SPOLJNOTRGOVINSKA ARBITRAŽA pri PRIVREDNOJ KOMORI SRBIJE u BEOGRADU

O D L U K A

u sporu

Tužioca: […], Republika Srbija

protivu

Tuženog: […], Republika Bosna i Hercegovina

T. 5/10

2

T. 5/10 Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije u Beogradu i to u Veću sastavljenom od[…], kao Predsednika Veća, […], kao člana Veća, ujedno arbitra tužioca i […], takodje, kao člana Veća, ujedno i arbitra tuženog, rešavajući po tužbi tužioca […], Republika Srbija, koga zastupa punomoćnik po zaposlenju, […], dipl. pravnik, po punomoćiju od 21.04.2010 god., protivu tuženog […], Republika Bosna i Hercegovina, koga zastupa zakonski zastupnik, vd. direktor, […], radi duga u iznosu od 210.941,18 Evra, sa kamatom i troškovima postupka, na osnovu čl. 3, 6, 32 i 50 Zakona o arbitraži (”Službeni glasnik Republike Srbije” br. 46/06), kao i čl. 37 st. 6, 45, 48, 49 i 51 Pravilnika o Spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Republike Srbije (”Službeni glasnik Republike Srbije” br. 52/07, u daljem tekstu: Pravilnik), nakon održane rasprave na dan 4.novembra 2010 god., u prisustvu punomoćnika tužioca, a u odsustvu uredno pozvanog tuženog, na nejavnoj sednici od istog dana, donelo je, jednoglasno, sledeću O D L U K U I.- USVAJA SE tužbeni zahtev u celini, pa se OBAVEZUJE tuženi […], Republika Bosna i Hercegovina, da tužiocu […], Republika Srbija, isplati na ime glavnog duga iznos od 210.941,18 Evra (dvesta deset hiljada devesto četrdeset i jedan i 18/100 Evra), sa 2,58 % kamate, na godišnjem nivou, takodje u Evrima i to:

na iznos 8.179,10 € od 03.08.2008. god. na iznos 9.572,40 € od 04.08.2008. god. na iznos 1.682,75 € od 12.08.2008. god. na iznos 8.187,42 € od 24.08.2008. god. na iznos 8,166,68 € od 25.08.2008. god. na iznos 6.461,12 € od 29.08.2008. god. na iznos 8.216,70 € od 30.08.2008. god. na iznos 8.256,79 € od 20.09.2008. god. na iznos 8.142,72 € od 21.09.2008. god. na iznos 1,570,99 € od 29.09.2008. god. na iznos 8.078,84 € od 03.10.2008. god. na iznos 7.956,84 € od 04.10.2008. god. na iznos 8.105,68 € od 14.10.2008. god. na iznos 8.141,06 € od 15.10.2008. god. na iznos 6.395,24 € od 02.11.2008. god. na iznos 9.329,34 € od 03.11.2008. god. na iznos 80,48 € od 29.09.2008. god.

3

na iznos 6.401,34 € od 13.11.2008. god. na iznos 6.439,16 € od 15.11.2008. god. na iznos 1.769,88 € od 17.11.2008. god. na iznos 1.773,75 € od 19.11.2008. god. na iznos 6.649,72 € od 23.11.2008. god. na iznos 6.483,08 € od 24.11.2008. god. na iznos 10.752,72 € od 07.12.2008. god. na iznos 7.090,05 € od 08.12.2008. god. na iznos 1.968,38 € od 16.12.2008. god. na iznos 1.882,50 € od 21.12.2008. god. na iznos 5.342,64 € od 12.01.2009. god. na iznos 10.663,58 € od 13.01.2009. god. na iznos 7.059,29 € od 14.01.2009. god. na iznos 5.451,01 € od 19.01.2009. god. na iznos 3.601,90 € od 20.01.2009. god. na iznos 5.274,39 € od 21.01.2009. god. na iznos 1.965,57 € od 01.02.2009. god. na iznos 1.930,37 € od 26.02.2009. god. na iznos 1.917,70 € od 10.03.2009. god.,

pa sve do konačne isplate; II.- tuženi je, takodje, dužan tužiocu naknaditi troškove ovoga postupka i to: na ime registracionih troškova RSD. 19.922,00 (devetnaest hiljada devetsto dvadeset i dva srpskih dinara) i na ime arbitražnih troškova RSD. 1.074.464,00 (milion sedamdeset četiri hiljade četrsto šesdeset četiri srpskih dinara), odn., po ovom osnovu, ukupno RSD. 1.094.386,00 (milion devedeset četiri hiljade trista osamdeset i šest srpskih dinara); III.- dosudjene iznose pod I i II ovoga dispozitiva, tuženi je dužan tužiocu isplatiti u roku od 15 dana od dana prijema ove Odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja. o b r a z l o ž e n j e I.- Stranke u postupku Tužilac je u tužbi, primljenoj u ovoj Arbitraži 13. aprila 2010 god., istakao, da je akcionarsko društvo, čije je sedište u […], Republika Srbija, a da istu podnosi protivu akcionarskog društva iz […], Republika Bosna i Hercegovina, naznačujući, kako za sebe, tako i za tuženog, imena, adrese i status, što ni u jednom momentu, tokom spora, tuženi nije osporio.

4

Kako je i sva dokumentacija postojeća u spisima ove pravne stvari, potvrdila ove navode tužioca, to su na taj način, imena odn. nazivi, adrese i status stranaka, utvrdjeni onako, kako su i uneti u dispozitivu ove Odluke, uz napomenu, da je tuženi, tokom postupka, promenio adresu i na toj novoj adresi uredno primao sva dostavljanja. II.- Zastupanje stranaka Za tužioca je tužbu potpisao i overio pečatom društva, zakonski zastupnik tužioca, generalni direktor, […], dok je tužioca na održanoj raspravi zastupao punomoćnik po zaposlenju, […], po punomoćiju od 21.04.2010 god., koje se nalazi u spisima. Tuženom je dostavljena tužba, radi eventualnog pismenog odgovora, dopisom Sekretarijata arbitraže od 13.05.2010 god. Tuženi je iskoristio ovo svoje pravo, te je dostavio svoj odgovor na tužbu, koji je primljen u Arbitraži 23.06.2010 god. Odgovor je potpisala i overila pečatom društva, […], vd. direktor, odn. zakonski zastupnik društva. Na raspravi održanoj 4. novembra 2010 god., za tužioca je pristupio ovlašćeni punomoćnik po zaposlenju, […], dipl. pravnik, dok se za tuženog niko nije pojavio. Naime, dan pre rasprave, Arbitraža je primila e-mail tuženog u vidu podneska, u kome tuženi predlaže odlaganje rasprave, jer je, navodno, odredjeni predstavnik tuženog iznenadno sprečen da raspravi prisustvuje, a zakonski zastupnik nije u stanju, zbog kratkog vremena, da odredi novog predstavnika i da ga uputi u pravilno štićenje interesa tuženog. Punomoćnik tužioca usprotivio se ovakvom predlogu tuženog i predložio je, da se rasprava održi u odsustvu uredno pozvanog tuženog. Pošto je utvrdilo da je tuženi na raspravu pozvan uredno, što proizilazi iz povratnice pošte o uručenoj preporučenoj pošiljci od 6.10.2010 god., a i iz teksta pom. podneska tuženog, Veće je prihvatilo predlog tužioca, da se rasprava održi u odsutnosti uredno pozvanog tuženog, jer je smatralo, da tuženi nije pružio ubedljive razloge zbog kojih je izostalo njegovo prisustvo na raspravi. Sprečenost lica zaduženog za zastupanje tuženog na raspravi i to zbog „nepredvidjenih okolnosti’’, bez navodjenja o čemu se radi, po shvatanju Veća, nije opravdan i ubedljiv razlog, što tuženi nije pristupio raspravi, ovo utoliko

5

pre, što je mogao i morao preduzeti potrebne korake, da angažuje drugo lice iz svoga društva, ili nekog sa strane, koje bi, u ime tuženog, raspravi pristupilo. Radi ovoga, a u smislu čl. 37. st. 6 Pravilnika, rasprava je održana u odsustvu uredno pozvanog tuženog. III.- Imenovanje arbitara Kako vrednost spora prelazi 70.000,00 USA $, to je za rešavanje istog nadležno Veće od tri člana - čl. 20 st. 1 i 2 Pravilnika. Postupajući u smislu čl. 22 st. 1 Pravilnika, tuženi je u odgovoru na tužbu imenovao svog arbitra, […], koji se, potpisom izjave o nezavisnosti i nepristrasnosti od 2.07.2010 god., prihvatio ove dužnosti. Sa svoje strane, podneskom od 26.04.2010 god., tužilac je obavestio Arbitražu, da imenovanje svoga arbitra prepušta Predsedniku arbitraže. S obzirom na izneto, zaključkom od 29.10.2010 god., a postupajući u smislu čl. 22 st. 2 Pravilnika, Predsednik arbitraže, za arbitra tužioca, imenovao je […], koji se, takodje, potpisom izjave o nezavisnosti i nepristrasnosti od 6.07.2010 god., prihvatio ove dužnosti. Napred navedeni arbitri, za trećeg arbitra, a ujedno i za Predsednika veća, izabrali su […], što su i konstatovali u zapisniku od 5.08.2010 god. i treći arbitar prihvatio se ove dužnosti potpisom izjave o nezavisnosti i nepristrasnosti od 16.08.2010 god. O ovome su stranke obaveštene dopisom Sekretarijata arbitraže od 17.08.2010 god. i u ostavljenom roku nisu prigovorile. Na ovaj način smatra se da je izbor sva tri člana arbitražnog Veća, u ovoj pravnoj stvari, postao pravovaljan, odn. da su na tu dužnost punovažno imenovani - čl. 25 st. 3 Pravilnika. IV.- Nadležnost Arbitraže Kako je već istaknuto u tač. I ovoga obrazloženja, iz tužbe, odgovora na tužbu i priložene dokumentacije, proizilazi, da je ovo spor izmedju dva akcionarska drštva, jedno iz Republike Srbije i drugo iz Republike Bosne i Hercegovine i to povodom njihovih poslovnih odnosa proisteklih iz njihovog medjusobno zaključenog ugovora o kupoprodaji, tako da su ispunjeni uslovi predvidjeni članom 3 st. 1 tač. 1 i 3 srpskog Zakona o arbitraži, kao i članom 12 Pravilnika, da u ovome sporu, ova Arbitraža, rešava i pravosnažno odlučuje.

6

Ugovorom o kupoprodaji br. O2-131207/04 od 13.12.2007 god., posebno članom 10 istog, parnične strane su dogovorile, da će sve medjusobne, eventualne, sporove rešavati sporazumom, ….”a u slučaju da u tome ne uspeju, saglasni su sa arbitražom Privredne komore Republike Srbije”. Tužilac smatra da ovakva odredba ugovora predstavlja arbitražnu klauzulu, na osnovu čega je i zasnovao nadležnost ove Arbitraže. Privredna komora Srbije, već dugi niz godina, ima Spoljnotrgovinsku arbitražu u Beogradu, tj. ovu Arbitražu, kao stalnu arbitražnu instituciju, koja rešava sporove iz medjunarodnih poslovnih odnosa, pa je očigledno, da su stranke prilikom zaključenja pom. ugovora, mislile na ovu Arbitražu, kao jedinu institucionalnu arbitražu ove vrste, koja postoji u Srbiji, a osnovana je od strane Privredne komore Srbije. To što u ugovoru nije naznačen tačan naziv ove Arbitraže, to ne znači, da je takva klauzula nerazumljiva i nevalidna, ovo naročito ako se radi o nepotpunom imenu jedino postojeće arbitraže ove vrste u zemlji, kakav je ovde slučaj. Praksa kako ove Arbitraže, tako i drugih arbitraža u svetu, ukazuje, da stranke veoma često, u odgovarajućim klauzulama svojih ugovora, stavljaju nepotpun, pa čak i pogrešan naziv arbitraže, što, kako je već rečeno, ne predstavlja prepreku, da se utvrdi, da su stranke predvidele, da im sporne stvari rešava ova Arbitraža. Uostalom, činjenice: obraćanje tužioca tužbom ovoj Arbitraži, kao i neisticanje ikakvog prigovora o nenadležnosti od strane tuženog, već, na protiv, njegovo upuštanje u raspravljanje o glavnoj stvari u pismenom odgovoru na tužbu, potvrdjuju, da je navedeno mišljenje, koje su stranke imale prilikom zaključenja pom. ugovora, u vezi ovoga pitanja, tačno. Pazeći po službenoj dužnosti, tokom celog postupka, da li se radi o sporu iz nadležnosti ove Arbitraže -čl. 18 st. 1 u vezi čl. 12 Pravilnika, Veće je iz teksta pom. ugovora, nedvosmisleno utvrdilo, da odredbe ugovora o nadležnosti arbitraže, ukazuju, da se radi o arbitražnoj klauzuli, po kojoj su stranke, u slučaju spora, ugovorile nadležnost ove Arbitraže. Na osnovu izloženog, Veće je zaključilo, da su stranke saglasnošću svojih volja predvidele, da im ova Arbitraža reši sve sporno, što ne mogu dogovorom otkloniti, zbog čega se tužilac istoj i obratio, te da po tom pitanju nema nejasnoća, odn. da je ova Arbitraža nadležna da raspravlja, rešava i odlučuje u ovoj pravnoj stvari. V.- Materijalno i procesno pravo Arbitri su dužni primeniti, u konkretnom sporu, materijalno pravo, koje su stranke, kao takvo, odredile, da će se primeniti na njihov ugovorni odnos – čl. 50 Zakona o arbitraži u vezi čl. 48 st. 1 Pravilnika.

7

Iz napred navedenog ugovora o kupoprodaji, koji su stranke zaključile i koji je priložen spisima, a na osnovu koga tužilac i zasniva svoj tužbeni zahtev, ne proizilazi, da su stranke predvidele materijalno pravo, koje će se primeniti, u slučaju njihovog, eventualnog, medjusobnog spora, po pitanjima, koja proizilaze iz primene njihovog pom. ugovora. U takvim slučajevima, shodno čl. 48 st. 2 Pravilnika, a u vezi čl. 50 st. 3 Zakona o arbitraži, što je, pak, zasnovano na čl. VII Evropske konvencije o trgovinskoj arbitraži iz 1961 god. (Ženeva 21.04.1961 god.), Veće je dužno pristupiti utvrdjivanju kolizionih normi, čiju primenu smatra najprikladnijom za konkretan-ovaj spor, da bi na osnovu tih i takvih normi, došlo do materijalnog prava, koje treba primeniti, vodeći, pri tom, računa, o uslovima koji proističu iz ugovora zaključenog medju strankama, kao i vladajućim trgovačkim običajima, koji se mogu primeniti na taj posao. Veće je utvrdilo, da je najprikladnije u ovome sporu poći od četiri tačke vezivanja, koje se primenjuju u savremenim kodifikacijama i medjunarodnim konvencijama u ovakvoj vrsti posla, a to su: zakon mesta sedišta prodavca, zakon mesta zaključenja ugovora, zakon mesta plaćanja i zakon mesta opredelenja. Sve ove tačke vezivanja upućuju na […], od. Beograd, Republika Srbija, kao mesta sedišta prodavca, mesta gde je tužilac potpisao pom. ugovor o kupoprodaji, mesta plaćanja tj. banke kod koje je tuženi bio dužan vršiti plaćanja isporučene robe, a to je Beograd gde se nalazi […] banka i najzad, u najvećem delu, kao mesta isporuke, jer je gro robe prodato FCA […],[…]. Na osnovu izloženog Veće je zauzelo stav, da na sporne odnose stranaka u ovome sporu, inajući u vidu citirane tačke vezivanja, treba primeniti srpsko materijalno pravo. Utvrdjujući koji propisi čine srpsko materijalno pravo, a koje treba primeniti u ovome sporu, Veće je konstatovalo, da bi to, prvo, trebalo biti Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (Beč, 11.04.1980 god., u daljem tekstu: Bečka Konvencija), koja je u Republici Srbiji u primeni još od 27.03.1992 god. kada ju je ratifikovala bivša SR Jugoslavija, kao pravni sledbenik SFR Jugoslavije, koja je ovu Konvenciju ratifikovala još 27.12.1984 god.. Kao što je poznato, Republika Srbija je preko Državne zajednice Srbije i Crne Gore , pravni sledbenik bivše SR Jugoslavije. Navedeni podatak o početku primene ove Konvencije za Republiku Srbiju potiče iz podataka Komisije Ujedinjenih Nacija za medjunarodno trgovačko pravo (UNCITRAL), koji su dostupni na Internetu na adresi http: //www. uncitral.org/uncitral texts/sale goods/ 1980CISG status.html. Nakon ratifikacije, ova Konvencija je postala sastavni deo nacionalnog prava Republike Srbije i ima prvenstvo u primeni nad nacionalnim pravom, tj. primenjuje se neposredno. Prema čl. 1 st.

8

1 tač. a) i b) Bečke Konvencije, ista se primenjuje na ugovore o prodaji robe izmedju strana, koje imaju svoja sedišta na teritorijama različitih država potpisnica Konvencije, ili kad kolizione norme odrede pravo države potpisnice, kao merodavno. U ovom sporu, oba uslova za primenu Bečke Konvencije su ispunjena. Pored Bečke Konvencije, posebno za one oblasti koje pom. Konvencija ne reguliše, Veće je primenilo Zakon o obligacionim odnosima (”Službeni list SFRJ” br. 29/1978 sa kasnijim izmenama i dopunama, u daljem tekstu: ZOO), koji se i dalje primenjuje, budući da je Republika Srbija pravni sledbenik bivše SFRJ, sve imajući u vidu da su Bečka Konvencija i ZOO, po pravnom shvatanju Veća, sa spornim ugovorom, u ovoj pravnoj stvari, u najbližoj vezi, te da su najprikladniji za ovoj spor -čl. 48 st. 2 i 3 Pravilnika, u vezi čl. 50 st. 4 Zakona o arbitraži. Za situacije koje ni ovaj zakon nije predvideo, Veće je primenilo i druge srpske propise, kao što je srpski Zakon o arbitraži, praksu ove Arbitraže, kao i načelo lex mercatoria, medjunarodne trgovačke običaje izražene posebno u Model zakonu UNCITRAL-a o medjunarodnom prenosu sredstava, što predstavlja ustaljeni trgovinski običaj, o kome je Veće moralo voditi računa -čl. 48 st. 3 Pravilnika. Pošto je mesto ugovorene arbitraže Beograd, Republika Srbija, na arbitražu i arbitražni postupak primenjen je Zakon o arbitraži Republike Srbije -čl. 2 st. 1 pom. Zak. Prema čl. 13 st. 5 Pravilnika, ako su stranke prihvatile – ugovorile nadležnost ove Arbitraže, smatra se da su time prihvatile i odredbe ovoga Pravilnika. Kako je već rečeno, da su stranke ugovorile nadležnost ove Arbitraže u slučaju spora, to se i postupak u istom odvijao po odredbama Pravilnika. VI.- Tužba i tok postupka U tužbi primljenoj u ovoj Arbitraži 13.04.2010 god., tužilac je istakao, da je, kao prodavac, na osnovu ugovora br. 02-131207/04 od 13.12. 2007 god., zaključenim sa tuženikom, kao kupcem, bio u poslovnim odnosima i kao dobavljač tuženom isporučivao, prema njegovim narudžbama, mleveni i kreč u grumenu. Iz tog poslovnog odnosa, tuženi ima neizmiren dug na osnovu isporučene a neplaćene robe i to po osnovu sledećih računa:

245401800101 od 24.06.2008.god na 893,10 € 245401800102 od 24.06.2008.god na 1.615,20 € 245401800103 od 24.06.2008.god na 893,00 €

9

245401800104 od 24.06.2008.god na 1.522,80 € 245401800105 od 24.06.2008.god na 1.752,60 € 245401800106 od 24.06.2008.god na 1.502,40 € 245401800108 od 25.06.2008.god na 1.602,00 € 245401800109 od 25.06.2008.god na 1.599,60 € 245401800110 od 25.06.2008.god na 1.573,20 € 245401800111 od 25.06.2008.god na 1.580,40 € 245401800112 od 25.06.2008.god na 1.596,00 € 245401800113 od 25.06.2008.god na 1.621,20 € 245401800115 od 03.07.2008.god na 1.682,75 € 245401800121 od 15.07.2008.god na 1.689,70 € 245401800122 od 15.07.2008.god na 1.661,64 € 245401800123 od 15.07.2008.god na 1.648,22 € 245401800124 od 15.07.2008.god na 1.620,16 € 245401800125 od 15.07.2008.god na 1.567,70 € 245401800126 od 16.07.2008.god na 1.689,70 € 245401800127 od 16.07.2008.god na 1.731,18 € 245401800128 od 16.07.2008.god na 1.589,66 € 245401800129 od 16.07.2008.god na 1.592,10 € 245401800130 od 16.07.2008.god na 1.564,04 € 245401800131 od 20.07.2008.god na 1.616,50 € 245401800132 od 20.07.2008.god na 1.678,72 € 245401800133 od 20.07.2008.god na 1.559,16 € 245401800134 od 20.07.2008.god na 1.606,74 € 245401800136 od 21.07.2008.god na 1.699,46 € 245401800137 od 21.07.2008.god na 1.661,64 € 245401800138 od 21.07.2008.god na 1.644,56 € 245401800139 od 21.07.2008.god na 1.567,70 € 245401800140 od 21.07.2008.god na 1.643,34 € 245401800144 od 11.08.2008.god na 1.627,48 € 245401800145 od 11.08.2008.god na 1.637,24 € 245401800146 od 11.08.2008.god na 1.643,34 € 245401800147 od 11.08.2008.god na 1.617,72 € 245401800148 od 11.08.2008.god na 1.731,01 € 245401800149 od 12.08.2008.god na 1.808,48 € 245401800151 od 12.08.2008.god na 1.544,52 € 245401800152 od 12.08.2008.god na 1.609,18 € 245401800153 od 12.08.2008.god na 1.532,32 € 245401800154 od 12.08.2008.god na 1.648,22 € 245401800156 od 20.08.2008.god na 1.570,99 € 245401800158 od 24.08.2008.god na 1.662,86 € 245401800159 od 24.08.2008.god na 1.584,78 € 245401800160 od 24.08.2008.god na 1.659,20 € 245401800161 od 24.08.2008.god na 1.640,90 € 245401800162 od 24.08.2008.god na 1.531,10 € 245401800163 od 25.08.2008.god na 1.637,24 € 245401800164 od 25.08.2008.god na 1.590,88 € 245401800165 od 25.08.2008.god na 1.620,16 €

10

245401800166 od 25.08.2008.god na 1.544,52 € 245401800167 od 25.08.2008.god na 1.564,04 € 245401800172 od 04.09.2008.god na 1.632,36 € 245401800173 od 04.09.2008.god na 1.703,12 € 245401800174 od 04.09.2008.god na 1.527,44 € 245401800175 od 04.09.2008.god na 1.672,62 € 245401800176 od 04.09.2008.god na 1.570,14 € 245401800178 od 05.09.2008.god na 1.704,34 € 245401800179 od 05.09.2008.god na 1.545,74 € 245401800180 od 05.09.2008.god na 1.628,70 € 245401800181 od 05.09.2008.god na 1.595,76 € 245401800182 od 05.09.2008.god na 1.666,52 € 245401800185 od 23.09.2008.god na 1.581,12 € 245401800186 od 23.09.2008.god na 1.564,04 € 245401800187 od 23.09.2008.god na 1.626,26 € 245401800188 od 23.09.2008.god na 1.623,82 € 245401800189 od 24.09.2008.god na 1.618,94 € 245401800190 od 24.09.2008.god na 1.614,06 € 245401800191 od 24.09.2008.god na 1.517,68 € 245401800192 od 24.09.2008.god na 1.399,34 € 245401800193 od 24.09.2008.god na 1.448,14 € 245401800194 od 24.09.2008.god na 1.731,18 € Zaduženja br: 343000800004 od 29.09.2008. od 80,48 € 245401800199 od 04.10.2008.god na 1.632,36 € 245401800200 od 04.10.2008.god na 1.590,88 € 245401800201 od 04.10.2008.god na 1.583,56 € 245401800202 od 04.10.2008.god na 1.594,54 € 245401800203 od 06.10.2008.god na 1.648,22 € 245401800204 od 06.10.2008.god na 1.598,20 € 245401800205 od 06.10.2008.god na 1.581,12 € 245401800206 od 06.10.2008.god na 1.611,62 € 245401800209 od 08.10.2008.god na 1.769,88 € 245401800210 od 10.10.2008.god na 1.773,75 € 245401800211 od 14.10.2008.god na 1.668,96 € 245401800212 od 14.10.2008.god na 1.604,30 € 245401800214 od 14.10.2008.god na 1.834,38 € 245401800215 od 14.10.2008.god na 1.542,08 € 245401800216 od 15.10.2008.god na 1.692,14 € 245401800217 od 15.10.2008.god na 1.689,70 € 245401800218 od 15.10.2008.god na 1.535,98 € 245401800219 od 15.10.2008.god na 1.565,26 € 245401800223 od 28.10.2008.god na 1.740,74 € 245401800224 od 28.10.2008.god na 1.748,77 €

245401800225 od 28.10.2008.god na 1.735,39 € 245401800226 od 28.10.2008.god na 1.948,67 € 245401800228 od 28.10.2008.god na 1.775,53 € 245401800229 od 28.10.2008.god na 1.803,62 € 245401800230 od 29.10.2008.god na 1.818,34 €

11

245401800231 od 29.10.2008.god na 1.723,34 € 245401800232 od 29.10.2008.god na 1.796,93 € 245401800233 od 29.10.2008.god na 1.751,44 € 245401800239 od 06.11.2008.god na 1.968,38 € 245401800242 od 11.11.2008.god na 1.882,50 € 245401800249 od 03.12.2008.god na 1.818,34 € 245401800250 od 03.12.2008.god na 1.762,15 € 245401800251 od 03.12.2008.god na 1.762,15 € 245401800252 od 04.12.2008.god na 1.905,02 € 245401800253 od 04.12.2008.god na 1.620,32 € 245401800254 od 04.12.2008.god na 1.782,22 € 245401800255 od 04.12.2008.god na 1.728,70 € 245401800256 od 04.12.2008.god na 1.784,89 € 245401800257 od 04.12.2008.god na 1.842,43 € 245401800259 od 05.12.2008.god na 1.817,00 € 245401800260 od 05.12.2008.god na 1.787,57 € 245401800261 od 05.12.2008.god na 1.667,15 € 245401800262 od 05.12.2008.god na 1.787,57 € 245401800264 od 10.12.2008.god na 1.794,26 € 245401800265 od 10.12.2008.god na 1.796,93 € 245401800266 od 10.12.2008.god na 1.859,82 € 245401800267 od 11.12.2008.god na 1.779,54 € 245401800268 od 11.12.2008.god na 1.822,36 € 245401800270 od 12.12.2008.god na 1.756,79 € 245401800271 od 12.12.2008.god na 1.811,65 € 245401800272 od 12.12.2008.god na 1.705,95 € 245401800276 od 23.12.2008.god na 1.965,57 € 245401900003 od 19.01.2009.god na 1.930,37 € 245401900007 od 29.01.2009.god na 1.917,70 €

Za dokaz ovih tvrdnji tužilac je dostavio u fotokopijama: pom. ugovor, anex br. 1 od 9.07.2008 god., citirane fakture sa otpremnicama, carinskim deklaracijama, tovarnim listovima, telefax prepiskom-korekcijom cena i dinamikom otpreme, te najzad, analitičkom karticom kupaca. Dalje, tužilac navodi, da je 11.11.2009 god. dostavio tuženom knjigovodstveni Izvod otvorenih stavki radi usaglašavanja, koji je tuženi overio 26.11.2009 god. na koji način je tuženi, de facto, priznao postojanje utuženog duga. Najzad, tužilac je dostavio i kamatni list u kome je zbog docnje, tuženog zadužio sa 48.080,80 Evra. Što se tiče arbitražne klauzule, tužilac se pozvao na čl. 10 pom. ugovora u kome je predvidjeno, da su, u slučaju spora, stranke ”saglasne sa arbitražom Privredne komore Republike Srbije”. Na osnovu izloženog, tužilac je predložio, da se pred Arbitražom sprovede odredjeni postupak i da se Odlukom tuženi obaveže, da mu na ime duga za isporučenu robu isplati 211.583,78

12

Evra, sa obračunatom kamatom u iznosu od 48.080,80 Evra i troškovima ovoga postupka, koliko oni budu izneli. Iz pom. ugovora proizilazi, da su stranke dogovorile, kao predmet ugovora, isporuku mlevenog i kreča u grumenu, na osnovu odgovarajućih narudžbina tuženog i odredjenoj ceni, na paritetu FCA[…],[…], odn. DDU Fabrika […], B i H, dok je kupac bio obavezan da robu plati u roku od 40 dana od dana prijema iste. Anexom br. 1 pom. ugovoru, stranke su dogovorile korekciju cena za robu koja se isporučuje, dok je na svim utuženim fakturama ispoštovana ugovorna klauzula, da je dospeće svake fakture 40 dana nakon isporuke robe, dok se datum fakture poklapa sa datumom isporuke, što potvrdjuju ostali prateći dokumenti, koje je tužilac, uz tužbu, priložio. Tužba je sa prilozima tuženom dostavljena dopisom Sekretarijata arbitraže od 13.05.2010 god., koji je tuženi primio 18.05.2010 god., što se utvrdjuje na osnovu izveštaja DHL International, Beograd br. 26322758133. Tuženi je pismeno odgovorio na tužbu, u kome odgovoru je podvukao, da je, navodno, tužba preuranjena, jer su, zbog ekonomske krize i teškoća u poslovanju u koje je tuženi zapao, stranke bile u pregovorima, kako da se ovi problemi reše, ali je priznao, da ovi pregovori nisu dali pozitivan rezultat. Tuženi je dalje naglasio da tužilac nije dao formalni-pismeni otkaz ugovora zbog neizvršenja, niti je pismeno potvrdio da sporazumno rešavanje odnosa nije uspelo, u kome smislu je predložio saslušanje predstavnika tuženog. S druge strane, tuženi je posebno osporio tužiočev način obračuna kamate, radi čega smatra da je tužbeni zahtev neosnovano uvećan. Kod ovog pitanja tuženi se posebno pozvao na praksu Vrhovnog suda Srbije, koji u ovakvim slučajevima, kada je ugovoreno plačanje u Evrima, dosudjuje kamatu od dospeća glavnog duga pa do isplate, a kada je u pitanju visina, onda onu kamatu koju plaća Evropska centralna banka odn. Euribor, radi čega smatra da se kamata, u ovom sporu, treba obračunati od strane stručnjaka finansijske struke. U svemu izloženom tuženi nalazi osnova svome predlogu, da Arbitraža na osnovu sprovedenog dokaznog postupka donese Odluku na osnovu Zakona, dobrih poslovnih običaja i predloga i navoda stranaka. Izjašnjavajući se na pismeni odgovor tuženog, tužilac je u svome podnesku od 6.07.2010 god. istakao, da su tuženikovi navodi o preuranjenosti tužbe neosnovani, jer je tužilac svoju osnovnu ugovornu obavezu – isporuku robe, obavio, a tuženi svoju obavezu – plačanje robe, ni do danas, nije izvršio. Potvrdio je da su vodjeni razgovori medju strankama u vezi rešenja ovoga problema, ali da nisu uspeli, što je imalo za rezultat činjenicu, da se tužilac, pošto je tuženi poslednje plačanje izvršio još

13

10.02.2009 god., u zaštitu svojih interesa, tužbom obratio ovoj Arbitraži. Što se tiče kamate, tužilac je prihvatio sve primedbe tuženog, te je zahtev precizirao na glavni dug u iznosu od 211.593,78 Eur-a sa pripadajućom kamatom, koju propisuje Evropska centralna banka i to od dospelosti pa do isplate, kao i troškove ovoga postupka. U replici na navedeni tužiočev podnesak, tuženi je u svome podnesku od 6.08.2010 god., uglavnom, ponovio navode svoga odgovora na tužbu, posebno o navodnoj preuranjenosti tužbe, pri čemu se pozvao i na čl. 19 ZOO, u kome se ističe načelo sporazumnog rešavanja svega spornog izmedju stranaka ugovornica nekog obligacionog odnosa. Pošto smatra da se tužilac nije pridržavao ovog načela, da nije raskinuo ugovor i da nije obavestio tuženog o neuspelosti pregovora o mirnom rešenju nastalog spora, što je, po tuženom, protivno i članovima 10 i 11 osnovnog ugovora, tuženi je predložio, da Arbitraža svojom Odlukom obaveže tužioca na snošenje svih troškova ovog postupka, bez obzira koju će Odluku doneti u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev. Najzad, tuženi je u ovom podnesku istakao nebitnost poslovanja tužioca sa […], za odnos stranaka u ovom sporu, dok se istovremeno saglasio sa predlogom tužioca, da se visina kamate odredi prema praksi Evropske centralne bamke. Sa svoje strane i tužilac je dostavio svoju repliku u vidu podneska od 1.09.2010 god., u kome je istakao, da tuženi ne spori visinu utuženog glavnog duga, te smatra da je tuženikov dug nesporan, ovo utoliko pre što je tuženi overio i potvrdio dostavljeni mu izvod otvorenih stavki od 26.11.2009 god. Tužilac je potvrdio vodjenje razgovora o pronalaženju rešenja za tuženikove probleme oko plaćanja isporučene mu robe, te da je tužilac za te probleme imao razumevanja, u kom smislu, ukoliko je potrebno predložio je saslušanje svedoka, koji su te pregovore vodili. Najzad, tužilac se pozvao i na čl. 124 Z00, po kome je predvidjeno, da kod dvostranih, teretnih ugovora, strana koja je izvršila svoju ugovornu obavezu, ima pravo, da od druge strane traži ispunjenje njene obaveze, što tužilac ovim postupkom i traži, budući da, očigledno tuženi nema nameru da to učini dobrovoljno. Prvobitno zakazana rasprava za 28.10.2010 god. odložena je za 4.11.2010 god. zbog iznenadne sprečenosti jednog od arbitara. Poziv za raspravu obe strane su uredno primile, tužilac 5.10.2010 god., a tuženi 6.10.2010 god., što se utvrdjuje na osnovu povratnica pošte o uručenim preporučenim pošiljkama. Na raspravi održanoj 4.11.2010 god., za tužioca je pristupio punomoćnik po zaposlenju […], dipl. pravnik, dok se za tuženog niko nije javio. Kao što je već rečeno, dan pre rasprave,

14

u Arbitražu je stigao e-mail u vidu podneska u kome tuženi traži odlaganje rasprave, jer je, navodno, odredjeni zastupnik iznenadno bio sprečen da raspravi prisustvuje, a zakonski zastupnik, zbog kratkoće vremena nije mogao odrediti drugoga. Na predlog tužioca rasprava je održana u odsustvu uredno pozvanog tuženog, a razloge za ovakvo svoje opredelenje, Veće je dalo u tač. II ovoga obrazloženja. Na održanoj raspravi tužilac je ostao pri tužbi, s tim što je u pogledu visine glavnog duga precizirao tužbeni zahtev na iznos od 210.941,18 Evra, kao rezultat činjenice da se, kod tužioca, potkrala greška u sabiranju utuženih faktura, za iznos od 585,05 Evra više, kao i da je po fakturi br. 245401800102 od 24.06.2008 god. zaračunao 67,55 Evra više nego što faktura glasi. Kada je u pitanju kamata, predložio je da se tuženi obaveže da istu plati od dospeća svake fakture pa do konačne isplate i to u visini koju, u proseku, plaća Evropska centralna banka svojim komintentima. Tužilac je, takodje, u svojoj reči odustao od predloga za saslušanje svedoka na okolnost vodjenja razgovora medju strankana o mirnom rešenju spornog, budući da to više nije sporno. Punomoćnik tužioca dalje je istakao, da je osnovni ugovor tužilac potpisao u […], a da je tuženi trebalo da vrši plačanja preko […] banke u Beogradu. Veće je zatim odbilo, kao suvišan, predlog tuženog o saslušanju svedoka na okolnost da tužilac nije raskinuo ugovor pre utuženja, niti je pismeno obavestio tuženog da pregovori nisu uspeli, kao i predlog da se putem finansijskog stručnjaka izračuna kamata, koja bi se tužiocu eventualno dosudila. Nakon toga, konstatovano je, da je Veće, po službenoj dužnosti pribavilo, putem Interneta, odn. adrese www.ecb.int. izvod iz Biltena Evropske centralne banke, za septembar 2010 god., sa posebno istaknutom str. 44, iz koje se mogu utvrditi statistički podaci o kretanju visine kamatne stope u ovoj najeminentnijoj finansijskoj instituciji Evropske Unije, a za tržište novca Evro zone i to Euribora i Eone, sa naglaskom na Euribor (Euro Interbank Offered Rate), koji predstavlja kamatnu stopu, po kojoj se u Euro zoni ostvaruju medjubankarski depoziti. Ova tebela sadrži Euribor za jedan mesec, za tri meseca, za šest meseci i za godinu dana, a isto tako i prosečnu kamatnu stopu i za period, koji je tužilac opredelio u delu zahteva, kojim traži dosudjenje kamate. Ovaj izvod pribavljen je radi utvrdjivanja kretanja visine kamate za Evro na tržištu novca u zemljama, koje imaju zajedničku valutu – Evro, a u kojoj je valuti, u ovome sporu, ugovoreno plaćanje. Dakle, ova tabela sadrži Euribor kao prosečnu kamatnu stopu i za period od dospeća pojedinih faktura, od kada tužilac traži dosudjenje kamate, kao stopu na godišnjem nivou, do zaključno sa septembrom 2010 god., mesecom koji

15

neposredno prethodi mesecu u kome je štampan pom. Bilten Centralne evropske banke. O svemu ovome biće više reči u delu obrazloženja ove Odluke u kome se bude izlagalo o dosudjenoj kamati. U dokaznom postupku, putem čitanja, izvedeni su kao dokazi, sva pismena priložena od strane tužioca, kao i ona, koje je Veće pribavilo po službenoj dužnosti. Pošto nije bilo predloga u dopunu dokaznog postupka, dokazni postupak je završen. U završnoj reči tužilac je istakao, da je sprovedenim dokaznim postupkom na nesumnjiv način utvrdjeno, da je njegov precizirani zahtev, kako u odnosu na glavni dug, tako i na kamatu, osnovan i umesan, pa je predložio da se kao takav i usvoji, s tim da se tuženi obaveže i da mu naknadi troškove ovoga postupka u visini plačenih registracionih i arbitražnih troškova. Rasprava je zaključena, te je saopšteno, da će stranke sa Odlukom biti upoznate u pismenom otpravku iste, koji će biti dostavljen u zakonskom roku. VII.- Sporna pitanja i ocena dokaza 1. Konstatujući pravilna imena, status i adrese stranaka, kako ih je tužilac označio, uz opasku da je tuženi tokom spora adresu promenio i na novoj sva dostavljanja uredno primao, a sve polazeći od pismenih dokaza doprinetih spisima, Veće je, prilikom odlučivanja, kao prvo, pošlo od utvrdjenja pravnog osnova, na kome tužilac, u ovome sporu, zasniva svoj tužbeni zahtev. Iz spisima priloženog ugovora br. 02-131297/04 od 13.12.2007 god. i anexa br. 1 od 9.07.2008 god., koje su stranke zaključile, jasno proizilazi, da se tužilac obavezao, da tuženom, na ugovoreni način i po ugovorenoj ceni, FCA […],[…], odn. DDU Fabrika […], isporuči mleveni i kreč u grumenu u odredjenoj količini. Istim ugovorom tuženi se obavezao, da ugovorenu robu preuzme i isplati je na dogovoreni način. Takodje, iz doprinetih pismena: odgovarajućih otpremnica, carinskih deklaracija i tovarnih listova, nedvosmisleno je utvrdjeno, da je tužilac tuženiku isporučio pom. robu, za čiju je vrednost, u iznosu od 210.941,18 Evra, tuženik tužiocu ostao dužan, jer navedeni iznos ni do danas nije isplatio, zbog čega je tužilac, u zaštitu svojih interesa, ovu tužbu i podneo. Imajući u vidu, da tuženi ni u jednom trenutku nije prigovorio ni kvalitativnom ni kvantitativnom prijemu robe, a polazeći od ovako konstatovanog, Veće nije imalo nikakvih teškoća, da utvrdi pravni osnov za istaknuti tužbeni zahtev, jer isti predstavlja ugovorom preuzetu obavezu tuženog, da plati preuzetu robu, da ova obaveza proizilazi iz samog ugovora, da je dozvoljena

16

i dopuštena, te da kao takav, pravni osnov, može proizvoditi svoje predvidjeno pravno dejstvo. 2. Osnovna obaveza tužioca, kao prodavca, po pom. ugovoru, bila je da tuženom, kao kupcu, isporuči ugovorenu kupoprodajnu robu, na način predvidjen ugovorom -čl. 30 Bečke konvencije. Dokumentacija priložena spisima jasno ukazuje, da je tužilac dokazao, da je navedenu svoju osnovnu ugovornu obavezu, izvršio i to na način kako su stranke dogovorile (paritet: FCA odn. DDU), pošto je robu sa pratećom dokumentacijom predao prevozniku u svome magacinu u […], odn. isporučio robu u magacin Fabrike […] -č;l. 31 st. 1 tač. a) pom. Konvencije. Ovo od strane tuženog, do okončanja rasprave, takodje, nije osporeno. S druge strane, a pred ovako utvrdjenim činjenicama, tuženi, kao kupac, ima osnovnu obavezu, da isplati cenu za isporučenu robu i to onako, kako je to predvidjeno ugovorom -čl. 33 Bečke konvencije. Kupac, ovde tuženi, nije isplatio svu primljenu kupoprodajnu robu, iako ju je primio bez prigovora na kvalitet i kvantitet, zbog čega je tužilac podneo Arbitraži ovu tužbu i na taj način zasnovao ovaj spor, na osnovu koga želi da naplati svoje potraživanje, odn. ostvari ovo svoje pravo. 3. Kupac, ovde tuženi, je dužan da isplati ugovorenu kupoprodajnu cenu onog dana koji je odredjen ugovorom -čl. 59 pom. Konvencije. U konkretnom slučaju, ugovorne strane su svojim ugovorom predvidele, da će kupac (tuženi) robu platiti u roku od 40 dana od izvršene isporuke iste. Poštujući ovo pravo tuženog, tužilac je u svakoj utuženoj fakturi naznačio, da ista dospeva u roku od 40 dana, pošto je roba isporučena sa datumom izdavanja fakture, tako da je tuženi, nakon proteka ovih četrdeset dana, pošto robu u tom roku nije platio, dospeo u docnju, što je tužiocu, po pravnom shvatanju Veća, osnovano poslužilo kao podloga za zahtev za isplatu kamate -čl. 78 pom. Konvencije. 4. Tokom celog spora tuženi nije osporavao visinu tužbenog zahteva, već je isticao, da je tužilac bio dužan, da pre utuženja raskine ugovor zbog neizvršenja od strane tuženog, kao i da su stranke u pregovorima o mirnom rešavanju spora, zbog čega smatra, da je tužba preuranjena, a pri čemu se pozvao na čl. 19 ZOO. Medjutim, ni jedan od ovih,,razloga’’ nije osnovan ni opravdan, a kamoli zasnovan na načelima Bečke konvencije, odn. ZOO, da bi ih Veće moglo uzeti za podlogu svoje Odluke u ovome sporu.

17

Naime, u slučaju neizvršenja obaveza kupca, a posebno neisplate primljene kupoprodajne robe, prodavac, pre svega, ima pravo da traži izvršenje ugovora, tj. plaćanje -čl. 62 pom. Konvencije, a tek, ako se za to ne opredeli, može izjaviti da traži raskid ugovora -čl. 65 pom. Konvencije. Prema tome, očigledno je, da je opredelenje za koju od ovih dveju opcija, na strani prodavca, odn. da on nije dužan, u svakom slučaju povrede ugovornih obaveza kupca, da traži formalan raskid ugovora, zbog čega ovu suprotnu tvrdnju tuženog, Veće nije moglo, kao osnovanu, prihvatiti. Što se tiče vodjenih pregovora o mirnom rešavanju spora, tužilac je potvrdio da su isti vodjeni, ali da isti nisu uspeli, radi čega se i opredelio za vodjenje ovoga spora, tim pre, što je tuženi poslednje plaćanje izvršio još 10.02.2009 god. i pozivanje tuženog na čl 19 ZOO je, po pravnom shvatanju Veća, neosnovano, jer je i to, s jedne strane dispozitivna norma, jer kaže, da će ”stranke u obligacionom odnosu nastojati da sporove rešavaju usaglašavanjem”, a sa druge strane ”razlozi”- ekonomsla kriza u koju je zapao tuženi, nisu opravdanje za tuženikovo neizvršenje preuzetih ugovornih obaveza, tim pre, što je robu primio, te bi se neplaćanjem iste, na račun tužioca, neosnovano obogatio.

5. Najzad, ako je dokazano, kako smatra Veće, da je tužilac u potpunosti ispunio svoju ugovornu obavezu, to je jasno, da na osnovu sprovedenih dokaza, Veće nije imalo poteškoća, da utvrdi postojanje obaveze tuženog za isplatom ostatka kupoprodajne cene za isporučenu robu, a time i osnovanost tužbe i tužbenog zahteva. 6. Veće je odbilo predlog tuženog da se saslušaju svedoci na okolnost da tužilac nije raskinuo ugovor pre utuženja i da nije pismeno obavestio tuženog da su završeni pregovori o mirnom rešenju spornog i to neuspehom, budući da su ovo pravna pitanja, koja su napred komentarisana i koja se ne mogu utvrdjivati putem svedoka, a jednovremeno medju strankama nisu ni sporna. Isto tako, Veće je odbilo i predlog, da se kamata obračuna putem finansijskog stručnjaka, jer je konačno preciziranim tužbenim zahtevom, tužilac kamatu opredelio od dospeća svake fakture, pa do isplate, kako mu je i dosudjeno, te u dispozitivu Odluke i iskazano, tako da se ovaj predlog pojavljuje kao suvišan. Veće je cenilo i ostale dokaze i utvrdilo da isti nemaju uticaja na konačno opredelenje u ovoj pravnoj stvari, pa je pred takvim faktičnim i pravnim stanjem, na osnovu dokaznog postupka, ocene svih dokaza pojedinačno, kao i svih zajedno, te uz primenu čl. 32 st. 4 Zakona o arbitraži, kao i čl. 39 st. 2 Pravilnika, zaključilo, da je tužbeni zahtev, koji se odnosi na glavni dug, osnovan, zbog čega je i rešilo kao u tač. I dispozitiva ove Odluke.

18

VIII.- Pravo na kamatu i njena visina Kod ovog pitanja Veće je pošlo od osnovnih principa, koji postoje u svim civilizovanim društvima, a to je, da dužnik, u konkretnom slučaju tuženi, dolazi u docnju, kada ne ispuni svoju ugovornu obavezu u roku ispunjenja. U takvom slučaju, tj. kad jedna strana ne plati kupoprodajnu cenu, druga strana ima pravo na kamatu -čl. 78 Bečke konvencije. Medjutim, pošto Bečka konvencija ne propisuje norme o tome koja je to kamata i koja je njena visina, Veće je, za rešavanje ovoga pitanja, primenilo srpske, odn. bivše jugoslovenske propise, zatim praksu ove Arbitraže i trgovačke običaje, kako bi vrstu i visinu kamata, na koju ima pravo tužilac, zbog docnje tuženog, odredilo. Prema medjusobnom ugovoru, kako je već rečeno, tuženi je bio dužan da plati kupoprodajnu robu, što u celini nije učinio ni do danas, iako je robu uredno primio, zbog čega je došlo do utuženja. Tuženi je neisplatom dugovanog dospeo u tzv. dužničku docnju, jer dugovano nije izmirio. Ovaj princip, kao pravilo, izričito je naveden i u pozitivnom pravu Srbije, kao što je postojao i u bivšem jugoslovenskom pravu - čl. 324 ZOO. Kada je dužnik u docnji kod novčanih obaveza, poverilac pored prava da traži ispunjenje glavne obaveze, ima pravo i na kamatu i to po stopi utvrdjenoj Zakonom -čl. 277 ZOO. Prema sada važećem srpskom odn. bivšem jugoslovenskom Zakonu o visini zatezne kamate (kamata koju plaća dužnik u slučaju docnje sa izvršenjem novčane obaveze), objavljenom još u Sl. listu SR Jugoslavije” br.2/01, Zakon ne odredjuje kamatnu stopu za plaćanja u stranoj valuti, kako je to činio ranije, već samo obavezuje dužnika, da plati zateznu kamatu po stopi odredjenoj tim Zakonom. Odredjujući ovu stopu Zakon kaže da se ista sastoji iz mesečne stope rasta cena na malo i fiksne stope od 0,5% mesečno, sve to obračunato po komfornoj metodi. Ovakav obračun kamate Veće je procenilo, da je za ovaj, konkretan slučaj, neprihvatljiv, neprimeren, pretežak za tuženog, kao i da je očigledno, da je srpski odn. jugoslovenski Zakonodavac odredjujući ovaj način obračuna kamate, imao u vidu samo plaćanja u

19

dinarima i to na teritoriji Republike Srbije. Naime, Veće smatra, da se ovakav postupak izračunavanja zatezne kamate, u stranoj valuti i u inostranstvu, ni tehnički ne bi mogao sprovesti, pa bi odluka ove Arbitraže, u tome

delu, bila i neizvršiva. Pred ovakvim faktičnim stanjem, pošto nema drugog Zakona, koji reguliše ovu materiju, Veće je pribeglo utvrdjivanju načina i metoda, na osnovu kojih bi došlo do najprikladnije kamatne stope, odgovarajuće i primenjive za ovaj slučaj. Tako, Veće je pošlo od prakse i to ne samo ove Arbitraže, već i od običaja svetskih, renomiranih banaka i finansijskih organizacija, koje se bave plasmanom i depozitima novčanih sredstava. Ovi običaji široko rasprostranjeni i prihvaćeni naročito u razvijenom delu sveta, predstavljaju deo trgovačkih običaja i iskazuju se kao praksa, koja se ponavlja u odredjenom poslovanju, u ovom slučaju u bankarskom poslovanju. Pošto medju strankama drugačijeg sporazuma nema, kada je u pitanju vrsta i visina kamate, ovi se običaji moraju primeniti i na ovde sporni odnos, jer su ugovorne strane, s obzirom na delatnost kojom se bave, za njih znale, ili su morale znati. Kada je u pitanju arbitražna praksa, Veće je pošlo od davno zauzetog stava pri ovoj Arbitraži, da kada stranke nisu ugovorile visinu kamate, a radi se o plaćanju u stranoj valuti, da se na konkretan odnos mora primeniti domicilna kamata, dakle kamata u zemlji iz koje potiče valuta u kojoj je ugovoreno plaćanje glavnog duga. Kao što je već istaknuto, stranke su ugovorile plaćanje u Evrima, tako da je i tužilac opredelio i zahtev za kamatom u Evrima. Naravno da se odmah postavilo pitanje kod odlučivanja, koja je domicilna kamata za Evro, pošto je poznato, da je Evro valuta više zemalja, te da je kamatna stopa u raznim zemljama Evropske Unije, bez obzira na zajedničku valutu, različita. Prema tome, Veće je zauzelo stav, kada se radi o potraživanju u Evrima, da visina kamatne stope, koja se ima primeniti na sporni odnos, mora biti neka prosečna kamatna stopa, koja postoji u zemljama Evropske Unije, iz koje potiče ugovorena valuta plaćanja po pom. ugovoru. Dakle, u odsustvu ugovorene kamatne stope pri zakašnjenju pri ispunjenju novčane obaveze, Veće smatra, da su stranke prećutno prihvatile, da se na njihov ugovorni odnos, kada je ova materija u pitanju, primeni običaj, koji im je bio poznat, ili je morao biti poznat i koji je široko poznat u medjunarodnoj trgovini, a redovno ga poštuju ugovorne strane u ugovorima iste vrste, u odredjenoj struci.

20

Imajući sve ovo u vidu, Veće je pravni osnov za odredjivanje visine kamatne stope našlo u lex mercatoria - u bankarskim običajima, koji su najšire medjunarodno usaglašeni, te dobili izraz i potvrdu u opšte poznatom Model zakonu UNCITRAL-a o medjunarodnom prenosu sredstava (UNCITRAL,XXV zasedanje od 4-22 maja 1992-dokument Generalne skupštine UN SUPPLEMENT No.17 (A/47/17). Ovi medjunarodni trgovački običaji, kodifikovani u navedenom Model zakonu, predstavljaju uobičajenu praksu, koja je usaglašena i široko primenjena u medjunarodnoj trgovini, koja se ponavlja u odredjenom krugu i odredjenim odnosima i koja se primenjuje, kao što je rečeno, ako drugačijeg sporazuma medju strankama, nema. Kao privrednici, odnosno trgovci, stranke su za ove običaje znale ili morale znati. Plaćanje kamate za zadocnele novčane obaveze je uobičajena i najšire rasprostranjena praksa u poslovnom svetu. Odredbama čl. 2 st.1 tač. m) navedenog Model zakona, kamata je označena kao vremenska vrednost sredstava ili novca o kome je reč, koja se, ako ne postoji drugačiji sporazum, obračunava po stopi i osnovi koju uobičajeno prihvata bankarska zajednica za sredstva ili novac u pitanju. Obzirom na izneto, kao i na činjenicu da za Evro u raznim zemljama Evropske Unije, kamatna stopa nije jednaka, te da po tome ne postoje ni jedinstveni propisi, to ne znači da se za dug u Evrima ne može utvrditi kamatna stopa, već na protiv, ista se može utvrditi za svaki pojedinačni slučaj, jer za to postoje i način i metodi. Istaknutim tužbenim zahtevom, kada je u pitanju kamatna stopa, tužilac je precizirao, da predlaže, da se u ovome sporu primeni, kako u visini, tako i u vrsti, kamatna stopa koju primenjuje i plaća Evropska centralna banka. Na ovaj način, tužilac je praktično prepustio Veću odredjivanje najprikladnije i najpravičnije kamatne stope za ovaj slučaj. Na osnovu izloženog, a imajući u vidu da se domicilnost Evra ne može odrediti, jer je Evro valuta više zemalja, Veće je smatralo, da treba prilikom dosudjenja kamatne stope, ovakav zahtev tužioca prihvatiti i priznati mu kamatu u visini i vrsti, koju Evropska centralna banka plaća svojim komitentima na depozite po vremenu, naravno uz njihovo uprosećenje, jer su te stope najbliže, naprikladnije i najpravičnije kamatne stope, koje bi se u ovom slučaju mogle primeniti. Polazeći od ovakvog predloga, pri tom smatrajući zahtev za kamatom potpuno opravdanim, a posebno imajući u vidu pominjanu odredbu Model zakona UNCITRAL-a, Veće je, kao što je već rečeno, po službenoj dužnosti pribavilo, preko Interneta, izvod iz

21

Statističkog biltena Evropske centralne banke od oktobra 2010. god. i to posebno stranicu br.44, na kojoj je odštampana tabela Euribora (kamatna stopa po kojoj se u Euro zoni ostvaruju medjubankarski depoziti). Ovaj Bilten sadrži razne vrste kamata sa prosečnim stopama na godišnjem nivou, koje, normalno, odgovaraju, raznim poslovima, koje banke obavljaju. Glavni ključ za izračunavanje pojedinih kamatnih stopa, u skraćenom nazivu NRIR, definisan je kao kamatna stopa, koja se smatra glavnim pokazateljem uslova na finansijskom tržištu zemalja članica Unije, koje su uobičajni korisnici tog tržišta. Kako ove kamatne stope nisu uskladjene, a još manje izjednačene, od zemlje do zemlje članice Unije, to je Veće, kako je već rečeno, smatralo,da kao najprikladniju kamatu, a time i odgovarajuću stopu iste, koja bi trebalo biti primenjena u ovome sporu, utvrdi i primeni kamatnu stopu, koju navedena banka plaća na vremenske depozite, a koja je obračunata i iskazana u pom. tabeli Biltena. Iz ove tabele uočava se različitost kamatnih stopa iz meseca u mesec, naravno na godišnjem nivou, što je opredelilo Veće da primeni prosečnu kamatnu stopu i to za period od avgusta 2008 god., (imajući u vidu da je tužilac zahtev za kamatom postavio za period od dospeća računa), pa do zaključno sa septembrom 2010 god. (do kog vremena u pom. Biltenu ima označenih statističlih podataka), jer bi u suprotnom, neprimenom prosečne stope, bila oštećena, bilo jedna, bilo druga, strana, odn.povredjen interes jedne od strana u sporu, pa se izračunati prosek ove kamatne stope iskazuje kao naprikladniji za obe strane. Sve druge vrste kamata, koje se prikazuju u navedenom Biltenu Evropske centralne banke, apsolutno ne bi odgovarale ovome sporu, jer po shvatanju Veća, primena tih drugih vrsta kamata, a time i drugih stopa, dovela bi do obogaćenja bez osnova, jedne ili druge strane. Koristeći napred navedene metode, a oslanjajući se, naravno, na pom. Bilten Centralne evropske banke, kao jednog od najmerodavnijih organa za ovakve vrste podataka, Veće je izračunalo prosečnu kamatnu stopu od avgusta 2008 god., pa do zaključno sa septembrom 2010 god., za kamate koje ova banka plaća za vremenske depozite, pa je utvrdilo, da je to kamatna stopa od 2,58 % na godišnjem nivou, koju kao najprikladniju i najpravičniju za ovaj slučaj- spor, treba primeniti. U cilju pojednostavljenja dispozitiva ove Odluke, Veće je iznose utuženih računa od istog datuma sabralo, te na zbir dosudilo kamatu od dospeća do isplate, što je isto kao da je dosudjena kamata na svaki pojedinačan račun, a svrha zbog čega je ovo radjeno (pojednostavljenje), postignuta.

22

Na osnovu izloženog, Veće je na osnovu čl. 32 st. 4 Zakona o arbitraži i članova 39 st. 2 i čl. 48 st. 3 Pravilnika, u pogledu kamate, rešilo kao u dispozitivu, takodje, pod tač. I ove Odluke. IX.- Troškovi postupka Tužilac je u potpunosti uspeo u sporu, jer mu je dosudjen glavni dug i kamate, koje je i predložio. Kako je tužilac tražio i troškove spora, koje je opredelio na plaćene registracione i arbitražne troškove, to je Veće ocenilo, da je i ovaj deo tužbenog zahteva osnovan i opravdan. Zahtev tuženog da se tužilac obaveže na snošenje svih troškova postupka, bez obzira na uspeh u sporu, Veće nije moglo prihvatiti, jer ga smatra neosnovanim, budući da tužilac nije doprineo zasnivanju ovoga spora, već na protiv tuženi, koji je u nedogled odlagao izvršenje svoje ugovorne obaveze, tako da je tužilac, u zaštitu svojih interesa, morao da se tužbom obrati ovoj Arbitraži. Iz izveštaja o prenosu sredstava od 19.04.2010 god. i od 13.05.2010 god., koji se nalaze u spisima, utvrdjuje se, da je tužilac Arbitraži uplatio na ime registracionih troškova RSD. 19.922,00 kao i na ime arbitražnih troškova RSD. 1.074.464,00, što čini zbir od RSD. 1.094.386,00, koliko je tužiocu, po ovome osnovu i dosudjeno. U smislu navedenog rešeno je kao u dispozitivu pod II ove Odluke.

X.- Konačnost ove Odluke Na osnovu čl. 56 st, 1 Pravilnika u vezi čl. 64 Zakona o arbitraži, ova Odluka je konačna i ima snagu pravosnažne odluke redovnog suda Republike Srbije. Protivu ove Odluke nema mesta žalbi. U Beogradu 4. novembra 2010 god. Zapisničar Predsednik Veća

[…] […] A r b i t r i […]