60RSDbr.29april 2013.060/300-1917www.marks21.inforedakcija@marks21.infoZA RADNIČKU PARTIJU I BALKANSKU FEDERACIJU

borba zažensko oslobođenje

APRIL 2013. APRIL 2013.2 3

2 2 UvodnikUvodnik Andreja Živković Andreja Živković

4 4 Uticaj „mera štednje“ na žene u Evropi: Žene Uticaj „mera štednje“ na žene u Evropi: Žene plaćaju krizu plaćaju krizu Kristin Vanden DalenKristin Vanden Dalen

8 Intervju: Silvija Federiči 8 Intervju: Silvija Federiči Sredstva za reprodukcijuSredstva za reprodukciju

10 Intervju: Điđi Ibrahim 10 Intervju: Điđi Ibrahim Žene u Egipatskoj Žene u Egipatskoj revolucijirevoluciji

10 10 Žene na levici: Konstantina KunevaŽene na levici: Konstantina Kuneva Kris Volš Kris Volš

12 Intervju: Žoana Bažinja 12 Intervju: Žoana Bažinja Feminizam: levica Feminizam: levica treba da se vrati kućitreba da se vrati kući

14 Intervju: Ankica Čakardić 14 Intervju: Ankica Čakardić Otpor mjerama Otpor mjerama štednje je centralno pitanje feminističke štednje je centralno pitanje feminističke ekonomikeekonomike

17 17 Protiv dvoglavog orla: Porodica u Srbiji Protiv dvoglavog orla: Porodica u Srbiji između tržišta i patrijarhata između tržišta i patrijarhata Matija MedenicaMatija Medenica

22 22 Emancipacija žena kroz studentske borbe Emancipacija žena kroz studentske borbe Svetlana Gutić i Sava JokićSvetlana Gutić i Sava Jokić

23 Intervju: Baba Aje 23 Intervju: Baba Aje Nezavisno organizovanje Nezavisno organizovanje daje samopouzdanje studentkinjamadaje samopouzdanje studentkinjama

24 24 Izveštaj Glavne partijske uprave IX kongresu Izveštaj Glavne partijske uprave IX kongresu Srpske socijaldemokratske partijeSrpske socijaldemokratske partije

24 24 Rezolucija po ženskom pitanju, IV kongres Rezolucija po ženskom pitanju, IV kongres KPJKPJ

25 25 Zbog čega napuštamo IST Zbog čega napuštamo IST Marks21Marks21

26 26 Nova paradigma za nove sindikate Nova paradigma za nove sindikate Gordana Gordana StojakovićStojaković

28 28 Bloging i feminizam: Izvan internetaBloging i feminizam: Izvan interneta Ana Ana JovanovićJovanović

29 29 Seksizam na leviciSeksizam na levici Nora Levi-Forsajt Nora Levi-Forsajt

30 30 Borba za kulturu govoraBorba za kulturu govora Lav Trocki Lav Trocki

32 32 Prostitucija: Posao ili nasilje, iskustvo Prostitucija: Posao ili nasilje, iskustvo NorveškeNorveške Gordana Stojaković Gordana Stojaković

34 34 Recenzija Recenzija Partizanke kao građankePartizanke kao građanke, , Žena pre Žena pre fenomena „sponzoruše“fenomena „sponzoruše“ Vladimir Unkovski-Korica Vladimir Unkovski-Korica

36 36 Recenzija Recenzija Jednodimenzionalna ženaJednodimenzionalna žena Jovana Jovana RistićRistić

38 38 Recenzija Recenzija Klip, zaista odraz naše stvarnosti?Klip, zaista odraz naše stvarnosti? Vladimir Unkovski-KoricaVladimir Unkovski-Korica

39 39 Recenzija Recenzija Feminizam i kako ga steći Feminizam i kako ga steći Nađa Nađa BobičićBobičić

40 40 Pokrenimo levičarski feministički front: Pokrenimo levičarski feministički front: Vreme je da pokažemo svoju snagu!Vreme je da pokažemo svoju snagu! Svetlana Svetlana GutićGutić

Uvodnik

PIŠEAndreja Živković

objašnjava zašto kriza kapitalizma produb-ljuje nejednakost među polovima i ukazuje na njene različite forme (strana 14). Dok su u Za-padnoj Evropi, usled smanjenja proizvodnog sektora, minule krize dovodile do porasta ude-la žena među zaposlenima, danas u Istočnoj Evropi i na prostoru bivše Jugoslavije upravo žene prve ostaju bez posla. Matija Medenica istražuje uticaj ovog izbacivanja žena iz sveta rada na strukturu porodice u današnjoj Srbiji, tvrdeći da su patrijarhalne tendencije reakci-ja na anarhičnost naše tranzicije ka tržišnoj ekonomiji koja traje protekle tri decenije (strana 17). Kolaps rada, socijalne sigurnosti i državne pomoći ostavlja porodicu kao jedini mehanizam podrške radnih klasa. Stoga, su-protno tvrdnjama naših liberala, patrijarhat nije „nasleđe tradicije“, već je suštinski „moderna“ reakcija na tržišnu destrukciju.

Šta je do sada bio odgovor feminističkih kritičarki na neoliberalizam? Za Ninu Pauer, čiju nam knjigu Jednodimenziona žena (One-Dimensional Woman) prikazuje Jovana Ristić, vrhunac pretpostavljene ženske emancipacije se za glavne struje u anglosaksonskom femin-izmu u potpunosti poklapa s konzumerizmom i njegovom ideologijom individualnog izbora, koja prikriva činjenicu da je rad žena fl eksibilan, part-tajm, nisko plaćen i prekaran (strana 36). Glavni tok rasprava o rodu – od pornografi je do seksualnog rada – svodi sve na pitanje izb-ora, ignorišući ograničenja koja postavljaju ka-pitalizam i porodica i vodeći moralizovanju na račun žena ili promašenim apelima upućenim državi.

U slučaju prostitucije, Gordana Stojaković nam objašnjava njenu vezu sa seksualnom razmenom žena kroz brak, najamnim ra-dom kao neslobodnim radom u kapitalizmu i drugim formama rada koji podrazumeva in-timnost (strana 32). Ona se osvrće na različite feminističke projekte za prava žena u pros-tituciji, a posebno na nošveški model krimi-nalizacije mušterija. Iz zaključka postaje jasno da progon prostitucije u podzemlje podstiče seks-trefi king iz siromašnih zemalja i hronično nasilje nad ženama. Prostitucija je senka koja prati brak i buržoasku porodicu; ona je za Marksa u srži najamnog rada uopšte. Umesto da bude deo rešenja, državna represija jedino učvršćuje tradicionalističku moralnost i lice-merje, odnosno prostituciju unutar i izvan porodice. Borba za prava seksualnih radnica je poput one za prava svih radnih ljudi – njen konačni cilj je ukidanje radnika/ce kao proiz-voda društva podeljenog duž linija klase i roda.

Vladimir Unkovski-Korica pokazuje kako naturalizacija seksualnih nejednakosti pred-stavlja problem za fi lm „Klip“ i njegov inače saosećajni prikaz omladine u krizi (strana 38). Idealizujući „narod“ u rusoovskom maniru, „Klip“ gubi iz vida da su „pornifi kacija“ i patri-jarhalno nasilje dve strane iste medalje, koju u fi lmu simbolizuje prebijanje devojke praćeno romansom.

Kakav nam je onda ženski pokret potreban? Kakva teorija, kakva strategija? Pre svega, mo-ramo ponovo pokrenuti rasprave o patrijarhatu – konceptu koji se često koristi, kao što je to slučaj i sa tekstovima u ovom broju, ali koji se retko defi niše ili objašnjava. Drugi talas femi-nizma patrijarhat vidi kao sistem dominacije muškaraca nad ženama, ali ga uglavnom razd-vaja od kapitalizma kao sistema eksploatacije najamnog rada. Međutim, ukoliko nemamo

jasnu analizu uloge žena u privatizovanoj re-produkciji rada unutar kapitalizma (porodica), onda nam se, na primer, može desiti da pros-tituciju sagledavamo odvojeno od buržoaske porodice, ili novi patrijarhat od bede neolib-eralizma. To bi nas moglo navesti i da neolib-eralizam vidimo kao protivotrov patrijahalnim vrednostima. Nasuprot tome, Silvija Federiči zastupa perspektivu socijalne reprodukcije, koja proizvodnju i reprodukciju pod kapitaliz-mom vidi kao jedinstvenu, rodno određenu celinu (strana 8).

Ako teorija patrijarhata može dovesti do apologije kapitalizma, neuspeh da se sagleda specifi čnost potlačenosti žena može dovesti do potpunog osporavanja njenog postojanja. Na nedavno održanoj debati u Londonu, Điđi Ibrahim, egipatska socijalistička revolucion-arka tvrdila je da su revolucionarke koje su pretrpele divljačke seksualne napade vojnika na Tahriru kažnjivane ne zato što su žene, već zato što su revolucionarke, što je tvrdnja koju je ponovila u svom intervjuu za ovaj broj Solidarnosti (strana 10). Obraćajući se iz pub-like, Žoana Bažinja, portugalska socijalistička feministkinja i studentkinja na SOAS-u, kritik-ovala je ovakav stav tvrdeći da su Egipćanke bile kažnjivane i kao žene i kao revolucionarke i da se socijalisti moraju boriti protiv rodno određene potlačenosti žena i drugih nepravdi kapitalističkog društva (strana 12). Slično tome, Kris Volš piše kako je Konstantina Kuneva, lider-ka sindikata atinskih čistača metroa, postala žrtva jezivog napada kiselinom (strana 10). Ona se našla na meti nepoznatih napadača zbog toga što je istovremeno bila žena, imigrantkin-ja i borbena sindikalna aktivistkinja – odnosno zato što se suprotstavila nacionalističkom, patrijarhalnom i kapitalističkom sistemu na Balkanu.

Ne smemo sebi dopustiti da teme vezane za seksualnost, uključujući tu i probleme si-lovanja i nasilja u porodici, otpisujemo kao sporedne i pojedinačne ili kao pitanja koja nam samo odvlače pažnju s „onih bitnih“ i da prokl-amujemo čistu, rodom neopterećenu klasnu borbu. Tako nešto posebno je pogubno sada kad kriza vodi porastu nasilja i eksploatacije žena i dece, što vidimo od pokreta Jedna mili-jarda ustaje, preko skandala u Pravoslavnoj i Katoličkoj crkvi, pa čak i na revolucionarnoj levici (videti saopštenje naše organizacije, strana 25). U slučaju levice na Balkanu, aktivist-kinje se često delegiraju da obavljaju uslužne, sekretarske i dosadne organizacione zadatke, što je identično pre-feminističkoj Novoj levici na Zapadu iz ‘60-ih godina. Nora Levi-Forsajt piše o tome da forme organizovanja na le-vici reprodukuju mnoge nejednakosti između muškaraca i žena koje imamo u celom ostatku društva: muškarci govore, žene rade (strana 29).

Isto kao što oganizacije radničke klase ne postaju spontano socijalističke, one se neće ni spontano ili automatski usprotiviti tlačenju žena. Neophodna nam je svesna politička bor-ba uperena protiv seksizma, rasizma, homo-fobije, nacionalnog i verskog tlačenja. Upravo kroz takvu borbu radnička klasa prevazilazi sopstvene podele i osposobljava se da stane na čelo pokreta za oslobođenje čovečanstva. To znači da potlačene društvene grupacije moraju da preuzmu odgovornost za sopst-veno oslobođenje u sklopu šireg socijalističkog i radničkog pokreta.

Moramo krenuti od principa da kapitalizam žene i muškarce tlači na različite načine. Shod-no tome, ženama moramo prići kroz drugačije forme propagande i organizacije. Radnicama i aktivistkinjama je često teško da dođu do reči među samouverenim i često bučnim muškarcima. Kako Baba Aje tvrdi, zajedničko organizovanje pomaže ženama da se obrazu-ju i steknu samopouzdanje za artikulaciju sop-stvenih zahteva (strana 23). One ih tada mogu uputiti levim partijama i sindikatima, kao ujed-no zahteve socijalistima i socijalističke zahteve. Kako to uraditi? Oslanjajući se na nasleđe Klare Cetkin i Aleksandre Kolontaj, Žoana Bažinja tvrdi da socijalistkinje moraju da se organizuju u cilju propagiranja ideja socijalističkog femin-izma unutar ženskih organizacija, kako bi istak-le potrebu za socijalističkim pokretom radnica. Svetlana Gutić i Sava Jokić na toj bazi zago-varaju potrebu za pokretanjem feminističkog fronta u Srbiji, kao odgovora na problem sek-sizma u studentskom pokretu (strana 22).

U Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavi-je imamo inspirativnu tradiciju masovnog socijalističkog i revolucionarnog samoor-ganizovanja žena. Prenosimo rezolucije o radu socijalistkinja iz marksističke Srpske so-cijaldemokratske partije (1903-1918), kao i međuratne KPJ (strana 24), a Vladimir Unko-vski-Korica istražuje zaostavštinu AFŽ-a (strana 34). On zaključuje da su ograničenja revolucije u Jugoslaviji, njena nemogućnost da raskine s tržištem, ujedno značila i da nije bila u stanju da raskine s privatizovanom reprodukcijom rada; zato je uloga žena u porodici nastavila da određuje i ograničava njihovu ulogu u društvu. Poznato je Lenjinovo insistiranje da je socijali-zam nemoguć bez masovnog uključenja i sa-moorganizovanja žena. I obratno, oslobođenje žena nemoguće je bez socijalizma. Kako nam Gordana Stojaković pokazuje, feminističke grupe uspeće da izađu getoa jedino ukoliko svoje teme načine relevantnim za masu rad-nica u sindikatima, odnosno ukoliko femini-zam spoje s antikapitalizmom (strana 26). Na tom tragu, Nađa Bobičić predlaže na čitanje i nedavno objavljenu zbirku eseja hrvat-ske leve feministkinje Đurđe Knežević, koja pokušava da premosti jaz između feminizma kao akademske discipline i stvarne borbe za oslobođenje žena (strana 39).

Što se strateških predloga tiče, ponovo štampamo i poziv na formiranje studentskog feminističkog fronta koji bi mogao da pokrene širu debatu o novom ženskom pokretu (stra-na 40). Feministička blogerka Ana Jovanović objašnjava na koji način male grupe ljudi mogu koristiti internet kako bi se suprotstavile seksističkom jeziku i nasilju nad ženama, čime internet postaje i platforma za organizovanje (strana 28). Gordana Stojaković u svom članku o sindikatima predlaže novu paradigmu koja će im pomoći da prevaziđu svoju uskost i slabost: jedinstveni ekonomski i politički front sindikata, levice, feminističkih i drugih grupa potlačenih, okupljen oko malog broja zahteva, kroz koji bi radnička klasa mogla da razvije širi politički pokret protiv kapitalističkog sistema. Solidar-nost se priključuje ovom pozivu na zajednički rad na stvaranju socijalističke i feminističke političke partije prema modelu Sirize. Nadamo se da ćemo vas ovim tematom podstaći da nam pošaljete komentare, tekstove i predloge i da nas kontaktirate kako bismo zajedno organ-izovali javne rasprave o tome šta činiti dalje.

#29

ŠTA DANAS znači biti žena u Srbiji? To znači suočavati se s patrijarhalnom reakcijom protiv društvene revolucije koja je u Srbiji,

kao i širom zapadnog sveta, u drugoj polovini dvadesetog veka promenila živote miliona žena nabolje: pravna i građanska jednakost, masovni upliv udatih žena u radnu snagu, opuštanje stavova prema braku, razvodu i seksualnosti, tehnološki napretci koji su unekoliko olakšali rintanje po kući i omogućili ženama kontrolu nad sopstvenom plodnošću i seksualnošću.

U Srbiji će naš propali kapitalistički sistem prvo ženu ostaviti bez posla. Žene su u javnosti prisutne isključivo kao niz lažnih slika koje nam mediji plasiraju: kao seksualni objekti, karijerist-kinje, poslušne potrošačice, poslušne partnerke. Uterane natrag u kuću, one su te koje moraju da nam obezbede ono što društvo više neće – blagostanje, solidarnost i brigu. Svo razočaranje i sav bes života smrvljenog pod točkom nepravde eksplodiraju u vidu seksualnog i porodičnog nasilja nad ženama. Poniženom i opljačkanom na poslu, radniku se prodaje priča da je, ako ništa, makar u sopstvenoj kući gospodar. Van nje, država je ta koja je pater familias. Poput kraljeva iz davnina koji su seljacima obećavali da će ih braniti od veleposednika, ona sada obećava da će braniti narod od tajkuna. I dok Crkva i desnica robovanje domaćinstvu uzdižu u nebesa, liberali se hvalisaju slobodom žene da bude bezočno eksploatisana od strane Kapitala. Ukratko, žene su univerzalni primer zbog toga što simbolizu-ju društvo koje većini svojih pripadnika ne nudi ništa drugo do eksploatacije na poslu, nasilja kod kuće, ozakonjene despotije, javnog licemerja i organizovanog odvlačenja pažnje.

Nadamo se da ćemo ovim specijalnim bro-jem Solidarnosti ostvariti dva cilja: doprineti ra-zumevanju novog patrijarhata u Srbiji i, time, podstaći diskusiju na socijalističkoj i feminističkoj levici o stvaranju savremenog pokreta za eman-cipaciju žena. Nije nam ideja da izdeklamujemo unapred osmišljenu liniju, jer verujemo da će se pravi emancipatorski pokret izroditi samo kao rezultat duge i temeljne diskusije u kojoj bi svi trebalo da učestvujemo. Upravo zato u ovom broju prenosimo širok spektar glasova i iskustava iz različitih zemalja. Trockijevim rečima, levica mora da nauči da „posmatra stvarnost očima žene“, jer oslobođenje potlačenih mora biti čin samih potlačenih.

Svetska kapitalistička kriza je svuda na dnev-ni red stavila pitanje alternative sistemu večitih „mera štednje“ i slobodnotržišne anarhije. Levi-ca, međutim, tek počinje da razmatra to na koji način kriza utiče na žene. Često se pominje to da žene nose najveći teret krize, pošto ne samo da su suočene s napadima na uslove rada, već moraju i da svoje porodice održe na okupu u sit-uaciji u kojoj država smanjuje socijalnu zaštitu. Tekstovi u ovom broju bave se problemom takve „dvostruke opterećenosti“ žena, iz više perspek-tiva. Kristin Vanden Dalen analizira stope neza-poslenosti, seču plata i penzija, socijalne zaštite i podrške porodici, zdravstva i obrazovanja, kao i prekarnost rada širom Evrope (strana 4). U svom intervjuu za Solidarnost, Ankica Čakardić

Marks21

@Marks21rs

APRIL 2013. APRIL 2013.4 5

POSMATRANO IZ rodne perspektive, dug, taj Trojanski konj u do sada neviđenom socijalnom ratu protiv naroda Evrope, ni-

kako nije neutralan. „Mere štednje“ koje se u njegovo ime uvode rodno su određene, kako po svojim karakteristikama, tako i po svojim efektima. Na njihovom udaru svuda se nal-aze radnici/e, penzioneri/ke i nezaposleni/e, muškarci kao i žene, kao i različite skupine onih koji su „bez“ nečega (bez krova nad glavom, bez papira, bez egzistencijalnog minimuma...), koji se na taj način pokušavaju primorati da plate za tešku krizu za koju ni na koji način nisu odgovorni. One svuda nameću najgore oblike socijalnog unazađivanja najranjivijima i najsiromašnijima među nama, samim tim, prevashodno ženama! Upravo će najranjivije među njima (samohrane majke, mlade žene, stare žene, imigrantkinje, pripadnice etničkih manjina, žene iz ruralnih krajeva i žrtve nasilja) biti izložene najsnažnijim pritiscima da priskoče u pomoć onima koji se bogate na račun duga.

Baš kao što su planovi strukturnog prilagođavanja iscrpli i osiromašili žene globalnog Juga, „mere štednje“ će isisati krv ženama Evrope. Isti mehanizmi, koji proizilaze iz iste neoliberalne ideologije, sada su svuda na snazi. Privatizacija, liberalizacija i budžetska seča, zapisani u meniju „mera štednje“, izjeda-ju socijalna prava žena, pogoršavajući nji-hovo siromaštvo, otežavajući i produbljujući rodne nejednakosti i podrivajući dosadašnja postignuća feminizma. Nema sumnje da će se bezbrojna socio-ekonomska unazađivanja koja se na njima danas testiraju sutra primen-jivati protiv svih nižih klasa, kako žena tako i muškaraca, a sve u cilju toga da kapitalisti ne plate za krizu koju su sami izazvali.

Pregled evropskog horizonta socijalnog unazađivanja koje se u ime duga nameće ženamaNeke od glavnih mera pripremljenih za ev-ropske vlade, stavljene pod vođstvo ili snažan uticaj MMF-a i drugih evropskih institucija su: opšti pad plata i penzija, rušenje sistema so-cijalne zaštite, uništenje javnih službi, napadi na radno zakonodavstvo i porast potrošačkih poreza. Kad se podvuče crta, sve ove mere rade protiv emancipacije žena u Evropi.

I Smanjenje prihoda od plaćenog rada ženaDugo pre same recesije, položaj žena na tržištu rada bio je daleko od ravnopravnog (u odnosu na muškarce). Zaposlenost žena karakterišu snažna rodna segregacija prema tipu ak-tivnosti, razlika u platama, veliki udeo poslova s nepunim radnim vremenom, kao i koncen-trisanost u sektorima ekonomije koji su slabije

plaćeni, potcenjeni, najmanje pokriveni siste-mom socijalne zaštite i mahom neformalni. Ne iznenađuje onda da su u takvim uslovima žene u nezahvalnijoj poziciji da se suoče s krizom.

Nekoliko faktora, direktno povezanih s dužničkom krizom i s njom povezanim mak-roekonomskim merama, vrše pritisak na pri-hode od plaćenog rada žena:

1. Porast stope nezaposlenosti među ženamaAko je u prvoj fazi kriza najviše pogodila sek-tore s pretežno muškom radnom snagom (poput bankarstva, građevinske industrije, au-to-industrije i transporta), sektori u kojima su žene brojnije (poput pružanja usluga privat-nim i pravnim licima – ketering, čišćenje itd. – javno fi nansirani sektori, kao i maloprodaja i trgovina) sada su pod direktnim i veoma jakim udarom. Ovaj rodno-diferencirani uticaj krize na nezaposlenost žena i muškaraca ukazuje na rasprostranjenost (već pomenute) rodne podele rada.

Žene gube radna mesta mahom zbog neprodužavanja ugovora o radu na određeno vreme, zbog pada kupovne moći potrošača i korisnika javnih usluga, kao i zbog seče javnog fi nansiranja koja se sprovodi u sklopu „mera štednje“. Budući da žene u Evropi čine ve-liku većinu zaposlenih u javnim službama (ne manje od dve trećine zaposlenih u obrazo-vanju, zdravstvu i socijalnoj zaštiti), fi nansijska ograničenja koja se vladama nameću na njih utiču u većoj meri. Značajan broj žena ostaje bez posla i suočava se s daljim srozavanjem ionako ograničenih prihoda. Sad, znajući da su žene bile i ostale one koje najviše izdvajaju za prehranu, zdravlje i obrazovanje porodice, možemo da izmerimo koliko će ovaj pad nji-hove kupovne moći uticati na decu i zavisna lica, ali i na najsiromašnije žene koje često do-brobit porodice stavljaju ispred sopstvene. Ovo direktno utiče i na njihovo fi zičko i mentalno zdravlje: one će jesti manje ili manje kvalitetno, zanemarivaće palijativnu ili preventivnu zdravs-tvenu negu, da ne pominjemo pohađanje društvenih ili kulturnih dešavanja, čitanje... Propadanje u nesigurnost često ih primorava da traže drugi ili čak treći posao, ili da podižu kredite kako bi obezbedile potrebe i opstanak svojih porodica. Nije slučajnost to da su mikro krediti u Evropi u porastu – i da su im omiljena meta žene i njihovi „potrošački prohtevi“!

I mada žene posao gube manje naglo, manje spektakularno i, samim tim, manje vid-ljivo od muškaraca, ovaj proces nikako nije manje bolan. Zapravo, posledice nezaposlen-osti dugoročno su daleko tragičnije za žene. Baš zbog toga što se, u proseku, njihovo radno iskustvo manje ceni i zato što karijeru često

grade radeći poslove sa skraćenim radnim vremenom (part-tajm), pod ugovorima na određeno i periodima pauze između dva po-sla, žene su na tržištu rada ranjivije i zato teže pronalaze posao.

Osim toga, istraživanja pokazuju da će žene u uslovima smanjenog broja radnih mes-ta pre dobiti otkaz, jer se muškarci još uvek podrazumevaju kao hranitelji porodice. Studija iz 2005. godine, sprovedena na globalnom nivou1, pokazala je da skoro 40% ispitanika veruje da u takvim uslovima muškarci imaju više prava na zaposlednje od žena. Pa ipak, pravo žena da rade je ustavom zagarantovano pravo u mnogim evropskim državama, počevši od Belgije [autorka je Belgijanka, prim.prev.].

Konačno, pad kupovne moći njihovih „poslodavaca“ zadaje direktan udarac imigrant-kinjama koje rade kao služavke ili dadilje. Kako su ovi prvi sve manje u prilici da plate za nji-hove usluge, primorani su da ih otpuste. Iako poslovi imigrantkinja uglavnom ne spadaju u ono što bismo zvali dostojanstvenim radom, i iako naglašavaju razlike među samim ženama, njihova ekonomska migracija dopušta im da nadomeste siromaštvo koje pritiska njihove porodice u zemljama iz kojih dolaze.

Zaključimo time da je, pored toga što su efekti dužničke krize na žensku zaposlenost katastrofalni, vrlo verovatno da su i potcen-jeni. Stvarnost je mnogo strašnija od zvaničnih izveštaja. Ljudi koji rade part-tajm poslove su, zapravo, izuzeti iz računica o nezaposlenosti. U Evropi je 2007. godine 31.2%2 žena radilo takve poslove (četiri puta više od muškaraca). Možemo bez ustručavanja tvrditi da je to što žene počinju da rade part-tajm poslove retko kad stvar ličnog izbora i da je jedna od direktnih posledica krize...

Neki od primera nezaposlenosti žena u Ev-ropi koji proizilaze iz dužničke krize:

• Nezaposlenost u Češkoj3 najviše pogađa majke koje se vraćaju s porodiljskog odsus-tva, uopšte majke s malom decom, žene starije od 50 godina i imigrantkinje, dok je u jednom gradu na severu Portugala od 17,000 stanovnika, bez posla 6,000 žena4!

1 Evropski ženski lobi, Women, the Financial and Economic Crisis – the Urgency of a Gender Perspective, septembar 2009, http://www.womenlobby.org/spip.php?article184&lang=en

2 Ibid.

3 Oxfam International/Evropski ženski lobi, Women’s poverty and social exclusion in the European Union at a time of recession – An Invisible Crisis?, mart 2010, s. 15, http://www.oxfam.org.uk/resources/policy/economic_crisis/downloads/rr_gec_an_invisible_crisis_240310.pdf

4 TUC, Bearing the brunt, leading the response – Wom-en and the global economic crisis, mart 2011, London, s. 7, http://www.tuc.org.uk/extras/TUC_Global_Women.pdf

Uticaj „mera štednje“ na žene u Evropi

Žene plaćaju krizuPIŠEKristin Vanden Dalen

• Tekstilna industrija u Poljskoj, koja pretežno zapošljava žene, našla se u krizi kada su glavni sektori Zapadne Evrope koje je snab-devala propali: izgubljeno je 40,000 radnih mesta5.

2. Smanjivanje plata i penzija radnicaJednu od glavnih varijabli prilagođavanja čine smanjivanje plata i skraćivanje radnog vremena zaposlenih u javnom sektoru, u kom su zapos-lene uglavnom žene. Plate se zamrzavaju6 ili smanjuju (u Estoniji su između 2008. i 2010. godine plate državnih službenika smanjene za 15%7), režu se penzije (u Irskoj je uveden porez na penzije od 7.5%8), ukidaju se dodaci na pla-tu, poput bonusa ili trinaeste i četrnaeste plate, mnogi poslovi s punim radnim vremenom pretvaraju se u part-tajm poslove, često se pribegava praksi neplaćenog odsustva (u Ru-muniji su 2009. godine radnice i radnici bili primorani da uzmu dve nedelje neplaćenog odsustva9)... U Belgiji je ženama koje rade kao kućne pomoćnice i čistačice, u javnom i pri-vatnom sektoru, dodatno skraćen radni dan, i pored toga što uglavnom i nisu radile puno radno vreme10.

Ovakav gubitak prihoda često primorava žene da rade više od jednog posla, ili da, kao u Engleskoj, podele rad „na smenu“ sa svojim/om partnerom/kom: dok jedno radi danju, dru-go radi noću, kako bi izbegli da deo prihoda daju na čuvanje dece...

Sadašnje prekarno stanje penzionerki sve je naglašenije. Sve veći broj žena prolazi kroz pakao staračkog siromaštva, uprkos tome što su radile celog života. Ne samo da se penzije smanjuju, već će se ženama povisiti i starosna

5 Ewa Charkiewicz, The Impact of the Crisis on Women in Eastern Europe, Awid, mart 2010, s. 8-9, http://www.awid.org/fre/Library/L-impact-de-la-crise-internationale-sur-les-droits-des-femmes2

6 Pod pritiskom dužničke krize širom Evrope ugrožena je automatska indeksacija plata prema troškovima života, naročito bitna za slabo plaćene radnike/ce.

7 Evropski kongres sindikata, 4th Annual 8 March Sur-vey, 2011 – Section III. The impact of the economic crisis on female employment, mart 2011, s. 18, http://www.etuc.org/IMG/pdf/8_March11_analysis_FINAL_FR.pdf

8 Ibid.

9 Evropski kongres sindikata, op. cit, s. 19

10 Konfederacija hrišćanskih sindikata – CSC, Femmes

Vs Crise, s. 3-5, http://www.world-psi.org/TemplateEN.cfm?Template=/ContentManage-ment/ContentDisplay.cfm&ContentFileID=35299

granica za odlazak u penziju, kao na primer u Austriji gde će 2014. godine žene, umesto da prestanu da rade u 57. godini, morati da sačekaju dok ne napune 60, a u Italiji će od pr-vog januara 2012. morati da rade sve do svoje 65. godine11! Napomenimo i to da su u Fran-cuskoj, posebno zbog široke rasprostranjenos-ti part-tajm rada (a kada govorimo o part-tajm radu, govorimo i o smanjenoj penziji!), penzije žena 40% niže od penzija muškaraca, dok žene u Poljskoj primaju penziju nižu od minimalne zarade, koja je i sama ekstremno niska.

Smanjivanje plata i penzija povećava ras-cep u primanjima između muškaraca i žena. U trenutnim uslovima, za isti rad i isti stepen odgovornosti, Evropljanke zarađuju u proseku 18% manje od svojih kolega. U nekim zeml-jama, poput Estonije, ta razlika penje se i do 30%12. U Belgiji trenutno iznosi 21%13.

3. Dužnička kriza naglašava fenomen prekarizacije zaposlenosti žena u EvropiPad prihoda domaćinstava usled recesije pri-morava pripadnike/ce radničke klase da pri-hvataju poslove koji su daleko ispod njihovih profesionalnih i obrazovnih kvalifi kacija, što najčešće podrazumeva i pogoršanje uslova rada (rad za vreme pauze, rad noću, smanjivan-je i menjanje radnog vremena, neuračunavanje vremena potrebnog za dolazak i odlazak s posla – na primer u uslužnom sektoru). Ovo pogotovo važi za žene (a posebno majke) ko-jima je, za razliku od muškaraca, teže da prih-vate posao koji im se ne uklapa u porodične obaveze (npr. posao udaljen od mesta stano-vanja, teško pristupačan ili posao čije se radno vreme ne poklapa sa školskim i vanškolskim obavezama njihove dece).

Stoga žene danas, više nego ranije, čine većinu zaposlenih na prekarnim poslovima (part-tajm poslovi, ugovori na određeno vreme, privremeni ili čak neobavezni rad)14.

11 D. Millet, E. Toussaint (ur.), La dette ou la vie, CADTM/Ed. Aden, jun 2011, Brisel, s. 343-358

12 Evropski ženski lobi, Women, the Financial and Eco-nomic Crisis – the Urgency of a Gender Perspective, op. cit.

13 Konfederacija hrišćanskih sindikata – CSC, Femmes Vs Crise, op. cit. s. 17

14 U Zapadnoj Evropi, između četvrtine i trećine radništva trenutno je zaposleno na privremenim ili/i part-tajm poslovima, pogotovo u Ujedinjenom Kraljevstvu, Holan-diji, Španiji i Italiji. [W. Harcourt, L. Woestman, The Impact of the Deepening Economic Crisis on Women and Gen-der Equality in Western Europe, Awid, mart 2010, s. 8-9]

Ne samo da se, kada dođe do otpuštanja, up-ravo ovi poslovi prvi gase, već oni radnicama obezbeđuju vrlo slab, ako ikakav, pristup zaštiti garantovanoj radnim zakonodavstvom i uopšte socijalnoj zaštiti. prekarnim radnicama često se uskraćuju prava na zaštitu tokom trudnoće i porodiljskog odsustva, kao i drugi glavni oblici socijalne zaštite.

Srozavanje radnih uslova žena ističe prekarni karakter njihove zaposlenosti. Priti-sak na uslove na radu i njihovo pogoršavanje, povećanje radnog opterećenja (pokušaji da se ukinu ili skrate pauze, smanjivanje broja zapos-lenih...), veća fl eksibilizacija radnog vremena, koja pojačava strah i stres jer ne znaš kada ćeš raditi, kako ćeš uskladiti posao i lični život, zahtevi za širokom stručnošću bez ikakvog do-datnog treninga... Sve to vodi iscrpljivanju na poslu i ostavlja posledice po zdravlje žena.

U čitavoj Evropi, dužnička kriza je zapravo sinonim za fi nansijsku, fi zičku i psihološku prekarizaciju ženskog rada, uz pogoršanje nji-hovog siromaštva (primanja sve većeg broja radnica ispod su granice siromaštva) i ukidanje fi nansijske nezavisnosti, što je osnovna stavka svake stvarne emancipacije žena.

II Uništenje sistema socijalne zaštiteVeliki deo uštede u javnom sektoru na ime duga proističe iz seče socijalnih programa. Međutim, ni državni prihodi ni javna potrošnja nisu rodno neutralni. Dok su muškarci ti koji, usled svojih viših plata, više doprinose punjenju poreske kase, žene su, sa svoje strane, uglavnom te kojima javna potrošnja „koristi“, kroz službe so-cijalne zaštite koje su, opet, rodno određene: nega dece, nega zavisnih osoba, javno uprav-ljanje socijalnim stanovanjem, obrazovanjem, zdravstvom... Stoga je veća verovatnoća da će smanjivanje javnih izdataka za sistem socijalne zaštite direktno uticati na žene.

To je posebno uočljivo u dve oblasti:

1. „Mere štednje“ vladama onemogućavaju vođenje porodične politikeSmanjivanje ili potpuno ukidanje određenih so-cijalnih benefi cija naročito pogađa žene, a po-gotovo majke i među njima one koje su „glave porodice“.

Da bismo to ilustrovali, evo nekih mera koje svuda u Evropi ugrožavaju svaki proces pro-movisanja ravnopravnosti polova.

• Vlada Rumunije smanjila je porodične i porodiljske dodatke, kao i dodatke za samohrane porodice (više od 90% ovih porodica čine jedna žena i njena deca) i pomoć osobama s invaliditetom15.

• U Češkoj je ukinuta socijalna pomoć za po-rodice s niskim prihodima (koje su samim tim uglavnom porodice samohranih roditelja), a iznos nadoknade za porodiljsko odsustvo je smanjen, kao i sama njego-va dostupnost. Smanjeni su i dodaci za novorođenčad, kao i oni za kućnu negu16.

• U Engleskoj su benefi cije za dobro zdrav-lje tokom trudnoće, porodični dodaci i poreske olakšice vezane za rođenje deteta ograničeni ili zamrznuti. I druga sman-jenja socijalnih benefi cija, poput pomoći za stanovanje, utiču na žene u nejednakoj meri. U suštini, više je žena nego muškaraca koji zavise od ovih benefi cija. Istraživanje

15 Evropski TUC, op. cit. s. 12

16 Ibid.

APRIL 2013. APRIL 2013.6 7

koje je sproveo britanski TUC (Kongres sindikata) pokazalo je da će sprovođenje svih pomenutih mera dovesti do smanjenja neto prihoda kod samohranih majki za više od 18%17.

Uz to, žene su ionako često u lošijoj poziciji glede pristupa i nivoa pomoći za nezaposlene (u Nemačkoj je 2010. godine od 47% neza-poslenih žena samo 28% primalo pomoć za nezaposlene18)19; „mere štednje“ najavljuju još veće rezove. Neke zemlje su pooštrile kriteri-jume za određivanje kvalifi kovanosti za soci-jalnu pomoć, dok su druge, poput Irske, sman-jile njihov iznos (za 4%20) ili čak skratile trajanje pomoći (Danska je pomoć nezaposlenima prepolovila – s četiri na dve godine21). U Bel-giji, predlog Elija Di Rupoa, mandatara nove vlade, predviđa dalje progresivno smanjivanje pomoći nezaposlenima, ukidanje doživotnih benefi cija i zaoštravanje Polise za pomoć neza-poslenima22. Svi ovi primeri pokazuju koliko su „mere štednje“ koje proističu iz „dužničkog sistema“ direktno suprotstavljene svakom cilju ženske emancipacije: ne samo da podrivaju njihovu fi nansijsku nezavisnost, kao i bilo kak-vu mogućnost boljeg usklađivanja različitih aspekata njihovih života – između ostalog, korišćenjem javnih službi – već ih, štaviše, pri-moraju da plate najveći deo cene krize.

2. „Mere štednje“ podrivaju programe koji promovišu ravnopravnost polova

Politika rodne ravnopravnostiIako mere za promovisanje ravnopravnosti polova ne bi trebalo da su „luksuz“ rezervisan samo za periode privrednog rasta, veoma se jasno vidi da dužnička kriza vodi smanjivanju kako pažnje koju političari posvećuju tom pitan-ju, tako i fi nansiranja mehanizama za uspostav-ljanje ravnopravnosti i praktičnog sprovođenja srodnih zakona. Kancelarija za rodnu ravno-pravnost je u Španiji jednostavno ukinuta, dok je u Italiji budžet za porodičnu politiku smanjen za 70%23. Međutim, upravo se u doba recesije jasno vidi neophodnost postojanja ovih mera. „Mere štednje“ čine službe koje obezbeđuju negu dece i zavisnih osoba sve nedostupni-jim, neadekvatnijim i nepristupačnijim, a njihov kvalitet sve je lošiji. Dobre službe socijalne nege garant su da će žene moći da uspostave bolju ravnotežu između profesionalnog i privatnog života, između produktivnog i reproduktivnog rada, olakšavajući im učešće na tržištu rada i pospešujući rodnu ravnopravnost.

17 op. cit, s. 13

18 M. Jespen, Evropski institut radničkih sindikata (ETUI), Aspects contemporains de la crise au feminine, inter-vencija na seminaru „Srž rata... polova. Društveni i mo-neatrni odnosi“ koji je organizovao Univerzitet ženskih studija u Briselu, 16. decembra 2010.

19 Sistemi socijalne zaštite nastavljaju da se grade oko koncepta neprekinute zaposlenosti za vreme radnog veka od između 40 i 45 godina starosti, što se retko poklapa sa stvarnošću ženskog radnog veka.

20 Oxfam International/ Evropski ženski lobi, op. cit. s. 31

21 M. Jespen, op. cit.

22 Kolektiv Solidarnost protiv isključivanja, „Un gou-vernement anti-chômeur“, br. 72 časopisa Ensemble pour la solidarité, contre l’exclusion (Zajedno za soli-darnost, protiv isključivanja), oktobar 2011, s. 18-47 i članak objavljen u Le Soir, 26. oktobra 2011. „Saigner les chômeurs pour soigner les banquiers ? Inacceptable!“, http://www.netevents.be/ExternalLink.cfm?lang=fr&EventsID=189514&Link=www.asbl-csce.be

23 D. Millet, E. Toussaint (ur.) op. cit, s. 343-358

Pored toga, kvalitetne javne službe igraju pozitivnu ulogu u razvoju dece.

Bugarska je smanjila broj ustanova za smeštaj i zaštitu dece; u Estoniji, njihovo rad-no vreme je skraćeno, što žene sprečava da usaglase brigu o deci sa svojim radnim vre-menom, dok je u Irskoj cena čuvanja dece po-rasla. Ona u Dablinu iznosi između 800 i 1000 evra mesečno24! Propadanje službi za negu već je primoralo Evropljanke da ili odustanu od punog radnog vremena i prebace se na neki part-tajm posao, ili da u potpunosti napuste tržište rada. Zato je u Evropi zaposlenost žena s decom opala za 12.4% (ovi podaci su iz 2009. godine – danas je situacija nesumnjivo gora)25. Sada vidimo koliko „mere štednje“ ugrožavaju postignuća feminističke borbe i ojačavaju postojeće stereotipe o ženama-domaćicama i muškarcima-hraniteljima.

Neprofi tni sektorUdruženja koja pružaju pomoć ženama, pop-ut planiranja porodice, sigurnih kuća za žrtve porodičnog nasilja, silovanja i zlostavljanja, telefonske linije za pomoć ženama u kriznim situacijama, skloništa za žene i decu... takođe su se našla usred oluje budžetskih rezova koji se sprovode u ime duga.

Iako su doprinela značajnim promenama u korist žena i, indirektno, u korist čitavog društva, ova udruženja se u celoj Evropi suočavaju sa smanjivanjem i javne i privatne fi nansijske podrške. Usled ekonomskog kolapsa, privatni donatori sve manje izdvajaju za ove sfere ljud-ske solidarnosti.

Stoga, iako je kriza postala sinonim za feminizaciju siromaštva i porast nesigurnosti žena na fi nansijskom, psihološkom i fi zičkom planu (statistike potvrđuju porast porodičnog nasilja u vreme krize), ženska udruženja – koja bi mogla da im ponude podršku – postaju sve nepristupačnija i moraće da smanje kvalitet i kvantitet usluga koje pružaju.

24 Oxfam International/Evropski ženski lobi, op. cit, s. 25

25 W. Harcourt, op. cit, s. 10

Ostatak socio-kulturnog sektora takođe oseća efekte „mera štednje“. Sad, budući da pri-marno radi s osiromašenim slojevima društva, ovaj sektor uglavnom ženama obezbeđuje pomoć i podršku. Tu nema ni trunke misterije: ukoliko dođe do smanjenja pomoći u hrani, skloništima za hitne slučajeve, kurseva za obra-zovanje odraslih i kulturnih aktivnosti, žene će biti prve kojima će te stvari biti uskraćene. Na kraju, možemo sa sigurnošću zaključiti to da dug vodi sunovratu svih mera i procesa koji vode emancipaciji žena u Evropi.

III Uništavanje javnih službiOvo utiče prvenstveno na žene i to na tri načina. Zašto?

• S obzirom na to da čine većinu zaposlenih u javnim službama26, žene su prve žrtve politike masovnih otpuštanja nametnutih „merama štednje“. Engleska planira da do 2015. godine ugasi 50,000 radnih mesta, Rumunija je u 2010. godini već ugasila 100,000, dok Francuska planira ukidanje 31,000 ove godine27;

• Žene su takođe i glavne korisnice javnih službi, čije je postojanje ključno za njihovo učešće na tržištu rada i ekonomsku neza-visnost. Dovoljan broj kvalitetnih i fi nansijski dostupnih kolektivnih ustanova i službi, je, zapravo, osnovna poluga ženske emanci-pacije.

• Konačno, upravo su žene te koje će kroz porast svog neplaćenog i nevidljivog rada na sebe preuzeti odgovornost za negu i obrazovanje koje javne službe prestaju da pružaju. Tu vidimo pravu zamenu uloga i odgovornosti koje država prebacuje na pri-vatni sektor i samim tim na žene, tako ih sprečavajući da u celosti učestvuju u svim sferama života. Dolazi do tranzicije u ime javnog duga: s koncepta „socijalne države“

26 U Evropi, žene predstavljaju 78% zaposlenih u službama socijalne i zdravstvene zaštite i 60% nastavnika u osnovnim i srednjim školama. Oxfam International/Evropski ženski lobi, op. cit, s. 24-25

27 D. Millet, E. Toussaint (ur.), op. cit, s. 343-358

prelazi se na koncept „socijalne majke“. I sve se to radi besplatno, kako bi se sman-jili troškovi i isplatili bankari. Nije li kriza dražesna?

Rezovi u sistemu zdravstvene zaštiteNapadi na sisteme zdravstvene zaštite u Ev-ropi strukturni su deo „mera štednje“. Tri su ra-zloga zbog kojih su žene prve na udaru ovih budžetskih rezova:

• Kao što smo već videli, žene sačinjavaju većinu zaposlenih u zdravstvu i zato ih današnja seča radnih mesta u tom sektoru više pogađa. Pored toga, one se nalaze na lošije plaćenim i manje vrednovanim po-zicijama. Zdravstvo je takođe prošlo kroz proces prekarizacije ugovora i radnih us-lova (npr. sve manje medicinskih sestara i pomoćnog osoblja zapošljava se s punim radnim vremenom i za stalno, dok sve veći broj njih radi privremeno i part-tajm).

• Iako seksualna i reproduktivna zdravst-vena nega ženama omogućava kontrolu nad njihovim telom i, samim tim, životom, „mere štednje“ nameravaju da i tu skrešu neophodna sredstva. Ovaj specifi čni sek-tor javnog zdravstva apsolutno je ključan za efi kasno promovisanje rodne ravno-pravnosti. Sve manje javnog novca odlazi na prevenciju HIV-a, abortuse, planiranje porodice, prenatalne i postnatalne zdravs-tvene usluge i preventivnu zdravstvenu negu za žene.

• Zatvaranje domova zdravlja – kao u slučaju Bugarske (od septembra 2009. godine zat-vorena je 21 bolnica – uglavnom u manjim gradovima i selima28) – povećava količinu rada na zdravstvenoj i reproduktivnoj zaštiti koji spada na žene.

Rezovi u obrazovanjuBudžetske restrikcije koje se sprovode u oblasti obrazovanja takođe prvenstveno utiču na žene, koje čine većinu zaposlenih u ovom sektoru; one su, kao i u zdravstvu, prve na koje utiču za-tvaranja radnih mesta (u Bugarskoj je zatvoreno čak 50 škola, dok u Litvaniji i Grčkoj zatvaranje škola postaje sve raširenija pojava) i pogoršanje uslova na radu (u Estoniji je već povećan broj učenika po nastavniku)29. U Francuskoj se zat-varaju javna i besplatna obdaništa, u prilog pri-vatnih „bašti buđenja“ za koje roditelji moraju da plate. To dovodi do gubitaka radnih mesta u javnom sektoru i porasta troškova brige o deci.

Druge „mere štednje“, poput smanji-vanja javnih sredstava za nabavku udžbenika i nastavnih sredstava (kao što je to slučaj u Estoniji), ili smanjivanja sredstava za obroke u predškolskim i osnovnoškolskim ustano-vama (dvotrećinsko smanjenje u Mađarskoj), povećavaju troškove vezane za obrazovanje dece, koji obično padaju na majke30.

Privatizacija socijalnih službi na pojedincaOvaj proces naglašen je „merama štednje“. Ne-dostatke ovih službi nadoknađuje pojedinačno svaka žena, a posebno imigrantkinje koje nemaju dokumenta. Ove žene, često neprijav-ljene i samim tim bez pristupa socijalnoj zaštiti i profesionalnim benefi cijama, izložene su rad-

28 Oxfam International/Evropski ženski lobi, op. cit, s. 25

29 Ibid.

30 Oxfam International/Evropski ženski lobi, op. cit, s. 6

nim uslovima koji se graniče s prinudnim ra-dom, i seksitičkom ili/i rasističkom nasilju.

IV Napadi na radno zakonodavstvo„Mere štednje“ koje vlasti nameravaju da sprovedu, uz podršku MMF-a i evropskih in-stitucija, imaju za cilj snažnu deregulaciju tržišta rada, ravnu potpunom rasturanju zakona o radu uz ukidanje prava na organizovanje... Prekarni rad žena postepeno postaje pre pravilo nego izuzetak. U ime otplate javnog duga, žene u Ev-ropi rade sve više a zarađuju sve manje.

Fleksibilni, prekarni i neobavezni radNeki poslodavci, usled recesije suočeni s opadajućim profi tima, koriste krizu kao izgo-vor za pojačanu eksploataciju žena. Zbog nji-hove loše pozicije na tržištu rada i, samim tim, smanjene moći pregovaranja, žene „lakše“ od muškaraca pristaju na uslove prekarnog rada, s umanjenom zaradom i bez socijalne zaštite. Kako bi izbegli zapošljavanje novih radnika, uprave fl eksibilizuju radno vreme žena i ne obnavljaju njihove kratkoročne ugovore. Neki poslodavci se ne libe da, u cilju minimizacije so-cijalnih izdataka i izbegavanja plaćanja poreza i drugih troškova vezanih za stalno zaposlenje, podstiču neobavezni rad žena.

Porast nelegalnih postupaka prema ženamaKako bi „prištedeli“, neki poslodavci ograničavaju mere i inicijative koje su u interesu žena, ili čak primenjuju otvoreno nezakonite postupke poput otpuštanja trudnica. Činjenica da rodna ravnopravnost vlastima više nije prior-itet svakako utiče na ovaj trend.

Iako su žene oduvek bile suočene s rizikom od gubitka posla tokom trudnoće ili trudničkog odsustva, taj rizik se drastično povećava za vreme krize. Tako Komisija za jednake šanse u Engleskoj procenjuje da 30,000 trudnica godišnje dobije otkaz (podaci iz 2009) i da će se ovaj broj samo povećavati s pogoršavanjem dužničke krize31. Ova šokantna posledica „mera štednje“ ne samo da je nemoralna i u potpunoj suprotnosti s jednakošću na radnom mestu, već je i protivzakonita.

V Povećanje poreza na potrošnju – PDV „Mere štednje“ ne vrše pritisak na bogataše i preduzeća, već na niže klase. Porast PDV-a na robu široke potrošnje (hrana, dobra i usluge) savršeno oslikava ovu stvarnost. To naročito pogađa žene, koje obezbeđuju os-novne potrebe i ishranu svojih porodica, i vodi rastućem siromaštvu u domaćinstvima. U En-gleskoj, PDV će porasti sa 17.5% na 20%32!

Opšti pritisak na ženePlanovi štednje ne samo da ne rešavaju prave uzroke krize, već će milione ljudi baciti u bedu i siromaštvo. Među njima, žene će prve nas-tradati, potkopavane psihološkim uticajem sve goreg siromaštva, izmorene prezaposlenošću i stresom usled primoranosti da preuzimaju više različitih uloga.

Kao što smo već videli, posmatrano s rodnog stanovišta dug i „mere štednje“ nisu

31 H. Philomena, Les femmes et la crise de la civiliza-tion, jul 2009, http://www.europe-solidaire.org/spip.php?article15254

32 J. Leschke i M. Jespen, The economic crisis – Chal-lenge or opportunity for gender equality in social policy outcomes. A comparison of Denmark, Germany and the UK, ETUI, Brisel, april 2011, s. 53

neutralni. Naprotiv, oni su uzroci feminizacije siromaštva, prekarizacije ženskog zaposlenja i primetnog povećanja tereta besplatnog rada koji žene obavljaju kako bi umanjile njihove ra-zorne efekte; i, preko svega toga, oni uništavaju dostignuća feminizma... Međutim, iako trpe najstrašnije posledice krize, žene nikome ništa ne duguju. One su stvarni kreditori, na nacion-alnom i internacionalnom nivou. Ogroman društveni dug duguje se upravo njima. Bez njihovog neplaćenog rada u proizvodnji, re-produkciji i nezi naša bi društva jednostavno propala!

Feminističke alternative duguSvaki od ovih oblika socijalnog unazađivanja koji se ženama nameće u ime „dužničkog sis-tema“ pokazuje da svaki pravi emancipatorski proces mora da u sebi sadrži borbu protiv ovog duga, koji zajedno s patrijarhatom porobljava žene i sprečava ih u uživanju svojih najosnovni-jih prava.

Širom sveta, feministički pokreti rade na ojačavanju međusobnih veza. Početkom 2011. godine, u Grčkoj je osnovana inicijativa „Žene u akciji protiv duga i mera štednje“33. Ova mreža koja se širi nada se da će doprineti stvaranju političkog prostora u Evropi u okviru kog će žene moći da promišljaju i koordinisano deluju pro-tiv „dužničkog sistema“ i za razvoj feminističkih alternativa logici fi nansijskog kapitalizma, logici koja je po ljude smrtonosna. Mreža namerava da se, kao feministička inicijativa, pridruži ev-ropskom pokretu protiv duga i „mera štednje“ i već interveniše u raznim sastancima i mo-bilizacijama čiji je fokus dug (npr. na Evrop-skoj konferenciji protiv duga i mera štednje u Atini 6. i 7. aprila 2011. godine34, u Briselu 31. maja35 i u Londonu 1. oktobra 2011.36). Ova inicijativa, stoga, namerava da promoviše ev-ropsku feminističku kampanju koja će pomoći rušenju „dužničkog sistema“, sistema koji je neprijatelj svake prave emancipacije žena i svih naroda Evrope. U svim zemljama u kojima se organizuju procesi revizije duga (Francuska, Ir-ska, Grčka, Portugal, Španija), inicijativa „Žene u akciji protiv duga i mera štednje“ ima za cilj da pripremi feministički pokret kako bi mogao da se u njih aktivno uključi. Ona na taj način odražava posvećenost feministkinja borbi pro-tiv duga koji je u potpunosti podređen inter-esima fi nansijskog kapitala i borbi za razvoj no-vog načina proizvodnje i raspodele bogatstva, oslobođenog kapitalizma i patrijarhata.

***Prvi put objavljeno na francuskom, 18. novembra 2011. na sajtu Komiteta za ukidanje duga Trećeg sveta: http://www.cadtm.org

33 M. Karbowska, S. Mitralias, C. Vanden Daelen, Femmes en Mouvement. Vers une Initiative pour la construction d’un réseau féministe contre la dette et les mesures d’austérité en Europe, mart 2011, neobjavljeno

34 S. Mitralias, Une expérience pionnière en Grèce: l’Initiative des Femmes contre la Dette et les Mesures d’Austérité, 31. maj 2011, http://cadtm.org/Une-experi-ence-pionniere-en-Grece

35 Ewa Charkiewicz, Austerity, debt and social destruc-tion in Europe, intervencija na konferenciji „Zaustavimo dug, mere štednje i socijalno raspadanje: ujedinimo svo-je bitke!“ 31. maja 2011. u Evropskom parlamentu, http://www.ekologiasztuka.pl/pdf/ECh_31_May_edited.pdf

36 Govor Sonje Mitralias 1. oktobra 2011, http://cadtm.org/Discours-de-Sonia-Mitralia-a-la

Grkinje u prvim redovima protesta protiv „mera štednje“

APRIL 2013. APRIL 2013.8 9

Šta je reprodukcija i zbog čega zauzima cen-tralno mesto tvoje analize?-Važno da se politički suprotstavimo pitanju reprodukcije, jer se suočavamo s njenom do sada nezapamćenom krizom. Kada govorim o reprodukciji, ne mislim samo na rađanje, mada je i to njen deo, već na sve aktivnosti neophodne za reprodukciju ljudskog života – od kućnih poslova, preko održive poljoprivre-de, do stvaranja kulture i očuvanju životne sredine.

Zapravo su mere donete u sklopu neolib-eralne agende te koje su milionima ljudi širom sveta reprodukciju postavile kao problem. Svedočimo strahovitom napadu na naša sred-stva za reprodukciju – na svaki vid izdržavanja, od plaćenog rada, preko usluga, do pristupa prirodi i opštem dobru: zemlji, vodama i šumama.

Borba zaposlenih po domaćinstvima, maj-ki u Fukušimi, farmera u sektoru održive poljo-privrede širom sveta; borba za javno školstvo koje ostaje bez sredstava i privatizuje se; sve ove borbe zajedno [su] ono što podrazume-vam pod borbom za reprodukciju.

Veoma sam razočarana time što je gu-verner Kalifornije, [Džeri] Braun, odlučio da ne usvoji zakon za koji su se radnice u domaćinstvima toliko dugo borile. Taj zakon je vrlo bitan momenat u borbi za redefi nisanje reprodukcije i unekoliko vrednuje taj rad i daje moć ljudima (uključenim u) reproduktivni rad.

Danas je za milione ljudi odgovor na pitan-je da li će biti u stanju da se reprodukuju nega-tivan. Jedva da postoji i jedna bazična javna usluga koja im nije ukinuta, [što pogađa] decu, stare, zdravstvo. Sve najosnovnije potrebe su desetkovane. Zato je jasno da nam je potreb-na nova široka mobilizacija oko pitanja re-produkcije, koja povezuje sve različite borbe.

Žene kao plaćena radna snagaFeminističke borbe za jednakost unutar ka-pitalizma su, u periodu od ’60-ih do ’80-ih, ono što je nekada bio neplaćen ženski rad zaista pomerile u oblast plaćene privrede, iako je mahom tu reč o plaćenom radu u domaćinstvu, poput kućne nege. Da li je to poboljšalo položaj žena i radničke klase uopšte?-Ako pogledamo ceo svet, a ne samo sit-uaciju u SAD, Evropi ili Japanu, vidimo da je ono što mi nazivamo globalizacijom i mas-ovnim ulaskom žena u plaćen radni odnos zapravo mnogo manje zastupljeno nego što se uglavnom pretpostavlja. U isto vreme dok su milioni žena zasnivale radni odnos u SAD, u Evropi su mnoge izgubile posao – npr. u bivšim socijalističkim zemljama – što je, u stvari, i pokrenulo ogromne migracije iz Rusi-je, Moldavije i Ukrajine.

Isto važi i za veliki deo Afrike, delove Azije i Latinske Amerike, gde su programi strukturnog prilagođavanja srezali zaista veliki broj ženskih radnih mesta. To je razlog zbog kog je mnogo žena moralo da migrira u potrazi za zaradom, radeći po domaćinstvima, kao seksualne rad-nice, ili medicinske sestre širom sveta.

Drugo, žene u SAD ušle su u plaćeni radni odnos u isto vreme – tokom 1980-ih – kada su se radna snaga i radna mesta našle pod strahovitim napadom; kada je reganizam lan-sirao ovaj teški napad na radništvo i radnička prava. Tako da, iako su žene zaista postigle veću nezavisnost od muškaraca, nisu postigle i veću nezavisnost od kapitala. Njihov život postao je život permanentne krize. Žene danas moraju da žongliraju između plaćenog posla i rada u domaćinstvu, a u mnogim slučajevima i vođenja računa o porodici ili njenim bolesnim članovima.

Neka skorija istraživanja pokazuju da očekivana dužina života žena iz radničke klase počinje da smanjuje. Žene u SAD mogu da očekuju da će živeti tri do četiri godine kraće od svojih majki, što sasvim jasno uka-zuje na krizu reprodukcije. Takođe, budući da je reproduktivni rad u kapitalističkom društvu istorijski obezvređen, nadnice i us-lovi rada kojima imigrantkinje zaposlene po domaćinstvima mogu da se nadaju u ogrom-noj većini slučajeva katastrofalno su loši.

Borba radnica u domaćinstvima vodi se uglavnom na svim ovim frontovima: reproduk-tivni rad i činjenica da društvo tek treba da prepozna njegovu važnost; borba oko pitanja imigracije; i [borba] protiv rasnih predrasuda, [budući da je] veliki broj tih žena druge boje kože, azijskog ili afričkog porekla.

Možeš li da nam opišeš evoluciju svog razmišljanja, od kampanja „Nadnice za kućne poslove“ iz ’70-ih, do danas?-Kampanja „Nadnice za kućne poslove“ bila je izuzetno važna. Ona je služila kao neka po-luga za poništavanje i destabilizaciju određene polne podele rada, koja je zasnovala upravo na činjenici da je taj rad neplaćen. To nikada nije bio krajnji cilj, već strategija za menjanje odnosa moći i podrivanje zavisnosti žene od plate muškarca.

Žene bi često mislile da te nadnice zahtevamo od supruga. Ne, od države smo tražile nadnice za kućne poslove, a ne nad-nice za domaćice, jer je u pitanju posao.

Zamislite na trenutak dijapazon javnih službi koje bi klasa poslodavaca morala da us-postavi, da sve ovo vreme u kući nije bilo žene koja se stara da ta osoba sledećeg jutra može da ode na posao odmorna za još jedan radni dan. [Zamislite da] žena nije obavila pranje, ku-

vanje, zbrinula decu i supruga; [ili pružila] emo-tivnu podršku i seksualne usluge (što je veoma važan deo posla koji se od žena očekuje). Mo-rale smo da prođemo dugu borbu da bi žene prepoznale silovanje u porodici [i] ideju da je žensko telo [njeno].

Borbe koje počinju da povraćaju bogat-stvo [koje žene proizvode u kući] izuzetno su važne. Ja, međutim, danas ne posmatram te borbe samo kao borbe na monetarnom nivou. U poslednje vreme veoma sam zainteresovana za pitanje zajedničkih dobara (commons) i [povraćaj] mnogih vidova bogatstva koji nisu povezani sa sistemom nadnica.

Hoćemo da povratimo naše domove, zemlju, pravo na besplatno obrazovanje. Sve to su elementi onoga za šta bih rekla da je [deo] reprodukcije.

Moć rađanjaMožeš li da prokomentarišeš napade na pra-vo žene da upravlja svojim telom i tendenciju ograničavanja uslova pod kojima možemo da se povezujemo, imamo decu i primamo usluge za potporu te dece?-Pa, mislim da to igra ogromnu ulogu, jer zaista nastoji da institucionalizuje podređenost žena muškarcima. Unutar porodice, država očekuje da žene završe sav posao – kao što su to uvek i radile, ali sada više nego ikad pre – koji se gomila usled seče javnih službi. U Engleskoj je, na primer, program „Velikog društva“, koji Kam-eron već godinama sponzoriše, izgrađen na mobilizaciji volonterskog rada – neplaćenog, uglavnom ženskog rada – pod fi rmom ojačavanja zajednice.

Država je oduvek pokušavala da kontroliše ženska tela zato što su ona nosilac za proiz-vodnju radnika. S njihove tačke gledišta, mi smo mašine za proizvodnju radne snage. Između ženske sposobnosti da rađaju decu i dinamike tržišta rada stoji direktna veza.

E sad, nisu oni uvek hteli više dece. U mnogim slučajevima, kada su deca koju su rodile zahtevala više nego što je kapitalistička klasa bila voljna da dopusti, tražili su sterilizac-iju žena. Međutim, problem je uvek bio u želji da se kontroliše žensko telo, u smislu tržišta rada kao i u smislu discipline i odnosa između žena i muškaraca.

Kako nas je feministički pokret naučio, prva prepreka na koju žena naiđe kada želi da započne borbu [često] nije neposredno država, već muškarac u njenoj porodici. Za državu je, tako, vrlo korisno i produktivno da muškarci imaju ovu moć nad ženama i rađanjem. Sek-sualnost je sastavni deo njihovog mehanizma nadgledanja i kontrolisanja žena. Sada imamo tu situaciju u kojoj, s jedne strane, desnica sponzoriše svaku vojnu kampanju koja deset-kuje broj dece širom sveta, [dok s druge strane] vrši seču službi koje bi deci i porodicama omogućile napredak, što vodi konstantnom porastu stope smrtnosti odojčadi.

Potom, kako licemerje nema granice, pokušavaju da nam objasne da je naša odgo-vornost ako su deca koju nosimo u našoj ma-terici rođena nezdrava. Suočene smo s veoma kompleksnim setom disciplinskih ciljeva koji proseca kroz kontrolu nad našim telima.

Studentski dugZnam da si već govorila o tome na koji način obrazovanje okuplja ovu dugotrajnu putanju „štednje“, privatizacije i dugova. Možeš li nam

to pojasniti?-To je sramota, jer obrazovanje ne bi trebalo da je nešto što se prodaje i kupuje. Sada, zapravo, imamo pokret protiv dugova koji se širi zem-ljom, pokrenut tokom protekle godine. To je veoma važno jer kao glavni problem postavlja upravo činjenicu da je taj dug nelegitiman.

Dug ne bi trebalo plaćati jer potiče iz neo-pravdane politike [koja] u suštini kaže da možeš da kupuješ i prodaješ ideje; kupuješ i prodaješ obrazovanje. Ako si student, kažu ti da nemaš budućnost ako nemaš obrazovanje. Ovde ima-mo posla s prevarom. Od studenata se traži da urade nešto sasvim nemoguće. Obrazovanje ne bi trebalo da je roba – nešto što možeš da staviš na kasu kao pastu za zube.

Pričaš o studentskom dugu; ja sam takođe mislila i na nivo duga na kreditnim karticama koji opterećuje radničku klasu jer su poslo-davci sve nevoljniji da pregovaraju o uslovima koji će narodu omogućiti preživljavanje.-Pokret je u Njujorku nastao borbom stude-nata protiv duga. To je i dalje aktuelno, ali je postalo deo šireg pokreta koji se danas bori protiv duga kao instrumenta disciplinovanja. Vidimo da je sve češće slučaj da dug postaje alatka za eksploataciju ljudi i sredstvo putem kog kapitalistička klasa akumulira bogatstvo.

Imamo široki front, jer kad ljude eksploatišeš kao dužnike pre nego kao radnike, reč je o posve drugačijoj vrsti odnosa. Rad koji je tu uključen postaje nevidljiv. Odnos eksploatacije postaje vidljiv.

Oblik pokreta koji će doćiKako vidiš, ili bi volela da vidiš, odgovor na to?-Volela bih da vidim novi, široko utemeljeni, masovni, ženski pokret, jer bi mobilisao oko problema reprodukcije. Volela bih da vidim pokret koji vraća masovnu borbu na taj teren i povezuje sve ove različite frontove. Tako da

one koje rade u domaćinstvu ne budu izolo-vane i da se ruše zidovi između doma i zajed-nice, doma i komšiluka. [Onda] možemo da počnemo da mislimo o kolektivnijem načinu naše reprodukcije, jer kad imaš nekoga ko nije samodovoljan, ili ima malu decu, ne možeš da očekuješ da se uhvate u koštac s [reprodukci-jom], osim po preskupoj ceni.

Šta je tačno „commoning“? Koje imamo modele za one koji pokušavaju da stvore više „commoninga“?-Neki od modela commoninga dolaze nam iz zemalja Latinske Amerike [i] Afrike, koje su bile podvrgnute veoma razarajućim procesima ekonomske liberalizacije tokom ’80-ih godina, [kada su] mnoge zajednice ostale u potpub-nosti bez pristupa novcu i zemlji. Žene su, zato, počele da se okupljaju i kolektivno organizuju iz potrebe: da uspostave narodne kuhinje, da zajedno kupuju, zajedno kuvaju – slamajući tu podelu između doma i komšiluka.

Druge žene su istovremeno počele da se zajedno bave poljoprivredom, takođe slamajući razdvojenost sela i grada. Tako je, kao odgovor na krizu, došlo do velikog pomaka prema kole-ktivizaciji reprodukcije.

Ovo se sada dešava u SAD. Na primer, veoma je interesantna proliferacija solidarnih ekonomija. Imamo na stotine „vremen-skih banki“ (time banks) putem kojih ljudi međusobno dele usluge: ja ću za tebe da se toliko i toliko sati bavim šišanjem, a ti za te sate možeš da me, na primer, naučiš kako da koristim radio. Ovo su veoma važni znaci no-vog oblika društvenosti i nove ekonomije u nastanku.

Mislim da Okjupaj pokret sadrži dva el-ementa: političnost [i] društvenost – želju za zajedništvom, želju za razmenom, organizo-vanjem kuvanja, čišćenja i deljenja prostora. Kreće se u tom pravcu.

Intervju: Silvija Federiči

Sredstva za reprodukciju

Kao feministička aktivistkinja, spisateljica i profesorka, Silvija Federiči podstiče i inspiriše studentkinje i studente svih uzrasta da se bore za oslobođenja žena i svih ostalih. Federiči je 1972. bila jedna od osnivačica Međunarodnog feminističkog kolektiva, koji je pokrenuo kampanju „Nadnice za kućne poslove“. U vreme dok je tokom ’80-ih pre-davala i bavila se istraživanjima u Nigeriji, posmatrala je specifi čne uticaje globalizacije na žene – i njihove sličnosti s društvenim poremećajima izazvanim ograđivanjem pristupa zajedničkim dobrima u najranijim danima kapitalizma. Postala je aktivna u anti-globalizacijskom pokretu i pokretu za ukidanje smrtne kazne u SAD i jedna od osnivača Komiteta za akademsku slobodu u Africi. Od 1987. do 2005. godine predavala je međunarodne studije, ženske studije i političku fi lozofi ju na Hofstra Univerzitetu, u Hempstedu, Njujork. Njene knjige i eseji obuhvataju fi lozofi ju, feminističku teoriju, žensku istoriju, obrazovanje i kulturu, a u skorije vreme i globalnu borbu protiv kapitalističke globalizacije i za feminističku rekonstrukciju zajedničkih dobara. Kaliban i veštica: Žene, Telo i prvobitna akumula-cija, verovatno je njeno najpoznatije delo, u kom tvrdi da kapitalizam zavisi od konstantnog izvora neplaćenog rada žena. Federiči je ovaj intervju dala dok je na promo turneji za svoju novu knjigu Revolucija od nule: Kućni poslovi, reprodukcija i feminisitička borba (uobičajena shvatanja), zbornik eseja koje je napisala tokom protekle četiri godine. Razgovarajući s nama, Federiči u jednom dahu prolazi kroz istoriju, teoriju i sadašnje borbe, gotovo pulsirajući brigom i ogorčenjem.

RAZGOVOR VODILELiza Rudman i Marsi Rein

APRIL 2013. APRIL 2013.10 11

GRČKA JE decembra 2008. godine vibri-rala od nereda koji su izbili nakon što je policija u Atini ubila petnaestogodišnjeg

učenika, Andreasa Grigoropulosa. Svet je pos-matrao kako se uglavnom mladi demonstranti iz noći u noć nedeljama sukobljavalju s polici-jom, besni zbog ubistva dečaka i sramne reakci-je političara, medija i crkve. Te godine se 23. de-cembra dogodio još jedan ključni incident, iako ne toliko poznat van Grčke. Tog dana, vodeća sindikalka, Konstantina Kuneva, brutalno je na-padnuta i osakaćena dok je napuštala svoje radno mesto. Sumnja se da je napad izveden po nalogu njenog poslodavca.

Ovaj incident osvežiće narodni otpor državnoj represiji, a pokret solidarnosti rođen iz njega uspeće da artikuliše novu, široku politiku upućenu na različite dinamike represije i eksp-loatacije.

Konstantina Kuneva je prvi put iz Bu-garske otputovala za Grčku 2001. godine, s kratkoročnom vizom. Kao obrazovana žena koja je studirala istoriju na Univerzitetu u Sofi ji, Kuneva je emigrirala u Grčku s malim sinom, kako bi mogao da se podvrgne operaciji koja se nije izvodila u njihovoj rodnoj Bugarskoj. Iako je donekle bila upućena u radno zakonodavstvo i istoriju radničkog pokreta u svojoj domovini, nikada nije nameravala da postane sindikalna aktivistkinja u Grčkoj.

Po dolasku u Grčku, prihvatila je posao čistačice i postala jedna od osnivača novo-nastalog sindikata prekarnih radnica i radnika, stacioniranog u Atini, PEKOP (Sve-atički sindi-kat čistačica i radnica u domaćinstvu). Iako nije nameravala da to postane, za kratko vreme se u sindikatu ispostavila kao vodeća borkinja. Vremenom je na radnom mestu i u sindikatu počela da zauzima sve odgovornije pozicije. U vreme napada 2008. godine bila je gener-alna sekretarka PEKOP-a, dok je i dalje primala samo osnovnu platu u iznosu od ispod 600 evra mesečno, i dalje radeći satima pored svojih sindikalnih obaveza.

PEKOP je izuzetno važan sindikat jer organi-zuje one radnice i radnike koje sindikalni pokret istorijski ignoriše. Demografi ja ove organizacije je fascinantna:

„Ima preko 1600 članica i članova i pokriva one radnice i radnike zaposlene u privatnim preduzećima koja pružaju usluge čišćenja. Većina njih (90%) su žene, a 65-70% strani državljani iz Albanije, Bugarske, Rusije, Ukra-jine, dok neki od njih dolaze iz Bangladeša i Palestine. Naravno, postoje i drugi lokalni sindikati u drugim delovima zemlje, npr. u Magneziji, Ahaji, Lamiji itd, koji pokrivaju

domare zaposlene u državnim osnovnim i srednjim školama.“1

PEKOP je uspeo da pruži zaštitu najugroženijim radnicama i radnicima u Grčkoj. Poslovi kojima se uglavnom članice, ali i članovi PEKOP-a bave istorijski nisu podlagali radnom zakonodavstvu. Čistači/ce i radnice u domaćinstvima smatrane su slugama koje nemaju nikakva prava. Kunevin rad unutar sindikata počeo je da menja ovakvo stanje stvari i pružio je glas onima koji ga nisu imali. I dok ranije u Atini nije imalo ko da govori u ime prekarnih radnica, a imigranti nisu imali nikakvu zaštitu od nezakonite eksploatacije u rukama pokvarenih šefova, PEKOP ovim na-jranivijim radnicama i radnicima pruža nekakvu zaštitu.

Gazde na ovako nešto naravno da nisu gledale s odobravanjem. Kuneva je pre napada 2008. sudelovala u žestokom sukobu s njenim poslodavcem, fi rmom za industrijsko čišćenje „OIKOMET“, čiji je vlasnik bogati član PASOK-a (grčke Socijalističke partije), Nikitas Oikonoma-kis.

Poslednji spor izbio je oko toga što je kom-panija uskratila božićni bonus zaposlenima, ali to je bio samo jedan od mnogih sporova koje je Kuneva imala sa svojim poslodavcem. Ovog puta je strahovala da joj je život u opasnosti.

U intervjuu koji je dala nedugo pred napad, rekla je:

„Suočavamo se s jednom vrstom terorizma poslodavaca. Svaki put kad održavamo iz-bore, tu je predstavnik poslodavaca koji sve beleži, uključujući i to ko je sve ušao i izašao iz prostorije itd. Imam kolege s posla s ko-jima sam imala normalan drugarski odnos, a koji se sada ne usuđuju da razgovaraju sa mnom ili da mi se jave, zbog mogućnosti da nas ugleda neko iz uprave. U posled-njih nekoliko meseci, ljudi su često bivali otpuštani bez razloga, sasvim proizvoljno. Naš poslodavac je očigledno u ratu s nama, nakon nekoliko uspešnih pravnih sporova naših članica i članova... Ja sam optužena za krađu i dobijam pretnje smrću preko telefona... Da, u pitanju su direktne pret-nje, bez prikrivanja. Takođe, sumnjam da pokušavaju da me deportuju.“2

Kuneva je brinula s razlogom. Kada je u noći 28. decembra napuštala radno mesto, na putu kući i svom malom sinu, banditi koji su hteli da stanu na put osnaživanju ranjivih za koje je ona

1 http://thecommune.co.uk/2009/11/10/constantina-you-are-not-alone/

2 http://www.ituc-csi.org/spotlight-on-constantina-kuneva?lang=en

bila odgovorna, napali su je kiselinom. Desnica je posebno ogorčena na Konstantinu Kunevu, ne samo zato što je žena i imigrantkinja; već i zato što odbija da prihvati poniznu ulogu koju ovakvi identiteti prečesto pretpostavljaju. Ona je odbila uloge sluškinje i žrtve i umesto toga posegla za svojim sposobnostima i ohrabrila druge da učine isto. Ova uvreda za nasleđene odnose opsluživanja i opresije prizvala je naj-brutalniju reakciju.

Njen napadač nije joj samo unakazio lice kiselinom, već joj je s predumišljajem na silu sručio tečnost niz grlo, izazvavši time nepo-pravljivu štetu njenim ustima, grlu i unutrašnjim organima. Kuneva je predstavljala glas onih koji ga nisu imali; snage reakcije očajnički su htele da je ućutkaju. Četiri godine kasnije, niko i dalje nije osuđen za napad na nju. Kuneva nastav-lja da se bori sa svojim poslodavcem za na-doknadu, a njen advokat je na sudskom ročištu u februaru izjavio: „Kunevino lice i jednjak skoro su u potpunosti uništeni. Iako je prošla preko 30 operacija, ona više nikada neće moći da vodi normalan život.“3

Posebno divljačka priroda ovog napada za-pljusnula je šokom i gađenjem Grčku, koja se već nalazila usred uporne i burne klasne borbe. Visoko politizovana atmosfera ujedinila se s neizbežno ostrašćenim odgovorom javnosti i omogućila da rezonantna kampanja solidar-nosti nastavi Kunevin rad tokom perioda njenog oporavka i ujedno se bori za pravdu u njenom slučaju.

Iz solidarnosti s ovom bugarskom radnicom osnovano je nekoliko organizacija. Prva je bila „Feministička inicijativa za solidarnost s Kon-stantinom Kunevom“. Njihov osnivački proglas objašnjava simbolički i istorijski značaj napada na Kunevu i važnost suočavanja napadača s pravdom:

„Sigurno je da je Konstantina Kuneva, budući da je imigrantkinja, odabrana da plati cenu svoje hrabrosti da istupi u prve redove i zahteva osnovna radnička prava za sebe i svoje koleg(inic)e. Do sada neviđen način nje-nog „kažnjavanja“, s očiglednim arhaičnim i seksističkim konotacijama, upućuje na mračni svet nezamislivog divljaštva, čiji zakoni nameću bukvalno uništavanje lica i gušenje glasa žene koja se usudila da bude neposlušna. Po tom pitanju, odgovornost relevantnih državnih in-stitucija, kao i zvaničnih sindikata nemerljiva je.“4

3 http://www.grreporter.info/en/dispute_between_konstantina_kuneva_and_her_employer_reaches_court/8677

4 http://thecommune.co.uk/2009/11/10/constantina-you-are-not-alone/

Pokret koji je iznikao nakon napada na Kunevu imao je veliki broj istih onih značajnih karakteristika koje je imao i sam njen sindikat prekarnih radnica i radnika. Osim borbe pro-tiv ekonomske eksploatacije; bio je adekvatno pripremljen da se suprotstavi različitim oblici-ma ugnjetavanja koji su u prošlosti uglavnom prolazili bezupitno. Pokret je bio u stanju da uspostavi vezu između specifi čnih instanci represije i sistematske klasne eksploatacije i time ljude otrgne od uske sindikalne svesti, prema nečemu sveukupno dinamičnijem i ko-risnijem za klasu u celosti.

Ovo je jedan od nekoliko primera iz skori-je grčke istorije društvenih pokreta gde vi-dimo međusobnu povezanost sva tri pokreta. Povezanost roda, rase/etniciteta i klase, uz nekažnjivost loših poslodavaca i umešanost vlasti, glavni su razlozi koji motivišu aktiviste/kinje na povezivanje u pokret solidarnosti. Tako pokret solidarnosti s Kunevom sačinjavaju borbe protiv svih oblika opresije.5

Konstantina Kuneva je osoba s višestrukim indentitetom: ona je žena; ona je sindikalka u prekarnoj industirij i klasna borkinja; i ona je imigrantkinja. Njena sposobnost da artikuliše politiku koja prepoznaje međusobnu poveza-nost različitih društvenih odnosa kojima dopri-nosi, omogućava joj da se bori protiv seksizma i rasizma s kojima se svakodnevno suočava u Grčkoj, dok istovremeno razume njihov odnos prema kapitalizmu inherentnoj klasnoj eksp-loataciji.

Pokreti koje je ona inspirisala danas su u prilici da urade isto to. Značaj lekcije o radu Konstantine Kuneve je u njegovom podrivanju partikularističke i korporativističke svesti koja je sposobna (ili spremna) da se bori samo na jed-nom frontu. Ukoliko nisu u stanju da prepoznaju da je uzrok sistemski upisan u društvo podelje-no na klase, pokreti protiv izrabljivanja bilo koje vrste ostaće osuđeni na bavljenje posledicama. Slično tome, ukoliko kao antikapitalistički/e revolucionari/ke zaista želimo da pridobi-jemo ljude za projekat vlasti radničke klase, ne smemo da umanjujemo značaj izrabljivanja na rodnoj, rasnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi. Ku-neva je živi primer sinteze ovih borbi. Mnogi marksisti u Evropi mogli bi dosta toga da nauče od Konstantine Kuneve.

5 Ibid.

Kris Volš piše o Konstantini Kunevoj, Bugarki i jednoj od osnivačica PEKOP-a, grčkog sindikata prekarnih radnica i radnika, koja je zbog svog zalaganja za žene, migrante i radničku klasu bila izložena zastrašujućem reakcionarnom nasilju.

Žene na levici

KONSTANTINA KUNEVA

Koja je uloga žena u Egipatskoj revoluciji?-Žene su, kao i u svakoj drugoj revoluciji, odigrale posebnu ulogu. Bile su u prvim re-dovima, u centru zbivanja. Žene su palile vatru revolucije učestvovanjem u štrajkovima, masovnim akcijama, protestima i svemu onome što je prokrčilo put za 25. januar – pop-ut tekstilnih radnica u Mansuri 2006. godine, pa i u Mahali 2008. Tako da su defi nitivno odigrale važnu ulogu. Tokom 18 dana revolucije, žene su učestvovale u borbama, u improvizovanim bolnicama su brinule o ranjenima, bile su zatvarane, ginule kao herojke. I dalje se organizuju na radnim mestima, i dalje ginu kao herojke. Za mene su one motor revolucije, jer su u većini slučajeva najborbeniji deo svake od grupacija u protestu. Ako odeš na Univerzitet, obično su studentkinje borbenije od svojih kolega. Radnice su u većini slučajeva borbenije od radnika. Ne znam zašto je to tako, ali tako je.

Kakav je onda uticaj borba žena u revoluciji izvršila na društvo, u smislu njihovog položaja?-Mubarakova neoliberalna agenda je tokom devedesetih primorala žene da izađu iz kuće i rade na posebnim radnim mestima. Tamo su nezavisne, pa imaju sve što im je potrebno da bi se borile. Kada je došlo do revolucije nije iznenađivalo što su žene bile njen deo, zato što su već dugo vremena bile uključene u opozicioni pokret. Ipak, iznenađujuće je bilo to što ste mogli da vidite sve vrste žena – žene iz radničke klase, samohrane majke, tinejdžerke, žene iz viših slojeva, siromašne žene, a ne samo buržujke. To je sigurno promenilo perspektivu muškaraca prema ulozi žena, što se nije izmenilo sve do kasnije, kada su žene došle na metu diskriminacije od strane vojske i policije – znate, zlostavljane su seksualno, da bi se od njih napravio primer kojim bi se ostale žene zaplašile. Kada vidite žene koje protestuju istučene i skinute kao na onoj ozloglašenoj slici, ništa više od toga vam ne govori o tome ko su pravi ugnjetači žena. To nije zato što su vojnici muškarci, već zato što su u vojsci i tuku ovu ženu zato što je revolucionarka, ne zato što je žena; odmah pored nje bio je drugi tip, muškarac, koga su takođe tukli na, znate, isti način. Naravno, mediji su se fokusirali na ženu, ali to ne znači da bi bilo drugačije da je žrtva bio muškarac. Silovanje muškaraca se redovno događa u vojnim zatvorima. Pre revolucije svi smo znali da se muškarcima često preti silovanjem.

Dakle, kažeš da je seksualno nasilje u stvari povezano s represivnim strukturama uopšte?-Upravo tako, seksualno nasilje nad demonstrantkinjama korišćeno je zato što su rev-olucionarke, zbog politike. Ne zato što ste muškarac ili žena – za režim, vi ste protivnik, revolucionar. Žene izdvajaju da bi služile kao primer, ali reakcija je mnogo jača zato što sve vrste žena u društvu organizuju proteste i marševe kojima poručuju da žene pred-stavljaju crvenu liniju, revolucionare, i da ne možete ni da nas taknete zato što ćemo se boriti za revoluciju.

Koje zahteve su žene razvile u borbi protiv njihovog ugnjetavanja, kako su povezale borbu za slobodu uopšte sa sopstvenom borbom?-Najvažnija stvar koja je proistekla iz revolucije a tiče se žena je da je ženska borba u Egiptu u potpunosti povezana s pitanjem revolucije, smerom kojim ide i njenim zahtevima – za jednakošću, slobodom i socijalnom pravdom. Očigledno ne možete da postignete bilo koju od ovih stvari bez postizanja jednakih prava žena. Žene iz radničke klase su one koje su najviše ugnjetene, ne zato što su žene već zato što su iz radničke klase. Tako će vas tretirati kad god pokušate da srušite sistem. Ova prava su deo paketa, ali jedini ko može da osvoji taj paket je organizovana radnička klasa, koju sačinjavaju muškarci i žene zajedno.

Intrervju: Điđi Ibrahim

Žene u Egipatskoj revoluciji

RAZGOVOR VODIOAndreja Živković

APRIL 2013. APRIL 2013.12 13

muškaraca nije pod tolikom kontrolom kao u slučaju žena, niti im se čast utvrđuje na os-novu seksualnog opštenja ili nevinosti, kao što je to slučaj sa ženama. U slučaju silovan-ja muškaraca radi se uglavnom o činu koji za cilj ima njihovo ponižavanje, odricanjem muškarcima njihove „muškosti“, jer su stavljeni u „feminizovanu“ poziciju.

Hegemona muškost diktira da su „pra-vi muškarci“ oni koji su „aktivni“, od njih se očekuje da penetriraju, a ne da se u njih pen-etrira. Stavljanje u „pasivni“ položaj približava muškarce ženama i ženstvenosti, što je oz-biljna „uvreda“. Tako da čak i kada su muškarci i žene podvrgnuti istoj praksi kažnjavanja, odnosno mučenja, moramo to da „fi ltriramo“ kroz rodna „sočiva“ kako bismo stekli precizn-iju i kompleksniju ideju o tome šta se tu zaista događa i zbog čega dolazi do različitih materi-jalnih i simboličkih ishoda. Brisanje roda iz naše analize ostavlja nas u mrklom mraku i otuđuje žene koje se često osećaju potpuno ignorisa-no u smislu specifi čnosti njihove eksploatacije, nasilja i podređenosti koje trpe.

U svom izlaganju si dalje tvrdila da borba protiv ugnjetavanja žena nije samo borba za promenu kapitalističkog društva, već i borba za promenu levice. Nasuprot tome, neki socijalisti smatraju da se ugnjetavanju žena možemo suprotstaviti jedino „klasnim pokretom“ žena i muškaraca. Oni odbacuju onu vrstu socijalističkog ženskog pokreta kakav su zastupale revolucionarke poput Klare Cetkin i Aleksandre Kolontaj, na osnovu toga da se takvi pokreti prilagođavaju ideji da postoji borba za oslobađanje od „muškaraca“ koja je odvojena od borbe protiv kapitalizma. Pretpostavka je da onda neizbežno dolazi do skretanja od socijalizma ka radikalnom femi-nizmu, tj. od jedinstva radničke klase do razd-vajanja između žena i muškaraca. Kako ti vidiš ove argumente?-Nije li interesantno koliko su ideje Aleksandre Kolontaj i Klare Cetkin, s početka dvadesetog veka, još uvek relevantne i revolucionarne u odnosu na način rada levičarskih i seksističkih

partija kojima dominiraju muškarci, u smislu da žene treba da učestvuju u kolektivnoj borbi, ali isto tako treba da imaju i prostor za diskusiju i razvoj strategija koje se odnose na posebnu vrstu opresije koju doživljavaju.

Kolontaj i Cetkin su, za mene, dve ekstrem-no važne i zanimljive revolucionarke koje su bile kako ispred svog, tako i ispred našeg vre-mena. Njihove ideje su mnogim muškarcima na levici dan danas nesvarljive i neće im se posvećivati pažnja koju zaslužuju sve dokle socijalističkim partijama dominiraju muškarci i patrijarhat.

Većina muškaraca, uključujući tu i muškarce iz radničke klase, eksploatišu rad svojih partnerki i supruga; klasna svest ne podrazumeva i rodnu svest, a još manje volju za odbacivanjem muških privilegija i njihove opresivne uloge. Poimanje o „koherentnoj“, „jedinstvenoj“ radničkoj klasi, koje čini se da još uvek opstaje na „tradicionalnoj“ socijalističkoj levici, štetno je za pravu revoluciju; onu koja će uključivati i žene.

Levičari moraju početi da se bave sop-stvenom ulogom u održavanju podređenog položaja žena u društvu; moraju da se suoče s time da velika većina njih ima korist od eksp-loatacije ženskog rada i od polne podele rada i moraju da se suoče s tim da iako su mnogi posvećeni borbi za drugačiju društvenu or-ganizaciju, novo društvo koje oni zamišljaju ne obuhvata i ponovno razmatranje ugnjetavačke i eksploatatorske heteroseksističke nuklearne porodice. „Prava“ revolucija mora da adresira pitanja prinudne heteroseksualnosti i porodice kao poprišta ekstremne represije nad ženama, ukoliko bi i žene trebalo da revoluciju vide kao svoju.

Uzimajući u obzir ograničenja njihovog vremena i neke od njihovih uvida s kojima se ne slažem, mislim da su i Cetkin i Kolontaj im-ale izuzetno relevantne ideje, koje su još uvek aktuelne. U potpunosti sam saglasna s idejom o nezavisnim socijalističkim ženskim organi-zacijama i glavnim idejama koje iza nje stoje, a koje možemo sumirati ovako: suprotstavljanje socijalizaciji koja sprečava žene da samostalno

donose odluke i koja ih stavlja u snishodljiv položaj u odnosu na muškarce; omogućavanje ženama da diskutuju o temama koje ih se tiču, bez predrasuda i muškog šovinizma, uz pri-vikavanje žena na javni nastup, samostalno razmišljanje i izražavanje sopstvenih misli.

Pomenuli ste neizbežno skretanje ka radikalnom feminizmu koje, prema mom mišljenju, uopšte nije štetno, naprotiv. Trebalo bi da učimo i preuzimamo važne refl eksije iz različitih, često komplementarnih perspektiva. Razne ideje različitih feminizama međusobno se dopunjuju i, bar ja tako mislim, rade dosta dobro zajedno.

Ukoliko želimo sveobuhvatno razumevanje opresije i ukoliko zaista hoćemo da saslušamo žene koje dolaze iz različitih konteksta, mislim da je od fundamentalne važnosti da ujedinimo neke od ideja radikalnog i transnacionalnog feminizma, kao i glasova koji dolaze iz oblasti kvir i post-kolonijalnih studija. Radikalne femi-nistkinje izuzetno su doprinele pitanjima sek-sualnosti, seksualnog nasilja i njegovih veza s heteroseksualnošću; one su skovale onu poz-natu „lično je političko“. Šteta bi bilo da kad već na raspolaganju imamo toliki broj interesant-nih, komplementarnih i užasno važnih ideja koje možemo da „kombinujemo“ ostanemo slepo vezani za jednu od njih. Trudim se da ne pristupam ovome kao teorijska sektašica, jer ne mislim da bi žene, kao potčinjene, imale koristi od takvog stava.

Moramo uzeti u obzir preklapanja moći, i to kako se „rasa“, klasa i pol ukrštaju i stavljaju pojedince u različite položaje potčinjenosti – nešto što značajan deo feminističkog pokreta radi već dugo vremena, a što „tradicionalni“, ortodoksni levičari niti rade, niti su voljni da rade.

Ako se ne borimo protiv seksizma na levici, pravac u kom predviđamo razvoj revolucionar-nog procesa i njegov tok neće niti adresirati niti rešiti rodne specifi čnosti ženske potlačenosti koja se ne tiče samo njihove klasne pozicije, već i njihovog roda.

Istorija je pokazala da rodna podređenost seže dublje od ekonomske i klasne opresije. To znači da ostaviti ta pitanja po strani i pos-vetiti se revoluciji koja „ne pravi razliku između muškaraca i žena“ sa sobom nosi mnogo opasnosti, poput opstanka polne podele rada i heteroseksističke porodice. Takođe, kao što je već toliko puta bio slučaj, to znači i da se mnoge ženske brige stavljaju na kraj spiska, jer se smatraju nevažnim ili neprioritetnim. To se desilo najrazličitijim borbama u kojima su se žene borile rame uz rame s muškarcima. Na primer, u Egiptu su se mnoge žene pridružile nacionalističkim pokretima za oslobođenje od kolonijalne vlasti. U tim pokretima dominirali su muškarci, a ženski zahtevi ostali su ne-odgovoreni nakon osvajanja nezavisnosti; razočarane, žene su napustile pokret kako bi napravile prvu feminističku organizaci-ju. Početkom 1923. godine, Hoda Šaravi je pokrenula Egipatski feministički savez (EFU).

Za mene, kao i za druge leve feminist-kinje, nema niti će biti procesa kog zaista možemo nazvati revolucionarnim, ukoliko on u svojoj osnovi ne uključuje iscrpnu analizu i posvećenost borbi protiv hegemonije muškosti i ženstvenosti i „tradicionalnih“ rodnih uloga, u istoj meri u kojoj se posvećuje borbi protiv klas-nog sistema i ekonomske nepravde.

Intrervju: Žoana Bažinja

Feminizam: levica treba da se vrati kućiZa početak, reci nam par reči o sebi.-Zovem se Žoana Bažinja, imam 33 godine i rođena sam u Lisabonu. Kako je tematika roda već godinama moje polje interesovanja, tre-nutno sam na masteru iz rodnih studija u Školi orijentalnih i afričkih studija u Londonu. Budući da sam nekoliko godina živela u Aziji i Africi, radeći u sektoru razvoja, odlučila sam da se šire upoznam s pitanjima roda i problemima koji pogađaju žene u kulturnom i političkom kontekstu van Zapada.

Potičem iz levičarske porodice koja se ak-tivno suprotstavljala fašističkom i kolonijalnom režimu u Portugalu. Tokom ere fašizma u mo-joj zemlji (1926-1974) moj otac je bio član tada ilegalne komunističke partije, a i moja majka je, iako nije bila u partiji, bila označena kao stu-dentkinja-komunistkinja; bila je lažno optužena za „subverzivni“ politički angažman i provela je godinu dana u fašističkom zatvoru Kašiaz 1; stric mi je pobegao iz zemlje kako bi izbegao da služi u fašističkoj vojsci i učestvuje u koloni-jalnom ratu. Kasnije se pridružio lokalnom gerilskom otporu, PAIGC (Partido Africano da Inpendência da Guiné e Cabo Verde, Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva), u Gvineji Bisao, pod vođstvom Amilka-ra Kabrala.

Prvi put sam se politički angažovala sa 15 godina, kada sam se priključila Komunističkoj omladini Portugala; kada sam napunila 18, pridružila sam se Komunističkoj partiji Portuga-la i bila aktivna sve dok nisam otišla na studije u Italiju, gde su se moja rodna i feministička svest „sjedinile“. Tada sam shvatila da za mene „nema nazad“, da ću otići na rodne studije i aktivno se baviti feminističkom politikom. Uprkos tome što mi je to bio jedan od najzah-valnijih perioda u životu, određene frustracije i razočarenja uvek su me pratili dok sam bila članica Komunističke partije; ovo se naročito odnosilo na osećaj nelagodnosti koji se ticao vrlo ograničenog razumevanja seksizma i podređenog položaja žena. Po završetku mog učešća u Komunističkoj partiji usredsredila sam se na feminizam i levo-feministički i „kvir-frendli“ politički aktivizam.

Na debati održanoj u okviru londonskog Marksizma 2012, egipatska revolucionarna socijalistkinja Điđi Ibrahim iznela je tvrdnju da su revolucionarke koje su vojnici surovo seksualno zlostavljali bile kažnjavane ne kao žene već kao revolucionarke. Iz publike si

1 Kašiaz je poznat kao zatvor za političke zatvorenike. Za vreme trajanja Nove države, tj. u periodu Druge Repub-like (1933-1974) diktatora Salazara, zatvarani su protivnici režima, pre svega komunisti i socijalisti, na kojima su pri-menjivane najnovije tehnike mučenja preuzete od CIA.

iznela kritiku, tvrdeći da su te revolucionarke bile ugnjetavane i kao žene i kao revolucion-arke, i da socijalisti moraju da se bore i protiv rodno-specifi čnog ugnjetavanja žena i protiv nepravednosti kapitalističkog društva. Šta te je podstaklo da se javiš za reč?-Jednostavno nisam mogla da ćutim nakon Điđinog izlaganja, koje sam, zapravo, jedva čekala da čujem; bilo je zaista nepodnošljivo slušati to što je imala da kaže kada, između ostalog, i sama poznajem mlade egipatske revolucionarke koje se sa tim apsolutno ne bi saglasile, a verovatno bi bile i uvređene. Želela sam da istaknem da su te žene koje su aktivno učestvovale u Egipatskoj revoluciji, kao i u mnogim drugim delovima sveta, bile kažnjavane i kao revolucionarke i kao žene. Iskreno, mislim da čak i ne možemo da razd-vojimo ta dva.

Kao revolucionarke, žene su osporavale i pokušavale da zbace režim, ali su istovremeno, čak i ako to nisu nameravale, dovodile u pitan-je hegemone rodne uloge koje svakako žene ne stavljaju rame uz rame s muškarcima, koji okupiraju javnu sferu.

Egipćanke nisu usvojile „adekvatno“ ženstveno ponašanje koje „tradicionalno“ žene smešta u privatnu sferu; zahtevale su pravo na javnu sferu, na donošenje odluka i učešće u „muškom“ delokrugu. Iskazivanje hrabrosti, odvažnosti i čak nasilno ponašanje u javnosti navodno su maskulini i smatra se da bi žene takvim ponašanjem „prelazile granicu“. Prikazi-vanje ovakvog ponašanja kod žena gotovo da je neka vrsta rodne „inverzije“; takvo ponašanje posmatra se kao „neženstveno“ i „neprirodno“, jer preti ne samo političkom režimu već i patri-jarhalnom rodnom uređenju koje žene stavlja u potčinjen položaj u odnosu na muškarce.

Vojska je Egipćanke „kažnjavala“ zbog nji-hove rodne „neposlušnosti“ (jasno je da ih je istovremeno kažnjavala i zbog subverzivnog delovanja protiv Mubarakovog režima), a isto su činili i neki od revolucionara/drugova „sabo-raca“. Na trgovima se dešavalo mnogo toga zbog čega pojednostavljena izjava da su žene „bile kažnjavane samo kao revolucionarke“ ne pije vodu.

Što se tiče seksizma na portugalskoj levici, nema tu ničeg što bih mogla da istaknem a da od toga ne „pati“ većina levih partija i pokreta kojima širom sveta dominiraju muškarci, poput otuđenja žena „kao žena“ (ne samo kao rad-nica), jer te partije i pokreti u većini slučajeva „ne prave razliku između muškaraca i žena“ i, stoga, ne prepoznaju rodno-specifi čni tip dis-kriminacije i nasilja s kojima se žene suočavaju i koje su prinuđene da trpe.

I dalje se nedovoljno otvoreno raspravlja

o podvrgavanju levičarki rodno-specifi čnom nasilju, u periodu njihovog zatvaranja pod fašističkim režimom, o tome kako su bile mučene i seksualno zlostavljane zbog toga što su se „usudile“ da se suprotstave režimu – ali i zato što su se usudile da budu žene koje aktivno učestvuju u revoluciji, umesto da, pre-ma dominantnim fašističkim i patrijarhalnim svetonazorima, ostanu kod kuće, rade kućne poslove i odgajaju decu.

Trebalo bi da napomenem da mnoge od mojih drugarica, u vreme mog partijskog angažmana, nisu imale kritički stav prema rod-noj „ideologiji“ unutar partije; nažalost, mnoge žene na „tradicionalnoj“ marksisitičkoj levici takođe su odgovorne za opstanak ove rodne ideologije, budući da su, osim revolucionarnih, aktivno učestvovale i u promovisanju patri-jarhalnih rodnih ideala (kada ženama poriču specifi čnost njihovog ugnjetavanja i nasilje koje trpe).

U intervjuu koji smo obavili s Điđi Ibrahim, ona je ponovila svoj argument, dodajući da nisu samo revolucionarke bile seksualno napadane već i revolucionari. Poznato je da je silovanje pritvorenih muškaraca bilo uobičajena praksa u vreme Mubarakove dik-tature. Kako bi to trebalo da shvatimo?-Mislim da uvek kada govorimo o muškarcima i ženama, ma kakva da je društvena situacija u kojoj se nalaze ljudi kao rodno određeni (klasi-fi kovani putem binarnog rodnog sistema, kao ili muškarci ili žene), moramo se koristiti rodom da bismo ove situacije „dešifrovali“. Čak i onda kada su, kao u slučaju Egipta, muškarac i žena podvrgnuti istoj vrsti nasilja, poput silovanja, njegova svrha i posledice nisu iste. Nikako ne želim da upoređujem ili izmišljam skalu za me-renje patnje i traume, ali smatram da je važno da razumemo ulogu rodne specifi čnosti i različitost posledica.

Kada su žene silovane i kada se podvrgava-ju zloglasnim „testovima nevinosti“ u pitanje se dovodi ono što ih najviše „boli“ – njihova sek-sualna smernost, njihova „čast“ i „čast“ njihovih bližnjih. Ženska „čast“ je direktno povezana s njihovim seksualnim ponašanjem, odnosno s apstinencijom od seksualnih aktivnosti izvan okvira braka. Čak i ukoliko do seksualne ak-tivnosti dođe protiv njihove volje, zbog silo-vanja, žene se u nekim kulturološkim kontek-stima nalaze u opasnosti da ih neko od članova porodice ubije, ili su primorane da se udaju za svog silovatelja kako bi povratile porodičnu „čast“.

Koliko ja znam, muškarci se ne podvrgava-ju testiranju nevinosti, tako da to očigledno ne nosi isti značaj za njih; seksualna aktivnost

RAZGOVOR VODILIAndreja Živković i Pavle Ilić

APRIL 2013. APRIL 2013.14 15

Koji je uticaj mera štednje na porodicu i ulogu žene u njoj? Kako se u tim uslovima menja uloga žene u porodici?-Kada su se mjere štednje počele provoditi ne bi li stabilizirale krizu državnih dugova sub/perifernih zemalja (ponajprije onih koje EU, ECB, MMF i SB kontrolirano integriraju u euro-svjetsku ekonomiju), uslijedili su pre-poznatljivi ishodi koji nadalje bitno određuju smjer kretanja ekonomske politike: nadziran-je nacionalnih proračuna (usprkos činjenici da ne postoji ozbiljniji ekonomski program koji bi pažljivije razradio plan monetarnog ujedinjenja različitih nacionalnih privreda), smanjenje „tradicionalnih“ radničkih prava i širenje siromaštva, privatizacija javnog sek-tora, rezanje troškova unutar njega, tj. racion-alizacija broja zaposlenih, stopiranje indus-trijskog razvoja; uglavnom meta su ostaci welfarea i drugi troškovi socijalnog sektora. Iz lijevo-feminističkog konteksta i posve ugrubo govoreći, udar na javni sektor znači nekoliko stvari: rušenje materijalnih prava koja su žene stekle izlaskom na tržište rada, krizu društvene reprodukcije, reprodukciju klasa, fi nancijsko opterećenje kućanstava, promjenu intimne razine odnosa između bračnih partnera i osnažvanje patrijarhalnosti.

Svih šest razina utječe na promjenu postojećeg tradicionalnog okvira obitelji, a uloga se žena pomalo vraća na onu u predin-dustrijskoj fazi kapitalizma. To je problem, re-kla bih, i esencijalne i egzistencijalne naravi.

Kada su žene postale dijelom tržišta rada, taj je pomak automatski transformirao suštinu „ženskog“ života, dotadašnju strukturiranost svakodnevlja obitelji i ulogu žena u društvenoj reprodukciji.

Budući da su žene mahom zaposlene u javnom sektoru, deindustrijalizacija, deregu-lacija, privatizacija, rezovi se direktno tiču nji-hovih moderno-stečenih modusa života u ko-jima su izborile konkretna materijalna prava. Egzistencijalno govoreći, kriza je uvjetovala snažni udar na život žena radi ponovnog reduciranja ženskog rada na neprogresivni koji obavljaju u domaćinstvu/obitelji, što je samohrane, nezaposlene majke bespredmet-no dovelo u najtežu poziciju.

S jednu stranu, „feminizacija rada“ u javnim i uslužnim djelatnostima govori o spol-noj podjeli rada, ali s drugu stranu taj analitički fokus nije potpun ako paralelno ne uzima u obzir klasnu predisponiranost rada. Žene (još uvijek u najvećem broju) obavljaju neplaćeni dio rada u kućanskoj sferi bez kojega akumu-lacija viška vrijednosti nije moguća. Funkcija kućanstva nije samo potrošnja, već i proiz-vodnja. Klasičnim jezikom govoreći, žene su dvostruko opresionirane – kao radnice i pre-ma spolnoj osnovi, klasa u tijelu radne snage žene. Kada je riječ o radu, mjere štednje su klasno-spolna politika koja najjače pogađa žensku radnu snagu.

Kako se na porodicu odražava nezaposlen-

ost muškaraca?-S obzirom da su tradicionalno žene vodile brigu o „mikrogospodarstvu“, tj. troškovima kućanstva i o obitelji, načini suočavanja s teretom krize koji trpe domaćinstva, u ci-jelosti mijenjaju mikrofunkcionalnost obitelji, a unutar nje i restrukturaciju uloga muškaraca i žena.

Snalaženje u „krpanju dugova“ pretpostav-lja dodatna neformalna zaposlenja i zaduženja (koja su često i ilegalna pa država naplaćuje velike kazne ako ih otkrije; primjerice žene iz tekstilnih industrija koje nakon otkaza rade u svojim kućama, frizerke, mehaničari i sl.), rijeđi boravak muškarca u sferi doma koji radi „na crno“, sve češće ostajanje žene u okruženju doma, još veću snalažljivot u organiziranju ekonomije kućanstva bez dostatnih materi-jalnih sredstava. Na koncu, i fi zički i psiho-socijlani razlozi (od umora, stresa, sve lošije prehrane) utječu na slobodno vrijeme i seksu-alnost među partnerima, kao i porast muškog nasilja prema ženama.

Neoliberalna ideologija nije samo para-digma koja se tiče odnosa države i tržišta, ona osigurava i poziciju individualizma koji u strateškom smislu označava i parcijalizaciju otpora, ruši koncepte zajedništva i zajedničkih dobara, taktizira s individualističkim kompeti-tivizmom koji je pak sjajno opremio uvjete za krizu sindikalizma.

Sindikalizam je tradicionalno muški (uz neke izuzetke poput samoupravnog sistema,

ali i on je morao aktivirati ženske kvote), tako da je i muška-radnička solidaranost u krizi. S obzirom da liberalizam računa s obitelji i njezinim pojedinačnim članovima kao na te-meljne društvene jedinice (i prema toj log-ici obitelji snose teret krize), u konačnici se zbivaju tri ne posve istovjetna slučaja: a) kriza zapravo funkcionira kao moment reprodukci-je konzerviranja muško-ženskih uloga unutar obitelji i snažne reafi rmacije patrijarhalnosti (kao što sam već i istakla, uz porast muškog nasilja unutar obitelji, o čemu primjerice izvještavaju grčke aktivistkinje), b) budući da je treću fazu kapitalizma (kako to u histori-jskoj analizi faza odnosa kapitalizma i obitelji predlaže Ben Fine) obilježio porast broja razvoda, samohranih roditelja i jednočlanih domaćinstava, nezaposleni muškarci veoma teško uspostavljuju veze s praksama društvene odgovornosti i c) s obzirom na fi nancijalizaci-ju tržišta i zaobilaženje klasične proizvodnje u tržišnom sistemu, sve veći broj žena emigrira obavljajući njegovateljske poslove (starijih i bolesnih), što nezaposlene muškarce stavlja u ponešto novu poziciju u kojoj ovise o radu svojih supruga/partnerica.

S krizom i nezaposlenošću pratimo i porast čitavoga niza psihosomatskih boles-ti, neuhranjenosti djece i odraslih, kraćeg životnog vijeka siromašnijih i rasta stope samoubojstava kod muškaraca. Zato ni ne čudi silna rasprostranjenost primjene sin-tagme „socijalna eutanazija“.

Kako na žene utiče seča državnih izdavanja na zdravstvo?-Već prepoznatljiv napad na javni sektor i socijalne servise možemo pratiti od 70-ih naovamo, uz ranu neoliberalnu ideologiju i svjetsku ekonomsku stagnaciju. Posljedično su otada njega djece i odraslih sve manje „so-cijalizirane“, a žene ponovno samorazumljivo postaju zadužene za taj dio careworka.

Dakako, to postaje velikim opterećenjem za žene koje su pritomu i zaposlene. Konk-retno, to znači da se ili traže privatne usluge njege/čuvanja ili netko od roditelja radi pola radnoga vremena, najčešće majke. Ova sit-uacija je možda najočitija u Velikoj Britaniji gdje su obitelji spremne u prosjeku potrošiti trećinu svojih neto prihoda na skrb o dje-

ci. Slična je stvar posrijedi i kada imamo u vidu mirovinske reforme – budući da žene najčešće imaju prekide u radnom vijeku, uz skraćeno radno vrijeme i plaće niže od plaća muških radnika, ciklus ženske eksploatacije sve je očitiji u aktiviranju neoliberalnih reformi.

Da skratim, kad se „brižni rad“ tretira kao posao koji se tiče benefi cija ili ekstra-troška (jer je on „prirodno“ ili „tradicionalno“ ženski i neproduktivan), znači da se on ne razma-tra kao nužan dio društvene reprodukcije (o čemu su krajem šezdesetih marksisitičke feministkinje povele kritičku raspravu u „deba-ti o kućanskom radu“). Pored tog problema, rezovi u javnom zadravstvu imaju i izrazito biopolitičke potencijale pa utječu i na ženska reproduktivna prava, potrebu za seksom (u razlici seksa kao biološke reprodukcije i „iz užitka“) i fi zičku organizaciju života radnika u slobodno vrijeme bez čega dril i navika rada nije moguća (reprodukcija radne snage).

Dakle, sve su to razlozi koji ukazuju na činjenicu da je otpor protiv mjera štednje u kontekstu ortodoksnog poimanja rada i kapitalizma centralno pitanje feminističke političke ekonomije i feminističke ekonomike.

Uz to, i čini mi se nimalo manje važno, mjere štednje se ne tiču samo rezova i fi nan-cijskog povlačenja države, radi se i o tomu da je pružanje fi nancijske pomoći komodi-fi cirano, uvedeni su troškovi subvencija, kao i konkurencija unutar sektora socijalnih usluga koje su okrenute primarno prema tržišnoj log-ici. Individualizacija kolektivne potrošnje znači napad na one o kojima ovisi klasni nerazmjer plaća, na siromašne, etičke manjine, umirov-ljenike, osobe s invaliditetom, žene.

Možeš li nam reći nešto o učešću žena u rad-noj snazi, kakvim se poslovima bave, na koji način se njihovi uslovi na radu i njihove plate porede sa uslovima i platama muškaraca?-Kad je riječ o ženskoj radnoj snazi, tu bih izdvojila dva problema bez kojih teško da možemo analizirati problem ženskoga rada : a) na tržištu rada postoje mehanizmi društvenog isključivanja koji se ne aktiviraju na isti način kako to čine izvan njega i b) postoji tvrdokorna tradicija zanemarivanja emprijskih podataka o nejednakom položaju muške i ženske radne snage.

Uz to, strukturni uzroci podjele na ženska i muška zanimanja i sektore (occupational segregation), feminizacija siromaštva, pri-vatizacija neplaćenog rada, troškovi alokacije slobodnog vremena, egzogeni faktori koji utječu na elemente strukturne diferenci-jacije radne snage i transformacijski modusi kapitalističkog sistema proizvodnje bitni su u analizi nejednoznačnih uzroka dvostruke sub-ordinacije ženske radne snage.

Odnos rada i kapitala u zaokretu prema neoliberalnoj paradigmi svjetske ekonomske politike utječe na dva paralelna procesa. U razvijenim zemljama se ekonomska restruktu-racija odvija alokacijom resursa što posebno pogađa mušku radnu snagu (prebacivanje in-dustrijske proizvodnje u zemlje jeftine radne snage) gdje su uvjeti rada u fi zičkom smislu loši, uz pravno-društveni odnos prema stran-cima i migrantskim radnicima i ekspanzijom uslužnoga sektora u kojem mahom rade žene, dok je u zemljama periferije na snazi proces smanjenja ograničenja radnoga zakonodavs-tva i prekarizacija, što najviše pogađa žensku radnu snagu u vidu part-timea i neizbježnosti fl eksibilizacije rada.

Kada je riječ o ženskoj radnoj snazi i dis-kriminaciji, u vidu imamo četiri razine: stu-panj kontrole pri zapošljavanju (monopol na zapošljavanje), statističku diskriminaciju (predulazna, gdje se podjela rada odvija prema spolnoj razlici i postulazna, tj. unutarsektor-ska), diskriminacija na temelju osobnih pret-postavki (bračni status, roditeljstvo, obiteljske relacije, obrazovanje) i eksploatacija rada (koja se kod žena ogleda i u tzv. „namjernoj“ razlici u plaći i to dvostruko: različita plaća za istu efi kasnost i različita plaća za različitu efi kas-nost).

Za analizu problema ženske radne snage je veoma korisna dvosistemska teorija (dual system theory) koja kritizira ideju „neutralnog“ tržišta istovremeno kroz spolnu i klasnu poz-iciju, kako je to razradila Heidi Hartmann.

Tek uz navedene procese, programe strukturne prilagodbe i varijante fl eksibilizacije rada možemo jasnije razumjeti trenutnu poz-iciju ženske radne snage.

Najgrublje i najsažetije govoreći, žene rade poslove koji su slabije plaćeni (uslužni servis, javne i administrativne službe, njega i

Intervju: Ankica Čakardić

Otpor mjerama štednje je centralno pitanje feminističke ekonomike

APRIL 2013. APRIL 2013.16 17

obrazovanje) i koji su izgubili na simboličkom kapitalu, kao primjerice obrazovanje ili opća medicinska praksa. Proces feminizacije rada indikator je slabije plaćenih poslova i lošijih uvjeta rada.

Neki od podataka UN-a: žene obavljaju 67% svjetskoga rada (dakle, žene su prole-tarijat), zarađuju 10% svjet-skog dohotka, vlasnice su 1% svjetskog imetka, širom svi-jeta zarađuju 20-50% manje za jednak rad nego muškarci, od 1.3 milijarde ljudi koji žive u potpunom siromaštvu 70% su žene, one obavljaju između 10 i 20% direktorskih i upravnih poslova, zauzimaju 10% mjesta u parlamentima i 5% predsjed-nica država su žene. Samo da još jednom podvučem, ove podatke valja analizirati uz strukturne elemente koje sam maločas spomenula jer sami ne zadovoljavaju eksplanatornu razinu slučaja.

Bilo bi posve suludo reći da bi ekonomija ili politika bile „bolje“ ako bi njima naprosto rukovodile žene. Tom tipu esencijali-zacije su sklone liberalne feminističke frakcije kojima nije u fokusu promjena kapitalističkih odnosa u proizvodnji i distribucije kapitala. Hoću reći, stvar nije samo spolne prirode, već i klasne.

Na koji način neoliberalne mere u visokom školstvu utiču na studentkinje?-Reforme u znanosti i visokom obrazovanju (u postjugoslavenskom kontekstu) uvode se kao nepripremljena komercijalizacija školstva koja se odvija mehaničkim povezivanjem zna-nosti i visokog obrazovanja s gospodarstvom. Na taj se način ruši koncept obrazovanja kao javnoga dobra, a socijalno-materijalni status postaje preduvjetom za pristup visokom obra-zovanju.

Time se priprema fi nancijska penali-zacija studenata i u sve manjem broju im je omogućeno pravo na besplatno obrazovan-je. Budući da je kriza uvjetovala osnaživanje patrijarhalnosti, s jedne strane se od studen-tica manje očekuje uspješnost studiranja ili upisivanje fakulteta, a s druge se – posve su-protno – osnažuje koncept „uspješne žene“ koja se samostalno „poduzetničkim duhom“ bori za svoju poziciju.

Taj fetišizam individualizma jedan je od razloga koji još jače utječe na produbljenje nerefl eksije studentica o vlastitoj eksploatira-nosti i opresioniranosti. Kad je riječ o obra-zovanju i neoliberalnim mjerama koje su odgovorne za napad na javno školstvo, tada je pojava „slabe proizvodnje“ (lean produc-tion) neobično važna. To je praksa rada vrlo specifi čno vezana za sektor obrazovanja u kojem dominiraju žene.

Ono što ovu proizvodnju razliku-je od drugih oblika je tzv. stresni pristup menadžmentu (management by stress ap-proach) gdje se planirano izazivaju stresne situacije na radnom mjestu ne bi li se prosvjetne/i radnice/i iscrpile/i i ne bi li se opravdano izlučio rad koji nije efi kasan, točan,

koji je slabo produktivan i gubi vrijeme. Ovo je još jedan od razloga zašto je u obrazovnom sektoru nužno osigurati rad na određeno vri-jeme, tj. „fl eksigurni“ rad.

Poznato je da se ovaj oblik ugovora o radu počeo primjenjivati s ideologijom sredine 70-ih godina XX stoljeća i da su ga mahom afi rmi-rale žene koje tada masovno izlaze na tržište rada. Žene čine 70% nepismenih u svijetu, s tendencijom rasta, a jednom kada obrazo-vanje postane luksuz (a tendencija je komer-cijalizacije školstva upravo takva) za očekivati je da će se žene manje obrazovati i, kolikogod to preuzetno zvučalo, vratiti se historijskom položaju izvan tržišta rada.

Mislim i da efekt „staklenog stropa“ dosta govori o poziciji u kojoj se nalaze studen-tice i one koje su diplomirale. Premda žene u većem postotku završavaju fakultete, one rijeđe od muškaraca nastavljaju karijeru, najčešće radi zasnivanja obitelji.

S obzirom da je njega djece i odraslih sve manje socijalizirana (ili to nije uopće), studen-tice sve rijeđe nastavljaju poslijediplomsko obrazovanje, ulažu u karijeru i sl.

No opet, to što je, primjerice, jako mali broj žena u tehnomenadžerskom sektoru i što bi kvote tobože riješile postojeće probleme spolne diferencijacije rada, ne govori puno o strukturnim uzrocima postojećih spolnih raz-lika u zanimanjima.

Drugim riječima, što će ženama kvote u najplaćenijim sektorima ili vodećim funkci-jama u politici ako je pristup obrazovanju ograničen; dakle, ovdje se ne radi tek o izo-liranoj identitetskoj politici, pitanje spola je strukturne naravi. Kvote u postojećem obliku bez prakse koja inzistira na sistemsku prom-jenu nemaju smisla.

Kako radnice i ženske organizacije artikulišu politički odgovor krizi? Na koji način misliš da je danas potrebno voditi borbu za žensku emancipaciju? -Ako uzmemo u obzir postjugoslavenski kon-tekst, feministički odgovori krizi su nedopus-

tivo rijetki. S jednu stranu, ženske grupe su fokusir-

ane na čitavi niz relevantnih rodnih problema (iako, treba reći, ima i grupa koje diskreditiraju ozbiljnost feminizma, o čemu u nekoj dru-goj prilici) ali, po mom sudu, nedovoljno ul-aze u historijsko-materijalističke analize koje su nužne za pojašnjenje strukturnih razloga ženske podređenosti.

Možda ću zvučati neodmjereno, ali mislim da feminizam nema vremena za zaobilaženje empirijske strogosti ili reduciranje na kulturno-identitetske teorije. Da budemo jasni, bez rod-noteorijskih diskursa, nema feminističke teori-je, ali isto tako, artikulacija najtežih pitanja o odnosu spola i klase ne može se iscrpiti iz njih.

S drugu stranu, stvar nije puno bolja ni s lje-vicom. U progresivnim političko-ekonomskim analizama rijetko nalazimo feminističku per-spektivu rada, mjera štednje, patrijarhata i sl. Mislim da je historijsko-materijalistička, dakle, marksistička i anarhistička reartikulacija feminističkih pitanja nužna jer jedino u tom vidu može dati ozbiljne odgovore krizi.

Zanimljivo je i da najprogresivnije ljevičarske struje poput Syriza-e u svoj pro-gram nisu bitno uključile feminističke odgo-vore krizi (poznato nam je da u 40 točaka Syrize-inog ofi cijalnog programa samo jedna artikulira feministički zahtjev, ona 21. o jed-nakim plaćama muškaraca i žena).

U međuvremenu, područje feminističke ekonomike je sve sustavnije u kritikama ekonomskog konstruktivizma, a budući da ona predstavlja stanoviti zbir napora hetero-doksne političke ekonomije, ne vidim drugu mogućnost emancipatorske prakse nego iz pozicije ljevice koja može ispuniti zahtjev za progresivnošću jedino ako funkcionira prema feminističkim principima.

***Ankica Čakardić je autorka i aktivistkinja ne-kolicine levih i feminističkih kolektiva, kao i predsedavajuća Katedrom za socijalnu fi lozofi ju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu.

Protiv dvoglavog orla

Porodica u Srbiji između tržišta i patrijarhata

ŽENE SU danas vidljivije više nego ikada do sad u ljudskoj istoriji. One obavljaju veliki deo plaćenog i većinu neplaćenog

rada. Globalno posmatrano, većina radnih sati otpada na rad žena, iako su muškarci ti koji i dalje imaju veliku prednost u naplati svog rada. Onda kada su plaćene, žene za isti posao primaju manju novčanu nadoknadu od muškaraca (Sutcliff e, 2001: 59).

Napori pokreta za žensku emancipaciju i socijalističkih pokreta od XIX veka do danas, uspeli su da pospeše javni profi l žene. Pravo glasa, pravo na abortus i kontracepciju, na zaštitu od nasilja u porodici, pravo na rad... ne predstavljaju samo legislativne napretke u pokušaju što doslednijeg sprovođenja Univer-zalne deklaracije o ljudskim pravima, već su povratno uticali i na samopercepciju i sam-ovrednovanje žena, kao i na odnos koji prema njima zauzimaju muškarci, kao i način na koji ih tretiraju zvanične institucije.

Pogrešno bi bilo, ipak, ovaj proces ženske i opštedruštvene emancipacije shvatati jed-nolinearno i evolucionistički. Polazim od pret-postavke da je položaj žene u društvu, glede njenih prava, sloboda i ekonomske nezavis-nosti, određen prvenstveno u susretu između ekonomske baze društva – odnosno položaja koje dato društvo u određenom trenutku zau-zima unutar sistema globalne podele rada i svetskog tržišta – i snage i karaktera društvenih pokreta koji se mobilišu sa ciljem ostvarivanja ženske emancipacije.

Fokus ovog teksta usmeriću na položaj žena u odnosu na rad i polno-rodni sistem u porodici u Srbiji. Ovo pitanje je od izuzetne važnosti, posebno danas kada procesi dein-dustrijalizacije i privatizacije, praćeni vrtoglavim porastom nezaposlenosti i pospešeni svet-skom ekonomskom krizom i posebno krizom evrozone, putem „mera štednje“ drastično menjaju strukturu srbijanskog, ali i drugih ev-ropskih društava, prvenstveno onih koja se nalaze na periferiji evrozone (Živković, 2012; Čakardić, 2012).

Regresivna privredna transformacija kroz koju naše društvo danas prolazi uslovljava promene u materijalnim uslovima i strukturi porodičnih domaćinstava iz društvenih klasa koje preživljavaju prevashodno ponudom sop-

stvene radne snage na tržištu rada. Paralelno s tim, istraživanja ukazuju na snaženje patrijarh-alnih ideja o ulozi koju bi porodica, odnosno žena, trebalo da igraju u našem svakod-nevnom životu i opštoj društvenoj reprodukciji (Radoman, 2011).

Zvanični ideolozi i tumači ovog procesa „tranzicije“ manično upiru prstom u tradicion-alni i patrijarhalni moral i kao lek nam prepisuju još „evropskih vrednosti“, a do njih ćemo doći – ubrzavanjem tempa „evropskih integracija“. Naše društvo mora da se konačno moderni-zuje, da se već jednom civilizuje, da postane kao Zapad i – problem rešen. (Perović, 2000; Stojanović, 2007) Nažalost, redukcija zvanične političke scene na „pro-evropsku“ i „anti-evrop-sku“ desnicu gotovo se u potpunosti refl ektuje i na sferu intelektualne proizvodnje. Malobro-jna nova levica tek pravi prve korake na polju političkog i naučnog angažmana i suočena je s velikim zadatkom pobijanja ovakvih ideoloških zamagljivanja i, još važnije, početka rada na konstrukciji socijalističkog odgovora i alterna-tive ovom prividnom dualitetu tradicionalno-moderno.

U tom smislu, pokušaću ovde da na os-novu već postojećih empirijskih istraživanja o položaju žene u domaćinstvima u Srbiji i oda-biru porodičnih socio-ekonomskih strategija ponudim, makar u grubim crtama, delatni ok-vir za dalju diskusiju o preokretanju sadašnjeg trenda u pravcu ostvarivanja pune društvene, političke i ekonomske jednakosti između žena i muškaraca, u sklopu ideje o neophodnosti šireg i radikalnog društvenog preobražaja.

Modernizacija u SFRJ: između tržišta i emancipacijeJugoslavija je iz Drugog svetskog rata izašla kao agrarno društvo. Oko 70% stanovništva živelo je mahom na parcelama jedva većim od jednog hektara. Narodnooslobodilačka revolu-cija nasledila je, tako, društvo u kom je patri-jarhalni moral proisticao iz privatnog poseda na selu, opremljenog zaostalom tehnologijom i pritisnutog oskudicom u životnim sredstvima i prostoru.

Proširena patrijarhalna porodica, u kojoj je više generacija živelo skupa pod dirigentskom palicom najstarijeg muškarca, služila je ujedno

i kao mehanizam solidarnosti i preživljavanja u teškim uslovima i kao mehanizam kon-trole države nad stanovništvom. Domaćinstva su mahom kolektivno proizvodila za sopst-vene potrebe, ali nauštrb angažovanja nekih njihovih članova (tj. prvenstveno članica) u javnom životu. Ovakvo stanje refl ektovalo se i u Srpskom građanskom zakoniku, koji je na snazi bio od 1884. godine do konačnog po-raza monarhije u ratu. On je, između ostalog, branio ženi pravo glasa, nasledstva, razvoda, abortusa...

Sama činjenica da je 100,000 žena tokom rata učestvovalo u radu Antifašističkog fronta žena (AFŽ), a da je 88% njih glasalo na posler-atnim izborima 1945. godine – nakon ukidanja Zakonika – svedoči o represivnom aspektu patrijarhata, o infantilizaciji i sputavanju žena (Gudac-Dodić, 2006: 35). KPJ je na vlasti ovakvo stanje nastojala da promeni.

Njen plan za razvoj zemlje u prvih par godina poklapao se sa staljinističkom recep-turom izgradnje „socijalizma u jednoj zemlji“: energična industrijalizacija, prvenstveno u sek-toru teške industrije, praćena kolektivizacijom zemljišta („socijalistička“ prvobitna akumula-cija kapitala, kakva je u SSSR bila sprovedena tokom 1930-ih godina).

„Analiza posleratnih ustava u Srbiji i Ju-goslaviji pokazuje da oni nisu bili izvorište diskriminacije među polovima, već su je na nivou osnovnih načela i konstitucionalnih pra-va onemogućavali. U socijalističkom društvu jednakost muškarca i žene više je uvođena dekretima partijske države, nego što je bila puni odraz odnosa u svakodnevnom životu.“ (Gudac-Dodić, 2006: 119)

Prvi period industrijalizacije zahtevao je upošljavanje svih ruku, pa je tako i zvanična štampa isticala ulogu udarnica i žena koje su svojim naporima u izgradnji zemlje razbi-jale tradicionalne stereotipe o tome kako bi žena trebalo da izgleda i ponaša se. No, na-kon raskida sa Staljinom 1948. godine, Jugo-slavija se našla u situaciji konstantne pretnje od invazije i ekonomske blokade s Istoka, a partijsko-državno rukovodstvo okrenulo se za-padnim kreditima i sve dubljoj integraciji u svet-sko tržište, čime je otpočeo ciklus zavisnog razvoja zasnovanog na stranim fi nansijama

PIŠEMatija Medenica

APRIL 2013. APRIL 2013.18 19

(zaduživanju), koji traje do da-nas. Na ovo pitanje vratićemo se kasnije.

Već od početka pedesetih godina, AFŽ beleži porast sta-vova o tome kako „smo do te mere izgradili socijalizam da žena može da ide natrag u kuću i da vaspitava decu“. (Gudac-Dodić, 2006: 64) Ovakav trend „povratka na staro“ vidi se i u odluci partije da 1953. godine raspusti AFŽ, kao i u pokretanju „ženskih strana“ koje promovišu „ženstvenost“ i materinstvo, u listovima poput Politike.

S druge strane, kolek-tivizacija zemljišta ubrzo se pokazala kao propast, usled otpora seljaka koji su činili okosnicu revolucije i, samim tim, održanja režima na vlasti. Tako kontradiktorni proces ju-goslovenske industrijalizacije i urbanizacije dovodi ujedno i do porasta urbane radničke klase i do očuvanja patrijarhalnog se-oskog poseda. Takva društvena konstelacija izrađa i klasu po-lutana, ljudi koji su preživljavali kombinujući najamni rad u fabrici i rad u poljoprivrednom gazdinstvu. Ovakvi uslovi pogo-dovali su očuvanju patrijarhalne svesti i njenom širenju iz sela u grad.

Uprkos tome, zaposlenost žena beleži konstantan rast tokom perioda SFRJ, čak i veći od opšte stope rasta zaposlen-osti. Pa ipak, ovo je praćeno sit-uacijom u kojoj su žene (poseb-no trudnice i žene s decom) prve koje dobijaju otkaze u situacijama u kojoj je potrebno otarasiti se viška radne snage (Gudac-Dodić, 2006: 63), a pod pretpostavkom nekvalifi ko-vanosti – što je upravo proizvod tržišne racionalizacije proizvod-nje u navodno socijalističkoj državi.

Ovaj period takođe krasi i klasični indikator „mod-ernizacije“: uspon gradske nuklearne porodice, kao os-novne potrošačke jedinice u kapitalističkom društvu, naspram tradicionalnog mod-ela proširene seljačke porodice, kao proizvodne jedinice. Država, takođe, pokušava da olabavi teret žene pri uzgoju dece i poslovima u kući, os-nivanjem jaslica, vrtića, men-zi itd. No, ovi servisi ostaju nepristupačni velikom broju žena, a njihov kvalitet varira u zavisnosti od stanja u privredi. Nedobačenost ove državne intervencije jasno se čita u po-datku da su žene 1965. godine u proseku radile „60 do 70 sati nedeljno, od čega je 20 do 30 odsto bio neplaćeni rad“.

Dakle, zaposlena žena i dalje je morala da obavlja većinu kućnih poslova. Štaviše, ovo joj je ostavljalo manje slobod-nog vremena nego ženama na kapitalističkom Zapadu u istom periodu. (Gudac-Dodić, 2006: 92) Materijalni uslovi sve su snažnije istiskivali ženu iz javne sfere.

„Od 1965-1975. godine indeks nezaposlenosti se udvostručio, a u 1990. godini je skočio za jednu četvrtinu u odnosu na onaj zabeležen 1985. godine (Milošević, 2002). Veliki višak nezaposlenih u slučaju bivše Jugoslavije preliv-ao se kroz emigraciju u zemlje Evrope i Amerike, što je slabilo unutrašnje napetosti.“ (Milić, 2006: 65)

„Ključna decenija za Istočnu Evropu bile su 1970-te. U prvoj fazi, bum na svetskim tržištima i niske kamatne stope pod-stakli su eksploziju udruženih bankarskih zajmova Istočnoj Evropi i Trećem svetu. Države i preduzeća shvatili su da je post-alo lako doći do pozajmice. ‘U današnjem svetu samo budale ne uzimaju kredite’, izjavio je lider Istočne Nemačke Erik Honeker.“ (Dale, 2009: 41)

U sličnoj situaciji našla se i Jugoslavija, čija se unutrašnja dinamika od 1950-ih godina kretala između ciklusa liber-alizacije i centralizacije. Liber-alizaciji su težile bogatije regije, poput Slovenije i Hrvatske – one okrenute proizvodnji za izvoz. Pa ipak, centralizacija je, nakon privredne stagnacije u SFRJ i rastućeg tereta dugova tokom 80-ih, odgovarala up-ravo Međunarodnom monetar-nom fondu (MMF).

„Mere štednje“ koje su SFRJ nametnuli MMF i Evropska za-jednica (preteča EU), primen-jivane su od 1982. do 1985. i potom od 1989. do 1990. go-dine. Uprkos proklamovanom cilju, nisu uspele da reše prob-lem duga. Nivo zaduženosti je 1991. bio jednak onome iz 1978. godine.

„Decenijama dobijani jef-tini krediti u međuvremenu su veoma poskupeli, posebno usled reganističke politike državne potražnje koja je dove-la do ogromnog skoka kamata. Skoro 30 milijardi američkih dolara odlilo se između 1981. i 1987. u vidu otplata kamata iz ove zemlje... realna primanja između 1980. i 1986. opala [su] za 40%...“ (Hofbauer, 2004: 49)

Od SFRJ je traženo i da sprovede recentralizaciju, da bi se olakšala naplata duga. Recentralizacija je značila odu-

zimanje republičke kontrole nad resursima, kompanijama, bankama i fi nansijama u okviru republičkih granica.

Zvanični Beograd je u tome video priliku za dominaciju na domaćem tržištu, budući da za rast zasnovan na izvozu na inostrana tržišta Srbija nikada nije bila osposobljena, dok bi joj jačanje savezne ekonomske vlasti po savetima MMF-a omogućilo da implementira program investicija i okuša se na evropskom tržištu. (Živković, 2012) Došlo je do toga da srpski političari ukinu autonomiju pokrajina, Vojvo-dine i Kosova, zagarantovanu Ustavom iz 1974. godine.

Takve mere sve su više srozavale stand-ard u društvu, a posebno u radničkoj klasi. Osiromašena radnička klasa ostavljena je da se sama snalazi za preživljavanje. Istovre-meno dolazi do rasta nacionalnih tenzija koje će već početkom devedesetih prouzrokovati građanski rat, okončan potpisivanjem Dejton-skog sporazuma 1995. godine. Prouzrokovaće i tlačenje Albanaca na Kosovu, koje će se završiti NATO agresijom nad Jugoslavijom 1999. godine i uspostavljanjem neokolonijal-nog „međunarodnog protektorata“ na Kosovu.

Vidimo kako je kriza iz 80-ih iz ekonomske prerasla u opštedruštvenu krizu. To znači da su u krizu upali i novi i stari oblici porodičnog organizovanja. 1990-ih je nastupio period istiskivanja žena sa tržišta rada i ponovnog „povlačenja u sferu privatnosti, u kojoj su preu-zele ulogu socijalne brige o porodici u izrazito nepovoljnim uslovima propadanja životnog standarda i kraha institucija socijalne brige.“ (Babović, 2009: 137)

Patrijarhat, koji je činio nit koja je povezivala tradicionalnu seosku i modernu gradsku po-rodicu, sada je ulegao u ležište sve glasnijih na-cionalnih pokliča partijskih elita, Crkve i klubo-va intelektualaca koji su zahtevali nacionalno jedinstvo. Eksplozija nezaposlenosti primorala je porodice na traganje za novim-starim strate-gijama: povratak na selo, ili/i višegeneracijski suživot u proširenoj porodici. Anđelka Milić navodi da je tokom devedesetih čak 38% domaćinstava kojima formalno zaposlenje nije bio dovoljan izvor prihoda preživljavalo od bav-ljenja poljoprivredom, mahom za sopstvene potrebe. (Milić, 2006)

Sve nepreglednije društveno rasulo davalo je na značaju glasovima koji su tražili „čvrstu ruku“: država treba da se vodi kao porodica, a „porodica je osnovna ćelija svakog zdravog društva“, poručivali su listom bivši marksisti i zvanični disidenti. Pokušaj SFRJ da se uklopi u „svetsku podelu rada“ završio je u njenoj periferizaciji, dužničkom ropstvu i negiranju svih pokušaja emancipatorskih projekata – od samoupravljanja, do ženske emancipacije – u znojavom i krvavom susretu partijarhata i etničkog nacionalizma.

Prvi višestranački izbori pružaju dobru per-spektivu na novi-stari položaj žene: u Skupštini gotovo da ih nije ni bilo, osim s one strane pulta skupštinske kantine.

Srbija posle Petog oktobra: odblokirani patrijarhatS početkom poslednje decenije XX veka, Sr-bija, prema domaćim autorima, ulazi u fazu „blokirane tranzicije“, koju tek 2000. godine nasleđuje „modernizacijska“ faza „odložene tranzicije“: s preko milion nezaposlenih i lica na prinudnim odmorima, praćenim poras-

tom straha od gubitka radnog mesta. Anketno istraživanje obavljeno 2003. godine, ustanovilo je da „u porodicama viših i srednjih slojeva go-tovo 100% supružnika je zaposleno, odnosno porodice imaju više od jednog prihoda, dok je u nižem sloju to slučaj samo sa oko 40% porodica; većina nezaposlenih ili sa ličnim pri-hodima (penzije, invalide, socijalne alimentaci-je) koncentrisana je u nižoj klasi.“ (Milić, 2006: 68)

Privatizacija i deindustrijalizacija dodatno su pogoršale ovo stanje. Uzimajući u obzir preširoku defi niciju zaposlenosti i nezapos-lenosti kojom se vodi Anketa o radnoj snazi Republičkog zavoda za statistiku, 2010. go-dine nezaposlenost žena iznosila je 20.2%, naspram 18.4% u slučaju muškaraca.1 Oko 88% muškaraca i 85% žena rade i preko 40 sati ned-eljno. (Blagojević, 2011: 53)

„U grupi domaćinstava koja nemaju članove opterećene višestrukim radnim aktivnostima, ima 43.7% domaćinstava u kojima su ženski članovi zaposleni i istovremeno obavljaju kućni rad.“ (Babović, 2006: 95).

Još 2000. godine, žene su u proseku trošile 5.2 sati na kućne poslove, dok je kod muškaraca ovaj broj iznosio manje od sata. Za isto vreme, žene su van kuće radile u proseku 5.5 sati, a muškarci 7.3. Sveukupno, te godine žene su radile dva i po sata dnevno duže od muškaraca. (Milić, 2006: 73)2

Ovo je izvršilo dvojak uticaj. S jedne strane, većina porodica iz nižih klasa je u teškim ekonomskim uslovima primorana da preživljava na samo jednom prihodu. Nije potrebno posebno naglašavati to da taj pri-hod u velikom broju slučajeva nije mogao biti bread-winning, te da je stoga trpela cela po-rodica. Prosečna neto zarada u avgustu 2003. godine iznosila je 11,680 dinara.

„Najmanja primanja su imali proizvođači odevnih predmeta s 2.387 dinara, nešto bolje su bili plaćeni proizvođači tekstilnih prediva i tkanina s platama od 3.462 dinara, dok su prerađivači kože i drveta zaradili prosečno 3.879 odnosno 5.061 dinara.“3 Dodatno, u 2000. godini u Srbiji je živelo preko dva mil-iona siromašnih; dok se 66% domaćinstava nalazilo na granici opstanka. (Milić, 2006: 66) Ovo je značilo nastavak značajne uloge koju je sivi sektor ekonomije igrao u porodičnim strategijama preživljavanja još od perioda

1 „Zaposlena lica su lica koja su najmanje jedan sat u posmatranoj sedmici obavljala neki plaćeni posao (u novcu ili naturi), kao i lica koja su imala zaposlenje, ali koja su u toj sedmici bila odsutna sa posla. U zaposlena lica, pored lica koja imaju zasnovan radni odnos i rade u preduzeću, ustanovi ili u drugoj vrsti organizacije ili rade kao privatni preduzetnici, uključuju se iindividualni poljoprivrednici, pomažući članovi u domaćinstvu, kao i lica koja su obavljala neki posao koji su samostalno pronašla i ugovorila (usmenoili pismeno) bez zasnivanja radnog odnosa i kojima je taj rad predstavljao jedini izvor sredstava za život. Prema tome, u Anketi se ne uzima u obzir formalni status lica koje se anketira, nego se radni status tog lica određuje na osnovu stvarne aktivnosti koju je ono obavljalo u posmatranoj sedmici.“ (Blagojević, 2011: 23)

2 Prema RZS anketi, obavljenoj deset godina kas-nije, deluje da se ova razlika smanjila i sada iznosi sat vremena. (Blagojević, 2011: 58) Nažalost, nemam uvid u metodologiju korišćenu pri obradi rezultata ankete iz 2000. godine.

3 „U Srbiji prosečna plata u avgustu 11.680 di-nara“, 23. 9. 2003. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2003&mm=09&dd=23&nav_category=9&nav_id=120194 Pristupljeno 5. 4. 2013. Već ovaj kratki novinski napis upućuje na to da najslabije plaćena zanimanja obavljaju žene.

DO TE MERE SMO IZGRADILI SOCIJALIZAM DA ŽENA MOŽE NATRAG U KUĆU DA VASPITAVA DECU

ZAPOSLENA ŽENA I DALJE JE MORALA DA OBAVLJA VEĆINU KUĆNIH POSLOVA

„U GRUPI DOMAĆINSTAVA KOJA NEMAJU ČLANOVE O P T E R E Ć E N E VIŠESTRUKIM RADNIM AKTIVNOSTIMA, IMA 43.7% DOMAĆINSTAVA U KOJIMA SU ŽENSKI ČLANOVI ZAPOSLENI I ISTOVREMENO O B A V L J A J U KUĆNI RAD.“

Sindikalna aktivistkinja Asocijacije slobodnih i nezavisnih

sindikata (danas bliski LDP) u Petooktobarskoj revoluciji

APRIL 2013. APRIL 2013.20 21

tom. Isto kao što se ugovor o radu sklapa for-malno dobrovoljno i pod jednakim uslovima, čime se maskira dominacija vlasnika kapitala nad radnikom/com, tako i formalna rodna ravnopravnost maskira dominaciju muškaraca nad ženama. Zato da bismo se efi kasno borili protiv patrijarhata moramo istovremeno da na-padamo tržište i njegove liberalne mistifi kacije stvarnosti: navodnu suprotstavljenost jednako-sti/modernosti i patrijarhata/tradicije. Isto tako, ako hoćemo efi kasnu borbu protiv tržišta, moramo se boriti protiv patrijarhata: iako on u svojoj novoj formi nastupa „odozdo“ kao de-fanzivni mehanizam protiv tržišne destrukcije, ne smemo zaboraviti da je on ujedno i metod kontrole „odozgo“, koji sputava i infantilizuje ženu.

Zato borba za ravnopravnost mora biti sastavni deo borbe protiv tržišta: protiv dalje privatizacije, protiv duga, za državne inves-ticije u nova radna mesta u zdravstvu, školstvu i uzgoju dece (socijalizacija reprodukcije), na-cionalizaciju banaka i industrije pod demokrat-skom kontrolom i za obaranje kontrole tajkuna i multinacionala nad poljoprivredom i trgovi-nom robama široke potrošnje.

Imajući u vidu strukturu srbijanske privre-de, odnosno njen suštinski uvozno-zavistan, budžetski-defi citaran i dužnički karakter, kao i konstantne pozive Fiskalnog saveta da se seče sve što se seći može kako bi se vraćali dugovi stranim bankama, šanse za to da će politička elita preduzimati korake u ovom pravcu ravne su nuli. Za takav poduhvat neophodna nam je izgradnja nove, široke i radikalne političke organizacije levice po modelu grčke Sirize, sposobne da ujedini sprektar snaga od femi-

nistkinja do sindikalaca koji bi se zajedno borili na političkom, ekonomskom i kulturnom fron-tu protiv dvoglavog orla tržišta i patrijarhata.

LiteraturaBabović, M. (2006): „Socio-ekonomske strategije i odnosi unutar domaćinstva“, u: S. Tomanović (prir.), Društvo u previranju, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, str. 81-100Babović, M. (2009): „Radne strategije i odnosi u domaćinstvu: Srbija 2003-2007“, u: A. Milić i S. Tomanović (prir.), Porodice u Srbiji da-nas u komparativnoj perspektivi, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, str. 135-150Badiou, A. et al (2012): „Spasimo Grčki narod od njegovih spasitelja“, dostupno na http://www.egs.edu/faculty/alain-badiou/articles/spasimo-grcki-narod-od-njegovih-spasitelja/ Pristupljeno 5. 4. 2013.Blagojević Hjuson, M. (2011): Žene i muškarci u Srbiji: šta nam govore brojke?, Program Ujed-injenih nacija za razvoj, BeogradČakardić, A. (2012): „Minimalna država i neolib-eralne strategije kapitalizma“, u: M. Jadžić et al (prir.), Kriza, odgovori, levica, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, str. 129-148Dale, G. (2009): „The East German revolu-tion of 1989“, International Socialism, No.124. Dostupno i na www.isj.org.uk Engels, F. (1950): „Poreklo porodice, privatne svojine i države“, u: K. Marks i F. Engels, Izabra-na dela, tom II, Kultura, Beograd, str. 166-316 Gudac-Dodić, V. (2006): „Položaj žene u Srbiji (1945-2000)“, Žene i deca: 4. Srbija u moderni-zacijskim procesima XIX i XX veka, Biblioteka

Helsinške sveske, br. 23, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, str. 33-130Hofbauer, H. (2004): Proširenje EU na Istok: Od Drang nach Osten do integracije periferije u EU, Filip Višnjić, BeogradMilić, A. (2006): „Porodica i modaliteti rad-nih aktivnosti članova, promene u toku post-socijalističke tranzicije u Srbiji, od 1991-2006. godine“, u: S. Tomanović (prir.), Društvo u previranju, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, str. 57-79Milošević, B. (2002): „Nezaposlenost u Sr-biji devedesetih: Stvarnost i privid „ekonomije preživljavanja““, u: S. Bolčić i A. Milić (ur.), Sr-bija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, str. 141-157Perović, L. (2000): „Modernizacija bez mod-ernosti“, Ljudi, događaji i knjige, Biblioteka Svedočanstva, knj. 1, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, BeogradRadoman, M. (2011): Stavovi i vrednosne ori-jentacije srednjoškolaca u Srbiji, Biblioteka Helsinške sveske, br. 31, Helsinški odbor za ljudska prava u srbiji, BeogradStojanović, B. (2007): „Strana ulaganja – stanje i perspektive“, u: M. Đurković (ur.), Srbija 2000-2006. država, društvo, privreda, Institut za ev-ropske studije, BeogradSutcliff e, B. (2001): 100 Ways of Seeing an Un-equal World, Zed Books, LondonŽivković, A. (2012): „Tranzicija na Balkanu – Povratak u budućnost“, u: M. Jadžić et al (prir.), Kriza, odgovori, levica, Rosa Luxemburg Stif-tung, Beograd, str. 188-219

između 1991. i 1995. godine. (Milić, 2006: 70-72) Isto tako, ovo je učvrstilo važnost proširene porodice kao načina preživljavanja: no, ovog puta locirane u gradu, kao novog spoja stare partijarhalne porodice s osiromašenog sela i „nove“ nuklearne i patrijarhalne porodice iz osiromašenog grada.

Povlačenje žena u privatnu sferu domaćinstva vrši se uzajamno s reprodukcijom konzervativnih ideja o njenoj društvenoj ulozi. Generacije mladih koje su stasavaju i socijali-zuju se tokom devedesetih i dvehiljaditih go-dina naviknute su na činjenicu da su im majke domaćice; generacije mladih žena socijalizuju se u uslovima koje možda i najbolje opisuje po-datak iz već pomenute ankete iz 2003 godine: 100% žena izgubilo je posao iz porodičnih ra-zloga, uz dvostruko veće šanse za gubitkom posla od njihovih supružnika (Milić, 2006: 66). Društvena uloga žene redukuje se na negu i reprodukciju porodičnog života i besplatan rad koji obavlja u porodičnom domaćinstvu. Na taj način perpetuiraju se patrijarhalni obrasci u porodici, podstaknuti prvenstveno stanjem u privredi, konkretno krizom tržišta rada. Tako vidimo na koji način je današnji patrijarhat zombirani spoj starih ideja dignutih iz mrtvih tržišnom „racionalizacijom“ na periferiji evro-zone.

Činjenica da žene i danas za isti posao u Srbiji primaju manje novca, još jedan je od fak-tora koji ne utiču samo na njihovu ekonomsku nezavisnost, već i na blagostanje čitave po-rodice. „Podaci koji se odnose na zaposlene kod pravnih lica (iznad 50 zaposlenih) poka-zuju da su zarade žena za svaki nivo stručne spreme niže od zarada muškaraca iako je kvali-fi kaciona struktura žena znatno povoljnija od kvalifi kacione strukture muškaraca. Na primer, iako žene čine 58,7% zaposlenih s visokom stručnom spremom, njihove zarade su za 18% niže od zarada muškaraca.“ (Blagojević, 2011: 64)

Ovde bi trebalo postaviti pitanje uzroka ovakvog stanja. Da li su u pitanju „odložena tranzicija“ i „blokirana tranzicija“, ili su u pitanju posledice neodvojive od ishodišnog mesta same društvene transformacije kroz koju prola-zimo?

Protiv dvoglavog orlaModerno društvo pruža nam iskustva koja su izuzetno privatizovanog i komodifi kovanog karaktera. Jedna od stvari koje kapitalizam, kao sistem proizvodnih i društvenih odnosa, određuju nasuprot svim pređašnjim oblicima društvenog uređenja jeste razvoj privatnog, domaćeg prostora – prostora u kom se ljudske potrebe koje se ne mogu neposredno ispuniti na tržištu ispunjavaju ili individualno, ili putem rodno struktuiranih međuljudskih odnosa.

„U starom komunističkom domaćinstvu, koje je obuhvatalo mnogo bračnih parova i njihovu decu, ženama povereno vođenje domaćinstva bilo je isto toliko javna, društveno nužna radinost, koliko i rad muškaraca na prib-avljanju životnih namirnica. Ovo se izmenilo s patrijarhalnom porodicom, i još više s mo-nogamskom inokosnom porodicom. Ono se više nije ticalo društva. Ono je postalo privatna služba; žena je postala prva služavka, isključena iz učešća u društvenoj proizvodnji.“ (Engels, 1950: 224)

Ostavimo li po strani neke očigledne sim-plifi kacije, koje su proizvod ranog stadijuma

razvoja antropologije u delu Luisa Morgana na čiji se rad Engels ovde oslanja, u pitanju je te-meljni zaključak o odnosu između kapitalizma i patrijarhata koji, uprkos svim odstupanjima, opisuje relaciju privatno/domaće-javno. Ovaj odnos postaje ogoljeniji u eri ideološke krize, odnosno onda kada ideološka opravdanja društvenih nejednakosti počnu da se osipaju pod udarom stvarnosti – duboke, prolongirane ekonomske krize.

Društveni efekti „mera štednje“, koje čine okosnicu anti-krizne politike Evropske unije, danas se najbolje vide na primeru Grčke, dužničke ekonomije čija bi sposobnost da vrati dug evropskim bankama mogla biti odlučujuća za opstanak monetarne unije. Kako neki autori ističu: „Radi se o kupovini vremena za spas kreditora dok se zemlja vodi u siguran bank-rot. Radi se o tretiranju Grčke kao laboratorije za socijalni eksperiment koji će se u sledećem koraku primeniti u celoj Evropi. Model koji se testira u Grčkoj je taj u kome više nema javnih službi, gde se škole, bolnice i klinike raspadaju, gde je zdravlje privilegija bogatih, gde je popu-lacija ugroženih žrtva programirane eliminaci-je, dok su oni koji još uvek imaju posao osuđeni

na ekstremne oblike siromaštva i nesigurnosti.“ (Badiou, 2012)

Osvrnemo li se samo na efekte koje su „mere štednje“ do sada imale po žene u Grčkoj, videćemo više nego zabrinjavajuće stanje. Drastično smanjivanje budžetskih izdataka za socijalne službe i otpuštanja u javnom sektoru upravo su najdrastičnije pogodili žene: kao populaciju koja čini većinu zaposlenih u javnom sektoru, ali i kao (ne)zaposlene žene na koje ot-pada briga o starima i članovima domaćinstva koji imaju posebne potrebe, u uslovima u ko-jima se državne službe za brigu zatvaraju ili postaju preskupe. „Prema zvaničnim nacional-nim statistikama, više od četvrtine žena – 26% – bilo je bez posla u martu, u poređenju sa 19% muškaraca. Zamrzavanje plata koje su namet-nule mere štednje u javom sektoru, u kom su dominantno zaposlene žene, teško je pogodilo žene i dovelo do smanjenja broja radnih mesta koja u potpunosti pokrivaju porodiljsko.“4

Liberalizam ide ruku pod ruku s patrijarha-

4 „Greek crisis hits women especially hard“, 15. 6. 2012. http://www.guardian.co.uk/world/greek-election-blog-2012/2012/jun/15/greek-crisis-women-especially-hard Pristupljeno 5. 4. 2013.

APRIL 2013. APRIL 2013.22 23

nasilje nad studentima i studentkinjama, na šta se odazivaju ekstremno desničarske gru-pacije.2 Prva žrtva napada fašista, bila je up-ravo žena, koleginica s Filološkog fakulteta, koju su pratili od fakulteta, pretukli je i pretili joj.

Kao reakciju na tu izjavu, zajedničkim naporima smo organizovali protest i održali tribinu o diskriminaciji žena i seksizmu. Prepoznavši to kao veliki problem, nastavili smo da edukujemo sebe i druge o ženskom pitanju. Javnost se još jednom pokazala kao tolerantna i na toliko veliku dozu seksizma, te nije bilo reakcija, izuzev teksta Borke Pavićević koja je iskritikovala rektora i stala na stranu studentkinja i studenata.3

Međutim, studentkinje se tokom protes-ta nisu susrele samo sa seksizmom koji je dolazio izvan pokreta, nego i sa seksizmom iznutra. Pri raspodeli posla tokom blokade, nije bilo dovoljno žena govornica, niti onih koje bi pisale saopštenja, bavile se edukaci-jom i političkim sadržajima. Da li zbog ne-dovoljne političke obrazovanosti ili zbog ne-dostatka samopouzdanja da se ravnopravno bave politikom kao i studenti koji već imaju iskustva na tom polju.

Seksizam i mačizam bili su dosta prisut-ni na plenumima i uopšte unutar pokreta. Na plenumima su češće i opširnije govorili muškarci, a bilo je i nekoliko slučajeva agresi-je i verbalnih, pa i fi zičkih napada muških po-jedinaca na kolege i koleginice s protesta, s kojima se oko nečega ne bi saglasili, na taj način uspostavljajući neku vrstu dominacije.

Takvo ponašanje proizvelo je strah od javnog govorenja i konfrontacije, a potom i pasivizaciju na prvom mestu studentkinja koje nisu bile spremne da pristanu na takve uslove rada i neravnopravne saradnje (npr. vređanje učesnice plenuma i protesta od strane njenog kolege iz protesta, na samom plenumu, na osnovu njenog fi zičkog iz-gleda prošlo je bez ikakvih sankcija po tog učesnika, štaviše isti je kasnije imao još is-pada, a često je bio u prvim redovima pro-testnih šetnji i čitao zvanične proglase u megafon).

Na fakultetu na kom ubedljivu većinu studentskog tela čine žene, u protestu koji je od prvog dana odražavao takvu rodnu struk-turu – šačica bučnih i agresivnih muškaraca (od kojih neki i ne studiraju tu) uspela je da, sve pozivajući se na najviše demokratske principe i ideale, uzurpira vođstvo protesta i onda se pri brodolomu uredno preseli u komšiluk, na blokadu Filozofskog fakulteta, gde je nastavila s ovom praksom. Ovo sur-vavanje blokade Filološkog bilo je praćeno različitim formama represije i olajavanja po medijima, o čemu smo nešto već gore re-kli. Državna represija i reprodukovanje patri-jarhata u našim redovima išli su ruku pod ruku – protiv protesta.

Politika pokreta kojom se ne štite na-padnuti učesnici i učesnice da, navodno, ne bi došlo do unutrašnjeg razdora u pokretu, zapravo štiti i podržava napadače i siledžije (iako su i oni učesnici protesta) i pokazala se više nego štetnom. Izvan pokreta, na seksi-zam se koliko-toliko reagovalo, ali se nismo

2 http://www.e-novine.com/drustvo/52371-Rektor-portparol-zastraivali-studente.html

3 http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/rektor_i_zene.887.html?news_id=227654

razračunali sa seksizmom u svojim redovi-ma, te je veliki broj studentkinja, a i stude-nata, napustio blokadu.

Primer blokade i plenuma Filološkog fakulteta pokazuje da proceduralna prak-sa (direktna demokratija, jedan čovek-jedan glas itd) nije nikakav garant stvaranja emancipujućeg prostora. Istina je da smo naviknuti na to da nemamo svoj glas, da se on ne čuje, da se guši. Utoliko nam je direk-tna demokratija potrebnija, jer pravi prvi ko-rak obećanjem da će svako/a biti saslušan/a i da će se njegov/njen glas uzeti u obzir pri zajedničkom donošenju odluke.

Međutim, sadržina ovde nadilazi for-mu. Ako je atmosfera takva da se, recimo, mačistički nastup na plenumu zanemaruje u prilog „svega ostalog što kolega ima da kaže“, to daje prostor mačisti da postane siledžija, a siledžiji da mimo plenuma preti i „zavodi red“ među „disidentima“, tj. onim koleginicama i kolegama sa kojima je na plenumu imao različita mišljenja po nekom pitanju. To je samo na korak od pravdanja takvog ponašanja na samom plenumu. Pri-tom, ovo nisu hipotetički primeri.

Ovakva politika vodi u izolaciju i sektaštvo, u delirijum zamene stvarnog za umišljanje unutrašnjih neprijatelja. Direktna demokrati-ja, dakle, mora biti praćena organizovanom političkom intervencijom protiv zagađivanja pokreta đubretom pokupljenim u patrijarh-alnom kapitalističkom društvu. Da bismo se uspešno organizovali nije nam potrebno samo više demokratije, već i drugačija poli-tika, sposobna da danas okupi više ljudi nego juče, da podriva licemerje sistema, da čisti liberalni virus sebičnosti i samodovoljnosti iz nas samih.

Borba za ravnopravnu i istaknutu ulogu žena u studentskom pokretu neophodan je uslov za uspeh u borbi za kvalitetno, besplatno i svima dostupno obrazovanje. Bez suočavanja sa šovinističkim napadima na protest i s ponašanjem samih njegovih učesnika, svakom studentskom pokretu preti deaktivacija žena i time opadanje borbenog jedinstva i emancipatorskog potencijala borbe.

Kako bi studentkinje u pokretu bile samo-pouzdane i delale slobodno i ravnopravno s ostalima, pokret mora da im stane u zaštitu i svojim mehanizmima sankcioniše vidove ponašanja koji ugrožavaju druge učesnike. Takođe, pokret bi morao da ima i set ženskih zahteva, a za to upravo moraju da se izbore same studentkinje.

Zbog svih tih razloga, uvideli smo potre-bu da se žene van blokade organizuju i sa-mostalno, kako bi, podstaknute borbama u kojima su već učestvovale (dakle sopstvenim iskustvima), pokrenule i druge žene da se bore za svoju emancipaciju, za promenu širih društvenih uslova koji im onemogućavaju prosperitet i slobodu izbora životnog puta – na prvom mestu protiv neoliberalizma, za radna mesta, za prava žena na radu, protiv diskriminacije itd. – i da bi organizovano sprečile novi upliv reakcionarnih ideja u svaki budući pokret koji se takođe bude borio pro-tiv istih ovih stvari (od plenuma do protes-ta poput „Mi smo 99%“). Zato smo počeli izgradnju širokog levog feminističkog fronta koji će kroz samoobrazovanje i propagandu započeti ovaj proces. Javite nam se!

NEOLIBERALNI KURS koji se u Srbiji ot-voreno promoviše od 5. oktobra ukratko diktira rasterećivanje državnog budžeta

od troškova za potrebe stanovništva koje ne generišu profi t (socijala, zdravstvo, obrazovan-je). To služi jednom cilju: otplaćivanju rastućih dugova prema inostranstvu.

Jasno je da je ovime obuhvaćen i sistem vi-sokog obrazovanja. Država iz godine u godinu izdvaja sve manje za Univerzitete, dok i ono na šta se na papiru (Zakon o visokom obrazovanju) obaveže – ne ispunjava. Ovo sugeriše da državi nije stalo do visokog obrazovanja stanovnštva. Zašto? Zato što je privreda zemlje propala i nema dovoljno radnih mesta za sve te diplo-mirane ljude. Neoliberalna logika diktira da se pojedinac sam snađe, da se država ne meša. Pošto standard pada i nema uslova za zapos-lenje, perspektiva je da studiraju prevashodno „najbolji“ (što sve više znači bogati i snalažljivi), koji će uglavnom onda otići u potragu za pos-lom u inostranstvu.

To utiče i na kvalitet obrazovanja koji se pruža. Dolazi do „Bolonjske reforme“, na ta-lasu pokušaja stvaranja jedinstvenog evrop-skog tržišta rada, gde će radnici u fl eksibilno uređenim uslovima biti lako razmenjivi (i za-menjivi), opremljeni isključivo znanjima iz uske oblasti za koju su se sa 18 ili 20 i nešto godina opredelili, uz obećanje „lifelong“ studiranja, kako bi eventualno u hodu mogli da se priuče nečem drugom i adaptiraju na nepredvidive promene na tržištu rada. Od 144 zemlje, Srbija se danas nalazi na 141. mestu prema „odlivu mozgova“. Procenjuje se da je zemlju u pos-lednjih četvrt decenije napustilo i do 600,000 ljudi, mahom stručnjaka iz oblasti medicine, elektroinžinjeringa i IT tehnologija.

Evropa koja je upala u recesiju unela je do-datnu pometnju u ovaj ionako problematičan sistem. U Srbiji kao zemlji na periferiji to je samo značilo da je „Bolonja“, kao deo „evropskih re-formi“, iskorišćena da se zamaskira stvarna državna strategija prema visokom obrazovan-ju: privatizacija. Otuda sve priče o tome kako kod nas „Bolonja nije primenjena kako treba“.

Stvar je u tome da se država uopšte ne bavi obrazovanjem jer ljudi ne mogu da se zaposle ni ovde ni (u sve većoj meri) napolju, što znači da nema ni pritiska na Univerzitete i fakultete da sprovode ono malo stavki koje zapravo stoje u Bolonjskoj deklaraciji. Dakle, fakulteti su ostavljeni sami sebi (redovnim profesorima) da se snađu šta će i kako će da rade, ukoliko profesori žele da nastave da imaju primanja od kojih žive. Otuda uvođenje sve većih školarina koje kompenzuju državne dugove i sve manje izdatke, dok profesori imaju odrešene ruke da odlučuju praktično kako žele.

Situacija u kojoj su studenti i studentkinje opterećeni plaćanjem školarina znači da oni materijalno nemoćniji neće biti u stanju da ispunjavaju rigorozne uslove koje „bolonjski“ zakon (i njegove dopune) iz 2006. promoviše. Posebno su otežavajući rastući troškovi življenja u gradovima koji u velikoj meri pogađaju stu-dentsku populaciju iz drugih mesta u zemlji. Ova situacija znači i da je ženama dodatno teže da studiraju, zbog društveno-porodičnih očekivanja i strategija koje su počele da se raz-vijaju još od krize iz ’80-ih. To ih destimuliše i pasivizuje kao potencijalne društvene subjekte.

Međutim i u ovoj sferi društva godinama se razvija otpor: studentkinje i studenti se iz go-dine u godinu bune protiv školarina i drugih bi-rokratskih mera kojima im se pokušava naplatiti obrazovanje na državnim fakultetima.

Uzećemo za primer blokadu Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu (jesen 2011. godine) kao fakulteta na kom u velikoj većini studiraju žene, a koji je, pritom, pokrenuo širi studentski otpor te godine. Ova blokada dovela je u pitanje vladajuću ideologiju o ulozi žene u društvu danas, ali i otvorila prostor za subjektiviranje žena u društvene aktere koji, manje ili više svesno, stupaju u polje politike (odlučivanja o javnim pitanjima) i kroz tu inter-venciju kreiraju emancipatorska polja otpora u kojima se postojeće ideje odbacuju ili stavljaju na test stvarnosti. Međutim, žene su se tokom tog procesa suočile i s brojnim problemima „starog“, odnosno spoljnjeg sveta.

Novi neoliberalni trend dovodi do uslova u kojima je patrijarhat preporođen u novom obliku. Sve manji izgledi za zaposlenje dovode do toga da se vrši jasnija raspodela „uloga“ u domaćinstvu – muškarci su zaduženi za preh-ranjivanje porodice, a žene da o njoj vode brigu – tj. žene da se udaju i brinu o deci i sta-rima (propast socijalnih institucija za podršku dece i starih, sve manje plate i penzije). Žene se, dakle, više ne stimulišu da se obrazuju u istom broju kao pre, a one koje se i odluče na to uglavnom imaju i druge, ako ne i prior-itetne, obaveze vezane za domaćinstvo, ili im nedostaje (dovoljna) fi nansijska podrška da bi mogle da se posvete studiranju. One moraju da rade, uzimaju često slabo plaćene poslove preko omladinskih zadruga ili/i na crno, kako bi obezbedile uslove za studije i neku samo-stalnost i slobodu. Ipak, društvo im ne pomaže i udar na javno dobro stvara klimu u kojoj je patrijarhat u društvu sve legitimniji.

Zato ne treba da čudi da je u priprem-nim procesima za blokadu i u samoj blokadi fakulteta učestvovao veliki procenat student-kinja. Borbenost učesnica blokade bila je na izuzetno visokom nivou, učestvovale su u plenumima, diskusijama sa profesorima i upra-vom fakulteta, javno govorile za medije, a neke od njih/nas su čak fi zički branile drugove sa blokade u trenutku kad ih je napadalo privatno obezbeđenje.

Bilo je veoma mnogo pozitivnih prim-era saradnje i solidarnosti među studentkin-jama i studentima. Svi su zajedno reagovali na seksističke izjave rektora Univerziteta, kojima je aludirao da je blokada Filološkog fakulteta bila nameštaljka, tj. da su žene bile izmanip-ulisane sa strane jer su same nesposobne za političko mišljenje i delanje: „I nije slučajno odabran Filološki fakultet. To je ženski fakultet – 80 odsto su studentkinje, a rukovodstvo su takođe žene – kaže Kovačević.“1 Na osnovu toga, rektor zaključuje kako se iza svega krije „levičarska“ zavera, te indirektno poziva na

1 http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Rektor-Pozvao-sam-na-sprecavanje-nasilja.sr.html

Emancipacija žena kroz studentske borbe

PIŠUSvetlana Gutić i Sava Jokić

U ovom tekstu pokušaćemo da sagledamo neke realne domete emancipatorskog potencijala direktno-demokratskog načina organizovanja, onako kako ga studentkinje i studenti više beogradskih fakulteta već godinama unazad primenjuju pri vođenju protesta protiv komercijalizacije i komodifi kacije visokog obrazovanja. Direktno-demokratski plenum često se predstavlja kao rešenje svih problema proisteklih iz korumpiranosti zvaničnih studentskih organizacija i predstavničkih tela: potrebno je „samo“ sprovesti ga iz reči u praksu. Ipak, kako je naše iskustvo pokazalo, ova praksa može biti veoma zamršena i nevoljna da se prilagodi nivou ideje – bez šire političke borbe.

Nigerijski revolucionar Baba Aje ekskluz-ivno za Solidarnost o pokretanju kampanje Radničkog socijalističkog saveza (SWL) za popularizaciju socijalističkih ideja među studentkinjama. Aje je predsednik SWL-a i šef Instituta za obrazovanje i istraživanje pri Sindikatu zaposlenih u zdravstvu.

PATRIJARHALNA PRIRODA društva znači da je obično veoma malo žena angažovano na radikalnoj levici. Ove dve činjenice se i međusobno učvršćuju: to što je mali broj žena angažovan čini ih nesigurnijima. Prva osoba koja se našla na čelu našeg nacional-nog sekretarijata bila je žena; trećinu našeg vođstva čine žene. To, međutim, nije dovoljno. Moramo privući više žena u borbu i napraviti od njih revolucionarne kadrove. Dve trećine našeg članstva, koje broji 1000 ljudi, trenutno studira. Kako bismo izgradili ženske kadrove odlučili smo da pokrenemo kampanju – Akciju za prava studentkinja (FESRA) – koja bi razvila teorijske i organiza-cione sposobnosti naših članica i studentskih aktivistkinja.Ideja za kampanju potekla je od naših druga-rica. Odlučili smo da organizujemo radionice za članice partije i bilten koji bi izdavale sve žene aktivne u FESRA-i. Želimo da inspirišemo žene da postanu politički aktivne i samou-verene, da predvode borbe – ne samo borbe za prava žena, već i za oslobođenje čitavog čovečanstva od kapitalističkog ugnjetavanja. U patrijarhalnom društvu žene moraju da post-anu mnogo samouverenije da bi se uključile u politiku. Mi hoćemo da izgradimo pover-enje. Aktivistkinje koje su već učestvovale u društvenim pokretima igraju ključnu ulogu u izgradnji tog poverenja, jer utiču na mlade žene i studentkinje da se bore za svoja prava i jednakost. U većini naših lokalnih ogranaka, na primer, iskusne drugarice zadužene su za razvoj FESRA-e i prenošenje svojih revolucion-arnih iskustava novim regrutkinjama.Mi ne verujemo da je moguće izboriti se za socijalističko društvo bez jednakog učešća i žena i muškaraca u toj borbi. NVO sektor, koji ima nekog uticaja na sindikate, pitanje jedna-kosti redukuje na inicijative za donošenje za-konskih mera (rodni mejnstriming). Zato nam je potrebna FESRA. Njen krajnji cilj je stavljanje ženske emancipacije u središte samoemanci-pacije radničke klase.

Intrervju: Baba Aje

Nezavisno organizovanje daje samopouzdanje studentkinjamaRAZGOVOR VODIOAndreja Živković

APRIL 2013. APRIL 2013.24 25

NAŠEM DOSADAŠNJEM staranju da u borbene redove sociajlne demokrati-je uvedemo i ženski proletarijat dala je ove godine naša partija više sis-tema i sredstava pokretanjem [lista] Jednakosti i ustanovom Sekretarijata

žena socijal-demokrata. Gledište partije je iskazano u ovoj rezoluciji, donešenoj na zboru žena sociajl-demorata 12. septembra 1910. u Beogradu:

„Svojim položajem i kao pol i kao proleterska žena je upućena da uzme najživljeg učešća u borbama socijalne demokratije. Jer je socijalna demokratija, kao istinska i dosledna demokratija, jedina partija koja se načelno bori protiv svih privatnopravnih i javopravnih zakona koji stavljaju ženu u zavisan i potlačen položaj. A zatim, kao revolucionarna partija koja se bori za korenito preuređenje društva, socijalna demokratija je, u stvari, jedini nosilac potpunog oslobođenja ne samo proletarijata nego i žene. To se oslobođenje može postići jedino uništenjem kapitalizma i zavođenjem socialističkog društvenog uređenja.

Zbor izjavljuje dužnost i interes radnih žena da stupanjem u političke i sindi-kalne organizacije pomognu borbu socijalne demokratije i učestvuju u njoj: rad-nica pored radnika pored socijal-demokrata!

Radi spovođenja sistematske agitacije i propagande kod žena, u smislu gorn-jih nagoveštaja i u duhu socijalne demokratije, zbor odlučuje:

1. da se izabere jedan centralni sekretarijat sa sedištem u Beogradu, koji će preko poverenika doći u vezu sa drugaricama u svima mestima i pripremiti za prvi idući kongres partije i jednu opštu zemaljsku konferenciju žena soci-jal-demokrata;2. da se pokrene list za socijal-demokratsku agitaciju i propagandu kod žena i da Glavna partijska uprava njegovo uređivanje i izdavanje pomogne:3. da se apeluje na drugove da pomognu ovaj pokret, u prvom redu upućivanjem žena i sestara da se za njega zainteresuju.

Zbor je uveren da će naići na odziv drugarica i radnih žena u celoj zemlji. On ima u vidu da sa privrednim razvitkom počinje žena i kod nas u sve većim masama puniti fabrike, radionice i kancelarije. On zna de će te stvarne promene uslova života morati probuditi interesovanje u naših žena za javni život i da će ih uputiti da se upoznavanjem sa svojim položajem osposobe za javni rad i borbu. Ta borba se ne može sa uspehom voditi u uskom okviru u kome je propovedaju dame koje su pristalice građanske jednakosti polova. Ona mora obuhvatiti sve zahteve žena na kulturnom, političkom, privrednom i socijanom polju, kao što je vodi u celom svetu socijalna demokratija i žene social-demokrati u njenim redovima.

Primajući ovu rezoluciju i birajući jedan stalni biro koji će, u smislu rezolucije, raditi na jačanju ženskog pokreta i pribiranju ženskinja u sindikalnim i partijskim organizacijama, ovaj je veliki zbor kako brojem, tako i ozbiljnošću, usrdnošću i oduševljenjem dao prvi i sjajan početak, kome se proletarijat može samo rado-vati.

Na drugaricama je da dalji rad opravda ovakav početak. Drugovi će im u tome pomoći, obaveštavajući i dovodeći u radnički pokret svoje žene, svoje kćeri, svoje sestre.

Na rad, svi koliko nas ima! Za oslobodilačku stvar žene, tj. za oslobodilačku stvar proletarijata!29-31 maj 1911.

Istorijski Arhiv KPJ, Tom III, Socijalistički pokret u Srbiji 1900-1919, Beograd 1950, str. 189-90.

Marks21:

Zbog čega napuštamo ISTOvim saopštenjem obaveštavamo javnost da smo nakon gotovo pet godina prekinuli odnos sa IST. U predstojećem periodu detaljnije ćemo obrazložiti razloge za ovu odluku, kao i dalji pravac koji planiramo za M21.

PIŠEMO OVO da bismo vas obavestili o napuštanju Socijalističke radničke partije (SWP) i Internacionalne socijalističke tendencije, usled razilaženja s vođstvom koje nas vodi u pogrešnom pravcu.

Odluku o napuštanju donosimo teška srca, budući da se Marks21 još od svog nastanka, početkom 2008. godine, orijentisao prema politici IST-a.

Neki od naših članova su još od 1990-tih bili članovi SWP-a i pon-osni su na sav rad koji su zajedno sa partijom uložili da bi se suprot-stavili imperijalističkim intervencijama na Balkanu i kako bi Balkansku Socijalističku Federaciju postavili kao alternativu nacionalističkim ratovima lokalnih vladajućih klasa. Rad na anti-ratnoj kampanji tokom rata na Ko-sovu bio je preteča Stop the War koalicije, najvažnijeg ujedinjenog fronta u kom je partija učestvovala tokom 2000-tih.

Nažalost, skorašnje udaljavanje SWP-a od politike ujedinjenog fronta za nas znači nemogućnost da ostanemo deo IST-a. Iako se Tendencija ne ru-kovodi principima demokratskog centralizma i iako poštujemo rad mnogih njenih sekcija, jasno je da greške SWP-a nose enormnu simboličku težinu. SWP je vodeća politička snaga Tendencije.

Uspesi Leve partije u Nemačkoj, Levog fronta u Francuskoj, Levog blo-ka u Portugalu, Saveza ujedinjene levice u Irskoj i, najspektakularnije, Sirize u Grčkoj, gde su izgledi za oformljavanje vlade ujedinjene levice prestravili kapitalističke vladajuće klase Evropske unije, očigledan su dokaz šansi koje pristup ujedinjenog fronta danas pruža revolucionarima.

Nasuprot tome, SWP je pravdala odluku Nove antikapitalističke partije da ne pristupi Levom frontu u Francuskoj, kao i Antarsijino odbijanje da pristupi Sirizi. To je recept za sektašku izolaciju; tu nema dobrog revolu-cionarnog njuha. Saradnja s tim partijama nosi stvarne rizike, ali nesarad-nja nosi još veće. Uspon ultra-desne Zlatne zore u Grčkoj trebalo bi da je upozorenje svima nama. IST ima ponosit istorijat borbe protiv fašizma i rasizma, ali bi trebalo i da se bori za jedinstvenu levu alternativu sistemu iz kog fašizam i nastaje.

Slično tome, efektivno povlačenje SWP-a iz Stop the War koalicije oštetilo je njen anti-imperijalistički kredibilitet u Britaniji i na Bliskom istoku. U slučaju Sirije, očigledan je trend umanjivanja značaja imperijalističkih in-triga, što je ključno pitanje u imperijalističkoj Britaniji imajući u vidu libijski fi jasko.

Očigledno je i to da je SWP preterano reagovala na raspad Respecta, leve izborne koalicije iznikle iz anti-ratnog pokreta. SWP se od tada povuk-la u sigurnu zonu sektašenja, ograđenu ortodoksnim pristupom izgradnji partije, apstraktnom propagandom i ekonomističkim isticanjem industri-jskih borbi.

Ovaj sektaški pristup doveo je do toga da unutarpartijska kultura i režim guše svaku inicijativu. Nasuprot tradiciji IST-a, nove ideje i metode često se odbacuju zarad odbrane postojećih praksi. Isticanje ograničenja intern-eta kao alatke koja nam kao revolucionarima stoji na raspolaganju u doba „Fejsbuk revolucija“ i međunarodnih pokreta „okupacija“ (Occupy) govori dovoljno.

Skandal usled optužbi za silovanje i seksualno uznemiravanje, uper-enih protiv jednog člana partijskog Centralnog komiteta, šokirao nas je i razbesneo – ali je i razotkrio opasnosti sadašnjeg kursa koji je partija zauzela. Činjenica da je fultajm radnica za partiju sprečena da se vrati na svoje radno mesto zbog iznošenja sličnih optužbi protiv pomenutog člana CK govori mnogo, kao što govore i izbacivanja iz partije drugarica i dru-gova koji su digli glas protiv načina na koji je vođstvo odabralo da ova pitanja rešava. Takvi postupci mnogo više podsećaju na buržoaske tehni-ke menadžmenta, a ne na revolucionarnu socijalističku borbu za žensko oslobođenje.

Odlazimo, ali nastavljamo da primenjujemo klasični marksizam na svet oko nas i nastavljamo da gradimo novu levicu u Srbiji, u duhu tradicije internacionalnog socijalizma. Sarađivaćemo sa drugima na levici, bili oni ili ne članovi IST-a, u svakoj situaciji za koju procenimo da će doprineti interesima radničke klase i revolucionarnog obaranja kapitalizma.Beograd, 10. januar 2013.

Izveštaj Glavne partijske uprave IX kongresu Srpske socijaldemokratske partije

Rezolucija po ženskom pitanju, IV Kongres KPJ

PORAST ZNAČAJA ženskog rada za produkciju Jugo-slavije poslednjih godina napreduje brzim tempom. Tome doprinosi kapitalistička racionalizacija koja se

i ovde, kao i u drugim zemljama, sprovodi u prvom redu povećanim uvlačenjem žena u proces produkcije, jer one predstavljaju i jevtiniju i manje svesnu radnu snagu.

U vremenu od 1921-1926 smanjio se udeo muške radne snage za 8%, dok se udeo ženske radne snage povećao za 97%. Sada sačinjavaju radnice oko 27% industrijskog prole-tarijata Jugoslavije. Bezobzirno izrabljivanje ženske radne snage, njihova politička obespravljenost, nejednakost pred zakonom, uz nacionalno potlačivanje i ostatke feudalizma u nekim provincijama Jugoslavije, produbljuju suprotnosti u životu proleterke i bude njihovu aktivnost. Porast ženskog proleterskog pokreta očituje se u poslednje vreme kako najživljim učestvovanjem u štrajkaškim borbama u zemlji, tako i aktivnim učestvovanjem najboljih elemenata radnica u političkim akcijama Komunističke partije (1. maj, događaji u Zagrebu , gerilski pokret u Crnoj Gori).

Imajući u vidu ulogu žena kao jevtinije i slabije organ-izovane radne snage u produkciji, njenu ulogu na ekonom-skom polju za vreme rata kao i revolucionarne težnje probuđenih žzenskih masa (Oktobarska revolucija, Kina), nastoji jugoslovenska buržoazija da iskoristi njihovo sve jače nezadovljstvo i da među njima učvrsti buržoaski uticaj ne samo putem terora, nego i putem šireg sistematskog rada. Ovaj rad se vrši pomoću klerikalnih, dobrotvorno-vaspit-nih, feminističkih i reformističkih organizacija, uz potporu i subvenciju države, crkve i dvora. Klerikalna štampa izdaje pet ženskih časopisa i petnaest opštih časopisa, koji se u 100,000 primeraka rasturaju u prvom redu među ženama. Posledica ovoga rada je da se ogromne mase radnica i seljanki nalaze pod ideološkim i organizacionim uticajem buržoazije.

KPJ je do sada potcenjivala rad među raničkim i seljačkim ženama, a ukoliko se taj rad u pojedinim mestima i vršio smatran je u većini slučajeva kao specifi čni rad za žene. Težak položaj u Partiji bio je zapreka za njegov razvoj. Usled toga inicijativa aktivnog partijskog ženskog kadra nije naišla na dovoljnu potporu i upute za rad među radnicama, te je vršena bez sistema, plana i direktiva. Iskustva pojedinih pro-vincija nisu se uzimala u obzir, nije bilo čvrstog stava za rad u neprijateljskim ženskim organicijama i postojala je opasnost da taj rad po provincijama skrene sa opšte partijske linije.

U sadašnjem momentu, na pragu novog imperijalističkog rata, jedan je od glavnih zadatka KPJ da ispuni ovu prazninu svoje delatnosti, da pridobije široke mase radnica i seljanki za jedinstven front revolucionarne klasne borbe radnika i seljaka i da potpuno usvoji Lenjinove reči da se „mase ne mogu pridobiti za političku delatnost a da se ne privuku na politički rad i žene“ i da „trajnost revolucije zavisi od toga u kolikoj meri u njoj učesvuju žene“.

Da bi se rad među radnicama i seljankama centralizovao i sistematski planski sprovodio, mora se izgraditi odozgo do dole partijski aparat za rad među ženama i u njega se mora-ju privući radi aktivnog učestvovanja radnice iz preduzeća. Potrebno je da se pri centrali KPJ obrazuje komisija za rad među ženama, koja će pod rukovodstvom CK organizovati

rad na pridobivanju radnica i seljanki za pristup u mas-ovne organizacije radničke klase i u Partiju. U početku treba da se rad ograniči na industrijske centre, gde su radnice u velikom broju koncentrisane i na ona sela gde postoji partijski aparat.

Ilegalni rad sa simpatizerima treba da se svede na or-ganizovanje ženskih kružoka sa što stalnijim sastavom i određenim programom, koji treba da je u najužoj vezi sa dnevnim događajima i dnevnim zahtevama radnica. Treba da se preduzmu mere da se mreže tih kružoka što više prošire, jer one predstavjalju rezevoar iz koga Partija u pr-vom redu crpe ženske snage za svoje redove.

Najvažnija legalna forma rada jeste rad u sindikatima. Njihovu osnovu čini rezolucija IV kongresa Crvene sindi-kalne Internacionale za rad među ženama. Najvažniji momenti rada ženskih komisija u sindikatima jesu: razrađivanje te rezolucije, izrada plana konkretnih zahteva i njegovo propagiranje mešu radnicama kao zahteva cr-venih sindikata. Sindikati i njihove ženske komisije kao pomoćni organi treba među radnicama da sprovedu specijalnu kampanju za njihovo pridobivanje, koristeći se internacionalnim iskustvom u tome radu kao što su na primer: leteći mitinzi, konferencije organizovanih radnica, skupštine neorganizovanih sa ciljem njihovog upoznavan-ja sa našim konkrentim zahtevima, organizovanje kružoka za likvidiranje analfabetizma, za podučavanja u šivenju i krojenju, za upoznavanje sa osnovnim pricipima higijene itd. U svrhu izgradnje aktivnog ženskog sindikalnog kadra treba za organizovanje radnice držati legalne, kratke, os-novne, sindikalne kurseve.

S obzirom na pojačanu aktivnost seljanki, koja između ostaloga dolazi do izražaja i u njihovom učestvovanju u nacionalnom revolucionarnom i seljačkom pokretu, treba Partija da otpočne sa održavanjem konferencija seljanki i to u prvom redu u onim mestima gde je uticaj Partije najveći.

Iako Partija posvećuje pažnju radu među radnicama u preduzećima i među seljankama, ona radi i u nepri-jateljskim organizacijama, koje obuhvataju mase radnica i seljanki, sa jedinim zadatkom da razgoliti ove ustanove i da odvoji iz njih ženske mase i da ih pridobije za rev-olucionarni radničko-seljkački pokret. U istu svrhu Partija preduzima mere da rad tih organizacija prikaže u pravom svetlu, da pojedine činjenice iskoristi za razgolićavanje i diskreditivanje tih organizacija u očima radnih masa.

Za rad partije među ženama od naročite je važnosti masovna ženska literatura, koja treba da vodi računa o lokalnim prilikama, a u prvom redu izdavanje legalnog ženskog lista. Partija treba da pristupi što pre izdavanju sindikalnog ženskog lista. Najvažniji zadatak na tom polju jeste prodobijanje i izgrađivanje ženskih radničkih i seljačkih dopisnica. Pored toga treba da se sva pitanja u vezi sa radom među ženama temeljno obrađuju kako u legalnoj, tako i u ilegalnoj štampi. Drezden, oktobar 1928.

Istorijski Arhiv KPJ, Tom II, Kongresi i zemaljske konferencije KPJ 1919-1937, Beograd, 1949, str. 207-209

APRIL 2013. APRIL 2013.26 27

Sindikat – istorijski pristup: od udarne pesnice radničkog nezadovoljstva do upaljenog slepog creva tranzicijeMoje izlaganje osloniće se na iskustva sindi-kalnog organizovanja žena između dva svetaka rata, tokom AFŽ perioda (1945-1953) i u us-lovima koji se u Srbiji imenuju kao „tranzicija“, odnosno organizovana pljačka društvene i državne imovine (2000-2011). Posebno ću se zadržati na iskustvima feminističkog aktivizma (1990-2010) koja mogu koristiti novim sindika-tima, onima koji svoju ideologiju i politiku grade na sledećim vrednostima: promocija rada a ne profi ta, globalna solidarnost, poštovanje različitosti, alterglobalizam, očuvanje prirodnih resursa, razvijanje ljudskih potencijala, borba protiv nasilja i izrabljivanja, građenje pravednijeg društva...

Istoriografi ja pokazuje da su se između dva svetska rata žene sporije uključivale u sindikalne pokrete (Kecman, 1978). U tom periodu zapos-lena žena je za isti rad dobijala od 45% do 75% zarade muškarca. Pritom nisu imale politička prava, a udate žene bile su zavisne od volje muževa. Generalno, položaj žena u društvu bio je ponižavajući, a među zaposlenim ženama najteži položaj imale su žene koje su radile kao kućna posluga.

Između dva svetska rata u mnogim sferama rada žene su činile većinu zaposlenih: tekstilna industrija, krojački radnici, trgovinski radnici, pošta i telegraf... ali je mali broj njih bio u neza-visnim sindikatima. Centralni radnički sindi-kalni odbor Jugoslavije 1927. godine doneo je Pravilnik o radu među ženama i omladinom, sa ciljem da se formiraju komisije pri sindikalnim savezima, mesnim radničkim sindikalnim većima i pododborima koji će se posebno

baviti pitanjem žena i omladine1. Jasno je bilo da postoje posebna pitanja koja se odnose na radnice: rad na poslu i kod kuće, lošiji uslovi rada za žene, niže nadnice, nasilje nad ženama i predrasude prema njima, koja nisu bila u pr-vom planu jer sindikalna većina nije bila zain-teresovana za njihovo rešavanje. Cilj je bio da se povećanim učešćem žena u sindikatima i telima odlučivanja čuje autentični glas radni-ca. I pored toga što žene nisu formalno bile u većem broju članice sindikata one su masovno učestvovale u radničkim i seljačkim štrajkovima, naročito tokom tridesetih godina XX veka u Kraljevini Jugoslaviji. U istriografi ji su poznati su primeri hrabrosti, istrajnosti, solidarnosti koje su žene tokom tih štrajkova ispoljile.

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), koja je imala veliki uticaj na dešavanja u sindikalnom pokretu između dva svetska rata, 1928. go-dine donela je Rezoluciju o ženskom pitanju, gde se kaže da je najvažnija forma rada među ženama – rad u sindikatima. Komisije za rad među ženama, kao tela sindikata i KPJ, nikad nisu bila samostalna. To se odnosilo i na naj-masovniju žensku organizaciju u našoj novijoj istoriji, Antifašistički front žena (AFŽ) Jugoslavije. Komunistička ideologija je žensko oslobođenje videla samo unutar oslobođenja radničke klase, a svako zasebno organizovanje žena bilo je osuđivano kao sektaško i neproduktivno. Ipak, žene su morale da prevaziđu viševekovno nasleđe patrijarhata, a to je najučinkovitije bilo uraditi kroz forme rada gde će žene ženama prenositi poruke, osmišljavati akcije i praviti agendu za pozitivnu promenu njiho-vog položaja u društvu. Zato su i bile moguće posebne, doduše kontrolisane, forme ženskog organizovanja.

1 KPJ je imala Komisiju za rad među ženama od 1926.

U socijalističkoj Jugoslaviji sindikalno angažovanje žena bilo je značajnije u odnosu na period između dva rata, ali je broj žena u telima sindikalnog odlučivanja bio mali. AFŽ štampa donosila je primere slabe zastupljenosti žena u rukovodstvima sindikata koja je naročito bila vidljiva u tekstilnoj industriji, gde su žene činile 90% radne snage. Odsustvo žena u sindi-kalnim telima odlučivanja bio je jedan od razlo-ga što su se u prvom petogodištu socijalističke Jugoslavije mogli naći primeri loših uslova rada za žene ili još gore – nekorišćenje zakonskih mogućnosti u vezi s porođajnim odsustvom, odsustvom zbog dojenja dece itd. (Kabiljo, 1950).

Uvođenje samoupravljanja 1950. godine menja uslove privređivanja, ali i društveni i politički angažman žena. Ženama se nudio vi-sok dečji dodatak tako da su se mnoge oprede-lile za povratak u kuću. Iz današnje perspektive neosporno je da je u socijalističkoj Jugoslaviji ideološki, zakonski i delom fi nansijski podržan projekat emancipacije žena: zakonska ravno-pravnost muškaraca i žena, učešće žena u političkom, privrednom, kulturnom, obra-zovnom... životu zemlje, jednake plate za jed-nak rad, posebna zaštita majki i dece, promov-isanje aktivnih ženskih uloga u društvu (radnica, udarnica, zadrugarka, društveno-politička rad-nica, ekonomski samostalna žena...), jednakost svih etničkih i konfesionalnih zajednica, vođenje politike mira i saradnje s drugim narodima i državama, pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu, pravo na besplatno obrazovanje, pravo na abortus (Stojaković, 2011).

Demokratske promene 2000-te iznedrile su pluralizam ideološko-političkih platformi i inte-resa partija koje su došle na vlast, ali i jednu vrlo važnu konstantu: kapitalizam nema alternativu (Stojaković, 2011). Pokazalo se da će prelazak na neoliberalni kapitalizam sindikat dočekati kao neplodan izdanak socijalističke društveno-političke strukture. U toj situaciji žene su bile izrazito ranjiva grupa, jer je novi društveno-politički poredak bio praćen vraćanjem u militantni partijarhat, što je rezultiralo ukidan-jem mnogih tekovina socijalističke države (besplatno obrazovanje, besplatno zdravs-tvo, socijalna davanja...), što je dalje dovelo do ugrožavanja svakodnevnog života najvećeg dela stanovništva. Teret reformi opet je pao na pleća žena, koje su morale da se bore za radno mesto ali i da rade sve druge poslove iz kojih se država povukla (nega i vaspitanje dece, nega i briga za stare članove porodice, održanje po-rodice). Sindikat nije zakoračio u ovo područje, mada se mora reći da su se u okviru nekih sindi-kata formirale nesamostalne organizacije žena.

Da je tačna tvrdnja o neadekvatnoj ulozi sindikata u periodu tranzicije u Srbiji pokazuje i istraživanje Udruženja građana „S.T.R.I.K.E.“ rađeno tokom 2011. godine u Novom Sadu i više gradova u Vojvodini, kroz besplatno prav-no savetovalište i radionice za predstavnike sindikata. Rezultati istraživanja pokazuju da je kršenje prava zaposlenih gorući problem. Prema analizi2 urađenoj tokom istraživanja, deo problema u kojima se veliki deo zapos-lenih danas nalazi je i razbijen i neefi kasan korpus sindikata koji (sudeći prema evidenti-ranim slučajevima kršenja prava iz rada) nije bio u stanju da pokaže ni minimalan rezultat u zaštiti radnih prava zaposlenih. Tome u prilog govori i procenat muškaraca i žena koji nisu u sindikatu (82.9% žena i 83.3% muškaraca), kao i ocene rada sindikata koje su dali zaposleni oba pola (ocena 1-2 81.25% žena i 80% muškaraca) (Stojaković, 2012).

Iskustva feminističkih pokreta i grupa: od masovnosti i širine do stranačkog uhlebljenja i autsajderstva Feministički pokret je devedesetih godina prošlog veka buknuo kao odgovor na ratne politike, zločine i proterivanja stanovništva na tlu raspadajuće SFRJ. U osnovi masovnog bun-ta žena koje su osvojile ulice i trgove gradova u Srbiji bio je zahtev za uspostavljanjem mira i prestankom nasilja i proterivanja. Dakle, radiilo se o političkom zahtevu koji je u završnici imao i zatev za smenom Slobodana Miloševića.

Nadalje, feminističke grupe i pokreti savim jasno ulaze u sferu političkog u borbi protiv nasilja nad ženama i decom, jer je suočavanje s nasiljem u porodici u porodičnom okruženju – izgubljena bitka. Svakodnevni život i problemi s kojima su se žene susretale u toj sferi bilo je polje rada feminističkih grupa i pokreta, što je takođe bila okolnost koja je mobilisala veliki broj žena za aktivistički rad. Feministkinjama je bilo jasno i to da se muškarci i žene ne mogu posmatrati samo kao „ekonomski entiteti“ i da se ne može zanemariti „specifi čna situacija žene“ jer je „njena funkcija radnice značajna ko-liko i reproduktivna sposobnost“ (de Beauvoir, 1982). Feministkinjama je bilo jasno i to da je borba za rešavanje problema na agendi ženskih pitanja važnija na terenu donošenja odluka (sistemi političke moći), a ne samo u prostoru gde se oni ispoljavaju (kuća, radno mesto...). Zato su započele i političku borbu (demon-stracije, peticije, lobiranje, medijske kampanje, umetničke intervencije s jasnim političkim ciljem) paralelno s programima edukacije žena na planu ženskih prava, pravne i psihološke podrške ženama žrtvama nasilja, alternativnih oblika zapošljavanja... Uspeh feminističkog te-orijskog, aktivističkog i političkog rada je sistem-sko obuzdavanje problema nasilja nad ženama (zakonska regulativa, uključivanje centara za so-cijalni rad i policije, sigurne ženske kuće), koje nije zaokuženo, niti završeno jer se u sistemu liberalnog (post-liberalnog) kapitalizma ono ne

2 U periodu jun-septembar 2010. pravnu pomoć je zatražilo 123 osobe (75.60% žena i 24.39% muškaraca), a kroz edukativne radionice, namenjene predstavnicima sindikata, prošla je 101 osoba (57.42% muškaraca i 42.57% žena). Rezultati analize koja se pominje u ovom radu odnose se na ankete koju su popunjavale obe grupe ispitanika (pravno savetovalište i edukativne radionice). Videti: Stojaković, Gordana (2012) „Analiza“ u: Putokaz za radna prava – Vodič za komunikaciju sa poslodavcima i institucijama, ur. Jovanka Zlatković. 16-23. Novi Sad: Udruženje građana „S.T.R.I.K.E.“

može rešiti.Sledeći, vrlo važan prostor i za feministički

ali i sindikalni rad, je prostor različitosti. Radničku klasu, pojam koji se najčešće vezivao za indus-trijsko radništvo, danas zamenjuje mnoštvo različitih identiteta u procesu rada (zaposleni) ili van njega (nezaposleni). Jedna od najvećih grupa unutar obe ove skupine su žene. One su heterogena grupa i razlikuju se prema go-dinama, obrazovanju, naciji, veri, seksualnom opredeljenju, izbegličkom ili starosedelačkom statusu... Dolaze iz gradova i sela. U fokusu feminističkog promatranja su uvek žene, ali i različiti manjinski identiteti i opredeljenja. To je u političkom smislu vrlo važna teko-vina feminističkog delanja i promišljanja, jer je tokom devedesetih bila u sklopu zajedničkog fronta koji su protiv ratne politike činile ideološki različite grupacije (Stojaković 2011).

Radnički protesti u Srbiji (2000-2011) okupili su muškarce i žene, osobe različitih nacional-nosti i seksualnog opredeljenja. Postavlja se pitanje da li je ta različitost vidljiva unutar grupa koje protestuju, ili uopšte radničkih organi-zacija (Stojaković, 2011). Zašto su često žene većina u pobunjenim radničkim kolektivima? Vladimir Unkovski-Korica tačno primećuje da žena u svetu rada nikada nije u istoj poziciji s muškarcima, jer pored toga što mora iznova da se dokazuje i što je čeka kućni rad, ona „je uvek pod sumnjom da je lojalna svojoj porodici, a ne kapitalu“ (Unkovski-Korica, 2011). Feminističke grupe i pokreti jasno su prepoznali posebne probleme koje žene imaju u svetu rada, ali ni-kada nisu frotalno, masovno i sinhronizovano napali kapitalizam kao društveno-ekonomski poredak koji ih uzrokuje.

Posle 2000-te, težište političkog rada, kada je ženska agenda u pitanju, pomera se unutar ženske političke mreže gde su mnoge feministkinje i aktivistkinje ženskog pokreta kapitalizovale svoj aktivistički rad. Feminističke grupe i pojedinke koje nisu povezane s ne-kom političkom opcijom ostale su na margini suočavajući se s velikim teškoćama u radu. Jedan deo njih ostao je u organizacijama u ok-viru sistema protiv nasilja nad ženama, mirovnoj grupi Žene u crnom ili u akademskoj sferi. Mog-lo bi se reći da je feministički korpus danas raz-bijen i neplodan, ali da iskustvo masovnog or-ganizovanja žena koje je ostvareno, makar i na kratko, daje mogućnost da se kroz zajednički front s novim sindikatima i političkim pokretima napravi nova rodno-osetljiva platforma borbe protiv kapitalizma koja bi iznedrila pitanja od in-teresa za svakodnevni život žena.

Novi sindikati/nova-stara borbaNova radnička klasa – heterogena po svojoj suštini – postojaće tek kroz političke i sindi-kalne organizacije formirane radi borbe pro-tiv povlašćene klase i kapitalizma. Još je 1921. Trocki, zajedno s Lenjinom, objasnio taktiku „je-dinstvenog fronta“ gde će se unutar borbe za delimične zahteve voditi borba za pridobijanje radništva i čitave potlačene klase, kako se ciljevi te borbe ne bi zadržali u okvirima kapitalizma (Trocki prema Deutscher, 1976). Unutar takvog korpusa ili koalicije, a to se pokazuje i kroz delo-vanje Sirize, biće potrebno u svakoj konkretnoj akciji odlučivati između reformističkog i rev-olucionarnog pristupa. Ono što je neumitno je izlazak sindikata u sferu političkog, jer se prava radnika i potlačenih klasa osvajaju promenom sistema a ne „razmenjivanjem ideje socijalizma

u sitan novac sindikalizma i parlamentarnih re-formi“ (Trocki prema Deutscher, 1976: II 45).

Realno je očekivati da će sagovornici tako formiranog fronta (sindikati, levičarski i anarhistički pokreti i partije, feminističke grupe...) biti osobe različitih identiteta, a jedan od dominantnih će biti rodni identitet. To je polje gde će iskustvo feministkinja (teorijsko i aktivističko) biti vrlo korisno. Žene su većinski deo stanovništva i ne mogu se zaobići niti se može ignorisati agenda za ženska prava. U isto vreme, žene su sve više interesna grupa, ali i interesna sfera, mnogih političkih i sindikalnih opcija.

Ženska politička mreža danas predstavlja partijske ekspoziture za rad među ženama. To nije mesto gde se raspravlja o autentičnim in-teresima žena već se radi o glasačkoj infrastruk-turi partija koje danas egzistiraju na političkoj sceni Srbije. Opet dolazimo do stare-nove dileme o poziciji žena u sferi politike o kojoj je pisala i Ema Goldman. Goldman je smatrala da žene u politici neće moći da promene društvo u kome su „svi sistemi političke moći apsurdni i sasvim nepodesni da reše goruće životne prob-leme“ (Goldman, 2000). Političarke ili sindikalne liderke koje su danas na pozicijama moći, da bi opstale, koriste patrijarhalne obrasce kao i muškarci, ali se njima, za razliku od muškaraca, zamera autoritarnost. Dakle, ne radi se o tome šta žene i kako rade već se radi o sistemu koji muškarce i žene, tzv. slobodne građane, „nagrađuje“ zakonom o radu, zabranom bojko-ta, štrajka i svim drugim osim nečijeg prava da opljačka plodove rada tako slobodnih građana i građanki. (Goldman, 2000).

Kao što će unutar novog sindikata/nove-stare borbe za prava radnika mera koja odlučuje u korist reformista ili revolucionara biti interes radnika, tako se i mera u odnosu na agendu ženskih prava mora utvrditi u odnosu na položaj žena u svakodnevnom životu. Sva-kodnevni život žena je mera koja objedinjuje sve njene identitete, od radnice i nezaposlene žene do majke i supruge, a sled ovih funkcija i njihovu meru ne sme da određuje patrijarhat.

Literatura:de Bovoar, Simon (1982) Drugi pol I- II, BIGZ, BeogradDeutscher, Isaak (1976) Trocki – razoružani prorok, Sveučilišna naklada Liber & Otokar Keršovani, Zagreb-RijekaGoldman, Ema (2012) Anarhizam i feminizam – eseji, odabir i prevod: Vanda Perović i Alek-sandar Ajzinberg http://www.womenngo.org.rs/feministicka/tekstovi/Ema_Goldman.pdfKabiljo, Anica (1950) „Više brige o ženi radnici“, Glas žena, s. 21-22.Kecman, Jovanka (1978) Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918-1941, Institut za savremenu istoriju, Beo-gradStojaković, Gordana (2011) Solidarnost ili la-jkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007) Ženski informaciono-dokumentacioni centar (ŽINDOK), BeogradStojaković, Gordana (2012) „Analiza“ u: Pu-tokaz za radna prava – Vodič za komunikaciju sa poslodavcima i institucijama, ur. Jovanka Zlatković, Udruženje građana „S.T.R.I.K.E.“, Novi Sad, s. 16-23.Unkovski-Korica, Vladimir (2011) „Žena pre fenomena sponzoruše“, Solidarnost, br. 22, s. 12-15.

istorijsko-ideološki koncept

Nova paradigma za nove sindikate

PIŠEGordana Stojaković

APRIL 2013. APRIL 2013.28 29

LETA 1993. u magazinu New Yorker objav-ljena je ilustracija Pitera Štajnera „Na inter-netu niko ne zna da si pas“. Ilustracija je

prikazivala dva psa: jedan sedi za računarom, drugi je na podu pored. Pas za računarom izgovara naslov ilustracije psu na podu. Dugo se raspravljalo o tome da li će to – identitet/i na internetu – biti jedina/najveća rasprava u vezi s internetom koju će društvene nauke moći da ponude.

Čak i da jeste, ja lično ne nalazim da je ta rasprava toliko besmislena, ili da može da bude tako lako iscrpljena. Naime, koliko inter-net identiteti mogu da se iskoriste za skrivanje identiteta iz „stvarnog sveta“, toliko mogu da doprinesu da neke crte koje se uspešno kriju u svakodnevnoj interakciji, isplivaju na videlo. Devetnaest godina nakon ilustracije Pitera Štajnera, trebalo bi napraviti ilustraciju koja bi prikazivala dve ne-bele, ne-heteroseksualne, ne-muške osobe, gde jedna kaže „Na inter-netu niko ne pretpostavlja da nisi (beli, heter-oseksualni) muškarac“.

~Poslednje dve godine pišem blog izvankuhin-je.blogspot.com. Budući da sam feministkinja, pišem feministički blog na kom komentarišem pojave u društvu vezane za rodna pitanja, a pre svega reprezentacije roda u medijima. Moj internet identitet je ženski, feministički i vezan je za blog, kao i za Tviter nalog. Na blogu sam Kuvarica, akademska građanka, a na Tviteru sam pod svojim imenom i prezimenom.

Odlučila sam da započnem blog jer sam primetila da na našim prostorima nedostaju usko specijalizovani blogovi, a da se ne bave na primer modom ili tehnologijom. A evo zašto bi trebalo da ih bude više – feminizam se tretira kao ružna reč, feministkinje se sma-traju ženama koje mrze muškarce i žele da ostvare nekakvu dominaciju kako bi se os-vetile za patrijarhat. Razlog za to može se naći u činjenici da ljudi malo znaju o feminizmu, kao prvo, a kao drugo nemaju baš gde da se na neobavezan način upoznaju sa učenjima feminizma. Blogovi su savršene platforme za to, može se jako opušteno, bez previše „teo-retisanja“, uz primere iz svakodnevnog života, pričati o feminizmu, o temama kojima se fem-inistkinje bave. Još jedna prednost – blogovi mogu biti besplatni; naravno možete zakupiti svoj domen, ali i ne morate.

Vremenom se, međutim, pokazalo da je internet, osim prostora koji može da posluži za edukaciju, još jedan prostor koji tek treba da se osvaja. Naime, pišući na blogu, često mi se dešava da me prozivaju (neretko ne direktno na blogu, već posredno, na Tviteru) za započinjanje određene teme, jer se podra-zumeva da smo na internetu svi drugari, da smo tu opušteni i da ne moramo da se bavi-mo nekim ozbiljnim temama kao što je, na primer, nasilje u porodici (jedna od, nažalost,

najčešćih tema kojima se bavim na blogu). I upravo ta pretpostavka, ta opuštenost, dovodi do masovnog otpora kada se neko usprotivi rasističkoj ili seksističkoj šali, jer ipak to je samo šala. Anonimnost koju internet pruža ovome delimično doprinosi, međutim to je samo početak.

Iskoristimo društvenu mrežu Tviter kao primer. Na primer, ukoliko na ovakav tvit

odreagujete tako što (žensku) osobu koja na tvit odgovara kao na šalu, pitate zašto tako reaguje, dobijete sledeći odgovor:

I evo ga. Pa on je meni drugar, a ako se slučajno tome usprotivite i kažete da on nije drugar celom internetu, odnosno ne pozna-jemo ga svi lično, dobijete isti odgovor, ili neku varijaciju.

Internet, tehnologija, kompjuteri – u tradicion-alnom (paradoks, zar ne?) sistemu vrednosti smatraju se muškom teritorijom i većina se na internetu tako i ponaša: pokušavaju da se uk-lope u muški klub. A to neretko znači poniziti sve i svakog ko nije muško (u konvencional-nom smislu; usko vezani za ovo su i prob-lemi rasizma i homofobije), ili ko ne razume (mušku) šalu.

Pogodnost interneta naspram stvarnog sveta je u tome što mogu da se naprave mnogo veće niše gde marginalizovane grupe

mogu da razmenjuju ideje bez straha od dis-kriminacije, ali, kao i stvarni svet, ni internet ne može biti u potpunosti bezbedan. Internet trolovi, cyber-bullying, revenge-porn (post-avljanje na internet intimnih fotografi ja bivše partnerke/partnera) mogu izazvati ozbiljne probleme.

I tu se vraćam na svoj blog. Ne nosim se mišlju da jedan blog i jedna osoba mogu da doprinesu da se muški internet klub sruši, ali defi nitivno mogu da doprinesu da se makar malo uzdrma. Neophodno je stalno ukazivati da na internetu postoji mnoštvo glasova i da mnogi od njih nisu muški.

Na početku sam pomenula da blogovi mogu biti besplatni; to naravno nije u potpu-nosti tačno. Mora se imati internet konekcija, mora se imati računarska oprema, koliko god osnovna, ali sve to košta i mnogi ljudi nema-ju tih mogućnosti. Privilegija je imati pristup internetu svakog dana, privilegija je imati mogućnost da svakog dana doprineste široj zajednici, privilegija je da imate mogućnost da kažete nešto i da se vaš glas čuje. To se često zanemaruje. Primer sa Tvitera može se iskoristiti i ovde. U nastavku razgovora osoba s kojom razgovaram u jednom trenutku piše

I nakon utvrđivanja da je jedan od drugara, moja sagovornica otvoreno prelazi u okrivlji-vanje žrtve. Žene su krive za nasilje u porodici jer ne uče svoje ćerke da se brane. Zanemaruje se specifi čnost nasilja u porodici u svakom po-gledu i sve se spušta na lični nivo. Ako mogu ja da se odbranim, trebalo bi da može svaka.

Okrivljavanje žrtvi nasilja u porodici nije samo usputna zabava ljudi na Tviteru. Mnogo je ozbiljnije ono okrivljavanje žrtava s kojim se previše često srećemo u medijima. Sredinom novembra meseca 2012. u Novom Sadu je

ubijena mlada žena, Vladisalva Červenko. Na smrt ju je pretukao njen momak. Blic među prvima na svom onlajn portalu objavljuje vest o brutalnom ubistvu u Novom Sadu. Čim se saznalo ko je žrtva, Blic objavljuje i fotografi ju. Nakon saznanja ko je osumnjičen za zločin i nakon što je policija objavila njegovu fotogafi ju i Blic je objavljuje. U ovoj prvoj vesti fokus je stavljen na žrtvu i na izvršioca putem fotografi -ja; jako malo drugih podataka je dato. Foto-grafi je čitaocima, u stvari, naznačuju kako treba reagovati na ovu vest. Naime, čak i ako zanema-rimo problematičnost objavljivanja fotografi je žrtve, moramo prepoznati da je objavljivanje fotografi je žrtve, polu-gole, s naslovne strane muškog časopisa, izuzetno problematično. Žrtva je stavljena u seksualni kontekst i pred-stavljena kao osoba koja je zarađivala skidan-jem odeće. Fotografi ja osumnjičenog služi sličnoj svrsi, da čitaocima da naznaku kako da reaguju na sve naknadne vesti.

Naredni članak se skoro isključivo fokusira na žrtvu, piše se o nasilju koje je ona trpela, a ne o nasilju koje je on činio. Počinilac je go-tovo odmah, već u prvom članku, odbačen kao neuračunljiva ličnost (ko bi drugi mogao da počini takav zločin), međutim, naknadno se neuračunljivost (patologija ličnosti) pripisuje i žrtvi, a time joj se pripisuje i deo odgovornosti

za zločin.Članak u Politici ponavlja seksualizaciju

žrtve, samo bez upotrebe slika. U članku se navodi:

„Vladislava Červenka [sic] bila je među poznatijim novosadskim manekenkama i foto-modelima. Posebno je skrenula pažnju javnosti u aprilu prošle godine serijom obnaženih fo-tografi ja u jednom tiražnom tabloidu, koje je plasirala ovdašnja agencija „Rebit“. Tom pri-likom Vladislava je dala i intervju u kojem je re-kla da se ovako slikala jer će fotografi je možda videti ljudi koji će joj dati posao, ali i da joj je adut u zavođenju ranije bio osmeh, koji posle

ugrađivanja silikonskih petica više nije u prvom planu. Obnažene fotografi je ona je postavila i na svom „Fejsbuk“ profi lu bez ograničenja pri-vatnosti.“

Navodi o obnaženim fotografi jama dostup-nim javnosti služe samo da bi žrtvu prikazali u određenom svetlu („znamo mi takve žene“) i još jednom otvaraju mogućnost za pretpostavke kakva je ličnost žrtva bila i, samim tim, za njeno okrivljavanje.

~I u slučaju Tvitera i u slučaju medija i nesavesnog izveštavanja o ubistvu Vladislave Červenko radi se o stvarima koje doprinose stvaranju određene atmosfere u društvu. Atmosfere u kojoj je nasilje normalizovano, u kojoj su za to nasilje krive same žrtve, atmosfere u kojoj se šale o silovanju smatraju neproblematičnim. I tu je neophodno reagovati, na licu mesta – odmah ukazati da takvo tretiranje ozbiljnih problema nije prihvatljivo.

Ja sam po mnogim osobinama privile-govana osoba u ovom društvu; obrazovana sam, kompjuterski pismena, pripadnica sam većinskog stanovništva zemlje u kojoj manjin-sko stanovništvo svakodnevno trpi diskriminac-iju. I ja svakodnevno odlučujem da tu privileg-iju koristim kako bih uzdrmala (muški) internet klub.

Izvan internetaBloging i feminizam

PIŠEAna Jovanović

SEKSIZAM NA LEVICINora Levi-Forsajt

ZOVEM SE Nora. Iz Vašingtona sam, ali sam od 2008. do 2011. godine živela u Beogradu. Autorka sam četiri zina i bivša pevačica u riot grrrl bendu. Ovi projekti su bili blisko povezani

s problemima telesnog imidža i seksualnog nasilja. Veoma sam zahvalna na činjenici da sam odrasla okružena

snažnim, radikalnim ženama, koje su mi omogućile da sledim svo-ja interesovanja i otvoreno govorim o njima. Iako još uvek živim u istom svetu kao i svi ostali, s medijima svih vrsta koji mi govore da sam glupa i ružna, imala sam mogućnosti, inače retke, da iskažem svoju istinu, da podržim i budem podržana od strane žena i drugih saveznika: da iskusim trenutke u kojima sam snažna i sposobna zbog toga ko sam, a ne uprkos tome.

Svet u kom živimo ne dozvoljava mi da uvek zadržim ta iskust-va, ali ga trud žena u manjim, radikalnim zajednicama omogućava. Njihova organizacija i podrška pružile su osnovu drugim ženama, nekim mladim kao ja, da pronađu svoj glas; nekim drugim, starijim, da koriste glas koji nisu ni znale da imaju, da govore u ime žena pred čitavim društvom, ali i pred patrijarhatom koji se tako uporno reprodukuje na levici.

Bez organizacije za i od strane onih koje se identifi kuju kao žene, bez bavljenja pitanjem žena, levica nam nudi realnost gotovo jednaku onoj beznadežnoj koju nude glavni tokovi društva. Levičari i levičarke moraju prihvatiti i uraditi sve što mogu da pomognu ženskoj eman-cipaciji – što znači, da podrže izbore koje žene prave. Emancipacija za žene znači slobodu izbora, koju svi ljudi imaju: slobodu da izaberu način na koji će da žive, što može biti bilo koja kombinacija bučnog, tihog, posla, roditeljstva, slobodne ljubavi, monogamije, dlakavog, obrijanog... Bez da izbor postane stvaran, kako možemo da veru-jemo da on uopšte postoji, kako možemo da ga osetimo i onda da se osetimo dovoljno snažnim da ga napravimo?

Ova ideja uništava strukture u kojima su žene odgajane, strukture koje ohrabruju poslušnost i tišinu. Ako devojka priđe levici i vidi da je priča drugačija, ali okruženje isto, kako da poveruje u to što čuje? Nisu sve žene koje pristupaju levičarskom pokretu unapred eman-cipovane. Zapravo, mnoge nisu. Mnoge se bore s ličnim problemima

nasleđenim od društva, zbog kojih je teško tek tako pojaviti se i uzviknuti za slobodom na sav glas.

Neke je društvo naučilo da ne treba da budu glasne, iz straha da se neće dopasti muškarcima (onima na levici takođe), neke se plaše da će njihova buka okrenuti neželjenu pažnju ka njihovom izgledu, neke da će zvučati ili suviše glupo, zbog čega ih ismevaju, ili suviše pametno, zbog čega ih izbegavaju. Ponekad kada govorimo kao da prestajemo da budemo ljudi, postajemo predmeti, ili simboli, a naš izgled postaje važniji od našeg doprinosa. Teško je osetiti se slobod-no u takvim trenucima, ili slušano, ili prihvaćeno, ili ikako drugačije osim kao kuriozitet u pokretu u kom bi stvari trebalo da su drugačije.

Ženama na levici je dužnost da podržavaju i ohrabruju ženski aktivizam, da budu utočište i da ponude siguran prostor ženama za rad. Muškarci, s druge strane, moraju biti saveznici i prihvatiti žensku borbu u okviru pokreta. Ovo zvuči teško ali je zapravo relativno jed-nostavno. Veruj ženama kada prave svoje izbore, kada razmišljaju i imaju ideje, omogući im da ih iznesu.

U razgovorima, posebno onim u vezi s aktivizmom, teško je naći muškarca koji ne upada u reč. Zvuči trivijalno, ali upravo ovakvi jednostavni, trivijalni postupci muškaraca, samozvanih feminista, sprečavaju učešće žena u aktivističkim krugovima: omalovažavanje i trivijalizovanje ženskih iskustava zato što se ne ukapaju u tvoja, diskreditovanje žena jer njihov izgled ne odgovara tvojoj viziji femi-nistkinje, diskreditovanje ženskih kritika muškaraca-levičara jer je nji-hovo iskustvo na levici važnije od njihovog seksističkog, rasističkog, homo- ili transfobičnog ponašanja itd.

Kao aktivistkinje i aktivisti, kao ljudi koji se bore za svet oslobođen ugnjetavanja, moramo stalno proveravati sami sebe i to kako se ponašamo, kako bismo stvorili i živeli u okruženju koje želimo. Iako je mnogima ženska emancipacija sporedno pitanje, post-revolucionarna fusnota ili, recimo, tema jednog broja časopisa, ona to ne može biti ženama i onima koji ih podržavaju. Naša sposobnost da utičemo na svet oko nas počinje našim ponašanjem. Ona počinje kada zapravo krenemo da se ophodimo jedni prema drugima onako kako kažemo da treba, kada ne samo što čujemo nego i slušamo glasove jedni drugih, kada podržavamo jedni druge u zajedničkoj borbi za emancipaciju, ali i u ličnim borbama svakog od nas, protiv patrijarhata i ugnjetavanja. Patrijarhatu neće doći kraj samo zaslugom žena koje su odbile da ga prihvate, već i zaslugom muškaraca koji će odabrati jednakost umesto privilegije i slobodu umesto ugnjetavanja.

NEOPHODNO JE STALNO UKAZIVATI DA NA INTERNETU POSTOJI MNOŠTVO GLASOVA I DA MNOGI OD NJIH NISU MUŠKI

APRIL 2013. APRIL 2013.30 31

Lav Trocki

Borba za kulturu govoraU ovom članku, pisanom nakon kraja razornog građanskog rata koji je devastirao mladu radničku državu Sovjetski Savez, Lav Trocki odlično pokazuje mesto onoga što danas zovemo „političkom korektnošću“ u borbi za progresivne društvene promene: za jednakost se nećemo izboriti promenom govora, ali je promena govora nužan sastavni deo naše borbe za jednakost.

NEDAVNO SAM u jednim od naših novi-na pročitao da je na zboru radnica i radnika fabrike cipela „Pariska Ko-

muna“ doneta rezolucija o suzdržavanju od psovanja, izricanju kazni za upotrebu ružnih reči itd.

Ovo je tek jedan maleni slučaj u metežu današnjice, ali je maleni slučaj koji nam dosta toga govori. Njegov značaj, međutim, zavisiće od reakcije koju će inicijativa fabrike cipela izazvati u radničkoj klasi.

Uvredljiv jezik i psovke nasleđe su rop-stva, poniženja i nepoštovanja prema ljud-skom dostojanstvu – sopstvenom i tuđem. Ovo je posebno slučaj s psovkama u Rusiji. Voleo bih da od naših fi lologa, naših ling-vista i folklornih stručnjaka čujem znaju li za primere tako rastegljivih, lepljivih i prizemnih uvredljivih izraza u bilo kom jeziku pored ruskog. Koliko ja znam, ne postoji ništa, ili gotovo ništa tome slično van Rusije. Ruske psovke „na dnu“ [referenca na čuveno delo Maksima Gorkog, prim.prev] proisteklo je iz očaja, ogorčenja i, iznad svega, ropstva bez nade, bez šanse za beg. S druge strane, ps-ovke viših klasa, psovke koje su dopirale iz usta plemstva, vlasti, bile su ishod klasne vla-davine, robovlasničkog ponosa, nepokole-bljive moći. Poslovice bi trebalo da u sebi sadrže mudrost masa – ruske poslovice, osim toga, prikazuju neuki i sujeverni um masa i njihovu porobljenost. „Pogrde se ne lepe za kragnu“, kaže stara ruska poslovica, ne samo prihvatajući ropstvo kao činjenicu, već i potčinjavajući se njegovom ponižavanju. Dva toka ruskih pogrda – onaj gospodara, zvaničnika, policije, nakrkanih i podgojenih, i drugi, izgladnele, očajničke, izmučene ps-ovke iz masa – obojili su celokupan ruski život odvratnim obrascima uvredljivih izraza. Takvo je nasleđe revolucija, pored drugih stvari iz prošlosti, dobila.

Ali revolucija je na prvom mestu buđenje ljudske ličnosti u masama – onim masama koje nije trebalo da poseduju bilo kakvu ličnost. Uprkos povremenoj surovosti i kr-vavoj nemilosrdnosti njenih metoda, revolu-cija je, pre i iznad svega, buđenje humanosti, njen marš unapred. Revoluciju krase rastuće poštovanje prema ličnom dostojanstvu svake individue i sve veća briga za one koji su slabi. Revolucija ne zaslužuje da se tako zove ako,

uz svu svoju moć i sva sredstva koja joj stoje na raspolaganju, ne pomogne ženi – dv-ostruko i trostruko porobljenoj, kako je to bila u prošlosti – da izbije na put individualnog i društvenog napretka. Revolucija ne zaslužuje da se tako zove, ukoliko ne povede najveću moguću brigu o deci – budućoj rasi u čiju korist je revolucija i ostvarena. Kako uopšte možemo da iz dana u dan stvaramo, makar i malim koracima, novi život zasnovan na međusobnom obziru, na samopoštovanju, na stvarnoj jednakosti žena, koje posmatra-mo kao koleginice, na uspešnoj brizi o deci – u atmosferi zatrovanoj psovkama gazda i robova koje urliču, kotrljaju se, odzvanjaju i odjekuju, psovkama koje ne štede nikoga i ne prezaju ni od čega? Borba protiv „ružnih reči“ preduslov je intelektualne kulture, baš kao što je borba protiv štroke i gamadi preduslov fi zičke kulture.

Nije lako radikalno raskrstiti s uvredljivim govorom, imajući u vidu da nesputan govor ima svoje psihološke korene i da je rezultat nekulturnog okruženja. Mi svakako pozdrav-ljamo inicijativu ove fabrike cipela i iznad svega želimo nosiocima ovog novog pokreta mnogo istrajnosti. Psihološke navike koje se prenose s generacije na generaciju i koje prožimaju sve sfere života vrlo su istrajne, a s druge strane, kod nas u Rusiji često se dešava da samo napravimo silovit nalet unapred, napregnemo naše snage, a zatim pustimo da stvari odlutaju dalje po starom.

Nadajmo se da će radnice – prvenstveno one iz komunističkih redova – podržati inici-jativu fabrike „Pariska Komuna“. Po pravilu – koje, naravno, ima svoje izuzetke – muškarci koji psuju nipodaštavaju žene i nemaju obzira prema deci. Ovo se ne odnosi samo na nekul-turne mase, već i na napredne i čak nazovi odgovorne elemente trenutnog društvenog poretka. Ne možemo poricati se da se, šest godina nakon Oktobra, stari, predrevolucion-arni oblici govora i dalje upotrebljavaju i da su prilično popularni na „vrhu“. Nađu li se van grada, naročito Moskve, naši velikodos-tojnici upotrebu oštrog jezika vide u nekom smislu kao svoju dužnost. Oni očigledno misle da je to način da ostvare bliži kontakt sa seljaštvom.

Naš život u Rusiji sačinjen je od naju-padljivijih kontrasta, kako u privredi, tako i

u svemu drugom. U samom centru zemlje, blizu Moskve, imamo na kilometre močvara ili neprohodnih puteva – a nedaleko odatle najednom možete ugledati fabriku koja bi svojom tehničkom opremljenošću impre-sionirala evropskog ili američkog inženjera. Slični kontrasti obiluju u našem društvenom životu. Rame uz rame s nekim staromodnim tipom dominirajućeg, gramzivog profi tera, koji je ponovo oživeo u sadašnjoj generaciji koja je prošla kroz revoluciju i eksproprijaciju, profi tera koji se bavi prevarama, prikrivenim ali i legalizovanim profi tiranjem, sve vreme čuvajući netaknutom svoju malograđansku vulgarnost i pohlepu – vidimo najbolje ko-muniste iz radničke klase, koji svoj život iz dana u dan posvećuju interesima svetskog proletarijata i spremni su da se u bilo kom trenutku bore za revoluciju u bilo kojoj zem-lji, čak i onoj koju možda ne bi mogli da nađu na mapi.

Kao dodatak takvim društvenim kon-trastima – potmulom zverstvu i najvišem rev-olucionarnom idealizmu – često svedočimo psihološkim kontrastima jednog istog uma. Muškarac je nepokolebljivi komunista posvećen ideji, ali žene su za njega samo „ženke“ koje ni na koji način ne treba uzimati za ozbiljno. Ili se dešava da inače pouzdani komunista u raspravi o nacionalizmu počne da izgovara beznadežno reakcionarne stvari. Kako bismo ovo razumeli moramo da upam-timo da se različiti delovi ljudske svesti ne menjaju i ne razvijaju simultano i paralelno. Ovde je reč o izvesnoj ekonomičnosti. Ljud-ska psihologija je po prirodi veoma konzerva-tivna i promene usled zahteva i pritiska života utiču najpre na one delove uma koji se nepo-sredno tiču datog problema.

Društveni i politički razvoj se u poslednjih deset godina u Rusiji odvijao na poprilično neobičan način, uz zapanjajuće skokove i okove, što objašnjava trenutnu dezorganizo-vanost i zbrku, koje se ne tiču samo ekonom-ije i politike. Isti ovi nedostaci javljaju se u glavama mnogih ljudi, rezultirajući u posve neobičnoj kombinaciji naprednih, dobro promišljenih političkih pogleda i raspoloženja, navika i, donekle, ideja direktno nasleđenih iz domačinskih zakona naših predaka. Prava formula za obrazovanje i samoobrazovanje uopšte, a iznad svega u našoj partiji, počevši

s vrha, trebalo bi da bude raščišćavanje ideološkog fronta, tj. prepravljanje svih sfera svesti, koristeći se metodom marksizma. Međutim, problem je izuzetno komplikovan i ne može se rešiti samo podučavanjem i knjigama: korenje protivrečnosti i psiholoških ne-doslednosti leži u dezorganizovanosti i zbrci uslova u kojima ljudi žive. Uostalom, život je taj koji određuje psihologiju. Ali ova uzročnost nije čisto mehanička i automatska: ona je aktivna i recipročna. Zbog toga se ovom problemu mora pristupiti na više različitih načina – primer radnika fabrike „Pariska Komuna“ samo je jedan od njih. Poželimo im sav mogući uspeh.

Borba protiv ružnih reči ujedno je i deo borbe za čistoću, jasnoću i lepotu ruskog jezika.

Reakcionarni balvani ne odustaju od toga da je rev-olucija u procesu upropaštavanja ruskog jezika, uko-liko ga već nije u potpunosti uništila. Sada, zapravo, u upotrebi imamo ogroman broj reči koje su nastale pukom slučajnošću; mnoge od njih sasvim su nepo-trebni, provincijalni izrazi, od njih su neki suprotni duhu našeg jezika. Pa ipak, reakcionarni balvani prilično greše kada govore o budućnosti ruskog jezika – kao i o sve-mu ostalom. Naš jezik će iz revolucionarnih previranja izaći osnažen, podmlađen, prilagodljiviji i delikatniji. Naš predrevolucionarni, vidno okoštali jezik birokratske i liberalske štampe već je značajno obogaćen novim deskriptivnim formama, novim, mnogo preciznijim i dinamičnijim izrazima. Međutim, tokom svih ovih burnih godina, naš jezik svakako da je dosta pretrpeo i deo našeg napretka na polju kulture pokazaće se, između ostalog, i kroz izbacivanje svih nepotrebnih reči i izraza iz našeg govora, kao i svih onih reči koje ne odražavaju duh jezika, istovremeno negujući neosporna i nepro-cenjiva lingvistička postignuća revolucionarne epohe.

Jezik je instrument misli. Preciznost i tačnost go-vora nezamenljivi su preduslovi tačnog i preciznog

razmišljanja. Radnička klasa je po prvi put u istoriji došla na vlast u našoj zemlji. Radnička klasa ima bog-atu riznicu radnog i životnog iskustva i na njemu zas-novan jezik. Ali naš proletarijat i dalje nije u dovoljnoj meri školovan za elementarno čitanje i pisanje, da i ne spominjemo književno obrazovanje. To je razlog zbog kog radnička klasa koja je sada na vlasti, a koja je sama po sebi i svojoj društvenoj prirodi moćna zaštitnica in-tegriteta i veličanstvenosti ruskog jezika budućnosti, danas ipak ne ustaje dovoljno energično protiv prodora nepotrebnih, koruptivnih i ponekad odvratnih novih reči i izraza. Kad ljudi kažu „par nedelja“, „par meseci“ (umesto nekoliko nedelja, nekoliko meseci), to je glupo i ružno. Umesto da obogati jezik, to ga osiromašuje: reč „par“ u procesu gubi svoje pravo značenje (u smislu „par cipela“). Pogrešne reči i izrazi našli su se u upotrebi zbog prodora loše izgovorenih stranih reči. Proleteri/ke govornici/e, čak i oni/e koji/e bi trebalo to da znaju, kažu, na primer „incindent“ umesto „incident“, ili „in-stikt“ umesto „instinkt“, ili „legularno“ umesto „regu-larno“. Takve greške nisu bile retkost ni u prošlosti, pre revolucije, ali sada kao da stiču pravo na državljanstvo.

Niko takve neispravne izraze ne ispravlja zbog nekakvog lažnog ponosa. To je pogrešno. Borba za obrazovanje i kulturu obezbediće naprednim elementi-ma radničke klase sve resurse ruskog jezika, u svom nji-hovom izuzetnom bogatstvu, suptilnosti i istančanosti. Kako bismo očuvali veličanstvenost jezika, moramo iskoreniti sve pogrešne reči i izraze iz svakodnevnog govora. I govoru je potrebna higijena. Radničkoj klasi potreban je zdrav jezik, ne manje, nego čak i više nego drugim klasama: po prvi put u istoriji ona počinje da nezavisno misli o prirodi, o životu i njegovim osnovama – a da bi mogla da razmišlja potreban joj je instrument jasnog, britkog jezika.Pravda, 15. maj 1923.

RADNIČKOJ K L A S I POTREBAN JE ZDRAV JEZIK, NE M A N J E , NEGO ČAK I VIŠE NEGO D R U G I M K L A S A M A

APRIL 2013. APRIL 2013.32 33

ULIČNA, STUDENTSKA, maloletnička, estradna, „visoka“, trafi king, narkoman-ska, vikend... prostitucija prožima srpsko

društvo. Kako nema sistematskog istraživanja ovog fenomena u Srbiji, tako ne možemo znati o čemu tačno govorimo. Ne znamo koliko je žena u prostituciji, ko su one, šta su razlozi za ulazak u prostituciju, kakvi su uslovi u kojima žive, šta su njihove potrebe, šta mogu biti me-hanizmi izlaska iz prostitucije... Ne znamo ni ko su kupci seksa, osim što sa sigurnošću možemo prepostaviti da se radi o muškarcima. Ono oko čega se moramo složiti je da su žene u pros-tituciji naše sestre i da je naša borba za prava žena u prostituciji – borba protiv kapitalizma i patrijarhata.

Prostitucija je jedna od oblasti koje su dramatično sukobile feminističke stavove: od toga da se radi o seksualnom ropstvu, zatim formi seksualnog samoodređenja, pa do toga da je prostitucija oblik rada. Mnoge feminist-kinje, među kojima se isticala nedavno premi-nula Andrea Dworkin, smatraju da je prostitucija otvoreno nasilje nad ženama gde one nikad ne ostaju cele. Njene stavove možemo posmatrati kao nastavak feminističkih promišljanja tokom XIX i početkom XX veka koja su tada bila domi-nantni diskurs.

O seksualno-ekonomskoj razmeni, koja pored prostitucije uključuje i brak, pisala je Ema Goldman. Opsluživanja muškaraca u zamenu za ekonomsku sigurnost i/ili privi-legije je prema Emi Goldman za mnoge žene početkom XX veka bilo pitanje mere, da li se po-daju jednom čoveku (u ili van braka) ili mnogim muškarcima. U spskom društvu danas gotovo da su normalne pojave seksualnog opsluživanja muškaraca zbog napredovanja i drugih privilegi-ja. Ne možemo zaobići ni činjenicu da su žene u braku često izložene nasilju muževa, prisiljene da rade bez mogućnosti da imaju sopstveni novac i bez kontrole nad sopstvenim telima i životima.

Mnoge savremene feministkinje, kao Džoselin Skat (Jocelynne Scutt) i Kristina Overal (Cristine Overall), vide prostituciju u svetu rada i smatraju da su žene sve više prisiljene da sek-sualizuju mnoge svoje uloge u društvu da bi opstale. Kristina Overal smatra da u mnogim poslovima koje žene obavljaju postoje prisila i odsustvo dobrovoljnosti, zbog toga što se sve zbiva u sferi kapitalističkog rada i dominacije muškaraca. Overal problematizuje tvrdnje nekih feministkinja koje osuđuju prostituciju zbog ne-dostatka reciprociteta, tvdeći da ima poslova kod kojih postoji neka vrsta prodaje intime kao što su masaža i neke vrste terapija. Ovaj stav je vrlo značajan ako se sagleda u realnom životu gde postoje velike razlike između muškaraca i žena, jer sem na papiru nismo jednaki. Najčešće izostaje i reciprocitet, pa se objektivno postavlja

pitanje zašto bi prostitucija bila društveno nepri-hvatljivija samo zbog svojstava koja imaju neki drugi, društveno prihvatljivi poslovi?

Kerol Pejtmen (Carol Pateman) nalazi da prostitucija nije kao ostali oblici rada jer podra-zumeva opasnost (žene u prostituciji izloženije su nasilju i ubistvima, AIDS-u i drugim polno prenosivim bolestima nego drugi zaposleni), ali i zbog dominantne telesnosti koju u našoj kulturi najčešće vidimo kao odnos, a ređe kao rad. Šta žena u prostituciji prodaje: svoje telo, seksualni pristup svome telu ili iluziju seksualne intimnosti? Najčešći stav je da su prostitucija i prodaja tela sinonimi, a to se našoj kulturi ra-zume kao prodaja sopstvenog bića, što ženu u prostituciji smešta na dno društvene lestvice. Ovo poslednje mesto nije zaboravljena zavetri-na, već izložena platforma za slobodno demon-striranje mržnje, agresivnosti i svake vrste nasilja – do ubistva. Šta muškarac kupuje u prostituciji: iluziju seksualne intimnosti ili se radi o moći da za novac može da društveno prezrenom biću uradi šta želi i kako želi?

Odgovor na mnoga pitanja u vezi s pros-titucijom dobićemo ako pogledamo ko ku-puje seks i kakav odnos društvo ima prema toj skupini? To je pitanje moći koja je u našoj kulturi u rukama heteroseksualnih muškaraca. To zovemo patrijarhat. Patrijarhalna institucion-alizacija muške seksualnosti, kao nedeljive, i ženske seksualnosti kao podeljene i samim tim manje vredne, vidljiva je i danas kroz dominatne rodne uloge: podržavane uloge majke, bake i domaćice, gde nema seksualnosti i prezrene uloge kurve (u poslednje vreme i lezbejke) koje su savim određene seksualnošću. Dominacija muškaraca u privatnoj i javnoj sferi utemeljena je na ovoj veštačkoj rascepljenosti ženske sek-sualnosti. Feministkinje su odavno naučile da seksualnost sadrži lični i politički identitet i da javna i privatna sfera nisu odvojene. Prostitucija je političko pitanje prvog reda.

Ako kažemo prostitutke, seksualne radnice (naišla sam na izraz komercijalne seksualne radnice!) ili žene u prostituciji, ne imenujemo samo pojavu ili žensku osobu u vezi s njom, već određujemo i sopstveni odnos prema fenom-enu i prema ženi povezanoj s tim fenome-nom. Upadljivo odsustvo reči koje označavaju muškarca-kupca seksa govori u prilog postavci muške javne i privatne dominacije nad ženama i nad proizvodnjom seksa. Reč „kurvar“ koja ima isti koren kao reč „kurva“ ne podrazumeva isti nivo društvene stigme, a najpre označava muškarca koji ima uspeha kod žena. Klijent je iz-raz koji koriste lekari, advokati i mnoge uslužne delatnosti i ne može se nedvosmisleno dovesti u vezu sa prostitucijom.

Reči kojima se označavaju žene u prostituciji ne samo da ilustruju sukob unutar feminističkog diskursa (i društvenu stigmu), već istovremeno

upućuju na moguća zakonska rešenja u vezi s prostitucijom. Ako kažemo seksualne radnice (ili seks radnice), onda se sugeriše da se nalazimo na terenu radnih odnosa, ali ako kažemo žene u prostituciji onda su mnogi planovi mogući. Ja sam se opredelila za izraz žene u prostituciji, jer sem jasnog stava za dekriminalizaciju pros-titucije i ozbiljnu društvenu brigu za žene, nisam sigurna šta posle toga.

Životi žena u prostituciji razlikuju se u odno-su na države, regione i kontinente. U siromašnoj, surovoj, patrijarhalnoj Srbiji, u kojoj je temelj privrednog i društvenog života koruptivni kapi-talizam, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je prostitucija nasilje nad ženama, čak da se u nekim slučajevima, koje saznajemo iz štampe, može govoriti i o seksualnom ropstvu.

U zakonodavstvu Republike Srbije pros-titucija nije krivično delo već prekršaj kojim se remete javni red i mir, a za koji je propisana ka-zna zatvora od 30 dana. Krivično delo je trafi k-ing i podvođenje a ne „pružanje seksualnih usluga“.

U praksi to najčešće znači da se žena ko-joj muškarac plaća za seks privodi kod sudije za prekršaje, oduzima joj se dobijeni novac, ona dobija 30 dana zatvora, dok muškarac koji je kupovao seks najčešće bude svedok pro-tiv nje. Kupac seksa, pokretač čitavog procesa prostitucije, je prema važećem srpskom za-konu – nevina strana. Jasno je da je to neodrživ sistem povlađivanja muškoj dominaciji i da je dekriminalizacija prostitucije sledeći, neizbežan korak. Naravno, ovo nije konačno rešenje, već neophodna platforma od koje se mora poći u rešavanju mnogovrojnih problema i nedoumi-ca. Prema saznanju novosadskog Prevent-a, organizacije koja pomaže žene u prostituciji, one imaju problema u vezi sa pristupom zdravs-tvenim i socijalnim uslugama koji se ne mogu tolerisati u društvu koje ima pretenzije da bude demokratsko. Medijska prezentacija čitavog fenomena koji isključivo stigmatizuje žene u prostituciji često ih dodatno ugrožava. Ali to je samo vrh ledenog brega.

Sada dolazimo do dileme u vezi s legali-zacijom prostiticije i posledicama koje mogu proisteći na osnovu različitih zakonskih rešenja. Među EU zemljama, Nemačka, Holandija, Aus-trija, Danska i Mađarska legalizovale su pros-tituciju i time zauzele stav da se ne radi o nasilju nad ženama, sem ako nije trafi king u pozadini. Nemačka je u tome otišla najdalje jer je 2002. donešen zakon po kome je prostitucija u no-menklaturi zanimanja, pa žene u prostituciji mogu na osnovu ovako prijavljene delatnosti obezbediti socijalno i penziono osiguranje, sklapati ugovore... Prostitucija je u Nemačkoj shvaćena kao uslužna delatnost koja kroz poreze i doprinose učestvuje u punjenju grad-skih i nacionalnog budžeta. Slično je i u Ho-

landiji. U oba slučaja radi se o kapitalističkom sistemu koji je legalizacijom prostitucije našao način da razrezuje odgovarajući PDV, ali nije rešio problem trafi kinga i nasilja nad ženama.

Svedoci smo da se zakoni Evropske unije u Srbiji prepisuju nekritički, bez procene mogućih efekata. Da li se u Srbiji može desiti da nam na tržištu rada ponude prostituciju kao jedan od poslova u nomenklaturi? Smatram da je važno pokrenuti široku raspravu o ovoj temi i da je iskustvo Ženskog pokreta za oslobođenje u Norveškoj u vezi s legislativom prostitucije do-bra osnova za to.

Pre dve godine je u Oslu objavljena pub-likacija „Pogled na 30-godišnju borbu Ženskog pokreta za oslobođenje protiv prostitucije u Norveškoj“1. Autorka je Agnete Strøm, koordi-natorka Ženskog fronta, članica uprave Koalicije protiv trgovine ženama (CATW) i istaknuta aktiv-istkinja na planu borbe za ženska prava.

Tekst publikacije opisuje tridesetogodišnju borbu, na čijem čelu su bile norveške radi-kalne feministkinje, koja je epilog dobila 2009. zakonom o prostituciji koji kriminalizuje kupce seksa. Time je okončana vladavina zakona koji je od kraja XIX veka regulisao žene u prostituciji.

Kao temeljne vrednosti ove višedecenijske borbe Agnete Strøm ističe povezanost sa sličnim pokretima i inicijativama na međunarodnom planu. Time se dobila šira slika o ekonomskim i društvenim kretanjima (ekonomska kriza, pad Berlinskog zida...), dešavanjima unutar „indus-trije“ seksa i pornografi je. Pored povezivanja na međunarodnom planu napravljena je i alijansa organizacija i institucija u Norveškoj okupljenih u borbi „protiv pornografi je i prostitucije“, koja nije bila borba protiv žena unutar njih već „pro-tiv počinioca ovih zločina“. Norvešku alijansu, stvorenu kroz mnogobrojne diskusije, kam-panje i lobiranja činili su ženski pokret, žene iz akademskih krugova, sindikati, žene u političkim partijama i žene iz drugih zemalja. A tokom pos-lednjih godina kampanji se pridružila i policija.

Borba norveškog ženskog pokreta za prava žena u prostituciji započela je borbom za le-galan, siguran i besplatan abortus, jer su tada pokrenuta pitanja u vezi s ženskim telom i seksualnošću. Desilo se da su u to vreme dve kontrolorke na železnici otpuštene s posla jer su pocepale plakate pornografskog magazina. Tako je i pitanje pornografi je došlo u fokus ženskog pokreta i tada su se mnoge ženske organizacije udružile s namerom da istraže ko su akteri pornografi je, šta su njihove uloge, šta se dešava sa ženama u pornografi ji. Javnost je pornografi ju smeštala u korpus dostignutih slo-boda, a feministkinje su upozoravale na zlostav-ljanje žena u pornografi ji, nasilje nad njima i poruke koje se time šalju u vezi s muško-ženskim odnosima. Analizirajući pornografski materijal koji je u najvećem procentu pravljen za mušku publiku, feministkinje su stale na stanovište da nisu protiv golog tela (kao takvog) već su protiv erotizacije potčinjavanja, ponižavanja i prinude žena. One su uspele da okupe koaliciju žena i muškaraca koja je zauzela stav da pornografi ja ženu i žensku seksualnost prodaje i kupuje kao robu.

Borbu protiv „počinilaca zločina“ u pros-tituciji norveške feministkinje započele su posle istraživanja o uličnoj prostutuciji. Tada je koali-cija protiv pornografi je prerasla u koaliciju pro-tiv pornografi je i prostitucije. Usledio je period

1 www.wunrn.com/pdf/hele_fi len.pdf

predavanja, lobiranja, razgovora sa predstavni-cama/predstavnicima sindikata, političkih patija, studentskih udruženja, vojske... Godine 1985. usvojen je zakon protiv pornografi je, kojim fem-inistkinje nisu sasvim zadovoljne, ali koji sadrži feministički koncept zabrane „degradacije jed-nog ili oba pola“.

U agendu feminističke borbe Agnete Strøm je uključila saradnju sa fi lipinskom feminističkom mrežom Gabriela protiv seks turizma, odnosno agencija za regrutovanje siromašnih „pokornih“ supruga sa Filipina i pornografskih časopisa koji su sve to promovisali.

Međunarodna organizacija rada je u avgus-tu 1998. objavila tekst pod naslovom „Industrija seksa dostiže ogromne razmere u jugoistočnoj Aziji“ (Sex industry assuming massive propor-tions in Southeast Asia), što je značilo ne samo da se seks industrija jugoistočne Azije širi u ve-likim razmerama, već i da se seks smatra radom. Istog trenutka je šefi ca ženske sekcije norveške Konfederacije sindikata izdala saopštenje da „su sve forme kupovine seksa i prostutucije kršenje ženskih ljudskih prava“. Među uspehe združene akcije feministkinja i sindikata ubraja se i odluka Ministarstva odbrane Norveške da će svi vojnici i osoblje u mirovnim i sličnim međunarodnim misijama biti opozvani uoliko budu „kupovali žene zbog prostitucije“.

Kolapsom Sovjetskog Saveza i istočno-evropskih zemalja, većina žena u prostituciji nisu više bile Norvežanke u narkomaniji, već Ruskinje, Albanke, Moldavke, Rumunke, a kasni-je i Nigerijke. Tada se stvara mreža organizacija protiv trafi kinga i prostitucije u cilju podrške i zaštite žena žrtava trafi kinga.

Agnete Strøm zatim informiše ko se nije priključio borbi za dekriminalizaciju prostitucije i kriminalizaciju kupaca seksa. Radilo se o jed-nom broju političarki Partije rada i Socijalističke leve partije koje su bile protiv kriminalizacije kupaca seksa, jer su smatrale da postoji razlika između prisilne i dobrovoljne prostitucije i jer bi to moglo pogoršati situaciju žena u prostituciji. One su podržale Mrežu protiv kriminalizacije koju su osnovale žene koje su bile u prostituciji.

Prevagu je doneo stav Norveške konfeder-acije sindikata, koji je bio u korist kriminalizacije

kupaca seksa. Ova Konfederacija broji oko 876,000 članova od kojih su žene polovina. Zahvaljujući mlađem članstvu i Partija rada i Socijalistička levičarska partija zauzele su isti stav.

Agnete Strøm, na kraju, daje podatke o pros-tituciji posle donošenja zakona o kažnjavaju ku-paca seksa. Ona piše da su žene u prostituciji u gradu Bergenu tokom 2008. godine bile iz Ni-gerije, Istočne Evrope i Norvežanke koje su bile u narkomaniji. Tokom dve provere u 2009. po-daci su govorili da je u prvom posmatranju broj žena u prostituciji smanjen za 50%, a u drugom posmatranju se njihov broj povećao. U početku se broj strankinja vidljivo smanjio, a onda je reg-istrovan dolazak novih grupa Nigerijki.

Pokazalo se da postoji problem u vezi sa ženama koje nisu iz EU, jer da bi izašle iz pros-titucije moraju imati dozvolu za rad ili stalni boravak da bi se zaposlile. Drugi problem je novo organizovanje mreže za regrutovanje i podvođenje žena za prostituciju koja često seli strankinje iz grada u grad. Prosečan kupac seksa („John“) je, kao i do tada, bio muškarac u četrdesetim godinama, zaposlen u privatnom biznisu i oženjen. Dakle, norveški model nije dao očekivane rezultate u rešavanju problema u vezi s prostitucijom, a pokazalo se da su se generisali i neki novi.

Šta bi mi u Srbiji mogli da preuzmemo iz norveškog, ili bilo kog drugog iskustva? Osnov-no je uraditi istraživanje da bismo znali o čemu zaista pričamo kada govorimo o prostituciji u Sr-biji. Drugo, moramo imati na umu da prostituc-iju ne možemo videti samo na teorijskoj razini, jer, kako ispravno primećuje Andrea Dworkin, to su usta, vagina, rektum u koje jedan muškarac, zatim drugi, pa sledeći i sledeći, uvlači, obično penis, ponekad ruku, ponekad neki predmet. Zato u svako rešavanje ili čak sagledavanje problema/fenomena pored istomišljenika/ca, koalicija, protivnika/ca... moramo uključiti i žene u prostituciji. Jednom rečju, pre odluke o tome šta posle dekriminalizacije prostitucije potrebno je otvoriti široku javnu raspravu koja neće unap-red favorizovati nijedno rešenje.

Iskustvo NorveškeProstitucija: posao ili nasilje

PIŠEGordana Stojaković

APRIL 2013. APRIL 2013.34 35

U DANAŠNJOJ Srbiji ponašanje mladih često dovodi do moralne panike i histeri-je. Bilo da je reč o konzumiranju alkoho-

la ili droge, lenjosti i zavisnosti od roditeljskog doma, oblačenju i društvenim ukusima, pa čak i seksualnim slobodama, stalno se insistira na tome da je omladina na neki način nezdrava i da je sama kriva za to stanje.

To se posebno loše odražava na mlade žene. Etikata „sponzoruše“ možda je najsliko-vitiji primer duplih standarda prema ženama. Muškarac koji spava s više žena je uspešan, žena koja to radi ima negativnu odrednicu: ona je „kurva“ ili „sponzoruša“.

Neposredan uzrok takvog licemerja je ten-zija koja prati ulogu porodice u kapitalizmu. Porodica je institucija kroz koju se reproduku-je nova radna snaga. Tu se nova generacija mladih radnica i radnika odgaja, socijalizuje, održava. Žena naravno ima ključnu ulogu u tom procesu, pogotovo jer rađa decu.

Upravo zbog toga što su ove delatnosti pod kapitalizmom privatizovane unutar porodice, uloga žene je svedena na uzgajanje dece, na majku i domaćicu. Tu se krije izvor savreme-nog oblika ženske potlačenosti – žena postaje puki zbir svojih sposobnosti da reprodukuje.

Pa ipak, prebacujući trošak reprodukcije na porodicu, kapitalizam ne obezbeđuje sred-stva koja će porodici omogućiti opstanak na plati muškarca „hranitelja“. Tako se od žene očekuje ne samo da bude supruga, majka i kućna spremačica, već i da zarađuje. Međutim, ni onda kada je prisili da napusti četiri zida svog doma, kapitalizam joj ne dozvoljava da napusti svoju „prirodu“ koju joj sam nameće. Ona ni na radnom mestu nikada nije jednaka s drugima, jer je uvek pod sumnjom da je lojalna svojoj porodici, a ne kapitalu.

Zato će i tu biti deskriminisana: moraće više da se trudi da bi izgradila karijeru, poslovi koji su za nju otvoreni često su manje plaćeni, često će i za isti posao imati manja primanja od muškarca, a biće pod stalnim pritiskom da se povinuje društvenim (muškim) stereotipima o ženama.

Jedno od tih stereotipnih očekivanja je da žena treba da svoj seksualni nagon shvata ne samo kao svoje pravo već i kao moć koja joj stoji na raspolaganju. Ova moć je, pod kapital-izmom, predmet dvostruke kontradiktornosti.

Kao prvo, usled uloge žene u porodici, ova moć svedena je na jedan trenutak u procesu reprodukcije dece. Seksualnost kod žena ne može da postane nezavistan izraz njenih in-dividualnih potreba. Paradoksalno, da bi us-pela u tome da u što manjoj meri bude objekat muških fantazija, ona treba da se tim fantazi-jama sve više približava. Ona postaje subjekt time što sebe čini objektom.

I drugo, baš kao kod svakog objekta, njena seksualnost se približava statusu koji pod ka-pitalizmom ima radna snaga: njena upotrebna

vrednost srozava se na njenu razmensku vred-nost, dok kapital od nje otuđuje njen proizvod. Sponzoruša koja prodaje svoje telo da bi se oslobodila porodice ne razlikuje se od radnika ili radnice koji moraju da svakodnevno prodaju svoju radnu snagu da bi uspeli da se prehrane.

Zato je Marks zaključio da je „prostituci-ja...samo specifi čan izraz opšte prostitucije radništva“. Sponzoruša, tako, na najbolji način simbolizuje sudbinu radnica i radnika pod kapi-talizmom: da bi bila „slobodna“ ona mora da se proda u ropstvo.

Upravo u doba kapitalističke krize, ten-zija unutar porodice, a pogotovo uloga žene, dostiže svoj vrhunac. To je bilo posebno jasno osamdesetih i devedesetih u Srbiji.

Razaranje SFRJ bilo je propraćeno ekonomskim kolapsom, sankcijama, ratom. U takvim okolnostima nezaposlenost raste, in-stitucije koje su pružale osnovne javne usluge se srozavaju, uništavaju se mreže društvene solidarnosti.

Na porodicu spada da vrši sve neophodne funkcije za održavanje minimalnog blagostan-ja, a uloga žene je sve vezanija za domaćinstvo. Odsečena od svojih koleginica na poslu, žena postaje rob iza četiri zida. Iza četiri zida jača patrijarhat: vlast muškaraca ili starijih.

Muškarac pored posla ima kafanu, utak-micu i sportsko društvo. Tokom devedesetih on je možda ratnik ili kriminalac. Povratak kući je potencijalni trenutak pražnjenja: na ženu i decu.

Istovremeno, da bi mlada žena u takvim vremenima napredovala u muškom svetu, od nje se očekuje da odgovara sve izopačenijim muškim željama. Tako se rađa fenomen „sponzoruše“.

Povratak dužničke krize krajem dvehilja-ditih obnavlja sve te trendove. Naravno, danas je drugačije. Nema rata i nije sve toliko eks-tremno koliko je bilo devedesetih. Međutim,

mlade žene se ponovo nalaze u situaciji da se od njih očekuje sve više, u kući i na poslu ili studijama.

Žene tako često uzimaju privremene, ne-sigurne i loše plaćene poslove, samo da bi imale nešto veću nezavisnost. Neke svakako traže spas kroz (često neobaveznu) vezu (rizikujući tako etiketu „sponzoruše“) ili (trajno) napuštanje zemlje („trbuhom za kruhom“).

Većina, ipak, nema mogućnost da traži iz-lazak iz zone sumraka putem ličnog bekstva i ne vidi alternativu ni u desničarskoj svetoj tro-jci: „porodica, nacija, vera“. Ta bajka je upravo i iznedrila devedesete.

Većina, stoga, pada u apatiju. No, što sit-uacija u zemlji bude teža, bes će rasti. Širom Evrope omladina je u prvim redovima borbe protiv nezaposlenosti i besperspektivnosti. No, ona još uvek ne vidi mogućnost za bolje sutra.

To podseća na situaciju kakva je bila pred Drugi svetski rat. Tada je omladina bila prisilje-na da se angažuje. Rezultat je bio neočekivan. Žene su u prvom redu iznenadile i izborile se za sva prava koja je potom generacija naših roditelja uživala.

Ta prava bila su neposredan rezultat mas-ovne borbe Antifašističkog fronta žena (AFŽ) kao sastavnog dela partizanske borbe u Dru-gom svetskom ratu.

Partizanke kao građanke: društvena eman-cipacija partizanki u Srbiji 1945-1953, nova knjiga mlade autorke Ivane Pantelić, korisno je štivo koje nam omogućava da razumemo uspon i pad AFŽ-a, kao najvećeg ikad ženskog pokreta na prostorima bivše Jugoslavije.

Za mene je najdramatičniji doprinos knjige glas komunistkinja i partizanki, koji se čuje kroz čitav rad. On objašnjava često više nego hiljadu reči, počevši od reakcije mladih žena, koje su zaostalost i nazadnost Kraljevine Jugoslavije gurnli u borbu za sopstvena prava, poput prava na glas koje žene u kraljevini nisu imale, i protiv

letargije starijeg i neaktivnog ženskog pokreta:„Tada, ’35. godine, ustanovljena je omladin-

ska podružnica Ženskog pokreta. Ženski pokret je već postojao, jedna organizacija tih starijih žena, ali one, međutim, nisu imale to što smo mi imale, tu borbenost, to je bilo više jedno ka-binetsko društvo, sastajalo se, zgražavalo i ništa od toga dalje. Dok smo mi, mladi, bili drukčiji. Mi smo išli na široku popularizaciju tog društva i ovaj, koji je, kao što kažem, imao potpuno tu žensku zadaću zaštite ženskih prava, ali je po-lako prelazilo na političke teme, tako da bi se mogli (stvoriti) politički uslovi za to.“ (str. 20)

Citirana je Herta Haas, partizanka iz Mar-ibora. Za očekivati je da su mlade žene tada išle u ekstrem u odbijanju ne samo tradicional-nih vrednosti, već vrednosti koje su dolazile sa Zapada. Govori Olga Ninčić Humo, partizanka koja je doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu:

„Naše su drugarice skoro sve imale pravu, kratko potšišanu kosu, muške kapute i cipele. Ni najmanje nije bilo ženstvenosti, koketerije. Tek pred rat su počele da se interesuju za iz-gled.“ (str. 21)

One su posustale jer su shvatile da nije dovoljno da se one promene, sebe radi, već da je potrebno da promene društvo. Zato su morale da prave veze i s drugima koji su trpeli nepravdu. Opet Herta Haas:

„Mi smo imali svake nedelje popodne, u sali Prehrane u Zagrebu, igranku, na koju su i kolege dolazile, koje su nas isto, naravno, podržavale i mi nismo hteli napraviti jedan šturi pokret nego smo to tako, te igranke imali, tako da prosto, kako bih rekla, da se ne izolujemo kao žensko društvo. Naravno, tako smo onda dolazili u kontakt i sa drugim društvima koja su bila napredno usmerena, to su bili sindikati radnika, sindikati službenika i tako dalje, i razne druge masovne organizacije.“ (str. 20)

Nije čudno, stoga, da se Komunistička par-tija Jugoslavije omasovila pred rat posebno među omladinom. KPJ je obećavala novo društvo onima kojima je bilo dosta međuratne krize, nacionalne netrpeljivosti i diktature vladajućih klika. Put ka novom društvu bila je zajednička borba svih potlačenih.

Nije, stoga, ni čudno da je obećanje drugačijeg sveta pokrenulo mnoge žene sa

sela. Bazel Dejvidson, engleski ofi cir koji je padobranom ubačen u Jugoslaviju da bi us-postavio kontakt s pokretom otpora protiv nacističke Nemačke, piše u svojim memoaro-ma kako je upoznao ženu na selu u Vojvodini:

„‘Šta tražiš u ovom ratu’, zapitao sam seljanku koja je nudila utočište partizanima u ravnici koja je vrvela od neprijatelja, a koja je i mene sakrila, a ona je odgovorila bez okle-vanja: ‘Prvo, da muškarci neće više imati pravo da nas ovako biju.’“

Uspeh partizanske borbe protiv okupatora je, tako, zavisio od obećanja da dolazi novi svet, jer je to mobilisalo na herojsku borbu sve koji su trpeli nepravdu pod starim režimom.

Ta mobilizacija je bila i te kako impresivna. Pantelić navodi da je partizanski pokret imao žensku sekciju od 1942, dok je kontrarevolu-cionarni pokret Draže Mihailovića osnovao svoj ženski ogranak tek pred kraj rata, kada je bilo jasno da gubi.

Čak i tada, četnički pokret se nadao samo mobilizaciji žena u sporednim ulogama. Par-tizanski je, naprotiv, menjao ulogu žene: ona je bila ravnopravna, borac u prvim redovima. Partizanski pokret je u tom pogledu prednjačio širom Evrope. U svoje redove je tokom rata uvukao oko 100,000 žena.

No, kao što objašnjava Pantelić, društvo koje je po ugledu na SSSR propagirala KPJ nije moglo da ispuni sva očekivanja običnih žena nakon pobede u Drugom svetskom ratu.

KPJ neka od tih očekivanja jeste trajno ispunila. Možemo navesti par simboličnih prim-era: žene su dobile pravo glasa, izjednačena su prava i odgovornosti u braku (žene u bračnom odnosu nisu se više vodile kao maloletnice, kao pre rata), žene su dobile pravo na jednaku platu za jednak rad...

Takođe, sve dok je u posleratnoj atmosferi entuzijazma nakon pobede i kasnije tokom svađe sa Staljinom prevladavao duh široke mobilizacije za ispunjavanje društvenih ciljeva, AFŽ je igrao bitnu i vidnu ulogu u životu zem-lje. Žena borac u ratu postala je žena borac u obnovi i izgradnji zemlje.

AFŽ je postao prostor u kom su žene i s na-jnazadnijeg sela mogle da se sastaju u relativno bezbednoj i nezavisnoj atmosferi, slobodne od pritisaka očeva ili muževa. Doprinosile su društvu i imale sve veći glas i sve više sloboda.

Međutim, AFŽ je 1953. iznenadno ukinut, bez prethodne diskusije. Kako je bilo moguće da su najsvesnije i najborbenije žene poput članica AFŽ-a dozvolile da se ukine masovna organizacija koja je igrala tako bitnu ulogu u emancipaciji žena na Balkanu?

Pantelić daje u nekoj meri zadovoljavajuć odgovor na to pitanje. Ona tačno tvrdi da je partizanski pokret, iako masovan, bio pokret manjine. Po ugledu na Staljinov Sovjetski Savez, posleratna Jugoslavija postala je parti-jska diktatura u kojoj je upravo ta aktivna man-jina vladala.

Stoga su bivše partizanke na pozicijama dozvolile da se ugasi AFŽ, jer nisu imale interes da ga brane. One koje su možda razmišljale o tome da se bune znale su da mogu da završe u logoru za političke zatvorenike na Golom otoku, koji je dosta jezivo i verodostojno opisan u šestom poglavlju knjige.

Naposletku, mnoge partizanke su početkom pedesetih započele porodični život. No, autorka ne pita zašto.

To je upravo zato što je staljinistički sis-

tem bio specifi čan oblik kapitalizma: birokrat-ski državni kapitalizam. On je eksploatisao radničku klasu radi vojnog takmičenja sa Za-padom, a to takmičenje je obnovilo društvene hijerarhije i ojačalo, pored ostalih, i strukturnu podređensot „ženskih poslova“ (tekstilne rad-nice, sekretarice, čistačice itd. najčešće su bile

Žena pre fenomena „sponzoruše“

PIŠEVladimir Unkovski-Korica

Recenzija knjige Partizanke kao građanke

Pokret je za mene bio škola i fakultet. Dve godine ranije bila sam seljanka koja nije znala ništa osim cene slanine i kako da zavrne poreskog službenika. Umela sam da čitam i pišem jer mi seljaci iz Bačke možemo da idemo u školu i živimo dobro. Ali nisam čitala knjige i nisam pisala ništa osim računa u prodavnici, a i moj muž isto tako. Bio je dobar čovek, ali nije ra-zumeo, šta je uopšte ko od nas razumeo? Otišao je u partizane jer smo bili Srbi, a ovi drugi su bili Mađari i žandari. Mrzeli su nas i mi smo mrzeli njih. Nismo videli dalje od toga. Nismo znali šta znači je-dinstvo, šta jedinstvo može da uradi. A mi žene, mi smo mislile da smo tu da služimo muškarce i da je to ceo naš život. Bile smo čak i ponosne na to. Pokret je sve to pro-menio, ja sam se promenila.

Leposava Andrić, poznatija po svom partizanskom imenu Baba, terenac Bačkog odreda 1944. i učesnica AFŽ

„Njen posao terenca bio je da se bori sa...utuvljenim navikama koje su se protiv-ile samom značenju oslobođenja; boriti se za budućnost, za kolektivnu ali isto tako i za ličnu budućnost, to bi bilo nešto drugo...Baba je objašnjavala seljanci [koja je krila partizane] da će godine koje dolaze post-aviti žensko pitanje. Seljanka je htela da zna da li partizanke spavaju sa partizanima. Baba joj je objasnila da ne spavaju zajedno. Žene su u pokretu bile na bazi jednakosti i poštovanja između žena i muškaraca; a to što nisu spavale sa muškarcima, ostavimo li po strani sve bezbednosne i disciplinske razloge, bila je neophodna garancija tog odnosa. Već je duboko ušla u tematiku kada se [nov i neiskusan] volonter iz Beo-grada priključio razgovoru.„Tako je,“ reče, „mi poštujemo naše žene jer su one hrabre i pomažu nam.“„Ne, Momo, nisi razumeo. Mi ne pomažemo muškarcima. Mi se borimo i radimo pored njih, mi smo njima jednake. To znači oslobođenje. Kakav bi to napredak bio da vam prosto pomažemo? Mogle bi onda i da batalimo pa da spavamo sa vama. Hajde, reci jel bi tad rekao da vam pomažemo? Ne, mi smo u pokretu jer društvo mora da se menja, a neće se promeniti ako se mi ne promenimo.“Momo se nasmešio. „U pravu si,“ rekao je. „Kao kad sam bio činovnik pre rata. Znaš, mi činovnici se snalazimo. Ne bi verovala kako je bilo lako naći žensku. Radile su to za novac, ne za ljubav ili osećaj ljudskosti.“Baba ga je posmatrala pod bledim svet-lom na tavanu [gde su se krili od Nemaca], mogao sam da vidim da razmišlja o ovom problemu. Ubeđivati ili napasti? Trebalo je odabrati taktiku. Baba se odlučila za na-pad: možda je bilo do njegovih samozado-voljnih očiju.„To je korupcija, Momo. Problem je u tome što si ti toga ponosan. Moraćeš da promeniš svoje stavove ako ćeš da ostaješ sa nama.“Momo je odlučio da se uvredi. Te beo-gradske devojke mogu biti i pomalo lake, ali bile su dobre devojke. „Dobre devojke,“ ponovio je trepćući. „Nisu pridikovale i to-rokale. Razumele su život. Nisu morale da džangrizaju o tome.“Momo se okrenuo žalopojci: očekivao je nešto drugo od partizana, ne ovo jurcanje i skrivanje po rupama. Nisu mu to obećali...I još to džagrizanje!Na kraju su ga pustile na miru. Kasnije će ga poslati preko reke u relativnu sigurnost Srema, a sremski odredi će ga prebaciti u Bosnu gde će ga primiti u vojsku. Nije bio loš čovek; ali nije bio ni blizu dobar da bi ostao ovde...“

odlomak iz knjige Special Operations Europe, Scenes from the Anti-Nazi War, Bazila Dejvidsona

APRIL 2013. APRIL 2013.36 37

KNJIGA NINE Pauer, Jednodimenzion-alna žena bavi se kritikom savreme-nog feminizma, analizirajući različita

tumačenja same reči „feminizam“ od strane onih koji ga suštinski ne zastupaju i kako su na njega uticale promene u radnim i životnim us-lovima u skorijoj istoriji. U narednim redovima pokušaću da vam prenesem određene au-torkine stavove i otvorim neka od pitanja oko kojih danas postoje oprečna mišljenja, ali se još nije došlo do nekog odgovora, dok se na ovim prostorima o tome skoro i ne priča.

Da li smo zaista jednake?Uprkos raznim tvrdnjama i dalje smo suočene s nejednakošću koju sistem svakodnevno reprodukuje. Žene imaju niže plate od muškaraca na istim radnim mestima, teže nalaze stalno zaposlenje, a i dalje čine vrlo mali procenat onih na političkim pozicijama. Ipak, Nina Pauer nas suočava s vrlo bitnom činjenicom: nije dovoljno da žene budu na pozicijama moći, sve zavisi od toga koje su to žene i šta će učiniti kada na te pozicije dođu.

Autorka ovde citira Lindzi Džerman:„Ovo je vreme žena simbola. Paradok-

salno, trijumf feminističke retorike odigrava se upravo u doba pogoršanja životnih uslova žena, a ova retorika se koristi kako bi se opravdale različite politike koje će nauditi ženama.“

Pauer zatim ovo potvrđuje činjenicom da, kako piše, postavljanje žena i etničkih manjina na pozicije moći neće nužno poboljšati uslove života ni ženama ni manjinama, jedino će tim konkretnim pojedincima omogućiti da pređu u vladajuću klasu. Da je i do sada bilo tako ona potkrepljuje primerima poput Marga-ret Tačer i Kondolize Rajs.

Šta znači biti feministkinja danas?„Jedna od promena u geopolitičkom diskursu koje su najdublje i unose najveći nemir jeste prihvatanje jezika feminizma od strane onih koji su pre deset ili petnaest godina najglas-

nije govorili protiv onoga za šta se feminizam zalaže.“

Zaista, ko su današnje feministkinje i kakve stavove one zastupaju? Da li je termin, kako nam autorka tvrdi, zaista u poslednjih nekoliko decenija postao toliko nejasan, korišćen pri-tom od strane i desnice i levice, da moramo mnogo više paziti i biti jasnije pri samoj njego-voj upotrebi? Nina nudi primere od Sare Pejlin do Džesike Valenti. I dok su stavovi Sare Pejlin (protivi se abortusu čak i u slučaju silovanja!) utoliko jasniji i suštinski antifeministički, kod Valenti nailazimo na to da, uprkos kritikovanju Sare Pejlin i zalaganju za pravo na abortus, njoj samoj fali analize i politike, a ceo njen feminizam svodi se na traganje za uživanjem u seksu, savršenim cipelama i noćnim izlas-cima.

„Lišen bilo kakvog internacionalnog i političkog kvaliteta, feminizam postaje radika-lan koliko i dijamantska maska za telefon.“

Pauer s punim pravom napada „optimistični feminizam“ koji opravdava kapitalizam i potrošačku kulturu. Odakle sve te ideje dolaze? Kako kaže, fi lmovi i televizija svakako imaju svog udela u tome.

Potrošačka kultura: devojke na fi lmuI mejnstrim fi lmovi i TV serije, predstavljaju presek generalno prisutnih stavova u društvu. Nezavisno od svoje namere, autori/ke će će, često polusvesno, u svojim delima iznositi određene opšteprihvaćene ideje – u ovom slučaju o ženama, njihovom ponašanju i shva-tanjima. Obratno, isti ti fi lmovi i serije utiču na prihvatanje upravo tih stavova bez bilo kakve sumnje u njihovu ispravnost.

Jedan od dominantnih tipova žene koje nam neoliberalna ideologija nameće jeste upravo ideal striptizete, takozvane porno dive, koja pokazuje koliko je „jaka“ i „emancipovana“ zbog toga što koristi seksipil i svoju seksual-nost da bi sebi obezbedila ekonomski opstan-ak. Ovde se ignoriše činjenica da se ona na taj način podređuje kulturi kojom dominiraju

muškarci, učestvujući u reprodukciji ideja koje žene svode na telesne otvore a muškarce na faluse.

Na taj način predstavlja nam se idealizo-vana slika uvek prezgodne, mršave, doterane devojke koja svake noći ima „nezaboravne“ izlaske s drugaricama, uz usputno ćaskanje na temu „da li je on onaj pravi“.

Kako autorka kaže, uprkos savremenom idealu slobodne, samosvesne žene – koja sama zarađuje i sama troši sopstveni novac, koja želi dobar provod i sama uzima od muškaraca ono što joj je potrebno, kada i kako joj je potrebno, upuštajući se u veze na jedno veče i bootycall varijante – taj ideal „onog pravog“ i dalje opstaje kao dominantan

(i u neku ruku nastavlja da nam se nameće kroz ideal monogamnog braka).

„Brak je, na primer, za mnoge i dalje nešto više od pukog ugovora. Ovaj čudni miks sen-timentalnosti i pragmatizma – ideologija, ako je ikada postojala defi nicija – reprodukuje se naizgled spontano, u kulturi i govoru.

Ukoliko su svi naši napori u krajnjoj liniji upućeni na projekat traženja „onog pravog“, a svi razgovori sa „prijateljima“ samo posre-dovanje u napretku ka fi nalnom ispunjenju romantične svrhe, u tome nema emancipa-torskog karaktera. Savremeni fi lm je u tom pogledu duboko konzervativan, a činjenica da on istovremeno i odražava i diktira adek-vatno ponašanje današnjice, ujedno i baca u depresiju svojim uspehom i uspešno baca u depresiju.“

Pauer zapaža da i svet rada, savremena potrošačka kultura, pa i onaj feminizam koji je opravdava, leže u industriji koja sintetizuje ta dva:

„Od svih industrija, pornografi ja najbolje simbolizuje smrt privatnosti i centralnosti seksa, najviše se ističe, ili je barem stigla prva. „Pornifi kacija“ savremenog života ne odvija se neopaženo, ali se diskusije na tu temu prečesto vode na moralnom terenu. Mnogo je interesantnije i relevantnije razmišljati o por-nografi ji kao posebnoj/partikularnoj vrsti rada, zaista, kao paradigmatskom načinu rada.“

Pauer misli da se posmatranjem porno-grafi je bilo kao degradirajuće, što dovodi do zaključka da je loša, bilo kao vida tradicional-no neprihvatljivog uživanja, smatrajući je zbog toga moralno poželjnom, zanemaruje da je u pitanju industrija s velikim ekonomskim i so-cijalnim uticajem i da tek analizirajući istoriju fi lmske pornografi je možemo da razumemo fenomen današnje „porno dive“ i uprkos svim mogućim „izborima“ uočimo ono što smo propustili/e.

Autorka nam dokazuje kako je rana porno-

grafi ja razigrana, čak i bezbrižna, s glumcima i glumicama koje nisu mašine koje refl ektuju seksističke stereotipe o muškim i ženskim telima, dajući nam primere fi lmova iz 1920-ih godina, gde – kako kaže, ono što danas najviše šokira publiku – čini se da učesnici/e istinski uživaju.

„Štaviše, uz svu dreku i vrištanje savremene pornografi je, retkost je videti da se žena tu osmehuje ili smeje: rana pornografi ja obiluje izrazima nežnosti i trenucima međusobne naklonosti.“

S druge strane, savremena pornografi ja odražava društvo prekomernog rada, proiz-vodnje zarad proizvodnje, seksa kao produk-tivnosti, redukcije tela na bestelesne polne organe – oblika fetišizma robe.

„Preterani taksonomski pogon savremene pornografi je samo je jedan od elemenata u njenoj potrazi da nam svima na smrt do-sadi i podseti nas kako je sve tek oblik rada, uključujući, ili čak naročito, zadovoljstvo.“

Autorka smatra da kada je reč o savre-menoj pornografi ji, ona je realistična samo u tom smislu da budi isključivo najgore aspiraci-je u nama, prema dominaciji, suparništvu, pohlepi i brutalnosti.

Kako kaže, ahistorijski stav protiv por-nografi je pravi pretpostavku da će muškarci uvek gajiti želju za nasiljem nad ženama i da je pornografi ja samo odraz toga. Ona smatra da se, ukoliko porno industriju ne shvatimo u istorijskom ključu, zanemaruju ujedno i njena forma i sadržaj u datom periodu. Njen zaključak je da, iako pornografi ja ima dosta nasilnih trenutaka, kako kroz istoriju tako i sada, i iako savremena ideologija pornografi je ne obuhvata mogućnost promene, mi nismo samo „robovi“ istorije, već i njeni stvaraoci (ovde referiše na književnicu Angelu Karter). Samim tim trebalo bi ispitati postoji li poten-cijal potpunog uključivanja pornografi je u ljudsku praksu.

Detaljno opisujući različite porno fi lmove i njihov razvoj kroz dvadeseti vek ona ovu temu završava time da nam „pornografi ja sama po sebi ne govori ništa, ukoliko ne prihvatimo ar-gument Angele Karter da postoji intimna veza između seksualnih i društvenih odnosa.“

Ako se slažemo s autorkom u tome da zaista postoji veza između društvenih i sek-sualnih odnosa (pa i onih u porno fi lmovima) i ako uzmemo u obzir da težimo drugačijem društvu i istinskoj jednakosti, zar onda u takvim okolnostima ne bi postojali predus-lovi da pornografi ja bude stvar uživanja, a ne odraz i praksa eksploatacije i seksizma koji nas okružuje? Ipak, u današnjem kontekstu, gde seksizam cveta i često se ignoriše ili čak reprodukuje i od strane samih žena, govoriti o pornografi ji kao o nečemu oslobađajućem i progresivnom, i pritom tvrditi da je svaka kritika moralistička, je u najmanju ruku problematično, na šta i sama Nina Pauer ukazuje.

Nema sumnje da autorka smatra da je za feminizam neophodno da odbaci neka od trenutnih shvatanja. Kako kaže, „da otrese svoj trenutni imperijalistički i konzumeristički sjaj“ kako bi mogao da ima ozbiljnu ulogu u radikalnoj promeni društva. Međutim, Pauer nam ne nudi konkretan predlog kako da kritičku poziciju pretvorimo u situaciju kroz koju možemo da napravimo promene.

I pored tog nedostatka, Nina Pauer je u svega sedamdesetak strana uspela ne samo da postavi pitanja pozicije žene u današnjem društvu – obuhvatajući pritom i položaj žena, kako na poslu tako i unutar porodice, i to kako reklame nastoje da nas prikažu – već je tražeći ispod površine uspela da nam ponudi neke jasno razvijene zaključke. Ova knjiga nam, na vrlo interesantan i živopisan način pruža svežu perspektivu i, ako već ne ideju kuda dalje, barem izuzetno korisne argumente za diskusiju koja bi nas odvela u tom pravcu.

Recenzija

Nina Pauer_ Jednodimenzionalna ženaPIŠEJovana Ristić

NEZAVISNA BORBANEZAVISNA BORBARADNIČKE KLASERADNIČKE KLASERadnici i radnice proizvode svo bogatst-vo u kapitalizmu. Novo društvo može biti izgrađeno jedino kolektivnim preuziman-jem kontrole nad tim bogatstvom od strane radničke klase i daljim planiranjem njegove proizvodnje i raspodele.

REVOLUCIJA, NE REFORMAREVOLUCIJA, NE REFORMAPostojeći sistem ne može biti popravljen ili reformisan, kako to tvrdi „socijalno odgo-vorna“ vlast. Kapitalizam se mora iščupati iz korena.

PARLAMENTARNI PUT NIJE REŠENJEPARLAMENTARNI PUT NIJE REŠENJEStrukture postojećeg parlamenta, vojske, policije i sudstva izrasle su u kapitalizmu i napravljene su da štite vladajuću klasu od radnica i radnika.Država nije neutralna, već je oruđe u ruka-ma vladajuće klase i služi ugnjetavanju rad-nika i radnica. Međutim, država se ne može ukinuti prostim dekretom – ona će odum-reti zajedno sa iščezavanjem klasnih razlika.Zbog toga je radničkoj klasi u prelaznom periodu potrebna potpuno drugačija vrs-ta države – radnička država, bazirana na radničkim savetima i radničkoj miliciji.

Parlamentarna govornica se u najboljem slučaju može koristiti u svrhu propagan-de protiv trenutnog sistema i promocije mera koje slabe poziciju vladajuće klase, a ojačavaju poziciju radništva i potlačenih.Jedino masovna akcija samih radnica i rad-nika može uništiti kapitalizam.

INTERNACIONALIZAMINTERNACIONALIZAMBorba za socijalizam je deo globalne brobe. Mi se zalažemo za solidarnost sa radnicima i radnicama u drugim zemljama.Protivimo se svemu što okreće radnice i radnike iz jedne, protiv radnica i radnika iz druge zemlje. Protivimo se rasizmu i imperijalizmu. Podržavamo pravo svih potlačenih grupa da organizuju sopstveni otpor.Podržavamo sve istinske narodno-oslobodilačke pokrete.Iskustvo Rusije pokazuje da socijalistička revolucija ne može preživeti u jednoj zem-lji.U Rusiji je rezultat toga bio državni kapitali-zam, a ne socijalizam.Staljinističke partije su kasnije u Istočnoj Evropi, Jugoslaviji i Kini uspostavile slične režime.Mi podržavamo borbu protiv tržišnog i

državnog kapitalizma koju vode, ili su vodili, radnici i radnice u tim zemljama.Zalažemo se za stvarnu društvenu, ekonomsku i političku jednakost žena. Tražimo prestanak svih oblika diskrimi-nacije prema lezbejkama, gej, biseksualnim i transrodnim osobama.

REVOLUCIONARNA ORGANIZACIJA I REVOLUCIONARNA ORGANIZACIJA I LEVA PARTIJALEVA PARTIJADa bi se socijalizam ostvario, najborbeniji radnički aktivisti i aktivistkinje moraju biti okupljeni u revolucionarnoj socijalističkoj organizaciji. Ona mora biti deo šire političke partije levice, koja ujedinjuje radnički pokret sa feminističkim, ekološkim, LGBT i pokretima drugih potlačenih manjina. Mi se zalažemo za formiranje takve partijeUčestvovanjem u socijalnim pokreti-ma moramo kroz praksu pokazati da se reformističke ideje kose sa interesima radničke klase (i njenih budućih pripad-nica i pripadnika iz redova studentske i srednjoškolske populacije) i svih potlačenih.

PRIDRUŽI NAM SE!IMEJL: redakcija@marks21.infoTELEFON: 060/300-1917VEB SAJT: www.marks21.info

ZA ŠTA SE MARKS21 ZALAŽE

žene) i instituciju porodice.Isto se tokom pedesetih dogodilo u Ju-

goslaviji, iako je Jugoslavija prilagodila svoj sistem državnog kapitalizma svetskom tržištu, održana na površini američkim kreditima.

Sve dok je uspeh sistema bio u stanju da održi pojedine besplatne javne službe, poput jaslica, škola ili domova zdravlja, uloga porodice je opadala i žena je imala više mogućnosti za samoizražavanje.

Međutim, nakon sedamdesetih, kada je dužnički sistem ušao u krizu, titoistička vlast je odgovorila na isti način kao i desničarske vlade na Zapadu: sečom budžeta i jačanjem patri-jarhata.

Finalni krah početkom devedestih samo je krizu na Balkanu učinio drastičnijom, ali se ona nije suštinski razlikovala od situacije na Zapadu.

Zapad se održao na bazi imperijalističkih dobitaka u proteklim decenijama i putem dužničke ekonomije. Ona sada puca po šavovima, kao što vidimo u Grčkoj.

Sada se iznova postavljaju pitanja koja su pred omladinom stajala pred početak Dru-gog svetskog rata. No, da li će naša generacija odgovoriti na izazov? Da li je moguće da se ovog puta sve završi drugačije?

Na to će odgovor dati nova generacija žena, generacija koja pokrene širok i samos-vestan pokret protiv diskriminacije i kapital-

izma, u duhu partizanske borbe, ali vođen ide-jom da promena mora da dođe odozdo, a ne odozgo.

Taj pokret će srušiti sve vladajuće elite širom sveta i izbrisati granice koje dele ljude na nacije. Tada će, kako je rekao Lenjin, svaka kuvarica uzeti učešća u upravljanju državom i podela društva na klase biće ukinuta. Instituciju porodice zameniće iskreni i neposredni odnosi između pojedinaca, kao i šire demokratske mreže društvene solidarnosti.

Borba za takav svet počinje danas i podra-zumeva borbu protiv svake sitne nepravde. Solidarnost teži da bude glasilo te borbe. Priključi nam se!

APRIL 2013. APRIL 2013.38 39

U OVOM specijalu o ženskoj borbi za oslobođenje i ravnopravnost bilo bi potpuno promašeno ne osvrnuti se na

„Klip“, debitantkinje Maje Miloš – fi lm koji je u svakom smislu obeležio srbijansku kinemato-grafi ju 2012. godine. U centar pažnje stavljena je junakinja srednjoškolka, koja odrasta u tranzicionom paklu anonimnog i oronulog predgrađa, u nefunkcionalnoj i tragičnoj porodici.

To bi samo po sebi trebalo da bude preporuka. Međutim, fi lm ne uspeva da oživi svoje junake, kamoli da zagrebe ispod površine koju oslikava. On je još jedan primer fenomenološkog pristupa većine domaćih umetnika i komentatora: predstavlja stvarnost kakvom je vidi i ništa više od toga.

Rediteljka želi da nam pokaže jedan „tipičan“ odnos, koji prerasta iz grubog, seksu-alnog susreta u strasnu, ljubavnu vezu između dvoje mladih ljudi. Ona, pritom, ne pokušava da osudi naizgled perverzne izbore i samod-estruktivne običaje mladih. „Pornografi zacija“ seksa, na primer, nije ni u funkciji potcenji-vanja omladine, niti erotizacije fi lma zarad komercijalnog uspeha.

Naprotiv, fi lm se trudi da pokaže kako ovo dvoje mladih, uprkos svim teškoćama odrastanja u Srbiji danas, prevazilaze okove koji su im nametnuti neljudskim uslovima života i bolno izrađaju topla, iskrena, pa čak uzbudljiva ljudska osećanja, uprkos sveobuh-vatnom nasilju koje karakteriše svaki njihov susret. Tako dečko ostaje nem dok ona pokušava da razgovara s njim, kako tokom njenog pokušaja seksualnog uzbuđivanja, tako i pred njenim suzama što joj otac umire od bolesti. Oba puta scena se završava tužno, pa čak neprijatno: ispraznim analnim seksom, odnosno ponudom droge.

Kraj fi lma je trebalo da na neki način okrene stvar naglavačke. Do tada je tok bio jasan: svaki pokušaj nežnosti vodio je nape-tosti i pucanju. Na kraju je napokon došlo do određene inverzije: do ekplozije nasilja, kada dečko prebije devojku, ali i do pomirenja i prvog pravog, zaključnog poljupca.

Nesporno je da je rediteljka imala ne-pretenciozne i humane težnje pri prav-ljenju ovog fi lma, što njen pokušaj odvaja od liberalskih bljuvotina poput „Šišanja“. Taj fi lm odražava elitistički pogled na svet

koji deli društvo na manjinu prosvećenih, zapadnjačkih NVO aktivista i manipulisanu, huligansku masu, predvođenu provincijalnim, nacionalnističkim intelektualcima i korum-piranom državom.

Takav neprefi njen pokušaj da se na umetničkom polju kritički liberalizam Latinke Perović suproststavi primordijalnom konzver-vatizmu Dobrice Ćosića prosto je farsičan – on pokazuje na šta je spao neuspeli srbijanski liberalizam. (Čak i Ždanov bi se postideo!) Uostalom, to smo videli i na prošlogodišnjim izborima, kada je LDP propao u svom utvrđenju, Beogradu, neuspevši da pređe cenzus.

Međutim, plitko veličanje i idealizacija naše svakodnevnice nisu kvalitativan napredak u poređenju s praznom liberalštinom. Upored-imo „Klip“ Maje Miloš s maestralnim „Akate-neom“ Pjera Paola Pazolinija, komunističkog reditelja na koga se Maja Miloš poziva kao na jednog od svojih heroja. Pazolini takođe prikazuje bedu i (seksualno) nasilje posleratne Italije, kao i vitalnost običnog čoveka, poput junaka „Akatonea“, koji je vidno kontradiktorna ličnost, spremna na junaštvo i kriminal zbog ljubavi.

Pazolinijev glavni junak nije crno-bela ličnost, kao što to nije ni glavna junakinja Maje Miloš. Međutim, Pazolini nam jasno govori da spas ne leži u svakodnevici. On nas približava junaku, tera nas da se saosećamo s njim, iako nas istovremeno navodi i da ga osuđujemo zbog zla koje čini ženama u svom životu, prvenstveno kada ih podvodi i njihovu sudbinu zanemaruje zarad lične slobode od odgovor-nosti koju mu patrijarhalno društvo nameće kao muškarcu. Saosećamo se s junakom, dakle, zato što osećamo društvenu nepravdu nad njim, ali vidimo da je njegov izbor bekstva i kriminala put u propast – što njegova smrt pri bežanju od policije na kraju fi lma samo potvrđuje. On je tragični anti-heroj priče.

U „Klipu“ imamo plići nivo saosećanja s junakinjom i još pliću osudu sistema u kom ona živi. Mi osećamo njenu dosadu u društvu koje joj ne pruža ni sadašnjost ni budućnost, a vidimo i osudu patetičnih neuspeha generaci-je naših roditelja, kao i ljudsku tugu tamo gde smo s njom suočeni. Pa ipak, iza toga ne stoji nikakva analiza, već samo konstatacija onoga što većina mladih oseća, ali ne razume. Film

nam ništa ne objašnjava, niti pokušava da nam objasni. On konstatuje: ljubav je spas, ljubav trijumfuje čak i u „pornografi ziranom“ i patri-jarhalnom društvu, gde dečko pre nego što će vas poljubiti prvo mora da vas privoli na analni seks i opali vam šamar.

Takav optimizam nije lek. On nam nudi ljubav u društvu bez srca, dušu u bezdušnim okolnostima. On je opijum za mase. U bekstvu od liberalskog elitizma, „Klip“ beži od svake analize, pa utehu nudi u sadašnjosti. Možemo ipak da budemo ljudi, da se volimo. Nije potrebno puno koraka da bi se prešlo s takvog pogleda na svet na simpatije prema nekom pokretu poput Dveri, čiji je simbol na izborima bilo upravo srce, a poruka odbrana porodice. Naravno, Miloš nikako nije klerikalna konzervativka, ali ne nudi jasno drugačiji put omladini.

Kuda to može da odvede vidi se na prim-eru nekih nazovi levičara, koji izjavljuju da „ako žena provocira, treba da dobije po njušci“. To je put u provaliju.

Naravno, kada je narod već dvadeset ili trideset godina suočen sa svakodnevnim izazovom preživljavanja, kada je uništena privreda, nema posla i razoreni su javni servisi koje je društvo pružalo, za očekivati je da će se spas tražiti u onome što nam je najbliže: porodici, ljubavi, mašti.

Porodica, međutim, kao što Miloš poka-zuje, često nije oslobođenje, već naprotiv zatvor. Ali, da li bekstvo iz nefunkcionalne porodice u virilnu vezu predstavlja održivu op-ciju na duži rok? Mnogi se nauče da u životu nije tako, pa će možda iz poslednje nužde da se okrenu nekom pokretu poput Dveri, jer on traži funkcionalniju porodicu i snažnu državnu podršku domaćinskoj privredi. To je reakcion-arna utopija koju „Klip“ instinktivno odbacuje.

U nedostatku snage koja može da promeni društvo, doći će do veličanja malog kriminalca ili sitnog gazde, koji zna da uvede red u kuću. Posle šamara sledi poljubac, posle poljupca tamnica. Možda i nije tako čudno što se Maji Miloš u žanru superheroja dopada Bet-men, mačo bogataš koji čuva grad od rulje, kako je priznala u intervjuu za Popboks.

Jedan pazolinijevski fi lm predvođen junak-injom završio bi se drugačije od „Klipa“. Takav fi lm i takva junakinja potrebni su nam danas, više nego ikad.

Recenzija

Klip_ Zaista odraz naše stvarnosti?

PIŠEVladimir Unkovski-Korica

Zbog nemogućnosti feminizma da bude aktuelan Đurđa Knežević pokušava da pređe međugeneracijski jaz, te jaz imeđu teorije i prakse. Piše, Nađa Bobičić

Zvati se feministkinjomU različitim periodima od šezdesetih godina naovamo, najčešće mlade, emancipovane žene odbijale su da se eksplicitno nazovu feministkinjama, iako su bile posvećene borbi za ženska prava. Nekad su tim činom „nepriz-navanja“ feminizma željele da se zaštite od kritika da su im stavovi radikalni. Od tada femi-nizam se na Zapadu razvijao u nekoliko pra-vaca od liberalnog, lezbejskog i crnačkog do radikalnog, da bi vrhunac doživio osamdesetih godina. No, to je vrhunac samo onog što bi se u stručnoj literaturi nazvalo drugim talasom. Nakon tog perioda, početkom devedesetih počinju da pišu kvir teoretičarke i teoretičari poput Džudit Batler, te se proglašava smrt feminizma. Trebalo bi se ipak sjetiti da je smrt feminizma proglašena i poslije Drugog svjet-skog rata, kada su žene u većini država dobile pravo glasa. Ali feminizam se uvijek vraća jer je u savremenom društvu borba za rodnu ravnopravnost tek počela, iako traje već više od sto godina.

Ovako se feminizam razvijao na Zapadu, ali je na našim prostorima zbog socijalističkog sistema praksa ipak bila drugačija. Dok su se u SAD tek osnivali pokreti feministkinja, koje su tražile neka od osnovnih prava, u SFRJ su drugarice imale prava i na jednaku platu kao svoje muške kolege i na zdravstvenu zaštitu (legalizovan je abortus), kao i na plaćeno porodiljsko odsustvo. Ipak, zvanični prodor feminizma i u naš region desio se u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog vijeka. Nakon raspada Jugoslavije, dolaskom kapi-talizma, žene su izgubile neka od osvojenih prava. Koliko god bio rodno nekorektan odnos naših tranzicionih društava prema ženama još uvijek imamo neke benefi te naslijeđene iz socijalizma.

Godine 2012. kada izlazi knjiga Đurđe Knežević Feminizam i kako ga steći, femini-zam je i kod nas i na Zapadu u jednom od mirnijih perioda. Subverzivni potencijal nekada angažovanog feminizma sada je umanjen jer je došlo do odvajanja akademskih feministkin-ja od angažovanih. Teorija je tako umnogome odvojena od prakse. Zbog tog odvajanja feministkinje se percipiraju kao „neke žene“ koje tamo na univerzitetima govore o svojim pravima. To su žene iz više srednje klase čiji je prije svega lični kontakt sa drugim ženama i njihovim potrebama umanjen, nekada čak ni ne postoji. Zato je sad djevojkama teško da kažu da su feministkinje. One ne žele da ih posmatraju kao pripadnice odavno prevaziđene, statične grupe teoretičarki, izolovanih od realnosti, dok su drugi npr. kvir aktivisti mnogo dinamičniji i „popularniji“. Primjećujući nemogućnost feminizma da bude aktuelan, Đurđa Knežević pokušava da pređe međugeneracijski jaz, te jaz imeđu teorije i prakse. Ona zato piše eseje u kojima

analizira konkretne slučajeve zlostavljanja žena i povrede rodne ravnopravnosti, ali se ujedno i poziva na tradiciju Osmog marta da bi povratila kontinuitet feminizama. Kritikuje socijalistički način proslavljanja Dana žena, ali i današnje zaboravljanje značaja ovog datuma.

Feministička knjigaVećina feminističkih tekstova je rijetko čitana izvan uskog kruga feministkinja, stoga su i izgubili svoju nekadašnju subverzivnu funkciju. Za razliku od većine tih tekstova, eseji Đurđe Knežević sabrani u njenoj novoj knjizi pro-vokativni su i direktni jer autorka inteligentno analizira fenomene i događaje vezane za diskriminaciju žena na različitim poljima. No, osim inteligentne analize, važan je i njen stil – duhovit, jasan i koncizan. Da bi potkrijepila argumentaciju autorka iznosi bitne statističke podatke, izvještaje iz novina, i sl. Čak i kada analizira porodično nasilje sa pravnog aspekta, ni ti tekstovi ma koliko bili stručni nijesu nečitljivi ili teško razumljivi bilo kojoj prosječnoj čitateljki. Ta razumljivost postignuta je time što autorka ne koristi stručne termine niti baroknu pretencioznost, ona ne mora da skriva svoje nedovoljno argumentovane stavove ili neznanje jer je svaka od njenih analiza promišljena i argumentovana. Osim te analitičke „korektnosti“, spisateljica koristi ironiju i sarkazam kojima svoje analize čini pri-mamljivijim, ali ujedno izoštrava njihov satirični ton. Kada nam baci direktno u lice podatke o zlostavljanju i nezaštićenosti žena, kada nam ekspilicitno objasni visok stepen rodne dis-kriminacije (od oneomogućavanja intelektual-nog razvijanja do fi zičke, životne ugroženosti žena), ni jedna i ni jedan od nas više neće moći da živi u iluziji da je naše društvo rodno „osjetljivo“ i da je dovoljno razvijena briga o potrebama žene.

Povratak tradiciji Osmog martaOsim što analizira probleme vezane za položaj žene u savremenom društvu, Đurđa Knežević daje analizu feminizma. Ona ukazuje na problem feminizma koji se povukao na univerzitetske katedre i izgubio na svojoj aktuelnosti među mlađim generacijama. Čak i djevojke koje se bore za prava žena i koje su rodno osviješćene odbijaju da svoj identitet defi nišu kao feministički. Autorka ovih eseja zato pokušava da uspostavi vezu sa širim krugom aktivistkinja i vraćanjem na tradiciju Osmog marta ponovo osnaži feminizam. Ta dva procesa – analiziranje trenutnog stanja i osnaživanje feminističke tradicije – upotpun-juju se kako na nivou knjige, tako i na nivou pojedinačnih eseja. Eseji su kratki i sažeti, zato se ponekada isti događaji pominju nekoliko puta, ali se ne stiče utisak recikliranja čija je osnovna funkcija da popuni prazan prostor u argumentaciji, već je osnovni cilj ponavljanja

da se podcrtaju glavne ideje, te da se svi eseji povežu. Ujedno, ta ponavljanja služe da se detaljinje razviju neke analize koje su u drugim esejima samo uzgred pomenute, ili se prati kako su se pojedini slučajevi tokom godina razrešavali.

Spajanje akademskog i aktivističkogOvo je knjiga u kojoj autorka zanimljivo i britko piše o sadašnosti, o položaju žena i nužnosti za feministički nastavak borbe – jer feminizam će biti aktuelan do kada god bude rodne dis-kriminacije. Đurđa Knežević je napisala jednu od rijetko dobrih knjiga eseja u kojoj je uspjela da „rehabilituje“ tradiciju ženskih pokreta i da ukaže na nužnost nastavljanja te tradicije, kako na nivou teorije, tako i na nivou aktivizma.

Kada opet budete otišli u knjižaru, namignuće vam bijesna domaćica sa žuto-zelene retro pozadine u stilu pedesetih. Uzmite i pročitajte bilo koji esej iz knjige Đurđe Knežević, vjerujem da ćete tada i vi (ponovo) postati dio feminističke borbe. A kada uklonite omot knjige, otkrićete ispod njega crveno-crne korice. Ispod domaćice, krije se buntovna ljevičarka.

***Nađa Bobičić (1988) diplomirala je i masterirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Studentkinja je doktorskih studija književnosti na istom fakultetu. Objavljivala je književnu kritiku u okviru projekata Criticize this! i Alternativna književna tumačenja

Recenzija

Đurđa Knežević_ Feminizam i kako ga stećiFraktura, 2012.

da se podcrtaj gla ne ideje te da se s i eseji

ŠETAM GRADOM i pitam se da li su se ikada desile tamo neke feminističke borbe za emancipaciju i prava žena o ko-

jima sam čitala ili smo to samo ishalucinirali. Na svakom ćošku plakati i grafi ti protiv abor-tusa (i mnogih drugih stvari kad smo već kod toga – poruke mržnje usmerene ka Romima, Albancima, Hrvatima, gejevima, levičarima itd), mizogine reklame za paštetu i pivo koje ženu predstavljaju ili kao ukras/trofej ili prosto kao suvišnu smaračicu. Bilborde krase gola ob-jektifi kovana ženska tela – bilo to neko bujno žensko poprsje na reklami za ledeni čaj, bile to ženske guze bez celulita koje nam se smeše sa ogromnih bilborda i poručuju da ako ne iz-gledamo IDEALNO po ovoj vrućini bolje da nas nije – o kupaćem ni da ne razmišljamo osim ukoliko brže bolje ne potrošimo hrpu novca na preskupe kozmetičke tretmane. Da ne pričam o seksualizaciji svih mogućih sadržaja koji nas bombarduju iz javnog prostora. Izgleda kao da je čitav svet uređen prema potrebama dečaka u pubertetu i na taj način tretira žene, a one su očigledno navikle, jer su u milionima svakodnevno izložene takvom tretmanu, a reakcije nema. I ne samo da su navikle, žene (posebno mlade devojke) reprodukuju sek-sizam, tretiraju druge žene kao što muškarci tretiraju njih, smatraju da je vrednost žene u izgledu i poslušnosti, da je njen zadatak da bude pronađena od strane svog muškarca i da ga onda zadovolji. Potrebno je da pod hitno nešto uradimo u vezi sa ovim jer položaj žena ne samo što je zabrinjavajući, već se i svakim danom sve više pogoršava.

Žene u krizi i povratak u kuhinjuU situaciji krize, gde levica skoro da ne postoji, a desnica jača, drastično se ugrožavaju prava za koja su se žene do sada izborile (naravno, ovo se ne odnosi samo na prava žena, već i na sva ostala, poput prava na protest). Razne protofašističke organizacije uz svesrdnu podršku Srpske pravoslavne crkve smatraju da je abortus ubistvo i zahtevaju ukidanje prava ženama na to da same odlučuju šta će raditi sa svojim telom. Ove godine je na izbore prvi put izašao pokret Dveri sa svojim viđenjem žene kao majke i domaćice, čiji bi jedini i najviši cilj trebalo da bude da osigura opstan-ak srpske nacije rađanjem troje ili više dece. Zbog krize i prevelikih dugovanja naše države, uskoro ćemo se susresti sa drastičnim mera-ma štednje, a usled seče javnog budžeta koju one podrazumevaju najpre će biti otpuštane

žene, kao što se već desilo u Grčkoj. Poziv da se žene vrate u kuhinje s radnih mesta, stoga, nije ništa više nego legitimacija tih poteza i u celosti je u interesu krupnog kapitala, a nikako građana i posebno ne građanki Srbije. Normali-zacija mizoginog diskursa dovela je do toga da nije ni malo čudno među pripadnicima mlađih generacija čuti viceve poput: „Ako drvo padne na ženu, šta drvo radi u kuhinji?“ Čitava sit-uacija neodoljivo podseća na pedesete godine u SAD-u, na kampanje i plakate koje prikazuju srećne i prelepe domaćice u kuhinji, podstičući ih da napuste radna mesta kako bi ih preuzeli muškarci koji su se vratili iz rata. To je ideal i uloga žene kojoj ponovo počinje da se teži.

Žensko pitanje i levicaLevica kod nas je poprilično konfuzna što se tiče ženskog pitanja. Ne postoji jasno for-mulisana linija, što se može videti kroz diskusi-je. Na primer, pojedinci s levice smatraju da je opravdano udariti ženu ukoliko ona „provocira“ i da se na taj način prema toj ženi ophodi kao prema ravnopravnoj. Nepostojanje jasne leve formulacije ideje kojoj treba stremiti kako bi žene bile ravnopravne sa muškarcima dovodi do suštinski antiženskog stava da je odmera-vanje fi zičke snage (koja je skoro uvek na st-rani muškarca) najiskreniji pokazatelj jednakosti polova. To nije tretman koji nam je potreban, ni na koji način nam ne ide u korist niti utiče na ravnopravnost koju zahtevamo. Takođe, s vre-mena na vreme susrećemo se sa seksističkim antifa parolama poput „pičke fašističke“ ili jezivim mačističkim uvredama na račun devo-jaka iz pokreta kao što se do dešavalo na stu-dentskim plenumima jesenas.

Problematično je i tumačenje zaostavštine trećeg talasa feminizma i seksualnog oslobođenja, po kojem mlade žene misle da ako se oblače izazovno, ističu svoje ženske atribute, gledaju porniće, otvoreno pričaju o seksu i tome slično to znači da su emancipo-vane, dok sa druge strane ne primećuju da takvi postupci nikako nisu u skladu sa glavnim idejama feminizma. Kao što je već napome-nuto, problem je što levica nema artikulisan stav po ovom pitanju tim pre što postoji ve-liki broj aktivistkinja na levici – što se najbolje videlo tokom studentskih protesta. Za vreme blokade Filološkog fakulteta, veliku većinu studenata koji su u njoj učestvovali činile su studentkinje. One, odnosno mi smo radile najrazličitije poslove, delale smo politički i bitno uticale na donošenje odluka direktno

Pokrenimo levičarski feministički front:Pokrenimo levičarski feministički front:

Vreme je da pokažemo svoju Vreme je da pokažemo svoju

snagu!snagu!PIŠESvetlana Gutić

O fenomenu O fenomenu diplomiranih diplomiranih domaćicadomaćicaŽene danas, u Srbiji kao i u svetu, u praksi nemaju ista prava kao muškarci i svakodnevno bivaju diskriminisane. Statistički podaci iz 2011. godine pokazuju da žene u Srbiji, uprkos tome što su više obrazovane od muškaraca, teže dolaze do radnih mesta i na njima imaju manja primanja. Poslodavci i dalje izbegavaju da zapošljavaju mlade žene, zbog „opas-nosti“ da zatrudne, dok se kroz desničarski diskurs u javnosti konstantno plasira priča o beloj kugi i apeluje na žene da rađaju. Pored toga što su manje plaćene, žene u toku dana u proseku rade i do dva sata više na neplaćenim poslovima. Žene su daleko manje zastupljene na uticajnim položajima, u parlamentu i na bolje plaćenim mestima. Većina trajno nezapos-lenih su žene i one čine čak 80% onih koji posao napuštaju iz porodičnih razloga!

Kako smo od zemlje (SFRJ) koja je i dan danas jedina država u istoriji u kojoj su od početka do kraja njenog postojanja žene imale jednaka primanja kao i muškarci na istim radnim mestima uspeli da se srozamo dovde!? Kako smo od tradicije ženske emancipatorske borbe AFŽ-ovki došli do raznih „srbskih narodnih pokreta i akcija“ koji žele da ženu zauvek zatvore u tamnicu kuhinje i „majčinskih privilegija“ neplaćenog kućnog rada?

Situacija je takva da su čak i gospođe političarke (ministarke i parlamentarke) odlučile da skrenu pažnju na ove prob-leme i objavile su da će formirati „kokus“ – kao nekakav ženski kružok unutar našeg političkog vrha. Kao što naš predsednik Nikolić želi da bude „prvo predsednik svih građana pa onda partijski čovek“, tako su i one izjavile da će na prvom mestu biti žene, pa onda na partijskoj dužnosti. Ali svi znamo koliko ozbiljno treba da shvatimo njihove izjave i trabunjanja!

demokratskim putem, ali kada je rektor Univer-ziteta u javnosti izneo seksističke generalizacije kojima nas je sveo na „žene“ koje ne umeju da misle svojom glavom, pa su nas izmanipulisali i iskoristili „muškarci“ („pravi revolucionari“) sa Filozofskog, mi nismo organizovano reagovale. Zato smatram da je neophodno da se ozbiljnije i jače organizujemo, da oformimo feministički front, da se pre svega edukujemo o ženskom pitanju i da delamo. Potrebno je da govorimo u svoje ime i da se pobunimo protiv nejednakog tretmana, predrasuda i svedenih tradicionalnih uloga koje nam se nameću, ne samo od strane države i društva već i od strane kolega sa levice. Neophodno je da defi nišemo svoje stavove po tom pitanju, autentičnu žensku politiku koja bi okupila sve feministkinje i aktivistkinje koje su svesne problema i osećaju potrebu za radom na njihovom rešavanju; da se razračunamo s kapitalizmom i utičemo na čitavu levicu i svaki pokret u kome budemo učestvovale da usvoji naše ženske zahteve.