ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

НОВИ САД

СПЕЦИЈАЛИСТИЧКЕ СТУДИЈЕ

НАЗИВ СПЕЦИЈАЛИСТИЧКОГ РАДА:

УПРАВЉАЊЕ РИЗИЦИМА У ПОСЛОВАЊУ

(Попуњава комисија за одбрану специјалистичког рада)

Датум и време одбране рада ____________________________

Оцена _____________

Чланови комисије Потпис

1.Мр. Његић Јован ___________________

2.Др. Вероника Бошков ___________________

3.Др. Лидија Маџар ___________________

САЖЕТАК: Полазећи од основних карактеристика традиционалног приступа управљању ризицима, указује се и на потребу за увођењем новог приступа који за циљ има унапређење квалитета управљања уопште, а посебно са аспекта успешности пословања. Опште прихваћена алтернативе традиционалном приступу је ЦОСО-ов модел управљања ризицима предузећа са својих осам компоненети. Овај приступ полази од потпуно новог начина схватања ризика и карактеристичан је по томе што чини саставни део свих пословних процеса унутар предузећа. Развој модерног приступа управљању ризицима треба да почива на превазилажењу постојећих слабости процеса управљања уопште а могуће га је реализовати кроз: фокус на позитивне циљеве, визију и мисију компаније, преузимање потпуне одговорности за властите поступке и подизањем свести о међусобној повезаности компаније са свим њеним стејкхолдерима.

Кључне речи: ризик, управљање, надзор, оцена, процес.

ABSTRAKT: Considering the basic characteristics of the traditional approach to riskmanagement, the article emphasises the need for introducing a new approach which aims toimprove the quality of governance process and specifically its performance aspect. Generallyaccepted alternative to the traditional approach is COSO’s Enterprise Risk Management(ERM) model which integrates eight components. This approach is based on the completelynew risk definition and it is distinctive by the fact that it is integrated in all businessprocesses. The development of modern risk management approach should be based on theovercoming of current governance weaknesses and it is possible to realize it through the focuson positive goals, vision and mission of a company, complete acceptance of the responsibilityfor own actions and the awareness of mutual connections between company and all itsstakeholders.

Key words: risk, management, control, appreciation, process

Садржај:

У В О Д

Основна функција банкарства је управљање ризицима и приносима.Банкарско пословање се одликује преузимањем разних врста ризика, од којих су најбитнији: кредитни ризик, ризик ликвидности, каматни ризик и валутни ризик. Прегледом у стварну изложеност потенцијалним ризицима, банке могу успешно утицати на њихов настанак и умањење. Банке које немају стратегију за управљање својим ризицима, изложене су могућности да доживе стечај или банкрот.Због тога пословно управљање банкама у данашње време све више прави стратегију како управљати ризицима.

Свако пословање изложено је великом броју различитих ризика до којих долази због неочекиваних и изненадних догађаја.Ризик представља опасност, несигурност остваривања очекиваних резултата пословања.То је стање у којем постоји могућност негативног одступања од пожељног исхода који очекујемо или којем се надамо. Највећи ризик је губитак профита. До губитка долази кроз појаве као што су промена тражње од стране купаца, конкуренција, повећање трошкова и лоше управљање. Међутим, постоји велики број и других ризика.Неки од њих се могу покрити осигурањем, док се други опет не могу осигурати.

Управљање ризицима подразумева најпре упознавање њиховог карактера и суштине, затим предузимање свих могућих расположивих средстава и мера за њихово избегавање и заустављање.Уколико је то недовољно и до њих мора да дође онда треба одабрати најбоље, најефикасније и најбезболније методе за њихово решавање и превазилажење.

Из праксе је познато да постоје три врсте ризика које се предузетници сусрећу. Јављају се ризици који се у потпуности не могу избећи, али се могу минимизирати, односно свести на најмању могућу меру, затим постоје ризици који се у пословању не могу избећи, ни ублажити, већ се предузетници морају директно суочити са њима. И на крају, постоје одређени ризици који се могу сигурно и потпуно избећи.

Многобројне опасности-ризици (природне непогоде, пожари, незгоде итд) свакодневно прете човеку да наруше или униште његово здравље, живот и имовину. Реализацџија ових опасности (ризика) производи економски штетене последице.Осигурање има за циљ обештећење, односно финансијску накнаду штете. Постојање осигурања не може спречити настанак штете ( некада може утицати на спречавање или смањење штете превентивним деловањем) али може извршити обештећење, односно надокнадити насталу штету.Штете могу бити велике да потпуно угрозе егзистенцију појединца и његоиве породице. Појединац, најчешће не може сам да обезбеди заштиту. Због тога се појединци удружују и заједничким средствима(премија осигурања) врше накнаду ономе кога штета задеси. На тај начин долази до расподеле ризика на више лица, која заједнички лакше сносе последице настанка штете.

Осигурање значи економску заштиту, т.ј. економску сигурност.

1.УПРАВЉАЊЕ РИЗИЦИМА У БАНКАРСТВУ

Ризик је стање у којем постоји могућност негативног одступања од пожељног исхода који очекујемо или коме се надамо.Свака неизвесност и непланирано и негативно дешавање у појединим пословним активностима банке може се дефинисати као ризик. У савременим условима, због веома динамичних и брзих промена у окружењу или економској средини у којој банке послују изложеност банке ризику се повећава.

Различите су могућности поделе ризика у пословању банака. При томе, подела и врсте ризика ни мало није једноставан посао, с обзиром на велику број извора ризика. Међутим, имајући у виду чињеницу да је са аспекта банке битно да се ризик увек везује за функционално пословање банке, онда је уобичајено да се у посматрању банкарских ризика увек полази од функционалног приступа, односно везивања ризика за поједине глобалне активности банке.

Постоји више врста ризтика у банкама, а то су :

1. Кредитни ризик

2. Ризик (не) ликвидности

3. Каматни ризик

4. Валутни ризик

5. Ризик условних обавеза

Међутим, у студијама земаља ОЕЦД и публикацијама Светске банке поред горе наведених врста банкарских ризика такође се помињу и тзв. потенцијални ризици који настају из преузетих обавеза банака везаних за односе са трећим лицима што за банке представља потенцијални дуг. Ова врста ризика углавном је везана за ванбилансне операције банака. Ризик ванбилансних активности банака произлази из пословних аранжмана у којима банка учествује, а односе се на средства и обавезе које нису банчине и самим тим не изазивају промене у билансној структури банке. Ако дође до настанка ризика, ове активности могу изазвати мање или веће губитке док у неким случајевима могу и угрозити текуће пословање банке (нпр. разне врсте гаранција и супергаранција).

1.1. Кредитни ризик

Кредитни ризик представља основни ризик банкарског пословања који значи немогућност лица које је подигло кредит да банци редовно измирује рате за одобрени кредит, укључујући и припадајућу камату. Кредитни ризик се може дефинисати као ризик смањења профита банке услед неизвршавања обавеза дужника по основу доспелог дуга (а то је главница и камата). Са аспекта банке, ова ситуација представља губитак у смислу изостанка каматног прихода уз постојање немогућности креирања кредитног потенцијала банке. У случају да неколико кључних клијената банке није у стању да уредно сервисира своје обавезе, то може изазвати велике губитке код банке и условити њену несолвентност. (имамо пример Универзал банке из Београда).Међутим, осим код класичних кредитних послова кредитни ризик настаје и код трговања различитим финансијским инструментима на тржишту. Губитак који при томе може настати у случају неизмиривања обавеза дужника зависиће од тржишне вредности финансијских инструмената и степена њихове ликвидности.

Кредитни ризик банке зависи од две врсте фактора и то: прво, екстерних фактора (стање економије, природне околности и сл.), и друго, интерних фактора (управљачка

филозофија банке).

Будући да банке немају директну контролу над екстерним факторима 3 кредитног ризика произлази да пажња менаџмента банке доминантно треба да буде фокусирана на интерним факторима. При томе, кључне интерне детерминанте кредитног ризика банке чини следеће: - обим кредита, - кредитна политика, и - кредитни микс.

Ако обим кредита расте, онда расте и кредитни ризик јер више одобрених кредита повлачи за собом и већи потенцијални губитак на кредитима.Кредитна политика се проверава преко коефицијента („ратио“) односа укупних кредита према укупној активи. Ако је овај коефицијент већи то значи и већу агресивност кредитне политике банке што ће имати за последицу и већи губитак у кредитном портфолиу. На крају кредитни микс се мери односом учешћа комерцијалних и индустријских кредита према укупним кредитима. Ако постоји висока концентрација ових кредита, онда је већа и могућност кредитних губитака.1

Да би банка кредитни ризик у свом пословању смањила на што је могуће мању меру, неопходно је да посвети посебну пажњу изворима потенцијалног настанка кредитних ризика. С тим у вези, неопходна је максимална професионалност у свим фазама самог поступка кредитирања у циљу избегавања кредитирања клијената за које постоји опасност да неће моћи на време да врате кредит. Менаџмент банке на разне начине може вршити мониторинг кредитног ризика. При томе, могуће је користити неколико основних опција, а то су :

1.Ригорозна селекција кредитних захтева;

2.Лимитирање износа задуживања једног клијента или групе клијената;

3.Диверсификација кредитних пласмана;

4.Прибављање квалитетних инструмената обезбеђења враћања кредита.

У склопу наведених опција, посебну пажњу заузима одабирање кредитних захтева која треба да буде веома пажљива и селективна, уз примену високо софистицираних метода оцене кредитне способности тражиоца кредита, а све у циљу спречавања узимања кредита од стране клијената који та средства не могу да врате.

1 J. F. Sinkey, Commercial Bank Financial Management, McMillan Publishing Company, New York, 1998, 402.

Управљање ризицима у банкарству америчког комерцијалног банкарства показују да

се у анализу кредитне способности најчешће укључује следећих пет фактора:1. карактер зајмотражиоца кредита , 2. капацитет зајмотражиоца кредита у смислу његове способности да стиче доходак, 3. капитал као вредност имовине, 4. услови (инструменти) обезбеђења кредита, и 5. услови пословања зајмотражиоца кредита (предузећа).2

1.2. Ризик (не)ликвидности

Ризик (не)ликвидности представља ризик од смањења профита банке услед недостатка ликвидних средстава за измирење доспелих обавеза.Ризик ликвидности прати извршавање стандардних банкарских трансакција због присутне рочне трансформације средстава банака, у погледу рокова доспећа ставки активе и ставки пасиве. При томе, ризик (не)ликвидности неминовно прате повећани трошкови пословања банке проистекли из мобилизације средстава у форми неликвидних пласмана.

Ликвидност је основни принцип банкарског пословања. Отуда, у банкарској пракси ликвидност подразумева анализу и стално праћење свих позиција активе и пасиве како би се промене у погледу обима, квалитета, структуре и цене коштања расположивих средстава ставили под контролу и на тај начин ризици (не)ликвидности банке минимизирали. Усклађивање расположивих средстава по њиховој динамици и времену доспећа преко очекиваних прилива и најављених одлива представљају основе менаџмента финансија банке. На тај начин, обезбеђује се потребна циркулација ликвидних средстава, смањују се трошкови пословања и спречавају се поремећаји у одржавању текуће и укупне ликвидности банке као целине и њених пословно организационих делова (филијала).

Као најчешћи узроци ризика (не)ликвидности банке обично се наводи следеће:

- постојање квантитативне неусклађености у билансима банке код активе, која услед нерентабилног пословања и губитка постаје мања од пасиве,

- постојање неусклађености рокова доспећа обавеза и потраживања, односно присуство поремећаја у рочној структури активе и пасиве,

- изостанак реализације очекиваних прилива банке по основу наплате доспелих потраживања, праћено истовремено значајнијим одливом средстава,

- изостанак аранжмана са другим банкама у циљу интервенисања додатним средствима за случајеве неусаглашености између средстава и обавеза банке,

- постојање поремећаја у појединим подбилансима банке,

2 М. Барјактаровић, Анализа ванбилансних активности банке, магистарски рад, Економски факултет,Београд,2002,105-106

- ревалвирање краткорочних кредита, репрограмирање доспелих потраживања и санирање већих дужника уз изостанак структурног прилагођавања пасиве,

- нерентабилно пословање и губици у пословању банке,

- висока кредитна ангажованост банке, посебно код комитената који послују са финансијским потешкоћама и отежано извршавају обавезе према банци,

- погрешне процене у изради финансијских пројекција банке везано за стабилне изворе финансирања.

За одржавање ликвидности банке и минимизирање ризика (не)ликвидности од посебног је значаја пројекција новчаних токова прилива и одлива средстава као и обезбеђење сигурних аранжмана за покриће средстава која тренутно недостају за време реализације прилива и одлива средстава. С тим у вези, могућа су два основна приступа у предвиђању прилива и одлива:

први који се заснива на анализи структуре биланса, и други, који се заснива на анализи очекиваног прилива. Најуспешнији је комбиновани приступ који респектује не само структуру активе и

пасиве, већ инсистира и на потреби успостављања одговарајућег профила доспећа између међузависних категорија активе и пасиве.

Треба поменути и то да је ликвидност банке могуће исказати преко статичких и динамичких показатеља ликвидности. При томе, предност се даје динамичким показатељима који се заснивају на новчаним токовима.

1.3. Каматни ризик

Каматни ризик се дефинише као ризик смањења профита банке услед промена у висини каматних стопа. Другим речима, каматни ризик представља неизвесност остварења очекиваних прихода и трошкова, односно профита банке услед кретања нивоа каматних стопа које су релевантне за пословну банку, пре свега, са аспекта изложености активе или пасиве банке овим кретањима. Изложеност банке овој врсти ризика проистиче из тога што већина њихових билансних ставки генеришу приходе и трошкове који се усклађују са каматним стопама.

У прилогу наведеног, за банку је веома неповољна ситуација када има закључене уговоре о кредиту које је одобрила са фиксном каматном стопом, а на тржишту у међувремену је дошло до пораста каматних стопа. За банку представља неповољност када има уговоре о депозитима на које је уговорила плаћање фиксне камате, а на тржишту је дошло до пада каматних стопа . На основу оваквих кретања, за банку би било најбоље

решење када би постојала супротна кретања каматних стопа на тржишту. За разлику од уговорених фиксних каматних стопа, у случајевима уговорених варијабилних каматних стопа банка ће бити мање осетљива на каматни ризик. Имајући у виду да у банци постоји различита комбинација ставки активе и пасиве осетљивих на промену каматних стопа на тржишту, произилази да банка може бележити повећање профита или повећање губитка по основу каматног ризика.

Базичну меру каматног ризика за банку представља коефицијент између ставки активе и ставки пасиве осетљивих на промену каматне стопе. Овај коефицијент у суштини значи спремност банке да прихвати ризик у погледу предвиђања будућих кретања каматних стопа на тржишту, посебно у периоду великих варирања тржишних каматних стопа. Уколико дође до пада каматних стопа, а банка има овај коефицијент већи од јединице, онда ће њени приноси да се смањују. Обрнуто, у случају да дође до раста каматних стопа, онда ће приноси банке да се повећавају.

У горе наведеном, може се рећи да управљање каматним ризиком од стране банке представља у ствари пакет мера којима банка настоји да минимизира своју изложеност каматном ризику и то реструктуирањем ставки активе и пасиве тако да коефицијент осетљивости на каматну стопу тежи јединици. У билансу банке то се најчешће постиже: прво, смањивањем учешћа ставки које су осетљиве на кретање каматних стопа, и друго, настојањем да ставке активе и пасиве које су осетљиве на кретање каматних стопа буду што више у равнотежи.

Међу најзначајније факторе ризика каматне стопе убраја се следеће:

- рочна трансформација средстава,

- пласмани у хартије од вредности,

- некаматоносна пасива,

- величина банке,

- интензитет конкуренције,

- структура пласмана,

- позиција на тржишту новца,

- преференције клијената (комитената).

Овим није исцрпљена листа фактора ризика каматне стопе, будући да сваки од наведених фактора има свој шири утицај на тржишн о формирање каматне стопе. С тим у вези, треба поменути и постојање тзв. индиректног каматног ризика који се везује за понашање клијената при избору појединих опција које садрже дати банкарски производи.

1.4. Валутни ризик

Под валутним или девизним ризиком подразумева се ризик смањења профита банке услед промена у девизним курсевима. Међутим, шире гледано валутни ризик би се могао дефинисати и као ризик од промена у приходима и имовини и конкурентској позицији банке због осцилација у висини валутних курсева.3 Банка је изложена валутном или девизном ризику онда када има позиције у активи и пасиви које су у различитим валутама и када на њих негативно утичу промене на девизним тржиштима. Девизни ризик као посебна врста тржишног ризика настаје услед негативних кретања девизног курса које утичу на отворене девизне позиције банке, и то како оне које се тичу рачуна у банци тако и оне које се односе на рачуне њених клијената.

Изложеност банке овој врсти банкарског ризика претпоставља постојање нето кратке или дуге отворене позиције у датој валути. Банка има кратку девизну позицију када су њене девизне обавезе веће у односу на девизну активу, а дугу девизну позицију када је њена девизна актива већа од девизне пасиве. При томе, банке које послују интернационално и извршавају трансакције на терминским тржиштима имају велике отворене позиције које се мењају скоро изчаса у час. Неусклађеност по валутама и року доспећа представља кључну карактеристику пословања ових банака.4

Треба нагласити да кретање девизног курса могу да имају негативне али и позитивне ефекте за банку. Банка ће се наћи у повољној позицији уколико дође до ревалвација-пораста неке валуте, а банка у активи биланса има већи износ него у пасиви, ставки у тој валути. С друге стране, у циљу минимизирања валутног или девизног ризика неопходно је да менаџмент банке управља овим ризицима, при чему он то најбоље може остварити тако што ће настојати да успостави равнотежу између активе и пасиве и то по валутама које се налазе у билансу банке. Поред тога, банка може ефикасно управљати валутним ризиком и онда када нема билансну равнотежу по одређеним валутама, али под условом ако то успешно компензује путем неких трансакција на тржишту финансијских деривата.

1.5. Ризик условних обавеза

Ризик условних обавеза произилази из ванбилансног пословања банке које се углавном односи на следеће: прво, различите облике гаранција, односно условних кредита које је банка дала наплаћујући за то одређене накнаде а који се активирају ако дужник не измири своје обавезе благовремено, и друго, обавезе банке по основу финансијских деривата са другим учесницима.5 Имајући у виду све значајније учешће ванбилансних трансакција у пословању банака у високо развијеним тржишним економијама, несумњиво је да се ризицима условних

3 А. Живковић, Ж. Ристић, Управљање финансијским и девизним пословањем, Економски факултет, Београд, 2000, 566.

4 Ђ.Ђукић, В. Бјелица, Ж. Ристић, Банкарство, Економски факултет, Београд, 2003, 192-193.

5 Р. Божић, оп. цит., 790

обавеза данас посвећује све већа пажња у склопу укупног управљања ризицима на нивоу сваке пословне банке. Условљеност обавеза банака по појединим ванбилансним операцијама значи да се ризик и обавезе померају у будућност.

Иако савремена банкарска пракса у свету показује да се потенцијалне обавезе ванбилансних активности банке не претварају у реалне обавезе, ипак постоји известан степен вероватноће да ће неке од потенцијалних ванбилансних обавеза постати и реалне обавезе банке. Управо због тога, постоје два важна разлога која опредељују разматрање ризика ванбилансних активности банке, то су : прво, што ванбилансне активности банке генеришу приход од провизија и накнада који утичу на повећање профита банке, и друго, што ванбилансне активности не утичу на рацио средства према капиталу банке.

Сходно томе, произлази да савремене банке повећавају обим ванбилансних активности углавном из два основна разлога: прво, због повећања укупних прихода, и друго, због „избегавања“ повећања капитала, што са своје стране потврђује чињеницу да код процене ризика билансних позиција треба укључити и ризик ванбилансних активности банке у циљу добијања реалније слике ризичне активе банке.

Респектујући потенцијалну изложеност банке ризику, циљ управљања ризиком ванбилансних активности јесте да се заштите средства и профит банке, односно да се спрече могући губици. Такође, применом различитих техника управљања ризиком могуће је очувати банкарске ресурсе и зараде од случајних губитака или губитак задржати на прихватљивом минимуму трошкова ризика. Међутим, ризике ванбилансних послова ствара не само природа ових послова (постојање обавезе банке и обавеза трећих лица) већ и перманентан развитак банкарских техника и с тим у вези, појава све сложенијих облика пословних активности банака које се обично евидентирају „испод билансне црте“.

Међутим, евидентирање ван билансних банкарских послова изван биланса стања не значи да не постоји повезаност између ових трансакција. Оне се могу посматрати у контексту портфолио ризика, што значи да ванбилансне операције представљају специфичне комбинације кредитног ризика (за издате гаранције), ризика каматне стопе (повезаног са роковима доспећа активе), ризика ликвидности (због прекорачења обавеза) и ризика девизног курса. При томе, увек постоји одређени степен вероватноће да се нека од потенцијалних ванбилансних обавеза, или пак један део неке од њих, може активирати и тако постати реална обавеза банке. С тим у вези, пракса банкарског пословања показује да се уз коректну процедуру процене ризика са којима се банка и дужник суочавају, ванбилансне операције банака ипак ретко претварају из потенцијалних у реалне.

Ванбилансне активности банке могу креирати више врста ризика, што највише зависиод сложености појединих трансакција из којих се оне састоје. При томе, постоји више могућности за класификацију ризика ванбилансних активности. Уобичајено се примењују два основна критеријума за њихово груписање:

- први, са аспекта приоритета обавеза, и

- други, са аспекта врсте и карактера саме ванбилансне операције.

1.5.1.Према приоритету обавеза, ризик ванбилансних активности банке

класификује се на следећи начин: 9

- обавезе ангажовања средстава банке у случају да дужник не испуни одређену обавезу према трећем лицу (гаранције, акредитиви, лоан цоммитмент и сл.), што значи да ризик за банку представља „пун износ“ преузете обавезе,

- обавезе за које банка делимично ангажује средства, у ком случају се обим ризика делимично смањује (термински послови, опције, фјучерси).

1.5.2.Са аспекта врсте и карактера ванбилансне операције, ризик ванбилансних активности банке може се класификовати на следе ћи начин:6

- интегрални или пуни ризик, који је последица ванбилансних операција које су једнаке одобреном кредиту и код којих је кредитни ризик једнак ризику из пласмана истом кориснику, који је у билансу,

- средњи ризик, који је скоро као и кредитни ризик али га одређене „ублажавајуће“ околности чине мање вероватним да ће настати и зато се не сматра интегралним ризиком,

- слаб ризик, који се везује за ванбилансне операције чија је вероватноћа настајања знатно смањена, али може ипак да настане, па је нужно водити рачуна о могућности његовог настанка,

6 У. Ћурчић, Банкарски портфолио менаџмент , Фељтон, Нови Сад, 2002, 387

- низак ризик, који се везује за ванбилансне активности, где је вероватноћа настанка ризика нула, као што су неискоришћене финансијске обавезе безусловно поништиве у било које време.

Ванбилансне активности банке ризичне су по самој својој природи. При томе, сталне промене у окружењу у којем банке послују могу бити генератор изложености банке и многим новим ризицима, што са своје стране намеће потребу да их банка континуирано процењује и контролише. С тим у вези, процена ризика ванбилансних активности и њихово узимање у обзир при анализи глобалног ризика пословања банке релативно је скоријег датума. Међутим, оно што ванбилансно пословање банака чини посебно карактеристичним са аспекта управљања ризиком јесте да „условљеност“ ових обавеза доводи до занемаривања потенцијалног ризика од стране самог менаџмента банке. Наиме, одлагање ризичности и обавеза у будућност има за последицу да се ризичност ванбилансних операција занемарује. Тако, од своје основне функције у смислу инструмента обезбеђења од ризика, ванбилансне операције прелазе у своју супротност у смислу фактора повећања ризика. Међутим, и поред тога данашња величина тржишта за ванбилансне активности све нам више наглашава значај ванбилансног пословања у савременом банкарском окружењу

2.Управљање ризиком предузећа

Сваки предузетнички подухват а нарочито у тржишној економији, је кретање у подручје неизвесности, које крије опасност нежељених будућих последица за оно што се сада дешава у садашњости.Та опасност представља оно што одређени бизнис чини ризичним. Ризика има на сваком кораку, у сваком бизнису, у животу уопште.

Ризици се могу поделити у три главне врсте и то:

- Чисти ризик

- Шпекулативни ризик

- Темељни ризик.

Са аспекта предузетништва ризик подразумева и одређени степен вероватноће наступања неког догађаја или дејства са неповољним последицама. У домену предузетничког пословања могућност наступања неког догађаја са неповољним дејством су разноврсне.

Ризик се може сматрати и са економског и са правног становишта. Са економског становишта ризик представља вероватноћу наступања неког економски штетног догађаја. Са правног становишта ризик представља могућност наступања неизвесног догађаја који не зависи од воље заинтересованог лица.

Ризик се јавља када нисмо у стању да са сигурношћу предвидимо исход неке алтернативе, али имамо довољно података да предвидимо степен вероватноће да ће се жељено стање остварити.

Стање ризика увек прати и вероватноћа.То је статистичка мера која утврђује шансе да ће се одређени догађаји или исход уопште десити, као и степен њиховог остварења.

2.1.Чисти ризик

Чисти ризик се завршава губитком или без губитка, али нема могућности добитка. Примери чистог ризика су:

- стечај купца

- крађа или саобраћајна незгода

- смрт кључне особе-пожар...

Предузетник-власник предузећа не може ништа предузети да би отклонио чисти ризик.

2.2.Шпекулативни ризик

Код шпекулативног ризика постоји вероватноћа настајања губитка и добитка. Пример: ако предузетник одлучи да уложи новац у земљиште где је проценио да ће доћи до градње или друге додатне ренте и на основу тога процени да ће његова вредност порасти, он ће том шпекулацијом профитирати. Ако је у наведеном случају слаба процена или дође до других непредвидивих околности које могу смањити вредност његовог улагања, свако такво улагање квалификује се као шпекулативно, јер предузетник је тај који се свесно излаже ризику где може доћи до губитка.

2.3.Темљни ризик

Темљни ризик не нуди могућност избора. Овај ризик погађа све послве и не заобилази никога. Обично настаје због економских, политичких, друштвених или природних сила које доживљава друштво.(Имамо пример најновијих поплава у току Маја 2014 године у Србији, БиХ и Хрватској где је нанесена огромна материјална штета са људским жртвама).

Специфични извори овог ризика су:

-инфлација-земљотреси-поплаве-рат

Поред ове три главне врсте ризика, постоји више врста ризика, а неки од битних за пословање предзећа су:

-ризици везано за маркетинг-ризици везано за опрему-ризици везано за залиху итд.

Ризици везано за маркетинг

Шансе за успех код новог производа или идеје су мало или готово минималне. Губитак проузрокован неуспешним увођењем нових производа, јесте пробни маркетинг.Чак и када је производ успешно уведен на тржиште, ризици и даље постоје. Свако нови маркетинг програм представља потенцијални неуспех.

Ризици везани за опрему

Набавка специјалних постројења и опреме везана је за велике ризике. Када се појављује нова технологија, свака куповина традиционалне опреме подложна је изгледима за брзо застаревање. Ризик је и бити први који ће се упустити у примену нове опреме или процес. Скупа опрема купљена да би се производио нови ''чудесни производ'' је бескорисна ако истраживања показују да је тај производ несигуран за употребу. Готово свака одлука о некој важној набавци, чак и одлука о куповини осигурања, укључује елементе ризика.

Ризици везано за залиху

Залихе могу представљати велику дилему. Ако се не обезбеде одговарајуће количине роба, постоји могућност да понестане робних залиха. За свако предузеће може да буде погубно да му понестане залиха производа услед велике продајне кампање у сезони потражње тог производа.Такође држање великих залиха захтева и велике трошкове складиштења и превоза. Оне такође представљају потенцијалну опасност од крађе, пропадања, застаревања и опадања цена.

2.4. Систем управљања ризиком предузећа

Систем управљања ризима је процес којим организације методолошки воде рачуна о ризицима повезаним с њиховим активностима ради постизања сталне добити, како унутар сваке активности, тако и у целом портфељу активности.

Циљ система управљања ризицима у предузећима је стварање вредности и смањење последица ризика.

Оквирна начела управљања ризком предзећа:

1. процес који се одвија и тече унутар предузећа

2. процес управљан од стране људи на свим нивоима организације

3. процес примењен у постављању стратегије

4. процес примењен широм предузећа,на сваком нивоу и у оквиру сваке

пословне јединице.

5. процес дизајниран да идентификује потенцијалне догађаје који, уколико се

догоде, утичу на предузеће.

6. процес обезбеђује прихватљиву гаранцију менаџменту и управи предузећа

7. процес способан за постизање циљева у једној или више одвојених али

преклапајућих категорија.

2.5.Компоненте управљања ризиком предузећа:

Интерно окружење

- интерно окружење поставља основе и виђења схватању ризика од стране

запослених у предузећу

Постављање циљева

- задати циљеви се морају дефинисати и вредновати према свом садржају ризика

Идентификација догађаја

- познавање фактора-интерних и екстерних који могу утицати на примену стратегије и циљева

Процена ризика

- анализира се вероватноћа и утицај идентификованог ризика у циљу одлучивања како њиме управљати

2.7.Компоненете управљања ризиком предузећа

Реакција на ризик

- избор једног приступа или скупа активности, у циљу усклађивања оцењеног ризика са прихваћеним нивоом.

Контролне активности

- осигурање ефективног извршења изабране реакције менаџмента на ризик

Информација и комункације

- непоходност због идентификовања, оцене и одговора на ризик

Контрола

- контролисање постојећих мера контроле мора се обављати према учесталости и тренутку потенцијалног ризика

Фазе управљања ризиком предузећа

- Анализа пословне активности- Идентификација ризика

- Анализе ризика

- Праћење ризик

- Извештавање о ризику

2.7.1.Анализа пословне активности

- Анализа пословне активности је први корак у укупном процесу управљања

ризиком предузећа. - Основа је за све наредне фазе које следе, основни циљ је разумевање пословних

процеса те информисање осталих фаза процеса управљања ризиком.

- Неопходна је због разумевања позадине посла специфичних пословних активности процеса или пројеката који представљају предмет разматрања ризика.

Идентификација ризика

Идентификација ризика је процес којим се идентификују и документују потенцијални ризици.

То захтева темељно познавање организације предузећа, тржишта на којем оно послује, правног, друштвеног, политичког и културног окружења у којем егзистира, као здраво разумевање његових стратешких и оперативних циљева, опасности и претњи повезаних с постизањем тих циљева.

Да би се ризици препознали и да би се припремило доношење одлука потребне су одговарајуће структуре и методе идентификовања ризика.

1.Корак: примена одговарајућих структура и метода идентиофиковања ризика (упитници SWOT анализа, матрица ризика интервјуи, каталози питања, браинстормнинг самооцењивање, дрво одлучивања итд).

2. Корак: припрема се листа идентификованих за вредновање ризика.

Према ''Методу 123'', једном од најприхваћенијих метода за управљање ризицима, ризици неког пројекта се могу поделити на следећи начин:

- Захтеви нису јасно утврђени

Захтеви - Утврђени захтеви не задовољавају потребе клијената - Захтеви нису мерљиви

Пословна - Нису идентиификована послова очекивања

очекивања - Пословне користи нису мерљиве - Коначно донесено решење не испуњава пословна очекивања

- Планирани рок пројекта је кратак

План - Нису испланиране све потребне активности и задатци - Нису тачно испланиране међузависне активности

Буџет - Трошкови пројекта прелазе додељена средства - Постоје непланиртани издатци на пројекту

- Нису јасно утврђени захтеви испорука

Испоруке - Нису јасно утврђени захтеви у вези квалитета - Испоручени производи не одговарају траженом квалитету

- Обим пројекта није јасно одређен

Обим пројекта -Пројекат се не спроводи у оквиру планираних граница -Промене у пројекту негативно утичу на пројекат -Проблеми током пројекта нису на време решени

Проблеми - Слични проблеми се континуирано јављају у пројекту нерешени проблеми могу да постану нови ризик пројекта

-Нису утврђена очекивања према добављачима

Добављачи -Добављачи не задовољавају очекивања -Проблеми с добављачима негативно утичу на пројекат

-Нејасно су утврђени услови за испоруку пројекта

Испорука -Клијенти не прихватају испоруку пројекта -Купац је незадовољан начином испоруке.

-Неконтролисана комуникација ствара проблеме у пројекту

Комуникација -Кључне интересне групе (стакехолдер-и) нису упознате са напредовањем пројекта

-Особље које ради на пројекту нема одговарајућу квалификацију

Ресурси -Евидентан је недостатак опреме неопходне за пројекат и мањак неопходног материјала

2.7.2.Анализа ризика

Анализа ризика је врло често сложен поступак, у оквиру којег се врши:

- Обрада сваког утврђеног ризика, - анализирају се постојеће контроне мере у систему

- квантификација ризика ради одабирања најбољег у начину заштите

- процењује се оправданост увођења додатних противмера

Начелно , анализа се може поделити на квалитативну и квантитативну анализу, иако наведене етапе одступају у детаљима, зависно од одабраног метода анализе ризика.

Квантитативна анализа

- Ризик се процењује на темељу могућности настанка догађаја и претпостављене висине губитка-штете

- Непостојање и непоузданост података о вероватноћи настанка догађаја

- Догађаји који се анализирају често су међусобно зависни и у одређеној корекцији

Квалитативна анализа

- Најраширенији приступ анализи ризика- Нису потребни подаци о вероватноћи, већ се користи процена могућности

губитка (штете)

- Не уважава апсолутне вредности параметара, него квалитативно узима њихов утицај на ризик

Оцена вероватноће и утицај ризика представља основу за рангирање ризика и могућности предузећа

Вероватноћа ризика представља могућност остварења ризичног догађаја док је утицај ризика последица настанка ризичног догађаја на циљеве предузећа.

Ефекти Ризика:

- негативни (опасност) и

- позитивни (могућности).

2.8.Матрица нивоа ризика

2.8.1Утицај

Веома низак

Низак Средњи ВисокВеома висок

1 2 3 4 5

Веома висока 5 5 10 15 20 25

Висока 4 4 8 12 16 20

Средња 3 3 6 9 12 15

Ниска 2 2 4 6 8 10

Веома ниска

1 1 2 3 4 5

Вероватноћа настанка

Утицај Оцена ризика

Оцена ризика

Вер

оват

ноћ

а

2.8.2.Праћење ризика

У оквиру процеса управљања ризиком обавља се систематско праћење и евалуација резултата примењених стратегија и њихово поређење са постављеним критеријумима.

Спровођење поступка:

- анализом одступања од планираних величина и трендова развоја-

- мерењем техничких перформанси током извођења

-

- континуираним анализирањем расположивих резерви

-

- одржавањем редовних састанака на којима се контроише стање активности,

-

- друге технике.

Извештавање о ризику

Извештавање Комуникација Документовање

Извештавање

Прималац извештаја

Садржај извештаја

Учесталост израде извештаја

Облик извештаја

Комуникација

Одређивање структуре извештавања према

орг.јединициама или друштвима

Квалитативне и квантитативне оријентационе вредности

Учесталост извештаја

Стандарди извештавања и садржаја

Документовање

План менаџмента ризиком

Извештај о процени ризика

Листа приоритетних ризика

План изборних стратегија

Извештај о мониторингу ризика

3.УПРАВЉАЊЕ РИЗИЦИМА У ОСИГУРАЊУ

3.1.Осигурање од одговорности

Осигурање од одговорности је врста осигурања која штити лице или лице које је започео потраживања против друге стране. Постоје многе различите врсте осигурања доступна на тржишту али осигурање од одговорности је најпопуларније, јер то кошта далеко мање него многе друге опције.

У осигурању од одговорности осигуравајуће друштво одговара за штету која је настала у осигураном случају само ако треће оштећено лице затева накнаду. То значи да осигуравајуће друштво сноси трошкове спора о осигураниковој одговорности. Значај осигурања је у томе да пружа сигурност осигураном лицу јер покрива износ штете у границама суме осигурања, ако осигураник непажњом и ненамерно нанесе штету трећем лицу вршећи своју делатност. Реч је о законској одговорности осигураника за проузроковану штету услед смрти, повреде тела и здравља тј. оштећења или уништења ствари трећег лица.

Осигурање од одговорности сем законске може бити:

▪ добровољно

▪ обавезно

У добровољно осигурање од одговорности спадају:

• одговорност за штету за коју могу бити одговорна пољопривредна и шумска газдинства, предузећа, хотели, болнице, апотеке и ватрогасна друштва, добровољно животно и пензијско осигурање,допунско осигурање и др.

У обавезно осигурање од одговорности спадају:

• обавезно осигурање путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја

• обавезно осигурање власника моторног возила од одговорности за штету трећим лицима.

• обавезно осигурање власника,односно корисника ваздухоплова од одговорности за штету причињену трећим лицима.

• обавезно осигурање пловних објеката на моторни погон и прикључних пловила од одговорности за штету причињену трећим лицима.

• депозит грађана код банка и других финансијских организација.

Власници превозних средстава дужни су да закључе уговор о обавезном осигурању са осигуравајућим друштвом које је добило дозволу за обављање послова обавезног осигурања и то пре него што се превозно средство пусти у саобраћај. У случају да осигуравајуће друштво престане да постоји одлуком скупштине друштва власници превозних средстава дужни су да закључе у року од тридесет дана од дана одузимање дозволе осигуравајућег друштва са другим осигуравајућим друштвом сразмерно преосталом трајању осигурања.

Уговором о обавезном осигурању мора бити утврђена највећа сума осигурања осигуравајућег друштва по штетном догађају. Друштво које се бави обавезним осигурањем мора да прикупља, обрађује и чува податке о :

- осигураницима- превозним средствима- штетним догађајима- процени и ликвидацији штете.

3.2.Осигурање путника у јавном саобраћају од последица несрећа

Осигурање путника у јавном саобраћају од последица несрећа обавезно је за власнике:

• аутобуса којима се обавља јавни превоз у градском, међуградском и међународном саобраћају.• аутобуса за превоз туриста• аутобусима којима се превозе запослени са посла и на посао• путничких такси аутомобила и рент-а кар возила• шинских возила за превоз путника

• свих врста поморских, језерских и речних пловила којима се превозе путници• ваздухоплова којима се обавља јавни превоз путника у редовном и чартер превозу• туристичких ваздухопловила и других превозних средстава

Законом је дефинисано ко је путник у јавном саобраћају.То су лица која се налазе у превозном средству без обзира да ли су купили карту или не, лица која се налазе у кругу станице, пристаништа аеродрома или у близини превозног средства којим ће путовати и лица која су допутовала или напустила превозно средство, а налазе се у непосредној близини.

Законом је утврђена најнижа сума на коју може бити уговорено осигурање путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја:

• за смрт путника 8 000 евра• за трајни губитак радне способности 16 000 евра• за пролазну неспособност и трошкове лечења путника 4000 евра.

Путник кога задеси несрећа има право да захтева од осигуравајућег друштва да надокнади штету. Ако се осигуравајућем друштву одузме дозвола, путник може да затражи да му се средства исплате из гарантног фонда.

Обавезно осигурање власника моторних возила и прикључних возила од одговорности за штету причињену трећим лицима

Закон утврђује да је моторно возило тј. свако возило на моторни погон које се покреће снагом сопсвеног мотора. Моторно возило се може регистровати тек када се поднесе уговор о осигурању од одговорности у саобраћају.

Лица која немају праву на накнаду штете су:

• власник моторног возила чијом употребом је причињена штета, лице одговорно за штету.• возач моторног возила чијом употребом је причињена штета, лице које је одговорно за штету• лице које је одузимањем моторног возила чијом употребом је проузрокована штета.• лице које је штету претрпело услед: војних операција, маневара, терористичких акција, услед превоза нуклеарног матерјала, за време ауто мото трка на затвореним стазама и сл.

Оштећено лице у саобраћају подноси захтев осигуравајућем друштву за накнаду штете. У колико оштећеном лицу у року од 30 дана осигуравајуће друшво не одговори, оштећени лице има право на подношење тужбе суду.

Осигурањем од одговорности у саобраћају, обухваћене су и штете проузроковане употребом моторног возила које је користило,тј.управљало лице које за то није имало овлашћење:

• лице које упавља моторним возилом без одговарајуће возачке дозволе• лице које без надзора инструктора обучава за управљање моторним возилом• лице које без знања власника моторног возила употреби то возило• лице које на противправан начин дође у посед моторног возила.

У свим тим случајевима осигуравајуће друшво извршиће накнаду штете оштећеном лицу.Ако штета настане у иностранству, осигуравајуће друштво извршиће накнаду штете у висини износа одређеним прописима о осигурању од одговорности у саобраћају држави у којој је штета натала. Лице које са иностраним таблицама моторног возила улази у нашу земљу мора имати исправну међународну исправу о осигурању од одговорности у саобраћају која важи на територији Републике Србије. Лице коме је причињена штета моторним возилом иностране регистрације на теритирији наше земље обраћа се осигуравајућем друштву које је изадало полису. У колико не исплати штету у року од шездесет дана лице подноси захтев гарантном фонду одговорности у саобраћају.

Законом о осигурању од одговорности у саобраћају предвиђено је оснивање информационог центра осигурања од одговорности у саобраћају чије ће послово обављати Народна Банка Србије.

• прикупљао би податке о моторним возилима регистрованим на територији Републике Србије• прикупљао би податке о полисама осигурања које покривају штету од одговорности у саобраћају• податке о осигуравајућим друштвима• лицима који су закључили уговор о осигурању од одговорности у саобраћају.

3.3.Осигуравање власника ваздухоплова од одговорности за штету причињену трећим лицима

Обавезно осигурање од одговорности постоји и за власника тј. овлашћеног држаоца ваздухоплова за штете које причини ваздухопловом трећим лицима. Под штетом се подразумевају и оне штете за које власник ваздухоплова у лету одговара за штету коју проузрокују лицу или ствари које су испале или су избачене из вазухоплова у лету.

Вазухоплов се може регистровати кад се поднесе доказ о закључењу уговора о осигурању. У том уговору је одређена најнижа сума осигурања са власником ваздухолова од одговорности за штету причињену трећим лицима. (Пре неколико година у близини Шапца на путу Београд-Шабац један ваздухоплов је оштетио путничко возило које се кретало Магистралним путем из Београда ка Шапцу и том приликом је наступила већа материјална штета у којој је повређен пилот.)

3.4.Осигурање власника пловних возила од одговорности за штету причињену трећим лицима

Обавезно је и осигурање од одговорности за штету коју употребом пловног објекта причини трећим лицима власник, односно овлашћени држалац пловног објекта на моторни погон и прикљученог пловила. Власници одговарају за штету коју трећм лицу причини ствар која је пала или избачена из пловног објекта. Као и за ваздухоплове, тако и за пловне објекте који не подлежу обавезној годишњој регистрацији, власници су дужни да закључе уговор о осигурању приликом добијања употребне дозволе једном годишње.Има више примера да је од стране глисера на рекама Дунав, Сава, као и на језерима дошло до тежих повреда услед непажње возача глисера, па чак и смртних последица.

3.5.Гарантни фонд осигурања у саобраћају

Гарантни фонд је основан 1996 године у некадашњој С.Р. Југославији на основу закона о осигурању имовине лица, заштите путника у јавном саобраћају, када је штета нанета нерегистрованом возилима или непознатог превозног средства као и за штету за које је одговорно осигуравајуће друштво над којим је покренут стечајни поступак.

3.5.1.Послови гарантног фонда су:

• прима одштетне захтеве, процењује их и ликвидира

• исплаћује накнаду штете• остварује регистроване захтеве у случајевима који су предвиђени законом

Гарантни фонд располаже средствима која су му потребна за трошкове пословања, та стедства се уплаћују за доприносе обавезног осигурања једном годишње, приликом регистрације својих превозних средстава. У колико превозна средства не подлежу обавезној годишњој регистрацији власници су дужни да улате средства једном годишње а најкасније до 31 марта текуће године.

Гарантни фонд та средства користи за накнаду оштећеним лицима:

• за штету проузроковану употребом моторног возила, ваздухоплова пловног објекта или друго превозно средство где нема закључен уговор о обавезном осигурању• због смрти, повреде тела или нарушавања здравља проузрокованих превозним средствима• за штету проузрокованих превозним средствима кад је закључено обавезно осигурање са осигуравајућим друштвом а над њим је покренут стечајни поступак.

Гарантним фондом упављају савет фондова и директор. Савет фондова чине директор и четири члана кога именује и разрешава гувернер Народне Банке Србије. Њихов мандат траје 5 година и могу бити поново именовани. Надзор над пословањем гарантног фонда врши Народна Банка Србије.Гарантни фонд исплаћује осигурану суму, односно надокнађује штете у три случаја:

1. Кад није закључен уговор о обавезном осигурању, штете проузроковане употребом моторног возила, ваздухоплова, пловног објекта или неког другог превозног средства2. Када се врши накнада штете проузроковане -употребом непознатог возила- штета због смрти, телесне повреде или нарушавања здравља.3. Када се накнада штете исплаћује од осигуравајућег друштва над којим је покренут стечејни поступак.

У сва три случаја лице подноси захтев за накнаду штете Гарантном фонду где прилаже одговарајуће доказе за учињену штету.

3.5.2.Поверавање јавних овлашћења удружењу осигуравајућих друштва

Удружење осигуравајућих друштва врши следећа јавна овлашћења:

• обавља послове бироа осигурања, који произилазе из међународног споразума о осигурању власника моторних возила за штету насталу у земљи или иностранству• прописује и штампа обрасце, контролише употребу међународне исправе за осигурање власника моторних возила за одговорности, за штете настале у земљи или у иностранству.• прикупља обрађује и чува податке значајне за обављање послова поверених законом• представља осигуравајућа друштва у међународној организацији за осигурање од одговорности у саобраћају• утврђује висину доприноса које уплаћује осигуравајуће друштво.

3.6.Каско осигурање

За разлику од осигурања власника моторног возила, ваздухоплова и пловног објекта од одговорности за штете причињене трећим лицима које је обавезно по закону. Комбиновано осигурање или такозвано каско осигурање моторних возила и пловних објеката добровољно је. Уговор о осигурању може се закључити са одређеним роком на време од годину дана или краће – краткорочно каско осигурање. Такође уговор се може закључити на време дуже од једне године – вишегодишње каско осигурање.

Уговор о осигурању почиње од момента закључења уговора, а престаје двадесет четвртог часа оног дана који је на полиси означен као истек осигурања. Ако власник возила промени уговор о осигурању престаје када нови власник преузме возило.

Обавезе осигуруравајућег друштва престају:

• уништењем возила (тотална штета)• исплата накнаде штете по оствареном ризику крађе• исплатом накнаде штете у висини суме осигурања по једном штетном догађају• када је економски неправдана порвака возила• када уговарач осигурања не измири доспелу обавезу плаћања премије осигурања у року од 14 дана од дана доспећа.

3.7.Основне карактеристике и структура сектора осигурања у Србији

Када је Народна Банка Србије преузела послове надзора над осигурањем на тржишту осигурања пословало је 38 осигуравајућих друштава, два друштва за реосигурање, 152 агенције за посредовање са дозволама за рад Министарсва финансија. Поред њих на тржишту је пословало и огроман број посредника без дозволе за рад као и туристичке

агенције које су по закону о туризму обављале послове заступања у осигурању и продавале полису осигурања осигуравајућим друштвима за помоћ на путу и медицинску асистенцију при продаји туристичких аранжмана и обезбеђивању виза за грађане. До јуна 2004 године осигуравајућа друштва била су у надлежности Министарства за финансије и над њима практично, никада није вршена супервизија. Финансијски извештаји нису објективно приказивали финансијски положај тих друшава. Народна Банка Србије пошто је запослила и обучила раднике извршила је супервизију пословања свих осигуравајућих друштава.Током супервизије утврдила је да је не само бројне незаконитости у пословању осигуравајућих друштава него и да је њихово пословање супротно основним правилима и принципима пословања. На пр:

• ненаменско коришћење средстава осигурања ( за личне потребе власника, за некретнине, возила и др).• неосигурано улагање средстава осигурања• непотпуно и нереално исказивање финансијских извештаја

Из наведеног произилази да су се средства осигураника преливала на власнике осигуравајућих друштава. Многа осигуравајућа друштва нису била у могућности да измирују своје обавезе према клијентима, а и када су то чинила финансирала су их из текућих прилива или готовим новцем. То значи да су им нове полисе служиле за измиривање обавеза по већ издатим полисама.

Када је Народна Банка Србије преузела надлежност надзора осигуравајућим друштвима одузела је 15 дозвола за рад. Три су одлучила да добровољно покрену ликвидацију тако да од 2005 године на тржишту Србије послује 20 осигуравајућих друштава и два друштва за реосигурање.Тржиште осигурања у Србији је неразвијено животно осигурање, као један од најзначајнијих покретача економског раста готово уопште није развијено. Добровољно пензијско осигурање показује значајан раст, па се број осигураника повећао за више од два пута. Тим пословима се баве три осигуравајућа друштва.

3.7.1.Управљање

Иако у осигуравајућим друштвима постоје управни надзорни одбори они у суштини не обављају своје функције. Народна Банка Србије почела је да уводи основне елементе корпоративног управљања тако што доставља записнике о извршеним контролама и надзорима за предузимање корективних мера не само генералним директорима него и свим члановима управног и надзорног одбора.Народна Банка Србије је наложила осигуравајућим друштвима да израде стратегију развоја који ће условити управни одбор. Сва осигураварајућа друштва нису на задовољавајућем нивоу а то отежава не само управљање ликвидношћу него и укупно управљање.

3.7.2.Послови надзора

Народна Банка Србије од почетка 2004 године јавно обавља послове надзора над делатношћу осигурања. Сектор за надзор има свој веб сајт који садржи списак осигуравајућих друштва, са дозволама за рад, друштва која нису у поступку ликвидације као и опште податке о осигуравајућим друштвима. Народна Банка Србије основала је и цалл центар са циљем да се клијентима пруже информације и помоћ у вези са наплатом потраживања од осигуравајућег друштва.

Закључак

Банкарство је по својој природи високо ризична делатност, па се у билансима банака могу појавити значајни губици ако банке добро не управљају свим ризицима којима су изложене. Осим тога, банке се данас суочавају са све више типова ризика и њихових појавних облика јер су у савременим условима постале финансијске холдинг компаније које своје пословање реализују на свим сегментима глобалног финансијског

тржишта. Будући да се окружење у којем банке послују значајно променило,проблематика управљања банкарским ризицима постаје све актуелнија и заокупља све вишепажњу бројних субјеката. Управљање ризицима у банкарском пословању има два основна циља: прво, избегавање несолвентности банке, и друго, максимизирање стопе приноса на капитал уз корекцију за ризик. При томе, важно је да ризици банке буду правилно процењени.

Суштина стратегије управљања ризицима не лежи више у питању да ли преузети ризик или не, већ колики ризик је савремена банка у могућности да преузме у циљу постизања задовољавајуће стопе рентабилности. Аналогно томе, за банку је од предоминантног значаја да истражи све ризике који долазе из окружења и њеног сопственог пословања, како би могла одредити степен ризика који може да поднесе и контролише, односно да га сведе у реално прихватљиве границе. Дакле, суштина проблематике ризика у банкарском пословању није у избегавању ризика, већ у професионалном управљању свим банкарским ризицима, поштујући при томе основна економска начела која се примењују у банкарском пословању, а то је рентабилност и ликвидност. У вези са тим, задатак менаџера у банкарству јесте да активно управљају свим ризицима и да благовремено препознају прилике које ће банци донети приход који је адекватан ризику који се преузима.

Систем управљања ризицима штити предузеће и интересне групе додајући им вредност на следећи начи да:

-ствара окосницу која омогућује организацији доследно и контролисано одвијање активности

-побољшава процес доношења одлука

-повећава транспарентност пословања, побољшава планирање и одређивање приоритета кроз свеобухватно и структурирано разумевање пословних активности променљивости прилика,

- придоноси ефикасном коришћењу-расподели капитала и средстава у организацији, смањујући променљивост у мање важним сегментима организације,

-штити и повећава имовину и углед предзећа, развија и пружа потпору на бази знања,

- повећава могућност привлачења потребних кадрова, јер се предузеће перципира као мање ризично те оптимизира оперативну ефикасност.

Сагледавајући целокупну ситуацију у земљи (приватизација, незапосленост, економска криза и сл).можемо са сигурношћу да нагласимо да у Србији има мали број осигуравајућих друштва. Примењује се само обавезни вид осигурања јер се тим осигурањем пружа сигурност осигураном лицу јер покрива износ штете у границама суме осигурања. У Србији животно осигурање није развијено док се добровољно пензијско осигурање из дана

у дан повећава, расте свест грађана да је за њихово добро.Управљање ризицима у савременим условима пословања, постаје све значајнија функција у свим делатностима, а посебно у делатности осигурања, због његових основних карактеристика.У Србији су Законом о осигурању дата правила управљања ризиком. Народна Банка Србије, као орган надзора и контроле послова осигурања, донела је 2007 године Одлуку о систему интерних контрола и управљања ризицима у пословању друштава за осигурање која је на снази. Одлуком је регулисано да је друштво за осигурање обавезно да пропише процедуре и организује управљање ризицима (квантитативно и квалитативно). Управљање ризицима треба да омогући свеобухватно и превентивно идентификовање, процену и мерење ризика на начин који ће да обезбеди трајно одржавање степена изложености ризицима на нивоу који неће угрозити имовину и пословање друштва, односно који ће заштитити интересе осигураника, корисника осигурања, трећих оштећених лица и других поверилаца.

Не постоји јединствена класификација ризика. У Србији Одлуком НБС су идентификовани ризици, којима је друштво у свом пословању изложено: ризик осигурања, тржишни ризик, опретивни ризик, ризик рочне и структурне неусклађености имовине са обавезама, ризик депоновања и улагања средстава друштва, правни ризик, репутациони ризик и други ризици који зависе од природе, обима и сложености пословања друштва.

Л И Т Е Р А Т У Р А

- Правно економски погледи;бр. 3/2012.

- Проф.др.Лукић Слободан, 8 научни скуп са међународним учешћем Универзитет Синергија 2011. Бијељина.

- С.Ђукановић '' Управљање финансијским ризицима'', практикум, Висока Пословна

Школа Струковних студија Нови Сад 2009.

- Авдаловић В. ''Осигурање и Теорија ризика''.

- И Барјактаровић ''Управљање ризицима'' Универзитет Сингидунум,Београд 2009.

- Др.Марко Иваниш ''Основи финансија'' Универзитет Сингидунум,Београд 2008.

- Закон о Банкама.

- Авдаловић В. Ћосић Ђ. Авдаловић С. Управљање ризиком у осигурању

ФТН, Нови Сад 2008.

- М. Барјактаровић, Анализа ванбилансних активности банке, магистарски рад,

Економски факултет, Београд.

- Проф. Др. Влајко Петковић, '' Предузетништво'', ВПШ Чачак,2006,

- Проф.др. Драгица Јанковић, ,,Осигурање”- www .scumdoctor.com/Serbijan/insurance/

-

- Мр Саша Сарић- Ауторизовано предавање ’’Менаџмент Ризика’’.

-

- www.google.rs.

-

- www.nbs.rs .