SOLVENTNOST PREDUZEĆA Termin solventnost potiče od latinskih reči solvens (što označava onog koji je u stanju da plati) odnosno, solvere ( što znači platiti, rešiti se duga). Ovim pojmom označava se sposobnost preduzeća da plaća svoje obaveze u roku njihovog dospeća.Termin insolventnost ima suprotno značenje i označava nesposobnost preduzeća da plaća svoje obaveze u roku dospeća.

ODRŽAVANJE OPTIMALNE SOLVENTNOSTI PREDUZEĆA Najvažniji uslovi koje treba obezbediti za postizanje i održavanje stalne solventnosti preduzeća su: pozitivna bilansna neravnoteža, pozitivan finansijski rezultat i pozitivan novčani tok. Kod pozitivne bilansne neravnoteže dugoročno vezana imovina manja je od dugoročnih izvora, a kratkoročno vezana imovina veća je od kratkoročnih izvora finansiranja. Ova neravnoteža poželjna je sa aspekta

solventnosti, rentabilnosti i novčanih tokova.

Kod pozitivne bilansne neravnoteže jedan deo kratkoročno vezane imovine finansira se iz dugoročnih izvora, pa pošto se taj deo kratkoročno vezane imovine transformiše u novac u roku do jedne godine, stvara se novčana rezerva solventnosti koja preduzeću poboljšava solventnost. Kada se pozitivna bilansna neravnoteža održava uz minimalnu rezervu solventnosti, tada ta rezerva neće znatno smanjivati rentabilnost preduzeća.

Kod pozitivne bilansne neravnoteže preduzeće ima usklađene novčane tokove. Pored pozitivne, mogu postojati i neutralna i negativna bilansna neravnoteža. Neutralna bilansna ravnoteža postoji kada je kratkoročno vezana imovina jednaka po obimu i roku sa kraktoročnim izvorima, a dugoročno vezana imovina jednaka dugoročnim izvorima finansiranja. Kod neutralne bilansne ravnoteže ne stvara se siguronosna rezerva solventnosti, pa i manji poremećaji u naplati potraživanja ili povećanju obaveza mogu prouzrokovati insolventnost.Negativna bilansna neravnoteža postoji kada je kratkoročno vezana imovina manja od kratkoročnih izvora, a dugoročno vezana imovina veća od dugoročnih izvora finansiranja. Tada preduzeće deo dugoročno vezane imovine finansira iz neodgovarajućih kraktoročnih izvora, što može prouzrokovati insolventnost.

Pozitivan finansijski rezultat Razlika između prihoda i rashoda predstavlja finansijski rezultat, koji može biti

pozitivan negativan ili neutralan.

Pozitivan novčani tok Finansijski menadžment treba da težiti obezbeđenju većih novčanih primanja od novčanih davanja, odnosno stvaranju pozitivnog neto novčanog toka. Pozitivan neto novčani tok (cash flow) je značajan sa aspekta solventnosti i rentabilnosti.Donju granicu, koja se može tolerisati u vođenju politike solventnosti, čini neutralni novčani tok, kod koga su novčana primanja jednaka novčanim izdacima.Kod negativnog neto novčanog toka novčana primanja su manja od novčanih davanja.

Takva situacija dovodi do insolventnosti.Finansijski menadžment treba da nastoji da ubrzano naplaćuje potraživanja, i to: skraćenjem rokova naplate potraživanja, kontrolom naplate potraživanja i skraćenjem vremena zadržavanja novca u kanalima platnog prometa. Brzom naplatom i sporim plaćanjem obezbeđuje se maksimalno moguća raspoloživost novca.Preduzeće formira i drži sigurnosnu rezervu solventnosti kojom obezbeđuje sigurnost sa aspekta solventnosti preduzeća. Sigurnosna rezerva solventnosti smanjuje rentabilnost preduzeća, jer ta sredstva nisu uključena u proces reprodukcije i ne doprinose finansijskom rezultatu. Na ovaj način stvara se oportunitetni trošak, koji predstavlja propuštenu zaradu koja se mogla ostvariti da je rezerva uložena u rentabilnu privrednu ili drugu poslovnu aktivnost. Može se zaključiti da između načela rentabilnosti i načela solventnosti postoji suprotnost. Smanjenje rizika insolventnosti je u suprotnosti sa rentabilnošću. Sigurnosna rezerva solventnosti treba da bude: planirana, fleksibilna, nužna i minimalna.

MERE POLITIKE SOLVENTNOSTI PREDUZEĆA Mere politike solventnosti mogu biti

za povećanje novčanih primanja iza smanjenje novčanih izdataka.

Mere za povećanje novčanih primanja U cilju očuvanja solventnosti mogu se preduzeti mere za povećanje novčanih primanja, i to u

proizvodnji, prodaji i finansiranju.

U domenu proizvodnje mogu se preduzeti sledeće mere: ubrzanje procesa proizvodnje, povećanje obima proizvodnje i promena proizvodnog programa. U oblasti prodaje mogu se preduzeti sledeće mere:povećanje prodaje i naplate potraživanja, svođenje rizika naplate potraživanja na minimum iprodaja imovine. Mere u finansiranju se mogu sagledati kroz povećanje izvora finansiranja i ubrzanom amortizacijom. Mere za smanjenje novčanih izdataka Mere za smanjenje novčanih izdataka mogu se preduzimati radi

smanjenja kratkoročnih ulaganja, smanjenja dugoročnih ulaganja i smanjenja novčanih izdataka iz finansijskog rezultata.

Smanjenje kratkoročnih ulaganja može se odnositi na ulaganja u

kratkoročnu materijalnu imovinu i ulaganja u kratkoročnu finansijsku imovinu.

Smanjenje ulaganja u kratkoročnu materijalnu imovinu se može postići putem smanjenja ulaganja u zalihe, smanjenja zaliha nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda i smanjenja ulaganja u stalnu obrtnu imovinu. Ulaganja u kratkoročnu finansijsku imovinu vezuju novac preduzeća na kratak rok. U ovu imovinu spadaju komercijalni zapisi, blagajnički zapisi, depozitni certifikati, itd.Smanjenje ulaganja u ovu imovinu može se postići prodajom te imovine na tržištu novca. Smanjenje dugoročnih ulaganja može se ostvariti kroz ulaganja u

dugoročnu materijalnu imovinu i dugoročnu finansijsku imovinu.

Kada se planiraju ulaganja u dugoročnu materijalnu imovinu, smanjenje odliva novca se može ostvariti skraćenjem vremena ulaganja, odlaganjem novih ulaganja, smanjenjem ili odustajanjem od planiranih ulaganja, odlaganjem ulaganja u zamenu dotrajalih osnovnih sredstava i davanjem prednosti ulaganju u produktivna osnovna sredstva. Ulaganje u dugoročnu finansijsku imovinu moguće je smanjiti ako se planiraju takva ulaganja. Ako su ulaganja već izvršena, tada nije moguće vršiti njihovo smanjenje. Tako, npr., kada se planira kupovina akcija ili obveznica, a proceni se da bi mogli nastupiti veći finansijski poremećaji, preduzeće će, u cilju održavanja solventnosti, odustati od te kupovine ili će je odložiti.

Kriterijumi za izbor mera politike solventnosti Mogući kriterijumi politike solventnosti su:

mogućnost realizacije mera, rizik realizacije mera, vreme realizacije mera, finansijski učinak realizacije mera iočuvanje nezavisnosti i kontrole nad preduzećem.

Značajan kriterijum za izbor mera politike solventnosti je finansijski učinak realizacije mera. Treba primeniti one mere kojima će se:povećati novčana primanja, smanjiti novčani izdaci, obezbediti optimalan finansijski rezultat i rentabilnost i sačuvati nezavisnost i kontrola nad preduzećem.

INSOLVENTNOST Preduzeće je insolventno kada ne može raspoloživim novcem da plati o roku dospele obaveze. Osnovni uzrok insolventnosti preduzeća je dinamička neuravnoteženost, odnosno, nesinhronizovanost između iznosa raspoloživog novca koji se može koristiti za plaćanje i iznosa dospelih obaveza za plaćanje.Uzroci insolventnosti preduzeća mogu biti

unutrašnji (interni) i spoljni (eksterni).

Unutrašnji uzroci insolventnosti preduzeća Unutrašnji uzroci insolventnosti preduzeća deluju unutar samog preduzeća.

Ovi uzroci mogu biti finansijska neravnoteža u bilansu stanja,finansijska neravnoteža u bilansu uspeha,finansijska neravnoteža u novčanom toku iraspodela finansijskog rezultata.

Finansijska neravnoteža u bilansu stanja Finansijska neravnoteža u bilansu stanja može biti posledica kratkoročne i dugoročne finansijske neravnoteže,finansiranja dugoročnih ulaganja u osnovna sredstva, finansijskih ulaganja u hartije od vrednosti, finansiranja kratkoročnih ulaganja u zalihe, finansiranja kratkoročnih ulaganja u potraživanja,strukture likvidne imovine i ispadanja imovine iz upotrebe. Kratkoročna i dugoročna finansijska neravnoteža Insolventnost može prouzrokovati neuravnoteženost pojedinih delova aktive i delova pasive po obimu i roku. Ovaj nesklad nastaje kada je u bilansu stanja kratkoročna finansijska ravnoteža pomerena prema kratkoročnim izvorima finansiranja, a istovremeno dugoročna finansijska ravnoteža pomerena prema dugoročno vezanoj imovini. Takva bilansna pozicija može prouzrokovati insolventnost zato što preduzeće jedan deo dugoročno vezane imovine finansira iz kratkoročnih izvora. Pošto se novac uložen u taj deo dugoročne imovine sporo vraća u dužem vremenskom periodu, a kratkoročni izvori iz kojih se finansiraju ta ulaganja brže gase, ta neusklađenost može dovesti do insolventnosti. Struktura likvidne imovine Kada preduzeće poseduje imovinu prvog stepena likvidnosti, odnosno, kada ima imovinu koja je već u novčanom obliku ili se brzo može transformisati u novac, onda ono lakše održava solventnost. Ukoliko u strukturi likvidne imovine preduzeća dominira imovina trećeg stepena likvidnosti, odnosno, ukoliko je zastupljena imovina koja se sporije unovčava, tada može, zbog sporije transformacije te imovine u novac, da nastupi insolventnost preduzeća. Na strukturu likvidne imovine u znatnoj meri utiče delatnost kojom se preduzeće bavi – u prednosti su trgovačka preduzeća koja prodajom robe naplaćuju gotovinu.

Finansijska neravnoteža u bilansu uspeha Razlika između prihoda i rashoda čini finansijski rezultat preduzeća. Finansijska nausklađenost, odnosno neravnoteža prihoda i rashoda, može dovesti do insolventnosti preduzeća.Ovo može biti posledica negativnog finansijskog rezultata, neutralnog finansijskog rezultata i pozitivnog finansijskog rezultata. I u slučaju pozitivnog finansijskog rezultata, ili dobitka, može doći do insolventnosti ako se prihodi sporo naplaćuju, a obaveze brže plaćaju. Na buduću solventnost preduzeća utiče i raspodela ostvarenog neto dobitka. Finansijska neravnoteža novčanih tokova Naplata prihoda i isplata rashoda proizvodi novčane tokove koji su značajni za solventnost. Naplata prihoda povećava novčana primanja, čime se povećava iznos raspoloživog novca i omogućava plaćanje dospelih obaveza. Novčana primanja ostvaruju se od prodaje akcija, uzimanja kredita, od naplate potraživanja i sl.

Isplata rashoda proizvodi novčana davanja. Dinamička neusklađenost po obimu i roku između novčanih primanja i novčanih davanja prouzrokuje insolventnost. Raspodela finansijskog rezultata Preduzeće svojim poslovanjem ostvaruje bruto finansijski rezultat, odnosno bruto dobitak. Iz bruto dobitka preduzeće plaća naknadu (kamatu) poveriocima za korišćenje pozajmljenih sredstava, zatim porez na dobit i sl. Ostvareni neto dobitak u akcionarskim društvima raspoređuje se za isplatu dividendi, za zadržani dobitak i za rezerve. Zadržanim dobitkom i rezervama zadržava se novac u preduzeću, dok se isplatom dividendi novac odliva iz preduzeća. Zato isplata visokih iznosa dividendi može dovesti do insolventnosti preduzeća. Nasuprot tome, zadržani dobitak pozitivno deluje na solventnost, jer se time povećavaju dugoročni izvori finansiranja iz finansijskog rezultata. Spoljni uzroci insolventnosti Spoljni (eksterni) uzroci insolventnost deluju izvan preduzeća. U njih spadaju: monetarna politika centralne banke, kreditna politika poslovnih banaka, platni promet, primarna i sekundarna raspodela novca, državni budžet, aktivnost državnih organa, inflacija i ostali uzroci insolventnosti. Primarna i sekundarna raspodela novca Primarna raspodela novca obavlja se na tržištu posredstvom prodajnih i nabavnih cena. Ako preduzeće ima disparitet između prodajnih i nabavnih cena, odnosno kada ima depresirane prodajne a apresirane nabavne cene, tada ima i disparitet između novčanih primanja i davanja, zbog čega može nastupiti insolventnost. Sekundarna raspodela novca sprovodi se posredstvom fiskalne politike. Ona se obavlja između preduzeća, države i lokalne samouprave preko plaćanja javnih prihoda. Poreskim sistemom se definiše koje javne prihode plaćaju preduzeća, od čega zavisi koliko novca ostaje preduzeću, odnosno, zavisi njegova solventnost. Naša preduzeća su u znatnoj meri opterećena plaćanjima raznih javnih prihoda. U isto vreme, potraživanja preduzeća od državnih organa, javnih preduzeća i ustanova se vrlo sporo naplaćuju,.Kada su primarna i sekundarna raspodela novca nepovoljne za preduzeće, onda preduzeće smanjuje mogućnost zadržavanja dobitka. Ostali spoljni uzroci insolventnosti Solventnost preduzeća mogu ugroziti i nepovoljna opšta kretanja u privredi, kao što su: stagnacija i recesija privrede, spori tehnološki razvoj, nerazvijenost finansijskih tržišta, spora cirkulacija novca i kapitala, nizak životni standard, elementarne nepogode, ratni sukobi, itd.

FINANSIJSKI POLOŽAJ PREDUZEĆA Finansijski položaj preduzeća odražavaju njegova aktiva i pasiva. On se izražava kroz finansijsku strukturu, likvidnost i solventnost. Informacije o finansijskoj strukturi su od interesa pri donošenju odluka o daljem zaduženju preduzeća, o raspodeli dobitka i za procenu sigurnosti uloženog kapitala.

FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE Po završetku poslovne godine preduzeća su u obavezi da posle knjiženja svih poslovnih promena zaključuju poslovne knjige, kako bi se utvrdilo konačno stanje koje služi za sastavljanje finansijskih izveštaja. Finansijski izveštaji pružaju informacije o finansijskom položaju, uspešnosti i promenama u finansijskom položaju preduzeća. Finansijski izveštaji moraju obezbediti informacije o sledećim aspektima rezultata preduzeća:

sredstva, obaveze, kapital, prihodi i rashodi (uključujući gubitke i dobitke) i gotovinski tokovi.

Kompletan set finansijskih izveštaja uključuje sledeće sastavne komponente: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima,izveštaj o promenama na kapitalu i napomene uz finansijske izveštaje. Obezbeđivanje informacija koje su korisne za široki krug korisnika (investitori, kreditori, zaposleni, akcionari, država i dr.) radi donošenja ekonomskih odluka je u suštini i cilj finansijskog izveštavanja.Finansijski izveštaji mogu biti namenjeni

internim i eksternim korisnicima.

Interni korisnik finansijskih izveštaja je samo preduzeće koje je sačinilo finansijske izveštaje – to su, pre svega, organi rukovođenja i upravljanja. Finansijske izveštaje koji su namenjeni eksternim korisnicima treba oblikovati kako u pogledu forme, tako i sadržine, na način da zadovolje potrebe ovih korisnika. U eksterne korisnike ubrajaju se:

postojeći i potencijalni vlasnici preduzeća (investitori),postojeći i potencijalni poverioci, zaposleni, kupci, država ijavnost.

U savremenom privrednom životu bilansi se koriste kad god treba izraziti stanje i rezultat neke privredne aktivnosti. Veoma značajna karakteristika bilansa jeste bilansna ravnoteža.Reč bilans ukazuje na ravnotežu, a potiče od latinskih reči bilanx libra (vaga sa dva tasa) što ukazuje da se bilansom nešto meri i iskazuje rezultat, odnosno da se to što se meri posmatra sa dva aspekta i dovodi u ravnotežu tako što se formira jednakost među njima.

Bilans stanja Bilans stanja je finansijski izveštaj o stanju imovine, kapitala i obaveza na dan sastavljanja obračuna. Drugim rečima, bilans stanja predstavlja prikaz stanja sredstava i njihovih izvora na određeni dan, izražen u novcu. On je dvostrani prikaz sredstava preduzeća sa dva aspekta. Sredstva po funkciji ili nameni u procesu reprodukcije obrazuju aktivu, a izvori sredstava ( vlasništvo, pripadnost, poreklo ) obrazuju pasivu. Na levoj strani, u aktivi, iskazuju se konkretna sredstva, sredstva po sastavu i funkciji, a na desnoj strani, u pasivi, iskazuju se izvori, tj. način pribavljanja ovih sredstava. - Na levoj strani, u aktivi, iskazuju se konkretna sredstva, sredstva po sastavu i funkciji.

Na desnoj strani, u pasivi, iskazuju se izvori, tj. način pribavljanja ovih sredstava.

Glavne kategorije sredstava koje se svrstavaju u aktivu su: stalna imovina (nematerijalna ulaganja, osnovna sredstva, dugoročni finansijski plasmani), zalihe, kratkoročna potraživanja i kratkoročni finansijski plasmani.

Glavne grupacije izvora sredstava su:kapital (osnovni kapital, rezerve i neraspoređeni višak prihoda - dobitak), dugoročna rezervisanja i obaveze (dugoročne i kratkoročne)

Bilansne pozicije iskazuju u bilansu izdvojeno vrednost svake kategorije sredstava i izvora sredstava. Pošto svako sredstvo ima svoj izvor, osnovna formalna karakteristika bilansa stanja je bilansna ravnoteža. Ona se ogleda u tome što je vrednost svih pozicija na levoj strani iskazanih u aktivi jednaka vrednosti svih pozicija iskazanih na desnoj strani bilansa u pasivi, odnosno osnovna bilansna jednačina može se prikazati odnosom: aktiva = pasiva, što izražava kvantitativnu ravnotežu leve i desne strane bilansa. Ako bilans stanja nije u ravnoteži, bilans praktično i ne postoji. Ukoliko finansijski rezultat nije raspodeljen, on se iskazuje u bilansu stanja, čime se uspostavlja ravnoteža između aktive i pasive. Pozitivan finansijski rezultat, koji predstavlja višak aktive nad pasivom, iskazuje se u pasivi, dok se negativan finansijski rezultat iskazuje u aktivi, jer predstavlja manjak aktive prema pasivi. U formalnom smislu bilans može biti prikaz u vidu dvostranog računa, pri čemu se levo prikazuje aktiva a desno pasiva, ili u vidu jednostranog računa, pri čemu se prvo prikazuje aktiva a ispod nje pasiva. Bilansne pozicije u aktivi bilansa stanja za preduzeća raščlanjene su prema principu rastuće likvidnosti, a sve pozicije pasive prema principu rastuće dospelosti. Manji stepen likvidnosti imaju pozicije koje čine stalnu imovinu od stavki koje čine obrtnu imovinu, a u okviru toga gotovina i gotovinski ekvivalenti imaju najveći stepen likvidnosti. U pasivi osnovni kapital ima najduži rok dospelosti, odnosno najkraće su one obaveze koje su dospele, a nisu izmirene prema poveriocima. Postoji ustaljena ili propisana forma , sadržaj i raspored pozicija bilansa, koja se naziva bilansna shema. Formom bilansa određuje se broj kolona, njihov naziv, smeštaj aktive i pasive, kao i razmeštaj i naziv pojedinih delova i pozicija aktive i pasive. Preduzeće bilans stanja može sastavljati u različitim periodima. Bilans osnivanja sastavlja se pri osnivanju preduzeća, popisom njegove imovine unete u poslovanje. Vrednovanje bilansnih pozicija u ovom bilansu vrši se po principu stvarne nabavne vrednosti. Tekući bilansi (međubilansi) sastavljaju se kao izraz redovnog godišnjeg ili povremenog zaključivanja knjiga. Zaključni bilans prethodnog perioda je početni bilans narednog perioda i služi kao osnova za otvaranje knjiga.

Likvidacioni bilans se sastavlja prilikom likvidacije preduzeća. U njemu se vrednovanje imovinskih delova vrši u visini prodajnih cena. Bilans uspehaBilans uspeha predstavlja pregled rashoda, prihoda i finansijskog rezultata preduzeća za određeni period. Najvažniji bilans uspeha je onaj koji se odnosi na određenu poslovnu godinu. Ovaj bilans sastavlja se na osnovu knjigovodstvenih podataka evidentiranih na računima prihoda i rashoda. Podaci iz bilansa uspeha služe kao osnova za ocenu uspešnosti poslovanja preduzeća U formalnom pogledu bilans uspeha predstavlja dvostrani pregled – na levoj strani rashodi i pozitivan finansijski rezultat, a na desnoj prihodi i negativan finansijski rezultat. On se može dati i u formi jednostranog računa, pri čemu se prvo prikazuju prihodi, a ispod njih rashodi i kao treći deo razlika – finansijski rezultat. Za korisnike izvan preduzeća, bilans uspeha se sastavlja na propisanom pbrascu, dok se za interne potrebe obrazac može prilagoditi potrebama preduzeća. U bilansu uspeha prihodima se sučeljavaju pripadajući rashodi, odnosno rashodi koji su nastali u cilju ostvarivanja prihoda. Karakteristika bilansa uspeha je da se u njemu prihodi, rashodi i rezultat iskazuju u vidu više podbilansa i to: poslovni prihodi, rashodi i rezultat; finansijski prihodi, rashodi i rezultati; neposlovni i vanredni prihodi, rashodi i rezultat. Ovakvom klasifikacijom odvaja se redovni poslovni rezultat, koji je bitan za ocenu uspešnosti osnovne poslovne delatnosti, od rezultata koji nastaju po drugim osnovima i mogu biti od značaja za ocenu nekih segmenata ukupnog poslovanja. Međusobnim sumiranjem rezultata podbilansa dobija se ukupni bruto-rezultat preduzeća kao bruto-dobitak (zbir svih dobitaka) ili kao bruto-gubitak (zbir svih gubitaka) u obračunskom periodu. Tako pozitivan finansijski rezultat se iskazuje na strani rashoda, a negativan finansijski rezultat iskazuje na strani prihoda, čime se ostvaruje bilansna ravnoteža. Izveštaj o novčanim tokovima Tokovi novčanih sredstava (gotovine) označavaju prilive i odlive novčanih sredstava iz tekućeg poslovanja, odnosno svakodnevno pretvaranje nenovčanih oblika sredstava u novčani oblik i novčanih sredstava u nenovčane oblike sredstava u redovnoj aktivnosti preduzeća. Praćenje tokova novčanih sredstava, u suštini, se odnosi na praćenje promena u aktivi i pasivi, pri čemu je stanje novčanih tokova za svaki dan uslovljeno stanjem aktive i pasive proteklog dana i saldom primanja i davanja planiranog dana. Praćenjem novčanih tokova, finansijski menadžment treba da predvidi potrebna i raspoloživa novčana sredstva u određenom periodu, što treba da omogući pravovremeno pribavljanje i plasiranje raspoloživih novčanih sredstava. Ovo je posebno značajno za donošenje kratkoročnih finansijskih odluka, zbog čega je stalno usklađivanje priliva i odliva novčanih sredstava osnovni i trajni zadatak finansijskog menadžmenta preduzeća. Pod tokovima gotovine smatraju se naplate i isplate gotovog novca i tzv. gotovinskih ekvivalenata, preko poslovnih računa i deviznog računa, uključujući kompenzacije, asignacije i cesije sprovedene preko tih računa. Prenosi između pojedinih računa gotovine i gotovinskih ekvivalenata u istom preduzeću ne smatraju se tokovima gotovine. Izveštaj tokova gotovine prikazuje tokove gotovine iz:

poslovnih aktivnosti; aktivnosti plasiranja i investiranja isame aktivnosti finansiranja.

Izveštaj o tokovima gotovine služi menadžerima, investitorima i kreditorima kao analitičko sredstvo da:

1) utvrde iznos gotovine koji je obezbeđen iz poslovanja;2) procene sposobnost preduzeća da ispunjava svoje obaveze;3) utvrde iznos ulaganja u nova sredstva;4) utvrde vrstu i obim finansiranja potrebnog za ulaganje, i5) procene sposobnost preduzeća da ostvaruje pozitivan tok gotovine u budućim periodima. Izveštaj o promenama na kapitalu Namenjen je, pre svega, vlasnicima kapitala. U njemu se prikazuju promene na pojedinim oblicima kapitala koje su nastale u periodu između dva bilansa stanja, a koje su posledica odnosa ukupnih dobitaka i gubitaka koje je preduzeće ostvarilo u tom periodu. Oblici kapitala na kojima se iskazuju nastale promene su: osnovni kapital, otkupljene sopstvene akcije, ostali kapital,neuplaćeni upisani kapital, emisiona premija, rezerve iz dobiti, revalorizacione rezerve, dobit igubitak. Napomene uz finansijske izveštaje Predstavljaju opise i raščlanjavanja prikazanih iznosa pozicija bilansa stanja, bilansa uspeha, izveštaja o novčanim tokovima i izveštaja o promenama na kapitalu. Njima se daju dodatne informacije koje nisu prikazane u ostalim finansijskim izveštajima, radi njihove verne prezentacije. Za sačinjavanje ovog izveštaja nije propisan poseban obrazac, već se on sastavlja u slobodnoj formi u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardima i propisima kojima se uređuje računovodstvo.

ANALIZA BILANSA PREDUZEĆA Analiza bilansa ili finansijska analiza je detaljno raščlanjivanje bilansa (stanja i uspeha) i sračunata je na ispitivanje finansijskog položaja i rentabilnosti preduzeća. Objekat ili predmet analize bilansa su sredstva, izvori sredstava (iz bilansa stanja) i poslovni rezultat, tj. poslovni prihodi i poslovni rashodi (iz bilansa uspeha). Poslove finansijske analize obavlja analitička služba preduzeća. Analitička služba obavlja sledeće zadatke: prikuplja neophodne podatke o poslovanju preduzeća, na bazi knjigovodstvene i drugih (operativnih i statističkih) evidencija i finansijskih izveštaja (bilansa stanja i bilansa uspeha), sistematizuje prikupljene podatke za potrebe analize poslovanja preduzeća, izrađuje pokazatelje poslovanja preduzeća i izvlači globalne ocene iprezentira analitičke pokazatelje i sintetičke zaključke organima rukovođenja i upravljanja preduzeća na razmatranje.

Sastavni deo analize bilansa je analiza finansijskog rezultata preduzeća, odnosno analize završnog računa. Cilj ove analize je da se ispita odnos finansijskog rezultata prema uloženim sredstvima, kao i da se ispitaju pojedinačne komponente finansijskog rezultata – prihodi i rashodi. Uporađivanjem planiranih i ostvarenih prihoda i rashoda dolazi se do podataka koji mogu poslužiti za donošenje budućih finansijskih odluka. Na osnovu analize finansijskog rezultata iz prošlosti može se predvideti potencijalni finansijski rezultat u budućnosti.

Ciljevi analize bilasna se razlikuju zavisno o toga ko je korisnik analize. Korisnici mogu da budu interni i eksterni. Interni korisnici su u samom preduzeću čiji su bilansi predmet analize (organi rukovođenja i upravljanja, i dr.). Cilj ove analize bilansa je da se obezbede neophodni, blagovremeni i pouzdani podaci za potrebe efikasnog rukovođenja.Eksterni korisnici se nalaze izvan preduzeća, a to su najčešće državni organi, sindikati, poverioci, statistika, poslovna udruženja i sl. Da bi se analiza bilansa uspešno obavila, potrebno je da se ispune odgovarujuće

materijalne i formalne pretpostavke.

Materijalne pretpostavke analize bilansa odnose se na obezbeđenje istinitih i objektivnih bilansnih podataka, što se ostvaruje: respektovanjem principa uzročnosti,eliminisanjem uticaja monetarnih poremećaja i konsolidovanjem bilansa složenih preduzeća. Formalne pretpostavke analize bilansa se odnose na pravilnu klasifikaciju pozicija aktive i pasive u bilansu stanja i pozicija prihoda i rashoda u bilansu uspeha. Pozicije aktive se grupišu prema principu rastuće ili opadajuće likvidnosti. Pozicije pasive se grupišu prema principu opadajuće ili rastuće dospelosti. Korektno pripremljen bilans stanja za finansijsku analizu podrazumeva: suprotstavljanje aktive bilansa grupisane prema principu rastuće likvidnosti pasivi bilansa grupisanoj prema principu opadajuće dospelosti, ilisučeljavanje aktive bilasna grupisane prema principu opadajuće likvidnosti pasivi bilansa grupisanoj prema principu rastuće dospelosti.