijalizacije ili su iz njega potpuno izostale.

Industrijsko društvo razvija potrošačku kulturu i logiku, kao uslov masovne proizvodnje i širenja tržišta. Kultura poprima obeležje “masovne” kulture, gde vladaju tržišni, umesto umetničkih kriterija i vrednosti. Osnovna negativna posledica industrijskog društva jeste narušen odnos sa čovekovom prirodnom sredinom, odnosno

59

stvaranje ekoloških problema – ekološka kriza. Postoji mišljenje da se za industrijsko društvo može reći da je donelo mnogo prednosti (ekonomski, tehnološki i komunikacijski napredak u celini), ali i jednu značajnu suprotnost: suprotnost prirode i društva, kao svoje suštinsko obeležje.

6.2. Postindustrijsko društvo

Od kraja 60-tih godina XX veka u sociološkoj literaturi se pojavljuje termin postindustrijsko društvo, kao društvo koje se po svojim karakteristikama sve više razlikuje od prethodno opisanog industrijskog društva. U ekonomskom pogledu dolazi do pomeranja od prerađivačke i klasične industrije (i rudarstva) ka sektoru usluga (tercijarnom sektoru). To dovodi do promena u strukturi rada i zapošljavanja (fizički rad se smanjuje, a povećava udeo “intelektualnog” rada), kao i do promena u strukturi investicija (kapital se seli ka “servisnoj ekonomiji”, gomila se investicioni kapital i investicioni subjekti, formiraju se i kolektivni investicioni subjekti, kao što je penzioni fond). Disperzija svojine postaje glavna karakteristika i promena u svojinskim odnosima. Razvijaju se akcionarska društva i širi krug vlasnika akcija. Akcije se usitnjavaju, a berza postaje osnovno merilo i posrednik u promeni vlasništva.

Postindustrijsko društvo povećava značaj, ulogu i uticaj multinacionalnih kompanija (“megakompanija”) i ekonomskih integracija. Vlada mišljenje da savremenom ekonomijom dominira (diktira uslove) 100 do 200 najvećih “megakompanija” i sličnih integrisanih privrednih celina. Brz naučno-tehnološki progres i napredak postaju glavno obeležje postindustrijskog društva. Razvijaju se nove privredne grane i one postaju pokretač i motor ukupnog razvoja društva (informatika, telekomunikacije, biotehnologija, veštačke sirovine). Ubrzava se razvoj nauke i snažno jača uticaj naučnih i istraživačkih centara.

Nužno dolazi do promene u organizaciji rada. Razvijaju se manje poslovne celine, veoma fleksibilne i sposobne da odgovore novim tehnološkim i organizacijskim uslovima. Funkcija menadžmenta dobija istaknuto mesto u savremenoj organizaciji i strukturi rada. Marketing i različiti oblici promocije proizvoda i usluga predstavljaju uslov širenja tržišta i stvaranja novih proizvoda.

Socijalna struktura se ubrzano menja. Smanjuje se radnička klasa (posebno u industriji i rudarstvu). Povećava se broj zaposlenih u uslužnom sektoru. Povećava se srednja klasa, ali raste broj nezaposlenih i broj marginalnih siromašnih slojeva (neobrazovani, imigranti). Ukupan životni standard se povećava. Bogati slojevi i bogati pojedinci se sve više primećuju. Postindustrijskim društvom dominira znanje, obrazovanje i informacije. Oni su uslov stvaranja novog bogatstva, pojedinačnog i društvenog - čak više nego što je to nekada bilo samo vlasništvo nad preduzećem i sredstvima za proizvodnju. Ideje, informacije i znanje postaju izvor moći i bogatstva. Postindustrijsko društvo je potvrdilo stalnu težnju da se “skrati” put od ideje do bogatstva, statusa i moći. Primer Bila Gejtsa to najbolje ilustruje. Postindustrijsko društvo razvija politički pluralizam, civilno društvo, građanske inicijative i pokrete. Dinamičan razvoj i korenitost socijalnih i kulturnih promena naveli su neke teoretičare

60

da tragaju za posebnim terminom koji bi izrazio suštinu svih tih promena: “tehnotronsko društvo” (Zbignjev Bžežinski); “programirano društvo” (Alen Turen); “postkapitalističko društvo” (Piter Draker); “doba informacija” (Frensis Fukujama).

6.2.1. Teorije o postindustrijskom društvu

Promene u industrijskom društvu u kojima dominira tehnika i tehnologija, odvajanje vlasništva od upravljanja i organizacije, kultura potrošačkog društva, razvijeni kapitalizam kao „harmonično društvo“, evolucija i reforme umesto konflikta i revolucija, osećaj prisustva izobilja i svestranih mogučnosti u društvu umesto eksploatacije i prinude, građanski mir umesto ratova i radikalnih pokreta, navelo je mnoge teoretičare da počnu raspravu i iznesu ideje o dolasku „postindustrijskog društva“ koje transformiše industrijske strukture i pokazuje razvoj jednog „novog“ društva. U takvom društvu odlučujuću ulogu dobijaju znanje, stručnost, informacije, ideje, a kapital stavaraju usluge umesto klasičnog industrijskog rada i proizvodnje roba. Teoretičari tragaju za terminom i pojmom koji će izraziti nastale promene. Tako se govori o postindustrijskom društvu (Bel), programiranom društvu (Turen), superindustrijskom društvu (Tofler), postkapitalističkom društvu (Darendorf, Draker) i tehnotronskom društvu (Bžežinjski).

Danijel Bel u knjizi „Kraj ideologije“ iznosi stav da su ideologije liberalizma i socijalizma iscrpele svoje prednosti i podsticajne mogućnosti, te postale neproduktivne za savremeno društvo, jer su to ideologije devetnaestog veka, a i vek ideologija se završio jer je došao kraj kritici i odbacivanju kapitalističkog društva. Umesto dominacije ideologija, društvom dominira „država blagostanja“, politički pluralizam i decentralizacija političke moći, praćeni tehnološkim razvojem, privrednim rastom i društvenim napretkom. U delu „Dolazak post-industrijskog društva“, Bel iznosi ideju o postepenom prelasku industrijskog društva (kako u kapitalizmu, tako i u socijalizmu) u jedinstveno post-industrijsko društvo. Kao primer takvog društva, Bel navodi SAD kao društvo u kome se razvija nauka, znanje, tehnika i slobodna misao. Sve više jača uticaj profesionalaca i stručnjaka na organizaciju i ravoj društva a naučnici i istraživači stvaraju „intelektualnu“ tehnologiju umesto stare tehnologije. Elektronika, informatika, kibernetika i obrazovanje stvaraju mogućnosti da kapital nije više ograničavajući faktor za napredak i razvoj društva, već je to znanje.

Alen Turen zastupa stav da se razvijaju novi oblici društva (nova društva), postindustrijsko umesto industrijskog, tehnokratsko umesto klasičnog kapitalističkog, kao i programirano društvo sa dominaciom nauke i tehnike. U „programiranom“ društvu kao post-industrijskom društvu Turen vidi potencijalne mogućnosti razvoja društva bez siromaštva, društva masovne potrošnje i izobilja u kome suprotnost rada i kapitala postaju prošlost. U socijalnoj oblasti programirano društvo pokazuje, prema mišljenju Turena, kapitalistička klasa više nije osnovni pokretač društvenog razvoja a radnička klasa više nije centar klasnog opora i sukoba. Klasna borba se iz sfere rada premešta u oblast potrošnje, znanja i kulture a umesto ekonomske eksploatacije dolazi „opšte otuđenje“ (nastaje „era alijenacije“). Industrijsko društvo biva zamenjeno informatičkim

61

društvom. Posedovanje informacija i znanja umesto posedovanja kapitala, dovodi birokratsku i tehnokratsku elitu u poziciju da odlučuje i tako ona zauzima mesto buržoaske klase u klasičnom kapitalizmu. Monopol nad informacijama, tehnikom i tehnologijom dovodi birokratske i tehnokratske elite u suprotnost prema celom društvu, a otuđenje se iz sfere industrijskog rada i ekonomske eksploatacije pomera u oblasti politike, kulture, obrazovanja i porodice. Dakle, postindustrijsko društvo ostaje i dalje klasno društvo jer birokratska i tehnokratska elita postaju nova vladajuća klasa.

Turen traga za sociologijom koja bi bila pogodna za analizu postindustrijskog društva. On uočava dva tipa sociologije: a) sociologija adaptacije koja proučava kontrolu ponašanja, odnosno adaptaciju i funkcionisanje sistema i b) sociologiju konflikta (suprotstavljanja) koja proučava ulogu i smisao novih društvenih pokreta koji su jedini sposobni i pozvani da osporavaju moć vladajuće klase. Turen prognozira da će tehnokratska klasa pobediti u post-industrijskom društvu i doneti otuđenje, manipulaciju, prinudu i agresiju. Otpor toj novoj klasi rađa se izvan proizvodnje, u širem društvenom prostoru, njega vode novi društveni pokreti koji donose na društvenu scenu nove teme za koje su zainteresovane mase građana: ekologija, emancipacija žena, mir, obrazovanje i znanje. Turenov model sociologije podrazumeva dimenziju istoričnosti kao akciju društva nad socijalnom i kulturnom praksom. Istoričnost je kombinacija tri elementa: modusa saznanja, modusa akumulacije i modusa kulture. Iz ta tri modusa Turen izvodi četiri istorijska idealna tipa društva: programirano-postindustrijsko društvo (znanje, obrazovanje i informacije); industrijsko društvo (industrijski kapital i novac); trgovačka društva (trgovina, razmena, akumulacija) i agrarna društva (potrošnja i prosta akumulacija).

6.2.2. Digresija o postmoderni

Rasprave o postindustrijskom društvu bile su povod i uvod za raspravu o poatmoderni i postmodernom društvu. Zagovornici teorije postmoderne polaze od stava da su kultura, stil i način života, estetika i duhovni život čoveka industrijskog doba doživeli značajnu transformaciju i da je sada moguće govoriti o završetku moderne koja se vezuje za nastanak industrijskog društva i karakteristike društvenog života i organizaciju društva u Evropi od sedamnaestog veka hrišćanske ere. Stanovište o moderni i njene karakteristike uobličene su teoriji prosvetiteljstva. Rasprave o postmoderni javile su se prvo u umetnosti, književnosti i filozofiji, kasnije su prihvaćene i u drugim oblastima (sociologija, arhitektura, istorija). Umesto rasprave o sistemima, stvarima, čvrstim formama i jasnim izrazima, zastupnici postmoderne stavljaju akcenat na značenje, na ulogu subjekta u stvaranju i istraživanju, na veštinu tumačenja (hermeneutiku) i simboliku poruka koje nose dela, aktivnosti i ponašanje ljudi. Svet nije ukupnost stvari već ukupnost značenja, ističe Vitgenštajn. Značenje prožima celokupno čovekovo ponašanje pa je potrebno istaći veću ulogu subjekta u istraživanju, analizi i saznanju. Objektivno saznanje nije moguće, kao ni objektivne činjenice i nezavisne socijalne strukture. Značenje se uzima kao konceptualna forma (posebno u umetnosti i filozofiji), odnosno zastupa se stav da je važna ideja a ne forma. Postmodernisti odbacuju ulogu i značaj činjenica (kult činjenica), odnosno traganje za manje bitnim činjenicama

62

kao ključni momenat u saznanju i istraživanju društva i stvarnosti. Na taj način postmodernisti osporavaju objektivnost u saznanju, istraživanju i traganju za istinom. Hermeneutika zamenjuje objektivnu istinu.

U sociološkoj teoriji postmodernisti nastoje da daju alternativu velikim klasičnim teorijama, „hiper teorijama“ ili „grand-teorijama“ (kako ih označava Ricer) kao što su Dirkemova, Marksova, Veberova, Parsonsova, Mertonova, Zimelova, teorija konflikta i marksisstička teorija. U socoligiji postoji stav da se ove teorije bave makroniovom društva i društvenih zbianja, a da je potrebno razviti teorije mikronivoa koje se bave pojedinačnim, svakodnevnim elementima čovekovog života i delovanja. Postmodernisti nastoje da amortizuju suprotnost između objektivizma i subjektivizma u sociološkoj metodi, kao i suprotnost između pojedinca i društva.

Raspravu o postmoderni pokrenuo je Žan-Fransoa Liotar svojom knjigama „Postmoderno stanje“ i „Šta je postmoderna“. Liotar pod pojmom postmoderna podrazumeva „napuštanje pokušaja da se utemelji epistemologija“ i da se veruje u progres kao ljuski proizvod, kao i da se uvažava pluzalizam znanja o stvarima, svetu i stvarnosti među kojima je naučno znanje i objašnjenje samo jedno od njih, a tu su još i umetničko saznanje, književnost i zdravorazumsko saznanje. Postmoderna je „ono što u moderni aludira na nevidljivo u samom predstavljanju“, ono mišljenje, znanje i stvaranje što ne podleže već uspostavljenim pravilima i jednom prosečnom sudu, već se sve procenjuje na osnovu različitog doživljaja. Liotar iznosi tezu da posmoderna ne može počivati na dokazivanjima i objašnjenjima koja imaju „veliku naraciju“, („veliku priču“) koja implicira jasnu putanju od prošlosti prema budućnosti. Sve je relativnije, raspršenije, bez čvrstih formi, objektvnost nije sigurna, istina zavisi od aktivnosti aktera koji saznaje, sve se okreće prema postavljnju pitanja i dovođenju u pitanje ranijih čvrstih stavova i konkretnih odgovora na ranija pitanja.

Nekoliko stavova francuskog teoretičara Mišela Fukoa predstavljaju doprinos posmoderni i njenom nastojanju da prevaziđe modernu. Fuko je zastupao stav da treba više postavljati pitanja i voditi intelektualni dijalog, nego pronaliziti odgovore. On smatra da nije moguće naći potpun i zadovoljavajući odgovor, čak to nije potrebno jer bi se time zatvorio problem o kome se raspravlja. Fuko zastupa ideju dikontinuiteta i traga za unutrašnjim protivrečnostima i iznenadnim obrtima u društvu i istorijskom razvoju, što je suprotno modernistima koji u istoriskom razvoju vide koherentnost, stlno kretanje napred, razvoj i u obličenost u sistem. Fuko, kao i većina teoretičara koji pripadaju posmoderni, posvećuje dosta pažnje „običnim“, svakodnevnim temama kao što je problem upravljanja kroz „kažnjavanje i nadziranje“, humani tretman kriminalaca, stanje psihijatrijskih ustanova, problem mentalnog zdravlja i funkciju seksualnosti u društvu.

Zigmund Bauman svojim istraživanjima, pitanjima i temama koje obrađuje, pripada krugu teoretičara postmoderne. On iznosi tezu da je postmoderno društvo složeno i nepredvidivo, nedostaje mu „centralna organizacija koja definiše zajedničke ciljeve“, već aktivnost vode male grupe i pojedinačni akteri, a ukupna aktivnost je usmerena na pojedinačne ciljeve. Društveno stanje je zavisno od ponašanja pojedinačnih aktera, a njihovo ponaše je podložno čestim promenama. Bauman istražuje problem dvoznačnosti, dvosmislenosti, solidarnosti tolerancije, opčinjenost telom savremenog čoveka, moralne dileme savremenog društva i probleme straha u društvu.

63

Potrebno je pomenuti još jednu grupu teoretičara koji svojim stavovima prave raliku između moderne i postmoderne tako što uključuju nove kategorije i pojmove u istraživanje i analizu savremenog društva, njegovih aktera i institucija. Tako Žan Bodrijar uvodi pomove „potrošnja kao jezik“ kojim se vrši podela među akterima na osnovu vrste kupovine koju obavljaju, cena robe koju plaćaju i značenja koje ta roba ima za njih. Bodrijar ističe da razlika između primitivnih i razvijenih društava počiva na karakteru razmene, tako što primitivna drštva karakteriše „simbolička razmena“ (radnik, priroda, oruđa) u kojoj radnik i priroda uzimaju jedno od drugog ali vraćaju jedno drugom. Kod razvijenih, savremenih društava dominira „simulacija“ , koja prtedstavlja lažne stvari, imitaciju realnog i istinskog života, stanja i delovanja. Kao primere Bodrijar navodi Diznilend koji imitira određenu društvenu realnost ili veliki tržni centar koji imitira, simulira jednu urbanu zajednicu sa svim njenim elemsntima, funkcijama i karakteristkama. Feminističke teorije, takođe, spadaju u grupu postmodernih teorija jer postavljaju pitanje „čije je znanje“ unoseći rodnu dimenziju u proces znanja, istraživanja, naučne, teorijske i saznajne senzibilnosti. Da bi prekoračio suprotnost objektivizma (prenaglašavanje objektivnih struktura) i subjektivizma (delovanje i ponašanje aktera u svakodnevnom životu) u sociologiji, Pjer Burdije uvodi pojmove habitus (presek skupa mentalnih struktura i refleksija kroz koje ljudi deluju u društvu) i polje (mreža odnosa između objektivnih položaja u društvu koji su odvojeni od individualne svesti i volje). Habitus je karakteristika pojedinca koja mu daje mogućnost da razume svet oko sebe, on zavisi od položaja koji čovek zauzima, mesta i vremena u kome deluje. Svaki čovek ima svoj habitus, iako isti uslovi mogu da utiču na formiranje kolektivnog habitusa. Polje je formirana struktura gde se zauzimaju određeni položaji i uspostavljaju odnosi. U društvu postoje različita autonomna (ekonomsko, socijalno, kulturno) i poluautonomna polja (umetnost, crkva, obrazovanje, sport). Burdije smatra da su polja tržište na kome deluju različite vrste kapitala (ekonomski, kulturni, socijalni i simbolički).

Na kraju treba dodati i teoriju „simboličkog interakcionizma“ i njene predstavnike kao što su Herbert Blumer, Ervin Gofman i Harold Garfinkel. Oni u sociološku postmodernu teoriju uvode pojmove kao što su dramaturgija (shvatanje društva kao niza dramskih događaja u pozorištu), sopstvo (proizvod dramske interakcije između aktera i publike), upravljanje utiscima, izgled, manir, virtuelni društveni identitet, stvarni društveni identitet i stigma. Ovim pojmovima se istraživanje usmerava ka svakodnevnom životu i neposrednim događajima kojei se prate i posmatraju, gde su važni utisci, ponašanje i komunikacija među ljdime, više nego društvene forme, sistemi i institucije koje pratila i istraživala „super-teorija“ moderne.

Postoje teoretičari koji smatraju da još uvek nije nastupilo vreme i odnosi koji se mogu ozn ačiti kao postmoderna. Odnosno, moderna još uvek nije iscrpela sve svoje karakteristike, podsticaje i „životne sokove“. Tako Gidens smatra da sada „ne ulazimo u period postmodernosti već pre u period u kojem posledice modernosti postaju radikalnije i univerzalnije nego što su bile ranije.“15 Taj proces jeste drugačiji od moderne, ali nije dostigao stepen koji bi se mogao označiti kao postmoderra, smatra Gidens. Posledice modernosti su diskontinuiteti, opasnosti, rizici, razdvaajnje vremena i prostora, iskorenjivanje i drugačiji doživljaj poverenja. Osnovna karakteristika takve modernosti

15 Gidens, E., Posledice modernosti, Beograd: Filip Višnjić, 1998.

64

jeste „ refleksivnost modernog društvenog života“ koje se sastoji u stalnom menjanju i propitivanju društvene prakse, njenom različitom poimanju i doživljaju.

6.3. Globalno društvo

Danas se sve više govori o procesu globalizacije i njenim pozitivnim i negativnim karakteristikama. Za jedne je globalizacija oblik integracije i napretka savremenog sveta, a za druge “bauk koji kruži svetom” i ugrožava male države, nacije, jezike, vere. Globalizaciju su pokrenule ekonomske potrebe savremenog društva. Pre svega, potreba za integracijom tržišta, tehnologija i finansija. Globalizacija se kreće u nekoliko koncentričnih ekonomsko-tehnoloških krugova koji se označavaju kao regionalno povezivanje država, kao regionalne integracije. Spor oko pojma globalizacije, njene uloge i značaja nastaje zbog različitog gledanja na samu globalizaciju. Jedni je vide kao proces koji se nameće “odozgo”, od strane visokorazvijenih zemalja uz pomoć međunarodnih institucija (UN, MMF, SB, STO, NATO), kao nametanje “novog” svetskog poretka, “novog” imperijalizma. Drugi vide globalizaciju kao nužan proces, nastao na bazi razvoja i širenja potreba za ekonomskim, tehnološkim i socijalnim progresom. Dakle, kao proces širenja i razvoja društva “odozdo”. Preciznije rečeno kao horizontalno širenje društva. U ovom drugom smislu globalizacija je proces čije korene i početke nalazimo ranije u istoriji i nije nikakav “hir” jedne ili više razvijenih država, ili jedne svetske sile.

Globalizacija je manifestacija, pojavljivanje globalnog društva (“svetskog društva”). Pojam globalno društvo se u sociologiji, često, upotrebljavao (upotrebljava) pogrešno (nažalost, i od strane teoretičara sa velikim stvaralačkim opusom i značajnim idejama). Ta greška se ispoljavala i ispoljava na dva načina: jedanput se pod globalnim podrazumeva opšte društvo (društvo uopšte), kao teorijski pojam, misaona konstrukcija (kao što smo objasnili na početku ovog poglavlja); drugi put se pojam globalno upotrebljava kada se želi objasniti neka opšta karakteristika pojedinačnog društva (“na globalnom nivou srpskog društva”, ili “globalno indijsko društvo”). Pojam “globalno” može se upotrebiti samo (da bi bilo teorijski precizno) na one manifestacije koje se ispoljavaju na nivou “globusa” (kao simbola zemlje, ukupnosti našeg realnog života), ili na nivou “karte sveta”, kao “razvučenog” globusa, dakle, na svetskom nivou. Ako se poslužimo etimologijom onda nas to upućuje na francusku reč globe (kugla, zemljina kugla, zemlja, globus), ili global (celokupan, ukupan, sveopšti). Naravno, treba se podsetiti i latinske reči globosus, globus (okrugao, lopta, kugla).

65

I ovo etimološko tumačenje nam sugeriše da su jednostrana ona shvatanja koja pod pojmom globalno podrazumevaju jedno društvo u njegovim teritorijalnim i istorijsko-vremenskim granicama označenim kao država, oblik vlasti, politički sistem, stanovništvo (švedsko društvo, japansko društvo). Isto se može reći i za upotrebu pojma globalno, kao sinonim za opšte društvo (društvo uopšte) jer ono nema realnu egzistenciju, dok pojam globalno upućuje na nešto što egzistira na “globusu” u vreme kada o tome govorimo. ”Globus” (karta sveta), kao simboličko značenje pojma svet, je realan prostor na kome se mogu pratiti pojave, procesi, događaji.

Globalno društvo je društvo u nastajanju, potencijalno, moguće društvo, društvo u izgradnji16 na nivou “globusa”. To je tendencija ka integraciji svih pojedinačnih, savremenih društava uokvirenih granicama nacionalnih država. Globalno društvo realno egzistira na nivou "globusa". Ljudi, društvene grupe, zajednice i ostali oblici kolektivne egzistencije sve više su upućeni jedni na druge na tom najširem prostoru koji imenujemo kao svet, svetski nivo, međunarodni nivo i odnosi. Teorijski posmatrano, globalno društvo egzistira kao društvo "za sebe", ono ima sve manifestacije društva i društvenosti koje se pretežno spontano, "prirodno" i "samoniklo" odvijaju (od ekonomije do kulture), ali globalno društvo nema jedinstvenu globalnu organizaciju, nije shvaćeno, definisano, označeno, predstavljeno i "osvešćeno" kao društvo "po sebi" od strane naučnih, intelektualnih, političkih i drugih značajnih snaga savremenog sveta.

Sada ćemo razmotriti osnovne konstitutivne, gradivne i integrativne elemente globalnog društva. Njegov osnovni element je ekonomija, slobodno i integrisano svetsko (naravno, sada još uvek nije integrisano) tržište. Izgradnja takvog tržišta je počela, iako je ono u formi različitih monopola, dominacije, ucena, nelojalne konkurencije, zatvoreno za siromašne i nerazvijene zemlje, ipak je reč o upućenosti svih privrednih i poslovnih subjekata u svetu na takvo tržište. Globalni ekonomski trendovi se stvaraju kroz ubrzanje međunarodnih tokova kapitala. Finansije postaju “digitalne”, “virtuelne”. Sve se odvija velikom brzinom. Berze i drugi oblici protoka kapitala stalno rade i dostižu do svake tačke na “globusu”. Novac se, sve više, pretvara u “informaciju”. U privredi i poslovanju odvijaju se ukrupnjavanja i “megaintegracije”. Stvara se mreža17

kompanija i privrednih integracija, povezivanja privrednih i poslovnih subjekata. Rađa se umreženo društvo (Kastels). U razvoju globalne ekonomije odlučujuću ulogu imaju transnacionalne kompanije. Sam podatak da je godišnji promet pojedinih multinacionalnih kompanija veći od bruto nacionalnog proizvoda većine nacionalnih država, govori o njihovoj moći i uticaju na države, vlade, teritorije. Važan je podatak da 100 najvećih kompanija kontrolišu oko 70% svetske trgovine. Razmena tehnologija i njihovo širenje takođe se ubrzava. Tehnologija se ujednačava, standardizuje, postaje dostupna i primenjiva u svim društvima i u različitim uslovima (informatika,

16 Globalno društvo se u slikovitom i figurativnom smislu može porediti sa nekom velikom građevinom čije se konture vide, fundament je postavljen, završeni su “zemljani radovi”, nazire se dovršetak “prizemlja” i postavljeni su “stubovi” i konture prvog i narednih spratova. Kada se gleda sa strane vidi se da je u pitanju građevina, ne zna se njena konačna veličina, vreme izgradnje ni konačna namena.

17 Mreža je paradigma globalnog društva, sve se povezuje u mrežu (ne samo u ekonomiji), umrežava, “premrežava”.

66

telekomunikacije). Ubrzavaju se i umnožavaju tokovi roba (Internet trgovina, DHL-isporuka, proizvodnja tamo gde ima najviše interesovanja za određenu vrstu proizvoda). Najbolji pokazatelj “kontura” globalnog društva jesu regionalne ekonomske integracije, ekonomski blokovi (EU, APEC-azijskopacifička kooperacija, NAFTA - severno i južnoamerička ekonomska saradnja, ASEAN – grupa azijskih zemalja). U okviru ekonomske globalizacije treba pratiti i nove principe u upravljanju, menadžmentu i marketingu, koji postaju standardni i primenjivi u svim uspešnim ekonomijama i slobodnim ekonomskim prostorima.

Globalno društvo se razvija i na planu socijalnih odnosa. Povećava se ukupan standard (meren na nivou svetskog proseka), povećava se socijalna mobilnost, stvaraju se uslovi u kojima dolazi do bržeg kretanja ljudi, radi boljeg zaposlenja i kreativnijeg rada (reč je o onima sa znanjem i informacijama). Širi se preduzetnički i poslovni duh i prema zatvorenim i nerazvijenim društvima. U vrlo uskom prostoru ekonomski razvijenih država formira se “dvotrećinsko društvo” (dve trećine građana je u stanju od solidnog do bogatog materijalnog stanja, jedna trećina od solidnog do siromašnog materijalnog stanja). U širokim nerazvijenim područjima globusa (globalnog društva) takođe postoji “dvotrećinsko društvo”, ali sa obrnutim proporcijama od prethodnog (dve trećine od siromašnog do solidnog i jedna trećina od solidnog do veoma bogatog). Globalno društvo će se učvrstiti kada postigne nivo “globalnog dvotrećinskog društva” prema proporcijama iz prvog primera (ekonomski razvijeni prostori). Danas možemo govoriti o globalnom bogatstvu i globalnom siromaštvu koji su međusobno povezani. Ako 20% bogatih u svetu raspolaže sa 80% ukupnog svetskog (globalnog) bogatstva, a 80% građana sveta sa 20% globalnog bogatstva, onda možemo govoriti o "jednopetinskom" svetskom društvu bogataša i "četiripetinskom" svetskom društvu siromašnih i solidno stojećih građana globalnog društva. Dakle, klasni odnosi se pomeraju na nivo globusa, imamo svetsku bogatu klasu u kojoj je sloj "ekstra bogataša" (više od hiljdu milijardera) koji daju dinamiku, smer i oblik ekonomskoj i socijalnoj globalizaciji i svetsku "ne-bogatu" klasu kojoj pripada 5,6 milijardi građana globalnog društva sa mnoštvom socijalnih slojeva i socijalnih položaja. Ovde se može postaviti teza o globalnom socijalnom zatvaranju šansi, perspektiva i mogućnosti za četiri petine svetskog stanovništva odnosno, onemogućavanju njihovog pristupa i uticaja u izgradnji slobodnog, otvorenog i poželjnog društva.

Politička globalizacija ce ogleda u izgradnji političkog pluralizma, odnosno određenih standarda u politici, u razvijanju demokratije i demokratskih procedura, u poštovanju ljudskih prava, u izgradnji pravne države, u razvoju društvenih pokreta i civilnog društva širom “globusa”, u uklanjanju nedemokratskih, militarističkih i totalitarnih režima. Sadašnja tendencija i aktivnost političkih centara moći ne ide u tom pravcu.

Pored ekonomske oblasti, kultura je sledeće područje na kome je uočljivo formiranje globalnog društva. Oseća se potreba za “jednim” jezikom, kao sredstvom globalne komunikacije (za sada engleski ostvaruje najviše pretenzije). Obrazovanje se standardizuje i postaju sve dostupniji rezultati i principi modernog i uspešnog obrazovanja. Naučna znanja se stalno šire i postaju dostupna velikom broju korisnika. Ona utiču, pokreću i pomažu savremenom čoveku da se bolje snalazi i uspešnije izbori sa

67

problemima i pitanjima od lokalnog do globalnog nivoa. Mediji, informacije i komunikacije su onaj deo kulture koji predstavlja najznačajniji instrument izgradnje globalnog društva.

Globalno društvo mora da ima i svoje globalne resurse i da vodi “domaćinsku” brigu o njima. Takvi resursi su stanovništvo, energetski resursi i sirovine, ekološki prostor, voda, atmosfera, kulturna, ekonomska i naučna dobra na celom prostoru “globusa”. Postoji i jedan resurs koji se stiče i povećava svakim danom, to je svest o potrebi, a ne samo neminovnosti, izgradnje globalnog društva, svest o “globalnom čoveku” i njegovim globalnim potrebama i interesima.

Posledice razvoja globalnog društva. Kako svaki razvoj i izgradnja imaju svoje dobre i loše strane, tako i izgradnja globalnog društva ima svoje negativne posledice. Prva posledica se odnosi na razvoj i ulogu nacionalnih država (država-nacija). Menja se pojam i shvatanje suvereniteta (unutrašnjeg i međunarodnog) pojedinačnih država, te značaja, uloge i uticaja tih država u bližem i daljem okruženju. Nacije i nacionalni odnosi, položaj etničkih grupa, patriotizam, identitet, sve dobija drugačiju dimenziju i posmatra se kroz prizmu saradnje, uzajamnih odnosa, tolerancije i integracije. Ako je reč o suprotnom kretanju, onda se male države, nacije, etničke grupe pojavljuju kao velika prepreka razvoju globalnog društva. Ovo već danas izaziva različite reakcije, strahove, nepoverenje, postaje motiv za otpor globalizaciji (razvija se “teorija zavere” i sindrom “žrtve”), za nastup dezintegrativnih, separatističkih i tribalističkih težnji i pokreta.

Nejednaka raspodela ekonomskih dostignuća i bogatstva, nejednak ekonomski razvoj i nejednaka “raspodela” sirovina i resursa, predstavlja sledeću posledicu, problem i prepreku razvoja globalnog društva. U tom kontekstu se postavlja ključno socijalno pitanje globalnog društva: kako amortizovati naraslo svetsko siromaštvo koje postaje tako vidljivo i gotovo nepodnošljivo. Razvoj globalnog društva ostavlja posledice i na brojne druge društvene grupe i institucije (porodica, verske grupe, škole). Uporedo sa razvojem globalnog društva razvija se i “globalno varvarstvo” (kriminal, terorizam, trgovina nedozvoljenim sredstvima, opasnim materijama i “belim robljem”, ratne pretnje i rat, eksploatacija žena i dece, ekološki problemi, javni moral). Jedna od značajnih posledica razvoja globalnog društva i globalizacije jeste i “nestrpljenje” koje ta pojava izaziva kod nekih političkih i ekonomskih centara moći. Oni hoće da “ubrzaju” taj proces, da se nametnu kao lideri globalnog društva, da iskoriste sve početne pozicije i prednosti, da ostvare “monopol” na globalizaciju. To izaziva sasvim realne i očekivane reakcije onih koji najviše trpe i koji su u “autsajderskoj” poziciji u odnosu na sadašnje glavne tokove globalizacije.

Već su se “legitimisali” protivnici globalnog društva u vidu brojnih antiglobalističkih pokreta18, zemalja i vlada, koje otvoreno govore o potrebi

18 Antiglobalistički pokreti su početkom XXI veka postali sve masovniji i sve češće organizuju svoje manifestacije. Poznati su pokreti “Seljačka konfederacija” – vođa Žoze Bove, francuski farmer koji se smatra jednim od lidera ukupnog antglobalističkog otpora; zatima “Svetski socijalni forum” – Porto Alegre (Brazil), koji održava kongres kada se održavaju neki skupovi međunarodnih organizacija (posebno Svetski ekonomski forum u Davosu); “Mobilizacija za globalnu pravdu” – traži otpis dugova za sve siromašne zemlje; “Narod Sijetla”, (pokret nazvan po protestu koji je organizovan tokom konferencije STO u Sijetlu, marta 2000. godine, koji je čak uspeo da izazove prekid zasedanja).

68

suprotstavljanja globalizaciji, svrstavajući je pod pojam “novi svetski poredak”, koji se nameće malima i nemoćnima. Zatim tu su i male nacije i velike vere (islam posebno), te mnoštvo drugih grupa koje se osećaju ugroženim u svom autonomnom životu i podrazumevajućoj slobodi. Poseban vid otpora razvoju i napretku globalnog društva i globalizaciji jeste “globalofobija” (stanje u kome se a priori širi neumeren i nerealan strah od globalizacije). Postoji još jedna specifična opasnost (delegitimizacija), koja dolazi od samog načina i postupka izgradnje globalnog društva, ubrzanja globalnih procesa i realnih teškoća koje iz toga izviru – opasnost zvana globalizam (pretvaranje procesa globalizacije u ideologiju kao što je to bio komunizam, nacionalizam, lokalizam).

Postoji mnoštvo pitanja i problema na koje treba odgovoriti u daljnjem razmišljanju i istraživanju teme označene pojmom globalno društvo. Jedno od njih je i pitanje: kako formirati institucije globalnog društva? Da li od postojećih međunarodnih organizacija mogu postati institucije globalnog društva (UN, MMF, SB, STO, UNICEF)? Ko bi mogli biti “kontrolori” razvoja institucija globalnog društva (nevladine organizacije, građanski svetski parlamenti, društveni pokreti, značajne ličnosti)? Kako ostvariti globalno partnerstvo i globalnu zaštitu (borba protiv kriminala i terorizma, globalno partnerstvo za pitku vodu, zdravu životnu sredinu, protiv nasilja, siromaštva)? Kako rešiti problem globalnih sudova i globalne pravde?

6.4. Društvo u tranziciji.

Sama reč tranzicija podrazumeva prelazak ili prolazak kroz određeni prostor, savladavanje određenog rastojanja u vremenu i prostoru, prelazak iz jednog stanja i karakteristika u drugo stanje i dobijanje drugačijeg obeležja. Društvo u tranziciji je pojam koji je u literaturi i u svakodnevnom životu aktuelizovan tokom 80-tih godina dvadesetog veka kada se počelo govoriti o tranziciji najpre latinoameričkih vojno-pučističkih i populističkih režima, a potom i istočnoevropskih komunističkih sistema i socijalističkih društava ka "demokratiji i tržišnoj ekonomiji". Društvo u tranziciji je svako društvo koje se nađe u stanju oslobađanja od diktature (Španija, Portugalija, Grčka tokom 70-tih godina XX veka), totalitarizma, kolonijalizma i sličnih oblika dominacije i zatvorenosti. To je stanje kada se raspadne jedan sistem društvenih odnosa (iscrpi svoje unutrašnje pokretačke snage i “životne sokove” ili bude srušen dejstvom unutrašnjeg ili spoljašnjeg faktora), a još nije uspostavljen novi sistem, onaj kome se teži. Tranzicija u društvu podrazumeva nastojanje da se iz jednog stanja (koga se želi osloboditi) pređe u drugo društveno stanje (kome se teži, za koji postoji uzor, primer), bez obzira da li se to dešava spontano pod dejstvom unutrašnjih, evolutivnih snaga ili je odlučujući pritisak spoljašnjih snaga, snaga užeg i šireg okruženja, ponekada i međunarodnih institucija. Ovde ćemo pojam društvo u tranziciji bliže objasniti na primeru socijalističkih društava.

Socijalistička društva su imala svoj specifičan oblik razvoja društvenih odnosa tokom XX veka. U ekonomskim odnosima je vladalo centralno državno planiranje i državna (društvena) svojina. Proizvodnja se odvijala često na zastareloj tehnologiji. Organizacija i upravljanje u privredi bilo je podređeno partijskoj (komunističkoj)

69

političkoj eliti. Komandovanje i dirigovanje od strane političkih struktura nastavilo se i u oblati raspodele i razmene (unutrašnje i spoljne). Nije se razvijao slobodan tržišni princip i preduzetnički duh. Proizvodnja je bila neracionalna, ona nije bila tržišno uslovljena, već se odvijala prema “kabinetskim” planovima i političkim programima, tako da je takva ekonomija (posle kratkog perioda “revolucinarnog” zanosa) brzo došla u stanje autarhičnosti i zaostajanja za slobodnom, tržišnom i dinamičnom kapitalističkom ekonomijom. “Socijalistička ekonomija” nije izdržala konkurenciju na svetskom tržištu ni u jednom elementu, tako da je došlo do njenog raspada (unutarnjeg rušenja).

U oblasti socijalnih odnosa u socijalističkim društvima se pošlo od stava da treba graditi “besklasno društvo”. U početku se govorilo o klasnim ostacima prethodnog društva, kasnije se priznavala samo radnička klasa, ali ne kao klasa već kao društvena “snaga” razvoja i progresa i garant protiv povratka buržoaskih odnosa i eksploatacije. U društvu se pošlo od namere da se ostvari puna zaposlenost, a raspodela dohotka i plata po principu “jednakih” potreba a ne na osnovu konkretnog rada, kreativnosti, inovacija, efikasnosti. Takav rad nije razvijao individualnu motivisanost i postao je brzo neproduktivan i neracionalan. Postojao je i visok stepen izdvajanja za “zajedničke potrebe” u nameri da se obezbedi “besplatno” zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita, kultura i tako socijalizam predstavi kao humano i napredno društvo. Neracionalan i rasipnički odnos prema budžetskoj potrošnji predstavljao je veliki teret za privredu i poslovanje. Socijalizam se na kraju sveo na društvo u kome se vodi borba za “pravednu” raspodelu siromaštva.

U političkom smislu socijalistička društva su bila jednopartijska društva potpune vladavine jedne partije, bez postojanja opozicije i političke alternative. U njemu se razvila snažna partijska država koja se poistovetila sa društvom, do te mere da se može reći da je “potisnula” društvo (slobodan građanski način života). Partija (komunistička, socijalistička, radnička) donosi pravila i principe društvenog organizovanja i života i postaje glavni arbitar u procenjivanju njihovih poštovanja. Razvija se specifična kultura, sistem vrednosti, moral, stil i način života, koji podržava i opravdava socijalističko društvo. Obrazovanje se prilagođava “potrebama” socijalističkog sistema i njegovom “unapređenju”. Ideologija dominira u svim segmentima društva.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina XX veka počinje da se raspada (negde i otvoreno ruši) ceo sistem društvenih odnosa, označavan kao socijalizam. Tada se javlja potreba njegovog prelaska u novi oblik društvenih odnosa i društvenog života. U ekonomskom smislu to podrazumeva prelazak na tržišnu privredu, slobodnu konkurenciju, ekonomsku efikasnost. U političkom smislu odvija se promena od jednopartijskog (monističkog) političkog sistema ka političkom pluralizmu, višepartijskom sistemu. Postavlja se pitanje razvoja demokratije, građanskog, civilnog društva, prelazak od partijske ka pravnoj državi, poštovanje ljudskih prava i sloboda, javnog mnenja i slobode medija, novih odnosa u kulturi, promene sistema vrednosti, stila i načina života, navika, moralnih vrednosti. Međutim za to je bila potrebna određena priprema. Zato se društvo u tranziciji može označiti kao društvo koje se nalazi u dužem ili kraćem periodu pripreme prelaska iz jednog tipa društvenih odnosa u drugi.

Svestan zahtev za prelazak iz postojećeg u novo društveno stanje podrazumeva odlučnost, usmerenost i htenje većine progresivnih elemenata jednog društva. U društvu

70

se teško stvara potrebna “kritična masa” za promene i brži razvoj. Dužina i karakter tranzicionog (prelaznog) perioda zavisi od odnosa u društvu koji su nastali posle raspada prethodnog sistema. U tom “vakumu” između prethodnog stanja i onog kojem se teži dolaze do izražaja velike protivrečnosti i sukobi. Nastaje stanje kolektivne zbunjenosti i anarhije (stanje društvene anomije). Srušen je jedan sistem vrednosti i moralnih normi i sve značajnije socijalne grupe i subjekti pokušavaju da uspostave “svoja” pravila i društvene norme. Svi interesi i težnje koji su bili potisnuti kada je socijalizam bio “na vrhuncu”, sada dolaze do izražaja. U društvu se naglo pojavljuje kriminal, nasilje, korupcija, populizam, nacionalizam, separatizam i druge patološke pojave. Mnogi društveni slojevi koji su ranije imali značajan položaj i standard postaju osiromašeni i potpuno obespravljeni (seljaštvo, radnička klasa, srednja klasa). Takvo stanje podrazumeva dug period pripreme za prelazak na stanje tržišne privrede, demokratije i vladavine prava. Društva koja su zadržala potrebnu socijalnu, kulturnu i duhovnu kompaktnost lakše mogu da “savladaju” period tranzicije, i brže da uđu u period ekonomskog razvoja i društvenog napretka.

Pored navedenog primera, danas se može govoriti o širokom, opštem pojmu tranzicije i tranzicionog stanja. Može se postaviti teza da se celo globalno društvo (ceo savremeni svet) nalazi u fazi i peridu tranzicije. Tako se može primetiti da se i razvijena društva poput severnoameričkog, "zapadnoevropskog", japanskog, skandinavskog i australijskog društva nalaze u peridu tranzicije ka društvu znanja, od zahteva za stalnim i ubrzanim privrednim i ekonoskim razvojem ka fazi "smirivanja" rasta i tržišne ekspanzije, od tehnološke, tehničke i vojne dominacije i moći ka fazi prihvatanja situacije da postoje i druge zemlje sa kojima treba deliti tu moć (Kina, Indija, Rusija, Brazil), od faze apsolutne liberalizacije i prepuštanja tržišnoj samoregulaciji celokupnog čovekovog ličnog i društvenog života ka fazi u kojoj se mora prihvatii više regulacije od strane države i drugih kontrolnih mehanizama. Na sličan način se može govoriti i o stanju tranzicije kroz koju prolaze afrička, dalekoistočnoazijska i latinoamerička društva. Dakle, ako govorimo o procesu globalizacije kao dominantnom procesu našeg vrema, onda možemo konstatovati da je globalizacija taj zajednički prostor, jedinstvena matrica ili mreža kroz koju prolaze sva savremena društa. Dinamika, specifičnosti, dubina, koristi i štete od takve tranzicije su različita za svako pojedinačno društvo. Može se prethodna teza varirati na sledeći način: sva savremena društva su u početnoj fazi tranzicije od pojedinačnih i posebnih društava ka globalnom društvu.

6.5. Društvo rizika

Što se savremeno društvo, u globalnim koordinatama, više razvija, to se više umnožavaju problemi, opasnosti i rizici za čoveka i njegove brojne zajednice i institucije. Postavlja se pitanje da li je globalizacija povećava broj i intenzitet rizika u savremenom društvu, ili je globalna komunikacija „otkrila“ brojne rizike koji ranije nisu bili jasno vidljivi i dostupni globalnoj javnosti. Prisustvujemo velikom modernom paradoksu: čovek je stvorio instrumente i preduslove za slobodan, human i dostojanstven život (tehnika, tehnologija, ekonomija, demokratija) ali živi u stalnom strahu, ponižen i bespomoćan (terorizam, nasilje, ratovi, ekonomske krize, ekološke katastrofe). Kako

71

kaže Ulrih Bek (2001, 1999), naša nesigurnost u savremenom društvu "ne opada nego raste uporedo sa više znanja, više istraživanja i više ekspertske racionalnosti". Koji su uzroci i gde su koreni takvog stanja?

Rodno mesto nesigurnosti u svremenom svetu leži u protivrečnom razvoju svetskog (globalnog) društva. Postoji izražena neravnomernost u razvoju globalnog društva: na jednoj strani je bogatstvo i obilje, dok je na drugoj strani siromaštvo i glad. Nagli razvoj industrije tokom XX veka imao je mnogo negativnih pratećih pojava i posledica, kao što je uništavanje prirodnih resursa, zagađenje prirode, nagla urbanizacija, razaranje seoskih zajednica, visok stepen migracija, socijalna raslojavanja, kao i brojne socijalne i kulturne poatološke pojave. Tehnološki razvoj se neprestano ubrzava (u nekoliko izreženih tehnoloških talasa) i pomera ravnotežu, "prirodni" razvoj i sklad u drugim oblastima čovekovog života i delovanja. Stare društvene strukture ne mogu da prate nagli tehnološki i tehnički razvoj, pa tako dolazi do raskoraka između tehnologije i ekonomije, zatim ekonomije i socijalnih odnosa, kao i između tehnologije i kulture (kulturnih vrednosti).

Tehnološki razvoj modernog društva ukazuje na jedno novo mesto izvora sadašnjih i budućih nesigurnosti, strahova i opasnosti, a to je borba za resurse (sirovine, voda, bezbedan prostor, obrazovani kadrovi, medijski prostor). Tehnološka i ekonomska dinamika zahteva slobodan i potpun pristup resuresima. Međutim, resursi nisu ravnomerno raspoređeni. Pristup resursima zavisi od političkih, socijalnih, kulturnih i ideoloških prilika u pojedinim područjima savremenog sveta, kao i od samih prirodnih okolnosti. Naučnici predviđaju da će se u narednom periodu stalno zaoštravati konkurencija i pojačavati trka za korištenjem i kontrolom najvažnijih svetskih resursa, što će stvarati uslove za produbljivanje svetske krize i podsticati nesigurnost i strepnje pojedinaca, grupa i zajednica širom sveta.

Neposredno povezano sa prethodnim, jeste i protivrečnost između prisutne globalizacije na jednoj strani, te nastojanja nacionalnih država i velikih kompanija da donose sve važnije odluke i zadrže kontrolu nad tim procesom, na drugoj strani. Ako se naučne, tehničke, ekonomske i druge važne odluke, upozorava Bek (1999), donose samo na nivou nacionalnih država i preduzeća, sa njihovim pretećim posledicama, onda smo "svi mi danas članovi jednog svetskog društva rizika". Ovo upozorenje znači da se mora više pažnje posvetiti međunarodnoj saradnji, koordinaciji i kontroli naučnih, tehnoloških, ekonomskih, socijalnih i političkih tokova savremenog društva. Ne mogu se svi pomenuti tokovi kontrolisati i o njima odlučivati na nacionalnom i lokalnom nivou, a da posledice budu globalne. Nauka, ekonomija i demokratija predstavljaju tri glavna stuba razvoja globalnog društva. Međutim, oni u sebi nose i mnoštvo rizika, neizvesnosti i opasnosti, posebno ako se razvijaju bez globalne kontrole.

Koji su to rizici u pomenutim centralnim oblastima savremenog razvoja? U oblasti nauke i tehnologije tu su nuklearna energija i nuklearno naoružanje (posebno u posedu nedemokratskih država), genetski inženjering, biotehnologija, prenatalna dijagnostika, nove tehnologije, nova naučna i tehnološka otkrića, praćena konkurentskim motivom da se bude prvi i ostvari što bolji finansijski efekat. Ekonomski rizici su u samoj srži savremene ekonomije koja počiva na stalnoj težnji za privrednim rastom i osvajanjem novih tržišta, zatim tu su i česte ekonomske recesije, ekonomske krize,

72

posebno finanasijske. Ekološki rizici su veoma vidljivi i o njima postoji određena svest: ugrožena prirodna sredina (vazduh, voda, tlo) do tog nivoa da se figurativno označava kao ekocid ("genocid nad prirodom"), rizična hrana, obolenja ljudi izazvana ekološkim greškama, industrijski otpad, prirodne katastrofe (pojava «ekoloških» migranata). Socijalni rizici savremenog društva ogledaju se u stalnom povećanju siromaštva i gladi, povećanju nezaposlenosti (čak i u ekonomski razvijenim sredinama), demografski rast, kriminal, nasilje, i posebno terorizam. Na kraju se mogu navesti i politički rizici: kriza nacionalnih država, izolovane političke odluke, kriza demokratije, nametanje političkih rešenja malim državama od strane velikih, postojanje diktatura, autokratija i totalitarnih režima, slab uticaj i autoritet Ujedinjenih nacija.

Nalazimo se u "globalnom društvu rizika", odnosno svetskom društvu globalnog rizika u kome svaki naučni i tehnički napredak nosi određene opasnosti i rizike. Kako kaže Ulrih Bek, neke rizike ne možemo izbeći ni sprečiti, dok neke rizike moramo otkloniti, jer ugrožavaju egzistenciju (post)modernog društva. Sa nekim rizicima moramo živeti, na njih se navikavati. Odgovor na društvo rizika je izgradnja globalnog civilnog društva, globalnog odgovornog društva.

6.6. Preduzetničko društvo

Prethodno smo naveli osnovne karakteristike postindustrijskog društva kao niz opštih manifestacija i pojava koje pokazuju zaokret od industrijskog društva u oblasti nauke, tehnologije i ekonomije. Karakteristika postindustrijskog i (post)modernog društva jeste stalna i brza promena, posebno u oblasti tehnologije i ekonomije, i stalni pritisak na društvene strukture i društvene odnose da se menjaju i prilagođavaju. U savremenim razvijenim društvima primećujemo tendenciju stalnog poboljšanja društvenih struktura i institucija kako bi se uključile, apsorbovale i artikulisale sve promene u nauci tehnici i tehnologiji. Društvo koje prihvata dinamiku naučno-tehnološkog razvoja, usmerava njegove tokove i podstiče tehnološke, ekonomske i kulturne inovacije, označeno je u savremenoj teoriji kao preduzetničko društvo.

73

Osnovne karakteristike preduzetničkog društva jesu inovacija, kreacija, sloboda stvaralaštva, preduzetnički duh, preduzetnička klima, takmičenje, konkurencija, stalne promene i restrukturisanje postojećih i zastarelih, struktura, organizacija i institucija. Tri ključne kategorije preduzetničkog društva su: 1) preduzetništvo kao poslovna aktivnost; 2) preduzetnik kao pokretač poslovnih aktivnosti i 3) inicijativa kao mentalna, radna i stvaralačka pokretačka snaga kod pojedinca i (ili) grupe.

Postoje različti pristupi i načini određenja, shvatanja i razumevanja samog pojma preduzetništvo19. Svi oni polaze od pretpostavke da je reč o nekoj poslovnoj aktivnosti koja se započinje, preduzima sa ciljem da se ostvari određena dobit. Preduzetništvo je, pre svega, pojedinačna, individualna inicijativa, ideja i zamisao koja kasnije prelazi u kolektivnu poslovnu aktivnost i daje određeni manji ili veći rezultat u vidu novog proizvoda ili usluge. Dakle, postoji individualno (inokosno) i kolektivno preduzetništvo kao oblik čovekove poslovne inicijative i ispoljene volje za stvaranjem nečeg novog. To podrazumeva spremnost i odlučnost da se stvori nešto novo, da se inovira i unapredi postojeće, da se preuzme određeni rizik vezan za uspeh poslovnih aktivnosti i da se ispolji želja za stalnim sticanjem dobiti, bogatstva i proširenja vlasništva. U ekonomskom smislu preduzetništvo se može shvatiti i kao stalna aktivnost pojedinaca, grupa i kolektiva na kombinovanju resursa (prirodnih, ekonomskih, ljudskih) radi ostvarivanja određenog poslovnog poduhvata. Preduzetništvo je maštovita i kreativna kombinacija i kombinatorika privrednih resursa i poslovnih uslova sa ciljem ostvarenja profita i sticanja bogatstva. Preduzetništvo podrazumeva uvek nešto novo, bilo ako kreacija novog proizvoda, usluge, projekta, bilo kao reorganizacija i reforma starog.

Da bi se preduzetništvo uspešno razvijalo mora u društvu da postoji "energija za preduzetništvo" koja neće presudno zavisiti od veličine preduzeća, započinjanja novog posla ili revitalizacije i reafirmacije starog, ni od tipa svojinske strukture preduzeća, kao ni od vrste delatnosti (proizvodnja ili usluge). Preduzetnička energija deluje istovremeno na interno preduzetništvo (unapređenje poslovanja unutar preduzeća) i na eksterno preduzetništvo (širenje uticaja preduzeća i preduzetničkog duha na užu i širu okolinu). Potrebno je ispuniti mnoštvo uslova da bi se preduzetništvo širilo i zauzelo odgovarajući položaj u društvu, da bi nastupilo kao značajna društvena pojava, koja pokreće društvo napred. Osnovni uslovi su ekonomski (nivo ekonomske razvijenosti, određeni ekonomski resursi), socijalni (socijalna struktura, socijalna dinamika, životni standard), politički (politički odnosi i politička

19 Ako pođemo od etimološkog tumačenja pojma preduzetnik, onda u srpskom jeziku nalaziomo osnov u reči preduzeti koja podrazumeva da se neko prihvatio, latio nekog posla, poduhvatio se nečega, preduzeo (neke mere) da nešto učini, izvrši, pokrene, uradi, obavi. Odatle dalje sledi reč preduzetnik (u arhaičnom smislu: preduzimač) koja podrazumeva lice koje preduzima određene poslove. Na kraju dolazimo do reči preduzeće koja označava privrednu ustanovu, organizaciju ili subjekt koji preduzima izvođenje različitih poslova. U engleskom jeziku imamo osnovnu reč enterprise koja prema “Websters new Dictionary” označava: a bold or dangerous undertaking; business project; willingness to engage in undertakings of risk (hrabar ili opasan poduhvat; poslovni projekat; volju; spremnost za angažovanjem u rizičnim poduhvatima).

74

kultura) i kulturni (nivo obrazovanja, kulturna otvorenost i sklonost ka inovacijama i modernizaciji, moral, sistem vrednosti, stil i način života). Iz ovih osnovnih uslova izvodi se mnoštvo posebnih i specifičnih uslova za razvoj preduzetništva koji se razlikuju prema lokalnim sredinama. Ukupnost uslova u jednoj sredini (lokalnoj, regionalnoj ili još široj) može se nazvati preduzetničkom klimom. Tako dolazimo do centralnog pitanja koje je važno za nastanak, razvoj i konačan uspeh preduzetništva u jednoj sredini – kakva je preduzetnička klima, ima li odgovarajuće preduzetničke klime? Uslovi za razvoj preduzetništva se zatiču ali se i stvaraju zavisno od želja, nastojanja i ambicija ljudi u određenoj sredini. Preduzetnička klima je rezultat kolektivnog nastojanja da se stvore povoljni uslovi za razvoj poslovanja i biznisa. Međutim, ona pre svega zavisi od volje svakog pojedinca, učesnika u poslovanju i biznisu u određenoj sredini.

Ono što je potrebno savremenom čoveku, kako kaže Draker (2003) jeste jedno preduzetničko društvo u kome su inovacije, kreacije, promene i preduzetništvo, normalne, stalne, čvrste i organizovane pojave. Prema Drakerovom mišljenju, preduzetništvo treba da zameni "društvo blagostanja", kao što je ono zamenilo klasično liberalno društvo 18. veka. Ovde se može dodati i nada modernog čoveka da će preduzetničko društvo amortizovati i otkloniti brojne nedostatke i opasnosti "društva rizika" i prerasti u društvo znanja.

6.6.1. Društvo znanja

Sva prethodno pomenuta obeležja savremenog društva bila bi nepotpuna ako im ne dodamo još jednu menifestaciju, jedan potencijal, mogućnost, pa i očekivanje, a to je društvo znanja. I do sada je znanje (nauka, obrazovanje, traganje, kreacija) bilo snaga koja pokreće, vuče i usmerava društveni razvoj. Razlika je u tome što je znanje danas postalo šira društvena potreba, opštedruštvena potreba, jedan od navažnijih društvenih resursa. Socijalni uspon, promocija, položaj i mesto pojedinca i grupa u društvu, njihova uloga, moć i uticaj zavise od znanja kojim raspolažu. Znanje čini osnovu i preduslov savremene komunikacije u društvu. Znanje unapređuje sve oblasti čovekovog života i delovanja, od ekonomije do uređenja trgova i stanova. Društvo znanja podrazumeva ubrzanu, širu i dublju pripremu članova društva za svakodnevni život i izazove koje nameće razvoj tehnike, tehnologije, informactike i komunikacija.

Društvo znanja usmerava ljude ka ozbiljnom i odgovornom poslu, razumevanju, orjentaciji, učešću i doprinosu izgradnji održivog, solidarnog i privlačnog okruženja. Ovo društvo podrazumeva više od prosečnog obrazovanja, više od visoke tehničke razvijenosti („sofistikovano društvo“), više od dobro informisanog čoveka, više od svakodnevnih rutinskih komunikacija među ljudima i više od standardnih potreba (ličnih i kolektivnih). U društvu znanja, znanje postaje egzistencijalna potreba savremenog čoveka. Društvo znanja mora biti otvoreno društvo koje pruža šanse i perspektive svim svojim članovima da ostvare svoje talente, kreativnost, snagu i očekivanje. U takvom društvu znanje je osnovni kriterij podela,

75

svrstavanja, upravljanja, uspona i razvoja pojedinca, društvenih grupa i zajednica. U društvu znanja svi položaji i uloge u društvu treba da budu rezultat znanja i odnosa prema znanju. Znanje treba da promoviše meritokratiju (vladavina znanja) kao osnovni oblik upravljanja i organizovanja društva znanja (umesto partiokratije, teokratije i naciokratije i liberalističke ideologije).

7. CIVILNO DRUŠTVO

Poreklo pojma civilno društvo susreće se najpre u sedamnaestom veku (Džon Lok), a u razvijenijem obliku u XIX veku (Hegel). Time se želela označiti razlika između društva i države, potreba da se pokaže da postoji područje autonomnog delovanja i ljudskih odnosa, koji nisu direktno pod uticajem države, kao institucije vlasti i sile nad građanima. Pojam civilno društvo ponovo se aktuelizovao u sociološkoj literaturi i svakodnevnom životu tokom 80-tih godina XX veka i odnosio se na položaj čoveka i stanje građanskih prava i sloboda u latinoameričkim i jugoistočnoazijskim državama, kao i socijalističkim društvima koja su ulazila u stanje društvene krize.

Osnovu civilnog društva predstavlja čovek-građanin, njegov položaj, uloga i uticaj u društvu. Čovek treba da zadrži dovoljan stepen autonomnosti, slobode i samostalnosti u odnosu na državu i oblike vlasti. Dominacija kolektivnih interesa i kolektivne psihologije, prioritet kolektivnih zahteva i težnji nad individualnim, stvaraju društveni milje u kome se ne može razvijati civilno društvo.

Postoje neophodni uslovi za razvoj civilnog društva. Prvi uslov je ekonomska razvijenost. Društva na niskom ekonomskom nivou ne mogu da ostvare bitne principe čovekove slobode, autonomnog delovanja i pluralizma političkih, socijalnih i kulturnih potreba i interesa. Čovekova sigurnost i samostalnost u materijalnom i širem ekonomskom pogledu predstavlja osnov svake druge samostalnosti, slobode i ukupne emancipacije. Razvoj demokratije i stalna demokratizacija društvenih odnosa (usvajanje demokratije kao sadržaja i procedure u svim oblastima komunikacije i delovanja među ljudima i njihovim grupama), predstavlja sledeći uslov civilnog društva. Civilno društvo pretpostavlja i postojanje pravne države i vladavine prava (umesto partijske i policijske države), kao i razvijanje i širenje ljudskih prava i sloboda.

76

Autonomija društvenih institucija (univerziteta, institucija kulture, medija), takođe čini jedan od bitnih uslova za uspostavljanje civilnog društva. Nužni uslovi za postojanje takvog društva su i razvoj velikog broja emancipatorskih društvenih pokreta i građanskih inicijativa, postojanje nevladinih organizacija, politička kultura u kojoj nema sukoba i manipulacija, javnost rada državnih institucija i svih oblika vlasti, razvijeno javno mnenje, sloboda štampe i medija. Liberalizam u svim segmentima društvenog života predstavlja neophodan milje u kome nastaje i razvija se civilno društvo.

Osnova koncepta civilnog društva jeste slobodan čovek, građanin sa svojim izvornim i autonomnim ljudskim pravima, da kao takav stupa u građanske organizacije i druge oblike udruženja u kojima se manifestuje moderno civilno društvo.

Civilno društvo je arena aktivnosti u kojoj vlada "dualizam ljudske egzistencije" (E. Dirkem): borba za lične i grupne interese, ali i altruističko-idealistička aktivnost za opšte interese, motive i ciljeve koji vode zajedničkom (u smislu mikrosredine) i opštečovečanskom dobru i napretku. Civilno društvo ima tri osnovna nivoa: građanin (pojedinac), udruženja građana i građanske ustanove, te javnost kao treći nivo rasprostiranja civilnog društva. Iz prethodnog stava može da se zaključi da civilno društvo mora da korenspondira, da bude u stalnom dijalogu sa demokratijom, liberalizmom, pluralizmom i tolerancijom. Ako civilno društvo nije povezano sa prethodna četiri elementa, onda ono može da poseduje odlike etatističkih tendencija, zatim može da vodi ka društvenom anarhizmu ili anomiji društva, odnosno može da bude u službi različiith diktatorskih i rušilačkih ideologija, stavova težnji i pokreta. Civilno društvo je skup potencijala, mogućnosti i aktivnosti prethodno pomenuta tri nivoa (građani, udruženja, javnost), koje mogu odvesti u emancipaciju, slobodu i stvaralaštvo, ali mogu odvesti i u u krizu, retrogradne postupke i raspad društva. 20

7.1. Civilno i/ili građansko društvo

Može se postaviti pitanje: da li su građansko društvo i civilno društvo sinonimi? U literaturi, kao i u svakodnevnoj komunikaciji, često se ti pojmovi upotrebljavaju u sinonimnom značenju. Ako je to pojmovno i metodološki ispravno, značilo bi da su to dva termina koja opisuju i označavaju isti sadržaj (pojavu, proces, tvorevinu). Međutim, precizna sociološka analiza i razumevanje nalažu nam da napravimo određenu distinkciju između pojma i termina građansko i civilno društvo21. Građansko društvo „obavezno“ postoji, čine ga građani jedne države, zajednice, geografskog prostora, ono je „po sebi“ dato, ali nije zadato, nije uvek „za sebe“ konstituisano, nema formu vlastitosti, nije

20 Zahtevi različitih građanskih udruženja i pokreta za širenje civilnog društva tokom 90-ih godina XX veka u zemljma Istočne Evrope (bivše socijalističke države) doveli su do raspada tih država, siromaštva i socijalne agonije većine građana, pojave mnoštva retrogradnih pokreta i građanskog rata. Neki od građanskih pokreta, inicijativa i težnji, u tom vremenu, nisu mogli da „civilizuju“ (učine pristojnim i uljudnim) tadašnje društvo koje se raspadalo, dok su drugi, prema svojoj suštini i namerama, bili „necivilizovani“ (nepristojni i neuljudni).21 U engleskom jeziku možemo uočiti razliku između citizen (građanin, sugrađanin, stanovnik), citizenry (građanstvo) i civil (civilni, učtiv, uglađen, uljudan), civility (učtivost, uglađenost, susretljivost).

77

slobodno, podsticajno i poželjno. U takvom društvu građani žive, deluju, komuniciraju i stupaju u različite odnose, ali osećaju i izvesnu (manju ili veću) teskobu, nelagodu, strah, neizvesnost, nesigurnost, frustriranost, potištenost i apatičnost. Civilno društvo ne postoji „obavezno“, ono nije „po sebi“ dato, ono je svakom društvu zadato. Ono mora da pruža građanima sigurnost, izvesnost, slobodu, prostor za kreaciju i napredovanje, da otkloni nelagodu, strah i neizvesnost. Civilno društvo mora da deluje, da se dokazuje, da podstiče, ohrabruje, pokreće i čini građane srećnim i zadovoljnim. Civilno društvo je zahtevano, željeno, očekivano i pretpostavljeno. Građansko društvo je zatečeno, nametnuto, određeno, spontano (nekada i stihijski) nastalo.

Da bi distinkcija građansko – civilno bila jasnija, može se postaviti pitanje: zašto svako društvo nije civilno? Zato što civilno podrazumeva slobodno, svesno svoje težine, stanja i mogućnosti. Zato što civilno znači i uljudno, prijatno, tolerantno, razumno, kontrolisano, planirano i vođeno. Građansko društvo je činjenica, izvesnost i postojanost jer se razlikuje od države i od privatne sfere čovekovog života i rada. Ono je „ravnodušno“ prema pojedincu, grupama i zajednici, ponekad i prema državi, ili bar nije u sukobu sa državom. Civilno društvo pokušava da zaštiti čoveka, građanina (njegova prava, slobode, autonomiju) od države i retrogradnih društvenih pojava i pokreta.

7.2. Post-civilno društvo

Prethodno je bilo reči o nekim nedostacima, problemima i protivrečnostima civilnog društva. Danas se može govoriti o krizi civilnog društva i gubljenju njegove snage i moći u nastojanju da afirmiše i zaštiti čoveka, građanina kao slobodnu, samostalnu, kreativnu i odgovornu ličnost. Civilno društvo ispoljava svoje slabosti i protivrečnosti u oba glavna pravca delovanja – prema državi i prema retrogradnim i patološkim pojavama u društvu. Umesto da kontroliše državu i institucije vlasti, civilno društvo se sukobljava sa državom, u najtežim oblicima tog sukoba dolazi do razaranja države (slučaj bivše Jugoslavije), dok se, na drugoj strani, civilno društvo povlači i ostavlja prostor za nekontrolisano delovanje vlasti i prekomerno jačanje države. Kada je reč o delovanju civilnog društva u pravcu zaštite čovaka i društva od retrogradnih pokreta i patoloških pojava, uočavamo da u tom prostoru civilno društvo upada u zamku brojnih pokreta, organizacija, udruženja i građanskih inicijativa čije aktivnosti, poruke i principi sadrže različite oblike netolerancije, diskriminacije i nasilja. Ovi pokreti se pozivaju na demokratiju, pluralizam i prava ljudi da se organizuju i izraze svoje stavove i mišljenja o važnim kolektivnim i društvenim pitanjima.

Civilno društvo dolazi u pomalo paradoksalnu situaciju – boreći se protiv retrogradnih pokreta i pojava, stvara prostor za iste te pokrete da se umnožavaju, šire uticaj, koriste sredstva i instrumente delovanja civilnog društva za svoje prisustvo u građanskom društvu, kao i usmeravanju aktivnosti prema vlasti i državnim institucijama. Zbog toga neki autori govore o krizi civilnog društva, umesto krize moderne, te o post-civilnom društvu umesto post-moderne (Negri i Hart, 1994; Džouns, 2001). Civilno

78

drštvo je zahvaćeno psihologijom gomile i pokretima masa, kolektivnom histerijom i kolektivnim identitetom, dok post-civilno društvo teži da pruži više prostora individualnim karakteristikama i akcijama pojedinaca, te pomeranju privatne sfere ka javnom delovanju. Dok je civilno društvo karakteristično po svom delovanju na planu nacionalnih prostora i nacionalnih država, dotle je post-civilno društvo usmereno ka globalnim prostorima. Moderne korporacije, fleksibilan način poslovanja, opšti principi u marketngu, menadžmentu, finansijama i ljudskim resursima, takođe doprinose ubrzanoj transformaciji civilnog u post-civilno društvo. Savremena tehnička dostignuća pružaju čoveku mogućnost i šansu da razvije svoje individualne potencijale, da se osami, ali da je istovremeno umrežen sa brojnim sličnim stvaraocima i kreatorima.

Razvoj nauke i tehnike, ubrzana transformacija rada i poslovanja, kao i način komunikacije među ljudima doprinose potrebi daljnje transformacije civilnog društva ka post-civilnom. Razvojem Interneta dolazi do formiranja jednog novog tipa zajednice – onlajn zajednice. Ove zajednice, često, mogu da zadovolje više potreba savremenog čoveka, nego što je to slučaj sa klasičnim civilnim zajednicama. Onlajn zajednica je privlačna i zbog toga što je oslobođena problema i stega prostora i vremena, problema stanovanja i komšinskih relacija. Internet zajednica razvija osećaj pripadnosti koji nije uslovljen, nametnut, koji je slučajan, ali stvara potrebu povezivanja i osećaj da „'mi' i 'oni' ipak imamo nešto zajedničko“ (Džouns, 1994). Dakle, može se konstatovati da savremeni čovek živi na relaciji između onlajn i oflajn zajednica. Postavlja se pitanje kako će se u budućnosti razvijati odnos između tih zajednica, kako će se deliti poslovi, kako će se menjati i mešati identiteti i slično. Da li će se sloboda, anonimnost, bestelesnost i bezvremenost onlajn zajednica kositi sa pravilima oflajn zajednica? Mnogo je pitanja koja se postavljaju, i koja će se u budućnosti postavljati o odnosu onlajn i oflajn zajednice (zajednica). Na to nam skreće pažnju i Džouns (2001, str. 36) kada pita „koji je domen jurizdikcije kada se uzme u obzir da Internet nema geografsku zasnovanost? Ako je on zajednica, ili skup zajednica, kakve su njegove strukture moći i kako su povezane sa oflajn strukturama?“ Sve više će dolaziti do mešanja virtuelnih i stvarnih (fizičkih) zajednica, kao i pokušaja da se oflajn zajednice nametnu kao primarne, da vraćaju čoveka starim pripadnostima i identitetima (porodica, vera, nacija, država). Oflajn zajednica (zajednice) će stalno težiti da nameće pravila i ograničenja onlajn zajednici (zajednicama). Postavlja se pitanje: da li je, možda, potrebno da se stvari obrnu, da onlajn zajednica diktira pravila i procedure koji uređuju čovekov život? Naredni period će biti obeležen traganjem za određenjem granice između onlajn i oflajn zajednica, između višestrukih identiteta koje pružaju te zajednice, za drugačijim poimanjem društvenog (javnog) prostora, komunikacije, demokratije, potreba i vrednosti.

Post-civilno društvo je i sajber (cyber) društvo. U tom društvu se formiraju posebne društvene grupe – juzernet grupe. Svi koji posećuju Internet i provode vreme na forumima, virtuelnim biblotekama, listaju enciklopedije, tragaju za informacijama, svi oni imaju osećaj da pripadaju nekoj novoj grupi (grupama) čiji članovi rade to isto. Tako se razvija jedna nova vrsta „društvenosti“, nova vrsta zajedništva i bliskosti – umreženi pojedinci, koji slobodno, bez prisile i uslovljavanja ulaze u juzernet grupe. To su, istovremeno, grupe „po sebi“ i grupe „za sebe“, odnosno određene od strane Interneta

79

(kompjutera, provajdera), ali i vlastitom željom i odlukom da tamo odu. Ili kako to jedan pripadnik juzernet grupe i sajber društva kaže, „ biti na Internetu je vreme kada je čovek sam, a ipak u društvu“.

Post-civilno društvo nam donosi i transformaciju čovekovog aktivizma, delovanja i učestvovanja, karakterističnog za civilno i građansko društvo. Umesto na trgovima, ulicama, stadionima i sindikatima, savremeni čovek (član sajber društva) sve više će težiti da se susreće (okuplja) sa drugim ljudima u tržnim centrima, hipermarketima, parkovima, izletištima i plažama. Svi zauzeti poslom ili rekreacijom, niko ne obraća pažnju na drugog, a ipak svi zajedno.Ako uzmemo primer sindikata, videćemo da su oni izgubili moć kao kolektivni zaštitnik interesa zaposlenih. Kompanija koja je pritisnuta zahtevima sindikata, može lako da preseli svoje poslovanje u neku drugu zemlju ili drugi kontinent, gde je manja cena radne snage i nema sindikalnog organizovanja. Kada je reakcija javnog mnenja u pitanju, može se očekivati da čovek post-civilnog društva svoj protest izrazi u vidu performansa, umesto mitinga, slanjem imejla, umesto bacanja kamena, diskusijom na forumu, umesto urlanjem i psovkama na stadionu ili ulici. Kada je reč o zabavi, čovek post-civilnog društva će se opredeliti za DVD projekciju i kućni bioskop, umesto odlaska na maosvne projekcije u klasičnom biskopu, kao što će umesto odlaska na koncert, danloudovati nekoliko paketa od po nekoliko stotina pesama i u miru, na svom mp3 (mp4) plejeru slušati. Savremeni čovek će se radije opredeliti za uzbudljiv fragment, nego za dosadnu (ponekada i opasnu) celinu.

Sledeća aktivnost juzernet čoveka, građanina biće potreba za „digitalnom“ demokratijom, digitalnom upravom i digitalnom škololom. Za sajber društvo deluje anahrono sadašnji način izbora i izbornih kampanja, političkog i ideološkog pluralizma, a koji se u civilnom društvu uzimaju kao temelj demokratije, slobode i jednakosti građana. Zamislimo situaciju u kojoj bi se poslanici u parlamentu i članovi neke vlade birali konkursom. Softver bi bio taj koji bira, umesto većine nekompetentnih, frustriranih i navijački usmerenih građana – birača. Ako se unapred odrede pravila i uslovi koji su potrebni za obavljanje nekog državnog i političkog posla, onda svi punoletni građani mogu da konkurišu za takvo radno mesto. Tada će se stvarno i pravno poklopiti uslovi da svaki punoletni građanih istovremeno ima pravo da bira i da bude biran. U sadašnjoj demokratiji to je samo privid, a tamo gde dominira privid i simulacija demokratije, tamo je na delu manipulacija ljudima, njihovim potrbama i interesima. Post-civilno društvo će pokrenuti i prelazak demokratije u post-demokratiju ili meritokratiju (vladavine znanja, sposobnih i stručnih ljudi).

8. DRUŠTVENI KONFLIKT

Pod društvenim konfliktom se podrazumeva nastojanje jednog društvenog subjekta da ostvarujući svoje interese i ciljeve, svojom akcijom onemogući potrebe, interese i ciljeve drugog subjekta, nekada čak i da potisne drugi subjekt. Društveni konflikti nastaju zbog visoke socijalne i kulturne fragmentacije društva. U svakom društvu postoje različite potrebe, interesi, namere, težnje, aktivnosti. Konflikti nastaju i

80

zbog uslova u kojima jedna grupa deluje, zbog stanja u okruženju, ali i zbog strukture same grupe. Konflikti su povezani i sa stepenom opšte kulture, tradicionalnim odnosima i sklonostima društvene grupe i zajednice. Konflikt je jedna vrsta društvene dinamike i socijalne interakcije, način konstituisanja, pokretanja i održavanja društva, ali i zaostajanja, nazadovanja i razaranja društvenih struktura.

8.1. Konflikt i/ili sukob

Prethodno određenje konflikta podrazumeva konflikt između društvenih grupa, kao i konflikt sa visokom amplitudom, koji dovodi do prevlasti jedne grupe ili potiskivanja druge grupe. Međutim, konflikt se odvija i unutar društvenih grupa, unutar timova, između pojedinaca, kao suprotstavljanje stavova, mišljenja, ideja, potreba i slično. U takvim okolnostima konflikt predstvlja podsticaj za rad i delovanje grupa, postaje energija koja rešava probleme, podstiče stvaralaštvo, razvija takmičarski duh između učesnika u konfliktu i podiže radni ritam. Konflikt može da bude energija koja pokreće grupe, koja remeti ustaljeni i uobičajeni tok i ritam delovanja. To znači da moramo razlikovati oblik, karakter i nivo konflikta da bi smo mogli zaključiti kakve efekte ima na odnos u grupi i među grupama. Može se postaviti teza da niži nivo konflikta, konflikt sa manjim intenzitetom ima pozitivno delovanje na rad i aktivnost društvenih grupa, dok viši intenzitet konflikta može da dovede do štetnih posledica na rad i mživot tih grupa.

Da bi smo lakše razlikovali karakter, ulogu i značaj konflikta u društvu, uvešćemo pojam sukob, koji će označiti visok intenzitet konflikta, odnosno onu graničnu liniju između korisnog i štetnog manifestovanja konflikta. Ili još preciznije, sukob označava nepomirljivi konflikt, onaj koji razara društvenu grupu ili dovodi do sudara grupa iz koga jedna grupa izlazi kao pobednik, dok je druga poražena, potisnuta ili razorena. Ako se vratimo etimološkom poimanju reči konflikt, videćemo da je njeno poreklo u latinskom jeziku, conflicto – udariti o što, poremetiti, oboriti, boriti se, trpeti. U latinskom jeziku postoji konstrukcija conflictatio onis, koja označava sudaranje, sukob, borbu, kao i pojam conflictio onis, sa značenjem – sukob, borba, razilaženje. Vidimo da je u latinskom postoji razlikovanje konflikta prema njegovom obliku i intenzitetu. Pojam konflikt je u naš kulturni prostor stigao iz nemačkog jezika, gde označava razmimoilaženje, raspravu, sudaranje. U nemačkom jeziku postoji reč zusammenstoß koja označava sukob, odnosno sudar ili nepomirljivi konflikt. U engleskom jeziku, takođe, možemo naći reči koje opisuju različit nivo konflikta. Reč conflict označava konflikt nižeg intenziteta, pa se može koristiti za opis situacije u kojoj konflikt predstavlja unutrašnju energiju jedne društvene grupe. Na drugoj strani, reč clash znači prasak, sudar, sukob, biti u neskladu, što se može primeniti na objašnjenje situacije u kojoj konflikt prelazi granicu korisnog i poželjnog i postaje štetan i razarajući.

Ako se još jednom vratimo pojmu sukob i tragamo za njegovim etimološkim korenom, videćemo da nam on može pomoći u analitičkom pristupu prilikom razmatranja karaktera, oblika i intenziteta ispoljavanja konflikta. U srpskom jeziku reč

81

sukob može se razdvojiti kao su-kob, gde su znači s ili sa, dok kob znači lošu sudbinu (zla kob). Dakle, su-kob (sukob) je konflikt koji donosu lošu sudbinu tamo gde se pojavi (grupa, tim ili komunikacija između grupa i pojedinaca). Ako sumiramo rezultat ove kratke etimološke i pojmovne analize, konstatujemo da ćemo u ovom udžbeniku pojam i termin konflikt koristiti za nizak intenzitet ispoljavanja konflikta i njegove osobine koje imaju pozitivne efekte na odnose u grupi i među grupama. Na drugoj strani, termin i pojam sukob, koristićemo da označimo stanje u grupi i odnose među grupama kada konflikt prelazi granicu kontrolisanog, podsticajnog i korisnog delovanja i postaje štetan i razarajući.

8.2. Vrste konflikta

Predmet konflikta mogu biti različiti interesi, ciljevi i stanja: položaj, status, pravo, teritorija, postojanje drugog subjekta i slično. Postoji nekoliko kriterija na osnovu kojih se mogu podeliti konflikti. Prema subjektu konflikta postoje klasni, rasni, etnički, verski, politički, generacijski, polni. Prema vremenu ispoljavanja, konflikti se dele na povremene i stalne. Prema intenzitetu ispoljavanja, postoje otvoreni i tihi (prikriveni) konflikti. Prema položaju (mestu) ispoljavanja, konflikti se dele na unutargrupne i međugrupne konflikte. Ovde treba napomenuti da svaki pomenuti oblik konflikta može preći granice poželjnog i kontrolisanog i prerasti u sukob.

Unutargrupni konflikti su svakodnevna pojava. Oni zavise od načina komunikacije unutar grupe i sa okruženjem, od stepena informisanosti, intenziteta i puteva protoka informacija, od horizontalnih i vertikalnih odnosa u grupi, od raspodele obaveza i odgovornosti. Oni potiču i od konflikta unutar svake ličnosti (pojedinac i njegove unutrašnje dileme, struktura ličnosti). Postoji više oblika manifestovanja unutargrupnog konflikta: konflikti potreba i vrednosti, konflikti motiva, konflikti uloga i položaja, konflikti interesa, konflikti ciljeva, konflikti vizija, konflikti prava i obaveza, konflikti odgovornosti, konflikti očekivanja, konflikti rukovođenja.

Konflikt ima višestruki značaj i ulogu u društvu. Pozitivna uloga se sastoji u tome što konflikt niskog nivoa donosi potrebnu dinamiku u društvu ili grupi, što sučeljava, potrebe, interese, vizije, očekivanja, odgovornosti. Konflikt je posebno važno područje za proučavanje u savremenom menadžmentu. Značaj konflikta visokog intenziteta ogleda se u tome što ukazuje na probleme u društvu i područja na kojima se češće ispoljavaju. To pruža mogućnost za predviđanja i blagovremene pripreme da se konflikt kanališe i kontroliše, pa i spreči. Negativna strana konflikta jeste njegovo otvoreno ispoljavanje i sukobljavanje društvenih grupa, a koje dovodi do poremećaja društvenih odnosa, pa čak i do razaranja društvenih struktura. Konflikti su karakteristika modernog društva. Oni se svakodnevno umnožavaju po formi, subjektima i intenzitetu. Danas se postavlja ključno pitanje: kako upravljati konfliktima u grupi, zajednici, društvu, lokalnoj sredini, užoj ili široj regiji i globalnom društvu? Za sociologiju je važno još jedno pitanje: postoji li, i da li je moguće beskonfliktno društvo? Odgovor je da ne postoji, nije moguće i nije potrebno beskonfliktno društvo. Beskonfliktno društvo

82

je “mrtvo” društvo. Konflikt je jedna vrsta društvene energije. Naravno, treba pratiti njegov intenzitet, subjekte, vreme i prostor ispoljavanja. Postoji izreka da je konflikt kao začin: dobar u malim količinama, štetan i razoran u velikim, “neumerenim” količinama.

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

Naučili smo, ili je trebalo da naučimo, mnogo toga tokom poslednjih deset ili dvadeset godina dvadesetog veka o tome šta pristojno društvo čini mogućim. Dobro društvo, lokalno, nacionalno ili globalno, jeste ono društvo koje balansira državu i vladu, civilno društvo i tržišnu ekonomiju. Mogu da postoje, a stvarno i postoje, patologije na spojevima ovih elemenata. Društvo u kojem je država suviše jaka postaje represivno. Ali tamo gde je ona isuviše slaba, društvu nedostaju mehanizmi, uključujući i one koji su nužni za stabilan ekonomski razvoj. Tamo gde je civilno društvo neadekvatno razvijeno, ne može biti ni dobre uprave ni stabilnog ekonomskog razvoja. A ipak, tamo gde je civilno društvo isuviše jako, duštvo u celini zapada u etničke podele i identitetske konflikte.

Isto je i sa ekonomijom. Pristojno društvo ne može biti ono u kojem se tržište upliće u sve, a sve vrednosti su komercijalizovane. Pa ipak, bez prostora za tržište, sloboda i prosperitet su ugroženi.

Entoni Gidens

Novi kapitalizam je radikalno promenio, na primer, ljudsko shvatanje rada. Korporacije se preobražavaju iz čvrstih i često rigidnih piramidalnih birokratija u fleksibilne mreže koje su u neprekidnom stanju unutrašnje revizije. U fleksibilnom kapitalizmu ljudi obavljaju kratke poslove i često menjaju poslodavce – doživotno zaposlenje u jednom preduzeću je stvar prošlosti. Kao rezultat toga ljudi ne mogu da se identifikuju sa konkretnim zaposlenjem ili jednim poslodavcem, frustrirani su, i kako sam otkrio, o svojim poslovima ispisuju održiv životni narativ.

Novi kapitalizam takođe je i uznemirio identitete zasnovane na mestu, tom osećaju „doma“ i pripadanja nečemu posebnom u svetu. ...Investicioni bankar iz Njujorka mnogo će se više identifikovati sa sličnima sebi u Londonu ili u Frankfurtu, nego sa ostalim Njujorčanima; domar koji održava njegovu kancelariju verovatno ima majku u Panami, a brata u Buenos Ajresu: gde ti ljudi pripadaju, gde ima je dom? Kao i Odiseju, potrebna im je nekakva orjentacija na životnom putu. Kako se traume nižu, globalizacija sve više liči na rat; ali za sada niko ne želi da za nju umre. Ipak, jedna druga promena uznemirava. Neki analitičari veruju da će ljudi nastojati da se odbrane ističući prividno stabilne kulturne vrednosti nasuprot kameleonskoj indiferentnosti ekonomije: konflikt će se voditi između idealizovanog doma i zahteva zaposlenja, mesta i posla.

Ričard Senet, profesor sociologije na LSE

83

Naš tip društva pokreće ekonomski rast više nego bilo koje drugo društvo. Partikularizmi privatnog života, lokalne zajednice, životne navike, sve je to razbijeno i uništeno sve većom geografskom i socijalnom pokretljivošću, širenjem reklame i propagande, kao i širim učestvovanjem u politici, širim nego ikada ranije.

Alen Turen, francuski sociolog

Gotovo ceo globus premrežen je verovanjem da je ekonomski rast smisao svake zajednice, te da on može da bude samo rezultat kapitalizma neoliberalnog tipa. Na taj način jedna ideologija postaje vrhunsko načelo savremenog sveta. I to jeste problem. Istovremeno, ekonomski rast nikako nije sinonim za društveno blagostanje...

Ne postoji ekonomija koja, nezavisno od politike i društvene organizacije, reguliše distribuciju moći i mogućnosti za sticanje odgovarajućeg profita, koristi i privilegija na tuđi račun. Održivi razvoj znači održivo društvo. Znamo da postoje društva koja nisu izdržala iskušenja vremena.

Ljubinko Pušić, profesor sociologije grada u N.Sadu

84

Za uspostavljanje cena i trendova na svetskim finansijskim tržištima, nekontrolisane informacione turbulencije podjednako su važne koliko i ponuda i potražnja. ...Ishod ovih procesa finansijske globalizacije mogao bi biti taj da smo u srcu naših ekonomija stvorili veliki Automaton koji odlučujuće utiče na naše živote. Noćna mora čovečanstva, ideja po kojoj mašine preuzimaju kontrolu nad svetom, na ivici je da postane stvarnost – mada ne u obliku robota koji nas ostavljaju bez posla ili vladinih kompjutera koji nadgledaju naš život, već kao elektronski sistem finansijskih transakcija. ...Kako profit iz svih izvora pronalazi svoj put do finansijskih tržišta na kojima se i odigrava najveći rast kapitala, ova mreža elektronskih transakcija koja rukovodi globalnim i lokalnim protokom kapitala uspostavila se kao kolektivni

85

kapitalista.

Pomeranja na finansijskim tržištima indukovana su mešavinom tržišnih pravila, političkih i biznis strategija, psihologijom mase, racionalnim očekivanjima, iracionalnim ponašanjem, spekulativnim manervima i informacionim turbulencijama svih vrsta.

Danas se računovodstvo obavlja elektronski, pa bi globalna finansijska inspekcija mogla da ima pristup svim računima koji su zakonski podložni inspekciji koristeći skoro potpuno zaštićenu lozinku (a ona postoji i zauzima samo 4096 bajta). ...

Zašto se SAD tako nepopustivo protive globalnom upravljanju finansijama, i zašto će to činiti i u bliskoj budućnosti? Jednostavno je: trenutni sistem makar kratkoročno, radi u korist ekonomije SAD i američkih kompanija, a posebno u korist onih finansijskih kompanija koje sve više investiraju na globalnom nivou. ...američka vlada je uložila napore da se globalni kapitalizam proširi otvaranjem tržišta u nastajanju, zahtevajući ukidanje propisa i vladinih kontrola širom sveta.

Nove informacione tehnologije (uključujući genetski inženjering pod etičkom kontrolom) mogle bi da izrode plodnu interakciju snage uma i društvenog blagostanja. Finci su tiho uspostavili prvo pravo informatičko društvo, sa jednim veb-sajtom po osobi, pristupom internetu u 100% škola, kampanjama za kompjutersko opismenjavanje odraslih najvećom rasprostranjenošću kompjuterske moći i mobilne telefonije na svetu, i globalnom kometitivnom industrijom informacione tehnologije na čelu sa Nokiom. Oni su, uz izvesno fino podešavanje, istovremeno očuvali državu blagostanja.... Finac Linuds Torvalds kreirao je operativni sistem Linux i pustio ga slobodno na Internet. To je doprinelo rastućem pokretu za slobodan pristup softveru, uz hiljade korisnika Linuxa koji su onlajn unapređivali njegov kod.... doprineli boljoj informacionoj tehnologiji, ohrabrujući umove širom sveta da žive od nje.

Manuel Kastels,profesor sociologije i planiranja na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju

86

Postoje, zapravo, osnovni razlozi što je rast među „azijskim tigrovima“, starim i novim, bio decenijam održavan na visokim stopama. Postoji dobra ponuda energične i inteligentne radne snage. Jak preduzetnički duh izgleda da je takođe prisutan. Postoji želja da se usvoji i da se prilagodi novim tehnologijama i održi visok nivo štednje. Sve to znači niske troškove i brzo podizanje produktivnosti, čak uprkos onome što po zapadnim standardima izgleda kao oštećena i slaba institucionalna struktura. Taj potencijal je do danas ostao neiskorišten. Ali jasno je da se nešto iznenada desilo i prekinulo taj proces (misli se na finansijsku krizu u tom delu sveta 1997. godine – prim. IŠ). Meni se čini da to „nešto“ leži pre u finansijskoj areni nego u strukturalnim manama koje su toliko u centru pažnje.

Pol A. Volker,bivši

87

predsednik Odbora guvernera sistema federalnih rezervi SAD

Živimo u doba opadanja društvenog poretka nacionalne države, klase, etniciteta i tradicionalne porodice. Etika individualnog samoispunjenja i ličnog dostignuća najsnažnija je odlika modernog društva. Biranje, odlučivanje, uobličavanje ljudskog bića koje teži da postane autor njegovog ili njenog života i kreator individualnbog identiteta, osnovno je pitanje našeg vremena. To je fundamentalni cilj koji se krije iza promene porodice i globalne rodne evolucije u vezi sa poslom i politikom. Svaki pokušaj da se stvori novi osećaj društvene kohezije morao bi da pođe od činjenice da individualizam, raznolikost i skepticizam čine suštinu zapadne kulture. Značaj življenja sopstvenog života u svetu koji se ubrzano menja može se skicirati u sledećih petnaest tačaka.

1. Poriv da vodite sopstveni život, kao i mogućnost da to uradite, pojavljuje se kada je društvo veoma složeno. ....ljudi su integrisani i ujedinjeni u društvo samo u pojedinačnim aspektima, jer plaćaju porez, voze automobil, studiraju, kupuju, glasaju, idu kod lekara, proizvode nešto, očevi su, majke, sestre, pešaci itd. .... Moderno društvo ne obuvata ih svojim funkcionalnim sistemima kao kompletne osobe; ono se pre zasniva na činjenici da pojedinci nisu integrisani već samo privremeno uključeni u njega svoijim lutanjem među različitim funkcionalnim svetovima....

2. Vaš sopstveni život nije vam svojstven. U stvari, tačno je baš suprotno. Standardizovan život isproduciran je tako da kombinuje uspeh s pravdom i da spoji interes pojedinca sa racionalizovanim društvom....

3. Time vaš život u potpunosti zavisi od institucija. Institucionalna uputstva za život tu su da vam ga organizuju....

4. Življenje sopstvenog života tako podrazumeva da uobičajene biografije postaju stvar izbora, „uradi sam“ biografije, biografije rizika, biografije slamanja...

5. Uprkos, ili baš zbog institucionalnih upustava za život i nesigurnost, koje je često nemoguće predvideti, u sopstvenom životu osuđeni ste na aktivnost. Čak i kada pogrešite, vi vodite aktivan život (koji strukturiše zahteve)....

6. Vaš sopstveni život je vaš lični neuspeh. Konsekventno, teret rizika za fenomen socijalne krize poput strukturne nezaposlenosti, prebačen je na leđa pojedinca. Društveni problemi mogu se direktno preokrenuti u psihološke predispozicije: krivicu, osećanja, anksioznost, konflikt i neuroze. Da paradoks bude veći, razvila se nova neposrednost u odnosu pojedinca i društva.

7. Nepovratno globalno umreženi ljudi nastoje da žive sopstvene živote u svetu koji im sve više i očiglednije izmiče pod nogama. ...to je i bukvalno i metaforički putujući, nomadski život, proveden u kolima, avionima i vozovima, telefonirajući ili na Internetu, podržan masovnim medijima i transnacionalnim razvlačenjem života preko granica.... veza između mesta i zajednice ili društva prosto je pukla.... bilo svojom voljom ili ili obavezno, ili i jedno i drugo, ljudi prostiru svoje živote različitim svetovima. Globalizacija biografije podrazumeva podrazumeva prostornu poligamiju – ljudi su „venčani“ sa različitim mestima odjednom.

8. Druga strana globalizacije je detradicionalizacija. I vi sami vodite detradicionalizovan život. To ne znači da tradicija ne igra više nikakvu ulogu – često je baš suprotno. Ali tradicije moraju biti izabrane, ćesto i izmišljene, a snagu dobijaju tek odlukama i kroz iskustvo pojedinaca. Izvori kolektivnog i grupnog identiteta i značenja, kao karakteristike industrijskog društva (etnički identitet, klasna svest, vera u progres) čiji su životni stilovi i pojmovi o bezbednosti podržavali zapadne demokratije do 1960-tih, sada su iscrpljeni, raspadaju se i gube svoju mističnost...

9. Ukoliko globalizaciju, detradicionalizaciju i individualizaciju analiziramo zajedno, postaje jasno da je vaš život eksperimentalan....

10. Vaš sopstveni život je refleksivan. ...nešto nalik na individualnu posebnost zaista se po prvi put pojavljuje kroz kombinaciju društvenih kriza koje pojedince prisiljavaju da misle, deluju i žive....

11. Življenje vašeg sopstvenog života u tom smislu je forma kasne modernosti vredna poštovanja...

88

12. Vaš sopstveni život, viđen u ovom smislu, radikalno je neidentičan. ...kultura je polje na kom nam je jasno da možemo da živimo zajedno, jednaki mada različiti.

13. Zato življenje vašeg sopstvenog života može da znači život u uslovima radikalizovane demokratije, za koju su mnogi koncepti i formule prve modernosti postali neadekvatni... kako pomiriti masovne organizacije (političke partije, sindikati) sa individualizaciom i samoorganizaciom...

14. .....dok je u starom sistemu vrednosti sopstvo moralo da bude podređeno obrascima kolektiviteta, ove nove „mi-orjentacije“ stvaraju nešto nalik na kooperativni ili altruistički individualizam...

15. Predominacija življenja sopstvenog života tako vodi otvaranju i subpolitizaciji društva, ali i depolitizaciji nacionalne politike.

Ulrih Bek

S matram da je neophodno jasno razlikovati termine među-narodno i globalno. Crtica u reči među-narodno stvara konfuziju u shvatanju globalizacije jer je među-narodno zasnovano na postojećem pa makar i izmenjenom sistemu nacionalnih država, dok globalno označava pojavu procesa i sistema društvenih odnosa koji nisu zasnovani na sistemu nacionalnih država....Analiza globalizacije u sociologiji vrti se uglavnom oko dve vrste fenomena koji postaju sve značajniji u nekoliko prethodnih decenija. Reč je o pojavi globalizovane ekonomije zasnovane na novim sistemima proizvodnje, finansija i potrošnje, kao i o ideji „globalne kulture“........razlikujem sledeća četiri tipa istraživanja globalizacije u savremenoj sociologiji:

Svetsko – sistemski pristup Model globalne kulture Model globalnog društva Model globalnog kapitalizma

Teorije globalnog društva tvrde da je koncept svetskog ili globalnog društva postao moguć tek u moderno doba zahvaljujući nauci, tehnologiji, industriji i univerzalnim vrednostima koje su stvorene u XX veku i koje se razlikuju od onih u bilo kojem drugom dobu...... važno je da se ustanovi da li je globalizacija samo novo ime za relativno stari fenomen (što je Robertsonova tvrdnja), odnosno da li je reč o relativno novom fenomenu nastalom u vreme pozne modernosti (Gidensova tvrdnja) ili je u pitanju veoma skorašnji fenomen koji je posledica razvoja kapitalizma nakon 60-ih godina XX veka (Sklerova tvrdnja).........Ideja globalnog društva zasnovana na subjektivnim odnosima prema globalizaciji, planetarnoj svesti i tome slično, veoma je spekulativna.

Lesli Skler, profesor sociologije na LSE

Globalizacija, inicijalno, može biti shvaćena kao širenje, produbljivanje i ubrzavanje svetske međuzavisnosti u svim aspektima modernog društvenog života, od kulture do kriminala, od finansija do duhovnosti. Na primer, programeri u Indiji sada opslužuju svoje saradnike u Evropi i Americi, bez vremenskog odlaganja, dok uzgajanje konoplje u Burmi može biti povezano sa zloupotrebom droga u Berlinu i Belfastu

Dejvid Held,profesor političkih nauka na LSE

89

Začuđujuće je pri tom sledeće: industrijsko zagađenje čovekove okoline i uništavanje prirode sa svojim mnogostrukim efektima po zdravlje i društveni život ljudi, koji nastaju tek u visokorazvijenim društvima, karakterišu se gubitkom društvenog mišljenja. Ovaj gubitak postaje groteska: ovo odsustvo niko ne primećuje, čak ni sami sociolozi...

Gde i kako se mogu povući granice između još prihvatljivih i ne više prihvatljivih izlaganja opasnostima? Koliki su kompromisni pretpostavljeni standardi? Treba li, na primer, prihvatiti mogućnost neke ekološke katastrofe, kako bi se zadovoljili ekonomski interesi? Šta su nužnosti, šta su pretpostavljene nužnosti, a šta su nužnosti koje moraju da se promene?

90

Ulrih Bek

Koja zanimanja nestaju?

U svijetu gdje je Deep Blue, pobijedilo šahovskog velemajstora, trebalo bi biti jasno da računari mogu (ili će uskoro moći) da urade većinu pojedinačnih radnji bolje nego ljudi.Većina advokata, doktora, trgovaca akcijama i obveznicama na primjer, već su višak – čak iako će proći još nekoliko godina da to postane realnost. Vrsta ljudi koje ćemo i dalje zapošljavati će biti inovativni i kreativni, i oni koji mogu da rade u više različitih vrsta disciplina.

Trebalo je da Internet stvori zajednicu oslobođenu stega prostora i vremena i tako nam da slobodu da se udružimo sa drugim ljudima ne obazirući se na geografsku i časovnu udaljenost; stvorio bi tu zajednicu pre iz komunikacije nego iz stanovanja i postojanja koje ne jamče komunikaciju.....Naša ja, s druge strane, loguju se da bi videla šta su naše reči iskovale, kakve su druge reči/živote stvorila

91

(od drugih ja). ....U meri u kojoj obezbeđuje nove oblike javnog prostora, kiber-prostor nam, po svemu sudeći, daje mesta za izražavanje.......

Internet je još jedna u sledu modernih tehnologija koja podriva tradicionalne pojmove građanskog društva koji zahtevaju ujedinjenost i izbegavaju višestrukost, dok ostavljaju utisak da zapravo uspostavljaju takvo društvo. Internet nas okuplja, ali najviše što možemo učiniti, pod uticajem širine što se čini da on obuhvata, jeste da pitamo kako da organizujemo njegovu sadržinu da ne bi poremetili temeljnu ideju jednog jedinog i najboljeg kulturnog poretka.

Stiven Džouns

Staro shvatanje zajednice prevaziđeno je u mnogo čemu, i treba ga unaprediti kako bi se suočilo sa izazovima današnjice. Stara ili „tradicionalna“ zajednica često je bila zatvorena, neprilagodljiva, izolovana, nepromenjiva, monolitna i homogena. Nova zajednica – ona koja je duboko posvećena demokratskom rešavanju problema – mora nastati iz ostatka stare.

Daglas Šuledr

Tamna strana civilnog društva

Plakat ultradesnice (mart 2007.): "Beč ne sme postati Istambul"

Talas nacionalističkih i (neo)nacističkih provokacija u srednjoj Evropi dostigao je alarmantni nivo. Iz Nemačke, Austrije i Švajcarske pristižu izveštaji o novim incidentima tamošnjih pripadnika ekstremne desnice. Na meti su doseljenici, ali, po desničarskim merilima, i rasno ili po verskom opredeljenju nepodobni starosedeoci i novi državljani. Ministar pravosuđa Kristof Bloher, jedan od lidera ultradesno orijentisane Švajcarske narodne partije SVP, izjavio je na kongresu stranke u Luganu: „... Suočeni smo sa najezdom varvara, koji brutalno gaze tekovine naše (švajcarske) kulture... Strance koji se ne uklapaju u standarde integracije, trebalo bi proterati iz zemlje.” Po Bloheru, proterivanje stranaca bi bilo opravdano, i kada je reč o gresima njihovih članova porodice. Ako dete ukrade čokoladu u supermarketu, oca bi trebalo deportovati kući, čak i ako je u međuvremenu stekao švajcarsko državljanstvo.

* * *

Francuski predsednik Nikola Sarkozi je 20. decembra 2007. primio titulu počasnog kanonika katedrale u Rimu, u toku posete Vatikanu, raskidajući sa tradicijom njegovih prethodnika i francuskim konceptom sekularne države, koji otelovljuje zakon iz 1905. godine o razdvajanju države i crkve. Ne ustručavajući se da još jednom šokira javnost, Sarkozi je insistirao na "hrišćanskim osnovama Francuske". Posle uvođenja

92

pojma "pozitivne imigracije" u francuski politički život, on je smislio i pojam "pozitivni sekularizam", koji treba da označi njegovo viđenje odnosa države i vere. Ovaj koncept po njemu znači da "nadzirući slobodu opredeljenja, da verujemo i ne verujemo, ne posmatramo veru kao opasnost, već kao prednost".Sarkozi je kritikovao "istrošeni" sekularizam koji je pod udarom verskog fanatizma, i otišao dotle da oceni da je interes Republike da je u njoj "mnogo muškaraca i žena" koji "veruju" i da u "prenošenju vrednosti i spoznaje o razlici između dobra i zla, učitelj nikada ne može da zameni sveštenika".

Probuđeni nacisti: „Mađarska garda” položila zakletvu

(maj, 2007.) u Budimpešti

Nezadrživo rastući broj (neo)nacističkih i rasističkih izgreda širom Nemačke uslovio je pokretanje inicijative za izricanje zabrane rada

93

Nacionaldemokratskoj partiji Nemačke (NPD). Povod je i desetak hiljada registrovanih izgreda ekstremne desnice godišnje. Ističe se, međutim, da iako u svim tim aktivnostima nisu direktno učestvovali pripadnici NPD-a, sam status legalne političke stranke motiviše simpatizere NPD-a na provokacije. Aktivnosti ekstremne desnice uzimaju sve više maha u Evropi, pre svega mržnja prema strancima i rasizam.

Naše nacionalno-državno ustrojstvo, ali tokovima denacionalizacije zahvaćeno društvo „otvara“ se danas prema jednom svetskom društvu izgrađenom na ekonomskim temeljima. Mene zanima pitanje da li je poželjno ponovno političko „zatvaranje“ tog globalnog društva, i kako je ono u datom slučaju moguće. U čemu bi mogao da se sastoji politički odgovor na izazove postnacionalne konstelacije?

Jirgen Habermas

Konflikt

Konflikti su poželjni

Kada ljudima omogućavaju da redefinišu svoje veze na novim, zdravijim i stabilnijim osnovama; kada uspostavljaju distancu, ponekad neophodnu, među protagonistima i otvaraju put promeni koja je oduvek, prema Heraklitu „jedina stvar koja se nikada ne menja“, tada su konflikti poželjni, da ne kažemo poželjni za čovekovu ravnotežu.

Konflikti nisu poželjni

Kada nas vode u naš „mentalni zatvor“, sužavaju naše viđenje sveta i drugih, kada nas primoravaju na bekstvo, na pokornost ili na nasilje, konflikti postaju začarani krugovi koji su sve čvršći i hrane se sami sobom.... u ovom slučaju konflikti su opasni, mogu da dovedu do teškim psihičkih poremećaja, do svih oblika rđavog postupanja, uključujući fizičko, do ispiranja mozga, do odbacivanja ili negiranja drugog.

Kristof Kare

Analizirajte sledeća dva primera i zaključite o kojoj vrsti konflikta je reč:

1. Mirjana je zaposlena u jednom informatičkom preduzeću. Njen direktor joj predlaže unapređenje sa značajnim prednostima. Ali, medalja ima drugu stranu: ona treba da napusti mesto gde živi sa porodicom i da pređe u prestonicu. Rastrzana je između želje da se profesionalno potvrdi i želje da sačuva lep život svoje porodice.

2. Svake nedelje u mesecu, gospođa i gospodin Simić pozivaju svoju decu na ručak. Toga dana, u toku ručka Petar, njihov stariji sin, započinje razgovor o politici sa Nikolom, mužem njihove mlađe kćerke. Njih dvojica se jedva podnose. Diskusija se zaoštrava, počinju i uvrede, ostali članovi su uznemireni i pokušavaju da smire situaciju. Petar ustaje od stola i izjavljuje da više neće prisustvovati nedeljnom ručku ukoliko bude prisutan i Nikola.

Navedite nekoliko sličnih primera u kojima se vide različite vrste konflikta!

94

Analizirajte sledeći primer i razmislite da li je reč o konfliktu ili sukobu, ili....

Naoružani 19-godišnji mladić, identifikovan kao Robert Hokins, ubio je 5.12.2007. godine osam ljudi i petoro ranio pucajući nasumično iz puške u prepunom tržnom centru u gradu Omahi, u američkoj saveznoj državi Nebraski. "Sada ću postati slavan", rekao je i izvršio samoubistvo.

Ubilačkii pohodi s nasumičnom pucnjavom, koji su najčešće ubistva i samoubistva, nisu retkost u SAD čiji građani poseduju oko 200 miliona komada vatrenog oružja, odnosno dve trećine ih je naoružano.

PITANJA:

1. Šta podrazumeva naučni pojam društvo i kakva je njegova korespondencija sa zdravorazumskim poimanjem društva?

2. Opšte, posebno i pojedinačno društvo.3. Koje su to situacije u kojima se može pratiti odnos između pojedinca i

društva?4. Obrazložite različita stanja kroz koja prolazi društvo i navedite primer iz

savremenog sveta koji to reprezentuje!5. Šta podrazumeva stanje anomije nekog društva (pokušajte da nađete

odgovarajući primer u bližem i širem okruženju)?6. Koje su karakteristike otvorenog društva?7. Analizirajte stav Jirgena Habermasa o ekonomskom otvaranju i

političkom zatvaranju društva!8. Šta znači pojam zatvoreno društvo?9. Navedite karakteristike industrijskog društva!10. Zašto se govori o postindustrijskom društvu i koje su njegove

manifestacije i sinonimi?11. Analizirajte stavove Gidensa i Galbrajta o pristojnom i dobrom društvu!12. U kojoj meri možemo govoriti o nastajanju globalnog društva?13. Koje su osnovne manifestacije globalizacije?14. Kako Lesli Skler vidi problem rasprave o globalizaciji u sociologiji?15. Šta se dešava sa identitetima mesta i rada u „novom kapitalizmu“?16. Analizirajte pojam održivo društvo!17. Šta je suština Kastelsovog pojma „Automaton“?

95

18. Kakvo je Bekovo viđenje odnosa individualnog i kolektivnog 19. Razdvojite pozitivne i negativne posledice savremenih

globalizacionih procesa!20. Šta, prema mišljenju U. Beka, čini suštinu zapadne kulture i

zašto je društvena kohezija sve manje moguća? Kako stoje 21. Koje su osnovne karakteristike i manifestacije 22. Napravite vlastiti dijagram rizika u savremenom društvu na

osnovu Bekovog stava šta su rizici koji su nužni, pretpostavljeno nužni i koji moraju da se promene!

23. Koje su karakteristike preduzetničkog društva? 24. Šta je suština preduzetničkog duha kod „azijskih privrednih 25. Analizirajte da li je i do koje mere, ljudima potrebno 26. Koja zanima i aktivnosti može bolje obavljati kompjuter i

softver nego čovek?27. Koje su osnovne karakteristike civilnog društva?28. Da li sredina u koji živite ima odlike civilnog društva?29. Koje su to loše manifestacije koje se prezentuju kao civilno 30. Analizirajte problem „nove zajednice“ koja nastaje na 31. Šta karakteriše društveni konflikt?32. Kakva je uloga konflikta u društvenoj grupi i u društvu 33. Postoji li beskonfliktno društvo?34. Kako upravljati konfliktom?

96

IV POTREBE, INTERESI I VREDNOSTI

1. Potrebe

Potrebe su osnovni pokretači nastanka i razvoja društva. Mogu se odrediti kao skup dinamičkih snaga unutar pojedinca ili grupe koje svojim prisustvom čine neophodnim da se nešto ispuni, ostvari, pokrene, pokuša. Potrebe nastaju kao dvostruko prisustvo pomenutih unutrašnjih snaga: a) kao osećaj nedostatka nečega (disfunkcija) koji pokreće, motiviše usmerava da se taj nedostatak nadomesti, nadoknadi, pribavi (nedostatak novca, znanja, ljubavi); b) kao višak nečega čega se treba osloboditi ili ga usmeriti i pokrenuti, kako bi se stvorila prirodna ravnoteža i odgovarajuće povoljno stanje (višak energije, novca, robe). Izvori potreba se

97

nalaze u određenim stanjima, motivima, nagonima, talentu, zadacima, ulogama, očekivanjima.

Potrebe se mogu podeliti prema nekoliko kriterija. Prema osnovnom značaju za čoveka, one se dele se na primarne, generičke, biološke i prirodno date čoveku, kao biću (hrana, stanovanje, odevanje, produženje vrste, odmor, kretanje, rad) i sekundarne potrebe, stečene u grupi, zajednici, čovekovim delovanjem i odnosom prema drugim ljudima, socijalizacijom (druženje, znanje, profesija, priznanje, afirmacija, bogatstvo, kultura).

Prema subjektima, nosiocima, potrebe se dele na potrebe pojedinca, društvene grupe i zajednice. Potrebe pojedinca su one potrebe koje ističu njegov značaj i ulogu, kao ličnosti, njegov razvoj, kretanje (navike, samopotvrđivanje, napredovanje, sticanje, menjanje). Čovekove potrebe su raznovrsne i zavise od mnoštva uslova i različitih okolnosti u kojim se čovek nalazi.22 Prema potrebama se procenjuje čovekov značaj i uloga u društvu, njegove ambicije i akcije. Čovek je u suštini biće mnoštva potreba. Društvene okolnosti čine da on postane “jednodimenzionalni čovek” kako kaže Markuze, čovek potrošnje, potrošačko biće (“homo conzuments”), ili “homo ekonomikus”, “homo politikus”. Čovek bogatih potreba ima potencijal da ostvari slobodu, samostalnost, da kreira i unapređuje. Čovek siromašnih potreba ne može biti oslonac skladnog razvoja i progresa. On može lakše postati objekt političke, ideološke, verske i svake slične manipulacije.

Potrebe društvene grupe su specifične potrebe udruženih pojedinaca, koje se kao takve lakše zadovoljavaju nego kad je čovek sam i izolovan. Neke potrebe čovek sam ne može ni zadovoljiti ni razviti. Takve potreba razvija porodica, radna, profesionalna grupa, etnička, verska grupa). Potrebe društvene grupe ispunjavaju se kroz uloge i očekivanja koja pojedinac ima prema pripadajućoj grupi. Grupa može da usmerava potrebe pojedinca, da vrši selekciju. Grupa može da razvija i bogati potrebe pojedinca, ali može i da sputava njegove potrebe, da dovodi do nesklada i sukoba između individualnih i kolektivnih potrebe.

Potrebe društvene zajednice (društvo, država, regija, lokalna zajednica) su specifične potrebe za širim udruživanjem radi zaštite, razvoja i napretka pojedinaca i društvenih grupa. Zajednica nastoji da oblikuje poželjne potrebe, da ih usmerava ka stvaranju identiteta sa zajednicom, ka činjenju nečeg što je dobro i korisno za tu zajednicu. Zajednica ima svoje specifične potrebe, koje se često nameću individualnim i grupnim potrebama (potreba države da interveniše u ekonomiji, u socijalnim odnosima, u kulturi). Zajednica nastoji da izbegne sukob potreba, da uspostavi harmoniju potreba. Zajednica može da nametne i hijerarhiju potreba (to najčešće i čini), može da uspostavi prioritet potreba. Zajednica nekada odlaže potrebe (zbog nedostatka uslova za njihovo ispunjenje ili nedostatka vizije i osećaja važnosti određene potrebe).

Treba naglasiti da je podela potreba veoma složen i komplikovan teorijski i praktični postupak. Podela potreba skoro da se ne bi mogla iscrpiti, zahtevala bi veliki prostor i vreme. Zapravo, podela bi morala stalno da usavršava i osavremenjuje, jer se

22 Kako kaže DŽ. K. Galbrajt, “ima onih čiji je najviši cilj da steknu novac i bogatstvo, onih koji žele da budu viđeni u javnosti ili onih koji žele u tišini da razmišljaju".

98

potrebe stalno uvećavaju i množe, te se menjaju i kriteriji i principi njihove podele. Abraham H. Maslou je 1954. godine podelio potrebe u sedam velikih grupa. To su:

1. fiziološke potrebe (homeostatičke23),2. bezbednosne i sigurnosne potrebe,3. potrebe za ljubavlju i pripadnošću,4. potrebe za poštovanjem,5. potrebe za samodokazivanjem (unutrašnja motivacija za postizanjem

onoga što neko može da postigne),6. potrebe za znanjem i razumevanjem,7. estetske potrebe.

Ova podela je bazirana na psihološkim i prirodnim stanjima čoveka, njegovim unutrašnjim nagonima, osećajima, odnosima unutar same ličnosti. Potrebe su često uslovljene spoljašnjim okolnostima, stanjima i odnosima u društvu, mogućnostima i nemogućnostima društvenih grupa i zajednica da nešto pokrenu, urade, podstaknu ili spreče.

Potrebe su istorijska kategorija. One se stalno razvijaju i menjaju. Na određenom stepenu razvoja društva nastaju odgovarajuće potrebe. Potrebe zavisne od ekonomske, tehnološke, socijalne, političke i kulturne razvijenosti društva, ali i potrebe utiču na brži ili sporiji razvoj društva. Neke potrebe nestaju, druge (nove) nastaju. Savremeno društvo je društvo dinamičnih potreba (ekologija, Internet, digitalna tehnologija, estetska hirurgija, boravak u kosmosu). Potrebe se stalno “proizvode”, stvaraju, jedna drugu uslovljavaju. Savremena tehnologija i ekonomija mogu napredovati i razvijati se samo ako stalno stvaraju (“proizvode”) nove potrebe. Te potrebe mogu biti stvarne, nužne, ali i prividne, “lažne” . Razvijeno društvo i bogate potrebe nalaze se u pozitivnoj korelaciji. Potrebe su pokazatelj razvoja ekonomije, demokratije, slobode, ljudskih prava.

Ovde se može napomenuti da često dolazi do sinonimne upotreba pojmova potrebe i pojma motivi. Izjednačavanje pojmova motiv i potreba najčešće je pogrešno, stvara određenu zabunu i nejasnoću. Ovo potiče otuda što je u prethodne dve, tri decenije došlo do prodora bihejviorističkih (behaviour-ponašanje) orjentacija u pojedine poslovne discipline (menadžment, organizacija, marketing), kako bi se potpunije objasnilo i istražilo ponašanje ljudi u radu, poslovanju, potrošnji. Poterbe i motivi se samo delimično mogu izjednačavati, jedino na planu individualnih, ličnih potreba, koje imaju pokretače u strukturi same ličnosti (primarne, homeostatičke, egzistencijalne potrebe). U slučaju sekundarnih potreba, kao i potreba grupe i zajednice, to izjednačavanje potpuno je pogrešno. Motiv je unutrašnji podražaj, poticaj u strukturi same ličnosti, u njenom mentalnom i intelektualnom sklopu. Još preciznije je reći da je motiv sklop unutrašnjih energetskih i voljnih elemenata i struktura ličnosti koje autoregulišu i određuju njeno ponašanje, bez obzira da li su inicirane unutrašnjim ili spoljašnjim pobudama i podsticajima.

Potrebe i motivi se prepliću u svakodnevnom čovekovom životu, pa i to posmatračima i istraživačima stvara teškoće da jasno razlikuju i razdvoje ova dva elementa ljudske i društvene pokretačke i "energetske" snage. Motiv je prepoznatljiv kad

23 Homeostaza označava postupak u kome se ljudsko telo instiktivno, “automatski”, autoregulaciono napreže da bi se održalo u normalnom stanju ravnoteže.

99

se ispoljio, ovaplotio, izrazio, bio u nekoj radnji, aktivnosti dešavanju. Na drugoj strani, potrebe vidimo, osećamo, znamo i onda kada se nisu ostvarile, izrazile, zadovoljile. To je posebno karakteristično kod zajedničkih potreba (grupa, kolektiv, društvo). Ako uzmemo, kao primer, potrebu za komunikaciom među ljudima, onda vidimo da je motiv jedan (preneti nešto drugome/drugima) dok su potrebe brojne (kada, kako, kojim sredstvima, na koji način, u koje vreme). Ovaj primer pokazuje kako se potrebe razvijaju, gomilaju, zastarevaju, nastaju nove u širokom rasponu od Mratona do mobilnog telefona i Interneta. Ko može pretpostaviti šta je sledeće u neobuzdanim i samoreprodukujućim potrebama za komunikaciom?

2. Interesi

Značenje pojma interes može se dovesti u vezu sa latinskom reči interesse, interessum (biti između, uzeti učešće). Tako se interes može označiti kao nastojanje da se pređe rastojanje između potrebe i objekta te potrebe (momenta zadovoljenja potrebe). To podrazumeva određenu akciju prema predviđenom objektu potrebe. Interes je izražena, “osvešćena” (svesno artikulisana) potreba. Za interese važi stav, kao i za potrebe, da su to pokretači razvoja i napretka društva. (Naravno, podrazumeva se i suprotno dejstvo interesa). Izvori interesa su praktične, racionalne, potrebe, motivi, stavovi, akcije, ali i iracionalne, patološke potrebe i motivi. Grupni, društveni interes predstavlja socijalnu vrednost (sponu), kojom se pojedinac vezuje za socijalnu sredinu.

Interesima nazivam osnovne orjentacije koje su vezane za određene fundamentalne uslove moguće reprodukcije i samokonstituisanja ljudskog roda, naime za rad i interakciju. Stoga te orjentacije nisu usmerene na zadovoljavanje neposredno empirijskih potreba, nego za rešavanja sistemskih problema uopšte.

Jirgen Habermas

Prema subjektu interesa, možemo podeliti interese na lične, porodične, etničke, verske, generacijske. Prema području na kome se interesi ispoljavaju, mogu se podeliti na ekonomske, političke, socijalne, kulturne, ili uopšteno na materijalne i duhovne interese.

Interesne grupe su one društvene grupe koje se okupljaju oko jednog ili više interesa, nastojeći da ih zaštite i brže ili potpunije realizuju, stupajući time u odnose sa drugim grupama ili sa državom. Tako, ekonomske grupe nastaju oko nekog ekonomskog interesa (poslovna, finansijska i trgovačka udruženja, komore, udruženja potrošača). Socijalne interesne grupe nastoje da istaknu, pokrenu i zaštite neki socijalni interes (sindikati, nezaposleni, grupe za socijalnu pomoć). Političke grupe pokreću posebna pitanja (partije, pokreti, politička udruženja, udruženja žena, omladinske

100

organizacije). Pomenimo i interesne grupe u oblasti kulture (udruženja književnika, filmskih i dramskih umetnika, kompozitora, muzičara).

Kada interesne grupe usmere svoje delovanje i aktivnosti na određene nosioce moći, vlasti i njihove centre i vrše pritisak da bi brže i potpunije ostvarili svoje interese, onda one prelaze u oblik grupa za pritisak. Grupe za pritisak deluju na pojedince i institucije koji su nosioci vlasti i uticaja (ekonomskog, političkog) i koji donose značajne odluke. Grupe za pritisak u svom delovanju koriste medije, deluju na javno mnenje, ali i tajno nastupaju prema pojedincima i grupama, koristeći i druga sredstva (ucene, podmićivanje). Grupe za pritisak mogu biti formalne i neformalne, ad hoc ili na duže vreme formirane. Posebni oblici grupa za pritisak su lobi (lobističke grupe). To su obrazovani i informisani pojedinci, specijalisti za određene oblasti, koji su dobro plaćeni, i koji deluju raznovrsno što se tiče vremena, mesta, sredstava. Poznati su u svetu razni lobiji (“farmerski”, “medicinski”, “vojni”, “naftni”, “filmski”, “farmaceutski”). Svi značajniji sektori razvijenog društva nastoje da organizuju interesne grupe i grupe za pritisak (lobističke grupe), kako bi obezbedili prisustvo u centrima moći i odlučivanja.

3. Vrednosti

Teško je odrediti i precizno definisati pojam vrednosti, pošto je to kategorija koja zalazi u oblast psihološkog stanja i unutrašnjeg doživljaja svakog pojedinca. Složićemo se, ipak, da su osnovne vrednosti život, sloboda, pravda, dobrota, lepota, znanje, materijalno bogatstvo, uspeh. Vrednosti se nalaze u osnovi svih čovekovih delatnosti i čovekove društvene svesti, kao stavovi, ponašanja, verovanja, ubeđenja, odluke. Vrednosti su korektori potreba i interesa, ali i motiva, želja, akcija. One vrše njihova usmeravanja, dopune, selekciju. Vrednosti su određeni standardi pomoću kojih se shvata da li je nešto poželjno ili nepoželjno, dobro ili loše za pojedinca, grupu, zajednicu, društvo, državu.

Postoji mnoštvo tipologija i kriterija prema kojima se vrši klasifikacija vrednosti. Ovde će biti reči o podeli vrednosti na dve velike grupe. Prema kriteriju opštosti, vrednosti se mogu podeliti na univerzalne vrednosti (život, sloboda), grupne vrednosti (pravda, jednakost, ekonomski uspeh) i lične vrednosti (dobrota, lepota, znanje). Prema karakteristikama i područjima ispoljavanja, vrednosti se dale na: saznajne (istina, nauka, znanje), ekonomske (rad, korisnost, bogatstvo, proizvodnja, profit, tržište), političke (vlast, moć, demokratija, parlamentarizam, pluralizam), religijske (sveto, nedodirljivo, neporecivo), estetske (lepo, prijatno, ugodno), moralne (dobro, pošteno, humano, ljudsko), pravne (zakonski, pravično, nezavisno).

Vrednosti su uvek vezane za potrebe i interese pojedinca ili grupe. Lako možemo pretpostaviti da su, za većinu ljudi, osnovne vrednosti život, sloboda, pravda, jednakost, lepota, dobrota, znanje i uspeh. Sve ono što je suprotno pomenutim vrednostima, smatraćemo da nije vredno i poželjno za većinu ljudi. Ali moramo prihvatiti činjenicu da

101

za nekoga pomenute vrdnosti nisu nešto poželjno, ono što usmerava njegovu aktivnost. Tako, recimo, život nije univerzalna i trajna vrednost za samoubice. Ovde se treba setiti Sartrovog stava da su vrednosti pitanje čovekovog izbora. Dakle, preovlađujuće vrednosti su racionalnog karaktera, ali ne možemo isključiti ni prisustvo iracionalnog u usmeravanju pojedinačnih i grupnih akcija u pojedinim istorijskim fazama razvoja društva i civilizacijskog toka.

Vrednosti su u stalnom odnosu sa potrebama i interesima, ali se ne mogu poistovetiti sa njima u sinonimnom značenju, kako to čine neki autori.24 Potrebe se mogu zadovoljiti i bez artikulisanog i svesnog vrednosnog stava i standarda. Interesi pojedinca ili grupe mogu biti nametnuti i onda kada su protiv vrednosnih normi određene sredine. Potrebe i interesi mogu da se suprostavljaju vrednostima i vrednosnim orjentacijama (nacionalizmu, tradicionalizmu, liberalizmu) kada ove sprečavaju njihovo zadovoljenje, ispoljavanje i razvoj. Dakle, potrebe i interesi utiču na promenu vrednosti i vrednosnih stavova i orjentacija, ostajući u disfunkcionalnoj poziciji čak i sa promenjenim vrednostima i okolnostima u kojima je došlo do te promene. Isto tako, formirane vrednosti jedne sredine ili grupe utiču na zadovoljenje potreba (podstiču, zadržavaju ili odlažu), kanališu ispoljavanje različitih interesa, sprečavajući (ili podstičući) njihov sukob.

Iz prethodnog se vidi da dolazi do nestajanja, prevazilaženja određenih vrednosti i nastajanja novih. To potvrđuje da su vrednosti društvena i istorijska kategorija, dakle, podložna stalnim promenama. Razvojem društva, formira se, razvija i menja sistem vrednosti kao skup vrednosnih obrazaca društvenih grupa i zajednica. Nije dobro za jedno društvo ako se sve usvojene vrednosti i vrednosne orjantacije dugo zadržavaju. Isto tako, loše je ako se vrednosni sistem često menja. I jedno i drugo izaziva zbunjenost, dezorjentaciju, nespokoj i nepoverenje kod ljudi

Vrednosti su društveno uslovljene kategorije. One zavise od stepena razvijenosti i karaktera društva. Ono ih formira, usmerava, odlučujuće utiče na njih. To su pasivne vrednosti. Na drugoj strani, vrednosti utiču na društvo, na njegov razvoj, njegove glavne osobine, usmeravaju njegov tok, koriguju njegovu “putanju”. To su aktivne vrednosti. Vrednosti mogu biti čuvari tradicije, ali i pokretači novog, promena, napretka. Vrednosti su često odlučujući momenti stabilizacije (stabilnosti) nekog društva, ali često mogu biti i uzrok stagnacije i raspada društva. Može se reći da je kriza društva i kriza sistema vrednosti uzajamno proporcionalan odnos. “Dobra društva” počivaju na vrednostima kao što su znanje, istina, pravda, tolerancija, dobrota, lepota, sloboda, uspeh. “Loša društva” počivaju na “vrednostima” (ne - vrednostima) kao što su neznanje, neistina, nepravda, netolerancija, zlo, ružno, nesloboda, neuspeh. Sociologija traga za uslovima i uzrocima stvaranja, širenja, održavanja, menjanja i nestajanja pojedinih vrednosti i celog sistema vrednosti i odgovarajućih posledica koje to stanje ostavlja na pojedinca i društvo.

24 Ovde ističemo nekoliko autora i naslova u kojima se može sresti takav stav o odnosu između potreba i vrednosti: B. Đukanović, M. Bešić (2000); R. Božović, Komparativno sociološko istraživanje svojine i preduzetništva u prelaznom periodu, Nikšić: "Luča", 1995.; B. Horvat, Politička ekonomija socijalizma, Zagreb, 1982.

102

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

Kada se Kolumbo vratio kući, mogao je da kaže svojim pokroviteljima, kralju Ferdinandu i kraljici Izabeli, da iako nije pronašao Indiju, može da potvrdi da je zemlja zaista okrugla. Ja sam u Indiju krenuo idući na istok, preko Frankfurta. Leteo sam u biznis klasi Lufthanze. Tačno sam znao u kom pravcu idem zahvaljujući GPS (Global Positioning System) mapi na ekranu koji je iskočio iz naslona za ruku moje stolice u avionu. Sleteo sam sigurno i na vreme. I ja sam sreo ljude Indije. Kolumbo je tražio hardver - dragocene metale, svilu i začine - izvore bogatstva njegovog vremena. Ja sam tragao za softverom, umovima, složenim algoritmovima, naučnim radnicima, kol centrima, protokolima za transmisiju, pronalascima u optičkom inženjeringu - izvorima bogatstva našeg doba.

Kolumbo je bio srećan što Indijance koje je sreo može da načini svojim robovima, nepresušnim izvorom besplatnog manuelnog rada. Ja sam samo želeo da shvatim zašto Indijci koje sam sreo uzimaju naš rad, zašto su postali jedan toliko važan izvor za preuzimanje usluga i poslova informativne tehnologije iz Amerike i drugih industrijalizovanih zemalja.

Tomas L. Fridman

Mnoge tehnologije koje se razvijaju za poslovne potrebe korisne su i za socijalizaciju i obrnuto. Na veliku žalost poslodavaca koji su otkrili da tehnologija koja je trebalo da uveća produktivnost njihovih radnika ima suprotno dejstvo i smanjuje je, dok kao prateću pojavu ima veću socijalizaciju na radnom mestu.

…U slučaju komunikacijskih tehnologija, naša očekivanja su usredsređena prvenstveno na tri polja: prenos, komunikaciju i čuvanje (skladištenje). Sve troje igra središnju ulogu u razvoju kompjuterske tehnologije i Interneta, i uobičajeno je što se Internet smatra sredstvom prenosa (“Kuda bi ste danas?”), sredstvom komunikacija (elektronska pošta, e-phone, itd.) i aparatom za pohranjivanje podataka (neka vrsta umrežene enciklopedije). ... Bio prostor realan ili virtuelan, naša sposobnost da ga stalno ispunjavamo je neumanjena (…), ali naša sposobnost da ga obuhvatimo u smislu da ga prigrlimo, da ga simbolički obgrlimo da ga razumemo, ne uvećava se istom brzinom. Imati informaciju i znati šta ona znači potpuno su različite stvari.

Stiven Džouns

Život će biti srećniji za on-line pojedince zato što će ljudi s kojima se najintezivnije saobraća biti više birani na osnovu zajedničkih interesa i ciljeva nego na osnovu slučajne blizine. Komunikacija će biti delotvornija i produktivnija, te tako i ugodnija.

103

Liklajder, J. C.,

Tejlor, R. V.

Prva žena turista u kosmosu

Amerikanka iranskog porekla Anušeh Ansari, prva žena turista u svemiru i još dva kosmonauta, poleteli su rano jutros (18.09.06) iz Bajkonura u Kazahstanu na Međunarodnu svemirsku stanicu, prenele su jutros svetske agencije.

Analizirajte sledeću sliku i tekst. Šta možete zaključiti o (zlo)upotrebi tela u političkoj propagandi i političkom marketingu, o potrebama i vrednostima u sklopu takvog marketinga?

104

„Glasajte za nas, gole smo!“ Nova vanparlamentarna poljska Partija žena nastoji da privuče birače razgolićenim kandidatkinjama na predizbornim plakatima i porukom „Poljska je žena - nema šta da krije“. Sedam najlepših zvaničnica te partije našle su hrabrosti da se u konzervativnoj Poljskoj javno obnaže na plakatima. „Gole smo i iskrene. Čiste su nam ruke, srca i namere“, poručuju.

U Evropskom parlamentu lobiji su odavno legalizovani. Postoji preko 400 lobija koji imaju svoje kancelarije i zastupnike. Da li se planira nešto slično i u vašem parlamentu?

Upravo ti lobiji služe da spoje politiku i realan život. Dobro bi bilo da budu legalizovani, jer bi se onda izbegle priče da su poslanici na ovaj ili onaj način korumpirani.

Iz intervjua s jednim poslanikom

105

Šta možete reći o potrebama i vrednostima na primeru Madonine koregrafije i scenografija na koncertu?

Za koju temu možete vezeti postupak ilustrovan na ovoj fotografiji?

106

Monasi cepaju plakat sa likom Madone u ruskoj prestonici

Koncertna turneja američke pevačice nazvana "Otkrovenje" uzbudila je mnoge duhove, posebno crkvene.

PITANJA:

107

1. Nastanak i karakteristike potreba.2. Navedite razliku između potreba i motiva!3. Šta podrazumeva stav da su potrebe istorijska kategorija, obrazložite to

analizirajući impresije Tomasa L. Fridmana o Indiji?4. Kako potrebe utiču na razvoj informatičke tehnologije (stav Stivena

Džonsa)?5. Potreba za virtuelnim prostorom (Stiven Džouns).6. Da li informatička tehnologija smanjuje ili povećava socijalizaciju

savremenog čoveka?7. Odlazak prve žene kao turiste u kosmos, govori o ljudskim potrebama,

interesima ili vrednostima?8. Pojam i značaj interesa. 9. Interesne grupe i grupe za pritisak.10. Analizirajte vrednosti, interese i moć na primeru braće Kačinski!11. Šta su to vrednosti i kako se one dele?12. Kako zamišljate osnovne vrednosti "dobrog društva", a kako osnovne

vrednosti "lošeg društva"?13. Navedite primer krize i transformacije sistema vrednosti u svom

okruženju?

V DRUŠTVENE GRUPE

1. Pojam i osnovne karakteristike

Ako je čovek prvi gradivni elemenat društva, onda su društvene grupe prva celina ili kolektivni elemenat u “zgradi” zvanoj društvo. Sve počinje od društvenih grupa. One su početak i uslov nastanka svake šire celine (zajednice, države, društva). Društvene grupe se mogu odrediti kao skup manjeg ili većeg broja ljudi povezanih određenim potrebama i interesima, koje vrše određene funkcije i uspostavljaju određene odnose.

Postoje različiti uzroci i uslovi nastanka društvenih grupa. To zavisi od potreba i interesa oko kojih se grupa okuplja. Sociološki posmatrano postoje dva osnovna načina formiranja grupa. Prvo su grupe nastale od nekog spoljašnjeg interesa. To su “grupe po sebi”, čiji članovi nemaju zajedničke potrebe i interese, odnosno oni ih ne osećaju kao takve, nisu ih svesni. Takva grupa je grupa TV-gledalaca. Nju je “formirala” određena TV-stanica radi istraživanja gledanosti svog programa. Članovi grupe su potpuno nezavisni jedni od drugih, nemaju iste potrebe, interese i vrednosti. Oni nisu grupa “za sebe”, nastala zbog artikulacije svojih unutrašnjih potreba i interesa. Slično se može reći i za grupu potrošača električne energije, oni su grupa za određenu kompaniju koja vrši prenos i prodaju električne energije. Isto tako grupa može nastati delovanjem nekog društvenog subjekta, koji daje pravila i propise za formiranje određene grupe. Tu se članovima grupe određuju (nameću), za kraće ili duže vreme, potrebe, interesi i ciljevi,

108

pa čak i određeni sistem vrednosti. Takve grupe formira država u oblasti odbrane i zaštite ljudi i poretka (policija, vojska, zatvori, sudovi), u oblasti finansija (razne komisije i saveti), zatim u delu rada u javnom sektoru i slično

Drugi način formiranja društvene grupe jeste nastanak “grupe za sebe”. Zbog ostvarenja nekih zajedničkih potreba i interesa, ljudi se udružuju u grupu, svesni svojih uloga, obaveza i odgovornosti. Veoma je širok spektar uzroka i uslova nastanka takvih grupa. One se nekada formiraju na bazi nekog spoljašnjeg faktora, događaja koji ih privlači (publika na nekoj sportskoj ili kulturnoj priredbi). Članovi takve grupe su veoma raznorodnog interesovanja i potreba, starosne, polne i socijalne strukture. Njihov interes traje dok traje događaj oko koga su se okupili. Dalje praćenje uzroka i oblika formiranja društvenih grupa pokazuje da se interesi sve više sužavaju, produbljuju i postaju bliži (od perifernih, sekundarnih do primarnih). Tako se lepeza društvenih grupa sužava od pokreta (pokret potrošača), grupa vršnjaka, školske generacije, drugova iz kraja, preko proizvodne grupe, profesionalne grupe, etničke, verske, političke, do rodbine i porodice kao najbliže (primarne) društvene grupe.

Društvena grupa je stvarna kolektivna jedinica, ali delimična, koju neposredno možemo posmatrati, a zasnovana je na kontinuiranim i aktivnim kolektivnim stavovima, jedinica koja ima da ostvari zajedničko delo, koja je jedinstvo stavova, dela i ponašanja, koja čini jedan strukturabilni društveni okvir i teži ka relativnoj koheziji manifestacija društvenosti.

Žorž Gurvič

Savremeno društvo je društvo mnoštva grupa. Što je društvo razvijenije, bogatije i privlačnije to je i broj društvenih grupa veći. Grupe uspostavljaju različite međusobne odnose, menjaju oblike i sadržaje, pojačavaju ili gube svoj uticaj, moć, značaj i ulogu u društvu. Grupe ponekad menjaju svoj naziv, a zadržavaju sve ostale karakteristične elemente. Isto tako, grupe menjaju principe i kriterije funkcionisanja a zadržavaju raniji naziv. Dakle, grupe nastoje da se prilagode spoljašnjim uslovima i zahtevima, ali i nekim unutrašnjim odnosima i stanju u grupi. Društvene grupe čine osnovu dinamike i socijalne mobilnosti u društvu. Ovde je potrebno naglasiti odnos i razliku između društvene grupe i društvene zajednice. Često se ta dva pojma i termina upotrebljavaju u sinonimnom značenju, iako to teorijski i empirijski nije uvek opravdano. Termin zajednica više ima vrednosno značenje: upućuje na prisnije i neposrednije veze, na potrebu da se uvek bude zajedno i deluje skladno (bračna zajednica, radna zajednica, mesna zajednica). Dok termin društvena grupa ima "neutralno" značenje: bilo koji skup ljudi povezan određenim potrebama, interesima, zahtevima i ulogama. Nekada se, zaista, termin zajednica i termin grupa poklapaju, odnose na isto i mogu se upotrebiti u sinonimnom značenju. Takav je slučaj sa već pomenutim zajednicama, odnosno društvenim grupama, kao što su porodica, brak, radna grupa i slično

Na drugoj strani termin zajednica može da uključuje više društvenih grupa, kao što je to slučaj sa nekom regionalnom zajednicom, koja uključuje više sela i gradova kao teritorijalnih grupa. Zajednica može da podrazumeva i mnoštvo različitih društvenih

109

grupa. Takav primer nalazimo kod zajednice država, kao što je Evropska unija (Ona je u početku imala naziv Evropska ekonomska zajednica). Dakle, za društvenu (ljudsku) zajednicu bi moglo da se kaže da je to specifičan oblik društvene grupe, odnosno poseban kvalitet i struktura veza i odnosa među ljudima koji stvaraju osećaj kolektiviteta i zajedništva u prostoru i životu. Te da se za svaku društvenu grupu ne može upotrebiti termin zajednica u sinonimnom značenju. Nemački sociolog Ferdinand Tenis (1855-1936) tvrdio je da se zajednica (Gemeinschaft) zasniva na organskoj solidarnosti i vezama, dok se društvo (Gesellschaft) zasniva na mehaničkim vezama. Danas se može reći da i pojam i termin zajednica podrazumeva mehaničke veze, koje su uslovljene određenim, manje ili više trajnim, potrebama i interesima.

2. Struktura grupe

Društvena grupa ima svoju određenu strukturu. Ona je specifična i svojstvena svakoj grupi zasebno. Ipak, postoji nekoliko osnovnih elemenata koji su karakteristični za sve grupe i na osnovu kojih se može posmatrati, istraživati neka grupa i donositi stavovi o njenoj veličini, značaju i ulozi u društvu. Prvi elemenat u strukturi grupe predstavljaju ljudi, ličnosti sa svojim ambicijama, sklonostima i težnjama. Ljudi stupaju u određene, nužne ili dobrovoljne, međusobne odnose i na taj način započinju formiranje grupe kao forme koja oblikuje i zadržava te odnose. Veličina, struktura, karakter i trajnost grupe zavise od potreba, interesa, želja i ambicija ljudi koji je sačinjavaju. Čovek ne može da ostvari svoj potencijal, niti svoje želje i potrebe kao usamljeno, izolovano biće. On to može jedino preko jedne ili više grupa u koje se uključuje. Dakle, grupa je nužan i primaran uslov ostvarenja čoveka kao društvenog bića.

Grupa ima određene potrebe na osnovu kojih razvija aktivnosti, delatnosti i pribavlja sredstva za njihovu realizaciju. Potrebe su osnovni uzrok nastanka i razvoja neke grupe. One su istovremeno i kriterij odvajanja, razlikovanja i uspostavljanja odnosa među grupama. Društvena grupa uključuje mnoštvo pojedinačnih, istih ili sličnih, potreba. To nije mehanički zbir potreba, već je to dugotrajni proces usklađivanja i artikulacije pojedinačnih potreba, kako bi se formirale zajedničke, više i složenije potrebe. Tako nastaju potrebe grupe, koje su autonomne, nezavisne, često se nadređuju individualnim i ličnim potrebama. Potrebe su pokretačka snaga svake grupe. Što su razvijenije i savremenije, to je grupa snažnija i ima više mogućnosti da uspostavlja svestranije odnose i veze sa drugim grupama u društvu. Grupa mora stalno da pronalazi nove načine i oblike usklađivanja individualnih i grupnih potreba, kako ne bi došlo do narušavanja odnosa u grupi, odnosno njene stagnacije ili raspada.

U grupi se uspostavljaju određeni odnosi (saradnje, pomoći, podrške) koji predstavljaju početak artikulacije potreba i njihovo pretvaranje u interese. Ako su potrebe osnovni uslov formiranja neke grupe, onda su interesi bitan činilac njenog funkcionisanja i razvoja. Ljudi stupaju u grupu da bi ostvarili neke svoje interese (primarne ili sekundarne). Od toga kako će se uskladiti interesi među članovima grupe,

110

zavisi način funkcionisanja i budućnost same grupe. Ako preovlađuju odnosi saradnje i uzajamne pomoći i podrške među članovima, onda će grupa dobijati sve više značaja i uticaja u društvu. U suprotnom, ako počinju da vladaju odnosi surevnjivosti, ako se teži za nametanjem ličnih interesa, onda grupa dolazi u krizu, počinju sukobi i preti opasnost da se raspadne.

Svaka grupa mora da uspostavi određene norme i pravila, kako bi mogla funkcionisati i obavljati svoju osnovnu ulogu, odnosno kako bi mogla zadovoljiti potrebe i interese svojih članova, kao i uže i šire sredine. Da bi se uspostavili skladni odnosi u grupi, neophodno je da postoje pravila i norme na osnovu kojih se grupa organizuje, odnosno kako se u njoj deluje, te koji su zadaci i obaveze njenih članova. Za neke grupe postoje pravila i norme koje država propisuje, a koje grupa mora uključiti kako bi dobila odobrenje za svoje delovanje. To su grupe koje imaju obavezu da se registruju kod državnih institucija, kako bi zadovoljile određene standarde koji su im neophodni radi formiranja i delovanja (političke partije, sportski kolektivi, obrazovne grupe). Većina društvenih grupa same donose određena pravila na osnovu kojih se zasnivaju i funkcionišu. Nekada grupa ima određena pravila i norme koje dugo traju, nasleđuju se i prenose sa jedne generacije na drugu (verske, etničke grupe). Postoje slučajevi gde grupe često menjaju norme i pravila rada i ponašanja kako bi se prilagodile promeni uslova u okruženju (radne i profesionalne grupe). Pravila rada, ponašanja i odnosa u jednoj grupi povezani su sa određenim sistemom vrednosti. Zato, često kršenje normi i pravila u nekoj grupi može da bude pokazatelj narušenog sistema vrednosti te grupe. Isto tako, dugo zadržavanje pravila i normi koje je vreme "pregazilo", ukazuje na nedostatke i slabosti grupe i može biti uzrok njene stagnacije i propadanja.

Bitan elemenat u strukturi grupe jeste njena unutrašnja organizacija, odnosno podela zadataka i uloga među članovima grupe. Tu se govori o uspostavljanju neophodne hijerarhije uloga, odnosa i obaveza. Samo dobro organizovane grupe imaju mogućnost da ostvare potrebe, interese i ciljeve zbog kojih su nastale. Grupa ima rukovodioca ili rukovodstvo koje se stara o izvršenju svih zadataka i obaveza. Zatim grupa ima kreatore ideja, planova i projekata koji će učiniti grupu značajnom, čvrstom, neophodnom i dovesti je na što bolje pozicije u društvu. Zbog toga je važna podela uloga među članovima grupe, prema sposobnosti, znanju i kompetentnosti. Prema principima i karakteru organizacije može se zaključiti da li je grupa demokratski i liberalno usmerena, ili je više sklona militarizmu i diktaturi, odnosno da li je grupa labave i nestabilne strukture, koja često "sklizne" u anarhiju. Organizacija često može postati predmet sukoba unutrašnjih snaga koje zastupaju svoje parcijalne i kratkoročne interese.

Svaka društvena grupa mora postići, ostvariti i imati određeni rezultat svog delovanja. To je elemenat na osnovu koga procenjujemo snagu i značaj grupe. Rezultat je ono zbog čega je ona nastala. To može biti neki proizvod, usluga, program, projekat, akcija ili bilo koji postignuti uspeh. Naravno, rezultat delovanja neke grupe može biti i izostanak svih ovih elemenata. U tom slučaju grupa ne ostvaruje svoje osnovne ciljeve, ne zadovoljava potrebe i interese svojih članova, nije produktivna i korisna u užem i širem okruženju. Takva grupa se, često, održava stvarajući konflikte u odnosima među

111

grupama i u okruženju, kao i manipulacijama interesima i potrebama u odnosima unutar grupe i među grupama.

Na kraju dolazi veličina grupe i njen sastav (polni, starosni, obrazovni), kao rezultat postojanja i funkcionisanja svih prethodno pomenutih elemenata. Ako su zastupljeni svi pomenuti elementi u strukturi grupe, te ako oni deluju na efikasan način, onda će veličina i sastav grupe biti zadovoljavajući i odgovarajući za njeno uspešno delovanje. Veličina grupe će se povećavati, ostajati ista ili smanjivati u zavisnosti od skladnog funkcionisanja njenih strukturalnih elemenata. Grupa će biti privlačnija za nove članove ukoliko ima dobru strukturu. Svi pomenuti elementi čine jednu integralnu celinu od koje zavisi funkcionisanje grupe, njena uloga i dužina trajanja. Ako neki od elemenata ne funkcioniše, grupa dolazi u krizu, postaje nefunkcionalna, neproduktivna, neuspešna i članovi je napuštaju.

3. Podela društvenih grupa

Na osnovu prethodne rasprave uočavamo da postoje uzroci i razlozi formiranja mnoštva grupa u društvu. Postoje različiti principi podele i klasifikovanja društvenih grupa prema velikom broju kriterija.25 Ovde će biti reči o podeli društvenih grupa prema četiri opšta kriterija.

1. Prema kriteriju bliskosti, grupe se dele na primarne (porodica, rodbina, vršnjaci, radna grupa) i sekundarne (klase, partije, sindikati, udruženja). Primarne grupe su blisko vezane za čoveka, njegova egzistencija i način života direktno zavise od pripadnosti tim grupama. Za neke od njih čovek nema izbora (porodica, rodbina, vršnjaci). Sekundarne grupe čovek najčešće bira. On može da napusti neku od tih grupa, da pređe u drugu ili da uopšte ne pripada nekoj od tih grupa.

2. Prema unutrašnjoj strukturi, postoje strukturisane (formalne, uređene) grupe (porodica, politička partija, sindikat) i nestrukturisane (neformalne) grupe (publika, masa, gomila). Strukturisane grupe imaju određenu formu, svoju čvrstu strukturu u kojoj su utvrđeni odnosi, položaj i uloga njenih članova. Nestrukturisane grupe nastaju zbor nekog kratkoročnog interesa i cilja, nemaju unutrašnju strukturu i precizne odnose i uloge. One traju samo dok traje pojava ili događaj zbog koga su se okupile.

3. Prema veličini, grupe se klasifikuju na velike (klase, nacije, verske grupe, tv-gledaoci, publika) i male grupe (porodica, vršnjaci, trijade).

25 Žorž Gurvič je utvrdio čitav spektar kriterija na osnovu kojih se može izvršiti klasifikacija društvenih grupa. Ti kriteriji su: sadržaj, opseg, trajanje, ritam, rasutost, osnov formiranja, stepen ispoljenosti, funkcije, orjentacija, način prožetosti grupe globalnim društvom, stepen spojivosti između grupacija, način prinude, način upravljanja, te stepen jedinstva u grupi. Na osnovu tih kriterija, Gurvič je konstatovao da postoji 49 različitih vrsta društvenih grupa.

112

4. Prema vremenu trajanja, grupe se mogu podeliti na ad hoc (privremene, trenutne) grupe (publika, masa, gomila) i na trajne (trajnije) društvene grupe (porodica, etnička grupa, verska grupa, sindikat, profesionalno udruženje).

4. Odnosi u grupi i među grupama

Potrebno je nešto više analizirati odnose koji se uspostavljaju i razvijaju unutar društvene grupe, kao i odnose koji se uspostavljaju između grupa. To je najvažnija strukturalna karakteristika svake društvene grupe. Grupa nastaje kao prostor u kome pojedinci nastoje da zadovolje svoje potrebe i interese i ostvare postavljene ciljeve. Svaki čovek mora pripadati određenom broju grupa, jer je to uslov njegove egzistencije i ostvarenja njegovih potencijala. Usamljen i izolovan pojedinac nije u mogućnosti da ispolji i realizuje svoj talenat, znanje, ambicije i želje. To je jedino moguće u društvu, jer je čovek društveno biće. A društvo je sastavljeno od raznovrsnih društvenih grupa i njihovih odnosa.

Od rođenja pojedinac započinje svoj hod kroz primarne i sekundarne grupe, u nameri da razvije svoje potencijale, zadovolji potrebe i interese i ostvari postavljene ciljeve. Porodica je prva, osnovna i neizbežna grupa kojoj pojedinac pripada. Već tu on počinje da stiče određena znanja, informacije, potrebe i navike. Tu pojedinac uči da bude koristan član grupe, da radi, da se razvija i da na različite načine doprinosi dobrom stanju u porodici i dobrom položaju porodice u okruženju. Prvi oblici socijalizacije ličnosti, ostvaruju se u porodici kao primarnoj grupi. Za dalji razvoj pojedinca važno je znati da li se pomenuta socijalizacija odvijala kroz proces solidarnosti, saradnje, podrške i ljubavi, ili kroz sukobe i teškoće. Zbog toga je veoma bitno sa kakvim će navikama i ambicijama pojedinac "krenuti" iz porodice kroz mrežu društvenih grupa, u potrazi za sredstvima, uslovima i načinima svoje afirmacije u društvu.

Odnosi u grupi su veoma složeni i zavese od velikog broja faktora. Najpre od sastava grupe, zatim od njenih interesa i ciljeva, pa od mesta i položaja grupe u društvu, kao i od stepena razvijenosti i ukupnog stanja društva, odnosno uslova i stanja u svetu. Odnosi u grupi mogu biti dobri (zasnovani na racionalnim, solidarnim i tolerantnim principima), ali i loši (počivaju na zavisti, manipulaciji, sukobima). Grupa je neka vrsta omeđenog prostora (polja) u kome se odvija takmičenje između pojedinaca, između pojedinaca i kolektiva, kao i između samih kolektiva. Takmičenje često prerasta u borbu pojedinačnih ili kolektivnih interesa u grupi. Javlja se težnja za nametanjem pojedinačnih i posebnih interesa, za potiskivanjem i potčinjavanjem drugih ljudi.

Kada se razmatraju odnosi u društvenoj grupi, posebnu pažnju treba obratiti na mesto i ulogu pojedinca, na uslove i mogućnosti njegovog razvoja i delovanja. Delovanje i uspeh grupe često zavisi od sposobnosti, moralnih i voljnih karakteristika nekoliko pojedinaca. Obično su to kreatori, inspiratori i pokretači najvažnijih aktivnosti koje grupa preduzima. Postoji jedan deo grupe koji preuzima i operacionalizuje ideje, zamisli

113

i postavke sposobnih i dobronamernih pojedinaca – kreatora i inspiratora rada grupe. Najveći deo grupe koristi rezultate ovih prethodno pomenutih, tako što se delimično uključuje u sam proces sticanja materijalnih dobara i drugih vrednosti ili se javlja samo kao njihov pasivni potrošač. Ako grupa stvara više prostora i povoljnije uslove za delovanje "kreatora" i "operativaca", onda će se ona brže razvijati i postići bolje rezultate. Takva grupa počiva na trajnim i pravim vrednostima i pojedinci joj se rado priključuju a retko i teže je napuštaju. Tamo gde grupa, svojim normama i pravilima, sužava prostor za slobodno i kreativno delovanje pojedinaca, javljaju se konflikti i negativne pojave. Takva grupa ne može brzo da se razvija, u njoj su prisutne patološke pojave a sposobni i ambiciozni pojedinci nastoje da je napuste. Svaka grupa mora da razvija svoje norme i pravila, koji regulišu i usmeravaju celokupan život i delovanje u grupi. Što su ta pravila jasnija, operativnija i objektivnija, to je veća pretpostavka da će biti poštovana od strane pojedinaca i kolektiva, te da će biti manje potrebe za njihovim nametanjem od strane rukovodstva grupe. Ponašanje, položaj i uloga pojedinca u grupi zavisi od njegovih nasleđenih, kao i od stečenih osobina i činilaca. Neophodno je da postoji određena srazmera i sklad između ova dva činioca, kako bi pojedinac uspešnije delovao i zauzeo bolje mesto u grupi. To zavisi kako od svakog pojedinca, koji nastoji da uskladi (ili zanemaruje) ova dva činioca, tako i od grupe koja može da daje primat jednom ili drugom činiocu. Ako pojedinac ili grupa nastoje da duže zadržavaju, te da se čvršće vežu za nasleđene i tradicionalne činioce, onda su oni skloni tradicionalizmu, sporije prihvataju promene i inovacije, što može dovesti do sporog razvoja grupe i stvaranja konfliktnih odnosa između "tradicionalista" i "modernista". Ukoliko se primat daje samo onim osobinama i faktorima koji su stečeni u grupi, onda može doći do razvoja dinamičkih i "agresivnih" postupaka i situacija koje jedan deo grupe nije u stanju da prati. U savremenim uslovima ovo je karakteristično za neke pojave i procese u ekonomiji, tehnologiji i kulturi.

U svakoj grupi postoje pojedinci koji odbacuju uobičajena pravila i norme, koji neće radom i zalaganjem da stiču materijalna i ostala dobra, već to čine raznim nedozvoljenim sredstvima (krađom, kriminalom, prevarom, manipulacijom). Broj ovakvih ljudi se povećava ili smanjuje, zavisno od stanja i odnosa u grupi. Naravno, oni uvek i u svim grupama postoje ali se njihov broj povećava u vreme teškoća, kriza i drugih poremećaja u grupi. Vrednost, moć i uticaj jedne grupe često direktno zavisi od broja njenih članova sa pomenutim karakteristikama. Ovde treba pomenuti da postoje grupe čija je osnovna i jedina karakteristika destruktivno delovanje u društvu (kriminalne, terorističke, razbojničke i slične grupe).

Da bi grupa imala veću ulogu, značaj, uticaj i moć u društvu, samim tim bila korisna za svoje članove i privlačna za pojedince iz drugih grupa, ona mora da usklađuje odnos između individualizma i kolektivizma, kao dve dominantne osobine i sklonosti u ponašanju i delovanju savremenog čoveka. Individualizam je neophodna osobina kada je usmeren na kreativnu, slobodnu i korisnu delatnost. Međutim, ako individualizam proizvodi egoizam, zatvorenost i isključivost, onda je on štetan po odnose u grupi. Takav princip podstče ljude koji pojedince i grupu koriste za ostvarenje samo svojih ličnih interesa i ciljeva, za sticanje materijalnih i drugih dobara na štetu grupe i društva u celini. Čovek je ipak društveno biće ("biće grupe") i on mora da radi, deluje i ponaša se tako da

114

stiče korist za sebe ali i za grupu kojoj pripada. Međutim, sve više učavamo probleme koje savremeni čovek ima sa ostvarenjem svoje društvenosti. Društvenost, kao opšti kolektivni identitet, postaje težina i teskoba za čoveka cyber društva i user-net grupa. Isto tako, grupa mora da motiviše pojedince da se zalažu, rade i stvaraju u svoju korist i u korist grupe. Ne može biti uspeha i tolerancije u grupi ako se nameću isključivo kolektivni interesi i ciljevi. Nametanje pitanja ko je važniji, grupa ili pojedinac, uvek donosi teškoće i probleme i pojedincu i grupi.

Odnose u grupi i položaj pojedinca u njoj, čini još složenijim činjenica da je svaki pojedinac pripadnik istovremeno više grupa (porodica, vršnjaci, radna grupa, profesija, zabava, etnička grupa). Svaka grupa ima svoja specifična obeležja, svoj "svet", svoje interese, koji se prelamaju u svakom pojedincu, stvarajući kod njega teškoće prepoznavanja prioriteta interesa i potrebu njihovog usklađivanja. Neke grupe daju više slobode, kreativnog i stvaralačkog prostora pojedincu, dok druge imaju stroga pravila delovanja, te često ograničavaju, sputavaju i zarobljavaju pojedinca. Pojedincima nisu podjednako dostupni svi resursi grupe. U takvoj situaciji često dolazi do sukoba interesa u samom pojedincu, kao i u odnosima sa drugim ljudima, pa i sa celom grupom. Osnovna vrednost i kvalitet svakog pojedinca i svake grupe jeste sposobnost da drugog prihvate racionalno i tolerantno, bez predrasuda i da u svakoj komunikaciji čuvaju, kako svoj integritet, tako i integritet onog drugog (drugih).

Odnosi među grupama imaju direktan i indirektan uticaj na položaj i ulogu pojedinca u grupi i društvu. Pojedinci koji su članovi više grupa istovremeno, imaju u jednoj grupi veći položaj, značaj i uticaj, dok u drugoj imaju manji. Taj svoj uticaj oni pokušavaju da "prenesu" i na druge grupe i tako nastaje sukob interesa i opasnost da dođe do konflikta među grupama. Uzroci sukoba među grupama su brojni: predrasude, ideološke manipulacije, položaj grupe u društvu, konkurencija u oblasti u kojoj grupa deluje, uže i šire okruženje, tradicionalno i kulturno nasleđe i slično. Kao što se vodi borba između pojedinaca za bolje mesto u grupi, tako se vodi i borba između grupa za bolje pozicije i bolje mesto na hijerarhijskoj lestvici u društvu.To je društveni konflikt. Ako se konflikt odvija u normalnim i pravilima uokvirenim društvenim prostorima, onda on doprinosi društvenoj dinamici i napretku društva. Ali ako konflikt iziđe iz utvrđenih i uobičajenih društvenih pravila, ako je otvorenog karaktera i nepomirljiv (ako pređe u sukob), onda on razara društveno tkivo, odnosno šteti i grupama i društvu. Takva borba (konflikt-sukob) često dovodi do raspada pojedinih grupa, pa i do propasti celog društva.

ТEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

Analizirajte sledeći tekst i razmislite gde savremeni čovek može zadovoljiti potrebu za zajednicom a da to nije, obavezno, nacija, vera, ideološka ili politička grupa, te kakav je odnos između civilne socijalne zajednice i virtuelne, post-civilne zajednice.

115

Različita društva i različite zemlje će svakako strukturisati društveni sektor na vrlo različite načine. U Zapadnoj Evropi, na primer, ne treba očekivati da će crkve igrati ključnu ulogu kakvu igraju u Americi, koja je i dalje u velikoj meri hrišćanska. U Japanu, članstvo u zajednici zaposlenih možda zaista ostane u središtu zajednice i glavno obeležje zajednice, naročito kada su u pitanju neposredni radnici. Ali, svakoj razvijenoj zemlji je potreban autonoman, samoupravan socijalni sektor sazdan od organizacija koje pripadaju zajednici – za pružanje neophodnih usluga u zajednici, ali iznad svega radi ponovnog uspostavljanja veza u zajednici i osećaja aktivnog pripadanja zajednici. U istorijskom smislu, zajednica je bila ljudska sudbina. U postkapitalističkom društvu i državnom uređenju zajednica mora da se pretvori u posvećenost, privrženost.

Piter F. Draker

Žena, ugledni advokat iz Palestine, probudila se jednog jutra, lepo odenula i spremila, stavila na sebe 10 kilograma eksploziva, izišla na ulicu, stala na autobusku stanicu, aktivirala eksploziv i ubila na desetine nedužnih građana. Nije izgledala nenormalno, niti je pokazivala ikakve znake da pripada nekoj terorističkoj grupi. Ipak, ona se zbog posvećenosti grupi kojoj pripada, odlučila na ovakav korak.

Ari Nadler, socijalni psiholog sa univerziteta u Tel Avivu

Razvrstajte sledeće grupe prema četiri kriterija koja su navedena prethodno u knjizi: studenti jedne godine studija, zaposleni u jednoj banci, imigranti iz BiH u Kanadi, ljubitelji raftinga, navijači nekog kluba, birači na izborima, udruženje književnika u jednoj sredini, svi dosadašnji dobitnici nobelove nagrade za fiziku, zaposleni u građevinskoj kompaniji, sportska ekipa, plesna grupa, sportski klub sa više sekcija, putnici na transkontinentalnom letu....

Etničke grupe su one grupe koje na osnovi sličnosti u spoljnjem izgledu, ili u običajima, ili i u jednom i drugom, ili na osnovu sećanja na kolonizaciju i seobe, gaje subjektivnu veru u zajedničko poreklo, tako da ta vera postaje značajna za propagiranje formiranja zajednica... za razliku od njih, rasne grupe su stvarno utemeljene na zajedničkom poreklu.

Maks Veber

....izraz etnička grupa obično se upotrebljava da bi se označila populacija koja se (1) u velikoj meri biološki održava; (2) ima zajedničke osnovne kulturne vrednosti koje se ostvaruju u manifestno jedinstvenim kulturnim formama; (3) predstavlja prostor komunikacije i interakcije i (4) čini je skup članova koji sebe identifikuju, a i u očima drugih bivaju identifikovani, kao kategorija koju je moguće razlikovati od ostalih kategorija istog reda.

Fredrih Bart

Internet nam, pravo u naše dnevne sobe i kancelarije, i nehotice donosi osećaj povezanosti, ali to je jedna slučajna povezanost, među onima koji osećaju da „mi“ i „oni“ ipak imamo nešto zajedničko. Kad se jednom uverimo, sve smo bliži tome da moramo otići „tamo nekud“. Ta slučajna povezanost ne može učiniti Internet zajednice ništa boljim ili gorim od onih van Interneta, ali ih čini drugačijim. ...da li je Internet zapravo prostor, on line svetom na jednoj, i off line na drugoj strani. ...koji je domen jurisdikcije kada se uzme u obzir da Internet nema geografsku zasnovanost. Ako je on zajednica ili skup zajednica, kakve su njegove strukture moći i kako su povezene sa off line strukturama? ... kako arbitrirati u slučaju mešanja fizičkih i virtuelnih granica između društvenih grupa i zajednica? ... Internet stvara krizu granica između stvarnog i virtuelnog, između vremenskih zona i između bliskih i udaljenih prostora, između našeg shvatanja bića i osećaja da se naše uloge menjaju.

116

Stiven Džouns

Američki lekari, Indijske domaćice i studenti kao jedna grupa

...U to vreme su američki lekari uzimali rukom pisane zabeleške, a potom ih diktirali u diktafon sekretarici ili nekom drugom da ih pretvore u pisani tekst, što bi obično trajalo nekoliko dana ili nedelja. HELTSKRAJB je postavio sistem koji je telefon lekara pretvorio u mašinu za diktiranje. Doktor bi ukucao neki broj i jednostavno izdiktirao svoje beleške personalnom računaru koji je imao glasovnu karticu i koji bi digitalizovao njegov glas. Mogao je da sedi bilo gde dok je to radio. Zahvaljujući satelitu, domaćica ili student u Bangaloru (Indija) mogli su da uđu u kompjuter i daunlouduju taj digitizovani glas lekara i prepišu ga - ne za dve nedelje već za dva sata. Potom bi ta osoba satelitom vratila tekst fajla koji se mogao ubaciti u kompjuterski sistem bolnice i postati deo računa. Zbog vremenske razlike od 12 sati u odnosu na Indiju, Indijci mogu praviti prepise dok američki lekari spavaju, a fajl je gotov i čeka ih sledećeg jutra. To je bio značajan proboj za kompanije, jer ako se iz Bangalora sigurno, legalno i bezbedno mogu prepisivati medicinski podaci, laboratorijski izveštaji i doktorske dijagnoze - u jednoj od industrija u kojoj se vodi najviše parnica u svetu - mnoge druge industrije su mogle da razmišljaju o tome da deo svojih manje važnih poslova pošalju da se takođe obave u Indiji. I one su to uradile.

Tomas L. Fridman

PITANJA:

Navedite osnovne karakteristike društvene grupe!

117

Koji elementi čine strukturu jedne grupe? Kako društvenu grupu određuje Ričard Dženkins? Analizirajte Veberovo i Bartovo poimanje etničke grupe! Podela društvenih grupa. Kakvi odnosi vladaju unutar grupe? Razmatrajte pitanje nastanka i odnosa fizičkih i virtuelnih grupa i

zajednica! Mesto i uloga pojedinca u društvenoj grupi. Šta karakteriše odnose među grupama? Objasnite potrebu savremenog čoveka za zajednicom! Do čega može dovesti preterana odanost grupi?

VI P O R O D I C A

1. Pojam porodice

Porodica jeste jedna od primarnih društvenih grupa, čiji se oblik, struktura i funkcije menjali tokom vremena. Ovo znači da je porodica istorijski promenjiva kategorija, što otežava njeno definisanje – teško da bi se mogla dati definicija porodice kojom bi se obuhvatili svi njeni različiti varijeteti. Pripadnost porodici stiče se po osnovi rođenja (ili usvajanja). Struktura porodice i dinamika porodičnih odnosa određeni su polom i životnom dobi članova porodice. A. Milić ističe dva elementa koji čine porodicu, a koji variraju u istorijski promenjivim srazmerama: „(1) zajednički život i rad pod istim krovom grupe ljudi i (2) srodnička povezanost između njih. Svoju punoću ovaj pojam doživljava tek u modernoj epohi, od kada možemo da govorimo o pravom značenju pojma porodica. Prema savremenim istoričarima porodice, period od XVI do XVIII veka predstavlja konsolidaciju moderne porodice u obliku u kojem je mi danas poznajemo.“26

U sociologiji porodice ne postoji jedinstvena klasifikacija porodice, već se primenjuju različite klasifikacije u zavisnosti od aspekta koji se posmatra (veličina porodice, struktura porodice i sl.).

Pojam i stvarnost porodice iz prošlosti nije istovetan pojmu i stvarnosti porodice o kojoj mi danas govorimo, pa je sasvim opravdano, kako je primetila A. Milić, da kada govorimo o porodici u premodernom dobu da se trudimo „da upotrebljavamo termin domaća ili kućna zajednica imajući pre svega u vidu oblike radnog i rezidencijalnog

26 Sociološki rečnik (urednici M. Bogdanović i A. Mimica), Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 414.

118

ujedinjenja grupe ljudi u čijem okviru se smeštaju i porodični odnosi i funkcije, dok bi u slučaju moderne epohe govorili o porodici ili preciznije o modernoj porodici.“27 U domaćoj ili kućnoj zajednici težište je na privrednoj aktivnosti i kapacitetima zajednice kao radno intenzivne grupe koja reprodukuje samu sebe. Ovde je reč o celini kućne ekonomije u kojoj se proizvodi i troši. Ova zajednica je bila karakteristična tokom evropske istorije kojom dominira seljačka ekonomija. Domaća kućna privreda u ranim renesansnim italijanskim gradovima bila je karakteristična i za prve bankarsko-trgovačko-manufakturne pogone. U strukturalnom pogledu, premoderna porodica je bila neizdiferencirana grupa – činile su je osobe koje su povezane srodstvom, kao i oni koji nisu bili u srodničkim odnosima (na primer, sluge, podstanari i sl.). Domaća ili kućna zajednica je bila, u ekonomskom pogledu, samodovoljna proizvođačko – potrošačka jedinica. Sa stanovišta upravljanja porodicom, vlast se nalazila u rukama starešine ove (porodične) zajednice. Porodični život koji se razvijao u okviru domaće zajednice u periodu pre industrijalizacije podrazumevao je drugačije odnose među članovima zajednice od onih kakvi postoje u modernoj porodici. Pošto je ova porodica bila, pre svega, radna zajednica, njena snaga je zavisila od broja članova, naročito, muških članova. Iz tog razloga je postojao drugačiji odnos prema deci nego što je to slučaj danas. „Deca su veoma rano uključivana u radne procese, te je njihova 'ekonomska cena' bila niska, tj. troškovi njihovog odrastanja bili su mnogo puta manji od koristi koju su pružali roditeljima u domaćinstvu/gazdinstvu. Brojno potomstvo značilo je i osiguranje nege i brige o roditeljima u starosti, u odsustvu modernih penzionih sistema.»28 U svom početnom obliku kapitalizam uvodi razdvajanje između članova kao učesnika u proizvodnji od članova koji troše prihod koji su ostvarili za zadovoljavanje egzistencijalnih potreba. U razvijenim oblicima kapitalističkog privređivanja u Evropi potkopana je stabilnost domaće zajednice, što je na kraju imalo za rezultat njeno propadanje.

Moderna porodica, koju smatramo univerzalnim elementom ljudskog i društvenog života, nastala je kao oblik svakodnevnog života, u početku, marginalizovane skupine ljudi koju je činilo gradsko stanovništvo tokom feudalizma. Kada je ta skupina postepeno uspela da se obogati i da revolucijom preuzme vlast (društvene i javne funkcije), ona je svoj način porodičnog života proglasila opštim i jedino legitimnim obrascem kojem se prilagođavaju i ostali delovi društva. Ova porodica predstavlja nešto novo u odnosu na sve prethodne oblike zajedničkog života pojedinaca srodnički povezanih u evropskim društvima. Moderna porodica jeste primarna društvena grupa koju čine supružnici (roditelji) i njihova deca (rođena i/ili usvojena). Ona ima osnovnu funkciju pružanje i održavanje psihičke stabilnosti odraslih članova porodice i socijalizaciju dece (funkcionalistički pristup). Osnov moderne porodice predstavlja

27 Milić, A. Sociologija porodice – Kritika i izazovi, Beograd: “Čigoja štampa”, 2001, str. 39.28 Bobić, M. Demografija i sociologija – Veza ili sinteza, Beograd: JP “Službeni glasnik”, 2007, str. 214.

119

samostalna bračna dijada. Nastala je kao rezultat postepene istorijske redukcije srodničkog sastava na jezgro (nukleus) neophodno za biološku reprodukciju. «Prema tome, u ovim zajednicama izvršena je fuzija porodice od krvno-srodničke grupe i domaćinstva kao rezidencijalne (stambene) i potrošačke zajednice. Bitna differrentia speciffica ovih unija u odnosu na tradicionalne jeste odsustvo proizvodne aktivnosti članova, koja se seli izvan, u fabrike, preduzeća, kompanije, kancelarije i sl. Time se porodica sužava i po svom obimu i društvenim funkcijama. Njena osnovna funkcija postaje socijalizacija dece i emotivna psihološka potpora i razmena među supružnicima i njihovim potomstvom.»29 Odnosi između roditelja i dece znatno su se promenili u odnosu na premodernu porodicu - pažnja je usmerena na dete, gde roditelji sve više pažnje posvećuju odgajanju dece i duže se brinu za njih. Roditeljstvo dolazi pod stalnu paternalističku brigu specijalizovanih instanci društva. U modernoj porodici doveden je u pitanje očev autoritet i uloga, usled sve više izraženih zahteva da se muškarac angažuje van porodice. Otuda modernu porodicu odlikuje stvarno ili latentno odsustvo funkcije oca u procesu socijalizacije. Obrazac porodičnog života – mala, privatna porodica od sredine XX vijeka doživljava univerzalizaciju i širenje na sva društva i kulture u svetu. Ovaj istorijskom trendu prethodili su procesi intenzivne industrijalizacije i urbanizacije koji su se odigravali u zapadnoevropskim društvima od početka XIX veka.

Od šezdesetih godina prošlog veka dešavaju se značajne promene u društvu (u kulturi, u politici, u ekonomiji) koje su imale veliki uticaj i na promene u porodici. Došlo je do slabljenje konvecionalnog oblika porodice i sve učestalije pojava različitih porodičnih oblika. Širi se lepeza porodičnih tipova koji postaju prihvatljivi. Neki od uzroka ovakvih promena su pojava alternativnih oblika zajedničkog života, promene u roditeljskim obrascima, promene u radnim obrascima i sl. Dolazi do pomeranja ka raznovrsnim oblicima porodičnih struktura. U savremenom društvu porodica se otvara prema novim oblicima društvenosti, a pojedinci nastoje da stvore nove oblike zajedničkog života. Neki teoretičari ovo doživljavaju kao odstupanje od postojećih normi koje regulišu porodični život i veliku pretnju za društvo u celini. Sve više je izraženo interesovanje, i kod žena i muškaraca, za ostvarenje profesionalnih i ličnih ciljeva što se odražava i na porodicu i društvo: kasnije stupanje u brak, odlaganje rađanja dece, snižavanje reproduktivnih normi, odricanje od rađanja dece i sl. što se u velikoj meri odražava i na promene u strukturi porodice i njenim funkcijama. A kada je reč o društvu, ovim se često dovodi u pitanje njegov opstanak – iz svih navedenih razloga, u razvijenim društvima, doveden je u pitanju njihov kontinuitet (nedostaje određeni broj dece za zamenu generacija). Težnja za profesionalnom afirmacijom često je u suprotnosti sa roditeljstvom. Ovo naročito postaje vidljivo kada su u pitanju žene koje imaju viši stepen obrazovanja i koje zauzimaju određene pozicije u društvu. Na odluku o osnivanju

29 Isto, str. 215 – 216.

120

porodice u savremenom društvu imaju uticaj društveno - ekonomski faktori: osećaj sveopšte nesigurnosti u društvu, zahtevi za sve većom pokretljivošću (profesionalnom, fizičkom i sl.), promene u sferi rada, ekonomska kriza i sl. Na važnost velikih promena u savremenom društvu koje imaju uticaj na emocionalnu komunikaciji među ljudima ukazao je E. Gidens. Po nemu, njihov značaj nije ništa manji ni kada su u pitanju odnosi između roditelja i dece: «Deca nam toliko znače jednim delom zato što ih više nemamo toliko mnogo, delom i zato što odluka da imamo dete predstavlja nešto veoma različito od onoga što je značila u ranijim generacijama. U tradicionalnoj porodici deca su donosila ekonomsku korist. Danas, naprotiv, u zapadnim zemljama dete u značajnoj meri roditelje finansijski opterećuje. Odluka da imamo dete danas se veoma razlikuje od nekadašnje, a donosimo je na osnovu psiholoških i emocionalnih potreba.»30

Sociolog Entoni Gidens definiše porodicu kao društvenu grupu čije članove povezuje srodstvo i u kojoj se naglašava odgovornost odraslih članova porodice za brigu o deci: „Porodica je grupa ljudi povezana krvnim vezama, brakom ili usvajanjem, koja obrazuje jednu ekonomsku jedinicu, pri čemu odrasli članovi preuzimaju odgovornost za brigu o deci. Iako je u modernim društvima glavni oblik porodice nuklearna porodica, mogu se naći i neki drugi, širi oblici porodičnih veza.“31

Od sociologa E. Dirkema potiče izraz konjugalna ili bračna porodica, kojim je ovaj sociolog htio da ukaže na bračnu dijadu kao oslonac savremene porodice koja predstavlja završetak razvoja porodičnih oblika. Izraz nuklearna porodica (porodica koju čine roditelji i njihova deca) ustanovio je T. Parsons.

2. Funkcije porodice

30 Gidens, E. Odbegli svet – Kako globalizacija oblikuje naše živote , Beograd: Stubovi kulture, 2005, str. 85.31 Gidens, E.: Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 715.

121

Za klasičnu formulaciju univerzalnih funkcija porodice zaslužan je J. Murdock. Na osnovi analize 250 društava iznosi tvrdnju da u svim ovim društvima porodica ima četiri osnovne funkcije: seksualnu, reproduktivnu, ekonomsku i vaspitnu (obrazovnu).32 Ovde treba dodati još i zaštitnu funkciju. Sve ove funkcije imaju značajnu ulogu za društvo, jer njihovo izvršavanje doprinosi reprodukciji društva.

Biološko-seksualna (bračna) i reproduktivna funkcija

Seksualno ponašanje odraslih doživelo je značajne promjene u odnosu na ponašanje ljudi u prethodnom periodu – zadovoljavanje polnog nagona nije samo u službi biološke reprodukcije. Intimni odnosi između supružnika u savremenom društvu uvek ne započinju brakom, kako se to nekada podrazumevalo, jer je predbračni život supružnika raširena pojava. «Reproduktivna funkcija porodice ima biološku ulogu, rađanje dece, proširenje funkcije kao primarnu ljudsku potrebu, potrebu čoveka kao specifične vrste.»33 Odnosi između supružnika ne moraju da se svedu na zadovoljavanje polnog nagona i prokreativnu funkciju (rađanje djece), jer između supružnika postoji i emocionalna povezanost koja bi trebala da čini suštinu svih njihovih odnosa. Ekonomska funkcija

32 Murdock, J. The Social Structure, New York: The Free press, 1949, p. 2.33 Šijaković, I. Sociologija – Uvod u razumevanje globalnog društva, Banj Luka: Ekonomski fakultet, 2008, str. 51.

122

Za razliku od porodice u prošlim vremenima koja je predstavljala proizvodnu jedinicu, u modernom društvu došlo je do preobražaja ove funkcije - porodica predstavlja (uglavnom) potrošačku jedinicu. Ova porodica ne poseduje sredstva za proizvodnju, a mesto rada i mesto stanovanja su odvojeni. Ekonomska egzistencija porodice uslovljena je primanjima koja njeni članovi ostvaruju van porodice obavljajući dohodovni rad. «Visina prihoda porodice služi kao merilo njene društvene vrednosti i njenog ugleda.»34

Zaštitna funkcija

Ova funkcija sve više iščezava, ali se ne može reći da ona u potpunosti nestaje, neki oblici zaštite će i dalje postojati. Porodica ima svoju zaštitnu funkciju bilo da je reč o biološkoj, prirodnoj zaštiti (podizanje, negovanje i čuvanje deteta), moralnoj zaštiti (pomaganje, porodična solidarnost i podrška); ekonomskoj zaštiti (izdržavanje i nasleđivanje) i sl.

Funkcija socijalizacije

Funkcija vaspitanja dece u savremenom društvu u velikoj meri prenesena je u značajnoj meri na određene nadležne institucije. Međutim, ovo ne znači da porodica i dalje nema značajnu ulogu u ovom pogledu. Roditelji prenose deci određeni način života, sistem vrednosti i upoznaju ih sa normama društva u kojem žive sa ciljem da se kod njih razvije društveno poželjno ponašanje. Vaspitanje dece u savremenom društvu podeljeno je između porodice i društva.

3. Porodični subsistemi

34 Mladenović, M. Uvod u sociologiju porodice – opšti i posebni deo, Beograd: Izdavačko preduzeće “Rad”, 1969, str. 242.

123

Brak

Brak je društvena institucija, ali i lični odnos. Pored srodstva, najstarija ustanova u ljudskoj kulturi jeste brak. Sa sociološkog stanovišta, brak podrazumeva svaki oblik zajedničkog života partnera. Brak i porodica su dve tesno povezane pojave, ali se ne smeju izjednačavati. Porodica predstavlja društvenu grupu, a brak predstavlja dijadni odnos. Dok su u braku obe osobe podjednako aficirane tim odnosom, u grupi svi njeni članovi ne moraju u istoj meri da u njoj učestvuju.35

Bračne strukture stanovništva nastaju delovanjem procesa sklapanja i razvoda braka i osobina demografskog okvira. Bračni kontigent stanovništva obuhvata lica oba pola starija od petnaest godina.

Društvena funkcija braka ogleda se u povezivanju polova u društvu i kontroli njihovog seksualnog ponašanja, s ciljem da se uspostavi red u društvenoj zajednici u vezi sa seksualnim odnosima i reprodukcijom. «Ukratko, brak je društvena legitimacija seksualne aktivnosti partnera sa ciljem rađanja potomstva.»36 Kontrolne društvene funkcije braka ne svode se samo na regulativnu funkciju koju brak ima u odnosu na seksualnu praksu partnera, već i u kontroli prenosa, čuvanja i nasleđivanja materijalnih dobara između grupe srodnika ili pojedinaca, razni principi endogamne bračne prakse, starost partnera i sl.

Rađanje potomstva, zajednički život i društveno priznanje (kontrola polnih odnosa supružnika i legitimacija potomstva koja nastaju iz tog odnosa) jesu tri momenta koje je A. Milić izdvojila u vezi sa tradicionalnim brakom.

S mnogim promenama koje su se desile u sferi intimnosti, desile su se i promene koje su izmenile prirodu bračnih odnosa. Dok je u tradicionalnoj porodici brak predstavljao jednu životnu fazu kroz koju se očekivalo da će proći većina ljudi i koji je predstavljao ekonomski aranžman, dotle u savremenom društvu emocionalna komunikacija i intimnost jesu osnova bračne zajednice.

Od sedamdesetih godina prošlog veka u razvijenim zapadnim zemljama dolazi do promene trendova u vezi sa sklapanjem braka, odnosno bračna zajednica gubi značaj koji je imala za prethodne generacije. Postojeće bračne zajednice ispoljavaju sve više nestabilnosti, klasični brak doživljava ozbiljnu krizu – povećava se broj razvoda brakova, mladi ljudi se ređe opredeljuju na sklapanje braka, kohabitacija kao način života u paru postaje sve prihvatljiva, mladi ljudi sve više žive sami i sl. Sve ovo ima uticaja na smanjenje broja rođene dece i na starenje stanovništva. To dovodi do slabljenja demografskog, socijalnog i ekonomskog potencijala društva.

Roditeljstvo

35 Milić, A. Sociologija porodice – Kritika i izazovi, Beograd: “Čigoja štampa”, 2001.36 Isto, str. 113.

124

Ovaj pojam se odnosi na praksu (skup stavova, odnosa i aktivnosti u svakodnevnom životu) odgajanja dece. Njegov sadržaj ne možemo naći u rečnicima iz daleke prošlosti. Tek u novije vreme koristi se savremeni pojam roditeljstva kojim se «ukazuje na postmodernu stvarnost porodice, odnosno postuliraju se simetrični položaji i partnerski odnosi članova porodice (intrageneracijski i intergeneracijski).»37

Često se naglašavaju biološki sadržaj roditeljstva, a zanemaruje se činjenica da roditeljstvo predstvalja društveni konstrukt i da je ono kulturno-istorijski određeno, „društveno-istorijski promenjivo, nešto što ima društvene uzroke i društvene posledice. Biološka dimenzija roditeljstva u savremenom svetu je činjenica koja se sve više relativizira, nasuprot njegovoj društvenoj determinaciji koja postaje sve značajnija (usvajanje, nova genetska dostignuća...).“38

Roditeljstvo ima društvenu funkciju, ono je „društveni odnos, društvena uloga, kulturni obrazac, društvena institucija, ali i emocija i trošenje ljudskih resursa“39, pa odgovornost u vezi sa podizanjem dece dele roditelji i društvena zajednica. Odnosi između roditelja i dece moraju se posmatrati u vezi sa neposrednim društvenim okruženjem. Na kvalitet roditeljstva ne utiču samo porodični odnosi, nego i društveno okruženje koje u znatnoj meri utiče na svakog člana porodice, kao i na dinamiku porodičnog života.

4. Porodica i društvo

Porodica predstavlja jednu od najstarijih (primarnih) društvenih grupa. U svim vremenima, sve generacije su izražavale snažnu tendenciju ka porodičnom životu. U različitim društvenim sistemima postojala je različita organizacija porodičnog života. Društvene, ekonomske i demografske promene koje su se dešavale kroz istoriju imale su za posledicu promene u porodici. Porodica predstavlja područje privatnosti, ali se ne može posmatrati nezavisno od društva u kome egzistira. Sve promene u društvu odražavale su se posredno ili neposredno na porodicu i njene članove. To se može jasno videti na primeru porodice u SAD koja je tridesetih godina prošlog veka doživela ozbiljnu „krizu“, jer je ekonomska propast u državi uništila ekonomsku egzistenciju porodice. Sa druge strane, može se primetiti da porodica u društvenim promenama, često, ima aktivnu ulogu. „Zato su se duboke društvene promene u ekonomiji, kulturi, urbanom prostoru odmah odražavale na svakodnevni život pojedinaca, koji se odvija unutar konstelacije osoba povezanih krvnom i/ili bračnom vezom. Porodica nije samo

37 Sociološki rečnik (urednici M. Bogdanović i A. Mimica), Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 499.38 Blagojević, M. Roditeljstvo i fertilitet – Srbija 90-tih, Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1997, str. 49. 39 Ibidem.

125

rezonantna kutija ovih promena, ona u njima aktivno učestvuje.“40 U savremenom društvu, pod uticajem novih globalnih trendova, kao i tranzicionih procesa koji se odvijaju u pojedinim delovima Evrope i sveta, porodica se suočava sa brojnim problemima, a što naročito utiče na njenu strukturu, izvršavanje brojnih funkcija, kao i na odnose među članovima porodice. Kriza društva utiče na promene kvaliteta i uslova života najvećeg broja porodica, kao i na sadržaje porodičnih funkcija i mogućnost njihovog obavljanja. Sa druge strane, promene koje se dešavaju u samoj porodici (u strukturi i u funkcijama) odražavaju se na društvo. Učestalost razvoda braka, povećano rađanje dece van braka, porodice sa jednim roditeljem i sl. neki teoretičari tumače kao simptom i uzrok nestabilnosti i nesigurnosti ljudskog života i društva u celini (na primer, povećan broj jednoroditeljskih porodica može da ima negativne posledice na društvo, jer deca iz takvih porodica nisu društveno prilagođena, takve porodice se (često) nalaze u stanju socijalne potrebe i sl.). Iz ovoga razloga, ne treba zanemariti činjenica da problemi sa kojima se društvo suočava mogu biti i posledica sve veće porodične nestabilnosti.

Odluka o zasnivanju porodice i ostvarenju roditeljske uloge i željenog broja dece jeste, pre svega, individualni čin, ipak ovo ima i svoju društvenu dimenziju, jer od broja rođene dece zavisi i (povoljna ili nepovoljna) reprodukcija stanovništva.

Jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj ličnosti pojedinaca, na njihovo usvajanje kulturnih normi i vrednosti društva u kome žive jesu primarne grupe. Bez obzira što postoje institucije čija je osnovna delatnost odgoj i vaspitanje dece, porodica i proces vaspitanja koji se odvija u njoj predstvaljaju osnov za razvoj deteta i njegove ličnosti. «Primarne grupe su nužni posrednici između pojedinaca i glomazne organizovanosti društva i predimenzioniranosti kulture i prirodnog sveta.»41

Porodično nasilje, potiskivanje žene i dece, rodna neravnopravnost, korišćenje narkotičkih sredstava i alkohola, i brojne druge protivrečnosti ukazuju na tamnu stranu porodičnog života. „Od šezdesetih godina dvadesetog stoljeća sve veći broj kritičkih mislilaca počinje osporavati uvriježeno mišljenje da je obitelj neminovno korisna i pozitivna institucija. Feministice, marksisti i psiholozi počinju postupno upućivati i na pojedine negativne aspekte i 'tamniju stranu' obiteljskog života.“42

Izmenjena društvena stvarnost utiče da se pojmovi porodice, braka i roditeljstva i njihov sadržaj moraju rekonstruisati. Savremena porodica zasniva se na partnerskom zajedništvu, pa i roditeljstvo, za razliku od roditeljstva u modernoj porodici, postaje jedan od vidova samorealizacije pojedinaca. «Savremeno društvo poznaje pluralitet porodičnih oblika i s njim povezanih ispoljavanja roditeljstva: jednoroditeljske porodice (roditelji samci), binuklearne porodice (roditelji dece bračnog druga, tj. pomajke i poočimi), komunalno življenje (deljeno roditeljstvo, usvojenje, hraniteljstvo, roditeljstvo nakon veštačkog začeća i 'surogat majke'), porodice homoseksualaca – roditelji homoseksualci i sl.»43

40 Segalan, M. Sociologija porodice, Beograd: Clio, 2009, str. 9.41 Milić, A. Sociologija porodice – Kritika i izazovi, Beograd: “Čigoja štampa”, 2001, str. 237.42 Haralambos, M., Holborn, M. Sociologija – Teme i perspektive, I dio, Zagreb: Golden marketing, 2002, str. 503.43 Sociološki rečnik (urednici M. Bogdanović i A. Mimica), Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 499.

126

5. Iskušenja savremene porodice

Porodica je u današnje vreme suočena sa brojnim teškoćama i problemima, kako bi se održala i ispunila pretpostavljene funkcije i očekivanu ulogu. Prvi problem sa kojim se savremena porodica susreće jeste siromaštvo. Istraživanja pokazuju da jedna petina svetskog stanovništva (globalnog društva) živi u siromaštvu. Siromaštvo je prisutno u lokalnim sredinama, u pojedinim regionima, pa i celim kontinentima. Porodica trpi dvostruki pritisak od siromaštva: prvo, porodice se raspadaju zbog siromaštva i drugo, ne mogu na vreme da se zasnuju nove i obavljaju očekivane funkcije. Poseban problem predstavlja činjenica da su siromašne porodice obično brojne i nalaze se u nerazvijenim područjima, sa visokom stopom nataliteta (demografskom eksplozijom).

Jedan od većih i značajnijih problema, svakim danom sve prisutniji, jeste problem nasilja. Porodice su ugrožene nasiljem kako unutar samih porodica, tako i nasiljem u neposrednom okruženju. Nasilje unutar porodica karakteristično je za sva savremena društva bez obzira na njihovu ekonomsku i ukupnu razvijenost. nasilničko ponašanje se ispoljava od strane supružnika međusobno (posebno muža prema ženi), od strane roditelja prema deci, kao i od strane dece prema roditeljima. Visok stepen nasilja u porodici ima svoje korene u frustracijama, strahu, neizvesnosti i teškoćama, koje pojedini članovi doživljavaju u društvu i to prenose na porodicu. Neostvarene ambicije, namere, težnje i interesi pojedinih članova porodice, stvaraju “refleksno” nasilje koje se ispoljava u porodici, kao neka vrsta emotivnog i socijalnog “ventila”. Kriminal, terorizam, ratne pretnje i ratovi, predstavljaju okruženje i socijalni i kulturni milje u kome se nasilje stalno širi i postaje način života i delovanja.

Težnja za slobodom i individualizmom u porodici i porodičnim odnosima, predstavlja jedan od značajnih izazova u savremenom društvu. Savremeno društvo i liberalne tendencije donose potrebu za individualnom afirmacijom i potvrđivanjem sposobnosti, ambicija i želja svakog pojedinca. To počinje od rane mladosti kroz školu i druge vidove socijalizacije. Pitanje lične slobode, izbora i odluke postavlja se i u porodici. Gde su granice slobode, autonomnosti i samostalnosti svakog člana, kako ostvariti ličnu slobodu a da to ne bude na uštrb slobode drugih članova. Patrijarhalne i tradicionalne porodice su posebno na “udaru” zahteva za individualizmom, samostalnošću i poštovanjem ličnosti svakog člana. Tradicionalni autoritet i ugled pater familiasa44 sve više slabi, osipa se, i nastaje vakuum u porodičnoj organizaciji i skladnim odnosima. Emancipatorski feministički pokreti nastoje da istaknu pitanje ugroženosti “ženskih” ljudskih prava u modernoj porodici i potrebu izvlačenja žene iz teskobe bračnog i porodičnog stanja. Sve su češći sukobi između roditelja i dece na osnovu prava na individualnost i slobodu, obaveza i uloga koje roditelji nameću i očekuju od dece. Osnovno pitanje se postavlja, kako razviti skladne porodične odnose i porodičnu toleranciju kako bi svi članovi osećali zadovoljstvo i sreću u porodici. U tradicionalnim porodicama članovi osećaju potrebu da “pobegnu” iz porodice i ostvare

44 U rimskom pravu pater familijas (domaćin, otac porodice) imao je pod svojom direktnom vlašću decu i robove.

127

svoju slobodu i samostalnost živeći sami ili u nekom drugom vidu zajednice (rana udaja, neke zajednice vršnjaka, komune, sekte i slično). U liberalnim porodicama deca rano napuštaju “porodično gnezdo” u potrazi za samostalnošću, što može da stvori drugi vid frustracije (nedovoljno socijalizovani i pripremljeni susreću se sa “surovom” realnošću i to izaziva emotivnu prazninu, strah i nesigurnost). Problem porodične tolerancije i granice u zahtevu za slobodom i samostalnošću najčešći je uzrok povećanog stepena razvoda brakova u savremenom društvu.

Nezadovoljni stanjem u porodici i osećajem fizičke i duhovne teskobe mladi često pokušavaju da nađu utočište u drugim grupama koje su negacija porodice. Na prvom mestu to su sekte koje privlače mlade ljude (i ne samo mlade) svojim aktivnostima i veštinom prezentovanja “alternative” skučenim porodičnim odnosima, teškoćama i nepravdi u savremenom društvu. Ulaskom u sektu nastaje sukob u samoj ličnosti (nove obaveze i uloge i potreba da se napusti porodica ili održi neka veza sa njom). Većina modernih sekti je po samoj svojoj prirodi orijentisana na negaciju porodice jer se ona predstavlja kao “velika” porodica. Neke sekte direktno zahtevaju raskid sa porodicom, a neke to čine postepeno i prikriveno svojom indoktrinacijom i nametanjem novih pravila. Pored sekti, u moderno vreme, jedan od problema koji narušava skladne porodične odnose, jeste i sve raširenija pojava idola i širenje idolatrije (predanost obožavanju idola) kod mladih ljudi. Često zbog neispunjenih vlastitih ambicija i očekivanja, mladi se orijentišu na projektovanje suštine i smisla svog života u praćenju i obožavanju neke ličnosti ili grupe iz “šou biznisa”, sporta ili druge oblasti. To se ogleda u želji da “svog” idola prate svuda, pokušavaju da mu se približe, znaju sve njegove manire, oponašaju ga i imitiraju u načinu odevanja, ponašanja, vrsti hrane, pokušavaju da žive “njegov” život, zanemaruju svoje obaveze. Poseban problem je kada mladi ljudi za idole uzimaju frustrirane i patološke ličnosti (kriminalce, ubice, teroriste).

Postoje i takve porodice koje, posmatrano sa strane, izgledaju kao veoma skladne i tolerantne, ali kada im se približite otkrivate sve njihove probleme i teškoće. To se može nazvati pojavom otuđenja u porodici. Obično su te porodice posvećene jednom cilju (sticanju bogatstva, ličnoj afirmaciji članova, predanom ispunjavanju obaveza na poslu) i za svakodnevna porodična druženja i obaveze nemaju dovoljno vremena, strpljenja i ambicije. Članovi se četo ne viđaju danima iako stanuju u istom prostoru, okupljaju se povremeno na ručkovima ili nekim porodičnim svečanostima. Često nisu međusobno upoznati o problemima i potrebama. Svaki član traži pomoć i podršku u nekoj instituciji građanskog društva (savetovališta, lični psiholog, agencije). Takve porodice imaju samo spoljašnju formu porodice (kuću, veliki stan u kome zajedno žive), ali ne i klasičnu formu unutrašnjih bliskosti, povezanosti, upućenosti jednih na druge i osećaj porodične sigurnosti.

Porodice sa mnogo dece predstavljaju značajan problem modernog sveta i novih porodičnih odnosa. Najčešće je reč o siromašnim porodicama koje ne mogu da ispune neophodne ekonomske i socijalne funkcije da bi se njihovi članovi normalno razvijali. Siromaštvo može biti nasleđeno, a može se pojačati brojnošću članova koji dodatno opterećuju porodični budžet. Porodice sa velikim brojem dece obično se nalaze u siromašnim krajevima sveta (Afrika, Južna Amerika, jugoistočna Azija) ili u sirotinjskim kvartovima i prigradskim naseljima velikih svetskih gradova. Takve porodice doprinose

128

povećanju demografske neravnoteže, zadržavaju siromaštvo i izazivaju sumnjičenje, podozrenje i nepoverenje razvijenog dela sveta. Suprotan primer su porodice sa malo dece, koje podstiču strah od nedovoljne reprodukcije i potrebne obnove stanovništva (rezervna radna snaga, preuzimanje obaveza). Posebno se ta činjenica ističe kao argument u širenju straha od nestajanja pojedinih etničkih grupa, rasa, kultura (sindrom “bele kuge”).

Postoji još nekoliko iskušenja i problema u porodici, porodičnim odnosima i odnosima porodice i njenog okruženja u današnje vreme. Jedan od njih je i pojava brakova istog pola (homoseksualnih i lezbejskih brakova). Ovaj problem postaje izražen još više sa zahtevom tih parova da legalno usvajaju decu i tako formiraju “prave” porodice. Biće veoma značajno za psihologe i sociologe istraživanje života takvih porodica, ponašanje dece u okruženju, njihove potrebe, senzibilnost, sklonosti, odnos sredine prema njima. Savremena porodica se susreće i sa sve izraženijim problemom mešovitih brakova (rasno, kulturno) koji zahtevaju duži period prilagođavanja, posebno u sredinama koje inkliniraju rasnoj ili kulturnoj “čistoti”. Na kraju, može se pomenuti i problem kohabitacije (život u zajednici bez formalnog sklapanja braka) za koju neki teoretičari smatraju da predstavlja “budućnost” bračnih zajednica i modalitet porodičnih odnosa. Sloboda kretanja partnera (odlaska, ostajanja, povratka), nije formalno-pravno ograničena. Veza se zasniva na emotivnoj bliskosti ili nekom interesu dužeg ili kraćeg trajanja. Ona može da prerasta iz emotivno-ljubavnih, bračnih u prijateljske, poslovne, saradničke odnose i obrnuto, iz pomenutih odnosa u “prave” bračne odnose. Ovde će se postaviti i pitanje budućeg neophodnog prilagođavanja društvenih institucija za takav vid funkcionisanja porodica i brakova.

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

Ni jedno društvo nije uspelo naći adekvatnu zamenu za inokosnu porodicu na koju bi njene funkcije moglo preneti. Veoma je neizvesno da li će i jedno društvo u tome ikada uspeti

Džordž Piter Mardok

Porodica je utočište u kome čovjek želi doživjeti i proživjeti ono što mu je uskraćeno u spoljašnjem svijetu i javnom životu.

Ivan Kuvačić

Porodica ne samo da nije temelj dobrog društva, već je, sa svojom uskogrudom privatnošću i otrcanim tajnama, izvor svih naših nezadovoljstava. Roditelji i deca sakupljeni zajedno u svojoj usamljenosti, previše oduzimaju jedni drugima. Roditelji se svađaju, deca se bune.

129

Edmund Lič

Porodica je zamagljujuća institucija koja sprečava razvoj svakog JA i uglavnom uskraćuje čoveku slobodu da razvija vlastitu individualnost. Svako dete ima potencijal da postane umetnik, vizionar i revolucionar, ali je taj potencijal uništen u porodici.

Dejvid Kuper

Gotovo da nema oblasti ili aspekta porodičnog života koji nije zahvaćen dubokim i dalekosežnim promenama:

1. smanjenje rađanja,2. proširena kontrola rađanja (kontracepcija i abortusi),3. seksualne slobode,4. proces izjednačavanja polova,5. alternativne forme braka i porodice,6. zaposlenost velikog broja žena,7. povećanje delinkvencije mladih,8. povećanje broja razvoda i usled toga jednoroditeljskih porodica,9. širenje upotrebe droga i side,10. promene u porodičnim normama i vrednostima,11. povećanje nasilja u porodicama, naročito prema deci,12. produžena starost (post-roditeljske porodice).

...... U postmodernoj epohi sama ljudska priroda postaje predmet tehnološkog oblikovanja i prilagođavanja potrebama diverzifikovanog planetarnog ekonomskog rasta, a društveni sistemi samo veoma prilagodljiva matrica planetne globalizacije.

...... kad izdvajamo post-moderni tip porodice u savremenosti onda ne činimo to u smislu da ga tretiramo kao isključivo prisutnim, pa čak ni preovlađujućim, već kao dimenziju budućnosti u savremenosti. Polazeći od ove osnovne pretpostavke, smatram da se istorijska tipologizacija porodice može zasnovati na sledeća tri istorijska modaliteta.

1. Premoderna porodica koju zapravo čini domaća, ili kućna zajednica u kojoj se odvija domaća ekonomija.

2. Moderna porodica u obliku privatnog reproduktivnog nukleusa koji služi generacijskom obnavljanju i društvenoj reprodukciji klasne stratifikacije.

3. Postmoderna porodica kao intimna zajednica odnosno partnerstvo koje je oslobođeno reproduktivne seksualnosti ali i prinude ekonomskih odnosa reprodukcije i eksploatacije članova unutar porodice.

Anđelka Milić

....u porodicu kao socijalni odnos ulazi se radi samog socijalnog odnosa, radi onoga što može biti sadržano za svaku osobu iz održivog zajedništva sa drugom osobom; a to zajedništvo traje samo dotle, dokle obe strane smatraju da im pruža dovoljno zadovoljstva da ostanu u njemu.

Entoni Gidens

130

Ženama u posebnoj meri preti zapadanje u siromaštvo. Karakteristično je da razlog tome nije obrazovanje ili poreklo. Mnogo više je razvod postao značajan faktor, koji – posebno majke sa decom – potiskuje u životne uslove ispod egzistencijalnog minimuma. ...Siromaštvo je za njih često jedan međudogađaj. One su samo „za jedno venčanje“ udaljene od savlađivanja siromaštva.

...Stoga se spirala individualizacije: tržište rada, obrazovanje, mobilnost, planiranje karijere sada udvostručava u porodici. Porodica postaje stalno žongliranje centripetalnih višestrukih ambicija između profesija i njihovih zahteva u pogledu mobilnosti, pritisaka za obrazovanjem i obaveza prema deci i svakodnevnoj monotoniji posla u kući, koji im se preporučuju.

Ulrih Bek

Tradicionalni porodični sistemi se transformišu, ili su u krizi, u mnogim delovima sveta. Naročito usled zahteva žena za većom jednakošću. Koliko nam je poznato iz pisane istorije, nikada nije postojalo društvo u kojem su žene bile približno jednake muškarcima, to predstavlja istinsku globalnu revoluciju u svakodnevnom životu, čije se posledice osećaju svuda u svetu, u svim oblastima, od rada do politike.»

Entoni Gidens

„...prema podacima Ujedinjenih nacija iz 1995, u Velikoj Britaniji ženska zarada polovinom osamdesetih iznosila je 69,5 posto muške, u Nemačkoj (1991) 73,6 posto, a 1980. više od 72 posto, u Francuskoj, devedesetih, 80,8 posto, odnosno 79 posto (osamdesetih). Prosečna ženska plata u Japanu iznosi samo 43 posto muške, u Koreji 51 posto, u Singapuru 56 posto, u Honkongu 70 posto, a u Latinskoj Americi od 44 do 77 posto.“

Mirjana Bobić

Zaokupljenost porodicom, a naročito promenama u položaju žena, pak, predstavlja samu srž nekih važnih oblika fundamentalizma, naročito religijskih. Religijski fundamentalisti hoće da ponište modernost, a to je najupadljivije upravo na pitanju ženske emancipacije. Svejedno da li pripadaju američkoj religioznoj desnici ili nekom od islamističkih pokreta, fundamentalisti se zalažu za tradicionalnu porodicu i osporavaju ženske pokušaje da se oslobode svojih tradicionalnih uloga u društvu i kulturi. Zajednička im je takođe i neprijateljska nastrojenost prema demokratiji, čija najvažnija načela počivaju upravo na opštim pravima.

Entoni Gidens

Dve žene, Šeron Siks i Grejn Klouz, sklopile su juče prvi homoseksualni brak u istoriji Velike Britanije. Tako je Severna Irska, 24 časa pre Škotske i 48 časova pre Engleske, promovisala novi zakon koji homoseksualnim parovima daje gotovo ista prava kao heteroseksualnim. Prvo „gej venčanje“u Škotskoj biće održano danas, a u Engleskoj i Velsu sutra. Britanska vlada smatra da će do 2010. godine biti sklopljeno 22.000 homoseksualnih brakova, istina u novom zakonu taj oblik venčanja zove se „građansko partnerstvo“.

Izveštaj Bi-Bi-Si, od 19. 12. 2005.

Portugalski parlament prihvatio zakon o istospolnim brakovima

131

Lisabon, 8. siječnja 2010. (Hina) Portugalski parlament prihvatio je u petak zakon o legalizaciji istospolnih brakova, ali je odbacio prijedlog ekstremne ljevice i zelenih da im se dopusti usvajanje djece, javljaju agencije. Predloženi nacrt zakona se sada upućuje konzervativnom predsjedniku Anibalu Cavacou Silvi koji ga može ratificirati ili na njega staviti veto. Predsjednički veto, međutim, parlament može poništiti, piše agencija AP.

Konačnim usvajanjem tog zakona Portugal bi, nakon Belgije, Nizozemske, Španjolske, Švedske i Norveške, postao šesta europska zemlja koja dopušta istospolne brakove, dodaje AFP.'Ovaj zakon ispravlja pogrešno', rekao je premijer Jose Socrates zastupnicima, ocjenjujući da ta mjera 'jednostavno okončava besmislenu patnju', prenosi dpa. Zastupnike je pozvao da zakon usvoje u ime 'slobode, pravednosti, jednakosti i humanizma'.

Odbacio je kritike da uskraćivanje prava posvajanja djece istospolnim parovima predstavlja diskriminaciju homoseksualaca, tvrdeći da su brak i usvajanje djece 'dvije potpuno različite stvari'.Stranke desnog centra su se protivile prijedlogu zakona o istospolnim brakovima i traže održavanje nacionalnog referenduma, no njihov je prijedlog odbačen usprkos prikupljenih 90.000 potpisa građana. Socrates je rekao da referendum nije važan jer je njegova stranka uoči parlamentarnih izbora legalizaciju istospolnih brakova jasno stavila u svoj program i dobila potporu. Homoseksualnost je u Portugalu, tradicionalnoj rimokatoličkoj zemlji, do 1982. godine bila izvan zakona. Godine 2001. Portugal je istospolnim parovima dopustio sklapanje građanskih zajednica.

Agencija Hina, Mrljavac, LEGALIS, HRVATSKI PRAVNI PORTAL

Nemica Gabrijela Pauli, kandidatkinja za predsednicu Hrišćansko-socijalne unije (CSU) kancelarke Angele Merkel, predložila je da se trajanje braka ograniči na 7 godina, kako bi se izbegli troškovi razvoda. Njen predlog predviđa i produženje ugovora na zahtev supružnika.

Novinski izveštaj od 24.9.2007.

PITANJA:

132

1. Analizirajte stave DŽ. P. Mardoka i I. Kuvačića o porodici!2. Analizirajte stavove E. Liča i D. Kupera o porodici!3. Koje su osnovne funkcije porodice?4. Analizirajte stav Anđelke Milić o tri istorijska modaliteta savremene

porodice5. Porodica i problem siromaštva.6. Šta možete zaključiti iz stava E. Gidensa o porodici kao socijalnom

odnosu?7. Nasilje u savremenoj porodici.8. Porodica i demografski problemi.9. Individualizam i otuđenje u porodici.10. Kakav je vaš stav o homoseksualnim brakovima?11. Koje su alternative klasičnom braku i tradicionalnoj porodici?

VII K L A S E

1. Osnovni pojmovi o klasi

Klase su društvene grupe koje svojim postojanjem ukazuju na društvene nejednakosti, na postojanje različitih socijalnih uslova, šansi, kao i polaznih pozicija u kojim se čovek nalazi. O nejednakosti u društvu se stalno raspravlja. To je jedna od najčešćih tema za teorijske rasprave, ali i jedan od čestih uzroka za formiranje i delovanje različitih socijalnih i društvenih pokreta. Klase spadaju među najstarije društvene grupe. Pojavile su se sa podelom rada i prvim prisvajanjem viška proizvoda od strane jedne grupe i proširenjem njene dominacije u okruženju. Smatra se da je istorijski prvo jasno izdvojeno klasno društvo bilo robovlasništvo. Kroz istoriju ljudskog društva odvijala su se dve paralelne klasne tendencije: težnja vlasničkih i dominantnih klasa da zadrže svoj položaj i prošire svoj uticaj u društvu i težnja potlačenih i siromašnih klasa da poboljšaju svoj položaj i ukinu nejednakosti u društvu. Ova druga težnja se često pretvarala u egalitarizam, neumerenu i neracionalnu težnju za apsolutnom ekonomskom i socijalnom jednakosti, bez obzira na vlastite potencijale, rad i doprinos ukupnom razvoju društva.

Klase45 se mogu odrediti kao društvene grupe čiju osnovu čine isti i sličan položaj u društvenoj podeli rada, stepen ekonomskog bogatstva, određeni socijalni status, vrsta i nivo obrazovanja, blizina centrima političke moći, kulturni tokovi, sistem vrednosti, stil i način života, te prema tome, i određena svest o svojoj socijalnoj grupi, određeni nivo klasne svesti. Teoretičari obično uzimaju bogatstvo, moć i ugled kao tri ključne 45 Logičkim i metodološkim principom analize, klasa kao opšti pojam, određuje se kao grupa “morfoloških ili funkcionalnih svojstava i obeležja” koja karakterišu pojedini predmet ili pojavu, u ovom slučaju položaj i ulogu pojedinca i grupe u društvu.

133

kategorije koje su nezaobilazne za razvrstavanje pojedinaca, njihovih porodica i drugih bliskih grupa u klase.

Klase su složene društvene grupe, koje su podložne stalnim promenama i pomeranjima što zahteva pažljivo praćenje prilikom njihovog istraživanja i opisivanja. Do tih promena dolazi usled stalne transformacije vlasništva i promene veličine i snage ekonomskih subjekata (korporacije, akcionarstvo, megakompanije), promene oblika i načina upravljanja, promene karaktera i obima rada, povećanja značaja i uloge obrazovanja, promene ukupnih socijalnih političkih i kulturnih odnosa u društvu.

U sociologiji su se izdvojila dva modela shvatanja i proučavanja klasa. Prvi je klasni model (najizrazitije primenjen u marksističkoj teoriji) koji polazi od stava da je društvo podeljeno na dve osnovne klase (buržoazija i radnička klasa) koje su međusobno potpuno udaljene i suprotstavljene, čiji kontakt se odvija kroz klasnu borbu. Između njih postoje određeni prelazni slojevi. Drugi model je stratifikacijski model proučavanja klasa koji govori da je društvo podeljeno na mnoštvo socijalnih stratuma (slojeva), koji se međusobno prožimaju i gde postoji socijalna dinamika. Za predstavnike stratifikacijske teorije ne postoje klase kao jasni homogeni i odvojeni socijalni subjekti. Danas je moguće primeniti i treći model koji bi bio kombinacija prethodna dva, uz izvesne specifičnosti. Po tom modelu postoje klase kao široko obuhvatne kategorije u kojima se nalazi mnoštvo socijalnih slojeva i segmenata. Klase nisu odvojene međusobno “kineskim zidom” već se međusobno isprepliću i pomeraju. Upravo ovaj treći model će biti primenjen u nastavku ovog izlaganja.

2. Savremeno shvatanje klasa

Iz savremenog teorijskog okvira iščezla je stara dihotomna slika (posebno

marksistička) klasnog društva. Ta slika je prikazivala strukturu društva podeljenu na dve klase, unutar sebe homogene, a međusobno krajnje suprotstavljene – buržoaziju i radničku klasu. Bogata socijalna “empirija” savremenih društava i stavovi teoretičara govore o veoma složenoj klasnoj i socijalnoj strukturi u kojoj sve više prostora, uticaja i značaja ima srednja klasa. Poslednjih decenija XX veka dolazi do ubrzane transformacije klasa i klasnih odnosa i promena u smeru i intenzitetu klasne mobilizacije. Dolazi do, kako primećuje Turen (1980), “rastakanja klasa kao socijalnih bića, kao društvenih sredina i kulturnih realnosti, i širenja klasnih odnosa kao principa analize društvenih sukoba”. Ono što je posebno uticalo na klasnu strukturu savremenog društva jeste izmena u strukturi vlasništva. Razvojem transnacionalnih kompanija i širenjem akcionarskih preduzeća dolazi do odvajanja privatnog vlasništva od realnog, odnosno ekonomskog, kao i do odvajanja procesa upravljanja od vlasništva. Takođe dolazi do stalne transformacije u procesu upravljanja. Smanjuje se broj izvršilaca i vreme potrebno za pripremu pojedinih odluka, a jača značaj tehničke organizacije i izvršavanja odluka, kao i neposredne kontrole u procesu proizvodnje i rada uopšte. Dakle, sve više dolazi do

134

disperzije i rastakanja privatne svojine i svojinskih odnosa, kao i opštih funkcija proizvodnog procesa, a sve veći značaj dobija “bezlična” korporacijska svojina.

Razvoj industrijskog društva stvorio je veliku koncentraciju proizvodnih sredstava i kapitala u razvijenim zemljama, naročito pedesetih i šezdesetih godina XX veka. Napredak kapitalističkog načina proizvodnje doveo je do ekspanzije krupnog kapitala (industrijskog i finansijskog) na nacionalnom i internacionalnom nivou i uticao na formiranje odgovarajuće klasne strukture. Sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka dolazi do ubrzane transformacije klasične industrijske strukture, pre svega do promene proizvodnog procesa, a time i ekonomskih i društvenih struktura. Ovo je posledica brzih promena u nauci i tehnologiji. Razvoj novih tehnologija (elektronika, informatika, telekomunikacije, biotehnologije) stvara potrebu za drugačijom raspodelom i preraspodelom kapitala i radne snage. Uvođenje mikroelektronike, kompjutera, robota i lasera u proizvodni proces izazvalo je ubrzanu transformaciju u kvalifikacionoj strukturi radne snage i dovelo do njenog ukupnog smanjenja. Osamdesetih godina XX veka došlo je do prevlasti novih tokova naučno tehnološkog napretka nad tradicionalnim industrijskim strukturama. Kriza koja se tih godina ispoljila u ekonomskoj sferi dobrim delom je bila posledica te prevlasti novih tehnologija. Ta kriza je otkrila i nove prostore u kojima se nalaze eksploatisani i potčinjeni socijalni slojevi i otklonila iluziju o širokoj i masovnoj dostupnosti tvorevina “blagostanja” i iznedrila specifičan fenomen siromašnih i ekstraeksploatisanih – nezaposlene. Napredak nove tehnologije postavio je na dnevni red i pitanje društvenog konteksta u kome se taj napredak odvija, raspodelu društvene moći, političku dominaciju, internacionalizaciju ekonomsko-finansijskog sektora, kontrolu društvenih sukoba (često proizvodnjom novih), neutralizaciju klasičnih i novih antimonopolističkih i emancipatorskih pokreta.

Značajno je napomenuti da dolazi do promene u samom odnosu kapital – rad. Novi vidovi centralizacije, integracije i internacionalizacije kapitala (posebno finansijskog) dovode do međunarodne podela rada i internacionalizacije procesa eksploatacije u okviru koga se pojavljuje stepenasta podela i hijerarhijski odnos najamnih i eksploatisanih klasa i slojeva. Izmene u odnosu proizvodni - neproizvodni rad takođe utiču na transformaciju klasnih i socijalnih odnosa u savremenom društvu. Proizvodni rad (shvaćen kao neposredan fizički utrošak radne energije) više nije osnovni kriterijum klasne podele. U savremenim razvijenim ekonomijama naglo se povećava komponenta intelektualnog, a smanjuje udeo fizičkog rada. Ekspanzija tercijarnog sektora u razvoju savremenog kapitalizma dovodi do izmena u strukturi, obimu i karakteru najamnog odnosa. Najamni odnos se neprekidno širi i obuhvata pored klasičnog industrijskog radništva i neke delove zaposlenih u oblasti informacija i komunikacija, uslužnom i transportnom sektoru, javnoj upravi, pa čak i u nauci i kulturi.

Klasno društvo se značajno izmenilo tokom druge polovine XX veka. To se može pratiti prema mnoštvu elemenata: dohodak, mobilnost, obrazovanje, vreme rada, slobodno vreme, ulazak žena u šire prostore savremenog poslovanja. Povećao se ukupan materijalni standard svih slojeva, posebno u “zapadnim” društvima. To je “efekat socijalnog lifta”, kako kaže Ulrih Bek (2001), koji podrazumeva da se celokupno klasno društvo “popelo” jedan sprat više. U. Bek napominje da je nastupilo vreme kraja tradicionalnog društva velikih grupa (klasa, sindikata) i da se prešlo na masovnu

135

individualizaciju i ulogu “ličnih biografija” i pojedinačnih sudbina (“niko više ne nudi kolektivnu zaštitu”).

Svi pomenuti uslovi dovode do stalnih promena u klasnoj strukturi, klasnim odnosima i socijalnoj mobilizaciji u savremenom društvu. Zbog toga je potrebno “izoštriti” pojmovno kategorijalni aparat i metodološki pristup proučavanju savremenih klasa. Klasa se ovde shvata kao analitička i induktivna kategorija u razvrstavanju i raščlanjivanju ukupne društvene strukture. Klasa je pre svega teorijski okvir u kome se vrši razvrstavanje mesta i uloge pojedinaca i grupa (socijalnih položaja i uloga), a potom i mogućnost empirijskog raspoznavanja. Pored klase, postoji i pojam sloj kojim se označava uža i homogenija društvena grupa ili skupina socio-ekonomskih karakteristika i položaja, nego što je to klasa. Pojam segment podrazumeva još užu socijalnu i društvenu skupinu, nego što je to sloj. Pojam segment je pogodniji od pojma frakcija (tu se više misli na političke karakteristike određene grupe).

3. Klasna struktura savremenog društva

Na osnovu dosadašnjeg izlaganja moguće je napraviti osnovnu skicu klasne strukture savremenog društva. Moguće je razlikovati četiri velike klase (četiri teorijska okvira razvrstavanja): višu klasu (buržoaziju), srednju klasu, poljoprivrednu klasu (seljaštvo) i radničku klasu.

Pod terminom viša ili buržoaska klasa (staro obeležje) podrazumevaju se oni socijalni slojevi i segmenti nosioca kapitala koji imaju dominantan, neposredan uticaj na glavne ekonomske i naučno-tehnološke tokove razvijenih industrijskih i postindustrijskih zemalja, a preko toga posredno i značajan uticaj na ostale oblasti društvenog života na nacionalnom i međunarodnom nivou. Dakle, primaran kriterijum određenja buržoaske klase jeste preovlađujući uticaj u ekonomskoj sferi društva. Viša klasa je heterogena društvena grupa sastavljena od različitih, često delimično suprotstavljenih slojeva i segmenata. Ti različiti interesi integrisani su na višem nivou u zajednički interes: tada su oni nosioci pojedinih funkcija kapitala. Jezgro više, odnosno buržoaske klase, čine nosioci krupnog kapitala (finansijskog, industrijskog i trgovačkog). Zatim se, u vidu koncentričnih krugova, šire nosioci srednjeg kapitala (uglavnom na nacionalnom i regionalnom nivou). Kao nosioce kapitala identifikujemo široki spektar vlasnika, upravljača, naučno-tehničkih i tehnoloških grupa, menadžera. Posebno velike promene doživljava kategorija vlasništva. Svojina se raspršuje, obezličava (posebno u slučaju velikog broja akcionara). Veliki uspon beleže kategorije upravljača. Formira se sloj vrhunskih menadžera, rukovodilaca i direktora kompanija. Moguće je napraviti osnovnu podelu nosilaca kapitala po vertikalnoj liniji (krupni, srednji, sitni) i horizontalnoj liniji (finansijski, industrijski, trgovački, nove tehnologije, osiguravajuća društva). Među svim ovim slojevima savremene buržoazije postoji konkurencija i borba interesa, ali i procesi koordinacije, kooperacije i integracije (danas veoma prisutne). Tako se danas ističe sloj finansijske buržoazije, koji je unutar sebe podeljen na segmente (niže i više “spratove”).

136

To su nosioci krupnog korporacijskog bankarskog kapitala (investicije u nove tehnologije), bankari, međunarodni kreditori, regionalni i lokalni finansijeri. Među svim ovim segmentima postoji konkurencija i suprotstavljanje interesa na nacionalnom i međunarodnom nivou, ali i podela interesnih sfera i strateško partnerstvo u očuvanju i povećanju profita.

Svetski instituti i časopisi, koji prate privredna kretanja, kao primer finansijske moći ističu 100 najvećih kompanija i partnerstava koje kontroliše i njima upravlja nešto više od hiljadu ljudi. Može se reći da se naspram ovog monopolskog finansijskog jezgra nalaze svi ostali delovi više klase (buržoazije), manje ili više suprotstavljeni, koji istovremeno teže (vidljivo ili prikriveno) da mu se što više približe i uspostave odnos partnerstva na nivou viših interesa kapitala. Konkurencija i sukob interesa odvija se i na polju ulaganja u nove tehnologije, u povlačenju kapitala i prebacivanju u profitabilne grane, te u vidu berzanskih “igara” i špekulacija. Glavni slojevi više klase su vlasnici, akcionari i menadžeri. Tu treba dodati i grupe koje se bave organizacijom, istraživanjem i marketingom vezanim za savremene tehnologije i medije, birokratiju, vojne i političke krugove. Uspon “novih bogataša” moguć je na osnovu znanja, informacija, fleksibilne tehnologije i organizacije i bez velikih početnih finansijskih ulaganja.

Klasa poljoprivrednika (seljaštvo) obuhvata neposredne poljoprivrednike (sitni vlasnici zemlje koju sami obrađuju), krupne i srednje vlasnike zemljišta (zapošljavaju drugu radnu snagu),. stručnjake u poljoprivredi (menadžeri, agroinženjeri, veterinari) i radnike koji su stalno zaposleni u poljoprivredi. Ova klasa se prema statističkim pokazateljima nalazi u stalnom opadanju. U pojedinim zemljama (SAD, Engleska) seljaštvo beleži svega oko 2% od ukupnog stanovništva.46 U nerazvijenim zemljama seljaštvo zauzima još uvek veliki procenat stanovništva. Ipak po svim obeležjima klase i kriterijima klasne diferencijacije seljaštvo čini jednu posebnu klasu. Tu treba uzeti u obzir i samu razliku između urbanog i ruralnog načina života i načina rada. Postoje i poljoprivrednici koji su slični nezavisnim urbanim preduzetnicima. U nekim zemljama se oni svrstavaju u kategoriju “sitne buržoazije”, a negde kao slojevi srednje klase. I sami poljoprivrednici ponekad će sebe svrstati u srednju klasu (ili sloj), po principu “self-image”. Ni teorijski ni empirijski nije opravdano jednostavno razvrstati seljaštvo prema unutrašnjoj hijerarhiji (veličina poseda i prihoda sa zemljišta) i zatim pojedine delove svrstati u višu klasu, a druge u srednju, zanemarujući da, iako heterogeni po ekonomskom bogatstvu i statusu (krupni vlasnik – radnik na farmi), ti slojevi seljaštva ostvaruju neke važne uslove egzistencije kao klase. To su, pre svega, specifičan oblik rada, zaokružena ekonomska celina, upućenost i prisnija veza u procesu rada i organizacije, zajednički nastupaju prema grupama iz drugih sektora, imaju osoben sistem vrednosti, društveni milje i slično.

Možda najveće promene u sadašnjoj fazi razvoja društva na svim meridijanima doživljava radnička klasa. U razvijenim zemljama dolazi do stalnog opadanja klasične radničke klase (industrija, rudarstvo). Nova tehnologija zahteva obrazovanje, stručne 46 Ako se pogledaju podaci za Evropsku Uniju (2001. god.) vidimo da udeo poljoprivrede u ekonomiji tog regiona nije veliki. U proseku EU 4,5% radne snage je zaposleno u poljoprivredi, a poljoprivreda učestvuje sa 1,8% u BNP. Grčka zapošljava 17% radne snage u poljoprivredi i učestvuje sa 7,1% u BNP Grčke. Luksemburg zapošljava 1,7% radne snage, poljoprivreda učestvuje sa 0,7% u BNP.

137

kvalifikacije i sve manji broj radnika u proizvodnom procesu. Uporedo sa tim raste broj zaposlenih radnika u uslužnim delatnostima. Druga karakteristika savremene radničke klase jeste njena unutrašnja podela na slojeve i segmente sa bitno različitim položajem u procesu proizvodnje, sa materijalnim, socio-psihološkim, političkim i kulturnim interesima i nivoima najamne egzistencije. Različiti su uslovi tih deoba: akumulativna sposobnost pojedinih privrednih grana i sektora proizvodnje; privlačna snaga novih tehnologija; kvalifikaciona struktura; poreklo (imigrantsko i domaće), rasne, nacionalne i kulturne razlike. Dalje se nastavljaju deobe između industrijskog radništva i onog u uslužnom sektoru (trgovina, banke, osiguravajuća društva, agencije, servisi, transport, mediji). Svakako treba dodati i “međunarodnu podelu” radničke klase (bolje stojeći radnici u razvijenim zemljama od radnika u nerazvijenim i zemljama tranzicije) i svrstavanje na ukupnoj lestvici međunarodnih eksploatisanih snaga. Poseban fenomen u savremenoj radničkoj klasi jeste njena “feminizacija” (sve veće prisustvo žena u uslužnom sektoru).

U savremenim uslovima se smanjuje klasična radnička klasa ali se širi broj socijalnih slojeva koji su u najamnom i eksploatisanom položaju. Smanjenje broja polukvalifikovanih i kvalifikovanih radnika i povećanje broja obrazovanog radništva obuhvata posebno tercijarni sektor. U zavisan, kontrolisan i subordinisan, u klasičnom teorijskom diskursu rečeno – najamni položaj, dospeva sve veći broj socijalnih slojeva i segmenata: industrijski radnik, tehničar, kompjuterski programer, medicinska sestra, službenik u lokalnoj upravi, prodavačica u robnoj kući. Naravno, sve ove socijalne kategorije posmatrane u prostoru podsaharske Afrike, Bangladeša ili Bolivije delovale bi kao pripadnici srednje klase, što nam govori o značaju ukupnog razvoja društva za preciznije određenje klasnog položaja.

Promene u strukturi i položaju radničke klase podstakle su brojne teorijske rasprave tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka o tome da li je reč o prelasku radničke klase u srednju klasu ili padu nekih slojeva srednje klase na položaj radništva. Bilo je i onih teoretičara koji su tvrdili da se formira “nova radnička klasa” (Serž Male), da se može govoriti o “širenju radničke klase” (Andre Gorc) ili da je reč o formiranju “narodne klase” (Alen Turen). Kada se pomenutim kategorijama radništva i slojevima sa nižim dohotkom, nekreativnim i neautonomnim poslom dodaju i kategorije nezaposlenih, imigranti i izbeglice i kada se sve to posmatra na nivou globalnog društva onda se može zaključiti da se broj nižih socijalnih slojeva stalno širi. Umesto klasičnog termina radnička klasa moguće je uvesti pojam niža klasa ili klasa subordinisanog (potčinjenog, zavisnog) rada i položaja.

Srednja klasa je takođe rezultat klasnih odnosa, klasnih promena i raslojavanja u savremenom društvu koji su posledica ukupnog razvoja i napretka civilizacije. Pod srednjom klasom se podrazumevaju urbani socijalni slojevi koji uključuju vlasnike u proizvodnim i tercijarnim delatnostima, kao i specifične nevlasničke kategorije zanimanja i delatnosti koji imaju visok stepen slobode i samostalnosti u radu (najčešće sami odlučuju o njegovom opsegu, intenzitetu i svrsi). Njihova delatnost se odlikuje kreativnošću i specifičnošću u zahtevima merenim posebnošću, veštinom, obrazovanjem, stručnošću, informacijama i idejama. To im omogućuje razvijeniji oblik i viši nivo kulturnih i duhovnih potreba i zahteva. Srednja klasa je veoma heterogena društvena

138

grupa, ali postoje elementi njenog egzistiranja kao klase. Srednja klasa se može shvatiti kao klasa podeljena u četiri velika sloja koji su međusobno povezani, manje na ekonomskom planu a više na nivou kulture i društvenog života uopšte.

Prvi sloj u okviru ovako postavljene srednje klase čine vlasnici u proizvodnom sektoru, bilo da su samostalni ili da su njihovi proizvodni pogoni vezani za srednje ili krupne kompanije. Najčešće su to mali proizvodni pogoni, radionice i čitav spektar malih proizvođača sa jednom mašinom, uređajem, ili onih koji samo sklapaju neku celinu od već proizvedenih delova. Ovde je potrebno dosta opreza kod posmatranja “granice” između preduzetnika koji zapošljavaju mali broj radnika i prema ukupnom potencijalu preduzeća pripadaju srednjoj klasi i onog preduzeća koje pripada srednjem ili čak krupnom kapitalu.

Drugi sloj srednje klase predstavljaju vlasnici u tercijarnom sektoru, uslužnim delatnostima. Tu se mogu ubrojati vlasnici trgovačkih i ugostiteljskih objekata (izuzimajući vlasnike lanaca velikih hotela i lanaca robnih kuća), servisa zanatskih radnji (koje nisu proizvodne), benzinskih pumpi, različitih agencija, modnih, terapeutskih, medicinskih i rekreativnih salona. Ovaj i prethodni sloj u teoriji se često označavaju kao “stara srednja klasa”, jer uključuju samostalne delatnosti klasičnog tipa poput zanatstva i trgovine. Međutim, ovde nije reč o “ostacima” “stare” klase već o potpunoj transformaciji delatnosti i poslova u skladu sa napredovanjem i širenjem čovekovih potreba. To potvrđuje da su pogrešne one teze koje govore o prolaznosti “sitnih vlasnika”, pre bi se moglo reći da sadašnji stepen razvoja društva pruža mogućnosti za permanentan uspon ove socijalne kategorije.

Treći sloj savremene srednje klase čine samostalne delatnosti i zanimanja u oblasti kulture i sporta. Ovaj sloj je poslednjih decenija XX veka u velikom usponu. On je najvećim delom produkt “masovne” kulture, potrebe za zabavom i spektaklom, kao i razvijenih potreba i komunikacija na planu ukupne kulture. Tu spadaju zanimanja i delatnosti koja nisu vezana za vlasništvo, već su isključivo proizvod specifičnih znanja, veština i sposobnosti. Samostalnost je značajna karakteristika njihove delatnosti. Ovaj sloj uključuje zanimanja kao što su pevači, zanimanja iz “šou-biznisa”, profesionalni sportisti, treneri, slobodni agenti, samostalni menadžeri u sportu i “šou-biznisu”, dizajneri, fotomodeli, manekeni, novinari, naučnici, umetnici, pisci, glumci, režiseri, kao i tradicionalne “slobodne profesije” (lekari, advokati, profesori). Prema ekonomskom bogatstvu oni su veoma heterogen sloj (veliki raspon zarada između jednog profesora i lekara na jednoj strani i jednog profesionalnog sportiste i pevača na drugoj strani) ali su prema ukupnom statusu, ugledu, stilu i načinu života međusobno sličniji nego sa ostalim slojevima unutar srednje klase i sa drugim klasama. Ovaj sloj je predstavnik “prave” srednje klase savremenog društva i njegovih kulturnih i duhovnih karakteristika. Oni u sebi akumuliraju, nose i izražavaju duhovni potencijal jedne generacije sa svim njegovim prednostima i slabostima.

Najzad četvrti sloj srednje klase čine službenici i stručnjaci vezani za velike korporacije i javne poslove. Ovo je kategorija najmanje “nezavisnih” među pomenutim slojevima srednje klase. Slikovito rečeno, on predstavlja četvrti koncentrični krug u okviru rasprostiranja srednje klase u društvu. To su, pre svega, istraživači, komercijalisti, stručnjaci za marketing, propagandu i reklamu u kompanijama i medijima, zatim

139

specijalni savetnici za pojedina pitanja iz oblasti prava, finansija, međunarodnih odnosa i komunikacija, stručnjaci za međuljudske odnose, oficiri, profesionalni političari, menadžeri srednjeg i nižeg nivoa, službenici u javnoj upravi. Oni takođe ne spadaju u vlasničku kategoriju srednje klase (iako mogu da kupuju i poseduju akcije nekih kompanija). Njih karakterišu relativno visoke plate koje su rezultat specijalnih znanja, informacija i sposobnosti. Značajna komponenta njihovog ukupnog stanja jeste ugled koji uživaju, iako ne u razmerama “opštenarodne” popularnosti kao što se to može reći za mnoga zanimanja iz prethodnog sloja.

Srednja klasa ima svoju veliku ulogu u savremenom društvu. Sa ekonomskog stanovišta to je veoma dinamična i progresivna snaga koja ceni i praktikuje rad, kreativnost, stvaralaštvo, ličnu preduzimljivost i inicijativu. U socijalnom smislu predstavlja okosnicu socijalne dinamike i klasne pokretljivosti. Obrazovanje sve više čini odlučujuću komponentu srednje klase. Ona takođe utiče na obrazovanje, te na političke i kulturne tokove društva. Zbog toga se mnoga razvijena društva sama predstavljaju kao “društva srednje klase” i nju smatraju “energijom” razvoja društva i elementom njegove stabilnosti.

4. Socijalna isključenost (društvena izopštenost, socijalna ekskluzija)

Kako bi označili nove izvore društvene nejednakosti, sociolozi su prvi izneli zamisao u vezi s društvenom isključenošću. Ovaj pojam podrazumeva načine i mehanizme kojima pojedinci bivaju isključeni iz šire društvene zajednice. To znači da pojedinci ili društvene grupe nemaju dovoljno mogućnosti i uslova neophodnih za život, a koji su dostupni većini populacije.47 Od početka 90-ih godina 20. veka u zemljama Evropske unije češče se koristi pojam socijalne isključenosti48 – određuje se kao neuspeh u ostvarivanju

47 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 328.48 Pojam socijalne isključenosti postao je sasatavnim delom preambule Evropske socijalne povelje (dokument Veća Evrope o socijalnim pravima) 1989. godine, koja je dopunjena 1996. godine uvođenjem novog „prava na zaštitu od siromaštva i socijalne isključenosti“. Četiri godine kasnije, na Evropskom veću u Lisabonu oblikovana je zajednička strategija EU u borbi protiv socijalne isključenosti (tzv. model otvorene koordinacije). Pet elemenata modela otvorene koordinacije su: 1. Zajednički ciljevi u području siromaštva i socijalne isključenosti, 2. Nacionalni akcijski planovi protiv siromaštva i socijalne isključenosti, 3. Zajednički memorandum o socijalnom uključivanju, 4. Zajednički izveštaj o socijalnom uključivanju, 5. Pokazatelji socijalne uključenosti u EU – u drugoj polovini 2001. godine kada je Belgija predsedavala EU, istaknut je zahtev za izradu pokazatelja siromaštva i socijalne isključenosti, koji su inicijalno odobreni u decembru 2001. godine na samitu Veća Evrope u Leakenu, tzv. leakenski pokazatelji – obuhvataju tri nivoa: (1) 10 primarnih pokazatelja finansijskog siromaštva i materijalne deprivacije, zaposlenosti, zdravlja i obrazovanja; (2) sekundarni pokazatelji, koji su komplementarni prvima, ali ih detaljno razrađuju; (3) pokazatelji koje zemlje same odluče dodati Nacionalnim akcijskim planovima protiv siromaštva i socijalne isključenosti. Kako bi se odredili precizni pokazatelji socijalne isključenosti, EU je 2001. godine prihvatila tzv. laekenske pokazatelje socijalne isključenosti – 18 statističkih pokazatelja koji pokrivaju 4 dimenzije socijalne isključenosti: finansijsko siromaštvo (dohodak), zaposlenost (tržište rada), zdravlje i obrazovanje. Pojedine zemlje imaju vlastite definicije socijalne isključenosti (međuresorski Odel za socijalnu isključenost u Velikoj Britaniji, u Francuskoj je 1998. godine donesen je Zakon protiv isključenosti). Pristupi socijalnoj isključenosti u sklopu zemalja

140

integracije u jednom ili više društvenih sistema (demokratsko-pravnom, radno-tržišnom, sistemu socijalne dobrobiti, porodičnom sistemu i sistemu lokalne zajednice). Ovaj pojam je širi od pojma siromaštva, jer uključuje i deprivaciju pojedinaca i grupa, koja se javlja kao ishod slabljenja solidarnosti i veza između pojedinaca i društva.49 Socijalna isključenost predstavlja pokazatelj neravnomerne raspodele materijalnih i socijalnih resursa, nejednake šanse za sve, slabu socijalnu solidarnost, neadekvatnu primenu i provođenje evropskih i svetskih normi i standarda. Isključenost pojedinaca i niza društvenih grupa (čak čitavih geografskih regiona) iz glavnih društvenih tokova predstavlja jedan od velikih izazova u globalnom društvu. Koncept socijalne isključenosti se koristi kako bi se ukazalo na problem neučestvovanja pojedinaca i društvenih grupa u važnim društvenim procesima i smanjivanju kod njih socijalnih kontakata (socijalnoj izolaciji). Ovaj pojam treba razlikovati od pojma socijalne isključivosti, koji podrazumeva zatvorenost i nepristupačnost određene skupine za sve one izvan te skupine. Postoje različiti uzroci koji mogu pojedince i društvene grupe dovesti u stanje povećanog rizika od socijalne isključenosti: ekonomski status (siromašni, dugotrajno nezaposlene osobe, beskućnici, domaćice, migranti i sl.), struktura porodičnog domaćinstva (jednočlana domaćinstva, domaćinstva s jednim roditeljem, deca bez roditeljskog staranja, višečlane porodice i sl.), identitet (etnički, rasni, verski, polni i polnu orijentaciju i sl.), životna dob (mladi i stari), obrazovanje (neobrazovane osobe i osobe s nižim stepenom obrazovanja), zdravstveno stanje i invaliditet (osobe s posebnim potrebama, osobe s mentalnim bolestima, osobe zaražene HiV/AIDS-om i hepatitisom C, osobe s problemom zavisnosti o alkoholu i drugim opojnim sredstvima, osobe s telesnim invaliditetom, osobe sa intelektualnim smetnjama) i sl.50

Koncept socijalne isključenosti obuhvata sledeće dimenzije: ekonomsku (isključivanje pojedinaca iz ekonomske sfere društva u pogledu proizvodnje i obrazaca potrošnje), političku (nemogućnost aktivnog učešća u političkim aktivnostima) i socijalnu - oblasti društvenog života uopšte (ograničen broj ustanova i institucija, ograničene ili slabe socijalne mreže i sl.). Socijalna isključenost ne mora biti uvijek posledica nepostojanja prilika za aktivno učešće pojedinaca i grupa u glavnim društvenim tokovima, već se pojedinci mogu i sami isključiti (prekid školovanja, odbijanje ponude za posao, neučestvaovanje na izborima i sl.).51 Socijalna isključenost može biti posledica ličnih nedostataka (nesposobnost, lenjost i sl.), ali je češće posledica strukturnih činioca – institucionalizovanih nejednakosti (na primer, nejednake obrazovne

EU uglavnom se naslanjaju na dvije istraživačke tradicije: anglosaksonsku tradiciju istraživanja siromaštva, uticaj raspodele finansijskih/materijalnih dobara i „društvenih nagrada“ na socijalnu isključenost (distribucijski aspekti) i francusku tradiciju koja ističe uticaj društvenih veza odnosa (relacijski aspekti). Distribucijski aspekti: dohodak, osnovne elemente životnog standarda, tržište rada, obrazovanje, stambene uslove, zdravlje i rezidencijalni prostor. Relacijski aspekti: socijalne veze, učešće u civilnim organizacijama, učešće u političkom životu i porodični život. UNDP Hrvatska, Siromaštvo, nezaposlenost i socijalna isključenost, Izvješće o siromaštvu, nezaposlenosti i socijalnoj isključenosti , Zagreb: Program ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP) u Hrvatskoj, 2006.49 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 459.50 UNDP Hrvatska, Siromaštvo, nezaposlenost i socijalna isključenost, Izvješće o siromaštvu, nezaposlenosti i socijalnoj isključenosti, Zagreb: Program ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP) u Hrvatskoj, 2006, str. 16.51 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 328 – 329.

141

mogućnosti). Ali, isto tako u svakom društvu postoji mali broj pojedinaca koji zahvaljujući svom bogatstvu, uticaju ili vezama nisu prisutni na tržištu rada, ali nisu socijalno isključeni.52 Neki teoretičar, ipak smatraju da je ovde reč o društvenoj izopštenosti, jer su se ovi pojedinci dobrovoljno izolovali u „elitne zajednice“ odvojene od ostatka društva – ne uključuju se u glavne institucije koje finansira država (obrazovanje, zdravstvena zaštita i sl.), sami plaćaju privatne usluge, ali i izbegavaju društvene i finansijske obaveze.53

Socijalnom isključenošću ukazuje se na situacije slabljenja socijalnih veza pojedinaca te gubljenje njihove uloge u društvu, a njom se obuhvata trajna, višedimenzionalna i višestruko uslovljena deprivacija pojedinaca. To je stanje dužeg trajanja, čije prevazilaženje nije jednostavno ostvariti. U raspodeli društvenih, kulturnih, socio-ekonomskih i interpersonalnih resursa isključeni pojedinci ne učestvuju (školovanje, pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama, konzumiranje kulturnih proizvoda, učestvovanje na tržištu rada i sl.). Kako bi se pratila socijalna isključenost, polazi se od pretpostavke o povezanosti tri prostora deprivacije: radnog (nezaposlenost i neučestvovanje na tržištu rada), ekonomskog (siromaštvo) i socio-kulturnog prostora (socijalne izolacije – nedostatak socijalnih kontakata). Dakle, osoba koja istovremeno prebiva u sva tri pomenuta prostora smatra se isključenom osobom. Svako za sebe posmatrano stanje, dovodi pojedinca u nepovoljan položaj, ali tek njihovom kombinacijom povećava se rizik socijalne isključenosti i otežava njeno prevazilaženje.54

Uslovi i mesto stanovanja mogu uticati na isključivanje pojedinaca iz glavnih društvenih tokova. Ovo isključivanje se može posmatrati na nivou domaćinstva i na nivou društvene zajednice (na primer, stanovanje u zgradama koje su prenaseljene, ograničene mogućnosti za obezbeđivanje odgovarajućeg smeštaja usled malih prihoda, lišavanje čitave zajednice normi koje važe za ostatak društva, različite oblasti u urbanoj i ruralnoj sredini razlikuju se u pogledu bezbednosti, ekoloških uslova, raspoloživih usluga i pogodnosti).55 Na ovom primeru se jasno može uočiti povezanost socijalne i stambene/prostorne marginalizacije. Prethodnih nekoliko decenija promene na tržištu rada - otežan ulazak na tržište rada, nesigurnost posla, redukovanje i ukidanje funkcija države blagostanja, promene u obrascima obrazovanja i sl., onemogućavaju mladim da se integrišu u društvo (nemaju uslove za osamostaljivanje, osnivanje porodice i grade karijeru).

Pojava sve više prisutna u velikim gradovima u razvijenim zemljama jeste beskućništvo. Ono predstavlja jedan od najizrazitijih oblika socijalne isključenosti. Beskućnicima se, u širem značenju, smatraju sve osobe koje nemaju vlastiti stan ili ne žive u stambenim uslovima koji zadovoljavaju minimum higijenskih i prostornih standarda, uz nedovoljnu pravnu sigurnost (prinudne zajednice dvije ili više

52 UNDP Hrvatska, Siromaštvo, nezaposlenost i socijalna isključenost, Izvješće o siromaštvu, nezaposlenosti i socijalnoj isključenosti, Zagreb: Program ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP) u Hrvatskoj, 2006, str. 15.53 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 335.54 UNDP Hrvatska, Siromaštvo, nezaposlenost i socijalna isključenost, Izvješće o siromaštvu, nezaposlenosti i socijalnoj isključenosti, Zagreb: Program ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP) u Hrvatskoj, 2006, str. 28.55 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 329 – 330.

142

porodica/domaćinstava u jednom stanu, domaćinstva koja žive u nehigijenskim i/ili ilegalno podignutim stanovima, ali i korisnici stanova u privatnom rentalnom sektoru kada on nije zakonski regulisan). Beskućništvo najčešće podrazumeva nemanje zaposlenja, život u ekstremnom siromaštvu, nerazvijene ili pokidane socijalne veze. Uzroci beskućništva mogu biti: strukturni (tip ekonomske organizacije društva, ekonomska restrukturisanja i krize, režim socijalnih davanja, tip stambene politike, promene unutarporodične organizacije, solidarnosti i stabilnosti, društvene krize koje uslovljavaju veliki priliv imigranata i izbeglica i sl.) i individualni (alkoholizam i različiti vidovi socio-patološkog ponašanja, mentalne i druge bolesti i sl.).56 Svi ovi činioci doprinose beskućništvu ili otežavaju izlazak iz njega. Razmere beskućništva uslovljava povećano stanje rizika lične, porodične i društvene dezorganizacije. Svest o ovom problemu i sistem socijalne brige o beskućnicima najčešće je određen ekonomskom razvijenošću društva, njegovom političkom organizacijom, vrednosnim sistemom. Razlikuju se dva pristupa problemu beskućništva u zavisnosti od tipa socijalne države: prvi, polazi od uverenja da je beskućništvo posledica lične neodgovornosti, te podrazumeva neposrednu i kratkoročnu zaštitu u prihvatilištima bez složenijih programa koji bi uticali na strukturne i neposredne uzroke beskućništva; drugi, teži otklanjanju strukturnih i individualnih uzroka beskućništva, te obuhvata različite programe reintegracije i resocijalizacije beskućnika.57

U većini zemalja politička i privredna pitanja imaju prioritet, tako se ne prepoznaju osobe kojima preti opasnost od socijalnog isključivanja i ne postoji sistem za sprečavanje socijalne isključenosti. Kako bi se ostvarilo socijalno uključivanje neophodno je da se jačaju mehanizmi privrednog, radnog i socio-kulturnog uključivanja (podsticanje zapošljavanja, rast životnog standarda, aktivnosti usmerene na socijalno isključene porodice i sl.). To podrazumeva niz programa i mera kojima se nastoje integrisati isključene osobe, a koji kombinuju ekonomske sa socijalnim ciljevima.58 Kako bi se pojedinci uspešno uključili u društvene aktivnosti, neophodno je da se na vreme prepoznaju i osnaže osetljive društvene grupe i stvore jednake mogućnosti za sve. Postoje različiti načini uključivanja: kroz radno aktiviranje, obrazovanje, smanjivanje siromaštva i diskriminacije, podsticanje i jačanje socijalne solidarnosti i integracije, razvijanjem svesti u vezi sa ovim problemom.59 Održivi razvoj (eng. sustainability) i socijalna isključenost jesu dve suprotnosti. Održivi razvoj kao pojam društvenog razvoja, kako je definisan 80-tih godina, podrazumeva korišćenje prirodnih resursa i stvorenih dobara tako da se omogući zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija s tim da se ne ugrozi zadovoljavanje potreba budućih generacija, ograničenja koja proizilaze iz trenutnog razvoja tehnologije i organizacije društva u korišćenju prirodnih resursa i

56 Treba imati u vidu da postoje i beskućnici koji su beskućništvo izabrali kao stil života.57 Petrović, M., Beskućništvo, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 43 – 44.58 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 466.59 Evropska unija i UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj) sarađuju na ostvarivanju Milenijskih ciljeva razvoja UN i na osnaživanju procesa socijalnog uključivanja. UNDP Hrvatska, Siromaštvo, nezaposlenost i socijalna isključenost, Izvješće o siromaštvu, nezaposlenosti i socijalnoj isključenosti , Zagreb: Program ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP) u Hrvatskoj, 2006.

143

mogućnosti prirode da istrpi posledice ljudskih aktivnosti, ali i zahtev da se zadovolje potrebe svih ljudi na Planeti, posebno onih u stanju siromaštva.60

5. Nezaposlenost

Nezaposlenost i nedovoljna materijalna primanja dovode pojedince u nepovoljan položaj, prati ih lišavanje osnovnih ljudskih prava, nemogućnost pristupa javnim službama, učestvovanje u životu zajednice i delovanje u društvu sa osećajem ličnog dostojanstva. Oduvek je rad bio osnova za ostvarenje prihoda za normalan život i održavanje egzistencije pojedinaca i društva. Rad se smatra najboljim načinom sticanja ekonomske nezavisnosti i socijalnog uključivanja. Bitan element društvene sigurnosti, osećaja napretka i profesionalnog identiteta jeste zaposlenje.61 Ono je veoma važno za život stanovnika jedne zemlje - njim se obezbeđuju sredstva za egzistenciju, socijalna stabilnost, smisao i kvalitet života, socijalni status usled konteksta zaposlenosti i pristup socijalnim mrežama i informacijama na radnom mestu i učestvovanje u društvu uopšte. Biti nezaposlen znači nemanje prihoda i najčešće osobe bez zaposlenja su osobe koje se nalaze u stanju socijalne potrebe.62 Međutim, zaposlenost ne mora da garantuju dobar materijalni standard, jer usled niskih primanja zaposlenih i velikih ličnih i porodičnih izdataka zaposleni pojedinci i njihove porodice mogu biti siromašni.

60 Kao pojam s antropocentričnim značenjem, održivi razvoj najpre je korišćen u dokumentima kanadske vlade ranih osamdesetih godina XX veka. Sama ideja o održivom razvoju je prvobitno nastala iz pokušaja da se prevaziđe suprotnost između antropocentričnog i biocentričnog pristupa u programima ekološke politike. Kao pojam društvenog razvoja, uvela ga je i promovisala tek Brantlendova komisija 1987. godine, u izveštaju pod naslovom „Naša zajednička budućnost“. Kako bi se očuvali obnovljivi prirodni resursi, mora se imati u vidu značaj društvenih uslova za ekološku održivost (međuzavisnost odnosa društva i prirode). Održivi razvoj postao je oblik društvene promene koji podrazumeva i tradicionalne razvojne pretpostavke i potrebu očuvanja ekološke održivosti. Četiri su ključna principa na kojima se zasniva održivi razvoj: 1) integrisanje ekoloških kriterijuma u sistem ekonomskog odlučivanja; 2) sposobnost trajanja u pogledu mogućnosti zadovoljavanja potreba u budućnosti; 3) održivost nacionalne ekonomije ogleda se u neugrožavanju životne sredine unutar i izvan svojih granica; 4) uvažavanje unutrašnjih, suštinskih vrednosti prirode, bez obzira na korist za čovečanstvo. Pojam održivog razvoja, u najširem smislu, može se posmatrati iz različitih aspekata: ekološkog (izvorno značenje), ekonomskog (trajan i kvalitetan privredni rast), socijalnog (pravednu raspodelu i uživanje rezultata rasta među sektorima, regionima i glavnim društvenim grupama), političkog (podrazumeva legitimitet, stabilnost, odsustvo socijalnih i političkih tenzija) i kulturnog (očuvanje kulturnog identiteta i razvoj sadržaja kulture u smislu očuvanja i koegzistencije multikulturalnosti). Održivi razvoj, G. Mitić, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 376 – 377.61 Evropska strategija zapošljavanja urađena je na osnovu Ugovora EU iz Amsterdama, potpisanog 1997. godine, i evropskog samita o zapošljavanju iz decembra 1997. godine. Evropska unija koordinira nacionalne politike u području podsticanja zapošljavanja, putem modela otvorene koordinacije. Evropsko veće svake godine donosi zajedničke prioritete, koje svaka zemlja putem nacionalnih akcijskih planova uključuje u svoju politiku i praksu. Ove nacionalne akcijske planove zajednički analiziraju Evropska komisija i Evropsko veće i donose zajednički izveštaj o zapošljavanju. Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 433.62 Jahoda, M., Employment and unemployment – A social-psychological anlysis, Cambridge: Cambridge University Press, 1982.

144

Jedan od središnjih društveno-ekonomskih problema jeste nezaposlenost.63

Nezaposlenost jeste odraz nerazvijenosti privrede/ekonomije u celini, društvenih odnosa u jednoj državi. Ona se može javiti i kao posledica prirodnih katastrofa (na primer, poplave, zemljotresi i sl.), društvenih kriza i promena (na primer, ratovi, prelaz iz jednog u drugi sistem društveno-ekonomskih odnosa), opšte ekonomske krize, promena u strukturi same privrede, propasti preduzeća, ali i individualnog ponašanja (na primer, nedisciplina na radu). Pojam nezaposlenost pojavio se krajem 19. veka, a dovodi se u vezu s nastankom masovnog plaćenog rada (franc. salariat - plaćeni rad, podređenost poslodavcu, poštovanje radnih normi, ali i socijalnu zaštitu radnika putem socijalnog osiguranja), a u razvijenim zemljama konačno je provladao u 20. veku. Pod široki pojam paupera, prosjaka i skitnica, koji su smatrani ličnim krivcima za svoj nepovoljan položaj, svrstavani su različite kategorije ljudi s margina društva, te se prema njima sprovodila represija. Diferencijacija unutar ove populacije odvijala se paralelno s razvojem najamnog rada, krajem 19. i početkom 20. veka. Nezaposlenost se počinje izdvajati između drugih oblika neaktivnosti, a smatralo se da nastaje kao posledica disfunkcije tržišta rada i nije se dovodila u vezu s ponašanjem pojedinca. Kategorija nezaposleni u statistikama se koristi u SAD od 1878., u Francuskoj od 1896. godine. Pre ovoga perida bili su u upotrebi sledeći termini za nezaposlene: „bez profesije“, „nepoznata profesija“ i sl. U Oksfordskom rečniku (Oxford English Dictionary) reč nezaposlenost (unemployment) se pojavljuje u 80-tim godinama 19. veka. Nezaposlenost se tokom 20. veka počinje shvatati kao pojava uzrokovana ekonomskim činiocima, izjednačava se s klasičnim socijalnim rizicima (bolest, starost, invalidnost), te se tretira kao problem socijalnog osiguranja. Ovaj problem stavljen je u središte javne politike i sistema socijalne sigurnosti. 64

Kada deo radno sposobnih članova društva nije u mogućnosti da se zaposli u skladu sa svojim sposobnostima, veštinama i kvalifikacijama, te da u skladu s tima za obavljeni posao prima adekvatnu novčanu naknadu, kažemo da se nalaze u stanju nezaposlenosti. Pojmom nezaposlenost obuhvataju se osobe bez posla i bez prihoda po osnovu obavljanja posla, koje pripadaju radnoj snazi65, a tražile su zaposlenje na društveno predviđeni način. Nezaposlene osobe su i sve one osobe koje su delimično zaposlene (njihova radan snaga nije u potpunosti iskorišćena), ne rade puno radno vreme i ne ostvaruju primanja za normalnu egzistenciju.66

63 Merenje nezaposlenosti se provodi na osnovu tri izvora: ankete radne snage na uzorku domaćinstva, statistike službi socijalnog osiguranja i evidencije službi za zapošljavanje. Službene procene nezaposlenosti obično se zasnivaju na kombinaciji podataka iz jednog ili svih pomenutih izvora. Kerovec, N., Kako mjeriti nezaposlenost, Revija za socijalnu politiku, Svezak, 6, Broj 3, Zagreb, 1999. 64 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 240.65 Radna snaga ili radno aktivno stanovništvo predstavljaju zaposlene osobe (osobe koje se bave nekim aktivnim zanimanjem i osobama koje rade u poljoprivredi) i nezaposlene osobe (osobe prijavljene u zavodima za zapošljavanje, osoba na odsluženju vojnog roka ili na izdržavanju kazne zatvora koje su pre bile radno aktivne) razvrstanih prema ekonomskoj aktivnosti. Veselinović, P., Ekonomija, Beograd: Ekonomski fakultet. 66 Privremena zaposlenost jeste oblik zaposlenosti kojeg obilježava rad eksplicitno određen kao privremen, kratkotrajan i/ili povremen. Samozaposlenost predstavlja oblik zaposlenosti u kojem samozaposleni radnik nije u zaposleničkom statusu, već neposredno zarađuje proizvodnjom, prodajom ili pružanjem usluga (preduzetnici, zanatlije, honorarni radnici, samostalni poljoprivrednici i radnici u

145

Prema Međunarodnoj organizaciji rada (ILO)67 nezaposlenim se smatra osoba koja određenom posmatranom periodu ne radi, ali koja aktivno traži posao i u stanju je/spremna je da prihvati posao koji joj bude ponuđen. Prema međunarodnim standardima definicija nezaposlenosti zasniva se na tri kriterijuma koji moraju biti zadovoljeni istovremeno: da je osoba bez posla (nije radila za platu ili bila samozaposlena), da je trenutno raspoloživa za rad (raspoloživa za plaćeni rad ili samozaposlenost tokom perioda posmatranja - spremna i sposobna za rad ako se pruži prilika za posao) i da traži posao (preduzima određene korake u tačno određenom proteklom vremenskom periodu da nađu plaćeni posao ili da se samozaposli).68 Sve češće se susrećemo s osobama koje žele da rade i trenutno su raspoložive za rad, ali su odustale od aktivnog traženja posla, jer veruju da ga ne mogu naći (nemaju odgovarajući posao, potrebne kvalifikacije, premladi su, prestari i sl.). Oni predstavljaju neiskorišćene radne resurse (mladi, žene i starije osobe). Položaj nezaposlenih nije isti u razvijenim i nerazvijenim zemljama, jer u razvijenim zemljama postoje programi za pomoć nezaposlenim licima (besplatno zdravstveno osiguranje, socijalna izdvajanja za nezaposlene i sl.).“69 Međutim, ovdje se mora imati u vidu da je ponekad, kao rezultat socijalnih davanja, materijalni položaj nezaposlenog lica i njegove porodice povoljniji, jednak ili nešto lošiji nego kad je imao zaposlenje, što neke pojedince opredeljuje da radije ostaju nezaposleni nego da obavljaju slabije plaćene poslove (tzv. zamka nezaposlenosti).70

Nako naftnog šoka 1973. godine nezaposlenost se u Evropi naglo povećala, te se, s manjim oscilacijama, sve do 90-tih godina zadržala na visokom nivou. Prosečna stopa nezaposlenosti iznosila je u Evropskoj uniji 1998. godine 10%.71 Iako su vlade mnogih

neformalnoj ekonomiji). Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 444. i 457.67 Međunarodna organizacija rada (ILO) - specijalizovana agencija UN, osnovana 1919. godine s ciljem promocije socijalne pravde i prava radnika. MOR formuliše međunarodne standarde rada (sloboda udruživanja, pravo na organiziranje i kolektivno pregovaranje, zabranu prisilnog rada, jednake mogućnosti jednak tretman i sl.) u obliku konvencija i preporuka koje potom ratificikuju države, definiše i statističke standarde u području rada i nezaposlenosti.68 Prema međunarodnim standardima, traženje zaposlenja podrazumeva preduzimanje određenih koraka u tačno određenom vremenskom periodu u cilju pronalaženja plaćenog zaposlenja ili samozapošljavanja: registrovanje u državnoj ili privatnoj službi za zapošljavanje, molbu upućenu poslodavcu, davanje oglasa i javljanje na novinske oglase i konkurse, traženje zemljišta, prostora, opreme ili mašina za osnivanje sopstvenog preduzeća, traženje pomoći prijatelja i rođaka i sl. Hussmanns, R., Mehran, F. i Verma, V. (1990.) Surveys of economically active population, employment, unemployment and underemployment: An ILO manual on concepts and methods . Geneva: ILO, p. 97 – 105.69 Naknada za nezaposlenost jeste novčana naknada koja se plaća pojedincima koji su izgubili posao. Pojedine zemlje postavljaju različite uslove pojedincima za dobijanje ove naknade (moraju raditi određeni broj meseci pre gubitka posla, prijaviti se uredu za zapošljavanje i aktivno tražiti novi posao). Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 445. 70 Kada nezaposlene osobe nisu registrovane kao nezaposlene osobe (ne udovoljavaju kriterijumima nacionalnog sistema registracije nezaposlenosti i kada su pojedinci formalno zaposleni ali vrlo malo doprinose proizvodnosti) i slučajevi kada osobe učestvuju u neformalnoj ekonomiji a evidentirane su kao nezaposlene. Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 447 - 448.71 Puna zaposlenost označava stanje na tržištu rada kada je svaki pojedinac koji želi da radi u mogućnosti da pronađe određeni posao (postoji više slobodnih radnih mjesta nego pojedinaca koji traže

146

zemlja članica preduzele određene mere s ciljem smanjenja nezaposlenosti, ona je u ovom periodu, osim u Holandiji i Velikoj Britaniji, bila na visokom nivou, a kao razlozi su navođeni: starost nezaposlenih osoba (starije od 45 godina), nemanje adekvatnog radnog iskustva i obrazovanja i sl.72 Od sredine 70-ih godina prošlog veka tri su komponente uticale na tržište rada i odnos prema nezaposlenosti: 1. Prelaz na postindustrijsku ekonomiju u razvijenim zapadnim zemljama (obeležen brzim rastom uslužnih delatnosti i rastom informacionih tehnologija, velikim ulaganjem u informacijsku ekonomiju, praćeno porastom nejednakosti dohotka, novom organizacijskom strukturom, povećanom fluktuacijom osoblja i visoko kvalifikovanom strukturom, radnu snagu); 2. Globalizacija koja je izazvala veliku pokretljivost kapitala (Međunarodni sporazumi o carinama, Međunarodne trgovinske organizacije te formiranje novih privrednih zona u svetu s niskim proizvodnim troškovima u koji se seli finansijski kapital, znatno slabljenje klasičnih kompetencije države-nacije i sl.) i 3. Velike promene u demografskoj strukturi u svim razvijenim zemljama (udeo starog stanovništva značajno se povećava, a smanjuju se stope nataliteta).73 U svetu je od 2007. godine nezaposlenost porasla za 28 miliona, a 39 miliona ljudi u istom razdoblju se povuklo s tržišta rada - odustalo od daljeg traženja posla. Prema godišnjem izvještaju Međunarodne organizacije rada objavljenog u januaru 2013. godine broj nezaposlenih u svetu premašiće broj od 200 miliona (broj nezaposlenih će porasti za 5,1 milon, bez posla će ostati još 3 miliona osoba).74 Mere štednje (uska usmerenost na fiskalnu štednju), naročito u privredno razvijenim zemljama, ne idu u prilog otvaranja novih radnih mesta. Stope zaposlenosti u zemljama u razvoju povećane su i nadmašile su nivo iz perioda pre finansijske krize. Zbog usporavanja globalnog privrednog rasta može se očekivati u narednom periodu pogoršanje stanje i povećanja broja radno sposobnog stanovništva, jer svetska privreda neće, verovatno, rasti dovoljno brzo u narednih nekoliko godina da može da nadoknadi aktuelni nedostatak radnih mesta i osigura zapošljavanje više od 80 miliona ljudi za koje se očekuje da će u ovom periodu postati radno sposobni.75 Dakle, promene u savremenom društvu, promene u strukturi privrede (odumiranje starih grana delatnosti i pojava novih – informatika, automatizacija i

posao). Često se smatra da je ostvarena puna zaposlenost ako je stopa nezaposlenosti manja od 5%, smatra se često da je ostvarena puna zaposlenost, koja predstavlja osnovni cilj politike tržišta rada. Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 444 – 445.72 Pitanje istraživanja nezaposlenosti prvo je pokrenulo Francusko Visoko veće za rad. Na zasedanju Međunarodnog statističkog instituta u Bernu 1895. godine predstavnik Francuske je predložio da se organizuje međunarodna statistika nezaposlenosti. Međunarodni standardi za merenje nezaposlenosti su od tog perioda doživeli brojne promene - aktivnosti na utvrđivanju standarda su se nastavile na međunarodnim konferencijama statističara rada (prva održana neposredno nakon osnivanja MOR-a, 1919. godine, a šesta konferencija je održana 1947. godine – početak modernog razdoblja primene međunarodnih standarda u statistici rada, a revidirani standardi na 16. konferenciji 1998. godini). Kerovec, N., Kako mjeriti nezaposlenost, Revija za socijalnu politiku, Svezak, 6, Broj 3, 1999.73 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 260.74 International Labour Organizations (ILO), Global Employment Trends 2013. 22/01/2013. http://www.ilo.org [23/01/2013.]75 International Labour Organizations (ILO), Global Employment Trends 2013. 22/01/2013. http://www.ilo.org [23/01/2013.]

147

robotika)76 i aktuelna svetska ekonomska kriza jasno pokazuju da se s nezaposlenošću ne suočavaju samo nerazvijene zemlje, već ona i u razvijenim zemljama postaje ozbiljan problem. Proces globalizacije pokazuje svakim danom i svoju negativnu stranu vidljivu, pre svega, u rastućoj bijedi – u mnogim dijelovima svijeta kao prethodnici razmirica javljaju se nezaposlenost i siromaštvo. U šestoj godini posle javljanja svetske finasijske krize, globalni privredni rast je usporen, a nezaposlensot neprestano raste, privrede najrazvijenih zemalja sveta zahvatila je recesija. Posledice krize veoma su izražene u Evropi.77 Rast privrednih aktivnosti je usporen i odražava se na pad životnog standarda. Broj radnika koji živi blizu ili ispod granice siromaštva je povećan – oko 397 miliona radnika živi u ekstremnom siromaštvu, a neformalna zaposlenost ponovo počinje da raste, naročito u tranzicijskim zemljama Istočne Evrope i Centralne Azije. Kriza je dramatično samnjila perspektive mladih na tržištu rada – 73,8 milona mladih u svetu je nezaposleno (12,6% u 2012. godini), a usporene privredne aktivnosti prete da će se ovaj broj nezaposlenih u 2014. godini povećati za još pola miliona. Dugotrajna nezaposlenost (12 i više meseci) obeshrabruje veliki broj mladih ljudi koji često i odustaju od traženja zaposlenja. Ovo ima posledice u vidu gubitka motivacije i slabljenja profesionalnih i socijalnih veština koje radnim iskustvom treba izgrađivati, a što može rezultirati i padom vrednosti ljudskog kapitala.78 Pre krize 28,5% ljudi koji su tražili posao bili su nezaposleni 12 i više mjeseci, u 2012. godini bilo ih je 34% (u razvijenim zemljama

76 Osnovni oblici nezaposlenosti koje izdvajaju savremeni makroekonomski teoretičari: frikciona nezaposlenost (pojava kratkog trajanja, izazvana prolaznim menjanjem posla usled otpuštanja ljudi iz pojedinih organizacija radi prilagođavanja obima njihove delatnosti promenjivim zahtevima tržišta, ne prelazi 3% ukupne radne snage) i strukturna nezaposlenost (dugotrajna pojava, nastaje usled određenih tehnoloških i drugih strukturnih promena koje utiču na poslovanje određenih delatnosti u celini ili na ekonomsku situaciju čitavih regiona, pa i zemalja u međunarodnoj razmeni). Zahvaljujući razvoju novih, informatičkih i drugih tehnologija, koje omogućuju rastu ekonomske moći sa što manjim ulaganjem u radnu snagu, u razvijenim zemljama prisutan je trend masovnog i trajnog isključivanja ljudi iz procesa rada. Rastuća i dugotrajna nezaposlenost ima posledice na pojedince i društvo (uključujući rast kriminala). Bolčić, S., Nezaposlenost, Sociološki rečnik, prir. Mimica, A. i Bogdanović, M., Beograd: Zavod za udžbenike, 2007. str. 364. Ovde se može dodati: ciklična nezaposlenost – kada broj lica koja traže posao veći u odnosu na broj upražnjenih radnih mesta; sezonska nezaposlenost – u delatnostima u kojima se obim proizvodnje vezuje za određene vremenske prilike i godišnja doba (poljoprivreda, građevinarstvo, turizam i sl.)77 U EU postaju sve izrazitije razlike između severnih i južnih država–članica (Španija i Grčka se suočavaju sa privrednim i socijalnim krizama). Stopa nezaposlenosti u evrozoni dostigla je 11,8%. Teško je pronaći zaposlenje, prihodi se smanjuju, a sve većem broju građana preti siromaštvo, naročito mladim osobama, nezaposlenim ženama i samohranim majkama – rizik siromaštva neprestano raste. Zbog pada prihoda od poreza i porasta stope socijalnih izdvajanja, socijalni sistemi u mnogim državama zbog nedostatka sredstava nisu uspeli da zaštite prihode domaćinstva od posledica krize. U Austriji je stopa nezaposlenosti prema aktuelnim podacima iz Eurostata samo 4,5% radno sposobnih bez posla, u Španiji 26,6%. Na jugu Evrope preko 50% mladih je bez posla. U mnogim zemljama imamo kombinaciju (neprestanog rasta) nezaposlenost, pada prihoda od poreza, pada obima investicija, recesije. Ipak, u Nemačkoj, Francuskoj i Poljskoj zabeležen je porast prihoda domaćinstva u 2012. godini. Kako bi se prevazišle razlike severa i juga EU, Komisija EU predlaže preduzimanje kvalifikacijskih mera, reformu tržišta rada i korekciju socijalnih sistema i formiranje, kao i smanjivanje (minimalne) plata. SEEbiz - Deutsche Welle, Nezaposlenost na jugu EU sve veća, novca za socijalne programe nema, 09.01.2013. http:// www.seebiz.eu [23.01.2013.]78 International Labour Organization, Global Employment Trends 2013: Facts and figures for Developed Economies & European Union, 22/01/2013. http://www.ilo.org [23.01.2013.]

148

preko 40%).79 Jezgro siromaštva postaje povećan broj dugotrajno nezaposlenih, i postaje izvor mnogih nevolja. Nezaposlenost od jedne godine i više, prema jednoj proceni, dovodi do gubitka prihoda između 30 i 80% zavisno od prethodnog nivo zarade i od porodičnog nasleđa. Takođe, stvara otuđenje nezaposlenih pojedinaca i socijalno ugroženih, što ugrožava čitavo društvo, unutar kojeg se razvija potkultura socijalno ugroženih.80 Ipak, (dugo)trajna nezaposlenost ne mora uvek da utiče na pojavu siromaštva, odnosno pogoršanje materijalne situacije pojedinaca – naknada za nezaposlene, uključenost u neke oblike neformalnih ekonomskih aktivnosti, oslanjanje na prihode drugih članova porodice omogućuju osobama da izbegnu stanje siromaštva i krajnje materijalne oskudice. Visoke stope nezaposlenosti u zemljama u tranziciji prouzrokovane su sledećim činiocima: svojinska transformacija, promene u načinu privređivanja, smanjenje privrednih kapaciteta, reforme u mnogim sferama društva (obrazovanje, zdravstvo i sl.), naučne i tehnološke novine, kao i ratna razaranja u nekim zemljama (bivše jugoslovenske zemlje). Svetska ekonomska kriza pogoršala je ovu situaciju.81 Riziku nezaposlenosti nekada su bile izložene osobe s niskim stepenom obrazovanja i siromašni, danas se sa ovim rizikom suočavaju svi – nijedna profesionalna grupa nema obezbeđenu ekonomsku i socijalnu sigurnost.82 Ipak, nezaposlenost nije jednako zastupljena u svim skupinama populacije, tj. možemo govoriti o socijalnoj distribuciji nezaposlenosti. Stopa nezaposlenosti zavisi od različitih varijabli: dob, obrazovanje, rod, etnicitet i sl.83 U decembru 2012. godine u izveštaju MOR-a i UN-ove organizacije Žene, objavljeno je da nezaposlenost više pogađa žene nego muškarce. Od početka krize uništeno je 13 miliona radnih mesta na kojim su bile zaposlene žene. Nezaposlenost pogađa najviše žene u zemljama u razvoju, a broj žena zaposlenih u industriji u razvijenim zemljama se prepolovio. U 2012. godini 50% žena bilo je zaposleno u uslužnim delatnostima, 30% u poljoprivredi, 16% u industriji. Kako bi žene bolje iskoristile svoj privredni/radni potencijal, MOR je pozvao vlade zemalja da

79 International Labour Organization, Global Employment Trends 2013: Facts and figures for Developed Economies & European Union, 22/01/2013. http://www.ilo.org [23.01.2013.]80 Puljiz, V., Bežovan, G., Socijalni problemi u zapadnoj Europi: siromaštvo, nezaposlenost, isključenost , Revija za socijalnu politiku, god. I, br. 4, Zagreb, 1994, str. 385.81 Zbog privatizacije, stečaja ili likvidacije preduzeća kao i provođenja reformi u obrazovanju, zdravstvu i drugim institucijama državne uprava, najveći broj lica u Bosni i Hercegovini/Republici Srpskoj ostao je bez zaposlenja. Javna služba za zapošljavanje u RS – Zavod za zapošljavanje RS, kao i druge agencije koje učestvuju u sprovođenju mera i politike zapošljavanja, imaju ulogu regulatora usklađivanja ponude i potražnje na tržištu rada RS. Ova služba vodi evidenciju o broju nezaposlenih lica i učestvuje u izradi brojnih projekata s ciljem rešavanja problema nezaposlenosti u saradnji sa Svetskom bankom, Belgijskom bankarskom akademijom, Odelom za međunarodni razvoj Velike Britanije (DIFID), AGEF-om iz Berlina i drugim organizacijama. Svi oni imaju za cilj smanjenje stope nezaposlenosti, to jest stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta. 82 Bek, U., Rizično društvo, U susret novoj moderni, Beograd: Filip Višnjić, 2001, str. 155.83 Polna struktura nezaposlenosti predstavlja učešće nezaposlenih žena i muškaraca u ukupnoj stopi nezaposlenosti. Nezaposlenost se takođe prati prema starosnoj dobi u životnom intervalu koji je zakonski propisan kao period radne sposobnosti (najčešće od 15 do 65 godina). Dosadašnja istraživanja pokazuju da je stopa nezaposlenosti obično viša među pripadnicima etničkih manjina. Haralambos, M., Holborn, M., Sociologija – Teme i perspektive, Zagreb: Golden marketing, 2002.

149

unaprede infrastrukturu kako bi se smanjile obaveze žena u vezi s poslovima u domaćinstvu i staranju o deci.84

Rešenje ovog problema trebaju omogućiti politike zapošljavanja i obrazovanja. Politika tržišta rada obuhvata aktivne (podsticanje zapošljavanja kroz posredovanje, dodatno obrazovanje, prekvalifikaciju i stvaranje radnih mesta) i pasivne (nadoknada izgubljenih zarada nezaposlenih, olakšavanje pojedincima pronalaženje novog posla ili smanjivanje ponude rada tako što se pojedinci finansijski stimulišu da se povuku s tržišta rada) mere kojima se podstiče željeno ponašanje aktera na tržištu rada.85Aktivnom politikom tržišta rada mogu se ublažiti mnogi problemi nezaposlenosti. Važno je uskladiti politiku tržišta rada i socijalnu politiku. Društva treba da se zasnivaju na znanju, da stvaraju pretpostavke održivog privrednog razvoja s većim mogućnostima zapošljavanja i većom socijalnom kohezijom.86 U zapadnim zemljama osiguranje od nezaposlenosti uvedeno je kao poslednji od četiri sistema socijalne sigurnosti (osiguranje od nezgoda na poslu, osiguranje bolesti, starosti i osiguranje od nezaposlenosti). U svim zemljama osiguranje od nezaposlenosti ima ograničen finansijski i vremenski okvir - prestaje protokom određenog vremena, nakon čega država na drugi način, nastoji da pruži pomoć nezaposlenim građanima. Postoje dve vrste osiguranja nezaposlenih u evropskim zemljama: subvencionisano dobrovoljno i obavezno osiguranje. U bivšim socijalističkim zemljama je došlo do izrazitog povećanja nezaposlenosti, što je iziskivalo uspostavljanje osiguranja nezaposlenih. U mnogim zemljama se u prethodnih nekoliko decenija promenila politika prema nezaposlenima s obzirom na dugoročnu nezaposlenost i fleksibilizaciju rada. U okviru ove nove politike preduzimaju se mere redukcije naknada i njihovo transformisanje u podsticanje zapošljavanja, poštravaju se uslovi sticanja određenih prava, smanjuje se broj korisnika određenih programa, jer se smatra da izdašne i dugotrajne naknade ne podstiču zapošljavnje, ugrožavaju ekonomski rast i povećavaju socijalne probleme.87 Mladi ljudi izloženi su nezaposlenosti, nesigurnosti radnih mesta i primorani su da prihvate niže plate, često odustaju od traženja posla i nastavljaju da studiraju. Stručnjaci iz Međunarodne organizacije rada smatraju da će u narednom periodu u razvijenim zemljama doći do smanjenja stope nezaposlenosti mladih, dok se u nerazvijenim zemljama i u zemljama u razvoju može očekivati porast nezaposlenosti mladih osoba, naročito u dobi od 15 do 24 godine. Zemlje koje imaju visoko razvijen obrazovni sistem

84 International Labour Organization, 11/12/2012, http :// www . ilo . org [23.01.2013.]85 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 445.86 Evropska strategija zapošljavanja dio je šireg političkog programa koji je EU pokrenula 1997. godine u Luksemburgu, a potvrdila 2000. u Lisabonu.87 Prvo udruženje kojem je bio cilj pomaganje nezaposlenim bilo je osnovano u Engleskoj 1831. godine. Pred kraj 19. veka, kada se u Evropi pojavila masovna industrijska nezaposlenost, slične su programe pokretale lokalne vlasti u pojedinim zemljama, u čemu je prednjačila Švajcarska. Nakon konvencije socijaldemokratske partije 1891. godine, koja je zatražila javnu pomoć nezaposlenima, u Bernu je 1893. godine osnovan fond ograničenog dobrovoljnog osiguranja nezaposlenih. Ovi programi pojavili su se i u drugim zemljama. U Kelnu je 1896. godine uvedeno dobrovoljno osiguranje radnika. Model subvencioniranog osiguranja nezaposlenih u Belgiji uveden je 1901. godine, postao je ogledni primer i za druge evropske zemlje. Nacionalni sistemi osiguranja nezaposlenih utemeljeni su uglavnom u zapadnoevropskim zemljama u prvim decenijama 20. veka. Puljiz, V., i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 242 – 252.

150

(povezanost teorijske i praktične nastave) imaju priliku da poboljšaju poziciju mladih na tržištu rada (Danska, Holandija, Nemačka, Austrija). Obrazovni sistem prilagođen potrebama tržišta rada i proces stvaranja ljudskih resursa, jesu osnova napretka i razvoja celokupne zajednice.88 U društvima u kojima postoji visoka stopa nezaposlenosti prisutna je potreba za većim socijalnim izdvajanjima (povećava se broj stanovnika koji žive ispod granice siromaštva), usporavanje napretka neiskorišćavanjem ljudskih resursa, a otvara se prostor za izrabljivanje ljudskih resursa (prisilni rad).89

Uticaj nezaposlenosti na život nezaposlene osobe ogleda se u gubitku veza s prijateljima i poznanicima iz profesionalne sfere, gubitak profesionalnog identiteta, slabljenje radnih, profesionalnih i socijalnih veština, negativna psihološka stanja, pad životnog standarda, osiromašenje, što ograničava resurse traženja posla i učestvovanja u društvenim aktivnostima (otežano zapošljavanje, finansijski problemi i povlačenje iz radne snage) i sl. Nezaposlenost je povezana s brojnim problemima: kriminal i druge sociopatološke pojave, siromaštvo, pogoršavanje zdravstvenog stanja i sl.

6. Siromaštvo

Siromaštvo je prisutno usvim društvima u svim vremenskim periodima (u najranijim društvenim zajednicama, u antičkom periodu, srednjem veku, modernom dobu, kao i u savremenom društvu). Shodno promenama njegovih manifestacija kroz vreme i načina na koji su se društva suočavala sa siromaštvom i odnosila prema ovoj pojavi, menjao se i sadržaj ovog pojma.90 Pod siromaštvom se najčešće podrazumeva oskudica materijalnih dobara za normalno zadovoljavanje osnovnih potreba svakog pojedinca, kao i porodice ili društvene grupe. Danas se siromaštvo pokazuje kao dinamičan fenomen koji ne stavlja u prvi plan materijalnu oskudicu, već je više obeležen socijalnim isključenjem91 - ne ograničava se samo na pitanje dohotka, nego su s njim povezani brojni problemi u oblasti socijalnih odnosa, potrošnje, stanovanja, obrazovanja, zdravlja, zaposlenosti, neadekvatan pristup zdravstvenim, obrazovnim, komunalnim uslugama i socijalnoj zaštiti, neostvarena prava na prirodna bogatstva i zdravu životnu sredinu. Kako bi se izmerilo siromaštvo i nejednakost neophodna je mera materijalnog blagostanja, koja bi trebala da odgovara, što je bliže moguće, načinu na koji osoba

88 Tomaš, R. i dr., Nezaposleni – resurs ili socijalni problem?, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2004. 89 U izveštaju Međunarodne organizacije rada objavljenom u junu 2012. godine, u svetu ima 21 milion ljudi na prisilnom radu - više od polovine u području Azije i Pacifika (56%), zatim u Africi (18%), u Latinskoj Americi (9%). Najviše eksploatisanih radnika je u oblasti poljoprivrede, domaćinstvima, zanatima i građevinarstvu (68%), a više od jedne petine radnika izloženo je seksualnoj eksploataciji (22%), a 10% prisilno radi u državnim ustanovama (vojne ili paravojne snage, zatvori i sl.). U starosnoj strukturi eksploatisanih radnika, maloljetna lica zastupljena su 26%. U EU i privredno razvijenim zemljama broj radnika na prisilnom radu je 7%, u zemljama Srednje i jugoistočne Evrope oko 7%, na Bliskom Istoku 3%. Većina radnika na prisilnom radu eksploatisano je u mestu gde živi, a 44% u inostranstvu (najčešće seksualno eksploatisani) ili je raseljeno u domovini. International Labour Organization, 03/06/2012, http://www.ilo.org [23.01.2013.] 90 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, Zagreb, 2005.91 Puljiz, V., Bežovan, G., Socijalni problemi u zapadnoj Europi: siromaštvo, nezaposlenost, isključenost, Revija za socijalnu politiku, god. I, br. 4, Zagreb, 1994, str. 386 – 387.

151

doživljava svoj životni standard.92 Ovim merama (blagostanja i siromaštva) identifikuju se određene grupe stanovništva kojima je pomoć države neophodna u rešavanju socio-ekonomskih problema (penzioneri, nezaposleni, samohrani roditelji i sl.). U neposrednoj vezi s indikatorima kvaliteta života jesu indikatori siromaštva – ono je izraz veoma niskog kvaliteta života. Materijalni, radni i društveni životni uslovi i mogućnost zadovoljavanja potreba, slobodnog kretanja i slobodne razmene ljudi i dobara čine kvalitet života ljudi i njihov životni standard.93 Kvalitet života, određen sa sociološkog stanovišta, izražava zajednički imenitelj socijalnog, ekonomskog, tehnološkog, ekološkog, aksiološkog pristupa ovom složenom pojmu. U značajnoj meri na kvalitet života imaju uticaj: ekonomski standard društvenih grupa, kvalitet zadovoljavanja zdravstvenih, kulturnih i drugih potreba, stepen razvoja proizvodnih snaga, mogućnost ostvarivanja ljudskih prava i sl. Širenje siromaštva na socio-ekonomske grupe povlači mnoga negativna kretanja u društvu. Iako se ekonomski i sociološki indikatori i metode merenja životnog standarda razlikuju, oni polaze od zajedničkih pokazatelja – rast društvenog proizvoda po stanovniku, kvantitet i kvalitet ishrane, stanovanja, zdravlja, kulturne potrebe, slobodno vreme i sl. Indeks kvaliteta života najčešće objedinjava tri indikatora: očekivano trajanje života, stopa dečjeg mortaliteta i stopa pismenosti, u jednostavn ponderisani grupni indeks, tako što se vrednosti svakog pokazatelja transformišu u aritmetičku skalu (1 – 100) u okviru koje se pojedine zemlje ili društvene grupe, rangiraju prema ostvarenim performansama.94

Siromaštvo je kategorija koja je neposredno vezana za klase, socijalne odnose i socijalnu mobilnost u društvu. Siromaštvo je jedna od karakterističnih pojava modernog društva. Iako se ostvaruje stalni napredak prosečnog životnog standarda u globalnom društvu, siromaštvo se veoma sporo i skoro neprimetno smanjuje. Postoji teorijska i empirijska, akciona neusklađenost kriterija po kojima se meri siromaštvo i određuje granica ispod koje počinje siromaštvo. Postoji univerzalna odrednica apsolutno

92 O životnom standardu ili materijalnom blagostanju jedne osobe možemo razmišljati kao delovanju svih dobara koje ta osoba konzumira:

BLAGOSTANJE = U (C1, C2, C3, C4, C5 ...CN)U – rastuća cena robe C1 do CN koju je u aktuelnom periodu konzumirala ova osoba

Ova roba bi trebala sadržavati sve što je neophodno za blagostanje, uklkjučujući stvari koje se obično ne podrazumevaju pod „potrošačkom robom“ (zdravlje, obrazovanje, odmor, društveni kontakti i sposobnost da se učestvuje u političkom procesu). Zbog poteškoća vrednovanja i merenja, često se dešava da se pažnja u analizi mikropodataka koncentriše samo na materijalno blagostanje uz korišćenje informacije o potrošnji ili prihodu domaćinstva. Prihod se često smatrao merom kojoj se davala prednost. Ali prihod je podložan defektima i promenljiv, dok potrošnja može biti više usklađena od strane pojedinca. U tranzicijskim ekonomijama, gdje ljudi imaju neredovna primanja zbog kašnjenja isplata zarađenog dohotka, prihod je nepostojan, ali je potrošnja neusklađena. Zbog teškoća merenja potpunog blagostanja, obično se koristi novčanometrijska mera kao što je potrošnja ili prihod. Daje se prednost korišćenju potrošnje kao mere blagostanja nad prihodom. Ekonomska nam teorija dopušta da rangiramo nivoe blagostanja a da ne znamo funkciju U kada: (I) svako donosi odluke koje maksimiziraju njihovo blagostanje; (II) svako ima iste ukuse (potrebe); (III) svaka roba se razmenjuje (tj. ima cenu); (IV) svako se suočava sa istom cenom. Studija Blagostanje u BiH (2001.), Državna agencija za statistiku, Zavod za statistiku RS, Zavod za statistiku FBiH i Svjetska banka, 2002, str. 2 – 3.93 Vidanović, Ivan, Rečnik socijalnog rada, http://sr.wikipedia.org/sr-el/94 Bajec, J., Uvod u komparativnu analizu savremenih privrednih sistema, Beograd: Savremena administracija, 1989, str. 127.

152

siromaštvo koje podrazumeva donju granicu (liniju siromaštva) ispod koje nije moguće pribaviti dovoljno sredstava potrebnih za održanje egzistencijalnog minimuma ljudi (hrana, stanovanje, odevanje). Ovde se postavlja pitanje šta je sa obrazovanjem, kulturnim potrebama i slobodnim vremenom. Relativno siromaštvo označava različit pristup pojedinih zemalja donjoj granici ispod koje počinje siromaštvo95 . U razvijenijim zemljama ta granica je znatno viša od granice koju uzimaju nerazvijene zemlje. Subjektivno siromaštvo predstavlja lični doživljaj svakog pojedinca o tome da li je siromašan zavisno od mesta, vremena i sistema vrednosti.

Osnovno pitanje jeste kako da se meri siromaštvo. Ako se pođe od minimuma sredstava potrebnih za održavanje života (hrana, odevanje, stanovanje) onda se mora postaviti pitanje da li je dovoljan samo kvantitet, odnosno kakav je kvalitet tog minimuma. Isto se odnosi i na minimum obrazovanja, kulturnih potreba, slobodnog vremena. Indeks siromaštva mora da uključi vrednost ukupnih resursa pojedinaca i porodica kao što je vrsta naselja u kome žive, nasleđena imovina, postojanje institucija zaštite i drugih oblika pomoći u lokalnoj i široj zajednici. Zatim treba razmotriti mogućnosti dodatnih primanja (povlastice, posebne doplate, kao i stalna konkretna primanja (sličan ili isti iznos zarada). Povezivanjem svih ovih elemenata može se izgraditi odgovarajuća skala merenja siromaštva u pojedinim sredinama i u određenom vremenu.

Prema kriterijima Ujedinjenih nacija siromašan je onaj čovek koji uzima dnevno manje hrane nego što je potrebno da očuva telesnu težinu a istovremeno obavlja neki lakši posao. Ova uopštena i nedovoljno precizna odrednica ostavlja prostora pojedinim državama i političkim sistemima da se neodgovorno odnose prema problemu siromaštva i gladi. Prema kriterijumu FAO96, donja granica ispod koje se smatra da je čovek gladan jeste ako unosi u organizam dnevno manje od 1900 kilokalorija. Po tom kriterijumu u 2001. godini u svetu je živelo u siromaštvu (bilo gladno) više od 800 miliona ljudi. Prema kriterijima Svetske banke (prosečno 2200 kilokalorija dnevno) u svetu danas ima oko 1,2 milijarde ljudi gladno. Kriterijum siromaštva (linija ispod koje počinje puko siromaštvo) jeste dva i manje dolara dnevno po članu domaćinstva. O stepenu siromaštva u svetu govori podatak da svake godine od gladi umire u svetu oko 6 miliona dece, 24.000 ljudi dnevno (svakih 3,6 sekundi), 20% trudnica u Africi i Aziji umire godišnje od neuhranjenosti i nedostatka gvožđa u organizmu. Siromaštvo ostaje jedan od najvećih problema globalnog društva, posebno neravnoteža između “sveta” bogatih i “sveta” siromašnih.

Sučeljavaju se dva shvatanja u objašnjenju siromaštva: jedno, zastupaju teoretičari „kulture siromaštva“ i „kulture zavisnosti“, drugo, teoretičari koji smatraju da se uzroci siromaštva trebaju tražiti u društvu, a ne u individualnoj odgovornosti siromašnih za vlastiti polažaj. Prema prvom stanovištu, siromašni su odgovorni za svoj

95 Pojam relativno siromaštvo može se shvatiti na osnovu podataka koji govore da je u Evropskoj Uniji svaki šesti stanovnik siromašan (57 miliona ljudi, 23 miliona porodica, 13 miliona dece). Kao kriterijum siromaštva uzima se da domaćinstva imaju manji prihod od prosečnog u zemljama članicama EU (nešto više od 500 eura). Prosečna socijalna pomoć u zemljama EU je oko 250 eura mesečno. Na drugoj starni, više od 90% stanovništva u tri afričke države (Zambija, Mali, Nigerija) imali su tokom 2001. godine manje od 2 dolara dnevno.96 Organizacija UN za hranu i poljoprivredu

153

nepovoljni položaj, a nedostaju im adekvatne sposobnosti, motivacija, moral, lenji su, poročni, asocijalni, antisocijalni, nepredvidljivi i sl.

Pojava u društvu koja označava stav i odnos prema siromaštvu, lični doživljaj siromaštva, stil i način života, shvatanje siromaštva kao sudbine, kao nešto normalno, od boga “dodeljeno”. Ta pojava se označava kao kultura siromaštva. Ovaj pojam je u literaturu uveo američki antropolog Oskar Luis, pedesetih godina dvadesetog veka, tokom istraživanja života gradske sirotinje u Meksiku i Portoriku. Kultura siromaštva je “nacrt života” koji se prenosi iz jednog pokolenja u drugo. Elementi kulture siromaštva kako iznosi Luis mogu da se primene kao jedan univerzalan model i za savremena društva i mnoge prostore u svetu. To su pre svega odnos pojedinca, njegove lične karakteristike i stav prema životu: osećaj marginalizovanosti, bespomoćnosti, zavisnosti, inferiornosti, rezignacija i fatalizam, snažna upućenost na sadašnjost, puštanje da sve “teče” nezavisno od pojedinca, odbacivanje drugačije mogućnosti i alternative. Takav stav se produžava na nivou porodica: neambicioznost, zadovoljstvo malim stvarima, izolovanost. Na kraju postoji i treći nivo, nivo zajednice: neuključivanje i neučestvovanje u glavnim institucijama društva i sistema (“nije to za nas”, “to je za nekoga drugog”, “bolje će to oni”). Kultura siromaštva deluje putem spontane socijalizacije na generacije koje dolaze i tako se kontinuirano prenosi, postaje tradicija, sastavni deo društvenog “imidža” mikrosredine, celog pojedinačnog društva, regiona.

Tezu o kulturi zavisnosti kao načinu života za koji je svojstveno oslanjanje na državne socijalne naknade, razradio je američki sociolog Čarls Marej. Termin kultura zavisnosti on je kroistio za one siromašne koji nisu svojom krivicom siromašni (udovice, udovci, siročad ili invalidi), ali se oslanjaju na socijalnu pomoć države i ne nalaze se na tržištu rada. Smatra da je potkulturu koja podriva lične ambicije i sposobnost za samopomoć stvorio razvoj socijalne države, jer je pružanje socijalne pomoći uništilo motivaciju ljudi za rad.97 Davanje novčanih naknada, po nekim autorima, štetno je za one koji ih primaju, jer se time povećava njihova usmerenost na pomoć države, potkopava se njihovo oslanjanje na vlastite snage, te postaju zavisni o socijalnim naknadama. Na taj način se pospešuje njihov način života i stvara kultura zavisnosti koja se prenosi između generacija.98

Prema drugom objašnjenje, koje zastupa E. Gidens, siromaštvo je rezultat širih društvenih procesa i strukturalnih faktora (klasa, rod, etnicitet, profesija, obrazovanje i sl.) i neravnoteža koje dovode do nepravedne raspodele resursa i stvaranja teških uslova života. Ono nije rezultat nesposobnosti pojedinaca. Stoga, u društvu treba da postoji solidarnost i socijalna pravda (mere koje se odnose na pravedniju raspodelu dohotka i resursa u društvu), jer pojedinci ne mogu sami da prevladaju uslove siromaštva. Kultura zavisnosti nije uzrok, već posledica njihove teške situacije.99 Siromaštvo je povezano s nekim demografskim i socijalnim obeležjima: pol, životna dob, ekonomska aktivnost i sl. Ovo znači da sve kategorije stanovništva u nekom društvu nisu jednako izložene riziku siromaštva, odnosno u svakom društvu postoje tzv. ranjive skupine sa izraženom potrebom za socijalnom zaštitom i pomoći. Relativni rizik

97 Murray, C. A., Losing Ground: American Social Policy, 1950-1980, New York: Basic Books, 1984.98 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 441.99 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 321 - 323.

154

siromaštva predstavlja omer između stope siromaštva određene skupine i stope siromaštva koja se odnosi na celo društvo. Riziku siromaštva u svim društvima izloženi su: (dugotrajno) nezaposleni, stariji radnici, oni koji rade s pola radnog vremena ili su im radna mesta nesigurna, mladi i stari, bolesni i invalidi, deca, žene, članovi velikih porodica i jednoroditeljska domaćinstva, etničke manjine, beskućnici, i sl.

Iako siromaštvo ne mora da znači trajno stanje, prilike da iz njega izađu za većinu siromašnih ljudi izgledaju veoma male. Ideje u vezi s načinima iskorenjivanja siromaštva javile su se naročito 60-tih godina prošlog veka (J. K. Galbrajt, L. B. Johnson i dr.), ali nisu doživele svoju realizaciju u stvarnosti. Od 70-tih godina 20. veka u razvijenim društvima prisutno je tzv. novo siromaštvo, koje se odnosi na situacije kada pojedinci ili porodice nisu u mnogućnosti da održe dosadašnji nivo životnog standarda. Označava prelaz iz relativno sigurnog života u neizvesnost, a nije vidljivo kao tradicionalno siromaštvo (porodice zahvaćene novim siromaštvom mogu izgledati kao porodice bez problema). Procesi koji su uticali na pojavu novog siromaštva su: porast broja pojedinaca koji zavise od socijalne pomoći, širenje nezaposlenosti i slabljenje socijalne zaštite, rast broja zaduženih domaćinstava i pojava novih (ranjivijih) oblika porodice.100 Od pomenutog perioda u nerazvijenim društvima može se govoriti o enormnoj rasprostranjenosti ove pojave. Osim siromaštva kao materijalne oskudice, može se govoriti i o duhovnom siromaštvu (nekonzumiranje kulturnih tvorevina), informatičkom siromaštvu (nedovoljan ili nikakav pristup informacijskoj tehnologiji) i sl. Problemi s kojima se siromašni suočavaju neposredno se transformišu u psihičke dispozicije: konflikte, neuroze, u osjećaj krivice, u lična nezadovoljstva, strahove, osećaj bespomoćnosti, besperspektivnosti i sl.

Uzroci siromaštva mogu biti nasleđe, odgovarajuća podela rada, slaba socijalna mobilnost, dugotrajna ekonomska nerazvijenost, nivo obrazovanja, postojanje čestih i dugotrajnih sukoba u društvu (ratovi, revolucije), krize, česte prirodne katastrofe (poplave, zemljotresi, suše). Sa sociološkog stanovišta važno je pitanje da li se siromaštvo koristi kao instrument od strane pojedinih društvenih grupa. Bogatima siromaštvo koristi kao izvor jeftine radne snage, kao upozorenje onima koji nisu ambiciozni i odani poslu, kao sredstvo merenja društvene osetljivosti. Siromašnima “koristi” da se manje angažuju, da se oslanjaju na druge i očekuju od drugih, da dobijaju stalne povlastice, ili da imaju “pravo” na pobunu.

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

Analizirajte sledeći stav američkkog milijardera (Pol Geti): „Ako bi sav novac sveta danas u 15 časova bio ravnomerno podeljen među ljudima, već u 15.30 mogle bi da se otkriju značajne novčane razlike među tim istim ljudima“.

100 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 448.

155

Klase i škola

Iako je formalno školovanje u Grčkoj besplatno, školstvo je klasno podeljeno - pokazuju rezultati velikog istraživanja Centra za razvoj prosvetne politike Generalne konfederacije radnika Grčke. Besplatno školovanje je samo mit, jer cifre govore da su bez osnove ustavne odredbe o jednakim šansama za sve Grke. Domaćinstva godišnje troše 4,3 milijarde za školovanje dece.

Ova suma koju građani privatno plaćaju za školovanje dece čini 2,2 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Istovremeno, država je za prosvetu u istom periodu potrošila 7,2 milijarde evra, što je oko tri odsto nacionalnog proizvoda. Prosvetu u Grčkoj, očito, pored države, finansiraju i domaćinstva.

Grčka je specifična po tome što državne osnovne i srednje škole ne pružaju odgovarajući kvalitet nastave pa su učenici, ako žele da se upišu na fakultete, primorani da uzimaju privatne časove. Za dopunsku nastavu i privatne časove se potroši 805 miliona evra.

Najveći su troškovi za roditelje studenata koji studiraju u drugom gradu. Oni godišnje plate milijardu evra. Za studiranje u inostranstvu se troši 342 miliona evra. Ni državnih predškolskih ustanova nema dovoljno, pa roditelji za privatne vrtiće daju 284 miliona evra. Privatne predškolske ustanove koštaju i do 6.000 evra godišnje. Školovanje u privatnim osnovnim i srednjim školama košta do 12.000 evra godišnje, zavisno od škole i razreda. Na privatnim fakultetima školarina je oko 10.000 evra godišnje.

Analiza jednog časopisa od 12. septembara 2007.

Siromasi su dobili legalnu dozvolu u Venecueli da zaposednu farme bogataša. Grupice beskućnika okružuju magacine hacijende prepune stokovima šećerne trske, pale ih, i tek letina izgori, proglašavaju hacijendu svojom zemljom.

….Niču zadruge na otetim imanjima veleposednika u okviru Čavesovog projekta za ubrzano uvođenje Venecuele u “socijalizam 21. veka”

…. i u ostalim latinoameričkim zemljama ogromne parcele plodne zemlje vekovima su u rukama malobrojnih veleposednika, koji su uz pomoć svog bogatstva upravljali i političkim kretanjima.

Iz novinskog izveštaja od 21. maja 2007.

Postaje li hrana oružje budućnosti?

…Svet potresa velika nestašica pšenice. Globalne rezerve te žitarice sada su najniže u prethodnih 30 godina….

…Apetiti Zapada za biodizelom i novi kulinarski prohtevi sve bogatijeg Istoka kroje nove mape oranica širom sveta, podstičući divljanje cena žitarica, poljoprivrednih proizvoda i hrane sa pogubnim posledicama po siromašne.

…Novovekovna namera zapada da smanji energetsku zavisnost od nepredvidivih odluka nove generacije lidera sirovinama bogatih država Srednjeg istoka, JužneAmerike i Rusije podstakli su svojevrsnu agrarnu revoluciju 21. veka. Nadmetanje 800 miliona vozača automobila sa bogate zapadne hemisfere i dve milijarda neuhranjenih stanovnika juga za kukuruzom, počinje da liči na tragediju. Kukuruz je vekovima osnovna namirnica miliona ljudi širom Afrike i Latinske Amerike. Svetska banka i MMF su decenijama

156

vršili pritisak na agrarne zemlje nerazvijenog dela sveta da odustanu od proizvodnje žitarica i okrenu se profitabilnijim poljoprivrednim proizvodima za kojim postoji tržište na Zapadu. Te zemlje nisu imale načina da se odupru zahtevima vodećih zapadnih finansijskih institucija, pa su osamdesetih i devedesetih godina 20. veka prestale da gaje žito i istovremeno postale zavisne od žetve u SAD i drugim razvijenim zemljama. Danas kada američki farmeti seju milione hektara kukuruzom da bi zarađivali na etanolu, neuhranjenost siromašnijeg dela planete više nije velika tema.

…Skok cena žitarica, sve skuplja nafta, setva žitarica namenjenih proizvodnji etanola, agresivna tražnja azijskih potrošača za mesom….primoravaju FAO da smanji porcije najugroženijim stanovnicima planete. Svetu preti novo doba gladi sa nesagledivim posledicama

Upozorenje Žozet Širan,

šefa agencije UN za program hrane (WFP)

Norveški radnici imaju najbolje plate na svetu

Radnici u Americi najduže ostaju na poslu od svih zaposlenih u industrijski razvijenim zemljama, što ih čini najproduktivnijom radnom snagom na svetu. Međutim, oni nisu i najplaćeniji, nego su tek na drugom mestu, iza Norvežana, zaključak je istraživanja Međunarodne organizacije za rad.

Prosečan Amerikanac godišnje proizvede dobara u vrednosti od 63.885 dolara, a za jedan sat rada zaradi nešto više od 35 dolara. Na drugom mestu po produktivnosti su radnici iz Irske, a slede zaposleni u Luksemburgu, Belgiji i Francuskoj.

U istraživanju se ističe da čak 1,5 milijardi zaposlenih, ili trećina ukupne radne populacije na planeti „nije radno korisna u potpunosti“. To uključuje i 195,7 miliona nezaposlenih i skoro 1,3 milijarde zaposlenih koji zarađuju manje od 2,4 dolara po članu porodice dnevno. Norvežani najviše zarade po satu od svih zaposlenih u svetu - 37,99 dolara. Glavni razlog tome su milijarde dolara od izvoza nafte i visoke cene proizvoda. Prosečan Amerikanac na poslu godišnje provede 1.804 sati, Norvežanin 1.407, a Francuz 1.564. Najduže na poslu ostaju zaposleni u Južnoj Koreji, Bangladešu, Šri Lanki, Kini i Tajlandu, oko 2.200 sati godišnje, ali ove zemlje imaju manju stopu produktivnosti.

* * *

Srednja klasa u Srbiji

Srednja klasa u Srbiji, ukazuju sociolozi, nije nestala, samo se spustila naniže. Društvo, koje je uvek imalo oblik piramide, izdužilo se i vrh je sada mnogo dalje od osnove, nego što je to bilo nekada. Procene su da srednja klasa u Srbiji, danas, obuhvata oko četvrtinu građana, ali u okviru nje izdvaja se jedan poseban sloj. To su menadžeri, ljudi koji rade za strane kompanije, sektor nevladinih organizacija, koji ima kontakt sa inostranstvom i odatle izvlači glavnicu svog novca, zatim advokati, vlasnici malog i srednjeg biznisa…

Srednja klasa u Evropi

Intelektualna elita čini srednju klasu u evropskim zemljama. Tu su i menadžeri u bankama, zaposleni u

157

dobrostojećim i poludržavnim kompanijama. Njihove plate su, u svakom slučaju, iznad državnog proseka - tolike da sebi mogu da priušte porodičnu kuću, letnjikovac, jedan veći auto za firmu i drugi porodični, letovanje van standardnih destinacija, kao što su putovanja u egzotične krajeve. Kredite, uglavnom, uzimaju za kupovinu kuće i nisu prezaduženi.

PITANJA:

1. Kakvo je savremeno sociološko poimanje klase?2. Do kakvih je promena došlo u savremenoj klasnoj strukturi?3. Ko danas čini višu ili bogatu (buržoasku) klasu?4. Promene u biću radničke klase.5. Postoji li klasna diferencijacija u obrazovanju?6. Osnovne karakteristike i podele unutar srednje klase.7. Zbog čega se srednja klasa uzima kao stabilizujući faktor društva? 8. Analizirajte jedan od prethodnih tekstova!9. Opišite socijalnu strukturu u vašem okruženju!10. Pojam i osnovne karakteristike siromaštva.11. Šta je to kultura siromaštva?

158

VIII DRŽAVA I OBLICI POLITIČKE VLASTI

1. Pojam i istorijski razvoj države

Država je najznačajnija politička institucija u društvu. Prema njoj se usmeravaju interesi svih društvenih grupa i pojedinaca izazivajući socijalne, ideološke i političke odnose kroz sukobe i saradnju. U državi se, kao u ogledalu, prelamaju svi odnosi, karakteristike, usponi i padovi jedne društvene zajednice. Jedni državu doživljavaju kao porobljivača, nekog ko sprečava ostvarenje njihovih interesa i ambicija, ko im oduzima šansu i nanosi nepravdu, kao centar nedodirljive i nedokučive moći. Drugi u državi vide zaštitnika svojih prava i interesa, kao i onoga ko obezbeđuje jednaka pravila i šanse za rad i stvaralaštvo svih građana. Dok treći državu doživljavaju kao instrument za sticanje privilegovanog položaja, moći i uticaja.

Bez obzira kako je doživljavali, pojedinci i društvene grupe u stalnom su dodiru sa državom. Čim izađe iz svog intimnog kruga (stana ili radnog mesta) čovek je u prilici da stupa u odnose sa nekom od državnih institucija. Dok se nalazi na javnom mestu, on mora da poštuje principe javnog reda i mira. Svaku statusnu, obrazovnu ili teritorijalnu identifikaciju ili promenu čovek registruje u nekoj od brojnih službi državne administracije. Postoji mnoštvo i drugih načina i trenutaka u kojima država podseća pojedince i grupe na svoje neizbežno prisustvo u društvu. Uspešne, organizovane, moderne i civilizovane države izazivaju poštovanje, respekt i divljenje kod većine svojih građana, kao i kod pripadnika drugih država, dok one sa suprotnim karakteristikama izazivaju, sumnju, gnev i neugodnost.

Država je institucija koja prožima sve društvene grupe i njihove odnose. Ona se izdvaja iz društva kao autonomna sila koja svojim autoritetom i instrumentima donosi (nameće) opšta pravila i nastoji da obezbedi skladno funkcionisanje i održavanje društvenog poretka.

Ako pođemo od etimološkog tumačenja, vidimo da na mnogim jezicima reč država znači stanje, položaj, postaviti, odrediti, narediti, utvrditi, preduzeti (lat. statio, ital. stato, špan. estado, fran. etat, nem. staat, eng. state ). Na nekim slovenskim jezicima reč država se može izvesti od glagola držati, održavati (“država”, “dežela”). Svako držanje, stanje, položaj treba uspostaviti, čuvati i održavati, ali i menjati i nanovo uspostavljati, a za to je potrebna i sila i dobrovoljni pristanak onih na koje se to odnosi.

Državu možemo odrediti kao najznačajniji oblik pravno-političkog organizovanja stanovništva koje živi na određenoj teritoriji. To je najviši oblik političke, javne, suverene vlasti na određenoj teritoriji. Ovo poimanje države više je sa pravnog stanovišta, dok za sociološki pogled na državu treba dodati da je država prostor, polje na kome se takmiče

159

(bore) različite društvene grupe i organizacije kako bi ostvarili svoje interese kroz interakciju punu socijalnih, političkih, ideoloških i drugih tenzija i konflikata. Društveni subjekti nastoje da zauzmu što povoljniju poziciju kako bi ostvarili neposredniji uticaj na državu, stekli njenu naklonost i ostvarili privilegije. Na drugoj strani, država se bori da sačuva autonomnost i uticaj u društvu, da ne bude instrument samo jedne socijalne, političke, verske ili kulturne grupe, da koristi svim građanima kao javno (opštedruštveno) dobro.

Država organizuje i održava vlast na dva načina: prinudom i dobrovoljnim pristankom stanovnika, građana, “podanika”. Neophodno je da postoji ravnoteža između ova dva oblika organizovanja i održanja vlasti, kako ne bi došlo do nasilja od strane države ili nepoštovanja pravila od strane građana, što bi vodilo u diktaturu ili u anarhiju i rasulo. Dobrovoljan pristanak građana na određeni tip državnog ustrojstva i državne vlasti ogleda se kroz pravne i političke mehanizme – zakone, norme, pravila ponašanja (od ekonomije do kulture) – koje država donosi uz duže ili kraće procedure u kojima građani učestvuju nastojeći da ugrade svoje ideje, stavove, namere, očekivanja, interese i slično. Država ima i svoje ekskluzivno polje delovanja (zaštita društva, javni poslovi) i svoje instrumente (vojska, policija, sudovi, porezi) pomoću kojih nagoveštava, ističe ili primenjuje silu kako bi održala red i mir. Država je pravni subjekt neophodan građanima u unutrašnjoj komunikaciji (upis, dokumenti) i međudržavnim odnosima (posredovanje, predstavljanje, akreditovanje).

Iako se država pojavila još u vreme podele društva na klase i prelaska iz prvobitne zajednice u klasno i interesno sukobljavanje, može se reći da je prvi put prava uloga i suština moderne države došla do izražaja u XVI veku u Evropi. Tada se pojavila potreba za razdvajanjem sfere države (javne sfere) i sfere društva (građanske, privatne sfere). To je bilo uslovljeno širenjem teritorije, razvojem privrede, potrebom za novim tržištem, a to je dalje stvaralo potrebu za kontrolom nastajućeg građanskog društva. Potrebni su bili novi principi, norme i oblici organizovanja, kontrole i upravljanja društvenim procesima, pojavama i odnosima, mnogo više nego što je to bilo u prethodnim istorijskim periodima. Potreba za obavljanjem javnih, zajedničkih poslova zahteva postojanje javnih pravila, njihovu obaveznost, stalnost i standardizaciju.

Da bi se prethodna teza potvrdila i bili jasniji uzroci i uslovi nastanka modernih država napravićemo kratku istorijsku digresiju i reći nešto o nastanku države kod pojedinih naroda i u posebnim istorijskim razdobljima. U vreme antičke Grčke država je nastala raspadom rodovsko - plemenske i mnogobožačke strukture društva uslovljene stvaranjem viška proizvoda i radne snage i time izazvane podele na klase. U Rimu je država nastala kao potreba da se spreči neprestana borba između uskog, izdvojenog aristokratskog jezgra poznatog pod imenom “populus romanus” i širokih slojeva siromašnog, porobljenog i obespravljenog plebsa. Kada su Germani osvojili rimske teritorije oni su se nalazili u rodovsko plemenskom tipu organizacije i državu su stvorili iz praktične potrebe da održe i organizuju vlast na toj teritoriji. Ovo se u teoriji pominje kao primer kada su osvajači prihvatili institucije i organizaciju od porobljenog naroda. A znamo da je u istoriji situacija bila najčešće obrnuta. Kod istočnih naroda država je imala formu rigidne despotije u kojoj je vladar (despot) raspolagao teritorijom, dobrima i stanovništvom i odlučivao o njima po vlastitoj volji. Vladar je tu samo transformisana

160

uloga starešine porodice, roda ili plemena. Ovi primeri pokazuju da je na tom stepenu istorijskog razvoja država poistovećivana sa društvom, sa malim naznakama njenog izdvajanja u posebnu instituciju različitu od društva.

Nasuprot plemenskom, krvnosrodničkom (gentilnom) tipu organizacije države, moderna država počiva na principu teritorijalne organizacije i javne vlasti. To je fundamentalna novina koja je uslovila promenu prirode, tipa i oblika države, političke vlasti i društvene zajednice na prelazu iz srednjovekovnog u moderno doba. U XV veku Evropa je bila podeljena na oko pet stotina potpuno ili delimično nezavisnih teritorijalnih i političkih celina (kraljevstava, vojvodstava, kneževina, autonomnih i polu-autonomnih gradova i drugih sitnih autonomnih delova) čije su granice bile nedefinisane, nadležnosti i prava isprepletene a vlast zavisila od snage i uticaja lokalnog vladara (Held, 1997). Katolička crkva je nastojala da nametne svoj princip objedinjavanja tih političkih i teritorijalnih subjekata u jedinstvenu hrišćansku zajednicu ali se sukobljavala sa lokalnim vladarima. U takvim uslovima sukobi su bili česti i privreda nije mogla da se razvija. Ekonomija se sastojala od dva bitna oblika, poljoprivredne feudalne strukture u selima i trgovine i manufakture u gradovima. Početkom XX veka mreža političkih i teritorijalnih jedinica je svedena na dvadeset pet, dok je početkom XXI veka uočljiva tendencija za stvaranjem jedne “megadržavne” celine na prostoru Evrope.

2. Teorije o nastanku države

Zbog specifičnog položaja, uloge i uticaja u društvu, kao i veoma složene strukture, država je oduvek privlačila pažnju mislioca i teoretičara. Njeno poreklo i uzroci nastanka različito su shvatani i prikazivani, to je dovelo do formiranja velikog broja teorija, koje tumače nastanak i prirodu države. Teološka (teistička, verska) teorija smatra da je država božanskog porekla i da je vladar božiji poslanik, te prema tome i on svoj legitimitet zasniva na božanskom poreklu. Podanici moraju da se odnose prema takvom vladaru i takvoj državi sa poniznošću i strahom, koji osećaju i prema drugim božanskim pojavama. Misao apostola Pavla da je “svaka vlast od boga” (non est potestas nisi a Deo) predstavljala je vekovni obrazac na kome je počivao odnos prema državi i vladaru.

Patrijarhalna teorija shvata državu kao produžetak porodice, roda i plemena. Pošto se država doživljava kao jedna proširena porodica, onda njom treba da upravlja vladar kao što to čini starešina porodice ili plemena. Ova teorija je opravdavala sve oblike autoritarne monarhističke vlasti jer je monarha shvatala kao produžetak autoriteta oca porodice. Organska teorija, čiji je jedan od predstavnika Spenser, državu vidi kao jedinstvenu celinu koja funkcioniše slično živom organizmu, odnosno ljudskom telu. Kao što čovek ima mozak, tako država ima vladu, ruke i noge odgovaraju ulozi i značaju seljaka i radnika, dok se saobraćaj može poistovetiti sa nervnim sistemom u organizmu. Ova teorija želi da istakne da celina dominira nad delovima i da u državi može biti

161

sklada i razvoja samo ako svi delovi besprekorno postupaju po “signalima” i komandama koje dobijaju od mozga, odnosno vlade. Sve ove teorije, državu poistovećuju sa društvom što predstavlja njihov osnovni nedostatak.

Idealistička teorija, u Hegelovoj “interpretaciji”, državu shvata kao umnu tvorevinu, realizaciju apsolutne ideje, mesto gde ideja postaje svesna svoje egzistencije i doseže najviši stepen slobode. U ovom slučaju država se predstavlja kao kategorija koja dominira nad socijalnom suštinom društva. Teorija društvenog ugovora (Hobs, Ruso) opisuje državu kao tvorevinu koja je rezultat uzajamnog dogovora ljudi na određenoj teritoriji o dobrovoljnom prenosu dela prirodnih prava i suvereniteta na državu, a država je dužna da im obezbedi jednaka prava u državnim institucijama. Marksistička teorija državu vidi kao klasnu tvorevinu, rezultat klasne borbe vladajuće i potčinjene klase. Zadatak države je da štiti interese vladajuće klase. Savremena država je izraz ekonomske dominacije i političke moći buržoaske klase. Ona sprečava emancipaciju proletarijata i oslobođenje radničke klase. Država predstavlja vrhunac političkog otuđenja u društvu, zbog čega je njeno odumiranje neminovno.

1. Dva stava o ulozi države u modernom društvu

U brojnim teorijskim objašnjenjima porekla, uloge i značaja države u modernom vremenu ističu se dva pristupa koja na različit, čak suprotan način opisuju državu. Jedan stav se može povezati sa Marksovom, a drugi sa Veberovom teorijom. Karl Marks (kao i Fridrih Engels, a kasnije V. I. Lenjin i čitava plejada marksističkih teoretičara) državu shvata kao klasnu tvorevinu, kao instrument u rukama vladajuće klase kojim ova drži u podređenom položaju i eksploatiše ostale klase, posebno radničku. Pošto se radnička klasa ne miri sa podređenim, subordinisanim, kontrolisanim i poniženim položajem, to je ona prinuđena da se bori protiv buržoazije za ovladavanje državom kao instrumentom kojim će ograničiti i potisnuti buržoaziju. Država tako postaje polje stalne borbe klasa (klasna borba), što je sprečava da postane opštedruštveno dobro. Uzroci takvog stanja, prema marksističkom viđenju, nalaze se u postojanju privatne svojine i antagonizmu između rada i kapitala. Radnička klasa raspolaže samo svojom radnom snagom kao jedinom “imovinom”, a buržoazija kapitalom (u različitim oblicima) i organizacijom rada. Da bi sprečila objedinjavanje rada i kapitala u rukama radnika, buržoazija organizuje državnu vlast kao silu koja štiti njene “sebične”, posebne interese. Jedino rešenje za promenu položaja radničke klase, kako marksizam sugeriše, jeste “otimanje” države iz buržoaskog poseda i upotreba iste kao instrumenta kojim će se “razvlastiti” buržoazija i ukinuti privatna svojina. Taj revolucionarni zahvat dovešće do stanja u kome će se “radnička klasa organizovati kao država”, a pošto to ne može cela radnička klasa, onda će to učiniti njena “avangarda” - komunistička partija. Kada posluži kao instrument oslobađanja radničke klase (proletarijata), ukidanja svih klasa i eliminisanja privatne svojine, država će, prema K. Marksu (posebno F. Engelsu) i marksistima, “otići” u “muzej starina”. Ovi teorijski stavovi doveli su do formiranja

162

socijalizma u pojedinim zemljama i stvaranja države kao snažne centralizovane sile koja je raspolagala svim resursima društva (od ekonomije do ličnog života građana) i sprečavala svaku autonomiju i pluralizam. Država je ponovo poistovetila sebe sa društvom, i tako "prekrila" građansku, privatnu sferu društva. Danas se u zemljama tranzicije još uvek, delom, zadržala svest o klasnoj ulozi države, instrumentu dominacije i prostoru na kome se vodi klasna i socijalna borba.

Drugi teorijski stav o ulozi države vezuje se za Veberovu koncepciju o jačanju države u modernom društvu. Država nije samo izraz klasnih odnosa i rezultat klasnih sukoba i nije isključivo instrument “vladajuće klase”. Ona je proizvod raznovrsnih složenih i isprepletenih potreba i interesa brojnih socijalnih slojeva u društvu (“država kao kompleks usklađenih delovanja”). Država je jedan od mnoštva različitih oblika dominacije nad čovekom, grupom, zajednicom. Zbog toga država sve više jača. Njena se uloga širi. Ona uključuje predstavnike različitih socijalnih slojeva. Šire se i jačaju institucije države i postaju sve nužnije i nezaobilazne za modernog čoveka. Veber smatra da će birokratski aparat države stalno jačati, odvajajući se od društva on će pridavati sebi sve veći značaj (postaće sebi cilj i svrha), te je takvoj državi potrebno stvoriti protivtežu u vidu privatnog kapitala, političkih institucija (partija), lidera.

4. Razvoj države i njena uloga u savremenom društvu

Stalni napredak industrijskog društva (meren ekonomskim i socijalnim pokazateljima) uslovio je i transformaciju uloge, značaja i moći države. Karakteristika industrijskog društva ogleda se u sve većem značaju multinacionalnih korporacija, sposobnih da privlače kapital, ostvaruju tehnološke inovacije, zapošljavaju, osvajaju nova tržišta i utiču na druge tokove društvenog života u bližem i širem okruženju. Industrijsko društvo donosi povećanje životnog standarda, povećanu štednju i njenu upotrebu u investicijama i podsticanju privredne aktivnosti. Kapital širi svoj prostor i značaj. On stiče sve atribute moći (kao što je to u predindustrijsko vreme imalo zemljište, posed). Povećava se značaj planiranja u ekonomiji, kao i uloga organizacije. Pojavljuje se menadžment kao novo i ključno zanimanje. Širi se značaj obrazovanja. Razvija se tehnostruktura (sloj “naučno-tehničke inteligencije” koji ima sve veći značaj, kako u privredi tako i u društvu uopšte). Stalno se povećava i usložnjava socijalna mobilnost, praćena naizmeničnim talasima povećanog zapošljavanja ili otpuštanja sa posla. Javlja se sindikat kao snaga koja brani interese zaposlenih u pregovorima sa poslodavcima i predstavnicima tehnostrukture.

Odnosi između države i snažnih privrednih subjekata međusobno se isprepliću, ili kako kaže Dž. K. Galbrajt “industrijski je sistem nerazmrsivo povezan sa državom. Zrela korporacija je samo ispružena ruka države, a država je u mnogome instrument industrijskog sistema”. (Dž. K. Galbrajt, 1978, str. 327). Ipak, taj odnos nije takav da u razvijenom društvu dođe do opasnosti da država zavlada ekonomijom, niti da kompanije sasvim podrede državu svojim interesima. Država postaje jedna specifična “velika korporacija”. Ona određuje pravce obrazovanja, stvara povoljan okvir za delovanje

163

tržišnih zakona ponude i tražnje, za podsticanje tehnološkog napretka, odnosno vodi ukupnu brigu o stabilnosti privrede i društva. Posebno je danas značajna uloga države u preraspodeli velike količine novca, prikupljenog od poreza, u korist novih tehnoloških grana. To se postiže, između ostalog, i preko vojnog budžeta i zahtevom za osavremenjivanjem i povećanjem vojne opreme i naoružanja. Država se javlja kao preduzetnik i u drugim oblastima gde je interes privatnog kapitala mali.

Postoje i druge oblasti u kojim se država javlja kao poslodavac ili korektor, odnosno transmisija u distribuciji kapitala i materijalnog bogatstva društva (veliki broj zaposlenih u državnim službama, briga o socijalnoj zaštiti, mere za podsticaj zaposlenja, poreska, fiskalna i monetarna politika, alokacija resursa, upravljanje konjunkturom). Posebno je danas značajna uloga države na planu ekologije (državni programi uvođenja i usavršavanja sredstava i mera zaštite životne sredine). Na kraju, veliki je uticaj države na odnose u okruženju i stvaranje povoljne (ili nepovoljne) klime u odnosima sa drugim država što ima veliki značaj na ukupno stanje, kako u konkretnom društvu, tako i tim regionima.

Vidimo da država nije samo “fizička” zaštita društvenog poretka, niti je samo klasna institucija i instrument u rukama vladajuće klase ili neke dominantne društvene grupe. Država ima opštedruštveni značaj, ona predstavlja opšte dobro za sve građane. Ako to nije slučaj onda je država nerazvijena, jednostrana, okrnjena, izdvojena sila, “otuđena” od društva. Moderna država je kombinacija vlasti, prava, obaveza i odgovornosti. Ona treba da razvija kooperaciju i partnerstvo sa svim subjektima unutar društva i u okruženju.

U savremenim razvijenim društvima imamo stalno takmičenje između socijalne i liberalne države. Socijalna država stavlja akcenat na povećanje poreza, kako bi prikupila više sredstava za finansiranje zajedničkih potreba u društvu (socijalna davanja, pomoć nezaposlenima). To često predstavlja opterećenje za kompanije i privredu. Liberalna država, na drugoj strani, vodi posebno računa o otklanjanju svih prepreka koje stoje na putu slobodnom tržištu i povećanju stope privrednog rasta (smanjenje poreza, otklanjanje svih monopolskih pozicija i uticaja u društvu, smanjenje socijalnih davanja).

5. Nacionalna država

Moderna država se razvijala u formi nacionalne države (države-nacije, nacije-države101). Postoji istorijska, “prirodna” težnja nacije prema državi i države prema naciji. Nacija ostvaruje neophodnu unutrašnju koheziju (materijalna kultura, idejna, istorijska težnja i stremljenja ka zajedničkom) za kojom država teži kako bi mogla ispuniti svoje funkcije i “igrati” svoju ulogu u društvu. Nacija se javlja kao socijalni oslonac

101 U literaturi se koristi i pojam “nacija-država” ili “država-nacija” da bi se označila specifična manifestacija i oblik države koja korespondira sa nacijom, jedna drugu uslovljavaju i dele suverenitet nad građaninom. Ovde ćemo upotrebljvati termin nacionalna država, jer je najbliži našim socio-lingvističkim uslovima

164

suverenosti države. Odnos između države i nacije prelama se kroz prizmu suvereniteta. Nacija terba da prenese svoj suverenitet na građanina kako bi ga građanin “ustupio” državi radi obavljanja zajedničkih poslova i mogućnosti korištenja države kao opšteg dobra. Država, dalje, ravnomerno raspoređuje (vraća) suverenitet na sve građane. Tako se odvija “kružni” tok suvereniteta, njegovo dvosmerno kretanje. Svako jednostrano i isključivo zadržavanje suvereniteta, kod nacije, države ili građanina, izaziva poremećaj u funkcionisanju pojedinih institucija i generiše krizu u društvu.

Unutrašnji suverenitet jedne države kreće se između večite istorijske i teorijske dileme: “narodni suverenitet” (aktivno pravo naroda da postavlja, menja i “ruši” vlast), ili puni, jasan i snažan državni suverenitet (vlast nedeljiva, neprenosiva, “neotuđiva”). Kod jednonacionalnih država ili država sa pretežnom dominaciom (demografskom) jedne nacije državni i nacionalni suverenitet se ne sukobljavaju. Nacija tu čuva “patriotizam”, ispoljava blagi strah i opreznost od svakog otvaranja države prema okruženju, pojačava kulturnu, tradicionalnu i idejnu socijalizaciju. Pravi problem prenosa i deobe suvereniteta između nacije i države javlja se kod višenacionalnih država, posebno kod onih koje su organizovane u formi federacija različitih nacionalno-teritorijalnih i političkih jedinica (republika ili pokrajina). Tu postoji nepoverenje i osećaj neravnomernog i neusklađenog prenosa više nacionalnih suvereniteta na jednu, zajedničku državu. Javlja se borba oko prostora pojedine nacije u zajedničkim institucijama i državi, uspostavlja neravnoteža uticaja i moći, što stvara stanje povišene društvene tenzije koje može prerasti u konflikt, pa čak dovesti i do raspada federalne države. Postoje i primeri uspešnog prenosa suvereniteta i izbegavanja svih konfliktnih situacija u višeetničkim i multikulturnim federalnim državama (Švajcarska, SAD).

Nacionalna država se razvila kao snažna institucija političke vlasti i mehanizam kontrole društvenih tokova na unutrašnjem i spoljašnjem planu. Ona je istovremeno poštovala ustavnost i zakonitost, štitila privatnu svojinu, podsticala tržišnu privredu, politički pluralizam, građanske društvene odnose i demokratiju. Nacionalne države su prošle kroz različite forme političkog uređenja (apsolutne monarhije, parlamentarne monarhije, demokratske i socijaldemokratske republike) i partijskih sistema (višepartijski, jednopartijski). Tako su se razvile snažne nacionalne države, posebno na evropskom prostoru, kroz ratove i jačanje vojne moći, razvijanje vojne industrije, ekonomske i finansijske moći, istovremeno oslobađajući se autoriteta crkve i boreći se sa raznim ideologijama (konzervativizam, militarizam, fašizam, komunizam).

Spoljašnji suverenitet nacionalnih država temelji se na principu zaokruženog teritorijalnog integriteta (vlast odgovorna samo svojim građanima) i na osnovu njega uspostavlja međudržavne odnose. To je pitanje odnosa pojedinih nacionalnih država i okruženja. Tokom osamnaestog, devetnaestog i prve polovine dvadesetog stoleća, međudržavni odnosi su se temeljili na principu podele sveta na suverene nacionalne države koje ne priznaju bilo kakvu višu vlast (“supernacionalno”, zajedničko koordinaciono telo). I međunarodno pravo se tako formiralo i praktikovalo kao koegzistencija država, do granice koja ne bi dirala u suverenu nacionalnu politiku. Rešavanje sporova i ekscesa na granicama uglavnom se smatralo kao isključiva stvar tih država i rešavalo se nekada dogovorom, a nekada silom ili nagoveštajem upotrebe sile. Diplomatski odnosi i saradnja odvijali su se selektivno: čvršći i prijateljski sa zemljama

165

koje su bile snažnije i uticajnije, a minimalna saradnja sa ostalim državama. U većini slučajeva međunarodni odnosi su se regulisali po principu da “sila određuje pravo”.

Moje je stanovište da suverenitet znači političku vlast unutar zajednice kojoj je priznato pravo da vrši državnu vlast i da određuje pravila i praktične mere politike u okviru date teritorije.

Unutrašnji aspekt suvereniteta izražava uverenje da političko telo koje je uspostavljeno kao suvereno, ima pravo da vrši “vrhovnu komandu” nad društvom.

Spoljašnja dimenzija suvereniteta označava da ne postoji vrhovna i apsolutna vlast koja bi bila iznad i izvan suverene države.

Dejvid Held

Konstituisanje Ujedinjenih nacija (1946. godine), kao međunarodnog mehanizma uspostavljanja i regulisanja odnosa između nacionalnih država promenilo je, u izvesnoj meri, raniju logiku “prava jačega” u međudržavnim odnosima, sporovima i krizama. Ujedinjene nacije su nametnule međunarodna pravna i politička pravila (standarde) ponašanja i nove organizacione principe u odnosima među samostalnim, suverenim državama. Istina, snažne države su zadržale i uvećale (učinile legalnim i legitimnim) svoj poseban položaj, ulogu i značaj, kroz specijalna ovlaštenja, koja su im dodeljena u međunarodnoj zajednici (pravo veta u Savetu bezbednosti UN). Delovanje raznih mehanizama Ujedinjenih nacija nagoveštava pojavu “osipanja” suvereniteta nacionalnih država u odnosu na ono kako je on ranije doživljavan i praktikovan.

Globalizacija savremenog društva izražena kroz stvaranje svetske ekonomije, mreže međunarodnih i regionalnih organizacija, vojnih saveza, svetskih standarda u političkim procesima i poštovanju ljudskih prava utiče na ograničavanje suvereniteta (unutrašnjeg i spoljašnjeg) nacionalnih država. U međunarodnom pravu se postepeno potiskuje raniji princip “nemešanja” spoljašnjih institucija u unutrašnja prava jedne države na planu ekonomije (MMF i Svetska banka nameću standarde i pravila), strukture bezbednosti (NATO, OEBS) i političkih odnosa (politički pluralizam, slobodni izbori, demokratija, ljudska prava).

Međuzavisnost modernih država sve više dolazi do izražaja. Ostvaruju se šire teritorijalne, ekonomske i političke integracije (primer Evropske unije), globalizuju se politički i kulturni odnosi, sve to praćeno je i potpomognuto snažnim razvojem informacija i komunikacija. Regionalizacija102 (međufaza globalizacije) nameće nove potrebe i obaveze saradnje nacionalnih država, stvaraju se novi identiteti. Javlja se i potreba za saradnjom u borbi protiv siromaštva, bolesti, terorizma, kriminala, ugrožavanja životne sredine. U takvim uslovima neminovno je smanjenje apsolutnog suvereniteta nacionalnih država, kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu.102 Princip regionalizacije kao savremeni oblik organizovanja života i rada, najbolje se vidi na prineru Evrope. Tamo su 23 zemlje organizovane u 354 regiona. Španija ima 16 autonomnih pokrajina, Francuska 22 regiona a Švajcarska 26 kantona.

166

Može se reći da se danas u svetu paralelno odvijaju dva procesa “rastakanja” nacionalnih država. Prvo, “transnacionalizam” (regionalizam, globalizam), kao integracija i transformacija nacionalnih država spolja u veće zajednice i drugo, “tribalizam” (povratak “plemenu”, separatizam, deljenje), kao put unutrašnjeg “rastakanja” nacionalnih država.

6. Pravna država

Pravna država kao termin i pojam ušla je u teorijski i empirijski vidokrug posle Drugog svetskog rata, a intenzivnije se o njoj počelo raspravljati krajem dvadesetog stoleća, posle raspada socijalističkih zemalja. Pravna država podrazumeva de se vlast u jednoj državi zasniva (i provodi) isključivo na zakonima, primenom zakonskih, pravnih odredbi a nikako prema slobodnoj volji onoga ko je vrhovni nosilac vlasti, bilo da je to pojedinac ili grupa. Zakoni, pravne norme i pravila su dominantni. Nosioci javne vlasti se njima povinuju i prema njima se upravljaju a građani su pred zakonom jednaki. Pravna država se poistovećuje sa “vladavinom prava”, bolje je reći vladavinom zakona (engleski: Rule of Law). To znači da u društvu vladaju zakoni a ne pojedinci ili grupe izvan i nezavisno od zakona, drugih pravnih normi i savremenih civilizacijskih pravila.

Ako državna vlast obezbeđuje primenu zakona i pravnih normi na takav način da su ljudi sigurni u pravednost, odsustvo bilo kakvog vida diskriminacije i “selektivne” primene prava onda se može govoriti o postojanju pravne države. Dakle, nije pravna država svaka država u kojoj se primenjuje pravo, već je važno kakva je sadržina tog prva, kakva je priroda zakona i kojim instrumentima se oni donose i provode (primenjuju). Zakoni mogu biti, sa moralnog stanovišta, dobri ili loši, primenjivani uz puno poštovanje građanskih prava i sloboda ili provođeni silom, militarističkim merama, diktaturom i slično. Pravna država ne znači državu sa bilo kojim pravom, već sa pravom koje uvažava najviše civilizacijske norme, izgrađuje, poštuje i štiti građanska i ljudska prava, počiva na dobronamernosti, jednakosti, pravednosti i odgovornosti.

Da bi se neka država, državna vlast razvijala kao pravna država ona mora da ispunjava nekoliko bitnih uslova. Prvi uslov jeste podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ovi delovi vlasti moraju biti autonomni i nezavisni u ispunjavanju svoje uloge i zadataka u društvu i ne mogu se međusobno sukobljavati. Izvršna vlast (vlada) ne može dominirati nad zakonodavnom (parlamentom) niti nad sudovima. Takođe nad bilo kojim delom (ili nad integralnom vlašću) ne može dominirati neka grupa (partija, grupa za pritisak) ili pojedinac. Dalje, da bi postojala pravna država u društvu mora da postoji demokratija (primena i poštovanje procedura), pluralizam ekonomskih, socijalnih i kulturnih interesa. Ekonomski razvijenije društvo ima bolje pretpostavke i uslove za razvoj pravne države od nerazvijenog društva. Pravna država je uslovljena i postojanjem kritike i javnog dijaloga, političkog pluralizma, civilnog društva, građanskih pokreta i inicijativa, javnog mnenja i slobodnih medija.

167

Suprotnost i negacija pravne države jeste partijska država. U njoj formalno postoje zakoni, pravo i pravila ali se oni selektivno primenjuju. Partija ih tumači i “dorađuje” po svojoj volji i prema potrebama i uslovima. Partija se pojavljuje i kao zakonodavac, tumač i izvršilac zakona i pravnih normi. Njen uticaj i dominacija proteže se na sve oblasti društvenog života (od ekonomije do kulture). Umesto sposobnosti, stručnosti, znanja i pravednosti, partijska država ceni poslušnost i lojalnost. Ona primenjuje diskreciju i diskriminaciju u tumačenju zakona i prava i u odnosima prema građanima. Partijska država se ponaša rasipnički i neodgovorno u raspolaganju i korištenju resursa i dobara, kao i u celokupnoj organizaciji društva. Vrhunac potiskivanja pravne države jeste policijska država. Ona razvija teror, strah i nesigurnost u društvu.

7. Oblici organizacije države

Postoje tri osnovna oblika organizacije modernih država: unitarna država, federacija i konfederacija. Unitarna država podrazumeva centralizovani oblik organizacije države u smislu distribucije vlasti i teritorijalne organizacije institucija i državnih službi. Za takav oblik organizacije koristi se i izraz centralizovana država, jer sve dolazi iz jednog centra, nema podele na autonomne jedinice, ili ako je ima, onda je ta podela samo formalna. Lokalna vlast samo provodi odluke centralne vlasti po principu podređenosti i subordinacije. Federacije su takvi oblici organizacije države u kojima je jedna država podeljena na više teritorijalnih i političkih jedinica koje imaju svoju autonomiju u delovanju i ispunjavanju osnovnih funkcija u društvu (republike, pokrajine, regije). Konfederacija predstavlja savez država koje imaju jedno zajedničko koordinaciono telo koje obavlja minimum funkcija od interesa za sve članice konfederacije.

8. Oblici državnog uređenja

Postoje različiti oblici državnog uređenja, ali su u savremenim uslovima dva najkarakterističnija: monarhija i republika. Monarhija je oblik vladavine u kojoj je vlast predstavljena u jednom licu (kralj, car). Ona je nasledna. Šef države (monarh) postaje to nasleđem, ustoličenjem, proglašenjem (krunisanjem). Njegov mandat se ne ograničava. Monarhije se dele na apsolutne i parlamentarne. Apsolutna monarhija podrazumeva isključivi suverenitet monarha čija vlast nije ograničena. On je jedini nosilac vlasti (primer: Saudijska Arabija). Postoje i ustavne monarhije dualističkog tipa gde je ustavom formalno ograničena vlast monarha (primer: Jordan), ali izvršni organi zavise od monarha koji postavlja i smenjuje ministre umesto predstavničkog tela (skupštine,

168

parlamenta) iako ono formalno postoji. Parlamentarne monarhije su takvi oblici vlasti gde je ustavom i zakonima ograničena vlast monarha. Njegova uloga je svedena na ceremonijalne i protokolarne dužnosti. Parlament ima svu vlast. Obično se kaže da monarh formalno vlada, ali ne upravlja zemljom, već to čini parlament i vlada (primer: Velika Britanija).

Republike su oblici državne vlasti u kojima se šef države bira neposrednim izborima ili u parlamentu. Njegova vlast je ograničena ustavom i zakonima. On je smenjiv u svakom trenutku, predviđenom po ustavu i zakonu. Po načinu izbora i karakteru vlasti razlikuju se republike sa parlamentarnim sistemom i republike sa predsedničkim sistemom. U parlamentarnom sistemu težište vlasti je u parlamentu. Predsedniku pripada reprezentativna i ceremonijalna uloga u unutrašnjim i spoljašnjim oblicima predstavljanja države. U predsedničkom sistemu parlament i predsednik dele funkcije vlasti i uporedo ih obavljaju prema ustavom određenim principima i pravilima. Koji će tip sistema u republici biti zavisi od tradicije i odnosa socijalnih i političkih snaga i interesa u jednom društvu.

Može se reći da u savremenim uslovima nije oblik državnog uređenja “automatska” garancija za demokratičnost ili autoritarnost jedne države. Postoje parlamentarne monarhije kod kojih je znatno veći stepen demokratije nego kod formalno proklamovanih republika, kao što postoje i republike sa znatno više demokratije, pluralizma i tolerancije od nekih ustavnih monarhija.

9. Oblici političke vlasti

Prema obliku političke vlasti (političkog sistema, političkog režima) države se mogu podeliti na dve velike grupe. Prvo su države sa demokratskim oblikom vlasti, a drugo su države sa nedemokratskim, apsolutističkim karakterom vladanja. Kod demokratskog oblika možemo razlikovati socijaldemokratsku varijantu i liberalno-demokratsku varijantu političke vlasti. Zajedničko i jednoj i drugoj varijanti demokratske vlasti jeste autonomija i princip građanstva, priznanje većine, zaštita integriteta i prava manjine, poštovanje prava, zakona i procedura prilikom odlučivanja, zaštita svojine, ekonomskih, političkih, socijalnih i kulturnih interesa građana. Socijaldemokratska vlast akcenat više stavlja na socijalne funkcije države (visoki porezi, socijalna davanja i pomoć nezaposlenima, visoka budžetska potrošnja), što može da deluje destimulativno na privredu i da dovede do zastoja u njenom razvoju, mereno stopama godišnjeg rasta. Liberarno-demokratska država stavlja akcenat na tržište (tržište je metafora liberalizma) i delovanje njegovih regulatornih mehanizama u društvu.

Apsolutistički oblici vlasti podrazumevaju vlast koja je neograničena ili se izmiče kontroli, “zaobilazi” kontrolne i ograničavajuće mehanizme društva. Istorijski, apsolutizam je nastao prilikom formiranja prvih nacionalnih država i razvijao se u periodu od XV do XVIII veka. Javio se prvo kao pokušaj spasavanja feudalnih odnosa,

169

da bi kasnije uspeo da pokori i potisne feudalce, a i crkvu (Luj XIV, Henri VIII, Ivan IV – “Grozni”). Apsolutizam je kasnije pokušao i sam da se reformiše (“prosvećeni apsolutizam”) i tako se što duže zadrži (Petar Veliki, Fridrih II Pruski, Jozef II Austrijski, Katarina II). Nije samo kraj feudalizma karakterističan za nastanak apsolutističkih režima. Svi prelazni periodi (feudalizam – kapitalizam; kapitalizam-socijalizam; socijalizam – kapitalizam, tržišna privreda i demokratija) obiluju pokušajima i pojavama manifestacije apsolutističke vlasti. U XX veku došlo je do različitih oblika manifestovanja apsolutističkog režima širom sveta: fašizam u Španiji, Portugaliji, Nemačkoj, Italiji, staljinizam u SSSR, Severnoj Koreji, Kubi, Etiopiji, Kambodži, “verski apsolutizmi” u Iranu, Sudanu, Avganistanu, Pakistanu.

Savremeni apsolutizmi se prikrivaju, oni simuliraju demokratiju i pluralizam u početku da bi se kasnije ispoljili u punom obliku. Manifestacije savremenog apsolutizma možemo podeliti na stroge i blaže varijante. U stroge manifestacije apsolutizma spadaju: despotizam, vladavina jednog čoveka, koji potiskuje i zanemaruje zakone; diktatura, pojedinac ili grupa dolaze na vlast pučem, vojnim udarom, uvođenjem vanrednog stanja ili nekim drugim populističkim mehanizmom i suspenduju sve demokratske i zakonske institucije u državi; tiranija, vlast pojedinca ili grupe koja je legalno izabrana ili nasleđena (monarhija), a koja kasnije potiskuje sve mehanizme legalne vlasti i nastavlja da vlada po svojoj volji, koristeći korupciju kao osnovni mehanizam kojim pribavlja lojalnost i podršku pojedinih socijalnih i političkih grupa u društvu.

U “blaže” varijante savremenog manifestovanja apsolutizma spadaju: totalitarizam, uplitanje države u sve oblasti društva i njena dominacija i regulacija svih odnosa (od ekonomije do porodice), sa ciljem da se izvuče korist za grupu na vlasti (partiju ili neku interesnu grupu); cezarizam, pojedinac ili grupa na vlasti pribavlja formalno sve oblike legitimne vlasti kojim se okružuje i simulira podršku “naroda” (referendum, razni oblici plebiscitarnog izjašnjavanja, pisma podrške, masovni izlivi poverenja na javnim mestima) u cilju personalizacije parlamentarne vlasti u liku “vođe”; autoritarizam, kao ideološko opravdanje svih postupaka i mera vlasti, gde postoje forme “demokratske” vlasti (parlament, izbori), ali je celokupna praksa antidemokratska. Sve se radi u ime “višeg” cilja i pod visokim stepenom političkih, socijalnih i ideoloških tenzija.

Na osnovu celokupnog izlaganja o državi može se zaključiti da je država instrument društva, društvenih odnosa i da ona samo po sebi nije ni loša ni dobra, demokratska ili autokratska. Ona to postaje načinom njene “upotrebe”, raspolaganjem njom kao instrumentom (od strane neke grupe ili socijalne snage) i centrom akumulacije i distribucije moći i vlasti u društvu.

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

170

Najriskantnije rešenje takozvanog etničkog konflikta, aktuelnog i virtuelnog, odnosno problema etniciteta i zaštite razvitka njegovog identiteta, jeste nacionalna država. Rizik je dvostrukog karaktera. Na unutrašnjem planu proces etabliranja nacionalnog identiteta može postaći sukob sa distinktivnim etničkim grupama; na spoljašnjem planu nacionalna država može doći u sukob sa isto tako distinktivnim nacionalnim identitetima drugih država. Sukobi nisu izvjesni samo na nivou nacionalnih ekonomskih interesa, nego, kao i na unutrašnjem planu, i u sferi kulturnog identiteta nacije, a posebno na nivou jezika.

Zemlja (teritorija-IŠ), istina uvijek ostaje osnovom političke zajednice, uslov bez kojeg ona ne može, ali se zemlja ne može uzeti kao njen definirajući kriterij. Tamo gdje je to slučaj, kao kod država, a posebno modernih, zemlja, odnosno suverenitet nad teritorijom, postaje fetiš. Egzaktno definiranje političke zajednice, uključujući i distingviranje od države, moguće je upravo u odnosu na zemlju, odnosno teritoriju.

Džemal Sokolović

Može se desiti da politička granica date države ne obuhvati sve članove neke nacije; ili, ona može obuhvatiti sve njih, ali i obuhvatiti i neke strance; ili bi mogla da istovremeno ne zadovoljava ni jedno ni drugo, da ne obuhvata sve pripadnike te nacije, istovremeno obuhvatajući neke koji ne pripadaju toj naciji. Ili opet, nacija može živeti neizmešano sa strancima, u mnoštvu država, tako da ni jedna država ne može tvrditi da je baš ona nacionalna.

Čovek koji pripada organizaciji, radi i zabavlja se u njoj, ali njegova deca i dalje idu u državne ili nezavisne škole.

Tako je, s druge strane, ova obrazovna struktura suviše velika i skupa za svaku organizaciju sem najveće od njih, države. U isto vreme, samo država može da izdrži tako veliki teret i samo država je dovoljno jaka da kontroliše tako važnu i ključnu funkciju... samo država to može, čak i u zemljma u kojima je značajan deo obrazovne mašine u privatnim rukama ili u rukama religioznih organizacija, država zaista preuzima kontrolu kvaliteta u toj najvažnijoj industriji, proizvodnji sposobnih i korisnih ljudskih bića.

Ernest Gelner

....ali gde god su nastale demokratije zapadnog tipa one su preuzele lik nacionalnih država. Nacionalna država očigledno ispunjava važne pretpostavke za uspeh demokratskog samoupravljanja društva, koje se konstituiše u njenim okvirima. Nacionalnodržavno uređenje demokratskog procesa može se šematski analizirati u četiri stanovišta. Moderna država je naime (a) država uprave i poreza, (b) nastala je kao država sa uspostavljenim teritorijalnim suverenitetom, koji se (c) u okvirima nacionalne države (d) može razviti u demokratsku pravnu i socijalnu državu.

Jirgen Habermas

Može biti određene erozije moći nacionalne države u narednim decenijama, ali nacionalna država ostaje prvenstveno mesto identiteta većine ljudi; bez obzira na to ko im je poslodavac, ili šta rade u životu, pojedinci plaćaju poreze državi, podložni su njenim zakonima, služe (ako je potrebno) u njenim oružanim snagama, i mogu da putuju samo ako imaju njen pasoš.

Pol Kenedi

171

PITANJA:

1. Pojam i osnovne karakteristike države.2. Kada je nastala država u modernom smislu?3. Koja su to dva dominantna teorijska stava o ulozi države u modernom

društvu?4. Funkcije i uloga države u savremenom društvu.5. Osnovne karakteristike nacionalne države (države-nacije).6. Zašto je nacionalna država rizična u savremenom društvu?7. Može li država kao politička zajednica postojati bez izričitog suvereniteta

nad teritorijom?8. Analizirajte dva stava o državi E. Gelnera!9. Šta nam govori stav J. Habermasa o državi?10. Pojam i karakteristike suvereniteta.11. Osnovne karakteristike pravne države.12. Analizirajte da li je država u kojoj živite pravna država!13. Koji su osnovni oblici državnog uređenja?14. Osnovni oblici političke vlasti.

IX MOĆ

172

1. Pojam i osnovno značenje moći

Moć je jedan od pojmova i reči koje se često susreću u komunikaciji među ljudima, i ima različito značenje (implicitno i eksplicitno). Zbog toga neki teoretičari smatraju da je potrebno uz reč moć obavezno koristiti i atribut društvena. Dakle, kada se govori o moći misli se, prvenstveno, o društvenoj moći, moći u društvu. Moć je jedna od najznačajnijih pojava u društvu. Ona pripada krugu pokretača društvenih procesa i gradivnih elemenata društvenih tvorevina (ugrađena u sve elemente društvene strukture). Borba za moć, njena distribucija, formiranje centara moći i njihovo delovanje odlučujuće utiču na karakter društva, položaj pojedinca i društvenih grupa. Promena moći izaziva promene u društvu, kao što i nastojanje da se menja određeni društveni poredak podrazumeva promenu moći (pomeranje centara moći i promenu nosilaca). Moć je usko povezana sa oblicima i karakterom vlasti. Zbog svega toga moć je značajna kategorija iz sociološkog pojmovnog i istraživačkog aparata.

Istraživanje moći ima veliki značaj i za druge društvene nauke: filozofiju, istoriju, ekonomiju, psihologiju. Filozofija nastoji da otkrije suštinu moći i njene korene. Zato govori o moći kao postojanju, energiji, pokretaču, uslovu opstanka; zatim o moći kao prevladavanju, postajanju nadmoćnim nad drugim, putem sile kao ekskluzivnog sredstva ili slobodnim i ravnopravnim takmičenjem; i moći kao mogućoj realizaciji (talenat, stvaralaštvo, sloboda, rad, napredak, humanizam).

Za sociologiju istraživanje i posmatranje moći ima za cilj da se otkrije kakve posledice moć ostavlja na čoveka i društvo, u konkretnim uslovima i oblicima manifestacije. Sociologija posmatra tri strane moći: a) moć pojedinca u odnosu na društvene grupe i zajednicu; b) moć jedne društvene grupe nad drugim grupama ili nad celim društvom; c) način sticanja, raspodele (distribucije) i održanja moći.

Moć podrazumeva izglede jednog čoveka ili više ljudi da sprovedu sopstvenu volju u nekom zajedničkom delovanju, čak i uprkos otporu drugih koji u tom delovanju učestvuju.

Maks Veber Moć je osnovni pojam u društvenim naukama u istom smislu u kojem je energija osnovni pojam u fizici.

Bertran Rasel

Moć je sposobnost pojedinca ili grupe da svoje interese nameću drugima. Moć služi sticanju prihoda; prihod pruža moć kontrole nagrađivanja drugih.

Džon K. Galbrajt

173

Moć znači stupanj do kojega pojedinci ili skupine mogu nametnuti svoju volju drugima, sa ili bez pristanka tih drugih.

Mihael Haralambos

Moć je fenomen koji nastaje unutar i između svih socijalnih grupa, ustanova i društva, fenomen koji prožima javni i privatni život.

Dejvid Helad

Moć se može odrediti kao sposobnost i nastojanje pojedinca ili grupe da nametne

određene interese i volju u odgovarajućim uslovima i različitim instrumentima. U ovom određenju vidimo da je moć aktivna društvena činjenica (nastojanje, nametanje), da su joj u osnovi interesi koje treba ostvariti, te da su potrebni određeni uslovi i instrumenti kada, gde i kako će se moć ispoljiti.

2. Analiza moći

Ako smo konstatovali da je za sociologiju bitna moć kao društvena činjenica, onda možemo dalje tvrditi da izvor moći (njeno rodno mesto) leži u socijalnim odnosima, socijalnom biću (rasporedu socijalnih snaga) određene sredine u određenom istorijskom periodu. Kratka istorijska “šetnja” može da nam da argumente za ovu tvrdnju. U starom veku moć je nastajala na osnovu ratničke privrede i samog ropskog položaja. U feudalizmu izvor moći je zemljišni posed (feud). Na njemu se sve zasniva: proizvodnja, organizacija, uprava, odbrana. Oko njega se bore vlastelin i crkva, a kasnije i nastajuća buržoazija i monarhija. U kapitalizmu izvor moći postaje novac, roba, privatno vlasništvo u industriji, ali i organizacija i politika. U savremenim uslovima imamo pravu disperziju izvora moći: novac, znanje, informacije, mediji, tržište, upravljanje, politika i slično.

Prema dosadašnjem izlaganju može se konstatovati da postoji mnoštvo oblika moći, manje ili više prikrivenih (nevidljivih) ili otvorenih (vidljivih). Ako bi smo želeli izvršiti podelu oblika moći onda ćemo poći od dva osnovna kriterija: a) nosioci moći i b) oblasti ispoljavanja moći. Prema nosiocima moć se deli na: moć pojedinca i moć kolektiva. Moć pojedinca - potiče od njegovog položaja, uloge, bogatstva, obrazovanja, rukovodilačkih sposobnosti, umeća, fizičkog izgleda, prožeta je unutrašnjim karakteristikama ličnosti i socijalnim okolnostima. U istoriji su postojali moćni vladari, ratnici, proroci, ideolozi, političari, naučnici. Moć kolektiva - moć društvene grupe, zajednice, države, pojedinačnog društva, institucija (posebno međunarodnih). Prema oblastima ispoljavanja razlikujemo ekonomsku, političku, ideološku, duhovnu i etičku moć.

174

Moć kao značajna društvena kategorija ima nekoliko obeležja: nametanje stavova, uverenja, ideja, interesa, normi, pravila (to se postiže argumentima ili silom); simboli (bogatstvo, standard, status, titule, nagrade, publicitet); hijerarhija kao unutrašnji princip grupe ili odnos među grupama (kao i pojedincima); dejstvo moći na okolinu može biti u pravcu privlačenja ili odbijanja, neutralisanja ili podsticanja pojedinaca, grupa, celog društva.

Bez obzira kako razumemo i doživljavamo moć, ona ima svoje značajne funkcije u društvu. Ovde navodimo nekoliko najkarakterističnijih funkcija moći* koje je čine značajnom i nezaobilaznom u strukturi i karakteru svake zajednice. Funkcija održanja - održanje pojedinca u grupi na osnovu položaja, mesta, uloge, značaja, kao i održanje grupe u hijerarhijskom poretku društva. Funkcija pokretanja i mobilizacije - moć pokreće pojedince i grupe na akciju, stvaranje, menjanje, napredak (ako je progresivna i stvaralačka moć). Integrativna funkcija moći znači okupljanje u ime nekog interesa i cilja, homogenizaciju grupe i slično. Funkcija stvaranja - svaka moć ima neki rezultat svog delovanja, neki “proizvod” (položaj, ugled, instituciju). Kontrolna funkcija moći (norme, sila, ideologija, nagrade, kazne). Emocionalna funkcija (vezanost za moć kao osećaj sigurnosti, utočišta; davanje hrabrosti i snage). Kompenzacijska funkcija podrazumeva da pojedinac ili grupa sve nedostatke i frustracije nadoknađuju sticanjem i raspolaganjem moći kao spasonosnim instrumentom zaštite, alibija ili delovanja.

3. Distribucija moći

Dinamika jednog društva, odnosi koji se u njemu uspostavljaju, pojave i procesi

koji nastaju, povezani su sa distribucijom moći. Raspodela prihoda, položaja, uloga i ugleda posledica je raspodele moći, kao i obrnuto, raspodela moći posledica je raspodele prihoda i uloga u društvu. Tu se ostvaruje jedan kružni tok: moć – prihod – uticaj – kontrola. Najviše što može učiniti demokratsko, građansko i liberalno društvo jeste da nastoji “pravednije” raspodeljivati moć između pojedinaca i interesnih grupa, udruženja, pokreta, manjih i većih društvenih subjekata.

Raspodela društvene moći povezana je sa centrima moći, kao prostorom gde se moć koncentriše i postaje autonomna snaga, ima svoj poseban predmet i cilj akcije i delovanja, odnosno usmeravanja društvenih subjekata. Gledano po vertikalnoj, teritorijalnoj hijerarhiji centri moći se protežu od lokalnih, preko regionalnih, nacionalnih, međunarodnih do globalnih. U svakom od ovih prostornih okvira postoje različiti oblici ispoljavanja moći, posmatrano sa stanovišta pojedinih društvenih oblasti. Ekonomski centri moći su vezani za multinacionalne kompanije (posebno u savremenim uslovima megaintegracija), banke, finansijske institucije (MMF, Svetska banka, STO), investicione fondove, osiguravajuća društva, velike deoničare, značajne resurse. Ekonomski centri moći privlače i sve druge oblike moći i utiču značajno na distribuciju

* Ovu klasifikaciju funkcija moći preuzimam iz Enciklopedije političke kulture (odrednicu napisao Čedomir Čupić), Beograd, 1993.

175

ukupne moći u društvu. Poslovni krugovi, politički i finansijski centri često su međusobno povezani, njihovi interesi se ukrštaju i stvaraju određenu mrežu moći i uticaja.

Socijalne centre moći i uticaja u društvu predstavljaju značajne socijalne grupe, klase, slojevi, sindikati, tržište rada, institucije socijalne zaštite, udruženja, bogati pojedinci, penzioni fondovi. Politički centri moći izazivaju najviše pažnje i usmerenih akcija u društvu. Oni su često poluga za preraspodelu ekonomske i socijalne moći u društvu, te izvor društvenih konflikata i kriza. Tu spadaju država, partije, političke interesne grupe, pokreti, međunarodne političke institucije i slično. Vojni krugovi već odavno predstavljaju značajne centre moći. Oni obezbeđuju zaštitu nekog područja a pretnju za druga. Vojni budžeti su poluge izvlačenja i preraspodele finansijskih sredstava. Zatim proizvodnja i prodaja naoružanja i savremene vojne opreme, širenje vojnih saveza i alijansi (NATO) imaju uticaja na širokom prostoru od lokalnog do globalnog nivoa. Organizacione strukture (birokratija, upravljačke strukture u kompanijama, regionalne i međunarodne organizacije) postaju sve veći i značajni centri moći u društvu: postavljaju, pokreću pojedince i grupe, uspostavljaju hijerarhijski odnos, nadležnost i saradnju. U savremenim uslovima mediji su značajni centri moći. Oni prenose i “proizvode” događaje, promovišu, usmeravaju pojedince i grupe, otvaraju (zatvaraju) prostore za njihovo delovanje. Informacije u savremenim društvenim uslovima predstavljaju posebnu moć. Tu svakako treba dodati i moć koju poseduje znanje (instituti, istraživački centri, univerziteti).

Danas se uočavaju i sasvim “novi” centri moći. Oni šire strah i nesigurnost, ukazuju da se nalazimo u “rizičnom društvu”. To su, pre svega, terorizam sa svojim razarajućim I zastrašujućim akcijama I porukama, zatim primitivizam, razbojništvo, kriminal, andergraund trgovina (siva ekonomija, “belo roblje”), nasilje, secesionistički i dezintegracioni pokreti, zagađivači životne sredine i slično.

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

Moć odgovara ljudskoj sposobnosti ne samo delanja, već delanja u saglasnosti. Moć nikada nije svojstvo

176

pojedinca; ona pripada grupi i postoji samo onoliko dugo koliko se grupa drži zajedno. Kada za nekog kažemo da “ima moć” mi, u stvari, kažemo da ga je izvesna grupa ovlastila da dela u njeno ime. Onog trenutka kada ta grupa od koje potiče moć isčezne, “njegova moć” takođe nestaje. Kada u svakodnevnom jeziku govorimo o “moćnom čoveku” ili o “moćnoj ličnosti”, mi već u tom trenutku reč “moć” upotrebljavamo metaforično; ono na šta ukazujemo bez metafore jeste “snaga”.

Snaga nedvosmisleno označava nešto u jednini, individualni entitet; to je svojstvo inherentno jednom objektu ili jednoj osobi i pripada njihovom karakteru, koje može sebe da dokaže u odnosu prema drugim stvarima ili osobama, ali je u suštini nezavisno od njih…

Sila, reč koju u svakodnevnom govoru često koristimo kao sinonim za nasilje, pogotovo ako nasilje služi kao sredstvo prinude, trebalo bi da je u terminološkom jeziku rezervisana za “sile prirode” ili za “silu prilika”, odnosno da ukaže na energiju koja se oslobađa fizičkim ili socijalnim pokretima.

Autoritet, termin koji se odnosi na pojave koje je najteže definisati, pa se, prema tome, najčešće pogrešno koristi, može se pripisati osobama, kao što je lični autoritet, ili može biti službeno ovlaštenje… Obeležje autoriteta je bespogovorno priznavanje od strane onih od kojih se očekuje poslušnost; nije potrebna; nije potrebna ni prinuda ni nagovaranje.

Hana Arent

Objektivni odnosi moći teže da se reprodukuju u odnosima simboličke moći. U simboličkoj borbi za stvaranje opšteg smisla ili, tačnije, za monopol nad pravom imenovanja, akteri ulažu simbolički kapital koji su stekli tokom prethodnih borbi i koji može biti zakonski osiguran. Na taj način plemićke titule, kao i akademske titule, predstavljaju prave priznanice simboličkih poseda koji daju pravo na profite u vidu priznanja. I ovde je potrebno odvojiti se od marginalističkog subjektivizma: simbolički poredak se ne dobija kao tržišna cena, prostim mehaničkim sabiranjem pojedinačnih poredaka. S jedne strane, pri određivanju objektivne klasifikacije i hijerarhije vrednosti pojedinaca i grupa, svi sudovi nemaju istu težinu, i oni koji poseduju jak simbolički kapital, nobiles – etimološki, oni koji su poznati i priznati – u mogućnosti su da nametnu hijerahiju vrednosti koja je najpogodnija za njihove proizvode, naročito zato što u našim društvima oni imaju skoro potpuni monopol nad institucijama koje, kao školski sistem, zvanično određuju i obezbeđuju rangove. Sa druge strane, simbolički kapital može biti zvanično sankcionisan i osiguran, kao i pravno instituisan posredstvom efekata zvanične nominacije. Zvanična nominacija, tj. čin kojim se nekome uručuje titula ili društveno priznata kvalifikacija, jedan je od najtipičnijih vidova ispoljavanja legitimnog monopola nad simboličkim nasiljem koji pripada državi ili njenim zastupnicima. Titula kao što je akademska titula predstavlja deo simboličkog kapitala koji je univerzalno priznat i potvrđen i koji je punovažan na svim tržištima. Kao zvanična definicija jednog zvaničnog identiteta, titula izvlači svog nosioca iz simboličke bobe protiv svih namećući jednu univerzalno prihvaćenu perspektivu.

Pjer Burdije

Analizirajte pitanje moći: moć tržišta, moć informacija, moć simbola, moć masa, moć porodice, moć vere, moć mitova, moć pokreta, moć igre…

PITANJA:

177

1. Kako se može odrediti moć sa sociološkog stanovišta?2. Analizirajte stavove B. Rasela o moći! 3. Analizirajte stav H. Arent o moći!4. Koji su to osnovni izvori i oblici moći?5. Koja su to osnovna obeležja moći?6. Zdravorazumsko poimanje kao moć?7. Analizirajte seksualnost kao moć na osnovu napomene P. Burdjea!8. Da li je homoseksualizam osipanje ili sticanje moći?9. Koje su funkcije moći u društvu?10. Kako se vrši distribucija moći u društvu?

178

X JAVNO MNENJE

1. Pojam i osnovno značenje

Javno mnenje je pojam i termin koji je u novije vreme prisutan u svakodnevnom životu. Njime se opisuje, objašnjava i tumači svaka reakcija građana na postupke vlasti ili poruke koje dolaze iz različitih izvora, od brojnih centara moći ili slučajnih pošiljalaca poruke. Ako pođemo za etimološkim korenom, onda se susrećemo sa reči mnjenje, koja potiče od glagola “mniti”, što znači misliti, razmišljati, smatrati. Ovo bi bilo možda malo više pesničko tumačenje reči mnenje ali nam pomaže da otkrijemo njen koren. Ako idemo dalje, onda susrećemo latinsku reč opinio; englesku: opinion; nemačku: meinung, i sve one znače mišljenje, stavove i slično. Za javno mnenje se još kaže da je to “glas naroda” (vox populi). U tom smislu ono podrazumeva dozu nejasnoće, neodređenosti, nepreciznosti, slobodnih uverenja, nešto otprilike, uskomešanost i reakciju na određene poruke i stavove koji dolaze od vlasti ili nekog drugog pošiljaoca. Javno mnenje sadrži sudove (često spontane, nekritičke i nepromišljene), vrednosne stavove, subjektivne predstave o nečemu (pojavama, događajima, stanju u svojoj sredini ili šire u društvu, svetu).

Još je Hegel razmišljao o fenomenu javnog mnenja i utvrdio da ono pripada sferi razuma, a znanje sferi uma. Za njega je javno mnenje formalna, subjektivna sloboda pojedinca da izražava sopstvene sudove o opštim poslovima. Hegel insistira na odvajanju mnenja od znanja i nauke, jer su mnenju svojstvene nepreciznosti, nepouzdanosti, skrivanja, proizvoljnosti, dok nauka upućuje na nešto otvoreno, objektivno, umno i slobodno. Pošto je Hegel bio protivnik liberalizma i demokratije, kako kaže Ljuba Tadić (1989), onda se može lakše razumeti njegova nenaklonjenost javnom mnenju kao središnjem događanju u demokratiji i liberalizmu.

Danas javno mnenje ima veliku društvenu i političku moć. “Glas naroda” usmerava se prema konzervativizmu, militarizmu, radikalizmu, “vlastodršcima” raznih “boja” i namera i pruža otpor, negde otvoreni i slobodni, a negde prikriveni i tihi (dosetke, humor, satira, ogovaranje). Javno mnenje je instrument emancipacije čoveka u savremenim uslovima i otpor svim vrstama tiranije i netolerancije. Ono se sukobljava sa vladajućim ideologijama, sa indoktrinacijom i propagandom. Istina, javno mnenje je često i samo podložno delovanju raznih ideologija i indoktrinacija.

179

Javno mnenje je polje napetosti između građanskog društva i države.

Jirgen Habermas

Pojam javno mnenje ušao je u upotrebu u drugoj polovini osamnaestog veka.

Smatra se da ga je prvi upotrebio fiziokrata Luj Sebastajan Mersije da bi označio “prosvećenu javnost”, kao izraz delovanja i odnosa građanskog društva prema državi (državnim poslovima). Javno mnenje potiče iz vremena koje neposredno prethodi Francuskoj buržoaskoj revoluciji i zauzima značajno mesto u toj revoluciji, kao što je to imalo i u kasnijim revolucijama i “tektonskim” pomeranjima u ekonomskom i socijalnom biću društva (otpor fašizmu, ratovi, nastanak i krah socijalističkih režima). Javnost na taj način traži puteve i načine kako da uzme učešća i uticaja na vođenje javnih poslova. Ako razmišljamo na tragu Habermasovog poimanja javnog mnenja, možemo konstatovati da se javno mnenje kreće između građanskog društva kao “polja” otvorenog, javnog, istinskog, dostupnog i države kao sfere tajnog, misterioznog, sporog, institucionalno zatvorenog i ograničenog.

Na osnovu prethodnih napomena može se izneti jedno određenje javnog mnenja kao oblika kolektivnog primanja informacija i kolektivnog pretvaranja tih informacija u uverenja, stavove, predstave, procene, oblike delovanja i akcije u vezi sa pitanjima od značaja za društveni život neke grupe ili zajednice. Ta pitanja mogu biti ekonomska, politička, socijalna i kulturna.

2. Javno mnenje, javnost i demokratija

Postoji visok stepen nejasnoće i nerazumevanja oko pojmova javno mnenje i javnost. Ovi termini se ne mogu upotrebljavati u apsolutno sinonimnom obliku, ako želimo biti precizni i u startu imati naučnu zasnovanost oba pojma. Javnost je šira teorijska i društvena kategorija, ona uključuje sferu kulture, ekonomije, socijalnih odnosa, politike itd. Javnost je ukupan potencijalni društveni prostor na kome se odvija razmena mišljenja, delovanje i socijalna interakcija i koji prima mnoštvo poruka sa raznih strana i od različitih subjekata (pošiljalaca, emitenata). Javno mnenje je jedan deo javnosti (neka vrsta publike), koji je reagovao na neku poruku, koji se okupio oko neke ideje, misli, akcije, dajući na taj način “povratnu” informaciju onome ko je poslao poruku. Nikada (ili retko kada) ukupna javnost ne reaguje na neku (svaku) poruku koja dolazi iz nekog centra ili od subjekta koji je poslao poruku sa namerom, ili je ona posledica nekog događaja koji su preneli mediji, nezavisno od želje učesnika u tom događaju. Nije svima zanimljiva visina školarine, povećanje penzija, smanjenje stope izvoza robe ili otvaranje novog aerodroma. Mediji imaju veliku ulogu u formiranju javnog mnenja. Oni su posrednici i prenosioci poruka, ideja i informacija između

180

javnosti i “emitenata” poruke. Mediji često artikulišu poruke na svoj način i tako im daju dodatni smisao i težinu što izaziva posebne reakcije u javnosti.

Kako se formira javno mnenje najbolje je objasnio Đovani Sartori (2001, 126), ističući da se to ostvaruje po određenom “redosledu kroz tri modaliteta: 1) kaskadnim silaskom od elite nadole; 2) ključanjem od baze naviše; 3) identifikaciom sa repernim grupama”. Kaskadni silazak predstavlja spuštanje i širenje poruka, ideja, mišljenja i stavova od elita prema demosu. To sve podseća na vodopad koji se proteže od vrha do dna kroz pet malih jezera. Prvo jezerce je prostor u kome cirkulišu ideje i stavovi društvene i ekonomske elite, zatim se to spušta u drugo jezerce u kome se nalaze ideje političke i vladajuće elite, sada se ta “mešavina” spušta u treće jezerce koje predstavlja mrežu masovnih komunikacija i kadrova za prenos i artikulaciju poruka. Tu se “vodopad” širi i prenosi dalje na četvrti kaskadni nivo koji sačinjavaju “lideri mišljenja na lokalnom nivou”. To je nekih 5-10 procenata stanovništva koje se stvarno i stalno interesuje za politiku, poruke, informacije, zbivanja. Oni se trude da daju određena tumačenja, porukama i informacijama i da ih proslede u svojoj sredini. Tako se stiže do petog, poslednjeg jezerca u nizu kaskadnog “vodopada”, kojim stižu poruke i ideje od elite. Peto jezerce sačinjava demos, odnosno javnost, kao konačan primalac poruke. Sada nastaje druga faza formiranja javnog mnenja koja se odvija kroz proces povratnih reakcija, od “baze” prema eliti, neka vrsta feedbacks-a (povratne reakcije), kroz proces bubbling-up (mehurići koji idu gore) u vidu gunđanja, komešanja, nestrpljenja, reakcija, stavova, akcija i slično. Što su “mehurići” snažniji i brojniji, elita će primiti više povratnih informacija, a javnost će biti šire obuhvaćena sa idejama i porukama. Najzad, treći model formiranja javnog mnenja teče kroz postupak identifikacije pojedinaca sa nekom respektabilnom (repernom) grupom, kao što su porodica, vršnjaci, profesionalna, radna grupa, partija, etnička grupa. Pojedinac prima informaciju, poruku i zauzima stav onakav kako to čini i njegova grupa. On svoj stav “utapa” u stav grupe ili ga uopšte nema pre nego što to njegova reperna grupa učini. Ovaj slikoviti prikaz govori o složenoj strukturi javnosti i specifičnoj pojavi javnog mnenja, kao formi i načinu reagovanja (ili ne reagovanja) na određene poruke, ideje, mišljenja i stavove u društvu koje dolaze sa raznih strana u raznim prostornim i vremenskim uslovima.

Formiranje javnog mnenja i uticanje na njega govore nam o demokratskim procesima i strukturama u društvu. Javno mnenje je suštinska i operativna baza demokratije. Demokratija je procedura i postupak zasnovan na javnom mnenju, ili kako Sartori kaže, “celokupna zgrada demokratije se temelji na javnom mnenju”. Javno mnenje je prostor gde se postiže konsenzus kao važna karika u demokratskim procesima, a izbegavaju se otvoreni konflikti i razne vrste socijalnih i političkih tenzija, ili se rešavaju na miran način. Naravno, podrazumeva se i obrnuta situacija: javno mnenje se koristi za podsticanje sukoba, ispoljavanje emocija i frustracija ako to odgovara grupi (eliti) koja šalje poruku. Preko javnog mnenja se ostvaruje kolektivna socijalizacija, praćena slobodom mišljenja, slobodom izražavanja, pluralizmom interesa, razvojem informisanja, poštovanjem principa kompetentnosti za pojedine oblasti i delatnosti. Javno mnenje je “mikrokosmos” u kome se odvija takmičenje različitih ekonomskih, političkih, kulturnih i drugih grupa i subjekata da bi stekli svoje poklonike i poštovaoce, zastupnike i simpatizere i tako proširili svoj uticaj u društvu.

181

Javnost i javno mnenje su prostor borbe za ostvarenje različitih uticaja u društvu. Danas su razvijene forme i metodi uticaja na kreiranje, usmeravanje i formiranje javnog mnenja, kako bi se dobila podrška za svoje stavove. Politička propaganda i agitacija predstavljaju formu agresivnog nametanja stavova i ideja u oblikovanju javnosti. To su, kako je govorio Hitler, borbena sredstva u sukobu sa neprijateljem. Komunisti su imali svoje “agitprope” (komitete i centre za agitaciju i propagandu) kao važan oslonac vlasti. U agitaciji i propagandi veoma su važni vreme i uslovi u kojim se deluje, ali i sposobnosti govornika (teatralnost, uverljivost u nastupima i iskazima, ponašanje, postupci). Manipulacija javnim mnenjem i uspostavljanje njegove kontrole sve je češća pojava u savremenim društvima, bez obzira na njihovu ekonomsku razvijenost, socijalne, političke i kulturne uslove. Ta manipulacija i kontrola nekada je otvorena i direktna, ali je češće posredna i prikrivena.

Kontrola mišljenja je važnija za vlasti koje su slobodoumne i narodske, nego za despotske i militarističke države. Despotska država može da kontroliše svoje domaće neprijatelje silom, ali kako država gubi ovo oružje, traže se drugi mehanizmi koji bi sprečili neupućene mase da se upliću u javne poslove, što nije njihov posao.

Noam Čomski

Treba istaći i značaj reklame, “ekonomske propagande” i promocije, kao poluge uticaja na formiranje javnog mnenja i prisustvo u njemu. Ovde je naglasak na ekonomskoj strani - borba za tržište i pridobijanje potrošača. “Reklama je stalni trening za potrošnju”, ističe Habermas. To je stalno nastojanje da se zadovolje postojeće potrebe, ali i da se stvore nove (često prividne, lažne). Reklama i promocija imaju i psihološko dejstvo na javno mnenje. One osvajaju čovekovu psihu, stvaraju kod njega želje, predstave, nagone za imitiranjem, podražavanjem i poistovećivanjem.

Ključna funkcija javnog mnenja u društvu jeste stalna kritika i strujanje ideja, stavova, mišljenja, predstava, akcija. Javno mnenje je korektivni faktor svih planova, postupaka, programa i nastojanja u društvu. Zbog toga je veoma važno praćenje i istraživanje javnog mnenja (sondaže, upitnici, intervjui). U razvijenim društvima postoje instituti (poznat je Galupov institut) i agencije koje se bave istraživanjem javnog mnenja. Takođe, razvija se i jedna nova naučna i poslovna disciplina - odnosi s javnošću (public relations -PR) koja ima cilj da poboljša komunikacije preduzeća, organizacija, institucija i drugih društvenih subjekata sa užim i širim okruženjem.

PITANJA:

1. Kako se određuje pojam javnog mnenja?2. Analizirajte stav J. Habermasa o javnom mnenju!3. Razlika između javnog mnenja i javnosti.

182

4. Kako se formira javno mnenje?5. Analizirajte različite nivoe manifestovanja javnog mnenja!6. Kakav je značaj javnog mnenja za razvoj demokratije?7. Javno mnenje kao prostor za ostvarenje interesa različitih subjekata u

društvu?8. Uticaj reklame i propagande na javno mnenje?9. Kako javno mnenje utiče na čovekove potrebe?10. Analizirajte načine istraživanja javnog mnenja i primenite neki od njih na

praktičnom primeru!

183

XI K U L T U R A

1. Pojam kulture

Kultura je jedna od reči koja se često koristi u svakodnevnom govoru. Pod kulturom se podrazumevaju različiti sadržaji. Ona se odnosi na sve oblasti čovekovog rada, stvaralaštva i na čovekov život uopšte. Tako se govori o tehničkoj kulturi, o materijalnoj kulturi, o duhovnoj kulturi, o kulturi stanovanja, odevanja, kulturnom ponašanju, o kulturi rada, o političkoj kulturi, o kulturi naroda i slično. Dakle, vidimo da se iza reči kultura kriju različiti pojmovi i sadržaji. Često se reč kultura upotrebljava da bi se njome izrazio neki vrednosni stav, u smislu da je nešto bolje od nečega drugog, ili da nečije ponašanje i delovanje nije u skladu sa normama civilizovanog sveta ili date sredine. Ovo nam ukazuje na teškoće sa kojima se susreće onaj ko želi da shvati šta stvarno znači pojam kultura i kako se on može shvatiti, razumeti i objasniti.

Reč kultura potiče od latinskog glagola colere, što je prvobitno značilo obrađivati, krčiti zemlju. To se dalje nadovezuje na reč agrikultura (cultus agri), što znači negovati, pročišćavati zemlju i gajiti na njoj. Ciceronov izraz cultura animi proširio je ovo prvobitno značenje reči kultura na polje moralnog života ljudi čime je ono ušlo u sferu duhovne kulture. Dakle, sada se pojam kultura odnosi na moralno i duhovno pročišćenje čoveka i njegov odgoj. Time ovaj pojam počinje sticati širinu i mnogostrukost upotrebe i značenja, koju danas ima.

Čuveni teoretičar kulture T. S. Eliot (1995) kaže da termin kultura ne treba samo definisati, već i ilustrovati, gotovo svaki put kada se njime koristimo. To je način života određenog naroda. Kultura se sastoji od mnoštva različitih delova koji nisu prost zbir, već su međusobno povezani i utiču jedni na druge. T. S. Eliot kaže da se kultura pojedinca ne može odvojiti od kulture grupe, niti se kultura grupe može izdvojiti od kulture celokupnog društva. Kulturu moramo shvatiti kao višeznačan pojam koji uključuje više aspekata posmatranja (sociološki, antropološki, ekonomski, istorijski, psihološki).

Kultura nije jednostavan zbir nekoliko aktivnosti, već način života određenog naroda koji zajedno živi na određenom mestu. Ta kultura se može videti u njegovoj umetnosti, njegovom društvenom sistemu, njegovim običajima i navikama, njegovoj religiji.

T. S. Eliot

Kultura je skup promena i tvorevina koje su nastale u prirodi, društvu i ljudskom mišljenju kao posledica ljudske delatnosti čiji je cilj: olakšanje održanja, produženja i napretka ljudske vrste.

Miloš Ilić

184

Kultura je u osnovi svakog društva, ona doprinosi njegovoj vitalnosti, identitetu i razvoju, ne uključuje samo duhovnost, već sve, s izuzetkom bioloških delatnosti. Ona ne obuhvata samo stavove, mentalna stanja i sklonosti, već i čitav milje u kome ljudi stupaju u međusobne odnose, koji uključuje socijalnu strukturu, privredu i politički sistem.

Dragan Koković

Vidimo da kultura obuhvata sve oblasti čovekove delatnosti i čovekovog života uopšte. Ovako široko shvaćena kultura obuhvata materijalnu (građevine, mašine, instrumente, odeću) i duhovnu kulturu (umetnost, nauku, muziku, igru modu, jezik, obrazovanje). Kultura ne uključuje samo pojedine pomenute delove, već je to i mera napretka i razvoja pojedinog društva i čoveka u tom društvu. Kultura se može shvatiti kao odnos čovek prema prirodi, društvu i drugom čoveku. Ona je istovremeno individualni i socijalni čin.

Dakle, kulturu u najširem smislu možemo shvatiti kao ukupnost svih materijalnih i duhovnih tvorevina ljudskog roda. Ona uključuje u sebe rad i ponašanje (stvaranje i razaranje) svih čovekovih skupina i društvenih grupa kroz istoriju. Kultura je istorijska, razvojna i dinamična kategorija. Ona povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost. Kultura uključuje svesne, racionalne i kreativne elemente čovekove delatnosti, ali i nesvesne, iracionalne i destruktivne.

2. Osnovna obeležja kulture

Pošto smo prihvatili da je kultura “način života”, moramo dalje tragati za osnovnim karakteristikama i sadržajima kulture koji opravdavaju ovu tezu. Kultura je sastavni deo društva, a rad je osnovna poluga društvenog života. Prema tome rad i kultura se nalaze u uzajamnom odnosu. Rad je pretpostavka kulture, kao što je i kultura proces koji unapređuje (“kultiviše”) rad. Smatra se da je rad osposobio čoveka da od primitivnog života i sakupljačke privrede postane stvaralac velikih kulturnih i materijalnih dobara. Rad je taj koji razlikuje čoveka od životinje. Kultura je nastala iz različitih oblika čovekovog rada, ali je i sama uticala na unapređenje, oplemenjivanje i “kultivisnje” rada.

Odnos kultura - rad produžava se dalje na odnos kultura - društvo. Prihvatamo mišljenje onih teoretičara koji kažu da se kultura i društvo uzajamno prožimaju. Isto tako postoji situacija kada kultura prelazi granice jednog društva (tako govorimo o zapadnoj kulturi, koja obuhvata najveći deo savremenog sveta, o antičkoj kulturi, čiji se uticaj vekovima prostirao na razna društva). Ali, postoji i situacija kada u jednom istom društvu egzistira više kultura (islamska, katolička, pravoslavna u zemljama bivše Jugoslavije, hindu i islamska u Indiji). Kultura se najčešće postavlja u ravnopravan odnos sa društvom. Kultura i društvo se ravnomerno razvijaju u onim društvima koja se nalaze na putu neprestanog razvoja i progresa. Mnoga društva se prepoznaju prema karakteristikama i odlikama svojih kultura.

185

Kao društvena kategorija, kultura podrazumeva istorijsku dimenziju koja se prati kroz pojam tradicija (kulturna tradicija). Kultura podrazumeva istorijski kontinuitet, raznovrsnost, inovaciju, napredak. Bez poznavanja tradicije i naslanjanja na tradiciju ne bi se mogao ostvariti napredak u kulturi, niti prevladavanje određenih kulturnih tradicija i pravaca, jer najznačajniji delovi kulture, pa i kulturni instrumenti (jezik, pismenost, umetnost, narodna predanja, psihologija, karakteri, mentaliteti) čuvaju se u tradiciji i odatle koriste u sadašnjosti i prosleđuju u budućnost čovekovog stvaralaštva. Dakle, bez tradicije skoro da se ne može govoriti o kulturi, ali treba naglasiti, da ostajanje samo na tradiciji i oslanjanje samo na nju, može značajno da sputa kulturni napredak jednog društva. Tradiciju treba posmatrati kao jednu osnovu iz koje se uzimaju oni delovi koji se mogu dalje razvijati, dograđivati, transformisati i unapređivati, a izostavljaju i odbacuju oni delovi koji su učmali, okamenjeni, istrošeni i prevaziđeni. Sama reč tradicija potiče od latinske reči tradere, što znači predati dalje. Evolucija i napredak su procesi koji oplemenjuju tradiciju i upotpunjuju kulturu sprečavajući da jedno društvo ostane zarobljeno u tradiciji.

U jednom društvu postoji dominantna kultura (neki autori to nazivaju vladajuća kultura), koja je isprepletena sa društvom i nalazi se u odnosu uzajamnog dejstva. Ali u svakom društvu postoje i potkulture. Potkultura predstavlja skup vrednosti, normi, stila i načina života, ponašanja, ophođenja, koje usvajaju, slede i produžavaju članovi određene grupe. Potkultura može da obuhvata i određene socijalne slojeve i da izražava njihove posebnosti u društvu, njihov položaj, značaj i uticaj (mladi, obrazovani, bogati). Te posebnosti se mogu izraziti preko odevanja, luksuzne potrošnje, muzike, hobija, slobodnog vremena, žargona, ukrasnih predmeta, određenih aktivnosti. Potkultura može biti u koegzistenciji sa glavnom kulturom. Ona ne mora biti izolovana od glavne kulture. Čak može predstavljati i određenu zaokruženu celinu koja dopunjava neke delove glavne kulture. Međutim, postoje situacije u kojima je potkultura u suprotnosti sa glavnom kulturom, sa dominantnim vrednostima određenog društva. U savremenom svetu sve češće se pojavljuju određene socijalne i generacijske skupine ljudi koje nastoje da istaknu alternativu dominantnoj kulturi u konkretnom društvu. Takvi su razni omladinski pokreti, pokreti žena, ljubitelji i poklonici opasnih sportova i pustolovi, zaštitnici životinja i retkih predela, poklonici spiritualnih i okultnih seansi i psiholoških treninga i slično. Kada potkultura počinje da se sukobljava sa glavnom kulturom, ona tada prelazi u položaj kontrakulture, kao što su to nekada bili hipi pokret, rok i pank muzika, a danas su to skin hedsi, poklonici reiv muzike i drugih novih muzičkih stilova, sekte, huliganstvo i slično. Dok potkultura nastoji da se razlikuje od dominantne kulture bez sukobljavanja, kontrakultura se suprotstavlja dominantnoj kulturi, otvoreno ili prikriveno, izazivajući često i političke implikacije.

Kulture nisu izolovane i ne egzistiraju odvojene jedna pored druge, već se međusobno dodiruju, mešaju i utiču jedna na drugu. Kulture se šire (danas se govori o širenju zapadne kulture preko filmova, muzike i Interneta), susreću, prepliću, prožimaju, prelaze iz jedne u drugu (delimično ili u celini). Ti procesi se nazivaju kulturna dinamika i manifestuju se kroz kulturne kontakte u kojima “pojedinci, grupe i šire društvene zajednice formiraju kulturne osnove sa sopstvenim kulturnim vrednostima” (Ilić, M. 1974. str. 30). Kulturni kontakti ili dodiri mogu se ostvarivati u okviru iste

186

civilizacije (između urbanih i seoskih sredina, naprednih i zaostalih sredina, starosedelaca i doseljenika), između različitih civilizacija (susret Istoka i Zapada, Severa i Juga - u istorijskom smislu), kao i između primitivnih i razvijenih naroda, malih i velikih nacija i slično. Kulturni dodiri mogu biti sa pozitivnim i sa negativnim posledicama po pojedine kulture ili delove kultura.

Akulturacija je jedan od elemenata koji označavaju stepen kulturne dinamike. Akulturacija podrazumeva dugotrajni i potpuni dodir dve ili više kultura, preko svojih pojedinih delova i elemenata (društvene grupe, jezik, materijalne i tehničke tvorevine). Ti dodiri kultura nekada su se odvijali preko ratova, osvajanja, masovnih seoba, migracija, a danas se odvijaju, uglavnom, preko sredstava masovnih komunikacija, medija i drugih vidova razmene kulturnih tvorevina (filmovi, literatura, muzika, arhitektura). U istorijskom razdoblju kad su se kulture osvajanjem i ratovima dodirivale, obično bi osvajačeva kultura nastojala da se nametne kao dominantna preko svojih kulturnih normi i principa. Poznato je da je dugotrajna vladavina Turskog carstva ostavila kulturne tragove na prostorima zapadnog Balkana. Slično je bilo i sa delovanjem austrougarske kulture (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Vojvodina). Danas se “zapadna kultura” nameće preko engleskog jezika, a Internet će sve više biti sredstvo masovnog dodira i susreta različitih kultura.

Neposredno vezana za akulturaciju, kao njen uži deo, jeste pojava kulturne asimilacije. To je vremenski period u kome se jedna kultura ili deo kulture potpuno utapa u drugu kulturu i nestaje u njoj, gubi svoja osnovna obeležja, identitet i prepoznatljivost. Mora se naglasiti da postoje situacije kada se asimilovani delovi kulture pokušavaju u pogodnom trenutku probuditi, revitalizovati i reafirmisati. To pokazuje da asimilacija nije bila potpuna. Asimilacija je proces koji se stalno odvija u društvima koja se mogu označiti kao multietnička, multinacionalna i multikulturna. Takvo je severnoameričko društvo, ali i zapadnoevropska društva postaju sve više multikulturna.

Uži kulturni proces od akulturacije i asimilacije jeste difuzija. Ona označava širenje pojedinih kulturnih elemenata u prostoru i vremenu. Širenje kulturnih elemenata odvija se kroz prenošenje znanja, veština, oruđa, raznih tehničkih dostignuća, odevanja, ponašanja, jezika, žargona, načina gajenja i kultivisanja biljaka i životinja i slično. Difuzija se odvija tako što određene kulturne elemente prihvataju prvo oni koji su najbliži toj pojavi, pa onda oni udaljeniji. To se odvija u vidu koncentričnih krugova, mada se taj proces danas, sa razvojem masovnih komunikacija i informacija, sve više ubrzava, “preskače” i skraćuje.

Kod procesa akulturacije, asimilacije, adaptacije i difuzije, brže i lakše se prenose i primaju elementi i delovi materijalne kulture, a teže i sporije elementi duhovne kulture. To je zbog toga što delovi materijalne kulture (tehnika i tehnologija) izgledaju neophodni i neutralni i ne zadiru u svest i tradiciju društva, za razliku od duhovnih elemenata kulture koji se doživljavaju kao menjanje tradicije, etničkog i normativnog nasleđa i kolektivne svesti. U prihvatanju elemenata duhovne kulture javlja se otpor, posebno prema onoj kulturi sa kojom se došlo u dodir kao posledica osvajanja i ratnih sukoba. Iz istorije je poznato da su dinarska plemena u našim krajevima pružala otpor islamskoj i katoličkoj kulturi. To se i danas dešava, zbog toga postoji stalna društvena tenzija između etničkih i kulturnih grupa što ponovo dovodi i do njihovog sukoba. Kao rezultat

187

kulturnog otpora, često nastaju različiti mitovi i legende koji opterećuju kulturni razvoj i napredak.

Sledeće važno obeležje savremene kulture jeste masovna kultura. Ona podrazumeva zahtev da se kulturne tekovine i kulturna dostignuća učine dostupnim širokim društvenim slojevima i većini stanovništva. To bi trebalo da se ostvaruje putem obrazovanja, informisanja i drugih oblika tumačenja nastanka i značaja kulturnih dela, pre svega proizvoda duhovne kulture. Takvo izvorno značenje masovne kulture podrazumeva njenu otvorenost prema svim slojevima društva, za razliku od elitističke kulture koja je zatvorena u uzak krug korisnika, obično povlaštenih (na osnovu znanja ili bogatstva) koji uživaju u tvorevinama te kulture. Da bi se kultura približila masama, masovnom društvu, potrebno je da se njeni sadržaji tumače jednostavno, jezikom i simbolima koji su dostupni i razumljivi “običnom” čoveku. To se postiže kroz sredstva masovne komunikacije (štampa, radio, televizija, a danas i Internet) koja pojednostavljeno prikazuju sadržaje pojedinih kulturnih dostignuća. Ovde postoji opasnost da se masovna kultura pretvori u negativnu društvenu pojavu (što ona često i jeste). Naime, nizak nivo tumačenja i prenošenja sadržaja kulturnih dela čini ljude pasivnim posmatračima, objektima, a ne subjektima kulturnih zbivanja. Tako se često manipuliše ljudima i njihovim kulturnim potrebama. Sve više se razvija i potrošačka kultura, koja akcenat stavlja na formu i jednostavnost, umesto na sadržaj i vrednosti. Obično se nude manje vredne kulturne tvorevine i kulturni sadržaji, koji se sredstvima reklame i promocije (propagande) nameću ljudima i time masovna kultura ostvaruje negativni, “antikulturni” uticaj u društvu. Ona se pretvara u svoju suprotnost, zanemaruje svoj izvorni i prvobitni cilj - oplemenjavanje i humanizaciju čoveka i društva. Najpoznatije negativne pojave masovne kulture su kič (dela bez vrednosti u likovnoj i drugim vizuelnim umetnostima) i šund (sumnjive vrednosti u muzici i literaturi). Oni razvijaju neukus i nizak nivo potreba. Danas su to prateće manifestacije “šou biznisa”, raznih vidova spektakla i avanturizma. Suprotno negativnom delovanju masovne kulture, avangardna kultura razvija viši nivo potreba, više standarde mišljenja i razumevanja, slobodu i kreativnost. Čovek je tu aktivni učesnik u kulturnim događanjima. Avangardna kultura unapređuje kulturno stvaralaštvo i doprinosi napretku i progresu celokupnog društva.

2.1. Kič kao svakodnevni kulturni fenomen

Kakva je savremena kultura? Čime obiluje naš svakodnevni život? Kakva je kultura našeg užeg i šireg okruženja? Kako različite manifestacije naše svakodnevne kulture utiču na razvoj i napredak društva? Da li kultura našeg svakodnevnog života podstiče ili destimuliše stvaralaštvo mladog čoveka? To su neka od pitanja koja se nameću kada se osvrnemo oko sebe i pogledamo procese, odnose, pojave i sva druga dešavanja. Prvo što se može zaključiti, jeste dominacija masovne kulture i njenih

188

negativnih posledica na naš život, rad i delovanje. Jedna od najčešćih negativnih manifestacija masovne kulture jeste kič. Ovde ćemo izneti nekoliko stavova koji predstavljaju skicu za moguću analizu kiča kao prateće pojave naše kulturne svakodnevice.

2.1.1. Masovna kultura produkuje kič

Masovna kultura je pojava industrijskog doba, ubrzane industrijalizacije, širenja tržišta i težnje da se na svaki način dođe do ostvarenja profita i zarade. To je kultura koja nastoji da pokrene mase ljudi i društvenih slojeva ka što širem konzumiranju jednostavnih kulturnih proizvoda, onih proizvoda koji su, uglavnom, lišeni značajnih estetskih vrednosti. Masovna kultura je proizvod XX veka, posebno njegove druge polovine. Ima autora, kao što je Antonjina Kloskovska (1985), koji ističu da je masovna kultura u društvu, na različite načine, prisutna skoro dva veka. Medjutim, masovna kultura je nastala sa razvojem sredstava masovne komunikacije kao što su televizija, radijo, video, štampa, a danas posebno, satelitska komunikacija, digitalna tehnologije i Internet. Masovna kultura podrazumeva masovnu proizvodnju i masovno konzumiranje kulturnih tvorevina. To znači kulturu koja je izložena tržištu i na njemu se vrednuje. Za razliku od tradicionalne i elitističke kulture, koje su bile dostupne samo malom broju potrošača, dobro obrazovanih i bogatih, masovna kultura je dostupna svim društvenim slojevima, polnim, starosnim i obrazovnim kategorijama. Kako kaže A. Kloskovska, tradicionalna kultura se nalazi u udžbenicima i teorijskim raspravama, a masovna kultura je na tržištu.

Kao i mnoge pojave u društvu, tako i masovna kultura ima svoje dve strane (lice i naličje, ili dva lica): dobru i lošu stranu. Dobra strana masovne kulture podrazumeva postojonje mogućnosi da se široke mase ljudi upoznaju, preko masovnih medija, sa određenim kulturnim proizvodima i vrednim kulturnim tvorevinama. Da mogu da vide velika slikarska dela, saznaju nešto njihovom nastanku i njihovim autorima, da čuju i nabave dela velikana klasične muzike, da se upoznaju sa ostacima antičke, rimske i drugih velikih kultura i raznih dela iz svetske kulturne baštine. Negativna strana masovne kulture ogleda se u nastojanju da se masama ponude kulturni sadržaji niskih estetskih vrednosti, da se zadovolje niski porivi i nesvesne ljudske potrebe, da se ljudi pretvore u pasivne konzumente bezvrednih tvorevina savremene masovne kulture, i kulturne industrije. Masovna kultura manipuliše ljuskim potrebama, ona stvara potrebe kakve odgovaraju tržištu i tržišnim trendovima, a ne potrebe koje će unaprediti čovekov život, rad i stvaralaštvo. Masovna kultura razvija potrošačku kulturu i logiku, koja se oslanja na formu i jednostavnost, a ne na sadržinu i vrednost. Nude se manje vredni kulturni sadržaji, koji se putem reklame i propagande nameću širokim masama stanovništva. Od njih se ne traži razumevanje, obrazovanje i unapređenje u konzumiranju kulturnih tvorevina, već podražavanje, imitacija, gomilanje, trošenje, pa često i ispoljavanje, zavisti, inata i primitivizma. Sve je podređeno kratkom korištenju i neshvatanju svrhe i

189

namene, ali zato što češćoj kupovini i menjanju. Negativna strana masovne kulture razvija spontani i pasivni odnos prema kulturnim događajima i dešavanjima u kulturi, umesto kritičkog odnosa i razumevanja. Tu se sve bazira na prihvatanju svega ponuđenog od strane masovnih medija, reklame i propagande, umesto da postoji izbor i provera.

Masovna kultura počiva na spektaklu, na avanturizmu, na emotivnoj, spontanoj, "adrenalinskoj" strani čovekovog bića. "Šou-biznis" i razna "ginisovska" takmičenja predstavljaju prave primere savremene masovne kulture. Za nju je najvažnije uzbuđenje, masovnost, jednostavnost, zavodljivost, spektakl, promenade, trenutak, strast, te iznad svega ostvarenje profita za kreatore i organizatore događaja. Negativna strana masovne kulture danas je došla do izražaja, posebno, u vizuelnom delu čovekovog života, počevši od umetnosti, pa do načina odevanja i stanovanja. Estetske, pa i etičke vrednosti, skoro su potisnute iz našeg svakodnevnog života, počevši od televizijskih emisija, priredbi i koncerata, pa do političkih događaja. Tako je masovna kultura proizvela neukus u vizuelnom delu čovekove svakodnevice. Takvo stanje u kulturi označava se pojmom kič. Kič je postao dominantna strana kulture i kulturnih događaja na širem svetskom planu, pa i u našoj sredini. Sve kulturne vrednosti i značenja podređeni su niskim pobudama i potrebama čoveka da trenutno uživa, da mu je sve dostupno bez truda i znanja. Obrazovna, stvaralačka, razvojna i vrednosna dimenzija kulture potpuno je potisnuta

2.1.2. Kako se kič manifestuje?

Sama reč kič (od nemačkog Kitsch) označava sve ono u umetnosti i kulturi što je sladunjavo, sentimentalno, puno patosa, senzacionalističko, lepo zanatski upakovano a nema umetničke vrednosti i sračunato je da zadovolji ukus najširih masa, odnosno publike. Kič se najpre pojavio u slikarstvu kroz imitiranje i kopiranje originalnih i velikih umetničkih dela, a kasnije je prerastao u masovnu produkciju slika, skulptura i drugih vizuelnih tvorevina bez ikakve umetničke vrednosti i značaja. Masovna proizvodnja i niska cena raznih predmeta potisnula je vredna umetnička dela i stvorila prostor za surogat umetnosti i stvaralaštva, stvarajući tako iskrivljen estetski ukus širokih masa. To se često opravdavalo visokom cenom i nedostupnošću visokih i originalnih dela širem krugu korisnika, pa je potrebno pristupiti imitaciji i kopiranju kako bi se široke mase bal delimično upoznale sa delima poznatih umetnika. Svakako da to nije dovoljan razlog za bujanje kiča u svim oblastima čovekovog života. To je samo izgovor onih koji žele da ostvare profit na niskom nivou čovekovih kulturnih potreba i nerazvijenom ukusu masa za estetski vrednim i bitnim stvarima i valjanim okruženjem. Naše je mišljenje da nije suština u imitaciji i posedovanju, već u prezentaciji i znanju. Uzmimo za primer Pikasovu Gerniku. Svakako da je to jedna i jedinstvena slika i da je ne može posedovati mnoštvo ljudi. Stvar je u tome da, putem masovnih medija, bude tumačena njena estetska vrednost, da nam neki stručnjak i poznavalac Pikasovog dela objasni kako je nastala, da ona izražava metež španskog građanskog rata iz 30-tih godina

190

XX veka i slično. Tako je i sa ostalim delima iz oblasti umetnosti, literature, kulture i svega onoga đto daje estetsku i sadržajnu dimenziju čovekovog života.

Kič je pojava koja se direktno suprotstavlja estetskoj dimenziji kulture i svakodnevnog života ljudi, odnosno masa. Samo prava umetnost može da razvije estetski pristup radu, stvaralaštvu i životu. Kako naglašava francuski filozof i enciklopedista D. Didro, "umetnost je sredstvo kojim se propagiraju ideje dobročinstva i slobode". Drugi francuski filozof Mišel Gijo, tvrdi da je zadatak i najviši cilj umetnosti da "probudi estetske emocije socijalnog karaktera". Prisustvo estetskog u životu masa znači mogućnost da one razviji kritički duh, slobodu, toleranciju, mogućnost izbora, praćenu znanjem i razumevanjem svega što se oko njih zbiva. To nije u interesu masovne produkcije i masovne potrošnje koju forsira savremena tržišna ekonomija koja je "poklopila" sve oblasti ljudskog života pa i kulturu. Zbog toga ona nudi kič kao alternativu estetskoj dimenziji kulture i društvenog života uopšte. Kič je ušao u sve pore našeg života. Mi ga i ne primećujemo, mi sa njime živimo, on nam se svakodnevno događa u stanu, u školi, na ulici, na poslu. Kič ima tu sposobnost, kako kaže Ludvig Gic (1979), da se stalno prilagođava, da menja svoje "lice i oblike", da nas zavodi svojom lakoćom i dostupnošću. On stvara osećaj kod ljudi da im je sve dostupno, da nije potrebno da se trude i usvajaju više kriterije i standarde, treba da ostanu tu gde jesu, bez znanja i potreba, sve će im biti "doneseno na noge", oni treba samo da uživaju i budu srećni. Kič ne razvija ljuske sklonosti, potrebe, stvaralačke nagone, motive, on zaustavlja sve to na niskom nivou i nudi bezbrižnost i odsustvo svake želje da se traga za nečim novim, višim, složenijim u čovekovom životu i radu. Kič je usmeren da izazove trenutno zadovoljstvo i sreću onim što je čoveku ponuđeno preko sredstava masovnih komunikacija ili dugih oblika posredovanja koji npozivaju na spektakl, igru, zabavu, ravnodušnost, konzumiranje svega što se nudi bez kritičkog, svesnog i kreativnog izbora. Kič se tako pretvorio u "umetnost sreće", kako kaže Abraham Mol (1973), i poručuje čoveku da bude srećan i zadovoljan sa onim što mu se nudi danas, sutra je već novi dan i sve kreće ponovo i drugačije.

Manifestacija kiča u našoj sredini i našem okruženju je svakodnevna i vidljiva. Kič je postao sastavni deo nešeg života, našeg delovanja i egzistencije. Ako gladnom narodu i željnom spektakla dele komade božićne česnice kod Terazijske česme, dok se on guši i otima da dođe do zlatnika, onda je to odsustvo svih estetskih i etičkih normi građanskog života. To je degradacija tradicije, običaja, vrednosti i svega što podseća na intimno porodično zadovoljstvo i uživanje. Koncert na punom stadionu, muzike koja predstavlja parodiju i izrugivanje izvornoj narodnoj muzici, uz erotsku koreografiju i lascivni nastup pevačice, izaziva oduševljenje, frenetičnost njenih "fanova", većinom mladih ljudi. Ceo spektakl je "parada kiča" i neukusa. Kontak emisije, tok šou programi i drugi televiziski oblici masovnih zabava predstavljaju pravi primer kiča kome se povinuje i koji konzumira masa građana koji nemaju znanja i obrazovanja i koji se ne trude da shvate i razumeju zašto im se nude tako "jeftine" stvari, koji se ne pitaju da li ima nešto bolje, lepše, zanimljivije, korisnije. Poznate španske novele i druge "srceparajuće" serije prestavljaju direktan doprinos širenju kiča i neukusa u našoj svakodnevici i sprečavaju svaki pokušaj upotrebe medija u svrhu edukacije i podizanja obrazovnog, estetskog i kulturnog nivoa građana. Političke manifestacije i promocije,

191

koje su postale svakodnevne, obiluju kičem i sumljivim vrednostima, kako od ponašanja vođa i njihovih simpatizera, tako i u načinu održavanja samih manifestacija, njihove koreografije, scenografije, jezika i ostalog sadržaja i poruka koje šalju.

Kič je proizvod masovne kulture koja je započela u SAD već početkom Dvadesetog veka, a proširila se na Zapadnu Evropu posle Drugog svetskog rata, da bi danas zahvatila, manje ili više, sve delove sveta. Kič je pratilac potrošačke kulture i potrošačke logike koju nameće ekspanzija tržišta i želja za brzim sticanjem profita i bogastva. Kič zahvata široke mase stanovništva jer im nudi spektakl, emocije, zabavu i bezbrižnost, nudi im uživanje u neznanju i nerazumevanju stanja i zbivanja u svemu što je oko njih i u njihovom životu. Kič je zamena za stvarnost, stvaralaštvo, visoke potrebe i napredovanje. On svojom lakoćom i jednostavnošću ulazi u dušu prosečnog čoveka i postaje njegov svakodnevni pratilac. Masovni mediji su najznačajniji prenosioci i eksponenti kiča kao fenomena savremene masovne kulture. Kič je potpuno ovladao našom svakodnevicom i našim životom. On je skoro sasvim potisnuo prave kulturne vrednosti i estetiku iz našeg svakodnevnog života i delovanja.

3. Kultura i civilizacija

Već smo naveli dovoljno podataka za poimanje i razumevanje kulture, a sada treba naznačiti poreklo reči civilizacija. I civilizacija je reč latinskog porekla: civilis znači oplemenjenost, uljudnost; civis, znači građanin, državljanin; a civilis, znači građanski, državni, uljudan, srdačan. Pojava reči civilizacija (kao i reči kultura) vezuje se za kraj osamnaestog veka, odnosno za početak industrijske revolucije i tehničkog progresa. Nastanak civilizacije vezuje se i za pojavu velikih gradova i život ljudi u njima (kako tvrdi Edgar Morin). Neki autori smatraju da je kultura nastala čovekovim suprotstavljanjem prirodi, a civilizacija suprotstavljanjem varvarstvu (T. Adorno i M. Horkhajmer).

Što se tiče odnosa kulture i civilizacije u literaturi se mogu sresti tri osnovna stava: 1. kultura i civilizacija su dve različite pojave, čak suprotne, i one nisu sinonimi; 2. civilizacija i kultura se ne razlikuju, to su pojmovi sinonimnog značenja; 3. civilizacija je viši, složeniji oblik kulture.

Upotreba pojmova civilizacija i kultura, kao opozitnih, potiče od večite dileme o podeli kulture na materijalnu i duhovnu, o podeli između lepog i korisnog, materije i duha, rada i slobode. Pri tome se fenomen kulture vezuje za nešto pozitivno, a civilizacije za negativno, ograničavajuće, porobljavajuće. Tako Osvald Špengler u knjizi Propast Zapada tvrdi da su kulture kao živi organizmi, one imaju svoj period nastanka (rađanja), rasta (razvoja, procvata) i nestanka (gubljenje stvaralačkih moći i uticaja, a zatim izumiranje). Za O. Špenglera civilizacija označava poslednji stadijum u razvoju

192

neke kulture, kada posle njenog procvata i kulminacije, dolazi do zastoja i nestajanja. Civilizacija je, po Špengleru, neizbežna, i svaka kultura se završava civilizacijom kao neopozivim krajem. Rimska civilizacija je dovršila sa grčkom kulturom. Zapadni imperijalizam je civilizacija XIX veka koja se doživljava kao oblik propadanja kulture humanizma i renesanse.

Najčešća je upotreba pojmova kultura i civilizacija u sinonimnom značenju. Nekada je to implicite a nekada eksplicite. Tako Lesli Vajt naglašava da principijelne razlike između kulturne istorije i istorije civilizacije nema i ne može biti. Umesto razlikovanja civilizacije i kulture, Vajt predlaže razlikovanje prirode i kulture. Najvrednije mišljenje o odnosu civilizacije i kulture jeste ono koje civilizaciju posmatra kao viči oblik kulture, odnosno najviši stepen u razvoju kulture. U tom smislu je civilizacija suprotnost primitivnoj kulturi i nerazvijenom društvu, kao suprotnost divljaštvu i varvarstvu.

Na osnovu iznetih stavova može se zaključiti da je civilizacija šira i sveobuhvatnija kategorija od kulture. Civilizacija označava antitezu primitivizmu i varvarstvu. Ona obuhvata istorijsko-geografski prostor (vavilonska, persijska, egipatska, grčka, rimska, anglo-saksonska civilizacija) zatim, poprima globalni i integralni karakter u čovekovom stvaralaštvu. Civilizacija obuhvata, pored kulture, i ekonomiju, ekologiju, politiku, socijalne odnose i ukupnu čovekovu praktičnu delatnost. Ona označava nivo do koga je dostigao razvoj i napredak ljudskog roda.

4. Simbolički karakter kulture

Ono što čoveka odvaja od prirode i od stanja primitivnih društava jeste upotreba simbola. Može se reći da je kultura i nastala na osnovu upotrebe simbola. Jedna civilizacija i kultura prepoznatljivi su po svojim specifičnim simbolima. Oni su istovremeno tradicionalna, razvojna i istorijska kategorija. Lesli Vajt kaže da “svaka kultura (civilizacija) zavisi od upotrebe simbola. Upravo je upražnjavanje simboličke sposobnosti stvorilo kulturu i upravo upotreba simbola omogućava neprekidno nastajanje kulture. Bez simbola ne bi bilo kulture i čovek bi bio samo životinja a ne ljudsko biće” (Lesli Vajt, 1970. str. 42). Govor, jezik i pisanje su najznačajniji, kohezivni elementi simboličkog postojanja čoveka i njegove kulture. Bez simboličkog delovanja čovek ne bi mogao da formira nikakva pravila ponašanja i delovanja u životu.

Simbol označava neku konkretizaciju apstraktnog mišljenja, ideje, ponašanja i slično. Tako je golub sa maslinovom grančicom u kljunu simbol mira, krst je simbol hrišćanstva, zastava i grb su simboli jedne države, kukasti krst je simbol fašizma, stisnuta pesnica je simbol otpora. Reč simbol vodi poreklo iz grčkog jezika (simbolon) i znači dva dela jednog predmeta kao znaka raspoznavanja i spajanja. Simbol u obrazovanju i nauci može da označava selektivni i arbitrarni kriterijum (plus je znak sabiranja, broj pet ili deset je znak uspeha). Simboli obuhvataju celokupno polje čovekovog delovanja. Lesli Vajt kaže da se “simbol može definisati kao stvar kojoj vrednost i značenje daju oni

193

koji se njome služe”. Ovo podrazumeva da za istu stvar ili delovanje mogu postojati različiti simboli (u pravoslavnoj kulturi crna boja je simbol žalosti, dok je to u kineskoj kulturi bela boja). Dakle, simboli su osnovni oblici subjektivnog i objektivnog doživljavanja i izražavanja stvarnosti, svakodnevnosti, realnosti, svesnog i nesvesnog, psihičkog i socijalnog. Funkcija simbola je da obeležava, izražava i upućuje na neko stanje, ponašanje i funkcije, da spaja, razdvaja, skriva i otkriva one (ili ono) na koga (ili na šta) se odnosi. Simboli time poprimaju socijalnu (društvenu) funkciju. Oni u sažetom obliku ističu ono što je društveno posebno interesantno, pojednostavljuju ono što je složeno, podsećaju na ono što je neophodno ili na ono što je prošlo. Odnosno, simboli uređuju i stvaraju sistem mišljenja, verovanja, vrednosti i uređuju poredak stvari kakav je neophodan za egzistenciju jednog organizovanog, naprednog i civilizovanog društva. Da bi simboli doprli do naše svesti, saznanja i razumevanja oni moraju da imaju neki fizički znak koji se čulima vida i dodira može osetiti i doživeti. Međutim, kako kaže L. Vajt, ne može se značenje jednog simbola samo čulima shvatiti, već se mora i misaono artikulisati. Značenje jednog znaka sadržano je istovremeno u njegovom fizičkom obliku i kontekstu njegove upotrebe. Tako krst, koji je utisnut na nekom predmetu (recimo na papiru) može značiti neko versko obeležje, a može značiti i postupak sabiranja ili nekog evidentiranja. Znači, jedna ista stvar (predmet) može biti simbol u jednom kontekstu ili samo znak u drugom kontekstu. Simboli imaju centralno mesto u razvijanju i prenošenju određene kulture. Simboličko ponašanje je specifičnost koja je svojstvena samo čoveku. Samo je čovek može da je stvara, razume i koristi sinbole.

5. Smisao i značaj igre

Koliki je značaj igre za savremeno društvo pokazuje i to što su UN u “globalnom kalendaru” uvrstile 29. april kao Svetski dan igre. Igra je uvek imala posebno značenje za čoveka, društvene grupe i zajednicu. U prvim epohama ljudske zajednice igra je imala socijalno značenje, ona je predstavljala način komunikacije i socijalizacije. Igrom su se izražavale namere, težnje, želje i očekivanja. Ona je označavala početak i završetak svake ljudske aktivnosti. Igra nije bila odvojena od rada, već je bila uvod u svaku vrstu rada i delatnosti. Neki istraživači su utvrdili da je pristupna rečenica u kontaktima među starim indijanskim plemenima glasila: “Šta vi igrate”.

U drevnoj grčkoj kulturi igra je imala suštinski značaj za njen razvoj i prenošenje kroz generacije. Postoje dva obrasca te kulture izražena kroz shvatanje uloge igre. Spartanski obrazac je kroz igru razvijao izdržljivost, hrabrost, samopouzdanje, poslušnost, odanost. Već od sedam godina starosti deca su odvođena u centre za obuku, da bi sa sedamnaest godina postajali veliki borci i ratnici. U atinskom obrascu igre vođeno je računa da se čovek razvija u ravnoteži duhovnih i telesnih sposobnosti. Tako da su glavne discipline kroz koje se odvijalo vaspitanje bile pisanje, čitanje, aritmetika, muzika i gimnastika. Ideal antičkog čoveka bio je atleta i muzičar istovremeno. Organizovale su se olimpijske igre sa ciljem da se javno prikažu rezultati postignuti u

194

razvoju raznih veština, posebno borilačkih. Čak su se i ratovi prekidali da bi se održale olimpijske igre. Istina, borilački susreti u antičkim arenama ponekad su se završavali davljenjem jednog od učesnika, što govori da je igra već tada shvaćena i kao izraz nadmoći i želje za potpunom pobedom, pa čak i kroz postupak eliminisanja protivnika.

U rimsko doba, igre su u početku imale religijski karakter. Zatim su se kroz igre slavili heroji i idoli. Poznat je cirkus Maksimus koji je u Cezarevo vreme primao 260 hiljada posmatrača. Prisustvo cirkuskim predstavama značilo je nagradu i privilegiju, statusni simbol tog vremena. U doba rimskog carstva došlo je do degenerisanja suštine igara. One su postale brutalne predstave (gladijatorske borbe) za dokone predstavnike vlasti i moći. Čuvena izreka panem et circenses (hleba i igara) najbolje opisuje stanje tadašnje rimske kulture. Ova izreka je kasnije postala sinonim za umorna, istrošena i bolesna društva, ili društva ophrvana populizmom, stanjem nekreativne svesti i bez jasne perspektive.

Srednji vek potpuno sputava, potiskuje igru iz socijalnih tokova i društvene komunikacije. Igra i razonoda se posmatraju kao poročne aktivnosti, koje odvlače misli od posvećenosti i predanosti Bogu i lojalnosti feudalcu. Rano industrijsko društvo odvaja igru i rad i igru stavlja «s one strane rada» kao dokolicu («prazno» vreme) koja se može praktikovati ako ostane za nju prostora i vremena od svakodnevnog iscrpljujućeg rada. Liberalna faza industrijskog društva donosi slobodu rada, slobodu delovanja. Sve se prepušta tržištu, tržišnim zakonima i mehanizmima pa i igra. Igra ima smisla i značaj ako se uklapa u masovnu potrošačku kulturu i ako donosi profit.

Poznati teoretičar kulture Johan Huizinga smatra da su se čovek i ljudska kultura razvili iz igre. Čovek igre (homo ludens) suprotstavlja se čoveku rada (homo faber), kao izraz amortizacije socijalnih sila, emotivnog naboja i frustracija stvorenih kroz proizvodni proces i na njemu zasnovane odnose i socijalnu fragmentaciju. Rože Kajoa smatra da igre ilustruju moralne i intelektualne vrednosti jedne kulture. On daje klasifikaciju svih igara na četiri grupe: a) igre takmičenja; b) igre na sreću; c) igre prerušavanja; d) igre zanosa. Sve ove igre su povezane i prepliću se u društvenoj interakciji. Dominacija jedne od pomenutih grupa govori o suštini, karakteru i usmerenosti kolektivnog duha i života.

Suština igre je stalna promena, menjanje ustaljenog, dovršenog, istrošenog. Ona oslobađa stega i frustracija, podstiče, razvija maštu, individualnost, polet, posebnost, samopouzdanje, usmerena je protiv dosade i lenjosti. Igra nije zamena za stvarnost niti bežanje od nje («azil», privremeno utočište, skrivanje), ona je sastavni deo stvarnosti, njena «svetlija» strana, «korekcija». Igra je «ritam» stvarnosti, deo čovekove individualne i kolektivne egzistencije, instrument oslobađanja, emancipacije i demokratizacije ljudske zajednice.

Međutim, u savremenom društvu igra postaje sve više manifestacija patološkog stanja i sklonosti pojedinaca i grupa. Ako posmatramo oblike i suštinu igara na sreću vidimo da se svakim danom povećava broj i sadržaj tih igara tako da je čovek (posebno mladi) potpuno zaokupljen njima. Sredstva masovnih komunikacija učinila su toliko popularnim i dostupnim ove igre da to više nije stvar zabave, ugodne relaksacije, već borba za sticanje novca i bogatstva praćena povišenim emotivnim stanjem, frustracijama, željama i nadom poklonika ove igre. “Industrija” igara na sreću nudi svima “šansu”, i

195

što je još važnije, bez napora i rada, bez posebnih kvalifikacija i znanja. Igre na sreću su jedna velika iluzija, obmana, opsesija sa neodoljivom privlačnošću. Psiholozi objašnjavaju da takva igra pruža zadovoljstvo učešća bez obzira na “večitu” gubitničku poziciju. Tako se razvija mentalna zavisnost na čisto organskoj bazi (slično alkoholu, duvanu, narkoticima) i kroz stimulaciju neurotransmitora daje osećaj zadovoljstva i pojačava želju da se to ponavlja. Postoji biološka i genetska pretpostavka za svaku vrstu zavisnosti, pa time i za igru i zabavu svake vrste. Tako igra na sreću postaje neka vrsta “društvene bolesti”. Argumente za to nalazimo u stanju i ponašanju kao što je danonoćno sedenje pred TV ekranom sa tiketima i "kombinacijama" u rukama, učešće u kvizovima, boravak za komandama elektronskih igrica, sedenje u salonima kladionica u očekivanju da se nešto dobije ili da se pojavi nova mogućnost učešća u igri.

Sportske igre, takođe, pokazuju visok stepen negativnih društvenih pojava. One se ponekad transformišu u “rat sportskim sredstvima”. Pravi smisao sportskih takmičenja jeste razvijanje slobodne i pouzdane ličnosti kroz takmičarsko dostojanstvo. Međutim, sport se sve više pretvara u trku za bezobzirnim uspehom. Sve se podređuje dobrom rezultatu. Takmičari i takmičenje su pod stalnim pritiskom zahteva za pobedama i dobrim rezultatima. Tako se “stavlja na kocku” sve što je humano, viteško, kreativno, maštovito i slobodno. Nasilje u sportu je masovna pojava i pratilac savremenih sportskih priredbi. Za razliku od gladijatorskih borbi gde je nasilje bilo samo u borilačkom prostoru arene, današnje nasilje odvija se na sportskim tribinama i produžava na širi društveni prostor (ne samo u fizičkom smislu). Huliganstvo među posmatračima sportskih priredbi praćeno mnoštvom povređenih, čak i mrtvih, uz velika razaranja materijalnih dobara pokazuje da igra nije sredstvo za razonodu i zadovoljstvo, već je samo prilika da se uputi neka druga poruka (socijalna, politička, etnička, kulturna). Upućivanjem poruka o svom identitetu (lokalnom, regionalnom, državnom, nacionalnom) skreće se pažnja sa sportskog sadržaja na neki aktuelan socijalni ili politički sadržaj, produbljuju se društveni konflikti i igra se koristi kao «prikriveni rat» za svoj kolektivni identitet.

Iskušenje igre u modernom smislu može se pratiti kroz njen odnos sa radom. Postavlja se pitanje može li rad postati igra (mašta, kreacija, zadovoljstvo). Moderna nauka, tehnika i tehnologija pružaju priliku da se rad oslobodi svih rutinskih, stereotipnih i zamornih elemenata, da postane slobodan, autonoman, nesputan, human. Videli smo, na drugoj strani, kako igra postaje sve više rad, u smislu posla, profesije koja donosi uspeh, zaradu profit. Organizacija rada u savremenim uslovima sve više se može porediti sa igrom i odgovarajućim primerima sportskih ekipa. Timovi menadžera funkcionišu kao sportski timovi (Piter Draker, 1995), teniski dubl se može porediti sa direktorom i njegovim zamenikom, dobar menadžerski tim sa bezbol ili kriket ekipom, hirurškom ekipom ili simfonijskim orkestrom.

6. Kultura i ekonomija

196

Osnovno pitanje koje se na ovom mestu može postaviti glasi: zašto neke kulture brže ekonomski napreduju, prihvataju inovacije, stvaraju snažne ekonomije, gaje "kult" rada, a druge ne? Uzmimo primer “zapadne” kulture koja je prva stvorila humanizam, renesansu, prosvetiteljstvo što je doprinelo raspadu feudalizma i njegovom silasku sa istorijske scene, mnogo pre nego što je to bio slučaj u istočnoevropskim, jugoistočnoevropskim ili azijskim društvima. Ta kultura je prva pokrenula, kasnije snažno razvila, industrijski način proizvodnje, industrijsko društvo, formirala industrijsku kulturu. Danas “zapadna” kultura (Severna Amerika, Zapadna Evropa) prva snažno i otvoreno reprezentuje postindustrijsko (informatičko) društvo, prednjači u inovacijama i standardima. M. Veber je utvrdio da je “protestantska etika” ta unutrašnja “energija” koja podstiče neka zapadna društva da stvaraju materijalno bogatstvo, razvijaju individualizam, kreativnost, slobodu, takmičarski duh. To je bila povoljna klima koja je stvorila mogućnost za pojavu liberalizma kao “katalizatora” ekonomskog i društvenog napretka Zapada.

Ako posmatramo kulturne karakteristike nekih pojedinačnih, ekonomski razvijenih, socijalno i politički dinamičnih društava, onda nam veza između kulture i privrednog napretka može biti još jasnija. Uzmimo na primer SAD, društvo koje je svoj dinamičan razvoj zasnovalo na individualnoj slobodi kao vrlini, a sloboda je dalje podstakla inicijativu, kreativnost i preduzetnički duh, što je dovelo do snažnog ekonomskog razvoja. Sloboda, inicijativa, preduzimljivost, pluralizam i demokratija postali su temeljne vrednosti na svim nivoima (od porodice do države). Tržište se pojavljuje kao “neutralni” regulator svih odnosa u društvu, ono stimuliše znanje, kvalitet, produktivnost i profit. Konkurencija je osnovni mehanizam koji odvaja uspešne i sposobne od manje uspešnih, neuspešnih i nesposobnih. Američka kultura, pored individualizma, uključuje i potrebu stvaranja različitih asocijacija, udruženja i pokreta - građansko društvo kao ravnotežu apsolutnom individualizmu.

Posebna dimenzija “zapadne” kulture može se pratiti na primeru nemačkog društva koje karakteriše red, disciplina, poštovanje pravila, odlučnost i predanost poslu, bez preteranog opuštanja i uživanja u neradu, vera u timove i stručnjake, vera u zajednicu (posebno svoju).

Obe dimenzije “zapadne” kulture razvijaju poverenje u timove i zajednice kao okvir individualne slobode i kreativnosti. To je ono što Frensis Fukujama (1998) naziva posedovanje “socijalnog kapitala”, kao preduslova za uspešan ekonomski i ukupan društveni razvoj. Ovde se može upotrebiti pojam ekonomska kultura ili preduzetnička kultura koja ima elemente univerzalne vrednosti i primenjivosti u savremenim uslovima. Japan je najočitiji primer društva “istočne” kulture koje je uspešno spojilo elemente moderne ekonomske kulture sa tradicionalnom vlastitom kulturom i stvorilo veoma podsticajnu i kreativnu društvenu klimu koja je pogodovala snažnom ekonomskom razvoju. To se može reći i za jugoistočnoazijske “ekonomske tigrove” (Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Hong Hong).

Na drugoj strani postoje društva koja su više vezana za tradicionalnu kulturu sporih promena, koja sumnjaju u inovacije i individualizam, šire nepoverenje u zajednice (država, građanske asocijacije). Ona se oslanjaju na porodičnu tradiciju, na pristrasnost,

197

nepotizam i privilegije u izboru kadrova, umesto sposobnosti, znanje i kreativnost. To su društva sa nedovoljno “socijalnog kapitala” kao značajnog resursa za izgradnju moderne tržišne ekonomije i liberalnog društva (Kina, Rusija, južna Italija).

Na tragu Fukujaminih razmišljanja možemo utvrditi i treći tip društava koja nemaju poverenja ni u porodicu, ni u zajednicu, ni u državu (odsustvo poverenja u sve). To su društva sa nedovoljno "socijalnog kapitala», ili potpuno bez njega. Osnovne vrednosti njihove kulture su asketizam, trpeljivost, fatalizam, odlaganje, inertnost, nepouzdanost, nepoverenje, nesigurnost, sklonost ka sukobima. Takva kultura nije pogodna za razvoj modernih ekonomskih tokova. U tu grupu se mogu svrstati skoro sve balkanske zemlje.

6.1. Promena kulturnih vrednosti i ekonomski razvoj

Kroz istoriju ljudskog društva susrećemo brojne primere koji potvrđuju da je promena kulturnih vrednosti uticala na ekonomski i društveni razvoj određenog društva, neke sredine, naroda, etničke ili kulturne grupe. Promena kulturnih vrednosti, usvajanje novih kulturnih tokova, kohabitacija različitih kolektivnih kulturnih vrednosti često su dovodili do ubrzanja ekonomskog i socijalnog razvoja, unoseći u društveni život određene zajednice takmičarski duh, želju za uspehom, napretkom, sticanjem materijalnih vrednostri i bogatstva, za izlaskom i siromaštva, za prevazilaženjem ekonomskih, socijalnih, demografskih i drugih teškoća i problema. Negde su promene kulturnih vrednosti jedne grupe, jednog kolektiviteta ili jedne sredine uticale, sa manje ili više neposredno vidljivih tragova, na kulture i kulturne vrednosti u svom užem i širem okruženju. Navešćemo nekoliko poznatih primera koji ilustruju kako su novi kulturni tokovi i promena kulturnih vrednosti uticali na ekonomski i socijalni napredak društva.

Najpoznati primer je pojava protestantizma i protestantistički zahtev za reformom katoličke crkve iz petnaestog veka. Veber je prvi istraživao osnovne karakteristike protestantizma i ukazao na direktnu vezu protestantističkih kulturnih vrednosti sa nastankom i jačanjem kapitalizma. Protestantizam je uneo neke značajne nove kulturne vrednosti koje su podstakle "duh kapitalizma", te u prvi plan čovekovog rada i života unele principe koji pokreću želju za aktivnošću, sticanjem, bogaćenjem, materijalnim bogatstvom, značajem individualnih inicijativa i sposobnosti.

Sticanje materijalnih vrednosti i bogatstva bila je osnovna vrednost koju je protestantizam uveo u svoj verski i etički kodeks. Sticanje novca koje je proklamovao protestantizam, kako kaže M. Veber, bila je osnovna pokretačka snaga preduzetničkog duha, rada i zalaganja koji su odlučujuće doprineli razvoju duha kapitalizma. "Duh kapitalizma" sukobio se sa tradicionalnim pretkapitalističkim vrednostima koje su se formirale na temelju srednjovekovne katoličke verske etike. Suština tih vrednosti jeste nizak nivo potreba kod većine stanovništva, posebno potreba za većim radom i sticanjem novca i ostalih oblika bogatstva. Bilo je potrebno da se promeni takva tradicija, da se rad, novac, bogatstvo i sticanje istaknu kao nove vrednosti, kao nešto što se ne protivi božanskim principima već neposredno korenspondira sa njima. Ovde treba naglasiti da

198

sam Veber nije smatrao da je protestantizam jedini uzrok i faktor koji je uticao na nastanak i razvoj kapitalizma (kako to mnogi autori ističu) već da je to elemenat koji je značajno doprineo obrtu u shvatanju i razumevanju potrebe da se više radi, da se posveti profesiji, da se podstiče materijalni razvoj i napredak društva, da se stiče i bogati. Kapitalizam i industrijski napredak i razvoj formirali su jednu sasvim novu kulturu. M. Veber je sebi postavio zadatak da istraži šta se je od "izvjesnih karakterističnih sadržaja te kulture moglo, možda, pripasti uticaju protestantske reformacije kao historijskom uzroku" (Veber, M. 1968, str. 75), a nikako da dokaže da je "kapitalizam kao privredni sistem" isključiva i jedina tvorevina reformacije.

M. Veber je shvatio podudarnost u kulturnom preokretu koji su doneli protestantska reforma na planu duhovnog života i kapitalistički način proizvodnje u shvatanju značaja rada i materijalnog bogatstva. I jedno i drugo su zahtevali raskid sa tradicionalnim kulturnim vrednostima, sa dominaciom iracionalnog, sudbonosnog, datog i određenog u čovekovom životu. Oni su tragali za novim kulturnim elementima koji će napraviti obrt u shvatanju i razumevanju značaja čovekove delatnosti, čovekovih napora i čovekovih mogućnosti.

U čemu je suština tog kulturnog obrta? Klasična hrišćanska vera upućuje na to da čovekov život, imovina, sposobnosti, vlastita i kolektivna dostignuća zavise od nevidljive, objektivne sile, a ne od čovekovih sposobnosti, znanja i veština. Bez obzira na nivo individualnog i kolektivnog dostignuća i uspeha (neuspeha), čovek mora da bude zahvalan Bogu, nekoj objektivnoj sili i da traži iskupljenje za svoj položaj, stanje i mesto u životu, da sve što stvara i radi bude u slavu božiju. Protestantska, posebno kalvinistička, reforma traži da čovek postane svestan svojh vrednosti i sposobnosti, da bude zahvalan radu, poslu, profesiji, htenjima, odlučnosti i mogućnostima da stvara, menja i napreduje. Veber isiče da je "socijalni rad hrišćana" (u smislu kolektivnog stvaranja) dat prema božijim zahtevima i u svrhu koja Bogu odgovara. Na drugoj strani, "socijalni rad kalviniste stoji u službi ovozemaljskog života svih ljudi" (Veber, 1968, str. 95), te se njegovim uvećanjem, uvećava i slava božija. Na taj način racionalno, svesno i korisno postaju osnov čovekove vere. Čovek radom i stvaranjem uznosi slavu i poštovanje bogu, umesto da čeka sudbinu i sigurnost traži u milosti božijoj ("sigurnost milosti").

U tradicionalnom (posebno srednjovekovnom) hrišćanstvu samo izabrani mogu činiti dobra dela u slavu božiju i zaslužiti "sigurnost milosti", čovek je izabran ili odbačen, od njega ništa ne zavisi. U kalvinizmu "Bog pomaže onima koji sami sebi pomažu", čovek svoje spasenje zaslužuje radom i stvaranjem. Veber ističe da je "normalan srednjovekovni katolički laik živio, u etičkom pogledu, unekoliko od danas do sutra", da je ponizno i uzorno izvršavao "svoje tradiconalne dužnosti", smenjujući dobra dela i grehove, koji su se naizmenično potirali, a jedno od njih je na kraju određivalo njegovu "ovozemaljsku i večnu sudbinu" – izabran ili odbačen. "Bog kalvinizma je od svojih zahtevao ne samo pojedina dobra dela nego i do jednog sistema uzdignuto opravdanje dobrim delima....jer se samo u jednom fundamentalnom preobražaju smisla čitavog života u svakom trenutku i u svakom delu moglo da potvrdi delovanje milosti kao izdizanja čoveka iz prirodnog stanja u stanje milosti" (Veber, M. 1968, str. 111, 112). Katolička askeza se sastojala u pokajanju, pokori, očekivanju

199

milosti, rasterećenju od greha, života u strahu od novog greha, dok se protestantska askeza ispoljavala u Dekartovom stavu cogito, ergo sum (mislim, dakle, postojim), to je omogućilo pretvaranje "evanđeoskih saveta" u svetovne, ovozemaljske, racionalne, svesne postupke i motive za rad i stvaranje u slavu božanskog na ovozemaljski način koji uzdiže čoveka i njegovu zajednicu kao vlastiti, socijalni proizvod. Sada svaki istinski hrišćanin nije morao biti samo kaluđer, već radnik, stvaralac, sa jasno ispoljenim željama, sposobnostima i motivima da radi, stiče i poseduje bogatstvo.

Ovakva promena vrednosti i stavova koju je donela protestantska (kalvinistička i metodistička) reformacija hrišćanstva, pogodovala je nastanku jednog novog ekonomskog i privrednog sistema koji je zahtevao slobodnog i svesnog čoveka kome će rad, stvaranje, motivacija i postignuće biti istovremeno i glavni pokretač i mera vrednosti, smisao i uslov života i opstanka. Može se reći da je protestantizam bio katalizator ubrzanog nastanka i razvoja kapitalizma, ali je, istovremeno i kapitalizam svojim delovanjem i razvojem, potvrđivao smisao nekih stavova i vrednosti protestantizma, činio ih racionalnim, mogućim i pristupačnim. Protestantizam i kapitalizam (u svojoj prvobitnoj, početnoj fazi) su se uzajamno uslovljavali, "potraživali", zahtevali i događali.103

Glavni preokret u protestantskoj kulturi i reformaciji događa se na planu poimanja suštine rada. Kako Veber ističe, rad se u protestantskoj etici shvata pre svega, kao "od Boga propisana samosvrha života uopšte, ...neimanje volje za rad je simptom nedostajućeg stanja milosti" (Veber, M. 1968, str. 176). Dakle, rad je suština kojom se iskazuje i potvrđuje svaki čovek bez obzira na njegovo materijalno stanje i društveni položaj.

Ako se rezimiraju Veberovi stavovi o efektima "protestantske etike" na nastanak kapitalističkog sistema proizvodnje vidimo da su to sledeći elementi: odbacivanje dokoličarenja i "bezbrižnog uživanja u posedu"; obuzdavanje luksuzne potrošnje i rasipanja bogatstva; sticanje bogastva na pravedan način svojim radom pretvara se u božiji zahtev; rad postaje čovekova svrha i smisao; bogatstvo i posed upotrebljavaju se u racionalne i korisne svrhe; štednja postaje bogougodna vrlina;104 poštovanje i posvećenost svom pozivu; rad i trud nisu prirodna nužda već čovekova dužnost prema Bogu; materijalna, "spoljašnja dobra" dobijaju sve veći značaj u čovekovom životu; čovek mora da se stalno potvrđuje svojim racionalnim, ovostranim kvalitetima105, kao što

103 Možda to najbolje objašnjava sledeći Veberov stav o suštini protestantskog kulturnog obrta: "Ne dokolica i uživnje, nego samo rad, po nedvosmisleno objavljenoj volji božijoj, služi uvećanju njegove slave. Traćenje vremena je prvi i principijelno najteži od svih grehova. Još se ne kaže kao kod Franklina: «vreme je novac», ali ta rečenica važi, gubljenje vremena, praznom pričom, luksuzom, čak i spavanjem dužim od 6 do 8 sati moralno je apsolutno za osudu. Dokona kontemplacija je Bogu manje ugodna nego aktivan rad i motiv u pozivu" (M. Veber, 1968, str. 173).104 Veber smatra da je oživljavanje metodizma prethodilo procvatu engleske industrije krajem 18. veka i potkrepljuje to stavovima Džona Veslija: «Ja se bojim da nije, gde se bogatstvo povećalo, sadržaj religije u istoj meri opao.... jer religija mora u istoj meri da stvara kako radinost tako i štedljivost, a ove ne mogu opet da proizvedu ništa drugo nego bogatstvo. Ali ako se povećava bogatstvo onda se povećava ponos, strast i ljubav prema svetu u svim njihovim oblicima. ....Mi ne možemo sprečiti ljude da budu marljivi i štedljivi, mi moramo sve hrišćane opominjati da stiču koliko mogu i da štede koliko mogu, što stvarno znači da se bogate, ali i da daju koliko mogu da bi porasli u milosti» (M.Veber, 1968, str. 205 - fusnota).

200

uživa u onostranom blaženstvu; potvrđivanje u radu predstavlja glavni pokretački motiv čovekovog života i stvaralaštva umesto usamljene kontemplacije i skrušene molitve.

Protestantska reforma zahtevala je više prostora za čovekovo svesno, racionalno, razumsko i lično delovanje, za osećaj vlastitog učešća i doprinosa u svakodnevnom radu i životu. To je bio početak borbe za slobodu, individualnost i samostalnost čoveka, koja će se kasnije još odlučnije ispoljavati kroz različite pokrete i revolucije, posebno tokom 18. i 19. veka. Industrijska revolucija i nastanak kapitalizma imali su osnovni zahtev za "potpunim oslobađanjem" čoveka, radnika od svih materijalnih i duhovnih stega i prepreka. Jedino potpuno slobodan čovek mogao je da se posveti radu i obavezama koje je zahtevao nadolazeći period industrijskog razvoja. "Protestantski duh" je predstavljao povoljnu duhovnu klimu i kulturnu podlogu na kojoj je mogao da se razvija "kapitalistički duh" rada, sticanja i bogaćenja.

Zemlje koje baštine konfučijansku kulturnu tradiciju (zemlje istočne Azije) danas se nalaze u grupi zemalja sa najrazvijenjom ekonomijom (Japan), ili su razvile veoma snažne ekonomije, bez obzira na mali prostor i oskudne prirodne resurse (Tajvan, Hogkong, Singapur), ili već godinama imaju najveću stopu ekonomskog rasta (Kina), ili imaju nekoliko snažnih, svetski značajnih i uticajnih kompanija (Južna Koreja). Konfučijanizam106 kao kulturna tradicija (filozofija, etika, način života) ispoljio je (kao retko koja druga kultura) ogromnu protivrečnost, pokazao svoje dvostruko lice. Na jednoj strani, konfučijanizam je produkovao i održavao specifičan feudalni sistem, koji se u Kini održao više od dva milenijuma kroz brojne dinastije, u Koreji se javio u 12. veku, a u Japanu se posebno ispoljio u periodu Tokugava. U tom vremenu konfučijanizam je počivao na svojim klasičnim principima i uspešno odbijao sve pokušaje ekonomske, političke i socijalne transformacije i modernizacije. U teoriji je vladalo mišljenje da je konfučijanska kultura, sa dominatnim porodičnim vrednostima, ograničavajući faktor i prepreka poslovnim inovacijama i ekonomskom uspehu tih sredina i geografskog prostora. Na drugoj strani, počevši od kraja 19. veka u Japanu, te posebno posle Drugog svetskog rata u ostalim istočnoazijskim državama, a danas posebno u Kini i delimično u Vijetnamu, konfučijanska kultura, tradicija i misao postali su glavni pokretači reformi, preduzetničkog duha i ekonomskog napretka.

Šta je uslovilo takav kulturni preobražaj? Koji su kulturni elementi i etički principi konfučijanizma koji su "dozvolili", prihvatili i podstakli istočnoazijsku modernost?

105 "Kapitalistički uspeh jednog člana ceha bio je - ako je on bio zakonito postignut – dokaz njegova potvrđivanja i stanja milosti, dizao je prestiž i propagandne šanse sekte, i stoga je bio rado viđen" (Isto, str. 249). 106 Suštinu konfučijanske filozofije, etike i načina života, koju je zagovarao Konfučije u krajem 6. i početkom 5. veka pre n. e., čine sledeći principi: žen (dobrota, čovečnost), li (obredi, norme), džong (odanost svojoj pravoj prirodi), šu (uzajamnost) i sjao (sinovljeva ljubav). Svih ovih pet elemenata sačinjavaju vrlinu (di) koja je centralno mesto konfučijanske filozofije. Tokom istorije ove vrednosti su se ispoljavale na različit načine, zavisno od određenih društvenih odnosa i društvene sredine. U Kini su džong, šu i sjao produkovali centralni značaj porodice, plemena, odlučujuću ulogu oca i odanost sina ocu, žene - mužu, mlađeg brata – strarijem bratu. U većini istočnoazijskih zemalja izvorni konfučijanski principi razvili su osećaj dužnosti (prema porodici, državi, kolektivu, preduzeću, kompaniji) što je bilo od odlučujuće važnosti za prihvatanje industrijalizma i kapitalističkog privrednog sistema.

201

Ovde se još jednom potvrdila teorija koja kaže da iste kulturne vrednosti mogu dati različite ekonomske i socijalne rezultate. To konstatuje i Lusijan V. Paj (2004, str. 387), kada kaže da iste vrednosti, čak i u isto vreme, "koje postoje u potpuno različitim okolnostima mogu dati, a obično i daju, različite efekte", dok na drugoj strani, iste vrednosti u različitim vremenima mogu se "kombinovati na različite načine i tako proizvesti različite efekte". To znači da neke tradicionalne i ukorenjene vrijednosti poseduju karakteristike univerzalnih vrednosti. Viljem de Bari (1998) ističe da je konfučijanizam formirao nekoliko univerzalnih "azijskih vrednosti" kao što su saosećanje, distributivna pravda, svest o obavezi, ritual, javni duh i grupna orjentacija, koje mogu da se ravnopravno mere sa vrednostima koje su proizveli protestantizam, prosvetiteljstvo, racionalizam i druge "zapadne vrednosti".

Konfučijanska odanost autoritetu i spremnost da se poštuju pravila, dovela je do toga da se prihvata vodeća uloga države (vlade) u tržišnoj ekonomiji istočnoazijskih zemalja, kako onih koje su prihvatile kapitalizam, tako i moderne socijalističke Kine. Odgovorna, preduzimljiva, racionalna i društvu prijemčiva država (vlada) pokazala se od presudne važnosti za uspon Japana i četiri mala "ekonomska tigra (zmaja)" na jugoistoku Azije. Poštovanje uzora i "organska solidarnost", prožeta ljudskom interakcijom u skladu sa zajedničkim težnjama i tolerancijom, predstavljaju vrednosti koje su doprinele boljem uključivljnju u savremene privredne tokove. Centralno mesto porodice u većini istočnoazijskih zemalja, kao centralne vrednosti konfučijanizma, doprinelo je bržem razvoju porodičnih preduzeća i porodičnog biznisa. "Slika porodice kao mikrokosmosa države, i ideala države kao proširene porodice, ukazuje da je porodična stabilnost suštinski važna za politički život i da je suštinski važna uloga države u osiguranju organske solidarnosti u porodici" (Tu Vejming, 2004., str. 411). Želja za vlastitom izgradnjom i "samokultivisanjem" predstavlja "azijsku vrednost" koja je podstakla masovno i kvalitetno obrazovanje i doprinela da ono postane "civilna religija društva" (Tu Vejming) i pokretač bržeg razvoja i napretka društva. Ono što je doprinelo kulturnoj transformaciji i usponu modernosti kod istočnoazijskih društava jeste njihova spremnost da se uči od drugih i da se cene rezultati i uspeh drugih. U Japanu je ta spremnost pokazana već više od jednog veka. To se posebno ispoljilo u prihvatanju "zapadnih" znanja u oblasti nauke, tehnike i tehnologije, što je omogućilo da i sami steknu visoka znanja, sposobnosti i veštine i tako modernizuju svoju privredu, ekonomiju i društvo u celini. Kako naglašava Tu Vejming, takva "pozitivna identifikacija sa Zapadom", kao i takav "model kreativne adaptacije" koji su učinili da dođe do potpunog restrukturisanja ekonomije i načina života, te brzog uspona i napretka istočnoazijskih država, "nema presedana u ljudskoj istoriji". Kroz adaptaciju, identifikaciju, učenje, prihvatanje razvijenog i naprednog došlo je do transformacije tradicionalne konfučijanske kulture i isticanja novih vrednosti: spremnost da se uči od drugih; odanost radu, zajednici; želja za novim i višim postignućima; štedljivost, marljivost, takmičenje. Sve ovo učinilo je da istočnoazijske zemlje i dalje postižu velike rezultate u ekonomiji, socijalnim odnosima i politici i postaju ravnopravan partner i respektivan konkurent zapadnoj razvijenoj tržišnoj ekonomiji.

202

Konfučijanizam ističe dužnost107, odanost i obaveze kao važne karakteristike individualnog i grupnog delovanja, "zbog toga što se čovek u ovom učenju zamišlja kao pojedinac uglobljen u čitavu mrežu postojećih društvenih odnosa" (Fukujama, F., str. 284). To je dovelo da porodične veze u mnogim "konfučijanskim" društvima imaju centralno mesto u pokretanju i razvoju biznisa. Ovaj elemenat konfučijanske tradicije odlučujuće je uticao na razvoj juga Kine, oblast Fudžijan i Kvangdong. Iz tog područja potiče najviše emigranata u kineskim zajednicama u Singapuru, Maleziji, Indoneziji, Hongkongu, Tajvanu. Iako se ta imigracija odigrala pre nekoliko generacija, oni su održali svoje porodične (plemenske) veze sa Kinom i svoj kapital ulagali u porodične i plemenske poslovne mreže na jugu Kine, što je dovelo do ekonomskog buma tog područja. Slična situacija je i u južnoj Koreji. Naime, tu su poslovni i preduzetnički poduhvati vezani za porodični biznis, iza svih velikih korejskih kompanija stoji kao osnivač neka porodica.108 Fukujama napominje da su porodični (plemenski) odnosi u Koreji još širi nego u Kini, jer ljudi tamo traže zajedničkog pretka čak tridesetak generacija unazad, te plemena imaju po nekoliko stotina hiljada srodnika. Međutim država je, u želji da imitira model Japana i nekih zapadnih zemalja, uticala da se od malih porodičnih preduzeća razvijaju velike svetske kompanije. Ono što je posebno pokrenulo korejsku privredu i poslovanje jeste velika spremnost malih preduzetnika da svoju decu obrazuju i tako pripreme da budu uspešni menadžeri, moderni preduzetnici i vlasnici. U japanskoj konfučijanskoj tradiciji uloga porodice, očevog autoriteta, sinovljeve ljubavi i bezuslovnog poštovanja, mnogo manje je naglašena neko u kineskoj i korejskoj tradiciji. Veze unutar porodica mnogo su manje izražene nego u kineskoj i korejanskoj porodici. U japanskoj transformaciji konfučijanskih vrednosti centralno mesto dobila je vrlina odanosti. Međutim, odanost u ovom slučaju podrazumeva odanost vrhovnom političkom autoritetu, gospodaru (posebno feudalnom gospodaru – daimyo), vođi grupe. Ovo potiče od samurajske i šogunske kulture i tradicije i njihovih etičkih pravila (bušido) na koju se konfučijanizam naslanjao. Odanost kolektivnim subjektima ima prioritet u odnosu na odanost porodici. U modernim preduzetničkim, poslovnim i ekonomskim odnosisima u Japanu, princip odanosti ogleda se u odanosti menadžera svojoj kompaniji, zaposlenog radnom mestu i radnoj grupi, mladih obrazovnom sistemu, svih zaposlenih visokoj radnoj etici, čiju suštinu čini težnja ka perfekcionizmu, kao i odanosti svih građana naciji i državi.

Transformacija konfučijanske kulturne tradicije u sistem vrednosti koji podstiče i stvara preduzetničku inicijativu, duh i inovativnost, a sve to utiče na snažan ekonomski razvoj i napredak, pokazuju da "kulturne tradicije nastavljaju moćno da utiču na proces modernizacije" (Tu Vjeming, 2004), na raznim prostorima planete.

Protestantizam (insistira na ulozi pojedinca) i konfučijanizam (ističe vrednost kolektiva, institucija, autoriteta) predstavljaju dva važna primera kulturne transformacije

107 Fukujama konstatuje da je u tradicionalnoj Kini "dužnost prema porodici nadilazila sve ostale dužnosti, uključujući i obaveze prema caru, nebesima ili bilo kojem drugom izvoru svetovnog ili božanskog autoriteta" (Fukujama, 1997, str. 93). 108 "Ispod spolja nametnutih korporacijskih džinova, kao što su Hjundaji i Samsung, leže familijaristička preduzeća nastala iznutra, koja se sporo prilagođavaju profesionalnom načinu uprevljanja, javnoj svojini, razdvajanju upravljanja od svojine i depersonalizovanom, hijerarhizovanom korporacijskom načinu upravljanja" (Fukujama, 1997, str. 139).

203

i kulturnih vrednosti koje su u istim ili različitim uslovima i vremenu dali slične ili različite ekonomske, socijalne i političke rezultate i uspehe. Pored ta dva primera mogu se pomenuti još neki kulturni preobražaji i kulturne vrednosti koji su uticali na privrednu, ekonomsku i društvenu modernizaciju i razvoj, pre svih prosvetiteljstvo, liberalizam, Mejdži restauracija i pragmatizam.

Prosvetiteljstvo je donelo nove vrednosti kao što su sloboda, prirodno pravo, pravna jednakost, svest, zakon, poštovanje privatnosti, individualizam, racionalnost, prosvećenost masa. Osnovna poruka prosvetiteljskog učenja odnosi se na stav da istorija ljudskog roda treba da bude svedočanstvo o stalnom napretku. Ovo je bila pokretačka misao i podsticaj za oslobađanje čovekove enrgije, kako individualne, tako i kolektivne, u svim oblastima ljudskog delovanja i stvaralaštva. Ovo se manifestovalo u zahtevima da se čovek oslobodi autokratske monarhije potpomognute plemićko-klerikalnim slojem koji je uporno štitio feudalni društveni poredak. Sloboda i jednakost za ugnjetene slojeve, kao osnovno čovekovo pravo, proklamovano je kako od strane francuskih teoretičara prosvetiteljstva, tako i od strane masovnih pokreta buržoazije i proletarijata koji su kasnije usledili. Na udaru teorijske kritike francuskog prosvetiteljstva i masovnih pokreta koji su njime inspirisani u Francuskoj, Engleskoj i Americi, našla su se tri glavna stuba feudalnog društvenog sistema: monarhija, plemstvo i katolička crkva.

Vrednosni sistem koji su proklamovali predstavnici prosvetiteljskog učenja pogodovao je nailazećem periodu ekonomskog razvoja društva, prvenstveno usponu industrije i trgovine, kao i reformi poljoprivrede. Širenje privatnog vlasništva i oslobađanje ljudi od besplatnog služenja feudalnim gospodarima, stvorilo je snažan potencijal za ekonomski razvoj i društveni napredak u zapadnim zemljama tokom 18. i 19. veka. Prosvetiteljstvo je predstavljalo jednu od inspiracija za preobražaj kulture i nastanak novih kulturnih vrednosti u državama ortodoksnog katoličkog duhovnog prostora. Taj kulturni preobražaj, zajedno sa protestantskom etikom, pokrenuo je ubrzani tehnološki, industrijski, ekonomski i privredni razvoj zapadnih zemalja.

Liberalizam deluje (više od tri veka) kao ideologija i pokret koji nosi u sebi zahtev za više slobode, racionalnosti, konkurencije, podsticaja, traganja za novim, svežim, boljim. Obično se ističe ekonomski i politički aspekt liberalizma. U osnovi svega liberalizam vidi interese, potrebe i vrednosti kao pokretače napretka i razvoja pojedinca, a zatim njegove uže i šire zajednice kao i celog društva i čovečanstva. Težnja za prirodnim pravima i mogućnostima čoveka kao slobodne, samostalne, nezavisne i kreativne ličnosti koji su bili sputani, potisnuti i negirani u srednjem veku od strane crkve i staleške strukture društva dovela je do pojave prvih zahteva za promenom takvog stanja. Liberalizam se pojavio kao ideja za oslobađanjem čoveka od dominacije staleške i crkvene strukture. On je postavio pitanje podele društva na javnu i privatnu sferu gde bi javnu sferu štitila stroga državna pravila, a privatnu sferu sačinjavalo pravo čovekovog izbora. Liberalizam je tražio različitost, konkurenciju i emancipaciju u svim oblastima čovekovog života i delovanja. Od prvih početaka pa do danas liberalizam se uvek pojavljivao, nastajao, obnavljao, revitalizovao i afirmisao kao ideja slobode i oslobađanja od zatvorenog, tromog, zaostalog, ekonomski neracionalnog, nedemokratskog i rigidnog društvenog sistema i njemu pratećih ideologija.

204

Mejdži rastauracija (revolucija prosvećenosti) je specifičan kulturni preobražaj u Japanu u drugoj polovini 19. veka. Japanski car Mutsu Hitu iz dinastije Mejdži 1868. godine uz podršku nadolazeće buržoazije, jednog dela plemstva, pa i delimičnu stranu podršku sbacuje dotašnju šogunsku vlast i uvodi apsolutnu monarhiju. Carska vlast uvodi značajne reforme u japansko društvo, prekidajući tako izolaciju Japana koja je trajala prethodna tri veka. Ovim reformama ukinuta je feudalna rascepkanost zemnje, socijalni staleži su izjednačeni u pravima, država je podeljena na prefekture koje su bile obavezne da se pokoravaju centralnoj vlasti, uvedeno je pravo privatne svojine na zemlju i ostalu imovinu ukidajem feudalnog prava svojine, modernizovana je armija, reformisano je školstvo, uvedene su mnoge institucije slične evropskim i američkim, donesen je prvi ustav (1889. godine) koji je uveo parlamentarnu dvodomu monarhiju, umesto apsolutističke.

Ovo je primer gde se kulturni preobražaj i zaokret u sistemu vrednosti "uvodi odozgo", od strane vladajućeg poretka, a ne da dolazi "odozdo" od strane obrazovanih, intelektualnih, naučnih krugova ili masovnih pokreta. Mejdži restauracija je postakla snažan razvoj japanskog društva, posebno u oblasti industrije, tehnologije i trgovine. Mladi ljudi su masovno odlazili na školovanje u Evropu i SAD, donosili nova znanja, informacije i veštine, počela je ekonomska sradnja sa zapadnim zemljama, sve to je ubrzalo ekonomski i društveni razvoj Japana u narednom periodu. Ovo nam pokazuje kako promena kulturnih vrednosti podstiče privredni i ekonomski razvoj i stvara povoljnu društvenu klimu za preduzetništvo i poslovanje.

Pragmatizam je filozofsko i političko učenje, pre svega u Americi (najznačajni predstavnici V. Džems i Dž. Djuj), koje je podstaklo razmišljanje o značaju praktičnog, neposrednog, konkretnog delovanja čoveka u njegovoj sredini. On je uneo preobražaj u oblast duhovnog i verbalno izražavanja, zahtevom da se sve to izrazu kroz praktičnu korist i materijalne vrednosti. Teorija je, za pragmatizam, samo pretpostavka i instrument za rešavanje određenih problema, a ne rešenje samo po sebi. Istina koja se u radu ne pokaže prikladnom, dobrom i korisnom, te koja ne vodi napred, za pragmatizam je mrtva istina. Čovek i društvo samo u radu i praksi mogu steći pravu orjentaciju i krenuti ka progresu. Prema tome, ni čovek ni društvo nisu sami po sebi dati, oni se razvijaju i ostvaruju prema mogućnostima. Džon Djuj smatra da je rešenje svake društvene krize moguće kroz stalnu potrebu usklađivanja starog sa novim, prošlosti sa budućnošću, tradicije sa inovacijom. Dž. Djuj odbacuje revoluciju i smatra neophodnim rekonstrukciju i reformaciju društva i društvenih odnosa. Promena treba da bude svakodnevna, inovacija da oplemenjuje tradiciju, progres da nadilazi konzervativizam.

Ideje koje je zastupao pragmatizam predstavljaju jedan kulturni katalizator koji je uticao na razvoj stvaralaštva, individualizma, težnji za radom i sticanjem, shvatanjem značaja praktičnog i konkretnog za čoveka i društvo u SAD krajem 19. i početkom 20. veka. Pragmatizam je bio odgovor na klasični liberalizam, konzervativizam i učmalu kulturu toga vremena. Smatra se da je on bio jedan od podsticaja snažnog industrijskog i privrednog razvoja tadašnjeg američkog društva.

Ovde su pomenuti neki karakteristični primeri kulturnog preobražaja i kulturnih vrednosti koji su podstakli razvoj društva i omogućili stvaranje povoljne društvene klime za razvoj preduzetništva i poslovanja. Postoje i brojni primeri gde su kultura i kulturne

205

vrednosti uticali negativno na ekonomski i društveni razvoj, odnosno doveli do njegovog usporavanja i opadanja, ili su pružali otpor svakom preobražaju i modernizaciji.

1.2. Deset kulturnih vrednosti koje podstiču preduzetništvo

U savremenoj teoriji sve više se govori o povezanosti ekonomskih vrednosti (praktičnih, neposrednih, racionalnih, kratkoročnih) i kulturnih vrednosti (obrazovanje, znanje, patriotizam, religija, poverenje, pravda, vrlina, ideologija,, utopija, tradicija). Kako kaže Marijano Grondona (2004), "ekonomski razvoj je suviše značajan da bi bio prepušten samo ekonomskim vrednostima", odnosnono, sam ekonomski razvoj treba shvatiti kao "kulturni proces".

Jedna od prvih kulturnih vrednosti koje pogoduju ekonomiji, posebno preduzetničkom duhu, jeste odlučnost. Da bi se postigao ekonomski razvoj mora postojati odlučnost (pojedinca, grupe, zajednice) da se rad stavi u centar zbivanja i sistema vrednosti, da se podiže produktivnost, da se ulaže u razvoj. Odlučnost je pokazatelj lične ili kolektivne sposobnosti, spremnosti, nastojanja, autonomnosti, snage, moći u delovanju i odnosima u društvu. Odlučnost je pokretačka energija rada i delovanja, podsticaj i preduslov individualnog i kolektivnog uspeha. U preduzetničkom duhu i poslovnoj kulturi, odlučnost znači hrabro nastojanje svakog poslovnog subjekta da se unapredi svoje poslovanje i poslovanje u svom okruženju. To je preduslov da se donese odluka o pokretanju sopstvenog biznisa, da se unapredi, reorganizuje i usavrši neka poslovna aktivnost, da se razvije novi koncept, poboljšaju uslovi u društvenoj sredini, da se učini odlučujući zaokret u ekonomiji i društvu. Preduzetnička aktivnost može biti dinamična i produktivna u poslovnoj kulturi u kojoj se ispoljava hrabrost i odlučnost da se istražuje, podigne poslovni i obrazovni nivo, uvode inovacije, otkrivaju nova tržišta i novi poslovni prostori, poštuje kvalitet, standardi i poslovna etika. Može se reći da je ekonomski razvoj jedan stalni proces odlučnog natojanja da se stimuliše rad, poveća produktivnost, investira, razvija takmičarski duh, uvode inovacije i unapređuje organizacija poslovanja.

Spremnost na takmičenje i konkurenciju sa drugim poslovnim subjektima, drugim kulturama i prostorima, predstavlja važnu vrednost savremene kulture, posebno poslovne kulture i preduzetništva. Biti spreman na izazov sa bilo koje strane, na odgovore u poslovnom zamahu i preduzetničkoj inicijativi, predstavlja stimulativnu atmosferu za razvoj biznisa i njegov uspeh. Takmičenje stvara preduslove za dinamičnost poslovanja i rada u nekoj sredini kao bital elemenat poslovne kulture. Dinamičnost je povezana sa odlučnošću, izvesnošću i nastojanjima da se ide ka novim poduhvatima i poslovnim promenama. Ona obezbeđuje širenje preduzetničkog duha (Gilder, 1992) i poslovne klime na uže i šire poslovno okruženje, pokreće i podstiče druge da se odlučnije angažuju u poslovanju, teže promenama i unapređenjima, ne zadovoljavaju se postignutim već uvek teže novom i boljem. Takav primer je Bil Geits i kompanija Majkrosoft.

206

Kultura koja ceni i praktikuje sigurnost u svim oblastima drštvenog života, može biti podsticajna za preduzetništvo i poslovanje. Izbegavanje konflikta i rizčnih postupaka u nekoj sredini predstavlja sigurnost za poslovanje i dugotrajno poslovno angažovanje. To se posebno vrednuje u naše vreme kada se zna da živimo u "društvu rizika" i da se rizici stalno umnožavaju i smenjuju (od terorizma do ekoloških katastrofa). Neposredno sa sigurnošću može da deluje i dugoročnost kao važna kulturna vrednost koja objašnjava da se radi o sredini gde se može planirati, investirati, postavljati dalje ciljeve, pripremati poslovnu strategiju i posvetiti se inovacijama. Ekonomski razvoj je, kako kaže Grondona, stalna borba između dugoročnih ciljeva i kratkoročnih interesa, a funkcija kulturnih vrednosti je podrže dugoročnost kao suštinu stabilnog ekonomskog procesa.

Kulturna sredina koja gaji kreativnost prestavlja pogodan prostor za razvijanje preduzetništva i poslovanja (Molend i Nolen, 1995). Rad i kreativnost su osnove modernog ekonomskog razvoja. Kreativnost je vrednost koja podstiče grupe i pojedince da stvaraju, da se zalažu, da se osećaju sigurno, puni motivacije i samopouzdanja, da sami odgovaraju za svoj uspeh. To dalje podrazumeva prisutnost slobode pojedinca da se upusti u inovacije i nove poduhvate, da traga za optimalnim rešenjima, da ima poverenja u druge i drugi u njega. Kreativnost je direktno povezana sa stvaranjem novog, boljeg, bogatijeg, produktivnijeg, savršenijeg i naprednijeg. Kreativnost i stvaranje su usmereni ka budućnosti i susretu sa novim i progresivnim, oni podstiču konkurenciju i poslovnu dinamiku.

Podsticajna kultura, odnosno kultura koja daje podršku preduzetništvu i ekonomskom progresu postavlja obrazovanje u centar sistema vrednosti. One nacije koje su u prethodnom stoleću poklanjale veliku pažnju obrazovanju, a nastavile da to čine i danas, stvorile su glavni uslov da budu razvijene u ekonomskom i svakom drugom pogledu. Obrazovanje je temelj modernog napretka. Reč je o obrazovanju koje pruža kvalitetna znanja, informacije i veštine, kao tri neodvojive komponente jednog obrazovnog sistema. Da bi bilo svrsishodno, savremeno obrazovanje proizvodi aktivno znanje, ono nije samo “opismenjavanje”, nije samo socijalizacija (usmeravanje ka poželjnom ponašanju), već instrument razvoja sposobnosti, talenta i ambicija svakog pojedinca i cele zajednice. Samo dinamično obrazovanje i znanje mogu podsticati i razvijati kreativnost i inovativnost kod savremenog čoveka. Društva koja gaje kulturu prožetu visokim stepenog modernog obrazovanja i znanja mogu očekivati ekonomski i društveni progres u dugoročnom periodu.

Odgovornost uspostavlja ravnotežu između potreba, interesa, motiva, želja, namera i postupaka. Bez odgovornosti svaka od pomenutih kategorija mogla bi da se pretvori u jednostrano, neproduktivno, neobuzdano delovanje sa pogubnim posledicama po konkretno društvo (naravno i po globalno društvo).

6.3. Individualne vrednosti i preduzetništvo

207

Da bi se počeo bilo kakav posao, iznela neka poslovna ideja, započeo vlastiti biznis, potrebna je određena hrabrost. Hrabrost podrazumeva odlučnost da se nešto pokrene, promeni, započne, iznese vlastita ideja, da se veruje u to i čvrsto stoji iza toga u nameri da se realizuje određeni projekat. Hrabrost je važna polazna tačka u svakom preduzetničkom poslu. Mnogi ljudi imaju određene ideje, imaju uslove i neke druge pretpostavke, ali nemaju odlučnost da to realizuju. Hrabrost je osnova formiranja preduzetničke volje, njeno ispoljavanje na konkretnim poslovnim primerima i u konkretnim ekonomskim uslovima. Otvoriti vlastito preduzeće, radnju, restoran, agenciju, podrazumeva da je čovek svestan svoje uloge u svemu tome, da ima prethodno znanje, da je odabrao dobar tim saradnika koji će mu pomoći da ostvari svoje ideje. Pre svega, preduzetnička hrabrost podrazumeva da čovek odlučno kreće u realizaciju neke zamisli koja će mu pomoći da nešto ostvari, da učini nešto značajno “od svog života”, u poslovnom smislu.

Poslovna hrabrost još više dolazi do izražaja kada ljudi nastoje da promene svoj dosadašnji poslovni status, svoje poslovne rezultate i ukupan poslovni imidž. Nekada je lakše odlučiti se za započinjanje novog posla, nego što je to slučaj kada treba promeniti poslovne principe i poslovno ponašanje kod već postojećeg posla. Ljudi se teško odlučuju da započnu restrukturisanje nekog preduzeća, promenu poslovanja, izmenu strukture proizvoda, promenu sistema komunikacija unutar preduzeća i u njegovom okruženju i slično. Postoji mnogo razloga koji sprečavaju ljude da se hrabrije upuste u promenu postojećeg načina i stila poslovanja koji ne donosi dobre rezultate: delovanje po principu inercije, odsustvo inventivnosti, nedovoljno znanje i inovacije, sputanost postojećom strukturom u kompaniji i njenim okruženjem, navike i tradicija, izbegavanje odgovornosti, odsustvo sklonosti ka novim poduhvatima, socijalna struktura, nivo kulture i komunikacije u radnoj i životnoj sredini. U situaciji kada čovek deluje u već formiranoj kompaniji na njegove namere, rešenost i odlučnost utiču drugi ljudi koji ga svojom aktivnošću ograničavaju, ili sprečavaju, da ostvari svoje ideje inicijative i zamisli. U takvoj sredini hrabrost je obavezna karakteristika odgovornog preduzetnika i menadžera. U većem kolektivu preduzetnik mora imati hrabrost koja donosi rezultate celoj sredi u kojoj rukovodi i deluje a koja se zasniva na vlastitim promišljanjima i analizama najbližih saradnika. U nerazvijenim zemljama i zemljama u periodu tranzicije veoma je važno da preduzetnička aktivnost, odlučnost i hrabrost dođu do izražaja kako bi se unapredilo poslovanje, ubrzale privredne reforme i poboljšao životni standard.

Preduzetnička hrabrost podrazumeva stanje u kome preduzetnik preuzima na sebe dozu rizika za uspeh određene poslovne ideje i strategije, kada on vereuje u uspeh i poslovni rezultat uprkos sumnjičenju i podozrenju koje vlada u njegovom okruženju, pa i među njegovim saradnicima koji nisu u stanju da odmah shvate suštinu poduhvata. Tako početna preduzetnička hrabrost prerasta u kontinuirano nastojanje da se preduzetnik probija kroz sve situacije u kojima se zatekao i u koje će dospeti svojom aktivnošću ili aktivnošću i posledicama koje su rezultat delovanja objektivnih činioca i okolnosti. Preduzetnička klima i preduzetnički duh mogu zahvatiti određenu sredinu

208

samo ako se stalno širi uticaj ideja, informacija i inovacija na tu sredinu, ako se, uprkos otporu i nerazumevanju, pokazuje želja, rešenost i odlučnost da se pokrene i podstakne neka poslovna ideja i neko novo rešenje u postojećem radu i poslovanju. Preduzetnik mora biti spreman da deluje odlučno, hrabro, pouzdano i uverljivo i u uslovima opšte privredne konjunkture, kao i u uslovima privredne recesije, krize i poslovne turbulencije. Veština prilagođavanja svim privrednim i poslovnim okolnostima i uslovima, od lokalnog do globalnog nivoa, predstavlja jedanu od najvažnijih karakteristika savremenog preduzetništva i poslovanja uopšte. Preduzetnik mora biti spreman da aktivno deluje na sve izmenjene okolnosti poslovanja i rada i da nepovoljne situacije za većinu, pretvara u prednosti za sebe i svoj biznis. Uspešan preduzetnik, individualno ili u kolektivu, pokazuje sposobnost uspostavljanja ravnoteže (ekvilibristika) u promenjenim uslovima i okolnostima. U svakom društvu postoji mali procenat "prirodno" nadarenih ljudi koji se mogu prilagoditi svim okolnostima i probijati kroz sve situacije. Tu osobinu treba podsticati, "gajiti", širiti, stvarati klimu u kojoj će se preduzetnici brzo prilagođavati promenama i novim uslovima. Različite prepreke i blokade mogu da budu podsticajne za preduzetničku maštu i kombinatoriku. U preduzeću, kao i u društvu, postoje različite snage i interesi koji se suprostavljaju promenama u poslovanju, kao i oni koji traže promene. Potrebno je mnogo znanja, veštine, informacija i lične sposobnosti da se odgovori na takve izazove.

Važna karakteristika preduzetničkog duha i preduzetničke volje jeste i sama individualna i kolektivna preduzimljivost. Preduzimljiv čovek jeste onaj koga karakterišu osobine kao što su: prodornost, energičnost, impulsivnost, smelost, brzina, borbenost, vera u uspeh, entuzijazam, upornost, vedrina, pozitivan duh, ekstravertnost, pa delimično i egoizam. Individualni preduzetnik kroz poslovnu preduzimljivost ispoljava smisao za brzo i jasno uočavanje šansi za biznis, kreira nove poslovne poduhvate, uvek je spreman za novu inicijativu i mudro poslovno rizikovanje, štednju i racionalno korištenje resursa. On svojim težnjama i aktivnostima doprinosi stvaranju povoljne poslovne (pa i ukupne društvene) klime u kojoj će kreativnost, preduzimljivost, ideje, inicijative i rezultati rada doći do izražaja i biti vrednovani na pravi način tako da budu motivišući za nova i veća zalaganja i pregnuća.

U većim kompanijama preduzimljiv menadžer nastoji da organizuje i podstiče rad na prihvatanju, usvajanju i poštovanju normi i standarda kvaliteta proizvoda i usluga i tehničke regulative u celini. On uspostavlja svestrano svrsishodne oblike povezivanja i saradnje među zaposlenim u kompaniji i kompanije sa okruženjem, pa i sa državnim organima i te veze održava i unapređuje, razmatra i daje stručna mišljenja o planovima, programima, analizama i drugim važnim dokumentima za razvoj, unapređenje i inovacije u tehnologiji, proizvodnji i ostalim oblicima poslovanja. Preduzimljiv poslovan čovek neguje i razvija etičku dimenziju poslovanja, podstiče i pomaže aktivnosti i inicijative koje su usmerene na očuvanje čovekove okoline i uređenje prostora, uštedu i racionalizaciju potrošnje svih vrsta materijala i energije. Preduzimljiv čovek stimulativno utiče na motivaciju i zalaganje drugih ljudi u svom bližem i daljem okruženju, postaje orjentir i onima koji se stalno zalažu za

209

unapređenje vlastitog poslovnog imidža, kao i onima koji bi želeli da ostvare neki poslovni uspeh i poduhvat ali se teško odlučuju na prvi korak. Preduzimljivost može da se širi kao kolektivni duh, kao poslovna klima i preduzetnički milje u jednoj sredini. Poznata je sitacija sa kineskim gradom Šangajem gde je preduzimljivost njegovih građana stvorila takvu preduzetničku i poslovnu energiju (u regionu nazvana "Šangajsko ludilo") koja je pretvorila taj grad u značajan (možda i vodeći) azijsko-pacifički finansijski i trgovački centar.

Karakteristika dobrog, ambicioznog i savremenog preduzetnika jeste i težnja da se nikada ne zadovolji malim uspehom. Započeti neki vlastiti biznis sa ambicijom da se “tavori” i samo “preživljava” u poslovnom okruženju znači unapred sebe osuditi na neuspeh, gledano dugoročno. Svaki mali uspeh treba da bude samo početak sve većeg rada, zalaganja i težnje da se kontinuirano postiže veći uspeh, širi uticaj, značaj i moć u poslovnom okruženju. Ako se ostaje na nivou malog uspeha i malog poslovnog rezultata onda to deluje kao neka vrsta pritiska i nemira, posluje se u strahu da se može dogoditi situacija u kojoj posao može brzo da padne u teškoće ili propadne. Stalna težnja za većim rezultatima i većim poslovnim poduhvatima daje osećaj sigurnosti i samopouzdanja u biznisu.

Jedna od osnovnih pretpostavki u preduzetničkom i poslovnom poduhvatu jeste delovanje bez predrasuda. Na početku svog poslovnog poduhvata svaki preduzetnik se susreće sa manjim ili većim stepenom različitih predrasuda u internom i eksternom preduzetništvu. Nekada je u pitanju posao koji se u određenoj sredini manje ceni, ili se vezuje za određene socijalne slojeve, za određenu kulturu, stil i način života, uslove, vreme, moralne nazore i slično. Svet je pun predrasuda. Čovek kroz razvoj, socijalizaciju, rad i saznanje susreće i predrasude o drugima, o svojoj sredini, o sebi. On ih apsorbuje i usmerava zavisno od svoje percepcije, znanja, sposobnosti, ali i od uticaja sredine u kojoj deluje. Naravno, postoji i "nesvesno" delovanje predrasuda, kao moć navike. Ako je preduzetnik sputan i "zarobljen" predrasudama, onda je njemu teže da uspe u nekom poslovnom poduhvatu. Ali borba za slobodu i nije ništa drugo nego borba sa predrasudama, kako je to govorio Miroslav Krleža. Postoje sredine koje imaju tradicionalni sistem vrednosti, koji veoma teško i sa velikim socijalnim, političkim i moralnim lomovima menjaju. Tu se teško prihvataju novine, sumnjiče se svake promene i težnja da se radi drugačije od onoga što su "generacije očeva i dedova ostavile". Posebno se pruža otpor prema inovacijama u tehnologiji, znanju i organizaciji poslovanja, ključnim faktorima za uspeh u savremenom preduzetništvu. Predrasude sužavaju prostor za slobodno, samostalno i podsticajno delovanje u biznisu, one smanjuju stepen poverenja u pojedince, određene socijalne i kulturne grupe, a poverenje je važan činilac uspeha preduzetničke ideje i preduzetničkog poduhvata u svakoj sredini. Zbog toga je za uspeh preduzetništva od presudne važnosti da svaki čovek koji preduzima neku poslovnu aktivnost ima na umu da će se susresti sa predrasudama o tome i da pravi strategiju kako prevazići predrasude i uspeti u svom poslu. Posebno je važno da individualni preduzetnik koji započinje neki novi posao, sa kojim sredina do tada nije imala iskustva, deluje tako da zanemari sumnjičavost i

210

podozrenje koje šire pojedinci ili određene socijalne i kulturne grupe o nemogućnosti i nepotrebi takvog posla u nihovoj sredini.

Preduzetnička volja ispoljava se i kroz dinamičnost poslovanja i rada. Nalazimo se u vremenu i okolnostima dinamičnih promena kako u međunarodnim relacijama, globalnim tokovima, tako i na regionalnom i lokalnom nivou. Posebno je to izraženo u društvima tranzicije koja moraju da prihvate svu poslovnu i privrednu dinamiku koja se svakim danom širi na ova društva i vrši pritisak na ubrzavanje njihovih ekonomskih i ukupnih društvenih tokova. Uspešan preduzetnik je pokretljiv, pun energije, stalno spreman da preduzme nove poslovne aktivnosti i izazove koji će doprineti širenju posla i ostvarenju većeg profita. Dinamičnost je povezana sa odlučnošću, neizvesnošću pa i rizikom u nastojanjima za novim poduhvatima i poslovnim promenama. Dinamičnost obezbeđuje širenje preduzetničke volje i poslovne klime na užu i širu okolinu, pokreće i podstiče druge ljude da se uspešnije i odlučnije angažuju u poslovnom svetu. Dinamičan preduzetnik je sklon promenama i poboljšanjima u poslovanju, ne zadovoljava se postignutim već uvek teži dalje i više.

Uspešan razvoj preduzetništva podrazumeva i fleksibilnost u poslovanju, njegovom organizovanju i vođenju. Fleksibilnost podrazumeva takav način rada u kome se jedno rešenje može prilagoditi promenjenim uslovima i novim zahtevima poslovanja. Danas smo svedoci da pojedine kompanije za kratko vreme promene deo ili celokupno poslovanje, održavajući na taj način mogućnosti opstanka na tržištu i dajući odgovor narastajućoj konkurenciji. Fleksibilna struktura nekog preduzeća omogućava lakše kombinovanje poslovnih resursa, bolju iskorištenost kapaciteta, uštede u materijalu, vremenu i povećava efikasnost i produktivnost. Fleksibilna kompanija mora da se u kratkom vremenu preorjentiše na novu proizvodnju ili uslugu i da na taj način odgovori zahtevima tržišta i konkurencije. Ovde posebno dolazi do izražaja preduzetnička volja i motivacija za poslovni poduhvat i poslovni uspeh. Fleksibilnost preduzeća počiva na znanju, idejama i informacijama, njihovom brzom protoku i primeni. Pored organizacionog i "tehničkog" dela, fleksibilnost uključuje i spremnost i odlučnost ("mentalna" fleksibilnost) preduzetnika da primenjuje inovacije i ideje koje će doprinose prilagođavanju svim poslovnim promenama. Biti u stanju da se prilagodi potrebama tržišta to je osnovna premisa za svakog savremenog preduzetnika i svako preduzeće, ona omogućava opstanak, razvoj i napredak u poslovanju.

Sledeći važan elemenat preduzetničke volje jest moć selekcije. To podrazumeva, pre svega, individualnu sposobnost, izraženu kroz znanje i inteligenciju, da se brzo uočavaju potrebe i vrši odvajanje važnog od manje važnog, bitnog od nebitnog, korisnog od štetnog i slično. Preduzetnik sa dobrom moći selekcije brzo odlučuje šta želi, šta je neophodno i važno da se uradi da bi se preduzeo poslovni poduhvat i postigao poslovni uspeh. Moć selekcije dolazi do izražaja u uslovima kada preduzeće trpi različite uticaje koji dolaze iznutra, kao i uticaje koji dolaze od spoljašnjih faktora. Dobar preduzetnik brzo, odlučno, jasno i precizno uočava koju vrstu posla treba forsirati, šta je važno za uspeh posla u određenim uslovima, kada se

211

primenjuje kategorija sigurnosti u poslovanju, koje su želje, namere i očekivanja sdaradnika, šta ih motiviše, kako odgovoriti na potrebe tržišta i potrebe zaposlenih.

Imati viziju u poslovnom poduhvatu prestavlja esencijalni deo kako individualnog tako i kolektivnog preduzetništva. Vizionarstvo je ona granična linija koja odvaja sposobne, preduzimljive, odlučne i hrabre preduzetnike od onih koji to nisu. Preduzetnik mora imati kratkoročnu i dugoročnu predstavu o mogućnostima, putevima i načinu ostvarenja uspešnih poslovnih rezultata. Ta vizija mora biti realna i ostvarljiva, situirana u određeni prostor, vreme, uslove, okruženje, mora biti usmetrena ka tržištu, doneti poboljšanje poslovanja, vizija ne sme biti opterećena nerealnim pretpostavkama i "utopijskim" zamislima odvojenim od realnog stanja i dokučivih resursa. Realne i ostvaruive poslovne vizije deluju motivišuće kako na onoga ko ima viziju tako i na njegove saradnike i celo preduzeće, čak i u onim situacijam kada vizionar nije odmah bio sasvim shvaćen. Preduzetnik bez vizije je kao sportista bez dovoljno talenta, može uspeti samo do prve značajnije prepreke i iskušenja. Rezultate iznad proseka u preduzetničkom poduhvatu može dati samo prava vizija kombinovana sa inovacijom, znanjem i upornim radom.

Preduzetnička volja se često manifestuje i kroz harizmatičnost pojedinih ljudi, menadžera ili istaknutih preduzetnika sa vizijom i odlučnim nastupom. Harizmu (poseban dar, sposobnost da vodi, prednjači, organizuje, da ga drugi slede) ima onaj preduzetnik koji u jednakim uslovima i sa približnim sposobnostima biva primećen, izdvojen od drugih, ostavlja poseban, upečatljiv utisak kod sagovornika, klijenata, saradnika i ostalih koji sa njim dolaze u poslovni kontakt. Preduzetnik sa harizmom mnogo znači za širenje poslovnog duha i preduzetničkog stila i načina života, kako u preduzeću, tako i lokalnoj i široj zajednici. On širi duh poverenja, podstiče i motiviše druge, pokreće na poslovni poduhvat druge u svom okruženju. Istina, harizmatski usmereni preduzetnik može i da deluje negativno ukoliko svoju harizmu koristi samo na ostvarenje lične promocije, sticanje monopolskog položaja i korištenje neregularnih i nedozvoljnih sredstava u sticanju bogastva i postizanju poslovnog uspeha.

Neposredno povezana sa harizmatičnošću jeste i sklonost ka liderstvu u grupi, kompaniji, sredini. Lider ili vođa podrazumeva ličnost koja je po svojim mentalnim, intelektualnim i obrazovnim sposobnostima sklona da uvek zauzme poziciju "prvi među jednakima", ali da prednjači u odgovornosti i viziji. Liderstvo zahteva sposoban, odlučan, angažovan i motivisan tim spreman da ostvari impresivne poslovne rezultate. Liderstvo u timu znači takvu kombinaciju elemenata vođenja u kojim će ono "ja" lako i neosetno prerasti u "mi", ali istovremeno sačuvati podsticajnu i kreatvnu dimenziju svakog "ja" izraženu u slobodi, slobodnoj volji, ličnoj motivaciji i vlastitom zadovoljstvu. Lider treba da deluje po principu lične odgovornosti, a ne po principu slobodne volje. On treba da motiviše i pokreće, da zastupa etičke principe u radu. Lider mora biti mentalno zrela i snažna ličnost koja nije podložna čestim promenama raspoloženja, nije povodljiv, trpi uticaje sa strane, spreman da se argumentima odupre svakoj vrsti dijaloga, sučeljavanja i konflikta. Za dobrog lidera sardnici u timu uvek će imati osećaj da on služi timu umesto da ga "eksploatiše", da

212

sluša šta drugi misle i predlažu, da povezuje sve u jednu skladnu celinu, vodi brigu o ispoljavanju svojih osećanja, uvek stvari gleda očima drugih (u poslovnom i preduzetničkom smislu to znači očima kupaca i tržišta).

7. Tolerancija

Savremeno društvo je puno protivrečnosti, podela i atomizovanosti grupa i zajednica. Da bi se ostvarila komunikacija i usklađenost potreba i interesa neophodan je visok stepen tolerancije. Tolerancija polazi od pitanja: zašto smo različiti? Različitost je prirodno svojstvo čoveka, svesti i društva. To je unutarnja dijalektika i energija društva i društvene mobilnosti. Jedino u mnoštvu različitosti društvo može obezbediti dovoljno podsticaja, ideja, slobode, neophodnih za stalni razvoj, konkurenciju i pluralizam potreba, interesa i vrednosti. Međutim, bogatstvo različitosti često prelazi u stanje latentne opasnosti od izbijanja sukoba različitih oblika i intenziteta. Što se društvo brže razvija, u ekonomskom, tehničkom, i tehnološkom pogledu, to se češće pojavljuju “pukotine” u njegovom socijalnom biću (nezaposlenost, siromaštvo, marginalne grupe, lokalna i regionalna nerazvijenost), koje podstiču kulturne razlike, političke sukobe i ideološke netrpeljivosti.

Tolerancija je neophodna kao kohezivni elemenat u izgradnji minimuma zajedničkih interesa i odgovornosti za razvoj globalnog društva. Koegzistencija različitih “starih” ekonomskih, kulturnih, političkih, rasnih, etničkih, polnih i generacijskih grupa, njihovih potreba i interesa već je postala navika i uobičajena situacija za modernog čoveka. Ali, svakim danom javljaju se novi oblici razlikovanja i različitog ponašanja i težnji u društvu (drugačije seksualne orijentacije, spiritualističke i okultne grupe i pokreti, muzički trendovi, modni stilovi) koje je teško pratiti i prihvatiti. Bez stalnog razvoja tolerancije, širenja njenih oblika i metoda, svet bi sve više zapadao u protivrečnosti i krize, mir bi se teže održavao i branio, sukobi teško rešavali i kontrolisali. Zato je tolerancija jedan od najvažnijih elemenata u izgradnji kulture moderne ljudske zajednice, odnosno savremenog društva i njegovih globalnih karakteristika i manifestacija.

8. Prijateljstvo

Prijateljstvo podrazumeva emocionalnu bliskost, toplinu, poverenje, pouzdanost, iskrenost i odanost među osobama. Razvoj ljudskog društva kroz istoriju donosi različite uloge prijateljstva. Nekada je ono bilo znak odanosti i spremnosti da se pomogne u borbi protiv neprijatelja i odbrane teritorije ili državne samostalnosti. Tu se prijateljstvo razvijalo kao nužnost, bilo je uslovljeno, posredovano, funkcionisalo je kao

213

suprotstavljanje “neprijatelju”, a ne kao izraz unutrašnje potrebe i zadovoljstva osoba koje stupaju u prijateljske odnose. Prijateljstvo je nekada značilo i odnos prema poznanicima i bliskim srodnicima za razliku od nepoznatih ljudi za koje ne mora da postoji “neprijateljski” odnos, već je reč o udaljenosti i distanci u komunikaciji.

Prijateljstvo se može podeliti na dve grupe. Prvu grupu čine prijateljstva među društvenim grupama i zajednicama, ona su često institucionalizovanja kroz neke, izjave, deklaracije, ugovore i počivaju na nekom zajedničkom interesu koji ih jasno odvaja od drugih. Drugu grupu prijateljstva čini prijateljstvo među pojedincima, poznanicima, kolegama, generacijom ili intimnim, emotivnim vezama (ljubav, stalno druženje, upućenost na nekoga).

9. Kultura dijaloga

Dijalog je značajan element kritike, istraživanja, saznanja i kreativnog pristupa društvenim odnosima. Dijalog mora biti slobodan, učesnici u dijalogu ravnopravni i autonomni. Dijalog je samo početak traganja za istinom i sadržajem nekog problema, pitanja ili pojave. Kultura dijaloga podrazumeva mnoštvo elemenata: a) lična kultura sagovornika; b) poštovanje sagovornika i pravo da ima drugačije mišljenje; c) razvijenu svest i spremnost na toleranciju sredine u kojoj se dijalog vodi; d) kritički pristup i traganje za istinom; e) dijalog mora dati stvaralački doprinos (rezultat) daljem istraživanju pokrenutog problema; f) dijalog ne mogu uspešno voditi sagovornici čiji se stavovi unapred znaju; g) dijalog može obuhvatiti sva pitanja od značaja za nauku, društvo i istraživanje; h) kompetentnost sagovornika može voditi uspešnom dijalogu; i) učesnici u dijalogu moraju biti ravnopravni u pristupu predmetu dijaloga i njegovom jasnom određenju; j) jedina nadmoć i ostvarena prednost jednog od sagovornika jeste puna argumentacija stavova koje iznosi; k) dijalog mora da unapredi mišljenje, ne da ga potčini ili diskredituje.

Dijalog koji ne posreduje između stvarnog i mogućeg nije aktuelan i nema puniji značaj za kulturu na koju se odnosi.

Ratko Božović

Dijalog bogati kulturu jedne sredine, čini je stvaralačkom, inovativnom, podsticajnom, slobodnom. On je preduslov pluralizma, demokratije, ljudskih prava I multikulturalnosti jednog društva. Dijalog se bori protiv učmalosti, malodušnosti, otuđenosti, jednoumlja i ekstremizma u društvu.

214

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

215

Sam čovek je malo, ali on nije izolovan, on je obuhvaćen jednim više no ikad složenim i mobilnim spletom odnosa. Bilo da je mlad ili star, muškarac ili žena, bogat ili siromašan, on je uvek postavljen na 'čvorove' komunikacionih kola, ma koliko oni bili sitni. Pre bi trebalo reći: postavljen na mesta kroz koja prolaze raznovrsne poruke. I nikada nije, čak i kad je najbedniji, lišen uticaja na te poruke koje kroz njega prolaze, smeštajući ga bilo na mesto pošiljaoca, bilo primaoca, bilo referentnog predmeta.

Žan-Fransoa Liotar

Kulturni identitet je proces u kojem se direktno sučeljavaju potrebe za univerzalizacijom pojedinih kultura i neminovnost poštovanja svih posebnosti. Tim procesom utemeljuju se ključne kulturne vrednosti i istovremeno poriče njihova hijerarhizacija. Traženje kulturnog identiteta postaje funkcija kulture, pri čemu potvrđivanje osobenog identiteta zahteva međusobnu komunikaciju.

Georg Zimel

Ljudski odnosi su u suštini odnosi otuđenih automata koji svoju sigurnost zasnivaju na tome što svako od njih ostaje blizak krdu i što se ne razlikuju po mislima, osećanjima ili delovanjima. Mada pokušava da bude što bliži ostalima, svako ostaje beznadežno sam, prožet dubokim osećajem nesigurnosti, teskobe i krivice koji su uvek rezultat nemogućnosti da se prevaziđe ljudska odvojenost.

Erih From

Ako društvo shvatimo kao organizovani skup pojedinaca sa određenim načinom života, onda je kultura dati način života; ako se društvo shvati kao mreža društvenih odnosa, onda je kultura sadržina tih odnosa; društvo obuhvata komponente ljudskog i odnosa među ljudima, dok kulturu čine prikupljene materijalne kao i nematerijalne tvorevine, koje ljudi nasleđuju, upotrebljavaju i menjaju.

Dragan Koković

...Pojam potkulture (subkulture) u sociologiju je uveo Albert Koen. U okviru celine kulture, ona obuhvata poseban način života, vrednosni sistem, ideje, norme i pravila ponašanja. Potkultura nije izolovana u odnosu na univerzalnu i vladajuću kulturu, već je samo relativno zaokrugljena. U tom smislu ona se može definisati kao skup vrednosti, pravila, normi i ponašanja koje članovi neke grupe usvajaju, preferiraju, poštuju, naglašavaju i podstiču njihov razvitak. Potkulture nastaju usled društvene podele rada i različitih položaja koji se temelje na takvoj podeli, a formiraju se i u vezi sa društvenim ulogama. To znači da su retke subkulture koje okupljaju pripadnike međusobno veoma udaljenih socioekonomskih i obrazovnih grupa.

Potkultura se odlikuje određenim značenjem stila, osobenim stavovima i uvek se javlja u tesnoj vezi sa određenom društvenom grupom, koja je nosilac takve orjentacije (mladi, stari, sportisti, estradni umetnici itd.). ...Potkulture izražavaju osobenosti na nivou pravila ponašanja, odevanja, ukusa, zabave, razonode, muzike i sporta, pri čemu se u obzir uzimaju i uzrast, pol, raznovrsne profesije i slobodna zanimanja. Tako se govori, na primer, o kulturi grada i sela, mladih i starih, radnika i intelektualaca.

...U sociološkoj literaturi je ukazano na nekoliko osnovnih razloga koji dovode do pojave kontrakulture: Kada je jedinka ili društvena grupa prinuđena na lišavanje, odnosno kada je frustrirana (primer je

blokiranje profesionalnih ambicija ili isključenje iz procesa komunikacije);

216

U slučaju poremećaja i konfuzije u sistemu vrednosti jedinke i društvene grupe, odnosno kao negativne ili niže vrednosti izbiju u prvi plan (ovo je naročito uočljivo u slučaju razaranja i sloma sistema vrednosti);

Pri nedostatku socijalne kontrole, koja podrazumeva odsustvo određenog autoriteta.

Ono, međutim, što jednu subkulturu pretvara u kontrakulturu, jeste uspeh njenih nosilaca da svoj projekat načina društvene proizvodnje života uspostave kao anatgonistički i konkurentski vladajućem. Kontrakulture se zbog toga po pravilu javljaju u obliku socijalnog pokreta. U tom smislu se može reći da je kontrakultura subkultura koja je uspela da artikuliše svoj stav protiv određenog načina života, da ga podigne iznad simboličkih oblika protesta, zavisti i prezira. Ona nije statična poput subkulture, već s vremena na vreme uspeva da zauzme mesto dominantne kulture, da ponudi alternativu za dati, nametnuti način života. Kontrakultura, dakle, predstavlja one kulturne elemente koji osporavaju sistem i vladajući način života. Kada nastupi društvena kriza, vladajući sistem često nije spreman da za sebe veže kulturne stvaraoce i kreativne potencijale. To može postati prepreka za razvoj kulture. Svaka prepreka i frustraciona situacija može biti ishodište kontrakulture i mladalačkog bunta, protest protiv tehnokratskog poimanja sveta i represije.

...Sociološko stanovište polazi od teze da kultura određenog društva stoji u tesnoj vezi sa društvenim strukturama; društvene strukture su posledica podele rada koja 'drobi' društvo i stvara određena područja društvenog života. Društvenu podelu prati kulturna podela, jer se vrši i unutrašnja klasna diferencijacija kulture. Veze između podele rada, društvene strukture i kulture vidljive su i u domenu stvaranja određenog vrednosnog sistema, uverenja, ideologija i institucija. Sa razvojem društva kultura je težila ka sve većoj institucionalizaciji sopstvenog, unutrašnjeg sistema društvenih odnosa. Ona je izraz društvene podele rada; s druge strane kultura utiče na održavanje i dalje razvijanje podele rada. Istovremeno, čuvanje duhovnosti značilo je neku vrstu odbrane vlastitog položaja u društvenoj podeli rada. Kultura se vezuje sa problemima savremenih društava i posmatra se u odnosu na celokupni način proizvodnje društvenog života. Promene u kulturi, naročito institucionalnoj, vezuju se uz promene u društvenim odnosima i ciljevima...U načinu proizvodnje života stvara se svest o načinu i smislu života. Društveni sistem prodire u sve pore života, pa i u kulturu.

...Akulturacija je, dakle, proces mešanja, spajanja dveju kultura, kao i rezultat tog spajanja. Znači, da bi se stvorila nova, mora postojati stalni kontakt između dveju postojećih kultura. Trajanje i direktan dodir su dve pretpostavke za akulturacijski proces. Iz ovoga sledi da akulturacijauključuje one promene koje nastaju u jednoj kulturi pod uticajem druge, što dovodi do njihove sličnosti. Akulturaciju treba proučavati kao celovitu pojavu, jer ona predstvalja mrežu odnosa između dve ili više kultura, kao i splet odnosa između pojedinaca. Ipak, većina autora naglašava da se ona ne može poistovetiti sa celinom kulturnih promena, jer su one stalne i složene, a akulturacija je samo jedan njihov vid.

Akulturacija je proces koji prolazi kroz sledeće faze: kontakt, komunikacija, vrednovanje (procenjivanje), potpuno ili delimično prihvatanje ili odbacivanje, integracija i usklađivanje početnih dispozicija i, na kraju, asimilacija

...Za razliku od akulturacije, enkulturacija pre svega ima u vidu kontakt između pojedinca i grupe; ona može rezultirati prihvatanjem određene kulture i njenih vrednosti, ali i dovesti do kulturnog šoka u susretu sa drugačijom kulturnom stvarnošću.

...Od nivoa akulturacije treba, dakle, razlikovati nivo integracije. Akulturacija se odvija kroz prihvatanje, reakciju i adaptaciju (koja uključuje, zavisnost, selektivnost i sinkretizam), dok integracija obuhvata koncentraciju, disperziju i stapanje (koje, opet, može biti paralelno, alternativno i polarno).

217

Nužno je uočiti razliku između akulturacije i asimilacije; ona može biti jedna od faza akulturacije i označava prilagođavanje koje se završava utapanjem u model dominantne kulture. Asimilacija se javlja kada dominantna ili veća grupa apsorbuje podređenu ili manju grupu, koja gubi bitne karakteristike svog identiteta i postaje neprepoznatljiva.

...Pod multikulturalizmom se obično podrazumeva oblik kulturne politike, koncept društva (multikulturalno društvo) u kojem ravnopravno koegzistira više kultura, a pod interkulturalizmom kulturna politika koja je usmerena prema interkulturnom društvu, u kojem se više kultura nalazi u fazi dijaloga i traganja za novom kulturnom sintezom. ...Kultura je u neposrednoj zavisnosti od ekonomskog života, ali ekonomske činjenice i institucije postoje samo uz pomoć kulturnih vrednosti; to znači da je pokušaj da se odvoje kolektivni ekonomski ciljevi od nihove kulturne okoline osuđen na neuspeh. Nijedan od temeljnih ekonomskih pojmova se ne može zamisliti do kraja, ako se ukinu njegovi kulturni temelji.

Dragan Koković

...U istraživanjima postoje mnogobrojni kriterijumi za utvrđivanje kulturnog razvoja. Kao najvažniji, ističu se sledeći pokazatelji:

Životni standard ... Stil života ... Kvalitet života ... Stepen političkih sloboda ...

Budući da se odnosi na sva područja ljudskih delatnosti, moguće je govoriti o ekonomskoj kulturi koja obuhvata poznavanje ekonomskih zakonitosti i ekonomskog poretka, odnos prema tom poretku, način učešća u ekonomskom životu, radne navike, radni moral itd.

...Kultura rada obuhvata odnos prema radu, shvatanje etike rada, procenjivanje rada. Pojedinac neminovno unosi deo svije kulture na radno mesto. Poznavanje kulture uveliko će pomoći da shvatimo njegovo ponašanje u radu. S obzirom da između društava i grupa postoje razlike, može se očekivati da će i u onome što pripadnici istog društva nauče od vlastite kulture, postojati individualne razlike na području rada. Istovremneo možemo očekivati da ćemo naići na sličnosti u ponašanju unutar određene kulture i na kontraste – uporedimo li je s drugom kulturom.

...Kulturnim obrascem može se, dakle, nazvati svaka norma, određeni oblik mišljenja, delovanja i ponašanja koji se ponavlja i u okviru koga se javljaju i funkcionišu stvari, znaci i ponašanja.

...Kič se ne odnosi samo na umetnost, nego i na određeni način i stil života, obrasce mišljenja i ponašanja.

Dragan Koković

PITANJA:

1. Šta podrazumeva uže, a šta šire određenje pojma kultura?2. Koja su osnovna obeležja kulture?3. Karakteristike savremene kulturne dinamike.4. Pozitivne i negativne manifestacije masovne kulture.5. Odnos kulture i civilizacije.6. Analizirajte stav Semjuela Hantingtona o sukobu civilizacija!

218

7. Koji značaj imaju simboli za razvoj kulture?8. Igra kao manifestacija kulturnih vrednosti.9. Igra kao manifestacija patološkog stanja i sklonosti pojedinca i grupa.10. Analizirajte odnos igre i rada!11. Odnos između kulture i ekonomije.12. Kako kulturne vrednosti utiču na ekonomski razvoj?13. Kako kultura podstiče preduzetništvo?14. Analizirajte kulturne vrednosti i njihov uticaj na ekonomski razvoj u tvojoj

sredini!15. Šta je prijateljstvo?16. Analizirajte prisustvo tolerancije u tvom okruženju! 17. Analizirajte kulturu dijaloga u vašem neposrednom i širem okruženju!

XII M O R A L

219

1. Osnovne karakteristike morala

Moral je jedan od gradivnih elemenata ljudske zajednice kroz istoriju. On je specifična društvena kategorija jer nema svoje institucionalne mehanizme nametanja i zaštite kakve ima politika, ideologija i religija. Zbog toga je on za sociologiju interesantna pojava jer se vekovima održava kao unutrašnja snaga svakog pojedinca i zajednice. Zbog toga se govori o ljudskom moralu, profesionalnom moralu, porodičnom moralu, klasnom moralu, moralu lokalne zajednice, moralu jedne etničke grupe, lekarskoj etici, vaspitačevom moralu, političkom moralu i slično.

Reč moral potiče od latinske reči mos -običaj, mores - vladanje, moralis - običajan. Grčka reč ethikos ima isto značenje običaja, vladanja. Ove dve reči se sinonimno upotrebljavaju, s tom razlikom što se za celokupnu nauku koja se bavi proučavanjem morala upotrebljava reč Etika.

Može se reći da moral predstavlja skup određenih nepisanih normi, običaja, pravila, smernica, dopuštanja, zabrana, ideala i stavova kojima se rukovode pojedinci, društvene grupe i zajednice u svom svakodnevnom radu, životu i mišljenju. Moral podrazumeva određeno individualno i društveno postupanje i odnos prema drugom. Drugi je uvek predmet morala. Sa individualnog stanovišta moral se može objasniti kao griža savesti za nepravedno urađenim i negativnim postupkom, ili osećaj zadovoljstva za nečim dobrim i korisnim u radu i postupku. Moral je sistem vrednosnih stavova i postupaka u odnosu na vlastito činjenje ili ne činjenje u odnosu na drugoga. Moral se povezuje sa dobrim ili zlim u ljudskim postupcima u društvu. Moralno biće i moralni čovek su večiti ideal koji “dežura” u svim društvima i svim epohama u istoriji ljudskog roda. Moral se zasniva na ideji “vrhovnog dobra” kao istorijskoj kategoriji koja se stalno razvija i pomera napred. Moral je društvena kategorija jer jedino nastaje u društvu i razvija se zajedno sa društvom. On je, takođe, ekonomski uslovljena kategorija, jer ekonomsko stanje utiče na promenu ili održanje određenih moralnih normi.

Moral je sistem pravila ponašanja i od drugih društvenih pojava se razlikuje time što moralna pravila poseduju poseban autoritet, bitna karakteristika morala je trebanje ili obaveza, ispoljavanje poželjnosti da se nešto uradi ili ne uradi.

Emil Dirkem

Moral je čovekovo aktivno oblikovanje, usmeravanje sopstvenih i tuđih postupaka i htenja te njihovo ocenjivanje kao dobrih i zlih.

Vuko Pavićević

Dve su osnovne crte sadržine moralnih normi: one, prvo, naređuju ono što je dobro, a zabranjuju ono što je zlo; one, drugo, naređuju ono što je dostojno čoveka, što je čovečno, a zabranjuju ono što je suprotno tome. Međutim, šta je dobro i zlo, šta je

220

čovečno, a šta nečovečno, ne može se odrediti unapred i jednom za sva društva. Naprotiv shvatanja o dobru i zlu se razlikuju od jedne zajednice do druge, u skladu sa osnovnim sastavom te zajednice.

Radomir Lukić

Kao društvena pojava, moral ima određenu strukturu. Osnovni elementi morala su: moralna norma (pravila), moralni sud (rasuđivanje) i moralna sankcija (kazna). Moralna norma podrazumeva uobičajena, nasleđena ili novouspostavljena pravila ponašanja pojedinca u grupi i grupe u društvu. Moralni sud je postupak kojim grupa ili zajednica utvrđuju da li je neko ponašanje ili postupak u skladu sa očekivanim normama. Moralna sankcija je postupak kojim grupa ili zajednica odgovaraju na činjenje ili ne činjenje pojedinca i grupe, na narušavanje moralnih normi. Moralna sankcija se sastoji u vidu prezira, odbacivanja i zanemarivanja (ignorisanja) onoga ko narušava moralne norme.

Jedna od najznačajnijih karakteristika morala, koja dolazi do izražaja danas, jeste pitanje moralne slobode. Kako ostvariti vlastitu slobodu, gde su njene granice, a da to ne bude na štetu drugih, da se ne ugrozi sloboda i samostalnost drugih? Sa tim je usko povezan i egoizam (samoljublje) kao sebičnost i insistiranje na svojim posebnim i ekskluzivnim pravima, postupcima i zadovoljstvima, bez obzira na posledice po druge. Suprotno tome je altruizam kao nastojanje da se u prvi plan stavi drugi i da se oseća zadovoljstvo što se ispunjavaju njegove potrebe, činiti dobro u interesu drugoga. Ta osobina je skoro potisnuta iz svakodnevnog života i delovanja ljudi u savremenim uslovima.

2. Moralne dileme savremenog sveta

Moralna kriza je jedan od prvih pokazatelja i značajna dimenzija ukupne krize i nazadovanja jednog društva kao, i celog sveta (globalnog društva). U vremenu u kome vlada egoizam, bezobzirna trka za bogatstvom, nametanje stavova i ideja silom, manipulacija, laž i prevara, sistem vrednosti se menja tolikom brzinom da većina građana i grupa nisu u mogućnosti da ga prate. Nastupa stanje nesnalaženja, zbunjenosti, nepoštovanja normi i pravila. “Pravo” sile zamenjuje moć argumenata, dijalog postaje monolog, pluralizam potreba i interesa biva nadjačan delovanjem policentrične moći. Očekivanja da će materijalni, tehnički i tehnološki napredak doneti više humanizma, tolerancije i duhovni napredak, često su izneverena u savremenom društvu. Tehničko-tehnološki napredak, pored pozitivnih dejstava, donosi sve više straha, teskobe i nepoverenja za modernog čoveka (terorizam, kriminal, sofistikovana ratna mašinerija, siromaštvo, imigracije i slično). Postoji i mnoštvo drugih protivrečnosti, nesklada i sukoba u savremenom svetu, koji utiču na stanje morala i poštovanje moralnih normi. Protivrečnost i krizu društvenog morala moguće je pratiti kroz nekoliko osnovnih moralnih dilema savremenog sveta.

221

Prva velika dilema odnosi se na siromaštvo. Decenijama se na skupovima razvijenih i moćnih zemalja govori o potrebi smanjenja siromaštva u svetu. Međutim, retko kada se napravi neki značajniji pomak, naznačen u deklaracijama i stavovima sa tih skupova. Podaci svetskih organizacija govore da danas u svetu gladuje između 800 miliona i milijardu i dvesta miliona ljudi. Ravnomerniji ekonomski razvoj mogao bi značajnije i brže da smanjuje stopu siromaštva u svetu kada bi svetski centri moći posvetili više pažnje i aktivnosti tom pitanju. Neka istraživanja govore da bi za narednih pedeset godina prethodno pomenuta cifra mogla biti smanjena na pola. Pitanje koje traži odgovor glasi: zašto se svet ne kreće u tom pravcu?

Razvoj sve sofistikovanijeg naoružanja, sa sve razornijim moćima i masovnijim uništavajućim posledicama po ljude i njihova dobra, sledeća je velika moralna dilema. Izdvajanja iz budžeta za naoružanje i vojnu opremu kod najrazvijenijih zemalja sveta višestruko prelaze bruto nacionalni proizvod većine zemalja sveta. Zašto čovek toliko teži da uništi drugoga? Povezano sa prethodnim je i stalno izazivanje sukoba, kriza i ratova na svim delovima globusa. Posledica toga je razaranje društvenih struktura, uništavanje imovine, žrtve, izbeglice i imigracija.

Sa svih strana stižu upozorenja od kompetentnih stručnjaka i organizacija o ekološkoj ugroženosti planete Zemlje. Podaci o količini štetnih gasova u atmosferi, zagađenosti voda, šuma, plodnog zemljišta, efektu “staklene bašte” tako su alarmantni da se pažljivom i zabrinutom čoveku može učiniti da će uskoro doći do značajnijih poremećaja u atmosferi, biosferi, flori i fauni, a time i sudbina čoveka postaje sasvim neizvesna. Na drugoj strane zemlje koje su najrazvijenije i koje su najviše doprinele zagađenju atmosfere nikako da potpišu Protokol iz Kjota (dogovor o značajnijem smanjenju emitovanja štetnih gasova u atmosferu u narednim godinama) usvojen još 1997. godine.

Postoji još nekoliko velikih dilema kao što su korupcija koja je toliko prisutna u većini zemalja (uglavnom nerazvijenih i siromašnih) u svetu da potpuno usporava njihov ekonomski oporavak i razvoj. Zatim terorizam kao najveće zlo koje se jasno pokazalo početkom XXI veka. Tu su još kriminal, trgovina nedozvoljenim sredstvima i trgovina ljudima. U svim prethodno pomenutim pojavama, novac, profit i trenutni ekonomski interesi potiskuju i zanemaruju moral i humanizam.

1. Poslovni moral

Od samog početka poslovanja i razvoja preduzeća, načina rada i sticanja profita, bogatstva i ostalih pogodnosti koje pruža dobro i uspešno poslovanje, nameće se jedno pitanje – večita dilema: da li poslovanje ima dodirnih tačaka sa moralom i moralnim delovanjem pojedinaca i grupa? To pitanje se može postaviti i kao dilema o tome da li bogatstvo neminovno podrazumeva i sumnju, nepoverenje i zavist prema njegovom poreklu, načinu sticanja i gomilanja. Posmatranje odnosa između poslovanja i etike može se proširiti na način rada, korištenje prirodnih i ekonomskih resursa, vlasničke odnose, rukovođenje preduzećem, kvalitet rada, odnos prema zaposlenima, odnos prema

222

lokalnoj zajednici, regiji, državi. Mnogi će konstatovati da istorijski razvoj ekonomskih odnosa ne ostavlja mnogo argumenata za tezu da je etika i poslovanje u neposrednoj vezi. Drugi će pak reći da etika i način rada, pogotovo upravljanja preduzećem i njegovog organizovanja, nemaju ništa zajedničkog. Neki će možda reći da ekonomija nema nikavu obavezu niti potrebu da bude moralna, a ima i onih koji će, sa dozom cinizma dodati da ekonomija, po svojoj suštini, ne može biti etična sve i kada bi to htela i nastojala da bude. Takvi će "dobronamerno" savetovati sve one koji traže moralno postupanje u poslovanju, "neka idu u crkvu i neka se bave religijom umesto biznisom".109

Na drugoj strani, postoji mišljenje da poslovanje bez moralnih kriterija i ekonomija bez etike ne mogu dati trajnije, stabilnije i značajnije rezultate, niti neku konkretnu zajednicu učiniti srećnom i prosperitetnom. Zbog toga se često govori o potrebi uvođenja etičkog kodeksa u principe poslovanja, rada i rukovođenja u svim preduzećima. Tu se još javlja dilema o tome da li je poslovna etika stvar lične savesti direktora, menadžera, službenika, radnika, ili je to rezultat kolektivnog i zajedničkog morala neke grupe, zajednice, sredine, društva. U današnje vreme, označeno kao doba globalizacije, ova dva suprostavljena stava o odnosu između poslovanja i etike dobijaju sve više na značaju i traže što potpuniji i urgentniji odgovor koji će biti potkrepljen svestranijim interdisciplinarnim istraživanjem. Čini se da je danas ovo pitanje ponovo aktualizovano i ono postaje nezaobilazno, kako u nerazvijenim zemljama, zemljama u procesu i periodu tranzicije, tako i u onim narazvijenim ekonomijama i društvenim prostorima. Kako kaže Džon Kosta (John Costa),110 poslovni svet je pun skandala od trgovine, banaka, osiguranja do lažnih troškova menadžera. Mogu se uzeti, kao ilustracija, dva karakteristična primera koji rečito govore u prilog teze o ponovnom i svakodnevnom propitivanju pojma i značenja onoga što se naziva poslovni moral. To su poznati slučaj poslovnog skandala sa velikom američkom kompanijom Enron, zatim italijanskom prehrambenom kompanijom Parmalat , koje su prikazivanjem lažnih finansijskih izveštaja uticale da njihove akcije rastu na berzi. Kada je prevara otkrivena, akcije su naglo pale, kompanije su propale a akcionari ostali bez novca.

4.1. Značaj poslovne etike

109 Zastupnicima ovog stava može se odgovoriti da je crkva sve više krenula ka biznisu. Navodimo dva karakteristična primera: Papa Jovan Pavle II objavio je 1999. godine CD pod nazivom Abba Pater sa rep muzikom, gde i sam repuje (CD se odlično prodavao); drugi primer, na jednom univerzitetu u Britaniji može da se studira crkveni menadžment.110 John Dalla Costa, The Etical Imperative: Why moral leadreship is Good Business, Perseus Publishing, 1998.

223

Poslovna etika111 najbolje dijagnostifikuje i odslikava ponašanje, delovanje i imidž poslovnih ljudi. Nedostatak poslovne etike predstavlja prvi i osnovni uzrok da će, u "pogodnom" trenutku, u nekom preduzecu, kompaniji ili bilo kom poslovnom subjektu, doći do izbijanja skandala i poremećaja poslovne atmosfere. U prva dva prethodno pomenuta skandala (Enron i Parmalat) imamo primer nedostatka etike u samom rukovodstvu preduzeća. Upravni odbor, direktori i glavni menadžeri te dve kompanije nisu poštovali elementarne principe poslovnog morala, jer su prikrivali i lažno prikazivali podatke o finansijskom poslovanju i ukupnom stanju kompanija. Tako je uprava Parmalata prikazala da je njen neto dug skoro osma puta manji (1,81 milijarde evra) nego što je to kasnije utvrdila revizija na zahtev suda (14,3 milijarde evra). Slično je postupala, pre toga, i američka kompanija Ernon, koja je takođe prikrivala negativne poslovne rezultate u svojim redovnim godišnjim poslovnim izveštajima. Uprave ovih kompanija su, iznošenjem friziranih podataka, uticale na zadržavanje i povećanje vrednosti njihovih akcija na berzi i celokupnog uspeha na tržištu. To je dovelo do to toga da su mnogi ljudi posedovali akcije koje su imale lažnu vrednost i koji su, kada je prevara obelodanjena, izgubili znatna finansijska sredstva. Ovo je primer nedostatka poslovne etike kod najodgovornijih ljudi, odnosno rukovodstva same kompanije. Može se reći da je to primer nedostatka kolektivne ili grupne etike.

Posledice pomenutih skandala su velika šteta za kompaniju, gubitak radnih mesta za zaposlene, potresi na berzi, sumnje u poslovanje drugih kompanija, šteta kod onih koji su posedovali akcije pomenutih kompanija i porast nepoverenja u savremene principe poslovanja. Dakle, nije reč samo o direktnoj šteti za pojedine kompanije, već o šteti koja je naneta celokupnoj svetskoj ekonomiji, jer ekonomija danas deluje po principu "spojenih posuda", a njeni negativni slučajevi (krah pojedinih kompanija, skandal, pad poslovanja) izazivaju "domino efekat" na svetskom nivou. Tako se vrši pritisak na obaranje svetskog "imidža" moderne ekonomije, dolazi do erozije poslovnog poverenja i socijalnog kapitala kao veoma važnih elemenata u savremenoj globalnoj ekonomiji. Ništa više nije stvar samo lokalnih, pojedinačnih i izolovanih poteza, odluka i posledica. Sve se reflektuje na globalnom nivou.

U slučaju Sosijete Ženerals banke,112 imamo primer, pre svega, nedostatka poslovne etike pojedinca, učesnika u poslovnom procesu (ovoga puta u berzanskom poslovanju). Pojedinac koji ne poseduje elementarne principe lične poslovne etike, i ima deficit ukupnih moralnih standarda, uvek je spreman da izvrši prevaru, da stavi svoje lične interese iznad kolektivnih, zakonskih, iznad normi običajnog poslovnog morala i ljudskog odnosa, da naruši poslovnu klimu i atmosferu, da pokoleba druge. Etika

111 U savremenoj literaturi dominira pojam poslovna etika, umesto pojma poslovni moral. Oni se sinonimno upotrebljavaju. Poslovna etika se upotrebljava i u značenju naučne discipline, kao i u značenju praktičnog moralnog delovanja i postupaka u oblasti poslovanja i rada.

112 U januaru 2008. godine mediji su preneli vest da je uhapšen broker Sosijete Ženeral banke, jer je trgovanjem na berzi, oštetio banku za 4,9 milijardi eura.

224

pojedinca je gradivni elemenat kolektivne etike, korporacijske etike. Čovek bez lične poslovne etike predstavlja malignu tačku u poslovanju svake kompanije, tačku koja stalno vreba da se proširi i zahvati ceo sistem kompanije. Nedostatak poslovne etike dovodi do poremećaja uobičajenih tokova poslovanja, kako u sredini gde se kompanija nalazi, tako i u širem okruženju, a nekada deluje i na svetske ekonomske i poslovne tokove. Gubitak poverenja u poslovanje, u preduzeće, u rukovodstvo i slično. Treba naglasiti da je poverenje danas jedan od ključnih uslova za uspešno poslovanje i razvoj preduzetničke i poslovne klime na svim nivoima i u svim sredinama. Šta dovodi do gubitka poverenja? Pre svega reč je o prevarama i iskazanim namerama da se ostvari prevara, kao što je to slučaj u tri prethodno pomenuta primera poslovnih skandala. Što se više širi potreba za poverenjem i jedinstvenim poslovnim standardima, to se više otvara mogućnost za različite oblike prevara, skrivenih i nedobronamernih postupaka u poslovanju. Ako se tome doda nedostatak poslovne tradicije, neizgrađane moralne norme u radu i poslovanju, razoren sitem pozitivnih poslovnih i životnih vrednosti u narazvijenim sredinama (društvo u tranziciji), kakva je naša, onda se može govoriti o "eldoradu" za različite vrste prevara i poslovnih skandala.

Poslovna etika nije samo prisutna u odnosima između kompanija i okruženja, ona je važna i u odnosima unutar same kompanije. Odnos poslodavaca, menadžmenta i rukovodstva međusobno, kao i njihov odnos prema zaposlenima u kompaniji mora se posmatrati kroz prizmu poslovne etike i moralnog postupanja. Nijedan segment rada i poslovanja, bez obzira na veličinu preduzeća ili poslovnog subjekta, ne može se zapostaviti i "osloboditi" od brige za etičkim delovanjem i postupanjem. Recimo, ako je nizak moral zaposlenih u jednom preduzeću (slabo se zalažu na poslu, nefikasno koriste radno vreme, česte konfliktne situacije, ogovaranja i podmetanja, iznošenje poslovnih tajni, slaba lojalnost preduzeću), onda je i najboljem menadžmentu teško da postigne neke značajnije poslovne rezultate. Protok informacija je važan elemenat poslovne etike. Ako informacije od značaja za uspeh i pruženje šansi svima u preduzeću zadržavaju i "obrađuju" pojedinci ili grupe, koji tako stiču prednost nad ostalim zaposlenim, onda je tu izostanak poslovne etike očigledan. Pokretljivost osoblja unutar preduzeća, uspon u karijeri, mogućnosti dodatnog rada i povećanja zarada, predstavljaju stalni izazov za primenu ili izostanak principa poslovne etike.

Prethodno su pomenuta tri primera iz svetskog poslovnog okruženja, kako bi se pokazala univerzalnost potrebe za primenom poslovne etike u savremenoj ekonomiji. Dakle, nijedna sredina nije imuna na prevare, podvale i skandale u oblasti poslovanja. Zbog toga se u razvijenom svetu toj problematici poklanja sve više pažnje (od kompanija do univerziteta). Ipak, ovde želim naglasiti da o poslovnoj etici treba mnogo više govoriti, i mnogo više je praktikovati u nerazvijenim i tranzicionim zemljama i sredinama, kakva je i naša. Ova tema je u našoj sredini potpuno zapostavljena, bolje reći, ona je još nepoznata, a rasprava o njoj (kako naučna tako i kolokvijalna) još uvek "nepoželjna". U našoj sredini je, još uvek, "normalno" i "poželjno" poslovanje po netržišnim principima i kriterijima. Argumente za ovu tezu nalazimo u sledećim ponašanjima: oslanjanju na političke subjekte i centre političke moći u poslovanju;

225

prisustvu nepotizma, "prijateljstva" i korupcije u zapošljavanju; u povezanosti političkih struktura i upravljačkih pozicija u javnim preduzećima; u nedovoljno transparentnoj privatizaciji i prodaji državnih preduzeća; u prelivanju državnog kapitala u privatne ruke kroz neracionalne i štetne (po državna preduzeća) poslove, ugovore i transakcije; u protežiranju privatnih preduzeća na javnim tenderima od strane političkih stuktura ili uticajnih pojedinaca, i najzad, u brojnim prevarama i aferama unutar preduzeća (zaposleni– rukovodstvo), kao i između preduzeća na tržištu.

Ako se sada vratimo na prethodni podnaslov i formulišemo ga u pitanje: zašto je poslovna etika važna?, onda se može konstatovati da prethodne napomene i primeri upućuju da su brojni poslovni razlozi zbog kojih je etika važna. Ali je svakako najvažnije pitanje troškova i štete koje izostanak poslovne etike nanosi preduzećima, pojedincima, sredini i ukupnim svetskim poslovnim odnosima. Izostanak moralnih nazora u bilo kom segmentu poslovanja113 uzrokuje, direktno ili indirektno, povećane troškove, gubitak profita i smanjenje zarade, a to smanjuje konkuretsku sposobnost preduzeća i time narušava njegov ugled u poslovnom okruženju. Poslovna etika mora biti zastupljena u svim segmentima preduzeća, kao i kod svih zaposlenih, od direktora do portira. Ali je njeno prisustvo neophodno i u užem i širem poslovnom okruženju. Pravednost, moralnost, ekonomska racionalnost i koristoljublje stalno se prepliću i mešaju.

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

Moral čine četiri osnovne komponente:a) moralna norma je zahtev da se nešto čini ili ne čini, odnosno kakvo treba da bude čovekovo

ponašanje i delanje da bi bilo društveno priznato i ocenjeno kao dobro; moralna norma obavezuje jer je čovek svestan da bi nastao nered u društvu;

b) moralni sud je ocena ili vrednovanje čovekovog postupka i u nju ulazi ne samo procena motiva (namera) nego i stvarnog postupka (posledice);

c) moralna sankcija – njome želi da se deluje na moralnu svest (savest) pojedinca; savest je glas društva u nama, ali i unutrašnji glas, apsolutno individualno postupanje; otuda je moral komponenta ljudskog identiteta;

d) moralna praksa – sveukupnost moralnog života (ponašanja i delovanja).

Dragan Koković

PITANJA:

113 Troškove i štetu preduzeću, pre ili kasnije, nanose kako prevare u izveštajima o poslovnom uspehu preduzeća, tako i način pakovanja, etiketiranja proizvoda, zatim prevare u deklarisanju sadržaja proizvoda, načina oglašavanja i reklamiranja, načina rukovođenja, nagrađivanja i motivacije zaposlenih.

226

1. Značaj kategorije “drugi” u shvatanju morala.2. Šta je grupni a šta individualni moral?3. Šta znači stav da je moral društvena i istorijska kategorija?4. Da li je moral ekonomski uslovljen?5. Koje su to moralne dileme savremenog sveta?6. Šta je to poslovni moral?7. Zašto je važna poslovna etika?8. Analizirajte poslovnu etiku u svom okruženju!9. Navedite primere pozitivnog i negativnom moralnog postupka u

poslovanju!

XIII SELO I GRAD

1. Osnovne karakteristike sela

227

Selo je jedna od istorijski najstarijih teritorijalno organizovanih ljudskih zajednica. To je društvena grupa povezana prostorno, ekonomski, socijalno, tehnički i kulturno. Selo je zajednica prvenstveno vezana za prirodnu, geografsku sredinu i od nje zavisna. Selo karakteriše poljoprivredna proizvodnja i na njoj zasnovani primarni društveni odnosi, stil i način života, psihologija, kultura i sistem vrednosti.

Prvi nivo seoskog naselja predstavljao je zajednicu krvnog srodstva, gde je zemlja bila zajednička. Kasnije se zemlja delila prema veličini porodice. Bilo je situacija kada je jedan vlasnik posedovao zemlju a drugi su plaćali najamninu za njeno korištenje. To je bila zemlja koja je osvojena u ratnom pohodu i dodeljivana najistaknutijem vojskovođi. Prvi oblik organizacije i upravljanja seoskom zajednicom bila je skupština sastavljena od starešina porodica. Drugi nivo seoske zajednice javlja se u feudalno doba. Tada je selo pripadalo feudalnom gospodaru i preko njega je uspostavljalo odnose i komunikaciju sa širom zajednicom (državom). Treći istorijski nivo seoske zajednice predstavlja selo u modernom dobu. Tu rodbinski odnosi nisu jedini ili pretežni aspekt zajednice. Moderno selo čine raznovrsni socijalni i kulturni slojevi i drugi društveni subjekti (zanatlije, trgovci, sveštenici, učitelji, državni službenici).

2. Funkcije sela i tipovi seoskih naselja

Selo ima nekoliko karakterističnih i značajnih funkcija. Proizvodna funkcija podrazumeva karakterističan način proizvodnje i pribavljanja sredstava za život seoskog domaćinstva i ostvarivanja određenih viškova namenjenih za razmenu. Selo je važan ekonomski deo svakog društva, pa i savremenog. Socijalna funkcija ogleda se u izgradnji specifičnih društvenih odnosa zasnovanih na poljoprivrednoj proizvodnji, upućenosti ljudi jednih na druge, pomoći, saradnji i solidarnosti potpuno drugačijoj od urbanih sredina. Selo može da predstavlja stabilnu zajednicu i time da znatno doprinese i stabilnosti društva (“bogato selo, bogata država” – tradicionalna izreka). Istina, danas siromašno i neuređeno selo (komunikacijski nepovezano) može da predstavlja problem i sebi i da bude teret za modernu državu. Ekološka funkcija ogleda se u skladnom odnosu stanovnika sa prirodnom okolinom. Seosko stanovništvo ima prisniji odnos prema prirodnoj sredini nego urbano. Stalna upućenost i zavisnost od prirode i neposredne životne sredine nadahnjuje čoveka, podstiče ga da se oseća delom te velike celine, da humanizuje svoju okolinu. Kulturna funkcija sela ogleda se u čuvanju tradicije, izvornih običaja i obreda (folklora, umotvorina, rukotvorina) i njihovo prenošenje na mlađe generacije.

Postoji nekoliko kriterija prema kojim se može izvršiti tipologija seoskih naselja. Prema prirodno-geografskim odlikama sela su se konstituisala, oblikovala i orijentisala u svom razvoju prema polju, šumi reci, jezeru, moru, te odatle crpela materijalna dobra i

228

sredstva za egzistenciju. Od tog prostora je zavisila njihova veličina i karakter. Prema geografskom položaju sela se mogu podeliti u dve velike grupe:

a) Brdsko-planinska sela najčešće su raširena, kuće su udaljene jadna od druge, imanje se nalazi direktno oko kuće, sela se sastoje iz više posebnih celina (zaseoci). Centar sela se računa prema nekom zajedničkom objektu, ranije to je bio neki verski objekat, danas je to najčešće škola, pijaca, trgovačka radnja.

b) Ravničarska sela sve više liče na urbana naselja (varošice), manje gradove. Imanja su im odvojena od kuća i zgrada, postoji mogućnost korištenja savremenih poljoprivrednih (teških) mašina, naselje je snabdeveno trgovinama, zanatskim radnjama, vodovodom i saobraćajnom infrastrukturom.

Jovan Cvijić u knjizi “Balkansko poluostrvo” pravi podelu na dva glavna tipa seoskih naselja u tom području: 1) sela razbijenog tipa i 2) sela zbijenog tipa.

Prema veličini sela se mogu podeliti na:1. mala sela (obično u brdsko-planiskim predelima, sa vrlo malo pratećih

objekata i još manje zajedničkih objekata);2. velika sela (urbanizovana, saobraćaj, vodovod, trgovine, zdravstvene

ustanove, pošte i lokalna administracija); 3. sela sa pratećim objektima, obično odvojenim u posebne celine (salaši,

pojate, katuni, bačije).

Prema tipu gazdinstva sela se dele na: a) poljoprivredna sela (bave se isključivo poljoprivredom i sav prihod dobijaju

od tog posla); b) mešovita sela (neki članovi rade van gazdinstva, dobijaju prihode i iz drugih

izvora, uglavnom iz gradskih sredina); c) nepoljoprivredna sela su blizu većih gradskih naselja, većina stanovništva radi

u gradu i ostvaruje prihode ili se u samom selu bavi nekom nepoljoprivrednom delatnošću (trgovina, servisi, radionice, proizvodni pogoni).

3. Problemi i perspektive sela u savremenim uslovima

U vreme industrijalizacije i urbanizacije došlo je do masovnog odlaska stanovništva iz seoskih u gradska naselja. Taj fenomen nazvan je pražnjenje sela ili egzodus ruralis. On je posebno karakterističan za nerazvijene i zemlje u razvoju, kao što su zemlje Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Došlo je do dvostruke štete i problema za pojedina društva: sela su naglo ostala bez stanovništva i nisu mogla da ispunjavaju svoje primarne funkcije, a u gradovima je masovan priliv stanovnika stvorio socijalne, psihološke, moralne i kulturne probleme. Stvorena je nova velika socijalna kategorija – radnička klasa, kao protivteža seoskoj klasi. Jedan od razloga naglog

229

pražnjenja sela jeste i način života (privid lakoće i uspeha) koji je urbana sredina nudila, posebno posle Drugog svetskog rata. U nekim sredinama je odlazak u grad bilo i stvar mentaliteta i prestiža114, u drugim “bežanje” od teškog rada i siromaštva. Jedna nemačka izreka kaže, “dok je sela biće i nemačkog naroda”, što upućuje na demografski značaj sela, na čistotu rase, na skladan život i značaj zavičaja. Pražnjenje sela u nekim sredinama dovodi do pojave “bele kuge” (smanjenog prirodnog priraštaja stanovništva), pošto je selo uvek bilo demografski “rezervoar”. Tu je najzad i problem staračkih domaćinstava koja nisu u mogućnosti da obavljaju sve poslove koje poljoprivreda i život na selu zahtevaju.

Potrebno je izneti nekoliko osnovnih pokazatelja koji mogu pomoći za sagledavanje, karakteristika, pravaca kretanja i opšteg stanja sela i seoskih zajednica u savremenom svetu. Razlike između razvijenosti sela i njihovog ukupnog stanja u pojedinim delovima sveta tolike su da se skoro ne može izvršiti precizno, pouzdano i valjano poređenje. Te razlike potiču, pre svega, od nivoa ekonomske razvijenosti pojedinih država, zatim regiona, pa i kontinenata. Situacija je do te mere heterogena, da se može govoriti o selima koja se nalaze u stanju klasične zaostale, primitivne, u najboljem slučaju predindustrijske ruralne zajednice (područje Afrike i neki delovi Azije), dok na drugoj strani imamo visokorazvijena i urbanizovana sela koja sve vidljivije poprimaju odlike gradske zajednice (oblast Zapadne Evrope i Severne Amerike). Između ove dve tačke prostire se čitav spektar ruralnih oblika života i rada sa pomešanim karakteristikama ova dva pomenuta “ekstremna” slučaja. Dakle, imamo na jednoj strani sela sa tehnološko-teničkog aspekta na vrlo niskom nivou (obrada zemlje plugom i motikom), kome odgovara nizak nivo društvenog standarda, mentaliteta, sistema vrednosti i kulturnog obrasca, dok na drugoj strani imamo sela sa tržišnim načinom privređivanja, tehnološkom razvijenošću (elektronika, informatika) i njima odgovarajućim nivoom standarda i sistema vrednosti.

Ako pogledamo Evropu, kao naše okruženje, može se uočiti da postoje i tu značajne razlike u razvijenosti sela u pojedinim njenim regijama. Tu se mogu izdvojiti “tri tipa evropske ruralne stvarnosti” (Malešević, 2000, str. 252). To su zapadnoevropsko, centralnoevropsko i istočnoevropsko stanje i perspektive savremenog sela. U zapadnoevropskom tipu sela dominira “deagrarizacija i deruralizacija”, odnosno viskoindustrijalizovana poljoprivredna proizvodnja i urbani način života. Tu je selo, kao “socijalna zajednica”, pretrpelo velike izmene. Savremena tehnološka opremljenost omogućila je nastanak krupnih individualnih poljoprivrednih proizvođača – farmera, sa velikim zemljišnim posedom i veoma produktivnom proizvodnjom. Oni imaju zaokružen ciklus proizvodnje, odnosno “samodovoljni” su i izolovani od drugih takvih i sličnih farmera. Sela se sastoje od nekoliko takvih farmera koji su potpuno upućeni na svoje kupce i dobavljače i nemaju interesa ni potrebe da sa drugima grade specifičnu seosku zajednicu, “seosko društvo”. Dakle, u zapadnom delu Evrope sve više nestaje tradicionalni tip sela kao socijalne, kulturne i vrednosne zajednice. O tome jasno svedoče

114 Švajcarac Arčibald Rajs je boraveći u Srbiji početkom dvadesetog stoleća primetio da će “srpski seljak radije otići u grad i biti pandur i činovničić, nego ostati na svom velikom imanju i biti svoj gazda na svome”.

230

i procenti učešća poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu pojedinih zemalja i EU u celini, kao i učešće poljoprivredne proizvodnje u društvenom bruto proizvodu.115

Stanje i položaj sela u Centralnoj Evropi je znatno drugačije od zapadnoevropskog. To su države koje su imale socijalistička uređenja (Mađarska, Češka, Poljska, Baltičke Zemlje), pa je tu zakasnila “deagrarizacija i deruralizacija” sela, odnosno ukupna modernizacija i na njoj zasnovan ekonomski i socijalni napredak i razvoj. Ta sela se, zajedno sa ukupnim društvom, nalaze u procesu tranzicije od kolektivizacije i državnog vlasništva u poljoprivredi ka individualnom radu, menadžerskoj organizaciji i privatnom vlasništvu. Zemlje Centralne Evrope vrše ubrzane reforme u poljoprivredi i selu zahvaljujući uspešnom razvoju demokratije i tržišne privrede u društvu. Iako se proces dekolektivizacije, urbanizacije i privatizacije u poljoprivredi ubrzava, ipak je još dosta problema: još uvek nepovoljna vlasnička struktura, sitni posedi, nedostatak obrazovanih i stručnih kadrova, ostaci tradicionalnih shvatanja i sistema vrednosti.

U istočnoevropskim državama selo i ruralni način života nalaze se u najtežem položaju. Tu su ostale najdublje posledice prethodnog socijalističkog sistema koji je kroz strogu kolektivizaciju, državni centralistički način planiranja, birokratsko sprečavanje kreativnosti i preduzetničkog duha, osiromašilo selo i gotovo opustošio njegove resurse. Zbog toga je proces reformi i transformacije sela i poljoprivrede ka tržišnom načinu poslovanja veoma spor. Navike i mentalitet iz prethodnog perioda, praćeni pojavom privrednih mahinacija, prevara, korupcije i direktnog suprotstavljanja promenama (posebno utvrđivanju nosilaca vlasništva i privatizaciji), dodatno otežavaju proces tranzicije i reformi u državama kao što su Rusija, Belorusija, Ukrajina i Moldavija. Neka sela u ovom prostoru Evrope, po svom ukupnom stanju, bliža su selima azijskih, afričkih i latinoameričkih zemalja, nego urbanizovanom i tržišno razvijenom zapadnoevropskom selu.

Ovde je potrebno nešto reći i o stanju i perspektivama sela u našem neposrednom okruženju (prostor Balkana i ex Jugoslavije). Ovi prostori su još manje zahvaćeni tranzicijom, savremenim promenama i modernizacijom. Selo je eksploatisano, iskorištavano i zloupotrebljavano od strane vlade, države i radničke klase. Ono je danas pretežno osiromašeno i dospelo na margine društva. Industrijalizacija, koja je u nekim delovima ovog prostora ranije započela, nije korespondirala sa savremenim tokovima naučno-tehničke i ekonomske modernizacije sela i ruralnog načina života. Stalno se govorilo o oživljavanju sela kroz proces subvencija, stimulacija, kreditiranja i drugih oblika pomoći od strane države, ali je malo od toga realizovano. Selo se ubrzano demografski prazni116, posebno ona sela koja su udaljena od većih gradova i glavnih

115 Kada je reč o učešću poljoprivrede u BDP onda vidimo da je to kod V. Britanije 1,4%, Danske 2,2%, Španija 5,1%. Do je učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu kod V. Britanije 2,2%, Danske 2,8%, Španija 16,4%. Podaci su iz 1995. godine.

116 U okviru procesa demografskog iscrpljivanja i izumiranja sela primećuju se izvesne paradoksalne situacije: “od 412 vojvođanskih sela procesom depopulacije je manje ili više zahvaćeno više od 300. Mada svaki drugi stanovnik Srbije živi na selu i mada je od deset naselja njih devet seoskih, više od 80% privatnih gazdinstava ili nema uopšte aktivnih lica ili nema poljoprivrednika”. (Malešević, 1999, str.

231

komunikacija, kao i većina sela u brdsko-planinskim predelima. U selima u našem neposrednom okruženju na delu je kriza skoro svih segmenata života i delovanja: socijalnih odnosa, tradicije, porodičnih odnosa, stila i načina života, kulturnih obrazaca, odnos prema radu i slično. Na osnovu toga se nameće zaključak da je teško spojiti poznate tradicionalne vrednosti sela ovih naših prostora, sa vrednostima i zahtevima modernog tržišnog poslovanja.

Postavlja se pitanje šta može pomoći da selo u uslovima smanjenog demografskog priliva održi svoje funkcije značajne za stabilnost celokupnog društva. To je, pre svega, tehničko-tehnološko unapređenje sela, intenzivnija robno-novčana proizvodnja, profitabilniji poslovi uz prisustvo menadžmenta i marketinga, razvoj pratećih službi i institucija (trgovina, poljoprivredni stručnjaci, veterinari, zdravstvena zaštita, škole, banke, objekti kulture).

Takav razvoj sela omogućio bi u zemljama tranzicije apsorbovanje viška radne snage nastale raspadom klasične industrije. Budućnost sela može se predvideti u koordinatama šire društvene integracije i povezivanja u bližoj okolini (gradska naselja), širem području (regionalne komunikacije). Korištenje novih tehnoloških dostignuća za unapređenje poljoprivredne proizvodnje. Globalna informatička i komunikacijska sredstva koristiće selu za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, znanja, obrazovanja, podizanja standarda i kvaliteta života .

4. Osnovne karakteristike grada

Grad je teritorijalna društvena grupa, odnosno tip naselja sa velikom koncentracijom stanovništva na malom prostoru, u kojem se obavlja niz životnih, ekonomskih, socijalnih, političkih i kulturnih poslova, delatnosti i uloga. Za grad se još kaže da je to teritorijalna zajednica koja uključuje mnoštvo drugih kolektiviteta (radni, socijalni, etnički, kulturni, prostorni i slično).

Pojava gradova vezuje se za dalekoistočne zemlje i Mesopotamiju i vreme od pre pet hiljada godina. Ono što je uslovilo pojavu gradova jeste podela rada i povećanje poljoprivrednih proizvoda, pojava bogatih i vladajućih grupa koje raspolažu viškom proizvoda i bave se samo upravljačkim poslovima. Primeri takvih gradova su mesopotamski gradovi-države iz četvrtog i trećeg veka pre nove ere, zatim starogrčki polisi (grad-država) kao zajednice slobodnih građana. Prema starorimskoj klasifikaciji postojalo je nekoliko vrsta gradskih naselja: urbus, municipijum, civitas, forum castrum i oppidum. Samo je Rim bio urbus i smatran je prestonicom sveta. Prvo svetsko carstvo nazvano je po gradu Rimu. U Evropi u srednjem veku postojali su “slobodni gradovi” kao naselja sa manjom ili većom političkom autonomijom. Renesansa u Italiji započinje iz gradova-država i širi se na ostale prostore Evrope.

218).

232

Početak kapitalizma obeležava snažan razvoj trgovine, industrije i bankarstva, koncentrisan u gradovima. Moćni i bogati pojedinci pokazuju svoje privilegije i uticaj gradeći palate, zadužbine i čitave gradske delove (četvrti). U moderno doba urbanizacija zahvata ceo svet. “Novi kontinenti”, Amerika i Australija – ranije slabo naseljeni, postaju prostor gde se razvijaju ogromni gradovi kao urbani, finansijski i politički centri. Zemlje kolonije razvile su velike gradove kao centre vojne, administrativne i trgovačke delatnosti. U nerazvijenim zemljama Latinske Amerike i Azije razvijaju se ogromni gradovi koji privlače seosko i imigrantsko stanovništvo. U prigradskim naseljima (neuslovnim i nehigijenskim) gomilaju se milioni beskućnika i marginalnih slojeva vršeći stalni pritisak na urbanizovane i civilizovane delove velikih gradova. Karakteristika savremenog urbanog trenutka u svetu jeste težnja da se grade metropole, megalopolisi i akvapolisi.

Gradovi i varošice su mnogo više od opeke i kamenja. Fizički oblici su samo scenografija za mnoštvo ljudskih drama koje se neprestano odvijaju. Različite aktivnosti kojima gradska mesta služe kao oslonac 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, pokazatelj su njihove vitalnosti.

M. Bredšo

Šta uraditi sa tim fabuloznim čudovištem? Razbiti ga u odvojene jedinice, kombinovati stambena naselja sa poslovnim naseljima? Ulepšati njegov spoljni izgled ne menjajući ništa suštinski? Ili, pošto se stanovništvo evakuiše, dići gradove u vazduh i izgraditi nove, po novim planovima i na novim mestima?

Rajt Mils

Šta karakteriše grad kao specifičnu ljudsku zajednicu? To je specifičan urbani način života vezan za mali uređeni prostor koji deli mnoštvo ljudi i imaju prema njemu više obaveza i odgovornosti. Grad karakteriše izvesna suprotnost i tenzija između sela i grada (ekonomska, kulturna). Gradovi su sedišta ekonomske moći i koncentracije kapitala, investicija, tehnologija, novih privrednih tokova. U njima je sedište državne, regionalne ili lokalne administracije, pravnih i političkih institucija i moći. U gradovima je veoma izražena i lako vidljiva podela na različite klase i slojeve, bogate i siromašne. Kulturni tokovi u društvu potiču i razvijaju se iz gradova. Informacije i komunikacije, obrazovanje, mediji, sve je vezano i upućeno na gradove, u njima se razvija i dalje prenosi i širi. Grad omogućava koncentraciju kvaliteta, ambicija, talenta, sredstava, kreativnosti i slobode. Grad je jedna specifična vrsta identiteta za modernog čoveka. Naravno, grad može da bude (to i jeste) stecište, negativnih i patoloških pojava i pokreta.

233

5. Problemi savremenog grada

Urbani problemi velikih gradova sve više dolaze do izražaja. Loši planovi i predviđanja razvoja gradova uslovili su prenatrpanost i skučenost, nemogućnost slobodnog i bržeg saobraćaja. Mali stanovi u visokim zgradama podsećaju više na “golubarnike” neko na kvalitetne ljudske životne prostore. Problemi se javljaju u snabdevanju zdravom pitkom vodom, apsorbovanju velikih količina otpada, komunikaciji između prigradskih naselja i gradskog jezgra. Urbanisti, sociolozi i psiholozi smatraju da su gradovi veličine od 100 do 150 hiljada stanovnika najpogodniji za zadovoljenje potreba i humanu egzistenciju savremenog čoveka. U takvim gradovima ne preti opasnost čoveku da se “izgubi” (komunikacijski i mentalno), a dovoljno su veliki da može da se ostvari koncentracija potrebna za ispunjenje svih funkcija (ekonomski, tehnološki, kulturni uslovi). Suprotan primer je Tokio gde 50% zaposlenih provodi dnevno 4 sata u putovanju od kuće do posla i obrnuto (9 godina tokom radnog veka). Međutim, treba biti oprezan prilikom povezivanja veličine grada sa kvalitetom života u njemu. Nije uvek sigurno da će mali grad obezbediti sve uslove neophodne za kvalitetan i bezbedan život savremenog čoveka, kao što ne znači da će to višemilionski grad “automatski” uskratiti.117 Kvalitet života u jednom gradu zavisi, prvenstveno, od njegove strukture i organizacije njegovih funkcija, kao i od užeg i šireg okruženja.

Socijalni problemi modernih gradova izazivaju pažnju naučnika i istraživača, a strah vlada i političkih struktura. Velike razlike između uskog sloja bogatih i mnoštva siromašnih slojeva uslovljavaju stalno prilagođavanje osnovnih društvenih funkcija i službi. Potrebe za velikim socijalnim izdacima za ugrožene i siromašne usporavaju funkcionisanje ostalih gradskih službi i sprečavaju veću upotrebu sredstava za razvoj drugih gradskih službi. Siromašne četvrti postaju stecište svih vidova kriminala i asocijalnog ponašanja ljudi. Ekološki problemi daju posebnu dimenziju sumornoj slici savremenih metropola (zagađen vazduh, veliki otpad, malo parkova i zelenila). Patološke pojave su prateći deo svakodnevnog urbanog života (kriminal, nasilje, maloletnička delikvencija, radikalni pokreti, prostitucija, lutalice i beskućnici). Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) oko 400 miliona ljudi u svetu danas boluje od mentalnih i neuroloških problema, 180 miliona ljudi koristi psihoaktivne supstance, 140 miliona zavisi od alkohola. U savremenim gradovima se oseća nedostatak slobode (vremenski i prostorno ograničeno kretanje, rizični delovi grada), što utiče na psihičko stanje ljudi (fobije, usamljenost, neizvesnost, nesigurnost).

Razvoj gradova, u smislu broja stanovnika, i dalje se nastavlja sve bržim tempom. Neka predviđanja govore da će uskoro dve trećine svetskog stanovništva živeti u gradovima. Gradovi postaju unutrašnje "super sile" pojedinih društava. Podaci govore da u nerazvijenim zemljama 55% prihoda daju gradovi, u zemljama srednje razvijenosti 73%, u visokorazvijenim zemljama 85%. To govori o njihovoj snazi i značaju u

117 “Kao što gradić sa 5-10 hiljada stanovnika može biti ekološki uzorna sredina, tako umrtvljen društveni život, kulturni provincijalizam ili društvena zatvorenost u njemu (naročito ako dominira neka etnička ili religijska dimenzija) mogu predstavljati jasne elemente za pretpostavku o ograničenom kvalitetu života” (Pušić, Lj., 2001, str.113.).

234

savremenom društvu. Američki globalista Robert Kaplan predviđa da će snaga gradova toliko rasti da će prekoračiti moć klasičnih, nacionalnih država. Amerika će do kraja XXI veka ličiti na "labavi savez" dvadesetak ogromnih gradova. Dakle, ponovo se postavlja pitanje izgradnje "novih gradova-država". Tokio, Njujork, Šangaj, Sidnej, London, San Paolo, Meksiko, postaju dominantni u okviru pojedinačnih država i veoma važni u međunarodnim relacijama. Možda će u budućnosti dolaziti do regionalnog povezivanja gradova i stvaranja "megagradova". To predviđanje će možda prvi ostvariti "Portkuver" (spajanje, Portlanda u SAD i Vankuvera u Kanadi). Kineski urbanisti i planeri već govore o potrebi izgradnje gradova koji bi imali do 250 miliona stanovnika. Ostaje pitanje kako će funkcionisati takvi gradovi i kakvi će se problemi u njima pojaviti. Danas se sve više postavlja pitanje o održivosti velikih gradova u urbanom, ekonomskom, ekološkom, socijalnom i političkom smislu.

Ideja o održivosti planete Zemlje i života na njoj pojavila se, kao zabrinutost i potreba za svesnom i hitnom akcijom, tokom osamdesetih godina XX veka.118 Ta ideja podrazumeva dovođenje u sklad ekonomskog rasta, naučno-tehnološkog napretka, potrošačke logike i psihologije sa očuvanjem prirode i čovekove životne sredine. Održiv razvoj znači takav stepen svesti koja omogućava da se preuzme odgovornost za održanje skladnih uslova života i rada od lokalnog do globalnog nivoa. To dalje uslovljava svakodnevni praktični rad na primeni uslova i principa održivog razvoja u mikro i makro sredini. Održiv razvoj podrazumeva svest o realnom stanju stvari u društvu, koje se odnose na interakciju čovek – priroda, te o mogućnostima i neophodnostima preduzimanja daljih koraka. Projekat održivog razvoja mora da počiva na savremenim naučnim dostignućima, da uključuje sva sredstva informisanja i sve oblike edukacije, kako bi se podigao nivo svesti stanovništva o zajedničkim potrebama, mogućnostima i odgovornosti. Održivi razvoj znači da ljudi moraju da počnu da se odriču nekih navika i zadovoljstva koja su išla na štetu drugih ljudi, kao i na štetu prirodne i životne okoline: razvoj tehnologije; nekontrolisani rast populacije u pojedinim delovima sveta; neumereno korištenje neobnovljivih resursa; nekontrolisani ekonomski rast; profit po svaku cenu; principe sile i nadmoći u postizanju interesa i ciljeva, zameniti principima saradnje, dogovora i zajedničke odgovornosti za stanje i zbivanje u svetu. Ako je moguće postići konsenzus o primeni takvih principa u razvoju savremenog društva, onda bi bilo moguće govoriti o održivom razvoju, odnosno o "održivom društvu" (Lj. Pušić), kao temeljnom principu izgradnje globalnog društva. Održivi razvoj se odnosi kako na globalno društvo, tako i na posebna i pojedinačna društva (uokvirena konkretnom državnom institucijom).

118 Pojam održivosti povezuje se sa “Agendom 21” (A21) koja predstavlja izeštaj “Svetske komisije za sredinu i razvoj” iz 1987. godine (Komisiju je formirala Generalna skupština UN 1983. godine). Osnovna poruka u izveštaju Komisije upozorava da je delovanje i ponašanje ljudi ugrozilo životni ciklus planete, te da je potrebno zaustaviti procese koji vode nepodnošljivom i nesigurnom životu čoveka i razaranju ekosistema. A 21 daje osnovne smernice koje upućuju na neophodne korake u cilju uspostavljanja osnovnih funkcija održivog ratvoja: otpočeti sa procesom održivog razvoja; smanjiti siromaštvo u svetu; promeniti postojeći obrazac potrošnje; demografski rast dovesti u sklad sa principima održivosti; unaprediti zaštitu zdravlja ljudi; formirati i razvijati održiva ljudska naselja. (Više o tome videti u: Pušić, 2001, str. 371-384.).

235

Održivi razvoj povezan je u praksi sa "održivim gradom", kao osnovnim elementom u strukturi savremenog društva. Grad i društvo su uzročno-posledično povezani i isprepleteni brojnim mogućnostima, funkcijama i ciljevima. Održivi razvoj započinje u konkretnom ljudskom naselju, odnosno naseljenoj ljudskoj zajednici (ruralnoj ili urbanoj). Urbana zajednica je koncentracija ekonomskih, političkih, socijalnih i kulturnih odlika i elemenata jednog društva. Zbog toga je ona "ogledalo" svakog društva, ali i nukleus njegovog održivog razvoja. Grad može da doprinese ubrzanom razvoju ideje održivosti, kao što može da je zarobi, pa i kompromituje. Grad u sebi uključuje sve elemente neposrednih veza i odnosa među ljudima, njihovu neposrednu upućenost jednih na druge, bliskost, nužnost kontakta i komunikacije, odnosno neizbežnost bliskog i zajedničkog života i delovanja. Takva društvena grupa, odnosno prostorna zajednica, ima sve preduslove da postane "empirijski relevantan okvir za testiranje najvećeg broja ideja o održivosti zajednica" (Pušić), odnosno održivog razvoja savremenog društva.

Održivi grad je onaj koji ima odgovoran odnos prema svom prirodnom i društvenom okruženju, počevši od prirodnih resursa, zatim usklađenosti između ekonomske efikasnosti i racionalizacije troškova (posebno racionalno korištenje urbanih prostora), pa do zadovoljenja svih neophodnih potreba stanovnika, uključujući i one najsiromašnije sojeve. Održivost grada počiva na efikasnim i racionalnim administrativnim, planskim, ekonomskim i socijalnim elementima. To podrazumeva da grad racionalno koristi i očuva sve važne resurse u svom okruženju, da bude razvojan i otvoren, da stvori uslove za savremene čovekove potrebe bez obzira na svoju veličinu, da razvija participativnos građana u svim oblastima života grada, da preuzima pozitivna iskustva iz razvoja drugih gradova bez obzira na njihovu teritorijalnu udaljenost i kulturne karakteristike. Održivi grad nije onaj koji je zarobljen okvirima prošlosti i tradicije ili kodeksom neke etnicke i kulturne grupe, niti je to (obavezno) onaj grad koji se odrekao svih elemenata tradicije u ime modernih urbanih, kulturnih i drugih trendova. Održivi grad je onaj koji stalno unapređuje kvalitet života, kako u svojim okvirima, tako u svom neposrednom okruženju, zatim na regionalnom nivou, pa i na globalnom nivou može da pruži pozitivna iskustva i primere. Da bi se sve to moglo ostvariti potrebno je razviti efikasan sistem upravljanja procesima održivosti grada, koji će uključiti elemente urbanog, ekološkog, ekonomskog, socijalnog, političkog i kulturnog života u gradu.

TEME ZA ANALIZU I RAZGOVOR NA VEŽBAMA

236

Naučno interesovanje za ruralno društvo nastaje krajem 19. i početkom 20. veka, onda kada selo i seljačko društvo (lat. rus – polje, selo) biva zahvaćeno globalnim društvenim procesima industrijalizacije, urbanizacije i modernizacije. Tada se javlja potreba, da se čitav splet društvenih procesa i praktičnih problema racionalno shvate i objasne. U savremenom svetu ruralno društvo prolazi kroz burne promene praćene velikim teškoćama uklapanja u dominirajuće trendove modernog društva. Ti problemi su daleko veći u tzv, tranzicionim zemljama srednje i jugoistočne Evrope.

Možemo izdvojiti četiri osnovna obeležja koja karakterišu svako ruralno društvo, a to su1. porodično gazdinstvo kao osnovna jedinica društvene i ekonomske organizacije,2. poljoprivreda kao glavni izvor životnih prihoda,3. seoski način života i specifična tradicionalna kultura malih ruralnih zajednica,4. podređeni položaj, tj. eksploatacija seljaka i vlast moćnika koji su izvan seljaštva.

Marina Todorović

Seljaštvo sačinjavaju sitni poljoprivredni proizvođači koji uz pomoć prostih sredstava rada i radom svoje porodice, proizvode uglavnom za svoju potrošnju i ispunjavanje obaveza prema nosiocima političke i ekonomske moći.

Teodor Šanin

Seljaci nisu izolovani, samostalni i samodovoljni kao plemenske populacije, ali su, slično njima, vezani za svoj stari plemenski identitet, međusobno integrisani, vezani za zemljište i tradicionalne kultove, za lokalne običaje i narodnu umetnost.

Aleks Krober

Pustoš od sedamsto sela

Seoska naselja već decenijama kod nas imaju tretman „rezervne varijante života”, i zato ne iznenađuje procena da će sela koja sada imaju manje od sto stanovnika za dve-tri decenije nestati

Selo bez novih podsticaja

Sela Srbije, naročito brdsko-planinska, već godinama propadaju ekonomski, demografski… propadaju izvorišta naše narodne kulture. Toliko propadaju da će jedan broj njih relativno brzo, za dve-tri decenije, nestati. O kakvim razmerama ovog procesa je reč svedoči podatak da u 702 naselja u centralnoj Srbiji i Vojvodini (ali većinom u centralnoj Srbiji) živi manje od po stotinu stanovnika. Tačnije rečeno, 352 naselja su sa manje od pedeset, a 350 imaju između pedeset i sto stanovnika. Po pravilu, to su naselja bez mladih, i zato se i procenjuje da će za dvadeset–trideset godina potpuno opusteti. S tim što ovom broju od 702 naselja treba dodati možda još oko 350 onih koja su na popisu 2002. godine imala 100–150

237

stanovnika. Pošto u Srbiji (bez Kosova i Metohije) ima ukupno 4.528 sela, to znači da je opstanak skoro svakog petog našeg seoskog naselja pod velikim znakom pitanja.

S druge strane, u današnjim selima Srbije živi gotovo polovina stanovništva. Od toga, šezdeset odsto njih se ne bavi poljoprivredom kao osnovnom delatnošću.

Od ukupnog broja mladih (do 29 godina starosti) nešto više od četrdeset odsto živi u selima. A reč je o velikom delu Srbije koji obuhvata oko devedeset odsto teritorije. Kako se živi na tom području?

Država se prema selima odnosi kao da je to minimalni i gotovo nevažni deo teritorije. A političari se zanimaju za sela i seljake, njihove obore i oranice – u vreme izbora i izbornih kampanja. Istovremeno, koliko je meni poznato, jedino Srbija među zemljama u regionu još nema usvojenu strategiju ruralnog razvoja – nacionalni program razvoja poljoprivrede i seoskih područja.

Nestanak stanovništva u sedamsto sela, za dve-tri decenije, dovešće do promene biodiverziteta na velikom prostoru, pre svega na istoku i jugoistoku Srbije. Nekada kultivisanim i uređenim atarima ponovo će ovladati divljina, a stara napuštena sela vratiće se u period od pre dvesta i više godina, kada su to bila naselja u nastajanju. Kada su ljudi krčili šume da bi podigli kuće. Mnoga od ovih sela sada su sa manje stanovnika nego što su ih imala i u 19. veku. Prema tome, seoska okolina se u ovom 21. veku vraća svom prapočetku!

Jedna od manifestacija tog nestajanja naselja jesu napuštene kuće kojih je, opet prema rezultatima popisa iz 2002. godine, u selima bilo 46.814. Ako se ovome doda i 144.178 kuća koje su označene kao „privremeno nenastanjene“, to znači da je u selima Srbije oko 192.000 stambenih objekata – u kojima se ne živi. Ako pretpostavimo da je svaka kuća pogodna za život četvoročlanog domaćinstva, zaključak je da praznim kućama u selima nedostaje ni manje ni više nego 770.000 žitelja! Može se samo pretpostaviti koliko je vredno to napušteno bogatstvo, jer pored kuća za stanovanje tu su i zapuštene staje, njive, voćnjaci, šume, livade...Šta pokazuju podaci o domaćinstvima? Od ukupnog njihovog broja, onih sa jednim ili dva člana – u selima je 44 odsto (16 procenata sa jednim, 28 sa dva). Dakle, gotovo svako drugo domaćinstvo u seoskim naseljima čine male dvočlane zajednice ili samice – samci. Pretpostavlja se da ova domaćinstva uglavnom čine stare osobe.

Veoma su indikativni i podaci o broju neženja i neudatih među stanovništvom srpskih sela. Muškaraca koji imaju trideset i više godina, a neoženjeni su, opet prema podacima iz 2002, bilo je oko 115.000. S tim što je 57.000 ovih momaka bilo starije od 40 godina.

238

Istovremeno, neudatih je u istom životnom dobu (trideset godina, i starije) manje – ukupno oko 45.000. Pretpostavlja se da je ovaj manji broj neudatih posledica većeg odlaska devojaka iz sela u gradove (u gradovima je neudatih u istom dobu mnogo više – 102.942.

Pomenuti statistički pokazatelji su izraz ukupnog odnosa društva prema selu koje se ovde kod mnogih smatra „rezervnom varijantom“ – načinom života za one koji nemaju drugog izbora. Jer, činjenica, recimo, da služba hitne pomoći u mnogim opštinama u Srbiji dolazi do nekih naselja samo ako oni koji je traže plate troškove prevoza, najbolje pokazuje koliko društvo (ne) brine o ovom stanovništvu. Ili, to što komunalne službe u mala sela ne dolaze, što nemaju lekare, učitelje, a ni pomoć pogrebnih službi – samo pokazuje zašto su sela kod nas prepuštena nestajanju.

Pokazuje to i naš školski sistem. Srbija ima oko pedeset srednjih škola u kojima se stiču znanja iz poljoprivrede, ali ni u jednoj od njih nema nastavnog predmeta koji se bavi poljoprivrednim domaćinstvom i organizacijom rada i života na selu. Tako je i na poljoprivrednim fakultetima. Srednjoškolci i studenti stiču parcijalna znanja, kao da će poljoprivredom da se bave u nekoj imaginarnoj zemlji, a ne ovde kod nas. I to nije nimalo slučajno: kad bismo analizirali školske udžbenike videli bismo da je malo toga u njima posvećeno životu na selu. Ali i naše škole i udžbenici su manifestacija preovlađujućeg mentaliteta – bežanja od sela. I to u uslovima kada skoro polovina stanovništva i 40 odsto mladih Srbije – živi na selu. Društvo to sebi kao da ne želi da prizna.

Đura Stevanović,

sociolog, profesor univerziteta, direktor Zavoda za proučavanje sela

[objavljeno u listu "Politika": 02/12/2008]

Grad je nešto više od mešavine ljudi i kolektivnih oprema – ulica, zgrada, električnog osvetljenja, tramvaja, telefona itd. Grad je, takođe, nešto više od običnog skupa ustanova i administrativnih tela: sudova, škola, policije i raznih državnih službi. Grad je pre stanje duha, zbir običaja i tradicija, utvrđenih stavova i osećanja, koji su nerazlučivo povezani s ovim običajima i prenose se tradicijom. Drugim rečima, on nije samo fizički mehanizam i neka veštačka konstrukcija. On je uključen u bitna zbivanja životima ljudi koji u njima žive. on je proizvod prirode, i to ponajviše ljudske prirode.

Robert Park

239

Najveću deobu materijalnog i duhovnog rada predstavlja razdvajanje grada od sela. Suprotnost između grada i sela počinje uporedo s prelaskom iz varvarstva u civilizaciju, iz plemenske organizacije u državu, iz lokalne ograničenosti u naciju, i provlači se kroz celu istoriju civilizacije sve do dana današnjeg. Već i sam grad predstavlja činjenicu koncentracije stanovništva, oruđa za proizvodnju, kapitala, uživanja, potreba, dok se u selu zapaža upravo suprotna činjenica, izolovanost i pojedinačnost. Rad je ovde opet glavno, sila nad individuama, i dok ona postoji, mora postojati i privatna svojina.

Karl Marks

Najveći gradovi će koncentrisati i najveći udeo emigranata i građana etničkih manjina (sinovi i ćerke emigranata).... kao reakciju na krizu nacionalnog identiteta, uočavamo pojavu teritorijalno definisanih identiteta na nivou regiona, grada, susedstva. Evropski gradovi će se u sve većoj meri orjentisati prema svojoj lokalnoj kulturi a istovremeno biti sve nepoverljiviji prema kulturnim identitetima višeg reda. Postavlja se pitanje mogu li oni biti kosmopolitski ne potčinjavajući se lokalističkoj, kvaziplemenskoj reakciji, koja bi stvorila fundamentalnu podelu između lokalnih kultura, evropskih institucija i globalne ekonomije.

Informacioni grad je istovremeno globalni grad i dualni grad, oni su čvrsto povezani, čineći tako pozadinu urbanih procesa u glavnim evropskim metropolskim centrima. Kao osnovni problem, s jedne strane, nameće se sve veći nedostatak komunikacije između upravljačkih funkcija ekonomije i informacione elite koja ih obavlja te lokalno orjentisane populacije i njene sve dublje krize identiteta sa druge strane.

Manuel Kastels

PITANJA:

1. Koje su osnovne funkcije sela?2. Koji postoje tipovi seoskih naselja?3. Šta podrazumeva termin egzodus ruralis?4. Koje su osnovne karakteristike savremenog evropskog sela?5. Koje se promene odvijaju na balkanskom selu?6. Analizirajte stanje i perspektive sela u vašem okruženju.7. Napravite razliku između pojma grad kao društvena grupa i kao

teritorijalna zajednica!8. Objasnite pojam održivi razvoj?9. Šta je to održivi grad?

XIV RAD, OBRAZOVANJE I ODGOVORNOST

1. Rad kao nužda ili socijalna promocija

240

Rad je pojava i sastavni deo čovekovog svakodnevnog života. Čovek ima različito shvatanje, doživljaj i odnos prema radu. Rad se najčešće shvata kao nešto spoljašnje, nametnuto čoveku, nešto što ga prisiljava, pritiska, primorava. Čovek stalno teži da pobegne od rada. To je pomalo protivrečna i apsurdna situacija, ako znamo da je rad stvorio čoveka i njegovu kulturu. Ali tako je još od biblijskog i mitološkog poimanja rada. Naime, sam čovekov “izgon iz Raja” (Adam i Eva) značio je upućivanje na rad, kao kaznu za greh koji bogovi nisu mogli da oproste . Čovek više nije mogao živeti u “raju” kao metafori života bez rada i uživanja u dokolici, već je morao da radi “u znoju lica svog” i tako pribavlja sebi sredstva za život. Rad je kod mnogih plemena, naroda i kultura shvatan kao teret i nužno zlo. Za razliku od toga. neke kulture i stavovi o životu doživljavaju rad kao sredstvo za afirmaciju i sticanje bogatstva. Kao primer obično se uzimaju protestanti, metodisti i kalvinisti. Oni su (posebno ovi poslednji) rad shvatili kao versku obavezu kojoj se treba ozbiljno i odgovorno predati, kako naglašava Haralambos (1989).

Rad je svesno organizovana svrsishodna delatnost ljudi radi postizanja nekog korisnog učinka koji zadovoljava određenu pojedinačnu ili društvenu potrebu. Rad je osnovni uslov opstanka i razvoja društva i odlučan činilac čovekova izdvajanja iz životinjskog carstava. Zato je svojstven svakoj ljudskoj zajednici, a ono što se u različitim istorijskim epohama menja to su uslovi pod kojim se rad obavlja, njegova plodotvornost i vremensko razdoblje u kojem je čovek radom okupiran.

Ekonomska enciklopedija

Rad obezbeđuje ispunjenje i dalje razvijanje čovekovih potreba. On je osnovni uslov za razvoj čovekovih potencijala, mogućnosti i ambicija. To se dalje nastavlja na čovekov odnos prema prirodi, samome sebi i prema drugim ljudima. Rad je uslov komunikacije, svojstvene samo čoveku kao prirodnom i društvenom biću istovremeno. Međutim, kako je rad uslov slobode, emancipacije, kreacije i razvoja čovekovih suštinskih snaga i osobina, tako rad može da bude i sredstvo porobljavanja čoveka i sputavanja njegovih kreacija, potencijala i slobode. Takav rad naziva se otuđeni rad. On je zaista čoveku težak i neprirodan. Takva karakteristika ne nastaje iz samog rada kao delatnosti, već iz njegove društvene upotrebe i karaktera društvenih odnosa koji se zasnivaju na radu i podeli rada. U uslovima nerazvijenog društva i “neoslobođenog rada”, rad postaje iscrpljujuće, zaglupljujuće i nehumano robovanje kako kaže H. Markuze.

Bez obzira na društvene uslove rad ostaje jedino sredstvo i mogućnost u kome će se moderni čovek potvrditi i afirmisati. Jedino preko rada čovek može zadovoljiti svoje potrebe i interese, izgraditi svoj sistem vrednosti i pribaviti standard i status dostojan čoveka kao ljudskog bića, bića bogatih potreba. Dakle, rad je uslov i instrument sticanja bogatstva (materijalnog i duhovnog), moći i ugleda u zajednici, on je uslov socijalne promocije pojedinca i društvenih grupa.

241

2. Rad i slobodno vreme

Rad je pojava koja deluje na čovekov život, čini ga sadržajnim, srećnim ispunjenim ili nesrećnim i praznim. U savremenim uslovima on teži da “okupira” celokupno vreme koje čoveku stoji na raspolaganju. To je zbog toga što se stalno razvijaju novi oblici i sadržaji rada. Potrebe za radom i stvaralaštvom stalno se šire. Rad ulazi u sve pore čovekovog života (javnog i privatnog, slobodnog, otvorenog i prikrivenog, intimnog). Na drugoj strani, čovek stalno nastoji da “skrati” rad (radno vreme) i proširi prostor za slobodno vreme, udaljeno od rada, ili da učini rad slobodnim i lako podnošljivim kako bi izbrisao još uvek vidljivu granicu između radnog i slobodnog vremena.

Radno i slobodno vreme se sve više mešaju, često i sukobljavaju. Moderni rad, njegova dinamika i potreba da se stalno bude “u radu”, proširuju radno i potiskuju slobodno vreme. Nezaposlenost kao masovna pojava savremenog društva vrši dodatni pritisak na one koji rade da se posvećuju radu i radnom vremenu na uštrb slobodnog vremena. Moderna tehnika i tehnologija čine rad sve zanimljivijim i “lakšim”, sve se više smanjuje potreba za bukvalnim fizičkim radom a proširuje potreba za “intelektualnim” radom koji zahteva znanje, obrazovanje, informacije, stalno praćenje promena u profesionalnoj oblasti i usavršavanje prema zahtevima posla i sadržaja rada.

Budućnost rada je da postane sve fleksibilniji u smislu formi i sadržaja, da sve više širi prostor za intelektualne, kreativne i stvaralačke aktivnosti, a da rutinski deo prepušta savremenim elektronskim i digitalnim uređajima. U takvim uslovima rad će se obavljati sa različitih pozicija i u različito vreme. Čovek će moći da kreira svoje vreme, da pomera granice radnog i slobodnog vremena, da ih “ukršta”, da upravlja njima. Rad će u budućnosti sve više poprimati odlike igre, naslanjati se na igru kao čovekovu spontanu, slobodnu i kreativnu delatnost.

7. Sociološko poimanje organizacije

Organizacija je pojam i termin koji se često koristi u svakodnevnom životu modernog čoveka. Tako da se može postaviti pitanje da li je savremeni čovek biće organizacije. Organizacija je dinamička celina koju sačinjavaju pojedinci i profesionalne grupe povezani aktivnošću koja je usmerena da ostvari postavljene ciljeve i doprinese vlastitom opstanku i zauzimanju pozicije u društvenim odnosima. Organizacija počiva na

242

radu, usmeravanju i okupljanju pojedinaca koji imaju neki cilj a ne bi ga mogli ostvariti bez pomoći drugih. Organizaciju čine ljudi specifičnih znanja, obrazovanja i mogućnosti koji rade zajedno na realizaciji zajedničkog zadatka, sa određenom svrhom i očekivanim rezultatom i efektom.

Organizacija uspostavlja specifične veze među ljudima, drugačije od onih koje čovek ima u porodici, etničkoj grupi, građanskim zajednicama, pokretima i klubovima. Za te grupe su važni neki drugi momenti koji privlače i održavaju grupu na okupu (emocija, jezik, psihologija, kulturna istorija, tradicija, lokalna obeležja i slično). Kod organizacije, uglavnom, izostaju sva ova obeležja. Prednost dobija rad, motivacija, usmerenost na jedan cilj i konkretizacija u izvršavanju postavljenog cilja i preuzetog zadatka. Organizacije su trajnijeg karaktera i usmeravaju se na zadatak, posao i svrhu.

Savremeno društvo je društvo organizacija. Tako se govori o poslovnim organizacijama, proizvodnim, ekonomskim, finansijskim, sportskim organizacijama, školama, sudovima, vojnim jedinicama i slično. Postoje organizovana i neorganizovana društva. Prva su efikasnija, svrsishodnija, racionalnija, sigurnija, privlačnija. Druga su troma, neracionalna, neefikasna, dosadna, nepodnošljiva. Osnovna funkcija organizacije jeste da povezuje ljude i aktivnosti, da pravi “mrežu” od mnoštva specijalizovanih znanja i aktivnosti, da ta znanja i aktivnosti učini konkretnim, ciljno usmerenim i produktivnijim.

Najbolje ćemo razumeti suštinu organizacije ako je poredimo sa državom, porodicom, etničkom ili verskom grupom (zajednicom). Dok se ove poslednje bave mnoštvom različitih pitanja i problema, često bez većeg efekta i konkretnog rezultata, izgledajući sebi samodovoljne, dotle se organizacija bavi jednim glavnim, dominantnim pitanjem, koje mora da ima neki rezultat koji će biti lako merljiv i spolja vidljiv. Po mišljenju P. Drakera, prototip moderne organizacije je simfonijski orkestar. Može da broji 250 članova, svaki od muzičara je specijalista, ali svi sviraju besprekorno jer imaju istu partituru i dirigenta. Veliko je pitanje koliko savremenih, pojedinačnih društava mogu odgovoriti zahtevu modernog vremena da stvaraju ovakve organizacije.

8. Obrazovanje, informacija, motivacija, odgovornost

Rad i organizacija mogu se potvrditi i realizovati kroz ovaj “magični četvorougao”: obrazovanje (znanje), informisanost, motivacija i odgovornost. Obrazovanje ima centralno mesto u svim strategijama i planovima razvoja u postindustrijskom društvu. Sada je potrebno obrazovanje koje pruža korisna, primenjiva i praktična znanja što širem krugu građana, za razliku od enciklopedijskog (delimično eklektičkog) znanja koje je bilo prisutno kod uskog sloja stanovništva u prethodnom periodu, dok široke “mase” nisu posedovale nikakvo obrazovanje ili su stekle samo elementarnu pismenost (znati pisati i čitati). Da bi bilo svrsishodno, savremeno obrazovanje proizvodi aktivno znanje, ono nije samo “opismenjavanje”, nije samo

243

socijalizacija (usmeravanje ka poželjnom ponašanju), već instrument razvoja sposobnosti, talenta i ambicija svakog pojedinca i cele zajednice.

Danas se formira i razvija “globalno znanje” kao skup mnoštva pojedinačnih znanja i veština. Savremena tehnička dostignuća, tehnološki procesi, menadžment, marketing, informacije i mediji imaju jedinstven sistem pravila i standardizovanih znanja koja se prenose i usvajaju na isti način svuda u svetu, ne zavise od karaktera nacionalnih država, socijalnog i kulturnog obeležja, lokalnih karakteristika i slično. Globalna znanja su neophodna da bi se čovek lakše snašao, prilagodio, razumeo i učestvovao u savremenim globalnim procesima, ali da bi, sa istom odlučnošću, znanjem i razumevanjem, odgovorio i na suprotne izazove (“tribalizam”, “vraćanje” plemenu, etnički sukobi, separatizmi i podele, terorizam i kriminal). Obrazovana ličnost je zahtev i moto savremenog društva. To društvo se temelji na znanju, ono je u svim njegovim segmentima. Sve je manja potreba za rutinskim, stereotipnim, monotonim i nekreativnim poslovima koji traže golu fizičku snagu. Današnji rad i posao traže obrazovane i kompletne ličnosti. Spojiti svet intelektualaca i svet menadžera, to je zahtev i zadatak postindustrijskog društva, poručuje Piter Draker (1997).

Obrazovanje je povezano (nerazdvojno) sa znanjem kao osnovnim resursom moderne privrede, ekonomskog i svakog drugog razvoja. Znanje kao neposredan rezultat nauke i naučnih istraživanja svakog dana unosi novi dinamizam u društvene tokove (tehnologija, ekonomija, socijalni odnosi). Znanje podiže ukupan nivo modernog društva: unapređuje postojeća, zatečena ekonomska i kulturna stanja, koristi nova naučna saznanja, uključuje se u nove proizvode i rezultate (inovacija). Znanje mora biti produktivno, da proizvodi inovacije i nove informacije koje se direktno uključuju i unapređuju privredu, tehnologiju, organizaciju. Znanje je visokospecijalizovan proizvod savremene nauke, dostupno (kao proizvod) svim subjektima globalnog društva. Znanje unosi novu podelu u globalnom društvu: jedni “proizvode” znanje (naučne institucije i centri u SAD, Nemačkoj, Japanu), drugi produktivno koriste znanje kao univerzalno raspoloživ resurs (Japan, Hong Hong, Singapur); jedni obrazuju kadrove na osnovu savremenog znanja (Indija u oblasti informatike), drugi zapošljavaju obrazovani kadar kao univerzalno raspoloživi resurs (razvijene zemlje i megakompanije).

Može se reći da je savremeni čovek (čovek XXI veka), ustvari, homo scientis (čovek znanja). Znanje je njegova osnovna karakteristika, njegov znak prepoznavanja. Znanje je dinamična kategorija, menja se i napreduje, gomila (kao bogatstvo). Ko poseduje određena znanja i veštine mora stalno da ih osavremenjuje, unapređuje (stiče nova znanja – inovacije) kako ne bi izgubio korak u stalnoj trci za znanjem. Istraživači u oblasti obrazovanja upozoravaju da u ovom trenutku oko 1500 novih obrazovnih profila “kuca” na vrata savremenog obrazovnog procesa i obrazovnih sistema. Da li su oni spremni da to apsorbuju? Šta to znači za čoveka i njegovu zajednicu? Da li će se njegove frustracije, sumnje i strahovi povećati ili smanjiti?

Obrazovanje i znanje neposredno se povezuju sa informacijama (sistemom informisanja). Postoji anegdota koja kaže da moderni menadžer i poslovan čovek prilikom susreta sa poznanikom, pre upućivanja uobičajenog pozdrava, izgovara rečenicu: “kakve su tebi informacije potrebne?”; ili, “kakve informacije možeš da mi (nama) pružiš?”. Ovo nam govori o potrebi za informacijom koja je prisutna u naše

244

vreme, o značaju informacije i njenom dvosmernom (višesmernom) toku. Informacija je središte, motorna snaga, energija ekonomskog razvoja, organizacije i institucija savremenog (globalnog) društva. Zbog toga se sadašnje društvo označava i kao “društvo informacija”. Njegova glavna obeležja su proizvodnja, prodaja, informacija, znanje. Ta koncentracija stvara polugu (telekomunikacije, informatika, mediji) koja pokreće i pomera savremene društvene procese i odnose. Danas sve postaje informacija: proizvodi najprofitabilnijih grana (farmacija, osiguranje, bankarstvo) samo su lepo upakovano znanje i informacija. Novac je više informacija nego predmet koji “šuška” u rukama ili “zvecka” u džepu. Glavni stvaraoci bogatstva u naše vreme su informacije i znanje.

Do sada smo više govorili o objektivnim okolnostima i dimenzijama vezanim za rad, stvaralaštvo i organizaciju, sada će biti više reč o nekim momentima neposrednije vezanim za ličnost i ono što je pokreće da deluje i stvara. Na prvom mestu javlja se problem motivacije. Čovek je pre svega emotivno biće. Ljudi veruju da poseduju određene kvalitete, potencijale, vrednosti. Oni očekuju priznanje od strane drugih za sve pozitivno i korisno što urade. Uočavanje i priznanje kvaliteta i vrednosti od strane drugih (posebno onih od kojih su zavisni), izaziva osećaj ponosa, a ponos je pokretač motivacije. Ako se ne priznaju rezultati i vrednosti to stvara gnev kod čoveka i de-motiviše ga u daljnjem radu i aktivnostima.

Ako je priznata njegova aktivnost i njegovi rezultati, pojedinac se identifikuje sa organizacijom i zajednicom u kojoj radi, a identitet može da bude najsnažniji pokretač za nove stvaralačke i predane poslove i angažovanja. Čvrst identitet sa svojom organizacijom ili vrstom rada stvaraju osećaj sigurnosti, samopouzdanja, samopoštovanja i poštovanja drugih. Motivacije mogu biti različite: novčane nagrade, uspeh i uticaj kod drugih, unapređenje, sposobnost da se obavljaju specifični poslovi, više slobode i inicijative i slično.

Četvrti ugao u prethodno pomenutom “magičnom četvorouglu” rada i organizacije, predstavlja odgovornost. Odgovornost uspostavlja ravnotežu između znanja, informacija i motivacije. Bez odgovornosti svaka od pomenutih kategorija mogla bi da se pretvori u jednostrano, neproduktivno, neobuzdano delovanje sa pogubnim posledicama po konkretno društvo (naravno i po globalno društvo). Odgovornost je onaj trenutak u kome se ličnost ili grupa odlučuju da preduzmu (ne preduzmu) neku aktivnost, postupak od značaja za zajednicu ili društvo. Osnovno pitanje je kada i kako preduzeti aktivnost, postupiti, odgovoriti na potrebe, interese i izazove. Kako koristiti raspoložive informacije, znanja i druge lokalne i globalne resurse savremenog sveta.

Odgovoran pojedinac je onaj koji svoj rad i aktivnosti usmerava ka racionalnim i korisnim rezultatima (inovacije, znanja, informacije, uspeh). Odgovorno preduzeće je ono koje uvek ostvaruje profit, daje rezultat zbog koga je osnovano. Odgovorna država, vlada, je ona koja uspešno rešava sve potencijalne sukobe i krize u društvu, upravlja opštim poslovima u korist i za dobrobit čoveka, građanina. Bez odgovornosti, moć, pozicija i resursi države pretvorili bi se u silu iznad drugih (pojedinca, grupe ili društva). Od moći do odgovornosti je veoma složen i važan put. Obrazovanje, znanje, informacija, rad, samo kroz odgovornost daju doprinos napretku i razvoju. Suština svakog savremenog rada, posla i aktivnosti jeste da pitanje “kakva prava imaš (imam)?”, uspešno usmeri (okrene) ka pitanju “za šta si ti (ja) odgovoran?”

245

PITANJA:

1. Šta možete reći o radu kao socijalnoj promociji?2. Pojam i značaj slobodnog vremena.3. Šta je suština organizacije?4. Značaj obrazovanja za modernog čoveka.5. Kakva je uloga informacije u savremenom društvu?6. Motivacija i volja kao uslovi rada i egzistencije savremenog čoveka.7. Kakav je odnos između znanja, moći i odgovornosti?

XV SOCIOLOGIJA EKONOMSKIH PROCESA (EKONOMSKA SOCIOLOGIJA)

1. Status sociologije ekonomskih procesa (ekonomske sociologije) kao posebne sociološke discipline u savremenom svetu

U uvodu ovog udžbenika pomenuli smo da je ekonomska sociologija, ili kako je mi označavamo, sociologija ekonomskih procesa, nastala pre oko stotinu godina, ali da je između 20-tih i 80-tih godina 20. veka stagnirala ili „vegetirala“, da bi u prethodnih

246

tridesetak godina doživela svoju ekspanziju. O razlozima oživljavanja i uspona ekonomske sociologije, najbolje je da vidimo šta kaže Ričard Svedberg:

Nije sasvim jasno zašto se ekonomska sociologija, nakon desetljeća zapostavljenosti, odjednom oživjela sredinom 80ih. Vjerojatno je u tome odigralo ulogu više čimbenika, i unutar područja sociologije i izvan njega. Do početka 80ih, poslije stupanja na vlast Regana i Tačerove, popularnost je stekla jedna nova neoliberalna ideologija, koja je ekonomiju - i ekonomiste - postavila u središte društva. Do sredine 80ih ekonomisti su počeli mijenjati tradicionalno razgraničenje između ekonomske zna-nosti i sociologije ("Mi analiziramo ekonomiju, a vi društvo"). I bilo je upada u područja koja su sociolozi tradicionalno smatrali svojim teritorijem.

Od sredine 80ih nova se ekonomska sociologija pokazala vrlo uspješnom u osvajanju niše za sebe u američkoj sociologiji. Tokom 80-ih nova ekonomska sociologija imala je samo jedno uporište -državno sveučilište New Yorka Suny Brook, gdje su djelovali Mark Granovetter, Michael Schwartz i njihovi studenti - no danas je dobro zastupljena na više sveučilišta, pa i na tako uglednima kao što su Cornell, Berkelev, Princeton, Stanford i Northvvestern. Poprilično ekonomskih sociologa radi i u vrhunskim poslovnim školama. Malo ekonomskih sociologa radi izvan akademskih ustanova, iako treba spomenuti da nekoliko sociologa djeluje u Svjetskom banci.119

U ovom poglavlju ćemo izložiti kratak pregled tema i oblasti koje istražuje savremena ekonomska sociologija a kasnije prikazati njen istorijski razvoj.

U najkraćem, ekonomsku sociologiju (sociologiju ekonomskih procesa) možemo odrediti kao naučnu disiplinu (naučni diskurs) koja iz sociološkog ugla posmatra ekonomske fenomene. To znači da se savremena ekonomija i sociologija susreću, ne samo u proizvodnji, raspodeli i razmeni ekonomskih dobara, već u svim oblastima ekonomije i poslovanja, odnosno, ekonomskog i društvenog života (organizaciji poslovanja, marketingu, bankarstu, tržištu, informatičkoj tehnologiji, preduzetništvu, pravu, politici, međunarodnim odnosima, ekologiji i rodnom pristupu ekonomiji). U tom smislu se mogu pratiti promene u pristupu istraživanju kod ekonomije i kod sociologije. Više se te dve nauke ne zatvaraju u svoje specifično područje već šire svoj predmet istraživanja, svoje poglede i stavove na područja koja su se ranije smatrala isključivim „posedom“ jedne ili druge discipline. Tako se ekonomija sve više interesuje za norme, institucije, socijalni kapital, kulturne tokove, socijalnu strukturu, društvenu integraciju, položaj pojedinih socijalnih kategorija, dok se sociologija interesuje za vlasničke transformacije, promene u strukturi rada, zapošljavanje, ekonomsku i finasijsku krizu, globalne ekonomske transformacije i procese, preduzetničke poduhvate, feminizaciju savremenog rada i poslovanja i slično. Dakle, savremena ekonomija i savremena sociologija su izmenile svoj glavni tok (mainstream) u odnosu na njihovu klasičnu strukturu i klasične teme. Na taj način je ekonomska sociologija dobila svoj značajan prostor istraživanja i delovanja.

Ekonomska sociologija u prethodnih nekoliko decenija usmerava svoju pažnju na analizu suštine ekonomskih odnosa, privrednih mreža u kojima se odvija tržišna utakmica, stanju unutar kompanija i drugih privrednih i poslovnih subjekata. Sve to se

119 Swedberg R., Načela ekonomske sociologije, Zagreb: Mate, 2006, str. 17.

247

sagledava iz ugla društvene tradicije, uticaj lokalne sredine i privrednog okruženja, tehnoloških (informatičkih i digitalnih) promena, normi, verovanja, komunikacije, stvaranja globalnih mreža kroz širenje društvenog prostora sa ubrzanjem i skraćenjem vremena za ekonomsku i društvenu akciju i delovanje. Sociologija ekonomskih procesa uključuje i nove metode istraživanja kao što su teorija igara, principi racionalnog izbora (transakcioni troškovi)120, matematička sociologija i druge kvantitativne metode, kompjuterske simulacije i slično. Ovim dodatim metodama i instrumentima istraživanja ekonomska sociologija integriše makro i mikro nivo teorijske analize i pokazuje da svaka ekonomija i ekonomska aktivnost ima institucionalni okvir u kome se prostiru aktivnosti od makro do mikro nivoa, pa je tome potrebna i relacija između makro i mikro analize. Pored toga, za razliku od klasične ekonomije koja je težište stavljala na racionalan izbor pojedinca koji je pokretan vlastitim interesom stvarao za sebe a posredno i za zajednicu i društvo (homo economicus) ignorišući transakcione troškove ili ih svodeći na nulu, nova ekonomija uključuje transakcione troškove, poslovno i političko okruženje, ekologiju, kulturu, verovanja i slično. Ekonomska razmena je, kaže Homans, specifičan deo društvene razmene, pa se i mehanizmi motivacije za upravljanje društvenim procesima proširuju na područje ekonomskog ponašanja. Kao što je za ekonomiste korisno i značajno da svoje ekonomske i poslovne modele „ukorene“ u socijalnu stvarnost, tako je i za ekonomsku sociologiju važno da komplementarne ekonomske ideje integrišu u svoj sociološki pristup.121

Ekonomska sociologija je uticala na pojavu i razvoj brojnih posebnih ekonomskih disciplina koje unose nove diskurse u teorijsku ekonomiju, kao što su ekonomija ponašanja (behavioral economics) koja proučava ponašanje u radu, tragajući za elementima koji utiču na preferencije pojedinaca prilikom izbora šta i kako će raditi, kako će se odnositi prema hijerarhiji i organizacionoj strukturi, šta će ih motivisati, zatim, kako status i očekivanja utiču na njihov rad i aktivnost. Sa teorijskog stanovišta, ekonomija ponašanja podrazumeva istraživanje ekonomskim metodima i instrumentima svih aspekata rada uz dodatak drugih metoda iz drugih disciplina koje se bave ponašanjem (socijalna psihologija, etika, komunikacije, socilogija). Ekonomska antropologija posmatra ekonomski prostor kao prostor borbe, odnosno polje moći na kome se preduzeća i drugi poslovni agenti bore za pristup tržištu, berzama, svim vrstama resursa, klijentima, finansijama i institucijama. Svako preduzeće je takođe jedno polje unutrašnje borbe između zaposlenih za pozicije, uticaj, ulogu i moć odlučivanja.

Sociologija ekonomskih procesa (ekonomska sociologija) se bavi raznim temama i oblastima vezanim za ekonomski razvoj, međunarodne ekonomske odnose, tržište, ekonomske institucije, ekonomsku i društvenu moć. Širenjem predmeta istraživanja, došlo je do diferencijacije ekonomske sociologije na uže (mikro) discipline, koje dalje istražuju pojedine uže oblasti iz domena ekonomske sociologije. Tako se konstituisala sociologija globalizacije koja proučava ekonomske i društvene posledice procesa

120 “Razvoj standardizovanih indeksa transakcionih troškova koji proizilaze iz različitih institucionalnih izvora (imovinska prava, neizvesnost, transparentnost pravila, resursna zavisnost, birokratija, vladini propisi) govore o uticaju okruženja na poslovno ponašanje“ (Victor, Nee, The Institutionalisms in Economics and Sociology, in: Smesler and Swedberg (ed.), Handbook of Economics Sociology, New York: Princeton University Press, 2005. str. 50.121 Victor, Nee, isto, str. 66.

248

globalizacije, zatim sociologija marketinga koja istražuje odnose u prostoru reklame i ekonomske propagande, zatim sociologija tržišta koja istražuje tržište kao prostor moći na kome se susreću kompanije, organizacije i institucije i koje ostvaruju dominaciju, posluju i deluju prema pravilima i normama koje se stvaraju u međusobnom odnosu na tržištu ili ih kreiraju i nameću institucije. Sociologija tržišta istražuje posledice koje delovanje tržišta ostavlja na društvo od lokalnog do globalnog nivoa. Dalje se razvila sociologija ekonomskih institucija i sociologija ekonomskog ponašanja, zatim sociologija tržišta, sociologija rada i sindikata, te sociologija bankarstva i berzanskog ponašanja. Ekonomski sociolozi su dali značajan doprinos u proučavanju bankarstva i finansija, posebno u vreme svetske ekonomske krize, gde su sociološke analize uvek značajne i korisne.122

2. Izvori ekonomske sociologije (sociologije ekonomskih procesa)

Ranije smo istakli da je ekonomska sociologija nastala početkom dvadesetog veka u delima Dirkema i Vebera, iako njene korene i ideje možemo naći i ranije, posebno u delu Karla Marksa. Ovde ćemo navesti neke osnovne kategorije koje su predstavljale bazu nastanka ekonomske sociologije (sociologije ekonomskih procesa). Prvo se javlja kategorija akter, gde se susreću (i razlikuju) ekonomija i sociologija. Ekonomija polazi od pojedinca, individue i njegovih interesa, kao učesnika u ekonomskom procesu, ali istovremeno i kao analitičke kategorije u ekonomskoj teoriji (posebno mikroekonomiji). Taj postupak svoje korene ima u engleskoj političkoj ekonomiji i engleskoj utilitarističkoj filozofiji i političkoj misli. Karl Menger i Jozef Šumpeter taj teorijski princip označavaju kao metodološki individualizam. S druge strane, (klasična) sociologija vidi aktera u društvenoj grupi a pojedinca kao člana grupe, uslovljenog od strane društva, „aktera u interakciji“ ili „aktera u društvu“,123 gde je grupa gradivni elemenat društva a pojedinac deluje u grupi.

Sledeća kategorija na kojoj se zasniva ekonomska sociologija, u dijalogu sociologije i ekonomije, jeste interes. Ekonomija gleda interes pojedinca kao osnovnog

122 Brewster, L. Stearns and Mark S. Mizruchi, Banking and Financial Markets, in: Smesler and Swedberg (ed.), Handbook of Economics Sociology, New York: Princeton University Press, 2005, str. 261.123 Neil J. Smelser and Richard Swedberg, Introducing Economic Sociology , in: Smesler and Swedberg (ed.), Handbook of Economics Sociology, New York: Princeton University Press, 2005, str. 14.

249

pokretača u racionalnom ponašanju i izboru u procesu proizvodnje, razmene i potrošnje robe i drugih ekonomskih dobara. Sociologija posmatra interes kao posrednika između potreba (pojedinaca i grupa) i cilja, predmeta zadovoljenja tih potreba, dok ekonomska sociologija pored ekonomskog prostora individualne delatnosti, uključuje i ostale društvene prostore i segmente (socijalne, kulturne, političke). Tu treba dodati kategorije rada, vlasništva i zaposlenja, zatim znanje, tradicija i kultura. Bez obzira na razlike između ekonomije i sociologije njihova sinteza je započeta u ekonomskoj sociologiji u delima Alfreda Maršala, Vilfreda Pareta, Jozefa Šumpetera i Talkota Parsonsa, a kasnije nastavljena u delima Granovetera, Kolemana, Homansa, Emersona, Burdijea, Smeslera i Svedberga.

Prva upotreba termina ekonomska sociologija, prema mišljenju Svedberga, pojavila se kod britanskog ekonomiste Stenlija Džonsa 1879. godine. Kasnije su taj termin preuzeli Emil Dirkem i Maks Veber u periodu između 1890-1920. godine (Sociologie economiaue, Wirtschaftssoziologie). Kategorije koje čine osnovu nastanka ekonomske sociologije kod pomenutih klasika su: društvena podela rada (Dirkem), ekonomija i društvo i racionalno ponašanje i delanje (Veber), te filozofija novca (Zimel).

Karl Marks je polazio od stava da ekonomija čini osnovu društva (ekonomsku bazu) nad kojom se diže pravno-politička i kulturna nadgradnja. Ekonomija uzrokuje sve druge oblike života, a ekonomski interes je pokretač čovekove aktivnosti koji dalje konstituiše celokupnu društvenu strukturu. Neki teoretičari (kao Šumpeter) su razlikovali Marksa kao ekonomistu, Marksa kao sociologa i Marksa kao mislioca revolucije (revolucionara), što govori o složenosti njegovog dela i interdisciplinarnog pristupa nauci i istraživanju.

Marksov Kapital (posebno I tom) predstavlja temelj zasnivanja ekonomske sociologije (sociologije ekonomskih procesa), jer se tu polazi od pojma rada i proizvodnje kao društvenih tvorevina. U radu se pojedinac udružuje sa drugim ljudima, potvrđuje svoja prirodna i radna svojstva, ali istovremeno otuđuje i gubi svoja prirodna i ljudska svojstva. Uzrok takvog stanja je, prema Marksovom mišljenju, podela rada nastala na osnovu privatne svojine u kojoj manjina prisvaja bogatstvo a većina može samo da prodaje svoju radnu snagu. Marks govori o ekonomskim i društvenim interesima koji se ispoljavaju kao „klasni interesi“ i realizuju kroz „klasnu borbu“ između kapitalista (vlasnika sredstava za proizvodnju) i radnika (vlasnika radne snage).

Maks Veber je dao doprinos ideji nastanka ekonomske sociologije u svom delu Privreda i društvo u poglavlju „Osnovne sociološke kategorije privređivanja“. Veber kratko obrazlaže kategorije kao što su pojam privređivanja, pojam korisnih usluga, ekonomski orijentisano delanje, racionalno privređivanje, ekonomske grupe, razmena, novac, tržište, regulisanje tržišta, zanimanje i vrste zanimanja. Treba napomenuti da je Veber jedno vreme predavao ekonomija na univerzitetu, te je i zbog toga mogao da lakše ostvari integraciju između socioloških i ekonomskih kategorija.

Sve pomenute kategorije Veber izvodi iz svog pojama društvenog delanja. Ovaj pojam, kao elementarna jedinica društvenog života i osnovna analitička kategorija sociološkog proučavanja, jeste ono što, prema Veberovom shvatanju, u krajnjoj liniji sociologiju i konstituiše kao nauku. Za njega je sociologija nauka koja treba da razume i

250

tumači društveno delanje. Društveno delanje je (uključujući propuštanje da se deluje i trpljenje), orijentacija i usmerenost prema sadašnjem, prošlom ili budućem očekivanom ponašanju drugog i/ili drugih. Kada je reč o delanju, potrebno je, u duhu Vebera, napraviti razliku između: 1) delanja i ponašanja; 2) delanja i društvenog delanja.

1. Delanje je, prema Veberu, samo ono ponašanje koje ima neko značenje za onoga koji obavlja radnju. Drugim rečima, delanje se razlikuje od ponašanja po tome što ima unutrašnju, subjektivnu stranu, koja se orijentiše prema vlastitom značenju delanja, odnosno, ima smisla za onoga/one koji deluje/deluju. Ovde pojedinac (ili više pojedinaca), vidi smisao i značenje svog delanja, ne uključujući očekivano ponašanje drugoga (kao kod društvenog delanja). Na pojmovno-logičkoj ravni, danas postoji potreba nešto drugačijeg i šireg razlikovanja tri dodirna, isprepletena pojma: „delovanje,“ „delanje“ i „ponašanje.“ Prema obimu, najširi pojam jeste pojam „delovanja“ koji označava neku društvenu aktivnost. Međutim, ova aktivnost prema karakteru može biti različita, s obzirom na to da li je ona smisleno-intencionalno postupanje u čijoj osnovi stoji ili ne, svest i značenje. Na taj način, neko „delovanje“ može biti „delanje“ - ukoliko je smisaono-intencionalno sa stanovišta onoga koji deluje; ili „ponašanje“ – ukoliko je biološki i psihološki reaktivno (refleksna, emotivna, nesvesna aktivnost – strah, ljutnja, bes). U prvom slučaju (u slučaju delanja), aktivnost je svesna i planirana, ima smisla i značenja za subjekt koji deluje, dok u drugom slučaju (u slučaju ponašanja), aktivnost predstavlja reakciju na neki biološki ili psihološki nadražaj. Dakle, „delovanje“ obuhvata i delanje i ponašanje, može biti jedno ili drugo a može biti i jedno i drugo. Sa druge strane, „dalanje“ je ono „delovanje“ koje za subjekt koji deluje ima određeni smisao i subjektivno značenje. Nasuprot tome, „ponašanje“ je ono „delovanje“ koje nastaje kao ad hoc posledica nečega, nečijeg unutrašnjeg ili spoljašnjeg podsticaja, nije svesno planirano i nema usmereno značenje.

2. Društveno delanje je složenija vrsta delanja. Dok je delanje (aktivno činjenje, trpljenje i propuštanje činjenja), ponašanje koje ima subjektivno značenje za onog koji dela, dakle „jednostrano“; dotle društveno delanje podrazumeva da nosilac radnje (onaj koji dela), pored toga što pridaje neko značenje svome delanju, mora svoje ponašanje-delanje orijentisati prema očekivanom ponašanju drugih, dakle, „dvostrano.“ „Subjektivno doživljavanje je društveno delanje samo ako se orijentiše prema ponašanju drugih.“124 Pri tome nije važno ko su druga lica – poznati pojedinci ili neodređeno mnoštvo nepoznatih, kao i da li se uzima u obzir njihovo prošlo („osveta za ranije napade“), sadašnje („odbrana od sadašnjeg napada“) ili buduće delanje („obezbeđenje od budućih napada“) - već je važno njihovo psihološko prisustvo u onome koji smisleno i orijentisano dela. Odnosno, taj „drugi“ (ti „drugi“), služi/e kao oslonac i uslov smisaone orijentacije onoga/onih koji deluje/deluju, a ne samo kao sporedni ili slučajni uzrok ili povod vlastitog delanja. Društveno delanje integriše pojedinačna delanja u psiho-socijalno polje, i time pojedinačna delanja transformiše u društvena.

Emil Dirkem je 1909. godine upotrebio pojam ekonomske sociologije navodeći da ona treba da se bavi „institucijama koje proizvode bogatstvo“ (poljoprivreda, preduzeća, organizacije, fabrike, tržišta i berze), kao i institucijama koje se odnose na

124 Veber, M., Privreda i društvo, Beograd: Prosveta, 1976, str. 16.

251

distribuciju dobara i usluga. Dirkem je ideje o ekonomskoj sociologiji izneo u delu O društvenoj podeli rada, gde govori o mehaničkoj podeli rada zasnovanoj na mehaničkoj solidarnosti (karakteristično za predmoderna društva) i organskoj solidarnosti i na njoj zasnovanoj višestrukoj i složenoj podeli rada (karakterističnoj za moderna društva). Dirkem je smatrao da društvo ne funkcioniše samo na način da svi pojedinci slede svoje lične interese koji se kasnije udružuju u jednu celinu. Moral je taj elementa koji integriše pojedinačne interese u društvo kao celinu i sprečava da lična pohlepa pojedinca uništi opšti interes. Dirkem je kritikovao opšte ekonomske stavove tamo gde ekonomisti izdvajaju samo ekonomske elemente a zanemaruju ostatak društvenog života (homo economicus). Ipak, Dirkem je bio svestan da interes igra glavnu ulogu u društvenom životu i da je privatni interes glavni pokretač privredne aktivnosti.

Georg Zimel posmatra ekonomske pojave u okviru širih društvenih kretanja. On se u svom radu fokusira na analizu interesa i konstatuje da interesi pokreću ljude da izgrađuju društvene odnose, te da se preko tih odnosa pojedinačni interesi mogu izraziti i realizovati. Sociologija treba da anlizira ekonomske pojave a među njima i konkurenciju. U konkurenciji, naglašava Zimel, pokušavate da uradite šta i vaš konkurent, ali bolje. Na taj način Zimel upućuje i na ulogu aktera u ekonomskom i društvenom životu i napominje da društvo može imati koristi od konkurencije dva ili više aktera. U delu Filozofija novca, Zimel anlizira vezu novca sa drugim društvenim pojavama kao što su moć, autoritet, emocije, poverenje i vrednosti. Bez poverenja društvo ne postoji, a na isti način, bez poverenja bi se raspale novčane transakcije, smatrao je Zimel.

3. Sociološki pojmovi unutar ekonomske nauke (J. Šumpeter i T. Parsons)

Šumpeter polazi od Veberovih stavova da treba stvoriti prostor za ekonomsku sociologiju koja bi egzistirala između ekonomije i sociologije. Šumpeter je ekonomista sa smislom za sociološko sagledavanje ekonomskih kretanja. On ekonomsku sociologiju smatra kao disciplinu koja analizira institucije u okviru kojih ekonomsko ponašanje ima posebno mesto. „Prema zgodno sročenoj frazi: ekonomska analiza bavi se pitanjima kako se ljudi ponašaju u bilo koje vrijeme i kakve ekonomske učinke postižu ponašajući se tako; ekonomska sociologija bavi se pitanjem kako su došli do toga da se ponašaju tako. Odredimo li ljudsko ponašanje dovoljno široko da obuhvaća ne samo akcije i motive i naklonosti, nego i društvene ustanove koje su relevantne za ekonomsko ponašanje, kao što su vlast, nasljedstvo imovine, ugovaranje i tako dalje, ta fraza zapravo nam kaže sve što nam je nužno.“125 Šumpeter govori o „sociološkom okviru opšte ekonomije“ koji uključuje istorijsko, etnološko, demografsko i institucionalno okruženje i poreklo individualnih i klolektivnih čovekovih aktivnosti. Šumpeter je kritikovao politički individualizam izražen u stavu laissez-faire principa kod pristupa ekonomskim pitanjima,

125 Schumpeter, J., History of Economic Analysis, citirano prema: Swedberg R., Načela ekonomske sociologije, Zagreb: Mate, 2006, str. 19.

252

ali i sociološki individualizam izražen u stavu da je pojedinac „konačna jedinica društvene nauke“, te da se sve društvene pojave moraju svoditi na odluke i postupke pojedinaca, ne uvažavaju okolnosti koje su te postupke uzrokovale i uslovile. Takvo stanovište u sociologiji, poznato je kao metodološki individualizam.

Šumpeter iznosi stav da su potrebe osnovni uzrok i princip ekonomskog i društvenog razvoja. Potrebe su pokretač individualnog delovanja i angažovanja, a time i privrednog razvoja. Za Šumpetera je proizvodnja kombinovanje stvari koje okružuju čoveka i njegovih unutrašnjih snaga (duha, intelekta, ideja i smisla). U možda svom najznačajnijem delu, Teorija privrednog razvitka, Šumpeter iznosi ideju da su novine i inovacije u proizvodnim procesima ono što pokreće proizvodnju i društveni razvoj i što omogućava da kombinacije sredstava i ideja daju dobre rezultate. Inovacije se ne uvode lako, jer postoji otpor socijalne sredine, pa i samih poslovnih ljudi, ali, smatra Šumpeter, preduzetnici su ti koji treba da savladaju otpore uvođenju novih tehničko tehnoloških, proizvodnih i organizacionih elemenata u oblast ekonomskog života.

Ekonomski faktori moraju stalno biti u ravnoteži, kako bi privreda i proizvodnja funkcionisale. On to naziva „normalno kružno kretanje“ privrede kao uslov njene ravnoteže. Šumpeter smatra da poremećaju u privrednim tokovima nastaju isključivo pod uticajem vanekonomskih faktora (ratovi, revolucije i prirodne katastrofe većih razmera). Naravno, danas smo svedoci da neravnoteža unutar ekonomskih elemenata (dominacija finansijskog kapitala, monopol nad resursima, brz tehnološki razvoj) može dovesti do poremećaja u privredi. Šumpeter ističe da je uspešna ravnoteža privrede moguća u harmoničnom odnosu najamnine i rente, kao i profita i lične potrošnje. Da bi se povećao profit u odnosu na dohodak i najamninu, mora doći do napuštanja opšte ravnoteže ili da se ostvari nova kombinacija faktora proizvodnje koja će dati bolje poslovne rezultate. Danas smo svedoci da je napuštanje ravnoteže između faktora proizvodnje, posebno smanjenja zarada i povećanja nezaposlenosti, glavni izvor povećanja profita i njegovog gomilanja u uskom krugu svetskih bogataša.

Šumpeter je dosta pažnje posvetio istraživanjima uslova i mogućnosti za uvođenje inovacija u privredi kao što su potrebe za inovacijama, cena inovacija, konkuretske mogućnosti i prednosti, kao i postojanje nosilaca inovacija. On smatra da su preduzetnici i preduzetnička elita glavni nocioci inovacija i ekonomskog razvoja. Šupeter se može svrstati u začetnike teorije o preduzetništvu, jer među prvima govori da je suština preduzetništva u uvođenju inovacija ili novim kombinacijama starih elemenata (faktora) proizvodnje. Nosioce tih aktivnosti, Šumpeter naziva preduzetnicima. On smatra da su u tržišnoj utakmici uspešniji oni koji uvode nove proizvode, nego oni koji uvode nove cene. Šumpeter je napravio razliku između preduzetnika koji uvodi nove ideje i nove kombinacije postojećih elemenata i menadžera koji uređuje, prati i obezbeđuje efikasnost postojećeg procesa proizvodnje. „Vrlo je jasno da ekonomska funkcija donošenja odluke o kupovini vune za jedan proces proizvodnje i uvođenje novog procesa proizvodnje nisu u istoj ravni bi u praksi ni u teoriji“126

126 Videti: Šumpeter J., Povijest ekonomske analize, Zagreb, 1975.

253

U delu Kriza poreske države iz 1918. godine, Šumpeter iznosi tezu da su državne finansije privilegovana pozicija sa koje se utiče na ponašanje države. Šumpeter je ovo delo nazivao, prema svedočenju Svedberga, studijom iz „finansijske sociologije“, jer državne finasije predstavljaju izvanredno mesto za posmatranje državnih aktivnosti.

U delu Kapitalizam, socijalizam i demokratija (1942), Šumpeter iznosi nekoliko značajnih teza: da će kapitalizam propasti zbog svoje narušene unutrašnje strukture; uloga ekonomskih promena u razvoju društva; centralna uloga moći u razvoju, kretanju i promenama društva i društvenih odnosa; da je preduzetništvo jedan novi dinamični tip razvoja koji počiva inovaciji i novoj kombinaciji postojećih ekonomskih i poslovnih elemenata.

Da bi se potpunije istražila suština kapitalističkog načina proizvodnje i kapitalističkog rasta, treba ispitati, smatra Šumpeter, da li postoji logičan odnos između kapitalističkog poretka i spontane stope rasta proizvodnje; da li je stopa rasta proizvodnje određena tim odnosom a ne povoljnim društvenim odnosima koji nemaju ništa zajedničko s kapitalizmom, te da li postoji neki poseban razlog zbog koga će (ili neće) „kapitalistička mašinerija“ i narednih nekoliko decenija funkcionisati kao u prošlosti. Za prvo pitanje je važno istaći da isti mehanizmi i principi koji pomažu pojedincu, porodici ili nekoj drugoj grupi da se popne na ekonomskoj lestvici, deluju i na njeno održanje na tom položaju ili, u suprotnom, dolazi do pada sa tog položaja. Dakle, postignuće i održanju su jedno isto u kapitalističkom poretku, odnosno, čovek može upeti i opstati dotle dokle dosežu njegove sposobnosti i dokle one traju, posle toga dolazi do pada. Taj opstanak na dostignutom položaju povezan je sa činjenicom da to postignuće nije rezultat proizvodnje radi potrošnje, već proizvodnje radi sticanja novca i ostvarenja maksimalnog profita za pojedince ili grupu a ne ostvarenja blagostanja za druge, mnoge ili zajednicu. U terćem pitanju, Šumpeter napominje da je potrebno uspostaviti ravnotežu između proizvodnje radi profita i proizvodnje radi potrošača i da je „privtno preduzetništvo nešto više od pukog ograničavanja proizvodnje kako bi se izvukao profit“.127

Šumpeter je kritikovao monopolističke i oligopolističke konkurencije i njihove razne varijacije, jer oni, u stvari, razaraju sistem prave konkurencije i uništavaju druge subjekte u privredi, kao i sami pojam konkurencije i slobodnog preduzetništva. Nasuprot tome, dinamiku kapitalizmu daju stalne inovacije i promene. „Temeljni impuls koji pokreće i održava kapitalistički stroj u pokretu dolazi od novih potrošnih dobara, novih metoda proizvodnje ili transporta, novih tržišta, novih oblika industrijske organizacije što ih stvara kapitalističko preduzeće.“128 U samom procesu konkurencije mora da postoji ravnoteža, jer preduzeće koje je izloženo neoganičenoj konkurenciji ostvariće gubitke, rasipati kapital u trci za tehnološkim unapređenjima i propasti. Šumpeter govori i o velikim posledicama koje proizvodi neumerena konkurencija, rast poteba, ubrzanje života, stvaranje atmosfere straha, naraušavanje okvira kapitalističkog društva i unutrašnjih transformacija u samoj strukturi kapitalističke privrede. Prema Šupeteru,

127 Šumpeter, J., Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Zagreb: Globus, 1981, str. 104.128 Isto, str. 107

254

duštveno kretanje i ekonomski razvoj ne mogu se sagledati samo iz ugla ekonomske teorije, već, još bolje, iz ugla sociologije.

Talkot Parsons je, slično kao i Veber, predavao ekonomiju nekoliko godina da bi kasnije prešao da se bavi sociološkim istraživanjima. Parsons je jedan od onih (malobrojnih) sociologa koji su dobro poznavali i klasičnu i savremenu ekonomsku misao i koji su mogli kompetentno ulaziti u rasprave i o suptilnim problemima ekonomske teorije.129 Parsons je sam upozorio da je njegova početna zamisao "opšte teorije akcije" nastala pod uticajem Veberovih, Dirkemovih i Paretovih radova, ali i ekonomske teorije, ali i Maršala, koga Parsons smatra najuticajnijim ekonomskim teoretičarem kraja 19. i početka 20. veka i iz čijih se "makroskopskih" teorijskih okvira za proučavanje ljudskog ponašanja, mogla graditi „opšta teorija socijalne akcije". Parsons polazi od stava da se ekonomija bavi društvenom akcijom, dok se sociologija bavi vrednostima. Zbog toga se poredak u ekonomiji ne može izvesti ni iz racionalnog individualnog ponašanja niti iz nametnutih sankcija, već iz institucionalizovanih zajedničkih vrednosti u datom sistemu. Parson sve sagledava sa stanovišta funkcionisanja sistema i uloge, značaja i položaja podsistema među kojima je i ekonomija koja ima ulogu adaptacije u sistemu. Na taj način, recimo, uloga tržišta kao integrišućeg i stabilizujućeg elementa u ekonomskom podsistemu, može se shvatiti i objasniti tek kada se to shvati kao jedan deo ukupnog „reda stvari“ u društvu, odnosno kao izraz delovanja „opšte strukture socijalne akcije“. „Parsons traga za objašnjenjem onoga što ekonomiju čini osobenim podsistemom globalnog socijalnog sistema, utvrđuje ono "društveno" u ekonomiji što je u biti isto kao i u drugim oblastima i uočava uticaje promena u privredi na promene u drugim sferama društva. Uz pomoć svoje "opšte teorije socijalne akcije" on nastoji prevladati evidentne teškoće ekonomista čiji elegantni "modeli" ne opisuju valjano empirijsku stvarnost ekonomskih događanja. Njihova usputna "psihologiziranja" ili "sociologiziranja" nalaza izvedenih uz pomoć ekonomske teorije nisu ono čime se društvena nauka može zadovoljiti u proučavanju ekonomske stvarnosti konkretnih društava.130

U delu Ekonomija i društvo Parsons polazi od stava da svako društvo, pošto je "socijalni sistem", mora imati uloge u rešavanje četiri osnovna problema svakog sistema (adaptacija, postizanje cilja, integracija i održavanje sistema). Sa usložnjavanjem tih sistemskih problema dolazi do "podele rada" i stvaranja "podsistema" za svaku od tih sistemskih funkcija. Diferenciranje sistema zahvata i "podsisteme" kao i njihove elemente kad se oni uspostave kao "sistemi socijalne akcije". Postoje osobeni mehanizmi integracije unutar podsistema, kao i između "podsistema" koji se javljaju i kao posebne regulativne institucije, kao što je "tržište" u slučaju privrede kao posebnog podsistema. Parsons pokazuje da se i "privreda" može posmatrati kao "socijalni sistem", pa i svaka njena uža oblast (delatnost) ili pojedinačna privredna jedinica sa posebnim "podsistemima" za dosezanje ciljeva, adaptivnom funkcijom, integracijom i održavanjem "obrasca" sistema. Tako, na primer, aktivnosti, uloge ili organizacione celine koje

129 Bolčić, S., Parsonsov doprinos ekonomskoj sociologiji, u: Milić, A. i drugi, Sociologija društvene akcije Talkota Parsonsa, Beograd: Institut za sociološka istraživanja, 1990.130 Bolčić, S., isto, str. 71.

255

kontrolišu "proizvodnju vrednosti" spadaju u podsistem dosezanja ciljeva. Unutar tog sistema donose se odluke o tome šta proizvoditi, obezbeđuju se sredstva (budžet) i koordinira se proizvodnja. Uloge, aktivnost organizacije koje se bave pribavljanjem i kontrolom kapitala (kao "opšteg pomagala" za dostizanje mnoštva poslovnih ciljeva) ulaze u adaptivni podsistem ekonomije. U integrativni podsistem ulaze uloge koje kontrolišu kombinovanje faktora proizvodnje ili organizovanje ekonomskih procesa, kao što su preduzetničke uloge ili tržište kao institucija za organizovanje privrede. Podsistem "održavanja obrasca sistema" čine uloge usmerene na implementiranja odluka koja dolaze iz ostalih podsistema privrede, ono što ulazi u "tehniku proizvodnje", odnosno, ono što se dešava "u pogonu".131

Parsons je pokazao da "socijalna struktura" privrede, ili ono što daje "sistematičnost" zbivanjima u privredi, ima suštinski ista svojstva kao i "strukture" u ostalim sferama društva, i da "model razmene" ili "input-output" šeme, razvijene kao specifičan koncept za proučavanje privrede mogu biti upotrebljeni i za razumevanje onoga što se zbiva na relaciji privreda i druge sfere društva. Parsons raspravlja o tokovima i "dvostrukim izmenama" unutar privrede, što je značajno za razumevanje ekonomskih procesa i njihove "institucionalizacije". Parsons uočava značaj uslova razmene na tržištu, gde svaka strana teži sporazumu koji daje neku prednost, ali i uvažava neka društvena pravila sporazumevanja. Parsons naglašava značaj socijalnih faktora u postizanju ugovora medu privrednim partnerima i da od toga zavisi elastičnost tražnje, broj kupaca i ponašanje subjekata na tržištu. Veliku ulogu imaju „neekonomski“ podsistemi društva koji nisu samo „ekonomska racionalnost“, već i drugi oblici racionalnosti. Parsons razmatra i pojmove kao što su lična tržišta, tržišta svojine, potrošnju, investicije i privredne cikluse, sve sa stanovišta uloge u adaptaciji, integraciji i održanju socijalnog podsistema i sistema.

Parsons naglašava da je njegova glavna ideja da je ekonomska teorija deo ukupne društvene teorije, opšte teorije sistema. “Naša je centralna postavka da je ekonomska teorija poseban slučaj opšte teorije društvenog sistema, što je zauzvrat jedna od glavnih grana u razvoju opšte teorije akcije. Primenili smo ovaj koncept u sledecim oblastima ekonomskog istraživanja: opšti referentni okvir ekonomske teorije; koncepcija ekonomije kao poseban vid društvenog sistema različiti od drugih društvenih podsistema, mesto ekonomskog podsistema u društvu i njegovim odnosima sa srodnim podsistema; institucionalna struktura privrede; procesi u privredi i preko njenih spoljnih granica, kao i problem rasta i institucionalne promene u privredi.”132 Ovim stavom Parsons potvrđuje da je ekonomska sociologija naučni diskurs koji obuhvata integralni pristup proučavanja ekonomskog i privrednog podsistema u okviru opšteg sistema društvene akcije.

131 Bolčić, S., isto, str. 72.132 Parsons, Talcott and Neil J. Smelser, Economy and Society: A Study in the Integration of Economic and Social Theory, London: Routledge, 1998, p. 295.

256

XVI EKONOMSKI RAST I DRUŠTVENI RAZVOJ

1. Društveno porijeklo ekonomskih činjenica (K. Polanji)

Jednu od najznačajnijih analiza delovanja liberalne ekonomije, slobodnog i potpunog tržišta izveo je Karl Polanji (Polanyi), uzevši kao primer Englesku s kraja 18. i prve tri decenije 19. veka. Posebno je to došlo do izražaja u delu Velika transformacija. Nastanak „tržišnog društva“ (liberalnog kapitalizma) Polanji posmatra kao transformaciju a ne kao postepenu evolucuju prethodnog oblika kapitalizma. Polanji kritikuje ideologiju samoregulišućeg liberalno kapitalističkog tržišta u Engleskoj u naznačenom periodu, jer se tu susrećemo sa fenomenom da pauperizam postoji zajedno sa ekonomskim bogatstvom, a da u „ponajviše civilizovanim nacijama postoji najveći broj siromašnih“, kao i da najamnine nisu najveće u zemljama koje su najbogatije, te da

257

je liberalni kapitalizam doveo do razaranja ruralnog stanovništa i povećanje siromaštva, a sve to uz jačanje liberalističke ideologije.

Osnovni pojam koji Polanji koristi u objašnjenju društvene uslovljenosti ekonomski procesa jeste pojam ukorenjavanje. Ekonomija je ukorenjena u društvene odnose na taj način što postoji kompatibilnost između funkcionisanja ekonomije i društvenih normi. Ukoliko dolazi do iskorenjivanja ekonomije, tada ekonomija počinje da živi autonomno i njen samosvojni život deluje protiv kulturalnih i etičkih normi. Prema Polanjiju, sva su društva, osim tržišnog, razvila određene mehanizme ukorenjenosti ekonomije. Treba reći da Polanji u svom razmatranju ukorenjenosti ekonomskih fenomena, ne misli na pojedince koji se udevaju u šire mrežaste strukture, njegova metodološka orijentacija je drugačije pozicionirana. Karakteristična su mesta gde govori o „ekonomiji kao o institucionalizovanom procesu", ili kada tematizuje ukorenjenost ekonomije u neekonomske institucije, a primetno je da decidno negira mehanizme koordinacije u smislu odnosa između pojedinaca. Reciprocitet, primera radi, nije personalno posredovana relacija za njega, jer „recipročno ponašanje između pojedinaca može da integriše ekonomiju samo u slučaju ako postoje simetrično organizovane strukture". Shodno tome, Polanji se usmerava na kritičku analizu ekonomskih sistema, oblika koordinacije i integracije. Čak i kada govori o „katastrofalnoj dislokaciji“ ljudi u svetlu nastanka „ekonomskog društva“, ima na umu makroentitete. Tretirajući odnos između društva i tržišta, reč je o metodološkom kolektivizmu ovde. Polanji i kada kritikuje tendenciju tržišnog društva da, idući inverznim tokom, asimilira društvene odnose u tržište, sistematično stavlja „aktivno društvo" u poziciju subjekta. On ne razmatra atomizovanog pojedinca (za ovu figuru ionako smatra da je reč o ideološkoj konstrukciji), nego tematizuje strukturalnu posledicu koja se može prepoznati počev od XIX veka, a to je diferenciranje i osamostaljivanje ekonomske sfere u odnosu na samoregulisanje društva.133

Pokušaj društvenog iskorenjivanja liberalnog tržišta iz socijalnih odnosa stvara, prema Polanjijevom mišljenju, dodatne probleme kao što su refleksivna klasna aktivnost radnika, društvo reaguje konstrukcijom fiktivnih roba, slabi društvena kohezija, nastupa kulturna regresija, dolazi do iznuđene totalitarne regulacije tržišta (fašizam) ili državne intervencije i ograničenja slobode tržišta.

U Polanjijevoj teoriji tek se naziru horizonti podređivanja tržišta društvu, ili koristeći se drugim naznakama, tek se pojavljuju obrisi „socijalizovanog tržišta“ ili „društva sa tržištem“ umesto tržišnog društva. Zato, njegova teorija se ne promoviše ovde u smislu zaključnog mišljenja, nego u vidu plodne polazne tačke za analizu. Pri tome, to treba shvatiti kao analizu koja je istovremeno senzitivna prema dinamičkim konstelacijama, za procesualnim okvirima, ali i prema postignutim, institucionalno fiksiranim rezultatima.134 Potrebno je kompleksno tumačenje međusobnog odnosa, na tragu Polanjija, između tržišnih i netržišnih razmena s ciljem boljeg razumevanja konkretnih institucionalizovanih procesa, i u njima ukorenjenih ekomskih fenomena.

133 Lošons, A., Karl Polanji, tranzicija, socijalni kapital, Sociologija, 2004, br. 4. 134 Isto, str. 14.

258

2. Socijalni kapital

Pojam socijalni kapital je u poslednje dve decenije 20. veka doživeo snažno širenje u društvenim naukama i socijalnoj politici zapadnih država. Elementi društvene organizacije kao što su poverenje, norme, vrednosti, mreže i delovanje (dobrovoljno proizvedena zajednička dobra i resursi) čine socijalni kapital135, kojim se omogućuju koordinirane aktivnosti u društvu, oblikuje kvalitet socijalnih interakcija i doprinosi njegovoj stabilnosti i socijalnoj koheziji. Shvaćen na ovaj način, socijalni kapital predstavlja jednu od ključnih pretpostavki ekonomskog napretka i održivog razvoja, a on se istražuje primenom upitnika koji meri veliki broj dimenzija svrstanih u šest kategorija (grupe i mreže; poverenje i solidarnost; kolektivna akcija i saradnja, informacije i komunikacija; socijalna kohezija i uključenost; „osnaženost“ i politička akcija). Na drugoj strani, neki teoretičari poput P. Burdijea shvataju socijalni kapital kao svojstvo pojedinaca i njihovih odnosa - sastoji se od društvenih mreža i veza koje im pružaju „aktuelni ili potencijalni pristup vrednim resursima“ i društvenosti. S obzirom da, po Burdijeu, svi pojedinci ne mogu da aktiviraju isti broj veza/nemaju pristup istim vezama i svaka veza nije podjednako vredna, tj. ne poseduje isti obim kapitala (kulturnog, socijalnog, ekonomskog), može se primetiti da socijalni kapital može da predstavlja mehanizam kojim se reprodukuju društvene nejednakosti. Shodno ovom stanovištu, Majkl Vulkok je dao podelu socijalnog kapitala: (1) „vezujući“ - odnosi na veze između sličnih ljudi po dobi, polu, etničkoj pripadnosti, socijalnom statusu (neposredna porodica, bliski prijatelji i susedi). Zasnovan je na primarnim vezama i snažnoj solidarnosti; (2) „premošćujući“ - obuhvata udaljenije veze sličnih osoba (drugarstva i kolege) i (3) „povezujući“ - odnosi se na mreže između ljudi koji nisu slični jedni drugima. Postoje različite shvatanja u vezi sa stanjem socijalnog kapitala u savremenom svetu. Na jednoj strani izdvajaju se teoretičari (R. Patnam, Dž. Kolman) koji smatraju da u savremenom svetu socijalni kapital kao vezivno tkivo zajednica slabi, jer detradiconalizacija praćena procesima individualizacije društvenog života i dezintegracijom moralnih okvira, dovodi do smanjenja značaja vrednosti i identiteta povezanih s porodičnim životom, čime se slabi društvene veze i kohezija. Teoretičari individualizacije (Ulrih Bek, Entoni Gidens), na drugoj strani, mišljenja su da je socijalni kapital doživeo pozitivnu transformaciju i diversifikaciju, što je rezultiralo stvaranjem novog tipa zajednica koje se ne zasnivaju na prostornoj, već na identiteskoj bliskosti.

Postoji i treće stanovište u vezi sa stanjem socijalnog kapitala u savremenom svetu, a zastupaju ga Burdije i njemu bliski teoretičari, po kojima je prenaglašen značaj socijalnog kapitala - socijalni kapital se može javiti u funkciji reprodukcije socijalne nejednakosti, s obzirom da u savremenom društvu postoje naglašene socijalne diferencijacije i podele (prema rodu, etnicitetu, poreklu i sl.), odnosa moći i

135 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 461.

259

nejednakosti. Upravo, ova negativna strana socijalnog kapitala često je zanemarivana, kao i činjenica da na jakom socijalnom kapitalu funkcionišu devijantne socijalne grupacije (na primer, mafije).136 Prema Svetskoj banci na individualnom nivou postoji tri tipa socijalnih mreža: prijatelji i srodnici („veze“), horizontalne veze između zajednica („mostovi“) i vertiklane spone prema moćnim („karike“). Prvi tip mreža često je struktuiran na uskoj porodičnoj osnovi, i na njih se najpre oslanjaju siromašni. Siromašni imaju slabo izgrađene veze s drugim zajednicama zbog niskog nivoa resursa koje poseduju. Za one koji imaju dovoljno sredstava za život i koji su u prilici da koriste neformalne puteve da bi došli do neophodnih informacija ili profitabilnih poslova rezervisane su vertikalne spone prema moćnim. Gustina i priroda veza u kojima siromašni učestvuju razlikuje se u urbanim i ruralnim područjima. U ruralnim područjima socijalne veze se zasnivaju na širim srodničko-susedskim vezama, a usmeravaju se na lokalnu zajednicu.137

XVII DEMOGRAFSKI I SOCIJALNI ASPEKTI EKONOMSKOG RAZVOJA

1. DEMOGRAFSKI PROCESI I PROMENE U SAVREMENOM DRUŠTVU

Demografski procesi nastaju pod uticajem velikog broja činioca, određeni su uzrocima i zakonima razvitka stanovništva, s jedne strane, a mogu biti posledica prirodnih i društvenih okolnosti i događaja (ratni sukobi, prirodne nepogode i sl.). Oni su pretpostavka za funkcionisanje i razvoj ljudskog društva. Demografske pojave i procesi nisu neposredno uslovljeni socijalnim i ekonomskim činiocima (struktura radne snage, dejstvo procesa obrazovanja, razvitak društva uopšte i sl.), već postoji niz posredujućih

136 Socijalni kapital, S. Tomanović, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd, 2007, str. 530 - 531. 137 UNDP Hrvatska, Siromaštvo, nezaposlenost i socijalna isključenost, Izvješće o siromaštvu, nezaposlenosti i socijalnoj isključenosti, Zagreb: Program ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP) u Hrvatskoj, 2006, str. 28.

260

činioca (nacionalni, klasni, pravni, politički, religiozni, kulturni, psihološki i sl.) čije se delovanje jasno vidi na nivo nataliteta kao i drugih demografskih pojava. Ovi posredujući činioci udruženi sa ekonomsko-socijalnim činiocima deluju na demografsku strukturu, a preko nje i na kretanje stanovništva.138 Na različite populacione pojave društveni procesi različito utiču, što se može primetiti na razlikama u efektima koji nastaju ne samo između raznih procesa, već se razlike u efektima mogu javiti u okviru iste kategorije. Primer za ovo jeste demografska tranzicija139 i posledice koje ona ima u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Promene u visini nataliteta i mortaliteta stanovništva javile su se gotovo u isto vreme u razvijenim zemljama, a počele su padom mortaliteta stanovništva. U nerazvijenim zemljama demografska tranzicija je počela padom mortaliteta, a natalitet stanovništva se kretao na istom nivou, da bi znatno kasnije počeo lagano da se smanjuje, što je u njima dovelo do visokog porasta stanovništva.140

Različitu demografsku dinamiku i razvoj pojedinih društava uslovio je

neravnomeran privredni razvoj. Između privrednog i demografskog razvoja postoji određena povezanost. Dešava se da povoljan razvoj jednog podstiče razvoj drugog, ali ne mora da to bude uvek pravilo. U razvijenim društvima u prethodnih nekoliko decenija ostvaren je veliki privredni razvoj, ali u njima se beleži značajan pad broja stanovnika ili njegova stagnacija. Tako u strukturama stanovništva u ovim društvima dominira staro stanovništvo. Na drugoj strani, u nerazvijenim zemljama beleži se veliki priraštaj stanovnika, pa samim tim i veliki udeo mladog stanovništva u uslovima slabe privredne razvijenosti. Period posle Drugog svetskog rata u Evropi obeležio je veliki demografski uzlet. Za ovo postoje i određeni razlozi u samom društvu, jer je u većini evropskih zemalja u ovom periodu uspostavljen društveni poredak u kojem su klase jasno razdvojene i ostvaren je industrijski razvoj, promena stavova prema religiji i drugim institucijama, promene u porodičnim odnosima i sl. U drugoj polovini prošlog veka uočavaju se temeljne promene u prirodnoj reprodukciji, nova dinamika nataliteta – protivrečnosti i promenjivost u kretanju nataliteta, promene u starosnom-polnom sastavu bračnog kontigenta i sl. U vezi sa ovim, u svim evropskim zemljama zabeležene su slične tendencije, s tim što različita društveno-ekonomska i politička dešavanja utiču na razlike u pojedinim zemljama. Demografsku situaciju u najvećem broju razvijenih zemalja obeležava sve izrazitije starenje, sve niže stope nataliteta, rađanje dece u kasnijoj životnoj dobi i sl., a što ima za rezultat nizak (i/ili negativan) prirodni priraštaj. U bliskoj vezi sa prirodnim kretanjem stanovništva (natalitetom, mortalitetom, prirodnim

138 Breznik, D., Predgovor, u: Grebo, Z.: Čovjek, rađanje i društvo, Socijalna uslovljenost nataliteta i demografska politika u BiH, Sarajevo: Izdavačko preduzeće „Svjetlost“, 1975, str. 6.139 Pojam demografska tranzicija prvi je upotebio Voren S. Tompson, “Tumačenje promena u populacionim obrascima, prema kojem se stabilan odnos stopa nataliteta i mortaliteta postiže onda kada se dostigne izvestan nivo privrednog prosperiteta. Prema ovoj ideji, u društvima pre perioda industrijalizacije postojala je gruba ravnoteža između broja rođenih i broja umrlih, jer se priraštaj stanovništva ograničavao nedostatkom rezervi hrane, širenjem zaraznih bolesti ili ratovima. U modernim društvima, nasuprot tome, uspostavljena je ravnoteža u populacionim obrascima, jer iz ekonomskih razloga porodice vrše kontrolu rađanja.” Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 703.140 Demografski procesi, Miroslav Rašević, Sociološki rečnik, priredili A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 74.

261

priraštajem) jesu s njim nerazdvojno povezane starosno-polne strukture, bračnost i porodična organizacija. Kao posredujući faktor, između prirodne reprodukcije stanovništva i društva javljaju se strukture stanovništva, preko kojih socio-ekonomski i kulturno-psihološki činioci utiču na prirodno kretanje stanovništva i trpe njegov povratni uticaj.141

1.1. Prirodni priraštaj – protivrečni globalni trendovi

U toku najvećeg dela ljudske istorije prirodni priraštaj142 je bio izrazito nizak. A kao rezultat povremenog povećavanja smrtnosti usled ratova, epidemija i drugih nepogoda u prošlosti, prirodni priraštaj je imao negativan predznak na pojedinim područjima. Sve do osamnaestog veka broj stanovnika na Planeti nije bio velik, da bi se za samo dva veka povećao skoro za pet puta.143

Tokom prošlog veka u svetu se desila snažna demografska eksplozija. O tome govori podatak da se broj stanovnika sa 1,6 milijardi povećao na 6,1 milijardu. U prvim godinama XXI veka ovaj broj se povećao za 200 miliona. Prema srednjoj projekciji demografskih kretanja Ujedinjenih nacija, sredinom ovoga veka broj stanovnika će narasti na 8,9 milijardi, ali oni će naseljavati nerazvijeni deo sveta. Smatra se da će u Evropi i Severnoj Americi biti znatno manje stanovnika.144 U prethodnih nekoliko decenija Evropa se suočava sa izuzetno ozbiljnim problemima kada su demografska kretanja u pitanju (starenje stanovništva, migracije, kretanje mortaliteta i fertiliteta, procesi u porodici i sl.).145 Sve ovo se u značajnoj meri odražava na političku i socijalnu situaciju u Evropi (porast veličine gradova, formiranje različitih struktura stanovništva, različit teritorijalni raspored stanovništva i sl.). Evropske zemlje su 2003. godine zabeležile prirodni pad stanovnika od 63 hiljade. U toj istoj godini u Evropu se doselilo 2 miliona stanovnika iz drugih neevropskih zemalja, pa je stoga zabeležen porast

141 Grebo, Z., Čovjek, rađanje i društvo, Sarajevo: Izdavačko preduzeće „Svjetlost“, 1975, str. 13. 142 Prirodni priraštaj predstavlja odlučujući činilac rasta populacije, a čini razliku između broja živorođenih i umrlih lica. Izračunava se putem stope prirodnog priraštaja - promena u veličini stanovništva na 1.000 stanovnika, a rezultat je razlike u broju rođenih i umrlih u određenoj godini.143 U XVIII veku broj stanovnika iznosio je 728 miliona, a prema proceni Statističkog ureda OUN za 1961. godinu, ukupan broj stanovnika na zemlji iznosi 3 milijarde i 69 milona. Mladenović, M., Uvod u sociologiju porodice, Opšti i posebni deo, Beograd: Izdavačko preduzeće “Rad”, 1969, str. 240. 144 Puljiz, V. (prir.), Demografski trendovi u Europi, Dokumentacija, Revija za socijalnu politiku, godina 12, br. 2, 2005, Zagreb, str. 263.145 “Proces starenja stanovništva je tipičan primer mogućeg postojanja različitih posledica koje nastaju u pojedinim delovima jedne populacije. Starenje stanovništva je, po pravilu, blažeg intenziteta u gradskim naseljima nego u seoskim. Ova razlika se duguje migracionom faktoru, jer se preseljavanje stanovništva odvija na relaciji selo-grad, i po pravilu, u njemu učestvuje mlađe stanovništvo. Preseljavanje stanovništva iz seoskih naselja u gradove praćeno je još jednim fenomenom… On govori o pojavi većeg učešća ženskog nego muškog stanovništva, posebno u mlađim starosnim kategorijama. Ovaj fenomen je prouzrokovao disproporcije u polnoj strukturi mlađih kategorija stanovništva, a napose i u bračnoj strukturi u seoskim emigracionim područjima, što je dodatno uticalo na pogoršanje trendova nataliteta stanovništva.” Demografski procesi, Miroslav Rašević, Sociološki rečnik, priredili M. Bogdanović i A. Mimica, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 74 – 75.

262

stanovnika na ovome kontinentu od oko 1,9 miliona stanovnika. Prema proračunima stručnjaka Ujedinjenih nacija u XXI veku demografska recesija će biti najveća u Ruskoj federaciji, u istočnoj i južnoj Evropi, dok će sever i zapad Evrope imati stabilnu demografsku situaciju.146

Uprkos globalnom trendu povećavanja stanovnika, u razvijenim zemljama se neprestano smanjuje njihov broj, a što se može objasniti delovanjem opštepoznatih činioca u toku demografskog preobražaja – industrijalizacija, urbanizacija, promena u strukturi stanovništva, veća socijalna, profesionalna i prostorna mobilnost stanovništva, porast obrazovnog nivoa stanovništva i sl.

U razvijenim zemljama u novije vreme prirodni priraštaj je nizak (usled starenja stanovništva i smanjenja nataliteta), dok drugačiju situaciju imamo kada je reč o zemljama u razvoju. U savremenim uslovima u zemljama u razvoju došlo je do smanjenja smrtnosti, preuzimanjem razvojnih dostignuća iz razvijenih zemalja, što je uticalo i na visok prirodni priraštaj. U toku demografske tranzicije u razvijenim zemljama, najpre je zabeležen pad smrtnosti, pa tek onda pad nataliteta. Period visokog prirodnog priraštaja trajao je kratko, a stopa prirodnog priraštaja retko je prelazila 15‰. U mnogim zemljama u razvoju vrednost stope prirodnog priraštaja prevazilazi 30‰, jer natalitet se smanjuje s većim vremenskim pomakom i sporije u odnosu na smanjenje mortaliteta.147

Da bi se objasnili uzroci demografskih trendova, neophodno je obratiti pažnju na kretanje nataliteta i fertiliteta, mortaliteta i starenje stanovništva.

1.2. Pad stope nataliteta i fertiliteta

Na funkciju koja osigurava rađanje utiču različiti socio-ekonomski i kulturni činioci. Natalitet predstavlja agregatni pokazatelj nivoa rađanja dece.148 On je najvažnija demografska varijabla – osnovna komponenta prirodnog priraštaja, rasta i starosne strukture. Ovo postaje vidljivo u većini zemalja u uslovima niske ili opadajuće smrtnosti. Natalitet stanovništva ne može se posmatrati izolovano od drugih komponenti kretanja stanovništva (migracije, mortalitet i sl.), kao i promena u demografskim strukturama.

U Evropi je sredinom osamnaestog veka padom opšte stope smrtnosti započela demografska tranzicija, a sredinom devetnaestog veka i padom broja rođene dece

146 Puljiz, V. (prir.), Demografski trendovi u Europi, Dokumentacija, Revija za socijalnu politiku, godina 12, broj 2, 2005, str. 264 -265.147 Prirodni priraštaj, G. Matković, Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 445.148 U apsolutnom smislu natalitet definiše kao zbir živorođene dece koji je određen vremenski i prostorno, dotle opšta stopa nataliteta (relativan izraz) predstavlja odnos između broja živorođene dece i broja stanovnika u jednoj populaciji u određenom vremenskom periodu (najčešće jednoj kalendarskoj godini). Efektivni natalitet pokazuje u kojoj meri efektivna plodnost utiče na porast stanovništva. Izraz ukupan natalitet se retko kada koristi, a njime se obuhvataju sva rođenja u jednoj populaciji (živorođenja i mrtvorođenja).

263

(nataliteta), ovaj trend se nastavio i u prvoj polovini dvadesetog veka. Sa industrijalizacijom je u SAD i zapadnoevropskim zemljama došlo do pada broja rođene dece, da bi šezdesetih godina prošlog veka došlo do porasta nataliteta u ovoj zemlji. U evropskim zemljama od sredine 60-tih godina počinje da se beleži pad nataliteta (izuzev Holandije koja tradicionalno ima visoku stopu nataliteta). Sredinom 70-tih godina 20. veka u južnoj Evropi beleži se pad ove stope. Početkom 90-tih godina uvećava se razlika u demografskim kretanjima između severne i južne Evrope. 149

U literaturi se često ne pravi razlika između nataliteta i fertiliteta, jer oba ova pojma se koriste da izraze nivo rađanja stanovništva.150 Fertilitet stanovništva je osnovni faktor brojnih socijalnih i ekonomskih procesa, kao i demografskih promena. On označava broj živorođene dece u odnosu na žensko stanovništvo u fertilnoj dobi (od 15 do 49 godina).151 Biološki, socijalni i psihološki faktori uslovljavaju fertilitet. Dok ovi prvi predstavljaju mogući okvir reprodukcije, dotle socijalni i psihološki činioci uslovljavaju nivo plodnosti, njihovo dejstvo se odražava na broj rođenja.152

Kako navodi M. Blagojević, u demografiji su dominantna tri pravca bavljenja fertilitetom: prvi, koji je na liniji teorije demografske tranzicije, drugi koji u fokus stavlja individuu i njeno odlučivanje o fertilitetu, i treći koji problemu fertiliteta prilazi iz perspektive biologije, odnosno fiziologije.153

149 Do značajnog porasta stope nataliteta dolazi u Francuskoj od kraja 20. veka - u 1994. godini iznosi 1,65‰, u 1999. godini 1,77‰, a posle 2000. godine dostiže 1,9‰. Ovaj porast broja rođene dece primećen je kod zaposlenih žena u Francuskoj, pa je stopa nataliteta iznosila 1,94‰ u 2005. godini. Nakon neočekivanog porasta broja dece po ženi 1990. godine u Švedskoj (2,17‰), stopa nataliteta pada i sada iznosi 1,75‰. Sa izuzetkom Irske (1,98‰), stopa nataliteta u zemljama severne Evrope iznosi između 1,6‰ i 1,7‰. U Nemačkoj ovaj indeks iznosi 1,37‰. Pad nataliteta u zemljama južne Evrope zabeležen je nešto kasnije, a najniže stope nataliteta imaju Italija i Španija (po 1,32‰). Opšta stopa nataliteta za celi svet u periodu 1990 – 1995. godine procenjena je na 24 promila. Zemlje u Srednjoj, Istočnoj i Zapadnoj Africi (46, 45 i 45‰ respektivno), Južnoj Africi (32‰), Severnoj Africi, zapadnoj Aziji i Južnocentralnoj Aziji (po 30‰) i Srednjoj Americi (29‰) imale su najviši natalitet, a zemlje Severne Amerike i evropske zemlje (15, odnosno 12‰) najniži natalitet. Natalitet, M. Rašević, Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 349.150 “To je posebno slučaj u anglosaksonskoj literaturi. Ovakvoj praksi znatno je doprinela analitička vrednost opšte stope nataliteta koja se izračunava prema formuli n = (N/P) 1000, gde N označava ukupan broj živorođene dece rođene od 1. januara do 31. decembra posmatrane godine, a P broj stanovnika sredinom posmatrane godine. Ova stopa, pored toga što se koristi u određivanju uticaja komponente rađanja na nivo prirodnog priraštaja i rast stanovništva, upotrebljava se i kao mera rađanja, mada manje precizna, jer je pod uticajem starosne strukture ukupnog stanovništva.” Natalitet, M. Rašević, Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 348 – 349.151 U analizi fertiliteta koriste se dva pristupa – longitudalni i transferzalni. U okviru prvog pristupa analizira se broj dece koji je rodila jedna kohorta žena u toku celog ili jednog dijela reproduktivnog perioda, a u okviru drugog pristupa posmatra se prokreativna aktivnost u jednoj kalendarskoj godini svih žena koje se nalaze u reproduktivnom periodu života. Fertilitet, M. Rašević, Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 145 – 146.152 Blagojević, M., Roditeljstvo i fertilitet - Srbija devedesetih, Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1997, str. 56.153 Prvi pristup dovodi u vezu različite pokazatelje globalnog procesa modernizacije (industrijalizacije i urbanizacije) sa promenama fertiliteta - promene fertiliteta mogu prednjačiti ili kasniti u odnosu na industrijalizaciju, a što je uslovljeno nekim specifičnim društvenim činiocima. Kod ovog objašnjenja, porodica se tretira kao entitet koji predstavlja puku transmisiju zahteva globalnog društva i svodi se na instituciju pod koju je subsumirana individua. Drugi pristup, tzv. mikro pristup objašnjenja promena ili

264

U zemljama EU (15 članica) je pedesetih i šezdesetih godina zabeležen porast totalne stope fertiliteta (prosečan broj rođene dece po jednoj ženi u njezinom fertilnom razdoblju), a već sedamdesetih i osamdesetih godina u njima se beleži osetan pad ove stope. U ovim evropskim zemljama je 1965. godine totalna stopa fertiliteta iznosila 2,72, 1975. godine 1,96, 1985. godine 1,60, a sredinom devedesetih godina 1,45.154

U razvijenim zemljama danas fertilitet stanovništva je nizak. Ali ovo nije slučaj samo u razvijenim zemljama zapadne civilizacije, već i u Japanu i u drugim zemljama Azije, kao i u populacijama Latinske Amerike i Severne Afrike. Oko polovine stanovništva Trećeg sveta živi u zemljama sa nižim fertilitetom nego što je to bilo pre nekoliko decenija (niska smrtnost, socio-ekonomski razvoj, planiranje porodice i sl.).155 Ako pogledamo situaciju u postsocijalističkim zemljama, u njima je u prethodnih nekoliko decenija, takođe, zabeležen pad totalne stope fertiliteta (u 2003. godini Ukrajina je imala totalnu stopu fertiliteta 1,17, Češka 1,18, a Slovenija i Slovačka 1,20). U ovim zemljama se i dalje beleži osetan pad ove stope, a nije izvesno kada će se stabilizovati, jer u njima uvek ne postoje uslovi za realizaciju roditeljske uloge (nezaposlenost, nerazvijenost mera socijalne i porodične politike, i sl.). Iz ovih podataka se vidi da je u svim ovim zemljama totalna stopa fertiliteta pala znatno ispod nivoa na kome se odvija prosta reprodukcija stanovništva (2,10). U Evropi najveće stope fertiliteta imaju Albanija i Turska.156

U nerazvijenom delu sveta i dalje se rađa veliki broj dece, a slabi ekonomski uslovi pogoduju pogoršanju materijalnog, socijalnog i zdravstvenog stanja članova porodice (bolest i smrtnost, naročito, žena i dece). U manje razvijenim društvima gde su se zadržali tradicionalni stavovi u pogledu veličine porodice (poželjno je imati veliki broj dece) fertilitet je veoma visok. Na taj način se stvaraju resursi radne snage na porodičnim gazdinstvima. Neke religije ili podržavaju rađanje mnogo dece ili se protive kontroli rađanja.157 U nekim zemljama, kako bi se smanjio fertilitet, preduzimaju se određene mere. Ovo se može videti na primeru Kine čiji se broj stanovnika godišnje poveća više nego što u nekim zemljama ima stanovnika uopšte. Zbog velikog porasta broja stanovnika tokom sedamdesetih godina prošlog veka javila se potreba da se taj porast ograniči, a ujedno i da se smanji veličina porodice. Tako je i nastala tzv. politika jednog deteta.

Na osnovu prethodnih podataka može se pretpostaviti da će se u narednom periodu nastaviti pogoršanje demografske situacije - na niskonatalitetnim područjima

odsustva promena u fertilitetu polazi od pojedinca. Kako smatra Ryder, u ovom konceptu okolina individue se tretira kao skup uslova. Treći pristup objašnjenju fertiliteta polazi od biološke suštine fertiliteta, koju zapravo sačinjavaju seksualno opštenje, začeće i rađanje. Blagojević, M., Roditeljstvo i fertilitet - Srbija devedesetih, Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1997, str. 51 – 55.154 Conseil de l'Europe, Evolution démographique en Europe, Strasbourg, 2003. p. 70.155 “Čitav proces snižavanja fertiliteta visoko korelira sa procesom podruštvljavanja fertiliteta, odnosno sa procesom smanjivanja udela biološkog determinizma i povećanjem dejstva društvenih činilaca tokom odvijanja savremene demografske tranzicije.” Blagojević, M., Roditeljstvo i fertilitet - Srbija devedesetih, Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1997, str. 50.156 Puljiz, V. (prir.), Demografski trendovi u Europi, Dokumentacija, Revija za socijalnu politiku, god. 12, br. 2, Zagreb, 2005, str. 268 – 269.157 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 622.

265

može očekivati opadanje broja stanovnika i porast udela starog stanovništva, kao i to, da će na visokonatalitetnim područjima doći do porasta ukupnog broja stanovnika.

Promene nataliteta i fertiliteta mogu se dovesti u vezu sa brojnim činiocima: biološkim (medicinskim), društvenim, kulturnim, ekonomskim i sl. Kod 15% parova postoje medicinski (biološki) razlozi zbog kojih oni ne mogu da dobiju potomstvo (organski sterilitet). Takođe, od sredine prošlog veka masovno zapošljavanje žena, ostvarenje finansijske samostalnosti, obrazovanje žena i izražene aspiracije za ostvarenjem karijere, raširena primena kontracepcije, oslobađanje tela od reprodukcije, planiranje porodice, promena ukupnog položaja žene u porodici i društvu, imali su za rezultat smanjenje broja dece koju žena rodi, na strukturu porodice i sl. Takođe, uzroci ovome mogu se tražiti i u promeni stavova u vezi sa brojem dece – snižavanjem reproduktivnih normi. Ali, ništa manje nije značajno i povećanje standarda u vezi sa podizanjem dece – deca danas za roditelje predstavljaju finansijsko opterećenje. U većini zemalja ne postoje razvijene adekvatne mere porodične i socijalne politike kojim bi se pomoglo roditeljima da se ublaži teret koji sobom nosi roditeljstvo, ali i omogućilo usklađivanje porodičnih obaveza i zahteva posla.

U prethodnih nekoliko decenija primetno je odlaganje stupanja u brak posle ostvarenja određenih životnih aspiracija, čime se i pomera granica životne dobi majke prilikom rađanja prvog deteta (sada se kreće između 25 i 29 godina).158 Odlaganjem rađanja dece za kasniju životnu dob, parovi smanjuju mogućnost da imaju više dece. Tako se u većini društva norma o rađanju dece spušta sa dvoje na samo jedno dete, a nije redak slučaj da se pojedinci i dobrovoljno odriču imanja dece.

U demografiji povezanost bračnosti i fertiliteta ima veliki značaj. Što se može videti na slučaju populacija koje ne sprovode kontrolu rađanja i onih koje to čine. Doba stupanja u brak predstavlja direktnu varijablu fertiliteta u populacijama u kojima se ne sprovodi kontrola rađanja. U populacijama u kojima se sprovodi kontrola rađanja, parovi u prvim godinama po stupanju u brak započinju i okončavaju svoju reprodukciju.159

Dakle, nagli pad nataliteta u razvijenim zemljama, niže socijalne norme o veličini porodice u odnosu na prethodne generacije jasan su pokazatelj, između ostalog, i široko prihvaćene kontrole rađanja. Zahvaljujući inovacijama u domenu kontracepcije i njenoj širokoj primeni, početak reprodukcije nije neposredno povezan sa sklapanjem braka i ulaskom u partnersku uniju, a što utiče i na ukupan fertilitet. Ovde je interesantna činjenica da je vremenom došlo do poboljšanja uslova života koji su imali za rezultat stvaranje povoljnijih uslova za povećanje potencijalnog ženskog fertiliteta (prag godina ulaska u pubertet se smanjuje, kao i stopa smrtnosti žena u trudnoći), ali je, kao što se može videti iz prethodno navedenih podataka, došlo do smanjivanja stope fertiliteta, odnosno do njegovog ograničavanja. Razlog tome nalazi se u ograničavanju fiziološke, prirodne sposobnosti pojedinaca, bračnih parova i populacija da učestvuju u reprodukciji (fekonditet) primenom različitih metoda kontrole rađanja. Ovo već prema mišljenju F. Arijesa započinje krajem 18. veka, naročito u Francuskoj, prirodnom kontracepcijom (couitus interruptus) i od 70-tih godina prošlog veka kada počinju da se koriste veoma

158 Puljiz, V. (prir.), Demografski trendovi u Europi, Dokumentacija, Revija za socijalnu politiku, god. 12, br. 2, Zagreb, 2005, str. 270. 159 Nupcijalitet, M. Bobić, Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 368.

266

efikasne moderne kontraceptivne metode i tehnike (naročito hemijske).160 Dok je u 60-tim godinama prošlog veka kontrola bračnog fertiliteta rezultirala smanjenjem rađanja, u narednim decenijama ova pojava se dovodi u vezu s promenama u bračnim strukturama stanovništva (padom sklapanja klasičnog braka). Prirodni potencijal za rađanje dece je veliki, pa, teorijski posmatrano, potencijalno plodna žena bi mogla godišnje da rodi jedno dete ili 35 dece tokom reproduktivnog perioda (15 - 49 godina starosti). Ali i u onim populacijama kod kojih se ne primenjuju metode kojima bi se ograničio prirodni potencijal, jedna žena rodi najčešće šestoro ili sedmoro dece u toku svog reproduktivnog perioda (5,8 u Lesotu, između 6 i 7 u Nepalu, Pakistanu, Kamerunu, Mauritaniji i Gani, 7,4 u Obali Slonovače, 8,2 u Keniji, 8,5 u Jemenu). Teorijski postavljen okvir za rađanje razlikuje se od stvarnog rađanja dece bez ograničavanja, a za to se može naći objašnjenje u biološkim faktorima i faktorima individualnog ponašanja.

Opadanje fertiliteta može se pripisati i promenama u društvu i vrednostima na kojima se temelji porodični život, pre svega, promeni uloge koju dete ima u porodici i pažnji koja mu se posvećuje od modernog društva (detecentrična porodica), a nije reč, kako to neki autori tumače, o odbacivanju deteta (nemanju želje za rađanjem deteta), sebičnosti partnera, i sl.

Problemi u vezi sa natalitetom, odnosno sa fertilitetom, ne mogu se posmatrati nezavisno od mortaliteta, jer ovi procesi formiraju ključna obeležja populacije, i imaju izražen uticaj na starosnu strukturu, kao najvažniju populacionu strukturu.

1.3. Opadanje mortaliteta

Negativna komponenta prirodnog kretanja stanovništva jeste mortalitet.161 Iako u osnovi predstavlja biološki proces, na njegovu strukturu i nivo utiču brojni činioci: demografski (starosna i polna struktura stanovništva), socio-ekonomski (nivo životnog standarda, zaposlenja, obrazovanja, nivo stanovanja i ishrane, uslove zdravstvene zaštite, kulturni faktori (ponašanje i navike stanovništva od značaja za njihovo zdravlje).

Mortalitet ima značajan uticaj na rast stanovništva, tako je u početku razvoja ljudskog društva, mortalitet stanovništva bio izrazito visok, a tek sa industrijskom revolucijom dolazi do njegovog opadanja. S obzirom na navedene činioce koji utiču na

160 Arijes, F., Otkriće detinjstva, prevedeno poglavlje prema engleskom izdanju knjige pod naslovom Centuries of Childhood, London: Pequin Books, 1962, p.p. 21 – 47. u: Milić, A.: Rađanje moderne porodice, Sociološka hrestomatija, Beograd: Zavod za udžbenike, 1988, str. 163 – 177. i Segalan, M., Sociologija porodice, Beograd: Clio, 2009, str. 242 – 243.161 Opšta stopa mortaliteta jeste osnovni pokazatelj nivoa mortaliteta. Ona predstavlja odnos između broja umrlih lica na jednoj teritoriji u toku određenog vremenskog perioda (najčešće jedne kalendarske godine) i odgovarajućeg ukupnog broja stanovnika sredinom tog perioda. Visina ove stope zavisi od intenziteta umiranja prema starosti, kao i od starosne strukture. Opšta stopa smrtnosti je viša, po pravilu, u izrazito staroj populaciji, nego kod izrazito mlade populacije. Specifična stopa mortaliteta prema starosti (i obeležjima pola) koristi se za preciznije merenje nivoa mortaliteta (odnos broja umrlih lica određene starosti na 1.000 stanovnika iste starosti i pola). Standardizovanim stopama mortaliteta upoređuje se nivo mortaliteta za dve ili više populacije, a izračunava se pomoću odgovarajućih specifičnih stopa prema starosti, čime se otklanjaju nedostaci opšte stope mortaliteta.

267

mortalitet, njegovo opadanje nije zabeleženo u svima zemljama u svetu (razvijenim i nerazvijenim) u isto vreme. Ovaj proces je u razvijenim zemljama otpočeo jedan vek pre nego u nerazvijenim zemljama, ali se odvijao znatno sporije. Uporedo sa društvenim i ekonomskim napretkom koji je postignut u ovim zemljama, došlo je do napretka znanja iz oblasti medicine i usluga iz oblasti zdravstvene zaštite, socijalne zaštite i sl. U nerazvijenim zemljama opadanje mortaliteta nije bilo u vezi sa ovim činiocima, već, pre svega, zahvaljujući primeni programa zdravstvene zaštite i uspostavljanje prevencije i kontrole nad širenjem bolesti, naročito zaraznih. Veliko smanjenje mortaliteta skoro u svim delovima sveta u drugoj polovini prošlog veka, odrazilo se na izraziti rast stanovnika.

Razlike u nivou mortaliteta postoje s obzirom na starost, pol, profesiju, obrazovanje i slično. Iz ovoga razloga je neophodno ispitivanje diferencijalnog mortaliteta pojedinih grupa stanovništva. Mortalitet stanovništva ima određene pravilnosti u pogledu starosti i u odnosu na pol stanovništva. U svim starosnim grupama, žene po pravilu imaju niži mortalitet nego muškarci. Kada su u pitanju žene, veći mortalitet u odnosu na muško stanovništvo imaju u perodu detinjstva i u fertilnom periodu. U XVII veku osnivači «političke aritmetike» Dž. Graunt i V. Peti ukazali su na pravilnosti u strukturi umrlih prema starosti, polu i uzroku smrti. Delovanje starosti pola na mortalitet uočljivo je kod svih populacija. U pogledu oblika, mortalitet prema starosti pokazuje veliku stabilnost i ima karakterističan tok. U prvoj godini života mortalitet je visok, posle brzo opada i najniži je u periodu između desete i četrnaeste godine života. Konstantan rast mortaliteta beleži se sa starošću, najpre postepeno, a zatim sve brže, najviši je u najstarijim godinama života. S obzirom da mortalitet prema starosti uslovljavaju, pre svih, biološki faktori, oblik krivulje mortaliteta prema starosti isti je kod svih populacija. Nivo krivulje mortaliteta nije isti za sve populacije, jer je, kao što smo već rekli, uslovljen društvenim, ekonomskim i drugim sredinskim faktorima.162

1.4. Povećanje starog stanovništva

Ako posmatramo razvijene zemlje, onda možemo reći da su se one u prethodnih nekoliko decenija suočile sa problemom starenja populacije, odnosno stalnog povećanja starog stanovništva (jedan od najdominantnijih demografskih procesa). Sastav stanovništva po starosti spada u grupu bioloških struktura stanovništva. Pod starenjem stanovništva podrazumeva se povećanje udela starijeg stanovništva (od 60, odnosno 65 godina straosti) u ukupnom broju stanovnika.163 Starim se stanovništvom smatra ono u kojem je zabeleženo više od 7% stanovnika koji su stariji od 65 godina. U Evropi se

162 Mortalitet, B. Radivojević, Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 336.163 Pored ove, postoje i druge definicija starenja i razvrstavanja stanovnika po starosnim grupama. Druga definicija starenja stavlja u odnos starački i radni kontigent (15 – 64 godine starosti). Starosna (dobna) struktura stanovništva jeste jedna od najvažnijih struktura stanovništva, jer ona ima veliki uticaj na društveni i privredni razvoj određene populacije - starenje utiče na smanjenje ili povećanje broja stanovnika u radnoj (aktivnoj) dobi. Naravno, neke definicije pri određivanju procesa starenja uzimaju u ubzir broj starog stanovništva u odnosu na kontigent mladih. Tako se određuje indeks starenja.

268

tokom prethodnih pet decenija broj stanovnika iznad 65 godina starosti povećao sa 46 miliona na 112 miliona stanovnika, a njihov udeo u ukupnom stanovništvu porastao od 8% na 14%.164

Biološke strukture stanovništva – strukture stanovništva prema starosti, nalaze se u međuzavisnosti sa komponentama kretanja stanovništva (fertilitet, mortalitet, migracije), kao i sa biološkim, intelektualnim, socio-ekonomskim strukturama i sl. Snižavanje fertiliteta, mortaliteta i migracije jesu najvažnije demografske odrednice koje uzrokuju starenje stanovništva. Pad fertiliteta uslovljava smanjenje udela mladih i povećanje udela starih. Ako se duže vremena zadržava nizak fertilitet, starosna struktura se u sve većoj meri formira pod uticajem kretanja mortaliteta. Zbog opadanja fertiliteta još od osamnaestog veka u razvijenim zemljama Zapadne Evrope proces starenja stanovništva je započeo. Osim niskog fertiliteta, na starenje stanovništva, naročito od 60-tih godina prošlog veka, ima i snižavanje mortaliteta naročito u starijim životnim skupinama. Životni vek ljudi znatno je produžen, a što je rezultat poboljšanja uslova u kojima ljudi žive, kao i napretkom ostvarenim u medicini. Nerazvijene zemlje se, na drugoj strani, suočavaju sa izuzetno visokim prirodnim priraštajem i velikim udelom mladog stanovništva.

Ako posmatramo udeo starog stanovništva u pojedinim zemljama u svetu na početku 21. veka, možemo da vidimo da u razvijenim zemljama uglavnom procenat ovog stanovništva daleko nadmašuje onih 7 procenata. Tako u SAD on iznosi 12,4%, u Japanu 17,6%, u Švedskoj 17,2%, u Norveškoj 14,8%, ali i u nekim manje razvijenim zemljama kao, na primer, u Poljskoj 12,5% i u Češkoj 13,7% i sl. Međutim, na drugoj strani u veoma nerazvijenom delu sveta beleži se znatno manja zastupljenost starog stanovništva u ukupnom stanovništvu u odnosu na ove prethodne zemlje. Tako u Pakistanu on iznosi 3,5%, Meksiku 5,0%, u Brazilu 5,9%. Ako poredimo kontinente Evropa ima najviše starog stanovništva 14,7%, a na afričkom kontinentu svega 3,3% starog stanovništva. Sredinom prošlog veka procenat starog stanovništva u svetu bio je 5,2, a na kraju veka taj procenat se popeo na 6,9.165 Ukoliko u tekućim demografskim trendovima ne dođe do velikih promena, prosečna starost nastaviće da se povećava. P. Piterson (P. Peterson) je nazvao proces starenja stanovništva kao sedo svitanje i predviđa, na osnovu aktuelnih demografskih trendova, da će do 2030. godine udeo starijih od 65 godina u stanovništvu iznositi 33 procenta u Australiji, u Nemačkoj 50 procenata. Takođe, on primećuje da se broj osoba starijih od 85 godina brže povećava nego broj onih starijih od 65 godina. On je smatrao da će do polovine ovog veka broj starih osoba povećati šest puta u odnosu na njihov broj na početku veka. Ovaj proces se ponekad naziva i starenje starih.166

164 “Prema srednjim projekcijama Ujedinjenih naroda za 2050. godinu u južnoeuropskim zemljama udio osoba starijih od 65 godina dosegnut će 35% ukupnog stanovništva, a u ostalim dijelovima Europe bit će 28-29%.“ Puljiz, V. (prir.), Demografski trendovi u Europi, Dokumentacija, Revija za socijalnu politiku, godina 12, broj 2, Zagreb, 2005, str. 265.165 Graovac, Vera, Starenje stanovništva – problem modernog razvijenog društva, geografija, hr, 14/10/2003, http://www.geografija.hr/clanci/61/starenje-stanovnistva-problem-modernog-razvijenog-društva166 Peterson, P., Gray Dawn: How the Coming Age Wave will Transform America – and the World, New York: Random House, 1999.

269

Migracije, na globalnom nivou, ne utiču neposredno na formiranje starosne strukture stanovništva. Jer, u područjima u kojima je zabeleženo izrazito useljavanje ili iseljavanje stanovništva, sastav stanovništva prema starosti snažno je determinisan migracijama zbog naročite selektivnosti migranata prema starosti.167

Osim što se starenje može posmatrati sa fiziološkog (medicinskog) aspekta, ono se može posmatrati i u društvenom i u kulturnom kontekstu. Status starih ljudi razlikuje se u modernim i premodernim društvima, kao i savremenim nezapadnim društvima. Dok se u ovim poslednjim stariji ljudi imaju određene privilegije i povlašteni status, dotle u modernim društvima imaju niži status i isključeni su iz svih bitnijih društvenih aktivnosti, tj. nemaju nikakvu moć. Kada je u pitanju odnos prema procesu starenja od strane samih ljudi, on se u novije vreme znatno promenio (poboljšane ishrane, higijene i zdravstvene zaštite). Na dužinu životnog veka i način na koji ljudi doživljavaju starenje utiču još i pripadnost određenoj klasi, rasi i rodu. Do sada je zabeleženo da žene duže žive od muškaraca, pa se o starosti može govoriti kao o rodnom fenomenu, ali i postojanju specifičnih rodnih posledica nejednakosti u vezi sa starenjem između muškaraca i žena. Pošto su žene, po pravilu, više angažovane na izvršavanje obaveza u domaćinstvu i oko dece, to su one manje u prilici da se uključuju u obavljanje dohodovnog rada ili, ako su uključene, manje zarađuju. To se u kasnijoj životnoj dobi odražava na njihov materijalni status. Žene, inače, zarađuju manje nego muškarci, manje se nalaze u posedu materijalnih dobara (stan, automobil i sl.), a invaliditet kod žena u starijoj dobi više je prisutan nego kod muškaraca. Ipak, bez obzira da li je reč o ženama ili muškarcima, jasno je da se oni u starijoj životnoj dobi nalaze u materijalno nepovoljnijem položaju nego ostalo stanovništvo. Odlaskom u penziju opada znatan deo prihoda, što se odražava na standard ovih ljudi, pojačava se kod njih osećanje dezorijentisanosti, gubitka statusa, usamljenosti i sl.168 Nekada je odlazak u penziju doživljavan kao društvena smrt, ali to danas nije slučaj (stare osobe i u ovoj životnoj etapi traže samostalnost i lični razvoj).169 Ipak, nije redak slučaj da se stari ljudi suočavaju sa diskriminacijom samo zbog svoje životne dobi.170

Smanjenje broja dece u porodici ili ne rađanje dece uopšte, može da se odrazi na kvalitet života pojedinca u starijoj životnoj dobi ali i povećan pritisak na sistem socijalne zaštite (sigurnosti), penzione fondove i sl. Naravno, u premodernom periodu kada nije postojala vanporodična, institucionalna zaštita pojedinaca (materijalna, zdravstvena, i sl.), veliki broj dece značio je za roditelje u starijoj životnoj dobi, između ostalog, i takvu vrstu sigurnosti. U modernom dobu, ljudi su počeli da obavljaju dohodovni rad, koji je podrazumevao osim naknade za rad, izdvajanje određenih sredstava za razne oblike 167 Švedski demograf Gustav Sundberij je krajem devetnaestog veka utvrdio povezanost između stopa demografskog rasta i sastava stanovništva prema starosti, pa je definisao tri tipa stanovništva: progresivni tip koji podrazumeva visoke stope rasta stanovništva i mladu starosnu strukturu, stacionarni tip obeležava umerena stopa demografskog rasta i ravnomerna starosna struktura i regresivni tip obeležavaju negativne stope rasta ukupnog stanovništva i visok udeo starih. Starost, Goran Penev, Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 588 – 589.168 Ibid, str. 178 – 179.169 Segalan, M., Sociologija porodice, Beograd: Clio, 2009, str. 270 – 271.170 Diskriminacija ljudi na osnovu njihove životne dobi naziva se ejdžizam. Danas u svetu deluju brojne grupe koje se bore protiv ove vrste diskriminacije u cilju da podstaknu pozitivan odnos prema starijoj životnoj dobi i starijim osobama.

270

socijalne zaštite i ostvarenje prava na novčana primanja po prestanku radnog odnosa (penzije), što znači posedovanje resursa za održavanje određenog nivoa, stila života. Ovim slabi značaj porodice u pogledu pružanja materijalne pomoći svojim starijim članovima, a istovremeno članovi porodice se oslobađaju ovog pritiska. Međutim, porodica ovim ne gubi na značaju ni za pojedinca ni za društvo – od broja rođene dece, odnosno povećanja mladog, radno aktivnog stanovništva zavisi održanje sistema socijalne zaštite i penzionih sistema, kao i njihov kvalitet. Zato je neophodno da u radno aktivnoj dobi budu prisutne mlađe generacije koje plaćaju doprinose za penzije i druge vrste socijalnog osiguranja, i to u većem broju u odnosu na broj korisnika ovih prava. U savremenim društvima ističe se starenje populacije kao demografski uzrok krize penzionih i drugih sistema socijalne zaštite. Starenje populacije posledica je, s jedne strane, produženje prosečnog trajanja ljudskog života (starenje odozgo), i rađanja sve manjeg broja dece, opadanja stope fertiliteta (starenje odozdo). Ulaskom u aktivnu dob sve manje mladih ljudi, pogoršava se odnos između radne populacije i penzionera, što se ogleda u tzv. indeksu zavisnosti (dependency ratio), koji je nepovoljan ili ima tendenciju pogoršanja u većini evropskih zemalja. Porast starije populacije, naročito iznad 80 godina u razvijenim zemljama, odražava se na porast troškova socijalnih davanja i socijalne usluge ovim osobama, pružanje zdravstvene zaštite, ali i pritisak na penzioni sistem. U mnogim zapadnoevropskim zemljama (u EU su u 2000. godini troškovi za penzije iznosili su 10,4% BDP-a) 171, kao i postsocijalističkim zemljama značajno su se povećali javni penzioni troškovi (stručnjaci Svetske banke predviđaju u 2050. godini penzione izdatke 14,2% BDP-a)172. Krizu penzionog sistema produbili su još povećana nezaposlenost, promene u strukturi rada, procesi globalizacije, liberalizacija svetskog tržišta i sl.173 S obzirom da posle 2010. godine u penziju počinju odlaziti generacije rođene 50-tih godina 20. veka („baby boom“ generacije), predviđa se produbljenje krize penzionog sistema (veliki broj ovih penzionera u odnosu na sadašnje malobrojne generacije zaposlenih). Zato, i u ovom slučaju, može se pretpostaviti potreba za većom porodičnom solidarnošću i podrškom (razni vidovi materijalne i nematerijalne pomoći).

Ipak, starenje se ne mora posmatrati samo u negativnom kontekstu (bolest, siromaštvo, nemoć i sl.), veći i u pozitivnom – to je dob u kome ljudi mogu da započnu brojne aktivnosti, ali se oslobađaju i mnogih roditeljskih i profesionalnih obaveza.

1.5. Populaciona politika – ciljevi, mere i efekti

171 Palier, B., La réforme des retraites, PUF, Paris, 2003, p. 23. u: Bežovan, G. i dr., Sustavi socijalne politike, u: Puljiz, V. i dr. (prir.), Socijalna politika: povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2005, str. 185.172 The World Bank, The Evolution of Pension Systems in Estern Europe and Central Asia, Washington D.C., 2000, p. 9.173 Bežovan, G. i dr., Sustavi socijalne politike, u: Puljiz, V. i dr. (prir.), Socijalna politika: povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2005, str. 186 – 187.

271

S obzirom da se čovek oduvek susretao sa populacionim problemima, elemente populacione politike nalazimo i u prvim ljudskim zajednicama.174 Ali tek od modernog doba javlja se kontinuitet u sprovođenju politike, kao i opšteprihvaćena najvažnija načela, institucije i ciljevi populacione politike. Intenziviranje političkih aktivnosti u vezi sa stanovništvom obeležilo je prethodni vek (mortalitetna politika, politika unapređenja zdravlja, migracijska politika, politika u oblasti fertiliteta i sl.). U nekim društvima bilo je pokušaja da država direktno oblikuje porodični život, gde je porodična politika bila obeležena populacijskim ciljevima - primer bivšeg SSSR-a, Rumunije i Kine gde su ti pokušaju bili očigledni: postrevolucionarna komunistička vlada u SSSR-u je 20-tih godina prošlog veka preduzela mere čiji je cilj bio da se oslabi i uništi porodica, tako što je donela mere kojima je znatno olakšana procedura razvoda braka i prekida trudnoće. Za vreme komunističkog režima N. Čauševskog u Rumuniji, ljudi su podsticani na zasnivanje porodica, tako što je pojedincima koji do 25. godine nisu stupili u brak bilo nametnuto da plaćaju posebni porez na dohodak, a što je imalo za cilj povećanje stope nataliteta. U Kini je situacija drugačija - pojedinci su morali tražiti dopuštenje da imaju više od jednog deteta, postojale su određene mere i sankcije s ciljem da se svi uključe u smanjenje stope nataliteta. U Velikoj Britaniji porodica se tretirala područjem privatnosti, pa se smatralo neprimerenim da vlada preduzima bilo kakve mere koje bi zanačile mešanje u ovu privatnu sferu.175

Posledice koje populacioni faktor stvara u mnogim ekonomskim i socijalnim oblastima, u prethodne dve decenije, stavile su populacionu politiku u oblasti fertiliteta stanovništva kao značajnu pretpostavkom razvoja u najširem smislu. Kao odgovor na nepovoljne demografske trendove (veličina populacije, starosna struktura i sl.) uvedene su pronatalitetne mere u razvijenim zemljama i mere kojima se destimuliše rađanje dece u nerazvijenim zemljama. U većini savremenih društava prisutan je indirektni pristup tako što se preko brojnih socijalnih politika (zapošljavanje, stanovanje i sl.), a naročito preko politike podrške porodici nastoje stvoriti uslovi koji bi mogli biti podsticajni za rađanje dece. Ovakav pristup se praktikuje iz razloga postojanja otpora neposrednom uplitanju politike u oblast reproduktivnog ponašanja pojedinaca.

Efekti mera populacione politike nemaju u većini slučajeva željene rezultate. Stoga se nameće pitanje adekvatnosti mera populacione politike, kao i pitanje (ne)adekvatne operacionalizacije tih mera (maksimalan efekat primenjivanih mera jeste porast završnog fertiliteta do 10%, što je u uslovima izuzetno niskog fertiliteta nedovoljno.)176

Posmatrajući demografska kretanja i u razvijenom i u nerazvijenom delu sveta, očigledno je da će, ako se nastave u istom pravcu, ostaviti negativne posledice na društveni i ekonomski razvoj od lokalnog do globalnog nivoa. Stoga, razvijeni i nerazvijeni deo sveta mora se ozbiljno angažovati na izradi i realizaciji adekvatne

174 “Populaciona politika, kao svesna, namerna, uglavnom eksplicitna državna intervencija u demografske tokove…” Blagojević, M., Roditeljstvo i fertilitet - Srbija devedesetih, Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1997, str. 26.175 Wilson, A., Family, Tavistock, London, 1985, u: Haralambos, M., Holborn, M.: Sociologija – Teme i perspektive, I dio, Zagreb: Golden marketing, 2002, str. 572. 176 Populaciona politika, M. Rašević, Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 410.

272

populacione politike.177 Sa starenjem stanovništva povećava se i pritisak na socijalne ustanove i zdravstvene sisteme, jer povećanje dužine života ljudi automatski se odražava na produžavanje isplaćivanja penzija. Radno sposobno stanovništvo, koje se smanjuje usled starenja stanovništva, finansira programe za podršku starijim osobama, a to znači da će uporedo sa povećanjem starog stanovništva rasti i finansijska opterećenja na fondove iz kojih se isplaćuju penzije i socijalne ustanove za podršku i brigu o starim osobama.

Bolesti koje su povezane sa stilom života, degenerativne bolesti, očuvanje životne sredine, promocija zdravlja i sl. u razvijenim zemljama nalaze se u središtu pažnje mortalitetne politike. Takođe, važna oblast delovanja u okviru populacione politike postaju internacionalne migracije, jer u velikom broju razvijenih zemalja dolazi do priliva stanovništva usled useljavanja iz drugih zemalja što prevazilazi njihove kapacitete i potrebe. Tako u ovim zemljama se preduzima niz mera kako bi se smanjio priliv imigranata. U prethodnih nekoliko godina zemlje u razvoju usvojile su populacionu politiku kao deo svojih planova razvoja. Smanjene populacionog rasta kao primarnog cilja populacione politike usvojile su i vlade koje su se kroz dugu istoriju zalagale za pronatalitetnu politiku. Danas eksplicitnu populacionu politiku sprovodi 62% zemalja Azije i Pacifika, 58% afričkih zemalja, i oko 40% zemalja Latinske Amerike i Kariba. Imajući u vidu posledice kao i demografsku inerciju, veliki broj zemalja je kasno počeo da interveniše. Centralne komponente u populacionoj politici koju sprovode zemlje u razvoju jesu zdravlje majki i dece, planiranje porodice, javno zdravlje, položaj žene, informisanje i edukacija stanovništva. U okviru ovih politika sadržinske razlike nisu značajne i sastoje se od obuhvatanja ili neobuhvatanja manje važnih tema kao što su migracije, urbanizacija, razvoj seoskih područja, socijalna zaštita, očuvanje životne sredine i uključivanje mladih ili stare populacije kao posebnih ciljnih grupa.178 Ipak, mora se imati u vidu da se zemlje u razvoju suočavaju sa brojnim problemima i teškoćama u obezbeđivanju finansijskih sredstava za realizaciju programa populacione politike.

2. Socijalna politika, socijalna sigurnost i socijalna država

Socijalna sigurnost, u najširem smislu, podrazumeva stvaranje mogućnosti pojedincima da sebi i svojoj porodici mogu obezbediti uslove koji će im pružiti priliku da zadovolje osnovne i izvedene potrebe, stabilnost društvenih položaja, materijalnih i kulturnih uslova života, mogućnost produkcije i reprodukcije života, stvaranje uslova za obavljanje radnih i društvenih uloga. Socijalna sigurnost uključuje sprečavanje razlika

177 Ovo podrazumeva da se u nerazvijenom delu sveta, gdje je zabeležen veliki prirodni priraštaj, moraju preduzeti mere smanjenja nataliteta, ujednačavanje dobne strukture i poboljšanje uslova života. Na drugoj strani, razvijeni deo sveta morao bi raditi na merama populacione politike kojima bi se ljudi u toku reproduktivnog perioda podsticali na rađanje dece uopšte ili rađanje većeg broja dece, kako bi se sprečili procesi starenja stanovništva i niska, u nekim zemljama negativna, stopa prirodnog priraštaja. 178 Populaciona politika, M. Rašević, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 410 – 411.

273

koji vode pogoršanju ili smanjenju uslova za život i rad pojedinaca, porodice, društvenih grupa i organizacije, kao i primenu ljudskih prava, obavezu društva da svakom pojedincu obezbedi i garantuje fizički integritet i odgovarajuće obrazovanje, stvaranje uslova za stanovanje i zaposlenje, kao i prava sigurnost u slučaju gubitka neke sposobnosti, a posebno sposobnosti za samostalno privređivanje.179 Socijalna prava, koja su se razvila nakon građanskih i političkih prava, trebaju omogućiti pojedincima posedovanje resursa nužnih za dostojan način života. Obim ovih prava razlikuju se u mnogim društvima. Razlikuju se prava koja su jasno zakonski formulisana i zaštićena (tzv. tvrda socijalna prava) i prava koja zavise od političke i ekonomske situacije (tzv. meka socijalna prava).180

U antičkoj Grčkoj osmišljeni su prvi sistemi socijalne politike u vidu zaštite vojnih invalida, ratnih veterana, stranaca i siromašnih, ali tek 70-ih godina 19. veka javlja se socijalna politika kao naučni pojam - definisana i osmišljena na naučnim saznanjima. Ona je delom rezultat borbe radničke klase za ostvarenje radnih, socijalnih, političkih i drugih ljudskih prava. Sa uvođenjem i razvojem sistema zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, radnog zakonodavstva, za zaštitu na radu i širenje sadržaja i korisnika socijalne zaštite, zasnivaju se moderna shvatanja socijalne politike.181

Socijalna politika obuhvata aktivnosti države (i lokalnih vlasti, drugih političkih struktura, građana i njihovih asocijacija i organizacija) u pravcu regulisanja pružanja pomoći (naknada i usluga) pojedincima ili porodicama koje su dospele u nepovoljnu životnu situaciju usled potpunog ili delimičnog gubitka prihoda. Ima za cilj blagostanje i podizanje kvaliteta života ljudi, zadovoljavanja socijalnih potreba, obezbeđivanja sigurnosti, ujednačavanje životnih prilika, zaštite od socijalnih rizika i slučajeva i prevazilaženja ili suzbijanja socijalnih problema. Ove aktivnosti treba da pojačaju društvenu koheziju i da neguje nezavisnost i sposobnost ljudi da pomognu sami sebi.182

Socijalna politika uključuje: socijalnu pomoć, socijalno osiguranje, zdravstvenu zaštitu i socijalne usluge, ali i stambenu politiku i politiku zapošljavanja, u širem smislu. Različite države imaju različite modele socijalne politike – razlike u stepenu oslobođenosti socijalnih usluga od tržišta, izdašnosti i selektivnosti naknada, razlike u odgovorima na socijalne probleme i rizike s kojima se građani suočavaju. Nivo opšte

179 Vidanović, Ivan, Rečnik socijalnog rada, http://sr.wikipedia.org/sr-el/180 Osnovni dokument Veća Evrope o socijalnim pravima jeste Evropska socijalna povelja. Prva Povelja usvojena je u Torinu 1961. godine, a Izmenjena Evropska socijalna povelja 1996. Godine - sadrže tri kategorije socijalnih prava: prava koja se odnose na građane neke zemlje, prava građana koja proizilaze iz zaposlenosti i prava posebnih socijalnih skupina. Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 433. i 460.181 Socijalna politika, M. Milosavljević, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 528 – 529.182 Posebno u 90-tim godinama 20. veka razvija se Evropski socijalni model koji nadopunjuje posebne socijalne režime zemalja članica EU i sve više utiče na nacionalne politike. Dokument koji predstavljaju osnov za nekoliko socijalnih odredbi donesenih tokom 90-ih godina na nivou Evrope, kao i evropske strategije zapošljavanja i evropskog procesa socijalnog uključivanja jeste Ugovor o socijalnoj politici iz 1991. godine kojim je predviđena veća saradnja između zemalja članica u oblasti socijalne politike i koji je inkorporiran u Ugovor iz Amsterdama. Prema Lisabonskoj strategiji iz 2000. godine EU želi postati na znanju zasnovana, najkompetetivnija i dinamična ekonomija sposobna za održivi privredni rast, s većom socijalnom kohezijom. Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, Sustavi, Pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 434.

274

socijalne pomoći može biti primarni (obuhvata naknade socijalnog osiguranja - penzije, naknade za nezaposlene, univerzalne naknade, naknade za decu, i određene potrošačke subvencije) i sekundarni (naknade socijalne pomoći i naknade usmerene na prekvalifikaciju i profesionalno usavršavanje). Socijalna pomoć obuhvata naknade kojima se osigurava minimalni nivo opstanka ljudima koji su iz određenih razloga ostali bez sredstava za život, a zasniva se na proveri dohotka ili ukupnih prihoda. Pojam socijalne sigurnosti više se koristi u anglo-saksonskim zemljama, a uključuje socijalno osiguranje i druge vidove socijalne zaštite stanovništva (osnovne penzije, porodični doplatci, socijalna pomoć i sl.). 183 Postoje različita shvatanja i modeli socijalne politike: (1) Rezidualni ili neoliberalistički model - svi društveni odnosi regulišu se mehanizmima tržišta i ne postoji potreba za socijalnom politikom. Na socijalnom planu dopušteno je angažovanje države samo u situaciji kada nisu uspešni i efikasni mehanizmi porodične ili individualne dobrovoljne i dobročine solidranosti. (2) Model socijalne politike države blagostanja - država uobličava, podstiče i finansira brojne socijalne programe, uz učešće lokalnih vlasti, humanitarnih organizacija, udruženja građana i civilnog društva u osmišljavanju ove politike, čija je svrha obezbeđivanje minimuma socijalne sigurnosti i socijalnih prava pod jednakim uslovima za sve građane. Visoka stopa zaposlenosti, socijalno osiguranje za slučajeve bolesti, starosti, invaliditeta, nezaposlenosti i smrti, kao i razvijene državne i javne službe socijalne, dečje i zdravstvene zaštite, čine okosnicu socijalne politike države blagostanja. (3) Korporatistički ili konsenzusni model - ima za cilj da utiče na društvene promene, razvoj i očuvanje socijalne stabilnosti, ujednačen ekonomski i socijalni razvoj ostvaruje se preko usmeravanja socijalne sfere (maksimalne produktivne zaposlenosti, kontrolisanih zarada, cena i nivoa socijalnih prava i prestacija, uz socijalnu podršku za vreme privremene ili trajne nesposobnosti za rad). Zaposleni, predstavnici poslodavaca i država dogovaraju se i odlučuju konsenzusom o svim elementima socijalnog i ekonomskog položaja (Austrija, Švedska).184 U oblikovanju i provođenju mera i programa socijalne politike učestvuju socijalni partneri (država, nevladine organizacije, interesne grupe, udruženja, preduzeća, sindikati itd.). S razvojem globalnog društva javila se i potreba za uspostavljanjem globalne socijalne politike (kreira se i provodi na regionalnom, nadnacionalnom i globalnom nivou), a njeni instrumenti su: preraspodela dohotka među državama pomoću regionalnih i strukturnih fondova i socijalnih davanja koja su zagarantovana na nadnacionalnom nivou, te nadnacionalna regulacija.185 Socijalna zaštita je, uz socijalno i zdravstveno osiguranje, u građanskim društvima važan deo socijalne politike. Javlja se najpre u Engleskoj u 17. veku, kao nerazvijeni vid socijalnog staranja o nemoćnim i siromašnim. U savremenim društvima predstavlja organizovan sistem socijalne sigurnosti, a ostvaruju je, putem selektivnih i cenzurisano određenih naturalnih ili novčanih davanja, pojedinci i porodice koji su: (a) izvan procesa rada i sistema sigurnosti zasnovanih na radu (socijalno osiguranje); nemaju minimalne prihode ili imovinu, a čiji srodnici nisu u mogućnosti da

183 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 460 – 461.184 Socijalna politika, M. Milosavljević, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 528 – 529.185 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, Sustavi, Pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 437.

275

ih izdržavaju ili im pruže pomoć; imaju specifičan društveni položaj i nepovoljan socijalni status (izbeglice, raseljena lica, migranti, etničke, verske, rasne ili neke druge manjine); (b) sa specifičnim ili posebnim potrebama ili teškoćama (ometeni u fizičkom i psihičkom razvoju, invalidi, duševno oboleli, stara samohrana lica, deca bez roditelja ili roditeljskog staranja i sl.); (c) disfunkcionalne porodice (poremećaj u odnosima, funkcionisanju ili strukturi); (d) s devijantnim sklonostima, navikama ili ponašanjem (alkoholičari, zavisnici od droga, prosjaci i skitnice, kriminalci po izlasku iz pravosudnih institucija, osobe koje se bave prostitucijom ili nekim drugim vidovima devijantnih aktivnosti i sl.).186

Visok nivo civilizacijskog razvoja jedne države ogleda se u njenoj odgovornosti da zaštiti svoje građane, da im pruži sigurnost, pomoć i zaštitu od određenih rizika (starost, siromaštvo, invalidnost, nesreća na radu, nezaposlenost i bolest), tj. u izdvajanju dela svojih materijalnih sredstava za zadovoljavanje javnih potreba. Pomoć države ne treba svoditi samo na materijalnu podršku, već se ona odnosi na sveukupno blagostanje populacije. Iz tih razloga se o većina razvijenih država govori kao o državama blagostanja ili socijalnim državama (eng. welfare state, fr. Étatprovidience). Pružanjem raznih vrsta socijalne pomoći svojim građanima (subvencionisanje ili besplatnog pružanje određenih usluga i dobara) smanjuju se razlike među njima.187 Krajem 19. veka u Nemačkoj se pojavio prvi oblik socijalne države, u obliku nacionalnog sistema socijalnog osiguranja. U skandinavskim zemljama je krajem 19. i početkom 20. veka donesen niz socijalnih reformi i programa, što je dovelo do stvaranja specifičnog (univerzalističkog i egalitarističkog) tipa socijalne države - skandinavski (socijaldemokratski) tip socijalne države.188 Međutim, razvoj socijalne države vezuje se za period posle Drugog svetskog rata – u razdoblju privrednog uspona tokom pedesetih i šezdesetih, sa ekonomskom krizom sedamdesetih godina socijalna država dospeva u krizu.189 Većina zapadnih zemalja imaju visoko razvijen sistem socijalne zaštite i na njega odvajaju veliki deo nacionalnog budžeta, dok, među ekonomski razvijenim zemljama u svetu, SAD i Japan ubrajaju se u najslabije razvijene socijalne države.190

Prepoznatljiva obeležja socijalnih država su: (1) u ekonomskom pogledu, u njima postoji mešavina oblika svojine i mešavina tržišne regulacije i državne intervencije, a na kejnzijanskoj doktrini podsticanja tržišta počiva ekonomska politika (obuhvata javno finansiranje akumulacije kapitala, politiku pune zaposlenosti i progresivno oporezivanje, uz druge, manje ili više efikasne mere preraspodele dohotka); (2) na partijskoj,

186 Socijalna zaštita, M. Milosavljević, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 529 - 530.187 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 719.188 Počelo je u Danskoj 1891. godine zakonom o penzijama za siromašne stare osobe, a nastavilo u Švedskoj 1913. godine „narodnim penzijama“. Izgradnja ovog tipa socijalne države nastavila se između dva svetska rata socijaldemokratskim reformama, naročito posle Drugog svetskog rata, a njegova osnovna obeležja su: osiguranje građana od glavnih socijalnih rizika, razvijene socijalne usluge za sve građane, aktivna politika uključivanja na tržište i finansiranje socijalnih davanja porezima. Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 457.189 Država blagostanja, S. Nedović, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 410 – 411.190 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 459.

276

parlamentarnoj demokratiji zasnovana politička organizacija (omogućuje formiranje brojnih interesnih grupa i grupa za pritisak, koje u manjoj ili većoj meri koriguju partijski sistem – manje ili više prisutni elementi korporatizma u njegovoj demokratskoj ili liberalnoj varijanti); (3) visoko razvijen sistem socijalne sigurnosti građana, koji se obezbeđuje na osnovu prava (država blagostanja se označava kao nova faza u razvoju pravne države - naziva se još i socijalnopravnom državom).191 Za razliku od klasične socijalne države (welfare state), u radno usmerenoj socijalnoj državi (workfare state) socijalna politika se zasniva na uključivanju pojedinaca u rad, podsticanje radne i proizvodne fleksibilnosti, smanjivanje i ograničavanje prava na određene naknade (čije se dobijanje uslovljava traženjem posla ili nekom drugom aktivnošću). Ovakav oblik socijalne države neki teoretičari nazivaju šumpeterijanska radno usmerena država (prema ekonomisti J. Šumpeteru).192 Razlike između različitih modela socijalnih država odnose se na razlike u dostupnosti beneficija građanima. Nastanak i razvoj socijalne države objašnjava veliki broj teorija. Pružanje socijalne pomoći građanima, prema marksistima, ima za cilj da održi kapitalistički sistem. Na drugoj strani, funkcionalisti smatraju da u uslovima razvijene industrijalizacije sistem socijalne zaštite doprinosi integraciji društva. Ipak, najznačajniji teoretičari socijalne države su T. H. Maršal i G. Esping – Andersen. S razvojem industrijskog društva, po Maršalu, došlo je do progresivnog razvoja građanskih prava a čije ishodište jeste blagostanje.193 G. Esping-Andersen razvio je najuticajniju tipologiju socijalnih država prema nivou oslobođenosti usluga socijalne zaštite od tržišta (nivo dekomodifikacije): skandinavski (socijaldemokratski) model – socijalne usluge dostupne svim građanima bez obzira na visinu prihoda ili ekonomski status, a subvencioniše ih država; anglosaksonski (liberalni) model – na primer u SAD, socijalna zaštita se prodaje/kupuje na tržištu, beneficije na osnovu materijalnog stanja dostupne su najsiromašnijim stanovnicima; i kontinentalno – evropski (korporativno-konzervativni) – na primer u Nemačkoj i Francuskoj, od položaja građana u društvu zavisi stepen beneficija na koje imaju pravo, socijalne usluge nisu nužno univerzalne, a socijalnom zaštitom se uspostavlja socijalna stabilnost. 194

U samom središtu tekućih debata u vezi sa reformom i budućnošću socijalne države nalaze se dva različita pristupa politici socijalne pomoći: institucionalni (socijalna pomoć se mora obezbediti svima) i rezidualistički (socijalna pomoć treba da se obezbedi samo za one pripadnike društva kojima je pomoć neophodna, i koji nisu u stanju da zadovolje svoje najosnovnije potrebe sopstvenim prihodima). Velike promene koje se dešavaju u savremenom društvu (globalizacija, migracije, promene u porodici, na radnom mestu i sl.), ukazuju da se i priroda socijalne pomoći mora menjati.

Komponenta ukupnog društvenog razvoja jeste socijalni razvoj195, što podrazumeva da se uspešan privredni razvoj može ostvariti samo ako se sredstva

191 Država blagostanja, S. Nedović, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 410 – 411.192 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 455.193 Marshall, T. H., Class, Citizenship and Social Development, Greenwood, Westport, 1973.194 Esping-Andersen, G., The Three Worlds of Welfare Capitalism, Cambridge: Polity, 1990.195 Koncept socijalnog razvoja prihvaćen je 50-ih godina 20. veka od strane OUN. Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 464.

277

istovremno ulažu u privredu i životni standard i kvalitet života - ljudi su najvažniji činilac ovoga razvoja, pa je neophodno da se obrazuju i da imaju zdravstvenu zaštitu i socijalnu sigurnost. Velike razlike između ljudi u socijalnom statusu i bogatstvu, uzrokuju konflikte u društvu i slabljenje socijalne kohezije, pa je neophodno da u društvu postoji socijalna pravda i solidarnost njegovih članova.196 Socijalna pravda se dnosi na pitanja kao što su regulisanje plata i profita, zaštita prava pojedinaca putem pravnog sistema, alokacija stanova, zdravstvenih usluga, socijalnih davanja, mogućnosti za sticanje obrazovanja i veština i sl, ali uključuje i ugled i samopoštovanje. Zagovornici ideje socijalne pravde (Luj Blan, Džon Rols) polaze od načela jednake raspodele društvenih primarnih dobara (sloboda, mogućnost, prihod, bogatstvo, osnove samopoštovanja), a sve nejednakosti je neophodno opravdati (na primer, različitim potrebama, nejednakim zaslugama ili radi opšteg dobra) – tj. nejednaka raspodela ovih dobara je opravdana ako djeluje u prilog najmanje favorizovanih.197

Tokom 20. veka socijalni problemi su bili među značajnim pojmovima u socijalnom radu i sociologiji. Socijalni problemi prisutni su u većoj ili manjoj meri u svim društvima, a odražavaju socijalne uslove značajnog broja pripadnika jednog društva i koji kao takvi trebaju biti opaženi kao društveno značajni i legitimni. Prepoznavanje socijalnog problem zahteva određenu socijalnu intervenciju kako bi se on otklonio.198

Dakle, postoje dva zajednička elemnta svih socijalnih problema: objektivna socijalna okolnost (nezaposlenost, kriminal, siromaštvo i sl.) i subjektivna interpretacija te socijalne okolnosti (uverenje da je ona štetna za društvo ili neki njegov deo, te da je neophodno i da postoji mogućnost da se ona menja).199 Socijalni problemi imaju štetne posledice po društvo, ugrožavaju određene vrednosti u društvu, predstavljaju odstupanje od društvenih normi, odnose se na socijalne uslove, procese, stavove koji su opaženi kao negativni, nepoželjni ili predstavljaju pretnju za određene vrednosti i interese, što slabi socijalnu koheziju, stabilnost socijalnih institucija, moralni poredak, privredni napredak i sl.200 To su najčešće problemi (marginalnih i manjinskih) grupa čiji položaj je u bilo kom pogledu problematičan, a što ima za rezultat njihovu segregaciju i pad socio-ekonomskog statusa. U prepoznavanju socijalnih problema u savremenom društvu značajnu ulogu imaju mediji. Kao najvažniji socijalni problemi mogu izdvojiti: siromaštvo, kriminal, zloupotreba opojnih sredstava, zlostavljanje, zanemarivanje dece, nezaposlenost, alkoholizam i sl. Rešavanje socijalnih problema zavisi od njihove specifičnosti i razvijenosti institucija koje se njima bave na različite načine (zdravstvene, socijalne službe, razne političke organizacije, profesionalna udruženja i sl.).201 Danas se često pored termina socijalni problem u dokumentima Veća Evrope i UN koristi termin 196 U Kopenhagenu je 1995. godine održan Svetski samit o socijalnom razvoju na kome su razmatrana pitanja: nezaposlenost, isključenost i siromaštvo, kao i načini njihovog iskorenjivanja.197 Socijalna pravda, S. Nedović, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 529.198 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, Zagreb, 2005, str. 463.199 Mooney, L. A. et all, Understanding social problems, Wadsworth, Belmont, CA, 2006, p. 3.200 Jamrozik, A., Nocella, L., The Sociology of Social problems. Theoretical perspectives and methods of intervention, Cambridge: Cambridge University Press, 1998.201 Socijalni problemi, P. Opalić, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 531 – 532.

278

socijalni izazov i socijalni rizik202 kako bi se izbegla stigmatizacija ljudi kod kojih su ovi problemi prisutni. Socijalni rizik podrazumeva nepovoljne društvene okolnosti koje prete ili otežavaju zadovoljavanje potreba ljudi u jednom društvu, koje mogu ostaviti posledice na pojedince, porodice ili zajednicu i predstavljaju pretnju za društvo (produžena starost, bolest, siromaštvo uzrokovano nezaposlenošću, dugotrajna nezaposlenost, neizvesnost koja prati povremeno i kratkotrajno zapošljavanje, novi ranjivi oblici porodičnih domaćinstava, novi oblici siromaštva, pripadnost manjinskim etničkim grupama i sl.). Socijalna isključenost jeste jedna od teških posledica izloženosti socijalnim problemima i rizicima.

Doseljenici Njemačkoj donose dodatnu kvalitetu, ali i rizik od socijalnih problema

U prethodnih nekoliko godina u gradove u Njemačkoj se doselio veliki broj ljudi iz raznih krajeva svijeta, naročito veliki broj građana EU s juga i istoka Evrope (Grci, Bugari i Španci) kako bi se zaposlili. Ovo otvara brojne mogućnosti ali i rizike. Najveći broj doseljenika čine visoko obrazovani ljudi: stručnjaci, inženjeri, akademsko osoblje. To donosi profit njemačkoj privredi i razvoju društva u cjelini. Ali, treba imati u vidu da zemlje iz kojih doseljenici dolaze gube sve ono šta Njemačka dobija – visoko kvalifikovanu radnu snagu i mlade ljude. To ima posljedice i na državni budžet za socijalna davanja. Trenutno, te zemlje imaju manje problema kada je riječ o nezaposlenosti, ali problem će se javiti u budućnosti kada za privredni oporavak neće imati dovoljno radne snage. Međutim, kako iskustva iz Španije pokazuju, usljed privrednog pada, među prvima bez posla ostaju doseljenici te se suočavaju s nizom socijalnih problema.

SEEbiz - Deutsche Welle, 20/01/2013, http:// www.seebiz.eu [23.01.2013.]

Socijalni rad se može posmatrati kao široka skala organizovanih aktivnosti različitih profesionalnih društvenih službi i institucija ili dobrovoljnih spontanih ili organizovanih udruženja i organizacija koje imaju za cilj da unaprede društvenu integraciju, razviju sposobnosti pojedinca i čuvaju njegovo dostojanstvo, te rešavaju socijalne probleme, prevazilaze posledice socijalnih rizika i sl., kojima se aktiviraju resursi društvene zajednice i njena sposobnost prepoznavanja i prevladavanja ovih problema.203 U užem smislu, socijalni rad je profesionalna delatnost kojom se bave profesionalno obučeni i kvalifikovani kadrovi – socijalni radnici, a nastaje iz pragmatične potrebe građanskog društva za ublažavanje socijalnih protivrečnosti i problema. U Njujorku je 1889. godine osnovana je prva škola za socijalne radnike. Socijalni rad predstavlja jedno od značajnih sredstava i instrumenata socijalne politike. Zasniva se na saznanjima različitih nauka (sociologija, politika, psihologija, pedagogija, pravo, medicina i sl.), profesionalnim i etičkim principima, društvenim vrednostima. Ima raznovrsne organizaciono-

202 Sam termin rizik podrazumeva: procenu očekivanih posledica i njihove verovatnosti, izloženost opasnosti, nešto o čemu se treba brinuti i očekivati, mogućnost negativnih posledica nekog događaja ili aktivnosti, gubitka i nastanka nepovoljnih posledica za ljude i njihovo okruženje, nepovoljni položaj, pretnja održivosti aktuelnog načina života i sl.). Macgill, S. M., Sui, Y. L., The nature of risk. Journal of Risk Research, 7 (3), 2004, 315 – 352. 203 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 463 – 464.

279

institucionalne oblike, često suprotstavljene metode, sadržaje i ciljeve. Pozitivistička shvatanja prirode društvenih devijacija i socijalnih problema čine teorijsku osnovu tradicionalnog socijalnog rada, pa se kao njegov predmet javljaju devijantni pojedinci, porodice i društvene skupine, odstupajuća ponašanja, a kao osnovni metod koristi rad sa slučajevima. Odlučujuća svrha tradicionalnog socijalnog rada jeste: socijalna kontrola, disciplinovanje, resocijalizacija i socijalna reintegracija. U relativno stabilnim ekonomskim, političkim i socijalnim sistemima, javlja se birokratizovani socijalni rad kao razvijena varijanta prethodnog tipa socijalnog rada, a prisutan je u delatnostima različitih državnih službi i institucija (prati ga otuđenost od potreba i uticaja socijalno ugroženih pojedinaca, grupa i slojeva), a posledica je pragmatičnih rešenja i odsustva spremnosti za promene. Suštinska sadržina ovog tipa socijalnog rada jeste rad u birou i administriranje.204

3. Socijalne bolesti

Razlike u distribuciji moći, bogatstva i uloga imaju implikacije i na razlike u zdravlju populacije. Socijalne bolesti su obolenja prouzrokovana nepovoljnim društveno-ekonomskim uslovima. One negativno utiču na socio-ekonomsko stanje zajednice u celini. 205 Biološki činioci (pol, starost, nasleđe) doprinose određenim razlikama u pogledu zdravlja. Ove razlike se mogu dovesti u vezu s širim društveno-ekonomskim obrascima (nivo ekonomskog razvoja društva – distribucija dohotka i siromaštvo). Kulturni uticaji na zdravlje nisu zanemarivi, a ogledaju se u načinu života, ponašanja, ishrane i kulturnih obrazaca. Sa sociološkog stanovišta, pojam zdravlja uključuje društvene i kulturne standarde (parametri kvaliteta načina života ljudi i procenu njihovih sposobnosti za vršenje uloga u društvenoj reprodukciji, podeli rada i ostvarivanju ciljeva društvenog razvoja).206 Svetska zdravstvena organizacija (WHO) definiše zdravlje ne samo kao odsustvo bolesti, već i kao potpuno fizičko, psihičko i društveno blagostanje i sposobnost da se vodi društveno i ekonomski produktivan život.207 Zdravlje stanovništva

204 Socijalni rad, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 532.205 V. Jakovljević je dao podelu socijalnih bolesti na: telesne ili somatske hronične i akutne zarazne bolesti (tuberkuloza, venerične bolesti, trahom; tifus, kuga, velike boginje, grip; sida i tzv. bolesti civilizacije ili obilja - arterioskleroza, kardiovaskularna oboljenja; traumatizam - saobraćajne nesreće i sl.; profesionalne bolesti i maligna oboljenja; bolesti ishrane, reumatizam i pobačaji); mentalne bolesti (alkoholizam i narkomanija, neuroze, psihoze, psihopatije i duševna zaostalost) i psihosomatske (čir na želucu, dijabetes, hipertenzija, hipertireoza, astma, alergijski ekcemi, kolitis i sl.). U savremenom svetu ove bolesti su veoma raširene. Kako bi se one lečile i sprečio njihov nastanak, neophodna je akcija celokupne zajednice (angažovanje zdravstvene službe određenog profila, rešenje problema pravilne i higijenske ishrane, kvaliteta stanovanja, uređenja ljudske okoline, podići stepen zdravstvene zaštite stanovništva, kao i opšti nivo socio-ekonomske razvijenosti društva). Socijalne bolesti, P. Opalić, Sociološki rečnik, prir. A. Mimica i M. Bogdanović, Beograd: Zavod za udžbenike, 2007, str. 530.206 Mitrović, LJ., Savremeno društvo – strategije razvoja i akteri, Beograd: Institut za političke studije, 1996, str. 249.207 Vidanović, Ivan, Rečnik socijalnog rada, http://sr.wikipedia.org./sr-el/

280

zavisi i od toga koliko se pažnje posvećuje kvalitetu zdravstvene zaštite, prihvatanju znanja i novina u oblasti medicine i njihove dostupnosti svima. Kod ljudi s niskim primanjima, usled nemogućnosti korišćenja usluga iz oblasti zdravstvene zaštite, smrtnost je često povećana, što dalje posredno utiče na stvaranje životnih navika i kvalitet života uopšte. Rast medicinskog znanja i stručnosti doprineo je poboljšanju javnog zdravlja (podizanju kvaliteta života i zdravstvene kulture stanovništva, sprečavanju nastanka bolesti i unapređivanju zdravstvene zaštite). Iako su mnoge bolesti iskorenjene, velike promene u savremenom društvu dovode do negativnih posledica na naše zdravlje.208

XVIII EKONOMSKI ASPEKTI RODNE (NE)RAVNOPRAVNOSTI

1. Opšti pojmovi

Rodna jednakost podrazumeva jednaku prisutnost, osnaženost i učešće oba pola u javnom i privatnom životu. Zahvaljujući razvoju savremenih feminističkih teorija, kao analitičko teorijska kategorija promišljanja društva i odnosa u njemu, pojam roda ulazi u širu upotrebu tokom 70-ih godina prošlog veka.209 Prethodnih nekoliko decenija u sociologiji i ekonomiji postaje prisutna rodna osetljivost na različite aspekte nejednakosti. Naročito, pažnja se usmerava k rodnim ekonomskim nejednakostima, koje se posmatraju sa sociološkog stanovišta kao jedan od oblika društvene nejednakosti (suštinsko pitanje preraspodele moći). Tek s prodorom feminizma drugog talasa210,

208 Vilić, D., Društveno-ekonomske promjene i kvalitet života u RS (BIH), Časopis za ekonomiju Acta Economica, Godina V, broj 7, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2007. 209 Milojević, I., Markov, S. (ur.), Uvod u rodne teorije, Novi Sad: Mediterran Publishing, 2011, str. 11.210 Drugi talas feminizma se javlja tokom 60-tih godina 20. veka. Najznačajnije predstavnice su: Simon de Bovoar – „Drugi pol“ (1949.) i Beti Fridan - Mistika ženstvenosti (1963.). Marša Vajnman Lir je upotrebila ovaj termin 1968. godine kako bi označila pojačanu feminističku aktivnost u SAD, Velikoj Britaniji i zapadnoj Evropi. Povezan je sa shvatanjem da ostvarena prava nisu istovremeno dovela i do potpune promene u rodnim odnosima moći, a bio je inspirisan i kontrakulturnim previranjima i stvaranjem Nove levice u zapadnom društvu u tom periodu. Zahtevao je radikalnu društvenu promenu. Javlja se kao odgovor na konzervativne 50-te godine i u kontekstu mnogih ostvarenih ciljeva prvog talasa – demokratizacije i masovnog obrazovanja žena. Materijalno blagostanje i društveni konzervativizam doprineli su da se 60-tih godina pojave kontrakulturni pokreti – pokret za građanska prava crnačke manjine, mirovni i studentski pokreti. U njima su često reprodukovani postojeći rodni odnosi moći, promena rodnih odnosa u njima bila je sekundarno pitanje. Prema mišljenju feministkinja drugog talasa, sve vrste neravnopravnosti odnosa moći podjednako su problematične i na njih se mora simultano odgovarati. Ženska neravnopravnost je primarna i iz nje proističu sve druge neravnopravnosti. Drugi talas feminizma je “žensko centričan”, otvoreno prihvata i slavi žensku različitost i iskustva, označava

281

pitanja rodnih nejednakosti, pa i onih ekonomskih, počinju se postavljati u društvenim naukama – u središtu pažnje bila je analiza ekonomske uloge žena i ekonomskih razlika između rodova (neplaćeni rad u domaćinstvu, pravedna zakonska regulativa vlasništva i nasleđivanja; segregacija u zanimanjima i profesijama; rodni jaz u zaradama; uključenost žena u neformalnu ekonomiju). Brojne su dimenzije ekonomske rodne nejednakosti: nejednakosti na tržištu rada, nejednakost u pristupu i distribuciji ekonomskih, kulturnih i socijalnih resursa, nejednakost u rizicima od siromaštva i socijalne isključenosti, ekonomska nejednakost unutar domaćinstva, gledanje na rodne nejednakosti u savremenim politikama (oblikovanje zakona, mera i programa usmerenih na promenu rodnih odnosa) i sl.211 Na egzistencijalnu (ne)sigurnost žena značajno utiče reprodukovanje diskriminacije žena u ekonomskoj sferi društva. U stvaranju i reprodukovanja tog fenomena imaju rodni stereotipi, patrijarhalna verovanja i institucije, diskriminacija po osnovu roda, seksualno uznemiravanje i sl. Položaj koji žena ima u ekonomskoj sferi društva od presudnog je značaja za njen ukupni društveni položaj i osnaživanje, za slobodu i samostalne izbore. Iako u većini zemalja žene čine polovinu radno sposobnog stanovništva, imaju izrazito neravnopravan ekonomski položaj u odnosu na mušku populaciju (u većem procentu nezaposlene, manje plaćene za iste poslove, u manjem procentu poseduju imovinu, slabije zastupljene u organima u kojima se donose odluke, preopterećene poslovima u domaćinstvu i sl.).212 Prema E. Gidensu, ne postoji nijedno društvo u kojem muškarci, bar u nekim aspektima društvenog života, nemaju više bogatstva, viši status i veći uticaj od žena i da ove nejednakosti imaju dublje korene nego klasni sistemi. Čak i u lovačkim i u sakupljačkim zajednicama muškarci su imali nadmoćniji položaj. U modernim klasnim društvima ukrštaju se rodne nejednakosti i klasne podele, pa ove prve uglavnom treba objašnjavati u relacijama klase - materijalni status očeva ili supružnika najčešće odražava materijalni položaj većine žena.213

prelazak sa de jure na de facto prava, sa zvanične politike na patrijarhalnu ideologiju. Teme koje je drugi talas feminizma stavio u središte su: analiza skrivene neravnopravnosti, seksualna i reproduktivna prava, kolektivna briga o deci, seksualno uznemiravanje, nasilje nad ženama, ženska (ne)zaposlenost, jednaka plata za jednak rad i sl. Rezultati drugog talasa feminizma su: reforma obrazovanja i uvođenje ženskih, potom rodnih studija. Jenjavanje drugog talasa dovodi se u vezu sa unutrašnjim kontradiktornostima unutar feminističkog pokreta, nekim teorijskim kretanjima – jačanje postmoderne, poststrukturalne i kolonijalne teorije, određenim društvenim promenama (društveni konzervativizam na Zapadu 80-tih i 90-tih godina, globalizacija i nove tehnologije). Više videti u: Milojević, I., Tri talasa feminizma, istorijski i društveni kontekst, u: Milojević, I., Markov, S. (ur.), Uvod u rodne teorije, Novi Sad: Mediterran Publishing, 2011, str. 27 - 39.211 Rodno usmerena politika podrazumeva (re)organizaciju, poboljšanje i evaluacija svih političkih procesa u pravcu uključivanja perspektive rodne jednakosti u sve politike, na svim nivoima, koja je prihvaćena od strane subjekata koji su uključeni u proces donošenja odluka. Poimanje jednakih mogućnosti postavljeno je kao prioritet Evropske unije odlukom Evropskog veća iz 1994. godine. Od tada je rodno usmerena politika postala jedno od vodećih načela integrisanih u sve akcije, politike i programe članica EU. Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 456 – 457.212 Feminističke ekonomistkinje su osnovale 1990. godine Internacionalnu asocijaciju za feminističku ekonomiju (IAFFE), a 1994. časopis Feministička ekonomija (Feminist Economics). Babović, M., Rodne ekonomske nejednakosti u komparativnoj perspektivi: Evropska Unija i Srbija, Beograd: Sociološko udruženje Srbije i Crne Gore, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, SeConS – Grupa za razvojnu inicijativu, 2010, str. 322 – 323.213 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 303.

282

Međutim, ovo gledište se u savremenom društvu ne može prihvatiti u potpunosti, jer prihodi koje žene ostvaruju obavljajući poslove van kuće od velikog su značaja za održavanje ekonomske pozicije porodice i njenog načina života, stoga, njeno zaposlenje određuje, donekle, klasni položaj domaćinstva.214 U tabeli Globalnog indeksa ženske moći u 2010. godine Norveška se nalazi na prvom mestu sa indeksom 88.75, Slovenija 73.74, Bugarska 71.18, Mađarska 70.81, Hrvatska 68, Srbija 57.01.215 U pogledu promovisanja politike rodne ravnopravnosti i preduzimanja konkretnih aktivnosti s ciljem njenog provođenja i osnaživanja žena, ne smiju se zanemariti dostignuća Evropske unije. Jedna od pet vrednosti na kojima počiva Evropska unija jeste upravo ravnopravnost, a u cilju njenog obezbeđivanja, kao i sprečavanja diskriminacije na osnovu pola, donesena je Povelja o osnovnim pravima. Svoju posvećenost rodnoj ravnopravnosti i jačanju rodne perspektive u svim politikama, Evropska komisija EU potvrdila je 2010. godine usvajanjem Povelje o ženama u kojoj je definisano pet prioritetnih oblasti – jednako pravo na ekonomsku nezavisnost, jednaka zarada za jednak rad ili rad jednake vrednosti, ravnopravnost prilikom donošenja odluka, dostojanstvo, integritet i iskorenjivanje rodno zasnovanog nasilja, rodna ravnopravnost u spoljnim aktivnostima. Kako bi se unapredila rodna ravnopravnost i osnaživanje žena na globalnom nivou, uspostavlja se saradnja između međunarodnih organizacije koje se bave rodnom ravnopravnošću (Međunarodna organizacija rada, Organizacija za evropsku saradnju i razvoj, UN, afrička unija i novo telo UN za rodnu ravnopravnost i sl.). Svi ovi napori imaju za cilj da se poveća svest i znanje o ravnopravnosti uopšte, preduzmu konkretne aktivnosti i realizuju određeni programi za postizanje rodne ravnopravnosti i da se uvede rodna ravnopravnost u javne politike u svim zemljama.216

Prostor privatnog života dugo vremena bio je socijalni okvir delovanja žene (poslovi u domaćinstvu i odgajanje dece). Značajne promene u vezi s ekonomskim i društvenim položajem žene desile su ostvarenjem pravne i ekonomske ravnopravnosti žena i muškaraca, njihovim uključivanjem u obrazovni proces, ulaskom na tržište rada i ostvarenjem prava glasa.

2. Obrazovanje žena

214 Isto, str. 397. 215 Global Index of Women's Power (2010), Big Think Global Forum. [http://bigthink.com/ideas/24565]216 U znak obeležavanja petnaeste godišnjice deklaracije i platforme za akciju, koja je usvojena na Svetskoj konferenciji UN o ženama u Pekingu, i tridesete godišnjice Konvencije UN o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama, Evropska komisija je usvojila Povelju o ženama. Komisija je izradila Strategiju za ravnopravnost žena i muškaraca od 2010. do 2015. godine. Ova Strategija predstvalja radni program Evropske komisije za rodnu ravnopravnost (nadograđuje se na Plan za ravnopravnost žena i muškaraca za period od 2006. do 2010. godine i Evropski pakt za rodnu ravnopravnost), a propisuje aktivnosti na osnovu pet prioritetnih oblasti definisanih u Povelji o ženama, te jedne oblasti koja se bavi pitanjima koja prožimaju sve ostale oblasti (rodne uloge, zakonodavstvo, upravljanje i alati za postizanje rodne ravnopravnosti). Ima za cilj da na nacionalnom nivou podstakne razvoj i da osigura saradnju s drugim evropskim institucijama i svima koji su zainteresovani za ostvarenje rodne ravnopravnosti. Evropska komisija, SAOPŠTENJE KOMISIJE ZA EVROPSKI PARLAMENT, EVROPSKI SAVET, EVROPSKI EKONOMSKI I SOCIJALNI ODBOR I ODBOR REGIONA, Brisel: Strategija za ravnopravnost žena i muškaraca od 2010. do 2015. godine, 21.09.2010. pdf.

283

Obrazovanje jeste jedan od faktora koji utiču na strukturisanje rodnih režima. Na putu ka ostvarenju prava na obrazovanje žene su se susretale s brojnim preprekama. Obrazovanje jeste sredstvo za poboljšanje života, za ostvarenje napretka, za emancipaciju, za jednakost, za osećanje samostalnosti i sigurnosti. Sredinom prošlog veka pravo na obrazovanje nije bilo izjednačeno u svim zemljama u svetu, što je bilo posledica razlika u stepenu njihove razvijenosti (u nerazvijenim zemljama na obrazovanje žena gledalo kao na manje značajno od obrazovanja muškaraca). Sredinom prethodnog veka u svetu je bilo oko 700 miliona nepismenih (od 15. godine pa naviše) - nešto više od 2/5 celokupnog stanovništva sveta, u odnosu na 1929. godinu kada se smatralo da je nepimenih u svetu oko 850 miliona. Ovde se mora imati u vidu, da se procenat nepismenosti razlikovao između urbanizovanih i seoskih oblasti, između muškog i ženskog stanovništva, između mlađih i starijih generacija, kao i između različitih etničkih grupa. U prvoj polovini XX veka postojali su izvesni napori da se donesu zakoni o obavezi osnovnog školovanja do 15 godina. Razlike u pogledu nepismenosti i obrazovanja žena, naročito srednjeg obrazovanja, postojale su između Afrike, Azije i Južne Amerike s jedne strane, Evrope i Severne Amerike, s druge strane, gde su kontigenti mladića i devojaka u srednjim školama bili skoro isti.217 Mada se moglo primetiti povećanje broja devojaka koje su dobijale srednje obrazovanje i u najzaostalijim zemljama. U velikom broju zemalja bila je izražena diskriminacija u pogledu profesionalnog obrazovanja - žene su bile unapred određene za niže poslove i usmeravane prema tzv. ženskim zanimanjima, zanatstvu i kućnoj ekonomiji, što je bilo glavni izvor nejednakosti u prosječnim prihodima između muškaraca i žena.

Iako su žene u mnogim delovima sveta ostvarile pravo na obrazovanje, što im je omogućilo ostvarenja socijalne i kulturne promocije, uspon i emancipaciju, ipak u obrazovanju postoje principi i mehanizmi koji zaustavljaju uspon i napredak žene, i omogućuju stvaranje rodnih razlika u obrazovanju (usmjeravanje žena kroz obrazovni proces na manje priznata zanimanja i slabije plaćene poslove, manja mogućnost napretka u karijeri i sl.). U nastavnim planovima u školama ne prave se rodne razlike, ali neka istraživanja pokazuju da nastavnici u razvijenim zemljama imaju različita očekivanja od devojčica i dečaka, i da postoje skriveni oblici nastavnog plana koji pomažu održanju rodnih razlika i stereotipa putem obrazovnog procesa.218 Često se znanje, iskustvo i postignuće žena manje vrednuju i previđaju – na primer, doprinos ženskog neplaćenog rada svetskoj privredi, zaboravljaju se žene koje su dale značajan doprinos napretku čovječanstva (Ejda King Lavlejs koja je učestvovala u razvoju kompjuterskog softvera) i sl.219 Krajem XIX veka počela je postepeno da se dobija borba za pristup žena na univerzitetima, najpre, za devojke iz građanske klase. Belgija je među prvim zemljama 1890/91. godine usvojila zakon koji nije pravio razliku u pogledu prava na visoko obrazovanje.220 Ipak, zapošljavanje visokoobrazovanih žena postavljalo se kao problem, 217 Mitrović, M., Položaj žene u savremenom svetu, Beograd: Narodna knjiga, 1960.218 Gidens, E. Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 523.219 Spender, D., Invisible Women: Schooling Scandal, London: Women's Press, 1983.220 Procenat žena na univerzitetima u drugim zemljama u svetu: u Švajcarskoj (1954/55.) - 13%, u Danskoj (1952/53.) – 20%, u Austriji (1953/54.) – 20%, u Norveškoj i Holandiji, u SAD – 34%, u SSSR-

284

a velika industrijska preduzeća nisu ih rado zapošljavala. Od 80-tih godina povećava se broj devojaka koje se upisuju na univerzitete. U razvijenim zemljama zabeležene su slične tendencije u pogledu smanjenja rodnog jaza u školama u vezi sa obrazovnim postignućima i zastupljenošću devojaka i mladića u svim područjima i na svim nivoima u obrazovnom sistemu (jednak ili bolji uspeh devojčica, povećanje broja devojaka, više dječaka napušta srednju školu i sl.).221 Ovo se objašnjava time da je na porast samopoštovanja i očekivanja kod devojaka veliki uticaj imao feministički pokret, ugledanje na uspešne majke zaposlene izvan kuće, podsticanje devojčica da istražuju školske predmete koji su bili „rezervisani“ za dečake, promovisanje obrazovnog materijala oslobođenog rodnih predrasuda i sl.222 Rezultati istraživanja su pokazali da je širom sveta procenat univerzitetskih profesorica bio mali, iako se u periodu posle Drugog svetskog rata u većini zemalja broj studentkinja povećavao (u SAD, Izraelu i Norveškoj bio je podjednak broj upisanih studenata i studentkinja).223 Pola veka kasnije provedena istraživanja u Velikoj Britaniji ne mogu da posvedoče o značajnijim promenama u ovome pogledu – na univerzitetima s dugom tradicijom 90 procenata redovnih profesora čine muškarci i plaćeni su više nego njihove koleginice u okviru istog zvanja.224 Kada je reč o nepismenosti, rodne razlike su izuzetno velike – 2/3 nepismenih u svetu čine žene,225 a što se objašnjava siromaštvom, smrtnošću odojčadi, visokom stopom rađanja, niskim nivoima privrednog razvoja, snažnim uticajem tradicionalne kulture u seoskim sredinama i sl.226

Pravo žena da rade i da se bave profesijama koje su im bile nekada nedostupne, rezultat je proširivanja prava žena na obrazovanje na svim nivoima.

3. Uključivanje žena u plaćeni rad

Materijalna, socijalna i psihička zavisnost žene od supruga znatno je smanjena masovnijim zapošljavanjem. Ovo ih je praktično učinilo nezavisnim od muškaraca i prihoda koje su oni ostvarivali. Masovno zapošljavanje žena, kao i odvajanje ženinog rada u kući od rada van nje desilo se zahvaljujući modernoj industriji, ovo je rezultiralo iz potreba kapitala za jeftinom radnom snagom, sa jedne strane, i potrebe da se ostvari dodatna zarada za obezbeđenje pristojnih materijalnih uslova za život porodice, naročito

u – 50%, u Jugoslaviji u celini 30%, u Čileu – 12%, Venecueli – 11%, Ekvadoru – 6%, Egiptu – 8%, Etiopiji – 5% (na 132 studenta), Indiji 4%. Mitrović, M., Položaj žene u savremenom svetu, Beograd: Narodna knjiga, 1960, str. 167.221 “Career opportunities”, The Economist, 8 July 1995. U: Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 523.222 Gidens, E., Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 524 – 525.223 Suzanne S. Lie, Virginia E. O'Leary, Storming the Tower: Women in the Academic World, London: Kogan Page, p. 526. 224 Guardian, 4-5 May 1999. U: Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 527.225KGWOMEN. Međunarodni dan seoskih žena, Preuzeto sa: http://kgwomen.blogspot.com/2010/10/menunarodni-dan-seoskih-zena.html [15.10.2010.]226 „Od 150 miliona dece u dobu između 6 i 11 godina koja ne idu u školu, 90 miliona su devojčice.“ Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 505.

285

u radničkim porodicama, gde jedna zarada nije mogla da pokrije sve izdatke.227 Porast broja učešća žena u radnoj snazi, ali i promene načina njihovog učešća u ekonomskom životu vremenom se povećavao (veće učešće žena u industriji i u uslužnim delatnostima u razvijenim zemljama nego u poljoprivredi, dok je u manje razvijenim zemljama situacija obrnuta). Običaji i religija su u nerazvijenim zemljama predstavljali prepreku uključivanj žena u obavljanju poslova van domaćinstva i stvaranju širih mogućnosti za rad žena.228 Intenziviranje radne aktivnosti žena rezultiralo je prihvaćanjem zapošljavanja žena kao kulturnog obrasca.

Od pedesetih godina prošlog veka u razvijenim zemljama u svetu su otvorena nova radna mesta koja zahtevaju osobine i znanja za koje žene više ispoljavaju sklonosti, kao što su sposobnost empatije, timski rad, tolerancija i sl., što je stvorilo priliku povećanog zapošljavanja žena, a što se nastavilo i sa novim transformacijama u mnogim sektorima ekonomije (naročito u sektoru servisne ekonomije i uslužnom sektoru). Udeo zaposlenih žena u dobi od 25 do 54 godine u Evropskoj uniji sedamdesetih godina prošlog veka iznosio je 40%, da bi se ovaj udeo zaposlenih žena u ovom dobnom kontigentu povećao na 60% u 1999. godini.229 Na početku 20. veka ekonomski motiv bio je veoma naglašen kao motiv ženinog zaposlenja van kuće. Profesionalna aktivnost nije se smatrala normalnim i neminovnim putem žene u društvu. Danas se žene sve više zapošljavaju zbog lične potrebe za ispunjenjem, ali i zbog potrebe da obezbede sredstva za preživljavanje porodice, jer imamo sve više slučajeva da se žene nalaze na čelu domaćinstva (jednoroditeljske domaćinstva, parovi bez dece, samačka domaćinstva i sl.). Uzrok porasta zaposlenosti žena u Evropskoj uniji u prethodnom periodu je sve veći ekonomski pritisak.230 Porastom broja zaposlenih žena proporcionalno opada broj ekonomski aktivnih muškaraca.

Početkom devedesetih godina 20. veka prema podacima Ujedinjenih nacija 854 miliona žena u svetu bilo je ekonomski aktivno, odnosno od ukupnog broja radne snage u svetu ženska radna snaga činila je 32,1 procenta. Žene su u državama OECD-a u proseku povećale svoje učešće u plaćenom radu u periodu od 1973. do 1993. godine za 10,3 procenta, dok je zabeleženo smanjenje učešća muškaraca u plaćenom radu u istom periodu za 6,9 procenata. Žene u SAD povećale su učešće u radnoj snazi. One su 1973. godine bile zastupljene 51,1 procenat u ukupnoj radnoj snazi da bi se taj procenat povećao na 70,5 u 1994. godini. Ove tendencije nisu bile prisutne u istom periodu u industrijalizovanim državama nekadašnje komandno-planske privrede, kod kojih je zabeležen pad ekonomske aktivnosti žena.231

U prethodnih nekoliko decenija neprestano je beležen porast učešća žena u ukupnoj radnoj snazi. U prošlom veku porast zaposlenosti žena zapažena je socijalno strukturna razvojna tendencija. Uzrok ovome može se tražiti u kompleksnim zajedničkim

227 Milić, A., Klase i porodica – Sociološki presek stanja i perspektive razvoja savremene porodice , Beograd: Radnička štampa, 1978, str. 83 – 84.228 Mitrović, M., Položaj žene u savremenom svetu, Beograd: Narodna knjiga, 1960, str. 58.229 Puljiz, V., Obiteljska politika, u: Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: povijest, sustav, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2005, str. 325.230 Garhammer, M., Familiale und gesellschaftliche Arbeitsteilung – ein europäischer Vergleich. Zeitschrift für Familienforschung, 9 (1), 1997.231 Milić, A., Sociologija porodice - Kritika i izazovi, Beograd: Čigoja štampa, 2001.

286

komponentama demografskih, porodičnih i ekonomskih strukturalnih promena, a koje se nalaze u vezi s novim određenjem društva i polnih uloga. 232 U većini evropskih zemalja aktivnost žena je manja u odnosu na aktivnost muškaraca u proseku za 1/5. Najviše žena je zaposleno u severnoevropskim zemljama, a najmanje ih je zaposleno u južnoevropskim zemljama gde je stopa zaposlenosti žena znatno manja u odnosu na muškarce. Ovo se može objasniti i time da sveukupni položaj žene i muškarca, kako u privatnoj tako i u društvenoj sferi, određuju i društvene i kulturne karakteristike, što se odražava i na uključivanje žena na tržište rada. Uzroci ovome se mogu tražiti i u ekonomskom razvoju, ali i u socijalnoj i porodičnoj politici u pojedinim zemljama.233

Osamdesetih godina prošlog veka veliki broj žena u mnogim evropskim zemljama zapošljavan je sa delimičnim radnim vremenom, pa se time može objasniti relativno visoka zaposlenost žena u tim zemljama. Sredinom devedesetih godina dve trećine zaposlenih žena radilo je s delimičnim radnim vremenom. U južnoevropskim zemljama udeo ovakvog rada uvek je bio manji. U prethodne dve – tri decenije dešavaju se krupne ekonomske promene – na tržištu rada uspostavljeni su novi obrasci i standardi, nova pravila u odnosima između kompanija i zaposlenih i sl., koji su, na jednoj strani, omogućili zapošljavanje žena, ulazak u nove sektore rada i dobro plaćene poslove, ali, na drugoj strani, doveli su do porasta nezaposlenosti, stalno rastućeg siromaštva i socijalne nejednakosti. Negativnim posledicama ovih promena više su izložene žene nego muškarci.

U zemljama u tranziciji Centralne i Istočne Evrope žene se suočavaju sa brojnim problemima i nalaze se u teškom položaju na tržištu rada. Velike promene koje su se odigrale u ovim zemljama - slom komunizma i pobeda liberalnog kapitalizma, izgradnja demokratskih političkih institucija, kretanje ka tržišnom sistemu slobodne konkurencije, i suočavanje sa posledicama ovih promena, ostavile su posledice koje su se ispoljile u povećanju nezaposlenosti, siromaštva, nesigurnosti posla. Iskustva mnogih država pokazuju da su u suočavanju sa negativnim posledicama ovih procesa (strukturalnog prilagođavanja i delovanja tržišta) žene daleko više pogođene nego muškarci i da su rizici i šanse neravnomerno raspoređeni. Žene su najviše zastupljene u onim delatnostima i granama u kojima se ostvaruju najslabiji prihodi, i bez obzira na stepen obrazovanja i kvalifikaciju, žene u proseku duže čekaju na posao nego muškarci. Najčešće zbog posedovanja nižih kvalifikacija i manjeg radnog staža one ostvaruju prihode manje za 15 procenata nego muškarci. Žene su, pored mladih i neobrazovanih, u najtežem položaju na formalnom tržištu rada, te se stoga najčešće zapošljavaju u neformalnom sektoru. U društvima koja se nalaze na putu tranzicije u riziku od siromaštva nalaze se majke s decom, kao i žene preko četrdeset godina starosti koje ostaju bez posla, žene sa sela, samohrane majke, nezaposlene, bolesne, domaćice, neobrazovane i sl. Uzroke većih posledica tranzicionih reformi na žene nego na muškarce objašnjava se novim tehnologijama, razvojem privatnog sektora, stvaranjem novih radnih mesta i drugih promena koje donosi tržišna privreda.234

232 Höllinger, F., Frauenerwerbstätigkeit und Wandel – Studiengruppe International Vergleichende Sozialforschung, 1991, p. 735.233 Leutar, Z., Žena između svijeta rada i obitelji, Zagreb: Pravni fakultet, pdf.234 Dokmanović, M., Žene i ekonomske promene, 2000 – 2005., Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica: Elektronska publikacija Zavoda za rodnu ravnopravnost AP Vojvodine “Pet godina

287

Sve većom prisutnošću žene u javnoj sferi njeno potčinjavanje, diskriminacija i subordinacija premešta se iz privatne u javnu sferu rada i potrošnje – mogućnost pristupa javnim službama, zapošljavanje i nivo zarade i sl. Iako je evidentan porast zaposlenosti žena i njihovo formalno-pravno izjednačavanje sa muškarcima u svim sferama, i dalje je prisutna segregacija pri zapošljavanju žena (zapošljavanje u javnom sektoru, na činovničkim poslovima, u obrazovno-vaspitnim, zdravstvenim i profesijama brige i njege, teže ulaze u jezgru moderne visoko-kvalifikovane, stabilne i dobro plaćene radne snage).235 U razvijenim Zapadnim zemljama više od polovine ekonomski aktivnih žena angažovano je u uslužnom sektoru (više od 85 procenata ženske radne snage u SAD-u i Velikoj Britaniji, dok u nerazvijenom svetu najveći dio ženske radne snage uključen je u obavljanje poslova vezanih za poljoprivredu (80 % ekonomski aktivnih žena u pod saharskoj Africi i 60 % u južnoj Aziji).236

Žene se i pored načelne ravnopravnosti sa muškarcima, u karijeri često susreću sa nevidljivim barijerama koje im onemogućavaju napredovanje i zauzimanje ključnih pozicija u javnom životu. Ovde se misli pre svega na nejednake šanse pri zapošljavanju, stereotipe o slabijim menadžerskim sposobnostima žena, nedostatku ženskog uzora, isključivanju žena iz neformalnih mreža i sl. Preduzetništvo jeste pogonska snaga ekonomskog razvoja u svakom društvu, te nosi u sebi emancipatorski potencijal za žene (novi izbor ili nove forme slobode za žene) - one su veoma dragocen resurs u ovoj oblasti. Međutim, širom sveta evidentan je manji broj preduzetnica, jer se one u ovoj oblasti, u poređenju s muškarcima, suočavaju s brojnim problemima (obezbeđivanje i mobilisanje resursa, pre svega, početnog finansijskog kapitala, mobilisanje kapitala, garancije za kredite - nisu titulari imovine, investiranje kapitala) i predrasudama (predrasude bankara da su žene retko uspešne u biznisu i nisu spremne na rizik, da nemaju dovoljno informacija o bankarskim procedurama i institucijama koje podržavaju žene u njihovim nastojanjima da otpočnu vlastite biznise).237 S druge strane, i same žene manje otvoreno ispoljavaju svoje ambicije i želju k „liderstvu“ i pokretanju poslovnih aktivnosti, a što je rezultat odgoja i tradicije. U gotovo svim razvijenim zemljama - žene čine skoro polovinu radne snage, postižu bolje rezultate u obrazovanju od muškaraca, one se tek oko 8 procenata nalaze na višim nivoima hijerarhije u firmama, a za isti posao i isti nivo odgovornosti, žene zarađuju u proseku za jednu trećinu manje od svojih muških kolega.238 Ovo znači da ostvarenje napretka u obrazovanju za žene ne rezultira

posle – Ženski pokret u Vojvodini 2000 – 2006”, 2006.235 Puljiz, V., Obiteljska politika, u: Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2005, str. 326.236 Bobić, M., Demografija i sociologija – veza ili sinteza, Beograd: JP “Službeni glasnik”, 2007, str. 193.237 Carter, S., Rosa, P., The financing of male and female owned businesses. Entrepreneurship and Regional Development, 10 (3), 1998.238 U periodu posle Drugog svetskog rata, naročito pod uticajem OUN i njenih organa, i sve snažnijim uticajem Međunarodne organizacije rada, veliki broj država preuzeo je na sebe sve više obaveza u regulisanju uslova rada i prava žena na zaštitu. Ustav Međunarodne organizacije rada (1944) insistira na principu jednake plate za jednak rad – osiguranje tog prava putem zakonskih odredbi, kao i problem stručnog osposobljavanja ženske radne snage postavljen je u Konvenciji № 100 o jednakom nagrađivanju. Problem zaštite materinstva zaposlene žene je posle Drugog svetskog rata bio predmet razmatranja Međunarodne organizacije rada – Prva međunarodna konvencija o zaštiti majke donesena na

288

neposrednim uvećanjem prihoda.239 Ovo se može objasniti činjenicom da se u uslovima rodne neravnopravnosti i još uvijek prisutnih patrijarhalnih obrazaca dešava se feminizacija radne snage - ekonomija zasnovana na rodno utemeljenom tržištu rada, gde su odnosi rada i moći asimetrični, a ulogu, prava i položaj žene i muškarca definiše patrijarhalna ideologija, kao i vrednost njihovog rada na tržištu. Stoga, bolje obrazovanje ne garantuje ženama da će ostvariti i veće prihode. U poslovnim sektorima koji stereotipiziraju takozvane ženske poslove jasno ukazuju na teškoće prohodnosti žena prema bolje plaćenim poslovima.240 S druge strane, kada žene imaju priliku da se nađu na rukovodećim poslovima, one u većini slučajeva biraju poslove čije obavljanje dozvoljava usklađivanje porodičnih obaveza, naročito onih povezanih sa roditeljskom ulogom, i profesionalnih zahteva, a što se teško može ostvariti u uslovima savremene ekonomije. Uslovi na savremenom tržištu rada su takvi da nameću muški model organizacije posla, a što dolazi do izražaja u produženju radnog vremena, potpunom stavljanju svog vremena na raspolaganje preduzeću, uključujući odmor i vikende. Iako žene imaju visok nivo obrazovanja, u takvim uslovima, one ne mogu u velikom broju da dođu na visoke rukovodeće pozicije.241

Razlike u položaju muškarca i žene ogledaju se i u posedovanju imovine - žene su vlasnice manje od stotog dela celokupnog svetskog bogatstva, ostvaruju desetinu svetskih prihoda a obavljaju dve trećine radnih sati, samo 2% žena u zemljama u razvoju poseduje imovinu.242

Na rodne razlike u ponudi rada i u platama tokom životnog ciklusa žene utiče fertilitet (uzima se kao faktor koji snižava intenzitet tržišnih aktivnosti tokom života).243

Uticaj na stepen ekonomske aktivnosti žena imaju bračne strukture - žene izvan braka,

konferenciji Međunarodne organizacije rada u Vašingtonu, kojom se obavezuju na davanje porodiljskog odsustva 6 nedelja pre i 6 nedelja posle porođaja, na naknadu umesto plate iz raznih fondova socijalnog osiguranja, traži obezbeđenje od mogućnosti ostajanja bez posla, dva odmora od po pola sata za dojenje, besplatnu medicinsku pomoć, zabranu opasnog i teškog rada. Ova konvencija je revidirana 1952. godine kao Konvencija № 103, dopunjena preporukom br. 95 o zaštiti materinstva. Postepeno su zemlje ratifikovale konvenciju pokazujući spremnost da se obavežu na njeno postepeno izvršenje. Mitrović, M., Položaj žene u savremenom svetu, Beograd: Narodna knjiga, 1960, str. 94 – 95.239 U Nemačkoj je osamdesetih godine zarada žene iznosila 72 procenta muške zarade, a 1991. godine bila je 73,6 procenata, u Velikoj Britaniji je sredinom osamdesetih iznosila 69,5 procenata, u Francuskoj, u istom periodu, 79 procenata, a devedesetih 80,8 procenata. U Latinskoj Americi prosečna ženska zarada iznosi od 44 do 77 procenata muške zarade, u Koreji 51 procenat, u Honkongu 70 procenata, u Japanu 43 procenta. Podaci UN iz 1995. godine. Podaci iz 2010. godine pokazuju da u Češkoj muškarci zarađuju 16% više od žena na istim pozicijama, u Slovačkoj 15%, u Mađarskoj 12, a u Srbiji 8,5%. Babović, M., Rodne ekonomske nejednakosti u komparativnoj perspektivi: Evropska Unija i Srbija , Beograd: Sociološko udruženje Srbije i Crne Gore, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, SeConS – Grupa za razvojnu inicijativu, 2010. 240 Gabrić Molnar, I., Presence of the Patriarchal Pattern in the Market Economy and Business Sphere, u: Dokmanović, M. (ur.), Transition, Privatisation and Women, Subotica: Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, 2002, str. 179. 241 Segalan, M., Sociologija porodice, Beograd: Clio, 2009, str. 376 - 377.242 Babović, M., Rodne ekonomske nejednakosti u komparativnoj perspektivi: Evropska Unija i Srbija, Beograd: Sociološko udruženje Srbije i Crne Gore, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, SeConS – Grupa za razvojnu inicijativu, 2010, str. 326.243 Erosa, A., Fuster, L., Restuccia, D., A Quantitative Theory of the Gender Gap in Wage . [http://www.richmondfed.org/publications/research/working_papers/2005/pdf/wp05-9.pdf]

289

posebno razvedene, kojima se obično dodeljuju deca na staranje, kao i mlađe neudate, imaju najveću aktivnost. Ekonomska aktivnost žene opada stupanjem u brak, često povremeno (za vreme trajanja porodiljskog odsustva ili do polaska dece u vrtić ili školu).244 Globalizacija ima uticaj na položaj žene u društvu (seksualna trgovina i seksualna zloupotreba žene, internacionalna ekonomija seksa, militarizacija prostitucije i sl.). Rizici i koristi u globalnom društvu nisu jednako raspoređeni: što se žena nalazi na nižim položajima u socijalnoj stratifikaciji, rizici se povećavaju, a sa boljim pozicioniranjem koristi se umnožavaju. Prednost ekonomske globalizacije ogledala bi se u otvaranju tržišta za obrazovane žene, dok su žene s niskim obrazovanjem ili bez obrazovanja i starije žene isključene iz tržišne ekonomije.245

Uključivanjem žene u obavljanje dohodovnog rada nisu se smanjile njene obaveze u domaćinstvu. Međutim, obavljanje javnih poslova od strane žena, značio je oslobađanje od shvatanja da su biti majka, domaćica i supruga, primarne ženine uloge.246

U novije vreme u svim evropskim zemljama zabeleženo je i veliko povećanje procenta udatih žena koje obavljaju plaćene poslove. Žene su zapošljavanjem ostvarile istovremeno i ekonomsku nezavisnost i više individualnih sloboda (u pogledu rada, materinstva, seksualnosti). Ovo, bez sumnje, utiče na promjenu uloga muškaraca i žena, te shodno ovome doprinosi i nastanku novih porodičnih oblika i utiče na porodičnu dinamiku (prilagođavanje muškaraca na nove uloge i veći angažman u odgoju dece, kao i prihvatanje činjenice da i žena sudeluje u obezbeđivanju materijalne egzistencije porodice). Žene danas imaju dvostruku ulogu: integrisane su u svet rada, ali i u domaćinstvu imaju, još uvijek, dominantnu ulogu. Kako pokazuju istraživanja u svetu, žene provode više vremena u kući obavljajući poslove usluga i proizvodnje za ostale članove domaćinstva nego muškarci. Vrednost roba i usluga proizvedenih domaćim radom procenjuju se na ¼ do preko ½ bruto nacionalnog dohotka. Usložnjavanju domaćeg rada i produženju vremena neophodnog za negovo izvršavanje doprinosi nepovoljna ekonomska situacija, a veći broj članova porodice iziskuje viši utrošak energije u obavljanju poslova u domaćinstvu.247 Upravo su feministički pokreti često ukazivali na činjenicu da se u nevidljivosti kućnih poslova ostvaruje dominacija muškarca nad ženom – žena ne dobija nikakvu nadoknadu za svoj rad u kući, a suprug besplatno uživa u njenom radu. Obavljanje kućnih poslova dugo vremena nije smatrano radom, sve dok feministički pokreti nisu predstavili kućne poslove kao proizvodni rad.248

Pod uticajem trenda sve većeg zapošljavanja žena, kao i opšte vrednosne orijentacije ka većoj jednakosti polova, muškarci se postepeno, ali još uvek nedovoljno uključuju u obavljanje poslova u domaćinstvu. Istraživanja učešća muževa u obavljanju kućnih

244 Bobić, M., Demografija i sociologija – veza ili sinteza, Beograd: JP “Službeni glasnik”, 2007, str. 196.245 Babović, M., Rodne ekonomske nejednakosti u komparativnoj perspektivi: Evropska Unija i Srbija , Beograd: Sociološko udruženje Srbije i Crne Gore, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, SeConS – Grupa za razvojnu inicijativu, 2010, str. 328.246 Milić, A., Sociologija porodice – Kritika i izazovi, Beograd: Čigoja štampa, 2001, str. 131 – 152.247 Petrović, M., Svakodnevni život u gradu i roditeljstvo, Beograd: Centar za demografska istraživanja IDN, 1994, str. 163. 248 Segalan, M., Sociologija porodice, Beograd: Clio, 2009, str. 351.

290

poslova pokazala su da ova promena nije ukinula tradicionalnu podelu poslova i odvojenost polova u domaćinstvu, te da poslove koje do tada nisu obavljali, muškarci prihvataju iz nužde i smatraju ih dodatnim opterećenjem. Ovo postaje razumljivo, kada se sagledaju uzroci koji su doveli do povećanja angažmana muževa u obavljanju poslova u domaćinstvu: „tehnologizacija“ domaćinstva, veća materijalna opremljenosti domaćinstva i sl.249 Prema mišljenju nekih feministkinja, u pogledu životnog standarda i radnog angažmana, položaj udate i neudate žene se razlikuje. Iako su neudate žene bile moralno stigmatizovane zbog jakog delovanja norme da se bude u braku, one su manje opterećene poslovima u domaćinstvu od udatih žena. Međutim, žene koje žive samostalno preuzele su deo patrijarhalnog autoriteta – primorane su da se više angažuju na poslu, a nemaju besplatnu kućnu podršku kao muškarci.250

U razvijenim evropskim zemljama danas je jedno od glavnih pitanja ukidanje suprotnosti profesionalnih i porodičnih obaveza (usklađivanje rada i porodičnog života za žene i muškarce, jednake mogućnosti u ekonomiji koja se ubrzano menja – obrazovanje, obučavanje, i stvaranje uslova za ostvarenje jednakih prava).251

249 Milić, A., Klase i porodica – Sociološki presek stanja i perspektive razvoja savremene porodice, Beograd: Radnička štampa, 1978, str. 86 – 87. 250 Bobić, M., Demografija i sociologija – veza ili sinteza, Beograd: JP “Službeni glasnik”, 2007, str. 218 – 219.251 European Commission, Forum Special, 5 years of Social Policy, Luxembourg, 1999, p. 39.

291

XIX SOCIOLOGIJA I PREDUZETNIŠTVO252

1. O predz2. Nhfrtd3. Mkoht4. Brrrrrrrrrr

5. Socijalno preduzetništvo

Preduzetničke aktivnosti u oblasti socijalnog razvoja i socijalne politike čine socijalno preduzetništvo. Ovim se daje doprinos rešavanju socijalnih problema ugroženog stanovništva i zapošljavanju nove radne snage253, i ukazuje na važnost društvenih promena. Brojni su primeri izuzetnih socijalnih preduzetnika u svetu (S. Džobs, M. Junus i sl.), koji su uspeli da uoče povoljnu priliku i da realizuju svoje izuzetne ideje (osmislili nove proizvode i usluge) kojim su u značajnoj meri poboljšali život svih ljudi. Osim uočavanja prilika, preduzetnici poseduju istrajnost i usredsređenost da te prilike realizuju i nepokolebljivu volju da se nose sa najrazličitijim rizicima. Iz ovoga proizilazi da preduzetništvo objedinjuje tri faktora: kotekst u koji je smeštena sama prilika, set osobina koje su potrebne da se identifikuje i realizuje ta prilika (inspiracija, odlučnost, kreativnost, spremnost na akciju, hrabrost, snagu i sl.), te mogućnost ostvarenja konkretnih rezultata. Preduzetnički kontekst predstavlja ishodište preduzetništva. Preduzetnika privlači neravnoteža, u kojoj on vidi priliku da ponudi novo rešenje (proizvod, nove usluge ili procese). Preduzetnik svojim kreativnim razmišljanjem i razvijanjem novog rešenja, pronalazeći potpuno nov pristup problemu. On sam kreće u realizaciju poslovnog poduhvata, stvarajući novi proizvod ili usluge čime se neposredno izlaže i riziku (često preduzima određene aktivnosti za koje drugi misle da su nerazumne ili neizvedive). Upravo ova hrabrost mu omogućuje da svoje kreativno rešenje plasira na tržište i da ono bude prihvaćeno. Ali to ne znači da preduzetnici svoje poduhvate realizuju bez prepreka ili neočekivanih preokreta. Kreativnost preduzetnika ogleda se i u pronalaženju povoljnih rešenja prepreka. On inicijalnim poduhvatima stvara novu prihvatljivu trajnu ravnotežu i osigurava njenu postojanost kroz prihvatanje na globalnom tržištu, kroz karakteristične razne imitacije i kroz proces stavranja stabilnog sistema okolo i unutar ravnoteže. Kako bi uspeo u ovom poduhvatu mora uticati na: investitore, na članove tima i zaposlenike kako bi prihvatili novi posao i bili produktivniji i na kupce njihovih ideja i inaovacija. Socijalno preduzetništvo sadrži tri osnovne karakteristike kao i profitno preduzetništvo: motivisanost prilikom koju vide,

252 Martin, R. L., Osberg, S., Socijalno poduzetništvo, Čakovec: Autonomni centar – ACT, 2009. pdf. [www.actnow.hr]253 Puljiz, V. i dr., Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Zagreb: Pravni fakultet, 2005, str. 465.

292

slede viziju bez obzira na sve prepreke i značajna lična nagrada zbog ostvarenja vlastitih ideja. Ipak, razlika između ove dve vrste preduzetništva leži u vrednosti samog poduhvata - za profitne preduzetnike ona je u očekivanju da služi tržištu koje sebi može priuštiti taj novi proizvod ili uslugu (dizajnirani da ostvare dobit), za socijalne preduzetnike ona se nalazi u visokim vrednostima transformacijskih dobrobiti koje se pojavljuju za deo zajednice ili društvo u celini. Poduhvat profitnog preduzetnika usmeren je na tržište, a socijalnog preduzetnika na zanemareno ili ugroženo stanovništvo kojem nedostaju finansijska sredstva ili politička moć da ostvari promene u vlastitu korist. Ali to ne znači da socijalno preduzetništvo ne donosi prihod pokretaču ovih aktivnosti (bilo kroz neprofitno ili profitno preduzeće). Društvena dobrobit jeste ono što socijalno preduzetništvo razlikuje od profitnog preduzetništva. Tri komponente socijalnog preduzetništva su:

1. Prepoznavanje stabilne ali nepravedne neravnoteže koja doprinosi isključivanju, marginalizaciji ili patnji dela stanovništva koje ne poseduje finansijska sredstva ili političku moć da ostvari bilo kakve korisne promene za sebe.

2. U toj nepravednoj neravnoteži preduzetnik prepoznaje prilike za razvijanje socijalno korisnih preduzetničkih poduhvata - korišćenje inspiracije, kreativnosti, spremnost na akciju, hrabrost i snagu za dobrobit.

3. Stvaranje nove, stabilne ravnoteže koja oslobađa kreativni potencijal ili ublažuje patnju dela stanovništva na koje su usmerene preduzetničke aktivnosti, kroz imitaciju i kreiranje stabilnog sistema koji okružuje ravnoteža, osiguravajući time bolju budućnost za ovaj deo stanovništva ali i društvo u celini.

Klasičan primer socijalnog preduzetnika predstavlja M. Junus, utemeljivač banke Gramin (Grameen) i osnivač mikrokreditiranja. Primetio je stabilnu neprihvatljivu ravnotežu u slabim mogućnostima kreditiranja stanovništva Bangladeša (nisu bili u mogućnosti da dobiju kredit u banci, pa su bili primorani da pozajmljuju novac od lokalnih kamatara i najčešće su završavali kao prosjaci na ulici, što je pogoršalo bangladeško siromaštvo i bedu koja je iz njega nastajala). Ovaj preduzetnik se suprotstavio sistemu, dokazujući kako su siromašni izuzetno kreditno sposobni na taj način što je četrdeset dvema ženama iz jednog sela pozajmio svojih 27 dolara, koje su uspele da vrate dug. Otkrio je da su žene u ovoj zemlji s veoma malim kapitalom uspešno investirale u sopstvene kapacitete kako bi ostvarile prihode (kupile mašinu za šivenje i zaradile dovoljno novca da vrate kredit, kupe hranu, školuju decu i prevaziđu stanje siromaštva). Gramin banka poslovala je od naplate kamata na odobrene kredite, a kapital je ponovo investirala u druge žene kojima je pomoć bila potrebna. Ovim je dokazao održivost takvog poduhvata i kroz dve decenije proširio globalnu mrežu organizacija koje su preslikale ili prilagodile njegov model u drugim zemljama i kulturama. Time je učvrstio mikrokreditiranje kao privrednu granu.

Od socijalnog preduzetništva treba razlikovati dve forme društveno korisnih aktivnosti: pružanje socijalnih usluga (poduhvati čiji uticaj ostaje ograničavajući na lokalno stanovništvo, određen je resursima koje su u stanju privući, ranjivi su – mogu biti ometeni u pružanja ili gubitku usluga za populaciju kojoj su namenjeni) i

293

socijalni aktivizam (aktivist pokušava napraviti promenu tako što vrši uticaj na druge aktere – vladu, organizacije civilnog društva, radnike i sl., da stvore novu stabilnu ravnotežu).

U stvarnosti češće susrećemo hibridne modele ovih socijalnih poduhvata, nego čiste primere.

XX E K O L O G I J A

1. Pojam i značaj ekologije

Reč ekologija prvi je upotrebio nemački biolog Ernest Hekel 1866. godine u svojoj knjizi Prirodna istorija stvaranja u nameri da se tim terminom označi jedna posebna grana zoologije koja bi se bavila istraživanjem odnosa između životinjskih vrsta i njihove neorganske i organske okoline. Smatra se da je i u ovoj reči koren od grčke reči oikos (kuća, dom). Tragajući u tom pravci, neki koreni ekologije mogu se naći i u starogrčkoj i rimskoj kulturi (Aristotel, Hipokrat, Virgilije, Lukrecije).

Ovo prvobitno značenje ekologije postepeno se širilo i usmeravalo ka konstituisanju ekologije kao samostalne nauke. Tako se ekologija u najširem smislu može odrediti kao nauka koja za predmet proučavanja ima odnos živih bića prema sredini koja ih okružuje, odnos tih živih bića međusobno u okviru životne sredine, kao i uticaj sredine na opstanak i razvoj živih bića. Zavisno od vrsta i oblika uspostavljanja pomenutih odnosa ekologija se može podeliti na : ekologiju biljaka, ekologiju životinja i humanu ekologiju.

Humana ekologija zauzima sve značajnije mesto u sistemu savremenih nauka. Ona se može shvatiti kao grana ekologije koja proučava mesto čoveka u ekosistemu, uzajamni odnos i uticaj između čoveka i ekosistema, i posebno promene koje iz tog odnosa nastaju. Humana ekologija uključuje četiri važne oblasti čijim istraživanjima se dolazi do potpunijih saznanja o čovekovom odnosu prema životnoj okolini. Te oblasti su stanovništvo, okolina, tehnologija i organizacija. Znači ekologija se razvija istovremeno i kao prirodna i kao društvena nauka. To govori o njenom značaju i ulozi u savremenom sistemu nauka, o značaju njenih istraživanja za očuvanje i prirode i društva.

Istraživanje u oblasti humane ekologije dovode do sociološkog interesovanja za ekološke probleme (položaj i uloga čoveka i društva, uticaj na društvene tokove) i tako nastaje posebna sociološka disciplina (mikrosociologija) koja se može označiti kao Socijalna ekologija. Cilj i zadatak socijalne ekologije jeste da istražuje probleme koji nastaju u odnosu (sukobu) između društva i prirode, radne i životne sredine. Saznanja o odnosu čoveka i njegovog okruženja (životne okoline) treba da doprinesu unapređenju čovekove prirodne i socijalne sredine. Socijalna ekologija treba da istražuje kvalitet

294

čovekove sredine (okruženja) kroz naselja, regione, oblasti, kontinente i celu planetu. Treba da ukaže na mogućnosti ekološke ravnoteže u sadašnjem trenutku i skoroj budućnosti. Na to upućuje i poznati ekološki slogan: "Misli globalno, deluj lokalno" (konkretno, u svom neposrednom okruženju). Dakle, sociološki pristup ekologiji (socijalna ekologija) obuhvata proučavanje čovekove sredine, proučavanje specifičnih veza između čoveka i njegove životne sredine, njihovog međusobnog uticaja, uzročno posledičnih odnosa. U teoriji postoji dilema oko samog pojma "čovekova okolina" ili "čovekova sredina". Čini se da je obuhvatnija i preciznija sintagma "čovekova sredina" jer je čovek istovremeno i prirodno i društveno biće, deluje, utiče, stvara, ali i razara, uništava.

Čovekova prirodna sredina sastoji se od nekoliko bitnih elemenata. Atmosfera je vazdušni omotač koji obavija zemlju. Hidrosfera predstavlja ukupnost vodene mase na zemlji i u atmosferi. Litosfera čini zemljište na kome ljudi žive (tle). Zatim tu su biljke kao proizvođači organskih materija i na kraju, u tom lancu su i životinje i mikroorganizmi. Tu se upotrebljavaju još i pojmovi neživa prirodna sredina (atmosfera, hidrosfera i litosfera) i živa prirodna sredina (biljke, životinje i mikroorganizmi). Termin ekosistem podrazumeva unutrašnje odnose između organskog i neorganskog dela prirode, fizičkog, hemijskog i biološkog karaktera, povezanih u jedinstven proces u određenoj okolini. Biosfera predstavlja jedinstvo svih ekosistema na zemlji. Znači planeta zemlja može se uzeti kao ekosistem. To je površinski omotač zemlje u kome egzistira živi svet zajedno sa čovekom.

Kao što smo pomenuli osnovne elemente čovekove prirodne sredine, tako treba istaći i osnovne elemente čovekove društvene sredine. To je konkretno društvo, zatim društvena klima, društveni odnosi, radna sredina (kombinacija fizičke i socijalne sredine), sredina u kojoj čovek živi (naselje, socijalni odnosi). Dakle, čovekova sredina se sastoji od dva bitna dela: prirodne i društvene sredine. Kvalitet čovekove sredine zavisi od prirodnih i čovekovim delovanjem stvorenih resursa, od aktivnosti koje se odvijaju u sredini, od mera i sredstava ekološke politike i uticaja čovekove sredine na ukupan razvoj društva.

2. Pojam ekološke krize

Ekološka kriza predstavlja narušavanje ravnoteže uslova i uticaja u čovekovoj životnoj sredini. Kriza narušava skladan odnos između prirodne i društvene komponente, pojavljuje se kao poremećaj stabilnog funkcionisanja kako biosfere tako i društvenih odnosa. Ekološka kriza je pokazatelj problema čovekove egzistencije kao slobodnog, prirodnog i društvenog bića. Ona se pojavno manifestuje kroz najmanje tri prepoznatljiva nivoa: zagađenje, ugroženost i destrukcija čovekove sredine.

Osnovna obeležja ekološke krize mogu se pratiti na osnovu različitih pojava i nivoa. Kriza se uočava na lokalnom nivou kroz pojavne manifestacije sukoba čovekove prirodne i društvene sredine (zagađenje vode, zemljišta, uništavanje šuma, obradivih površina), zatim se u koncentričnim krugovima prenosi na regionalni nivo (“kisele kiše”,

295

termo i nuklearne elektrane), potom se stiže do globalnog nivoa (efekat “staklene bašte”, otopljavanja ledenih površina zemlje). Sledeće obeležje ekološke krize koje se prenosi kroz sve pomenute nivoe jeste iscrpljivanje prirodnih resursa. Ubrzano i neumereno se troše obnovljivi resursi (šumski kompleksi, biljni i životinjski svet), kao i neobnovljivi (ograničeni) prirodni resursi (fosilna goriva, retke rude i metali). Savremeno društvo, posebno njegova industrijska faza, pokazalo je svoju rasipničku psihologiju kroz neracionalno trošenje sirovina i roba: svet je “zatrpan” otpadom svih vrata (prirodno nerazgradivi materijali), brojnim hemijskim sredstvima koji utiču na razaranje atmosfere i litosfere. Dakle, ekološka kriza je nastala čovekovim neopreznim, neznalačkim ili nedobronamernim odnosom prema prirodnoj i društvenoj okolini. Njegovom bezobzirnom trkom za bogaćenjem, za posedovanjem predmeta (popredmećenjem). Izostala je poznata filozofska premisa o “naturalizaciji” čoveka i humanizaciji (očovečenju) prirode.

3. Uzroci i posledice ekološke krize

Kolika je svest o ekološkoj krizi kod odgovornih pojedinaca i grupa neka posluži sledeća ilustracija. Godine 1991. jedna grupa mladih aktivista ekoloških pokreta došla je u Ujedinjene nacije kako bi prisustvovala obeležavanju “Međunarodnog dana planete Zemlje” (22. april). Petogodišnja devojčica koja je bila među njima donela je jedan komadić papira na kome je pisalo: “ Da nema Zemlje ne bi bilo ni nas, prema tome moramo o njoj povesti računa. Ona postaje sve prljavija pa bi bilo dobro da je očistimo”. Ovo upozorenje važi za većinu neodgovornih pojedinaca i grupa u savremenom društvu. Zbog toga je današnjem čoveku neophodno da postavi (i pokuša da odgovori) sledeće pitanje: zašto je Zemlja postala opasno i nezdravo mesto za stanovanje?

U istraživanjima i naučnim raspravama o stanju planete Zemlje uvek se na prvom mestu pominje nekontrolisan priraštaj stanovništva (demografska eksplozija) kao jedan od elemenata koji narušavaju njenu stabilnost i skladan razvoj života na njoj. Demografi ukazuju na brz i neumeren rast stanovništva koji Zemlja neće moći još dugo da “podnese”. Pre osam hiljada godina na Zemlji je bilo oko 5 miliona stanovnika, 1850. godine 1 milijarda, 1900. 1,65 milijardi, 1960. 2,99 milijardi, 1980. 4,3 milijarde, 2000. 6,13 milijardi stanovnika. Ako se ovakav trend nastavi, prognozira se da bi 2050. godine na zemlji bilo 12 do 15 milijardi stanovnika. Kako organizovati život i rad i upravljati tolikim stanovništvom? Da li će čoveku u tolikoj “masi” postati “tesno” i nesigurno? Možda su ove prognoze preterane i sa ukusom “maltusovskog” straha, ali treba da stoje kao upozorenje o problemu ishrane i zadovoljenja ostalih osnovnih potreba i interesa tako naraslog stanovništva i njegovog pritiska na prirodne i društvene resurse. Neka istraživanja pokazuju da, ipak, dolazi do “stišavanja” demografskog buma u savremenim uslovima.

Sa demografskim razvojem povezano je pitanje načina ishrane stanovništva (njenog kvaliteta). Već decenijama se raspravlja o gladi kao svetskom problemu.

296

Statistika pokazuje da danas u svetu gladuje između 800 miliona i 1,2 milijarde ljudi, da svake godine umire oko 30 miliona ljudi od gladi (najviše dece). Pojavljuje se problem opterećenosti svih resursa (vode, hrane). U nerazvijenim regionima ljudi uništavaju prirodnu sredinu da bi pronašli sredstva za preživljavanje. Na drugoj strani se postavlja pitanje viškova hrane koji se nekad bacaju zbog nemogućnosti da se na vreme normalno potroše u ljudskoj ishrani. Tu je i aktuelno pitanje upotrebe genetski izmenjene hrane (ekološko i moralno pitanje) i njene uloge u smanjenju gladi u svetu.

Način proizvodnje i ukupna dinamika industrijskog društva idu u suprotnom pravcu od skladnog i humanog odnosa čoveka prema prirodnoj i društvenoj sredini. Novac, vlast, moć kao paradigma delovanja savremenog čoveka nužno vode ka destrukciji čovekove sredine. Opsednutost parametrima ekonomskog rasta i profita stalno narušava potrebnu ravnotežu između ekonomije i ekologije.

Ako se pogledaju konkretni pokazatelji o zagađenju prirodne sredine, onda se može primetiti da je atmosfera postala “kanta za otpad”. Svake godine se tamo “šalje” šest miliona tona ugljenika i drugih otrovnih gasova. Kao posledicu toga imamo zagađenost vazduha u pojedinim lokalnim sredinama (posebno gradovi), a na globalnom nivou imamo pojavu “kiselih kiša” koje uništavaju šumska prostranstva i efekat “staklene bašte” koji podiže nivo prosečne temperature na zemlji, što za posledicu ima pretnju da se sve više tope ledene površine zemlje i povećava nivo mora i okeana. Treba podsetiti i na podatak da 98% vode na zemljinoj površini ima slan ukus, a samo 2% je slatka voda koja se koristi za piće i ishranu. Naravno, zagađenje vodenih površina znatno smanjuje ovu količinu vode pogodnu za ljudsku ishranu. Prema nekim istraživanjima zdrava i pitka voda postaće sve veći problem narednih decenija. Zapravo, reč je o njenoj neravnomernoj raspoređenosti i pristupačnosti. Tako, recimo, reka Jangcekjang u Kini ima vode za svakog stanovnika zemlje dnevno po 567 litara. Poremećaj u vodnim tokovima može se videti i na primeru moguće “smrti” Aralskog jezera. Zbog nedovoljnog dotoka vode jezero se stalno povlači i ostavlja velike količine peska i soli koje vetar raznosi po okolini i stvara dodatne probleme. Zagađenost obradivih površina takođe je u fazi alarmantnog stanja (pesticidi, radioaktivni otpad i druge otrovne materije).

Ubrzana urbanizacija praćena razvojem ogromnih gradova stvorila je skoro nepodnošljivim čovekov život u njima. Velike količine štetnih materija kruže u vazduhu koji stanovnici tih gradova udišu. To ostavlja posledice na zdravlje ljudi (bronhitis, kardiovaskularna oboljenja, mentalni poremećaji). U Meksiko Sitiju od desetoro dece njih sedmoro ima preterane količine olova u krvi. Ekološka kriza ne poznaje granice nacionalnih država ili regiona, zagađenje i destrukcija prirodne sredine šire se u koncentričnim krugovima. Tako nije moguće očuvati “čistu” Skandinaviju ako vazduh “prljaju” Nemačka i Poljska. Niti je moguća “čista” Kanada ako je “prljava” Amerika. Ako Indija smanjuje količine ugljendioksida koje idu u atmosferu a Kina to ne čini, onda su efekti mali (ili nikakvi). Posledica čovekovog neodgovornog odnosa prema vlastitoj sredini vidi se i na primeru uništavanja ozonskog omotača (“ozonske rupe”) koji direktno ugrožava čovekovo zdravlje (oboljenja kože, povećana pojava karcinoma).

Čovekov neodgovoran, nedomaćinski i nehuman odnos prema prirodnoj sredini može se okarakterisati kao ekocid (“genocid” u prirodi), posebno kada je to posledica

297

ratnih dejstava (Vijetnam, Irak). Krajnja posledica ekološke krize može biti pojava ekoloških imigranata, ljudi koji beže iz svog zavičaja zbog ugrožene i uništene prirodne sredine.

4. Kako zaustaviti ekološku krizu

Potrebno je angažovanje celokupnog svetskog stanovništva da bi se zaustavilo daljnje ugrožavanje i propadanje čovekove sredine. Međunarodne organizacije prave strategiju i programe zaustavljanja ekološke krize, međutim, nivo svesti savremenog čoveka je veoma nizak da bi se ti programi prihvatili i sproveli, a mehanizmi koji bi ga na to privoleli još uvek nisu razvijeni. UN su usvojile “Program za čovekovu sredinu (UNEP)” još 1972. godine. Donesena je “Deklaracija o čovekovoj sredini” 1982. godine. O tom problemu brinu se i upozoravaju i druge međunarodne organizacije: MOR (Međunarodna organizacija rada); FAO (Međunarodna organizacija za poljoprivredu i ishranu); SZO (Svetska zdravstvena organizacija); i posebno UNESKO. Međutim, nacionalni i regionalni planovi i programi zaštite čovekove sredine nisu dovoljno razvijeni niti efikasni da bi pratili međunarodne stavove i poruke.

Većina zemalja u svojim ustavima uključuje stavove o potrebi zaštite čovekove prirodne okoline. Pravo na zdravu životnu okolinu spada u osnovna ljudska prava. To ukazuje na potrebu da se podigne nivo čovekove sveti o riziku koje donose njegove nekontrolisane aktivnosti u prirodnoj i društvenoj sredini. Prema tome, prvi uslov za zaustavljanje ekološke krize i smanjenje rizika jeste planetarna briga o očuvanju prirodnog bogatstva i čovekove okoline. Mnoge vlade i države nisu svesne te zajedničke potrebe (potrebe globalnog društva) i ne pokazuju spremnost i odlučnost na zajedničku akciju u tom pravcu.

Kako ističe Pol Kenedi (1998), potrebno je u korenu izmeniti pristup rešavanju ekološke krize i ekoloških problema. Umesto prilagođavanja nastalim posledicama i promenama, potrebno je preventivno delovanje na uzroke tih posledica. To podrazumeva da se donesu svetski programi: obnove šuma (mlada šuma apsorbuje 5,5 tona ugljendioksida po hektaru); reciklaža otpada (većina otpadnog materijala se ponovo prerađuje); upotreba recikliranih materijala (papir, ambalaža); alternativni izvori energije (sunčeva energija, vetar, geotermalni izvori, nuklearna fizija); globalni raspored tereta ekološkog “odricanja” (bogati više da daju za ekološku zaštitu).

Ekološka svest predstavlja sledeći uslov zaustavljanja ekološke krize. Ekološku svest čini skup shvatanja, ponašanja, motiva delovanja, želja i očekivanja koji se odnose na čovekovu prirodnu sredinu, ona obuhvata ekološko znanje, ekološke vrednosti i ekološko ponašanje. Za brže i potpunije sticanje ekološke svesti postoje i određeni objektivni činioci (stepen oštećenja ekosistema, standard, kvalitet života, ekonomski razvoj, pravni sistem, politički i socijalni odnosi) i subjektivni činioci (individualne

298

vrednosti, psihološke karakteristike, očekivanja pojedinca, religijska uverenja, etničke karakteristike, očekivanja od budućnosti).

Sledeći važan faktor zaustavljanja ekološke krize jeste ekološko obrazovanje. To podrazumeva razvijanje senzibilnosti za životnu sredinu i potrebu za suprotstavljanje ekološkoj krizi, pokretanje ljudi na akciju. Ekološko obrazovanje treba da bude zastupljeno u više obrazovnih predmeta u školama, da bude što obuhvatnije i podsticajnije za akciju. Naravno potrebna je i posebna ekološka disciplina (Socijalna ekologija, Humana ekologija). Ekološko obrazovanje i ekološka kultura su deo opšte kulture jednog društva ili savremenog sveta (globalnog društva). Ekološko obrazovanje analizira društveni razvoj i govori o održivom razvoju (ekonomija koja ne ugrožava prirodnu i društvenu sredinu – Černobil254 je opomena svim sadašnjim i budućim generacijama). Obrazovanje za ekologiju treba, isto kao i nauka uopšte, da postavlja pitanja: zašto, kako, koje su alternative postojećem stanju, strategiji, projektu, kako podići kvalitet života i kvalitet čovekove sredine.

Da bi sve prethodno imalo smisla i mogućnost da se provede u praksi, potrebno je da na nivou svake vlade i države postoji jasna i odlučna ekološka politika. Tu politiku kreiraju i provode kako državne institucije, tako i preduzeća, naučne institucije (ekološki instituti), stručne organizacije (ekološke agencije). Da bi se stalno podizao stepen ekološke svesti i odgovornosti u društvu neophodno je delovanje ekoloških pokreta. Ovi pokreti su najsenzibilnije grupe koje deluju na svakom mestu i u svakom trenutku. Ekologija, ekološka svest, obrazovanje i aktivnost predstavljaju značajnu kariku izgradnje globalnog društva.

PITANJA:

1. Objasnite pojam i karakteristike socijalne ekologije!2. Koja su to osnovna obeležja ekološke krize?3. Koji su pokazatelji ekološke krize u savremenom svetu?4. Šta čovek može učiniti kako bi se zaustavilo širenje ekološke krize?5. Analizirajte stepen ekološke svesti u svojoj sredini!6. Analizirajte stav Ulriha Beka o društvu rizika!7. Analizirajte stav Ulriha Beka da je danas na delu "solidarnost iz straha",

kao jedina realno moguća solidarnost!8. Analizirajte uticaj prirodnih katastrofa na društvo!

254 Černobil je grad u Ukrajini gde je 1985. godine došlo do eksplozije u nuklearnoj elektrani. To je imalo velike štetne posledice na ljude i prirodu i u širem okruženju.

299

LITERATURA

Abeles, M. (2001), Antropologija države, Biblioteka XX vek, Beograd.Adorno, T., Horkhajmer, M. (1986), Sociološke studije, Zagreb.Anderson, B. (1998), Nacija kao zamišljena zajednica, Plato, Beograd.Arent, H. (2002), O nasilju, NSPM, Beograd.Babović, M. (2010), Rodne ekonomske nejednakosti u komparativnoj perspektivi: Evropska Unija i Srbija, Sociološko udruženje Srbije i Crne Gore, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, SeConS – Grupa za razvojnu inicijativu, Beograd. Bajec, J. (1989), Uvod u komparativnu analizu savremenih privrednih sistema, Savremena administracija, Beograd. Bauman, Z. (1988), Culture As Praxis (Theory, Culture and Society), Sage Pub.Bauman, Z. (2001), The individualized Societi, Polity Press.Bek, U. (2001), Rizično društvo, Filip Višnjić, Beograd.Beck, U. (1999), World Risk Society, Politi, CambridgeBeck, U. Camiller P. (2000), What is Globalization?, Blackwell Pub.Blagojević, M. (1997), Roditeljstvo i fertilitet – Srbija 90-tih, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd.Blagostanje u BiH (2001.), Državna agencija za statistiku, Zavod za statistiku RS, Zavod za statistiku FBiH i Svjetska banka.Bobić, M. (2007), Demografija i sociologija – veza ili sinteza, JP „Službeni glasnik“, Beograd. Bobio, N. (1990), Budućnost demokratije, Filip Višnjić, Beograd.Bobio, N. (1995), Liberalizam i demokratija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.Bolčić, S., Parsonsov doprinos ekonomskoj sociologiji, u: Milić, A. i drugi (1990), Sociologija društvene akcije Talkota Parsonsa, Institut za sociološka istraživanja, Beograd.Carter, S., Rosa, P. (1998), The financing of male and female owned businesses. Entrepreneurship and Regional Development, 10 (3).Castells, M. (1982), City, Class and Power, Mcmillan.Castells, M. (1997), The Power of Identity: The Information Age - Ekonomy, Society and Culture, Blackwell Pub.Castells, M. (1998), End of Milennium, Blackwell Pub.Castells, M. (2000) The Rise of the Network Society, Blackwell Pub.Čomski, N. (1999), Profit iznad ljudi, Svetovi, Novi Sad.Čomski, N. (1999), Kontrolisana demokratija, CID, Podgorica.

300

Costa Dalla John, (1998), The Etical Imperative: Why moral leadeship is Good Business, Perseus Publishing, New YorkĆimić, E. (1984), Drama ateizacije, Mladost, Beograd.Dahrendorf, R. (1959), Class and Class Conflict in a Industrial Society, London.Dahrendorf, R. (1989), Homo sociologikus, Prosveta, Niš.Dimitrijević, V., Paunović M. (1997), ljudska prava, BCLJP, Beograd.Di Džordž, R.T. (2003), Poslovna etika, BeogradDraker, F.P. (1995), Postkapitalističko društvo, Grmeč, Beograd.Dokmanović, M. (ur.) (2002), Transition, Privatisation and Women, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica.Džouns, S. (2001), Virtuelna kultura, Biblioteka XX vek, Beograd.European Commission (1999), Forum Special, 5 years of Social Policy, Luxembourg.Eliot, T. S. (1995), Ka definiciji kulture, Prosveta, Niš.Evropska komisija, SAOPŠTENJE KOMISIJE ZA EVROPSKI PARLAMENT, EVROPSKI SAVET, EVROPSKI EKONOMSKI I SOCIJALNI ODBOR I ODBOR REGIONA, Strategija za ravnopravnost žena i muškaraca od 2010. do 2015. godine, Brisel, 21.09.2010. godine. pdf.From, E. (1963), Zdravo društvo, Rad, Beograd.From, E. (1978), Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd.Fukujama, F. (1997), Sudar kultura, Beograd.Fukujama, F. (2002), Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica.Elijade, M. (1996), Vodič kroz svetske religije, Beograd.Esping-Andersen, G. (1990), The Three Worlds of Welfare Capitalism, Polity, Cambridge.Gabrić Molnar, I., Presence of the Patriarchal Pattern in the Market Economy and Business Sphere, u: Dokmanović, M. (ur.) (2002), Transition, Privatisation and Women, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica.Galbrajt, J.K. (1978), Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb.Galbrajt, J.K. (1997), Dobro društvo-humani redosled, Grmeč, Beograd.Gelner, E. (1997), Nacije i nacionalizam, Matica srpska, Novi Sad.Gelner, E. (2000), Postmodernizam, razum i religija, Naklada Janevski i Turk, Zagreb.Gidens, E. (1998), Posledice modernosti, Filip Višnjić, Beograd.Gidens, E. (2005), Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd.Gidens, E. (2005), Odbegli svet – Kako globalizacija preoblikuje naše živote, Stubovi kulture, Beograd.Global Index of Women's Power (2010), Big Think Global Forum. [http://bigthink.com/ideas/24565]Goati, V. (1984). Savremene političke partije, Beograd.Graovac, Vera, Starenje stanovništva – problem modernog razvijenog društva, geografija, hr, 14/10/2003, http://www.geografija.hr/clanci/61/starenje-stanovnistva-problem-modernog-razvijenog-društvaGrebo, Z. (1975). Čovjek, rađanje i društvo, Socijalna uslovljenost nataliteta i demografska politika u BiH, Izdavačko preduzeće „Svjetlost“, Sarajevo. Guldner, A. (1980), Za sociologiju, Zagreb.

301

Gurvič, Ž. (1965), Savremeni poziv sociologije, “V. Masleša”, Sarajevo.Dženkins, R. (2001), Etnicitet u novom ključu, Beograd.Habermas, J. (1972), Javno mnenje, Beograd.Habermas, J. (1975), Saznanje i interes, Beograd.Habermas, J.(2002), Postnacionalna konstelacija, BeogradHalpern, K., Borbalan, Ž.K.R. (2009), Identitet(i),pojedinac, grupa, društvo CLIO, Beograd.Hantington, S. (1998), Sukob civilizacija, CID Podgorica.Haralambos, M. (1989), Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb.Haralambos, M., Holborn, M. (2002), Sociologija – Teme i perspektive, I dio, Golden marketing, Zagreb.Harison, L. Hantington S.P. (2004) Kultura je važna, Plato, BeogradHavelka N., Kuzmanović. B., Popadić D. (1998), Metode i tehnike socijalno psiholoških istraživanja, Beograd.Held, D. (1990), Modeli demokracije, Školska knjiga, Zagreb.Held, D. (1997), Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd.Held, D., McGrew, A. (1999), Global Transformations, University Press.Heler, A. (1981), Vrednosti i potrebe, Nolit, Beograd.Heler, A. (1985), Filozofija levog radikalizma, Beograd.Hobsbaum, E.(1996). Nacije i nacionalizmi posle 1780. Beograd.Ilić, M. (1974), Sociologija kulture i umetnosti. Beograd.

International Labour Organization, Global Employment Trends 2013: Facts and figures for Developed Economies & European Union, 22/01/2013. http://www.ilo.org [23.01.2013.]

Jahoda, M. (1982), Employment and unemployment – A social-psychological anlysis, Cambridge University Press, Cambridge.

James, P. William Frederik, E.(1996), Business and Societi, Corporate Strategy, Public policy, Ethics, McGraw-Hill, Washington, London.

Jamrozik, A., Nocella, L. (1998), The Sociology of Social problems. Theoretical perspectives and methods of intervention, Cambridge University Press, Cambridge.

Kangrga, M. (1984), Praksa vrijeme svijet, Nolit, Beograd.Kenedi, P. (1997), Priprema za XXI vek, Beograd.Kerovec, N. (1999), Kako mjeriti nezaposlenost, Revija za socijalnu politiku, Svezak, 6, Broj 3.KGWOMEN, Međunarodni dan seoskih žena, http://kgwomen.blogspot.com/2010/10/menunarodni-dan-seoskih-zena.html [15.10.2010.]Koković, D. (1993), Zaboravljena kultura, Svetovi, Novi Sad.Koleti, L. (1982), Ideologija i društvo, Školska knjiga, Zagreb.Kovačević, B. (2001), Sociologija, Banja Luka.Kuvačić, I. (1979), Sociologija, Školska knjiga, Zagreb.

302

Leutar, Z., Žena između svijeta rada i obitelji, Pravni fakultet, Zagreb, pdf.Macgill, S. M., Sui, Y. L. (2004), The nature of risk. Journal of Risk Research, 7 (3).Marković, Ž. D. (1999), Opšta sociologija, Beograd.Marks K. - Engels F. (1980), Izabrana dela I-XI, Beograd.Markuze, H. (1968), Čovek jedne dimenzije, Veselin Masleša, Sarajevo.Malešević, K. (1999), Novi izazovi za ruralnu sociologiju, Zbornik Matice srpske, broj 106 – 107, N. Sad.Malešević, K. (2000), O evropskom selu danas – globalni procesi i trendovi, Zbornik Matice srpske, broj 108, N.Sad. Mander, Dž. Goldsmit, E. /2003), Globalizacija, zbornik radova, Beograd.Marshall, T. H. (1973), Class, Citizenship and Social Development, Greenwood, Westport.Martin, R. L., Osberg, S., Socijalno poduzetništvo, Autonomni centar – ACT, Čakovec, 2009. pdf. [www.actnow.hr]Mihels, R. (1990), Sociologija partija u savremenoj demokratiji, Zagreb.Milić, A. (1978), Klase i porodica – Sociološki presek stanja i perspektive razvoja savremene porodice, Radnička štampa, Beograd.Milić, A. (2001), Sociologija porodice – Kritika i izazovi, “Čigoja štampa”, Beograd.Milić, V. (1978), Sociološki metod, Beograd.Milojević, I., Markov, S. (ur.) (2011), Uvod u rodne teorije, Mediterran Publishing, Novi Sad. Milosavljević S., Radosavljević, I. (2000), Osnovi metodologije političkih nauka, “Službeni glasnik”, Beograd.Mils, R. (1998), Sociološka imaginacija, Plato, Beograd.Mimica, A. (1984), Ogled o srednjoj klasi, Beograd.Mitrović, M. (1960), Položaj žene u savremenom svetu, Narodna knjiga, Beograd.Mitrović, LJ. (1996), Savremeno društvo – strategije razvoja i akteri, Institut za političke studije, Beograd.Mladenović, M. (1969), Uvod u sociologiju porodice – opšti i posebni deo, Izdavačko preduzeće “Rad”, Beograd.Murdock, J. (1949), The Social Structure, The Free press, New York.Negri, A. Hardt, M. (1994), The Labor of Dyonisus, University of Minnesota Press,

Minneapolis. UNDP Hrvatska (2006), Siromaštvo, nezaposlenost i socijalna isključenost, Izvješće o siromaštvu, nezaposlenosti i socijalnoj isključenosti, Program ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP) u Hrvatskoj, Zagreb.Peterson, P. (1999), Gray Dawn: How the Coming Age Wave will Transform America – and the World, Random House, New York.Petrović, M. (1994), Svakodnevni život u gradu i roditeljstvo, Centar za demografska istraživanja IDN, Beograd.Pešić, M. (1999) Sociologija I, (predmet, metod i teorije), Beograd.Puljiz, V., Bežovan, G. (1994), Socijalni problemi u zapadnoj Europi: siromaštvo, nezaposlenost, isključenost, Revija za socijalnu politiku, god. I, br. 4, Zagreb.Puljiz, V. i dr. (2005). Socijalna politika: Povijest, sustavi, pojmovnik, Pravni fakultet, Zagreb.

303

Puljiz, V. (prir.), Demografski trendovi u Europi, Dokumentacija, Revija za socijalnu politiku, godina 12, br. 2, 2005, Zagreb.Putinja, F., Žoslin, S.F. (1997), Teorije o etnicitetu, Beograd. Pušić, Lj. (2001), Održivi grad, Beograd.Radenmaher, F.J. (2003), Ravnoteža ili razaranje, NZ Globus, Zagreb.Radivojević, R. (1997), Sociologija nauke, Stilos, Novi SadRicer, Dž. (2009), Savremena sociološka teorija i njeni klasični koreni,

Službeni glasnik, Beograd.Sartori, Đ. (2001), Demokratija - šta je to?, CID, PodgoricaSartr, J.P. (1981), Filozofske i političke rasprave, Školska knjiga, Zagreb.SEEbiz - Deutsche Welle, http:// www.seebiz.euSegalan, M. (2009), Sociologija porodice, Clio, Beograd.Smesler and Swedberg (ed.) (2005), Handbook of Economics Sociology, Princeton University Press, New York.Smit, A.D. (1998), Nacionalni identitet, Beograd.Sociološki rečnik (urednici Marija Bogdanović i Aljoša Mimica), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.Sokolović, Dž. (2006), Nacija protiv naroda, XX vek, Beograd. Spasić, I. (1998), Interpretativna sociologija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.Spender, D. (1983), Invisible Women: Schooling Scandal, Women's Press, London.Suzanne S. Lie, Virginia E. O'Leary, Storming the Tower: Women in the Academic World, Kogan Page, London.Šijaković, I. (1999), Šarm srednje klase, Prometej, Beograd.Šumpeter, J. (1980), Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Zagreb.Tadić, Lj. (1989). Javnost i demokratija, Beograd.Tili, Č. (1997), Suočavanje sa društvenom promenom, Filip višnjić, Beograd.Turen, A. (1980), Post-Industrijsko društvo, Globus, Zagreb.Turen, A. (1983), Sociologija društvenih pokreta, Beograd.Tuza, K. (1996), Čemu još sociologija?, Gutembergova galaksija, Beograd.Vajt, L. (1870), Nauka o kulturi, Beograd.Vajthed, A.N., (1974), Nauka i moderni svet, Nolit, BeogradVeber, M. (1976), Privreda i društvo I i II, Beograd.Veber, M. (1968), Protestantska etika i duh kapitalizma, Sarajevo.Vernet, Ž. (1996), Sekte, Beograd.Veselinović, P., Ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd. Vidanović, Ivan, Rečnik socijalnog rada, http://sr.wikipedia.org./sr-el/Žirarde, R. (2000), Politički mitovi i mitologije, Beograd.Yearly, S. (1996), Sociology, Environmentalism, Globalization, Sage Pub.

304

Izdavač:UNIVERZITET U BANJOJ LUCI EKONOMSKI FAKULTET

Za izdavača:

Prof. dr Novak Kondić

Recenzenti:

Prof. dr Slavo KukićProf. dr Lazo Ristić

Štampa:…………………….

Za štampariju:………………………

Grafička obrada:………………………………………..

305