СадржајUvod............................................................................................................................................2Određivanje postojanja...............................................................................................................3Znanje kao proces.......................................................................................................................4Fizička egzistencija kao savez individualnosti...........................................................................6Suprotnost ili dualnost................................................................................................................7Subjektivna i objektivna svest.....................................................................................................9Samospoznaja i spoznaja...........................................................................................................12Materija i svest..........................................................................................................................14Život u fizičkoj egzistenciji.......................................................................................................18Fizička i nefizička dimenzija postojanja...................................................................................22Intenzitet i aktivnost svesti........................................................................................................24Smisao i besmisao.....................................................................................................................27Postojanje i nepostojanje...........................................................................................................29Religija, nauka i filozofija kao različiti aspekti svesnosti ljudi................................................31Bog kao zajednički početak......................................................................................................37Legenda o Bogu i Luciferu.......................................................................................................42 ..................................................................................................................................................42Začaj poznavanja psihičkih zakonitosti....................................................................................49Duhovna i telesna svest.............................................................................................................51Polusvesni ego...........................................................................................................................56Zakonitosti razvoja svesnosti....................................................................................................59Afekat i navika..........................................................................................................................63Moral.........................................................................................................................................67Savest kao predstavnik duhovne svesti.....................................................................................72Odredjivanje vrednosti..............................................................................................................77Uticaj tehnološke revolucije na određivanje vrednosti.............................................................79Medjusobna uslovljenost ponašanja i razvoja svesnosti...........................................................80Različite koncepcije natprirodnog.............................................................................................84Duhovni razvoj i mentalne bolesti............................................................................................86Šta činiti u slučaju nefunkcionalnog ponašanja?......................................................................90Značaj opraštanja......................................................................................................................95Istina........................................................................................................................................100Razlika izmedju obrazovanja i mudrosti.................................................................................103Relativnost uzivanja................................................................................................................105Sloboda....................................................................................................................................107Misterija spavanja...................................................................................................................110Seksualno ponašanje ljudi.......................................................................................................115Bračna zajednica.....................................................................................................................118Značaj vaspitanja za duhovni razvoj dece...............................................................................125Društvo i pojedinac.................................................................................................................130Svrha i smisao egzistencije.....................................................................................................133Teški momenti u životu ljudi...................................................................................................137Obraćanje čitaocima................................................................................................................141

Uvod

GNOTHI SEAUTON (grč.); NOSCE TE IPSUM (lat) apolanski imperativ koji je prema legendi, bio urezan na Apolonovom hramu u Delfima. Diogen Laertije (I,40) tvrdi da je zapovest smislio Tales iz Mileta, ali ujedno spominje i tvrdjenje Anistena Rodjanina (II v. pre n.e) da je tu zapovest prva izrekla Femonoja (Apolonova kćer, prva pitija u Delfima). Ciceron je izreku preveo na latinski, govoreći o njoj kao Apolonovoj zapovesti, kojom se "ljudi opominju da upoznaju svoju dušu" (Tusc.I, XXII,52) (Mala Enciklopedija Prosveta, chetvrto izdanje/1986 god.)

Prvi čovekov zadatak je da najpre upozna samog sebe. (Servantes)

Istina gde je? Idi svojom stazom, al poznaj sebe, pa da poznaš nju!Koračaj mirno po uzanom putu i budi skroman - istina je tu. (Vojislav Ilić)

Veoma često se susrećemo s izrazima kao na primer: duhovni razvoj, duhovna zaostalost, duhovno siromaštvo i td., a da većini ljudi nije jasno šta zapravo duhovni razvoj predstavlja ili kako se on ostvaruje. Ova knjiga daje odgovor na to pitanje, a u isto vreme takodje razmatra i pitanja svrhe, smisla i same sustine egzistencije ljudi.

Duhovni razvoj ljudi ili njihova svesnost je postigla značajne progresivne promene. S takvim promena se uvek nameće nužnost razvoja samog jezika ili uvodjenja novih termina ili reči s kojima su ljudi u stanju da izraze njihove misli ili odredjeno razumevanje ili spoznaju.

Pojmovi kao duša, duhovna svest, više sopstvo, biće i td. veoma cečto predstvaljaju jedno isto, ali usled neorganizovanosti ili tačne odredjenosti izraza nije uvek u potpunosti jasno šta koji autor podrazumeva pod određenim izrazom.

Raskorak izmedju duhovne terminologije i progresivnog razvoja svesnosti može veoma mnogo da ugrozi pravilno razumevanje ove kompleksne, ali izuzetno značajne oblasti za postizanje smisla i sklada u životu ljudi.

Nadam se da ćemo u skoro vreme biti u mogućnosti da i tu ostvarimo značajan pomak i da damo duhovnom razvoju ljudi prioritet koji s pravom zaslužuje.

Određivanje postojanja

Različita inteligencija živih bića uslovljava i njihovo različito doživljavanje ili odredjivanje postojanja. Pošto ljudi imaju najsavršeniji vid inteligencije na planeti Zemlji oni takodje imaju i najkompleksnije doživljavanje ili odredjivanje postojanja na njoj.

Međutim, više je nego verovatno da u tako velikom broju galaksija postoje živa bića čija inteligencija može biti kompleksnija od ljudske. Svakako da bi takva inteligencija uslovila i složenije doživljavanje i odredjivanje postojanja ili višu spoznaju. Zato je pitanje koliko je inteligencija ljudi ili njihovo razumevanje najsavršenije u univerzumu ili fizičkom postojanju?

Fizičko postojanje samo po sebi predstavlja jedan izuzetno kompleksan sistem svesti koji se manifestuje kao interakcija različitih bića ili njihovih svesti. Inteligencija ljudi predstavlja samo deo tog sistema sa svojom odredjenom funkcijom i svrhom. Taj podatak sam po sebi ukazuje na njenu ograničenost, a ne superiornost u okviru tog sistema. Tim pre, sto mi još uvek ne razumemo perfektan sklad i funkcionisanje tog sistema.

Ljudi odredjuju postojanje kroz analizu fizičkog postojanja. Osnova te analize zasniva se na sposobnosti ljudske inteligencije da uoči, a takodje i njenoj sposobnosti logičkog rasudjivanja ili korelaciji svega uočenog. S obzirom da se osnova uočavanja zasniva na prisustvu različitih oblika ili pojava u fizičkom postojanju, procena postojanja za ljude se svodi na sledeće:

Prisustvo nečeg u fizičkom postojanju omogućava njegovu uočljivost, dok odsustvo nečeg iz fizičkog postojanja onemogućava njegovu uočljivost, te samim tim i svesnost ljudi o njegovom postojanju. Takvu nesvesnost ljudi definišu kao nepostojanje.

Međutim, isto tako prisustvo nečeg u fizičkom postojanju, ali nesposobnost ljudi da uoče, za njih takodje znači nesvesnost ili nepostojanje.

To znači da je postojanje (za ljude) uvek determinisano samo njihovom svesnosću ili njenom sposobnošću uočavanja, kao i to da ograničena sposobnost uočavanja uslovljava i ograničenu svesnost ili znanje ljudi o postojanju.

Znanje kao proces

Da svesnost ljudi nikada ne postiže svoj puni potencijal uočavanja, ili da je ono uvek u izvesnoj meri ograničeno, možemo videti po tome što znanje ljudi predstavlja jedan stalni razvoj i promenu.

To potvrđuje i činjenica da se znanje ljudi uvek menja kroz epohe. Mi smo svesni nečeg čega ljudi iz pređašnjih epoha nisu bili svesni, ali isto tako ljudi koji dođu posle nas će biti svesni nečeg čega mi trenutno nismo svesni.

Tako na primer, ljudi iz pređašnjih epoha nisu bili svesni mikroorganizama ili bakterija kao mi, iako su oni egzistirali uporedo s njima.

Njihovo ograničeno uočavanje uzrokovalo je i njihovo ograničeno znanje o postojanju. Isto tako, nase trenutno ograničeno uočavanje sprečava nas da u potunosti razrešimo misteriju postojanja.

Ljudi su skloni da svoj trenutni stepen razumevanja ili postignute spoznaje doživljavaju kao potpunu i apsolutnu istinu, što naravno nikada ne može biti tačno. Spoznaja je stalni proces promene i razvoja.

Proces sam po sebi nikada nije završen već uvek predstavlja kontinuitet i razvoj ili delimičnost i ograničenost, a ne celovitost i savršenost. Ne samo da ljudi uvek spoznavaju nešto novo, već su često prinuđeni da vrše i određene izmene u njihovom već oformljenom znanju.

Svesnošću ljudi o ograničenosti njihove spoznaje omogućava se njena fleksibilnost. Na taj način se omogućavaju uslovi za njen daljnji razvoj ili progres dok se iluzijom njene savršenosti, uzrokuje dogmatizacija ili regres. Zato i Andre Zid kaze:

"Veruj onima koji tragaju za istinom, sumnjaj u one koji su je pronašli." Slično njemu misli i meni nepoznat autor kroz izjavu da, dok traga za nečim, nikad ne sumnja da će to pronaći, ali kada pronađe, uvek sumnja i proverava to što je pronašao. Miguel De Unamuno piše: "Istinska nauka uči, iznad svega, da se sumnja i da se ne zna."

Edvard Dahlberg takođe kaže: "Potrebno je veoma dugo vremena da se ništa ne razume."

Iluzija konačnosti ili savršenstva ljudskog znanja takođe uslovljava i njegovu arogantnost. Tako da se ograničenost ljudskog znanja uvek nalazi u proporcionalnoj srazmeri s arogantnošću. Što god je ljudsko znanje ograničenije, ono stvara višu iluziju savršenstva, samim tim i arogantnosti, pa se i kaže: "Ograničen čovek pročita jednu knjigu i misli da je pročitao deset, mudar covek pročita deset knjiga i misli da je pročitao jednu."

Ta pojava je takođe brilijantno uočena u Platonovok knjizi "Odbrana Sokratova":

"Otišao sam kod jednog čoveka koji je smatran mudrim, da bih proverio njegovo znanje - njegovo ime ne moram pominjati, on je bio političar koga sam ja odabrao da ispitujem - i rezultat je bio sledeći: Kada sam počeo da razgovaram s njim, nisam se mogao oteti utisku da on uopšte nije mudar; iako je smatran od mnogih, a naročito sam od sebe. Pokušao sam da mu objasnim da on sebe samo smatra mudrim, a da to ipak nije. Posledica toga je bila da je počeo da me mrzi i njegovoj mržnji se priključila još nekolicina ljudi koji su bili prisutni i koji su me čuli. Tako da sam otišao, govoreci sam sebi: Iako ja mislim da ni jedan od nas dvojice ne zna nešto lepo ni značajno, ipak sam ja bolji nego on - zato sto on ne zna ništa, a misli da zna. Ja niti znam, niti mislim da znam. Zbog toga sam ja ipak u prednosti u odnosu na njega. Onda sam otišao kod drugog, koji se smatrao još mudrijim i moj zaključak je bio potpuno isti. Stvorio sam samo neprijatelja i od njega i od mnogih pored njega."

Sokrat je prevazišao iluziju savršenosti vlastitog znanja pa je postao svestan svoje ograničenosti ili neznaja. Time je ostvario uslov za daljnji razvoj ili progresivnu spoznaju dok je arogantnošću ili iluzijom znanja njegovih sagovornika, takva spoznaja sprečena. Njegova svesnost neznanja predstavlja visi stepen u procesu spoznavanja te mu se na taj način i omogućilo da shvati vlastitu prednost.

Realizacija ljudi o vlastitoj ograničenosti ili neznanju je neophodan element progresivne spoznaje i razvoja. Jedino se takvom realizacijom omogućava otvorenost prema drugačijim ili novim idejama bez kojih je nemoguće ostvariti proširenje ili nadgradnju oformljenog znanja. Progresivna spoznaja se postiže stalnim oslobađanjem starih iluzija i predrasuda, ali isto tako i svesnošću o formiranju novih.

Iako su do sada ljudi otkrili mnoge zakonitosti fizičke egzistencije koje izgledaju apsolutne one su ipak zanemarljive u čitavom kontekstu mogućeg znanja koje je jos uvek nedostupno ljudskoj inteligenciji. Tako da bi se te zakonitosti trebale posmatrati u relativnom, a ne apsolutnom kontekstu postojanja.

Srazmera onog što znamo u odnosu na ono što ne znamo suviše je velika da bi nam davala povod za samouverenost. Naprotiv, upravo bi nam trebala da ukaže na relativnost onoga što do sada znamo, što i Njutn potvrdjuje njegovom izjavom: "To što znamo je kapljica, to što neznamo je more."

Mi još uvek nemamo zadovoljavajuće odgovore na ključna pitanja nastanka fizičkog postojanja i nas samih. Tek odgovori na ta pitanja daju solidnu osnovu ljudskom znanju. Bez tih odgovora naše znanje predstavlja "čardak ni na nebu ni na zemlji" ili "krošnju drveta bez korena".

Zbog toga je neophodno da pristup analizi postojanja uvek zadržava fleksibilan ili otvoren stav, što znači da uvek mora da razmatra razne ili različite, pa i protivrečne alternative ili mišljenja.

Fizička egzistencija kao savez individualnosti

Ono što se odmah u fizičkom postojanju uočava to su razni individualni i izdvojeni materijalni oblici od kojih su neki živi, a neki neživi. Iako su svi ti materijalni oblici naizgled izdvojeni i nezavisni jedni od drugih, to ipak nije tako.

Svi se oni nalaze u tačno utvrđenoj i međusobno uslovljenoj interakciji koja predstavlja jednu celinu ili jedan izuzetno kompleksan sistem u kojem je takva interakcija neophodan uslov održanja, kako tog sistema, tako i samih individualnosti unutar njega.

Da bi se to što jasnije prikazalo, počićemo od naše planete. Na planeti Zemlji postoji lanac uslovljenosti između svih živih i neživih bića. Svako živo i neživo biće ima svoju tačno utvrđenu svrhu i funkciju za opstanak čitave planete, pa shodno tome i jedno za drugo.

Isto tako, planeta Zemlja ima svoj određeni značaj i funkciju, kao i svoju specifičnu interakciju ne samo sa Suncem, već isto tako i sa svim planetama sunčevog sistema.

A onda dalje sunčev sistem, kao jedna celina ili sistem ima određeno mesto i značaj u odnosu na druge sisteme ili sva nebeska tela koja zajedno čine jednu celinu ili sistem, tj. fizičko postojanje.

Zakonitost saveza individualnosti u jednoj celini ili sistemu odnosi se na apsolutno sve ili svaki oblik i pojavu u fizičkoj egzistenciji. Ili kako se to obično kaže kako u mikro tako i u makro. Princip je potpuno isti i za najveći i za najmanji oblik.

Kao primer može poslužiti telo coveka. Iako telo jednog čoveka predstavlja jedan oblik ili jednu celinu, ono se sastoji od velikog broja razlika ili individualnosti, kao na primer, glava, ruke, noge, srce, pluća, jetra itd.

Svaka ta razlika ili individualnost poseduje svoj specifican materijalni sastav i oblik, a isto tako i svoju određenu i specifičnu funkciju koja je neophodna za funkcionisanje čitavog tela.

Dalje, svaki od tih organa u sebi sadrži takođe daljnje razlike i individualnosti u interakciji sve do molekula, atoma, elektrona, protona, neutrona itd.

Svaka od tih razlika ima svoje određene zakonitosti ili svoj specifičan razvoj koji se u prvom redu zasniva na zakonitostima koje su neophodne za razvoj celine.

Suprotnost ili dualnost

Pored izdvojenosti ili odeljenosti materijalnih oblika za njih je takođe karakteristična i njihova različitost. Tako da je svako živo i neživo biće različito i jedinstveno. Kao primer se opet može uzeti ljudska vrsta.

Iako se ljudi svojim materijalnim sastavom, oblikom i svešću razlikuju od svih drugih živih bića ili vrsta na zemlji, između svakog pojedinog čoveka takođe postoje specifične razlike.

One se u prvom redu ogledaju u karakterističnom obliku ili konstituciji tela, kao i u jedinstvenoj intelligenciji svakog čoveka. Ta različitost je karakteristična čak i za jednojajčane blizance. Njihov telesni oblik nikada nije apsolutno identičan već se uvek blago razlikuje, kao što se razlikuje i njihova svesnost.

Za fizičku egzistenciju takođe je karakteristična i dualnost ili postojanje suprotnosti koje je kineska filozofija označila kao ying i yang. Postavlja se pitanje: Zbog čega izdvojenost, tj. individualnost ili različitost, kao i dualnost u fizičkoj egzistenciji i koja im je svrha?

Odgovor se nalazi u aktivnosti ili stalnoj promeni koja predstavlja osnovnu zakonitost fizičke egzistencije. Heraklit je tu zakonitost veoma lepo dočarao kroz sledeće izreke:

"Sunce je novo svakoga dana.""Uđemo li u istu reku, sve druga i druga voda protiče.""Sve teče.""Sve se menja time što gori.""Ovaj svet isti za sve nije stvorio ni jedan Bog, ni jedan čovek, već je to vecno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi."

Razlika, izdvojenost i individualnost je osnovni uslov interakcije, samim tim i aktivnosti i promene. Bez izdvojenosti ili individualnosti interakcija, tj. aktivnost bila bi nemoguća, samim tim i fizička egzistencija. Zbog toga zakonitost razlike, kako unutar jednog oblika ili celine, tako i izvan njega čini sustinu fizičkog postojanja.

Takva zakonitost je takođe neophodna za aktivnosti svesti. To se naročito odnosi na aktivnost svesti koja se manifestuje kao svesnost ili inteligencija živih bića.

Inteligencijom živa bića stiču sposobnost uočavanja, a time i određenog znanja o postojanju. Već smo ranije konstantovali da se postojanje nečeg određuje njegovom uočljivošću. Za uočljivost je neophodna razlika u vidu izdvojenosti ili suprotnosti.

U APSOLUTNO ISTOM uočljivost je nemoguća. Bez uočavanja ne može biti ni aktivnosti svesnosti ili znanja o postojanju. Ukoliko bi fizičko postojanje ili sve u njemu posedovalo samo jedan uniformni, kompaktni, apsolutno isti oblik koji

nema individualne oblike i razlike, tada ne bi moglo biti uočljivosti koja uzrokuje aktivnost svesnosti.

Na taj način znanje o postojanju bi bilo nemoguće. Takva nesvesnost ili odsustvo znanja u fizičkom postojanju bi shodno tome imalo karakteristike nepostojanja.

Suprotnost, kao najizrazenija razlika između individualnosti, sama po sebi uzrokuje aktivnost svesnosti. Tako na primer, bez žene muškarac ne bi mogao imati svesnost o sebi da je muškarac, kao što i žena ne bi mogla biti svesna sebe kao žene.

Zakonitost suprotnosti nalazi se u samoj osnovi postojanja. Interakcija razlika koja uzrokuje nastanak nove razlike ili postojanja zasnovana je na principu suprotnosti.

Naime, svaka razlika ima sebi odgovarajuću suprotnost s kojom može stupiti u interakciju i na taj način uzrokovati nastanak nove razlike. Za primer se opet može uzeti muškarac i žena. Interakcija muškarca i žene (interakcija dve odgovarajuce suprotnosti) rezultira nastankom nove razlike ili postojanja (deteta).

Interakcija suprotnosti u fizičkoj egzistenciji odvija se po tačno utvrđenim i određenim zakonitostima čime se ukazuje na smisao ili plan, tj. svest u osnovi nastanka i funkcionisanja takve pojave samim tim i fizičkog postojanja, a ne besmisao i slučajnost.

Naša planeta je očigledan primer smisla ili kreativnosti u postojanju. Njome se isključuje slučajnost pošto njen nastanak ispunjava suviše mnogo zakonitosti. S pravom se može tvrditi da je ona precizno podešena ili kreirana za razvoj života. Tako na primer, razlika od samo jednog stepena nagnutosti uzrokovala bi suviše visoku, kao i suviše nisku temparaturu oko ekvatora i polova, te bi život na njoj bio nemoguć. Deril Rini (“Smrt večnosti”) piše sledeće:

"Koncepcija samo-konzistencije može takođe pomoći u objašnjenju šta naučnici podrazumevaju pod antropskim principom. To se ne odnosi na slučajnosti u životu ljudi vec na kosmičke slučajnosti." Kada Hojl opisije vasionu kao "završen posao", on referiše na gotovo neverovatan način njenu strukturu koja omogućava evoluciju bića kao što mi. Da su fundamentalne konstante fizike pomerene samo za neznatan deo, život u vasioni bi bio nemoguć.

Na primer, da je gravitaciona konstanta za frakciju veća nestabilnost koja uzrokuje eksploziju zvezda u supernove, nikada se ne bi mogla desiti. To znači da ne bi moglo biti načina da se prostor poseje "pepelom" elemenata neophodnih za život. Gravitaciona konstanta, drugim rečima, je precizno podešena da kreira vasionu u kojoj se može razviti život.

Subjektivna i objektivna svest

Neophodnost postojanja razlika ili suprotnosti za aktivnost svesnosti kod ljudi možemo razmotriti na primeru njihovog subjektivnog postojanja u okviru objektivnog postojanja.

Svaki čovek je svestan svoga tela kao i misli i osećanja u njemu ( svoga subjektivnog postojanja) u mnoštvu drugih i drugačijih tela, oblika postojanja ili svesti izvan sebe (svoga okruženja ili objektivnog postojanja); tako da on sve izvan sebe doživljava kao svoju razliku s kojom se nalazi u stalnoj interakciji.

Međutim, iako se covek ili njegova subjektivna svest nalazi u interakciji sa svojom razlikom ili objektivnom svešću, sama subjektivna svest u isto vreme pripada objektivnoj svesti ili čini sastavni deo nje.

Objektivna svest nije ništa drugo nego mnoštvo subjektivnih svesti, kako aktivnih, tako i pasivnih ili mnoštvo i živih i neživih bića. Tako da svaka subjektivna svest predstavlja samo različitu individualnost ili deo u sklopu objektivne svesti dok objektivna svest predstavlja celinu.

Iako svaka individualnost u toj celini ima privid izdvojenosti ili vlastite nezavisne celine ona to nikada nije, već se stalno nalazi u izvesnoj uslovljenosti, zavisnosti i interakciji s drugom ili drugim individualnostima ili celinama u objektivnoj celini.

Na taj način svaka individualna celina svojom promenom utiče na druge celine čime se uslovljava i promena objektivne celine koja onda sa svojom promenom utice na promene u individualnim celinama; što znači da se subjektivno i objektivno postojanje nalaze u stalnoj uslovljenosti i zavisnosti.

Sve oko sebe čovek može da doživi i spozna samo kroz sebe, zbog toga takva spoznaja ima isključivo subjektivan karakter ili nameće pitanje njegove objektivne spoznaje ili realnosti. Da li je čovek u stanju da spozna nešto izvan sebe onakvim kakvo ono jeste, a ne onakvim kakvim ga on doživljava?

Da bi bili u stanju da odgovorimo na to pitanje neophodno je da najpre razmotrimo sam pojam realnosti. Šta je realnost?

Realnost je nemoguće odvojiti od spoznaje ili svesnosti. Sve što postoji može da postoji samo u svesti ili kroz svesnost. Prema tome, neophodno je krenuti od same spoznaje ljudi ili načina kako se ta spoznaja ostvaruje. Dva osnovna elementa spoznaje su naravno, subjektivno i objektivno.

Kao što smo videli subjektivno i objektivno ne predstavljaju dve nezavisne ili formirane suprotnosti, već dve odgovarajuće suprotnosti koje se nalaze u stalnoj interakciji, te na taj način ne samo što menjaju jedno drugo, već i uslovljavaju i međusobno postojanje.

Iako svaki čovek isključivo misli svoje (subjektivne) misli, te misli uvek moraju sadržavati nešto objektivno ili nešto izvan njega kao na primer, drugi ljudi, drvo, potok itd. Zbog toga spoznaja uvek predstavlja interakciju subjektivnog i objektivnog.

Da bi čovek bio svestan samog sebe ili bilo čega u samom sebi, neophodno je da postoji nešto drugačije ili različito izvan njega. Jedino interakcijom s nečim različitim izvan sebe omogućava se aktivnost svesnosti koja se manifestuje kao spoznaja ili znanje o postojanju. Takvo znanje se doživljava kao realnost.

Zbog toga spoznaja ili realnost uvek predstavlja interakciju subjektivnog i objektivnog. To tvrđenje se može razmotriti na pokušaju izdavajanja subjektivne svesti od objektivne svesti.

Tako na primer, ako zamislimo jednog apsolutno samog čoveka bez ikog ili ičeg izvan njega, tj. samo subjektivnu svest, da li će subjektivna svest moći postojati bez nečeg drugačijeg izvan nje da je stimuliše ili aktivira? Da li će čovek moći imati realnost ili svesnost? Odnosno, da li će čovek moći biti svestan bilo čega u sebi (pod uslovom da nikada ništa nije bilo izvan njega, tj. da nikada nije mogao imati nikakvo iskustvo kroz svoju okolinu) bez nadražaja ili razlike izvan sebe?

Ta svesnost (ako bi i postojala) bila bi pasivna i neplodna. U svakom slučaju ne bi ličila na subjektivnu svest koja se nalazi u interakciji s objektivnom svešću.

Subjektivna svest ili svesnost jednog čoveka u interakciji s objektivnom svešću ili njegovom okolinom se menja i razvija, ali ta njena promena takođe uslovljava i promenu objektivne svesti ili njegove okoline, pošto je on deo nje i sa svojim aktivnostima deluje na njenu promenu. Zbog toga i jedna i druga svest uslovljavaju međusobno postojanje.

Bez razlike ili promene u subjektivnoj svesti ne bi moglo biti ni njenog postojanja. Bez njenog postojanja ne bi moglo biti ni objektivnog postojanja, pošto je subjektivna svest (subjektivne svesti) sastavni deo (delovi) objektivngo postojanja.

Da bi došlo do promene u subjektivnoj svesti, neophodna je objektivna svest ili njena interakcija s objektivnom svešću i obrnuto. Bez nečeg izvan čoveka, tj. bez njegove okoline ili objektivne svesti, ne bi moglo biti ni aktivnosti njegove svesnosti, kao što i bez njegove svesnosti ne bi moglo biti njegove okoline onakve kakvu je on doživljava i stvara.

Ljudi su jedina bića na ovoj planeti koja pokušavaju da nađu smisao i suštinu svoga postojanja usled kompleksnosti njihove svesnosti ili intelligencije.

Međutim, bez postojanja ostalih bića izvan ljudi, ni njihova svesnost ne bi mogla biti ono sto jeste pošto je za svaku svesnost, kao i za samo postojanje neophodna interakcija razlika.

Sve što postoji ili svaka individualnost nalazi se u posrednoj ili neposrednoj interakciji ili uslovljenosti i zavisnosti, kako jedno s drugim tako i s celinom. Ništa nije slučajno. Svaki odnos s različitim ljudima, pa i životinjama, kao i

samim čovekovim okruženjem je nužan i neophodan za njegov sopstveni razvoj, kao i za razvoj celine čak i onda kada se manifestuje kao izraziti nesklad.

Svaki takav nesklad je ujedno i prilika skladnijeg prilagođavanja ili adaptacije. Sve stvara jedno drugo kao što je i sve uslovljeno jedno drugim, mada se na prvi pogled veoma teško može uočiti ta veza.

Ljudska svesnost treba da postigne takav stepen razvoja gde će shvatiti pravu suštinu same sebe i svega oko sebe ili postati svesna zajednistva, jedinstva, međusobne uslovljenosti i povezanosti svega što postoji sa samom sobom i svojom vlastitom egzistencijom. Dr Kler Viks u knjizi "Samopomoć za vase nerve" daje veoma interesantan primer uticaja i povezanosti ljudi i njihove okoline:

"Žena koja je imala više patnje nego što izgleda moguće da se podnese i koja je izgubila svaku želju da živi, rekla je da je jedan dan kada se u potpunosti osećala skrhana, naterala samu sebe da izađe napolje i zapali otpatke iz bašte. Slučajno je bacila sveže lišće u vatru. Oštar miris lišća koje gori dao joj je momenat neočekivanog zadovoljstva i u isto vreme jedna vragolasta ptičica je proletela i zacvrkutala na grani pored nje. Ona nije mogla, a da se ne osmehne. Taj doživljaj je bio presudan momenat u njenoj bolesti. Pokazao joj je da je još uvek sposobna da oseća zadovoljstvo, da takvo osećanje još uvek nije mrtvo, kao što je ona mislila. To joj je dalo dovoljno snage da se održi i sada živi mirno i sretno, kao i većina nas."

Deril Rini ("Smrt večnosti") piše sledeće: "Svi delovi kosmosa, uključujući i nas, su duboko povezani, besprekorno isprepleteni u zdravo jedinstvo. Sve više nauka uviđa da je neophodno objasniti sve ukoliko se želi objasniti bilo šta."

Rejmond A. Mudi, JR., M.D. u knjizi "Iza svetlosti" daje interesantan doživljaj šezdesetdvogodišnjeg poslovnog čoveka posle srčanog udara:

"Prva stvar koju sam ugledao kada sam se probudio u bolnici, bilo je cveće i počeo sam da plačem. Verovali ili ne, ja nikada nisam video cveće dok se nisam povratio iz smrti. Jedna značajna stvar koju sam otkrio kada sam zamro, je da smo mi svi deo velike žive vasione. Ako mislimo da možemo da povredimo drugu osobu ili drugo živo biće bez da povredimo sami sebe, veoma mnogo grešimo. Sada kada gledam šumu, cveće ili pticu, ja kažem: "To sam ja, to je deo mene." Mi smo povezani sa svim stvarima i ako šaljemo ljubav kroz tu povezanost, onda smo srećni."

Samospoznaja i spoznaja

Kao sto smo videli interakcija ljudi s objektivnom svešću je neophodan uslov njihove svesnosti ili spoznaje. Međutim, ljudi pored spoljašnje interakcije takođe vrše i unutrašnju interakciju.

Unutrašnjom interakcijom ostvaruje se samospoznaja koja takođe utiče na spoznaju ili realnost ljudi. Zbog toga se spoznaja i samospoznaja nalaze u stalnoj međusobnoj uslovljenosti i zavisnosti. Najraniji period ljudskog života je očigledan primer takvog tvrđenja. Ni jedno odojče nema smisaonu ili "inteligentnu" svesnost o njegovoj okolini iako egzistira u njoj.

Mada odojče reaguje na nadražaje iz okoline, njegova spoznaja nije smisaona posto ni njegova samospoznaja još uvek nije postignuta. Tek kada dete postane svesno samo sebe, tek tada i njegova spoznaja može da počne, odnosno njegova smisaona ili inteligentna i aktivna interakcija s okolinom.

To se postiže onog momenta kada dete spozna svoju individualnost u okviru objektivne svesti ili napravi razliku između sebe i svega izvan sebe. Dokle god ne postoji takva izdvojenost ili razlika, smisaona interakcija s okolinom je nemoguća.

Sve što smo mi u stanju da neposredno spoznamo (kroz interakciju s objektivnom svešću) smo mi sami. Kroz nas mi doživljavamo i spoznajemo druge ljude, kao i sve sto nas okružuje. Što god više spoznajemo sami sebe, nasa slika o svetu je potpunija.

Mi smo prozor kroz koji gledamo sve ono sto nas okružuje. Ako je taj prozor zamagljen i sužen i nas vidik će biti smanjen i pogled nejasan i iskrivljen. Ukoliko je taj prozor širi i čistiji, i naš vidik će biti širi i pogled jasniji. Što znači, dublja spoznaja samog sebe ispravnija i jasnija predstava o svemu oko nas.

Pošto svaki čovek ostvaruje svoju razlicitu specificnu samospoznaju, on takođe ima i svoju različitu realnost ili istinu. Ili drugim rečima, svaki čovek gledajući kroz svoj prozor, ima i svoj jedinstven vidik.

Ne samo što različiti ljudi doživljavaju realnost različito, već je jedan te isti čovek doživljava različito tokom celog svog života, pošto je njegova samospoznaja za sve to vreme različita.

Na primer, svaki čovek samog sebe, samim tim i sve oko sebe, doživljava različito kao dete, mlada sredovečna ili stara osoba. Čovek kada je pijan, doživljava i sebe i sve oko sebe drugačije nego kada je trezan itd.

Mi svi vidimo ono što smo sposobni da vidimo ili možemo da razumemo samo onoliko koliko nam to stepen našeg razvoja ili vlastite samospoznaje dozvoljava. Različit fizički, samim tim i intelektualni, emocionalni ili duhovni razvoj uzrokuje različitu sposobnost razumevanja ili svesnost dece i odraslih ljudi. Zato deca nisu sposobna da razumeju neke stvari koje su za odrasle ljude

sasvim razumljive.

Mada različito obrazovanje ili iskustvo uzrokuje različitu spoznaju ljudi tako da laik nije u stanju da razume neke stvari kao stručnjak, ipak iskustvo nije presudan faktor u formiranju realnosti ljudi.

Realnost ili spoznaja ljudi nikada nije u tolikoj meri određena onim što im se dešava već njihovim odnosom ili reakcijom na ono što im se dešava. Različit odnos ili reakcija ljudi na njihova iskustva uvek je uslovljena njihovom različitom samospoznajom ili različitom unutrašnjom interakcijom.

Nedovoljna samospoznaja ili unutrašnja interakcija uslovi ograničenost iskustvom, dok adekvatana samospoznaja omogućava prevazilazenje vlastitog iskustva ili svesnost o neophodnosti razmatranja drugačijih iskustava ili mišljenja. Primer nedovoljne samospoznaje koja uzrokuje arogantnost ili preterani subjektivizam može se naći u priči o slepim ljudima i slonu.

Želeći da steknu neki pojam o slonu, slepi ljudi su odlučili da ga opipaju. Svaki od njih je zauzeo razlicitu poziciju oko slona i opipao ga. Jedan je opipao slonovu surlu i iz toga zaključio da slon izgleda kao neka debela zmija. Drugi je opipao nogu i dobio utisak da slon izgleda poput balvana, dok je treći opipavsi slonovo uvo dobio utisak da slon izgleda kao velika lepeza. Raspravljajući kasnije o izgledu slona, nisu mogli da dođu do zajednickog zadovoljvajuceg rešenja, pa su se posvađali.

Agresivnost je uvek rezultat ograničenosti i nerazumevanja kako samog sebe, tako i svega izvan sebe. Da bi ljudi bili u stanju da pravilno shvate spoljašnju interakciju, neophodno je da najpre postignu odgovarajuću unutrašnju interakciju ili odgovarajuću samospoznaju koja se odrazi kao potrebno poštovanje i sebe i svoje okoline. Na taj način oni osposobljavaju sebe da uče kroz interakciju s okolinom.

Sve i jedan čovek ima svoje karakteristično i specifično shvatanje ili mudrost koje može da doprinese obogaćenju naše vlastite spoznaje. Čovek na vrhu brda ima drugačiji pogled nego čovek u dolini ili na sredini brda.

Svaki iz svoje perspektive može da vidi ili da zapazi što drugi nije u stanju. Zato nikada ne treba potcenjivati ili omalovažavati različita mišljenja drugih ljudi već se i njima treba posvetiti potrebna pažnja i razmatranje.

Materija i svest

Sve što u fizičkom postojanju postoji ima svoj karakterističan oblik ili pojavu, osim svesti. Svest je takođe u fizičkom postojanju, ali za nju ne možemo reći da pripada ni jednom od ova dva oblika. Iako ona u mnogome ima karakteristike energije, ona ipak ne pripada ni jednom do sada nama poznatom obliku energije.

Otuda kasnije izvedena suprotnost između forme i materije (oblika i sadržaja). U stoičkoj "fizici" (filozofiji prirode) materija je izričito određena kao "pasivni uzrok", tj. kao materijal koji se nekim "aktivnim uzrokom" (logosom) oblikuje u nastala bića.

Uopšte, od Aristotela pa naovamo materija postaje zajedničko ime za "elemente" (stoiheia), a u takve su sve do nastanka moderne hemije ubrajani voda, vazduh, vatra i zemlja. S druge strane, materija je tradicionalno razumevana kao nesto čulno, nagonsko i prirodno, te je u tom smislu mišljena kao suprotnost umnom, onom sto misli, shvata, razumeva. Iz te traditicije izvedena je suprotnost tela i duše, materije i duha, prirode i duha (uma).

Osnovu za moderno geometrijsko - fizikalno poimanje materije dao je R. Dekart: "Suština materije, ili tela uopšte, ne sastoji se u tome da postoji nešto sto je tvrdo ili teško ili obojeno ili što je na neki drugi način povezano s našim čulima, nego jedino u tome da postoji jedna supstancija koja se prostire u dužinu, širinu i dubinu" (Principi filozofije); to je "telo uopšte" ili "ono što se prostire" što zauzima neki prostor - nasuprot duhu koji je "bestelesan" i ne prostire se, te nije extensio nego samo cogito (svest, mišljenje, razumevanje).

U okviru te definicije, kasnije se prestpostavljalo da je "to što se prostire" u poslednjoj analizi sastavljeno iz malih telašaca (korpuscula), koje su najpre zamišljane kao poslednji nepromenljivi delići hemijskih elemenata ("hemijski atomi"), da bi se otkrivanjem radioaktivnosti i drugih procesa u atomu došlo do otkrića unutrašnje strukture atoma, odn. do elementarnih "građevnih čestica materije" kao što su elektroni, protoni, neutroni i dr.

Novovekovna fizika je u svojoj ranoj fazi pretpostavljala, suprotno stoičkoj fizici, da u osnovi fizičkih zbivanja pored materije sudeluju još "sile" i "energija". Tek u XX v. je razvoj prirodnih nauka (otkriće dvostruke prirode mikro-elemenata, korpuskularne i talasne, nastanak teorije relativnosti i dr.) ukazao da se masa, energija, fizičko polje, pa i prostor i vreme suštinski moraju povezati.

Fundamentalno pitanje odnosa materije i sveti predstavlja predmet rasprave i podele među filozofima. Tako da imamo dva osnovna filozofska shvatanja ili pogleda na svet. Filozofi koji materiju uzimaju kao osnovu svega, pa i duha ili svesti pripadaju taboru materijalizma.

Unutar materijalističkog shvatanja postoje različita gledišta i stanovišta, tako da imamo dialektički, mehanistički, istorijski, ekonomski, kao i vulgarni materijalizam.

Predstavnici vulgarnog materijalizma su naturalisti XIX v. kao na primer: Biner, Fogt, Molesot i dr. koji su smatrali da mozak luči svest, kao sto na primer jetra luči žuč. Iz stanovišta vulgarnog materijalizma razvila se veoma oštra kritika religije ili borbeni ateizam.

Idealizam polazi od transfizičkih i umskih sušastava ili ideja iz kojih se izvodi sve što postoji. Lajbnic je Platonov sistem uzeo za obrazac idealizma, a Epikurov za obrazac materijalizma. F. Engels u delu "Ludvig Fojerbah i kraj nemačke klasične filozofije" piše:

"Veliko osnovno pitanje svake, naročito novije filozofije jeste pitanje o odnosu mišljenja prema biću… duha prema prirodi… u svojoj potpunoj oštrini ovo je pitanje moglo bito postavljeno i moglo je dobiti svoje potpuno značenje tek onda kada se evropsko čovečanstvo probudilo iz dubokog zimskog sna hrišćanskog srednjeg veka… Prema tome kako su odgovarali na ovo pitanje, filozofi su se podelili u dva velika tabora. Oni koji su tvrdili da je prvobitan duh, a ne priroda, koji su, dakle, u krajnjoj liniji pretpostavljali bilo kakavo stvaranje sveta … činili su tabor idealizma. Oni pak koji su smatrali da je priroda prvobitna, pripadali su raznim školama materijalizma."

Materija i energija su dva osnovna elementa od kojih se sastoji fizička dimenzija postojanja. Materija se pojavljuje u obliku gasa, tečnosti, čvrstih predmeta i kontroverzne plazme; dok se energija pojavljuje u toplotnom, hemijskom, magnetskom obliku itd.

Energija predstavlja aktivnost (ali ne smisaonu ili svesnu, već uslovljenu i nužnu) gde je na primer, u mehanici delimo na kinetičku (energiju kretanja) i potencijalnu (energiju mirovanja).

Pošto oba ova oblika predstavljaju dve odgovarajuće razlike ili suprotnosti, oni imaju sposobnost interakcije i transformacije iz jednog u drugi oblik. Međutim, promene izazvane njihovom interakcijom uvek ostaju u okviru fizičkog kvaliteta. Drugim rečima, čista materija ili neživa bića nikada ne mogu proizvesti živa bića, odnosno tu misterioznu aktivnost ili svest koja daje život svim živim bićima.

Taj podatak ukazuje na činjenicu da se svest razlikuje od materije i energije ili da predstavlja drugačiji kvalitet od njih. Do aktivnosti unutar materijalnog kvaliteta može da dođe samo onda kada se on nađe u interakciji s određenom razlikom izvan sebe, gde se promene odvijaju po specificnim, tačno utvrđenim, nužnim zakonitostima. Uzaćemo za primer vodu.

Voda se nalazi u tečnom obliku. Ako je izložena veoma visokoj temparaturi, ona će promeniti oblik, tj. pretvoriće se u paru. Snižavanjem temparature ona će se opet pretvoriti u tečno stanje, a daljnjim snižavanjem temparature pretvoriće se u led.

Za vodu je karakteristična njena uslovljenja egzistencija jer je njena promena uzrokovana i uslovljena neim izvan nje. Ona nema sposobnost unutrašnje konstantne i smisaone promene ili razvoja kao živa bića koja poseduju svest.

Fizička dimenzija postojanja se karakteriše relativnom kratkotrajnošću oblika ili raspadljivošću materije. Iako je za oblik (kao jednu celinu) karakteristična razgradnja i prolaznost, za sve individualnosti, tj. atome unutar tog oblika ili celine je karakteristična njihova neuništivost ili njihova ponovna gradnja drugih i drugačijih oblika i celina.

Zbog toga elementi vode u interakciji s razlikama izvan sebe (različitom temparaturom) ostvaruju promenu koja uzrokuje promenu celine ili oblika, ali nikada ne nestaju.

Svi individualni elementi (atomi) koji grade jedan materijalni oblik, razgradnjom tog oblika stupaju u interakciju s drugim atomima i time opet grade drugačiji materijalni oblik.

Tako na primer, atom koji je učestvovao u gradnji tela slona, smrću slona, kasnije može da učestvuje u gradnji tela majmuna. Iz toga se vidi da u prirodi ništa ne nestaje već da cirkuliše.

Evo šta o materiji piše Mala enciklopedija Prosveta, četvrto izdanje/1986 godine: "Materija (lat.), izvorno reč materia znači: drvo, materijal za obradu, građa, sadržina; srodno sa grč. mater, lat. mater, srp. Mater. Prvobitno kod Platona naziva se "primateljkom" svih oblika, rodnicom u kojoj se začinju oblici svih bića. No Aristotel je prvi uveo termin material (hyle) u filozofsku i naučnu leksiku, pridajući i toj reči (hyle - drvo za građenje) značenje jednog od četiri uzroka nastanka svih bića, i to u smislu materijala, tj. Onog "iz čega" se sastoje sva nastala bića.

Energija koja je neophodna za organizam ili fizičku aktivnost tela nije isto što i svest. Takva energija je rezultat interakcije materijalnih elemenata ili njihove transformacije.

Zato su voda, hrana i kiseonik neophodni materijalni elementi za opstanak ljudi. Međutim, njihova interakcija nikada ne stvara smisaonu aktivnost ili svest u telu, već je samo omogućava.

Mi znamo da je mozak u neposrednoj vezi sa svešću kao i to da je mozak materija. Materija može da ostvari aktivnost, ali samo u obliku energije. Međutim, prilikom te transformative ona se i sama troši ili nestaje iz materijalnog oblika.

Da je svest energija, mozak bi se kao neposredni materijalni uzrok njenog nastanka i sam trošio ili nestajao iz materijalnog oblika. Pošto to nije slučaj, mozak se pre može posmatrati kao "apart" za prenos svesti nego entitet koji je neposredno stvara.

Iz toga se takođe može zaključiti da svest nije isto što i materija i energija, tj. da ona predstavlja nešto sasvim različito od njih, kao i to da se svest nalazi u određenoj, specifičnoj interakciji s materijom i energijom, a ne da je nastala od njih.

S obzirom da se interakcija razlika u postojanju vrši po zakonitosti suprotnosti, zato zakonitosti svesti predstavljaju suprotne zakonitosti fizičkim; dakle

nefizičke zakonitosti ili nefizički kvalitet postojanja.

Prema tome, pošto se materija i energija karakterišu oblikom ili širenjem ili rasprostiranjem i razlaganjem u vremenu i prostoru, te samim tim predstavljaju pojavno postojanje, svest predstavlja bezobličnu smisaonu aktivnost koja ima sposobnost sazimanja i sinteze ili bezvremesko i besprostorno postojanje, tj. neuništivost ili suštinu postojanja.

Naravno da je takvo tvrđenje još uvek nemoguće empirijski proveriti ili dokazati. Međutim, ono se ipak moze uočiti kroz samu analizu svesti ljudi.

Tako na primer, svest ljudi nema oblik, ne zauzima prostor, niti je njime ograničena. Ona takođe nije ograničena ni vremenom. Sve što ikada nastane u njoj može tamo da "stane" i "ostane". Bilo koji doživljaj ljudi mogu opet da dožive bez obzira kada i gde se desio.

Po toj karakteristici, tj. odnosu prema vremenu i prostoru najbolje se vidi razlika između svesti s jedne starane i materije i energije s druge. Mada ljudi zaboravljaju, ništa ne nestaje iz njihove svesti čime se ukazuje na zakonitost sažimanja i sinteze ili neuništivosti.

Hipnoza je očigledan primer takvog tvrđenja. Ljudi pod hipnozom mogu da se sete raznih doživljaja iz njihovog života koji su potpuno isčezli iz njihove svesnosti.

Frojdova genijalnost, između ostalog, zasnovana je i u uočavanju i razmatranju zakonitosti sažimanja svesti. Analizom te zakonitosti on je veoma mnogo doprineo rasvetljavanju ne samo dosetki, već takođe i sna, kao i mnogih drugih pojava u psihičkom životu ljudi.

Život u fizičkoj egzistenciji

Jedna veoma interesantna suprotnost u fizičkoj egzistenciji ili na planeti Zemlji su živa i neživa bica. Njihova razlika se ogleda u njihovom karakterističnom postojanju ili svesti.

Neživa bića imaju različite oblike i pojave, kao i različite materijalne sastave. Međutim, i pored svih međusobnih razlika za njih je karakteristična ista pasivnost koja se manifestuje kao bezživotnost.

Za živa bića je karakteristična aktivnost koja se manifestuje kao nastanak, razvoj i nestanak iz fizičkog postojanja. Unutar živih bića takođe postoje razlike u materijalnom sastavu i obliku, ali isto tako i u svesnoj aktivnosti u njihovim telima.

Tako na primer, iako je za biljke karakteristična aktivnost svesti, ona nema svesnost ili inteligenciju kao svest ljudi i životinja. Takva svest nema smisonu interakciju s okolinom, već se bazira samo na ograničenom instinktu samoodržanja.

Za biljke je takođe karakteristična nepokretljivost dok je za ljude i životinje karakteristična pokretljivost. Mada je za životinje karakteristična određena inteligencija ili svesnost, ona nije u tolikoj meri kompleksna kao ljudska.

Ovo je najuopstenija podela živih bića pošto unutar biljaka i životinja postoji čitavo bogatstvo različitih vrsta i ponašanja, kao i prelaznih oblika iz jedne u drugu vrstu.

Zbog toga takođe postoje i izuzeci u pogledu pokretljivosti i ponašanja. Međutim, oni su zanemaraljivi, a takođe i irelevantni za samo izlaganje. Postavljaju se pitanja:

Zašto su jedna bića živa i aktivna, a druga neživa i pasivna kada su i jedna i druga materijalna?

Ako materija ima svojstvo smisaone aktivnosti, zašto ga nemaju svi materijalni oblici?

Zašto samo oni materijalni oblici koji poseduju svest imaju to svojstvo? Po tome bi bilo logično zaključiti da je svest ta koja daje smisaonu aktivnost ili život svim živim bicima, a ne materija. Takvo tvrđenje takođe se nalazi u saglasnosti sa zakonitoscu interakcije razlika ili suprotnosti.

Neživa bića predstavljaju samo materijalni ili fizički kvalitet zbog toga je za njih karakteristična pojava ili oblik, ali bezživotnost ili odsustvo svesti.

živa bića predstavljaju interakciju dva razlicita kvaliteta, tj. materijalnog ili fizičkog sa nefizičkom bezobličnom smisaonom aktivnošću ili svešću.

Takva interakcija zadržava karakteristike oba ova kvaliteta ili suprotnosti, ali u

isto vreme stvara i novi oblik postojanja koji se manifestuje kao smisaona aktivnost ili život pojavnih, materijalnih oblika ili tela. Shvatanje čoveka kao interakcije svesti i materije (tela) dato je i u sledećem opisu od Osho:

"Telo se sastoji od tame, dok se duša sastoji od svetla i tamo gde se ta tama i ta svetlost sretnu, to je teritorija razuma. Samim tim razum u sebi poseduje malo tame i malo svetlosti; zato je razum uvek napregnut i razapet između ta dva različita pravca."

Nastanak svesti kod živih bića objašnjava se kompleksnošću materije. Jedan od razloga je svakako i taj što materija ili telo predstavlja jedini uočljivi oblik postojanja svesti. Zbog toga se materiji takođe pripisuje i sposobnost stvaranja svesti.

Međutim, mi suviše malo znamo o svesti da je možemo povezati samo uz materiju ili telo; te time katergorički poricati nesposobnost njene egzistencije nezavisno od tela ili materije. Teorija da se svest dobija kompleksnošću materije sadrži u sebi mongo nejasnoća i neodgovorenih pitanja kao na primer:

U čemu se ogleda i kako nastaje ta kompleksnost gde materija dobija sposobnost razmišljanja?

Šta je to što usmerava potrebnu interakciju ili konekciju različitih materijalnih elemenata?

Kako to da su se baš potrebni materijalni elementi za razmišljanje kreirali sami od sebe?

Slučajno?

Kako je moguća slučajnost u strogo određenim i izuzetno preciznim i kompleksnim jedinjenjima?

Šta stvara materiju, tj. kako je ona nastala?

Svest ili život u fizičkoj egzistenciji se manifestuje kao smisao dok se materijalna besvesnost manifestuje kao besmisao. Ako su materija i energija kao besvesni oblici neuništivi, tj. imaju svoj kontinuitet, kako to da svest, kao smisaona, kreativna aktivnost prestaje da ima kontinuitet, tj. da nestaje?

Šta uopšte materiji i energiji kao besvesnim oblicima omogućava taj kontinuitet?

Ne postiže li se smisaona aktivnost tela ili materije upravo interakcijom sa svešću?

Smrt živih bića ukazuje na to. Kada čovek umre, njegovo telo je i dalje u fizičkoj egzistenciji, ali njegova svest, odnosno ta specificna smisaona aktivnost ili suština te osobe više nije. Iako su (slučaj prirodne smrti) svi organi i dalje prisutni i neoštećeni, oni bez svesti jednostavno prestaju da funkcionišu.

Dok je svest prisutna u telima živih bića, sve razlike ili individualnosti u njemu

se usklađuju i predstavljaju jednu funkcionalnu celinu. Bez svesti u telu nastaje razlaganje. To pre ukazuje na interakciju tela sa svešću, nego na njegovu sposobnost da je stvara.

Toliko je mongo nejasnoća i neodgovorenih pitanja upravo zbog toga što teorija o kompleksnosti materije opisuje samo pojavu, a ne suštinu postojanja i života.

Suština života ne nalazi se u obliku i kompleksnosti, već u svesti ili smisaonoj aktivnosti unutar tela koja stvara kompleksnost. Kroz analizu materije uvek se dobija pojavni oblik postojanja, a ne njegova suština. Takvo tvrđenje sadržano je i u čuvenoj Dekartovoj rečenici:

“Cogito ergo sum.” ili “Mislim, dakle jesam.”

Njome, ne samo što je život i postojanje određeno kroz svest, već je sama svest određena ili okarakterisana kao njihova suština. Dobar primer privida ili iluzije smisaone aktivnosti u odnosu na kompleksnost tela možemo naći u primeru kompjutera, radija i televizije. Svaki od njih mora da ima svoje specifično telo ili oblik i sastav da bi mogao da obavlja određenu, specifičnu aktivnost.

Njihov oblik, sastav ili specifična povezanost različitih elemenata u okviru toga sastava omogućava električnoj energiji ili raznim signalima i impulsima proticanje ili usmeravanje u potrebnom pravcu što uvek rezultira kao smisaona aktivnost.

Međutim, mi znamo da niti njihova tela, niti impulsi u njima nemaju sposobnost mišljenja niti svesno stvaraju smisao, već ljudi ili viša aktivna svest koja im je kreirala takav oblik da bi omogućila svojoj svesti da funkcionioše kroz njih i na taj način im daje smisao koji će poslužiti svrsi samih ljudi.

Suštinski proces razmišljanja jos uvek nije shavaćen ni objašnjen. Pojavno objašnjenje mišljenja glasi da mozak, kao materija, razmišlja materijom, tj. dolivom krvi, kao i raznim hemikalijama i električnim impulsima. Na taj način postoje i tri objašnjenja ili mogućnosti.

Ili te hemikalije i impulsi razmišljaju sami od sebe, te bi onda čovek bio misleća hemikalija ili misleći električni impuls;

Ili se u dodiru mozga i hemikalija, kao i električnih impulsa (od kojih ni jedan nema sposobnost razmišljanja) dešava čarolija, pa mozak počinje da razmišlja;

Ili se upravo preko tih impulsa i hemikalija omogućava svesti (nama jos uvek nepoznatoj smisaonoj aktivnosti ili kvalitetu) njeno delovanje na mozak. Deril Rini (“ Smrt vecnosti“) pise sledeće:

"Noseći se intuicijom nešto dalje, interesantno je pomenuti da se retki momenti oslobađanja svesti od ega opisuju kao momenti osvetljenja ili prodora svetlosti. Vitman opisuje ta viđenja kao 'osvetlenje svetlog' i metafora svesti kao svetlosnog agenta je široko rasprostranjena u svim mističnim spisima. Pitam se, u momentima nesputane mentalne slobode, da li sama svetlost, jedna istinski bezvremenska realnost, priznata od strane fizičara kao takva, nije u nekom jos neotkrivenom načinu nosilac svesti?" Izvanredna dostignuća u polju tehnologije

uzrokovala su nastanak novih naučnih disciplina. Jedna od takvih disciplina je i biopsihijatrija. Inovacijom raznih instumenata omogućen je pristup u sam mozak ili posmatranje mozga u procesu mišljenja preko električne aktivnosti i doliva krvi. Na taj način biopsihijatrija je dosla do veoma interesantnih podataka.

Dr Martin Tejčer sa Harvardske medicinske škole u članku "Neurobiologija i zlostavljanje dece" došao je do otkrića da su deca koja su bila zlostavljanja u najranijem periodu života za posledicu imala specificno oblikovanje i formiranje mozga koje se razlikovalo od dece koja nisu bila zlostavljana. Takvo različito formiranje mozga u kasnijem periodu njihovog života uslovilo je i njihovo drugačije ponašanje ili svesnost.

Takvim podatkom se neosporno potvrđuje međusobna uslovljenost i zavisnost ili interakcija mozga (materije) i svesti (smisaone aktivnosti). Zlostavljanje dece je prouzrokovalo određeni intenzitet ili aktivnost svesti koja je oblikovala njihov mozak.

Primera interakcije između svesti i tela ima veoma mongo. Jedan od primera su i psihosomatske bolesti. Isto tako i sugestija nije ništa drugo, već neposredan primer međusobnog uticaja određene aktivnosti svesnosti ili intenziteta osećanja u ljudima na njihove telesne funkcije, itd. Deril Rini u uvodu u istoj knjizi takođe piše i sledeće:

"Kvantna fizika je pokazala, na zadovoljstvo mnogih fizičara, da je realnost koju posmatramo čudno promenjena samim činom posmatranja. Svest ne izgleda samo kao posmatrač već kao učesnik u radnjama sveta; svest i materija, subjekt i objekt nisu odvojeni, nekako suptilno, oni vrše interakciju."

Dr J. B. Rajn, istraživač psihičkih sposobnosti sa djuk univerziteta, takođe kaže:

"Zapanjujuće deluje na moju maštu da zamisli sve implikacije pokazanog da svest nekim nepoznatim načinom ili sama od sebe poseduje mogućnost da direktno afektuje materiajalne operacije u svetu oko sebe."

Fizička i nefizička dimenzija postojanja

Skoro u svim različitim kulturama prisutno je verovanje u nefizičku dimenziju postojanja koja ne samo što vrši interakciju s fizičkom, već joj je i superiornija pošto je kreira i uslovljava. Ljudi različite verske, rasne i nacionalne pripadnosti veruju u bestelesna, inteligentna bića kao na primer, duhove, vile, anđele itd. Takva činjenica sama po sebi je vredna pažnje pošto ukazuje na univerzalnost te ideje.

U ljudima je veoma duboko ukorenjena ideja o postojanju svesti bez tela ili materije i to ne samo iz religioznih razloga. Kod nekih ljudi je to intuitivno osećanje, kod nekih to osećanje se javlja posle smrti bliskih rođaka ili prijatelja dok je kod nekih ljudi to uverenje bazirano na iskustvu koje su doživeli za vreme kliničke smrti itd.

Od kuda ljudima uopšte takva ideja i koliko je mudro takvu ideju arogantno poricati bez da je možemo dokazati nemogućom?

Svakako da je mnogo fleksibilnije, odnosno ispravnije ostaviti otvorenu mogućnost za nešto zašto nismo sigurni da postoji, nego kategorički pobijati bez ikakvih uverljivih i solidnih dokaza.

Kako mi sa sigurnošću možemo znati da sve ovo sto mi uočavamo i naživamo fizičko postojanje ne daje samo privid jedinog mogućeg postojanja i da ono nije samo deo nećeg mnogo kompleksnijeg i sveobuhvatnijeg?

Te zbog toga otkrivajuci samo fizičko postojanje (ili deo), mi smo u zabludi da otkrivamo celinu, pa je i nase znanje uvek delimicno ili nepotpuno.

I kao sto su životinje svojom inteligencijom onemogućene da razumeju Pitagorinu teoremu, možda smo i mi isto tako s našom inteligencijom onemogućeni da shavatimo višu intelligenciju, odnosno samu suštinu svesti ili postojanja.

Ljudi koji kategorički poriču postojanje bilo kojeg drugog postojanja osim ovog fizičkog, svakako da nemaju suštinski dokaz osim činjenice da sve što oni mogu da primete, vide ili otkriju, samo je fizičko postojanje.

Međutim, to je nešto sasvim normalno ili nešto što se i može očekivati pošto se mi nalazimo "usred" fizičkog postojanja. Znači, sve što mi i možemo da osetimo, vidimo ili primetimo, neizostavno mora da bude vezano uz fizičko postojanje.

Tako na primer, ako čovek zaroni u vodu, sem vode oko sebe on ništa drugo ne može da oseti i ako iznad njega postoji otvoren prostor bez vode. Sve ono sto vidi i primeti može da vidi i primeti samo kroz vodu.

Tvrđenje da ne postoji ni jedno drugo postojanje sem ovog fizičkog posto se ne može videti, otkriti ili primetiti, nije dovoljno snažan argument i zbog same činjenice o ograničenosti, kako ljudske percepcije, tako i ljudskog znanja koje

još uvek ne prodire do suštine fizičkog postojanja.

Naime, celokupno fizičko postojanje se može okarakterisati kao pojavno postojanje u kojem je suština skrivena, te je nije lako otkriti. Upravo iz tog razloga i postoje razne naučne discipline koje pokušavaju da prodru kroz pojavne oblike fizičkog postojanja do njegove suštine.

Ukoliko se odlučimo da posmatramo fizičko postojanje kao jednu samu i nezavisnu celinu, tada se mogu postaviti i sledeća pitanja:

Zašto se fizičkim postojanjem, kao jednom celinom, prekida lanac, odnosno zakonitost postojanja celina i njihove uzajamne uslovljenosti i povezanosti, kao i zakonitost postojanja suprotnosti ili njihove interakcije?

Šta u prvom redu započinje fizičko postojanje pošto sama ideja postojanja ukazuje na neophodnost ili neminovnost interakcije razlika ili suprotnosti?

Po toj zakonitosti i fizičko postojanje, kao jedna celina, takođe mora imati svoju suprotnost ili razliku s kojom se nalazi u interakciji. Nije li svest ili nefizička dimenzija postojanja upravo takva suprotnost ili razlika pojavnom ili fizičkom postojanju? Alan Landsburg u knjizi "U potrazi za neobičnim pojavama" piše: "Kroz godine parapsihologija je pokazala da je nefizički element u ljudima stavrnost a ne samo želja ili iluzija."

Dr J. B. Rajn takođe kaže: "Možemo sa sigurnošću zaključiti da ima nešto delotvorno u ljudima što prevazilazi fizičke zakonitosti, pa prema tome, po definiciji, predstavlja duhovne zakonitosti. Vasiona je onda nešto što ostavlja mogućnost da se bude religiozan."

Ukoliko se samo fizička dimenizja postojanja shvata kao jedina moguća dimenzija postojanja, te se samo kroz nju nastoji objasniti suština postojanja, nikada se neće stići do odgovora. Analiza postojanja u sebe mora uključiti nefizičku ili svesnu dimenziju postojanja koja ima suprotne zakonitosti fizičkim.

Zbog toga je neminovno razmotriti mogućnost postojanja nefizičke dimenzije postojanja kao suštinske dimenzije s kojom se fizičko ili pojavno postanje nalazi u stalnoj i neprekidnoj interakciji, uslovljenosti i zavisnosti.

Intenzitet i aktivnost svesti

Kao što materija i energija predstavljaju dve razlike ili suprotnosti u fizičkom, unutar svesti kao nefizičkom, takođe postoje dve razlike ili suprotnosti koje se nalaze u interakciji.

Te dve razlike se manifestuju kao aktivnost i intenzitet svesti koje takođe imaju sposobnost transformacije iz jednog stanja u drugo. Neposredan primer takvog tvrđenja je sama svest ljudi.

Prvo što ljudi mogu zapaziti unutar njihove svesti su dve razlike ili dve suprotnosti i to: osećanja i misli. Misli se manifestuju kao razloženost svesti ili individualizacija i izdvojenost razlika.

Takva individualnost misli omogućava njihovu stalnu interakciju ili aktivnost koja doprinosi njihovoj razumljivosti. Zbog toga one predstavljaju svesnost ili "pojavu" svesti.

Osećanja predstavljaju sažetost ili jedinstvo razlika, odnosno suštinu misli i svesnosti. Zato osećanja nisu razumljiva, te se manifestuju kao nesvesnost ili intenzitet (snaga) svesti koja ima veoma snažan efekat na telo i misli.

Suština ljudi ili svesti nije u mislima već se ona nalazi iza misli. Ponekad se ta sustina osetiti kao neki sveti skriveni mir, zaštićenost, ljubav kao i uteha u teškim trenucima. Misli su samo "sredstvo" preko kojih intenzitet svesti moze da ostvaruje svoju aktivnost.

Što god je suština svesti kompleksnija ona ima i kompleksniju "pojavu" ili sposobnost mišljenja koja se manifestuje kao inteligencija. Životinje nemaju u tolikoj meri sposobnost mišljenja kao ljudi pošto se njihova suština svesti razlikuje od ljudske.

Pored suštinskog intenizteta svesti ili osećanja mira i ljubavi, ljudi takođe poseduju i suprotan intenzitet koji je usko povezan uz telo te se manifestuje kao niži intenzitet ili osećanje nemira, besa, mržnje, straha i td.

Osećanje ljubavi ima veoma prijatan, pozitivan i karakterističan efekt na telo. Njime se ima osećaj uzdizanja ili "otvaranja" tela. Tako da se ima utisak da taj intezitet dopire putem neke svetlosti koja se nalazi izvan tela. Čini nam se da se telo ispunjava svetlošću koja nas uzdiže te celokupno naše biće počinje da vibrira na drugi način nego obično. Čak se veoma često čuju izrazi kao na primer, lebdi od sreće, sija od sreće, ozaren radošću, blistavo srećan, zrači ljubavlju.

Osećanja mržnje, bola, straha imaju suprotan efekat. Ona se doživljavaju kao neko grčenje ili "zatvaranje" tela čime se ima osećaj sprečavanja prodora svetlosti, tako da se često čuju izrazi kao: tmurno raspoloženje, mračno osećanje mržnje i besa, pao mu je mrak na oči i td.

U svakom slučaju kroz takva osećanja se gubi sposobnost funkcionalnog

mišljenja ili rasuđivanja. Njima se ograničava mogućnost izbora reakcije te se počinje ponasati u okviru nužnosti.

Čini nam se kao da reagujemo iz nizih nagona tela ili neke izrazito destruktivne energije s izuzetno niskom vibracijom. Osećamo mučninu u stomaku, napetost mišića, lupanje srca, jednom rečju naša svesnost u potpunosti biva vođena telesnim porivima.

Između misli ili svesnosti i osećnja kao nesvesnosti odvija se stalna interakcija kojom se omogućva osećnjima ili nesvesnom transformacija u svesnost ili misli.

Svaki određeni intenzitet osecanja neminovno rezultira određenom aktivnošćsvesti ili svesnošć šo znač da jedno drugo uslovljava i stvara. U ljudima se nikada ne mož pojaviti neko osećnje, a da ne izazove određene misli i obrnuto. Endrju Salter u knjizi "Uslovljeno refleksivna terapija” piše:

"Činjenica je da pravljenje razlike između razuma i emocija predstavlja skoro srednjovekovni ostatak." Morgan, razmatrajući dokaze o anatomskoj lokaciji emocinalne integralnosti kaže "ni za jedno jezgro ili region se ne može reći da sadrži nervni centar… emocionalnog ponašanja."

Ukazati racionalizaciju u ponašanju je izdvojiti naročitu seriju niti u temeljno isprepletenom tkanju cortial-sympathetic ponašanja. Terapeutska korist od koncepta racionalizacije leži u isticanju ideje da se stvaran uzrok ponašanja ne nalazi u neposrednim okolnostima već u nastavljanju pređašnje uslovljenosti. U pravom smislu reči, razum i osećanja su dve nozdrve istog nosa.

Mi možemo govoriti o različitim nivoima ponašanja, ali voleli mi ili ne, proces emocija i razuma idu jedno s drugim. Niko od nas ne može a da ih ne koristi zajedno svo vreme posto su oni u stvari jedna ista neurološka stvar. Nikada nije bilo drugačije vrste razmišljanja još od kako su naši reptilski preci napustili močvaru. Ovo izgleda da nas ostavlja u dilemi. Međutim, rešenje je jednostavno.

Nema ništa loše u "vođenju" od strane emocija. Mi tu ne možemo ništa. Jedino je pitanje: "Kojih emocija? Da li sterilnih, osakaćenih, strahom ispunjenih emocija inhibicije ili slobodnih, zdravih, vigoroznih i korisnih emocija eksitacije?"

Veoma je važno da se pravi razlika između pojma svest i svesnost pošto svest predstavlja širi pojam od svesnosti. Svesnost predstavlja samo aktivnost misli, dok svest pored svesnosti obuhvata i nesvesnost ili intenzitet osećanja.

Ljudi u fizičkoj egzistenciji poseduju pojavni materijalni oblik i svest. Zbog toga oni pored uočljivih telesnih karakteristika takođe poseduju i skrivene karakteristike koje se teže uočavaju.

Mada se većina ljudi poistovećuje s njihovim pojavnim ili uočljivim karakteristikama ili telom, njihova suština nije u njemu već u njihovoj svesti koja određuje i samog čoveka i sve oko njega.

Tako na primer, u slučaju kada se posveti posebna i preterana pažnja na izgled

tela, to se ne čini zbog tela, vec zbog svesti ili zbog osećanja koje nam ta pažnja pruža ili zbog shvatanja o važnosti izgleda tela.

Osećanja i misli jedne osobe moemo saznati jedino ako nam ih ta osoba sama izrazi ili ih možemo nazreti kroz njene akcije i reakcije u odnosu na druge ljude i okolinu.

Mi veoma često naše vlastite akcije i reakcije upoređujemo s akcijama drugih ljudi i na osnovu te komparacije dolazimo do određenih zaključaka o mislima i osećanjima drugih ljudi.

Koliko će ti zaključci biti tačni, ne moraju uvek da određuju akcije drugih ljudi, već isto tako polazni intenzitet osećanja kojim smo prosuđivali te akcije.

Tako na primer, ukoliko čovekovo rasuđivanje započne od osećanja straha, ljutnje, besa, itd. on će doći do drugačijih zaključaka, nego kada rasuđuje s osećanjem mira, ljubavi i sklada.

Smisao i besmisao

Nastanak fizičke egzistencije jos uvek predstavlja misteriju za nas. Teorija “Big Bang” samo opisuje njen mogući nastanak, ali ne otkriva niti objašnjava suštinu njenog nastanka. Tako da neki ljudi zastupaju teoriju haosa i slučaja, dok drugi zastupaju teoriju smisla i kreacije.

Osnovna karakteristika smisla je sposobnost kreativnog kontinuiteta. Besmisao se odlikuje nemogucnošću kreacije ili smisaonim razvojem i kontinuitetom.

Mi se nalazimo u postojanju koje ima smisao i kontinuitet, što znači da njegova osnova ili njegov početak može da bude samo u smislu ili svesti, a nikako ne u besvesnosti i slučajnosti.

Iz besmisla ili nesvesnosti bilo bi nemoguće proizvesti smisao, odnosno svest i kontinuitet zbog samog karaktera besmisla ili nesvesnosti. Što znači da je najpre morala postojati svest ili smisao da bi ovo i ovakvo postojanje uopšte bilo moguće.

U ranijem izlaganju smo konstantovali dualnost ili neophodnost postojanja razlika ili suprotnosti za promenu i aktivnost. Zbog toga, ukoliko postoji smisao, nužno mora da postoji i besmisao kao njegova razlika ili suprotnost s kojom će se smisao naći u interakciji, te na taj način stvarati promenu i razliku, kako u samom sebi, tako i u besmislu.

Jedino tako je moguće ispuniti osnovni uslov postojanja. Tako da bi besmisao bio samo trenutna i prolazna, ali nužna i neophodna faza razvijanja smisla.

Fizičko ili pojavno i pasivno je neophodan uslov za razvoj ili promenu nefizičkog ili aktivno svesnog. Njihovom interakcijom se odvijaju nuzne i neophodne promene i u jednom i u drugom, te se na taj način postiže smisaoni i potrebni razvoj i jednog i drugog, a takođe i stvaraju novi oblici postojanja s njihovim specifičnim zakonitostima.

Dobar primer takve interakcije u kojoj se najbolje uočavaju zakonitosti fizičkog i nefizičkog mozemo naći u transformaciji gusenice u leptira.

Kada gusenica izvrši svoju fankciju i postigne uslove za promenu ( ti uslovi se postignu kada svaka razlika unutar nje postigne svoju nužnu promenu kroz međusobnu interakciju) ona se pretvara u čauru koja dalje egzistira po svojim zakonitostima dok ne ispuni uslove za daljnju promenu, odnosno dok se unutar nje ne razvije leptir koji predstavlja sintezu smisaone aktivnosti.

Na taj način čaura je ispunila svoju potrebnu funkciju ili interakciju sa smisaonom aktivnošću tako da dolazi do njihovog razdvajanja. Leptir dalje nastavlja egzistenciju prema svojim zakonitostima, dok je čaura ostavljenja promenama u okviru materijalnih zakonitosti koje se manifestuju kao razgradnja oblika.

Iako je smisaona aktivnost ili svest unutar različitih matrijalnih oblika (gusenica,

čaura, leptir) menjala svoju aktivnost usled promene tih oblika ona nikada nije nestajala, već je samo doživljavala svoju transformaciju.

Dok je kod materije završetkom interakcije uvek nastajalo razlaganje i razgradnja oblika, dotle je kod svesti uvek nastajala smisaona sinteza. Ona se uvek manifestovala kao različita aktivnost ili promena koja je imala kontinuitet i uvek predstavljala nešto. Nemački filozof Imanuel Kant u knjizi "Kritika čistog uma" piše:

"Ako bi mogli videti sami sebe i ostale stvari onakve kakve stvarno jesu, mi bi videli sebe u svetu duhovne prirode, zajedništvo koje niti nastaje našim rođenjem niti nestaje smrću nasih tela."

Osnovna karakteristika svesti upravo i jeste njena stalna promena ili aktivnost, bez nje ona ne može biti svest ili postojanje. Ta zakonitost se takođe može posmatrati u egzistenciji ljudi.

Tako na primer, jedna te ista osoba prolazi kroz različite faze razvoja oblika i svesnosti ili egzistencije gde je jedna te ista osoba i beba i dete i mlada i sredovečna i stara osoba. Iako su to sve razlike i telesno, tj. po formi i obliku (pojavi), a takođe i svesno (suštinski) one uvek predstavljaju jedno isto (istu osobu u razvoju).

U postojanju ništa ne nestaje, već samo doživljava promenu. Međutim, većina ljudi identifikujući se samo sa svojim pojavnim oblikom ili telom, smatra da njegovom razgradnjom nestaje i njihova svest ili njihova suština.

Takvi ljudi doživljavaju sebe kao nešto između dva ništa. Odnosno, oni smatraju da su bili ništa pre nego što su se rodili i da će smrću opet postati večno ništa. Ako bi ništa poistovetili s besmislom, a nesto sa smislom, tada bi se mogla postaviti i sledeća pitanja:

Zbog čega i od kuda nešto ili smisao, između dva ništa ili besmisla? Kako objasniti činjenicu da se iz ništa ili besmisla (koje se karakteriše nemogucnošću kreacije) kreira smisao, a potom opet iz smisla koji uvek kreira još viši smisao kreira večni besmisao?

Posmatrajući čoveka, tj. njegovu suštinu ili svest kao konstantno nešto samo u različitim fazama razvoja ili promenama, dobija se smisao koji u sebe uključuje i svoju razliku, odnosno besmisao.

I ne samo čovek, već i sve oko njega ili celokupno postojanje možemo shvatiti kao smisao ili svest koja osmisljava i osvešćuje sama sebe, pa zbog toga uvek stvara viši smisao ili svesniju svest i to uvek u interakciji sa svojom razlikom, odnosno nesvesnošću i besmislom.

Besmisao, nesvesnost i individualnost kao osnova bilo čega je nemoguća. Besmisao, nesvesnost i individualnost mogu da postoje samo u okviru svesti, smisla i zajedništva ili da nastanu iz svesti, smisla i zajedništva, kao njihova razlika.

Jedino se iz svesti, smisla i zajedništva moze stvoriti promena ili razlika i to u

vidu individualnosti, besmisla i nesvesnosti koja ce moći imati kontinuitet pošto ce biti kreirana od smisla kao njegova potrebna razlika ili suprotnost s kojom će se smisao nalaziti u interakciji.

Postojanje i nepostojanje

Smrt živih bića nosi sa sobom ideju nepostojanja. Bez smrti u nama se nikada ne bi mogla pojaviti ta ideja ili pojam, bar ne u ovakvom obliku kojeg sada imamo.

Ukoliko pođemo od pretpostavke da svest neizostavno mora biti vezana uz telo ili materiju, to će onda značiti da će nestanak materije ili tela uzrokovati nestanak svesti, te će nastupiti nešto što je ništa ili nepostojanje.

Šta je nepostojanje? Kako mi možemo sa sigurnošću znati da se ono nalazi u obliku koji smo mu mi odredili? Mi u potpunosti ne razumemo ni fizičko postojanje u kojem se nalazimo, pa kako onda sa sigurnošću možemo da odredimo nepostojanje u kojem se ne nalazimo?

Ideje postojanja i nepostojanja koje mi za sada imamo nalaze se u potpunoj kontradikciji pošto se između njih ne moze uočiti bilo kakva veza. Ne samo što se iz praznine, neaktivnosti, nesvesnosti, potpune tame (ili ko zna kako mi već ne zamišljamo to nepostojanje) ne može nastati postojanje, već se kontradikcija nalazi u samoj izjavi nepostojanja.

Naime, mi sve što postoji definišemo kao postojanje. Ukoliko kažemo da nepostojanje postoji, to onda znači da je i ono postojanje, samim tim što postoji.

Isto tako, ukoliko se kaže da nepostojanje ne postoji, opet se sve svodi na postojanje. Iz toga proizilazi da postoji samo postojanje ili stalna promena i aktivnost koja se postiže interakcijom odgovarajućih razlika ili suprotnosti.

Samim tim postojanje u sebe mora uključiti sve svoje promene ili razlike i suprotnosti, što znači i nepostojanje. Budući da je postojanje stalna aktivnost ili promena Večno Nepostojanje ili Apsolutno Nepostojanje je nemoguće u postojanju pošto i ono neminovno mora da doživi promenu ili razliku u postojanju, a onda više ne može biti nepostojanje. To opet znači da nepostojanje ne postoji, odnosno da postoji samo postojanje.

Međutim, smrt živih bića svedoči da ipak neka razlika ili suprotnost fizičkom postojanju postoji. Koja je onda ta razlika?

Ako mi iz ideje nepostojanja koju trenutno imamo (a, koju smo formirali samo na osnovu ovog fizičkog postojanja, a ne neposredno) ne možemo objasniti vezu s fizičkim postojanjem (koja mora da postoji) može da znači samo to da je

naša ideja nepostojanja netačna, upravo zbog toga što je naša trenutna ideja fizičkog postojanja (pogotovo njegovog nastanka) još uvek nepotpuna i nerazjašnjena.

Greška se nalazi u tome što smo mi postojanje svesti neizostavno vezali i poistovetili s materijom, te na taj način fizičko postojanje proglasili kao opstu ideju postojanja. Zbog toga takva opšta ideja postojanja u sebe ne može da uključi nepostojanje bez kontradikcije.

Međutim, ukoliko se nepostojanje okarakteriše kao nefizičko postojanje, tada nestaje i kontradikcije, te zakonitost postojanja suprotnosti ili njihova interakcija dobija smisao. Prema tome, ostaje samo nefzičko postojanje kao jedina moguća ili validna razlika fizičkom postojanju s kojim se ono nalazi u iterakciji.

Samim tim, nepostojanje ili apsolutna praznina se zamenjuje nefizičkim postojanjem ili svešću, te predstavlja Apsolutnu Punoću ili sažetost zajedništva tj. suštinu iz koje je moguć nastanak razlika i individualnosti ili pojavnih oblika fizičkog postojanja.

Nastanak i nestanak nebeskoh tela, kao i rađanje i smrt je očigledan primer takve interakcije ili transformacije nefizičke (suštinske) i fizičke (pojavne) dimenzije postojanja. Zbog toga smrt i rađanje predstavljaju dve neophodne razlike jednog istog, tj. aktivnosti ili razvoja postojanja ili svesti.

Idejom o postojanju nepostojanja početak ili nastanak fizičke egzistencije se dovodi do apsurda. Međutim, ukoliko odredimo nepostojanje kao nefizičko postojanje, ne samo što nestaje apsurd nego se ispunjavaju sve zakonitosti opšte ideje postojanja.

U fizičkoj egzistenciji svaka pojava ima svoj uzrok nastanka ili svoj početak. Sve te pojave je moguće objasniti kroz fizičke zakonitosti osim početnog uzroka tih pojava.

Tako na primer, svako dete mora da ima roditelje da bi nastalo. Ta zakonitost ostavlja zagonetku ili misteriju nastanka prvih roditelja. Kako su oni nastali? Po fizičkim zakonitostima znamo da su morali biti rođeni ali, pošto smo ih uzeli za početni uzrok ili prve roditelje, ta mogućnost se isključuje.

Međutim, time se takođe isključuju i fizičke zakonitosti. Odnosno, ukazuje se na njihovu ograničenost, a ne univerzalnost ili ukazuje se na nužnost postojanja drugačijih ili suprotnih zakonitosti od fizičkih. Dakle, nefizičkih zakonitosti, čime se takođe ukazuje na svest kao jedini mogući početni ili suštinski uzrok nastanka fizičkog postojanja.

Religija, nauka i filozofija kao različiti aspekti svesnosti ljudi

I religija i nauka i filozofija su tvorevine ljudi kroz koje oni izrazavaju različite aspekte njih samih ili njihove svesnosti. To znači da pravu suštinu ljudi ili sveobuhvatnost njihovog znanja nikada ne možemo naći samo kroz jednu od tih disciplina, vec kroz njihovo jedinstvo.

Pokušaj određivanja ljudi samo kroz jednu od tih disciplina uvek će biti jednostran pošto neće obuhvatati sve njihove aspekte. Zanemarivanjem bilo kojeg od tih aspekata uvek će se dobiti nepotpuna, samim tim i neispravna koncepcija.

Osnovna ideja svih različith religija je potpuno ista. Ona shvata ljude kao duhovna, a ne telesna bića. Telo se posmatra samo kao pojavni i prolazni oblik večne i neuništive suštine ljudi, tj. njihove svesti ili duha. Na taj način religija vidi sve ljude kao iste. Zbog toga ona ima karakter zbližavanja, poštovanja i jubavi među njima.

Religija takođe ističe značaj iskrenosti i moralnog ponašanja ljudi u procesu spoznavanja njihove suštine. Tako da veliki broj različitih religija ima skoro identično pravilo za ponašanje ljudi, kao na primer:

Hrišćanstvo: "Sve sto hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima; jer su u tome i zakon i proroci." (Matej 7:12)

Taoizam: "Posmatraj dobit svoga bližnjega kao svoju dobit; i gubitak svoga bližnjega kao svoj gubitak." (Tai Sang Kan Ying Pin)

Judaizam: "Što tebe boli nemoj da radiš drugima."(Talmud)

Hinduizam: "Nemoj da radiš drugima ono što tebi urađeno uzrokuje bol." (Mahabharata 5.15. 17)

Budizam: "Ne povređuj druge s onim sto je tebi uzrokovalo bol." (Udanavarga5.10) Na žalost, danas su mnoge religije zapostavile svoj osnovni princip te su izuzetno veliku pažnju posvetile ceremonijalu kao i manipulativnim političkim interesima.

U nekim religijama lepota i snaga suštinskih principa jedva da se može i nazreti kroz nagomilane forme i prazne tvorevine koje služe same sebi, a ne istinskim, duhovnim potrebama ljudi. Sve je to uzrokovalo nepotrebno udaljavanje, pa i anatagonizam između različitih religija. Zbog toga i J. Sfift kaze:

"Imamo dovoljno religije da se mrzimo, ali je nemamo dovoljno da volimo jedni druge."

Religiju možemo okarakterisati kao jedan od najkontroverznijih aspekata ljudske svesnosti. Kontradiktornost religije, pored ostalog, ogleda se i u njenom značaju i ulozi na prosperitet ili dobrobit ljudi.

U pojedinim epohama i situacijama religija je imala pozitivan i kreativan efekat, ali je isto tako u pojedinim slučajevima njen efekat bio izrazito negativan i destruktivan.

U slučajevima kada su ljudi bili vođeni suštinskim idejama religije uvek se postizao njihov progresivan razvoj i obrnuto. U slučajevima gde su se ljudi koncentisali na religioznu ograničenost, odnosno pojavne međusobne razlike, uvek je dolazilo do neprijateljstva, mržnje i destrukcije.

Poznato je da najstarije iskopine ljudskih ostataka ukazuju na religioznost ljudi u to doba. To se naročito vidi po njihovom sahranjivanju mrtvih ili odnosu prema smrti. Tako da bi s pravom mogli reći da je religioznost ili verovanje ljudi u duhovnu ili nefizičku dimenziju postojanja prisutno u njima od samog njihovog nastanka.

Uzrok religioznog ponašanja ljudi u to doba objašnjava se gotovo nepostojećim poznavanjem fizičkih zakonitosti gde su ljudi opazajući promene u svom okruženju, ne shvatajući njihove prave uzroke te promene pripisivali natprirodnim silama.

Drugim rečima nastanak religije se objašnjava primitivizmom ljudi ili njihovim ograničenim znanjem. Međutim, da li je stvarno tako? Da li ograničenost obrazovanja ili znanja ima presudnu ulogu u tome da li će neko imati svesnost, ideju ili osećaj postojanja nečeg van ovog fizičkog postojanja, odnosno nečeg natprirodnog koje je u neposrednoj vezi ili povezanosti s ovim prirodnim?

Mi našu civilizaciju smatramo najnaprednijom do sada posto smo ne samo otkrili, već i prilagodili svojim potrebama mnoge fizičke zakonitosti. Iako danas postoje siromašne i zaostale društvene zajednice gde je znanje ili obrazovanje ograničeno, ipak je ono dostupno većini ljudi, tako da bi s pravom mogli okarakterisati našu epohu kao civilizovanu, a ne primitivnu.

Ipak, pjavljuje se jedan veoma interesanatan paradoks gde u svim tim zajednicama (bilo siromašnim i manje obrazovanim ili bogatim i obrazovanijim ) imamo ljude koji veruju, kao i ljude koji ne veruju u postojanje nefizičke dimenzije postojanja.

Među visoko obrazovanim ljudima postoji podjednak broj onih koji veruju i onih koji ne veruju, kao i onih koji nisu sigurni. Slično se odnosi i na ljude s ograničenim obrazovanjem.

Iz toga proizilazi da religioznost nije u neposrednoj vezi s obrazovanjem ili poznavanjem fizičkih zakonitosti, vec s nečim individualnim i intuitivnim u svakom čoveku. Jer, da religioznost zavisi samo od nedovoljnog poznavanja fizičkih zakonitosti, ona bi danas u potpunosti trebala biti iskorenjena.

Međutim, to ipak nije slučaj. Ne samo što religioznost nije iskorenjena već je razvoj ljudskog znanja uzrokovao da ona postane još bogatija i suptilnija.

Zbog toga ne bi bilo mudro u potpunosti zanemariti i ignorisati tako značajan aspekt ljudske svesnosti kao što je religioznost. Pokušajem određivanja svesti ili postojanja samo kroz naučna dostignuća, bez osvrta na religioznost i filozofiju,

uvek će se dobijati parcijalnost, a ne celovitost. Što znači da se nikada neće moći stići do suštnskih, već uvek do pojavnih, samim tim i nepotpunih ili neadekvatnih odgovora.

U okviru filozofije postoje dva osnovna protivrečna pravca i to matrijalizam i idealizam. Materijalizam se u potpunosti ograničio fizičkom egzistencijom, tako da je materiju proglasio kao jedinu moguću dimenziju postojanja. Na taj način je i samu svest materijalizovao i vezao uz materiju.

Idealizam, polazeci od svesti kao osnove i suštine postojanja, ima transcedentalni karakter, te ga je zbog toga veoma teško ili nemoguće empirijski potvrditi. To je takođe jedan od razloga zašto idealizam sve više biva naučno zapostavljen i potcenjivan. Međutim, koliko je takav stav zaista opravdan?

Unutar materijalizma postoje mnoge kontradiktornosti koje je nemoguće prenebregnuti, kao što i unutar idealizma postoje veoma snažne ideje i argumenti koji još uvek nisu pobijeni. Oštro odvajanje materijalizma i idealizma neminovno vodi u jednostranost, a ne sveobuhvatnost znanja. Jedino se uzajamnom saradnjom oba ova pravca može ostvariti potrebna fleksibilnost koja predstavlja neophodan uslov progresivne spoznaje.

Saradnja materijalizma i idealizma takođe predstavlja ključnu ulogu u daljnjem razvoju filozofije. Uprkos mišljenju da filozofija isčezava i da je njen kraj neminovan, pitanje je da li će ona ikada i nestati?

Ljudsko znanje predstavlja stalnu promenu i razvoj zbog toga ono nikada nije kompletno ili dovršeno. Takva nepotpunost uvek uzrokuje određenu nerazjasnjenost, pa i kontradiktornost.

Dokle god postoji bilo koja nerazjašnjena misterija, a pogotovo misterija života, postojaće i filozofija. Ona može samo da doživljava svoje različite faze razvoja, ali će i te kako biti prisutna i aktivna u svesnosti ljudi.

Nauka je poslednjih par decenija doživela izuzetan uspon otkrivajući pojave i zakonitosti u fizičkom svetu, te je na taj način omogućila uslove za vrtoglav tehnološki razvoj. Razne tehnološke inovacije su veoma mongo olakšale i poboljšale kvalitet života ljudi, a u pojedinim slučajevima su ga bukvalno i omogućile.

Svakako da su takva svojstva nauke pozitivna i poželjna, ali se ipak ne trebaju zanemariti i određene negativnosti uslovljene takvim naglim razvojem. U prvom redu izraziti monopol naučnog shvatanja sveta nad svim ostalim.

S pravom možemo reći da je nauka dobila obeležje nekog svemogućeg, gotovo božanskog entiteta koje je jedino ispravno, nepogrešivo i neophodno za opstanak i sreću ljudi. Dobio se privid izdvojenosti i superiornosti nauke u čemu se zapostavio osnovni i najvazniji faktor koji je stvara, a to su sami ljudi.

Međutim, za ljude je pored kreativnosti i sposobnosti razvoja takođe karakteristicna i sklonost ka zabludama i greškama, te se upravo iz tog razloga nauka nikada ne bi smela postaviti na pijedestal gde ne bi bila dostupna kritici.

Svaka iluzija savršenstva uslovljava arogantnost koja sama po sebi nosi klicu regresa i destrukcije.

Danas je očigledno da nauka ima takav efekat na javno mnjenje da se mišljenja koja nisu u saglasnosti s trenutnim naučnim dostignućima u mnogome omalovažavaju ili nepravedno zapostavljaju.

Ukoliko se uzme u obzir činjenica da se sama nauka nalazi na određenom stepenu razvoja gde se njene hipoteze i stavovi daljnjim razvojem ljudskog znanja mogu pokazati nepotpune ili čak i pogrešne, takav stav ne samo što je organičen, vec može biti i štetan.

Sve mnogobrojnija i brža naučna i tehnološka dostignuća doprinose i sve arogantnijim zaključcima o čoveku i njegovoj okolini. Određivanje ljudi dobija jednostran, gotovo tehnološki karakter koji se svodi samo na analizu njihovih tela.

Tako ta analiza podseća na mehaničko razdvajanje precizno sastavljenih materijalnih delova u kompleksnom mehanizmu s hemijskim i energetskim reakcijama koje daje život i razum ljudima. Shodno tome nestankom tog mehanizma ili tela nestaje i suština svakog ljdskog bića.

Međutim, u svemu tome se zapostavlja svest kao pokretačka snaga, ne samo ljudskog, već i svih živih tela, koja još uvek nije objašnjena. Zbog toga možemo postaviti i sledeća pitanja:

Koliko je ovakvo naučno objašnjenje pojavno, a koliko suštinsko? Koliko je današnja nauka, odnosmo njena trenutna dostignuća, uopšte kompetentna da ima suštinsko objašnjenje ljudi i njihove okoline? Koliko je mudro svaki naučni stav ili hipotezu proglašavati kao konačan i apsolutan?

Na žalost, takvo naučno objašnjenje se veoma negativno odrazilo na svesnost većine ljudi. Videći sebe samo kao kompleksan materijalni oblik čijom će razgradnjom i oni doživeti svoj potpuni i večni nestanak, većina ljudi nastoji da zadovolji svaku svoju nagonsku potrebu bez ikakvih moralnih ograničenja ili dublje unutrašnje analize svojih suštinskih potreba.

Drugo jedno veoma popularno shvatanje je da su ljudi vrsta viših životinja. Ne samo što takvo shvatanje nije u potpunosti ispravno, već je ono takođe i veoma štetno. Njime se ljudi oslobađaju svake odgovornosti. Ko očekuje od životinje da se vlada odgovorno?

Iako postoji sličnost, kako između ljudi i životinja, tako i između svega što postoji u fizičkoj egzistenciji, postoje takođe i određene, specificne razlike između svih vrsta i individualnosti unutar njih. Dr Rolo Mej ("Čovekova potraga za samim sobom") takođe piše:

"Sigurno kontinuum između ljudi i životinja treba da se sagleda jasno i realno; ali se ne treba suviše brzo donositi neopravdani zaključak da između ljudi i životinja nema razlike."

U Bibliji se ističe razlika između ljudske vrste i svih ostalih živih vrsta na planeti

Zemlji. Za ljude se navodi da su stvoreni u Božijem obličju. Međutim, to obličje se ne odnosi na fizički ili pojavni oblik ljudi, odnosno njihova tela, već na njihovu svest.

Jedino se svest ljudi ili bolje rečeno njihova svesnost karakteriše sposobnošću planske izmene ili kreacije, ne samo svega oko sebe, već i same sebe. Mi smo ono što sami od sebe napravimo ili što sami sebi dozvolimo da budemo našim vlastitim izborom.

Upravo po toj karakteristici izbora i kreativnosti napravljeno je poređenje između Boga i ljudi. Za kreativnost je neophodan izbor. Bez izbora nema kreativnosti već samo uslovljenost i nužnost.

Ponašanje na primer, jelena, konja, ovce itd. je uvek određeno i predvidljivo pošto njihove akcije i reakcije uvek ostaju u predvidljivim zakonitostima njihove vrste.

U svakom slučaju da unutar svake od tih vrsta postoje individualne razlike i reakcije, međutim, one nisu toliko drastične i izrazajne kao kod ljudi. Jedino se kod ljudi mogu pronaći primeri uzvišene kreativnosti i nesebične ljubavi, kao i ponori zla i okrutnosti ili užasa destruktivnosti.

Takve razlike u ponašanju ljudi uslovljene su specifičnim zakonitostima razvoja njihove svesnosti u odnosu na sve ostale vrste. Jedino je inteligenciji ljudi dostupna moralna dimenzija koja im omogućava izbor između dobra (konstruktivnost, smisao, ljubav) i zla (destrukcija, besmisao, mržnja).

Na taj način ljudi su u stanju da naprave svestan izbor svojih akcija i rakcija, dok ostale vrste nemaju takav izbor, već je on uvek nagonski ili instinktivan. I ne samo što ljudi imaju mogućnost izbora, nego je stalan i odgovoran izbor osnovna zakonitost njihove svesnosti.

Niko neće osuđivati divlju zver ukoliko se destruktivno odnosi prema drugim životinjama ili okolini pošto njena svesnost nema sposobnost odgovornog izbora vlastite akcije ili reakcije kao ljudska. Na akcije i reakcije ljudi primenjuje se drugačiji kriterijum jer su oni u stanju da predvide posledice svojih akcija.

Pored toga što životinje nisu u stanju da se ponašaju odgovorno, one takođe ubijaju jedna drugu da bi opstale. Da li se taj isti zakon stvarno može primeniti na ljude? Da li nas opstanak zavisi od uništenja jedni drugih? Ili baš naprotiv u koegzistenciji jednih s drugima?

Osnovni uslov opstanka ne samo naše vrste već i same planete Zemlje nalazi se u skladnoj koegzistenciji svega što postoji na njoj. Jedina vrsta koja je u stanju da shvati tu zakonitost su ljudi. Zbog toga oni imaju i odgovornost ili dužnost da ostvare uslove za takvu koegzistenciju.

To je bitna razlika između nas i životinja. Zakon životinja je rešenje za tu vrstu, ali nikako ne za ljude. Primena takvog zakona na ljude vodi u totalnu degradaciju njihove svesnosti, pa shodno tome i u samouništenje.

Današnjim naučnim dostignućima i tehnološkim inovacijama se postigao takav

stepen razvoja da je moralno vođstvo daljeg naučnog progresa ne samo pozeljno već i neophodno. Tim, pre, što je takav razvoj prerastao svesnost samih ljudi.

Svesnost ljudi i njihove tehnologije se može porediti s malim detetom koje se igra atomskom bombom i koje svakog trenutka može da pristine pogrešno dugme. Zato je neophodno da se usmeri pažnja na moralne vrednosti i odgovornost, odnosno da se omogući tom detetu da odraste i da bude svesno samog sebe i onog što drži u rukama.

Danas je više nego ikad potrebno jedinstvo nauke koja se bavi proučavanjem fizičkih pojava ili fizičkog aspekta života ljudi s duhovnim ili suštinskim religioznim stavovima kao i filozofije koja pokušava da obuhvati oba ova aspekta u jednu celinu.

Albert Ajnastajn je takođe bio svestan te činjenice kada je izjavio: "Nauka bez religije je hroma, religija bez nauke je slepa."

Naučna dostignuća omogućavaju filozofiji njen bolji uvid u sveobuhvatnost koju ona nastoji da dosegne dok onda filozofija sa svoje strane može bolje da osvetli put nauci i ukaže joj u kom pravcu treba da se kreće. To se pogotovo odnosi na etička pitanja razvoja pojedinih naučnih disciplina.

Bog kao zajednički početak

Za ljude je karakteristično da poseduju sposobnost racionalnog ali isto tako i apstraktnog ili spekulativnog razmišljanja. Svaki od tih načina ima svoj značaj i svrhu, zato daljnja analiza svesti ili postojanja u sebe uključuje oba ova načina mišljenja.

Iako takva analiza nije merodavna, ona je ipak jedini način obuhvatanja celovitosti ili poznatog i nepoznatog. Jedino se interakcijom konkretnog i poznatog s apstraktnim i nepoznatim, konkretno može još bolje osvetliti, te time doprineti i lakšem sagledavanju i rasvetljavanju nepoznatog i neosvetljenog. Ostajući samo u okvirima poznatog i konkretnog nikada se ne može ostvariti radikalni progres konkretnog.

To tvrđenje može se potkrepiti mnogbrojnim primerima razvoja ljudskog znanja kroz istoriju. Najznačajnija dela u bilo kojoj oblasti ljudske delatnosti nastala su tek onda kada su se ljudi usudili da se vinu u visine intuitivnog i nepoznatog.

Time su ostvarili drugačiji način razmišljanja ili drugačiju perspektivu sagledavanja onog već otkrivenog i poznatog. Na taj način su bili u stanju i da uoče ono do tada neviđeno ili bar da ukazu na njegovu prisutnost. Zato i Andre Zid kaže:

"Čovek ne može da otkrije novi okean ako nema hrabrosti da izgubi iz vida obalu."

Mi živimo u vreme gde je sve podređeno intelektualnoj sposobnosti ljudi tako da se intuicija smatra ne samo kao iracionalnost već i kao slabost. Zbog toga većina ljudi nastoji da se zadrži u okvirima racionalnog i poznatog te svesno potiskuje pokušaj prodora intuitivnog i nepoznatog ili isuviše smelih ideja koja se ne mogu praktično ili uobičajenim putem dokazati. Na taj način ljudi nisu u stanju da razviju svoj puni potencijal.

On se može razviti tek onda kada ljudi postignu potreban balans ili interakciju između svesnog ili intelektualnog sa nesvesnim intuitivnim u njima samima.

Time se ostvaruje potrebna fleksibilnost znanja koja uvek ima u vidu celovitost ili odnos poznatog i onog još uvek nepoznatog i neistraženog dok krutost racionalnog uvek ima isključivi pristup poznatom što onemogućava daljnji razvoj.

Ovom konstantacijom se ne nastoji osporiti ili umanjiti značaj i važnost racionalnog mišljenja već samo ukazati na neophodnost njegove interakcije s intuitivnim, pa i spekulativnim u procesu progresivnog razvoja ljudskog znanja. U svome delu "Tumačenje snova II" Sigmund Frojd piše sledeće:

"Mi smo verovatno u daleko preteranoj meri skloni potcenjivanju svesnog karaktera intelektualne, a takođe i umetničke produkcije. Iz izjava nekih visoko produktivnih ljudi kao sto su Gete i Helmholc saznajemo ipak pre da im je ono

što je bitno i novo u njihovim stvaranjima bilo dato kao nešto bez prethodnog razmišljanja, i da je to njihovo saznanje stiglo kao nešto gotovo nedovršeno."

Religiozno stanovište nastanka života ili fizičke egzistencije je u potpunosti odbačeno od strane nauke. Jedan od razloga je svakako i taj što su pojedini religiozni stavovi ne samo dogmatični i nedokaživi, već često i veoma naivni.

Međutim, i pored svih nedostataka religija takođe predstavlja specifičan razvoj ljudske svesnosti u kojoj se kriju veoma lucidna shvatanja sveta i života. Zbog toga nije suviše mudro potceniti sve religiozne stavove, već se i njima treba posvetiti potrebna pažnja i analiza. Svami Abhajananda u knjizi "Uzvišeno sopstvo" piše:

"Već dugo vremena svetska civilizacija priznaje samo nauku kao znanje. Nema sumnje da se to desilo kao reakcija na užase i izgrede slepe vere bez razuma ili vidljivih dokaza . Ali sada užas nauke zasnovane samo na razumu i vidljivim dokazima osakaćenim nedostatkom smisla za božansko i te kako se mogu uočiti. U nadi da možemo razumeti stvarnost samo kroz empirijsko, naučno učenje, mi smo napipavali put i spoticali se tumarajući često u pogrešnom pravcu; i konačno smo uvideli, našim dugim naporom da je zaista onako kako su nam mistici, koje smo smatrali sanjivim budalama, još od početka govorili."

Astronom i pisac Robert Jestrov u knjizi "Bog i astronomi" piše sledeće: "Za naučnika koji je živeo u veri razuma priča završava kao ružan san. Savladavši planinu neznanja; sprema se da osvoji najviši vrh; i dok se izdiže na poslednji kamen, dočekuje ga grupa teologa koja sedi tamo vec vekovima."

Amauri de Rincar u knjizi "Oči Šive" takođe piše: "Iznenađuje sličnost između slike - sveta današnjih fizičara i vizije sveta Istočne Metafizike da je to možda zapanjujući kulturni fenomen našeg vremena."

Većina religija ističe zajednički početak ili jedinstvo svega što postoji. To jedinstvo, sadržitelj smisao ili kreator i uzrok svega naziva se raznim imenima od kojih je najuobičajenije Bog. U jednoj afričkoj himni za Boga se kaže sledeće: "Jedini on je izašao iz samog sebe, a od jednog je izašlo sve što postoji."

Za Boga se takođe kaže da predstavlja "Dušu Sveta", kao i " Svest univerzuma". Aristotel je početak ili "prvi pokret" ili Boga okarakterisao kao nešto samo po sebi nepokretno, ali koje daje pokret.

Dovoljan je samo jedan početni pokret ili aktivnost da uzrokuje nastanak svih razlika i suprotnosti s njihovim specifičnim zakonitostima i interakcijama.

Jednim početnim pokretom se akumuliraju promene što se sve više razlikuju od početnog stanja. Promeme se odvijaju po određenim zakonitostima gde je svaka promena uzrokovana ili uslovljena prethodnom, a u isto vreme uslovljava i promenu koja sledi posle nje.

To se dešava sve do jedne određene promene ili razlike, gde novonastala promena ili razlika predstavlja potpuni kontrast ili suprotnost početnom stanju, što dalje uslovi iluziju izdvojenosti te novonastale razlike od prethodne celine pošto se ona (novonastala razlika) dalje razvija po svojim specifičnim

zakonitostima i time stvara svoju celinu.

Te dve celine davaju privid nečeg apsolutno drugačijeg i suprotnog, tj. uzrok njihovog nastanka izgleda drugaciji, mada su u stvari obe potekle od jednog istog pokreta koji je neophodan uslov za oba nastanka i taj početni pokret se nalazi i u jednoj i u drugoj celini samo u svojoj sopstvenoj razlici ili specificnom, razvoju.

Te dve celine ili suprotnosti stupajući u interakciju, stvaraju ili uzrokuju nastanak nove celine ili razlike, a ta celina svojom interakcijom takođe stvara novu celinu itd. To je jedan večan i beskonačan proces stvaranja novih kvaliteta i razlika, a takođe i uslovljenosti i zavisnosti gde sve jedno drugo stvara i uslovljava međusobnom interakcijom.

Najbolji primer smisaonog ili kreativnog "prvog pokreta" u fizičkom postojanju je svest. Aktivnost svih živih tela je uzrokovana svešću. Kao primer se može uzeti telo ljudi.

Intenzitet osećanja sam po sebi nepokretan uslovljava aktivnost misli koje utiču na promene u materijalnom obliku ili telu stavljajući ga u pokret. Što znači da svest preko pojavnog oblika ili materije/energije uvek predstavlja suštinu aktivnosti u postojanju. Ovakvom konstanatacijom nameću se i sledeća pitanja:

Zbog čega je neophodno da svest u fizičkoj egzistenciji ostvaruje svoju aktivnost samo kroz telo ili materiju/energiju? Da li to ipak znači da telo ili materija/energija stvaraju svest?

Telo ili materijalna i energetska rasprostranjenost ne stvaraju svest već omogućavaju njenu aktivnost. Odnosno telo ili materija/energija, kao odgovarajuce suprotnosti svesti su neophodan uslov za njenu aktivnost.

S obzirom da je interakcija razlika ili suprotnosti osnovni uslov aktivnosti, zbog toga je za svest kao Apsolutnu bezobličnu smisaonu sazetost neophodna interakcija s nečim suprotnim, tj. Apsolutno rasprostranjenim koje ima oblik ili pojavu.

Međutim, iako materija i energija predstavljaju nešto sasvim suprotno svesti, one su stvorene iz ekspanzije ili aktivnosti svesti, što će kasnije biti objašnjeno. Deril Rini ("Smrt Večnosti") piše: "Antropski princip pokazuje da sve te "slučajnosti" kreiraju specijalnu vrstu kosmičkih uslova neophodnih za naš nastanak. Zagonetka koju to predstavlja nestaje, međutim, ako svest vrši interakciju s materijom pomoću kvantnih događaja u mozgu jer vremeprostor čvor može odrzarti samo-konzistenciju kreiranjem i očuvanjem samo onih uslova koji dozvoljavaju svesti zamah.

Ova ideja ima dosta sličnosti s "bootstrap" principom koji je formulisao fizičar Dzefri Cju (koji definiše sve osnovne sastojke stvarnog sveta terminom njihovih uzajamnih samo-konzistentnih odnosa) i s konceptom "upletenog reda" koji je formulisao fizičar Dejvid Bom. Kosmos se onda pojavljuje kao krajnja povratana veza, a svest kao kreirani produkt svoje vlastite pređašnje aktivnosti."

Apsolutna sazetost svih razlika u jedinstvu predstavlja suštinsku, svesnu ili

nefizičku dimenziju postojanja, dok fizička ili pojavna dimenzija postojanja predstavlja ekspanziju ili individualizaciju tih razlika. Stalnim sažimanjem i ekspanzijom ( u hinduizmu udisaj i izdisaj) svest kao suština postojanja postiže svoju stalnu neophodnu promenu i razvoj.

Da bi na neki način pojasnili jedinstvo razlika u jednoj celini, kao i njihovu ekspanziju ili specifičan razvoj svake razlike iz tog jedinstva, možemo (uslovno) dati primer semena i cveta.

U jednom semenu cveta koje izgleda kao jedna celina, razviće se različiti delovi, kao na primer koren, listovi, stabljika, razne šare latica cveta itd. Seme predstavlja apsolutnu sažetost cveta ili jedinstvo svih njegovih razlika u jednoj celini te se karakteriše punoćom, snagom ili intenzitetom koji neminovno mora da kulminira u aktivnost, odnosno ekspanziju ili individualizaciju svih tih razlika.

Dakle, neophodno je da svaka razlika iz jedinstva semena doživi svoju izdvojenost. Ta izdvojenost razlika omogućava njihovu međusobnu interakciju koja se manifestuje kao specificna aktivnost ili razvoj i promena.

Kulminacija interkcije svih tih izdvojenih razlika ili aktivnosti cveta uvek rezultira u ponovnom formiranju njegovog savršenog intenziteta ili jedinstvu svih tih razlika ili semenu.

Savršenstvo, sklad ili lepotu u fizičkoj egzistenciji uvek daju razlike ili mnostvo razlika koje se perfektno sliju u jedinstvo ili jednu celinu. Takvom sažetošću pojavnih razlika otkriva se suštinska dimenzija postojanja koja se manifestuje kao poseban duhovni doživljaj punoće i zadovoljstva te se oseća kao neki uzvišeni mir.

Njega je moguće doživeti kroz umetnost, prirodne lepote ili pejzaž itd. Dovoljno je otići u prirodu i osetiti neko magično ili sveto jedinstva samog sebe sa svime izvan sebe. Takav osećaj se doživljava kao izuzetna svesnost i nesvesnost u isto vreme gde se razum i osećanja sliju u jedno ili drugim rečima "gde nam ponestane daha", gde naša individualnost nestane tako da nastupi samo jedan momenat ili ekstaza.

Umetnost se nikada ne moze objasniti vec samo doživeti. Ona predstavlja snagu sazetosti koju je nemoguće raščlaniti ili intelektualno shvatiti. Svaki pokušaj raščlanjivanja te sažetosti uvek gubi na snazi ili intenzitetu, tj. njenoj punoći ili suštini.

U Istočnoj filozofiji Apsolutna sažetost svesti označava se kao nirvana dok je u hrišćanstvu ona predstavljena kao Bog. Takva Apsolutna sažetost svesti zbog potpunog odsustva aktivnosti ima karakteristke nepostojanja, međutim upravo u takvom stanju ili postojanju svesti sadržana je suština sveopsteg postojnaja ili svega što postoji.

Ono u sebi sadrži sve razlike ili promene svoje aktivnosti koje se formiraju u interakciji s materijom, tako da sve te razlike predstavljaju jedinstvo, punoću, samim tim sklad i harmoniju ili savršenost, tj. intenzitet Apsolutne ljubavi i blaženstva.

Jedino se takav intenzitet svesti karakteriše apsolutnim, večnim savršenstvom i mirom ili skladom i smislom, dok sve izvan njega predstavlja promenu i aktivnost, samim tim i nesavršenost i nesklad ili besmisao i zlo. Smisao, kreativnost ili ljubav (dobro) je večna, apsolutna sila koja je suština svega, pa i zla. Zato i u Bibliji piše:

"Ja stvaram svetlost i tamu. Ja pravim blagostanje i jad. Ja sam gospod koji radi sve te stvari." (Isaija 45:7)

Izdvojenost, patnja, destrukcija ili zlo (kao pojavno postojanje) je podređeno zajedništvu, ljubavi, smislu ili dobru (suštini postojanja) posto je kreirano od dobra kao njegova suprotnost s kojom se dobro nalazi u interakciji, te na taj način ostvaruje stalnu promenu ili razvoj.

Kroz aktivnost ili nesklad fizičke egzistencije postiže se stalni razvoj ili prilagođavanje individualnosti koje se u nefizičkoj dimenziji odrazi kao drugacije jedinstvo zajedništva ili drugačiji viši smisao.

Apsolutna sažetost ili savršeni intenzitet svesti predstavlja početak i kraj ili izvor i ušće svih aktivnosti, kao i izdvojenosti i suprotnosti. Iz njega se izdvajaju različite aktivnosti svesti koje prolaze kroz svoju materijalnu fazu razvoja koja im omogućava transformaciju u savršeniji intenzitet svesti koji se opet sažme u sveopšti savršeni intenzitet.

Na taj način i sveopšti savršeni intenzitet svesti doživi svoju savršenu promenu ili svoj savršen razvoj, a da nikada ne naruši svoju savršenost. Zbog toga je taj intenzitet uvek apsolutno isti, tj. završen i savršen, zato apsolutno miran, ali u isto vreme to savršenstvo nije nikada isto pošto se osmišljava i osvešćuje kroz stalni priliv i odliv savršenih razlika, što takođe znači da se stalno menja i da je takođe i apsolutno različit ili apsolutno aktivan.

Legenda o Bogu i Luciferu

Ne samo što različite religije ukazuju na postojanje duhovne ili nefizičke dimenzije postojanja, već veoma često one objašnjavaju i njenu uslovljenost i interakciju s fizičkom dimenzijom, a ne retko i sam nastanak fizičke dimenzije. Tako na primer, u hrišćanskoj legendi o Bogu i Luciferu dat je opis nastanka fizičke dimenzije postojanja iz nefizičke.

Mada postoji više verzija te legende njihova suština je ista. Pre nego što se pređe na objašnjenje legende, potrebno je takođe odrediti i značenje imena Lucifer.

" Lucifer (lat.) doslovno rimski prevod imena božanstva koje su Grci naživali Fosfor (Phosporos) ili Heosfor "Svetlonosac" ili "Onaj koji donosi jutro". Istim imenom su Grci i Rimljani naživali planetu Veneru (Afroditinu zvezdu), odnosno "zvezdu Danicu". U hrišćanskoj tradiciji, međutim, Lucifer je posebno ime Sotone "lažnog anđela (vesnika) svetla (II Kor. 2,11). Do te promene značenja došlo se alegorijskim tumačenjem pojedinih mesta Biblije (Isaija 14, 12; Luka 10, 18; II Kor. 2, 11)."

Paralelno s Luciferom bilo bi interesantno pomenuti i različita shvatanja božanstva demijurg.

"Demijurg (grč.) graditelj, zanatlija; Ksenofont pripisuje Sokratu verovanje da je čovekovo telo izgradio neki mudar zanatlija. U Platonovom dijalogu "Timaj" demijurg je životni princip materijalnog sveta i umetnik koji oblikuje kosmos oblikujući a potom mešajući elemente vodu, vatru, vazduh i zemlju; u tom svojstvu Platonov demijurg je više i starije biće od drugih nižih božanstava koja oblikuju telesnu građu smrtnih bica."

Neki od gnostika su demijurg predstavili kao silu zla koja je kreirala materijalni svet koji se u potpunosti razlikovao od božijeg sveta dobra. Isto tako, indijsko božanstvo Šiva koje zajedno sa Bramom i Višnom sačinjavaju trojstvo, predstavljeno je kao graditelj i rušitelj.

To su samo neki primeri u različitim religijama koje smisaonu kreativnost ili večnost nefizičkog i prolaznost ili besmislenu destruktivnost materijalnog vide kao dve potpuno suprotne, ali nužne promene u postojanju koje se nalaze u stalnoj interakciji.

Prema mitologiji Lucifer je bio najsposobniji Božiji anđeo koji je isteran s neba pošto je došao u sukob s Bogom. Rezultat tog proterivanja bio je Luciferov pad iz više sfere ili neba (nefizičko postojanje) u nižu sferu ili zemlju (fizičko postojanje) gde on osniva svoje carstvo. To carstvo postaje potpuna suprotnost Božijem carstvu jer je Luciferov pad uslovio i promenu njegove svesnosti. Međutim, takva suprotnost omogućava stalnu interakciju ili aktivnost, odnosno kreativnost koja predstavlja suštinu svesti ili postojanja, tj. Boga.

Po drugoj verziji Lucifer se dobrovoljno iz jedne više sfere, kada se za to ukazala

potreba u "Božijem planu" spustio u nižu sferu da bi time omogućio neophodne i nužne promene i razlike koje su sastavni deo Božijeg postojanja, ali rezultat toga je takođe bila i nužna promena njegove svesnosti koja postaje potpuna suprotnost Bozjoj, te on postaje zao.

To bi ukratko bio sadržaj dve verzije legende sa veoma pronicljivom simbolikom. U legendi, Bog predstavlja suštinu svesti tj. intenzitet ili stanje apsolutnog smisla, ljubavi i mira iz koga se izdvaja ili nastaje kreativna aktivnost (Lucifer) koji formira fizičku ili pojavnu dimenziju postojanja (prirodu) s njenim zakonitostima.

Intenzitet se razlikuje po snazi koja zadržava karakter statičnosti. Međutim, stalne nijanse različite jačine neminovno dovode do kulminacije snage intenziteta što uzrokuje nastanak aktivnosti, tj. drugačijeg kvaliteta ili suprotnost intenzitetu.

To u isto vreme uslovljava i drugačije zakonitosti razvoja aktivnosti od intenziteta. Međutim, aktivnost (svesnost) nikada ne bi mogla nastati iz intenziteta (osećanja), a da već nije bila sadržana u njemu. Zbog toga je intenzitet svesti ili osećanje ljubavi suština u kojoj se krije misterija postojanja.

Intenzitet ili apsolutno jedinstvo i sažetost svesti se nikada ne može razumeti niti objasniti. Takva snaga samim prelaskom u aktivnost ili svesnost (misao) već ograničava sama sebe i predstavlja nešto drugo. Zato i Lao Ce kaze:

"Onaj koji zna, ne govori. Onaj koji govori, ne zna."

Iz takvog intenziteta punoće, savršenosti ili mira i ljubavi iskrsne kreativna aktivnost ili svesnost (što je u legendi predstavljeno kao sukob ili odvajanje Lucifera od Boga).

Takav momenat se odrazi kao ogroman prasak ili totalna ekspanzija koja razara bezobličnost i uslovljava rađanje oblika ili pojave, tj. novog kvaliteta postojanja koje predstavlja potpunu suprotnost svesti. To znači da izdvojenošću i rasplinutošću svest gubi svojstvo svesti i postaje nešto drugo (nesvesna pojava ili oblik).

Taj novi kvalitet postojanja odlikuje se bezosećajnim intenzitetom ili materijom koja zauzima prostor, kao i nesvesnom aktivnošću ili energijom koja se nalazi u specificnom odnosu s vremenom.

Prostor i vreme su neposredne posledice nastanka fizičke dimenzije ili širenja i rasprostiranja individualnih elemenata i njihove interakcije. Njima se kreiraju uzročno posledični odnosi ili pojavne zakonitosti svesti.

Vreme i prostor mogu postojati samo kroz aktivnost svesti ili njenu "pojavu". Za intenzitet svesti je karakteristična sažetost svih individualnosti u jedinstvu. Zbog toga takva sažetost nema ni vreme ni prostor posto predstavlja apsolutnu suštinu, tj. suštinske zakonitosti ili apsolutnu istinu svesti ili postojanja.

Iako ekspanzija kreativne aktivnosti kroz svoju totalnu rasplinutost uzrokuje nastanak haosa, nesvesnosti, besmisla, izdvojenosti ili individualizaciju u vidu

različitih čestica ili atoma, svaki atom u svom energetskom žarištu nosi žizu te aktivnosti ili specifičnu informaciju svesti koja mu omogućava njegovu potrebnu ili neophodnu interakciju sa sebi odgovarajućim atomima koji takođe nose svoje potrebne informacije.

Mada je za atome (kao i njihovu interakciju) karakteristična nesvesnost ili uslovljenost i nužnost, ona je uvek smisaona ili planska pošto je, da tako kažemo, programirana od nefizičke svesti.

Zato se stalnom interakcijom materijalnih čestica ili atoma stvaraju sve kompleksniji sastavi ( oblici i pojave) ili različita tela u kojima se sve više akumuliraju ili sažimaju različite informacije ili žiže kreativne aktivnosti čime se sama ta aktivnost i inicira ili započne aktivnu interakciju u telima.

Na taj način nastaju i prva najniža živa bića u fizičkoj egzistenciji. Sve individualne svesti u raznim i različitim oblicima u fizičkom postojanju su ekspanzija jedne iste svesti.

Međutim, dok je za njenu nefizičku dimenziju karakterističan smisao, jedinstvo i zajednistvo kroz njenu rasplinutost, individualizaciju i izdvojenost u različitim telesnim oblicima uslovljava se njena ograničenost. Tako da ona postaje telesna svest svakog živog bića koja je prisutna u njihovim telima od samog nastanka fizičke egzistencije.

Zato je prelazak Lucifera iz nefizičke u fizičku dimenziju ili njegova kreacija fizičke dimenzije postojanja predstavljena kao promena njegove svesnosti.

Takva rasplinutost ili individualnost i ograničenost svesti kroz različite materijalne oblike je osnovni uslov njene "pojave" ili aktivnosti. Aktivnost svesti je neophodan uslov manifestovanja suštine svesti ili njene kreativnosti.

Suština i pojava su neophodne razlike ili suprotnosti koje uslovljavaju međusobno postojanje. Ne može se biti svestan suštine bez njene pojave, kao što se ne može razumeti pojava bez njene suštine. Iz tog razloga je nastanak različitih, ograničenih telesnih svesti neminovnost pojavnog ili fizičkog postojanja.

Niži oblici živih bića kao na primer, mikroorganizmi, biljke itd. poseduju samo telesnu svest, dok živa bića s razumom ili inteligencijom pored telesne svesti imaju i duhovnu svest ili dušu. Ne samo što inteligentna bića imaju kompleksniji telesni oblik i sastav već je i sam način njihog života i razmnožavanja takođe kompleksniji.

Kod inteligentnih živih bića za proces razmnožavanja je neophodna interakcija odgovarajućih suprotnosti u vidu muškog i ženskog pola ili odgovarajućih različith telesnih svesti ili materijalnih oblika (tela).

Interakcija odgovarajućih suprotnih telesnih svesti (muški i ženski pol) u fizičkoj egzistenciji formira specifican materijalni oblik ili aktivnost nove telesne svesti koji uslovi izdvajanje sebi odgovarajuće suprotnosti iz sveopsteg savršenog intenziteta svesti (Boga) ili duhovnu svest tog oblika.

Duhovna svest svakog inteligentnog živog bića predstavlja njegovu neposrednu smisaonu suštinu ili dušu koja je direktno povezana sa suštinom postojanja/svesti ili Bogom.

Interakcija duhovne svesti s telesnom svešću stvara novi kvalitet svesti i to subjektivnu svest, tj. svesnost ili inteligenciju toga oblika ili tela. Subjektivna svest se razlikuje i od duhovne i od telesne svesti međutim, ona omogućava delovanje zakonitosti obe ove svesti kroz sebe koje se u ljudima ispolajavaju kao dva suprotna osećanja i nagona i to kreativnosti (smisla suštine ili zajedništva) i destrukcije (ograničenosti i besmisla pojavne izdvojenosti).

U Hriscanstvu sveto trojstvo ili Otac, Sin i Sveti Duh je okarakterisano kao postojanje ili sve što jeste. Interakcija toga trojstva je neophodan element postojanja. Otac/Bog je suština svega ili stanje svesti u Apsolutnom zajedništvu, jedinstvu, punoći, zadovoljstvu, zato miru, smislu ili ljubavi iz koga nastaje kreativna aktivnost (Sin/Lucifer) koji formira fizičku egzistenciju (prirodu) s njenim zakonitostima.

Preko Svetog Duha (duše živih bića) omogućava se veza ili interakcija između Oca (nefzičke dimenzije zajedništva) i Sina (fizičke dimenzije izdvojenosti i individualnosti).

Preko duhovne svesti ili duša sva živa i inteligenta bića su povezana. Ta povezanost se karakteriše kao kolektivna svest koju su mnogi zapazili, a naročito je o njoj mnogo govorio K.G. Jang.

Sve naše duše crpe mudrost iz istog izvora, zato smo je u stanju prepoznati i kod drugih ljudi kada je sretnemo. Iz istog razloga moguće je i učiti kroz spoljašnju interakciju ili kroz iskustva drugih ljudi.

Mada se fizička ili pojavna dimenzija postojanja manifestuje kao izdvojenost i individualnost njena suština je jedinstvo. U suštinskoj dimenziji mi smo svi jedno.

Kao sto zraci sunca dolaze iz istog izvora tako i naše duše. Iako smo u fizičkoj dimenziji odvojeni oblikom ili telom, suština naših svesti potiče iz jednog apsolutno istog izvora.

Svaka vrsta živih bića ima svoj određeni oblik tela ili svoju određenu telesnu svest koja može da stupi u interakciju samo sa određenom duhovnom svešću te vrste što onda rezultira i karakteristicnom inteligencijom te vrste.

To znači da, na primer, telo krokodila ili njegova telesna svest nikada ne može imati interakciju s duhovnom svešću ljudi, pa samim tim ni njihovu inteligenciju.

Međutim, pošto ni jedno telo ili njegova telesna svest, pa shodno tome ni duhovna svest nije identična, inteligencija će svakog živog bića biti jedinstvena i različita, ali će uvek ostati u okviru inteligencije svoje vrste.

Primer karakteristične inteligencije ljudi u odnosu na njihovu telesnu svest ili telesni oblik možemo naći kod ljudi s Daunovim sindromom ili mongolizmom.

Naziv mongolizam upravo i potiče od njihovg specificnog fizičkog izgleda koji se karakteriše kosim očima. Svi oni imaju prekobrojan hromozom nastao na 21-om paru telesnih hromozoma što takođe uslovljava ne samo karakterističan oblik ili izgled njihovog tela, već isto tako i specifičnu inteligenciju s usporenim psihosomatskim razvojem.

Interakcija telesne svesti s materijom se vrši po određenim zakonitostima, a takođe i interakcija duhovne svesti s telesnom svešću. Da bi se telesna svest u materiji aktivirala ili bila u mogućnosti da započne interakciju s njom, određeni uslovi moraju biti zadovoljeni, a takođe i određeni uslovi za interakciju s duhovnom svešću te vrste. Zato je proces kloniranja mukotrpan posao koji zahteva izuzetno veliki broj pokušaja da bi uspeo.

Osnovni uslov je pravilna konekcija potrebnih materijalnih čestica sa odgovarajucim informacijama svesti. Ako taj uslov nije zadovoljen, nemoguće je proizvesti život.

Ili ako je taj uslov delimično ili nepotpuno ispunjen, to može da izazove delimičnu, kao i kratkotrajnu interakciju materije, kako s telesnom, tako i s duhovnom svešću, što će se onda odraziti kao kratkotrajan ili kao deformisan život.

U procesu kloniranja nikada se ne može stvoriti novi oblik ili nova telesna svest od već postojeće. Ljudska vrsta unutar sebe sadrži dve potrebne razlike ili dve suprotnosti i to muški i ženski pol. Muškarci poseduju različitu telesnu svest od žena, što se ogleda u različitom obliku njihovih tela.

Međutim, isto tako svaki muškarac poseduje svoju jedinstvenu individualnu telesnu svest, kao što i svaka žena poseduje svoju jedinstvenu telesnu svest.

Interakcijom muškaraca i žene ili njihovih telesnih svesti dobija se uvek nova ili drugačija telesna svest ili dete koje se razlikuje od oba svoja roditelja. U procesu kloniranja dolazi, da se tako kaže, samo do kopiranja postojeće telesne svesti jedne osobe samim tim i telesnog izgleda.

Međutim, iako inteligencija kloniranih ljudi može biti slična, razvoj njihove subjektivne svesti ili svesnosti će se uvek razlikovati. Klonirani ljudi nikada ne mogu imati potpuno iste uslove razvoja ili ista iskustva koja će usloviti njihov karakter.

Hindu religija slično kao i Hrišćanska nastanak živih bića takođe vidi kao interkciju više, "duhovne energije" (duhovne svesti) s nizom, "materijalnom energijom" (telesnom svešću). A. C. Baktivedanta Svami Prahupada u knjizi "Odricanje kroz mudrost" piše:

"Prema tome sve pojave u ovom materijalnom svetu su jednostavno interkcija više, duhovne energije vrhovnog Boga s njegovom nižom, materijalnom energijom. Materijalna energija je poznata kao ksetra ili polje aktivnosti, a duhovna energija je poznata kao ksetra-jna ili znanje polja aktivnosti. Sve različite vrste živih bića s njihivim različitim karakteristikama su proizvedene interakcijom ksetra i ksetra-jna. Energetski princip, kontrolor obe ove energije

je Supreme Personality of Godhead, Krsna. On mora biti priznat kao krajnji uzrok kreacije, održivač i rušilac ove kosmicke manifestacije".

U Bhagavad-gita (7.6-7) takođe pise:

"Sva kreirana bića imaju izvor u ove dve prirode (niža i viša Božija energija). Od svega materijalnog i svega duhovnog u ovom svetu, znaj sigurno da sam ja oboje i stvaralac i rušilac. O pobedniče bogatstva, nema više istine od Mene. Sve se oslanja na Mene kao biseri na koncu." Seksualno razmnožavanje ljudi

Ljudska vrsta se razmnožava seksualno kao i mnoge životinjske, pa i neke biljne vrste. Naučni pristup seksualnosti i razmnožavanju svih živih bića isključivo ima fizički aspekt, što znači da se razmatra samo u okviru pojavnih, fizičkih zakonitosti.

U svakom slučaju da je takav metod merodavan, međutim, pitanje je koliko on može biti sveobuhvatan ili suštinski? Koliko se njime zaista može razotkriti mistertija života?

Ona se može otkrivati jedino kroz interakciju fizičkog i nefizičkog aspekta postojanja, što znači da je neophodno da se izađe iz okvira fizičkog ili čulnog spoznavanja u vančulnu spoznaju.

Zbog toga se pristup analizi seksualnog razmnožavanja ljudi neće zadržati samo u okvirima naučnog ili fizičkog aspekta već će se njime takođe nastojati razmotriti i nefizički aspekt.

Kod ljudi želja za seksualnim činom počinje specifičnom interkcijom svesnosti i osećanja koja uslovljavaju određene promene u telu. Takva interakcija uzrokuje sažimanje svesti koje se manifestuje kao intenzitet ili snaga usled koje muškarac doživljava erekciju i daljnjim seksualnim nadražajem (u većini slučajeva spajanjem sa ženinim telom) ostvaruje se potpuna sažetost svesti ili orgazam.

Kroz takvu sažetost se postiže jedinstvo i sklad suprotnih, protivrečnih nagona ili potreba telesnog i duhovnog. Naime, destruktivnost telesnog u vidu prodiranja kod muškaraca (aktivni ili agresivni sadistički element) ili želje za prodorom kod žena (pasivni, mazohistički) u isto vreme zadovoljava i potrebu duhovnog ili jedinstva u zajedništvu.

Zato se orgazam doživljava kao izuzetno prijatan osećaj koji je zbog same sažetosti nemoguće adekvatno objasniti; tim pre što takva sažetost uzrokuje prestanak aktivnosti svesnosti ili gubitak identiteta. Zato on i predstavlja jedinstven fenomen ili doživljaj u fizičkoj egzistenciji koji se postiže specifičnom interakcijom svesti i tela.

Ukoliko je duhovni razvoj ljudi ugrožen kod njih se javljaju različiti poremećaji u seksualnom ponašanju. Svi oni se karakterišu izrazenim telesnim nagonom destruktivnosti ili prema njima samima ili prema drugima o čemu će biti reči u kasnijem izlaganju.

Orgazam muškarca ima značajan efekat na njegovo telo koje bitno menja, rezultirajući u ejakulaciji ili izbacivanju sperme unutar koje se spermatozoidi stavljaju u pokret. Taj pokret omogućava njihovo spajanje, odnosno jednog od njih (u ređim slučajevima i više) s ovumom.

Spermatozoid koji je ispunio određene zakonitosti biće spojen s ovumom. Ta zakonitost se postiže kroz aktivnost telesne svesti u njemu, dok ovum mora postići specifičan intenzitet da bi bio oplođen ili zadovoljiti zakonitost za interakciju sa spermatozoidom (plodni i neplodni dani kod žena).

Njihova interakcija rezultira u zigotu (oplođenoj jajnoj ćeliji) ili nastanku nove telesne svesti koja dalje nastavlja formiranje novih razlika i interakcija ili oblikovanje embriona. Ta novonastala telesna svest se razlikuje od telesne svesti spermatozoida i ovuma, ali u isto vreme sadržava i njihove specifične karakteristike, odnosno karakteristike oba svoja roditelja.

Interakcija odgovarajucih različitih materijalnih čestica s različitim potrebnim informacijama uvek rezultira kao kompleksnija aktivnost svesti u materiji. Takva kompleksnija aktivnost ili razvoj svesti u materiji, stvara kompleksniji materijalni sastav i oblik kojim se omogućavaju daljnje potrebne promene ili interakcija.

Iako izgleda da materija stvara materiju, aktivnost svesti je ta koja rukovodi citav proces i određuje nastanak novih materijalnih oblika i njihovu daljnju interakciju što sve uzrokuje razlike na samom embrionu, odnosno njegovu specifičnu promenu ili razvoj, tj. rast.

Interakcija telesne svesti s materijom se odvija sve do jednog određenog stepena dok se ne postignu potrebni uslovi za interakciju telesne svesti i materije (fetusa) s duhovnom svešću.

Interakcija duhovne svesti s fetusom se manifestuje kao njegovo oživljavanje ili nastanak novog kvaliteta svesti fetusa, a to je inteligencija ili subjektivna svest.

Subjektivna svest odmah započinje interakciju sa svojom razlikom ili objektivnom svešću, odnosno različitim nadražajima u majčinoj utrobi koji je sve više menjaju ili razvijaju.

Tu se takođe vidi da su razlike ili njihova interakcija neophodan uslov razvoja ili promene. Značajna razlika ili promena na novonastalu subjektivnu svest odojčeta svakako da je sam porođaj, kao i njegov dolazak u potpuno drugačiji ambijent.

Prva reakcija svakog deteta neposredno posle rođenja je plač, što se tumači kao početak rada pluća ili udisanje kiseonika. U budističkoj religiji postoji izreka kojom se kaže da svako dete na ovaj svet dolazi plačući. I dok se roditelji, kao i ostala rodbina vesele - dete plače.

Oni plač deteta objašnjavaju kao reakciju duše na njen potpuni prelazak iz nefizičke, smisaone dimenzije postojanja u ograničenu fizičku dimenziju koji se oseća kao ogromna tegoba i napor.

U novoj okolini promene i razlike su naročito izražajne i raznovrsne, kao na primer: dodir roditelja, uzimanje hrane, razni zvukovi iz okoline, osećaj toplote, hladnoće itd.

Svi ti različiti nadražaji u odojčetu izaživaju ili osećaj zadovoljstva ili osećaj bola i frustracije. Uglavnom svi ti nadražaji prave razlike u subjektivnoj svesti, te je na taj način i razvijaju.

Kroz sve raznovrsnije nadražaje ili razlike i sama subjektivna svest se menja ili postaje svesnija dok na kraju ne rezultira u svesnosti o samoj sebi i svojoj okolini, što je veoma značajna promena i razlika od koje dete na dalje ima svesnu rekolekciju ili sećanje. Od toga momenta počinje i njegova aktivna ili smisaona interakcija s okolinom.

Začaj poznavanja psihičkih zakonitosti

Razvoj svakog čoveka je jedinstven usled njegovih različitih fizičkih, intelektualnih i duhovnih sposobnosti, kao i različitih iskustava ili okolnosti razvoja. Zbog toga se izreka Aleksandra Dime: "Svaka generalizacija je opasna, pa i ova" i te kako treba da ima u vidu u pokušaju razumevanja bilo kojeg čoveka.

Međutim, iako generalizacija nije uvek adekvatna, ona je jedini mogući način usmeravanja ukoliko je nemoguće individualizovati svaki pojedini slučaj.

Kao što postoje opšte, fizičke zakonitosti koje se odnose na sva živa i materijalna tela u čovekovoj okolini, isto tako postoje i zakonitosti koje se odnose na njihovu svest ili njihov psihički život.

Tako na primer, svaki čovek koji nema adekvatnu ishranu i fizičku aktivnost za posledicu ima nepravilan telesni razvoj, kao što i nedostatak ljubavi ili stalna izloženost okrutnosti, uslovi nepravilan psihički razvoj.

Za razliku od prvih, zakonitosti svesti ljudi još uvek nisu u dovoljnoj meri otkrivene i objašnjene.

Jedan od razloga je i taj što ljudi izuzetno veliki značaj pridaju okolini ili otkrivanju zakonitosti u njoj. Oni su uvereni da će boljim poznavanjem ili razumevanjem njihove okoline postići i bolje poznavanje samih sebe. Otuda i njihova izraženija orijentacija prema okolini i njenim zakonitostima.

Ukoliko upitamo ljude da objasne smenu godišnjih doba, elektricitet, gravitaciju itd. većina će biti u stanju da da samouverene, jasne i precizne odgovore.

Međutim, ukoliko upitamo ljude da definisu sami sebe ili uzroke njihovih misli, osećanja, ponašanja, navika i slično, retko će ko uspeti da objasni zašto reaguje onako kako reaguje na nadražaje iz okoline.

Većina odgovori da ne zna, da nisu razmisljali o tome ili da im je takav temperament, tj. da su možda genetski predispozirani da tako reaguju itd.

Sve to samo ukazuje na zanemarenu unutrašnju interakciju ljudi ili njihovu samospoznaju.

Bez adekvatne samospoznaje nema ni adekvatne spoznaje. Jedino se uporedim ili balansiranim otkrivanjem zakonitosti, kako u ljudima, tako i izvan njih može postizati suštinska spoznaja postojanja.

Svest ljudi ne predstavlja nepromenljivu ili završenu kompaktnu celinu, već aktivni proces promene i razvoja. Zato se ona sastoji od različitih elemenata koji se nalaze u stalnoj interakciji. Interakcija tih elemenata uvek rezultira određenim i karakterističnim razvojem svesnosti ljudi.

Mada se zna da se svest pored svesnosti ili misli sastoji i od nesvesnog ili

osećanja, nesvesno još uvek nije dovoljno određeno i definisano. Nesvesno u sebi takođe sadrži razlike.

Dve osnovne razlike unutar nesvesnog se manifestuju u vidu dva suprotna nagona ili dva različita nivoa svesti i to kao duhovna svest i telesna svest. Pored njih svest ljudi sadrži i veoma snažno osećanje polusvesnog ega.

Ljudi više pažnje posvećuju svesnosti kao "pojavnom elementu" svesti nego nesvesnom. Jedan od razloga je i taj što oni jedino kroz svesnost ili inteligenciju mogu formirati njihov identitet ili određivati sami sebe, kao i sve oko sebe.

Međutim, kako ljudi doživljavaju ili definisu njihovu individualnost u okviru objektivne svesti zavisi od interakcije svesnosti s različitim nivoima nesvesnog. Osećanja ili nesvesno su od izuzetnog značaja pošto se u njima nalazi sustina svesti, samim tim i svesnosti.

Iz tog razloga otkriće nesvesnog u svesti ljudi predstavlja radikalno otkriće u polju psihologije. Njime je ukazano na kompleksnost svesti kao i boljeg razumevanja uzroka disfunkcionalnog ponašanja ljudi. Sigmund Frojd u svom delu "Tumačenje snova" II, piše sledeće:

"Nesvesno je veći krug koji u sebe obuhvata onaj manji krug svesnog." On isto tako nesvesno ističe kao nepoznato, ali suštinsko u svesti, dok svesnost predstavlja kao poznato i pojavno. U istoj knjizi on takođe piše i sledeće: "Nesvesno je ona stvarana psihička realnost, nama po svojoj unutrašnjoj prirodi isto tako nepoznata kao i realnost spoljnog sveta, i ono nam je u podacima svesti isto tako nepotpuno dato kao i spoljni svet u podacima čulnih organa."

Kada su ljudi svesni razlika unutar njihove svesti ili njihovog različitog manifestovanja u svesnosti njima je lakše da vrše izbor kao i da budu odgovorni za njega. Na taj način im se pruža mogućnost da kontrolišu i usmeravaju svoj razvoj ili da ostvaruju željenu ili potrebnu funkcionalnost.

Duhovna i telesna svest

S obzirom da se u ovoj knjizi pojavljuju novi pojmovi ili izrazi koji označavaju razlike unutar svesti, nameće se potreba da se ti pojmovi malo opširnije razlože ili definišu.

Mada podela u okviru nesvesnog na duhovnu i telesnu svest zvuči kao nešto novo, ona to ipak nije. Takva podela samo preciznije označava suprotnosti u okviru svesti koje je Frojd okarakterisao kao nagon kreativnosti ili Eros i nagon destrukcije ili Tanatos.

Isto tako Frojdova podela svesti na id, ego i super-ego je formulisana kao pod-ego, ego i nad-ego sa drugačijim karakteristikama i zakonitostima.

Telesna svest (ograničena, izdvojena i otuđena svest) predstavlja destruktivan nagon ili osećanje čiji se razvoj u svesnosti ispoljava kao pod-ego ili okrutnost, besmisao i destrukcija. Pod-ego svoju individualnost u okviru objektivne svesti doživljava izrazito izdvojeno i otuđeno, tako da sve izvan sebe posmatra, ne samo kao nešto različito, već i kao nesto potpuno suprotno ili antagonistički nastrojeno.

S obzirom da takva svesnost nije u stanju da nađe smisao u ničem drugom sem u svojoj izdvojenoj, otuđenoj i sebičnoj egzistenciji, ona se odnosi veoma negativno ili destruktivno na sve izvan sebe.

To je uglavnom svesnost ljudi koji nalaze zadovoljstvo u mučenju, okrutnosti, svireposti ili bilo kojem vidu destruktivnosti, te je karakteristična za sadiste, masovne ubice i td.

Svesnost koja se razvija kroz interakciju s telesnom svešću je najniža svesnost koja ima najnižu sposobnost razumevanja. Za nju je karakteristična izrazita disfunksionalnost koja predstavlja vid mentalne bolesti.

Telsna svest se veoma mnogo podudara s Frojdovim objašnjenjem id-a. To je izuzetno individualna i ograničena svest koja se nalazi u podsvesnosti ljudi. Posto je telesna svest usko povezana s materijalnim oblikom ili telom, ona je isključivo ograničena na zadovoljenje sebičnih, telesnih potreba, a takođe i na održanje i očuvanje svoje izdvojene egzistencije. Zbog toga ona predstavlja nagon ili instinkt samoodržanja koji svoju vlastitu egzistenciju stavlja iznad svih ostalih.

Međutim, iako takva svest predstavlja instinkt samoodržanja, ona u isto vreme predstavlja i potencijalnu destruktivnost za samu sebe. Osnova te destruktivnosti nalazi se u njenom veoma ograničenom ili uslovljenom i nužnom razvoju.

Takav razvoj neminovno rezultira potpunim gubitkom izbora, samim tim i konačnošću ili destruktivnošću. Osnovni uslov kreativnosti ili kontinuiteta nalazi se u mogućnosti izbora. Bez izbora nema ni kreativnosti ni kontinuiteta.

Odsustvo izbora nužno uslovljava konačnost ili destrukciju.

Duhovna svest (svest zajednistva) predstavlja suštinu svesti ili postojanja ljudi i nalazi se iznad svesnosti ili u nadsvesnosti. Razvoj duhovne svesti u svesnosti se ispoljava kao kreativnost, plemenitost, mudrost ili smisao i sklad u inteligenciji svakog čoveka.

Kroz takvu svesnost čovek svoju individualnost izdiže u nad-ego te je doživljava u jedinstvu sa svime izvan sebe. Nad-egom čovek prevazilazi izdvojenost, otuđenost ili pojavu, te sagledava suštinu ili uviđa svoje zajedništvo sa svime oko sebe.

Kad god svesnost vrši interakciju s duhovnom svešću ona dobija karakter funkcionalnog mišljenja te predstavlja najvišu svesnost ili razumevanje.

Takva svesnost je uvek propraćena osećanjem mira i ljubavi. Iz takve svesnosti nastaju vrhunska literarna, muzička ili umetnička dela, kao i razna naučna ili ostala kreativna ili konstruktivna dostignuća ljudi. S njom se otkriva suština za razliku od nižih svesti koje ostaju u prividu ili pojavi postojanja.

Mada je za nad-ego karakteristična moralnost kao kod super-ega, sama koncepcija moralnosti, kao i njenoga uticaja na razvoj svesnosti se razlikuje od Frojdove koncepcije super-ega.

Nad-egom se prevazilazi ograničenost fizičkom egzistencijom i okolnostima u kojima se ljudi nalaze. On ima stalnu mogućnost izbora te predstavlja stalni kontinuitet razvoja.

Motivacija svesnosti koja se razvija kroz duhovnu svest nije u odvajanju ili izdvojenosti, vec naprotiv u sintezi čoveka s dubljim smislom ili lepotom i savršenstvom zajedništva.

Duhovna svest se najmanje zadržava na telesnim potrebama. Ona je usmerena na večnost i lepotu izvan tela i materije ili na skriveni smisao suštine, a ne pojave.

S religioznog kao i filozofskog aspekta razumevanja, duhovna svest predstavlja dušu ili neposredni deo sveopšteg savršenog intenziteta svesti (Boga). Zato je ona savršena.

Međutim, pošto ta savršenost čini suštinu postojanja ili stalnu promenu ili razvoj, ona takođe mora imati svoj specifičan razvoj kojim se postiže njen drugačiji intenzite ili viša savršenost. Taj razvoj započinje odvajanjem duše od sveopšteg savršenog intenziteta svesti.

To odvajanje je uslovljeno formiranjem odgovarajuće razlike ili suprotnosti telesne svesti u fizičkoj egzistenciji s kojom duhovna svest stupa u interkciju. Njihova interakcija uzrokuje nastanak svesnosti ili subjektivnu svest kojom se ljudi identifikuju.

Interakcija duhovne svesti s telesnom svešću i telom, kao i njena interakcija sa subjektivnom svešću predstavlja fizičku fazu njenog razvoja.

I telo, kao i telesna svest su nužne razlike ili suprotnosti duhovnoj svesti, koje su ograničene i prolazne, ali neophodne za potrebnu promenu ili razliku, tj. savršen razvoj duhovne svesti.

Smrću čoveka telo, kao materija, doživljava promene u okviru materijalnih zakonitosti koje se manifestuje kao razgradnja, dok duhovna svest prelazi u fazu svoga bestelesnog razvoja. Kakva ce njena bestelesna faza razvoja biti, u prvom redu zavisi od njene fizičke faze razvoja.

Osnovni uslov koji mora da bude zadovoljen je samospoznaja ili spoznaja subjektivne svesti o svojoj suštini. Subjektivna svest takvu samospoznaju može postizati jedino interkcijom s duhovnom svešću. Sto god je ta interakcija češća, i subjektivna svest postaje svesnija, te inicira ili pravi svestan izbor takve svoje interakcije. Time se duhovnoj svesti omogućava njena promena neophodna za njenu fizičku fazu razvoja. U Bibliji (Matej 18.1) piše:

" U istinu vam kažem: Što god svežete na zemlji, biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebu".

Iako je duša bila savršena kada se odvojila od sveopsteg savršenog intenziteta, fizičkom fazom razvoja ili interakcijom sa svojim razlikama i suprotnostima, tj. neskladom, postiže se promena unutar nje. Subjektivna svest ili aktivnost svesnosti, smrću čoveka se transformiše ili "utapa" u intenzitet duhovne svesti ili duše.

Ako je čovek za vreme njegove fizičke egzistencije ostvario potrebnu samospoznaju on ima odgovarajuću aktivnost svesnosti koji će se transformisati u odgovarajući intenzitet u duši.

Na taj način dua doživljava svoju savršenu promenu ili viši i savršeniji intenzitet same sebe. To joj omogućava da opet postigne jedinstvo sa savršenim, sveopstim intenzitetom svesti (Bogom) koji na taj način takođe doživi svoju savršenu promenu.

Međutim, ako Subjektivna svest ne postigne odgovarajuću promenu onda duša ima drugačije zakonitosti razvoja. U "Božanskoj komediji" Dante opisuje "čistiliste duša". Svami Abhajananda u knjizi "Uzvišeno sopstvo" opisuje razvoj duše prema verovanju istočne filozofije:

"Prema filozofiji koja prevlađuje na Istoku, duša nastavlja da se rađa u novim telima razvijajući se u razumevanju dok najzad ne doživi svoj izvor, svoje univerzalno Sebe; i onda posle telesne smrti nastavlja da proširuje svoje znanje sve dok se u potpunosti ne integriše u Božansku svest"

Abhanajanda daje primer iz Upanisada koje glasi: "Kao što reke utičući u okean, pronalaze njihov konačan mir i njihovo ime i oblik nestaju, tako se isto mudri oslobađaju imena i oblika i ulaze u blistavost najvišeg Duha... Uistinu, ko zna Boga postaje Bog."

U istoj knjizi on dalje nastavlja: "Prema tome drevnom učenju duša ne postiže kraj u toj savršenoj Čistoti sve dok ne oslobodi sebe nečistoće neznanja i ne

postigne svesnost Sebe. I posto svaka duša mora proći isti test da bi bila primljena u savršeno Blaženstvo, očigledno je da u takvoj shemi nema mogućnosti za nepravdu ili pristrasnost.

U "zatvorenom" evolucionarnom sistemu kao što je ova vasiona, pravda je kompletna i savršena; niko ne može da izađe a da ne ide sve do kraja i koja god da su pogrešna skretanja učinjena na putu, moraju se ispraviti pre nego što se stigne do kraja.

Prema starim Grcima ovaj zakon kauzaliteta koji upravlja suptilnom aktivnošću duše poznat je kao Adrasteria (pravedna kazna). To znači da vrlinom ovog univerzalnog zakona "žanjemo ono što posejemo".

U staroj Indiji ovaj princip je poznat kao "zakon karme" ("akcije"). Implicitnost ovog zakona je reinkarnacija duša sve dok se ne zadovolje želje, isprave greške u prošlosti i duša ne postigne savršenost."

Verovanje u reinkarnaciju koja se još naziva i transmigracija ili metempsihoza je karakteristična za većinu religija. Čak se u pojedinim religijama koje je ne propagiraju mogu pronaći veoma slična shvatanja. Tako na primer u Koranu ili svetoj knjizi Islama piše: "Bog stvara bića i šalje ih natrag, ponovo i ponovo, sve dok mu se ne vrate."

Siki ili Sikhi (sanskritski) veruju da će duša posle nekoliko reinkaranacija doživeti svoj Poslednji sud, te time biti u potpunosti apsorbovana u Boga. Sufi mistik i pesnik Rumi (1207-1273) u jednoj od svojih pesama piše sledeće:

"Umro sam kao mineral i postao sam biljka. Umro sam kao biljka i digao se kao životinja.Umro sam kao životinja i postao čovek. Zašto bi se trebao plašiti? Kada me nije bilo umiranjem? I opet ću da umrem kao čovek,da se uzvisim s blagoslovom anđela. Ali čak i kao anđeo moram nestati. Svi osim Boga nestaju. Kada žrtvujem moju anđeosku dušu, postaću što um ovde nije u stanju da shvati. Oh, pusti me da ne postojim. Jer nepostojanje proklajmuje u tonu orgulja. Njemu ćemo se vratiti."

Reinkarnacija je verovanje u stalno i ponovno rađanje duša i to u raznim oblicima i formama ili u vidu ljudi i životinja. Naravno da nisu isključeni i drugačiji oblici koji imaju savršeniji oblik ili svest od ljudi.

Različite forme i sudbine duša su uvek određene karmom. Svaki oblik ili vrsta živih bića ima svoje specificne i različite zakonitosti razvoja. Tek kada duša iz jednog oblika ili vrste postigne svoj savršen razvoj ili ispuni potrebnu zakonitost za razvoj te vrste, može da pređe u naredni viši oblik.

U svim ovim verovanjima prisutna je stalna promena u postojanju koja se može okarakterisati kao razvoj svesti. Razvoj svesti, samim tim i razvoj raznih fizičkih oblika je beskonačan i bezbrojan. Razna i različita nebeska tela, kao i razni i različiti oblici života na njima su uvek odraz ili pojava određenog potrebnog razvoja svesti.

Ljudi imaju različit odnos prema reinkarnaciji, što je sasvim i razumljivo. Svi se mi nalazimo na različitom stepenu razvoja, te zbog toga imamo i različito

razumevanje. Jedno je ipak sigurno, verovanje u reinkarnaciju odoleva vremenu. Ne samo da to verovanje nije isčezlo vec se naprotiv u mnogim slučajevima i potvrđuje ili dobija na popularnosti.

Nije redak slučaj da se ljudi pod hipnozom sete prethodnog života ili da čak dobiju objašnjenje za neke od ličnih osobina i karakteristika koje se ne mogu povezati s trenutnim životom ili iskustvom.

Fizička egzistencija je "polje aktivnosti" koje služi razvoju svesti. Pošto je razvoj svesti beskonačan proces, samim tim on u sebe mora uključiti i reinkarnaciju.

Zlo i patnja kao pojave su odgovarajuće suprotnosti suštini postojanja ili smislu i ljubavi, zato one moraju biti uključene u "polje aktivnosti" ili proces razvoja svesti.

Sve u ovom fizičkom postojanju ili univerzumu je upravo onakvo kakvo treba da bude. Patnja, besmisao, zlo kao i učinjene greške u ovom životu se ne trebaju shvatati suviše tragično, jer su prolazne. One će neminovno biti zamenjene visim skladom i razumevanjem.

Ljudi tek reinkarnirani iz životinjske vrste imaju karakterističnu telesnu i duhovnu svest, te veoma često budu okrutni i skloni nasilju. Ali i oni će svojim daljnjim reinkarnacijama postići progresivan razvoj. Međutim, ljudi veoma mnogo mogu da ubrzaju svoj progresivni razvoj kada se svesno opredele za to u trenutnoj inkarnaciji ili životu.

Kada se ispune uslovi razvoja za ljudsku vrstu, reinkarnira se u drugim galaksijama i drugačijim telesnim oblicima savršenijim od ljudskih. Ni jedna reainkarnacija nije uzaludna pošto uvek vodi ka savršenijem obliku ili razumevanju.

Ne treba se plašiti smrti. Strah od smrti je niža svesnost ili razumevanje ograničeno fizičkom egzistencijom i telom. Ljudi koji postižu svoj potreban duhovni razvoj se oslobađaju tog straha i sagledavaju smrt samo kao daljnju fazu razvoja.

Sav smisao, ljubav kao suština koja se razvila (kreirala) u fizičkoj egzistenciji ostaje, te se na taj način omogućava da iduća reinkarnacija bude još savršenija.

Patnja, bol, nasilje itd. kao rezultat pogrešnih izbora, nestaju sa smrću, ali nas uue da ih idući put izbegavamo ili da napravimo pravilan i potreban izbor.

Polusvesni ego

Oko pitanja urođenih i stečenih osobina ljudi postoje razna, kontroverzna gledišta. Ipak, opšteprihvaćena činjenica je da period detinjstva ima ogroman značaj na formiranje karaktera odraslog čoveka.

Zato se izuzetno velika pažnja posvećuje vaspitanju dece ili potrebnom odnosu odraslih ljudi prema njima koji će usmeriti i omogućiti funkcionalan razvoj dečije svesnosti.

Takav podatak je već sam po sebi dovoljan da ukaze na značaj okoline ili iskustava koja deca stiču u procesu razvoja i formiranja njihovog karaktera.

Iako je inteligencija svakog coveka određena njegovim rođenjem, sam njen razvoj predstavlja jedan izuzetno kompleksan proces koji podleže određenim zakonitostima.

Zbog toga se i nameće nužnost otkrivanja i jasnijeg sagledavanja tih zakonitosti da bi ljudi bili u stanju da usmere svoj razvoj ili da ostvare potrebnu funkcionalnost.

Ukoliko duhovna svest u svesnosti nije dovoljno razvijena da osmisli interakciju s okolinom, formira se veoma snazno osećanje polusvesnog ega koje se karakteriše zabludama kako o samom čoveku, tako i o njegovoj okolini.

S obzirom da ništa ne nestaje iz svesti, takva osećanja ostaju u njoj i to kao najbliži i najčešći pratilac svesnosti iz kojeg svesnost formira svoje misli.

Takve misli imaju disfunkcionalan karakter pošto se ne formiraju iz suštine svesti (duhovne svesti) samim tim ni suštine postojanja, već ostaju "zarobljene" pojavom i fizičkom egzistencijom ili okolnostima u kojima se osoba nalazi.

One se manifetuju kao automatske misli koje obiluju predrasudama i zabludama. To je niža svesnost ili razumevanje praćeno osećanjem bespomoćnosti, straha, besa, patnje itd.

Niža svesnost ne mora uvek biti praćena negativnim osećanjima. Ponekad ona može biti praćena osećanjem zadovoljstva i radosti. To se dešava u slučaju ispunjenja sebičnih potreba i želja kao i usled aroganthih misli o sopstvenom značaju i vrednosti. Međutim, takvo zadovoljstvo i radost se uvek razlikuje od suštinskog osećanja radosti, mira i smisla duhovne svesti.

Period detinjstva koji se karakteriše nedovoljno razvijenim intelektualnim, samim tim i emocionalnim ili duhovnim razvojem je naročito podložan formiranju polusvesnog ega.

Ograničen razvoj dece podleže drugačijim zakonitostima razvoja subjektivne svesti nego kod odraslih ljudi. Kod njih je izražena podređenost okolnostima ili izvestan pasivan razvoj.

Zbog toga se deca u tolikoj meri ne smatraju odgovorna za kreiranje njihovog života kao odrasli ljudi. Tek se odraslom čoveku pruža mogućnost aktivnog i svesnog usmeravanja njegovog razvoja.

Međutim, koliko će odrasla osoba biti sposobna da ostvari funkcionalnost u svom životu ili da li će uopšte moći biti svesna svoje nefunkcionalnosti, zavisiće od njenog formiranja u periodu detinjstva.

Naime, ukoliko je u periodu detinjstva prisutna stalna akumulacija polusvesnog ega, uzrokuje se formiranje mnogobrojnih zabluda ili pogrešna interpretacija zakonitosti i u ljudima i u njihovoj interakciji s okolinom.

Tako deca ili ljudi koji dugo vremena provode pod nenormalnim okolnostima (okruženi okrutnošću ili konstantnim stresnim situacijama) prihvataju takvo stanje kao normalno i prirodno.

Oni nisu u mogućnosti da shavte uzroke svojih negativnih osećanja i misli, te ih doživljavaju kao svoju pravu suštinu. U zavisnosti od specifičnih negativnih iskustava, različita deca imaju različito doživljavanje samih sebe ili svoje individualnosti u okviru objektivne svesti.

Kod dece koja doživljavaju stalna poražavajuća iskustva u interakciji s okolinom može da se pojavi veoma snažan osećaj inferiornosti u odnosu na sve izvan njih.

Osećajući samo bolna i negativna osećanja i misli, takva deca mogu doživljavati sebe nesposobnim za lepa i plemenita osećanja, te zato manje vrednim od drugih ljudi.

Oni sebe mogu doživljavati lošim, zlim, bezvrednim, nedostojnim, glupim itd. Sve to uzrokuje da na događaje iz okoline reaguju pasivno, rezignirano pa često i nepromišljeno i neodgovorno.

Ponekad se opet kod dece koja su bila prinuđena da brinu sama o sebi da bi opstala (usled neodgovornog tretmana roditelja ili ljudi iz njihove najbliže okoline) može javiti veoma izražena crta superiornosti u odnosu na sve izvan njih.

Za decu o kojima brinu njihovi roditelji je karakteristično da razvijaju veoma snažno osećanje ljubavi prema njima, kao i svesnost o vaznosti ili značaju roditelja za njihov opstanak.

Deca koja su prinuđena da brinu sama o sebi, sva ta osećanja mogu usmeriti sama na sebe, tako da to prerasta u nesrazmeran osecaj vaznosti samih njih u odnosu na sve izvan njih.

Precenjivanje samog sebe i svoje vrednosti ili narcisoidna sebičnost može se desiti i kod dece ciji su roditelji nekritički razmatrali svaki konflikt svoje dece s drugom decom ili ljudima, te su uvek branili svoju decu, smatrajući ih perfektinim i nepogrešivim, a sve ostale manje vrednim i nedostojnim njihove dece, čak i onda kada je njihovo nedolično ponasanje bilo očigledno.

Iako je podrška i razumevanje dece od neprocenjivog značaja za njihov razvoj, isto tako njihovo nerealno ili nekritičko idealizovanje može da doprinese njihovoj arogantnosti. U nekim slučajevima deca mogu da razviju i kompleksan osećaj inferiornosti i superiornosti u isto vreme.

Sve te pojave su posledica otežanog ili sprečenog duhovnog razvoja usled formiranja polusvesnog ega ili snažnih, ali neosmišljenih osećanja u interakciji s okolinom.

Takvo zaostajanje duhovnog razvoja u svesnosti ili mišljenju ljudi se uvek odrazi kao određena nefunkcionalnost, abnormalnost ili destruktivnost u njihovom ponašanju. Kod nekih ljudi destruktivnost može biti usmerena na okolinu dok kod nekih ljudi ona može biti usmerena na njih same. Isto tako, kod nekih ljudi destruktivnost može biti podjednako usmerena i na njih i na njihovu okolinu.

To je duševni poremećaj kojeg ljudi još uvek nisu u dovoljnoj meri svesni pošto je veoma čest i uobičajen. Svaki manipulativan, sebičan, nemoralan i neiskren čovek, ma koliko inteligentan i uspešan on izgledao, u stvari je duhovno nerazvijen i nefunkcionalan čovek.

Spinoza je veoma pronicljivo ili tačno okarakterisao takav disfunkcionalan razvoj ljudi kroz sledeću izreku: "Onaj koji prezre samog sebe, najbliži je oholom čoveku."

Zakonitosti razvoja svesnosti

Kao što se već ranije istaklo, aktivnost je nemoguća bez suprotnosti ili razlika, odnosno njihove interkcije. Zato i Heraklit kaže:

"Suprotno je korisno, i iz raznolikog postaje najlepši sklad, i sve proizilazi iz borbe.Rat je svemu roditelj i svemu car."

Isto se odnosi i na svest ljudi. Da svest ljudi predstavlja jednu kompaktnu celinu, ljudi bi uvek reagovali na isti način na nadražaje iz njihove okoline. Takva svest ne bi mogla imati sposobnost izbora koji se manifestuje kao rasuđivanje, već bi vršila programiranu ili robotsku interakciju s okolinom.

Mada je automatsko ili "programirano" mišljenje karakteristično za polusvesni ego, za ljude je takođe karakteristična i interakcija s duhovnom svešću ili progresivno, konstruktivno mišljenje.

Bez suprotnosti ili razlika unutar svesti, ljudi nikada ne bi mogli osetiti različita osećanja ili reakcije na događaje iz okoline. Oni nikada ne bi mogli osetiti nemir ili borbu razlika unutar njihove svesti koje se pojavljuju u vidu različitih i protivrečnih nagona, potreba, želja, misli i td. Bez razlika ili suprotnosti unutar svesti unutračnja interkcija ljudi bi bila nemoguća.

Iz istog razloga je sasvim normalno da ne postoji ni jedan čovek koji pored plemenitih i uzvišenih osećanja nikada nije osetio i sebična, destruktivna pa čak i perverzna osećanja, pošto sve i jedan čovek pored duhovne svesti, takođe poseduje i telesnu svest i polusvesni ego.

Zbog toga je svaki čovek sposoban da bude i funkcionalan (konstruktivan) i disfunkcionalan (destruktivan). Od samog njegovog izbora ili unutrašnje identifikacije zavisi i razvoj njegove svesnosti. Marko Miljanov je bio svestan te zakonitosti jer je zapazio da se hrabrost sastoji u odbrani sebe od drugoga, a čojstvo ili čovečnost u odbrani drugoga od sebe.

Različita identifikacija ili različit izbor različitih elemenata svesti odrazi se kao karakteristično i specifično doživljavanje samog čoveka, a onda i svega oko njega.

Tako na primer, razlika između masovnog ubice i altruiste zasniva se samo na njihovom drugačijem izboru ili drugačijoj identifikaciji s unutrašnjim razlikama (nivoima) svesti.

Iako masovni ubica poseduje kreativni potencijal smisla i humanosti ili duhovnu svest, on se nije identifikovao s njom već s telesnom svešću čime se uslovio specifičan razvoj njegove svesnosti. LaRosefuko kaže: "Nije dovoljno samo posedovati izvrsne kvalitete, mi takođe trebamo znati upravljati njima."

Izuzetna inteligencija sama po sebi ne predstavlja genijalnost niti je garancija smisaonog razvoja ljudi. Mnogo je značajnije šta ljudi učine od onoga što imaju ili čime raspolažu, odnosno u kom pravcu usmere svoj razvoj ili za kakvu svrhu.

Genijalnost ljudi se ogleda u njihovoj konstruktivnosti u odnosu na njih same i njihovu okolinu. Jedino duhovno razvijen čovek pronalazi potreban balans između sebe i svoje okoline koji se zasniva na skladnim odnosima.

Različit izbor ili različita unutrašnja identifikacija ljudi nije slučajna već je ona uvek uslovljena njihovom interakcijom s okolinom ili njihovim načinom života i vaspitanja.

Za decu s traumatičnim detinjstvom je karakteristično da formiraju osećanja polusvesnog ega. Ukoliko se polusvesni ego stalno akumulira, a ne osmišljava, sprečava se duhovni razvoj dece ili interakcija njihove svesnosti s njihovom suštinom ili duhovnom svešću.

Posledica takvog razvoja svesnosti može biti njena češća interakcija pa i identifikacija s telesnom svešću što može da vodi u još dublju nefunkcionalnost.

Čovek mora postati svestan činjenice da on uvek ima mogućnost izbora svoje reakcije. Tek preuzimanjem odgovornosti za svoje izbore, on je u stanju i da usmeri svoj razvoj.

Poneki ljudi mogu da se osećaju krivim, postiđenim ili čak i zlim ukoliko osete niža, sebična ili destruktivna osećanja, dok poneki ljudi ni sami sebi ne smeju da priznaju da su sposobni da tako nešto osećaju.

Takav stav je izuzetno štetan pošto se njime sprečava samospoznaja ili integralni razvoj ličnosti. Njime se uzrokuje potiskivanje osećanja koja ostaju neosmišljena i akumulirana u nesvesnom sto uzrokuje veoma ozbiljnu neravnotežu u funkcionisanju svesti, samim tim i svesnosti.

Na taj način dolazi do ograničavanja unutrašnjeg potencijala svesti, te ljudi nisu sposobni da prevazilaze njihove konflikte. Zbog toga oni traze izlaz ili rešenje njihovog konflikta samo kroz interakciju s okolinom.

Time se uslovi njihova preterana zavisnost od okoline i okolnosti u kojima se nalaze što samo još više doprinosi daljnjoj disfunkcionalnosti ili dezintegraciji ličnosti.

Ljudi nikada nisu odgovorni za ono što osećaju, ali su uvek odgovorni za njihov odnos prema onome sto osećaju. Prema tome, oni ne treba da se stide, plaše ili potiskuju svoja osećanja. Sve ijedno osećanje traba da se obelodani, ma koliko da je ono destruktivno ili da izgleda neprihvatljivo.

Međutim, iako je neophodno obelodaniti sva osećanja, isto tako je neophodno imati kontrolu nad njima.

To znači da ljudi nikada ne smeju dopustiti sebi da deluju iz sebičnih i destruktivnih osećanja, pošto bi to samo jos više pothranjivalo i ucvršćivalo takva osećanja ili samo jos više produbljivalo disfunkcionalnost.

Oni trebaju postati svesni toga da takva osećanja ne potiču iz njihove suštine, već iz nižih, sebičnih nagona u njima, kao i toga da će ih takva osećanja samo

zadržati na nižem nivou razumevanja, te da na taj način neće biti u stanju da reše unutrašnji konflikt.

Što god se više vrši aktivna i dublja unutrašnja interakcija lakše je da se napravi razliku između različitih nivoa svesti. Ukoliko čovek zauzme stav neutralnog posmatrača i dozvoli da se svi njegovi nagoni ili osećanja ispolje bez osude, on ih lakše prepoznaje ili određuje te time pravi svesniji i odgovorniji izbor svoje reakcije.

Isto tako stalnim preispitivanjem vlastitog mišljenja omogućava se prevazilaženje automatskog razmišljanja polusvesnog ega koje obiluje zabludama i predrasudama.

Odnos koji čovek ima sa samim sobom je osnova svih odnosa koje on uspostavlja sa svojom okolinom ili drugim ljudima. Ukoliko se čovek plaši sam sebe ili svojih potisnutih osećanja, on nikada neće moći ostvariti integritet ili iskrenost prema samom sebi.

Ako ljudi nisu u mogućnosti da budu iskreni sami prema sebi, svakako da onda neće moći biti iskreni ni prema drugim ljudima. Zbog toga je osnovni zadatak svakog coveka da aktivno spoznaje samog sebe, pošto je aktivna samospoznaja osnovni uslov njegove funkcionalnosti.

Međutim, pored unutrašnje i spoljašnja interakcija je veoma značajan element aktivnosti i razvoja svesnosti, pošto se kroz nju uči ili ostvaruje spoznaja koja takođe razvija svesnost ili inteligenciju.

Za progresivni razvoj ljudi je neophodno postići potreban balans između obe ove interakcije. Zanemarivanje bilo koje od njih uvek uzrokuje određene poremećaje u razvoju svesnosti ili njenu nefunkcionalnost.

Objektivna svest kao neposredna razlika subjektivnoj svesti vrši najsnažniji uticaj na razvoj svesnosti ljudi sve vreme njihove fizičke egzistencije. Zato većina ljudi ima tendenciju da posveti više pažnje interakciji s okolinom nego dubljoj unutrašnjoj interakciji što jača ego.

Unutrašnja interakcija se uglavnom svodi na polusvesni ego te se time još više doprinosi zadržavanju u nižoj svesnosti ili razumevanju. Karakteristike takve interakcije su rivalstvo, želja za slavom, bogatstvom, isticanjem itd.

Za takvu interakciju je takođe karakteristična ljubomora, zavist, strah, ljutnja, tj. sve osobine ili osećanja svojstvena za izdvojeni ego koji nastoji da zadovolji potrebe fizičke egzistencije. Zato većina ljudi takve karakteristike doživljava ili definiše kao ljudsku prirodu.

Mada ta izdvojenost nije tako drastična ili u tolikoj meri destruktivna kao izdvojenost koja se doživljava kroz pod-ego, njome ljudi ipak izdvajaju sami sebe ili svoje interese od interesa okoline.

I za polusvesni ego i za ego kao niže svesnosti je karakteristično da se razvijaju kroz pojavne a ne suštinske zakonitosti svesti ili postojanja. Takvo niže razumevanje uzrokuje ograničenost ljudi fizičkom egzistencijom kao i

drustvenim normama i okolnostima u kojima se ljudi nalaze. Time se uslovljava ograničenost izbora ili delovanja ljudi čime se bitno sprečava njihov kreativni potencijal.

Razvoj pod-ega u svesnosti naizgled započinje kao slobodan razvoj pošto se njime oslobađa od ograničenosti okolnostima ili uobičajenim normama ili pravilima ponašanja.

Međutim, to je još uslovljeniji i nužniji razvoj koji ukida mogućnost izbora tako da je njegov krajnji ishod besmisao i destrukcija. On neminovno vodi u duševnu bolest. Takav razvoj je uvek konačan za razliku od razvoja nad-ega koji ima neograničenu mogućnost izbora ili smisaonog kontinuiteta i razvoja.

Afekat i navika

Za pojedine ljude je karakteristično da reaguju iz afekta. Afekat nije ništa drugo nego reakcija ljudi na njihovu okolinu iz akumuliranog osećanja polusvesnog ega, a ne kroz subjektivnu svest.

Iako ljudi uvek vrše interakciju s okolinom kroz njihovu svesnost ili subjektivnu svest, ponekad, usled veoma akumuliranih neosmišljenih konflikata oni postaju toliko snažni da ljudi reaguju iz njih, a ne iz njihove subjektivne svesti.

U takvim momentima poneki ljudi čak mogu i da osete da njihova svesnost prisustvuje celom incidentu kao nemi posmatrač, a da njihovo ponašanje izvire iz nekog izuzetno snažnog osećanja besa koje je doživelo svoj vrhunac i koje mora da se isprazni, pošto jedino to može da ublaži nesnosnu napetost koju osećaju u sebi.

Za većinu dece čiji su se roditelji, ili jedan od njih, afektivno ponašali je takođe karakteristčno kasnije afektivno ponašanje. Jedan od razloga je i taj što ponašanje roditelja uvek predstavlja neposredan uzor od kojeg deca uče svoje ponašanje ili prilagođavanje okolini.

Isto tako, izlivi besa roditelja uvek ostanu neosmišljeni i neshvaćeni od strane dece, što se u njima zadrži kao napeto i dramatično osećanje koje postaje stalan i neposredan pratilac njihove svesnosti.

Odnosno, afektivno ponašanje roditelja, takođe uzrokuje formiranje polusvesnog ega kod dece, čime se uzrokuje njihovo kasnije afektivno ponašanje.

Većina ljudi koji afektivno reaguju smatraju da im je to temperament ili njihova priroda i da oni ne mogu da učine bilo šta u vezi sa takvim svojim reakcijama.

Ne samo što takvo ponašanje nije njihova priroda ili suština, već ih upravo ono sprečava da razvijaju svoju pravu sustinu i ostvare puni potencijal slobodnih i kreativnih ljudi.

Mračna osećanja besa, bola i straha, kao i nagomilane destruktivne misli nisu suština nijednog čoveka, oni su samo rezultat neosmisljenih negativnih iskustava koja su zaklonila njihovu pravu suštinu.

Svaki događaj ili incident u životu ljudi uvek usmeri razvoj njihove svesnosti usled kojeg se formira određeno ponašanje koje može da preraste u veoma snažnu naviku.

Navike po svom karakteru mogu biti pozitivne i negativne. Pozitivne navike doprinose dobrobiti čoveka ili pomažu njegov progresivan razvoj i konstruktivnu interakciju s okolinom. Negativne navike se uvek manifestuju kao nesklad i disfukcionalnost u samom čoveku, a onda i u njegovoj interakciji s okolinom.

Iako negativne navike predstavljaju blaži oblik disfunkcionalnosti, postoje i

ekstremniji oblici disfunkcionalnog ponašanja ljudi u vidu zavisnosti i opsesivno prinudnih radnji, kao na primer: preterano pranje ruku, cišćenje itd. U vezi s tim, mogu se postaviti i sledeća pitanja:

Zbog čega ljudi formiraju navike? Zašto neki ljudi formiraju negativne i štetne navike, dok neki formiraju pozitivne? Isto tako, zašto je kod nekih ljudi izrazena fleksibilnost u pogledu ponašanja, tj. nisu u tolikoj meri skloni formiranju navika?

Odgovor se nalazi u njihovom duhovnom razvoju. Progresivan duhovni razvoj uvek doprinosi formiranju pozitivnih navika ili fleksibilnosti u ponašanju ljudi, dok regresivan duhovni razvoj uvek uslovi formiranje negativnih navika.

Naime, ljudi uvek odluče da učine nešto po prvi put u određenim okolnostima i situacijama, pošto im to izgleda kao najpovoljnije po njih. Ukoliko interakcija s okolinom ili određeni incident uslovi interakciju subjektivne svesti s duhovnom svešću, postiže se progresivan razvoj svesnosti koji omogućava čoveku njegovo potrebno ponašanje, pa samim tim i formiranje pozitivnih navika.

Međutim, ukoliko je interakcija s okolinom suviše dramatična ili destruktivna za subjektivnu svest, ljudi ostaju "zarobljeni" takvim incidentom, te se uslovi formiranje polusvesnog ega.

Na taj način se blokira ili onemogućava interakcija subjektivne svesti s duhovnom svešću sto uslovi regresivan razvoj svesnosti jer ona nije u mogućnosti da shvati zakonitosti svoga sopstvenog razvoja.

Ukoliko ljudi nisu u stanju da shavate zakonitosti razvoja njihove vlastite svesnosti, oni neće moći razumeti ni zakonitosti u interakciji s okolinom, što ce rezultirati formiranjem određenih zabluda.

To će ih navesti na pogresne izbore ili akcije i ponašanje koje samo donose trenutno olakšanje ili imaju privid koristi, mada su u sustini štetne.

Daljnjim zapostavljanjem dublje unutrašnje inteakcije njihovo novo, štetno ponašanje se sve više osnažuje i prerasta u naviku. Iz istog razloga se stiče i zavisnost.

Uz zapostavljen duhovni razvoj ljudi nisu u stanju da zadovoljavaju njihove suštinske potrebe, tako da se u njima javlja stalno nezadovoljstvo ili nemir. Na taj način i sama njihova egzistencija poprima obeležje nesklada i besmisla.

S obzirom da takvim ljudima njihovo destruktivno ponašanje pruza privid zadovoljenja i opustenosti, oni ili zanemaruju ili opravdavaju sami sebi sve negativnosti koje takvo ponašanje uzrokuje.

Međutim, pošto osećaj zadovoljstva ne traje dugo, takvi ljudi su prinuđeni da uporno ponavljaju svoje destruktivno ponašanje da bi se mogli osećati opušteno i sretno ili da bi mogli doživljavati svoju egzistenciju kao smisaonu.

Većina ljudi koja ne shvata značaj unutrašnje interakcije za razvoj svoje svesnosti odgovore za svoje probleme traže samo izvan sebe ili samo kroz

interakciju s okolinom.

Iako je interakcija s okolinom veoma značajna pošto uvek usmerava unutrašnju interakciju, samo kroz nju čovek nikada ne može da prevaziđe svoju nefunkcionalnost. Zato je neophodna i unutrašnja interakcija.

Ono što uzrokuje naviku u ponašanju ljudi je navika u samom procesu mišljenja ili ustaljena unutrašnja interakcija. Zbog toga je najpre nužno da ljudi uspostave potpuno drugačiju unutrašnju interakciju ili potpuno drugačiji proces razmišljanja.

Za ljude koji su formirali određene štetne navike, kao i afektivno reagovanje je karakteristično da uvek reaguju iz veoma snažnog osećanja polusvesnog ega, a ne iz njihove suštine, ili duhovne svesti.

Za interakciju s duhovnom svešću je potrebna dublja i duža unutrašnja interakcija. Obično se za osobu s nefunkcionalnim ponašanjem i kaže da "plitko misli" ili da nema suštinsko razumevanje, dok se za sposobnost sagledavanja suštinskih zakonitosti kaže "duboko mišljenje".

Duhovno razvijeni ljudi mnogo brze uspostavljaju interakciju s duhovnom svešću samim tim sto su formirali naviku takve unutrašnje interakcije.

Ljudi koji afektivno reaguju treba da se svesno odluče da odole snažnom osećanju besa; da se bore s njim da ne ovlada njima. Tada će moći jasnije i da osete pokušaj prodora drugog, mnogo mirnijeg i smisaonijeg osećanja duhovne svesti.

Ukoliko se odluče za to osećanje, njime će uspostaviti potpuno drugačiju unutrašnju interakciju koja će se manifestovati kao formiranje drugačijih misli koje će im omogućiti da shvate svoju situaciju ili da se još više osnaže i bore protiv svog destruktivnog ponašanja.

Kada subjektivna svest stupi u interakciju s duhovnom svešću, duhovna svest osvešćuje svesnost, tako da joj omogućava i bolji uvid u polusvesni ego, kao i niže podsvesno.

Na taj način i polusvesni ego, kao i nize podsvesno se izdižu u svesnost gde se u svesnosti, kroz duhovno, mogu uskladiti i oplemeniti, samim tim i prevazići.

Takav proces se doživljava kao razvoj mudrosti koja osposobljava čoveka da prevaziđe konflikt i ostvari svoj neophodan progresivan razvoj.

Bez takvog procesa je nemoguće ostvariti integritet ličnosti ili potrebnu unutrašnju razvnotežu koja predstavlja osnovni uslov zdravog psihičkog života i razvoja.

Drugačija unutrašnja interakcija neminovno uslovljava i drugačiju spoljašnju interakciju ili drugačije ponašanje ljudi. Zato je neophodno da se ponašanje koje se asociralo s polusvesnim egom, zameni drugačijim ponašanjem ili aktivnošću koja će se asocirati s duhovnom svesću.

Što znači, da ljudi moraju, ukoliko osećaju određene fizičke simptome specifične za početak afekta, činiti nešto sasvim drugo nego što su činili do tada.

Tako na primer, ukoliko su ostajali u prostoriji ili s ljudima prema kojima je njihov bes bio usmeren, trebalo bi ih što pre napustiti ili pronaći neki novi način ponašanja koji će onemogućiti njihovo dotadašnje destruktivno ponašanje. Neophodno je da ljudi tačno znaju šta treba da čine u takvim situacijama.

Potrebno je napraviti plan ponašanja pre afekta. Nekim ljudima može pomoći setnja, duboko disanje ili meditacija, brojanje, određena fizička aktivnost itd.

Pošto svaki čovek najbolje poznaje svoje specifične okolnosti, kao i samog sebe, najbolje da on sam utvrdi koju aktivnost ili način ponašanja treba da odabere.

Moral

Ljudi žive u različitim društvenim zajednicama koje se međusobno razlikuju verskim, kulturnim, nacionalnim, tradicionalnim kao i moralnim načinom života ili ponašanja. Ta činjenica se veoma često ističe kao dokaz kojim se osporava univerzalnost moralnih vrednosti.

Međutim, iako moralne vrednosti imaju isključivo društveni ili individualni karakter, time se ne može osporiti njihova univerzalnost. Sve te razlike su samo odraz različitog duhovnog razvoja ljudi, što znači da ljudi s različitim duhovnim razvojem imaju i različite moralne vrednosti.

Inteligencija duhovno razvijenih ljudi se odlikuje kompleksnijim moralnim vrednostima ili odgovornijim načinom ponašanja nego kod ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem. Isto se odnosi i na različite društvene zajednice.

Posto duhovni razvoj ljudi predstavlja aktivni, nikad završeni proces, zbog toga društvene norme i pravila ponašanja unutar jednog sistema nikada nisu niti mogu biti savršene.

U njima su podjednako zastupljeni i progresivni elementi ili moralne vrednosti koje pozitivno utiču na razvoj ljudske svesnosti, ali isto tako i regresivni elementi u vidu različitih predrasuda i ograničenja koje sprečavaju slobodan razvoj ljudi.

Zato je neophodno da ljudi stalno preispituju i analiziraju društvene norme i pravila ponašanja ukoliko žele da ostvare svoj slobodan ili progresivan razvoj.

S obzirom da različito ponašanje ljudi veoma često uzrokuje sukob ili nesklad u njihovim odnosima, nameće se nužda utvrđivanja kriterijuma po kojem ljudi mogu odrediti granicu tolerancije među njima ili prihvatljivost i uvažavanje njihovih međusobnih razlika.

Kriterijum koji služi individualnim i sebičnim potrebama ljudi je ograničen kriterijum fizičke egzistencije. Njime se nikada ne može postići odnos koji će se zasnivati na istinskom uvažavanju i poštovanju, već se njime uvek uzrokuje nesklad.

Jedino kriterijum čiji se princip nalazi u samoj zakonitosti postojanja ili suštini svesti predstavlja suštinski kriterijum. On se u ljudima nalazi u njihovoj duhovnoj svesti, a u svesnosti se manifestuje kao savest ili moralnost. Suštinski ili moralni kriterijum se zasniva na skladnom razvoju zajedništva, a ne izdvojenom ili individualnom. On je sadržan u sledećem pravilu:

Ponašanje i akcije koje služe dobrobiti samog čoveka, ali ne ugrožavaju ili na bilo koji način ometaju druge ljude ili okolinu, su u skladu s moralnim zakonitostima, te bi takvo ponašanje ili takve akcije trebalo poštovati i uvažavati. Granica ili linija treba da se povuče s ponašanjem i akcijama ljudi koje ugrožavaju ili njih same ili druge ljude i okolinu.

Dužnost svakog čoveka je da poštuje to pravilo. Bez obzira koliko da čovek želi nešto ako to nije u skladu s moralnim zakonitostima, on bi se morao odreći takve svoje želje. Žan-Žak Ruso je to izrazio na sledeći način:

"Sve su strasti dobre ako umeš njima da vladaš. Sve su strasti zle ako im se podaš. Neka ti je dužnost uvek važnija od strasti."

Ukoliko ljudi deluju u okviru moralnih zakonitosti, oni će biti u mogućnosti da postignu međusobni sporazum i ostvare saradnju jer će njihov motiv i inters biti isti. On će se sastojati u ostvarenju zajedničkog, a ne izdvojenog ili individualnog interesa.

Međusobni sporazum ili saradnja ljudi uvek rezultira progresivnim razvojem i prosperitetom. Zato je moralno ponašanje neophodan uslov progresivnog razvoja i prosperiteta ljudi.

Ljudi koji ne postuju moralne zakonitosti nisu u mogućnosti da ostvare zajednički interes s okolinom ili s ljudima koji deluju u okviru moralnog kodeksa. Njihovo ponašanje uvek uzrokuje određeni nesklad ili sukob. Na taj način ljudi koji deluju u okviru moralnog kodeksa nisu u mogućnosti da svojim ponašanjem ili svojim akcijama odaju poštovanje njima, a da i sami ne prekrše moralni kodeks.

Ne zavisi samo od drugih ljudi da li će nekoj osobi biti ukazano poštovanje već isto tako i od nje same ili njenog izbora ponašanja. Ili kako se to obično kaže:

"Ako hoćeš da si poštovan - poštuj."

Sve što postoji ima određenu svrhu, namenu ili značaj, te samim tim ima vrednost ili zaslužuje poštovanje. Međutim, za ljude je karakteristično da prave razliku između svrhe, značaja i vrednosti različitih oblika postojanja čime se uzrokuje i njihovo različito poštovanje.

Ljudi su stalno prinuđeni da prave izbore ili da procenjuje različite vrednosti. Takvu pojavu je nemoguće izbeći pošto se ona nalazi u samoj suštini misljenja ili sposobnosti rasuđivanja. Procena vrednosti različitih oblika postojanja zasnovana je na njihovoj suštini ili svesti.

Tako na primer, ljudi smatraju vrednijim egzistenciju živih bića od egzistencije neživih bića. Unutar živih bića njihova vrednost se određuje kompleksnošću njihove svesti, te se život jednog čoveka smatra vrednijim od života jednog mrava.

Ljudi su takođe prinuđeni da vrše stalnu međusobnu procenu ili vrednovanje. Suština te procene zasnovana je na njihovoj svesnosti ili njenom izboru razvoja. Ljudi koji su odabrali da razvijaju njihovu svesnost po zakonitostima duhovne svesti ili suštinskim zakonitostima postojanja ostvaruju i više poštovanje.

Suštinska vrednost ljudi sadržana je u njihovoj kreativnoj aktivnosti ili konstruktivnom razvoju s okolinom. Akcije ljudi ili njihovo ponašanje koje doprinosi razvoju takvog potencijala su osnova njihove vrednosti ili njihovog

poštovanja, a ne njihov fizički izgled, status, posedovanje materijalnih vrednosti itd.

To takođe znači da postovanje nije nešto samo od sebe dato, već da se ono stiče stalnim i smisaonim razvojem ljudi koje rezultira njihovim humanim, odgovornim i plemenitim delima.

Koliko god da je neophodno da ljudi poštuju jedni druge, isto toliko je neophodno da poštuju i sami sebe. Moralnost je sadržana u ravnopravnosti, a ne u pravljenju razlike između sebe i drugih.

Osoba koja potcenjuje sama sebe ili dozvoljava ponižavajući, degradirajući i nasilan tretman od strane drugih ljudi, krši moralni kodeks isto kao osoba koja ponižava druge ljude.

Naravno, da se ovde ne misli na nepoznate osobe već na bliske i intimne odose. U slučaju agresivnosti nepoznatih ljudi nikada se ne treba upuštati u prepirku s njima već pronaći način da se udalji od njih. Za svakog agresivnog čoveka je karakteristično nerazumevanje pošto on reaguje iz niže svesnosti ega ili polusversnog ega, tako da rezonovanje s takvim čovekom ne bi imalo mnogo efekta.

Poniznost ili skromnost se ne sastoji u ponižavanju samog sebe ili svoje vrednosti, vec naprotiv, u jasnijem sagledavanju ili razvoju samog sebe i svoje vrednosti. Filips Bruks je to divno izrazio kroz sledeću izjavu:

"Istinski način da se bude ponizan nije u tome da se saginješ dok ne budeš manji nego što jesi, već da se ispravis u svojoj stvarnoj visini nasuprot neke više prirode koja će ti ukazati koliko je neznatna visina tvoje veličine."

Potenciranje na izjednačavanju ili ravnopravnosti među ljudima sadržano je i u sledećem Biblijskom citatu:

"Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe." (Levitska 19:1)

U tom citatu se podrazumeva da čovek voli sam sebe, te da takvu istu ljubav daje i drugima. Ljudi koji nemaju potrebno poštovanje samih sebe ne mogu dati potrebno poštovanje ni svemu oko sebe. Nepostovanje i nedovoljna ljubav prema samom sebi upravo i jeste jedan od značajnih pokazatelja nefunkcionalnog razvoja svake osobe.

Osnovni uslov postizanja potrebnog poštovanja je delovanje iz zakonitosti duhovne svesti ili savesti. Ukoliko čovek ne sledi svoju savest, on ne može delovati u interesu zajedništva, već samo u izdvojenom i sebičnom interesu.

Time on ne uzrokuje samo nesklad s okolinom, već i u samom sebi pošto prestaje da funkcioniše kao iskreno i odgovorno ljudsko biće. Na taj način on ne gubi samo postovanje okoline, već i svoje sopstveno.

Osoba koja deluje u interesu harmoničnog odnosa s okolinom deluje u skladu s zakonitostima same njene suštine ili savesti. Na taj način ona je u stanju da se smisaono razvija i postiže potrebno postovanje i sebe i okoline.

Takva osoba već samim svojim prisustvom zrači iskrenošću i konstruktivnošću, što se veoma pozitivno odražava i na ostale ljude koji u njoj zapažaju osobine dostojne priznanja i poštovanja.

Za ljude koji potcenjuju ili precenjuju sami sebe je karakteristično da ne deluju iz duhovne svesti ili svesti zajedništva ili suštinskih principa moralnosti. Za njih je karakteristična niža svesnost ili razumevanje koje se zadržava u pojavnim zakonitostima ega, polusvesnog ega ili telesne svesti.

Za individualnost i izdvojenost kao pojavnu zakonitost postojanja je karakteristična agresivnost zasnovana na pohlepi. Takva agresivnost samo daje privid postizanja uspeha i prosperiteta jer se on na duži vremenski period uvek ispolji kao konačan.

Razvoj svih dosadašnjih društvenih sistema potvrđuje tu činjenicu. Sve civilizacije do sada su imale svoj karakterističan razvoj uspona i destrukcije pošto su bile zasnovane na pojavnim, a ne suštinskim zakonitostima razvoja prosperiteta. To znači da su svoj razvoj temeljile na nemoralnim principima manipulacije, izrabljivanja, neravnopravnosti, nasilja, tiranije itd.

Sustinska zakonitost razvoja prosperiteta je sadržana u moralnim principima ili progresivnom razvoju celine. Za njega je neophodno međusobno prilagođavanje svih razlika ili individualnosti koje će doprinositi opštem progresu, a ne izdvojenom ili individualnom.

S obzirom da razvoj celine uvek afektira razlike ili individualnosti unutar nje, zato se progresivni razvoj celine takođe odrazi i kao progresivni razvoj svih individualnosti. Na taj način se ostvaruje istinski progres koji ima kontinuitet. To se slikovito može pokazati na sledećem primeru:

Ukoliko sve zemlje okarakterišemo kao jednu celinu, a svaku pojedinu zemlju kao individualnost ili razliku u okviru celine, interakcija zemalja koja se zasniva na moralnim principima sastoji se u tome da svaka ljudska akcija mora biti vođena opštim interesom i progresom svih zemalja, a ne progresom pojedinih zemalja na račun ostalih.

Ukoliko se nekom akcijom ljudi ne može postići progres ili dobrobit svih zemalja, onda je osnovna dužnost i odgovornost ljudi da odustanu od te akcije i potraze neku drugačiju alternativu koja će pridoneti progresu svih zemalja.

Na taj način se ostvaruje istinski prosperitet koji ima pozitivan ili progresivan trend kretanja svih zemalja ili celine. S obzirom da je osnovni uslov kontinuiteta smisaoni ili progresivni razvoj, zbog toga takav prosperitet takođe ostvaruje i kontinuitet.

Prosperitet koji se temelji na nemoralnim principima razvoja uvek ostvaruje neravnomeran razvoj, te shodno tome nikada ne može ostvariti istinski progres i kontinuitet.

Tako na primer, ukoliko samo jedna od zemalja postiže svoj prosperitet, a sve ostale zemlje na račun toga doživljavaju svoj regres dužim vremenskim

periodom, ta jedna zemlja u progresu mora doživeti vrhunac svoga prosperiteta pošto ostale zemlje moraju dostići kulminaciju svoga regresa.

Na taj način zemlja u progresu nalazeći se u stalnoj interakciji s zemljama u regresu, takođe mora doživljavati negativne posledice takve interakcije, odnosno svoj sopstveni regres što ce se takođe odraziti i na samu celinu.

Takav razvoj shodno tome nikada ne može da se odrazi kao stalni i progresivni razvoj celine, samim tim ni istinski prosperitet, tj. istinski progres koji ima svoj kontinuitet.

Istinski progres ili prosperitet svih zemalja (kao jedne celine) moguć je tek onda kada svaka od tih zemalja shvati značaj i važnost svih ostalih zemalja i njihovog progresa za svoj vlastiti progres i razvoj, te uvek nastoji da deluje u opštem interesu, a ne u izdvojenom i individualnom.

Razvojem nauke i tehnologije ne samo da je omogućena, već je postala i nužna interakcija svih zemalja na našoj planeti.

S obzirom na ogromne razlike među zemljama ta interakcija postaje sve kompleksnija, tako da se nameće neophodnost odgovornog ili moralnog usmeravanja te interakcije, inače rezultati mogu biti katastrofalni ne samo za ljudsku zajednicu, nego i za samu planetu.

Značaj inteligencije ljudi je sadržan u njenoj sposobnosti logičkog rasuđivanja. Takvo rasuđivanje predstavlja osnovni element za bolje prilagođavanje ili razvoj ljudi u fizičkoj egzistenciji.

Međutim, izuzetnost inteligencije ljudi sadržana je u moralnosti ili sposobnosti ljudi da prevaziđu iluziju izdvojenosti i individualnosti, te da deluju u interesu smisaonog i skladnog razvoja zajedništva.

Svesni i odgovorni razvoj suštinske ili moralne dimenzije u inteligenciji ljudi predstavlja osnovni uslov njihovog daljnjeg opstanka u fizičkoj egzistenciji.

Ljudi predstavljaju najaktivniji element planete Zemlje koji svojim akcijama najvise utiču na njenu promenu. Stalnom intervencijom ljudi, njihova okolina je postigla radikalne i drastične promene.

Dosadašnja interakcija ljudi s njom se mogla odvijati uz nepostovanje moralnih ili duhovnih vrednosti, međutim, mi se vrtoglavom brzinom približavamo momentu kada će se interakcija ljudi s njihovom okolinom morati odvijati samo kroz suštinske ili moralne zakonitosti postojanja.

Svaki drugi izbor značiće uništenje ili destrukciju planete Zemlje, pa samim tim i ljudske vrste. Snaga kreativnosti, kao i snaga destrukcije nalazi se u nama. Od našeg izbora zavisi i naš opstanak u fizičkoj egzistenciji.

Savest kao predstavnik duhovne svesti

Jedino inteligencija ljudi ima savest. U njoj je sadržana suština moralne kompleksnosti ili posebnosti ljudske svesti u odnosu na sve ostale vrste na našoj planeti. U vezi savesti mogu se postaviti sledeća pitanja:

Koliko je savest uopšte shvaćena ili razmatrana? Kakav je njen značaj u procesu razvoja ljudi? Koje su njene karakteristike? Šta se njome postiže ili koja joj je svrha?

Savest je neophodna smernica za postizanje konstruktivnog razvoja ljudi i njihove okoline. Samo akcije koje su usmerene savešću ostvaruju potrebno poštovanje i izjednačavanje svih članova u zajednici. Ona izdiže svesnost na viši nivo razumevanja kako same sebe, tako i svega oko sebe, pošto ona predstavlja duhovnu svest ili svest zajedništva.

Kroz nju se značaj individualnosti ili izdvojenosti subjektivne svesti od objektivne svesti gubi, te se pođednako vrednuje i sam čovek, kao i sve oko njega.

Na taj način čovek ne deluje samo u svome sebičnom intersu (individualnoj i izdvojenoj svesti) već deluje u intersu zajedništva ili objektivne svesti kojoj i sam pripada.

Čovek koji sledi svoju savest uvek čini mudar izbor čak i onda kada taj izbor daje drugačiji privid. Kroz duži vremenski period takav izbor uvek ispolji svoju dubinu i svoju mudrost.

Savest je suštinsko znanje dobra i zla, za razliku od pojavnog znanja fizičke egzistencije. To je neposredni "Božiji glas" koji se nalazi u srcima svih ljudi podjednako razumljiv i za pismene i nepismene, i za obrazovane i neobrazovane, bez obzira koje su vere, nacionalnosti ili rase samo ako hoće da ga čuju i da slede njegovu mudrost. U njemu je sadržano suštinsko pravilo za konstruktivno ili funkcionalno ponašanje ljudi.

Zato savest predstavlja univerzalnu religiju koju treba da sledi svako ljudsko biće ukoliko želi da ostvari istinsku sreću i skladne odnose s okolinom. U Bibliji (Pavlova poslanica Rimljanima 2. 15) piše sledeće: "Oni dokazuju da je delo zakona zapisano u srcima njihovim, a svedoci su im za to savest i misli kojima se sami okrivljuju ili pravdaju."

Svedenborg takođe kaže: " Savest je Božje prisustvo u čoveku."

Ljudi se veoma često nalaze u dilemi koji nagon, potrebu ili želju u sebi treba da slede da bi ostvarili smisaonu egzistenciji. Međutim, odgovor je uvek jasan ukoliko su ljudi iskreni.

Jedino se kroz savest može stići do mudrosti duhovne svesti ili do slobode i lepote življenja koju ona pruža. Drugog puta nema. Sve ostalo predstavlja samo obmanu i zavaravanje.

Bilo koji metod koji proklajmuje mogućnost ostvarenja harmonije, smisla ili sreće u životu ljudi uz nepostovanje moralnih obaveza i dužnosti nemionovno završava razočaranjem, besmislom i nefunkcionalnošću.

Iako je kroz neke takve metode moguće ostvariti instantno zadovoljstvo ili osećanje sreće, na duži vremenski period takve metode se uvek pokažu kao štetne i destruktivne. Kant u "Kritici čistog uma", piše:

"Dve stvari ispunjavaju razum s uvek novim i rastućim čuđenjem i strahopoštovanjem - zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni." I zvezdano nebo izvan ljudi, kao i moralni zakon ili savest unutar svesti ljudi, on je okarakterisao kao misteriju u kojoj se krije suština postojanja. Neophodno da ljudi kroz moralne zakonitosti u njihovoj svesti otkrivaju njihovu suštinu, da bi bili u stanju da otkrivaju suštinu svega oko njih, te time dobijaju uvid u samu misteriju postojanja.

Majster Ekart takođe kaže: "Niko ne može znati Boga ko nije spoznao sebe - leti prema duši, tajnom mestu najviših."

Kjerkegor piše: "Prema Sokratu svaka individua je sama sebi centar i ceo svet ima centar u njoj pošto je njegovo samoznanje znanje Boga."

Dr Rolo Mej ističe: "Istina u tradiciji (unutrasnjeg svetla) u religijskoj istoriji je da se uvek mora poći od samog sebe... Nije cela priča u moralu i dobrom životu, ali je sigurno ukoliko ne pođemo od njih, nećemo imati od kuda poći."

Ukoliko čovek sledi glas svoje savesti, on postaje najjači ili jedini glas koji sinhronizuje i usklađuje sve ostale niže glasove ili nagone nižih svesti. Na taj način čovek postiže integritet ličnosti i neophodnu iskrenost koji su osnovni uslovi za zdrav psihički život.

Odnos osobe prema savesti je najbolji pokazatelj njenog duševnog stanja ili mentalne stabilnosti i zdravlja. Za ljude do kojih je došlo do izvesnih poremećaja u duhovnom razvoju je karakteristično da nemaju pravilnu procenu vrednosti ili dobra (suštine) i zla (pojave). Zbog toga oni imaju ili preterano osećanje krivice ili njeno potpuno odsustvo.

Za ljude koji deluju iz zakonitosti telesne svesti ili zakonitosti individualne svesti (psihopate, ubice) je karakteristično odsustvo savesti ili osećanja moralnosti.

Takvi ljudi nisu u stanju da saosećaju s drugim ljudima ili njihovom okolinom, niti da poštuju ili vrednuju bilo Šta osim njih samih ili njihovih potreba. Oni su u stanju da izvrše najgnusnije zločine, a da pri tome ne osećaju bilo kakvu krivicu.

Preterano osećanje krivice može biti uzrokovano nekim traumatičnim događajem ili incidentom usled kojeg se formira neosmišljeno osećanje polusvesnog ega koje sprečava daljnji duhovni razvoj.

Ukoliko je preterano osećanje krivice dugotrajno ili karakteristično za ponašanje osobe, ono je uvek odraz potisnutog osećanja neadekvatnosti i inferiornosti ili

neurotičnog straha od promene ili odgovornosti.

Mada takvo osećanje ima pojavu savesti, ono nikada ne reprezentuje savest već polusvesni ego. Razlika između preteranog ili neurotičnog osećanja krivice s zdravim ili konstruktivnim osećanjem krivice, tj. savešću koja nam omogućava daljnji moralni razvoj ili progres, data je u knjizi Hari Gantrip " Vaša svest i vaše zdravlje":

" Razmatrajući čitav problem, mogli bismo reći da imamo dve savesti. Naša zrela savest, nas obrazovni i prosvećeni sud koji gleda objektivno na realne činjenice u nasem ponašanju u svetlu situacije. Mi nastojimo, što god bolje možemo, da razmislimo o situaciji i odlučimo da je tako i tako pošteno, razumno i pravo da se radi; ili mi kasnije razmislimo o nasem ponašanju i zaključimo da je trebalo da postupimo drugačije s dobrim razlogom i idući put tako i činimo.

Takva savest je u kontaktu s realnošću trenutnog stanja. Isto tako, mi imamo jednu drugu savest, koju možda ne bi ni bilo pravilno nazivati savest, s obzirom da je ona preokupirana sigurnošću, a ne istinskom dobrotom i realnim moralnim vrednostima.

Međutim, ona ima pojavu savesti, uzrokuje osećanje krivice i njeno rasuđivanje se meša s rasuđivanjem prave, zrele savesti. To je detinjasto preživljavanje ispunjeno strahom, a ne mudrošću i moralnom procenom.

Zrela savest je konstruktivna i ukazuje nam Šta je ispravno i u pojedinim slučajevima nas vodi u opoziciju s određenim ljudima ili čak i s mišljenjem većine.

Detinja savest koja preživi, u zrelosti postaje neurotična savest koja nikada tako nešto ne učini. Ona je negativna i opsednuta strahom da se ne radi nešto pogrešno. Za takav strah se nakraju može ispostaviti da je strah od uznemiravanja nekog do čije nam je podrške veoma stalo: to može da ode toliko daleko da nas zaustavlja ili ozbiljno sprečava da radimo bilo šta."

Karen Hornej, M. D. ("Naši unurašnji konflikti") piše: "Duboko ukorenjena nesigurnost u odnosu na moralne vrednosti se obavezno pojavljuje u svakoj neurozi, bez obzira kako dogmatično osoba drži do naročitih aspekata njegovog standarda koja su mu prihvatljiva."

Dr Rolo Mej ("Čovekova potraga za samim sobom") piše: "U ovakvom isticanju unutrašnjih motiva u etičkom delovanju nalazi moderne psihoterapije imaju najjasniju paralelu s Isusovim moralnim učenjem. Suština Isusovog morala sastojala se u usmeravanju od vanjskih pravila Deset zapovesti ka unutrašnjim motivima. Iz srca izvire život. Moralne naredbe života, on je smatrao, nisu jednostavno - nećeš ubijati - nego unutrašnji stav prema - ljutnji, ozlojađenosti, iskorišćavanju, pohlepi u srcu, psovanju, ljubomori itd. drugih ljudi. Potpunost čoveka čije su spoljašnje akcije u saglasnosti s unutrašnjim motivima je ono što se naziva blaženstvo čistog srca."

U svetu oko nas nas sve je kratkotrajno i promenljivo. Zato i sreća koja ima osnovu u nečem izvan nas je takođe promenljiva i kratkotrajna i često zavrsava

razočaranjem i bolom.

Uzalud je tragati za dugotrajnom i nepromenljivom srećom izvan nas. Ona tamo ne postoji. Mi je možemo doživeti samo u nama. Ona u stavri i jeste u nama i to u našoj duši, samo što je mi zaneseni bleskom i šarenilom izvan sebe, tražimo na pogrešnom mestu.

Mi u sebi posedujemo čitavu, neizmernu riznicu koju često zaneseni sjajem izvan sebe ne vidimo, te je gubimo i izgubimo za grumenčić zlata izvan nas.

Ralf Valdo Emerson piše: "Ljudi žive na pragu misterije i harmonije u koju nikada ne uđu. I s rukama na ulaznim vratima umiru izvan nje."

Hakuin: "Ne znajući koliko je istina blizu, ljudi je traže daleko. Koja šteta. Oni su kao neko ko u sred vode vapi od žeđi."

Nijedan čovek ne može da tvrdi da je plemenit, konstruktivan, mudar i istinski sretan, ukoliko ne sledi glas svoje savesti. Pod istinski sretan se podrazumeva tihi, ali konstantni mir i sklad koji ne zavisi ni od čega izvan čoveka.

Takva sreća podseća na vatru koja tinja, ali koja se ne gasi i koja s vremena na vreme bukne u ogroman plamen neizrecive sreće i lepote koja uliva ogromnu snagu, svežinu i energiju u svakom čoveku koji je poseduje.

Sreća ljudi koji prave kompromis sa svojom savešću potseća na vatru koja je veoma snažna i burna, ali koja se takođe i veoma brzo ugasi, te ostavi iza sebe pepeo i dim koji lagano gusi i truje čoveka tako da je on prinuđen da grozničavo traži nov izvor sreće izvan sebe i na taj način nikada ne može istinski biti sretan i spokojan.

Paramahansa Jogananda za savest kaže sledeće: "Savest mi je čista pošto nisam nažao učinio nijednom ljudskom biću. Ja znam da je to istina. Ukoliko je čovek sposoban da kaže samom sebi: Nikome ništa nisam nažao učinio. On je najsretnija osoba na Zemlji."

Jogananda takođe kaže i sledeće: " Svetsko priznaje nije važno. Tražite priznanje vlastite savesti i u njoj ćete imati priznanje Boga."

C.L. Alen kaže: "Učinili ste nepravdu. Da li vas boli? Budite veseli. Postajete beznadežni samo onda kad vaša duša prestane da oseća."

Sesil G. Osborn u knjizi "Umetnost učenja da volis samog sebe" piše: "Unutrašnji sudija ili naša savest nije neprijatelj već prijatelj. Ona je na našoj strani bez obzira koliko puta da se razočaramo. Njen prvenstveni cilj je da nam pomogne da izbegnemo akcije ili stav koji bi nas sprečio da pravilno volimo sami sebe. Savest nije Bog već njegov zastupnik. Vaš unutrašnji sudski sistem traži vašu bezbednost i celovitost i blagostanje, isto kao što pravni sistem funkcioniše da sačuva blagostanje društva."

U istoj knjizi, on dalje nastavlja: "Jedna stvar je sigurna: nikada ne možete pravilno voleti sebe ukoliko kršite božanske principe. Poslušajte svoj unutrašnji glas i poštovaćete sami sebe. Ignorišite ga i preziraćete se."

Dr Rolo Mej piše: "Savest nije skup zavestanih zabrana da stegne ličnost, da ugusi vitalnost i impulse. Niti je savest odvojena od tradicije kao što se mislilo u liberalnom periodu da se svaki akt određuje de novo. Savest je pre sposobnost spajanja s vlastitim dubljim nivoom shvatanja, moralnom osetljivošću i svesnošću u kojem tradicija i neposredno iskustvo nisu suprostavljeni jedno drugom već se međusobno podudaraju."

Etimologija termina pokazuje takvo tvrđenje. Sastavljena od dve latinske reči koje znače "znati" (scire) i "sa" (cum) savest je veoma bliska terminu svesti. U stvari u nekim zemljama kao Brazil, ista reč ("consciencia") se upotrebljava i za savest i za svest. PRELOM)Kada From govori o savesti kao "Čovekovom povratku samom sebi", povratak nije suprotan tradiciji kao takvoj, već autoritativnoj upotrebi tradicije.Pošto takođe postoji nivo kojim individua učestvuje u tradiciji i na tom nivou tradicija pomaže čoveku da pronađe njegovo značenje i iskustvo.

Zbog toga želimo da naglasimo pozitivan aspekt savesti - savest kao metod svakog pojedinca da izmami mudrost i pronicljivost unutar samog sebe, savest kao "otvaranje" vodič ka proširenom iskustvu. To je ono što Niče upućuje u njegovom peanu "S one strane dobra i zla" i što Tilik misli njegovim konceptom - transmoralna savest.

Značaj savesti za čovekov razvoj, kao i za kvalitet njegove egzistencije simbolično je dat i u Bibliji. Adam i Eva su živeli u vrtu Edenskom koji je bio oličenje mira i sklada sve dok nisu došli u iskušenje da učine nešto što im je bilo zabranjeno od Boga. Bog je Adamu rekao sledeće:

"Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu, ali s drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš."

To drvo nije ništa drugo nego simbolično predstavljena ljudska savest, kao što i vrt Edenski simbolično obeležava duhovni život ljudi. Pojevši s drveta poznanja dobra i zla, Adam i Eva su po prvi put osetili nemir i potrebu da se kriju, ne samo od Boga, već i jedno od drugog, kao i od sebe samih.

Na taj način, njihov dotadašnji život u apsolutnoj duhovnoj svesti ili iskrenosti, skladu, miru, smislu, i sreći bio je uništen, što je simbolično predstavljeno kao proterivanje iz vrta Edenskog i nastanku drugačijeg načina života.

Taj drugačiji život se manifestuje kao unutrašnja neiskrenost ili dezintegralnost, stalna borba s telesnim zakonitostima, samim tim i kao nemir, nesklad, patnja ili besmisao.

Budući da je prava suština čoveka duhovna, a ne telesna, ukoliko čovek odabere zakonitosti nižih svesti a ne zakonitosti duhovne svesti ili savesti on se odriče svoje suštine, te time bira svoju smrt.

Savest predstavlja vrata između raja i pakla. Ukoliko ljudi odaberu da slede svoju savest, oni otvaraju vrata raja. Ukoliko se ogluše o nju, oni su odabrali pakao koji se nalazi upravo ovde u ovoj egzistenciji.

Iako to na prvi pogled ne izgleda tako, pošto vrata koja vode u raj izgledaju neugledna i teška; njihovo otvaranje daje privid samoodricanja bez izgleda na zadovoljstvo i sreću.

S druge strane, staza izvan tih vrata izgleda velika, svetla i primamljiva pošto se na njoj može naći trenutno zadovoljenje i sreća. Ljude zaseni sjaj i lažni blesak tako da se većina odluči da pođe blistavom stazom.

Međutim, dužim hodom, ta staza postaje sve mračnija, te čovek izgubivši orijentaciju ne vidi kuda ide i uzaludno tragajući za izlazom, sve više se gubi i iscrpljuje.

Ljudima koji prođu kroz neugledna vrata savesti, put kao i vidik postaje sve svetliji i jasniji, samim tim i smisaoniji, te njihov hod, ne samo što ih ne zamara već im omogućava i ogromno zadovoljstvo i uliva jos veću snagu i svežinu.

Odredjivanje vrednosti

Vrednosti izvan ljudi su neophodan element razvoja ili aktivnosti njihove svesnosti. Njima se uvek uslovi ili inicira unutrašnja interakcija, a s njom i mogućnost spoznaje i razvoja unutrašnjih vrednosti.

Veoma je važno da ljudi uspostave ravnotežu između njihovih unutrašnjih i vanjskih vrednosti. Od njihove sposobnosti da uspostave tu ravnotežu zavisi i njihova sposobnost adaptacije ili uspostavljanja konstruktivnog odnosa s okolinom.

Osnovna zakonitost svesnosti je da ona uvek mora imati neki oslonac na osnovu kojeg formira svoje misli. Nemoguće je verovati u ništa ili izbeći bilo kakvo opredeljenje pošto i nista takođe predstavlja izbor ili vrstu opredeljenja. Zato i Cesterton kaže: "Kada ljudi prestanu da veruju u nešto, oni ne veruju u ništa, oni veruju u bilo šta."

U zavisnosti gde ljudi traže ili nađu njihov oslonac zavise i njihove istine ili zablude. Ljudi koji nemaju veru u sebe uvek pokušavaju da nađu nešto izvan sebe da bi osmislili njihovu egzistenciju.

Međutim, smisao nije nešto samo od sebe dato izvan ljudi, već je to proces koji ljudi razvijaju sami u sebi kroz kompleksnu interakciju razlika i u sebi i izvan sebe.

Tek razvijenim smislom u samom sebi, čovek je sposoban da shvati zakonitosti interakcije smisla i besmisla pošto jedino smisao može da shvati pa onda i osmisli besmisao, kako u sebi, tako i izvan sebe.

Smisao se nalazi u suštini svesti ljudi ili njihovoj duhovnoj svesti. Zbog toga ona treba da bude polazna i osnovna tačka razvoja svesnosti svakog čoveka, a ne

nešto izvan njega.

Oslanjajući se na svoju duhovnu svest ili smisao u sebi, čovek uvek zna na šta se oslanja. Na taj način on takođe postiže kontrolu nad samim sobom i svojim razvojem.

Čovek koji se oslanja na vrednosti izvan sebe, nikada ne može biti siguran na šta se oslanja. Takav čovek se uvek oseća zbunjen i nesiguran pošto njegovo ponašanje ili njegov razvoj uvek kontroliše nešto izvan njega, a ne on sam. Iluzornost vrednosti izvan ljudi dočarana je kroz duhovitu anegdotu koja otprilike glasi ovako:

" Jedan čovek koji je živeo preko puta prodavnice satova, gde je jedan veliki sat u izlogu zauzimao posebno istaknuto mesto i uvek pokazivao tačno vreme, redovno je svoj sopstveni sat navijao prema tome satu. To mu je omogućavalo da na vreme stigne na posao.

Jednoga dana njegov sat se pokvario, tako da je on otišao u tu prodavnicu da kupi sebi sat. Kada ga je prodavac ugledao, uzviknuo je:

- Drago mi je da ste došli u moju prodavnicu! Znate, ja svaki dan moj veliki sat u izlogu regulišem prema vama, pošto vi svaki dan u isto vreme idete na posao.-"

Mi vrednost svega oko nas procenjujemo samo kroz nas. Ukoliko mi nismo otkrili pravu vrednost nas samih, svakako da onda nećemo biti u stanju da procenimo ni vrednosti izvan nas.

Kada ljudi ne znaju svoju vrednost, oni ili potcenjuju ili precenjuju sami sebe. Time se uvek uzrokuje njihova nefunkcionalna interakcija s okolinom.

Ona se manifestuje kao izdvojenost ili razlika od okoline koja u isto vreme stvara i snažnu zavisnost ljudi od svega izvan njih. Na taj način ljudi nikada ne mogu da ostvare istinski mir i sreću, već se njihova egzistencija karakteriše stalnom napregnutošću i nemirom.

Za ljude s jakim egom je karakteristično da po svaku cenu nastoje da istaknu svoju vrednost svima oko sebe tako da i njihov mir i sreća zavise od uspeha te namere, koji opet (uspeh) zavisi od okolnosti iz njihve neposredne okoline, a ne samo od njih.

Isto tako sebični interesi, nagoni, i strasti pod-ega se uvek razbuktavaju za necim izvan čoveka tako da je on u stalnoj i grozničavoj trci da manipuliše da bi postigao svoj sebični interes i na taj način takođe nikada u potpunosti ne može da bude miran, slobodan i sretan pošto to sve uvek zavisi od nečeg izvan njega, a ne samo od njega samog.

Jedino se kroz razvoj duhovne svesti u svesnosti može uspostaviti potreban balans vrednosti u ljudima s vrednostima izvan njih. Takvim balansom se prevazilazi razlika između ljudi i okoline, tako da ljudi i sebe, kao i sve oko sebe doživljavaju podjednako važnim i značajnim.

Na taj način im se omogućava da postižu konstruktivno delovanje u interakciji s okolinom. Ukoliko se pojavi nesklad između njih i njihove okoline, oni uvek nastoje da ga razumeju, savladaju i usklade na jednom višem nivou smisla, tj. skladnom jedinstvu zajedništva.

Dr Rolo Mej ("Čovekova potraga za samim sobom") piše: "Mi mislimo da istaknemo da dokle god individua sama ne afirmiše vrednosti; dokle njena vlastita motivacija, njeno vlastito moralno shvatanje ne predstavlja polazno mesto nijedna diskusija o vrednosti nece mnogo značiti. Moralni sud i odluka mora biti ukorenjena u individuinoj licnoj moći da proceni. Samo onda kada on sam afirmiše na svim nivoima samog sebe način delovanja kao deo načina kojim on vidi realnost i bira da se odnosi prema njoj- tek tada će vrednost imati efekat i ubedljivost za njegov vlastiti život."

Uticaj tehnološke revolucije na određivanje vrednosti

Iako je tehnološki razvoj uslovio mnogobrojne pozitivne promene, kao na primer porast materijalnih vrednosti ili komforniji način života, progresivan razvoj raznih ljudskih delatnosti itd. njime su takođe uzrokovane i određene negativne promene.

Tehnološka revolucija je omogućila sve brži porast raznovrsnih proizvoda, tj. sve veći izbor za zadovoljenje raznih i različitih potreba ljudi.

Mada veći izbor omogućava i višu slobodu, on takođe zahteva i višu odgovornost. Ta odgovornost se ogleda u konstruktivnom razvoju svih tih izbora.

Konstruktivnost izbora se zasniva na kreiranju i razvoju svega onoga što omogućava zadovoljenje suštinskih potreba ljudi, a ne potreba koje imaju regresivan ili destruktivan karakter na razvoj njihove svesnosti.

Veoma često svrha sve većeg i raznovrsnijeg izbora nije u tome da se ostvari sloboda, već naprotiv, da se postigne što veštija manipulacija ljudima time što će njihove suštinske potrebe zameniti nametnutim komercijalizovanim potrebama.

Svakako da se takva pojava u društvenom sistemu može okarakterisati samo kao njegova disfunkcionalnost. Takva disfunkcionalnost se veoma negativno odražava na svesnost ljudi, pogotovo mladih ljudi koji se još uvek nalaze u procesu aktivnog formiranja i razvoja.

Isto tako, takav tehnološki razvoj uzrokuje sve izrazeniju kompleksnost objektivne svesti ili vrednosti izvan ljudi. Izrazena kompleksnost objektivne svesti uzrokuje preteranu orijentaciju subjektivne svesti ljudi na spoljašnju interakciju čime se zapostavlja potrebna unutrašnja interakcija.

Na taj način ljudi nisu u stanju da procene njihove istinske vrednosti ili njihove suštinske potrebe, tako da u većini slučajeva svoju vrednost procenjuju kroz vrednosti koje se formiraju u društvu. Zbog toga i njihovi kriterijumi vrednovanja imaju prolazni i promenljivi, odnosno pojavni, a ne suštinski karakter.

Ti kriterijumi mogu da budu zasnovani na određenom standardu, poziciji u društvu, fizičkom izgledu, naklonošću i priznanjem drugih ljudi, vrsti posla koju obavljaju itd. U srazmeri u kojoj su sposobni da zadovolje te kriterijume ljudi procenjuju i svoju sopštvenu vrednost i uspeh.

Međutim, što je karakteristično za sve te nametnute vrednosti je da i pored ubitačnog tempa koje nameću, u isto vreme zaslepljuju ljude, tako da oni nisu ni svesni da zaneseni iscrpljujućim i mučnim građenjem uspeha, bogatstva i savršenosti izvan sebe, polako, ali sigurno razaraju smisao ili ostvaruju nesklad sami u sebi.

Medjusobna uslovljenost ponašanja i razvoja svesnosti

Kao što je već ranije rečeno za aktivnost misli je neophodna interakcija razlika u vidu subjektivnog i objektivnog postojanja. Mišljenje je rezultat kompleksne interakcije različitih osećanja u ljudima s razlikama izvan njih ili njihovom okolinom. Zbog toga se unutrašnja interakcija ljudi uvek aktivira ili inicira njihovom interakcijom s okolinom.

Ukoliko su ljudi svesni te zakonitosti, njima će biti lakše da ostvare viši stepen slobode ili vlastitog usmeravanja unutrašnje interakcije. Odnosno, oni će nastojati da što manje budu vođeni okolnostima ili osećanjima formiranim u interakciji s okolinom, a što više osećanjima koja prevazilaze okolnosti ili njihovom pravom suštinom.

Događaji iz okoline uzrokuju interakciju svesnosti s određenim intenzitetom osećanja. Intenzitet osećanja formira misli do izvesnog stepena gde neminovno mora uslediti akcija, tj. u ljudima nastane promena uslovljenja takvom interakcijom, tako da ga to pokreće u akciju.

Akcija omogućava svesti da se, da tako kažemo, materijalizuje u vanjskom svetu.

Materijalizacija svesti izvrši promenu u vanjskom svetu, a ta promena sa svoje strane uzrokuje ili uslovi ponovnu unutrašnju interakciju u ljudima ili njihov daljnji izbor s nesvesnim ili s različitim osećanjima u njima.

Zato ponašanje ljudi ili posledice njihovog ponašanja imaju veoma značajan efekat ne samo na njihovu okolinu, već i na daljnji razvoj njihove svesnosti.

Pre bilo koje akcije ljudi moraju veoma pažljivo i podrobno da razmotre istinsku motivaciju svoje akcije ili potrebu koju nastoje da zadovolje tom akcijom.

Da li se osnovni motiv njihove akcije nalazi u potrebi ega da dokaže svoju vrednost drugim ljudima? Ili se njihov motiv nalazi u manipulaciji koja će im omogućiti zadovoljenje sebičnih, nižih nagona i potreba?

S takvim motivima oni njihovu vrednost i potrebe koncentišu izvan njih te se vezuju za interakciju s okolinom i gube potrebnu interakciju s njihovom suštinom, tako da ostaju zarobljeni spoljašnjom interakcijom koja uslovi njihove daljnje misli i akcije.

Motivi koji su uslovljeni egom ili pod-egom se kreću u okviru nužnosti, a ne prave slobode i kreativnosti. I jedan i drugi motiv samo ukazuju na gubitak suštinskog identiteta sto neminovno vodi u disfunkcionalnost.

Duhovno razvijeni ljudi su svesni te zakonitosti tako da oni podrobno vrše

samoanalizu svih njihovih osećanja/misli, gde je glas savesti najjači i najodlučniji za usmeravanje njihove aktivnosti.

Oni svesno razlažu niže, sebične potrebe ograničene okolnostima s najvišim glasom mudrosti i sklada koji izvire iz njihove suštine. Na taj način ih i prevazilaze, te ostvaruju njihov progresivni i integralni razvoj.

Takvim ljudima nikada nije dosadno pošto su uvek okruženi njihovom unutrašnjom lepotom ili bogatstvom prijatnih osećanja i misli koje prevazilaze ograničenost fizičke egzistencije.

Ako se ponekad i nadvije oblak nižih svesti ili sebičnih osećanja i misli, oni mu ne daju da dugo ostane, a još manje da se osnaži u njima. Mudrošću i svetlošću njihove duše oni brzo rasteraju takve oblake.

Svaki put kada ljudi reaguju iz nižih svesti oni ponižavaju sami sebe i sprečavaju sopstveni razvoj u nešto više i smislenije. Odabirajući niže strasti, ljudi biraju časove mizerije, očaja i bola koji prekrivaju njihovu dušu ili osećanja ljubavi, lepote i smisla koja iz nje zrače.

Najgore što ljudi mogu da učine je da dopuste sebi da deluju iz destruktivnih osećanja. Na taj način ih samo još više osnažuju i pothranjuju.

Svami Paramananda kaže sledeće: "Čovek ne može imati destruktivno ponašanje, a da u isto vreme ne uništava i samog sebe. On se ne može prepustiti mržnji, ljutnji, ljubomori, a da u isto vreme ne vodi samog sebe u propast."

T. Vasington:"Neću dozvoliti nijednom čoveku da mi umanji i degradira dušu time što će me naterati da ga mrzim."

Isak Basevis Singer: "Kada izneverite nekog, vi takođe izneverite i samog sebe."

Semjuel Dzonson:" Da li će čovek biti u dobrom ili lošem raspoloženju, zavisi samo od njegove volje."

C. L. Alen: "Najskuplja stvar što možete da učinite je da imate neprijateljsko osećanje prema nekom. Cena koju plaćate je gubitak, večni gubitak vaše vlastite duše."

Sve što čovek čini drugim ljudima, on ne čini samo njima već i samom sebi. Ako čovek čini dobro drugim ljudima, on ga čini i samom sebi. Isto tako, ako čini zlo drugim ljudima on ga čini i samom sebi.

Kada čovek učini plemenito delo u skladu s njegovom savešću, on se oseća dostojan ljubavi i poštovanja, kao i snažan i ponosan što je uspeo da savlada niže strasti i nagone i što je učinio ono sto je trebalo.

On oseća njegovu unutrašnju snagu i lepotu (duhovnu svest) koja ne zavisi od ničeg izvan njega već samo od njega i njegovog izbora. Na taj način identifikujući se s tom lepotom i plemenitošću ili smislom u sebi, on koncentiše

vrednost u sebe ili svoju duhovnu svest.

Suprotno tome, ako učini loše delo, to će imati negativan uticaj ne samo na njegovu okolinu već i na njega samog ili na njegovo doživljavanje samog sebe i svoje vrednosti.

Na taj način on se sve više distancira od svoje suštine kroz koju jedino može naći smisao samog sebe, kao i svega oko sebe. Distancirajući se od svoje suštine ili duhovne svesti, on se zadržava u pojavi ili nižoj svesnosti ili razumevanju.

Bez suštinske samospoznaje on nije u stanju da ima ni suštinsku spoznaju svoje okoline, što se uvek odrazi kao nesklad i u čoveku i u njegovoj interakciji s okolinom.

Čovek ne može da se ponaša neodgovorno i da očekuje da mu život bude skladan i organizovan kao i da zadovoljava svoje niže nagone i strasti i da očekuje priznanje i poštovanje od drugih ljudi. Naš život je onakav kakvog ga mi napravimo našim izborima, pa shodno tome i našim delima. Ili kako se to obično kaže: "Što poseješ, to ćeš i požnjeti."

Mi ne možemo saditi tikve, a očekivati da nam niknu ruže. To bi bilo suviše ludo i uzaludno. Sve u životu zahteva aktivno angažovanje, ali ne u smislu nasilne aktivnosti, već u smislu moralnog i odgovornog izbora akcija i njihovom doslednom sprovođenju.

Smisaoni razvoj je nemoguć bez samokontrole i odgovornosti. Ponekad se kod ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem može uočiti nešto veoma slično samokontroli.

Međutim, to je samo iluzorna i ograničena samokontrola čije se zakonitosti razvoja u potpunosti razlikuju od samokontrole koja se postiže duhovnim razvojem. Takva samokontrola uvek rezultira neskladom i negativnim posledicama kako na čovekovu okolinu tako i na njega samog ili na daljnju degeneraciju njegove svesnosti.

Takav čovek vremenom sve više gubi sposobnost doživljavanja nesebične ljubavi i ljudske topline ili unutrašnjeg bogatstva koje ni jedna vrednost izvan njega ne može da nadoknadi. On sam sebe osuđuje na časove najužasnije mizerije i osamljenosti u svom ledenom svetu koji je sam kreirao.

Lakomisleni i neodgovorni ljudi koji nemaju samokontrolu uzimaju sve što im izgleda primamljivo bez obzira na posledice. Međutim, takvi ljudi prave veoma opasne izbore pošto su posledice neminovne.

U nekim slučajevima one su trenutne, a u nekim one se ispoljavaju mnogo kasnije. Uzaludno je očekivati da do njih neće doći. Ta zakonitost je veoma lepo dočarana u španskoj narodnoj poslovici koja glasi: "Uzmi što god hoćeš - rekao je Bog; uzmi i plati."

Goldsvorti takođe kaže: "Ako ne mislite o budućnosti, ne možete je ni imati."

Naravno, da se ovde ne misli da čovek mora biti preokupiran planovima o budućnosti ili da ima moć da određuje buduće događaje, već da bude svestan posledica svojih izbora.

Ljudi koji pohlepnim i nepromišljenim postupcima uzrokuju vlastitu nesreću često nisu spremni da preuzmu odgovornost za to, već krivicu traže u drugim ljudima, lošoj sreći, sudbini ili čak i u predodređenosti za neuspehe. Hegel je značaj samokontrole izrazio na sledeći način: " Ko želi veliko da postiogne, taj mora znati da se odriče. Ko, naprotiv, želi sve, taj će malo da postigne."

Mudrost se ne sastoji u tome da čovek ima što više iskustava već upravo u tome da zna da ih pravilno odabere. Nepromišljen čovek nastoji da ima što više primamljivih iskustava, dok mudar čovek zna da će biti bolje ukoliko nikada nema iskustva koja se negativno odražavaju na njegov duhovni razvoj.

Ljudi koji nikada ne odriču bilo koje iskustvo veoma često smatraju da su superiorniji u odnosu na ljude koji odriču pojedina iskustva. Međutim, takvi ljudi su upravo siromašniji za jedno veoma značajno iskustvo, a to je iskustvo izbora iskustava koje u sebe uključuje i iskustvo odricanja pojedinih iskustva.

Različite koncepcije natprirodnog

Svaki čovek ima svoje jedinstveno shvatanje postojanja ili egzistencije, pa shodno tome i natprirodnog ili Boga. Neki ljudi veruju u Boga samo kroz autoritete kao na primer Biblija, Koran, Bhagavad-gita itd. bezuslovno prihvatajući sve što u njima piše; dok neki ljudi koji veruju u Boga, imaju mnogo fleksibilniji stav u odnosu na autoritete tako da razmatraju i drugačija gledišta.

Pojedini ljudi ne veruju u autoritete, ali ipak imaju neku svoju ideju ili koncepciju natprirodnog; dok neki ljudi ne veruju ni u autoritete ni u Boga.

Takvi različiti pristupi takođe uslovljavaju i različito doživljavanje Boga, te ga neki ljudi personalizuju, tj. doživljavaju kao natprirodno biće, drugi ga doživljavaju kao energiju, reč, svetlost, princip, silu, zakon, svest itd.

Pojedini ljudi opisuju doživljaj natprirodnog ili Boga kao ekstatični osecaj sreće, ljubavi, mira i lepote, odnosno osećaj koji je nemoguće adekvatno objasniti pošto prevazilazi okvire fizičke dimenzije pred čijom snagom i uzvišenošću sva sreća i zadovoljstvo fizičke egzistencije nestaju i gube svoju vrednost.

Sve te različite koncepcije ili različita doživljavanja Boga su uvek uslovljena duhovnim razvojem ljudi, samim tim i njihovim različitim razumevanjem.

Duhovni razvoj ljudi se veoma često povezuje s religioznošću. Međutim, duhovnost je mnogo širi pojam od religioznosti zato se i kaže: "Religiozna osoba sledi učenje crkve, dok produhovljena osoba sledi učenje svoje vlastite duše."

Iako religioznost u nekim slučajevima zaista može da predstavlja određeni duhovni razvoj ljudi, u nekim slučajevima ona čak može biti znak sprečenog duhovnog razvoja.

Duhovni razvoj ljudi se karakteriše fleksibilnošću ili promenom i razvojem tako da u njemu nema mesta za dogmu, tj. krutu religioznost i fanatizam.

S obzirom da su osnovne karakteristike duhovne svesti večnost, neograničenost, smisao ili suština postojanja, ljudi jedino njenim razvojem u svesnosti mogu imati ideju o nečem višem ili drugačijem od konačnog ili pojavnog fizičkog postojanja.

Duhovni razvoj omogućava ljudima da prodiru kroz uzročno posledične zakonitosti fizičke egzistencije i na taj način uviđaju ograničenost njihove vlastite inteligencije u odnosu na kompleksnost postojanja. Takav razvoj svesnosti oslobađa ljude od arogantnosti ega te im se omogućava istinski progres i fleksibilnost u procesu spoznavanja.

Ma koliko nečija koncepcija natprirodnog izgledala naivna i nerazumljiva, ona ipak predstavlja specifičan duhovni razvoj te osobe ukoliko doprinosi njenom oplemenjavanju ili ukoliko uzrokuje konstruktivno ponašanje te osobe.

Ukoliko koncepcija natprirodnog ima nasilan i destruktivan karakter ili u odnosu

na samu osobu ili u odnosu na njenu okolinu, ona nikada ne predstavlja duhovni razvoj. Naprotiv, takvo ponašanje ukazuje na zaostajanje duhovnog razvoja ili na disfunkcionalan razvoj osobe.

Duhovni razvoja se meri funkcionalnošću osobe ili njenom sposobnošću pronalaženja konstruktivnog odnosa s okolinom. On se uvek manifestuje kao razumevanje, iskrenost, skromnost, plemenitost, hrabrost suočavanja s vlastitim greškama i aktivno angažovanje na njihovom prevazilaženju, ispunjavanje obaveza i dužnosti itd.

Duhovni razvoj i mentalne bolesti

Kao što se već iz ranijeg izlaganja može zaključiti duhovni razvoj ljudi je osnovni uslov njihovog zdravog psihickog života ili integralnog razvoja ličnosti.

Njime ljudi ostvaruju najvišu svesnost i razumevanje koje im omogućava potrebno funkcionalno ponašanje čime se postiže osećanje mira, radosti kao i pronalaska smisla u egzistenciji nezavisno od događaja iz okoline.

Kada je Glaukon rekao Sokratu da ne veruje da igde na zemlji postoji idealan grad, društvo ili život koji je Sokrat opisivao, Sokrat mu je odgovorio: "Nije važno da li takav grad postoji na nebu ili da li će ikada postojati na zemlji, mudar čovek će živeti načinom tog grada, odbijajući da ima bilo Šta s drugim i na taj način ugledajući se na njega dovešće svoju vlastitu kuću u red".

Dr Rolo Mej ("Čovekova potraga za samim sobom") piše: "Kvaliteti kao sloboda, odgovornost, hrabrost, ljubav i unutrašnji integritet su idealni kvaliteti, nikad u potpunosti shvaćeni ni od koga, ali oni su psihološki cilj koji daje značenje našem pokretu ka integraciji".

Karen Hornej, M. D. ("Naši unutrašnji konflikti") piše: "Generalno, karakteristika pogoršanja moralnog integriteta je smanjena iskrenost i povišena egocentričnost. U vezi ovoga je interesantno pomenuti da je u Zen Budističkim spisima iskrenost izjednačena sa svesrdnošću, upućujući na isti zaključak do kojeg smo mi došli kliničkim posmatranjem - naime, da niko podeljen unutar sebe ne može biti potpuno iskren.

Monk: Razumem to da kada lav zgrabi svoga protivnika, bilo zeca ili slona, on koristi svu njegovu snagu; preklinjem te, reci mi koja je to snaga?

Gospodar: Vatra iskrenosti (literarno, snaga neobmanjivanja) Iskrenost, tj. neobmanjivanje znaci "istupiti celim bićem" tehnički rečeno "celo biće u akciji" ... u kojem se ništa ne zadržava, ništa skriva, ništa ne ostaje neiskorišćeno. Kada osoba tako živi, za nju se kaže da je zlatokosi lav; ona je simbol virilnosti, iskrenosti, svesrdnosti; ona je božansko ljudska."

Poznato je da genetski faktor, kao i poremećena hemijska ravnoteža u telu utiču na svesnu funkcionalnost ljudi. Međutim, koliko je samo organski faktor značajan za razvoj i nastanak mentalnih bolesti?

Ema Pirs ("Strast za mogućim") piše: "Šizofreničari ne bi trebali gubiti nadu već bi trebali znati da dok njih 10 procenata imaju istoriju ove bolesti u familiji, 90 procenata njih nemaju."

Ako se uzme u obzir činjenica da između svesti i tela postoji stalna interakcija, moguće je da određeni razvoj svesnosti uzrokuje hemisjsku neravnotežu u telu, tako da hemijska neravnoteža može biti posledica određene aktivnosti svesnosti, a ne njen uzrok.

Henri Gantrip ("Vasa svest i vase zdravlje") piše: "Možete zamisliti vašu svest

kao pijanistu, a vaše telo kao klavir. Svaki drhtaj emocija, svako raspoloženje, svaka akcija izvođača ima efekat na instument, samo što je odnos između svesti i tela daleko intimniji nego odnos pijaniste i klavira.

Svest i telo je jedna osoba i ništa se ne može desiti u vašim mislima i osećanjima a da se ne odrazi na vaše telo. To se zna iz svakodnevnog iskustva. Nervozni javni spiker ima suva usta jer njegova nervoza afektira njegove pljuvačne žlezde. Mladić koji ide da pita sefa za povišicu ima mučan osećaj u stomaku, a njegovi nervi i mišići su napregnuti. Imate svađu, drhtite od emocija i dobijete glavobolju posle toga."

Mentalne bolesti se ne bi smele suviše olako tretirati samo lekovima. Pogotovo, ako su pacijenti deca. Tretman lekovima nikada nije u potpunosti bezopasan pošto može da ima i štetne posledice.

Isto tako, pitanje je kakav kvalitet života imaju ljudi koji su prinuđeni da funkcionisu samo pomoću lekova? Koliko je takav tretman stvarno efikasan? Koliko usmeravanje na lečenje lekovima ometa pronalasku drugačijeg i efikasnijeg metoda?

Većina mentalnih bolesti nastaje kao posledica okolnosti u kojima se ljudi nalaze ili njihovog izbora reakcije na stresne i konfliktne situacije.

Što znači, da određeni ambijent ili uticaj okoline kao i određeni način života ili ponašanja ljudi ili neorganski faktor uzrokuje disfunkcionalan razvoj svesnosti, samim tim i mentalnih bolesti. Zato je neophodno da se takvom aspektu oda mnogo više značaja i posveti više pažnje.

Lekove bi se trebalo posmatrati samo kao pomoćno sredstvo u lečenju mentalnih bolesti, a ne kao osnovu lečenja. Uspešan metod lečenja mentalnih bolesti je onaj metod čiji je krajnji ishod postizanje funkcionalnosti ljudi bez upotrebe lekova.

Takav metod je moguće pronaći jedino boljim razumevanjem i otkrivanjem zakonitosti funkcionisanja i razvoja svesnosti. Time se takođe omogućava i uspešnija prevencija mentalnih bolesti jer ljudi jasnije sagledavaju šta treba da čine ili kako da se ponašaju da očuvaju njihovo menatlno zdravlje.

Ema Pirs ("Strast za mogućim") piše sledeće: "Nadam se da će tada svi razumeti da mentalna bolest nije neobična nesreća koja se spustila na nekoliko nesrećnih ljudi; da će svi razumeti da je - mentalni bolesnik - termin koji je dat onima od nas koji su se izgubili u krizi i kojima je uzelo ili uzima dugo vremena da iz nje izađu."

U istoj knjizi ona dalje nastavlja: "Umno poremećeni nemaju - nešto - što ih čini ludima. Njima nedostaje ono što zdrave ljude čini zdravim. Njima nedostaje osećaj vrednosti i samovrednosti. Njima nedostaje osećaj jedinstva i harmonije s njima samima, s ljudima oko njih, s vasionom. Njima nedostaje osećaj smisla i svrhe u njihovom životu."

Osnovna zakonitost postojanja je stalna promena ili razvoj. Razvoj ili promena se manifestuje kao stalna zamena starog s novim. Isto se odnosi i na svesnost

ljudi. Stalna promena ili zamena novog i starog je neminovnost koju je nemoguće izbeći.

Bilo koji pokušaj da se izbegne promena ili zadrži status quo vodi ka veoma ozbiljnim poremećajima i posledicama. Stagnacija u ljudskom razvoju je nemoguća. Prema tome, ukoliko ljudi ne ostvaruju njihov potreban progresivan razvoj, ostvaruje se njihov regresivan razvoj.

Proces promene i razvoja u ljudima se manifestuje u vidu određene neravnoteže, nesklada ili konflikta. Da bi ljudi bili u stanju da prevaziđu stari i očigledno nefunkcionalan način razmišljanja s novim progresivnijim i funkcionalnijim, neophodno je da se suoče s konfliktom.

Karen Hornej, M. D. ( "Naši unutrašnji konflikti") piše: "Doživljavati konflikte upućeno, iako može biti veoma bolno, takođe može imati neprocenjivo preimućstvo. Što god se više suočavamo s našim konfliktima i tražimo naše vlastito rešenje, dobijamo više unutrašnje slobode i snage.

Samo onda kada smo voljni da podnesemo glavni udar možemo se približiti idealu da budemo kapetani vlastitog broda. Lažni mir ukorenjen u unutrašnjoj otupelosti nije nešto na čemu se može zavideti. Sigurno je da će nas on napraviti slabim i lakim plenom bilo kakvog uticaja."

Ljudi koji nastoje da izbegnu ili potisnu konflikt, samo još više produbljuju poremećenu ravnotežu razlika unutar svesti, odnosno osnažuju polusvesni ego koji počinje da vrši uticaj na razvoj njihove svesnosti umesto njihove suštine.

Neposredna posledica toga je gubitak iskrenosti, a takođe i sve snažnije delovanje raznih zabluda i obmana. Ukoliko ljudi nastavljaju takav način ponašanja kroz daljnje konflikte i stresne situacije, njima postaje sve teže da uspostave funkcionalan odnos ne samo s okolinom, već i sami sa sobom. Zbog toga i Karen Hornej piše: "Želja za kreativnom osamljenošću ni u kojem slučaju nije neurotična; naprotiv, većina neurotičara ustukne pred njihovom unutrašnjom dubinom, tako da je nesposobnost konstruktivne osamljenosti sama po sebi znak neuroze."

Takvi ljudi sve više gube sposobnost da pomognu sami sebi i nađu izlaz iz konfuznog načina razmišljanja i ponašanja. Tim pre što takvi ljudi obično stvaraju idealizovanu predstavu i o sebi i o drugima ili kreiraju neku njihovu umišljenu istinu.

Pošto im takva istina omogućava da opravdavaju svoje neprihvatljive aktivnosti ili postupke, oni uporno nastoje da je odbrane i zaštite. Međutim, njihova iskreirana fantazija ili umišljenja istina sve više dolazi u sukob s njihovom okolinom ili objektivnošću tako da interakcija s okolinom postaje veoma mučna i teška. Na taj način takvi ljudi se prisiljavaju ili da otkriju i priznaju svoju zabludu i nefunkcionalnost ili da se izoluju i povlače u svoj svet fantazije.

Ukoliko ljudi odaberu da se suoče s njihovim zabludama i nefunkcionalnošću, oni su u mogućnosti da prevaziđu krizu ili ostvare potreban progresivan razvoj.

Međutim, ukoliko izaberu izolaciju, uslovi se još gora dezintegracija ličnosti ili

čak i delimičan ili potpun gubitak identiteta, pa samim tim i svesna funkcionalnost osobe.

Tako na primer, neko može da misli da je Napoleon, Kleopatra, vanzemaljac itd. moguće koncepcije koje takva osoba stvara često imaju konfuzni karakter koji se ispoljava kao veoma nelogična ili iracionalna svesnost.

Identitet je neophodan uslov svesne funkcionalnosti. Da bi ljudi bili u stanju da vrše interakciju kako s nesvesnim unutar vlastite svesti tako i s okolinom oni moraju imati identitet.

Kakav će taj identitet biti uvek zavisi od njihovog duhovnog razvoja. Duhovnim razvojem subjektivna svest prevazilazi ograničenost ega fizičkom egzistencijom ili pojavnim zakonitostima izdvojenosti te ostvaruje najvišu svesnost nad-ega ili shvata suštinsku zakonotost jedinstva i zajedništva same sebe sa svime izvan sebe.

Time se ostvaruje njen potreban razvoj i integritet. Takvim ljudima izolacija veoma često pričinjava zadovoljstvo pošto im se omogućava još neposredniji kontakt s njihovom suštinom ili izvorom mudrosti i kreativnosti u njima.

Međutim, osoba sa zaostalim duhovnim razvojem koja ima nižu svesnost ega i pod-ega izolacijom može jos više da produbi vlastiti doživljaj otuđenosti čime uzrokuje jos goru svesnu disfunkcionalnost koja može da okonča potpunim ludilom.

Deril Rini ("Smrt večnosti") piše: "Evo šta je ludilo - krajnji ishod procesa izolacije kojim se ograđujemo od spoljašnjosti i povlačimo u unutrašnjost. To je mumifikacija ego-ličnosti, završno samoubistvo kojim duša okamenjuje razočaranja.

Za duševni poremećaj je karakteristično da individua prestaje da pravi izbore (zato duševno poremećeni kriminalci ne mogu biti osuđeni za njihove akcije pošto pravno nisu odgovorni za njih). Završna sudbina ega, krajnji pakao je biti zarobljen u jednoj realnosti, u jednoj osuđenoj, zamrznutoj vasioni iz koje nema izlaza."

Šta činiti u slučaju nefunkcionalnog ponašanja?

Ako odrasla osoba oseća snažnu potrebu za dokazivanjem svoje vrednosti drugim ljudima ili izrazito dugotrajna negativna osećanja i misli, to je prvi znak da je njena duhovna svest da tako kažemo, blokirana, te da se nalazi u nižoj svesnosti razumevanja usled interakcije s nižim osećanjima nesvesnog.

Ako se osećanje tuge, nemira i nefunkcionalnosti ne može objasniti okolnostima u kojima se osoba nalazi, uzrok nesklada može da potiče iz potisnutih konflikata iz prošlosti. Ponekad veoma beznačajan incident ili detalj može da asocira, a time i aktivira potisnuti konflikt, odnosno neosmišljeno osećanje polusvesnog ega koje je bilo formirano tim konfliktom. Ukoliko je osoba postigla potreban stepen duhovnog razvoja, takvi momenti joj pružaju mogućnost da shvati uzrok svoje nefunkcionalnosti tako sto će incident iz prošlosti ponovo da analizira kroz svoju duhovnu svest u svesnosti.

Na taj način joj se omogućava potpuno drugačiji pristup ili razmatranje incidenta iz prošlosti, pa shodno tome i potrebna transformacija potisnutog osećanja u svesnost.

Najčešći uzrok nefunkcionalnosti potiče iz detinjstva. Ponovnim razmatranjem incidenata iz tog perioda većina ljudi se iznenadi koliko su naivne, ali snažne zablude formirane prilikom tih incidenata uticale na njihovo ponašanje ili njihove kasnije izbore.

Nedovoljan razvoj i zavisnost od odraslih ljudi je opravdanje za nefunkcionalnost svakog deteta. Međutim, svaki odrastao čovek je sposoban da izmeni i sebe i svoj način života samo ako to iskreno želi. Uzroci svih problema ljudi nalaze se u njihovoj svesti kao i odgovori za njihovo otklanjanje.

Ja mogu da dam slučaj prevazilaženje vlastite nefunkcinalnosti. Za mene je bilo karakteristično da se osećam i ponašam kao krivac ukoliko se nešto neprijatno desi.

Na primer, ako bi neko rekao da mu je nešto ukradeno, ja bih odmah počela da se osećam i ponašam kao krivac mada nemam ništa s tim. Kada sam imala bolje razumevanje funkcionisanja vlastite svesnosti znala sam da me neko potisnuto iskustvo sprečava da imam kontakt s mojom duhovnom svešću.

Umesto da kao do tada i dalje pasivno prihvatam takvo moje ponašanje, počela sam da razmišljam na drugačiji način ili postavljam sebi pitanja kao na primer: Zašto se ja tako ponašam? Šta je uzrok takvom mom ponašanju? Kada sam se prvi put počela tako osećati i ponašati?

I tada sam se setila i razumela. Moj otac je bio veoma strog. Ponekad, ako bih ja uradila nešto sasvim bezazleno (kao i većina dece) sto je možda aktiviralo neki njegov potisnuti strah, on je bio u stanju dugo vremena da me kritikuje i priča kako to nije u redu.

Za sve to vreme ja sam se osećala izuzetno krivom kao da sam zaista nešto loše učinila. Kada sam to shvatila, odlučila sam da idući put ako se nađem u sličnoj situaciji i počnem da osećam poznate simptome ili reakcije u telu, ne dozvolim da se razvijaju, već da promenim moje misli i usmerim ih na nešto drugo.

Jednostavno sam rekla sama sebi: Stop. Ovo ponašanje potiče iz nižeg nivoa moje svesti. Neću da mu dozvolim da me kontroliše i td. U početku sam svesno morala da to činim uvek kada se nađem u takvim situacijama. Međutim, vremenom je postajalo sve lakše i uspešnije. Sada mogu reći da se u potpunosti ponašam sasvim funkcionalno u sličnim situacijama bez da moram da razmišljam o tome.

Veoma je važno da čovek dopušta svim različitim mislima i osećanjima da se pojavljuju u njemu, ali ne da reaguje iz njih već da bude u stanju da ih posmatra i identifikuje ili odredi iz kojeg nivoa svesti dolaze. Misli mogu ili da nas zarobe i bace u očajanje ili da nas oslobode. Sve zavisi s kojim nivoom nesvesnog vršimo interakciju.

Čoveku je data šansa celog života da shvati da samo od njega zavisi koji će put odabrati. Da li put slobode i kreativnosti ili put ropstva, nemira, nužnosti i patnje? Taj izbor se ljudima daje kroz različite misli i osećanja koja se pojavljuju u njima.

N. V. Pil kaže:"Promeni svoje misli i promenio si svoj svet."

Jedino izborom najplemenitijeg glasa kao i čovekovom upornom borbom da uskladi svoje ponašanje s tim glasom, te da ne dozvoli nižim i sebičnim glasovima da nadjačaju glas smisla može nastupiti promena u njegovoj svesnosti koja će na taj način postići viši stepen razumevanja, te mu ukazati na neophodne mere za njegovo oslobođenje.

Ukoliko nefunkcionalna osoba osnuje porodicu, onda nije samo u pitanju njena dobra volja, već takva osoba ima dužnost i moralnu odgovornost da se angažuje na izmeni svoga ponašanja i načina života, te omogući svojoj deci sretniji i smisaoniji razvoj.

Svaki čovek oseća strah od nepoznatog, samim tim i od promene, te je kod ljudi veoma izrazena sklonost ka ustaljenom načinu života. Zbog toga mnogi ljudi radije produžavaju svoj poznati krug mizerije i samoobmane nego da se osmele da "prodru dublje u sebe" i na taj način pronađu pravi uzrok svom nefunkcionalnom ponašanju.

Što god je nefunkcionalnost kod ljudi dublja i averzija prema njihovoj iskrenoj samoanalizi je izrazenija. Međutim, njihov jedini izlaz iz takvog stanja je upravo u onome sto oni najviše izbegavaju, a to je koncentracija na unutrašnja zbivanja.

Iako takva samoanaliza vodi kroz veoma bolna i neprijatna iskustva, to je jedini način da se pronikne kroz njih do prave suštine čoveka, te da se preko nje takva iskustva osmisle i prevaziđu. Zato i Marsel Prust kaže: "Oslobađamo se patnje samo onda kada je u potpunosti osetimo."

Dokle god su skriveni bolni i neosmišljeni konflikti ili iskustva prisutna u čoveku, on neće moći da reaguje iz njegove prave suštine već će reakcije na sve oko njega biti posredno ili neposredno uzrokovane njima, odnosno zabludama, predrasudama i samoobmanama koje su kroz njih formirane.

Takav čovek prestaje da bude slobodno i kreativno biće koje nalazi radost i zadovoljstvo u svojim delima ili u svom razvoju. Zablude u njemu kao i okonosti izvan njega kreiraju i njega i njegov život. Njegove akcije potiču iz nužnosti i ograničenosti a ne iz njegovog smisaonog potencijala.

Sheri Dejvis u uvodu knjige "Kada se svetovi sudare" piše: "Ako se nešto traumatično desi u vašem životu, veoma je važno da istražujete vase reakcije. Iskustvo i njegov uticaj neće tek tako nestati. S njim se mora suočiti i vaša osećanja se moraju izraziti. Što god se više osećanja ignorišu, ona postaju sve agresivnija."

Bez suočavanja s vlastitom nefunkcionalnošću ljudima će biti nemoguće da shvate njen uzrok, a time i efikasan način kako da je prevaziđu ili eliminišu. Jedan od osnovnih razloga zašto ljudi izbegavaju suočavanje s njihovom nefunkcionalnošću je taj što takva konfrontacija povlači za sobom suočavanje s neprijatnim istinama i o sebi i o drugima ili s vlastitim greškama i zabludama. Takva konfrontacija neizostavno povlači za sobom odgovornost ili nužnost izmene dotadasnjeg načina života.

Dr Rolo Mej piše: "Ako se traži istina, uvek se rizikuje da se otkrije nešto što se ne želi videti. Neophodno je imati takav odnos sa samim sobom i takvu sigurnost u konačne vrednosti da se usuđuje rizikovati mogućnost da se iskoreni verovanje i svakodnevne vrednosti kojima je neko živeo.

Zato ne treba da iznenađuje, kao što je Pascal primetio da je iskrena ljubav prema mudrosti relativno retka stvar u ljudskom životu. Da se vidi istina, kao i sve ostale jedinstvene karakteristike čoveka o kojima smo već raspravljali, zavise od njegove sposobnosti da bude svestan samog sebe.

Time on može da prevaziđe trenutnu situaciju i da pokuša da vidi život potpuno i celovito. S njegovom samosvešću on takođe može tražiti unutar sebe i tamo naći mudrost koja u večoj ili manjoj meri govori svakom čoveku koji ima usi da je čuje."

U zavisnosti od stepena disfunkcionalnosti zavisiće i pristup njenom otklanjanju. Neki ljudi ne samo što neće hteti već neće ni biti sposobni da se suoče s njihovom nefunkcionalnošću. Za njih će biti neophodna pomoć stručnih lica koji će usmeravati njihovu unutrašnju interakciju ili analizairanje svih nagomilanih, potisnutih iskustava.

To su uglavnom ljudi za koje je karakterističan dugotrajan period nefunkcionalnosti, tako da su oni formirali veoma snažnu naviku. Za njih njihov nefunkcionalan način ponašanja predstavlja određenu prilagođenost okolini ili jedini poznati način interakcije s njom. Takvi ljudi se uporedo s realizacijom o nužnosti izmene njihovog ponašanja moraju osposobljavati i za drugačiji ili funkcionalan način ponašanja.

Ukoliko se ljudima oduzme njihov određeni sistem funkcionisanja (ma kako nefunkcionalan), on uvek mora biti zamenjen drugim, inače može nastupiti još gora svesna disfunkcionalnost, što znači da jedan način ponašanja uvek mora biti zamenjen drugim.

Da bi takav proces bio uspešan, potrebno ja da on postane aktivan unutrašnji proces izmene u samim ljudima ili njihovoj unutrašnjoj interakciji.

Najčešći mehanizam samoodbrane kojom čovek izbegava suočavanje s vlastitom nefunkcionalnošću je njeno opravdavanje ili poricanje. On u potpunosti odriče vlastitu odgovornost za svoje izbore, akcije i ponašanje, tako da uvek krivi druge ljude i okolnosti za sve što mu se dešava.

Na taj način koncentrišući se na traženju nefunkcionalnosti izvan sebe, izbegava da je traže u sebi. Prvi veoma značajan korak koji se postiže samoanalizom je čovekova vlastita realizacija o njegovoj disfunkcionalnosti kao i nužnosti i odgovornosti na izmeni njegovog dotadašnjeg načina života. Tom spoznajom se već savladao mehanizam samoodbrane ili uzrokovao drugačiji način razmišljanja.

Drugi veoma značajan korak je preispitivanje unutrašnjeg sistema vrednosti ili dotadašnjeg načina rezonovanja, odnosno, izlaska iz automatskog razmišljanja polusvesnog ega ili uobičajene unutrašnje interakcije. Umesto da osoba bez razmišljanja sledi svoj unutrašnji dijalog, ona mora početi da ga analizira ili da kritički razmatra sve ono što sama sebi govori i pravda svoje ponašanje. Neophodno je da postavlja sebi pitanja kao na primer:

Šta osoba misli sama o sebi?

Koje su njene dobre, a koje loše osobine?

Koliko njena procena dobrih i losih osobina zaista ima solidnu osnovu? Kada ili pod kakvim okolnostima je to prvi put učinila?

Čime je ona to opravdala ili šta je to što je sama sebi govorila u takvim momentima?

Koju potrebu ona nastoji da zadovolji takvim načinom ponašanja?

Da li je zaista moguće takvu potrebu zadovoljiti na taj način?

Da li se ta potreba može zadovoljiti na neki drugi način?

Koje su posledice takvog nefunkcionalnog načina ponašanja i po nju i po njenu okolinu?

Da li je cena koju ona plaća za svoje ponašanje mnogo veća nego što ona to sebi hoće da prizna?

Šta se može desiti ako ona i dalje nastavi tako da se ponaša?

Zbog čega je neophodno da ona izmeni svoj način ponašanja? Kakav način života za nju predstavlja funkcionalnost koju ona želi da postigne?

Da li je njene trenutne akcije vode ka tome cilju ili je još više udaljavaju? Šta je to što ona treba da čini (konkretno) ili kako da se ponaša da bi postigla takvu funkcionalnost kao i svoje sopstveno priznanje i poštovanje?

Ponekad efekat može biti mnogo snažniji ukoliko se pitanja i odgovori pismeno izraze. Aron T. Bek u knjizi " Ljubav nikad nije dovoljna" piše: "Učenje raspoznavanja automatskih misli je veština koja se može savladati, mada takva veština zahteva vežbanje i upornost. Međutim, vaš trud će biti bogato nagrađen pošto ćete takvom veštinom moći imati uvid u unutrasnje funkcionisanje svesti ili dobijati uvid u uzroke vase nefunkcionalnosti. S takvim uvidom mozete postati sve više gospodar, a sve manje rob vaših emocija."

Da bi promena koju čovek nastoji da postigne bila uspešna, neophodno je da on veruje u to da je takva promena moguća. Isto tako, nužna je iskrenost, upornost, doslednost i odgovornost, a iznad svega njegova potuna rešenost da učini sve ono što se od njega zahteva. Za to je takođe potrebna zrelost koja se sastoji u tome da čovek čini ono sto je potrebno, a ne samo ono sto ga zadovoljava.

Veoma je važno da takav čovek napravi plan ili razradi metod svoga budućeg ponašanja i akcija. Taj metod se uglavnom treba zasnivati na tome da sve njegove štetne i nefunkcionalne aktivnosti ili ponašanje zameni novim, efikasnijim i funkcionalnijim.

Takođe je potrebno da izbegava iskusenja ili situacije i ljude koji slabe njegovu volju i odluku, a da više vremena provodi u ambijentu ili s ljudima koji ga inspirisu ili podržavaju njegov novi način ponašanja.

On takođe mora da izvrši izmene u svojoj okolini koje će mu omoguciti ili olaksati njegov novi način ponašanja, odnosno otežati ili onemogućiti njegovo štetno ili nefunkcionalno ponašanje. Drugim rečima, neophodno je da u potpunosti izmeni svoj dotadašnji način života.

Čudo izvan nas ili u našem životu ne postoji kao ni jedna osoba koja može da nam izmeni život i donese sreću. Mi sami smo to čudo i ta osoba. Nezrelo je i uzaludno to očekivati od drugih ljudi. To se nikada neće dogoditi.

Drugi ljudi nam jedino mogu pomoci time sto će nam dati usmerenje. Međutim, samo od nas zavisi šta ćemo činiti i kako cemo se ponašati. Jedino mi sami našom svesnom odlukom, odgovornošću i aktivnošću možemo menjati sami sebe i naš život. Zbog toga i naš narod kaže: "Svako je kovač svoje sreće."

Značaj opraštanja

Ako čovek nalazi opravdanje za svoje nefunkcionalno ponašanje bolnim iskustvima ili nepravednim postupcima drugih ljudi prema njemu, on samo jos više produbljuje svoju nefunkcionalnost i učvršćuje samoobmane i zablude koje ga distanciraju od vlastitig oslobođenja.

Ukoliko su mu drugi ljudi naneli nepravdu, on sam sebi čini jos veću kada dozvoli da ga ta iskustva parališu i gospodare njime ili kreiraju i njega i njegov život.

Opraštanje nije neko mistično osećanje koje iznenadno ovlada ljudima, već je to izbor ili svesna odluka koja se sastoji u aktivnom unutrašnjem procesu prevazilaženja ili oslobađanja od neprijatnog iskustva.

Nasilnik koji je učinio nepravdu uvek ima ogroman efekat na žrtvu tako da taj efekat ostaje najsnažnije osećanje koje postaje neposredan pratilac svesnosti žrtve iz koje ona formira svoje misli.

Ukoliko ljudi ne vrše dublju unutrašnju interakciju, oni nisu sposobni da uspostave interakciju s duhovnom svešću tako da se njihova unutrašnja interakcija vrši samo kroz novoformirano osećanje polusvesnog ega. Takvo razmišljanje dobija oblik zatvorenog kruga očaja i bespomoćnosti. Što god više ljudi ponavljaju takav krug ili vrše unutrašnju interakciju na isti način, njima je sve teže da uspostave drugačiji način razmišljanja.

Većina ljudi nije ni svesna takve zakonitosti tako da i ne preduzima potrebne mere da izađe iz takvog kruga ili da uspostavi drugačiju unutrašnju interakciju.

To je moguće postići na više načina. Ukoliko ljudi nisu sposobni da pomognu sami sebi ili da uspostave funkcionalnu unutrašnju interakciju, potrebno je da potraže pomoc stručnih lica ili dobrih prijatelja s kojima će neprijatno iskustvo analizirati s potpuno drugačijeg aspekta ili stanovišta.

Na taj način kroz drugačiji podsticaj ili drugačiju spoljašnju interakciju moguće je inicirati interakciju s duhovnom svešću ili prekinuti interakciju s nesvesnim egom.

Ponekad je dovoljna samo jedna drugačija ili nova misao da razori suženi i zatvoreni krug razmišljanja i otvori čitavo bogatstvo mogućnosti ili izbora.

Da se nefunkcionalan način razmisljanja zameni funkcionalnim neophodno je izdignuti svesnost na viši nivo razumevanja, tj. uspostavi ponovni kontakt sa duhovnom svešću ili samom suštinom čoveka. Slično je i Anštajn primetio kroz sledeću izreku: "Problem s kojim smo suočeni nikada ne može biti rešen s istim nivoom svesti s kojim je kreiran."

Tajna sreće i smisaonog života ne nalazi se u izmeni okolnosti već u izmeni načina razmišljanja. Duhovna svest nam omogućava da sagledamo suštinu (smisao, lepotu, ljubav) dok nas niže svesti zadržavaju u pojavi (neskladu,

besmislu). Njima se uvek koncentriše na ono sto nedostaje dok duhovna svest vidi lepotu i smisao u onom što imamo.

Zato je kroz nižu svesnost čovek uvek mizeran, dok je kroz najvišu svesnost ispunjen radošću i zahvalnošću za neizmerno bogatsvo egzistencije koja mu je na raspolaganju i u kojoj može da uživa. Primer niže i više svesnosti ili različitog sagledavanja okolnosti veoma lepo je dočaran u pesmici Jovana Jovanovića Zmaja o dva druga i ruži.

Jedan drug je primećivao samo nedostatke u životu tako da je uvek bio skrhan i mizeran. Dok je njegov prijatelj sve posmatrao "očima ljubavi i smisla" te u svemu pronalazio razlog za radost i uživanje.

Kada se pesimistički nastrojen drug požalio svome drugu optimisti kako je tužan zato što tako lep cvet kao što je ruža mora da ima trnje, njegov drug optimista samo je video jos jedan razlog više da bude radostan, te mu je ushićeno uzvratio: "Radujmo se druže što se i na trnju mogu naći ruže."

Promena u načinu razmišljanja koja dovodi do drugačijeg doživljavanja i samog sebe i svojih okolnosti vidi se i iz sledećeg stava: "Nisam imao cipela pa sam žalio samog sebe, sve dok nisam sreo čoveka koji nije imao stopala".

Ken. S. Keys takođe kaže : "Ako čovek pati za onim što nema, propada mu ono što ima."

Život se sastoji od momomata i ako ih u potpunosti ne osetimo, onda i ne živimo. Samo od nas i našeg izbora zavisi kako ćemo doživljavati svaki momenat.

Da li ćemo dozvoliti da ostanemo zarobljeni pojavom ili nizom svesnošću te tako nepotrebno provodimo dragocene momente naše egzistencije u neskladu i besmislu? Ili ćemo izabrati da svaki momenat doživimo i osetimo u svom njegovom bogatstvu i punoći?

Sve oko nas pruža nam mogućnost za to.

Koji mir i spokoj se može naći u utapanju naše vlastite svesti sa svešću univerzuma? Koliko puta izaberemo da osluškujemo magičnu tišinu letnje noći ili zvuke radosti u razdraganom dečijem smehu? Izložimo naše telo prijatnoj toploti sunčevih zraka? Udišemo miris jutarnje kafe, sveže ispečenog hleba ili sveže pokošene trave? Izađemo u prirodu i prepustimo se Božijem miru i svetoj tišini ambijenta? Ili čak pronalazimo lepotu u zvukovima grada i u poletu i užurbanosti ljudi?

Naša duša je beskonačno, večno bitisanje ili postojanje. To što nas trenutno muči samo je talas na površini beskrajne dubine. Kad se utisa vetar nestaće i talasa. Površina će opet biti mirna. Zato se ništa ne treba shvatati suvise tragično. Kada je najteže i kada se misli da se ne može više izdržati, treba sačekati još malo i promena će nastupiti.

Ponekad kada se zagledamo u jednu tačku ona počne da raste tako da nam blokira čitav vidik. Isto je i s problemom. Ako uronimo u njega on postaje veći

nego što jeste. Izgubi se iz vida suština, te se zadrži u pojavi. Kroz suženu prizmu problema više nismo u mogućnosti da imamo uvid ni u sebe ni u život.

Život treba prihvatiti onakvim kakav jeste, pošto baš takav i treba da bude. Sve ono što nam se dešava ima neki smisao ili neku pouku u sebi, samo što mi nismo u stanju da je uvek sagledamo. Tek kada se oslobodimo vlastitog očekivanja ili vlastite arogantnosti, tek tada možemo otkriti svu onu lepotu koju do tada nismo videli.

Duhovno razvijene ljudi odolevaju osećanju očaja tako što se svesno trude da prodru do osećanja mira i sigurnosti u njima ili njihove duhovne svesti, te da kroz nju analiziraju neki neprijatan incident.

Kod takvih ljudi pokušaj razumevanja uvek prethodi osuđivanju ili mržnji. Oni pokušavaju da pronađu uzrok disfunkcionalnosti u nasilniku koji ga je naveo da se identifikuje s nižim svestima i izvrši nasilno ili nemoralno delo.

Na taj način su u stanju da mu lakše oproste te time pomognu sami sebi, odnosno omoguće svoj daljnji slobodan razvoj koji neće biti opterećen ili kontrolisan negativnim osećanjima prema drugim ljudima.

Nasilnik je čovek koji boravi u mraku ili čovek koji se nije izdigao do svetlosti njegove duše, tako da nema orijentaciju i ne vidi kuda ide. Zbog toga u očajničkom lutanju, on ne povređuje samo druge ljude već najviše samog sebe.

Tek kada žrtva shvati da je nasilnik takođe žrtva koja je ostala zarobljena njenim iskustvima usled kojih je formirala nasilno ponašanje, ne samo što će lakše moći da mu oprosti, već će jasnije sagledati nužnost, kao i odgovornost da izađe iz vlastitog kruga disfunkcionalnosti.

U Isusu imamo najbolji primer opraštanja ili pobede duhovne svesti nad nižim nagonima. Već dve hiljade godina ta izuzetna snaga i lepota ljudskog duha daje inspiraciju ljudima i ukazuje im put ka njihovom vlastitom usavršavanju i slobodi.

Značajan momenat u Isusovom životu predstavlja njegovo iskušenje od đavola. Taj momenat simbolično predstavlja njegovu pobedu nad svim nižim svestima ili njegovu svesnu odluku da isključivo sledi svoju duhovnu svest bez obzira pod kakvim okolnostima da se nalazi. Njegova veličina i jeste u tome što je on ostao dosledan takvoj odluci sve vreme njegove fizičke egzistencije. U Bibliji (Jovan 16.33) piše:

"Ovo vam kažem da mir imate u meni. U svetu ćete imati muke, ali ne bojte se, jer ja pobedih svet."

Kroz duhovnu svest on je ujedinio sve niže razlike koje su se na taj način oplemenile i transformisale u izuzetan intenzitet ljubavi i mudrosti, tako da je on pronikao u suštinu samog sebe ili svoje svesti, pa shodno tome i postojanja.

Osecajući neizmernu radost i mir, a videći oko sebe ljude kako pate u neznanju i pogrešnim izborima, on je pokušavao da im pomogne prenoseći im svoje iskustvo ili način kako da ostvare smisaonu egzistenciju.

Međutim, mnogi ljudi ograničeni nižim svestima nisu bili u stanju da shvate njegovo učenje. Tim pre, što takvo učenje prisiljava na iskrenost i suočavanje s odgovornošću. Ono je u njima samo izazvalo nekontolisanu mržnju i bes kojima su oni dali oduška time što su ga razapeli na krst.

Koji čovek nedužno optužen, razapet, kamenovan i mučen od istih onih ljudi za koje se bori da spoznaju put spasenja može u takvim trenucima da izabere duhovnu svest i na osnovu nje ne samo da ih razume, već i da moli za njihov oproštaj? Koja snaga, lepota i uzvišenost duha je sadržana u njegovim rečima: "Oprosti im, oče, ne znaju šta rade."

Većina ljudi bi reagovala iz nizih svesti nerazumevanja ili osećanja besa i mržnje, a samo onaj čovek koji je u potpunosti spoznao samog sebe ili dušu u telu može reagovati s razumevanjem ili nesebičnom ljubavlju pošto je to osećanje koje izvire samo iz duše.

Koliko god da je važno da ljudi oproste drugim ljudima, toliko je važno da oproste i sami sebi na svojim greškama. Egzistencija ljudi predstavlja stalni razvoj ili proces učenja, te je zbog toga nemoguće izbeći greške.

Dr Dzerald G. Jampolski, ("Zbogom krivici") piše: " Opraštanje nam dozvoljava da vidimo da ono što smo mi mislili da je greh koji traži krivicu i kažnjavanje, samo je greška koja traži ispravku, a ne kažnjavanje."

Beti Dz. Edi u knjizi "Buđenje srca" kaže: " Mogla sam da vidim da je on u svoj život uneo snagu nekih od duhovnih zakonitosti kojima sam i ja bila učena - da iz samoopraštanja svako opraštanje počinje jer mi ne možemo da volimo druge ako najpre ne volimo sebe, kao i to da bi bili u stanju da prevaziđemo teskoću s kojom se suočavamo mi moramo prihvatiti sva naša iskustva kao dobra, ma kako loša ona izgledaju pošto ona pomažu naš duhovni razvoj zbog kojeg se i nalazimo na ovoj zemlji da bi ga ostvarili."

Abraham Linkoln je takođe izjavio sledeće: "Otkrio sam da smo mi svi mešavina uspeha i neuspeha; dobrog i lošeg. Od tada sam odlučio da ne budem prestrog ni prema sebi, ni prema drugima."

Bilo koja greška koja je napravljena u neznanju ili nehotično ne bi trebalo negativno da se odrazi na ljude time što će ih obeshrabriti ili prouzrokovati osećanje neadekvatnosti i krivice.

Ne kaže se bez razloga da nije toliki greh ukoliko čovek pogreši i padne, ali je veliki i neoprostivi greh ako on ne pokuša da ustane, kao i to da su sveci grešnici koji nikada nisu odustajali.

Svaka greška omogućava ljudima progresivan razvoj pošto preko nje ljudi jasnije sagledavaju svoje slabosti i ograničenost. Na taj način im se omogućava da ih i prevaziđu.

Međutim, da li će do toga doći, zavisi od reakcije ljudi na njihovu grešku. Ukoliko ljudi izbegavaju da priznaju svoju grešku te je ignorišu ili opravdavaju, oni ne samo što neće biti u stanju da ostvare svoj progresivan razvoj, već će ga

i sprečiti.

Isto tako, preterano osećanje krivice ili samoprekor može prouzrokovati mizerni krug pasivnosti s kojim će ljudi ljudi takođe sprečiti njihov daljnji razvoj.

Jedino ljudi koji imaju otvoreni, aktivni i odgovorni pristup prema greškama mogu da uče iz njih ili postižu njihov progresivan razvoj. Ono što se desilo, čovek ne može da izmeni, međutim, on može i mora da utiče na ono što će se desiti, inače će se ponoviti ono što se već desilo. Zato se i kaže: "Ne dozvoli da ti prošlost gazi budućnost."

"Nikad nemoj da dozvolis da ti problem postane izgovor."

Veoma često ljudi pokušavaju da izbegnu odgovornost ili angažovanje na potrebnoj promeni njihovog načina života time što izlaz traže ili u prošlosti ili u budućnosti. Rolo Mej piše:

"Očigledan razlog zašto suočavanje sa sadašnjicom prouzrokuje zabrinutost je taj što se time povlači pitanje odluke i odgovornosti. Niko ne može da učini mnogo u vezi s prošlošću ili s dalekom budućnošću - kako je prijatno onda sanjati o njima! Koje oslobođenje od briga, koje oslobođenje od mučnih misli šta se mora činiti s vlastitim životom." Najvažniji momenat u životu svakog čoveka je njegov trenutni ili sadašnji momenat. Takav momenat je uvek pravi i jedini momenat za aktivnost.

Ukoliko čovek aktivno živi u svakom sadašnjem momentu, on je sposoban da uči ili utiče na budućnost time sto ispravlja greške iz prošlosti. Takvim vlastitim usavršavanjem, svaki čovek može da kaže da vreme radi za njega, a ne protiv njega.

Istina

Pojam istine je izuzetno kontoverzan pojam koji različiti ljudi različito definišu i određuju. Ipak i pored svih razlika postoje i neke zakonitosti u interakciji istine i obmane koje bi trebalo da predstavljaju polaznu osnovu u pokušaju određivanja oba ova pojma.

Istina kao smisao uvek predstavlja suštinu, dok obmana kao besmisao predstavlja pojavu. Ma koliko puta da obmana u interakciji s istinom nadvlada istinu, ona je nikada ne može uništiti.

Istina kao suština predstavlja neuništivost dok obmana kao pojava uvek predstavlja konačnost. Naš narod je takođe uočio tu zakonitost u sledećoj poslovici: "Zaklela se zemlja raju, da se tajne sakriti ne daju." Isto tako i Emil Zola kaže sledeće: "Ako ućutkate istinu i zakopate je ispod zemlje, uprkos tome ona će rasti i sakupljati takvu eksplozivnu snagu da će onog dana kada eksplodira napolje razneti sve ono što joj je na putu."

U Bibliji takođe stoji (Jevanđelje po Marku 4.22): "Jer nema ništa skriveno što se neće otkriti, niti ima što tajno što neće izići na svetlost."

Ljudi se zavaravaju ako misle da se ista može sakriti. Bilo kada sve se ispolji i dozna jer sama zakonitost razvoja smisla ili postojanja to uslovljava.

Veoma često se može čuti pitanje: Da li postoji apsolutna istina? Apsolutna istina je suština svesti. Sve u fizičkom postojanju predstavlja pojavu te suštine. Pošto se pojava i suština nalaze u stalnoj interakciji moguće je kroz pojavu takođe otkrivati i suštinu ili istinu. Pojava i služi tome da se otkriva suština.

Mi sami kao i sve oko nas u svojoj pojavi krijemo suštinu ili istinu. Međutim, Apsolutna istina je neiscrpan izvor ljubavi i mudrosti koji sam sebe razvija i obogaćuje kroz stalnu promenu i razvoj. Iz tog razloga je ona beskonačna i nikad u potpunosti dostižna i ako se nalazi i u nama i svuda oko nas.

Zato znanje i predstavlja beskonačan proces, kao što i ova fizička egzistencija omogućava razvoj te istine. Inteligencija kao pojava svesti je neophodno "sredstvo" suštine svesti kojim ona može da izražava ili manifestuje sama sebe, te time ostvaruje i jasniji uvid o sebi, što uslovi da se stalno razvija sopstvenom samospoznajom.

Inteligencija se nalazi u stalnoj interakciji s vremenom i prostorom kao osnovnim karakteristikama fizičke dimenzije. Tom interakcijom se inteligenciji omogućava da otkriva uzročno posledične ili pojavne zakonitosti svesti.

Međutim, takva interakcija u isto vreme aktivira interakciju inteligencije s unutrašnjim nivoima svesti, između ostalih i s duhovnom svešću ili suštinskim zakonitostima postojanja ili svesti. Zato je inteligencija ljudi sposobna da otkriva i pojavnu i suštinsku istinu. Koju istinu će inteligencija otkrivati u interakciji s objektivnom svešću, zavisi od njene unutrašnje interakcije.

Ukoliko nije postignut dovoljan duhovni razvoj u svesnosti, interakcija s okolinom se odvija ili kroz zakonitosti ega i polusvesnog ega ili kroz zakonitosti telesne svesti tj. kroz nižu svesnost.

Pošto se kroz njih ne mogu otkrivati suštinske zakonitosti postojanja, već samo pojavne uslovljava se ili preterana subjektivnost i pristrasnost ili nekritičko prihvatanje svih informacija iz čovekovog okruženja.

Karakteristika zakonitosti ega, telesne svesti i polusvesnog ega (koji vrši uspešnu interakciju s okolinom) zasniva se na precenjivanju subjektivnosti u odnosu na objektivnost. Ljudi sami sebe, svoju vrednost i znanje smatraju savršenim, nepogrešivim i superiornijim u odnosu na okolinu, tako da se prema svemu odnose kritički, ali ne i samokritički.

To se manifestuje kao egocentizam u kojem su ljudi svesni samo sebe i svojih potreba. Tako sve podatke ili informacije koje se ne odnose na njih ili njihovu korist smatraju nevaznim, beznačajnim, pa čak i neadekvatnim.

Oni ostaju ograničeni vlastitim iskustvom, te imaju odbrambeni ili nekritički stav prema vlastitom mišljenju i izuzetno zatvoren, pa i agresivan stav prema različitom mišljenju drugih ljudi. Na taj način nisu u mogućnosti da otkrivaju suštinu ni samih sebe, ni svega oko sebe.

Ljudi koji prosuđuju kroz polusvesni ego za koji je karakteristično da potcenjuju svoju vrednost bezuslovno i nekritički prihvataju sve informacije iz njihove okoline. Takav stav takođe uzrokuje neadekvatnu spoznaju.

S obzirom da duhovno razvijeni ljudi pođednako vrednuju i sami sebe i sve oko sebe, oni su u stanju da imaju i kritički i samokritički pristup ili da prikupljaju potrebne ili relevantne informacije koje im omogućavaju suštinsku spoznaju.

Takvi ljudi se ne ustručavaju da priznaju vlastite greške i zablude. Ne samo što nisu neprijateljski raspoloženi prema ljudima koji im ukazu na greške ili zablude, već su im i zahvalni.

Jedino ljudi koji žive u skladu s njihovom savešću u stanju su da ostvare potrebnu iskrenost. Većina problema i nastaje zbog toga što ljudi zaglušujuci njihovu savest, zaglušuju i istinu (suštinu ili duhovnu svest) te deluju kroz zakonitosti nižih svesti što dovodi do formiranja raznih i različitih zabluda i samoobmana koje samo još više produbljuju i učvršćuju njihovu nefunkcionalnost. Time oni još više otežavaju put do njihove suštine ili do smisaonog razvoja svesnosti koji bi im omogućio potrebno funkcionalno ponašanje.

Za ljude je karakteristična potreba za priznanjem i uvažavanjem od strane okoline. Veoma često takva potreba može da kontroliše ponašanje ljudi ili da usmerava razvoj njihove svesnosti. Međutim, to se ipak može izbeći stalnim i svesnim angažovanjem da se ostane dosledan suštini.

Ljudima koji su dosledni njihovoj suštini nije važno šta drugi ljudi govore ili misle o njima, već šta oni sami misle o sebi. I da ih svi ljudi oko njih uzdižu i hvale ako oni znaju da nisu zaslužni toga, oni nece moći biti sretni i obrnuto. Da

ih svi ljudi potcenjuju i ismejavaju ako oni znaju da su poštupili u skladu s njihovom savešću, oni će biti spokojni.

Za razliku od istine, neiskrenost se ogleda u dvoličnosti i manipulaciji. Ljudi govore jedno, a rade i misle nešto sasvim drugo. Predstavljaju sebe drugačijim nego što stvarno jesu. Pred drugim ljudima rade plemenita dela ili samo onda kada postoji mogućnost da se to i otkrije.

Ali ukoliko misle da ne mogu biti otkriveni, rade zlo ako je to u njihovom sebičnom intersu. Takvi ljudi sami sebe osuđuju na časove napetosti i nemira koji se karakterise stalnim grčem, strahom i naporom da sakriju svoju obmanu. Zbog toga i En Morov Linberg (1906-2001) piše: "Najiscrpljujuća stvar u životu je neiskrenost."

Filips Bruks takođe kaže: "Držite se dalje od skrivanja, držite se dalje od potrebe za skrivanjem. Nema goreg časa nego kada se ukaže potreba za skrivanjem bilo čega."

To je izuzetno mučan način života u kojem ljudi ne shavtaju da oni u stvari samo gube i to - sami sebe. Oni gube više nego što ikada mogu da dobiju. Za najčešće materijalne vrednosti kojih će se veoma brzo zasititi ili za sujetno dokazivanje ega, oni gube svoju pravu suštinu, a s njom i mogućnost istinske ili smisaone lepote življenja.

Razlika izmedju obrazovanja i mudrosti

Lesing je za mudrost rekao sledeće: "Nauka je bogatstvo stečenih iskustava, dok je svoje bogatsvo mudrost. Najmanji delić ovog poslednjeg vredi više od miliona onih prvih."

Tenison piše: "Znanje dolazi, ali mudrost ostaje."

Volt Vitmen piše sledeće: "Mudrost se ne testira školom. Mudrost se ne može preneti od nekog ko je ima na nekog ko je nema. Mudrost je od duše, ona nije osetljiva na dokaze. Ona je sama po sebi dokaz."

Ljudi stiču obrazovanje svojom spoljašnjom interakcijom ili interakcijom s okolinom. Obrazovanje predstavlja skup otkrivenih zakonitosti fizičke egzistencije ili tačno utvrđeno znanje. Zbog toga je ono uvek ograničeno i pasivno i pored činjenice što ima karakteristike razvoja ili promene.

Iako obrazovanje sadrži elemente mudrosti pošto predstavlja određeni stepen duhovnog razvoja ljudi, ono se ipak razlikuje od nje. Mudrost izvire iz same suštine svakog čoveka, odnosno iz njegovog najvišeg potencijala ili duše koja predstavlja neograničenu i neiscrpnu riznicu znanja.

Zato se mudrost može postizati samo kroz unutrašnju interakciju ljudi ili kroz njihov duhovni razvoj. Spoljašnja interakcija ili obrazovanje je od velikog značaja pošto razvija inteligenciju, te je na taj način osposobljava i za kvalitetniju unutrašnju interakciju.

Razvijenija inteligencija uvek ima uspešniju interakciju s duhovnom svešću ili jasniji i bolji uvid u njene zakonitosti. Međutim, samo obrazovanje ili izuzetno razvijena inteligencija nikada nije uslov duhovnog razvoja, mada može da ga inicira.

Od samih ljudi ili njihovog izbora zavisi da li će stupiti u interakciju s duhovnom svešću ili ne. Ma kako da je izuzetna čovekova inteligencija i obrazovanje, samo kroz njih, uz zapostavljen duhovni razvoj, on nikada ne može da pronađe potrebnu mudrost za osmišljavanje njegove egzistencije pošto nije u stanju da otkriva suštinske zakonitosti postojanja.

Pre će neobrazovan čovek koji svesno analizira sva njegova osećanja i time dopire do duhovne svesti pronaći smisao i ostvariti sklad u njegovoj egzistenciji nego obrazovan i inteligentan čovek koji smisao egzistencije traži u buci ili haosu civilizacije. Na taj način njegov ego samo jos više može da se osnaži i spreči njegovu unutrašnju interakciju ili samospoznaju.

Bez samospoznaje ljudi nisu u stanju da otkrivaju suštinske zakonitosti postojanja već samo pojavne. Time se uzrokuje njihova ograničenost fizičkom egzistencijom i vrednostima u njoj. Zbog toga se mudrost vidi samo u onome što doprinosi zadovoljenju sebičnih, izdvojenih potreba bez obzira na koji način se postiže.

Suština apsolutno svega u fizičkoj egzistenciji je ista zbog toga je neophodno da ljudi otkrivaju njihovu vlastitu suštinu da bi bili u stanju da otkrivaju suštinu svega oko njih.

Bez suštinske spoznaje nemoguće je postići istinski sklad i sreću u egzistenciji, a takođe i oformiti srdačne i bliske odnose s drugim ljudima.

Istinsko razumevanje i bliskost ljudi mogu da ostvare samo onda kada izraze njihovu suštinu ili dopuste zakonitostima duhovne svesti da deluje kroz njihovu inteligenciju. Takvi momenti se uvek osete kao snaga zajedništva ili ljubavi, tj. lepota smisla ili istine.

Prema akcijama i reakcijama ljudi u odnosu na njihovu okolinu najbolje se može uočiti i njihov duhovni razvoj. Akcije duhovno razvijenih ljudi odlikuju se plemenitošću i razumevanjem i ljudi i okolnosti u kojima se nalaze.

Oni nemaju potrebu da se ističu i dokazuju, te ostaju mirni na zlonamerene izazove drugih ljudi pošto i njih mogu da razumeju, tj. njihov ego ili nižu svest u njima.

Zbog toga je Isus, živeći u najvišoj svesnosti ili kroz zakonitosti duhovne svesti bio u stanju da razume ljude koji su ga ubili ili koji su živeli u nižoj svesnosti dok oni nisu bili u stanju da razumeju njega.

U duhovno razvijenim ljudima koncentisana je ogromna, izuzetna snaga suštine koja ima inspitarivan karakter.

Međutim, isto tako, na pojedine ljude s nizom svesnošću takva snaga može da ima iritirajuci efekat pošto neće biti u stanju da je shvate, te će po bilo koju cenu nastojati da je savladaju.

Inteligentan, ali duhovno siromašan čovek nikada ne može da dosegne visinu svesnosti ili dubinu mudrosti duhovno razvijenog čoveka. Jedan predstavlja ljudski užas, mizeriju, ograničenost i potpuni besmisao, dok drugi predstavlja najviši smisao, lepotu i slobodu razvoja koje je ljudsko biće u stanju da postigne.

Vraćati ljudima zlo za njihovo dobro predstavlja totalnu ljudsku dekadenciju, pad i degradaciju ljudske svesnosti i ljudske suštine. Takav čin predstavlja totalnu ljudsku ograničenost.

Vracati ljudima zlo za zlo, predstavlja ograničenost svesnosti samim okolnostima.

Moći vratiti zlo za zlo, a ne učiniti to, predstavlja slobodnog čoveka koji je svoju svesnost izdigao iznad okolnosti, na najviši nivo ljudskog razvoja i razumevanja.

Inteligentan i plemenit čovek je autentična snaga koja izdiže ljudsku vrstu, dok je inteligentan i duhovno nerazvijen ili zao čovek slepac koji je vodi u propast zajedno sa samim sobom.

Relativnost uzivanja

Ljudi ograničeni fizičkom egzistencijom nisu sposobni da razumeju ljude koji uvek slede svoju savest ili koji se u svakoj situaciji ponašaju moralno i odgovorno. Oni smatraju da su takvi ljudi izgubili kontakt s realnošću. Međutim, Šta je realnost?

Ako se pod realnošću podrazumeva fizička egzistencija, ona se za svako ljudsko biće određuje samo kroz njegovu svest. Fizička egzistencija za svakog čoveka postoji samo dotle dok je njegova svest u njoj. Što znači da je svest ljudi suština njihove realnosti, a fizičko postojanje samo prolazna pojava ili faza razvoja te suštine.

Zar nije onda besmisleno i beskorisno nastojati graditi večnost u konačnosti i prolaznosti fizičkog postojanja i zbog te prolaznosti gubiti lepotu i smisao u samom sebi, tj. svoju suštinu? U Bibliji se takođe kaže sledeće: "Kakvu će korist imati čovek što dobije ceo svet, a izgubi svoju vlastitu dušu?"

Većina ljudi, opet zbog same svoje prolaznosti u fizičkoj egzistenciji misle da trebaju da uživaju dok mogu ili dok su živi. Međutim, šta je uživanje? Nije li ono drugačije za svakog čoveka?

Zadovoljstvo je uslovljeno samim čovekom koji ga kreira. Različiti ljudi će imati i različitu ideju zadovoljstva i uživanja koja će biti uslovljenja kako njihovim uzrastom, tako i stepenom njihovog duhovnog razvoja. Zbog toga i Anais Nin kaže: "Mi ne vidimo stvari onakve kakve one jesu, mi ih vidimo onakvim kakvi smo mi."

Što za neke ljude može da predstavlja vrhunac zadovoljstva i uživanja, za druge može predstavljati izrazitu neprijatnost. Sadista će naći zadovoljstvo u iživljavanju nad svojom žrtvom, narkoman u drogi itd. Postoje zadovoljstva koja koja ne samo što se brzo iscrpe već neminovmo završavaju bolom i prazninom mnogo većom nego pre samog zadovoljenja. Takva uživanja uvek imaju veoma destruktivne posledice i po samog čoveka i po njegovu okolinu. Za njih Osho kaže sledeće: "Možda niste pozvali bol, ali pozvali ste zadovoljstvo, a bol je druga strana iste pojave. Pozovite jedno, i drugo stiže. Ne možete ih razdvojiti, oni su uvek zajedno."

Ljudi koji izaberu takvu vrstu zadovoljenja nikada ne mogu dugo i u potpunosti biti zadovoljni i u ocajničkom pokušaju za trajnim zadovoljenjem sve više gube svoju suštinu, a onda i pravi smisao života.

Od stalne napregnutosti i potrebe za uživanjem nisu u mogućnosti da zaista uživaju, tj. da otkriju lepotu istinskog uživanja.

Jedino uživanje koje potiče iz prave suštine čoveka oplemenjuje i uzvisuje čoveka, pa i sve oko njega. Duhovno razvijen čovek neće imati ili neće dozvoliti sebi da ima zadovoljstva koja su destruktivna ili po njega ili po njegovu okolinu,

već će naći zadovoljstva koja će u isto vreme prijati telu i uzdizati duh.

Iako na prvi pogled takva zadovoljstva izgledaju ograničena i malobrojna, to ipak nije tako. Ona su bezgranična i neiscrpna, pošto čovek ne ograničava svoja zadovoljstva samo na senzacionalne i spektakularne događaje izvan sebe, već nalazi zadovoljstvo u unutrašnjem smisaonom razvoju samog sebe koje mu takođe omogućava da otkriva smisao i lepotu svega oko sebe.

Takav čovek nalazi zadovoljstvo u samoj egzistenciji. On vidi smisao i lepotu življenja uvek, svuda i na svakom mestu. Za njega je dovoljno da posmatra pticu u letu, udiše svežinu vazduha, sluša žubor potoka, divi se lepoti cveta i da oseća ogromnu radost, sklad, mir, sreću i zadovoljstvo. Na taj način njegova zadovoljstva nikada nisu ustaljena i jednolična, već uvek sveža i nova.

Sloboda

Slobodan čovek kreira jos višu slobodu i smisao dok ograničen čovek ne kreira, on deluje iz nužnosti i uslovljenosti koja se veoma često manifestuje kao destruktivnost. Zato se i kaže: "Čovek od vere izgradi nešto lepo čak i usred haosa dok podozriv čovek razruši čak i to što je bilo kreirano za njegovu sreću."

Drugi ljudi odraslom čoveku mogu da učine samo ono što im on dopusti da mu učine, pošto svaki čovek ima mogućnost izbora svoje vlastite reakcije na akcije drugih ljudi.

Prema tome ne postoje žrtve u degradirajucim ljudskim odnosima već samo ljudi koji dopuštaju takav ponižavajući tretman. Naravno, to se ne odnosi na decu, kao ni na ekstremne slučajeve otmice, silovanja itd. M.L.King je rekao: "Čovek ne može da vam uzjaši leđa ukoliko nisu savijena."

E.Ruzvelt: "Niko ne može da vas učini manje vrednim, ukoliko mu vi to ne dopustite."

Ljudi često govore o slobodi razvoja i potrebi da budu ono što jesu. Međutim, da li oni stvarno znaju sebe? Da li ono stvarno razumeju svaki nagon, želju i potrebu, tj. pravi izvor ili uzrok svojih nagona, želja i potreba?

Neki ljudi iznenadne nagone, potrebe i želje, ma koliko da su one štetne i po njih i po okolinu, smatraju za njihovu autentičnost ili originalnost, te ih bez razmišljanja zadovoljavaju i ne pokušavajući da shvate iz kog dela njihovog bića one dopiru.

Takvi iznenadni nagoni i potrebe pre ukazuju na zapostavljenu unutrašnju interakciju i nepoznavanje samog sebe, nego na originalnost. Originalnost je sadržana u spontanosti koja ima kreativan, a ne destruktivan karakter.

Međutim, za kreativnost je pored spontanosti neophodna i racionalizacija ili razmišljanje. Takav način kreacije je svojstven samo ljudima. Svaki čovek kreira samog sebe. Zbog toga svaki čovek mora da zna šta kreira ukoliko želi da postigne smisaonu kraciju.

Na žalost, rezultati razvoja ljudi ukazuju na činjenicu da je veoma mali broj ljudi svestan te zakonitosti. Neusmeren, nekontrolisan i haotičan razvoj nagona pre će izazvati pometnju, nemir, nezadovoljstvo i besmisao, odnosno ograničiti slobodan razvoj, nego što će ga omogućiti.

Sloboda razvoja ne ogleda se u tome što će čovek da se povinuje svakoj svojoj potrebi i nagonu i da ispuni svaku svoju želju bez obzira na posledice. Sloboda razvoja omogućava se tek onda kada čovek izvrši analizu svake svoje potrebe ili želje i proceni njeno poreklo i ukoliko ustanovi da dolazi iz nižih nagona, odustane da je zadovolji.

Tek tada čovek može slobodno da se razvija ili da upravlja svojim razvojem. Ma koliko na prvi pogled izgledalo pradoksalno da ispunjavajući svaki svoj nagon i

potrebu, čovek gubi vlastitu slobodu i ograničava svoj razvoj, a ograničavajući samog sebe, on postaje gospodar i sebe i svoga života, ipak je to fundamenatalna istina.

Što god više čovek ima kontrolu nad samim sobom, on je slobodniji. On ne deluje iz nužnosti i ograničenosti, već kreativne duhovne svesti koja daje slobodu i smisao svakom ljudskom biću.

Dr Dzerald G. Jampolski ("Zbogom krivici") piše: "Da bi se svet mogao opazati drugačije, potrebno je da naučimo da upravljamo našom svešću i da shvatimo da mi možemo da biramo misli koje cemo imati u njoj. Disciplinovana svest je slobodna svest, a nas cilj je sloboda."

On takođe dalje nastavlja: "Treba da se podsećamo da je mir ili konflikt uvek naš izbor. Mi smo istinski odgovorni za ono što doživljavamo. Mir nam ne dolazi slučajno ili dobrom srećom. Mir ili konflikt uvek dolazi odlukom koju smo napravili - odlukom da imamo samo plemenite misli ili odlukom da zadržavamo misli, straha, osude i agresivnosti."

Filis Botom kaže: "Ništa drugo ne oslobađa ljdsku prirodu sem samokontrole."

Jogananda: "Prava pobeda se sastoji u pobedi nad samim sobom."

Džordž Bernard Sho za slobodu kaže: "Sloboda znači odgovornost. To je razlog zašto je se mnogi ljudi plaše."

Dr Rolo Mej ("Čovekova potrega za samim sobom"): "Sloboda je čovekova sposobnost da uzme svoj razvoj u svoje ruke. To je naša sposobnost da oblikujemo sami sebe."

"Osnovni korak u postizanju unutrašnje slobode je - odabrati samog sebe. Ova čudno zvučeća Kjerkegorova fraza znači potvrđivanje odgovornosti za samog sebe i svoju egzistenciju. Takav stav je suprotan slepom momentu rutinske egzistencije; to je stav svesnosti i odlučnosti; on znači da neko shvata da postoji na njegovom naročitom mestu u vasioni i da uzima odgovornost za svoje postojanje."

"Sloboda ne dolazi automatski; ona se postiže. I ne postiže se u jednom skoku; ona se postiže svaki dan".

Gete:"Da! Ovu misao zadržam s čvrstom upornošću. Poslednji rezultat mudrosti ju je tako obeležio. Samo onaj postiže slobodu i postojanje ko ih svakodnevno pobeđuje nanovo."

Iako vanjske okolnosti utiču na unutrašnji život čoveka, one nisu presudan faktor u pravoj ljudskoj slobodi. Ona se nikada ne može postići izvan sebe, koliko u samom sebi.

Naravno, idealna sloboda se sastoji u interakciji obe ove slobode. Svakako da će ljudima koji žive u slobodi izvan njih biti mnogo lakše da postignu i slobodu u sebi, međutim, sloboda izvan ljudi nije osnovni uslov istinske slobode.

Osnovni uslov za postizanje slobode nalazi se u samom čoveku i njegovom izboru svesti. Čovek može da živi u slobodnom društvu kao neslobodno biće ili kao rob svojih nekontrolisanih nagona i poroka, dok takođe ljudi koji su izabrali da žive po zakonitostima duhovne svesti u stanju su da postignu izvanredan stepen unutrašnje lepote, mira, sklada i slobode čak i u ropštvu.

Henri Dejvid Torou kaže: "Ono što čeovek misli o sebi...određuje njegovu sudbinu."

Heltaji: "Sredi svoje misli, pa ćeš videti da nema šta da sređuješ."

Ukoliko čovek pokušava da izmeni svoju okolinu da bi postigao unutrašnji sklad i harmoniju, njegov trud će biti uzaludan i uspeh kratkotrajan, pošto se pravi nesklad nalazi u samom čoveku i zbog toga jedino u samom čoveku može i da se uskladi.

Misterija spavanja

S pravom se može reći da je spavanje nedovoljno istražen fenomen čije se ispitivanje još uvek nalazi u početnoj fazi. Taj fenomen je sam po sebi fascinantan, ali pošto je to nešto uobičajeno kao, na primer, uzimanje hrane, disanje ili ostale fiziološke potrebe, ljudi mu ne pridaju neki veći značaj.

Spavanje ima veoma značajnu ulogu za interakciju svesti i tela. Za sada se zna da duže uskraćivanje spavanja izaživa ogromne menatlne i fizičke promene u čoveku, kao što su potpuna iscrpljenost, disfunkcija mišića, dezorijentacija, gubitak identiteta itd. Njegovo potpuno uskraćenje najverovatnije bi se završilo smrću. U SAD je čak i zabeležen jedan takav slučaj.

Čovek u snu i dalje poseduje svoja čula, ali ona više ne funkcionisu kao u budnom stanju. Fizička egzistencija ili čovekova realnost za koju on zna u budnom stanju i dalje postoje, ali ih on nije svestan, on je u njima, ali i nije. Njegova realnost ili postojanje kroz snove je sasvim nešto drugo.

Tu se takođe potvrđuje činjenica da se suština realnosti za ljude uvek određuje njihovom svesnošću. Razlika između realnosti u snu i realnosti u budnom stanju uslovljena je različitom interakcijom svesnosti.

U budnom stanju svesnost se nalazi u interakciji s okolinom, kao svojom neposrednom razlikom, dok se prilikom spavanja ta interakcija gubi, te nastupa samo unutrašnja interakcija.

Pošto takva interakcija prestaje biti uzrokovana zakonitostima fizičke egzistencije, kroz nju se se najbolje mogu uočiti stvarne ili nefizičke zakonitosti svesti.

Zato ljudi na drugačiji način doživljavaju vreme, prostor, gravitaciju, konačnost, smrt itd. Isto tako, svesnost koja prestaje biti uzrokovana okolinom i njenim uticajem stupa u slobodnu interakciju sa svim razlikama unutar svesti.

Bez razlika unutar svesti ta interakcija bi bila nemoguća. Kroz takvu isključivo unutrašnju interakciju subjektivne svesti najbolje se mogu uočiti karakteristike tih razlika.

Interakcija subjektivne svesti s duhovnom svešću najčešće ima karakter proročanskih snova gde se osoba može upozoriti na određene događaje u budućnosti ili može biti inspirisana i naći rešenje problema kojim je bila preokupirana u budnom stanju itd. U budnom stanju spontana interakcija duhovne svesti sa svesnošću manifestuje se kao intuicija ili predosećanje.

Interakcija subjektivna svesti i polusvesnog ega ispoljava se kroz veoma snažne utiske formirane tokom dana ili iz ranijeg perioda života osobe koja sanja. Takva interakcija se koncentriše na potisnute konflikte ili akumulirana osećanja formirana tim konfliktima koja ometaju funkcionalan razvoj svesnosti.

S obzirom da su takva osećanja jos uvek neosmisljena od duhovne svesti ili

nepravilno transformisana u svesnosti, njima se uzrokuje određena tenzija koja traži da se osmisli i prevaziđe. Zato je interakcija subjektivne svesti s polusvesnim egom najčešća interakcija.

Njome se polusvesni ego (usled neosmišljenosti) pojavljuje u vidu simbola koji traže svoju pravilnu ili jasniju transformaciju u svesnosti.

Iako takvi snovi usled svoje simbolike mogu izgledati čudni, nejasni pa i besmisleni, oni ipak ostavljaju snažan utisak na osobu koja sanja. To se dešava zbog toga što osoba instinktivno oseća njihov značaj za rašenje njenog unutrašnjeg konflikta ili nefunkcionalnosti.

Iz tog razloga je Frojd veliku pažnju posvetio analizi snova kao jednoj od značajnih metoda otkrivanja nefunkcionalnosti u ponašanju ljudi. U zavisnosti od fizičkog ili psihičkog stanja osobe zavisiće i vrsta snova, tj. interakcija subjektivne svesti s unutrašnjim nivoima svesti.

Ukoliko osoba ima veoma snažnu nezadovoljenu fizičku potrebu, uzrokovaće se interakcija svesnosti s telesnom svešću. Takva interakcija se uvek isključivo bazira na telesnim potrebama.

Ponekad se takođe može desiti isprepletena interakcija subjektivne svesti sa svim razlikama što se uvek odrazi kao mešavina smisla i besmisla, tako da takvi snovi imaju veoma konfuzan karakter.

Spavanje ukazuje na činjenicu da čovek nije, da tako kažemo, programiran da sve vreme bude svestan svoga tela i svoje okoline, odnosno da njegova subjektivna svest ili inteligencija bude sve vreme u interakciji s njegovom okolinom.

Zašto? Šta je razlog tome?

Jedno od objašnjenja glasi da se organizam, a naročito mozak okrepljuje ili oporavlja od stresa i napora tokom dana. Pitanje je:

Kakav stres i fizički napor imaju tek rođene bebe, pošto je za njih izražena potreba za snom?

Ni u jednom životnom dobu ljudi duže ne spavaju nego neposredno posle rođenja. Postoji teorija da odojčad spavaju dugo zato što je njihov mozak još uvek u formiranju. Ali, onda se opet postavlja pitanje:

Zašto onda odrastao čovek spava, pošto je njegov mozak već formiran? Za sva živa bića koja poseduju inteligenciju ili duhovnu svest je karakteristično da spavaju. Da li je to samo slučajnost ili jedan od nužnih uslova njene interakcije s fizičkom dimenzijom postojanja?

Mi još uvek nemamo suštinske odgovore na sva ta pitanja, već samo pojavne. Suštinski odgovor ili suštinsko razumevanje spavanja živih bića moći će se dobiti tek onda kada ljudi u potpunosti budu otkrili zakonitosti interakcije između fizičkog ili telesnog s nefizičkim ili svesnim. Zaljubljenost kao zov duše

Ne postoji ni jedno ljudsko biće koje nikada nije bilo zaljubljeno ili koje nije osetilo bar nešto slično tome u svom životu. Zaljubljenost je takođe misteriozna ili nedovoljno razjašnjena pojava u ponašanju ljudi. Zato se za ljubav i kaže da čuva svoju tajnu isto kao i priroda.

Romantična ljubav predstavlja neposredan prodor duhovne svesti u svesnost, pa se može okarakterisati kao "zov duše" na vlastitu samospoznaju.

Kroz romantičnu ljubav se otvaraju vrata jedne nove dimenzije doživljavana samog sebe. Kroz ograničenost i konačnost materijalnog sveta prodire se u neograničenu duhovnu dimenziju samog sebe.

Čovek doživljava i sebe i voljeno biće kao nešto mnogo više i složenije nego samo telo, tako da na izvestan način postaje svestan svoje duše kao i duše voljene osobe.

Svaki čovek kada je zaljubljen prevazilazi ograničenost samim sobom i svojom egzistencijom, te je proširuje i ujedinjuje s egzistencijom drugog ljudskog bića.

U njemu se javlja neodoljiva želja za jedinstvom u zajedništvu što je karakteristična crta duhovne svesti. Voljena osoba se doživljava skoro kao besmrtno i božansko biće koje se izdvaja od ostalih ljudi.

Svaki deo tela voljene osobe predstavlja izuzetnu lepotu, sklad i savrsenstvo. Slučajan pogled ili osmeh voljenog bića ima veći značaj, rečitost i smisao nego što se to može osetiti u stanju kada čovek nije zaljubljen. Dvoje zaljubljenih izgledaju kao da komuniciraju dušama, a ne rečima. Otuda i mnogo složenija i dublja komunikacija.

Ta komunikacija se postiže bez reči, pa u izvesnom smislu i bez misli. Dovoljno je pogledati u oči voljene osobe i osetiti neki viši smisao koji se ni kroz reči, odnosno misli ne može adekvatno objasniti, a koji se karakteriše izuzetnom snagom i lepotom.

Pojačava se sposobnost estetskog doživljavanja, tako da se javlja iznenadno interesovanje za umetnost, naročito muziku i poeziju. Fizička egzistencija se primećuje samo ako je u neposrednoj vezi s voljenim bićem ili ako asocira na osećanje koje čovek oseća u sebi kao na primer drugi zaljubljeni parovi, veličanstven zalazak sunca i td.

Drugim rečima, izuzetna lepota i sklad voljenog bića se pokušava inkarnirati u svemu oko sebe. Oseća se stalna i neodoljiva potreba za blizinom i prisustvom voljene osobe. Ukoliko je to nemoguće,ona se oživljava u mislima i razmišlja se o trenucima provedenim u njenoj blizini.

Čovek postaje svestan jedne nove i veoma snažne potrebe u sebi koja se bitno razlikuje od njegovih dotadašnjih telesnih potreba. Na izvestan način on ih i ne oseća u tolikoj meri kao ranije. Sve je podređeno toj novoj, snažnoj potrebi koju on doživljava kao ekstatično osećanje sreće, pa otuda i izreka da zaljubljeni ljudi žive od ljubavi.

Velika misterija ljubavi ogleda se i u izboru ljubavnika. Zašto od toliko ljudi samo određena osoba ili osobe u nama izaživaju osećanje zaljubljenosti?

Da li je to neki poseban kvalitet njihove duše koji u nama aktivira našu dušu i njen pokušaj samospoznaje? Da li je njihov određeni duhovni kvalitet, odnosno iskustvo koje se stiče u periodu zaljubljenosti s određenom osobom ili osobama, neophodno, nužno i potrebno iskustvo koje nas i vodi ka vlastitoj samospoznaji čak i onda kada je to iskustvo veoma bolno, odnosno kada ga okarakterišemo kao onemogućenu, nesretnu ili neuzvraćenu ljubav?

Kako objasniti ljubav na prvi pogled kada je dovoljno samo sresti neku osobu i osetiti iznenadnu, burnu promenu u svom biću? Da li duša (koja podleže drugačijim zakonitostima nego telo) prepoznaje nešto u drugoj osobi ili njenoj duši što je presudno za njen razvoj, pa otuda buran i snažan osećaj prodora duhovne svesti u subjektivnu svest čoveka?

Duhovna ili romantična ljubav se razlikuje od ljubavi zasnovane samo na fizičkoj ili seksualnoj privlačnosti. Fizička ljubav se uvek bazira na privlačnosti telesne svesti, pa je samim tim veoma snažna, ali i ograničena. Duhovna ljubav je mnogo kompleksnija pošto obuhvata celu osobu, a ne samo njeno telo.

S obzirom da je svaki čovek jedinstveno kako telesno, tako i duhovno biće, svaki će imati svoj jedinstven doživljaj ljubavi ili zaljubljenosti. Taj doživljaj će isključivo biti uslovljen stepenom njegovog duhovnog razvoja. Leonardo da Vinči je to veoma lepo izrazio sledećom rečenicom:"Ukoliko je čovekova duša veličanstvenija i on će dublje voleti."

Različit stepen duhovnog razvoja ljudi uslovi i njihovu različitu ljubav. Za duhovno razvijene ljude je karakteristično da vole i sebe i sve oko sebe. Oni poseduju potrebnu ili "zdravu" ljubav prema sebi čime im se omogućava da takvu vrstu ljubavi daju i drugima. Zato i Herman Hese kaže: "Bez ljubavi prema samom sebi nije moguća ni ljubav prema bližnjima."

Ljudi mogu dati samo ono što imaju. Ko nema ljubav za samog sebe, taj je ne može dati ni drugima. Takvi ljudi daju samo neurotičnu i nezrelu ljubav kao što i ljudi koji egoistično vole sami sebe, daju invalidnu ili sebičnu ljubav.

I jedan i drugi slučaj odražavaju zaostao duhovan razvoj, te samim tim takve osobe nisu u stanju da daju smisaonu, plemenitu ljubav koja izvire iz same suštine čoveka, odnosno ljubav koja ne ponižava ni osobu koja je poseduje, kao ni osobu ili osobe kojima je ta ljubav namenjena.

Takva ljubav se oseća kao oslobođenje i lepota, a ne kao teret. Ona uzvisuje, oplemenjuje, poštuje, izjednačuje, tj. prevazilazi granice razlika među ljudima.

Zaljubljenost bi mogli okarakterisati kao susret duša, gde duša prepoznaje dušu ili potencijal u osobi. Zato zaljubljeni ljudi vide jedno drugo očima duše, a ne telesnim očima.

Iz toga razloga gubitak duhovne čarolije u sve ijednoj romantičnoj ljubavi je neminovan. Boljim upoznavanjem ljubavnici sve više otkrivaju trenutni stepen njihovog duhovnog razvoja koji uslovljava različite potrebe, navike ili karakter

ljudi. U slučajevima gde je duhovni razvoj ljudi izrazito zaostao zaljubljenost se uvek završava razočaranjem.

Duhovni razvoj ljudi nikada nije konačan već je to proces koji traje sve vreme njihove fizičke egzistencije. Duhovno razvijeni ljudi koji shvataju tu zakonitost neće biti toliko razočarani nestankom magičnog osećanja zaljubljenosti, već će se svesno truditi da razvijaju funkcionalan odnos s voljenom osobom.

Takav odnos će se zasnivati na iskrenosti, kao i na međusobnom poštovanju i razumevanju što će doprineti kreiranju jedne još čvršće, dublje i smisaonije veze.

Kod većine ljudi prva značajnija ljubav se javlja u doba puberteta. Pubertet je faza prelaska deteta u odraslu osobu. On se karakteriše veoma snažnom dinamikom ili promenama, odnosno burnim fizičkim, intelektualnim, kao i emocionalnim ili duhovnim razvojem.

Takva razbuđena svest omogućava svakoj mladoj osobi njenu svesniju samospoznaju. Međutim, da li će do nje doći zavisi od većeg broja faktora.

Dete koje je imalo potrebno vasiptanje već će imati izvesnu samospoznaju što će mu kao mladoj osobi u velikoj meri omogućiti pravilan izbor ponašanja, te time još više osnažiti njegov duhovni razvoj.

Deca s nepravilnim vaspitanjem i traumatizovanim detinjstvom će u velikoj meri imati sprečen duhovni razvoj što će usloviti njihov pogrešan izbor svesti i ponašanja, te time i njihovu samospoznaju.

Ipak, ponekad se može desiti da takvim mladim ljudima upravo romantična ljubav pomogne da prodru kroz nagomilana, negativna i bolna osećanja u sebi do same njihove suštine, pa samim tim i do mudrosti koja se tamo nalazi i na taj način shvate svoj položaj i učine nešto za sebe i svoj život.

Platonska ljubav ili ljubav bez seksualnog odnosa u tom periodu pruža najveću šansu za to. Što god duže mlada osoba doživljava platonsku ljubav, njena koncentracija je usmerena na unutrašnju interakciju, samim tim i neku vrstu samoanalize.

Seksualnim odnosima koncentracija je usmerena na telo ili fizičko zadovoljstvo, tako da se to karakteriše površnošću ili zanemarivanjem dublje unutrašnje interakcije, što se takođe negativno odražava na emocionalni ili duhovni razvoj.

Ljudi koji nisu imali iskustvo platonske ljubavi u mladosti nikada nisu ni spoznali njenu iskrenu lepotu. Takvo iskustvo je iskustvo duše, pa je zbog toga neponovljiva lepota koje se čovek seća čitav svoj život.

Njome je čovek u stanju da spozna snažniju, dublju, tj. suštinsku potrebu u sebi koja prodire kroz barijere ograničenog telesnog, te izdiže čoveka u visine neograničenog duhovnog i smisaonog.

Tek kada se čovek izdigne do visina duhovnog, tek tada je u mogućnosti da osmisli i uzvisi lepotu telesnog. Istinska harmonija ili lepota ljubavi se postiže

samo kroz skladno jedinstvo telesnog i duhovnog. Zbog toga bi platonska ljubav mladosti trebala biti uvertira zreloj ljubavi odraslih ljudi.

Seksualno ponašanje ljudi

Odnos ljudi prema seksualnoj aktivnosti se razlikuje od svih ostalih živih bića na našoj planeti. Osnovni uzrok te razlike je svakako njihova različita inteligencija ili svesnost. Bjelinski je to veoma lepo izrazio kroz sledeću izreku: "Čovek nije ni životinja ni anđeo, on ne bi smeo da ljubi ni životinjski ni platonski, već ljudski."

Međutim, iako ljudi imaju drugačiji pristup seksualnoj aktivnosti u odnosu na sve ostale vrste, njihov međusobni pristup se takođe karakteriše određenim i specifičnim razlikama.

Tako na primer, muškarci imaju različit pristup seksualnoj aktivnosti nego žene. Ta razlika je uslovljena njihovom različitom telesnom svešću ili njihovim različitim telesnim oblikom.

Isto tako, svaka osoba ima svoju jedinstvenu telesnu svest što se odrazi i kao njen jedinstven libido ili seksualni nagon. Međutim, pošto ljudi pored telesne svesti poseduju i duhovnu svest kao i polusvesni ego, njihova seksualnost je takođe uslovljena kompleksnom interakcijom svih tih razlika, odnosno njihovim duhovnim razvojem.

Zbog toga je seksualno ponašanje ljudi jedan od značajnih pokazatelja njihovog duhovnog razvoja. Što znači da se ljudi s različitim duhovnim razvojem različito i odnose prema seksualnoj aktivnosti.

Ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem veoma često seksualni odnos posmatraju samo kao fiziološku potrebu izdvojenu od moralne, emocionalne ili duhovne potrebe, te je zadovoljvaju s različitim partnerima.

U zavisnosti od različitih traumatičnih doživljaja i iskustava koja uzrokuju nepravilan duhovni razvoj mogu se javiti i različiti poremećaji u seksualnosti ljudi kao na primer, sadizam, mazohizam, pedofilija, voajerizam, egzibicionizam i td.

Za sve njih je karakterističan nefunkcionalan ili destruktivan odnos u interakciji s okolinom. Henri Gantrip u knjizi "Vaša svest i vaše zdravlje" piše sledeće: Ponekad se kaže da je muškarcima poligamija prirodna i da postoji suštinska razlika između miškaraca i žena u tom pogledu. Međutim, to je najverovatnije rezultat tradicije u našoj civilizaciji. Potreba za ljubavlju je podjednako fundamentalna prirodi i muškaraca i žena i može da se primeni na isti način i na jedne i na druge: bezdiskriminatorna seksualnost s nemogućnošću da se pronađe sreća i zadovoljstvo u jednoj stalnoj i lojalnoj vezi je simptom neuroze."

Različite epohe razvoja društva ili razvoja svesnosti ljudi karakterišu se i

različitim odnosom prema seksualnosti. Bilo koja krajnost ili neumerenost u ljudskom ponašanju uvek predstavlja određeni nesklad i poremećaj.

Seksualna revolucija kao preterana ili neurotična reakcija i protest na nezdravo sputavanje seksualnosti takođe ima negativne posledice na funkcionalan razvoj ljudi.

Današnje društvo gotovo neurotično izdiže i mistifikuje seksualnost. Skoro da više i ne postoje mediji masovne komunikacije koji ne obiluju seksualnim porukama. Pornografija postaje dostupna sve mlađim generacijama, a time i siguran štetan uticaj na njihov razvoj.

Seksualni odnos se predstavlja kao vrhunsko zadovoljstvo ljudske egzistencije, a takođe i kao pokretačka snaga mnogih ljudskih akcija što je apsurd.

Iako seksualna aktivnost zauzima određeno značajno mesto u životu ljudi, ona nije najvažnija ili najneophodnija životna potreba. Postoje mnogo snažnije i značajnije potrebe u životu ljudi od seksualnog nagona. Zato i Glejs Hant piše:" Seks nije osnovna ljudska potreba; ljubav jeste."

Čovek je suviše kompleksno biće da bi se sveo samo na seksualno. Svođenje čoveka samo na tu funkciju ne samo što je netačno i jednostrano, već je i degradirajuće. Na taj način se nepravedno ograničava smisaona suština ljudi ili njihov potencijal.

Seksualnim odnosom se ne odvija samo interakcija između dva tela već on u sebe uključuje mnogo kompleksniju interakciju u kojoj su svi aspekti ličnosti podjednako zastupljeni. Dr Rolo Mej piše: "Nije stav da - moje telo oseća - već - ja osećam. Seksualna želja i strast se treba doživljavati kao jedan od aspekata međuljudskih odnosa. Odvajanje seksa od svoje ličnosti zaista nije više logično nego da se izdvoji nečije grlo i kaže - moje glasne žice hoće da govore s mojim prijateljem."

Štetno je posmatrati seksualni akt samo kao fizički. On se treba posmatrati kao emocionalni, a takođe i kao moralan ili odgovoran čin. Zanemarivanje bilo kojeg od tih aspekata negativno se odražava na svesnost ili ponašanje ljudi.

Da seksualnost nije isključivo vezana uz telo čoveka, već takođe i uz njegovu svesnost, najbolje se može videti kroz impotenciju. U nekim slučajevima čovekovo telo može biti potpuno funkcionalno ili sposobno za obavljanje seksualne aktivnosti, ali usled emocionalnog ili moralnog, tj. kompleksnog svesnog konflikta čovek nije sposoban da ga obavi.

Duhovno razvijeni ljudi se veoma odgovorno odnose prema seksualnoj aktivnosti, što znači da stupaju u seksualni odnos s drugom osobom kad se postigne određena stabilnost njihovog odnosa, a u prvom redu moralna prihvatljivost takvog čina.

Da bi odnos između dvoje ljudi bio stabilan i skladan, potrebni su isto tako stabilni, zreli i odgovorni ljudi koji svesno kreiraju i sami sebe i svoj odnos.

Zato seksualni čin zahteva zrele ili odrasle ljude da bi sam akt dobio obeležje smisaone aktivnosti koja će se pozitivno odraziti ne samo na telo, već i na svest. Mladi ljudi koji se još uvek razvijaju i fizički i intelektualno i emocionalno ne ispunjavaju te uslove.

Sve izraženija fizička ljubav kod mladih ljudi koja se isključivo bazira na ograničenim, telesnim potrebama, a ne kompleksnim potrebama celokupne ličnosti veoma negativno se odražava na njihov duhovni razvoj.

Prerani seksualni odnosi, a naročito promiskuitet kod mladih ljudi ima ogroman uticaj na njihovo doživljavanje njih samih. To se naročito odnosi na mlade devojke koje ranim seksualnim iskustvima u većini slučajeva stiču i veoma bolna emocionalna iskustva i razočaranja. Kod njih promiskuitet neizbežno rezultira osećanjem manje vrednosti i gubitkom samopoštovanja.

Jedno od najkontroverznijih načina seksualnog ponašanja ljudi je homoseksualnost. Jos uvek nije dovoljno jasno da li je takvo ponašanje urođeno ili stečeno, tj. da li je posledica određenog nepravilnog duhovnog razvoja ljudi.

Homoseksualnost predstavlja duhovni poremećaj samo onda ukoliko ponašanje osobe ima nasilan ili destruktivan karakter ili u odnosu na nju samu ili u odnosu na druge ljude.

Međutim, ukoliko dvoje odraslih ljudi dobrovoljno stupaju u homoseksualni odnos i pri tome imaju konstruktivan odnos i prema sebi i jedno prema drugom, kao i prema okolini, takvo ponašanje bi se moglo okarakterisati kao moralno ili prihvatljivo.

Ipak, kao što se rani heteroseksualni odnosi negativno odnose na duhovni razvoj ljudi, kod homseksualnosti oni imaju izrazito negativan efekat.

Mladi ljudi prolaze kroz različite faze razvoja pa im je ponekad teško da jasno sagledaju njihovu seksualnost. Pogotovo ukoliko im je dostupna pornografija, te se nalaze pod uticajem iskrivljenog ili degradirajućeg odnosa preme seksualnosti. Zbog toga je neophodno da se postigne ne samo fizička, već takođe i psihička zrelost pre nego sto osoba definiše sebe kao homoseksualnu.

Ukoliko ljudi oforme homoseksualnu bračnu zajednicu trebaju dobro da razmisle pre nego što se odluče da imaju decu. Ma koliko da homoseksualni ljudi smatraju da će moći pružiti neophodne uslove za funkcionalan razvoj dece, ona će ipak snositi posledice homoseksualnosti njihovih roditelja. Mi živimo u društvu gde su još uvek duboko ukorenjene predrasude tako da se deca iz takve zajednice nalaze u veoma nezavidnom položaju.

Bračna zajednica

Svedoci smo sve većeg broja razvoda brakova ili opadanja i moralnih i porodičnih vrednosti u našem društvu. Posledice koje takva stresna situacija, kao što je razvod, ostavlja na ljude, a pogotovo decu su mnogo veće nego što to na prvi pogled izgleda. Svaki razoreni brak uskraćuje deci njihov, da tako kažemo, najprirodniji način vaspitanja, a to je uz oba roditelja i njihovo stalno prisustvo.

Zajednica dvoje duhovno razvijenih roditelja je najbolji i najefikasniji način odgoja funkcionalnog potomstva. Period detinjstva se karakteriše najizraženijim uticajem okoline na razvoj ljudi. Osnovni razlog tome je nedovoljna razvijenost dece, kao i njihova potpuna bespomoćnost.

Naime, ne samo što deca od okoline uče vlastito prilagođavanje, već i njihov opstanak zavisi od nje. Za njih je neophodna stalna nega i briga da bi opstala. Zbog toga deca imaju snažnu potrebu za prisustvom, ljubavlju, priznanjem i pažnjom roditelja pošto im to uliva osećanje zaštićenosti, sigurnosti, kao i vlastite vrednosti.

Ukoliko se takve potrebe kod dece zadovolje, oni ostvaruju potrebne uslove za svoj progresivan ili funkcionalan razvoj. Razvodom roditelja otežava se zadovoljenje takvih potreba pošto se njima, u većini slučajeva, onemogućava stalno prisustvo oba roditelja, kao i njihovo potrebno angažovanje.

Sve to može negativno da se odrazi na razvoj dece ili da prouzrokuje formiranje određenih zabluda i predrasuda kod njih. S obzirom da deca još uvek nisu postigla potrebni emocionalni ili intelektuakni razvoj, njihov način rezonovanja se razlikuje od odraslih ljudi.

Deca su sklona preteranom subjektivizmu ili personalizovanju. Poneka deca čak mogu da se osećaju krivim za razvod svojih roditelja ili da smatraju sebe osnovnim uzrokom takvog događaja.

Pojedina deca se mogu osećati iznevereno čime se kod njih prouzrokuje potisnuto osećanje straha da veruju ljudima. Ako ih njihovi roditelji koji su ih najviše od svih ostalih ljudi trebali zaštititi i čija je dužnost da su s njima, napuštaju, šta onda mogu da očekuju od ostalih ljudi?

Takva deca obično odrastu u ljude koji se plaše bliskih odnosa. Isto tako, pojedina deca formiraju potisnuto osećanje bezvrednosti. Oni mogu da osećaju da je neko ili nešto mnogo važnije i značajnije za njihove roditelje od njih samih, te da roditelji žrtvuju njih kao manje vredne i značajne za nešto mnogo važnije i značajnije.

U nekim slučajevima roditelji zaista i stavljaju njih same ili njihove sebične interese iznad interesa njihove dece. Veliki broj ljudi se isuviše brzo odluči na razvod, pre nego što se i potude da učine sve što je u njihovoj moći da poboljšaju odnos s partnerom.

Razvod treba da bude poslednji korak na koji se ljudi odluče posle mnogobrojnih, iskrenih i uzaludnih pokušaja da uspostave funkcionalne odnose. Naravno, u slučajevima gde se jedan od roditelja ponaša krajnje neodgovorno i nasilno ili odbija saradnju za uspostavljanje funkcionalnog odnosa, razvod može biti jedino rešenje pošto takva dinamika bračnog odnosa ozbiljno ugrožava razvoj dece.

Isto tako ukoliko je u pitanju preljuba ili prevara, oba bračna druga moraju biti iskrena sama prema sebi i svojim osećanjima. Osoba koja je izneverila svoga bračnog druga nikada ne može imati izgovor ili opravdanje za takav svoj izbor, osim svoje sopstvene nefunkcionalnosti i zaostalog duhovnog razvoja.

Takva osoba se mora suočiti sa svojom vlastitom nefunkcionalnošću, te se iskreno izjasniti da li je sposobna da bude odgovrna za svoje buduće ponašanje.

Ukoliko izneverena osoba nije u stanju da oprosti ili povrati poverenje u svoga bračnog druga ili ako se oseća suviše ponižena i ogorčena da bi nastavila dalje život s partnerom, u takvim slučajevima razvod može biti bolje rešenje, nego da deca odrastaju u tako nezdravoj atmosferi.

Zrela osoba shvata svoj vlastiti značaj i ulogu u kreiranju svoga života, pa se zato veoma odgovorno odnosi prema svakom odnosu koji uspostavlja s drugim ljudima. Takva osoba je svesna različitog duhovnog razvoja ljudi pa shodno tome i njihovog različitog načina života ili ponašanja. Ukoliko takva osoba želi intiman kontakt ona uvek traži isto tako zrelu i uravnoteženu osobu.

Mada ni jedan odnos nikada nije u potpunosti predvidljiv pošto zavisi od samih ljudi koji ga stvaraju ili njihovog progresa ili regresa u razvoju, ipak postoje i određene zakonitosti po kojima se on može predvideti.

Zrelost svake osobe, između ostalog, ogleda se i u pravilnoj proceni ljudi s kojima se stupa u kontakt. Nerealno je očekivati od neodgovorne i nezrele osobe da pokaže stabilnost u bilo kojem odnosu. Takvo očekivanje značilo bi nezrelost same osobe koja to očekuje.

Izbor bračnog druga jedan je od izuzetno važnih izbora koje čovek pravi u svom životu. To treba da bude visoko odgovoran izbor, pošto se njime kreira i određuje dalji život, ne samo osobe koja pravi izbor, već takođe i odabrane osobe, a što je najvažnije njihovog potomstva, ukoliko se bračni par odluči da ga ima.

Odgovorna osoba neće suviše brzo i nepromišljeno sklapati intiman kontakt s drugom osobom, nego će najpre pažljivo analizirati njeno ponašanje da bi dobila bolji uvid u karakter osobe ili njenu autentičnost i iskrenost. Posebno će veliku pažnju obratiti na ono što osoba radi, a ne u tolikoj meri šta osoba govori. Jer, kako kaže Isus: "Svako dobro drvo daje dobre plodove, a zlo drvo daje zle plodove."

Tek kada su i reči i dela usklađeni, može se govoriti o autentičnosti svake osobe. Za različite društvene zajednice s različitim kulturnim nasleđem i mentalitetom je karakteristično da imaju različit pristup osnivanju bračnih

odnosa.

Tako u nekim društvenim zajednicama jos uvek postoje ugovoreni brakovi gde roditelji biraju bračnog partnera svojoj deci. Ipak, u većini društvenih zajednica preovladava samostalan izbor.

Za veliki broj ljudi iz takvih zajednica romantična ljubav ima presudan značaj za uspostavljanje bračnih odnosa. Međutim, zrela osoba neće samo romantičnu ljubav uzeti kao jedini kriterijum za izbor bračnog druga, a još manje za osnivanje potomstva.

Romantična ljubav (iako veoma značajna) nikada nije najznačajniji uslov za uspostavljanje progresivnog razvoja oba bračna partnera, a pogotovo njihove dece, samim tim postizanja istinskog sklada i sreće.

Aron T. Bek u njizi "Ljubav nikad nije dovoljna" piše:

"Iako je ljubav snažna pokretačka snaga za muževe i žene da pomažu i podržavaju jedno drugo, da učine jedno drugo sretnim, osnuju porodicu, ona sama po sebi ne kreira suštinu veze - personalne kvalitete i veštinu koji su presudni za njeno održanje i razvoj. Posebni personalni kvaliteti su presudni za sretnu vezu: odanost, osećajnost, plemenitost, obzir, vernost, odgovornost, iskrenost.

Supružnici trebaju da kooperiraju, da traže kompromis i zajednički dogovor. Oni moraju biti fleksibilni, sposobni da prihavataju i opraštaju. Oni moraju tolerisati mane, greške i osobenost jedno drugog. Ako se - vrline - vremenom kultivišu, brak se razvija i sazreva."

Oba potencijalna bračna partnera, pored romantične ljubavi, moraju razmotriti i sve ostale okolnosti. Svaki od njih mora izvršiti svesnu i odgovornu analizu svojih stvarnih želja i potreba. Oni takođe moraju biti sigurni da imaju realnu predstavu o svim obavezama i dužnostima koje se od njih očekuju, čije je izvršenje ili neizvršenje veoma vazan element opštanka bračne zajednice.

U prvom redu moraju biti svesni činjenice da će magično osećanje zaljubljenosti koje trenutno osećaju, neminovno biti zamenjeno drugim, realnijim osećanjem, a kakvo će to drugo osećanje biti, zavisiće od njih i njihovog ponašanja u odnosu koji budu gradili.

Bračana zajednica, kao i samostalan život imaju svojih preimućstava, ali isto tako i nekih nedostataka koji nisu prihvatljivi za sve ljude pošto zahtevaju svesni napor i prilagođavanje.

Veoma važno da svaki potencijalni bračni partner trezveno razmotri i jedno i drugo, te da pravilno proceni, ne samo svoje želje, već i svoju sposobnost da ispuni sve ono što se od njega zahteva i očekuje. Tek posle toga može da donese odluku da li, kako i s kime da osnuje bračnu zajednicu ili da je uopšte ne osniva. To je naročito važno ukoliko se namerava osnovati potomstvo u bračnoj zajednici.

Zrelost svakog čoveka sastoji se u sagledavanju nemogućnosti ispunjenja i zadovoljenja svake njegove želje i potrebe. Isto tako i u svesnosti o međusobnoj isključivosti pojedinih stvari, pa shodno tome pravljenju kompromisa između njih, odnosno davanju prednosti jednih u odnosu na druge. Ili kako se to obično kaže: " Ne možeš imati i jare i pare."

Ako imaš jedno, nameće se nužnost gubitka drugog. Suviše je nezrelo, nerealno, sebično, pa i neodgovorno nastojati postići dve međusobno isključive stvari. To će samo izazvati nepotreban konflikt i nesklad.

Svaka osoba pre uspostavljanja bračnog odnosa treba iskreno da proceni svoju sposobnost uspostavljanja ne samo složenog emocionalnog, već isto tako i seksualnog odnosa sa samo jednom osobom, čak i u slučaju mogućih poteskoća.

Bilo bi veoma mudro da potencijalni bračni parovi iskreno iznesu svoje stavove, kao i zahteve pre osnivanja bračne zajednice, odnosno postignu međusobnu saglasnost i dogovor po svim značajnim pitanjima koja su sastavni i neophodni deo svakog bračnog života.

Ukoliko osoba oseća sumnju da neće biti u stanju da u potpunosti ispuni sve zahteve, najbolje je da odustane od osnivanja bračne zajednice za neko vreme ili ako se ipak odluči, da ne žuri s osnivanjem potomstva dok ne bude sigurna da je spremna da ispuni sve što se od nje zahteva.

Svaki čovek je odgovoran za svoje odluke i njihovo dosledno sprovođenje. Zbog toga je neophodno da se one veoma savesno i pažljivo razmotre pa tek onda da se donese odluka.

Veoma je važno da potencijalni bračni partneri nemaju suviše idealizovano mišljenje jedno o drugom, a takođe i o samom bračnom odnosu. Život, kao i sami ljudi ili njihov razvoj je stalni proces koji je podložan promenama, te zbog toga prolazi kroz različite faze koje ne moraju uvek biti savršene i idealne.

Veoma često one znaju biti mučne i pune iskušenja, te zahtevaju zrele i odgovorne ljude koji će se aktivno angažovati na pozitivnom rešenju svih mogućih nesporazuma i nesklada koji se mogu pojaviti u njihovom zajedničkom životu.

Očekivati perfekatan i idealan brak i partnera sve vreme zajedničkog života može negativno da se odrazi na razvoj bračne veze. Ukoliko ljudi imaju suviše idealizovanu predstavu o braku, te se koncentrišu samo na to kakav bi njihov bračni život trebalo da izgleda, a ne na odnos koji trenutno imaju, to će samo jos više doprineti neskladu i udaljiti bračne drugove jedno od drugog.

Na taj način i odnos koji su trenutno kreirali izgledaće im mnogo gori nego što stvarno jeste. Umesto da maštaju o onome što nemaju, ljudi treba da se angažuju na poboljšanju onog što već imaju i njihov trud sigurno neće biti uzaludan.

Isto tako veoma je nerealno i štetno očekivati od bračnog partnera da bude odgovoran za nas sopstveni osećaj sreće i zdovoljstva. To je isključivo zadatak

svake osobe same za sebe. Jedino svojim svesnim i aktivnim duhovnim razvojem svaka osoba može pronaći smisao, sklad i sreću u samoj sebi, te na taj način takođe motivisati i svoga bračnog druga.

Za bilo koji uspešan i harmoničan odnos osnovni faktor je kominikacija zasnovana na iskrenosti. Njome partneri stiču poverenje jedno u drugo. Bez poverenja je nemoguće uspostaviti uspešnu bračnu zajednicu. Ono se jedino može postići apsolutnom iskrenošću i to uvek i u svakoj situaciji, ma koliko trivijalna ona izgledala.

Nijedan bračni drug ne bi smeo da dozvoli sebi da uradi bilo šta što ne bi smeo da kaže svom bračnom drugu. On uvek mora biti svestan posledica svake svoje akcije, ne samo na sebe, već i na svoga bračnog druga. Drugim rečima, u svakoj situaciji bračni drugovi se moraju ponašati odgovorno i savesno.

Cena koju bračni partneri plaćaju svojim sitnim i beznačajnim lažima može da rezultira u postepenom gubitku poverenja između njih. Poverenje je jedan od najdelikatnijih elemenata svake bračne zajednice koji je veoma lako izgubiti, a veoma teško, u nekom slučajevima, čak i nemoguće povratiti.

Iskrenost je takođe osnovni uslov poštovanja. Bez poštovanja bračni partneri nikada ne mogu da uspostave bliskost neophodnu za dugotrajan i uspešan bračni odnos.

Iz svega ovog proizilazi da za uspešnu bračnu zajednicu nije dovoljna samo romantična ljubav, već duhovno razvijeni i odgovorni ljudi koji svesno biraju to iskustvo za svoj daljnji razvoj, a pogotovo razvoj svoga potomstva.

Suviše je uzaludno, pa i sebično i neodgovorno osnovati potomstvo u nadi da će ispuniti neke umišljene želje, rešiti probleme s partnerom, ispuniti osećaj nedostatka ljubavi ili osnovati potomstvo zbog toga što se to očekuje od bračnih parova itd.

Takvi motivi samo jos više doprinose nefunkcionalnosti bračnih odnosa pošto neminovno rezultiraju razočaranjem, tj. još više produbljuju osećanje nezadovoljstva i frustracije.

Iako na prvi pogled izgleda veoma značajno i važno, pa i romantično postati roditelj, ljudi takođe traba da budu svesni i druge strane tog izuzetnog događaja ili svih dodatnih i fizičkih i psihičkih obaveza, dužnosti, samoodricanja i apsolutne predanosti i angažovanosti, kao i odgovornosti koja se od njih kao roditelja očekuje.

Osnivanje potomstva treba biti visoko svesna, odgovorna i moralna odluka. Svakako da će različiti ljudi imati i različito shvatanje braka i potomstva, pa samim tim i svojih obaveza i dužnosti. U svakom slučaju, samo razmišljanje o tome već govori o izvesnoj dozi zrelosti i obrnuto. Ne kaže se bez razloga da bi ljudi trebalo da misle o onom šta rade, da ne bi mislili šta su uradili.

Jedino duhovno razvijeni ljudi mogu da postignu sklad i harmoniju u sebi, pa onda i u zajednici koju grade. Njihov progresivan duhovni razvoj uzdignuće i njihovu svesnost na viši nivo razumevanja. To će takođe rezultirati u postizanju

visokog stepena moralnosti i odgvornosti u ispunjavanju svih njihovih obaveza gde te obaveze neće predstavljati napor već zdovoljstvo pošto će čovek biti svestan da čini upravo ono što treba, odnosno da svojim delima omogućava svoj sopstveni smisaoni razvoj, a takođe i smisaoni razvoj svih članova u zajednici.

Takvi ljudi će se osloboditi ograničenosti ega te će kroz nad-ego izdignuti svoju svesnost u domen ljubavi i zajedništva sa svojom porodicom. To će osetiti i ostali članovi u zajednici što će veoma stimulativno delovati i na njih same pošto će se osećati dovoljno uvaženi, poštovani i voljeni, te će sa svoje strane takođe nastojati da doprinesu zajedničkom skladu.

Veoma je važno da bračni drugovi budu svesni činjenice da će se njihove potrebe ili osećanja ponekad razmimoilaziti. Bračni parovi čine veliku grešku ukoliko osude ili što je još gore pokušaju da prisile jedno drugo da osećaju ono što oni misle da bi njihov partner trebalo da oseća.

Svako biće je autentično i jedinstveno i zbog toga svako biće ima neke svoje autentične potrebe, koje se razlikuju od ostalih ljudi. Bračni drugovi treba da uvažavaju i poštuju njihovu autentičnost i omoguće jedno drugom da se slobodno izražavaju.

S obzirom da je bračni odnos zajednica dvoje odraslih ljudi, veoma je nezdravo ukoliko takav odnos poprimi obeležje roditelj-dete odnosa, gde jedan partner preuzima kontrolu i sam odlučuje o svim potrebama i značajnim pitanjima bračnog života bez uvažavanja mišljenja svoga partnera. U takvom odnosu se nikada ne može postići istinsko poštovanje i uvažavanje niti se mogu zadovoljiti suštinske potrebe ljudi. Takva vrsta odnosa nikada ne može biti uspešna. Pre ili kasnije ona mora zapasti u veoma kriznu situaciju.

Osuđivanje ili prebacivanje je isto tako štetno u slučaju određene nefunkcionalnosti jednog od bračnog partnera. Njime bračni partneri nepotrebno produbljuju konflikt i još se više udaljuju jedno od drugog. Aron T. Bek piše: " Pertneri mogu pomoći sami sebi, jedno drugom i vezi ako usvoje - ne kritički, ne osuđujući stav. Takav pristup će im omogućiti da se usresrede na stvarni problem i da ga lakše reše."

Najznačajnija i najvrednija karakteristika svakog uspešnog bračnog života sastoji se u međusobnoj pomoći bračnih drugova u njihovom daljnjem, progresivnom razvoju ili zajedničkom naporu da otkriju uzroke nefunkcionalnosti i kod sebe i kod svoga bračnog druga.

To se može postići samo time što će svaki bračni drug problem svog bračnog druga prihvatiti bez osude, te će zajedno s njim nastojati da pronađe pravi uzrok ili koren njegovog negativnog osećanja i ponašanja uz veliku dozu razumevanja i strpljenja.

Na taj način i bračni drug koji ima problem, lakše će moći da uspostavi iskrenu komunikaciju i s bračnim drugom i sa samim sobom. To će ga lakše odvesti do pravog uzroka njegove nefunkcionalnosti, kao i načina da je prevaziđe.

Pomažući svome bračnom drugu , svaki čovek pomaže i sam sebi. On na taj način uzdiže i svesnost svoga bračnog druga na viši nivo razumevanja, te na taj način postiže da i njegov bračni drug svesnije i pozitivnije utiče na njihov skladan odnos zasnovan na međusobnom poštovanju.

Tek kada svaki bračni drug shvati da je i on, kao i njegov partner uvek na određenom, nikada završenom procesu razvoja, te samim tim niti on niti njegov partner nikada nisu, niti mogu biti savršeni, lakše će jedan drugog moći prihvatiti sa sitnim manama i nedostacima koje će uz zajednički napor ili uzajamnu pomoć i razumevanje pokušati ako je moguće da eliminišu.

Na taj način će zajednički doprineti kako razvoju samih sebe, tako i njihovm međusobnom odnosu, koji će uvek biti odraz njihovog vlastitog razvoja.

Nijedan odnos nije nešto samo od sebe dato, već je to aktivan proces kojeg kreiraju sami ljudi. Iako bračni drugovi mogu pozitivno ili stimilativno da utiču jedno na drugo, oni ipak nikada nisu odgovorni za nefunkcionalnost svoga partnera, niti mu mogu pomoći ukoliko partner neće da pomogne samom sebi. To je isključivo zadatak svakog čoveka samog za sebe.

Ponekad, ako je razlika duhovnog razvoja supružnika veoma velika, može da se izazove snažna dinamika bračnog odnosa. Takva dinamika može da uzrokuje stalnu napregnutost i frustraciju za duhovno nerazvijenu osobu pošto će biti prisiljena da se stalno suočava sa svojom nefunkcionalnošću.

Pojedini ljudi neće biti spremni na to, što može da rezultira njihovom željom za izlaskom iz takve zajednice. Isto tako, ako oba bračna partnera žive u nižoj svesti ega, oni nikada ne mogu postići sklad u sebi, pošto nisu svesni svoje prave suštine ili svojih suštinskih potreba, te će njihovo zadovoljenje i sreća biti uvek trenutna i privremena, zasnovana samo na površnim i stalno promenljivim zahtevima ega.

Međutim, ne shvatajući to, krivicu za svoje nezadovoljstvo će tražiti u ograničenosti svoga partnera, a ne svojoj vlastitoj. Oni će sve izvan sebe, uključujujći i svoga partnera, doživljavati kao svoju razliku s kojom će se nalaziti u stalnom nadmetanju.

Ukoliko se pojavi problem u braku, takvi ljudi će biti ograničeni sami sobom i svojim osećanjem frustracije, te će svoga bračnog druga videti kao jedini uzrok svoje patnje, što će naravno izazvati jos veći nesporazum i produbiti protivrečnost i razliku s bračnim partnerom koji će takođe imati sličan osećaj.

Jedino kroz zakonitosti duhovne svesti čovek može da shavati i prevaziđe svoju sopstvenu ograničenost, a u isto vreme i da shvati ograničenost svoga partnera, te da i njemu pomogne u njegovoj realizaciji o neophodnosti i nužnosti angažovanja na sopstvenom smisaonom razvoju.

Značaj vaspitanja za duhovni razvoj dece

Svako dete započinje svoj razvoj u okviru roditeljskog doma, a onda se taj razvoj postepeno proširuje i na celokupnu ljudsku zajednicu. Zato je odos roditelja prema deci od izuzetnog značaja pošto on predstavlja polaznu osnovu u njihovom razvoju.

Njime se, u većini slučajeva, usmerava unutrašnja interakcija dece ili odnos koji deca uspostavljaju s njima samima. Na decu naročito veliki uticaj imaju roditelji istog pola. Dovoljno je samo posmatrati devojčicu koja se igra lutkom i na osnovu njenog ponašanja prema lutki, može se tačno proceniti odnos njene majke prema njoj.

Roditelji moraju da posvete posebnu pažnju na svoje sopstveno ponašanje kada su u prisustvu dece. Deca ponekad veću pažnju poklanjaju onome što roditelji čine, nego što govore. To se naročito odnosi na stariju decu.

Akcije ili dela roditelja moraju biti u saglasnosti s njihovim rečima. Tek kada roditelji i čine ono što govore, tek tada zaista i uče svoju decu. Ono što bi roditelji želeli da im dete bude, oni to moraju najpre biti sami.

Ukoliko roditelji tretiraju dete s ljubavlju, razumevanjem i poštovanjem i dete će njih pošto će na taj način roditelji takođe omogućiti njegov nesmetan duhovni razvoj.

Međutim, koliko je važna ljubav za razvoj deteta isto toliko je važna i disciplina pošto se disciplinom takođe razvija i samodisciplina kao i samokontrola i odgovornost kojima se dete osposobljava da prevazilazi zakonitosti nižih nagona u sebi. Na taj način mu se omogućava interakcija s duhovnom svešću koja je neophodan uslov smisaonog ili slobodnog razvoja ljudi.

Mišljenje da disciplina i inicijativa roditelja ograničava slobodan razvoj deteta nije zasnovano na iskustvu. Sloboda razvoja se ne postiže time što će roditelji dopustiti detetu da radi što god ono želi bez obzira na posledice.

Rezultat takvog vaspitanja će pre biti histerično i samovoljno dete ograničeno sebičnim potrebama, željama i nagonima nego slobodno razvijeno dete.

Takva deca odrastu u ljude koji nisu sposobni da kontrolišu svoje impulse čime im se onemogućava uspostavljanje funkcionalnih odnosa s drugim ljudima ili njihovom okolinom.

Da bi roditelji uspešno mogli vaspitavati svoje dete, oni takođe moraju imati i autoritet nad njima. Ne autoritet u smislu tiranije, već u smislu razumnog, ali odlučnog vođenja i usmeravanja. Autoritet roditelja se postiže i održava njihovom stalnom odlučnošću i doslednošću.

Ta doslednost se naročito odnosi na zahteve roditelja. Naime, ukoliko roditelji zahtevaju nešto od deteta, oni moraju biti sigurni da se taj zahtev dosledno

sprovede.

Ništa više ne umanjuje autoritet roditelja nego kada dozvole detetu da njihov zahtev ne bude ispunjen. Štetnije je zahtevati nešto od deteta i dozvoliti da taj zahtev dete ne izvrši, nego uopšte ne zahtevati.

Isto tako, roditelji se moraju odnositi veoma odgovorno ili savesno prema svojim zahtevima. Sto znači da moraju veoma dobro razmotriti valjanost zahteva u odnosu na određene kriterijume.

Najvažniji kriterijum koji treba biti ispunjen je dobrobit deteta ili njegov progresivan razvoj. Pored toga, roditelji takođe moraju proceniti sposobnost deteta da izvrši to što se od njega zahteva.

Roditelji nikada ne bi smeli zahtevati nešto od deteta što ono nije u stanju da učini, pošto bi to veoma negativno uticalo na razvoj njegovih sposobnosti ili aktivan razvoj njegovog potencijala.

Ukoliko dete nije u mogućnosti da uspešno izvrši ono što se od njega zahteva, ono razvija sumnju u vlastitu vrednost i sposobnost. U njemu se može javiti averzija prema vlastitoj aktivnosti pošto je on asocira s neuspehom i neadekvatnošću. Takav njegov unutrašnji stav dobija sve izraženiju manifestaciju spoljašnje nezainteresovanosti, bezvoljnosti, pasivnosti ili lenjosti.

Na taj način dete nije u mogućnosti da razvija svoj potencijal ili da otkriva autentičnu snagu njegove kreativnosti. Međutim, pošto je za decu i omladinu neophodno da dođu do izražaja, oni će radost i zadovoljstvo kreativne delatnosti ili svojih suštinskih vrednosti i potreba zameniti površinskim i destruktivnim. Odnosno, ukoliko smatraju da nisu sposobni da se izraze kreativno, oni će se pokušati izraziti destruktivno.

Takođe roditelji nikada ne bi smeli manipulisati detetom ili zahtevati nešto od njega od čega će samo oni (roditelji) imati koristi, a to predstavljati kao dobrobit deteta.

Ukoliko je potrebno roditelji mogu da obrazlože svoj zahtev. Međutim, ukoliko se ta diskusija svede na borbu za prevlast i pored podrobno obrazloženog i argumentovanog razloga, kao i očigledne neophodnosti izvršenja tog zahteva, roditelj treba da preduzme inicijativu i insistira na izvršenju svoga zahteva.

Najteži, najodgovorniji, najdelikatniji i najvažniji posao na svetu koji zahteva najviše mudrosti, odlučnosti, takta, pa i intuicije je biti roditelj. Njime se formiraju ljudi koji će dalje usmeravati razvoj ljudske vrste i određivati njenu daljnju sudbinu.

Zbog toga se vaspitanje dece mora temeljiti na suštinskim principima postojanja ili moralnim principima sklada, jedinstva i zajedništva. Roditelj mora pravilno da proceni trenutak kada treba da dozvoli ili omogući detetu njegov samorazvoj, a kada da insistira na bespogovornoj poslušnosti, odnosno kada je potrebna, čak i neophodna njegova odlučna intervenicja i inicijativa.

Svakako da je to jedan od najdelikatnijih momenata od neprocenjivog značaja za razvoj deteta koje je moguće uspešno prevazići samo onda ukoliko su roditelji neprestano ili aktivno uključeni u život i razvoj njihove dece.

Sasvim je razumljiva potreba roditelja da zaštite svoju decu i da im olakšaju bilo kakav napor i teškoću u životu, međutim i tu je potrebna izvesna ravnoteža ili umerenost. Veoma je važno da deca imaju realnu predstavu o životu ili o svim neophodnim i značajnim pitanjima egzistencije kao sto su finansijska, društvena, zdravstvena itd.

Neophodno je da roditelji rukovodeći se zrelošću ili uzrastom dece, uključe decu u sva važna pitanja funkcionisanja domaćinstva i društva. Na taj način deca ne samo što stiču potrebno iskustvo, već isto tako praktično sagledavaju sve ono što njihovi roditelji čine za njih. Time se takođe formira i snažnije osećanje zahvalnosti, ljubavi i poštovanja prema roditeljima.

Roditelji ne bi smeli zahtevati preteranu pasivnost deteta. Za svako dete je neophodna aktivnost ili igra. I sve dok se takva aktivnost ne odnosi destruktivno ili po samo dete ili po njegovu okolinu, roditelji bi je morali tolerisati.

Igra je veoma značajan element razvoja svakog deteta pošto se njome omogućava neposredna interakcija s duhovnom svešću. Naime, u interakciji s okolinom svaka čovekova akcija ili njegovo ponašanje uslovljeno je određenom reakcijom na okolinu.

U zavisnosti od unutrašnje identifikacije njegovo ponašanje će biti motivisano ili potrebom za ljubavlju, društvom, priznajem, posedovanjem, i td. Uglavnom nemoguće je izbeći posredni ili neposredni uticaj okoline na čovekovu svesnost.

U igri detetova svesnost prestaje biti uslovljena okolinom ili bilo kojom motivacijom, već nastupa spontana unutrašnja interakcija s njegovom suštinom ili kreativnošću duhovne svesti. Na taj način dete postiže autentičnost koja je neophodna za njegov smisaoni razvoj.

Zato je važno da roditelji obezbede detetu ne samo siguran, miran, zastićen ambijent ispunjen ljubavlju, uzajamnim poštovanjem i uvažavanjem svih članova u porodici, već isto tako da mu obezbede što više vremena za bezbriznu igru.

Prerano, kao i preterano forsiranje deteta na isprazne norme i pravila ponašanja, kao na primer veoma istaknuta briga roditelja o detetovom fizičkom izgledu, njegovoj garderobi, prezentaciji, kao i preterano stimulisanje intelektualnih sposobnosti itd. u mnogome može da spreči potreban originalan, duhovni razvoj deteta.

Takav razvoj će pre stimuslisati detetovu zavisnost, kao i njegovu identifikaciju s vrednostima iz okoline, nego što će stimulisati njegovu unutrašnju interakciju s duhovnom svešću.

Iako deca kojima je dopušten samorazvoj, mogu izgledati manje pripremljena za društveni život, ona će u svakom slučaju posedovati solidnu osnovu vlastite

autentičnosti, odnosno duhovnog razvoja koji će im omogućiti potreban balans, kao i mudrost u interakciji s okolinom.

Omogućiće im se da u tolikoj meri ne budu manipulisana vrednostima izvan njih, već da budu vođena potrebama svoje prave suštine. Naravno, čovekov razvoj, kako fizički, intelektualni, tako i duhovni je proces koji traje sve vreme njegove egzistencije, pa je samim tim podložan i promenama i uticaju različitih faktora, ali je ipak najraniji ili početni period razvoja svake osobe od izuzetnog značaja i važnosti.

Deca nisu u stanju da rezonuju kao odrasli ljudi i zato u mnogim slučajevima za njih racionalno obrazloženje nije dovoljno da ih natera na poslušnost da odustanu od sebičnih ili destruktivnih nagona.

Ukoliko dete odriče poslušnost roditeljima, ono mora da snosi posledicu takvog svog izbora, sto znači da mora da se kazni. Kakva kazna će se primeni, u prvom redu zavisi od samog deteta i njegovog reagovanja na kaznu.

Kazna mora biti dovoljno efikasna da dete prisili na poslušnost, što znači da dete zaista mora osećati negativne posledice kažnjavanja. Veoma efikasan metod je ograničenje ili potpuno uskraćivanje određenog zadovoljstva koje detetu mnogo znači.

Svakako da nijedan roditelj neće, niti može naći zadovoljstvo u kažnjavanju svoga deteta, ali on je svestan da na taj način ukazuje detetu da neodgovorni, sebični i samovoljni postupci takođe za sobom povlače i nepoželjne posledice kao i to da ljudi ne čine uvek ono što je prijatno i u čemu uživaju, već isto tako i ono što nije prijatno i u čemu ne uživaju, ali što je nužno i potrebno, kako za njih, tako i za sve ostale ljude oko njih.

Takođe, ponekad se uzdržavaju da čine ono sto je primamljivo i što izgleda prijatno ukoliko će posledice biti štetne ili po njih ili po druge ljude oko njih.

Roditelji koji nikada ne kažnjavaju dete u situacijama kada je to neophodno za njegov pravilan razvoj ili pokazuju svoju vlastitu nefunkcionalnost ili ravnodušnost.

To i dete takođe osetiti, te se i to negativno odraziti na njega. Svako dete zna da napravi razliku između zaslužene kazne, čiji je povod upravo briga i ljubav roditelja za njegovu dobrobit, kao i od nekažnjavanja ili apatičnosti i ravnodušnosti roditelja.

Ukoliko dete uprkos kažnjavanju i dalje odbija poslušnost, veoma je važno utvrditi pravi uzrok takvog njegovog ponašanja. U prvom redu efikasnost same kazne, ali isto tako i sam odnos roditelja prema deci.

Ponekad i roditelji svojim netaktičnim i nedoslednim postupcima mogu iritirajuće da deluju na dete. Takođe mora se sa sigurnošću utvrditi da li dete u dovoljnoj meri dobija potrebnu ljubav, priznanje, razumevanje, kao i uvažavanje roditelja, odnosno, da li roditelji zaista zadovoljavaju suštinske potrebe deteta.

Roditelji čiji je osnovno merilo za ponašanje i njih i njihove dece skoncentisano na postizanju određenog imidza, a ne zadovoljenju suštinskih potreba, takođe uzrokuju poremećaj u njihovom razvoju.

Jedna od najstarijih metoda disciplinovanja dece je njihovo fizičko kažnjavanje. Primera takve vrste disciplinovanja dece moguće je pronaći u Bibliji kroz sledeće citate: "Mudrost daju prut i opomene, ali dete samo sebi ostavljeno, mater svoju osramoti."

" Detetu ne štedi kara, da ga prutom biješ, neće on umreti. Prutom ako ga udariš, dušu ceš mu izbaviti iz pakla."

" Ko prut svoj žali, sina svoga mrzi, ko ga voli na vreme ga kara."

Oko fizičkog kažnjavanja dece postoje različita kontroverzna gledišta. Međutim, jedno je ipak sigurno, a to je da je zločin primeniti fizičko kažnjavanje deteta ukoliko se njegova poslušnost može postići na neki drugi način.

Zadatak roditelja je da pronađu takav način ili metod. To se može postići jedino aktivnim angažovanjem roditelja na razmatranju svih postojećih metoda, kao i otkrivanju individualnosti njihovog deteta.

Iako postoje neke univerzalne zakonitosti za vaspitanje dece, isto tako postoje specifične i izrazito individualne zakonitosti koje se odnose na svako pojedino dete.

Tek pravilnim razumevanjem individualnosti, odnosno uvažavanjem autentičnosti deteta, roditelji će biti u stanju da pronađu efikasan metod kojim će dete prihvatiti njihov autoritet.

Na taj način ne samo što će biti moguće za roditelje da usmeravaju razvoj svoga deteta, već će isto tako dete biti u stanju da razvija puni potencijal svoje kreativnosti ili originalnosti.

Značajna poruka navedenih biblijskih citata nije u tolikoj meri zasnovana na fizičkom kažnjavanju dece, koliko u isticanju neophodnosti aktivnog angažovanja roditelja u procesu njihovog vaspitanja. Zato se u Bibliji takođe kaže i sledeće: "Uči dete prema putu kojim treba da ide i ono neće odstupiti od njega ni kada ostari."

Društvo i pojedinac

Neosporno je da su materijalne vrednosti uslov opstanka ljudi u fizičkoj egzistenciji pa su zbog toga neophodne u svakoj društvenoj zajednici. Međutim, značaj koji im se pridaje kao i pozicija koju one u njemu zauzimaju je najbolji pokazatelj ili merilo stvarnog progresa društva.

U društvu gde se prioritet stavlja na razvoj materijalnih vrednosti i njihovim napretkom meri napredak ili razvoj civilizacije ljudska vrsta neće biti u stanju da se progresivno razvija.

Suština ljudi nalazi se u njihovoj svesti zato se istinski napredak civilizacije može meriti progresivnim duhovnim razvojem ljudi, a ne razvojem materijalnih vrednosti. Progresivan duhovni razvoj moguće je ostvariti samo u društvu gde je uspostavljen potreban balans između duhovnog i materijalnog aspekta života ljudi.

U društvu gde su materijalne vrednosti iznad ljudi, gde se sami ljudi njima žrtvuju i podređuju, iluzija je govoriti o njegovom progresu ili o uslovima za razvoj kreativnih, slobodnih i sretnih ljudi. U takvom društvu čovek će se uvek osećati izgubljen, bezvredan i otuđen. U svakom društvu sam čovek, njegova suštinska dobrobit i vrednost treba da bude na prvom mestu, a onda sve ostalo. Sve, pa i materijalne vrednosti trebaju biti podređene ljudima, a ne ljudi njima.

Nažalost, mi to još uvek nismo postigli. Mi se ponosimo kompjuterima, raketama, satelitima, mobilnim telefonima, ali šta smo uradili s međuljudskim odnosima, tj. za same ljude i njihov osećaj pripadnosti, uvazenosti i značaja u društvu koje gradimo?

Na kakvim temeljima se grade ti odnosi? Čemu učimo našu decu i gde ih usmeravamo?

Nikada kao do sada nije bilo toliko samoubistava mladih ljudi. Nikada kao do sada nije bilo toliko mentalno bolesnih, nefunkcionalnih i neodgovornih ljudi. Nikada kao do sada nije bilo toliko razvedenih brakova, samim tim i nesretnih ljudi i dece. Nikada kao do sada nije bilo toliko zavisnika od droge, alkohola, kocke i td.

Americki svestenik Prečasni Dzo Vrajt je izazvao pravu pometnju na otvaranju Senata u Kanzasu sledećim govorom:

"Izgubili smo našu jednakost.

Obrnuli smo naše vrednosti.

Obožavali smo druge Bogove i nazvali to multikulturalizam.

Prihvatili smo perverziju i nazvali to alternativnim stilom života. Ekslploatisali smo siromašne i nazvali to lutrijom.

Zapostavili smo bespomoćne i nazvali to samoočuvanjem.

Nagrađivali smo lenjost i nazvali to blagostanjem.

Ubijali smo jos nerođene i nazvali to izborom. Pucali smo na one koji su vršili abortus i zvali to pravdom.

Zapostavljali smo vaspitanje naše dece i nazvali to izgradnjom samopoštovanja.

Zloupotrebljavali smo moć i nazvali to politikom.

Zavideli smo komšijinom imanju i zvali to ambicijom.

Zagađivali smo vazduh profanošću i pornografijom i zvali to slobodom izražavanja.

Ismejavali smo dokazane vrednosti naših predaka i zvali to prosvećenošću."

Osnovna motivacija i pokteračka snaga naseg društva postala je akumulacija i razvoj materijalnih vrednosti, a ne stvarna dobobit ljudi. Stvoren je i čitav sistem odnosa između ljudi koji to omogućava i potstiče, odnosno koji usmerava razvoj njihove svesnosti za funkcionisanje i očuvanje takvog sistema.

Osnovni kriterijum za vrednovanje svega, pa i vrednosti, značaja i uspeha samih ljudi procenjuje se kroz materijalne vrednosti koje oni poseduju ili njihovu sposobnost da ih stvaraju.

Zato inteligencija ljudi zauzima veoma istaknuto i značajno mesto pošto ona reprezentuje potencijalnu sposobnost osobe za takvu svrhu. Čak i onda kada je njen karakter izrazito nemoralan ili kada je u njoj zaostao duhovni razvoj očigledan, ona se ipak visoko ceni ukoliko je uspešna da doprinese akumulaciji materijalnih vrednosti ili bilo kojih drugih vrednosti koje su isključivo vezane za egoistične potrebe fizičke egzistencije.

Takvo izrazito materijalističko shvatanje i ljudi i njihove okoline, ne samo što je opšteprihvaćeno, nego se kroz sistem funkcionisanja društva za njega nalaze i opravdanja.

To jos više vodi degradaciji svesti celog društva, kao i pojedinca u njemu. Sasvim je razumljivo što živeći pod takvim okolnostima, ljudi nisu u stanju da shvate da blagostanje ili sreća ne dolazi samo poboljšanjem standarda, već kroz njihov smisaoni ili duhovni razvoj.

U zavisnosti koliko su ljudi u stanju da proniknu kroz tu zakonitost, zavisiće, ne samo njihovo vlastito ponašanje, nego i usmeravanje razvoja ili vaspitanja njihovog potomstva.

Ponekad se funkcionisanje društvenog sistema nalazi u isključivosti i protivrečnosti s duhovnim razvojem ljudi, tako da su oni prinuđeni da biraju između jednog ili drugog.

U zavisnosti od njihovog izbora, uslovi se i razvoj njihove svesnosti. Ukoliko se ljudi odluče za pravila i norme ponašanja društvenog sistema, oni mogu da postignu veoma značajne uspehe u pogledu sticanja materijalnih vrednosti, statusa ili pozicije u društvu itd.

Međutim, u isto vreme oni mogu da uzrokuju zaostajanje svoga duhovnog razvoja ili svoje prave suštine kroz koju se jedino može kreirati smisaona egzistencija.

Nefunkcionalnost društva nikad ne treba da predstavlja izgovor ili da bude uzrok nefunkcionalnosti pojedinca. Iako se pojedinac oseća bespomoćan da promeni neke vrednosti i zakonitosti koje vladaju u društvu, on svakako ima ne samo mogućnost, nego i odgovornost da ostvari funkcionalnost i sklad u svome sopstvenom životu. Tu mogućnost mu niko ne može da oduzme. Ona zavisi samo od njega ili njegovog izbora. Neko je jednom izjavio: "Ljudi bi hteli da menjaju svet, a niko neće da menja samog sebe."

Svaki čovek, ukoliko želi da menja bilo šta, treba najpre da pođe od samog sebe, a ta njegova promena neminovno će uzrokovati i usloviti i promene oko njega, tim pre što svaki pojedinac zajedno s porodicom predstavlja osnovni elemet društva.

Samim tim pojedinac, porodica, kao i celokupna ljudska zajednica se nalaze u stalnoj međusobnoj uslovljenosti i zavisnosti. Razvoj jednog elementa uvek uslovljava i odražava razvoj ostalih.

Nastanak porodice može se posmatrati u kontekstu nastanka civilizacije ili svesne akcije ljudi za organizovanjem, ne samo svoga života, nego i svoga potomstva na jedan viši i kvalitetniji nivo. Zbog toga se razvoj i progres svakog društva takođe može meriti i s razvojem i funkcionisanjem porodice u njemu.

Funkcionalna porodica je uslov za stvaranje funkcionalnog potomstva ili pojedinaca koji neće biti manipulisani vrednostima izvan sebe, već će nastojati da zadovolje svoje suštinske potrebe.

Svakako da će takvo ponašanje ljudi usloviti i određeno funkcionisanje društvenog sistema ili ostvariti realne uslove za njegov progresivan razvoj. Na taj način svaki pojedinac svojom vlastitom funkcionalnošću doprinosi i funkcionalnosti samog društva.

Dr Rolo Mej piše: "Vilijam Džejms je jednom primetio da oni koji su zainteresovani da naprave svet zdravijim trebalo bi najpre da pođu od samih sebe."

Mi bismo mogli otići još i dalje i primetiti da pronalaženje centra snage unutar nas samih je najbolji doprinos na duži vremenski period koji možemo dati drugim ljudima.

Priča se da ribari u moru oko Norveske kada vide vrtlog nastoje da bace veslo u njega; ako ribar uspe da to uradi, vrtlog se utiša, tako da on i njegov čamac mogu sa sigurnošću da ga prođu.

Isto tako, jedna osoba s urođenom snagom ima ogromni umirujući efekat na paniku ljudi koji se nalaze oko nje. To je ono što naše društvo treba - ne nove ideje i izume, ma koliko da su oni važni, i ne genije i supermene, već osobe koje mogu da odole, tj. osobe koje imaju centar snage u njima samima.

Svrha i smisao egzistencije

Ljudi veoma često smatraju da se svrha njihove egzistencije nalazi u velikim i izuzetnim podvizima, te da zbog toga sve vreme moraju biti oprezni da ne bi propustili sansu koja će im omogućiti ostvarenje te svrhe.

Ta stalna napregnutost i koncentracija izvan njih upravo ometa sagledavanju prave svrhe i smisla egzistencije pošto uslovljava nedovoljnu unutrašnju interakciju, samim tim i nedovoljan duhovni razvoj.

Skromnost je karakteristika duhovne svesti dok želja za izuzetnošću potiče od ega. Svako ljudsko biće je pođednako važno bez obzira na njegovo materijalno stanje, nacionalnost, rasu, obrazovanje, vrstu posla koju obavlja, fizički izgled, invalidnost itd., pošto svaki čovek sačinjava sastavni element ljudske zajednice.

Ljudska zajednica se može porediti s orkestrom. U jednom orkestru svaki instrument obavlja svoju specificnu funkciju, tj. podjednako je važan i značajan za sklad i harmoniju.

Sklad i harmonija se postiže tek onda kada svaki instrument ostvari svoj određeni potrebni potencijal. Svaki čovek koji ispunjava osnovnu svrhu svoje egzistencije koja se ogleda u njegovom progresivnom duhovnom razvoju ili oplemenjivanju doprinosi skladu i harmoniji ljudske zajednice. Kao što i regresivan razvoj pojedinaca doprinosi neskladu i disfunkcionalnosti.

Ma koliko ljudima njihove okolnosti izgledale obične i neugledne, to nikada nije tako. Život sve ijednog čoveka obiluje situacijama ili iskušenjima koje iziskuju stalnu, aktivnu borbu ili napor da bi on bio u stanju da im odoli i ostane dosledan njegovoj suštini.

Pošto se takav napor karakteriše izrazitom teskoćom i dugotrajnošću, on zahteva izuzetnu svesnost ljudi ili njihovo svesno opredeljenje. Zato takva aktivnost predstavlja najsavršeniji oblik ljudske delatnosti ili najznačajniji i najviši podvig koje je ljudsko biće u stanju da postigne.

Nijedan čovek ne može da postigne nešto značajno i pozitivno izvan sebe ukoliko najpre nije postigao i ispunio ono sto je trebalo u samom sebi, pošto potrebnom interakcijom u samom sebi on dobija pravilno znanje i mudrost šta

da čini u svakoj situaciji izvan sebe. Jedino koncentracijom na svoj pozitivan razvoj i progres on može da utiče i na pozitivne promene izvan sebe.

Davanje prednosti duhovnom ili suštinskom razvoju ljudi u odnosu na njihove okolnosti može se sagledati i iz sledećeg Isusovog citata: "Starajte se najpre za kraljevstvo Božje i za pravdu njegovu, a ono će vam sve dodati. Ne uznemiravajte se dakle za sutrašnji dan, jer će se sutrašnji dan sam za sebe brinuti."

Pod "kraljevstvom Božjim" on podrazumeva duhovnost ljudi koja treba da se razvija u skladu sa savešću ili "Božjom pravdom". U Jevanđelju po Luki (17.20) piše: "Fariseji upitaše Isusa kad li će da dođe kraljevstvo Božje. On im odgovori: Kraljevstvo Božje neće doći da se na oči vidi. Neće se kazati: Evo ga ovde ili onde. Jer, gle, kraljevstvo je Božje u vama samima!"

Akcije duhovno razvijenog čoveka bivaju vođene moralnim obavezama i dužnostima bez obzira pod kakvim okolnostima da se nalazi. Time mu se omogućava da prevaziđe svoje okolnosti te da on njih kreira, a ne one njega. Na taj način on je u stanju da postigne punu slobodu konstruktivnog delovanja.

Ljudi koji ostaju zarobljeni okolnostima ne krairaju već samo reaguju na ono što im se dešava. Za njih je takođe karakteristično da nikada nisu u stanju da pravilno procene momenat i metod svoje intervencije, tako da njihove akcije veoma često imaju destruktivan karakter i po njih i po njihovu okolinu.

Duhovno razvijeni ljudi su motivisani građenjem konstruktivnog odnosa s okolinom tako da intervenišu tamo gde je potrebno i nužno, ali isto tako se suzdržavaju od intervencije gde bi ona bila uzaludna ili gde bi se takva intervencija sukobljavala s moralnim principima.

Zato oni lakše prihvataju sve onako kako jeste ili kako mora da bude. Oni svoj polozaj ne doživljavaju kao nepromemenljiv i nezaslužen već kao prolazan, pa čak i neophodan za njihov daljnji razvoj. Tako vreme ne provode u uzaludnom jadikovanju na nepravednosti njihove situacije, žaljenju samih sebe ili čak u nasilnom ili nemoralnom pokušaju da je izmene.

Mada nekim ljudima ovo insistiranje na moralnosti može izgledati kruto i naporno, to ipak nije tako. Upravo time se postiže sloboda koja nam omogućava da otkrivamo lepotu svakog momenta u egzistenciji.

Kroz duhovni razvoj čovek se oslobadaja arogantnosti te nema više potrebu da kontroliše ili da nasilnim putem pokušava izmeniti bilo šta. On shvata da sve u egzistenciji ima svoj smiso i da je vođeno nekim višim svetim redom koji on nije u stanju da razume. Da je često za neko više dobro neophodna pojava zla.

Sve ono što on može da učini je da deluje u skladu sa svojom savešću ili najvišom svesnošću harmoničnog zajedništva i ljubavi, te da prihata sve onako kako jeste ili kako mora da bude. Zato nije opterećen vanjskim promenama, niti one u tolikoj meri utiču na njega.

Njegova aktivnost i odgovornost je usmerena na njega samog. On nastoji da odoli iskušenju, te da ostane dosledan svojoj najvišoj suštini. Ili kako kaže

Svami Paramananda: "Nikada nemoj da moliš da ti se smanji nevolja, već moli da ti se da potrebna mudrost da se suočiš s njom."

Koren nemira, nezadovoljstva, besmisla i destrukcije nalazi se u zadržavanju u pojavi ili sebičnoj, izdvojenoj ili nižoj svesnosti koja se formira kroz niže nagone u ljudima.

To je vid otuđenosti od vlastite suštine ili duhovne svesti. Ta otuđenost se manifestuje kao arogantnost kojom čovek nije u stanju da prihvata ono što je neminovno, već nastoji da sve bude onako kako on želi ili očekuje.

Takav čovek je u stalnoj borbi s okolinom pošto nastoji da je izmeni i prilagodi svojim sebičnim potrebama i interesima.

Tek kada se prihvati ono što jeste ili čemu se ne može pomoći ili kako to naš narod kaže "pomiri se sudbinom" uspostavlja se ponovo interkcija s duhovnom svešću, odnosno pronalazi osećaj mira i razumevanja. Takvo "mirenje sudbinom" je karakteristično za mnoge mudre ljude koji su pronikli kroz pojavnu dimenziju postojanja.

Dante: " U Božjoj volji nalazi se i naš mir."

Isus: " Oče moj, ako me ne može ova časa mimoići da je ne pijem, neka bude volja tvoja."

Menander: "Ne živimo kako želimo, već kako možemo."

C.L.Alen: "Isus je došao da bi učinio ljude boljima, a ne da bi se ljudi bolje osećali."

Mada je i taj odnos međusobno uslovljen, pošto ljudi koji postaju bolji, takođe počinju da se osećaju bolje jer omogućavaju njihov smisaoni duhovni razvoj, te doživljavaju sebe vrednijim.

Čovek može biti miran, sretan i spokojan u skromnoj kolibi koja omogućava samo najneophodnije uslove za život, kao što može biti nesretan i mizeran u najkomfornijoj palati okružen svim mogućim luksuzom.

Prava vrednost ili bogatstvo se nalazi u čoveku, a ne izvan njega. Zbog toga jedino tamo može da se i nađe, kao i da se sakuplja. Sve izvan čoveka samo daje privid bogatstva i sreće pošto je privremeno i podložno promenama koje ne zavise od njega samog.

Unutrašnje bogatstvo ne samo što ne zavisi ni od čega izvan čoveka, već naprotiv, što god ga čovek više troši ono postaje sve veće i raznovrsnije. Duhovno bogatstvo je izvor koji nikada ne presušuje, dok je materijalno bogatstvo ambis bez dna koji na karaju proguta i samog čoveka. Zato Isus i kaže: "Ne sabirajte blaga na zemlji gde moljac i rđa kvare i gde lupeži probijaju i kradu, nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvare i gde lupeži ne obijaju i ne kradu. Jer, gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje."

Isus pod blagom na nebu podrazumeva duhovnu svest koja je večna i neuništiva, međutim, koje većina ljudi nije svesna kao takve. Tek kada se čovek svesno opredeli za razvoj duhovne svesti, tek tada i počinje spoznaja njegove prave suštine.

Tada se i otvaraju vrata unutrasnjeg bogatstva i sreće. Čovek tada nalazi smisao života, kao i smisao teških trenutaka u njemu pošto preko svoje duše sagledava zakonitosti, kako unutar sebe tako i izvan sebe. Ljudi koji ne ispunjavaju osnovnu svrhu svoje egzistencije ili ne postižu duhovni razvoj, uvek osećaju nemir i nezadovoljstvo. Dr Dzerald G. Jampolski piše: "Shvatio sam da su moje kasne pedesete, kada ih se podsetim, bile jedno intenzivno traženje bez da sam znao šta je to što tražim. Jedno vreme sam tražio zdravlje, samopoštovanje, novac, materijalnu imovinu, prestiž, društveni status, profesionalno priznaje, sigurnost za budućnost i prijatelje koje mogu da volim i da im verujem.

Uprkos mom uspehu da postignem mnogo toga, nikada nisam mogao da doživim sreću koju mi je to trebalo doneti. Nikada nisam pomislio da imam pogrešan cilj i da tražeći sreću izvan sebe, tražim na pogrešnom mestu.

Uopšte nisam bio svestan da patim od samouzrokovanog stanja duhovnog siromaštva, da umaram sebe duhovnom glađu i žeđu. (Shvatio sam da stanje duhovnog siromaštva nije svojstveno samo meni i da svi traže nešto stalno i večno što se može naći unutra.)

Nisam shvatao da se ljubav, radost i mir koje sam tražio van mene, nalaze u meni u izobilju. Oni su jednostavno bili blokirani od moje svesnosti strahom koji sam ja sam kreirao."

Džon Mekmeraj kaže: "Koje drugo značenje naša egzistencija može da ima nego da budemo ono što smo potpuno i kompletno?"

Dr Rolo Mej piše: "Praktična impikacija je u cilju da se svaki momenat živi slobodno, pošteno i odgovorno. Neko je onda samo u toliko ispunjen koliko ispunjava vlastitu prirodu i ostvaruje svoj evolucionarni zadatak. Na taj način ispunjavajući vlastitu prirodu doživljava se radost i zadovoljstvo kao neposredni pratioci takvog procesa."

Naš zadatak u ovom postojanju je da zaigramo igru svesnosti i da zaronimo u dubine osećanja, te da otkrijemo sami sebe. Mi smo i došli u ovu egzistenciju da otkrijemo i pronađemo suštinu, a ne da se izgubimo u pojavi. Sve oko nas nije tu da "izađemo iz sebe", već da pronađemo sebe.

Pronaći sebe možemo samo u sebi, sve ovo izvan nas služi toj svrsi. Međutim, mi često zaneseni sjajem i šarenilom izvan sebe, "izađemo iz sebe" i tražimo smisao izvan nas, ali sem praznih oblika i pojava ne nalazimo ništa. Dok celo vreme sve ono savršenstvo koje uzaludno tražimo u lažnom sjaju izvan nas, tiho i strpljivo čeka da bude otkriveno u nama

Teški momenti u životu ljudi

Pored lepote, ljubavi ili smisla u fizičkom postojanju postoje katastrofe, tragedije, mržnja, zlo, patnja dece, nevinih osoba ili besmisao. Zbog toga je za većinu ljudi veoma teško da shvate da je takvo postojnaje moglo nastati iz smisla ili ljubavi.

Međutim, interakcija razlika ili suprotnosti u fizičkom postojanju je neophodan element njegove aktivnosti ili razvoja. Smena dana i noći, sunčanog i lepog vremena s kišnim i hladnim vremenom je osnovni uslov održanja i razvoja života na planeti Zemlji. Kao što je interakcija dobra i zla ili sretnih i smisaonih momenata s momentima patnje i besmisla neophodna zakonitost za aktivnost i razvoj svesnosti kod ljudi.

Ljudi nikada ne bi trebali doživljavati patnju u fizičkoj egzistenciji kao užasnu ili nepromenljivu pošto ona to nije. Patnja je samo prolazni i neophodni element učenja i razvoja.

Ona će neminovno biti zamenjena suštinom postojanja ili smislom i ljubavlju. Ljubav i smisao je večnost koja ostaje posle svih patnji, bola i besmisla.

Sva lepota, smisao i ljubav koja se kreira u fizičkoj egzistenciji nikada ne nestaje niti može nestati pošto je to sama suština postojanja. Nestaju samo bol i patnja kao pojave ili prolazni oblici postojanja.

Kroz konflikt se svesnosti omogućava da se izdigne na viši nivo razumevanja. Iz mučnog besmisla i nesklada čovekova svesnost se izdiže na viši stepen smisla i sklada nego što je bila pre konflikta, te se na taj način postiže njen neophodan razvoj.

Ljudi najviše uče u teškim momentima. Teski momenti uvek rezultiraju najradikalnijim razvojem svesnosti. Njima je čovek prinuđen da se koncentriše na unutrašnju interakciju i analizira svoja različita unutrašnja osećanja.

Jedino takvom analizom ljudi su u stanju da dopru do suštine ili duhovne svesti, te da kroz nju nađu i utehu i pouku, kao i izlaz iz tako mučnog stanja. U Bibliji se kaže: "U danima sreće budi radostan, a u danima nevolje razmišljaj."

Herman Hese u knjizi "Igra staklenim perlama" takođe piše: "Bog nam ne šalje očajanje da bi nas ubio. On nam ga šalje da bi probudio novi život u nama."

Momenti prepuni iskušenja su presudni za duhovni razvoj ljudi ili formiranje njihovog karaktera. U njima su oni prisiljeni da prave izbore. Od izbora ljudi da ostanu dosledni njihovim suštinskim principima zavisi i njihov duhovni progres ili regres.

U isto vreme kroz sam izbor ili sposobnost da se odoli iskušenju, čovek najbolje može da ima uvid u svoj stvarni duhovni razvoj. Zato se i kaže: "Lako je biti dobar u dobrome, ali je teško biti dobar u zlu."

Duhovnim razvojem se postiže ravnoteža ili stabillost, tako da je čovek u stanju da se u teškim momentima ne ponizi ili preda očajanju, a u momentima uspeha ne zanese i postane ohol. On je svestan da su oba momenta prolazna i da je i u jednom i u drugom najvažnije da se sačuva unutrašnji mir i harmonija.

Elementi idealnog života, kao na primer: slava, lepota, bogatstvo, konstantan uspeh itd. ne predstavljaju uvek blagoslov ili sreću. Veoma često takvi elementi mogu da uzrokuju regres duhovnog razvoja.

Izuzetno uspešna interakcija s okolinom može veoma snažno da deluje na svesnost čoveka, tako da on ostaje zanesen tom interakcijom i ne vrši dublju unutrašnju interakciju. Time on može formirati zabludu o vlastitoj superiornosti u odnosu na ostale ljude ili dobiti utisak da je postigao svoj savršen razvoj, što naravno nikada ne može biti tačno.

Iako teški momenti takvom čoveku izgledaju užasni i nepravedni, upravo mu se kroz njih omogućava daljnji progresivan razvoj. Njima se on prisiljava na još dublju unutrašnju interkciju ili na interakciju s duhovnom svešću.

Na taj način čovek shvata vlastitu iluziju savršenosti ili neophodnost daljnjeg učenja i razvoja. Tako svoj daljnji razvoj nastoji da usmeri kroz razvoj svoje suštine, a ne kroz iluzorne vrednosti ega.

Naše društvo je u potpunosti orijentisano ka uspehu, pa se na teške momente i poraze gleda kao na nešto neprirodno što po bilo koju cenu mora da se spreči ili zamaskira da se ne bi kvarila iluzija sreće i uživanja.

Zato ne treba da čudi što većina ljudi suočivši se s porazom ili iznenadnim teškim momentima, ne zna šta treba da radi i kako da se ponaša.

Okruženi shvatanjem da život uvek mora biti bezbrižan, ispunjen samo veselim momentima, uživanjem i zadovoljstvom, svoja mučna osećanja doživljavaju kao lični neuspeh i neadekvatnost. Takvo razmišljanje često rezultira u vlastitoj samoobmani i potiskivanju bolnih osećanja koja traže da budu osmišljena.

Ukoliko se ipak suoče s vlastitim bolom, nenaviknuti na tako snažno osećanje, ljudi ga često preuveličaju. Oni svoju nevolju doživljavaju mnogo većom nego što jeste, te vide sve ostale ljude kao sretnije i uspešnije od njih. Otuda i izreka: "Trava uvek izgleda zelenija na drugoj strani."

Najštetnije što odrastao čovek može da učini samom sebi je da žali samog sebe. Na taj način on se nepotrebno zadržava na vlastitoj mizeriji i sprečava svoj daljnji razvoj.

Samosažaljenje je normalna faza odrastanja i sazrevanja svakog čoveka, međutim, s određenim stepenom razvoja ono se treba prevazići. Samosažaljenje nije ništa drugo nego odbrana od potrebnog angažovanja. Njime čovek želi najviše sam sebi da istakne bespomoćnost ili beznadežnost svoje situacije, samim tim i svoje daljnje aktivnosti.

To je samo jedan od trikova kojima ego nastoji da zadrži svoj trenutni stepen razvoja ili da izbegne promenu. Zato i jedna japanska poslovica kaže: "S nevoljom se čovek bori pameću, a ne suzama."

U ovoj izreci suze simbolišu pasivnost. Plakanje je normalna čak i poželjna ljudska reakcija u određenim stresnim situacijama. Noel Mekgret u svojoj knjizi "Poštuj samog sebe" piše sledeće:

" Plakanje je prvi i najvažniji korak prilikom oslobađanja tuge i gneva u procesu žaljenja. Kada je odnos, familija ili prijateljstvo prekinuto smrću ili raskidom ne samo što je normalno da se plače, već je to veoma važan proces čišćenja.

Priroda nam je dala poklon u obliku suza, ne samo da olakšamo emocionalno pražnjenje, već je njihov hemijski sastav fizički efikasan u oslobađanju od štetnih supstanci iz tela. Nemojte se plašiti ili stideti da plačete, to je prirodan deo sistema samolečenja tela i duše."

Dakle, suze kao neposredna reakcija svakog bolnog ili negativnog iskustva je prirodna ili karakteristična pojava u ponašanju ljudi. Međutim, ukoliko se ostane samo na takvoj reakciji ona neminovno prerasta u samosažaljenje ili pasivnost koja uzrokuje nefunkcionalno ponašanje. Sheri Dejvis i Dr Eni Holden u knjizi "Kada se svestovi sudare" pišu: "...usred bola i patnje postoji samo jedno rešenje - da se izađe, pokrene, potraži pomoć i počne voleti i davati. Ljudi koji ostvare isceljenje od bola i patnje su oni ljudi koji daju prednost svome isceljenju. Oni ne uzimaju odgovornost za kriminal koji im je počinjen, ali zato uzimaju odgovornost za svoju reakciju. To su ljudi koji su sposobni ili koji su se osposobili da sagledaju međusobnu ljudsku povezanost, da vide da je ljubav krajnji i konačni cilj."

Svaki čovek ima svoje jedinstvene okolnosti razvoja ili doživljava specificne radosti i bolove koji mu omogućavaju samospoznaju samo ako je u stanju da pravi neophodne ili potrebne izbore za razvoj njegove svesnosti.

Kao što više obrazovanje zahteva teže testove znanja, tako i ljudi s višim stepenom razvoja ili duhovnog potencijala prolaze kroz kompleksnije okolnosti. Što god je iskustvo neprijatnije ili bolnije, njime se postiže i redikalnija spoznaja ili ostvaruje viša mudrost. Ponekad izuzetni ljudi prolaze kroz izuzetne okolnosti i tragedije, kao na primer Isus Hrist.

Veoma često ljudi doživljavaju slične neprijatne momente sve dotle dok ne učine pravilan izbor svoje reakcije na njih ili dok ne omoguće razvoj vlastite svesnosti na viši nivo razumevanja. Takav viši nivo obično uvek iziskuje određenu promenu u životu ili načinu ponašanja ljudi.

Suština postojanja ili svesti je harmonija, red, smisao i sklad. Zbog toga vasiona, kao pojava te suštine, stalno teži usklađivanju nereda ili svih individualnosti, razlika i suprotnosti u harmoničan odnos zajedništva.

Svaka individualnost ima svoju specifičnu ulogu i funkciju u takvom odnosu. Svaki put kada se individualnosti poviniju toj zakonitosti njihova egzistencija poprima obeležje smisla, reda i harmonije.

Isto tako, kada se odupiru toj zakonitosti, takva egzistencija poprima obeležje besmisla, patnje i destrukcije. Živa bića s kompleksnijom svešću imaju i višu sposobnost doživljavanja smisla (mira, harmonije, radosti) i besmisla (nemira, patnje, ocaja) kao neposrednih posledica svojih izbora. S obzirom da ljudska vrsta ima najkompleksniju inteligenciju na našoj planeti, od nje se zahteva i najodgovorniji izbor ponašanja.

Posedovati moć rasuđivanja ili biti čovek, zar to nije u isto vreme i uzvišeno i užasno? Od nas zavisi šta ćemo izabrati.

Obraćanje čitaocima

Ova knjiga je rezultat dugogodišnjeg intenzivnog i aktivnog traganja za odgovorima na pitanja za koja verujem da se u manjoj ili većoj meri pojave u svesti svakog čoveka.

Smatram za potrebno da izložim istorijat moga duhovnog razvoja koji je u neposrednoj povezanosti s nastankom ove knjige. Moja opsednutost s misterijom egzistencije potiče još iz perioda detinjstva. Za mene je bilo karakteristično da utonem u neku spontanu meditaciju i da razmišljam o tome kako je sve ovo nastalo? Šta je ništa? Kako je moguće da iz ništa nastane nešto, i td.?

Mislim da je uzrok moga tako ranog duhovnog budjenja jedan incident koji se odigrao oko moje šeste godine, a kojeg se s nekom posebnom jasnoćom još uvek sećam.

Pre nego što ga pomenem ukratko ću opisati sam ambijent ili uslove u kojima sam rasla. Posle II svetskog rata većina ljudi iz Like, Banije i Korduna kolonizirala se u Vojvodinu. Tako su i moji baka i deda naselili jedno malo mesto u Bačkoj.

U vreme kada sam ja bila dete (60-tih godina) nije bilo kola kao danas. Svi stanovnici su se medjusobno poznavali, tako da nije bilo ni straha od pedofila. Deca su imala ono što je najvažnije: istinsku slobodu.

Na kraju moje ulice nalazilo se staro Nemačko groblje koje je pre ličilo na veliku livadu s poljskim cvećem, šipražjem i drvećem nego na groblje. Za nas decu to je bilo omiljeno mesto za igru. Od ranog jutra do večeri smo tamo provodili vreme u neposrednom kontaktu s prirodom kao i u bezbrižnoj igri.

Jednog dana ostala deca su se negde udaljila i ja sam ostala potpuno sama. Sedela sam ispod jedne breze i osećala prijatnu toplinu sunčevih zraka, kao i nežni dodir blagog povetarca.

Počela sam takodje da osluškujem šum lišća kroz krošnju breze i činilo mi se da nestajem, da se utapam u okolinu i postajem jedno sa svim. Ja ni danas nisam u stanju da opišem taj doživljaj pošto je bio toliko intenzivan i transcendentan da mi nedostaju reči da se adekvatno izrazim.

Ne znam koliko je sve to trajalo, ali sam sigurna da u tom momentu nisam više bila dete od šest godina niti sam imala bilo koji identitet. Jednostavno sam bila neko biće s dubokim i iskonskim razumevanjem.

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je taj incident uslovio moju ogromnu ljubav za čitanjem i razmišljanjem, ali u svakom slučaju ima veze s tim. U to doba sam takodje imala naročitu sklonost ka bajkama.

Mada sam imala još nekoliko veoma neobičnih doživljaja, bilo bi suviše dugo da ih ovde iznosim, zato ću pomenuti samo još nekoliko.

Nijedan od tih doživljaja nije povezan s vanjskim zbivanjima, već unutrašnjim ili intimnim, te su zbog toga od neprocenjivog značaja za mene.

Kada mi je bilo oko 20 godina, studirala sam u Novom Sadu i često putovala vozom. Jednom prilikom sedeći u kupeu i slušajuci ravnomerno lupanje točkova počela sam osećati neku prijatnu opuštenost.

Odjednom, bez ikakvog nagoveštaja, u vidu nekog iznenadnog munjevitog bleska u meni se pojavila jasna misao koju sam celim bićem osetila kao istinu. Njen intenzitet je bio toliko snažan da sam je skoro čula kao glas. Bilo je to kao neko otkrovenje: "Svest je suština svega, ona niti nastaje niti nestaje, već je ono što jeste. Mi nismo telo, već svest koja i posle smrti nastavlja svoj razvoj."

Ja sam napokon imala odgovor na moje pitanje. Dobila sam ga na tako neobičan način. Činilo mi se da ne dolazi od mene nego kroz mene ili od neke više svesti s kojom sam stupila u kontakt.

Ubrzo posle toga imala sam jednu drugu izuzetno značajnu spoznaju koja je usmerila daljnji tok moga života i razvoja. Shvatila sam da sve ijedan čovek poseduje pojavnu i suštinsku dimenziju svesti ili višu i nižu "prirodu". Da se do suštine može stići kroz savest ili najvišu svest nekog svetog reda, ljubavi i harmonije zajedništva.

Od tada sam odlučila da sledim svoju savest bez obzira u kakvim okolnostima da se nalazim. Toj odluci, ne samo što sam ostala dosledna sve do danas, nego znam da ću joj ostati dosledna dokle god se nalazim u ovoj fizičkoj dimenziji postojanja.

S njom sam uspostavila neposredan kontakt s mojom dušom i dobila takvo razumevanje same sebe i svega oko sebe, da mi se omogućilo da u bilo kojoj situaciji pronadjem utehu i ostvarim potrebnu ravnotežu, sreću i mir.

S godinama duhovnog razvoja sam shvatila da je slučajnost privid ili pojavno i ograničeno razumevanje. Sve se dešava smisaono i planski, samo što mi to uvek nismo u stanju da sagledamo.

Jednom prilikom jedna moja dugogodišnja prijateljica mi je jednostavno rekla: "Mislim, da ti treba da napišeš knjigu. Da podeliš s otalim ljudima sve to sto imaš u sebi." Shvatila sam da je upravo izrekla nešto o čemu sam i sama u poslednje vreme počela da razmišljam.

U tom momentu sam se setila jednog sna kojeg sam imala pre mnogo godina i kojeg tada nisam u potpunosti razumela, ali koji je ostavio veoma snažan utisak na mene.

Sanjala sam da se nalazim u nekoj letilici s jednim mladićem veoma čudnog izgleda i ponašanja. Njegovo odelo me je podsećalo na nošnju iz prošlog veka. Imao je okrugle naočare s tankim okvirima i držao je neki dugačak svitak koji je odmotavao i nešto veoma žustro objašnjavao. Shvatila sam da pokušava da mi

prenese nešto od izuzetno velikog značaja.

Kada sam se probudila razmišljala sam o tom snu. Bilo mi je čudno da sanjam nekog koga nikada nisam videla, a da u snu imam osećaj da ga veoma dobro poznajem. Isto tako pitala sam se kako je moguće da sam tako jasno videla njegov lik i crte njegovog lica? Čak i da je to moja mašta iskreirala, nije li i to čudno? Od kuda mašta potiče i od kuda joj takva moć?

Shvatila sam da je taj san samo još jedna indikacija više da napišem knjigu. Za vreme dok sam je pisala često sam imala osećaj da misli ne potiču samo od mene već da naviru iz nekog višeg kreativnog izvora ljubavi i istine izvan mene.

Ja istinski verujem da dokle god čovek daje drugim ljudima ono što prima iz tog izvora dotle mu se omogućava stalni priliv. Pošto svaki čovek nosi deo istine iz tog izvora, ponekad taj priliv može da dodje kroz druge ljude ili njihovu istinu. Zbog toga je nephodno da uvažavamo i poštujemo jedinstvenu spoznaju drugih ljudi te da na taj način učimo i kroz sebe i kroz druge. Sve naše pojavne različite svesti u fizičkoj egzistenciji potiču iz jedne iste zajedničke suštine.

Mislim, da je za nas kao ljudsku vrstu od izuzetnog značaja i važnosti da shvatimo medjusobnu povezanost i zajedničku suštinu. Čak ako pojedini ljudi nisu u mogućnosti da shvate dublju duhovnu ili suštinsku povezanost ljudi, ne mogu da poreknu njihovu pojavnu povezanost.

Više je nego očigledno da svi mi u ovom ogromnom prostranstvu koje nazivamo vasiona ili u mnoštvu različitih nebeskih tela, delimo ovu malu, lepu planetu u isto vreme s razlogom. Šta je to ako ne neka naročita veza svih ljudi bez obzira koje su vere, rase ili nacionalnosti?

Od naše sposobnosti da to shvatimo zavisi ne samo naš daljnji opstanak, već i opstanak svakog živog bića kao i same planete na kojoj se nalazimo.

Želim svakom ljudskom biću da izabere mir, ljubav i smisao, te da obogaćuje i samog sebe i ovu planetu s takvim razvojem.