Филозофски факултетУниверзитета у Београду

Одељење за историју

Историја српског народау периоду од XVI до XVIII века

проф. др Војин Дабићасист. мр Небојша Шулетић

Београдмај 2011.

Садржај

Становништво под турском влашћу...................................................3

1. Раја............................................................................................................3а) Обавезе раје према спахији.....................................................3а) Обавезе раје према држави....................................................4

2. Власи.........................................................................................................53.Друге условно повлашћене групе становништва..............................6

Јован Ненад........................................................................................................5

Стварање Војне Крајине..............................................................................6

1. Унутрашњо-аустријске земље и стварање Војне крајине...............72. Насељавање Срба и њихово укључивање у одбрану пограничних крајева.....................................................................................................83. Српски статути (Statuta Valachorum) за Вараждински генералат из 1630......................................................................................................9

Општи оквир: Срби у Млетачкој републици.................................10 Дервенџијска села у Дубочици у XVI веку..........................................11

Велика завера..................................................................................................12

Кнежевачко Потисје под турском влашћу.....................................13

1. Турско освајање Баната.....................................................................132. Управни и порески систем Темишварског ејалета.........................143. Становништво, етнички састав, миграције...................................154. Привреда................................................................................................15

5. Саобраћај и трговина..........................................................................166. Устанак Срба у Банату 1594. године и Дуги рат (1593-1606)......167. Између великих ратова.......................................................................178. Мала Кањижа у Бечком рату (1683-1699) .......................................189. Турска Кањижа од Карловачког до Пожаревачког мира...............19

Кандијски рат (1645 - 1669)......................................................................19

1. Далмација у Кандијском рату...........................................................192. Херцеговина у Кандијском рату.........................................................203. Пераштански хајдуци.........................................................................21

Морејски рат (1684-1699)..........................................................................211. Улазак Млетачке републике у рат са Турском...............................212. Далмација у Морејском рату.............................................................22

а) Насељавање пустих крајева у Далмацији............................22б) Етничка и верска структура становништва умлетачкој Далмацији...................................................................23в) Аграрни односи........................................................................24

3. Херцеговина у Морејском рату.............................................................244. Црногорска племена у Морејском рату................................................26

Срби у Хабзбуршкој монархији крајем XVII и почетком XVIII века..........................................................................................................................27

I КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА...........................................................271. Правни оквири за настанак Карловачке митрополија.................27 2. Крушедолски сабор и стварање Карловачке митрополије 1708...29

II СРБИ И УСТАНАК ФЕРЕНЦА РАКОЦИЈА У УГАРСКОЈ...........301. Покушаји Ференца Ракоција да придобије Србе на своју

страну или да их уништи.....................................................................30

III ОДНОС БЕЧКОГ ДВОРА ПРЕМА СРБИМА ЗА ВРЕМЕ МАЂАРСКЕ РЕБЕЛИЈЕ..........................................................................32

1. Учвршћивање српских црквено – народних привилегија................322. Промовисање представника црквене јерархије...............................323. Додељиваље племства српским официрима....................................324. Неке последице „угарске ребелије“ по Србе у Угарској..................33

Војна крајина од краја XVII до половине XVIII века.......................33

I ПРОШИРИВАЊЕ СТАРИХ КРАЈИНА..................................................33

1

1. Проширивање Вараждинског генералата насељавањем „ничијеземље“........................................................................................................342. Проширивање Карловачког генералата насељавањем „ничијеземље“ и припајањем Лике и Крбаве.....................................................34

II СТВАРАЊЕ НОВИХ КРАЈИНА............................................................361. Банскa крајинa.....................................................................................372. Посавскa и Подунавскa крајинa..........................................................383. Поморишкa и Потискa крајинa........................................................38

Краљевина Србија и Темишварски Банат........................................401. Аустро-турски рат (1716-1718).........................................................402. Пожаревачки мир (21. јула 1718).........................................................413. Увођење аустријске управе у новозадобијеним областима..............41

I КРАЉЕВИНА СРБИЈА..............................................................................411. Организација управе..............................................................................422. Становништво.....................................................................................423. Рат и демографска кретања.............................................................43

а) Демографске прилике 1721. године........................................43б) Демографске промене 1718-1737...........................................44

4. Привреда.................................................................................................445. Фискално уређење.................................................................................466. Војна крајина...........................................................................................48

Реформе у Војној крајини за време владавинеМарије Терезије..................................................................................................49

1. Развојачење Поморишке и Потиске крајине..................................50а) Спровођење у живот одлуке о развојачењуПотиске и Поморишке крајине...................................................50б) Реакција бечког двора на сеобу.............................................51

2. Обнова жупанија, проширење Посавске, укидање старе истварање нове Подунавске крајине........................................................513. Регулација Карловачког генералата 1746. године............................53

Пећка патријаршија....................................................................................55

1. период: (с.1463-1557) ..........................................................................552. период: (1557- крај 16. века) ...............................................................55

а) Макарије (Соколовић) ...........................................................563. период: (крај XVI века – 1691) ...........................................................57

4. период: (1691-1739) ..............................................................................585. период: (1739-1766) .............................................................................58

I УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (1766) ......................................581. Депопулација и осиромашење становништва...............................582. Пропадање већих манастирских заједница и проблеми црквене организације..........................................................................................593. Страни ктитори................................................................................604. Калиник I и „Друга обнова“ Српске патријаршије........................615. 1718. година...........................................................................................626. Од Аустро-турског рата (1737-1739) до укидања Пећке патријаршије (1766) ...........................................................................63

II ИЗВОРИ......................................................................................................641. Обновљени берат Српског патријарха Арсенија IV.......................642. АКТ А: Оставка Архиепископа пећског Калиника.........................653. АКТ Б: Изложење узрока и начина укидања пећске Архиепископије......................................................................................66

4. Изборни чин новог митрополита призренског после укинућа Архиепископије пећске..........................................................................66

Урбаријалне реформе у Славонији и Срему у XVIII веку............67

1. Уводне напомене...................................................................................672. Аграрне прилике у Славонији и Срему у првим деценијама XVIII века..........................................................................................................693. Урбаријална регулација Карла VI 1737. године................................694. Урбар царице Марије Терезије за Славонију и Срем (15. март 1756) ......................................................................................................71

2

Становништво под турском влашћу1

Извори који нам на најбољи начин говоре о положају српског народа под турском влашћу су пре свега законски прописи кануни и канун-наме, као и повремени пописи зависног становништва, ради утврђивања њихових обавеза, који се називају дефтери.

1. Раја

Падом српске средњовековне државе, све категорије становништва, независно од услова живота, бивају претворене у рају и неке повлашћене категорије оних који су вршили војну службу (власи, војнуци, мартолоси, хришћани спахије...). Раја није имала војну обавезу.

Појмом раје првобитно су били обухваћени сви припадници Османског царства који су обрађивали земљу и давали рајинске обавезе држаоцу тимара и држави, без обзира на вероисповест, што нас доводи на закључак да су у почетку и муслимани могли да буду раја. Међутим, временом појам раје се мења и он је сведен само на хришћанско становништво оптерећено дажбинама, у 18. столећу рајетин постаје синоним за хришћанина. Кад човек једном постане рајетин он остаје рајетин до краја живота. Рајински статус је био наследан и није се могао променити, преношен је са оца на сина. Досељено становништво је статус раје стицало уписивањем у дефтере тимарника. У рају су могли да буду уписани и они који су припадали одређеној повлашћеној друштвеној групи уколико су вољом владара, или на неки други начин, изгубили свој ранији статус. Такав случај је био са власима Смедеревачког, Крушевачког, Видинског и Зворничког санџака, који су најпре изгубили влашка права око 1530. године а потом су претворени у рају.Уколико сељак побегне спахија га може вратити, осим ако тог сељака неки други спахија није уписао у свој дефтер чиме он постаје његов рајетин, односно рајетин који обрађује земљу на његовом тимару. Раја је живела на државној земљи које је подељена на поседе – тимаре.

Тимар је чинило једно или више села са којих спахија убира дажбине и то је заправо државно земљиште над којим тимарник нема никаква поседовна права. Доделити некоме тимар значи заправо доделити приходе са одређених државних поседа као плату за војну службу – плату је скупљао сам тимарник, убирући дажбине од раје. Тимар није феудални посед и није наследно добро. Ако би се неким случајем усудио да се оглуши о позив у рат, самим тим би губио и право на своју плату. Спахија који је држалац тимара нема радне

1 Поглавље није дело ни проф. Дабића ни асист. Шулетића, већ је преузето из семинарског рада.

обавезе. Тимар је годишње доносио до 20 000 аспри, веће приносе од тимара доносе зијамети – до 100 000 аспри, и хасови – преко 100 000 аспри.

Раја је имала своју баштину. Баштина је државно земљиште од ког се издржавала једна рајинска породица (домаћинство). Раја је тај мали посед обрађивала, али на њега није имала пуно својинско право већ само право коришћења земље и по право, користовно а не својинско, је било наследно, могло је прећи са оца на сина. Међутим, рајетин је имао своју сопствену својину коју су чинили кућа са окућницом. Уколико рајетин три године не обрађује земљу, и на тај начин нанесе спахији штету, он би губио права на баштину, која се у том случају могла препустити другом кориснику уз плаћање одговарајуће таксе на тапију.2 Да би рајетин добио право  коришћења земље узима тапију од спахије да би могао ту земљу наследно да користи. Ако земљиште није способно за обрађиваље не може се дати никоме.

Обавезе раје могу се поделити на две основне категорије, а то су: обавезе према спахији и према држави.

а) Обавезе раје према спахији

* Спенџа (тур. испенџа) – плаћала се по глави радно-способног одраслог мушкарца хришћанина и износила је 25 аспри. Спенџа није зависила од величине земљишног поседа, већ од општег физичког и материјалног стања обвезника (изузимали су се они који се нису могли издржавати личним радом, крајње сиромашни, слепи, хроми, сакати). Умањену спенџу плаћале су удовице са баштином и она је износила ¼ спенџе, т.ј. 6 аспри.

*  Ресуми – значење ресума је такса; ресуми су се плаћали на повртњак, дрва, сено, свиње...3

* Ушури – натурална дажбина у износу од 1/10 урода, мада се увек узимало више. Постоје ушури за житарице, кошнице, ширу,  лан...4 У време

2 Закон тапије: ако један рајетин неко земљиште од ушријске земље, које је способно за

обрађивање, три године остави необрађено, а да не буде спречен, зато што је причинио штету спахији, дозвољно је посултановом закону да се из руке господара узме и другом да. Али ако он сам даде тапијску пристојбу што су је други дали, па ако је сихиби арз (господар земље) прими, даје се њему.3 Опширан дефтер Смедеревског Санџака из 1516. године, п. 4-6, чланови 5, 9 и 10. Сваки рајетин од сваке баштине даје у време вршидбе по две аспре ресума за повртњак, у време косидбе по једна кола сена, а о Божићу по једна кола дрва. Ако се свиње једног рајетина крећу по селу другог спахије, половину његовог ресума узима рајетинов спахија, а другу половину господар земље. У време када се кољу свиње на сваку свињу се даје тимарнику по једна аспра.4 Исто, члан 1, ако се рајетин бави земљорадњом у селу у коме је  уписан, он даје ушур од свих житарица. Као противувредност за саларију од сваке баштине даје у време вршидбе пола лукна пшенице и пола лукна јечма. Исто, члан 3, ако подигне виноград, пошто да свој ушур, даје саларију у износу од једне медре на тридесет медри. Ако подигне виноград на другом тимару, ушур даје господару земље, а саларију свом спахији.

3

жетве од кошница се узима ушур.5 Примећијемо да се помиње и саларија – она представља турски начин повећања дажбина која је измишљена да би се повећао ушур и износи 1/30.

* Бадухава – назив за читаву групу прихода који проистичу из ваздуха, тј. не спадају у приходе са земље. Својим именом бадухава је покривала више новчаних дажбина: глобе, свадбарина, крвнина, пољачина итд. Свадбарина од шездесет аспри узима за опремљену девојку, а од удовице по тридесет аспри. А од сиромашне жене узима се половина.6 Ако нечији коњ, во или мазга уђе у њиву, да се газди удари пет штапа и узме пет акчи глобе. Ако крава уђе, да се узме четири акче и да се удари четири штапа. Ако уђе јуне или теле, да се удари један штап и да се узме једна акча глобе.7

б) Обавезе раје према држави

  * Харач – је основна новчана обавеза раје према држави, плаћа се на исти начин као и спенџа. Харач су плаћали сви одрасли радно способни мушкарци хришћанске вероисповести, који нису служили војску, као и удовице са баштином које су плаћале умањени харач. Турци су у свим санџацима северно од Саве и Дунава – Сремски, Пожешки, Сегедински и Темишварски – увели да се харач не плаћа по глави већ по кући чиме су подстицали миграциона кретања, што је са њихове стране разумљиво, пошто се граница помера ка северу, па су пограничним крајевима давали веће повластице како би тај део населили. Висина харача није била устаљена, већ се током времена мењала. Тако је, на пример, почетком 16. века у Смедеревском санџаку износио 45 аспри.

* Авариз – најпре је била ванредан да би потом постао редован порески намет и давао се најчешће у време рата. Када је постао редовна дажбина, авариз је растао како је држава све више западала у кризу. Узимао се по кућама, тако што су један авариз плаћали више кућа, најчешће 5-6 кућа.

* Кулук – раја је била обавезна да кулучи на државном земљишту и тада је углавном утврђивала и зидала градове.

* Овчарина – њу је раја плаћала као накнаду јер користи државно земљиште за напасање своје стоке.8

5 Сремска канун-нама из 1588-9. године, стр 278.6 Исто 280.7 Исто8 Исто, узима се на две овце једна акча, у априлу месецу, када се овце сасвим изјагње. У неким санџацима постоји обичај плаћања за зимовање стоке. Али, у овом санџаку, на месту где овце преко целе године стоје, од њихових газда узима се од десет оваца једна акча , а од сто оваца десет акчи под називом „дажбина за тор“.

* Нузул – дажбина у новцу и натури за уконачење и снадбевање турске војске на конацима када крену у рат.

* Девширма (данак у крви) – Турци су у одрећеним временским размацима узмали од раје здраву и способну наочиту децу и одводили их у Истамбул где су исламизирана. Већином су постајали јањичари, а нека су у складу са својим способностима достизала и високе положаје у турској управи при двору султана.

2. Власи

Поред раје, која је имала најтеже обавезе, у Османској држави постојале су категорије становништва које су биле ослобођене одређених дажбина и обавеза, али су имали обавезу служења војске, чега је са друге стране раја била ослобођена.

Најбројнија повлашћена категорија становништва су Срби са влашким статусом – власи. Власи су категорија српског становништва који се није бавила искључиво сточарством, како се наводи у модерној литератури, већ су се бавили и земљорадњом и трговином. Они су више сточари од осталих категорија зато што нису плаћали дажбине на земљорадњу, осим ако не раде код другог тимарника. Да нису искључиво сточари у прилог иде и то да се јављају као власници винограда. Као номади они то не би били у могућности јер је за виноград потребно доста времена, што они свакако као номади не би имали. Власи нису досељеници из Херцеговине и Црне Горе, јер на тај начин не би познавали „деспотов канун“ и не би се кнезови могли на њега позивати када крену у посланства. Ово нас наводи на закључак да је институција влаха постојала у Србији и пре доласка Турака и да су је они само преузели и укључили у свој војни систем као граничаре и војнике са врховним старешинама, тј. кнезовима.

Свака заједница да би комуницирала са окружењем мора имати свог представника – кнеза, који је био старешина села. Они су имали улогу посредника измећу села и турских власти, а њихова служба је била изборна. Кнезови су били ослобођни свих дажбина, а имали су обавезу да прикупљају дажбине, да одржавају ред и мир, били су одговорни за становништво и морали су одбегло становништво враћати. Турци су користили положај кнезова, давајући им опроштење и ослобођење од свих дажбина и пореза за своје службе у којима се труде у колонизацији земље, у скупљању добра царског и прикупљању осталих пореза и дажбина.9

Власи су били ослобођени свих рајинских дажбина, нису плаћали харач, нису имали обавезу кулука.

9 Исто 281-2.

4

* Њихова основна фискална обавеза према држави је била филурија (турска реч за млетачки дукат), која се плаћала по кућама а не по глави, што је, поред војне службе, условило да влашка кућа има више чланова од рајинске. Филурија је у зависности од места до места варирала, али је скоро увек износила око 2 дуката, док су у области Блатног језера Срби са влашким статусом филурију плаћали од 2 до 3,5 дуката.

* Друга обавеза је била војна обавеза. У време мира имали су обавезу да дају једног војника на сваку филурију (кућу), који би стражарили. У време рата, када султан покрене војску ван границе, имали су обавезу да дају на сваку кућу по једног војника, међутим, кад је непријатељски упад сви узимају оружје у руке јер то више није само обавеза према држави, већ и према себи и својој породици, одбрана сопствене куће.

* Глобе – износиле су пет аспри, даје свака кућа која плаћа филурију и даје се санџак-бегу. Глобе су пореско оптерећење а не казне, плаћају се унапред па шта буде. Од узетих новчаних глоба њихови кнезови узимају десетину.

* Поред војника, власи су имали обавезу да дају једног коморницу (слугу) на сваких педесет кућа, и служба коморнице је трајала шест месеци.

Око 1530. године у Смедеревачком, Крушевачком, Видинском и Зворничком санџаку укинути су влашки статуси. Наиме држава је желела да их обавеже пореским системом, пошто се граница помера ка северу и нема потребе за власима на овом простору. Овим је држава подстицала миграциона кретања у погранична подручја. Иако су неке области изгубиле влашки статус, у области Старог Влаха, Босни, Херцеговини, Пожешком санџаку10 и Црној Гори11 влашки статус је надживео 1530. годину дуги низ година.

3. Друге условно повлашћене групе становништва

Још једна повлашћена група становништва су мартолоси. Они су за разлику од влаха и војника плаћени за своју службу око 2, 3 или 4 аспре зависно од тврђаве и чина. Турцима не плаћају никакве фискалне обавезе,осим што дају део ратног плена. Они су били карактеристични за погранични простор, обављали су службу граничара, док су унутар деловали кара мартолоси (црни мартолоси). У време рата они су обављали војну службу, када настане победоносни поход имали су обавезу да се укрцају у шајке и да врше шајкашку службу.12 У време мира били су нека врста полицијске службе, вршили су службу у сакупљању царског добра, да хватају одбеглу рају, гоне

10 Славонија – област Мала Влашка11 Мисли се на оновремену, стару Црну Гору која је обухватала простор између Зете, Мораче и Приморја.12 Сремска канун-нама из 1588-9. године, стр 282.

хајдуке(разбојнике), обезбеђују руднике, неке области у унутрашњости од значаја. У изворима се спомињу са својим баштинама на које су ослобођени свих дажбина уколико испуњавају горе наведене дужности.

Хришћани спахије су најмање бројна група. Хришћани спахије исто и као муслимани спахије имају тимар али који је доста мањи и доноси мање приходе и тај тимар није наследан као ни спахијски чин. У првим годинама Османске владе има их више али тај број временом опада. У почетку их је више него Турака спахија али и тај сегмент ће временом прећи на турску страну. Исто као и турске спахије имали су војну службу ,били су коњица у турској војсци.

Војнуци, некада бројнији од спахија, у исто време као и влашки, око 1530. године, њихов статус је укинут. Турци их некад у изворима наводе и као влахе па је тешко разликовати о коме се у ствари ради. Разлика између њих и влаха је та што се они не пописују по кнежинама већ по копљима, немају фискалне обавезе као власи. Уживају наследне баштине и живе у неплодним крајевима. Када су Турци покушали да им наметну харач видели су да је то неизводиво, јер они просто немају начина то да дају, и баш из тог разлога што не плаћају харач о њима се слабо говори у канун-намама.

Још једна повлашћена категорија становништва били су дервенџије. Дервенџијски статус давао се насељима, а не појединцима. Главни задатак је био обезбеђивање путева, али су турске власти овај статус користиле и у склопу популационе политике и одржавања становништва у одређеним областима. Дервенџије су плаћале спахији половину спенџе (12 аспри) и паушално одређен ушур (без обзира на висину урода, пола лукна пшенице и пола лукна јечма, укупно једно лукно житарица ~ 180 килограма годишње). Једину обавезу коју су имали према држави био је харач, осталих намета су били ослобођени, што је нарочито било битно због ванредних дажбина – што су оне више расле, то је била већа привилегија имати дервенџијски статус.▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

ЈОВАН НЕНАД13

Јован Ненад, вођа српског покрета (? – Сегедин, ? VII 1527)Од октобра 1526. до јула 1527. био је један од најистакнутијих српских

првака у Угарској. У мађарској традицији упамћен је као „Цар“ Јован и Јован Ненад, док је међу савременицима био познатији као „Црни човек“. Делатност му је могуће пратити од првих седмица по окончању Мохачке битке (29. август 1526), када је држао верске проповеди Србима у Јужној Угарској. Представљао им се као пророк који је од Бога добио задатак да уништи Османску државу и све јереси на земљи и позивао их на борбу против Турака. С присталицама које

13 Поглавље је у целини преузето из Српског биографског речника.

5

су масовно ступале у његову војску уништио је турске одреде који су се по повлачењу главнине снага султана Сулејмана I задржали на подручју Бачке и до зиме 1526/1527. у потпуности је овладао овим подручјем. Покрет је покушао да прошири и на Срем, а могуће је да је у потрази за новим присталицама деловао и у северном Банату, Поморишју и Ердељу. Да би могао да издржава војску која је сваким даном постајала све бројнија, угарским феудалцима је онемогућио повратак на територије под својом контролом и почео да располаже њиховим земљиштем и приходима, чиме је грубо нарушио постојеће феудалне односе. Због тога је његов покрет, испрва организован као побуна против турске власти, у пролеће 1527. имао другачији карактер. Да би заштитио права својих феудалаца, краљ Јован Запоља је из Ердеља против њега послао две војске, којима је крајем марта и у мају Ненадов заповедник Радослав Челник нанео два тешка пораза. Запољин супарник у борби за угарски престо, краљ Фердинанд Хабзбург, на сугестију својих сарадника у фебруару је са њим започео преговоре о заједничкој борби против Запоље и Турака. Бивша угарска краљица Марија Хабзбуршка и Јохан Хоберданце, који је као Фердинандов опуномоћени изасланик имао више личних контаката с „Црним човеком“, средином априла процењивали су да би он са својом војском од 15 000 „одабраних“ људи могао да буде њихов кључни савезник у предстојећем рату против Запоље. Пошто су ови прегоцори успешно окончани средином априла, Запоља га је напао свим снагама. У одлучујућој бици, која се одиграла крајем јуна на подручју Арадске жупаније, поражен је, али је успео да се с око 1 500 људи повуче са бојишта. Када је ушао у Сегедин, смртно је рањен у нападу из заседе. После тога се покрет распао а остаци његове војске највећим делом су прешли у турску службу.

Још за живота био је предмет многих мистификација, тако да је у науци више питања у вези с његовом личношћу и деловањем још увек отворено. На првом месту спорно је питање његовог идентитета. Према исказу који је у априлу 1527. један његов саборац дао посланику енглеског краља на хабзбуршком двору у Пресбургу (данас Братислава), он о своме пореклу није желео да говори. Међутим, поменути саборац описао га је као побожног човека који је ноћу спавао по два сата, а сваки трећи сат проводио у молитви, због чега се претпоставља да је претходно био калуђер. Тиме би могли да се објасне и порекло његовог надимка „Црни човек“ и чињеница да је држао проповеди. Међутим, према казивању Ђорђа Сремца чији спис Посланица о пропасти Угарског краљевства представља најисцрпнији извор о његовом животу и деловању, многи савременици су надимак „Црни човек“ објашњавали његовим изразито тамним теном. У такав физички опис други писци касније су уградили низ фантастичних елемената. Објашњење његове „титуле“, које би такође било од значаја за разумевање карактера овог покрета, не може се наћи у изворима. У једином сачуваном акту из његове „канцеларије“, прогласу који је сааставио против Јована Запоље, потписао се као „Јован, од Бога послани

цар“ (Jowan Chaar a Deo missus). Међутим, из исказа који је његов саборац дао у Пресбургу може се закључити да се није називао царем Срба, већ царем Константинопоља. Овај податак у науци се данас тумачи претпоставком да су његова идеологија и проповеди били инспирисани византијским предска-зањима о крају света и другом Христовом доласку међу људе, што је требало да буде најављено Божјим послањем праведног цара. Међутим, изгледа да је он желео да буде прихваћен као владар или бар као крупни феудалац и у Угарској, па је према казивању Ђорђа Сремца у Суботици формирао двор на којем су угледна места имали његови палатин и ризничар Субота Врлић, Јован Долић и секретар Фабијан. Краљ Фердинанд га је током преговора ословљавао латинским епитетом illustris, који је према крутим друштвеним правилима онога времена припадао носиоцима племићких титула највишег ранга.▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

СТВАРАЊЕ ВОЈНЕ КРАЈИНЕПроф. др Војин С. Дабић

Војна крајина била је одбрамбена установа sui generis и посебна област унутар Хабзбуршке монархије, чији је основни задатак у XVI и XVII веку био да брани државне границе од Турака, али је у XVIII веку, када они више нису представљали претњу за Средњу и Западну Европу, добила је још два нова: да држи санитарни кордон према Турској и, истовремено, да за европска ратишта даје велики броја војника, несразмеран њеној површини и броју становника. На тај начин су централне власти до 1770, када је напуштен систем врбовања и уведен регрутни систем, донекле ублажавале проблем прикупљања војника за стајаћу војску, пошто су у другим областима то могле да чине само уз сагласност земаљских сталежа и на основу тачно утврђених квота. Због тога су половином XVIII века крајишници са 45.615 војника чинили 40,17 % стајаће војске (113.544 војника) Хабзбуршке монархије.

Стварање Војне крајине започело је насељавањем Срба - ускока у Жумберак у Унутрашњој Аустрији, где је први пут примењен нови начин организовања пограничне одбране, чији су терет носили слободни сељаци – војници. За време Дугог рата (1593-1606), када се увидело да погранична утврђења са плаћеним посадама не могу успешно да одолевају турским нападима, хабзбуршке државне и војне власти почеле су и на крајиштима у пустим пограничним деловима Хрватске (Карловачки генералат) и Славоније (Вараждински генералат) да насељавају у већем броју Србе из турских пограничних крајева, признајући им статус слободних сељака, чија је једина обавеза према држави била да врше неплаћену војну службу на граници. Њиховим насељавaњем започело је претварање Војне крајине у посебну територијалну целину, разграничену од провинцијалних области и

6

изузету из надлежности краљевинских органа власти. У време Бечког рата (1683-1699) и непосредно по његовом окончању, када су Турци потиснути из већег дела угарских области, проширене су старе крајине (Вараждински и Карловачки генералат) насељавањем такозване ничије земље између њих и раније аустро-турске границе (крајеви око Грубишног Поља и Бјеловара, Кордун) и прикључивањем Лике и Крбаве. Тиме је у основним цртама довршена њихова територијализација, премда су до краја XVIII века још у мањој мери проширене – милитаризацијом неких властелинстава и мањим освајањима у Кордуну.

Поред тога створене су у исто време и нове крајине у областима добијеним одредбама мира у Сремским Карловцима: Банска (област између Купе и Уне, данашња Банија), Посавска (посавска насеља од Јасеновца до Раче), Подунавска (Шид, Беркасово, војнички Илок, Чалма, Черевић, Боноштар, Нештин и Кукујевци у Срему и Бачка Паланка у Бачкој), Потиска (шанчеви: Сегедин, Суботица, Жабаљ, Чуруг, Бечеј, Петрово Село, Мол, Сента, Кањижа, Мартонош и Сомбор) и Поморишка (шанчеви: Арад, Глоговац, Мандорлак, Надлак, Павлиш, Печка, Сабадхељ, Семлак, Чанад, Чичир и Шољмош). После Београдског мира, када се граница између Хабзбуршке монархије и Турске усталила на Сави и Дунаву, проширена је Посавска крајина (од Раче до Земуна) и реорганизовна крајина на Дунаву – војнички статус изгубила су насеља старе Подунавске крајине, а милитаризована су насеља уз Дунав од Земуна до Петроварадина. Потпуно су развојачене Потиска и Поморшка крајина, што је довело половином XVIII века до сеобе дела Срба из ових области у Русију. Да би сузбиле незадовољство и исељавање српског становништва, државне власти су нека насеља Потиске крајине прогласила за слободне краљевске градове (Нови Сад, Сомбор и Суботица), а од осталих створиле коморски Потиски дистрикт. Ништа слично није предузето да се спречи исељавање са територије Поморишке крајине, где су Срби, према попису из 1720, чинили 65,95% укупног становништва, па су се у њихова насеља уселили Мађари и Румуни. Мањи број бивших поморишких крајишника преселио се у Банат, где су између 1765. и 1776. милитаризацијом коморских насеља створене две нове регименте. Када је при крају владавине царице Марије Терезије (1740-1780) довршена њена територијализација, Војна крајина је, без крајишких области у Ердељу, имала, према попису из 1802, укупно 539,19 географских квадратних миља.

1. Унутрашњо-аустријске земље и стварање Војне крајине

Прве крајишке области у Хабзбуршкој монархији створене су захваљујући напорима земаља Унутрашње Аустрије, које су, желећи да заштите своју територију од турских пустошења, пристале на велика новчана

издавања за одбрану граница Хабзбуршке монархије у Хрватској и Славонији. Друга једнако важна претпоставка за њихово стварање било је масовно насељавање Срба на аустријским земљиштима уз аустро-турску границу. Прва српска, крајишка насеља створена су на Жумберачком властелинству (Крањска), које је било приватни посед аустријских надвојвода. На Жумберачком властелинству, где је је после српског насељавања створена прва крајишка капетанија, окушан је модел који је од краја 16. века служио као узор за обликовање крајишког система одбране у краљевинама Хрватској и Славонији. Овај нови начин организовања одбране, који је у великој мери био сличан организацији турских крајишта, почивао је на војној обавези слободних сељака, који су насељавани у пустим или полупустим пограничним крајевима и приликом насељавања добијали на уживање слободне сељачке поседе са обавезом да као неплаћени војници учествују у одбрани државних граница.

Укључивање унутрашњоаустријских земаља (Корушке, Крањске и Штајерске) у одбрану граница Хрватске и Славоније, које су биле покрајине у саставу Краљевине Угарске, започело је непосредно по избору аустријског надвојвода Фердинанда Хабзбуршког за угарског краља 1526. године и било је углавном мотивисано жељом да се заштите сопствена територија и поданици. Њихов допринос одбрани, ако се остави по страни насељавање Жумберачког властелинства, био је неколико деценија ограничен искључиво на обезбеђивање средстава за плаћање сталних посада и снабдевање хрватских и славонских пограничних утврђења. Ови послови били су до 1537. године (до пораза аустријске војске код Горјана) у надлежности земаљског капетана Штајерске, Крањске и Корушке. После горјанског пораза именовани су први врховни капетани Хрватске и Славонске крајине, које су тада постале посебне одбрамбене целине из којих се касније развио Карловачки и Вараждински генералат. Оба генералата су, међутим, све до 1568. године била подређена врховном капетану Унутрашње Аустрије, а те године њихове старешине постале су самостални заповедници два међусобно неповезана система тврђава.

Обавезе Унутрашње Аустрије у погледу издржавања Војне крајине биле су све до 12. септембра 1577. године засноване на прећутном пристанку земаљских сталежа да у ту сврху троше огромна средства, које су прикупљали наметањем нових пореза својим поданицима. Тада је на захтев надвојводе Карла, који је приликом поделе аустријске баштине 1564. године добио на управу Унутрашњу Аустрију, сазвана конференција у Бечу са циљем да и формално уреди обевезе Крањске, Штајерске и Корушке у одбрани граница Хрватске и Славоније, пошто хрватски и славонски сталежи нису имали за то ни воље ни средстава. На конференцији је расправљен низ важних питања и договорена нека решења, која је требало да усвоји земаљски сабор. Он је започео са радом 1. јануара 1578. године у Бруку на Мури.

Одлуке сабора у Бруку на Мури, познате као Брушки либел, предстаљају један од неколико најважнијих правних аката, којима је утемељена

7

Војна крајина у Хрватској и Славонији као стална одбрамбена установа. Тада је, измећу осталог, решено: - да Штајерска годишње даје 308.365 флорена за издржавање Славонске крајине (Вараждински генералат), а Корушка и Крањска 239.839 флорена за издржавање Хрватске и Приморске крајине (Карловачки генералат). Ово средства могла су се трошити само за изградњу и оправку утврђења, њихово снабдевање оружјем, муницијом и храном и, на крају, плаћање војних посада у њима; - да се ради вођења послова одбране ових крајина створи Ратни савет у Грацу, да он у свему буде независан од владаревог Ратног савета у Бечу и да у његов састав могу улазити само припадници унутрашњоаустријских сталежа; - да се најважнија старешинска места у Карловачком и Вараждинском генералату попуњавају само припадницима унутрашњоаустријских сталежа, који ће имати и одлучујућу улогу приликом унајмљивања плаћених војника за посаде тврђава; - да Жумберачка капетанија, премда се налазила на територији Унутрашње Аустрије, буде у одбрамбеном погледу укључена у Карловачки генералат.

На сабору у Бруку на Мури сачињен је и списак утврђења у која ће бити смештене војничке посаде и, уједно, одређен број војника за свако утврђење. Међутим, није уопште расправљано о могућности да се у крајишки одбрамбени систем у Хрватској и Славонији, поред жумберачких ускока, укључе други неплаћени војници, који би за своју службу уживали слободне сељачке поседе. То питање, строго правно гледано, није ни могло да буде покренуто, јер су сва земљишта у пограничним крајевима, без обзира на то да ли су била пуста или насељена, припадала феудалним поседницима или владару, који су једини имали право да са њима располажу.

2. Насељавање Срба и њихово укључивање у одбрану пограничних крајева

Војна крајина је у првим деценијама свог постојања била само нестабилна линија одбране, која је повезивала низ мањих утврђења у пограничним крајевима. Тек са насељавањем српског становништва на пуста земљишта у широј околини ових тврђава, као и његовим преузимањем обавезе да учествује у одбрани земље, почело је њено постепено претварање у посебну територијалну целину, разграничену од провинцијалних области и изузету из надлежности краљевинских органа власти.Она тако постаје посебна управна област унутар Хабзбуршке монархије, што је и формално санкционисанио дипломом цара Фердинанда II (1619-1637) од 15. новембра 1627. године, када је крајишницима гарантовано право на земљишне поседе и, уједно, решено да ће они бити подређени непосредно владару. Због тога се може рећи да је Војна

крајина створена преузимањем одговорности унутрашњоаустријских земаља за одбрану пограничних крајева Хрватске и Славоније и насељавањем Срба у тим крајевима.

Сеобе Срба на територију касније Војне крајине започеле су 1530. године доласком неколико стотина српских породица из крајева око Гламоча, Унца и Срба у Унутрашњу Аустрију и њиховим насељавањем на властелинству Жумберак. Избор места за њихово насељавање није био случајан - ово властелинство било је у поседу аустријског надвојводе, налазило се уз границу са Хрватском и на њему је било доста запустелих сељачких поседа (хуба), јер су га турске акинџије претходних година неколико пута пљачкале. Следеће године придружили су се овој групи досељеника и неки Срби са реке Цетине, па је приликом расподеле земљишта затражило поседе више од 350 српских задружних породица у којима је живело, како је то речено у једном акту, четири или пет ожењених мушкараца. Тада је насељено 26 мањих села, како на земљишту жумберачког властелинства, тако и на поседима оближњих манастира у Костањевици и Плетерју. Права и обавезе досељеника уређени су владаревим актом од 5. јуна 1535. године: они су добили право да уживају своје сељачке баштине без плаћања било каквих дажбина, али су били обавезни да као неплаћени војници учествују у одбрани земље. Како се још увек веровало да ће Турци бити поражени и потиснути са граница, важност повластица прве групе жумберачких ускока ограничена је на двадесет година, али није искључена могућност да њихова важност буде продужена на неодређено време, као што се касније и догодило.

Друга група жумберачких досељеника, које владар у повељи са додељеним им повластицама назива Rasciani sive Serviani, доселила се у Жумберак 1538. године. Они су дошли из српских насеља са реке Цетине, а следеће године придружила им се још једна група пребега из истих крајева. Ови досељеници су добили исте повластице као и претходни, али оне више нису биле временски ограничене. Њиховим насељавањем на територији ранијег жумберачког властелинства, али и на арондираним земљиштима неких суседних поседа, довршено је српско насељавање у Жумберку. Српско становништво створило је тада укупно 44 села, која су до 1746. године чинила Жумберачку капетанију, једну од капетанија Карловачког генералата. Због оскудице обрадивог земљишта број насеља и становништва у овој капетанији није се битно повећао, па је половином 18. века живело у њој 529 породица у 44 села, а у крајишком поседу било је укупно 13.061 јутро обрадиве земље.

После насељавања Жумберка није до друге половине 16. века било нових значајнијих српских сеоба у Војну крајину у Хрватској и Славонији, јер крајишки заповедници нису ништа предузимали да их подстакну, премда су били свесни да би насељавање полупустих или сасвим пустих крајева у околини пограничних тврђава допринело стабилизовању пограничне одбрамбене линије и заустављању турских акинчијских напада са турских

8

крајишта у Малој Влашкој (Доња Славонија), Поуњу и Лици и Крбави. Основни разлог њиховог оклевања била је чињеница што нису имали могућности да пуноправно располажу пустим земљиштима у пограничним крајевима, јер су она била у поседу појединих феудалаца или су по повратном праву као ошасна добра (имовина која се по изумирању законитих наследника враћала у посед државе - круне) припала владару. У таквој ситуацији они су чинили једино што им је било могуће – покушали су да сталним узнемиравањем и упадима на турску територију принуде тамошње хришћанско становништво да се расели. Први такав напад извршен је 1562. године, када је спаљено преко хиљаду српских кућа у северозападном делу Пожешког санџака (Воћинска, Слатинска и Миклеушка област), али нису остварена очекивања да ће то довести до опустошења тог дела турског крајишта. Неславно су завршили и слични покушаји да се пљачком и робљењем расели српско становништво у турској Лици и Крбави, па су аустријски крајишки заповедници, али и више државне власти, променили у последњим деценијама 16. века своје држање према Србима на турским крајиштима. Решили су да их придобију да се преселе на аустријско крајиште, где би уз сличне повластице какве су имали на турској страни, ратовали против Турака. Захваљујући томе дошло је крајем 16. и у првим деценијама 17. века до масовних сеоба Срба из Мале Влашке у Вараждински и Лике и Крбаве у Карловачки генералат. Преговори о сеоби Срба из Босанске крајине нису успели.

Масовне сеобе Срба са турског крајишта у Славонији, а посебно из Мале Влашке, започеле су 1586. године, а најобимније су биле у време аустро-турског рата 1593-1606. На пустоселинама у Вараждинском генералату населило се тада, судећи према попису из 1610. године, најмање 1.218 српских породица, које су створиле или обновиле укупно 41 село у Крижевачкој, 9 у Копривничкој и 8 у Иванићкој капетанији. О обиму ове сеобе може се стећи потпунија представа ако се број досељених српских породица на крајишким земљиштима пореди са подацима о становништву тадашње Банске Хрватске, коју су чиниле Вараждинска, Загребачка и Крижевачка жупанија. У овим жупанијама, према подацима прикупљеним пореским пописом, било је 1598. године укупно 11.382 куће (10.890 кметских кућа и 492 куће слободњака, предијалаца и племића једноселаца). Овим пописом нису била обухваћена само полупуста властелинства јужно од Купе (Босиљево, Северин, Брод на Купи) и у Винодолу (Нови, Хрељин), премда су и она у то време убрајана у Загребачку жупанију.

Правни положај Срба, којима су аустријске војне и државне власти обећале ускочке слободе, није био уређен све до 1627. године, јер је један део њих био насељен на пустим земљиштима која су припадала појединим световним феудалцима или загребачком бискупу. Тек тада је владар решио да свим досељеницима гарантује право да слободно уживају земљишта на којима су се населили, без обзира на то да ли је била реч о земљи која је као ошасно

добро припадала владару или земљи у поседу феудалних господара. У овом другом случају гарантовано је одговарајуће обештећење у новцу или земљиштима на некој другој страни.

3. Српски статути (Statuta Valachorum) за Вараждински генералат из 1630.

Наведеном дипломом из 1527. године владар је све досељене Србе, који су служили као крајишници, ставио под своју непосредну управу и на тај начин издвојио Војну крајину из надлежности краљевинских органа власти. Тада је почело и њено претварање у засебну управну и одбрамбену област унутар Хабзбуршке монархије, што је подразу-мевало и доношење одговарајућих прописа. Први корак у том правцу било је доношење Српских статута (Statuta Valachorum), којима је цар Фердинанд II признао српској заједници у Вараждинском генералату 1630. године одговарајућу самоуправу и, у исто време, извршио разграничење надлежности између органа крајишке самоуправе и војних власти. Ова диплома била је подељена пет поглавља (О општинама, О судству, О власништву ствари, О приватним и јавним деликтима и О власништву ствари), а њеним одредбама , између осталог, било је прописано:

- да атар сваког крајишког насеља мора бити тачно одређен и одвојен од атара суседних насеља, што је омогућило да се истовремено разграничи крајишка територија од провинцијалних крајева, то јест од Банске Хрватске;

- да крајишка села сваке године уочи Ђурђевдана бирају себи кнеза, који је имао одређена управна и судска овлашћења и, поред тога, старао се о јавној безбедности у своме селу;

- да се у свакој капетанији (тада су постојале само капетаније у Иванићу, Крижевцима и Копривници) бира велики судија и осам поротника, који ће судити крајишницима за мања огрешења о законе и пресуђивати њихове имовинске спорове. Кривично судство, као и суђење за кршење војних правила службе, препуштено је Ратном суду;

- да крајишници могу слободно и неограничено располагати својим земљишним поседима или баштинама – могли су их продати, заложити или остављати тестаментом својим наследницима;

- да сва поседовна права имају и удовице и њихова деца, без обзира на пол и узраст, премда се од њих није могло очекивати да ће вршити војну службу;

- да крајишници сами предлажу заповеднику Вараждинског генералата поједине између себе за војне старешине (закључно са чином војводе, који је заповедао војводством или четом);

9

- због повластица које су добили требало је у случају турске провале на генералов знак да се окупи најмање 6.000 до 7.000 наоружаних Срба са пуном ратном опремом на једном за то одређеном месту.

Српским статутима био је такође у основним цртама прописан судски поступак, предвиђене казне за поједине деликте, одређене војне обавезе и слично. Није уређено само питање верских слобода, што је касније довело до низа сукоба крајишника, са једне, и представника Католичке цркве и државних власти са друге стране.

У историографији је доста распрострањено схватање да су Српски статути из 1630. године важили и Карловачком генералату, па се оно среће и у Историји српског народа. Међутим, ово схватање не може се одржати, јер се не ослања ни на један историјски извор. Правни положај карловачких крајишника био је стварно у основни сличан положају вараждинских крајишника, али је та сличност била последица чињенице што су и једнима и другима призната влашка права каква су Срби уживали на турским крајиштима. Управо због тих влашких права Срби се у изворима на латинском и немачком језику обично називани Власима, па је чак и њиховој вери и цркви говори као о влашкој вери и влашкој цркви. Срби су били свесни свог националног идентитета и имена, што се у хрватској историографији често оспоровало. Да су били свесни свог идентитета сведочи и следећи пример:

Канoници загребачког каптола, који су имали право да воде нотарске књиге и за потребе суда бележе веродостојна сведочења, саслушали су 2. септембра 1610. године српске војводе Ивана и Николу Пешиновића у вези са статусом неких кметова у селу Брезовици. Потврђујући Иваново сведочење, Никола Пеашиновић је додао да то може такође потврдити jezero (хиљаду – В.С.Д.) vitezov Serbskih sinov.

__________________Литература:

- В. С. Дабић, Сеобе Срба у Хрватску и Славонију од почетка XVI до краја XVII века, /у књизи:/ Catena mundi, Београд – Краљево 1992, 133-147;- В. С. Дабић, Војна крајина. Карловачки генералат (1530-1746), Београд 2000.- K. Kaser, Slobodan seljak i vojnik, I, Zagreb 1997.▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

ОПШТИ ОКВИР: СРБИ У МЛЕТАЧКОЈ РЕПУБЛИЦИ

Срби у Млетачкој Републици представљали су до половине 17. века релативно малу етничку и верску заједницу. Већином су живели на млетачким поседима на јадранској обали - око Котора, затим у Задру и Шибенику. Њихова дијаспора у Венецији била је незнатaна, али је трајно задужила нашу културу покретањем првих спских штампарија. Пошто је опстанак насеља под

млетачком влашћу у приобаљу которског залива и на далматинској обали био незамислив без прилива новог становништва, којим су надокнађивани демографски губитци изазвани повременим епидемијама и исељавањем, државне власти су биле заинтересоване да се у њих усељава становништво са турске територије и млетачких поседа у Леванту, премда је оно обично било православне вере. Због тога је Млетачка Република 22. априла 1559. године забранила објављивање папске буле In Coena Domini, која је обавезивала католичке владаре да на територије својих држава не примају особе некатоличке вере.14 Пристанком да се у Венецији 1576. оснује православна Филаделфијска митрополија, која је опстала до 1712, створени су формални оквири за несметан верски живот становништва у православним парохијама у Задру, Шибенику и селима Которске контаде. Такву верску политику одређивали су државни разлози, али она није била доследна и једнослојна. Њен други слој биле су мере срачунате на унијаћење и покаталичавање православног живља. Због тога су млетачке власти толерисале, а често и формално подржавале, притисаке из Рима на филаделфијске митрополите да прихвате унију и толерисале понашање надлежних католичких бискупа и локалних власти према православном становништву у њиховим бискупијама. Нису обуздаване ни локалне власти, које су присиљавале српске досељенике у градским комунама, посебно у Котору и Перасту, да промене веру, јер је то био услов за добијање права на стални боравак и друштвену промоцију. Једана од таквих породица била је породица Змајевић (Пераст), која се доселила у XVI веку из Његуша и из које су касније потекла двојица високих католичких великодостојника, познатих по својим антисрпским ставовима. Преверавања и губљења етничке свести готово и није било међу српским становништвом у малобројним сеоским насељима у приобаљу Которског залива, јер је њихово свештенство, упркос притисцима католичке јерархије, одржавало везе са цетињским епископима и држало их за своје духовне старешине. Према подацима из 1575. године на млетачким територијама у Далмацији и Боки Которској било је 50.656 становника од чега преко 13.000 православне вере. Многи од њих доселили су се ту за време Кипарског рата (1570-1573). Каснијих година њихов број је донекле опао.

Млетачка Република је тек за време Кандијског рата (1645-1669) показала веће интересовање за стицање копнених поседа у Далмацији и Которском заливу, па су тада у већем броју укључени и Срби са турске стране млетачко-турске границе у млетачке војне акције и насељавани на млетачким земљиштима у Равним Котарима (котарски ускоци), Перасту и његовој околини (хајдуци) и у Истри (Перој). Ускоци и хајдуци су организовани у посебне јединице и на челу са својим народним старешинама, сердарима и

14 Овај потез довео је до сукоба са папом.(види: G. Fedalto, Ricerche storiche sulla posizione дiuridica ed ecclesiastica dei Greci a Venezia nei secoli XV e XVI, Firenza 1967, 92; M. Bogović, Katolička crkva i pravoslavlje u Dalmaciji za mletačke vladavine, Zagreb 1982, 24.

10

харамбашама, четовали су до краја рата у турској Лици и Крбави, Босни и Херцеговини. Најпознатији међу њима били су сердари Јанко Митровић и Стојан Јанковић и харамбаша Бајо Николић Пивљанин. Крај рата није донео Млетачкој Републици очекивана територијална проширења, па је већи део котарских ускока морао после млетачко турског разграничења 1671. (Linea Nani) да се окућава на млетачким старим поседима у Далмацији (Acquisto vechio). Неколико стотина хајдучких породица из Пераста, које су имале око 2.000 чланова, принудно су пресељене у Истру.

У Морејском рату (1684-1699), као и млетачко-турском рату вођеном од 1715-1718, Млетачка Република је, првенствено захваљујући укључивању у рат српског становништва на турским територијама, знатно проширила своје поседе на јадранској обали и тиме довршила своје ширење на рачун Турске. Разграничењима извршеним на основу мира у Сремским Карловцима (Linea Grimani) и у Пожаревцу (Linea Moceniдo) Далмацији и Боки Которској су одређене границе за потоња времена, а доласком бројних досељеника из турских крајева утврђен је етнички састав и територијални размештај становништва у њима. Српско, православно становништво је претежно живело на новосвојеним територијама, а католици на старим поседима. Срба је у далматинским окрузима 1758. било 37.761, а имали су 52 парохијалне цркве и 3 манастира. Већина их је живела у задарском и книнском округу (90,47 %), док их је у другим крајевима (Шибеник, Имотски, Хвар, Трогир, Клис и Сињ) било само 9,53%. Захваљујући томе што нису били распршени на територији целе Далмације, као и томе што су углавном живели у етнички чистим или већинским српским насељима, успели су да очувају етнички и верски идентитет у крајње неповољним условима. Освајањима у ратовима крајем XVII и почетком XVIII века (Херцег Нови и Рисан са околиним, Кривошије, Грбаљ, Мајине и Побори) осетно је проширена млетачка територија у Боки Которској, али је и знатно повећан број православних поданика, па су Срби постали већинско становништво. У овој области 1754. пописана је 71 парохија са 13.767 православних верника , као и 8.435 католика.

Крупне промене етничке и верске структуре становништва у Далмацији и Боки Которској нису подстакле централне власти у Венецији да своју верску политику прилагоде новонасталој ситуацији и прихвате идеју о верској равноправности. Шта више, она је битно промењена и потпуно прилагађена схватањима католичке хијерархије. Суочене са повременим друштвеним и верским напетостима у овим областима, као и дубоком привредном кризом, прихватиле су ставове далматинских католичких бискупа, посебно Вицка Змајевића и Мате Карамана, који су сматрали да једноконфесионалност доприноси јачању државе и да због тога православно становништво мора бити подложено под њихову јурисдикцију како би постепено било покатоличено. Због тога православно становништво у Далмацији и Боки Которској није имало до пропасти Млетачке Републике

1797. свог од стране државних власти формално признатог духовног старешину, а јурисдикцију католичких епископа није прихватало. Додуше, покрајинске власти су повремено на кратко време толерисале делатност појединих православних епископа (Никодим Бусовић, Саватије и Стефан Љубибратић и Симеон Кончаревић), а прећутно је прихваћено и проширивање јурисдикције цетињских митрополита на Боку Которску. Одбијањем да својим православним поданицима признају верску равноправност, државне власти су отежавале и њихов друштвени успон, премда су они у XVIII веку постали значајан чинилац у привредном животу Далмације и, посебно, Боке Которске. ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

ДЕРВЕНЏИЈСКА СЕЛАУ ДУБОЧИЦИ У XVI ВЕКУ15

Турски пописи Крушевачког санџака из XV и XVI века пружају обиље података, а посебно су интересантни подаци који говоре о друштвеној подели и правном положају потчињеног хришћанског становништва.

Према подацима турских дефтера, Дубочица је била највећа нахија Крушевачког санџака – ту је регистровано близу 300 насеља (међу којима Лесковац, Лебане, Медвеђа, Грделица, Власотинце, Црна Трава и др.). Године 1491. је регистровано 13.020 харачких кућа, а у време пописа из 1516. постојало је ~15.000 кућа на том простору. Султанов хас чинила су 22 села у Дубочици са годишњим приходом од 131.575 аспри, а санџакбегов хас чинили су град Лесковац и 8 села, са укупним годишњим приходом од 119.738 аспри; укупан годишњи приход заима и тимарлија (од зеамета и тимара) у Дубочици износио је 1.153.052 аспри.

Уживалац приходаСултан

Санџакбег

Заими, тимарлије УКУПНО

Аспри годишње 131 575 119 738 1 153 052 1 404 338

Поред овога, пунолетни радно-способни мушкарци су плаћали још и главарину/харач/џизију. Ови подаци говоре о изузетном степену насељености Дубочице и њеној привредној снази.

Што се тиче социјално-економских прилика, и о њима можемо наћи информације у турским дефтерима. Приметан је известан број досељених

15 Поглавље није дело ни проф. Дабића ни асист. Шулетића, већ је сачињено на основу литературе (види: Милан Васић, Насеља на Балканском полуострву од XVI до XVIII века, Сарајево 2005, 35-69) која није обавезна. Уколико будете читали наведену литературу заборавите на „турске феудалне господаре“, „турске феудалне поседе“, „феудалну експлоатацију“ на рају која ради „на хасовима, зеаметима, тимарима и вакуфским добрима“ и сл. Исто тако, све чињенице би требало узети за озбиљном дозом резерве, обавезним проверама и усклађивањем са белешкама.

11

муслимана и исламизованих хришћана, што је реметило верску хомогеност; знатан део муслимана припадао је реду спахија. Што се тиче хришћана, они су били подељени у групе са различитим друштвеним статусом и неједнаким економским третманом. Већина становништва имала је рајински статус – мањи део је имао статус хришћана спахија, војнука, дервенџија и др. који су за своју службу били ослобођени одређених дажбина. Хришћана спахија је било мало (1516. – свега 20 у Дубочици), а касније су потпуно нестали. Војнуци су поседовали неотуђиве баштине ослобођене од пореза, а имали су и још неке повластице, које су полако сужаване, због чега су војнуци напуштали своја станишта.

Становници неких села имали су статус дервенџија, чији је задатак био да се брину о путевима и безбедности промета.

Путеви:Босна – Нови Пазар – Дубочица (Лесковац) – Софија – Једрен – Истанбул.Са севера – Дубочица – Врање – Скопље – ка југу.

Ови путеви и раскрснице одиграли су изузетну улогу у привредном животу Дубочице (а нарочито Лесковца).

Процес укључивања становника неког села у дервенџијски статус је углавном започињао иницијативом органа локалне власти или самих сељака. Потом су кадија или санџакбег подносили образложен захтев централној власти за успостављање те службе.16 Након тога, била је потребна сагласност и одлука централне власти о уписивању у нови дефтер. Године 1584. је на простору нахије Дубочице било 14 дервенџијских села са 488 домаћинстава.17

С обзиром на драстичан пораст дервенџијских села и становништва у Дубочици, намеће се чињеница да је у том крају владала велика несигурност. У извештајима органа локалне власти Порти помињу се смутње, недела, пљачке, убиства, многи разбојници, хајдуци и одметници.

Служба дервенџија била је ограничена на њихова села и ненасељену околину, а састојала се у одржавању и обезбеђивању одређених деоница значајнијих путева. Њихова дужност била је да стражаре на погодним местима и да пролазницима, путницима и трговцима укажу помоћ и заштиту у случају потребе. Харач су плаћали у пуном, а све остало у смањеном износу – нпр. на

16 Пример: тако је раја села Разделница/Раштелица приступила шеријатском већу у Лесковцу и изјавила да је пролаз кроз њихово село веома опасан, па су затражили да се, у интересу потпуније сигурности трговаца који кроз њега пролазе изда наредба од стране Порте да се оно упише у нови дефтер као дервенд. Истовремено су тражили за себе дервенџијске повластице. О томе је лесковачки кадија поднео извештај Порти, на шта је ова својим актом од 22.11.1584. наредила да се то село и његови становници заведу у нови дефтер са правима и дужностима осталих дервенда.17 Опет, према процени од 5-6 чланова по домаћинству, добија се број дервенџијског становништва од 2500 до 3000.

име спенџе су плаћали 10 или 12 аспри (раја плаћа 25). Потпуно су били ослобођени диванских намета и обичајних терета, а има и података да деца дервенџија нису узимана у јаничаре (данак у крви).▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

ВЕЛИКА ЗАВЕРА18

Првобитно поимање проблема Велике завере обележило је дело Јована Томића, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592-1614, Земун 1903. у којој је потенцирана идеја ослобођења и националне борбе уочи тада предстојећих борби Србије. Тек 1970. године мало разума у ту тему унео је Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима 16-18 вијека, Београд 1970, 128-138.

Тема је отворена једним радом Јосефа Фидлера објављеним у Бечу 1858. године.

Писмо из 1596. године упућено је ћесару римском Рудолфу, потписано од стране епископа (у писму титулисаног као бискупа, у питању је православни епископ) од Херцеговине Висариона, кнеза Грдана од Никшића, контеа од Требиња, кнеза од Бањана и још неких кнезова. Писмо почиње речима које нису у духу српског језика: „У име Боже и Језус и Марија“ – саставио га је фра Доминик Андријашевић (24 године) који се у тим тренуцима борио за каријеру викарног бискупа у Албанији и морао се некако препоручити у Риму. Он је са другим актерима Велике завере, један од кључних фактора. Тражи се помоћ за ослобађање српска од Турака и обећава се да ће се дићи хиљаде војника уколико се хабзбуршка војска појави. Тада траје аустријско-турски рат 1593-1606, који одређује хронологију покрета. Велика завера може се поделити на две целине.

Прва целина траје од 1596-1606 године, када се за остваривање пројекта ослобођења тражи помоћ од аустријског надвојводе и немачког цара (у том тренутку две различите личности). Фра Доминик Андријашевић (иначе родом из Попова Поља) одлази заједно са српским представником Дамјаном Љубибратићем у Грац и у Беч. У Грацу (који је тада мало насеље) где је смештен аустријски надвојвода, налазио се и млетачки посланик, који је имао прилике да се сретне са њима и чији је задатак био да извештава папу у Риму о активностима и смерањима аустријског надвојводе. Он је папи писао како не треба превише веровати тим људима што долазе и обећавају помоћ цару у име балканских народа, пошто они доносе лажна писма које потврђују лажним печатима. Пажљиво су саслушани, али њихова акција није имала никакве последице – Грац тражи од команданта хрватске крајине да се распита, да провери неке чињенице и да га извести о стању на терену, пошто на том

18 Поглавље сачињено на основу белешки са предавања проф. Дабића од 24.3.2011.

12

простору није било дешавања која би завређивала било какву пажњу. Због тога, никаква сарадња није успостављена (једино што је по склапању мира на ушћу Житве, никшићком кнезу Грдану од стране Хабзбурга послато писмо којим је обавештен да је завршен рат и да хабзбуршка војска неће доћи на Балкан - позивају га да остане веран хришћанству и западу и да се обрати Шпанији).

Друга фаза 1606-1612. и током ње се тражи подршка од шпанског двора, пошто чак ни Венеција тада није била заинтересована, али је упркос томе све време била изузетно добро обавештена о дешавањима (скоро сва грађа је из Венеције), пошто су сва долазећа и одлазећа писма млетачки провидури преписивали и прослеђивали властима. Пошто није било подршке од Хабзбуршке монархије, завереници крећу на шпански двор, па у Напуљ код вицекраља и код појединих угледних и моћних племића и великаша тражећи некога ко ће прихватити да их војском ослободи, а они да га прихвате за владара. У тим трагањима, на крају су нашли једног амбициозног кандидата, савојског војводу Карла Емануела. Детаљи око тога ко кога ту и како лаже, обећава и сл. могу се наћи код Глигора Станојевића. Углавном, 1608. године посланици обавештавају Грдана да је питање тренутка када ће доћи шпанска флота са хиљадама и хиљадама војника, само треба да се донесе одлука да се Карло Емануел прихвата за краља. Стога је сазван сабор у Морачи у децембру 1608. на коме је савојски војвода признат за српског краља. После тога, пошто се ништа није десило јер без шпанске војводе савојски војвода није могао делати, покрет полако замире, а после смрти Грдана 1612. и потпуно. Односно, заправо и даље се наставља преко Напуља и Шпаније, али више није усмерен према Херцеговини, већ иде према Албанији - разноразни преговори и завере трају наредних двадесетак година.

Сабор представника племена јужне Херцеговине и Брда у Морачи изузетно је значајан догађај у српској историји јер је на том сабору изабран Карло Емануел за српског краља са правом наследства да ослободи са војском српске земље, обећавају му брда и долине, велику војну помоћ. Значајно је што тада патријарх посебно пише Карлу Емануелу и посебним писмом децидирано условљава признавање новог краља: да нови краљ свечаном дипломом у име своје и својих наследника гарантује Србима слободу вероисповести; да се обавеже да неће дозволити долазак језуита и да неће бити превођења у римски закон. Ово баца ново светло на патријарха Јована, који је оцрњиван као унијата, предводник устанка и распиривач борби (на званичном сајту СПЦ пише свашта о њему).

Значај Велике завере и сабора у Морачи је велики, због тога што се јавља идеја о обнови српске државе, иако под влашћу страног краља, али који ће бити окруњен по закону св. Саве, његовог оца Симеона и краља Стефана Првовенчаног – поново ће се јавити у националном програму Арсенија IV из 1737. идеја о потреби обнове српске државе. Српски патријарх указује на

потребу заштите православне вере, свестан је потребе очувања верског и етничког идентитета. Те идеје овде се рађају. 19

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

КНЕЖЕВАЧКО ПОТИСЈЕ ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ20

1. Турско освајање Баната

Циљ султана Сулејмана I (1520-1566) био је освајање Угарске и продор у централну Европу. Стратегија освајања заснивала се на стварању система зависних држава на границама Царства – то су биле Влашка, Молдавија, а након 1526. и Угарска и Ердељ. Но, већ 15 година након Мохача, највећи делови Угарске биће потчињени непосредно султановој власти. Наиме, у борби за угарско наслеђе Сулејман је подржавао Јована Запољу, противника Фердинанда Хабзбуршког (брата цара Карла V). Након Запољине смрти, и још једног од сукоба између Сулејмана и Фердинанда, основан је Будимски ејалет. Борбе са Фердинандом окончане су миром 1547. године.

Фердинанд је заузетост Османлија ратом у Персији желео да искористи да добије Ердељ и Банат, позивајући се на великоварадински уговор који је Јован Запоља потписао 1538. уверен да неће имати наследника. Ови захтеви Фердинанда изазвали су раскол и сукоб две струје у Угарској. Фратар Ђорђе Утјешеновић, цивилни намесник малолетног Јована Жигмунда (Запољиног сина) подржао је захтеве Фердинанда, док су се угарска краљица (удовица Запоље) и Јованов војни намесник Петар Петровић овоме успротивили. Дошло је до грађанског рата у коме су краљица и војни намесник поражени, у бици код Чанада на јесен 1550. године. Порта је, на вест о овим догађајима, послала ултиматум у којем је захтевала да се Јован Жигмунд сместа крунише за краља, да се за његовог намесника постави поменути војни намесник Петар Петровић, а да се Бечкерек и Бечеј предају султану. Пошто је сабор у Коложвару јула 1551. прихватио Фердинанда за новог владара, наређено је румелијском беглербегу Мехмед-паши Соколовићу да са војском уђе у Банат.

Соколовић је касно кренуо у поход, у септембру је освојио Бечеј, Бечкерек и Чанад, као и сва места на Тиси до ушћа Мориша. У октобру је започео опсаду Темишвара, али је због јаког отпора и надолазеће зиме морао да

19 Мада, током Банатског устанка 1594. посланство предвођено вршачким епископом Теодором Тиодоровићем затражило је помоћ од ердељског кнеза Жигмунда Баторија, нудећи му титулу српског краља.20 Напомена: ни овaj одељак нису написали ни проф. Дабић ни асист. Шулетић, већ је рађено по литератури (Срђан Катић, Историја Новог Кнежевца и околине, 135-209). Битни су само устанак у Банату и његове последице (поглавље 6 и делимично 7). Остало служи за лакше разумевање.

13

се повуче, што су искористиле Фердинандове трупе да поврате Чанад и овладају Поморишјем. Османлије су се задржале у Бечкереку и Бечеју, и основале нови санџак, а за санџак-бега је постављен будимски беглербег.

Ђорђе Утјешеновић, који је у међувремену постао кардинал, оптужен је за успостављање везе са Турцима, због чега је погубљен. За новог заповедника похода на Банат именован је други везир Порте, Ахмед-паша, који је на време повео војску, на лето 1552. г., освојивши Темишвар у јулу. Истовре-мено су помоћни одреди напредовали Дунавом, а војска санџак-бега Бечеја и Бечкерека (да ли у исто време и будимског беглербега?) освајала Поморишје – падом Липове, сломљен је сваки отпор између Тисе, Мориша и Дунава.

2. Управни и порески систем Темишварског ејалета

Тако је 1552. оформљен Темишварски беглербеглук (ејалет), који је био трећи по реду у Европи. Успостављени су органи власти и смештене посаде у стратешки најбитније тврђаве. Први темишварски дефтердар (службеник задужен за финансије) организовао је попис ради установљења броја пореских обвезника и обима санџака и нахија (мањих административних јединица). За првог темишварског беглербега, постављен је Гази Касим-паша, који је био беглербег будимски и санџак-бег Бечеја и Бечкерека.

Највероватније је у тренутку оснивања било 5 санџака – Темиш-варски, Липовачки, Чанадски, Арадски и санџак Бечеј и Бечкерек.21 Ранија административна подела Баната на жупаније је занемарена, тако да границе санџака нису представљале географски заокружене територијалне целине. Након освајања Ђуле 1566. установљена је нова административна подела, која ће се задржати до краја XVII века – санџаци су били: Темишвар, Липова, Чанад, Ђула, Јанова и Модава. Тада су се Бечеј и Бечкерек нашли у оквиру Чанадског санџака као нахије. На територији сваког санџака била је распоређена провинцијска војска спахија.22 Без посада у тврђавама, у Темишварском ејалету било је 3000 војника, спахија и џебелија (према Сулејмановом кануну).

Затечено становништво (претежно хришћанско) задржало је своје куће и окућнице над којима је уживало право пуне приватне својине, док је земља изван насеља проглашена државном и дата сељацима у наследни закуп уз годишњу ренту (ушур), која је плаћана у натури. Како би опустошени крајеви

21 „Највероватније“ је употребљено због тога што ће у попису из 1566/7. Бечеј и Бечкерек бити наведени као нахије Чанадског санџака, али не и у претходном попису из 1557/8.22 Подсетник: спахија добија плату, односно приходе једног или више села, у замену за војну службу и опремање једног или више војника. То је тимар = износи до 20.000 аспри. Зеамет = до 100.000 аспри, додељиван високим службеницима. Хас = преко 100.000 аспри, највишим државним службеницима. Чанадски санџак-бег је у XVII веку имао 270.000 аспри прихода.

што пре били демографси обновљени, поједине становништву познате и прихватљиве дажбине из времена под угарском влашћу, пренете су у османско законодавство. Најважнија је мађарски филур (филурија), који се плаћао једном годишње, уместо харача (џизије). Харач је био лични порез, док је филурија била колективни порез наплаћиван од куће, независно од броја одраслих мушкараца који су живели у њој. Раја је спахији плаћала порез на капију, који се такође плаћао по кући за разлику од спенџе која се јужно од Саве и Дунава наплаћивала појединачно од сваког одраслог радно-способног хришћанина. У обавезе је спадало и обезбеђивање огрева (дрва) и хране за спахијиног коња (сена). Уколико није било шума, или уколико је спахијино имање било јако удаљено од села, плаћао би се порез на дрво и сено. За одржавање безбедности, гоњење и кажњавање преступника, надокнаду причињене штете и сл. становништво је плаћало бадухаву, чији је износ одређиван према трогодишњем просеку почињених кривичних дела (такође се плаћала по кући и на локалном нивоу, односно у различитом износу за свако село). Такође, убирана је и младарина, која је разрезивана на цело село према просечном броју склопљених бракова.23

Осим ових редовних, постојали су и ванредни ратни порези - у Темишварском и Будимском ејалету прикупљани су под именом ратног дуката/војнице, у почетку само кад је војска одређеног санџака учествовала у походу, а касније сваке године. Становништво је било ослобођено работа према угарским феудалцима. Имало је и обавезе према цркви – православна домаћинства су плаћала 12 аспри годишње патријарху и још толико свом епископу; сваки поп давао им је по дукат.24

Што се тиче црквене организације, у Банату су биле две епископије – Липовачка и Вршачка. После Дугог рата било их је три, али без Липовачке – Вршачка, Темишварска и Бечкеречка. Пре ступања султана Ибрахима I на престо 1640. године, остале су само Вршачка и Темишварска (којој је припојена Бечкеречка).

Што се тиче локалне самоуправе, према закону за Темишварски санџак из 1554. свака нахија имала је кнеза, а свако село имало је примићура. Они су били задужени за скупљање пореза, чување села и путева од хајдука, вођење популационе политике, односно насељавање запустелих места, а морали су и да учествују у војним похода (због чега су били ослобођени свих дажбина).

23 У вези са удавањем девојака – младожењина породица „купује“ девојку, њен отац је „продаје“ чиме остварује „финансијску добит“ на коју плаћа порез – младарину.24 Ово је глупост, то су били само номинални приходи који нису постојали у стварности.

14

3. Становништво, етнички састав, миграције

Захваљујући блажем пореском систему, део избеглица се вратио из Ердеља, а део становништва из Смедеревског санџака је прешао у ново-основани Темишварски ејалет. Према попису из 1557/8. у Кањишком крају је било:

Кањишки крај, 1557/58. МАЂАРСКА СРПСКА МЕШОВИТА УКУПНОСЕЛА 6 5 2 13

ДОМАЋИНСТВА

196 81 23 300

Након освајања Ђуле 1566. и оснивања истоименог санџака, дошло је до великих миграција које су захватиле Темишварски ејалет. Становништво јужно од Дунава је, привучено блажим пореским системом плаћања по кући, у масама прелазила у Банат како би била увршћена у нови попис који је започео те године. Крајем 1567. најстроже је забрањен прелазак становништва на банатску страну Дунава – успостављене су страже на обалама, а скеле и чамци бивали су претресани; истовремено је темишварском дефтердару заповеђено да најновије досељенике врати, а оне који су раније стигли да заведе по глави, како би се миграција обесхрабрила. Турске власти су желеле насељавање овог простора, но оне су имале на уму довођење мађарског становништва, а не пресељавање сопственог из унутрашњости.

Тимарници у Банату нису желели да се одричу новог становништва које би им доносило веће приходе, а закупци пореза јужно од Саве и Дунава пак, нису бирали средства за прикупљање пуног износа дажбина од преосталог становништва, чиме су само подстицали нова исељавања. Раја је ноћу прелазила Дунав, а скелеџије су их превозиле по веома високим ценама. Када је завршен попис почетком 1568. масовна досељавања су престала.25 У Кањишком крају, резултат је био 84 нове српске куће у односу на претходни попис (свега 16 мађарских) и промена карактера једног мешовитог села које је од тад постало српско.

Кањишки крај, 1556/57. СРПСКА МАЂАРСКА МЕШОВИТА26 УКУПНОСЕЛА 6 7 1 13

ДОМАЋИНСТВА

178 (+84) 225 (+16) 9 (?) 412 (+112)

25 Пошто је у међувремену, од прошлог пописа (1557/8), страдало много људи у епидемији куге (1559), може се претпоставити да су размере ове сеобе биле још веће него што је то изражено у пописима.26 Пописано 1560/61.

У том периоду била је изражена етничка хомогенизација насеља, јер у већини места није било припадника других народа (или их је било са једном или две куће). Читава регија је била подељена по етничкој основи на северни мађарски и јужни српски део. До пописа из 1579/80. није било већих промена (осим у српском селу Падеј и мађарском Рабај, одакле је добар део становништва отишао). До почетка Дугог рата 1593. и Банатског устанка 1594. године, није било већих демографских промена.

Кањишки крај, 1579/80. СРПСКА МАЂАРСКА МЕШОВИТА27 УКУПНОСЕЛА 6 7 1 13

ДОМАЋИНСТВА

159 (-19) 223 (-2) 9 (?) 391 (-21)

Треба имати у виду да у пописе нису увршћена домаћинства сеоских старешина, примићура (мађ. бирова), мартолоса у посадама тврђава и припадника речне флоте који су били ослобођени пореза. Изузети су били и хусари, соколари и кара мартолоси, али само до 1567. када су преведени у рајински статус.

4. Привреда

Један од важнијих привредних центара са високим приходима била је Кањижа, мађарско насеље у Чанадском санџаку са годишњим приходом од 31.065 аспри (1566/7), што је било више од самог Чанада који је доносио 22.928 аспри. Према попису из 1579/80., Кањижа је доносила 45.900 аспри, а Чанад свега 28.935 аспри.

Раја је давала деветину приноса, за разлику од санџака јужно од Дунава, где је на име ушура (1/10) и саларије (1/40) узимана осмина. Највећи део обрадиве површине био је под пшеницом. Није се још сејао кукуруз, а у неким местима се од 1572. године помиње пиринач. Приходи од конопље, купуса и лана су најчешће заједнички обрачунавани.28 Мочварно земљиште није погодовало гајењу винове лозе (први виноград у Кањижи је забележен 1579.).

Држава је највише новца убирала од пољопривреде, а раја од узгоја крупне стоке и коња, који нису опорезивани, те подаци о њиховом броју нису ни уношени у пореске књиге. За узгој оваца се плаћала овчарина, која је по правилу припадала султану.29 Такође, гајене су и свиње, које нису држане по

27 Пописано 1560/61.28 Нап. окућнице нису биле опорезиване, а на њима су гајене и друге врсте поврћа.29 У Кањижи и околним местима су готово сва домаћинства имала овце јер су месо, млеко, вуна и кожа били неопходни сваком домаћинству. Ко је имао мање од 20 оваца плаћао је 1,5 аспру по грлу

15

оборима, већ су живеле у чопорима надомак насеља где су товљене.30 Продаја свињског меса била је забрањена на јавним местима. Такође, скоро сва домаћинства (конкретно кањишког краја) су држала пчеле.31 Риболов је такође био широко распрострањен (четири велика поста, посни дани у недељи, заветни дани) – држава је убирала ¼ уловљене рибе.

Отварани су и рудници шалитре, која је служила за производњу барута. Житељи места чији су становници обавезани да раде у тим рудницима добијали су пореске повластице, а за обављени посао су добијали дневнице. Због повољних извештаја о почетној производњи, донета је одлука о изградњи барутане у Темишвару (до тада је шалитра прерађивана у Будиму), која ће постати једна од најзначајнијих у Царству. Највећи проблем при преради је био тај што није било довољно дрвета за ложење великих казана за топљење руде.

5. Саобраћај и трговина

Главни трговачки промет у Банату у XVI и XVII веку обављао се рекама – путовање бродовима било је удобније и безбедније. Тисом су у великим количинама довожени камена со из Ердеља, жито, бакар, калај и др. док су истовремено извожени зачини, кафа, памук, свила и сл. Натоварени бродови вучени су узводно уз помоћ људске и животињске снаге.

Сточна трговина је обављана копном, а сточни каравани су најчешће прелазили Тису скелама код Кањиже. Развијена је била и трговина кожама, која је била усмерена ка Дубровнику и Сплиту.

Копнених путева је у Банату било мало и коришћени су само лети. Саобраћај између села се одвијао углавном чамцима и лађама, а реке су се често изливале и плавиле километрима унаоколо.

Значајни трговачки центар била је Кањижа, која је имала права на панађур и пијачни дан још од времена под угарском влашћу (а султан их је потврдио).

6. Устанак Срба у Банату 1594. године и Дуги рат (1593-1606)

и није био уписиван у дефтер овчарине; свако ко је имао више од 20 оваца, давао је по једну овцу на сваких 20, као и кошару, дажбину за гоњење стада на испашу, која је износила једну овцу на сваког пастира. Због злоупотреба пописивача и жалби становништва, од 1579. се овчарина плаћала само у новцу и то у износу од једне аспре по овци, док је за извођење на испашу плаћано 30 аспри. Ово је утицало на повећање броја оваца.30 1566/7. је било 1.752 свиње, а 1579/80. је било 3.300 свиња у кањишкој области. Опорезоване су само свиње старије од годину дана, и то са по две аспре.31 Мед је био широко примењиван при исхрани, јер је био знатно јефтинији од шећера; користио се и за прављење скупоцене и цењене медоваче. Од пчелињег воска израђиване су свеће. Порез је износио 2 аспре по кошници.

Пред крај владавине султана Сулејмана I (1520-1566), у турској државној благајни је био осетан недостатак новца. Након битке код Лепанта 1571. године, у којој је турска флота уништена, долази до првог великог финансијског дефицита у благајни, због чега се кује нова емисија аспри са мањим процентом сребра, што је представљало увод у инфлацију. Ни званична девалвација аспре од 100% која је изведена 1584. године, није могла спречити раст курса и цена. Захваљујући томе, османска држава и њена привреда су биле озбиљно уздрмане. Државни службеници су сиромашили, завладали су мито и корупција, а побуне војске су биле свакодневна појава широм Царства. Након једне озбиљне побуне из јануара 1593. године, државни врх је схватио да излаз из кризе лежи у новим освајањима.

Још за време Сулејманових похода, од народа су откупљиване намирнице по ценама нижим од тржишних. Раја је све чешће била обавезана јавним радовима, крчењем путева, изградњом тврђава, скупљачи пореза су злоупотребљавали свој положај узимајући порез у новцу (уместо у натури) по вишим ценама од тржишних, осиромашене спахије су све чешће терале сељаке да им праве куће, превозе робу, обрађују имања и сл.

Због свега овога, 1583. долази до првог (поменутог) масовнијег бекства раје у османску вазалну кнежевину Ердељ.32 Међутим, упркос свему, народу је и погодовала инфлација, јер је реална вредност појединих дажбина више него дупло смањена.

Турски пораз код Сиска 1593. године продубио је унутрашње проблеме који су угрозили османску власт у Ердељу, Влашкој, Молдавији, као и у Банату, где ће Срби дићи устанак 1594. године.33 Главни покретачи и носиоци устанка били су хришћани у турској војној служби, који су после освајања Ђуле 1566. почели да губе „привилегије“34 и били превођени у рају. Одлукама Порте из августа/септембра 1567. повлашћен положај су изгубили кара мартолоси, хусари и соколари – део њих се потом преселио у Ердељ и пограничне крајеве, део је остао, а велики број је ступио у хајдучке дружине.

Када су на зиму 1593/94. пали Филек и Новиград, мање групе мартолоса су се одметнуле, као и неколицина спахија, окупљајући се у пограничном подручју према Ердељу, где су пре рата деловале бројне хајдучке дружине. Помагани су од стране лугошког бана Ђорђа Палтића и војводе Фрање Гестија (једног од главних ердељских заповедника). У почетку су

32 Бекстава је било и раније, али су била ретка и обично су биле у питању мање групе.33 Друштвена структура, територија захваћена устанком, степен организованости и сл. су питања у вези устанка у Банату која су остала неразјашњена јер није коришћена прворазредна османска грађа, већ западни извори који су накнадно интерпретирали одјеке устанка.34 Можда погрешан термин, не верујем да би било мудро користити га на испиту у овом контексту, вероватно је употребљен као колоквијални израз за повластице, прим.аут.

16

вршили препаде на трговачке караване, а како им се број постепено повећавао, почели су нападати усамљене куле и чардаке. Раја им је прилазила када би ови стигли у њихов крај, али у више места им је пришла под присилом, под претњом одузимањем имања и под претњом смрћу.35

У марту 1594. једна група устаника предвођена Петром Мајзошем је спалила Вршац, опљачкала становнике околних села и повукла се у Ердељ. Истог месеца су оплењени Бокчија (Бокшањ) и Моржињ. Изгледа да су управо у том периоду разбојнички препади прерасли у устанак, чије је циљеве артикулисало свештенство, на чијем челу је био вршачки епископ Теодор Тиодоровић. Средином маја, он је предводио посланство које је од ердељског кнеза Жигмунда Баторија тражило помоћ, нудећи му титулу српског краља. Батори је одбио због истрајавања сталежа на покорности султану.

После ових акција, нападнут је велики конвој бродова са ратним материјалом на сремској страни Дунава – историографија се не слаже око тога да ли је то учинио Батори или су, пак, то били српски устаници. Имајући у виду савремени извор (Ћезаре Кампана, Историја света) који је посведочио да су то урадили Срби, наводе османског хроничара (Мустафа-ефендија) који говори о хајдучким дружинама које су пљачкале места у Срему и спалиле Земун, као и чињеницу да је ердељски кнез отказао послушност тек следеће године, намеће се закључак да је овај препад био дело српских устаника.

Према Мустафа-ефендији Селаникију, побуна је избила у санџаку Модава, предвођена анонимним хришћанином, поседником зеамета, носиоцем високог чина у спахијској организацији. Како је остао без зеамета, отишао је код ердељског кнеза, одакле се убрзо вратио са неколико официра који је требало да помогну дизање устанка и стварање војне организације.

Први велики успех устаника био је напад на Модаву на Дунаву, где је побијена турска посада и спаљена тврђава. Поражени су и Турци који су обезбеђивали пристаниште у Храму, као и посада паланке Панчево. На вести о овим акцијама, које су стигле до Београда и Смедерева, послато је око 1000 коњаника и пешака према Панчеву, где се одиграла битка у којој је погинуо вођа устаника са више од хиљаду људи.36

Остаци разбијених устаника напали су Бечкерек, где су имали подршку, те су брзо сломили отпор Турака. Устаници су намеравали да се повуку чим сакупе плен, али су се становници успротивили, свесни да ће бити изложени турској одмазди. Ка Бечкереку су послати турски одреди из Смедеревског санџака – дошло је до битке у којој је турска војска уништена. Потом су оплењени Тител и велики број оближњих места у којима су живели муслимани. У околним крајевима, муслиманско становништво се повлачило у

35 Супротно стереотипном народном карактеру устанка.36 Један српски запис открива идентитет вође: „Борили су се Срби и Турци 26. маја 1594. код Панчева, и ту паде много Срба, а међу њима и спахија Вукадин“.

утврђене градове (вероватно у Чанад и Сегедин, с обзиром да су путеви ка југу били пресечени).

Устаници из Вршца, на челу са владиком Теодором Тиодоровићем, тражили су помоћ од ердељског кнеза, док су устаници који су се налазили у Бечкереку тражили заштиту Беча (што може имплицирати постојање два одвојена центра устанка и устаничка покрета). Беч је послао два мања војна одреда, од којих је један успут страдао, док је Ердељ само слао официре и пружао формалну, декларативну, моралну подршку.

Долазак Татара натерао је хришћане37 да подигну опсаде Острогона и Хатвана и да се повуку у горњу Угарску, што је омогућило Турцима да се позабаве устаницима у Банату. Велики везир (Синан-паша) именовао је анадолског беглербега (Мехмед-пашу) за заповедника војске у којој је било и 3000 јаничара. Темишварском беглербегу (Мустафа-паши), који је бранио Будим, наређено је да крене у Банат. Није могло бити озбиљнијег отпора, те су борбе завршене до (10.) јула 1594.

Уследила је тешка турска одмазда – након борби око Бечкерека, турска војска се разишла по селима пленећи и палећи све до Мориша. Део становника је побијен и одведен у робље, а део је избегао у Ердељ и хабзбуршки део Угарске, након чега су многа места запустела. Ситуацију је додатно погоршало то што су следеће зиме кримски Татари остали у Темишварском елајету, што је довело до нових пљачки, паљења, убијања и робљења.

Становништво је било тешко притиснуто принудном продајом намирница турским властима по нижим ценама, принудним превозом робе, тешког наоружања и муниције.

Ердељска војска опседала је Темишвар 1595.; Турци су повратили Чанад 1598. Персија је напала Турке са истока 1603. и тада ситуација по Османлије постаје нарочито тешка. Миром у Житватороку 1606. завршен је Дуги рат. Турска се одрекла претензија на територије у северној Угарској под хабзбуршком влашћу, за које су им Хабзбурзи до тада плаћали данак од 30 000 златника; међутим, призната су јој освајања неких важних градова.

7. Између великих ратова

По окончању Дугог рата, многи делови Баната остали су пусти, чему је допринела и куга 1605. године. Када су се ердељске трупе повукле из северног Баната 1598. године, највећи део мађарског становништва је побегло. У опустела мађарска села (нпр. Малу Кањижу, Оросланош, Нађ Ђалу и

37Вероватно се мисли на аустријску војску, проверити термин, прим. аут.

17

Фејеређхаз, који ће постати Фелић), досељавали су се Срби. Такво стање одржало се током читавог XVII века.38

Од краја Дугог рата 1606. до почетка Бечког рата 1683. владао је мир, који је нарушен само 1663/64. године, но тада су борбе вођене далеко од Баната, на северозападу Угарске. Овако дуг период мира у Банату утицао је на то да се демографска и привредна ситуација обнови. На привреду је повољно утицао и све већи промет на северном путу који је повезивао Балтичко и Црно море и који је био јефтинији од поморског. Повећане су производње стоке, коже, вуне, жита, соли, воска, конопље, лана, а почело је и са узгојем кукуруза и племенитијих раса оваца. Број кућа у Банату је до друге половине XVII века драстично порастао, а његови становници си били имућни људи који су се бавили првенствено трговином и занатством; Челебија описује тамошње мушкарце и жене као богато одевене људе лепог изгледа и држања. Помало идиличну слику мирнодопског Баната из друге половине XVII века, замениће двадесет година касније незапамћена ратна страдања и нове сеобе народа.

8. Мала Кањижа у Бечком рату (1683-1699)

Османско царство почело је јануара 1683. године припреме за нови рат против Хабзбуршке монархије, а ради проширења територија у Угарској и, најзад, освајања Беча. Неуспела опсада хабзбуршке престонице током августа/септембра 1683. и страховит пораз Турске војске на обронцима Калемберга претворили су дотада успешан поход у срамно повлачење и бекство. Слабости Османског царства које су избиле на видело поново су пробудиле старе наде да ће Турци бити протерани из Европе. На подстицај папе Инокентија XI склопљена је Света лига између цара Леополда I и пољског краља Јана Собјеског; савезу је следеће године приступила Млетачка република, а 1686. и Русија.

Хабзбуршка војска је 1686. године освојила Будим, Сегедин и многа места на средњој Тиси, док су Турци напустили крај између Тисе и Мориша. На зиму исте године, због тешке ситуације на ратишту, Порта је одлучила да остави стајаћу војску и азијске трупе на тлу Европе, у Темишварском ејалету – темишварском кадији је наређено да обезбеди зимовнике и да води рачуна да Арапи и Татари не пљачкају народ. Међутим, Татари су наредних месеци интензивно пљачкали и робили незаштићено банатско становништво.39

38 Тако се у једном спису из 1647. ова места наводе као српска, а чувени османски путописац Евлија Челебија (који је 60-их година истог века туда пролазио) наводи да се у некада мађарском Чанаду говори само бошњачки, т.ј. српски.39 У српским записима је забележено да је толико народа одведено у робље да је један роб продаван за свега грош и по.

Током те зиме уведен је и посебан ратни порез свим слојевима становништва – европске провинције морале су да припреме довољно јечма, сламе, хлеба, меса, дрва, стоке, штала и заклона. Ово је допринело томе да део народа почне да пребегава под хабзбуршку власт. Тако је Новак Петровић, представник Срба у Банату, стигао у Беч (још током опсаде Будима) са предлогом да се стави на располагање царској војсци са 3 000 Срба, заузврат затраживши заштитна писма која би им омогућила насељавање на царском земљишту. Дворски ратни савет је ово прихватио, а Новак Петровић је и наредне године превео један број Срба из околине Темишвара у Потисје – сви су они (укупно 4.892 особе) насељени привремено у околини Сегедина, а Новак је постављен за њиховог капетана.

Хабзбуршка војска је августа 1687. запосела средњу Славонију и велики део Срема са Петроварадином, а током октобра је ушла у Ердељ. Као гаранцију и заштиту евентуалних будућих освајања, издејствовано је проглашење Угарског краљевства наследном земљом хабзбуршке владарске куће. На скупштини сталежа у Пожуну, у октобру, прихваћено је да надвојвода Јосиф буде крунисан круном св. Стефана.40

Због константних војних неуспеха, финансијске и материјалне оскудице, дошло је до побуне у османској војсци која је кренула ка Истанбулу. Султан Мехмед IV је смењен а постављен је Сулејман II. Пошто су у Румелији остале само мање војне посаде, аустријске снаге су то искористиле и, потпомогнуте великим бројем српских устаника, продрле у дубину османске територије. Београд је освојен у септембру 1688. а Ниш, Приштина, Скопље, Пирот и Драгоман у јесен 1699. У Банату је само Темишвар с околином остао у турским рукама.

Снаге Османског царства су консолидоване доласком Мустафа-паше Ћуприлића на место великог везира, у новембру 1689. Исте зиме (зими, када се иначе није ратовало) покренут је огроман синхронизован против-напад Турака и Татара – аустријска војска је затечена расцепкана и уквартирена по сеоским домаћинствима, тако да правих битака није ни било. Услед татарског пљачкања и робљења, неких 40.000 Срба је пребегло у хабзбуршке земље. До лета 1690. године, Турци су повратили све јужно од Саве и Дунава. Сходно одлукама Београдског сабора из јуна 1690. и привилегији цара Леополда I из августа усте године, српске избеглице и патријарх прешли су у Угарску два дана пред пад Београда под турске руке – највећи део кретао се према Будиму, Сентандреји, Острогону и Коморану, док се мањи насељавао по варошима од Осека до Будима, између Дунава и Тисе, у околини Суботице, Баје и Сегедина. Насељавања у Банат није било, већ је и оно становништво које је тамо остало пребегло у Бачку (а један део се прикључио избеглицама из Београда).

40 Сталежи су били присиљени да се одрекну права на побуну, које им је било загарантовано још 1222. године Златном булом краља Андрије II. Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950. 384-385.

18

Други турски поход уследио је 1691. године и окончан је страховитим поразом Турака код Сланкамена и погибијом великог везира. У бици се истакла српска милиција од ~10.000 људи, предвођена Јованом Монастерлијом. На османски престо је дошао султан Ахмед II (1691-1695), за време чије владавине није било значајнијих војних похода. Тек ступањем Мустафе II (1695-1703) на престо дошло је до обнове борби.

Командни центар аустријске војске у Банату налазио се у Малој Кањижи, где се налазио аустријски генерал који је руководио ратним операцијама. Турска војска је кренула према Липову, освојила га у септембру 1695., побила посаду, порушила утврђење и одвела становништво у робље. Освојила је и Тител, а у септембру је дошло до битке код Лугоша, у којима је хабзбуршка војска претрпела тежак пораз. На зиму и пролеће 1696. Хабзбурговци су повратили скоро сва изгубљена места и опсели Темишвар. Коначни преокрет у односу снага догодио се после победе Еугена Савојског над Турцима код Сенте у септембру 1697. године. Турци су пристали на мировне преговоре који су се завршили јануара 1699. у Сремским Карловцима – Барања, Бачка и западни Срем припали су Хабзбурзима, док је Банат остао Османском царству, и то само ако се поруше утврђења у Банату. Хабзбурговци су отпочели организовање потиске и поморишке крајине.

9. Турска Кањижа од Карловачког до Пожаревачког мира

Турци су се дали на учвршћивање власти у опустошеном Банату и обнову истог. Ради репопулације ове области, Темишварски пашалук41 је проглашен граничним подручјем са специјалним статусом – серхатом. То је значило да се ту могао населити свако, чак и раја из других ејалета (што је раније било изричито забрањивано), а како би се привукли и они који су пребегли на аустријску страну, марта 1701. је објављен ферман којим се позивају сви да се врате у своја места без бојазни од одмазде и казне због учешћа у рату против Турака. Додатни подстицај била је одлука Порте по склапању мира, о отписивању дугова становницима Темишварског серхата и њиховом ослобађању од свих врста намета, до 1702. године. Сакупљање дажбина по кући је укинуто и замењено опорезивањем по глави, али по најнижој пореској стопи. Пореске олакшице и амнестија су приволеле велики број Срба да се одазове позивима турске власти. Избијање Ракоцијевог устанка 1703. године је посебно повећало број повратника и пребега (Ракоци је тражио од темишварског беглербега да му изручи, односно да протера Србе на његову територију – овај га је одбио без много размишљања).

41 Јел пашалук или беглербеглук/ејалет?

Турци су тежили ревидирању Карловачког мира, због чега су заратили прво против Русије (1710-11), а онда и против Млетачке (1714). У овај рат се на млетачкој страни укључила и Хабзбуршка монархија 1716. године. Трошкове овог рата поново ће подмиравати становништво. До првог сукоба дошло је код Митровице – турска претходница је гонила аустријску до Петроварадина. Када је османска војска стигла, није одмах кренула у напад, што је била прилика за покретање иницијативе коју Еуген Савојски није могао да пропусти. У бици (август 1716) је велики везир погинуо, а његова војска се расула. Убрзо је опседнут и освојен Темишвар, а банатско Потисје напуштено од стране Османлија. Године 1717. Турци су остали без Београда и повукли се до Ниша. Убрзо је склопљен мир у Пожаревцу (1718) – Аустрији су припали Банат, доњи Срем, Посавина и простор на коме ће бити оформљена краљевина Србија.▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

КАНДИЈСКИ РАТ (1645 - 1669)

*** Гранична линија између Турске и Млетачке Републике у Далмацији утврђена је непосредно по завршетку кипарског рата (1571-1573) и она је, углавном, остала на снази све до Кандијског рата (1645-1669).

Територија Млетачке Републике у Далмацији била је крајем 16. века ограничена само на острва, неколико утврђених градова на обали и узан појас земљишта у њиховом залеђу (Котор, Задар, Сплит, Шибеник, Новиград). Турци су , пак, контролисали залеђе млетачких поседа и један део јадранске обале (Скрадин, Карин, Макарска, Улцињ, Херцег Нови).

Скроман по обиму, млетачки посед био је довољно простран да одигра ону улогу коју су му наменили његови господари: да штити млетачке трговачке путеве на Јадрану и према Леванту. Због тога Млетачка Република и није, супротно доста распрострањеном схватању, показивала намере да тај посед прошири новим освајањима, јер су трошкови одбране далматинских упоришта били већи од непосредне добити која се из њих могла извући. То показује и случај Кандијског рата, који су Турци наметнули Републици и у њему изгубили неке територије у Далмацији. На крају рата Млетачка Република је лако и без неког виднијег отпора пристала да се у корист Турке одрекне скоро свих запоседнутих територија у замену за мир, не водећи нимало рачуна о интересу својих савезника, хришћана православне и католичке вере, који су се одметнули од Турака и ратовали на млетачкој страни. Гранична линија, одређена споразумом о разграничењу од 3. октобра 1669, назива се „линија Нани“ по млетачком комесару за разграничење Баптисти Нанију.

1. Далмација у Кандијском рату

19

У пролеће 1645. године око 60.000 турских војника искрцало се на Кандију (Крит) и тиме је започео млетачко-турски рат, који је трајао све до 1669. године. Млетачка Република настојала је да ратна дејства ограничи само на Кандију, јер није имала довољно војних снага да води борбе са Турцима на другим ратиштима, па је чак обуставила радове на даматинским утврђењима. Турци су, пак, рачунали да у Далмацији могу постићи знатније успехе или бар прунудити Млечане да део својих скромних војних снага сконцентришу на млетачко – турској граници од Новиградског мора до Котора. Непосредно пред почетак рата, према истраживањима Глигора Станојевића, Млетачка Република имала је у далматинским утврдама укупно 1.070 плаћених пешака и 329 коњаника.

Турске снаге из Босанског пашалука напале су 1. јула 1646. године млетачку тврђаву Новиград, чија се малобројна посада предала након три дана борби. Уместо да тада прикупљене снаге усмери према оближњем Шибенику, босански паша није то учинио до 13. октобра. Када је коначно решио да то учини, временске прилике нису више дозвољaвале да на дуже време опседа град. Због тога је после првог неуспелог јуриша дигао опсаду и повукао се на зимовање у Босну. При томе није у Далмацији оставио довољно војника да предупреди могући млетачки напад. Млетачке власти решиле су да искористе одсуство турских снага у Далмацији (Клишки и Крчки или Лички санџак) ради предузимања једног добро осмишљеног ратног плана. На руку им је ишла и околност што су велики снегови прекинули све везе између турских далматинских поседа са њиховим личким и босанским залађењем. Малобројни далматински Турци били су због тога препуштени сами себи, јер се нису могли да ослоне ни на своје хришћанске поданике.

Први на удару млетачких снага нашао се половином марта 1647. године турски Земуник, а потом су запоседнута остала утврђења у замишљеном троуглу, који су чинили Задар, Шибеник и Книн. Како није имао снаге да задржи све што је освојио, млетачки провидур је решио да онемогући повратак Турака тако што ће им попалити куће, уништити усеве и на млетачку стране превести хришћанску рају. Његов план био је да млетачке приморске поседе заштити тако што ће око њих створити широки појас опустошене земље и ради тога су током пролећа разорени Нин, Земуник, Ислам, оба Обровца, Надин, Карин, Врана, Скрадин и многа друга места. Није се ограничио само на разваљивање утврђења, већ је намеравао да придобије хришћанско становништво у турским пограничним крајевима да се пресели на млетачку територију – „под крило принципово“ и, потом, да спали њихова дотадашња насеља. Морају се, писао је млетачки провидур о свом

науму, „спалити куће из којих су пошли, да их оне не би мамиле да се врате“. Придобијање хришћанског становништва на сеобу остваривано је:

- обећавањем и уговарањем одговарајућих повластица и новчаних награда и почасти њиховим представницима – кнезовима, народним војничким старешинама и свештеним лицима;

- пљачкањем њихових насеља да би се изнудио пристанак на пресељење;

- заробљавањем и одвођењем на галије најтврдокорнијих противника сеобе.

Наведене мере биле су доста делотворне, па се већ у пролеће исте 1647. сместило на млетачкој територији у околини Задра око 1.000 за оружје способних војника - ускока, чије су породице са стоком (око 80.000 грла) пребачене на јадранска острва. Разумљиво да Турци нису мирно посматрали расељавање својих стратешки важних пограничних крајева – они су су већ у лето напали један део пребега и нанели им страшне губитке. Одмазда над неверном рајом требало је да обесхрабри нове сеобе, али се то није догодило. Неколико таласа досељеника слило се на млетачку територију и у пролеће и лето 1648. године, када је млетачка војска заједно са ускоцима разорила Книн, Дрниш и Клис. Рачуна се да се за ове две године укупно доселило око 28.000 душа.

Досељеничким вођама млетачке власти су, држећи се датих обећања, доделиле одговарајуће новчане награде – најчешће месечне плате од четири дуката. Сачувано је више терминација (указа) о додели плата, писаних током 1648. године по једном стандардизованом обрасцу. У њима је генерални провидур у уводу објашњавао разлоге државне издашности: „Имамо изричиту заповјед у више дукала узвишеног Сената ... да дозначимо неку награду главарима и харамбашама Морлака који су се у овом рату, услијед преговора са нама, показали као вјерни и корисни“.42

Обичан свет, без обзира да ли су у питању били православни или католички досељеници, није могао да рачуна на било какву помоћ од државе и остале су им на располагању две могућности: да умру од глади или да средства за живот прибављају скромном сељачком производњом и учешћем у четовањима на турској територији у Босни и Херцеговини. У историографији су познати као котарски ускоци, чија је епопеја овековечена у народној традицији – јуначким епским песмама.

42 Међу награђеним српским народним старешинама били су: Петроније Селаковић, калуђер из Кистања; Дамјан Ковиловић, православни свештеник из Добропољаца; Милета Вукчевић, харамбаша из Жегара; Вукадин Лукин, православни свештеник из Кричака; Јанко Митровић, харамбаша из Жегара; Вукадин Митровић, харамбаша из Жегара; Радоје, Вук и Драгоје Баљак из Лапца; Плавша Кресковић харамбаша и Драгојло, кнез из Миљеваца.

20

2. Херцеговина у Кандијском рату

Млетачка Република у намери да спречи турске нападе на своје приморске поседе и да растерети притисак на главном ратишту, настојала је да увуче у рат херцеговачка и црногорска племена. Посебне напоре улагала је да придобије и сачува наклоност херцеговачког племена Никшићи и њиховог старешине, војводе Петра, коме су которски провидури слали поклоне у новцу и свили и све време рата водили са њим преписку. Ова преписка данас представља прворазредно сведочанство о тадашњим збивања на нашем простору и о улози коју је он имао у њима. На самом почетку рата са поверењем је прихватио сарадњу са Млечанима, па су Никшићи под његовим вођством почетком 1649. заузели Грахово. Недуго потом схватио је да Млетачка Република нема ни снаге ни воље да помогне ослобађање Херцеговине и Црне Горе од Турака, па је већ крајем исте године био принуђен да промени држање према Турцима. Никшићани су поново почели да плаћају харач, а сам војвода примио је у својој кући у Оногошту херцеговачког санџакбега. Помогао је 1653. Али-паши Ченгићу, новом херцеговачком санџакбегу, да успостави преписку и поверљиве односе са Млечанима. Турски зулуми и терет харача, као и неуспех Турака приликом покушаја запоседања Котора, подстакли су 1657. херцеговачка племена да поново снују планове о ослобођењу од Турака уз ослонац на Млетачку Републику. Владика Василије и војвода Петар сазвали су тада њихове прваке и заједно са њима одлучили, како су 1. новембра 1657. обавестили млетачке власти, „да узмемо оружје за свету вијеру“. Са циљем да обезбеде млетачку помоћ упутили су у Венецију кнеза Стефана Властелиновића, који је 1658. саслушан у Сенату, али није успео да придобије тамошње власти да предузму неку значајнију акцију. Турци су, међутим, решили да милом или силом умире Херцеговину, па су 1662. и 1663. похарали Никшиће и, према сведочењу поменутог Стефана Властелиновића, погубили 57 кнезова из Никшића, Пиве, Дробњака и Мораче. Последица похаре и робљења било је пресељавање извесног броја Никшићана у Срема и, у мањој мери, у околину Пераста, где су се сместили међу тамошње хајдуке.

3. Пераштански хајдуци

Расолажући скромним снагама у Далмацији и Боки, Млетачка Република је подстицала српско становништво у пограничним турским крајевима, понајвише у Херцеговини, да се сели на њене поседе у Которском заливу и укључи у борбе против Турака као хајдуци. Најпознатији међу њима били су Грујица Жеравица, Бајо Пивљанин, Милош Мали, Петар Бабић и Вукосав Пухаловић. На основу сачуваних дозвола за четовање, које су

пераштанским хајдуцима издавале млетачке власти, могу се делимично реконструисати походи појединих хајдучких дружина „против Турака и њихове имовине“ . Тако је, на пример, Грујица Жеравица од 15. маја 1660. до 29. септембра 1669. једанаест пута самостално предводио чете од 15 до 50 хајдука у походе на турску територију, а шест пута удруживао је своју чету са четама Баје Пивљанина, Милоша Малог, Петра Бабића и Вукосава Пухаловића. Он је, да напоменемо, према речима млетачког провидура био је један од најистакнутијих „поглавица хајдука који чувају которски крај“.

По окончању Кандијског рата, који Млетачкој Републици није донео скоро никаква проширења, старешине пераштанских хајдука – Бајо Николић Пивљанин, Грујица Жеравица и Вукосав Пухаловић, поднели су молбу Сенату у Венецији 10. јануара 1670. у којој тражили да се њиховим хајдуцима дозволи да се трајно населе у Врани у Равним Котарима или у Рисну у Боки и да им се дају одговарајуће повластице. Дозвољено им је да се сместе у Рисну, што су Турци доживели као провокацију, па су заједно са једним бројем Црногораца напали Рисан 8. децембра 1670. Хајдуци су успели да се одбране, али је више њих погинуло и рањено у борбама. Међу погинулима био је и харамбаша Грујица Жеравица.

Желећи да сачувају свој верски и етнички идентитет, пераштански хајдуци су 1667. године затражили од државних власти да се дозволи православно богослужење за православно становништво и хајдуке „настањене у Перасту у предјелу Прчања и Столива“ у цркви св. Василија „испод села Столива“. Како је трајао рат, њихова молба је прихваћена.

После турског неуспеха у нападу на Рисан, извршен је на Млетачку Републику дипломатски притисак са циљем да се раселе хајдуци из овог насеља. Они су због тога пресељени у Истру, где је део њих страдао од глади и болести, док се други део на почетку Морејског рата (1684-1699) вратио на ратиште у Далмацији и Боки. Међу потоњима био је и Бајо Пивљанин.▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

МОРЕЈСКИ РАТ (1684-1699)

1. Улазак Млетачке републике у рат са Турском

Турски пораз под Бечом 12. сеpтембра 1683. године изазваo је врење међу хришћанским, првенствено српским становништвом у турском делу Далмације. Наш увид у збивања на турском крајишту није потпун, али се зна да је на територији Скрадинског и Крчког или Личког санџака крајем 1683. и почетком 1684. године дошло до устанка и да су устаници били решени да се заувек ослободе турске власти. За кратко време ослободили су и држали под

21

својом контролом пространу територију са турске стране млетачко-турске границе.

Вест о поразу код Беча дошла је до Турака у Далмацији, а исто тако и њихових поданика, већ крајем септембра, а потврдио је један преживели турски војник из Скрадина почетком октобра. Она је изазвала врење међу хришћанима у залеђу границе, а панику међу Турцима. Већ 2. октобра 1683. затражило је становништво више села из Равних Котара, која су после Кандијског рата остала под турском влашћу, да их Млетачка Република прими у своје подаништво. Тиме би их заштитила од напада млетачких поданика, који су, предвођени Илијом Јанковићем, хајдуковали на турској територији. У противном, претили су, да ће се придружити Турцима који се склањају дубље у унутрашњост земље – у утврђени Обровац, Скрадин и Книн.

Млетачка Република није била вољна да уђе у рат са Отоманским царством, па је избегавала да пружи подршку турским поданицима. Због тога је и предузела мере да обузда своје поданике, који су, користећи метеж међу Турцима, четовали са турске стране границе. Посебно им је сметао Илија Јанковић, брат Стојана Јанковића. Наредних месеци хришћански устанак у Равним Котарима се разбуктао и Турци су морали да напусте утврђења у Обровцу, Островици, Бенковцу, Карину, Скрадину, Врани Дрнишу. У сукобе са Турцима укључили су се и млетачки поданици, највише због пљачке на турској територији. Они су долазили у сукоб и са хришћанима који се нису укључили у устанак – тако су, на пример, напали становнике Ервеника и Пађена (у широј околини Книна) и потпуно их опљачкали. У сукобу је убијено двадесетак становника Ервеника.

Крајем године становништво Колашца, Парчића, Кожулова Поља, Кистања, Бркљачине Полаче, Морлачке Полаче и скрадинског краја упутило је у Задар свога изасланика, православног пароха Лазара Драговића. Он је 26. децембра 1683. године од млетачког провидура затражио да Венеција пружи подршку устаницима и, уједно, изразио њихову спремност да прихвате млетачко подаништво. Како Млетачка Република још није решила да уђе у рат са Турском, провидур није могао да изађе у сусрет овим захтевима, али је обавестио више власти о њима. Уз извештај је приложио и представку, коју су поред Лазара Драговића потписало и неколико других народних старешина.43

Устаници на турској територији, упркос суздржаности власти Млетачке Републике, имали су подршку котарских ускока, које су се укључили у њихову борбу против Турака, што њихове старешине нису могле да спрече. Временом су млетачке државне власти промениле држање, јер су схватиле да неће моћи да остану неутралне. Због тога су почетком следеће године биле спремне чак и да помажу одметнутим турским поданицима, премда још није била донета формална одлука о уласку у рат са Турском. Она

43 Бошко Десница, Историја котарских ускока, I (1646-1684), Београд 1950, 256-257, 266-269, 306-308.

је донета 11. марта 1684.године, када је млетачки сенат ратификовао уговор између Млетачке Републике и Хабзбуршке монархије о заједничкој акцији против Турака. Пре тога вођени су помало мучни преговори око дефинисања припадности оних територија које Венеција освоји у Далмацији (члан 12.). Хабзбуршка монархија заступала је став да њен владар, као угарски краљ, полаже право на Далмацију у целини, али је на крају уговорено да од земаља које припадају угарском краљевству „Венеција ће присајединити својој власти само земље које поново освоји у Далмацији“.44

2. Далмација у Морејском рату

Позивајући се на то да је Турци повредили претходни мировни уговор између две државе, Млетачка Република је 29. априла 1684. формално објавила рат Турском царству. У том часу она је била у могућности да присвоји све тековине хришћанских устаника, који су у Далмацији држали контролу над крајевима који су се простирали између дотадашње млетачко-турске границе и утврђених турских градова: Книна и Сиња. Запоседање ових градова изискивало је знатније војне снаге, па је одложено за касније: Сињ је заузет 30. септембра 1686, а 11. септембра 1688. запоседнут је Книн. Заузећем Книна Млечани су дошли до Динаре, природне границе између Босне и северне Далмације. Преко те границе нису намеравали да шире своју територију, али су предузимали значајне акције у Босни са циљем да извуку из ње становништво ради насељавања освојених територија у Далмацији.45

а) Насељавање пустих крајева у Далмацији

Освојене области ранијег турског Скрадинског и Крчког или Личког санџака делимично су опустеле у првим годинама млетачко-турског рата, па су њихови нови господари, уколико су желели да их трајно задрже, морали да посвете велику пажњу њиховом насељавању. Шта је у том погледу чињено крајње је једноставно и прецизно описао млетачки провидур 2. маја 1692. године у говору пред у Сенату у Венецији: „Презузевши управу наших далматинских поседа на ненасељеним периферним подручјима, јер су их наше недавне победе претвориле у пространу пустош, сматрао сам за свој главни задатак да их населим привлачећи с оне стране границе целе

44 Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека, Београд 1970, 309-310.45 „Падом Книна“, како је известио генерални провидур власти у Венецији, „остаје затворена граница целе Далмације. Види: Б. Десница, Историја котарских ускока, II, 247-248.

22

породице, обећавајући благу управу и бесплатну расподелу земље за насељавање, али и упућивањем ускочких чета“.

Његово казивање открива основне методе млетачке популационе политике у Даламацији: турски поданици привољевани су су на сеобу из турских у млетачке крајеве повластицама и обећањима или, пак, присиљавани пљачком, паљењем кућа, уништавањем усева или одвођењем у ропство.

Грађа о овим сеобама релативно је оскудна, али он ипак пружа довољно поузданих података да се оне сагледају у најгрубљим цртама. Српско становништво насељавало се у Млетачкој Далмацији за време Морејског рата из турске Лике и Крбаве (1684-1685), Западне Босне и Херцеговине (1689-1699).

Вољне или невољне сеобе из личких и крбавских Срба започеле су 1684. године, када су млетачки крајишници из Равних котара под заповедништвом Стојана Јанковића почели да проваљују у личка и крбавска села и наговарају њихове становнике на сеобу „под крило принципово“. Како се нико не сели без крајње нужде, доселиле су се током 1684. у обравачки крај само 152 српске породице. Због тога је котарски ускоци под заповедништвом Стојана Јанковића следеће године решили да личке и крбавске Србе подстакну на сеобу у већем броју тако што су им палили куће и усеве и пљачкали покретну имовину, највише стоку. Резултат није изостао – према извештају Петра Валијера, млетачког провидура, упућеном вишим властима у Венецију, Стојан Јанкоовић је током 1685. године успео да пресели из турске Лике и Крбаве 1.687 православних породица (di fede vechia) са 5.297 за оружје способних мушкараца и насељено углавном у Равним Котарима. Према извештајима из римских архива број породица које се те године досељене из личких и крбавских села био је неупоредиво већи – тврди се да их је било 2.565. Овим сеобама завршена је прва фаза насељавања српског становништва на пустоселине у Млетачкој Далмацији, премда постоје вести да су и наредних година поједине породице долазиле на млетачку територију из већ скоро опустеле Лике.46

Други талас усељеника слио се у Млетачку Далмацију недуго после запоседања Книна 1688. године, а у овим сеобама углавном су учествовали Срби из Западне Босне, које су котарски ускоци пре тога годинама узнемиравали. Једну од најмасовнијих сеоба из тих крајева организовали су кнезови Павле Ђурић, Никола Пирић и Теодор Зорић, који су 21. марта 1692. склопили са представницима млетачких власти уговор о сеоби. Они су се обавезали да организују пресељење становништва својих кнежија из крајева око Бјелаја (Босански Петровац) у Западној Босни, под условом да их током сеобе штити млетачка војска. Сеоба је остварена неколико месеци касније, а 7. јула исте године, поступајући у складу са раније сачињеним писаним

46 В.С. Дабић, Војна крајина. Карловачки генералат (1530-1746), Београд 2000, 119-121.

споразумом, млетачки провидир Данијел Долфин издао је досељеницима одговарајућу терминацију (указ), којом су им уступљене за насељаваље и трајно уживаље пустоселине Плавно, Зрмања, Пађани, Отон и Мокропоље. Није познат тачан број досељеника, јер се у извештају о сеоби само наводи да је међу њима било 1.300 мушкараца способних за војну службу. Како се сви они нису могли окућити на добијеној земљи у наведеним селима, део њих окућио се у селима Ервеник и Жегар, где се такође вратио и део становништва исељен 1648. године. Кнезови Павле Ђурић, Никола Пирић и Тодор Зорић, поред земљишних поседа, добили су такође и редовне плате од 10 дуката месечно. Добијали су и сталну помоћ у животним намирницама. Млетачки генерални провидур је врло сликовито описао последице ове сеобе по демографске прилике у оном делу Босне у коме је било извориште ове сеобе – тамо „није остало ништа“ и није „било наде да ће се обновити становништво и куће“.47

Све до мира у Сремским Карловцима 1699. године наставили су котарски ускоци са четовањима у Босни и Херцеговини, чиме су допринели војничком, привредном и демографском слабљењу ових области. У исто време у запоседнуте области Далмације населио се велики број личких и босанских Срба, а у нешто мањој мери и католика из Херцеговине. Тада је обликована и њена етничка карта, која није битније мењана до XX века.

Миром у Сремским Карловцима 1699. године добила је Млетачка Република све територије запоседнуте током рата, а нова гранична линија, повучена следеће године, прозвана је „Линија Гримани“. Она је повучена у складу са осмим чланом млетачко-турског мировног уговора који гласи: „У Далмацији тврђаве Книн, Сињ и Читлук са Габелом, будући да се сада налазе у поседу Млетачке Републике, остаће у мирном поседу и власти исте“. Млетачки посед у Далмацији незнатно је проширен миром у Пожаревцу 1718, а та нова линија, која је и данас раздваја Босну и Далмацију, прозвана је „Линија Мочениго“.48

б) Етничка и верска структура становништва у млетачкој Далмацији

47 Бошко Десница, Историја котарских ускока, II (1684-1749), Београд 1951, 284 -287; Сведочећи пред млетачким сенатом млетачки провидур 2. маја 1692. године описао и сеобу из крајева око Змијања код Бањалуке. Овај опис садржи и један интересантан детаљ: у пролеће наведене године само једном дану венчало се у Змијању 300 девојака и исто толико младића, да би се после венчања преселили у Млетачку Далмацију. Наиме, у сеобама је учествовао обично млађи свет, спреман да у новом крају оснује нова огњишта, док су родитељи и старија браћа остајали на старим стаништима Исти, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Београд 1991, стр. 8-10.48 Eugenio Mussati, Storia d'un lembo di terra, III, Padova 1888, 56-60.

23

На турској територији у залеђу млетачко – турске границе до Морејског рата живело је српско – православно и римокатоличко становништво, а било је и доста ненасељених пустоселина, које су као читлуке уживале посаде бројних турских утврђења. Ова земљишта су они обрађивали, држали на њима стоку или је давали уз накнаду на коришћење хришћанском становништву.

Већина затеченог хришћанског становништва остала је за време Морејског рата на својим стаништима, а само мањи део њих преселио се у села у којима је било више погодности за земљорадњу и сточарство. Нови досељеници из Лике и Крбаве, као и они из Босне и Херцеговине, насељавани су на пустоселинама.

До Морејског рата апсолутну већину на млетачким поседима у Далмацији имало је католичко становништво и оно је, после млетачко – турског разграничења 1701., било већинско на земљиштима „старог поседа“. Међутим, битно другачије било је на новозапоседнутим територијама – између земаља старог поседа и линије Гримани. Први су то уочили католички бискупи приморских градића, који су границе својих бискупија проширили дубље у унутрашњост земље. Највеће проширење доживела је Нинска бискупија – она је проширена на територију Равних котара. Извештавајући Конгрегацију за пропаганду вере о приликама у својој бискупији, нински бискупи су прикупили и прве податке о верској структури становништва на том простору, па чак и сачинили прву верску/етничку карту тог простора.

Државне власти су први детаљни попис становништва у Млетачкој Далмацији и Боки Которској по верској припадности сачиниле тек 1758. Он је показао да је српско становништво, укупно 37.761 душа, углавном било концентрисано у областима „новог освајања“ - у задарском и книнском округу. (види графикон 3.)

На том простору Срби су имали 52 парохијалне цркве и три манастира и 118 духовних лица – парохијалних свештеника и монаха.

в) Аграрни односи

Пошто је завршен морејски рат (1684—1699), млетачка влада је новоосвојену територију у Далмацији поделила на:1) власништво државе и2) власништво поданика.

* Под власништвом државе подразумевају се шуме, долине река, ритови, баре, ледине и крш. Ове терене су, уз одређену надокнаду држави, користили сви поданици.

* Власништво поданика је додељено земљиште новим досеље-ницима (око 72 ара по мушкој глави). Поданици су на ову земљу плаћали

десетину и траварину, и она је била њихова својина све дотле док се није гасила мушка лоза. У случају да није било мушког наследника, земља је прелазила у „власништво државе". Нови поданици су, поред два падованска кампа (око 72 ара) обрадиве земље, добили још:

1)подворницу, („терен који се налази уз сељачку кућу")2)ограду (ограђени пашњак за напасање стоке) и3)гај (ограђена површина земљишта, на којој је вршено пошумљавање).

Подворница, ограда и гај до данас су сачувани у Далмацији, а пошто су их нови власници ограђивали каменим зидовима, и сада су лако уочљиви, нарочито на територији између Книна и Задра.

Земљорадници су на додељену им земљу плаћали десетину и траварину. Поред тога, имали су обавезу да дају одређену количину сена за издржавање државне коњице

Решивши да се изврши ревизија новоподељене земље, која је освојена од Турака за време морејског рата, Сенат је, декретом од 18. августа 1707, наредио на новоосвојеној територији и да новим поданицима додели три падованска кампа (1 камп око 36 ара) по мушкој глави (касније је то сведено на два падованска кампа). Владина одлука од 10. јула 1710. односила се на оне поданике којима је била додељена земља на територији Задра, Солина, Врањице, Камена, Сплита, Херцег Новог и Рисна. Они су били обавезни да по падованском кампу плате двадесет, а за исту површину засађену виновом лозом, педесет солди годишње. У том смислу издати су и декрети 23. децембра 1711. и 12. јуна 1712. године.

3. Херцеговина у Морејском рату

Херцеговина и њено становништво, првенствено српско, имали су значајно место у ратним плановима Млетачке Републике у Морејском рату. До освајања Херцег Новог 30. септемра 1687. године представници млетачких државних власти нису предузимали никакве значајније војне акције у Херцеговини, већ су се ограничили на то да успоставе везе ради придобијања тамошњег становништва за сарадњу у рату са Турцима. Највећу важност у том погледу имало је придобијање племена Никшићи, које је тада било најбројније херцеговачко племе, чије је држање пресудно утицало и на држање осталих Срба у Херцеговини. Због тога су млетачке власти већ 1684. године почеле да воде интензивну преписку са никшићким војводом Вукашином Гавриловићем, који је био изузетно утицајан у својој средини. Премда је био још увек релативно млад, он је на млетачке захтеве одговарао крајње суздржано. Поучен лошим искуством које је имао његов отац војвода Петар са Млечанима за време Кандијског рата (1645 – 1669), написао је 19. априла 1684. представнику

24

млетачких власти у Котору: „Овај пут биће различито од онога што је било први пут“. Због тога је као основни услов за отворено сврставање свог племена на страну Млечана тражио од њих предузимање уверљивих војних акција против Турака, а пре свега запоседање Херцег Новог. Како је то изостало, јер су Млечани тада сву своју пажњу усредсредили на насељавање Далмације, покушавао је да одржи сношљив мир са Турцима, одбијајући истовремено да им се потпуно покори и учествује са њима у рату против Млечана. Поклекнуо је тек 10. марта 1687, када су Никшићани после четверодневне борбе претрпели тежак пораз од Турака, због чега су били принуђени да им дају таоце и да учествују заједно са њима у нападу на Рисан.

После освајања Херцег Новог 30. септембра 1687. године Млетачка Република је решила да предузме и значајније акције у Херцеговини. Грубо узевши, њени циљеви су били: да опустоши и потом освоји пространо залеђе Херцег Новог и да га претвори у крајиште, насељавањем Срба из других херцеговачких крајева. Остварење овог плана, пошто није имала довољно војних снага, првенствено је зависило од држања херцеговачког становништва, чије је старешине предходних година корумпирала новцем и поклонима.

Преговори о заједничкој војној акцији Млечана, Херцеговаца и Црногораца започели су непосредно по млетачком запоседању Херцег Новог, а акција је била усмерена против Зубаца и Корјенића. Они су довршени 19. децембра 1687. године, када је никшићки војвода Вукашин, заједно са још неким херцеговачким народним старешинама, положио на крсту заклетву верности Млетачкој Републици. Након тога је започето пљачкање, паљење и освајање херцеговачких крајева све до Требиња. Овај поход, као и млетачке разлоге за његово предузимање, врло прецизно је описао млетачки провидур у свом извештају Сенату у Венецији од 5. децембра 1687. следећим речима:

„Вратили су се главари Риђана, Никшића, Дробњака и Бањана, послије последњег четовања, у коме се уништили пространо Гацко поље, заједно са велким подручјем Казанци, многа села, велике количине сена и жита ... Пошто сам постигао главни циљ, да их закрвим са Турцима, пошто сам их приморао, што није уобичајено, да нападну сопственог пашу ... сматрао сам да је добро да се посветим другом циљу. А тај је да наведем та иста племена да се настане на овим освојеним, а толико плодним пољима и да напусте своја далека и расута станишта. Уложио сам у то највећи труд и, хвала Богу, успио сам да се договорим са Риђанима, Бањанима и Рудињанима да населе велико Граховско поље да би тамо формирали насеља и обрађивали поље са обавезом да плаћају Вашим Екселенцијама порез који одредите.“.

Пресељавање становништва из херцеговачких крајева под турском влашћу на Граховском пољу започело је „о благдану св. Николе по старом календару“, а расподелом земљишта руководили су которски властелин Иван Антун Болица и пераштански капетан Крсто Змајевић.

После освајања дела Херцеговине, природног залеђа Херцег Новог, Млетачка Република није још неколико година престајала да ратује на тим странама, па је проваљивала и до самог Требиња. У исто време није показивала озбиљну намеру да значајније шири територије под својом контролом. Разлог за то, пре свега, био је оскудица у новцу и војсци, али је на ограничавање млетачких претензија свакако утицала и чињеница што је 19. децембра 1688. цар Леополд I преко свог посланика у Венецији скренуо пажњу млетачком сенату, одговорном за вођење спољне политике, да се мора престати са освајањима у Херцеговини, коју ће цар, као угарски краљ, задржати за себе. У исто време упућен је и проглас хришћанском становништву у Босни са захтевом да призна аустријску власт. Тиме су Хабзбурговци недвосмислено показали своје претензије према Херцеговини, које од тада више два века одређују њихову спољну политику на Балканском полуострву.49

Слаба активност млетачке војске у Херцеговини, ограничена понајвише на провале хајдучких дружина из Рисна и Граховског поља, пружила је прилику Турцима да покушају поново да учврсте своју власт у појединим херцеговачким крајевима. Први на удару су им се нашли Никшићи. На њих је херцеговачки санџакбег Џин Алија напао 30. априла 1690. године са три хиљаде војника, али је доживео тежак пораз у коме је био заробљен и, касније, као ратни заробљеник одведен у Венецију. Захваљујући овој победи, као и томе што су Турци били заузети ратовањем са Хабзбуршком монархијом у Подунављу, Никшићи су се привремено ослободили турског притиска. Међутим, херцеговачки санџакбег је у пролеће 1693. године поново почео да прети похаром и да тражи плаћање харача. Пошто је био опрезан и добро обавештен, војвода Вукашин Гавриловић је схватио да се Турска после једне деценије неуспешног ратовања са Хабзбуршком монархијом и Млетачком Републиком почела да опоравља и због тога се на племенском збору 22. маја исте године заложио да се постигне нагодба са херцеговачким санџакбегом, како би се избегли турски напади. Наредних година сасвим су се проредиле вести о сукобима Никшићана са Турцима, што указује на могућност да су се они постигли са њима неки споразум. Ово затишје војвода је искористио за јачање трговачких веза Никшића са млетачким приморским насељима. Ради тога је са неколико кнезова посетио 19. септембра 1693. млетачког генералног провидура у Херцег Новом и постигао са њим споразум о трговачким олашицама за своје племе, а посебно о снижавању цене соли. Никшићи су тада добили право да део соли купљене од Млечана продају Турцима. Залагао се такође за чвршће међусобно повезивању Никшића, Куча, Пипера и Бјелопавловића ради заједничке одбране (1695), али и на споразумевању херцеговачких и црногорских племена о ненападању трговачких каравана, што је дотад ометало трговину појединих племена са Боком.

49 Г. Новак, Борба Дубровника за слободу (1683-1699), Рад ЈАЗУ, 253, 1935, 67-68; Г. Станојевић,

нав. дело, 343-350.

25

После мира у Сремским Карловцима, када су Никшићи поново били принуђени да се потпуно покоре турским властима, војвода Вукашин се неко време носио мишљу да се пресели са неколико стотина својих саплеменика на територије које су одредбама овог мира припале Млетачкој Републици. На то се, како је писао млетачким властима 19. априла 1701, одлучио зато што су Турци решили да ставе под пуну контролу његово племе и саграде утврђење у Оногошту. Он је већ тада наслућивао оно што се касније догодило – изградњом никшићког града његово племе изгубило је свој ранији значај какав је имало од краја XVI до краја XVII века.

За време Морејског рата нестало је у Боки Которској муслиманско становништво, које се углавном повукло у Херцеговину и Босну. Пре рата су у Боки под млетачком влашћу била 6.123 становника. Само до 1692. број нових поданика повећао се за 5.017 људи. Ако се узме у обзир чињеница да је тек после ове године дошло до највеће сеобе из Херцеговине у Боку, онда је број нових млетачких поданика у земљи после разграничења био знатно већи од староседелаца. Досељавањем из Херцеговине и Црне Горе коначно је учвршћено етничко јединство Боке са залеђем.50

После склапања мира у Сремским Карловцима, када је започело млетачко- турско разграничење, Млечани су морали да напусте запоседнуте територије у Херцеговини. Тада је из Требиња, Попова, Зубца и других места прешло у Боку 208 породица са укупно 1.530 становника. Само је из Требиња и Зубца било 178 породица, из Попова 12, а из осталих места осамнаест. Ово је била једана од најмасновнијих сеоба из Херцеговине у Боку, изведена не у рату, него после њега. Досељеници су били смјештени у околини Херцег Новог и Рисна.

4. Црногорска племена у Морејском рату51

50 Историја Црне горе, 3/1, 223.

51 Црна Гора под турском влашћу налазила се у склопу Скадарског санџака и била је подељена на

четири нахије – то су биле катунска, љешанска, ријечка и црмничка нахија. Територија Црне Горе ка северу и истоку простирала се до Мораче и Зете, а ка југу и западу допирала је до Скадарског језера и залеђа јадранског приморја (на само приморје није излазила). Унутар нахија постојале су мање управне области племена, која су заправо била оно што се нпр. у Смедеревском, Крушевачком или Херцеговачком санџаку називало кнежинама. Оно што је у поменутим крајевима било село, у Црној Гори се називало братство. Становништво Црне Горе уживало је влашки статус и плаћало је филурију у висини од 55 аспри годишње по кући, а било је ослобођено свих ванредних намета. Влашки статус је са собом повлачио и вршење неплаћене војне службе. Становништво је имало обавезу кулука у соланама у Грбљу, па су тако Црногорци били једина група српског становништва под турском влашћу која је имала радне обавезе у XVI веку.

На почетку рата више црногорских кнежина изјаснило се преко својих изасланика за сарадњу са Венецијом, а међу онима који су том погледу били суздржани налазио се цетињски владика Рувим Бољевић (1662-1685). Он је заступао мишљење да ће сарадња бити могућа тек када млетачка војска запоседне Херцег Нови. Његово суздржаност била је сасвим умесна, јер Млечани нису имали довољно снага да пруже помоћ црногорским племенима у случају турског напада, који се могао очекивати због неизмирених пореских обавеза. Када је у пролеће 1685. скадарски санџакбег стварно упао у Црну Гору, которски провидур могао је да пошаље угроженим племенима у помоћ само хајдучку чету под заповедништвом Баје Пивљанина. Они су доживели тежак пораз на Вртијељци, а турска војска је несметано дошла на Цетиње, где је боравила неколико дана и пљачком наплатила заостале дажбине.

Нови цетињски владика Висарион Бориловић (1685 - 1692), који је у време турског напада на Цетиње боравио ради хиротоније у Пећи, сматрао је да је пораз на Вртијељци последица неспремности црногорских племена да се заједнички супроставе Турцима и заложио се за сарадњу са Венецијом. Када је боље сагледао прилике, морао је да промени мишљење. Због је у већ у јесен исте године вршио притисак на оне црногорске општине (Грбаљ) које нису платиле харач Турцима. Следеће године (1686) црногорска и брдска племена била су принуђена да дају таоце скадарском санџакбегу и да учествују у његовој војсци приликом напада на Боку. У турски логор морао је да дође и сам владика Висарион, због чега се касније извињавао которском привидуру.

Млетачко запоседање Херцег Новог (30. септембра 1687), а потом тешки пораз скадарског санџакбега приликом похода на Куче 20. марта 1688, битно су утицали на држање црногорских племена и допринели њиховој решености да се приклоне Венецији, признају њену врховну власт и укључе се у рат са Турцима. Томе је допринео и захтев скадарског санџакбега да му владика Висарион Бориловић и неколицина главара дођу на поклоњење у Подгорицу или ће њихових дванаест таоца набити на колац. Када су се они оглушили, он је своју претњу остварио. Огорчене и уплашене народне старешине више нису имале избора него да се приклоне Млечанима. Због тога се владика са двадесетичетири народна главара, према извештају генералног провидура од 1. маја 1688., дошао у Херцег Нови и затражио млетачку војну помоћ. Млетачке власти су пристале да пошаљу на Цетиње више стотина војника, чији је задатак био, како је то написао генерални провидур у извештају вишим властима, „да чувају то мјесто и да сву Црну Гору држе нама оданом“. Током лета, према сведочењу владике Висариона, одржан је општецрногорски збор на коме је решено да црногорска племена добровољно прихвате млетачку власт – да будемо ... вјерни подложници преведрог господина принципа и вашег пресвијетлог господства, коме смо приступили од наше добре воље испод турске руке. Прихватајући млетачко падаништво, тражили су да им за старешину буде постављен которски властелин Иван

26

Зване Болица, кога у једном каснијем акту млетачки сенат титулише као гувернера племена или гувернадура.52

Сулејман-паша, скадарски санџакбег, није неколико година предузимао веће акције против црногорских племена и млетачког гарнизона на Цетињу, већ се ограничио само на мање нападе и писане претње. Могло би се чак помишљати да му је млетачко присуство у Црној Гори донекле и одговарало, јер због тога није морао да напушта Скадар и да се придружи турској војсци у борбама са аустријском војском у Србији и Јужној Угарској. Када је поценио је да је погодан тренутак за потискивање Млечана са Цетиња, упутио се са знатним снагама у Црну Гору и 25. септембра 1692. дошао на Цетиње. Како млетачке војне старешине закључиле да немају довољно снага да му се супроставе, решено је да се цетињски гарнизон преда под условом да му се дозволи безбедно повлачење у Котор. Када су Турци на то пристали, сачињен је уговор о предају, којим је измуђу осталог било предвиђено:

- да се мјесто Цетиње сруши, остављајући калуђерима у миран посјед цркву и манастир са њиховом робом, којима се дозвољава да остану или оду; - да паша даје опроштај за какву било увреду или други акт непријатељства који је учињен у току садашњег рата, од којег било Црногорца у овоме пољу (Цетињу)“. Овим одредбама заштићено је локално становништво и монаси цетињског манастира од турске одмазде, али је млетачко залагање за то калуђери остану у мирном поседу цркве и манастира било је својеврсни цинизам. Они су, наиме, пре повлачења оставили у манастиру мине, које су експлодирале када је у њега ушла турска претходница. У експлозији је страдао већи број Турака, али су црква и манастирске ћелије срушене.53

Узмицањем са Цетиња показала је Млетачка Република сву своју слабост, што није промакло њеним, према речима Г. Станојевића, „колебљивим савезницима“. Због тога су они, са изузетком неких кнежија Катунске нахије, предали таоце скадарском паши и поново прихватили поданичке обавезе према Турцима. То их, разумљиво, није спречавало да и даље одржавају преписку са представницима млетачких власти у Котору, примају од њих скромне дарове и уверавају их у своју наклоност Млетачкој Републици. Даље од тога нису ишли, а није за то било ни прилике, јер су млетачко-турски сукоби на том делу ратишта потпуно престали. Изузетак је био само неуспешни млетачки напад на Улцињ 9. августа 1696. године, првенствено предузет ради кажњавања тамошњих гусара.54 ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

52 Црна Гора. Извештаји млетачких провидура (1687-1735), Подгорица 1998, 33-34; Г. Станојевић, нав. дело, 337-343; 361.53 Црна Гора. Извештаји млетачких провидура (1687-1735), 88-97; Г. Станојевић, нав. дело, 366-367.54 Историја Црне горе, 3/1, 223.

СРБИ У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ КРАЈЕМ XVIIИ ПОЧЕТКОМ XVIII ВЕКА

Хабзбуршка монархија успела је за време Бечког рата (1683-1699) да потисне Турке из већег дела територије средњовековне Краљевине Угарске, па су у њен састав на основу одредба Карловачког мира ушле и поједине области у којима су Срби већ у предтурско време или за време турске власти представљали етничку већину или бројчано значајну мањину.

Највећи број Срба у Хабзбуршкој монархији живео је на прелазу из 17.у 18. век у Војној крајини (Карловачки и Вараждински генералат и Банска, Посавска, Подунавска, Потиска и Поморишка крајина), али је и знатан део њих био настањен и у провинцијалним крајевима у Славонији, Срему, Бачкој, Барањи и данашњој Мађарској - област између Блатног језера и северног Поморишја, Дунава и Драве тада је, вероватно, прозвана српска земља - Raczorszaд, Raczaд, Ratzenland.

У данашњем предавању наша пажња биће усредсређена на неколико најкрупнијих проблема историје Срба у Хабзбуршкој монархији крајем XVII и почетком XVIII века:

1. Стварање српске црквене организације 2. Ракоцијев устанак3. Питање посебне српске територије у Угарској

I КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА

Најважнија последица Бечког рата (1683-1699) било је то што је српски етнички простор био по његовом окончању подељен на три посебне целине, раздвојене државним границама. Највећи његов део остао је у оквиру Турске, нешто мањи део нашао се у границама Хабзбуршке монархије, док је остатак припао Млетачкој Републици. Ова подела погодила је и српску цркву, чија се организација морала саобразити новој реалности. У том дугом процесу, који је трајао до краја седме деценије XVIII века, Пећка патријаршија је запала у дубоку кризу и на крају била укинута, док је Карловачка митрополија, црквена организација Срба у Хабзбуршкој монархији створена на прелазу XVII и XVIII века, остала једина српска национална црквена организација, која је стварала баштину за обнову Српске патријаршије после Првог светског рата.

27

Властелин и заповедник тврђаве Paks, Istvan Daroczy, у свом извештају Дворској комори написао је: „Они (Срби) виде да на обе стране Дунава од Будима до Осијека само Срби станују...“ Извор: Gerhard Seewann, Miдration in Suedosteuropa als Voraussetzunд fuer die neuzeitlichen West-Ostwanderunд, /u zborniku:/ Migration nach Ost-und Suedosteuropa vom 18. bis zum Beginn des 19. Jahrhunderts, Stuttgart 1999, 99.

1. Правни оквири за настанак Карловачке митрополија

Привилегијом Леополда Првог од 21. августа 1690, донетом на захтев сабора у Београду, било је зајамчено православном, српском становништву у свим областима под хабсбуршком влашћу – где их фактично има – следећа права:

- да могу слободно да живе и исповедају веру по обичају источне цркве грчког обреда и по пропису старог календара;

- да могу слободно између себе, сопствевном влашћу, из српског народа и језика постављати себи архиепископа кога ће црквени и световни сталежи између себе бирати;

- свештенству и цркви као установи гарантовано је ослобођење од пореских обавеза према држави, укључијући и црквену десетину Католичкој цркви.

- српском архиепископу, а тада је то био патријарх Арсеније III Црнојевић, призната је духовна власт над православним становништвом и црквом – нека има слободно располагати свим источним црквама грчког обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима распоређивати ... једном речју, као и до сада да буде поглавар над црквама грчког обреда и над општинством исте вероисповести. Тиме су створени услови да патријарх започне рад на обнови православних епископија на угарској територији, запустелих пре почетка или у првим годинама Бечког рата. Поред тога требало је створити и нова владичанства, јер су масовне сеобе донекле измениле карту српског етничког простора.

Овај замашни посао обављен је до почетка 1695. године, када је на српски захтев владар потврдио постављене епископе обновљених и новостворених православних епископија у Хабзбуршкој монархији. Учинио је то својом дипломом од 4. марта 1695. године, када је озаконио постојање седам епископија и потврдио њихове епископе: Исаију Ђаковића (темишварски и јенопољски), Стефана Метохијца (горљокарловачки и зринопољски), Јефтимија Дробњака (сегедински), Јефтимија Поповића (будимски и столнобеоградски), Јефтимија Тетовца (мохачки и сигетски), Спиридона Штибицу (вршачки) и Јефрема Бањанина (великоварадски и јегарски). Тежиште мреже новостворених или обновљених епископија било је у угарским равницама, а седишта неких епископа (бар номинално), била су смештена у местима у којима су Срби живели у дијаспори, дакле ван етнички хомогених српских области. Изузетак у то погледу била је само вршачка и горњокарловачко-зринопољска епископија, које су покривале етнички и верски доста хомогене српске области. То је била слаба страна нове црквене

организације и због тога не изненађује околност што се она почела распадати одмах по стварању, што показује и каснија судбина појединих епископија: 1. ТЕМИШВАРСКА и ЈЕНОПОЉСКА (Исаија Ђаковић) била је после мира у Сремским Карловцима 1699, када су Турци добили право да Банат поново укључе у своју државу, сведена само на област Арада и Јенопоља, па је од тих остатака касније створена Арадска епископија. Баната са Темишваром поново је ушао у састав Пећке патријаршије и на столицу темишварских епископа поставио је патријарх Калиник новог епископа;

2. ВРШАЧА ЕПИСКОПИЈА (Спиридон Штибица) делила је судбину Темишварске, јер је њена територија 1699. године припала Турцима и поново дошла под непосредну јурисдикцију Пећке патријаршије;

3. ВЕЛИКОВАРАДСКА или ЈЕГАРСКА ЕПИСКОПИЈА (Јефрем Бањанин) спадала је у новоосноване епископије, а формално је постојала до 1713. године. Стварно никада није ни заживела, јер је њен први епископ Јефрем Бањанин примио унију (1698) и незадовољан својим статусом и судбином, као и тиме што у Риму нису испунили његова материјална очекивања, пребегао је почетком 18. века у Србију. Живео је у манастиру Павлици, где је и умро. Епископске дужности на територији ове епископије до његовог укидања вршили су оближњи српски епископи.

4. МОХАЧКО – СИГЕТСКА (Јефрем Тетовац) са седиштем у обновљеном манастира Брањина у Барањи запустела је 1703. године јер је њен епископ под притиском католичке цркве побегао у Русију, где је и умро 1728. године. Како је територија ове епископије великим делом запустела за време Ракоцијевог устанка није на његово место именован нови епсикоп до 1710. године. Међутим, епископија није могла да буде обновљена у ранијем обиму, па је 1733. године укинута.

5. СЕГЕДИНСКА (Јефтимије Дробњак) доживела је тешка искушења за време Ракоцијевог устанка, па је чак морала и да промени своје седиште – епископ је из Сегедина прешао у Петроворадински шанац. Покривала је територију Бачке, па се и данас тако назива – Бачка епископија. 6. БУДИМСКА И СТОЛНОБЕОГРАДСКА ( Јефтимије Поповић) спада је у најстарије српске епископије у Угарској, јер је изгледа створена пре обнове Пећке патријаршије (први помен 1552. године уколико Радослав Грујић није погрешио у читању једног записа). Опстала је до данашњих дана.

7. КАРЛОВАЧКО – ЗРИНОПОЉСКА (Стефан Метохијац) била је новостворена епископија али њеним епископима требало је да буду подређене компактне етничке области у Каровачком генералату и Банској крајини. Стефан Метохијац, међутим, никада није засео на епископску столицу у овој епархији, јер је знатан део њене територије за време турске власти и формално припадао Дабробосанској митрополији (Лика и Крбава и део Баније), чији је старешина митрополит Атанасије Љубојевић, прешао 1695. године у Лику и настанио се у Метку. Долазак Стефана Метохијца у ову област представљао би

28

кршење канонских норми српске православане цркве, па је због тога он остао у Срему, где је уосталом, његово присуство било од изузетног значаја.

29

2. Крушедолски сабор и стварање Карловачке митрополије 1708. године

Темељи Карловачке митрополије постављени су 4. марта 1695. године, када је владар својом дипломом озаконио постојање седам епископија на територији краљевине Угарске и потврдио њихове епископе, које је у складу са раније добијеним привилегијама поставио патријарх Арсеније III Црнојевић. Међутим, статус нове црквене организације није до краја био јасно утврђен, а посебно је био неодређен њен положај у односу на Пећку патријаршију. Проблем је отежавала и чињеница што српска јерархија у Хабзбуршкој монархији није признавала патријарха Калиника (1691-1710) и сматрала је да је једини законити српски патријарх Арсеније III. Због тога и није ни покушала да у сарадњи са новим пећким патријархом уреди статус српских епископија у Угарској. Тиме је Пећка патријшија стварно била подељена на две посебне, самосталне области, које је раздвајала гранична линија између Хабзбуршке монархије и Турске. Приликом њеног повлачења 1699. године Банат је препуштен Турцима, па су, захваљујући томе, враћене у састав Пећке патријаршије Вршачка и Темишварска епископија.

После склапања мира са Турском српско становништво и његова црква у Хабзбуршкој монархији били су изложени повећаном притиску католичких црквених кругова, који су настојали да обеснаже српске привилегије и да са карте тадашње угарске краљевине избришу мрежу православних епископија. Делом под њиховим притиском, а делом и под утицајем других околности, остала су у Хабзбуршкој монархији на почетку угарске ребелије, поред патријарха, активна само три епископа: Исаија Ђаковић, Стефан Метохијац и Атанасије Љубојевић. Овај податак сам по себи речито говори о дубини кризи у коју је запала тамошња српска црквена организација. Промена односа државних власти према Србима, која је била последица Ракоцијевог устанка, омогућила је Арсенију III Црнојевићу да 17. маја 1705. године посвети Софронија Подгоричанина за славонског епископа са седиштем у Пакрацу. Када је следеће године патријарх умро у Бечу, наведена четири епископа требало је да нађу решење за уређивање црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији.

Први и најважнији корак у том правцу представљао је избор духовног старешене, али избор се није могао извршити разрешавања питања будућег статуса нове црквене области – да ли ће она остати у саставу Пећке патријаршије или постати у односу на њу потпуно самостална. Теоријски постојала су најмање три могућа решења: - да епископи српских епископија у Угарској признају за свог старешину пећког патријарха; - да себи изаберу новог патријарха и да на тај начин створе нову аутокефалну српску цркву;

- да нађу неко компромисно решење, које би искључивало пуну јурисдикцију пећког патријарха у новој црквеној области, али и њену аутокефалност. Избор сваког од ових решења био је скопчан са низом ограничеља, јер се ништа није могло предузети без сагласности државних власти, које нису прикривале своју заинтересованост за ово питање. На поштовање њиховог става обавезивале су и канонске норме.

У нашој историографији постоји чврсто укорењено схватање, које је први заступао Радослав Грујић, да је око питања избора новог црквеног духовног старешине Срба у Хабзбуршкој монархији дошло међу српском јерархијом до сукоба две међусобно супротстављене групе: - прву групу предводио је епископ Исаија Ђаковић, који се наводно залагао за то да се нова црквена област потпуно осамостали у односу Пећку патријаршију и да се, сходно томе, изабере нови патријарх за њеног старешину; - друга група, коју је предводио епископ Стефан Метохијац, противила се прекидању веза са Пећком патријаршијом и залагала се за то да старешина нове црквене области буде митрополит.

Ово схватање тешко се може одржати, премда се Радослав Грујић потрудио да га докаже наводећи низ уверљивих доказа, вешто избегавајући чињенице које нису говориле томе у прилог. Несумњиво је да је пред Крушедолски сабор дошло до неког још увек довољно нерасветљеног сукоба између Исаије Ђаковића и Стефана Метохијца, али је то мање личило на сукоб око концепција, а више на сукоб око првенства, јер су обојица били кандидати за старешинско место.

Државне власти имале су свој став према избору новог духовног старешине за правословно становништво, а он је одређен 3. марта 1707. године на заједничкој конференција представника Ратног савета и Дворске коморе. Тада је решено: - да се приликом избора мора настојати да новоизабрани старешина мора бити независан у односу на било кога источног патријарха, али да сам не може да носи титулу патријарха.

30

Канонске норме: према владајућем схватању у православним црквама, које је засновано на 17. канону IV васељенског сабора и 38. канону Трулског сабора, „оснивање разних црквених области припада власти црквеној заједно са државном влашћу“. Ово схватање полазило је од логичне претпоставке да је за опстанак и нормалан живот црквене организације неопходна и гаранција државних власти.

Тиме је искључена могућност да српске епископије у Хабзбуршкој монархији буду у саставу Пећке патријаршије, али и искључена могућност избора новог патријарха. Касније су меродавне бечке институције прихватиле могућност да се приликом стварања нове црквене области направи мањи, али суштински компромис – искључиле су могућност тамошњи Срби буду зависни од пећког патријарха у стварма које спадају у „темпоралија“, али нису искључиле могућнуст да зависе у духовним стварима. На тај основи могло се на сабору у Крушедолу, који је одржан 6. јануара 1708, озваниче претходно нађена решења:

1. Нова црквена област биће аутономна митрополија, која ће само у духовним стварима зависити од пећког патријарха, што је искључивало могућност да он на њеној територији поставља епископе, врши канонске визитације или убире уобичајане дохотке;

2. На челу нове области налазиће се митрополит – архиепископ, кога ће, у складу са одредбама привилегије из 1690. na бирати духовни (монаси, мирско свештенство) и световни представници (крајишници и житељи провинцијалних крајева) српског народа са територије Хабзбуршке монархије . Привилегијом је, наиме, било одређено: - да могу слободно између себе, сопствевном влашћу, из српског народа и језика постављати себи архиепископа кога ће црквени сталежи између себе бирати.

3. Митрополит ће бити биран једногласно, а одустаје се од избора жребом и одбације захтев да се бирају тројица кандидата, а одлука препусти владару.

4. За митрополита је изабран Исаија Ђаковић, који је уживао највеће поверење бечког двора, премда су владареви саветници указивали да је он најнепомирљивији противник уније. Он је тада, сасвим сигурно, био и најобразованији представник српске јерархије.

II СРБИ И УСТАНАК ФЕРЕНЦА РАКОЦИЈА У УГАРСКОЈ

Устанак Ференца Ракоција (1703-1711), чије су присталице називане куруци (крсташи), представља једно од важних и интересантних поглавља мађарске историје, јер су у њему учествовали међусобно супростављене друштвене групе (крупно и ситно племство, хајдучке општине, сељаци), верске заједнице (калвини, католици и, додуше у незнастном броју, припадници православне вере) и етничке групе (Мађари, Словаци, Шокци, Власи – Румуни и мањи број Срба). Због тога је тешко наћи саставницу, која је обједињавала овај покрет. Мађарска историографија радо у куручком покрету препознаје мађарски, национални покрет, што је само један од начина употребе или, боље речено, злоупотребе историје. Међутим, поуздано утврђивање природе овог покрета, чији су учесници имали различите циљеве и очекивања, није од већег

значаја за нашу националну историју. Са тог становишта важније су последице које је Ракоцијев устанак имао по српски народ у Хабзбуршкој монархији.

Мађарска ребелија, како су Срби називали овај устанак, избила је 1703. године и све време свог трајања била је антихабзбуршки покрет, који је уживао подршку неких европских држава, непријатеља Хабзбуршке монархије у рату за шпанско наслеђе. Управо та околност ономогућавала је да бечки двор лакше и брже угуши буну, али га и присиљавала да у овом својеврсном грађанском рату тражи себи савезнике у државним границама. У борби са куруцима владару су неограничену подршку пружали сталежи аустријских земаља, чешког краљевства и мањи део угарског племства у западним мађарским областима. Он је настојао да добије поуздан ослонац и у Војној крајини, којој је тада, поред обезбеђивања аустро – турске границе, намењена још једна нова улога – да брани династију и њене интересе у једној сложеној и нехомогеној државној заједници, која се као целина, грубо узевши, исказивала само преко личности владара. Ову улогу задржала је она и касније, а највише је дошла до изражаја 1848. године.

Епицентар мађарске ребелије били су источне мађарске области, а из њих се она преливала и у западне области, посебно оне освојене у Бечком рату (1683-1699). Због тога је контрола над реком Дунав имала стратешки значај, што је само по себи одредило и велики значај Срба и њиховог опредељења у овом рату. Посебно значајну улогу и однос снага у рату могли су да имају Срби у Подунавској, Потиској и Поморишкој крајини, као и они настањени у подунавским градовима. О њиховом значају најбоље говоре бројеви – од укупно 183 компаније које је бечки двор могао 1703. године да искористи на угарском ратишту, чак 45 компанија или 24,59% чинила је рацка (српска) милиција. Ова околност није промакла ни кнезу Ференцу Ракоцију, нити цару Леополду I и његовом наследнику Јозефу I, па су и један и други настојали да Србе придобију ја себе. Тиме су им придали већи значај него што им је стварно припадао у редовна времена.

1. Покушаји Ференца Ракоција да придобије Србе на своју страну или да их уништи

На самом почетку мађарске ребелије Ференц Ракоци се прогласима обраћао Србима са захтевом да се прикључе куруцима, али тачан садржај ових прогласа остао нам је непознат. Први доступни проглас датиран је 17.септембра 1703. године, а сачуван је захваљујући колебањима и страховим Срба у Сентанреји, који су га предали аустријским војним властима. Њега је сачинио Миклош Берчењи, који је био, како је сам писао, главни генерал војске кнеза Ференца Ракоција. У прогласу, писаном мађарским језиком, он је

31

обавестио Србе у Угарској да су се Мађари прихватили оружја ради слободе мађарске домовине и потом наставио: Српском народу је издато досад неколико привилегија и он с тим више може бити сигурнији у своју слободу, јер је слобода наше домовине и његова слобода. Срби који су сада у ослободилачким борбама уз кнеза добиће заслужену награду, биће ослобођен сваког пореског терета и страног судства и биће у племенитој слободи као хајдучки градови у домовини. Али не осврћући се на очинска обећања кнеза и на обећану слободу, што ниједан народ у домовини није учинио, српски народ се латио оружја и уместо досада увек постојећег пријатељства, постао непријатељ мађарском народу. Након тога, поновио је ранији позив Србима да се придруже побуњеним Мађарима, претећи у супротном да уследиће немилосрдност оружја од чега ни деца неће бити поштеђена.

Наведени патент доставила су српском патријарху двојица Ракоцијевих официра и затражила од њега да га обнародује, напомињићи да уколико се патријар намерава покорити кнезу, нека изашаље три или четири заклетника са којима ће се по могућности најбоље споразумети. Они такође нису пропустили прилику да запрете патријарху да уколико неће да прихвати кнежеву милост, изгубиће главу и цела имовина ће бити изложена пљачки.

Ракоцијеве претње, а можда и обећања, поколебали су неке Србе у мађарским градским насељима, а посебно становнике Сентандреје, који нису пристали, према једном извештају упућеном аустријском команданту Будима, да се прихвате оружја и укључе у одбрану града од мађарских побуњеника. Поколобали су се и прикључили куруцима и неки крајишници из Поморишке (шанац Семлак) и Потиске крајине, премда су Срби касније пред аустријским властима то оповргавали и у једној представци (1727) тврдили: Прошадше ребелије мађарске тако становиту и крепку верност показали јесмо да, окром једног самога Лалића, катане сенћанског, ниједан од наших народников к ребелантом куруцах прешао није. И како је ту неверу учинио, једнокупно сложили смо и под Ђуркошом, божјом помоћи, разбили куруце и њега жива ухватисмо и код Сегедина, пред свим народом, дали смо га изстрељати из пушака осталим свим на егземпл, да би се више онакови неверник у нашему народу не нашао, како после, хвала Богу, није се ни нашао.

Ово накнадно присећање протуречи историјским чињеницама - 13. јануара 1704. године састали су се код Блатног језера представници Срба из Бачке, Барање и Срема са једним од заповедника кручких одреда у области између Дунава и Драве. Са њиме су се договорили да ће се придружити куруцима и у њихову војску послати 5.000 људи. Након овог договора упућена је српска делагација Ференцу Ракоцију, да би своје обећање потврдила полагањем заклетве верности. Међутим, заклетва никада није положена, јер су су куруци под неразјашњеним околностима убили српске представнике на путу у штаб Ференца Ракоција. Ова околност, као и покољ Срба у Печују 1. фебруара 1704. године (од 2.000 печујских Срба, њих 1.400 је убијено, док су

се остали разбежали), осујетили су даљње преговоре, а каснији напади на српска насеља и покољи њиховог становништва онемогућили су било какав споразум и укључивање Срба у мађарску ребелију.

Хронологија ратовања аустријске војске и српске милиције са куруцима тешко се може поуздано реконстрисати, али то и није од већег значаја, јер је био у питању грађански рат у коме су се војске стално кретале и, углавном, нападале, пљачкале и палиле насеља чији су становници подржавали противничку страну или настојали да остану по страни. Први, тежи напад побуњеника на српска насеља догодио се у лето 1704. године, када су куруци на челу са Ференцом Ракоцијем упали у слабо брањену Бачку. Један од њихових заповедника у свом извештају од 19. јула 1704. године описао је ратовање своје јединице следећим речима: Ево нас стигосмо до Мартоноша и надамо се, с божјом помоћи, да ћемо сутра до подне бити у Сегедину. Сва велика места Расције, и с ове и с оне стране Дунава и Тисе, попалили смо. Овај извештај не треба објашњавати, јер сам по себи довољно говори о начину ратовања. Треба само указати на чињеницу да су вође мађарске ребелије сматрале Бачку за српску земљу – Расцију. Сегедин, међутим, није заузет и Ракоцијева војска се морала повући из Бачке. Након овог неуспеха, Ференц Ракоцији је 6. септембра 1704. упутио нови позив српском патријарху и народу да стану на његову страну. Народу је обећавао слободе, а патријарху, кога је притискала оскудица, нудио 20.000 форинти. Сличне понуде дошле су и следеће године, али и нови напади, који су довели до запустошења највећег дела Бачке. Српско становништво из ње бежало је у турски Банат или, пак, у Срем и Славонију.

Барања је донекле остала поштеђена до 1706. године, али од тада ни тамошњи Срби нису више имали мира – већина је побијана, а део се спасио бегством у Срем и Славонију, где се привремено или трајно населио. Многи од њих су тада насељени у околни Даља, који је те године постао феудални посед српског патријарха. У Барањи је тада запустело више десетина српских села, али тачан број никада није утврђен. Преговори на конференцији мира у Паризу 1918. године, када је српска делегација тражила да део Барање буде укључен у новостворену југословенску државу, подстакли су проту Стевана Михалџића да прикупи податке о неким од ових насеља, али на томе се све завршило и до данас у истраживању овог питања није постигунут неки већи помак.

Поред пустошења од стране куруца, Бачку и Барању похарала је 1709. године и куга, чије харање је појачала и глад, верни пратилац ратова и великих епидемија. Она је покосила и оне малобројне српске сељаке, који су избегли побуњенички мач.

32

III ОДНОС БЕЧКОГ ДВОРА ПРЕМА СРБИМАЗА ВРЕМЕ „МАЂАРСКЕ РЕБЕЛИЈЕ“

Избијање мађарске ребелије принудило је бечки двор да почне мењати свој дотадашњи однос према Србима, који су на прелазу из XVII у XVIII век доживели тешке повреде својих народних и верских права. Ова промена довела је, између осталог, до учвршћивања правног положаја српског народа и његове цркве и до друштвене промоције црквене јерархије и дела народних војних старешина.

1. Учвршћивање српских црквено – народних привилегија

Обавештен о настојањима Фрање Ракоција да привуче Србе у Угарској на своју страну, а свестан да они имају разлога да буду огорчени на државне власти због дотадашњег непоштовања и кршпења њихових права, цар Леополд је већ 22. новембра 1703. године издао указ, упуђен српском архиепископу, којим је свечано обећао да ће српске привилегије у Хабзбуршкој монархији бити строго поштоване. Обећао је такође да ће по доласку мирнијих времена бити решено где би се могао населити српски народ, што је, као што је већ речено, тражено још 1694. године.

Упркос неповоњном мишљењу угарског примаса, кардинала Леополда Колонића, нови владар, цар Јосиф I, издао је у Бечу 15. септембра 1706. године заштитни патент за Србе и потврдио њихове привилегије, добијене од претходног цара. Овај преседан битно је допринео да и каснији владари, упркос притиску Римокатоличке цркве, потврђују Леополдове привилегије. Ово је, у ствари, био највреднији добитак којима је Беч наградио оданаст Срба за време мађарске ребелије.

2. Промовисање представника црквене јерархије

Уверење да преко црвене јерархије може придобити и задржати Србе на својој страни подстакло је бечки двор да се почне благонаклоно односити према њеним највиђенијим представницима, укључујући и самог патријарха, коме до тада нису били ни најмање наклоњени, па му је једно време било чак забрањено слободно кретање и коришћење титуле. Први наговештај промене држања државних власти према њему представља допис Царског кабинета Дворској комори у Бечу од 2. новембра 1703. године у коме се неувијено каже да наастојања куруца да придобију патријарха на своју страну треба осујетити тако што ће се прихватити његови дотадашњи захтеви и уважити његове жеље. Реч је било о неколико за патријарха изузетно важних питања - питања доделе

једног феудалног поседа, који би му служио за издржавање и представљао неку врсту обештећења за изгубљену резиденцију у Пећи. Потом је следило питаље пензије и намирења неких ранијих дугова у износу од 13.000 форинти. Ове захтеве Арсеније III Црнојевић поднео је чим је осетио благи наговештај промене држања државних власти према Србима, а своје захтеве је касније само увећавао. При томе није крио да је исплата траженог новца на име пензије и додела једног поседа нека врста услова да он крене међу свој народ и подстиче га на верност владару и веће учешће у рату против побуњених Мађара. Пошто није могао остати само на лепим речима и обећањима, владар је, на крају, решио 1706. године да додели патријарху Арсенију Црнојевићу посед Даљ са околним селима, а на име накнаде за раније додељени посед Сечуј и 38.675 форинти дуга на име пензије. Ово добро, које је патријарху дато на коришћење само као залог до исплате наведених дугова, касније је постало власништво Карловачке митрополије. На Даљском властелинству, које је обухватало Даљ, Бијело Брдо, Церић, Борово и село Нерадин код Ирига, живеле су 1736. године 503 породице, углавном српске.

Поред доделе Даљског властелинства, благонаклоност патријарха настојао је бечки двор да повећа и тиме што га је именовао за тајног дворског саветника, што је у тадашње време било врло престижна титула. Ово звање додељено је и Исаји Ђаковићу, коме су такође услишени и неки материјални захтеви. Помена завређује чињеница што је на његов захтев потврђен посед манастира Гргетег и проширен пустаром Банковци.

3. Додељиваље племства српским официрима

- Српском подвојводи Јовану Монастерлији, који је уживао велики углед међу Србима, додељено је 1704. године племство због његових ратних заслуга и постојане оданости владару. Од тада све до пропасти Хабзбуршке монархије бечки двор је често награђивао верност и заслуге српских официра племићким дипломама, па се може сасвим основано говорити о српском војничком племству, које је почело да настаје у време угарске ребелије. Додуше, Јован Монастерлија није био први племић међу угарским Србима, али је, колико ми знамо, био први коме је племство додељено доказивања племенитог порекла. - Племство је 1705. године додељено и оберкапетану Јовану Текелији, који је са куруцима ратовао на Дунаву, а један допис Ратног савета у Бечу од 23. априла 1706. принцу Евгенију Савојском несумњиво пококазује да је то учињено са циљем да се награди његова верност Хабзбурговцима и он одржи у тој верности. Како се са предајом дипломе каснило, Ратни савет је тада затражио да овом прослављеном команданту српске милиције диплома што пре достави, а заједно са њом и златни ланац којим је дарован. Наследници Јована Текелије, који су задужили српски народ богатим оставштинама намењеним за

33

општенародно добро, разликовали су се од других припадника српског војничког племства по томе што су временом стекли каквотакво богатство и образовање. Нашу културу посебно је задужио Сава Текелија, који је волео за себе да говори да је био први српски школовани правник. Његова оставштина помогла је Матици Српској да опстане у тешка, оскудна времена у 19. веку. - Племство су 1708. године добили иришки оберкапета Јован Младеновић и капетан Илија Јакшић, обојица због заслуга у рату против Ракоцијевих устаника.

4. Неке последице „угарске ребелије“ по Србе у Угарској

Најтежа последица Ракоцијевог устанка по Србе биле су, несумњиво, огромне људске жртве, али се обим страдања не може изразити поуздано утврђеним бројевима.

Српски угао: У једној народној представци, коју су српски представници поднели владару у Бечу 1727. године, каже се о страдању у мажарској ребелији: ''где равно много тисушт народа нашего, мушкога и женскога пола, котери отци и матере, деди, унуци и остали сародници, зле и неизказане колико от бесов страшно и грделиво измучени и поклани јесу .

Арсеније Црнојевић је у писму Петру Великом од 29. октобра 1705. године, дакле на самом почетку рата, писао како много православних, како духовних тако и световних лица, многа телеса, старци, младићи и деца, храна мађарским мачевима постадоше.

Александар Форишковић у Историји српског народа говори о неколико десетина хиљада страдалих Срба.

Мађарски историчар Ачади сматра да је за време Ракоцијевог устанка изгинуло око 120.000 Срба.

Када оставимо по страни бројеве, несумљиво је да је током мађарске ребелије нестала већина српских насеља у области између Дунава и Драве и да се драстично смањио број српских становника у мађарским градовима. Реч је о областима које су биле најчешће уточиште Срба за време Велике сеобе 1690. Пустоселине у Угарској које су остале по угушењу мађарске ребелије биле су касније насељене мађарским становништвом. Тада је, као последица рата, дошло до сужавања, али и хомогонизације српског етничког простора.▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

ВОЈНА КРАЈИНА ОД КРАЈА XVII ДО ПОЛОВИНЕ XVIII ВЕКА

Бечки рат (1683-1699) представља један од најважнијих преломних момената у прошлости Војне крајине, која је створена ради обуздавања турског ширења у

Европи и, према према речима једног савременика, представљала хришћански бедем према Турцима – antemurale christianitatis. Војна премоћ Хабзбуршке монархије над Турском, коју су Турци признали у Сремским Карловцима 1699 прихватањем огромних територијалних губитака, није имала за последицу покретање питања опстанка крајишког одбрамбеног система, премда је било очигледно да је његов првобитни задатак завршен. Штавише, меродавни кругови у Бечу, а пре свега веома утицајни Ратни савет, решили су створе крајишта уз нову аустро-турску границу јадранског приморја да Ердеља. Проширивање Војне крајине правдано је потребом да да се уз мала издвајања из државне благајне успешно штите државне границе, али су у стварности њој била намењена два нова задатка: да држи санитарни кордон према Турској и, истовремено, да за европска ратишта даје велики броја војника, несразмеран њеној површини и броју становника. На тај начин су централне власти до 1770, када је напуштен систем врбовања и уведен регрутни систем, донекле ублажавале проблем прикупљања војника за стајаћу војску, пошто су у другим областима то могле да чине само уз сагласност земаљских сталежа и на основу тачно утврђених квота.

I ПРОШИРИВАЊЕ СТАРИХ КРАЈИНА

Миром склопљеним у Сремским Карловцима 1699. године Турска је била прунуђена да и формално препусти хришћанским силама све оне територије које је су оне војнички запоселе током рата. Њени територијални губитци, према проценама турских историчара, износили су око 356.000 квадратних километара раније државне територије – Хабзбуршка монархија је добила 249.000, Венеција 42.000, Пољска 45.000 и Русија око 20.000 квадратних километара. Од ранијих угарских територија задржали су Турци само Банат и део југоисточног Срема. Повлачењем нових граница, које је извршила заједничка турско-аустријска комисија, припале су Хабзбурговцима и поједине области у којима су Срби пре Бечког рата били већинско становништво или значајна мањина (Лика, Крбава, Западна Славонија, северозападни Срем, Бачка, Подунавље од Осијека до Будима и Поморишје), као и ничија земља уз ранију аустро-турску на коју су се они током рата или непосредно по његовом окончању населили (Кордун, Банија, источни делови Вараждинског генералата). Сва земљишта у наведеним областима припала су држави, јер није било било племићких породица које су могле веродостојним исправама доказати да су у њима пре турског освајања имале поседе. Владар је могао да господари њима по своме нахођењу – да их искоришћава као државни феудални посед, преда под одговарајућим условима у својину приватним лицима или их претвори у крајишта, обзиром да су били у питању погранични крајеви. Око опредељивања за неку од ових могућности постојале су крупне разлике у ставовима централних канцеларија, које су различито процењивале државне интересе. Дворска комора,

34

која је управљала државним финансијама, заступала је мишљење да државна земљишта треба претворити у феудалне поседе, без обзира на то да ли ће они остати у својини државе или бити уступљени приватним лицима уз одговарајућу новчану накнаду. Свој став могли су да бране чињеницом да су због трошкова рата држава била у огромним дуговима, који се нису могли измирити редовним приходима55. Дворски Ратни савет у Бечу, сасвим разумљиво, првенствено је водио рачуна о одбрани нових граница и, ценећи користи које је држави обезбеђивао дотадашњи систем крајишке одбране, залагао се за стварање нових крајишта дуж аустро-турске границе. На тај начин би, поред спољне, била повећана и унутрашња безбедност државе, јер би крајишта представљала за бечки двор важан ослонац у могућим сукобима са непоузданим мађарским сталежима, који су нестрпљиво тражили да новодобијене области буду што пре инкорпориране у краљевински управни систем.

1. Проширивање Вараждинског генералата насељавањем „ничије земље“

Између насељених делова Вараждинског и Карловачког генералата и турске територије остао је по окончању Дугог рата (1593-1606) ненасељен пространи појас ничије земље, где због турског страха, али и смањеног прилива новог становништва из турских крајева, није тада било услова за стварање већег броја нових насеља. У том појасу су крајишници држали сталне страже или правили заседе турским пљачкашким четама. Како су турска четовања у првим деценијама XVII века скоро потпуно престала, створено је у пустим крајевима и неколико десетака нових насеља.

Насељавање ничије земље на oбоду Вараждинског генералата започело је пре турског похода на Беч, али се стварање нових насеља не може потпуније сагледати на основу досад познатих извора. На основу наших досадашњих истраживања стиче се утисак да се тада на крајишку територију претежно усељавало хрватско становништво из провинцијалних крајева, који су, захваљујући стварању крајишког одбраменог система и заустављању турских пустошења, доживели у првим деценијама XVII века демографски успон. Међутим, реч је била о сеобама мањег обима, јер зависни сељаци нису имали право да без сагласности свог земљишног господара напуштају своја места сталног боравка. Највећа сеоба из провинцијалних крајева догодила се 1679. године, када су околини Чазме насељена три етнички чиста хрватска (Сухаја, Побјеник, Плошчица) и два мешовита села (Ваговина и Грабовница), насељена Србима и Хрватима. Након првих хришћанских победа у Бечком рату, када

55 Државни приходи Хабзбуршке монархије пре почетка рата износили су око 6,000.000 форинти, док је за намирење ратних трошкова од 1683. до 1699. потрошено 140,000.000 форинти. Премда су предузимане мере да се приходи повећају (повећање контрибуције у Чешкој и аустријским наследним земљама), државни дугови износили су 1700. око 25,000.000 форинти.

могао наслутити повољан исход рата, досељеници из хрватских провинцијалних крајева почели су да се насељавају и на ничијој земљи уз реку Илову и Чазму.56

У исто време населио се на ранију ничију земљу уз Илову и Чазму и велики број Срба из Мале Влашке и Босне, па је на том простору створено неколико десетина нових српских села, претежно између Бјеловара и Грубишног Поља. Сва новостворена насеља укључена су у Вараждински генералат, који је тада добио своје коначне границе према истоку. Међутим, то се догодило у време када су Турци сасвим потиснути из Славоније, па се ово крајиште више није непосредно граничило са турским територијама. Због тога се после мира у Сремским Каловцима поставило питање његовог развојачења, па је владар 1703. године чак решио да он буде укинут. Спровођење ове одлуке одложено је због угарске ребелије, коју је било тешко угушити без учешћа крајишке војске. Премда није и формално опозвана, владарева одлука је касније занемарена и Вараждински генералат је опстао до друге половине XIX века.

Насељавањем новог становништва, посебно хрватског, убрзано је у првој половини XVIII века и довело је до наглог повећања броја крајишких кућа и насеља, крупних промена етничке структуре становништва. Вараждински генералат је у првим деценијама XVII века скоро искључиво био насељен српским становништвом, а почетком четврте деценије XVIII века оно је чинило само нешто више од половине укупног становништва.57 Због ограничених површина обрадивог земљишта, због чега је већ 1733. године више од четвртине крајишника поседовало само по 1/4 крајишке баштине, војне власти су биле принуђене 1737. године да у измењеним крајишким статутима унесу одредбу "да забрањује се насељавање и стицање земљишта страним породицама". Међутим, то није спроведено у живот, па се број крајишких кућа у наредних двадесетак година повећао на 10.637.

2. Проширивање Карловачког генералата насељавањем „ничије земље“ и припајањем Лике и Крбаве

У време Бечког рата осетно је проширена и територија Карловачког генералата постепеним насељавањем раније пусте, ничије земље у пограничним крајевима - у међурјечју Коране и Мрежнице и Коране и Глине

56 Једна таква група досељеника, коју је чинило двадесет хрватских породица, затражила је 1687. године дозволу да се насели у Речици преко Чазме. Премда им је одређен атар за будуће село, они су још неколико година оклевали да се населе на одређено им место "због турскога страха". На додељена им земљишта дошли су тек 1694. године, када је, како су написали у једној молби ввојним властима, "непријатеља Бог дал преко Саве претирати".57 Према попису Вараждинског генералата из 1733. године било је у њему 7.815 крајишких кућа, али пописивачи навели етничку и верску припадност крајишника. Међутим, годину дана раније утврђено је да у овој области постоји 31 православна парохија са укупно 4.438 православних, српских домаћинстава.

35

(област звана Кордун), као и у подвелебитском Подгорју. Сигурно је да то не би могло да буде остварено да у првим ратним годинама није прешло на аустријску страну неколико великих скупина српских досељеника из околине Велике Кладуше, Цазина и Острошца. Њиховим насељавањем на дотадашњим пустим земљиштима проширен је насељени део Карловачког генералата далеко преко реке Коране. Због претрпљених пораза у рату, као и због сталних упада аустријских и млетачких крајишника на њихову тетирорију, Турци више нису имали снаге да то спрече, па су мировним уговором у Сремским Карловцима 1699. године, као и разграничењем које је на основу њега спроведено, прихватили ново стање успостављено на терену за време рата. За Карловачки генералат посебно је био важан седми члан мировног уговора, којим су се уговорене стране обавезале да неће спречити изградњу насеља и коришћење земљишта уз саму граничну линију. Захваљујући овом проширењу крајишке територије, капетаније Турн и Бариловић, које су раније биле обичне стражаре са невеликом плаћеном посадом, а називане су капетанијама само ради ранга својих заповедника, постале су на прелазу из 17. у 18. век прве крајишке капетаније – одбрамбене и управне области са мањим или већим бројем насеља. Жумберачка капетанија која се налазила у Крањској и била одвојена од турске границе, проширена је тада на крајеве око Слуња. Створена је и једна нова, Тржићка капетанија, којој су припала новостворена српска села око изворишта реке Мрежнице – Тржић, Полој, Примошље, Тоболић и Збјег. Војне власти покушале су за време Бечког рата да прикључе Карловачком генералату и пуста земљишна властелинства Стеничњак, које се простирало између Купе и Петрове горе. Међутим, њихов покушај није успео јер су им се, као и један век раније, супротстављали сопственици овог властелинства. На том простору створена је једина приватна крајина, која је тек у другој половини XVIII века укључена у Карловачки генералат. У првим годинама Бечког рата војне власти Хабсбуршке монархије нису ништа предузимале ради освајања турске Лике и Крбаве, јер су биле заокупљене ратовањем против Турака у панонским равницама, где су вођене тешке борбе и где је одлучиван коначни исход рата. Када су схватиле да због њиховог оклевања јачају претензије Млетачке републике на поједине делове ових области, решили су да и саме предузму акцију ради њиховог освајања. Због тога су карловачки крајишници прво опустошили, а потом 1689. године, и освојили Лику и Крбаву. После потискивања Турка смештене су крајишке посаде у тамошња утврђења са задатком да спрече повратак турске војске и створе услове за поновно насељавање запустелих личких и крбавских села. Одбрана освојених области, у којима је, по предлогу Ј. Ј. Херберштајна, створено 1690. године неколико капетанија, поверена је сењским, оточким и брињским крајишницима, пошто се њихови крајеви више нису непосредно граничили са турском територијом. Смештањем посада у утврђења, обновом

становништва и стварањем капетанија започело је прикључивање Лике и Крбаве Карловачком генералату. Власти у Бечу, посебно Дворска комора, која је полагала право на све новоосвојене области, нису пристале да Лика и Крбава постану крајишка територија, већ су их прогласиле коморском својином и потом их 10. фебруара 1692. године продале грофу Адолфу Зинцендорфу за 80.000 форинти. Заједно са њима продат је и Карлобаг, који је требао да постане средиште овог пространог, пограничног властелинства и његова лука. Продаја Лике и Крбаве извршена је без знања и сагласности Ратног савета у Грацу и крајишких заповедника, премда су они најбоље познавали прилике у пограничним крајевима. Због тога није чудно што се касније показало да је њиховом продајом, која је са становишта одбране земље била потпуно неразуман потез, учињена велика, тешко поправљива грешка. Адолфа Зинцендорфа су у посед Лике и Крбаве увели представници бечке Доврске коморе у Карлобагу 2. маја 1692. године. У складу са купопродајним уговором, њему су тада препуштена и сва управна и судска овлашћења у овим грофовијама, укључујући и право да изриче смртне казне својим поданицима (jus gladii). Крајишки заповедници, на чију страну је стао и Ратни савет у Грацу, нису били спремни да препусте Лику и Крбаву новом земљишном господару, већ су затражили од владара да раскине купопродајни уговор. Њихови захтеви, иако пропраћени разложним објашњењима, нису били у Бечу прихваћени. Шта више, Дворска комора је захтевала да се војне власти убудуће не уплићу у проблем Лике и Крбаве, већ да штите новог земљишног господара у уживању поседовних права. Међутим, његовом доласку нису се опирали само крајишки заповедници, већ и тамошње становништво. То се показало следеће године када је Адолф Зинцендорф покушао да на свом новом поседу убере десетину. Његов покушај, а посебно забрана кошења жита и вожења сена пре доласка десцимара, довео је до велике узнемирености личког и крбавског становништва. Због тога су морали да се умешају крајишки заповедници. Уплашени да не дође до праве буне, која би Турцима омогућила, да се врате у Лику и Крбаву, они су његове намере осујетили. На крају је Адолф Зинцендорф схватио да од свог новог поседа неће имати никакве користи, па је пристао на раскидање купопродајног уговора. После раскидања купопродајног уговора са Адолфом Зинцендорфом предане су Лика и Крбава Унутрашњоаустријској дворској комори у Грацу. Тада је у овим областима успостављена заједничка војна и коморска управа, која је уза сталне сукобе око надлежности, формално трајала све до 1712. године. У надлежности крајишких заповедника били су војни послови, док је Дворска комора, као земљишни господар, задржала за себе управну и судску власт, која је због огромних глоба које су наметане становништву, доносила велике користи њеној благајни и службенцима.

36

Када је тамошње становништво, незадовољно коморском управом, почело да губи стрпљење, упутило је своју делегацију поменутој комисији у Љубљани и затражило уклључивање Лике и Крбаве у Карловачки генералат. Ова делегација је, у име народа, предала царским комесарима 27. септембра 1709. године представку у којој су написали да „pod comorskom oblastiom niti moremo, niti smo namislili po niedan put obstati; gotovi pervle u Turke, ali pod Latine poskakati i svoja ognista pusta ostaviti, nego dugle recenoga comendanta sadasgnega terpiti, ali kakogoder drugoga od komore prieti“. Затражили су, такођер, да буду враћени „nazopet k Generaliji“, што им је царска комисија чврсто обећала. Тражила је од њих само да до владареве коначне одлуке о томе остану мирни и да не узнемиравају коморске службенике. Сви делегати су на то пристали и потписали један документ у коме су својим животима гарантовали безбедност коморским представницима. Међутим, коморски службеници су, по повратку делегата из Љубљане, напустили Лику и Крбаву и сву власт у овим областима вршиле су од тада само војне власти. Припреме за укључивање Лике и Крбаве у Карловачки генералат започете су већ у лето 1710. године, али су трајале доста дуго, јер је између осталог, требало сповести попис становништва и земљишта, реорганизирати управу и судство и решити најтежи проблем – питање плаћања нових официра, пошто су Крањска и Корушка, које су обезбеђивале средства за издржавање Карловачког генералата одбиле да се повећају њихове финансијске обавезе. Инкорпорација Лике и Крбаве у Карловачки генералат, о чему се на основу владареве одлуке од 19. новембра 1712. године страла посебна комисија, завршена је за неликоко дана. При томе дворска комора није добила тражено обештећење, а ни један део Карловачког генералата није демилитаризован. Крај коморске управе представљао је, у ствари и одустајање од покушаја да се личко и крбавско становништво претвори у зависне сељаке.

За време војно-коморског кондоминијума довршавана је обнова и насељавање некадашњих старих српских села у Лици и Крбави, јер је тамошње становништво било привремено расељено 1685. године, када је било изложено безобзирним нападима котарских ускока из Далмације и карловачких крајишника. Према, попису који је сачињен 1701. године живела је у Лици и Крбави 1.121 српска породица, са више хиљада за оружје способних мушкараца. Међутим, тешко је утврдити колико је међу њима било оних који су се вратили на своја стара станишта, а колико нових досељеника из крајева под турском влашћу. Сигурно је само да се све расељено становништво није вратило у своја некадашња насеља, већ да је један његов део остао да живи на новим стаништима, како у Карловачком генералату, тако и у Млетачкој Далмацији. Зна се такођер да су се неке српске породице, које су после расељавања 1685. стекле земљишне поседе и окућиле се у Карловачком генералату, тешко одлучивале на коначан повратак на стара станишта.

Приликом укључивања Лике и Крбаве у Карловачки генералат 1712. године сачињен је детаљан попис тамошњих насеља, становништва и земљишних поседа. Њиме је утврђено да у овим областима има 35 насеља са укупно 26.503 становника – 20.500 Срба православне вере и 6.003 католика различитог етничког порекла. Већина Срба (19.159 или 93,46%) живела је у етнички чистим насељима, док је само 3.078 (51,27%) од укупно 6.003 католика у Лици и Крбави живело је у чисто католичким насељима: Ловинцу (1.298), Удбини (374) и Перушићу (1.065). Остали католици, док је 48,73% живело у верски мешовитим селима.

Насељавањем ничије земље, а потом прикључивањем Лике и Крбаве, више је него удвостручена дотадашња територија Карловачког генералата. Колики је значај имало прикључивање Лике и Крбаве илустроваћемо следећим податком: У Карловачком генералату било је према попису из 1746. године укупно 11.480 кућа са 94.570 становника, а од тога броја становника чак њих 65% (61.701) живело је у насељима насталим на ничијој земљи за време Бечког рата, као и у насељима у Лици и Крбави. При томе ваља напоменути да је више од ¾ насељеника са краја 17. и почетка 18. века било српске етничке припадности.

II СТВАРАЊЕ НОВИХ КРАЈИНА

Премда је био суочен са притиском угарских сталежа, који су тражили обнову жупанијског уређења и проширивање своје јурисдикције и на све области Угарског краљевства задобијене у Бечком рату, намера Ратног савета да прошири Војну крајину и на области уз нову аустро-турску границу није могла да буде озбиљније доведена у питање. Највећи проблем представљало је обезбеђивање финансијских средстава за издржавање нових крајина, јер за ту сврху није било новца у празној државној благајни. Старе крајине (Вараждински и Карловачки генералат) и даље су финансирале унутрашњоаустријске земље, које нису могле да преузму сличну обавезу према новим крајинама. Такво решење, да је и било могуће, није одговарало ни највишим државним властима, које су решиле да не дозволе већи утицај покрајинских сталежа на војне послове. Због тога су новостворене крајине подређене Ратном савету у Бечу, док се за моделом за њихово финансирање трагало до половине XVIII века. Ови покушаји, а посебно настојања да се пронађе модел самофинансирања крајине, редовно су завршавали неуспехом, јер се нису могли спровести у живот. Важно је истаћи да при томе никада није довођен у питање статус крајишника – слободних сељака. Због тога су крајишта до половине XVIII века и даље привлачила досељенике - зависне сељаке са оближних властелинстава и досељенике са турске територије.

37

1. Банскa крајинa

Банска крајина створена је крајем XVII века у крајевима између Купе и Уне. Ова област опустела је у другој половини XVI века и остала пуста до почетка Бечког рата (1683-1699). Турци је нису населили, јер је у време борби око Сиска (1591-1593) и Дугог рата (1593-1606) пропао њихов покушај да се учврсте на Купи и населе крајеве између ове реке и Уне. Успели су да населе само Зринско поље, које су браниле турске тврђаве у Новом, Зрину и Гвозданском. На почетку Бечког рата, када су Турци почели да узмичу на ратиштима и да се са подозрењем односе према својим хришћанским поданицима на крајиштима, велика скупина зринопољских Срба (ritus Graeci Christianos, Rascianos vulдo Valachos nominatos), коју су предводили кнез Остоја Милићевић и вицекнез Михајло Радановић, пребегла је у пролеће 1687. године у Покупље и недуго потом се населила око Кирина и Бовића, недалеко од турске тврђаве у Великој Кладуши. Масовније насељавање области између Купе и Уне, као и стварање новог крајишта на Уни, започело је тек следеће године, када су аустријске трупе запоселе Јасеновац, Костајницу и Дубицу, а потом овладале и Поуњем до Новог. Кључну улогу у овим сеобама, које су подстакли аустријски крајишки заповедници, имали су кнезови из српских насеља у Босанској крајини, чији су становници 1688. године добили од царског комаданта Лудвига Баденског заштитно писмо са позивом да пређу на хришћанску страну и да се населе на пустоселине између Уне и Купе. Због тога су они касније основано тврдили како су на ново крајиште "на паролу и обећање правиц вного и писма внога дошли ... и настанили се". Њихово насељавање, међутим, остварено је у метежу Бечког рата, али и у нередовним приликама изазваним сукобима банских власти и војних заповедника из Вараждинског генералата око надлежности у области између Купе и Уне. Наиме, Ратни савет у Грацу и заповедници Вараждинског генералата покушавали су да прошире своју јурисдикцију и на ову новоосвојену област, чијем су становништву обећавали статус слободних сељака - крајишника. Своју акцију водили су из Петриње, чији су заповедници, велики капетани по рангу, били подређени генералу у Вараждину. Хрватски бан и земаљски сталежи су се томе супротстављали, настојећи да област између Купе и Уне буде прикључена Банској Хрватској и да у њој буду обновљени некадашњи феудални поседи. Тек у крајњем случају пристајали су и на могућност да само један део ове области буде претворен у крајиште, које ће, као нека врста краљевинске крајине, бити потчињено бану. У овај сукоб увучено је и тамошње становништво, чији је основни захтев био да им се призна крајишки статус, што је било извесније уколико уђу у састав Петрињске капетаније и буду подчињени вараждинском генералу. Питање судбине области између Купе и Уне, а тиме и статуса тамошњег становништва, решено је тек 1703. године, када је владар одлучио да је укључи у Војну крајину, али не као део Вараждинског генералата, већ као

засебну крајину, која ће бити подређена Ратном савету у Бечу и предана под заповедништво хрватског бана. Док је трајало трагање за овим решењем, ново крајиште су потресали стални немири и у таквим условима ни петрињски заповедници ни бански официри нису били у могућности да битније утичу на токове сеоба и територијални размештај досељеника. Због тога су кнезови и друге старешине појединих досељеничких група обично сами бирали место за насељавање и одређивали атаре својих новостворених села.

Део територија између Купе и Уне успели су да присвоје загребачки бискуп и каптол, који су ту образовали три пространа феудална поседа – Горе, Топуско и Храстовица. Део земљишта присвојио је и Петар Кеглевић, који је почетком 18. века замењивао одсутног бана у војним пословима. Он је у банијској Посавини створио посед Тополовац. Они су на ту насељавали хрватско становништво из Покупља, па су границе наведених властелинстава временом постале границе између кајкавских и штокавског говора.

Српско, православно становништво било је већинско становништво у Банској крајини. Оно је у верском погледу било у саставу Карловачко – зринопљског владичанства до 1713. године, када је створено Костајничко владичанство. Духовно средиште новог владичанства постао је манастир Комоговина.

Табела I: Број насеља, кућа и кнежија у Банској крајини 1744. године

Капетанија Села Кућа КнежијаПросечно

села у кнежији

Просечно кућа у

кнежијиКостајничка 82 3.018 9 9,1 335,3Глинска 58 1.816 7 8,3 252,4Зринска 48 1.214 7 6,8 173,4Јасеновачка 5 183 2 2,5 91,5Дубичка 4 323 1 4 323УКУПНО 197 6.554 26 7,6 252

Банска крајина била је до 1750. године подељена на пет капетанија (Костајничка, Глинска, Зринска, Јасеновачка и Дубичка), чије су заповедници примали плату из земаљске благајне из средстава прикупљених краљевинском контрибуцијом. Они су били заповедници плаћених (харамије) и неплаћених крајишника у својим капетанијама (одбрамбеним и управним областима), док су старешине коњичких и пешадијских компанија (чета) са чином капетана или војводе били кнезови или други виђенији крајишници. Они за своју официрску службу нису примали новчану накнаду, али су, по правилу, имали веће земљишне поседе него обични крајишници.

Правни положај крајишника у Банској крајини био је регулисан тек 1730. године, али је доношење ових прописа изазвало велике немире у

38

Костајничкој и Зринској капетанији. Повод немирима било је озакоњивање низа дотадашњих злоупотреба заповедника капетанија, који су свој старешински положај користили да увећају своје скромне приходе из краљевинске благајне: наплаћивали су велике глобе приликом суђења, тражили од крајишника да им плаћају жировину за жирење свиња у крајишким шумама, присвојили право на точење вина и сл.

2. Посавскa и Подунавскa крајинa

Стварање крајишта на Сави започело је одмах по изгону Турака из Славоније, када је ова област дошла под управу централних канцеларија у Бечу – Ратног савета и Дворске коморе. Формална одлука о томе донета је тек после склапања мира у Сремским Карловцима (1699) и аустро-турског разграничења. Не чекајући да она буде донета, заповедници тврђава у Броду и Осијеку су још током рата су затечено становништво посавских села укључули у одбрамбени систем и признали им крајишка права – оставили им статус слободних сељака и ослободили дажбина од земљорадње. То не значи да посавски крајишници нису били оптерећени другим, невојничким обавезама – работама на градњи тврђава у Броду и Осијеку и неким новчаним давањима, која нису биле правно уређена. Укорењивању злоупотреба од стране виших официра допринели су и сами карајишници, јер су многа села свој крајишки статус добила крајем XVII века корумпирањем аустријских војних заповедника у Броду и Осијеку.

У време стварања овог крајишта сливале су се у њега снажне миграционе струје из Босне и, мањим делом, из Карловачког генералата и Банске Хрватске. Већина досељеника била је католичке вере – српско становништво било је већинско само у његовим западним деловима, који су пре изгона Турака били у у саставу њиховог славонског крајишта (крајеви између Церника и Илове).

Нерешено питање финансирања Посавске крајине навело је војне власти да покушају да у њој уведу специфично уређење, које био обезбедило самофинансирање крајишта. Ови покушаји (Кевенхилерова реформа 1735) нису донели очекиване резултате.

Подунавску крајину чинило је неколико насеља у Срему и Бачкој (Шид, Беркасово, војнички Илок, Чалма, Черевић, Боноштар, Нештин, Кукујевци и Бачка Паланка), чије је становништво са крајишким статусом требало да се стара о одбрани аустро-турске границе у Срему (до 1717. Турцима је припадао југоисточни Срем од Сланкамена на Дунава до Лаћарка у сремској Посавини). Ово крајиште, чије су становништво већином чинили Срби, било је по свом уређењу слично Посавској крајини.

3. Поморишкa и Потискa крајинa

Када су миром у Сремским Карловцима 1699. године Хабзбурговци били принуђени да се привремено одрекну својих претензија на Банат, који је поново дошао под турску власт, приступио је Ратни савет у Бечу организовању крајишта на реци Моришу. Новом крајишту намењена је двострука улога – да брани нову аустро-турску границу и раздваја са аустријског становишта непоуздане Мађаре од Турака, јер се са сигурношћу могло рачунати да ће они бити мађарски савезници у случају неке антихабзбуршке побуне, која је била више извесна, него неизвесна. Ово се показало као врло мудар потез за бечки двор, јер је већ 1703. године у Мађарској дошло до устанка куруца на челу са Ференцом Ракоцијем. Поморишка крајина је тада постала једно од важних аустријских упоришта у борби за сламање мађарске ребелије.

Ток стварања овог крајишта и његовог насељавања српским становништвом није досад детаљније проучен. Према недавно објављеним истраживањима Кларе Хеђи (Klara Hegyi), Срби су у Поморишју – у околини Арада – били доста бројни већ половиним XV века, када је ту постојало око 110 српских села.58 Региструју их и турски пописи, па се претпоставља да је део њих дочекао на својим стаништима и успоставу аустријске власти крајем XVII века. Када је у Бечу решено да се на Моришу створи крајина, пресељено је у ове крајеве, према тврђењу Душана Поповића, доста Срба насеља у околини Будима и Осртрогона.

Крајишници у Поморишју распоређени су по такозваним шанчевима - насељима, али крајишка територија није била јасно разграничена са мађарским провинцијалним земљиштима. На основу граница атара крајишких насеља могли су се назирати само обриси новог крајишта. Није јасно због чега се то догодило, али се претпоставља да је то било понајвише последица околности што је током стварања овог крајишта дошло до мађарске ребелије. Касније овај пропуст није надокнађен, највише због чињенице што је само пет година по окончању поменуте буне дошло до новог аустро-турског рата (1716-1718) и померања аустро-турске границе према југу, па је цео Банат укључен у састав Хабзбуршке монархије. Тиме је постало беспредметно даљње организационо учвршћивање Поморишке крајине и она је све до свог укидања половином 18. века била својеврсно провизорно крајиште, што се огледало у следећем:

- Ратни савет у Бечу био је надлежан у овој крајини само за војне послове, док је надлежност у управним и судским пословима формално била подељена између Дворске коморе у Бечу и угарских жупанија. То је и доводило до сукоба око надлежности, што се показало и приликом пописа становништва

58 Gerhard Seewann, Miдration in Suedosteuropa als Voraussetzunд fuer die neuzeitlichen West-Ostwanderunд, /u zborniku:/ Migration nach Ost- und Suedosteuropa vom 18. bis zum Beginn des 19. Jahrhunderts, Stuttgart 1999, 99.

39

овог крајишта: пописе су спроводиле жупанијске власти, али уз опструкцију војних власти. Поред неспособности пописивача, који нису овладали методологијом аустријских статистичара у служби бечке Дворске коморе, опструкција војних власти допринела је непоузданости пописа.

- Финансирање Поморишке крајине, али исто тако и Потиске, није било на одговарајући начин уређено, нити су за то обезбеђени стабилни извори средстава, јер су потребни новац требало да обезбеђују мађарске жупаније. То је жупанијским властима пружало прилику да стално изнова постављају питање сврсисходности постојања Поморишке и Потиске крајине.

- У Поморишкој, али и у Потиској крајини, било је и невојничког становништва, потпуно подређеног жупанијским властима. Њих је, судећи према попису, било највише у Араду. Међу овим провинцијалним поданицима било је доста и арадских Срба.

Према попису спроведеном 1720. године Поморишку крајину чинила су следећа насеља – шанчеви : Арад, Глоговац, Мандорлак, Надлак, Павлиш, Печка, Сабадхољ, Семлак, Чанад, Чичир, Шајтин, Шоборшин и Шољмош. У њима су живеле 884 крајишке породице (583 српске, 228 румунских и 73 мађарске), које су држале у свом поседу 22.742 ланца ораница и 4.246 ланаца ливада. Поред тога крајишници су користили без плаћања дажбина више оближњих пустара. Овим пописом, према мишљењу неких историчара, није била обухваћена половина становништва. Три деценије касније, када је ово крајиште укидано, број крајишких породица био је троструко већи.

Потиска крајина створена је када и Поморишка, а изгледа да се и у њу слио један од миграционих таласа из околине Будима на самом почетку 18. века. Окосницу за њено стварање чинили су шанчеви такозване рацке милиције. Њена најважнија насеља била су: Сегедин, Суботица, Сомбор, Жабаљ, Чуруг, Бечеј, Петрово Село, Мол, Сента, Кањижа и Мартонош. Према попису из 1701. имала је 3.060 крајишких кућа, а 1720. пописано је у њој само 1.343 крајишка домаћинства.. Пад броја становништва објашњава се: непотпуношћу пописа; демографским губитцима за време мађарске ребелије и исељавањем становништва у друге крајишке области, укључујући и Банат

Прилог I: Насеља и етничка структура становништва у Поморишкој крајини 1720. године

НАСЕЉЕБРОЈ ПОРОДИЦА У НАСЕЉУ

СРБИ МАЂАРИ РУМУНИАРАД 162 43,31% 35 9,36% 177 47,33%ГЛОГОВАЦ 52 89,65% 6 10,34% - -МАНДОРЛАК 21 100% - - - -НАДЛАК 52 78,78 4 6,06% 10 15,15%

ПАВЛИШ 41 100% - - - -

НАСЕЉЕБРОЈ ПОРОДИЦА У НАСЕЉУ

СРБИ МАЂАРИ РУМУНИПЕЧКА 113 88,97% 14 11,03% - -САБАДХЕЉ 16 100% - - - -СЕМЛАК 24 96% 1 4% - -ЧАНАД 38 64,40% 5 8,47% 16 27,11%ЧИЧИР 14 87,50% 2 12,50% - -ШАЈТИН 8 88,88 1 11,12% - -ШОБОРШИН - ' - - - 12 100%ШОЉМОШ 42 70% 5 8,33% 13 21,67%УКУПНО 583 65,95% 73 8,26% 228 25,79%

Напомена: Наведени подаци преузети су из дела I.Acsadi, Maдiarorszaд nepesseдe a praдmatica sanctio koraban 1720-1721, Magiar Statisztikai koezlemenyek, Uj folyam XII, Budapest 1896. Проучавајући резултате пописа, аутор је утврдио да он не одражава право стање ствари, јер пописивачи нису успели да обухвате пописом око половине становништва. То значи да наведене бројеве треба увећати за 50% да би се добило приближно тачно стање насељености овог крајишта. Сличан неуспех показала је иста пописна комисија и приликом пописивања Подунавске крајине, што су показала новија истраживања.

Прилог 2: Етничка структура насеља и број крајишких кућа, становника и кнезова у Лици и Крбави у првој половини XVIII века

КрајишкаЗаједница

Етничкагрупа

Кућа1712.

Становника1712.

Кнезова1712. 1737.

Кореница Срби 142 1.813 2 2Бунић Срби 120 1.513 2 2Јошани-Пећане

Срби 63 7691 1

Пишаћ Срби 49 602 1 1Мекињар Срби 59 632 1 1Висућ Срби 62 633 1 1Средња Гора Срби 38 460 1 1Брувно Срби 62 761 1 1Мазин Срби 46 527 1 1Попина Срби 130 1.575 1 1Зрмања Срби 133 1.648 - 1Грачац Срби 194 1.940 1 1Широка Кула Срби 62 695 1 1Плоча Срби 49 552 1 1Радуч Срби 96 775 1 1Островица Срби 36 418 1 1

40

Дивосело Срби 53 612 1 1КрајишкаЗаједница

Етничкагрупа

Кућа1712.

Становника1712.

Кнезова1712. 1737.

Медак Срби 111 1.160 1 1Почитељ Срби 41 504 1 1Вребац Срби 63 855 1 1Могорић Срби 67 715 1 1

КомићСрби,

Хрвати33,4

386,18

1 1

МутилићСрби,

Хрвати31,26

327,170

1,1

1,1

УдбинаСрби,

Хрвати18,52

153,374

1 1

ПерушићСрби,

Хрвати18,127

193,1.065

1 1

Билај Хрвати 15 118 - -Будак Хрвати 34 258 - -Рибник Хрвати 31 216 - -Нови Хрвати 49 517 - -Калуђеровац Хрвати 30 190 - -Мушалук Хрвати 27 182 - -Подлапача Хрвати 36 409 1 1

ПазариштеВласи-

католици119 1.188

1 1

ЛовинацВласи-

католициСрби

121

27

1.298

2821 1

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

КРАЉЕВИНА СРБИЈА И ТЕМИШВАРСКИ БАНАТ

1. Аустро-турски рат (1716-1718)

Мировни уговор у Сремским Карловцима, којим је окончан Бечки рат (1683-1699), склопљен је на двадесет и пет година, а по истеку уговореног рока могао је да буде обновљен. Према проценама турских историчара, овим мировним уговором изгубила је турска држава око 356.000 квадратних километара своје дотадашње територије – од тога је око 249.000 (69,94%) добила Хабзбуршка

монархија, 45.000 (12,64%) Пољска, 42.000 (11,80%) Млетачка Република и 20.000 (5.62%) Русија.59

Премда су овај губитак формално признале, турске државне власти нису стварно одустале од намере да поново задобију изгубљене територије, а у прилог су им ишли благи наговештаји могућег изласка из дубоке привредне кризе и кризе институција у првим годинама владавине султана Ахмеда (1703-1730). Извесни успеси у рату са Русијом, а пре свега повратак Азова, враћали су наду да би у новом рату могле да буду поново задобијене неке изгубљене области. Пошто је војнички најслабији противник била Млетачка Република, која је неумитно тонула у све дубљу привредну кризу и није имала довољно снаге да сама ратује са Турцима, изгледало је да се од свих изгубљених територија најлаше може повратити Пелопонеско полуострво – Мореја. Због тога је Турска искористила прву озбиљнију кризу у турско- млетачким односима и објавила рат Венецији крајем 1714. Као повод за почетак непријатељстава навела је одбијање млетачких државних власти да изруче црногорске избеглице, које су се склониле на млетачку територију за време напада турских снага на црногорска племена у јесен исте године. Ратне операције започеле су у пролеће следеће године и за кратко време Турци су остварили свој основни ратни циљ – запосели су Мореју. На ратишту у Далмацији нису били једнако успешни, јер су 15. августа 1715. доживели пораз код Сиња.60 Oкончање рата за шпанско наслеђе (1701-1714) мировним споразумима у Раштату донело је Хабзбуршкој монархији извесне територије у Италији и Низоземској, али је суочило и са тиме да је даљње ширење њених државних граница могуће само на рачун Турског царства. Како је смрт Луја XIV (1. септембра 1715) ослободила Беч страховања од могућих заплета на западу, високи аустријски војни кругови, а посебно принц Евген Савајски, почели су да се залажу за нови рат са Турцима у савезу са Венецијом. Споразум о антитурском савезу две силе склопљен је 13. априла 1716, а потом је Хабзбуршка монархија затражила од Турске поновно успостављање стања створеног миром у Сремским Карловцима. Прихватањем овог захтева Турци би се морали одрећи поновно задобијених територија у Мореји, што не би било без тежих последица по унутрашње прилике у држави. Због тога је он одбијен и истовремено је упућена турска војска према Угарској, а флота према млетачком Крфу. Турска војска намеравала је да задржи инцијативу у својим рукама, па је прешла у Срем да би спречила окупљање значајнијих аустријских војних снага. Међутим, доживела је тежак пораз код Петроварадина 5. августа 1716, што је решило исход рата у Јужној Угарској - аустријска војска је до краја године успоставила пуну контролу над Сремом и Банатом. У лето следеће године

59 T. Yilmaz Öztuna, Türkiye Tarihi, 10, Istanbul 1966, 183. 60 Amy A. Bernardy, L’ultnma querra turco-veneziana (1714-1718), Firenze 1902, 21-22, 83-84, 98-103; Г. Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI – XVIII вијека, Београд 1970, 440-441, 443-447.

41

Аустријанци су прешли Дунав код Вишњице и започели опсаду Београда, где је 16. августа 1717. дошло до једне од највећих битака у новијој историји. У њој су тежак пораз доживеле турске снаге, које су покушале да пруже помоћ београдској посади - током петочасовне битке погинуло је око 13.000 и заробљено 5.000 турских војника. Због тешких губитака и расула у турској војсци, чији су се остатци повукли у Ниш, предаја посаде у Београду била је неизбежна. Уговор о томе склопљен је два дана касније – турском гарнизону, као и цивилном становништву, дозвољено је да се „иселе у Турску са женама и децом, пртљагом и оружјем које се носи на рамену или паше о бедро“. (Историја српског народа, IV/1, 110.

2. Пожаревачки мир (21. јула 1718)

После предаје Београда, као и потпуног повлачења свих турских снага из Београдског пашалука, био је аустријској војсци отворен пут за дубљи продор на Балканско полуострво. Међутим, то се није догодило, јер се нагло погоршао спољно-политички положај Хабзбуршке монархије - Шпанија је искористила аустро-турски рат да промени стање успостављно мировним уговорима у Утрехту. Само четири дана после битке код Београда искрцала се шпанска војска на Сардинију (20. августа 1717) и за кратко време запосела цело острво. То је принудило цара Карла VI (1711-1740) да прихвати турску понуду да се поведу разговори о склапању мира. На преговоре о миру упућивала је Хабзбурговце и Енглеска, која после запоседања Гибралтара у рату за шпанско наслеђе није прикривала своје намере да постане пресудан чинилац у Средоземљу. Због тога она није више била спремна да подржи продор Хабзбуршке монархије на Југоисток и да јој и даље пружа финансијску помоћ за рат са Турском. Од тада питање опстанка турске власти у Европи постаје важно питање енглеске спољне политике.

Турска је 5. септембра 1717. упутила Хабзбуршкој монархији понуду за склапање мира. У Бечу је то прихваћено, под условом да свака страна задржи оно што је запосела у рату. Формални преговори о томе започели су 5. јуна, а довршени су 21. јула 1718. Вођени у једном шатору недалеко Пожаревца, а уз посредовање Енглеске и Холандије. Мировним споразумом, сагласила се Турска са губитком свих територија, које је током рата запосела аустријска и млетачка војска. Хабзбуршка монархија је добила Доњи Срем, Банат, део Влашке и Србије, омеђен Савом, Дунавом, Тимоком, Дрином и Западном Моравом. Припао јој је и узан појас земљишта са босанске стране Саве и Уне. Млетачка Република, пак, морала се помирити са губитком Мореје, а незнатно су проширени њени поседи у Боки Которској (Грбаљ, Мајине, Побори, Брајићи и Кривошије) и Далмацији (Имотски). Принцип uti possidetis није примењен само у случају њених освајања у Херцеговини, јер у вези са њима није имала подршку Хабзбуршке монархије.

Пожаревачким миром довршен је рат за угарско наслеђе, који су Хабзбурговци водили са Турцима од 1526. године. Њиме су, уједно, отворено показане аустријске претензије у Југоисточној Европи.

3. Увођење аустријске управе у новозадобијеним областима

У областима које су припале Хабзбуршкој монархији на основу одредби Пожеревачког мира 1718. године није било хришћанских феудалних поседа, нити хришћанских феудалаца који би могли доказати да су у њима пре турског освајања поседовали земљишне поседе. Због тога су сва задобијена земљишта припадала владаревом фиску, који је, према тадашњим правним схватањима, могао са њима пуноправно располагати посредством Дворске коморе у Бечу. Земљишта са босанске стране Саве и Уне укључена су у Војну крајину (Посавску и Банску), делови Доњег Срема претворени су у феудалне поседе и по разним основама уступљени приватним лицима, док су Банат и освојене области Србије задржани под владаревом непосредном влашћу, чиме је у њима потпуно искључена надлежност угарских сталежа. Од њих су образоване две посебне области – Краљевина Србија и Темишварски Банат, којима су у владарево име, а у складу са својим надлежностима, управљале централне канцеларије у Бечу (Ратни савет и Дворска комора). Своја управна овлашћења оне су остваривале посредством неке врсте земаљских влада – Земаљске администрације у Темишвару и Земаљске администрације у Београду. Приликом одређивања њихове територијалне надлежности није у потпуности поштован географски чинилац, јер су властима у Темишвару било подређено и седам дистриката у Источној Србији. Није јасно због чега се прибегло таквом решењу и све претпостовке о томе су само нагађања.

I КРАЉЕВИНА СРБИЈА

Стварање Краљевине Србије, према нашем мишљењу, представља важан догађај наше историје, јер је, после слома српских средњовековних држава, први пут остварена идеја о обнови српске државе на једном делу српског етничког простора. Савременици су, изгледа, боље разумели значај тог чина него наша каснија историографија. Због тога не изненађује чињеница што је двадесетак година касније настао први целовити пројекат обнове српске државе у далеко ширим границама. Његов творац био је патријарх Арсеније IV Јовановић, који је, свестан политичке реалности у његово време, сматрао да је обнова српске државе једино могућа под жезлом Хабзбурговаца и са унутрашњом организацијом која би јој обезбеђивала извесну аутономију у оквиру Хабзбуршке монархије, састављене од већег броја земаља са посебним правима.

42

Са становишта Хабзбурговаца, који су од угарских краљева баштинили титулу српских краљева, стварање Краљевине Србије имало је дубоко оправдање, без обзира што је била реч о земљи са малобројним становништвом и скромном привредом:

- стварањем ове државне јединице обезбеђиван је међународно – правни легитиметет освајању једне турске области и њеном укључивању у Хабзбуршку монархију;

- узимањем титуле српског краља, Карло VI добио је право и обавезу да настави са ослобађањем територије некадашње српске државе и решавањем источног питања. Њему као српском краљу то право није могла да оспорава ни једна друга сила.

- Краљевина Србија је као војничка тековина дошла под неспорну власт бечког двора и централних државних канцеларија - Ратног савета и Дворске коморе у Бечу. На тај начин је повећан број области које су неспорно припадале хабзбуршким владарима, што није било без значаја у условима када је већ било сасвим извесно да ће бити отворено питање аустријског наслеђа, пошто Карло VI није имао мушких наследника.

- био је то и својеврсни притисак на угарске сталеже, који су сматрали да је територију српске државе требало укључити у Краљевину Угарску, што би још више оснажило њихове позиције у односу на Беч. Тиме је посредно вршен на њих притисак да дају сагласност на такозвану Практичну санкцију – кућни наследни ред Хабзбурговаца..

- Војнички кордон између Угарске и Турске требало је, такође, да обесхрабри сваку намеру угарског племства да се уз ослонац на Турску покуша да угрози интересе хабзбуршке куће.

Краљевина Србија опстала је до Београдског мира 1739, када је, после аустро-турског рата (1737-1739), Турска успела да врати све области јужно од Саве и Дунава и део Влашке.

1. Организација управе

После кратког периода привремене управе, коју су организвале војне власти уз сарадњу са Дворском комором у Бечу, створено је 7. октобра 1720. стално управно тело звано Земаљска администрација, чије је седиште било у Београду, због чега се често помиње и као Београдска администрација. Њена овлашћења била су релативно ограничена, јер су све најважније одлуке доношене у централним канцеларијама у Бечу. Ратни савет био је надлежан за војне, административне и судске послове, а Дворска комора за финансијске. Земаљска администрација, међутим, није непосредно комуницирала са наведеним канцеларијама, већ посредством такозване Субделегације или Комисије за новозадобијене крајеве – посебног тела састављеног од представника Ратног

савета и Дворске коморе. На тај начин избегнута је могућност да једна од канцеларија самостално и без знања друге било шта предузима на терену. На челу Земаљске администрације у Беграду налазио се од 1720. до 1733. године фелдмаршал Карло Александар принц од Виртемберга, који се, за разлику од председника Темишварске админстрације грофа Мерсија, није одликовао управним способностима, нити је био у стању да осмисли мере за унапређење поверене му земље.61

Земља је у управном погледу била подељена на мање управне области – дистрикате, а као полазна основа за поделу послужила је претходна турска администривна подела на нахије, прилагођена новим приликама. Организовање дистриката завршено је до краја 1720. и од тада се у пописима и другим документима стално наводи 15 дистриката: Београд, Гроцка, Смедерево, Пожаревац, Рам, Градиште, Ресава, Параћин, Јагодина, Крагујевац, Рудник, Ваљево, Шабац, Јадар и Палеж. Нижих управних области није било, што је оставило простор за несметан развој кнежинске самоуправе.

На челу дистриката налазили су се провизори, којима су у вршењу њихових надлежности помагали њихови заменици и писари, као и представници кнежинске самоуправе – оборкнезови и сеоски кнезови. Обично је било једанаест провизора, јер су неки од њих били задужени за по два дистрикта. Сопственог старешину нису имали најмањи дистрикти, као што је, на пример, био Јадарски. Њихова основна обавеза било је старање о сакупљању државних пореза (контрибуција), феудалних дажбина (десетина) и такси за коришћење такозваних малих регалних права (држање крчми, месница, млинова и слично.

2. Становништво

У Краљевини Србији спроведено је од 1718. до 1739. године неколико државних и црквених пописа становништва, али сви они садрже извесне

61 Карло Александар принц од Виртемберга (4. јануар 1684. - 12. марта 1737). уписао са навршених десет година на Универзитет у Тибингену, али га студије нису занимале и напустио их је због војничке каријере. Пошто је био принц, службу у хабзбуршкој војсци започео је према тадашњем обичају са чином пуковника. Ратовао је под заповедништвом принца Евгена Савојског и 1705. добио чин фелдмаршала – лајтнанта. Тада је успео да се приближи принцу Евгену са којим је учествовао у аустро-турском рату 1716-1718: истакао се приликом запоседања Темишвара (1716), заповедао је јединицама које су форсирале Дунав и успоставиле мостобран код Вишњице и, потом, командовао левим крилом опсадних трупа под Београдом (1717). Због својих заслуга, али и високог рода, постављен је 1720. за заповедника Краљевине Србије и председника Земаљске администрације у Београду. Оженио се 1727. са двадсетогодишњом Маријом Аугустом из чувене и богате породице Turn und Taxi. На престолу у Виртембергу наследио је 1733. свог стрица, али његова кратка управа у овој земљи, исто као и управа у Краљевини Србији, није запамћена ни по чему добром.

43

пропусте и пружају податке који имају само оријентациону вредност. Они у исто време показују да су претходни аустро-турски ратови (1683- 1699. и 1716-1718), куга и турска популациона политика између ових ратова, довели до праве демографске катастрофе у северној Србији. На територији Смедеревског санџака, која се у великој мери поклапала са територијом аустријске Краљевине Србије, било је у трећој деценији XVIII века три пута мање становника него у првим деценијама XVI века.

3. Рат и демографска кретања

Најтеже су опустошене области преко којих су пролазиле војске за време ратова, што представља несумњив доказ да су управо ратови били најважнији узрок драматичног пада становништва у нашим крајевима. Пописом насељених места и опустелих села (пустоселина), спроведеним 1718. године у пограничним дистриктима, утврђено је да су у претходним ратовима, гледано на основу односа између броја насељених места и пустоселина најтеже страдали Крагујевачки (од укупно 201 насеља, запустело је 164 или 81%), Ресавски (од 70 насеља запустела су 54 или 71%), Параћински (од 23 насеља запустело је 14 или 60%), Руднички (од 94 насеља запустело је 56 или 60%), Јагодински (од 36 насеља запустело је 19 или 53%), јер су се налазили на правцу којим се кретале војска на првцу Београд – Ниш. У дистриктима који су били по страни од основних праваца војних дејстава било је врло мало потпуно запустелих насеља (Шабачки дистркт у коме су од 78 насеља запустела 4 или 5%) или их уопште није било (Ваљевски и Крупањско- јадарски дистрикт у којима су се одржала сва од укупно 136 насеља).

Простране зоне пустоши оставиле су турска и аустријска војска и у Банату и Источној Србији. Према врло поузданим подацима, које је 1722. године прикупила Земаљска администрација у Темишвару, током претходних аустро-турских ратова најтеже су страдали крајеви преко којих се 1717. повлачила турска и напредовала аустријска војска од Темишвара према Београду и Видину: у Бечкеречком дистрикту запустело је 72,37% ранијих насеља, Чанадском 71,43 %, Панчевачком 67,80%, Темишварском 56,86% и Липовском 51,85%. За нашу националну историју је од посебне важности што су у наведеним дистриктима Срби били једино или већинско становништво. Број запустелих насеља у другим дистриктима, претежно насељеним румунским становништвом, био је неупоредиво мањи и кретао се од 1,89% (Чаковски) до 30,24% (Лугошко-фазетски).

Потпуно запустошење појединих насеља несумњиво је уверљив показатељ да је у некој области дошло до расељавања становништва, али подаци о броју пустоселина не омогућавају да се потпуније сагледа обим. Промене броја породица и становника једино дају потпуну слику

демографским промена, јер је било исељавања и из насеља која нису сасвим запустела. Међутим, оне се не могу утврдити, јер нема поузданих података о становништву на територији Смедеревског санџака пре и између аустро-турских ратова 1683-1699. и 1716-1718.62

Ови подаци постоје само за поједине делове Баната и они показују да су ратови изазивали још већа пустошења, него што се то стиче утисак на основу података о броју запустелих села.

Пример: Насеља и становништво Панчевачког дистрикта (1688-1722)

Аустријским пописом становништва у привремено запоседнутим деловима Баната утврђено је 1688/1689. да је на територији каснијег Панчевачког дистрикта било укупно:

- 52 насељeних места - 1904 куће

Пописом 1717. године, извршеним непосредно по прогону Турака и успостављању аустријске власти у Банату, утврђено је да на територији Панчевачог дистрикта постоји укупно:

- 36 насељених места- 776 кућа

Пописом 1722. утврђено је да је у Панчевачком дистрикту било укупно: - 18 насељених места

- 340 кућа

а) Демографске прилике 1721. године

Најисцрпнији попис становништва, земљишта и стоке у Краљевини Србији сачињен је 1721. године. Његову поузданост је, међутим, спорна - доводили су је у питање поједини представници тадашњих државних власти, којима су ови подаци били потребни ради разрезивања пореза. Коморски чиновници тврдили су да је приликом пописа свесно увећан број кућа и становника, док је, са друге стране, утврђено да је један коморски чиновник приликом пописа у Ваљевском дистрикту прикрио прави број кућа да би тамошњем становништву олакшао пореске обавезе. Премда сигурно није без недостатака, овај попис пружа приближну представу о броју становника и

62 У турским архивима подаци о броју харачарских глава у Београдском пашалуку почетком XVIII

века, али су они нису настали пописом на терену, већ су конструисани у канцеларијама у Цариграду на основу сазнања да је током Бечког рата дошло до смањења становништва у крајевима јужно од Саве и Дунава.

44

привредним приликама у Краљевини Србији у првим годинама аустријске управе.

На основу података добијених од сеоских кнезова и непосредним увидом на терену пописивачи су утврдили да је у 15 дистриката Краљевине Србије било укупно 6.444 домаћинства (породица, сесија) - од тога 6.020 потпуних и 424 крњих (удовичких). Приликом пописа становништва првенствено су прикупљани подаци о броју, узрасту и брачном стању мушкараца, који су у пописним рубрикама разврстани на следеће категорије: домаћини (6.020), ожењена домаћинова браћа, неожењена браћа старија од 15 година (459), ожењени синови (383), неожењени синови старији од 15 година (459), дечаци од 12 до 15 година (880), дечаци млађи од 12 година (4.927) и слуге – самци (Inwohner, дословно: становник). Пописане су и две категорије женске деце – девојчице до навршених 12 (4.122) и девојчице у узрасту од 12 до 15 година (621). Како је попис непотпун, јер недостају подаци о девојкама и женама старијим од 15 година, неопходно је да се њихов број утврди прорачуном. За ову врсту прорачуна постоји неколико методолошких поступака. Најпоузданији подаци могу се добити ако се пође од на јозефинском попису утврђене закономерности (демографска константа) да су у XVIII веку у нашим крајевима, али и на територији целе Угарске, на хиљаду одраслих мушкараца долазилo 948 жене. На основу тога рачуна се да пописом није обухваћено 8.181 девојака и жена (8.630 x 0,948 = 8.181). Ако се овај број дода пописом утврђеном броју мушкараца свих узраста (14.400) и девојчица до навршених 15 година (4.743) долази се до податка да је у Краљевини Србији у време овог пописа живела 27.324 становника.

б) Демографске промене 1718-1737

Демографске промене у Краљевини Србији од 1718. до 1739. године потпуно су неистражене, а пажња истраживача била је углавном усредсређена на два споредна сегмента овог проблема: насељавање Немаца у Београду и његовој околини (Мирјево, Ресник, Остербах или Остружница) и такозвану Другу сеобу под Арсенијем IV Јовановићем. Због тога је данас врло тешко судити о томе да ли је становништво у овом периоду било у порасту или опадању.

Већина досад пронађених извештаја у којима се говори о овом проблему упућује на закључак да се због великих фискалних терета становништво стално исељавало, како на турску територију, тако и у Јужну Угарску. Проучавање кретања становништва у појединим насељима, групама насеља или у хајдучким насељима у пограничним крајевима показују супротне тенденције. Примера ради наводимо:

- у хајдучким насељима у пограничним крајевима било је 1721. године 533 домаћинства, која су, према тадашњим обичајима, давала у службу по једног војника из куће. Наредних година број хајдучких кућа био је у сталном порасту: 1725. било их је 1.814, а три године касније 2.390. Ово повећање броја кућа и становника није остварено ширењем крајишке територије на коморска насеља, већ првенствено усељавањем турских поданика у постојећа или новоподигнута насеља. У Ратним правилима и Упутствима за крајишке капетане било је посебно наглашено: „Што се тиче комплетирања компаније, она има да се врши страним особама примљеним из турског суседства, а не царским поданицима или коморским, што је потпуно забрањено:“

- раст становништва забележен је и у коморским насељима Рудничког дистрикта за који постоје детаљнији пописи становништва : у њему је 1718. било само 144 куће, 1721 – 320, 1723 – 220, 1732 – 476, што значи да се 14 година број кућа више него утростручио. - пораст раст становништва уочен је и у дистриктима Источне Србије, али ће о томе бити више речи у каснијем излагању.

4. Привреда

Привреда Краљевине Србије била је неразвијена, првенствено због малобројности њеног становништва. Оно се претежно бавило ратарством и сточарством, а основни показатељ стања у овим делатностима су површене под пољопривредним културама и број грла крупне и ситне стоке. Најисцрпније податке о приликама на почетку аустријске управе показују већ поменути попис из 1721. за све дистрикте, као и геометријски премер и попис становништва у околини Београда из 1722. године за део Београдског дистрикта. Овим амбициозно замишљеним и за тадашње прилике стручно спроведеним премером, на жалост, нису обухваћене друге областима, јер је из непознатог разлога обустављен.

Пописом из 1721. утврђено је да је у свим дистриктима Краљевине Србије било под ратарским културама укупно 14.174,5 јутара земље 8.157 хектара, односно приближно око 1 хектар и 30 ари по домаћинству. Површине под виноградима, укљућујући и оне новозасађане, износиле су 17.469 мотика (у попису се каже јутара), па је на свако домаћинство долазило у просеку 2,70 мотика или 27 ари (2.700 квадратних метара). Овако велике површине под виноградима указују на изузетно развијено виноградарство.

45

Оранице под пшеницом у јутрима 7158,75 Оранице под другим житарицама (раж, јечам и зоб) 2138,5Оранице под кукурузом 4361,5Оранице под просом 515,75Укупно јутара под житарицама 14174,5

Укупно јутара под житарицама по једном домаћинству 2,2

Удео пшенице у укупним површинама под житарицама 50,50%Удео кукуруза у укупним површинама под житарицама 30,77%Удео проса укупним површинама под житарицама 3,63%Удео осталих житарица у укупним површинама под житарицама 15,08 %

Сточарство је било такође неразвијено, али потпуно прилагођено потребама становништва – број теглећих волова (8.279) био је више него довољан за обраду 8.157 хектара ораница. Број грла ситне стоке и свиња, пак, био је довољан да обезбеди сасвим задовољавајуће количине меса по становнику, ништа мање него што се данас троши на овим просторима.

Неразвијена привреда и малобројно становништво, крајње редуцираних потреба, представљали су најважније ограничење за развој трговине. Постојала су и друга ограничења, која се такође не могу занемарити – државни монопол на продају соли и царински систем који је пружао посебно повлашћен положај турскиим трговацима.

Монопол на продају соли уведен је у Краљевини Србији и Темишварском Банату са успостављањем аустријске управе, јер је трговањем овом важном животном намирницом, неопходном људима и стоци, представљало од давнина владарево регално право. То је значило да цена соли не зависи од понуде и потражње, већ да њу одређује Дворска комора тако да обезбеди одговарајуће приходе државној благајни на основу разлике између набавне и продајне цене. У Србију је камена со допремана из Влашке, где је вађена је у рудницима – соланама. Увођење монопола подразумевало је изградњу складишта соли и стварање посебног надлештва у оквиру Земаљске администрације, које ће се старати о њеној набавци и продаји. Главно складиште соли – солана – било је у Београду, а подручна складишта налазила су се обично у седиштима дистриката. Тако се, на пример, складиште соли за Шабачки и, вероватно, Јадарски дистрикт налазило у шабачкој тврђави у згради провизоријата.

Со се продавала на центере (око 50 килограма) и према прописима из 1718, који су донети за новоосвојене области, требало је да свака кућа (дим) купује годишње најмање један центер, што је, отприлике, и одговарало потребама једног сељачког домаћинства. У Краљевини Србији су коморске власти, чини се, покушале да ову количину нешто повећају и, према извештају једног коморског

чиновника од 31. јануара 1722, тражиле да свака сесија купи годишње 3 центера. Он је сматрао да се то не може остварити и у аргуменовању свог тврђења саопштио је интересантно запажање и тадашњој исхрани српских сељака – због своје вере они две трећине године посте, а када не посте, такође су крајње штедљиви и умерени у храни, па су навикли да једу и несољени хлеб.

На основу фрагментарно познатих годишњих прорачуна за продају соли, али и извештаја о стварној продају, закључује се да је у Краљевини Србији продавано годишње између 3 и 4 хиљаде центера (150.000 – 200.000 килограма). Тако је, на пример, било предвиђено да се током 1732. године прода 3.909 центера у коморским и 2.982 у крајишким - хајдучким насељима. План је само делимично остварен – коморски поданици откупили су 2.790 центера или 73,24% планом предвиђених количина, док су крајишници откупили само 513 центера или 17,20% планираних количина. Разлог због чега је у војничким насељимо продана врло мала количина монополске соли није тешко објаснити, јер је он био општепознат. „Годишње се из солана у Краљевини Србији продаје отприлике 3.000 каменова соли по 3 форинте и 10 крајцара од камена“, каже се у једном извештају поднетом Ратном савету 1736. године. Разлог што се продају сразмерно мале количине соли аутор овог извештаја налази у веома распрострањном шверцу, који народна војска не спречава. Због тога је он тврдио да би било добро када би границе чувала немачка војска, јер би се тако спречио и шверц и бежање становништва у „немачке земље“.63

Царински систем, који је отежавао пословање српских трговаца, уређен је на основу праксе у Хабзбуршкој монархији и одредаба Пожаревачког мира. Трговачки промет у аустријским земљама, а посебно у Угарској, био је оптерећен великим бројем разних дажбина, али је владару припадала само једна од њих – царина у износу од једне тридесетине (3,33%) вредности увезене и извезене робе. Ову дажбину плаћали су и домаћи и страни трговци, а на основу тарифног правилника са упросеченом ценом појединих врста робе. Мировним уговором у Пожаревцу била је уговорена слобода трговине између две државе, а висина царине утврђена је на 3% вредности робе. Такође је било предвиђено да се царина наплаћује само на граници и да унутрашњости земље не могу наплаћивати нови намети.

Непосредно по разграничењу отворено је на границама Краљевине Србије више царинарница и, постављањем пограничних стража и запречавањем споредних путева преко границе, усмерен према њима сав трговачки промет између Турске и Хабзбуршке монархије. Тарифни правилници за рад царинарница прилагођени су структури трговине између две земље, а обавеза цариника била је да у посебне књиге упише податке о количини оцарењене робе и наплаћеном новцу. Неке од ових књига, као и периодични сумарни извештаји

63 KAW, AFA, Türkenkrieg, 1736, fas. 388, 13/36; С. Пецињачки, Топографско-географске забелешке из 1736. године, 1975, 94, 101.

46

царинарница су очувани, али њихово детаљније проучавање није од посебног интереса за нашу историографију.

Царински систем између Хабсбуршке монархије и Турске, успостављен мировним уговором 1718, важан је за нас због својих посредних последица на унутрашњу трговину Краљевине Србије, а потом и на развој српског грађанства у Јужној Угарској. Наиме, турски трговци, углавном турски поданици цинцарског порекла, добили су наведеним мировним уговором једну знатну повластицу – њихова роба, после преласка границе и плаћања царине, није више оптерећивана другим дажбинама – многобројним трошаринама и другим таксама, које су морали да плаћају домаћи трговци. Они су за кратко време уочили ову предност, па су, ако се делимично изузме Београд, преузели у своје руке целокупну унутрашњу трговину у Краљевини Србији. Мојсије Петровић, митрополит београдски, запазио је да домаћи трговци „ за ово време от како се мир у Пожаревцу учинио с Турчином јесу готово у велико сиромашство дошли“ и у једној својој представци државним властима из 1721. године тврдио је да ће неки од њих морати да пређу у турско подаништво „ако овако остане и унапред да турскии тровции који тргују овамо по цесарској земли на сто три плаћају.“ Због тога је тражио да се спречи потпуно пропадање домаћих трговаца доношењем следећих мера:

„И то би се учинило и заповедало, да турски трговци не ходет от села до села по вилајету и от куће до куће продавати трговину своју: на аршин богасије, абу, платно и проче што имају свилу, памук и друго које што о ком, како у селих тако и по вароших. Него, како что цело с денкови из турске земле донесу тако и да продају цело нашим овдашним трговцем; зашто и от тога квар је нашим трговцем велика“.

Искоришћавање руда спадало је у владарева регална права, која је он остваривао посредством Дворске коморе. Она је сама организовала рударску производњу у појединим рудницима или је право на то уз одговарајућу накнаду (закупнину) уговором уступала на одређено време појединцима или акционарским групама. Према досадашњим истраживањима у Краљевини Србији и Темишварском Банату искоришћавано је од 1718. до 1739. године неколико рудника:

- Земаљска администрација у Темишвару организовала је и старала се о рудницима бакра Оравица у Банату и Мајданпек и Црнајка у Источној Србији. О раду ових рудника мало се зна, јер је грађа о њима позната само у фрагментима. Међутим, вреди навести два фрагмената из сачуваних извора – годишњег плана за 1733. и анонимног извештаја из 1736: „ У току 1733. биће произведено у Оравици и Мајданпеку 7.000 центи бакра, али ће се моћо да прода само 6000 центи, што износи 246.000 форинти, рачунајући по 41 форинт од центе.“; „У маjданпечком руднику бакра ради 700 људи, али они не могу да зараде више од 0,5 форинти у просеку дневно. За њих се храна из Рибнице (насеље у близини

Пореча са стовариштем бакра и соли) преноси на коњима од којих сваки носи по 300 фунти (1 товар), што стаје 0,5 форинти.“ 64

- Земаљска админстрација у Београду вршила је до 1724. године истраживања на планини Рудник и на основу пробних ископавања закључила да постоји могућност да се започне рударска производња – вађење и топљење руда гвожђа и сребра. Током проба произведено је гвожђа (1.500 центера) у вредности 9.000 форинти и сребра у вредности 15.000 форинти. Наредних година концесија за експлоатацију овог рудника давана је акционарским друштвима, али производња је остала скромна. Грађа о делатности овог рудника је издашна, али није проучена. Она је у Коморском архиву у Бечу груписана у посебну фасциклу – Berдwerke in Serbien. Једно акционарско друштво, такође претежно састављено од државних чиновника, отворило је 1735. године рудник сребра и олова на Авали, али је због аустро-турског рата прекинута производња.

5. Фискално уређење

Приликом успостављања аустријске управе у областима задобијеним 1718. године решено је у Бечу да се Темишварском Банату и Краљевини Србији не стварају приватни феудални поседи, што је подразумевало да се у овим областима уведе порески систем донекле различит од пореских система у другим областима Хабзбуршке монархије. За његово разумевање важно је да се јасно раздвоје поданичке обавезе које је становништво имало према држави (владару) и поданичке обавезе које је оно имало према земљишном господару.

Појединих или свих обавеза према држави и земљишном господару биле су ослобођене поједине категорије становништва: мирско и монашко свештенство, крајишници (хајдуци) и градско становништво.

Обавезе према држави: контрибуција и работа – кулук

У земљама Хабзбуршке монархије одређене пореске и радне обавезе према држави имало је све зависно становништво, односно сви становници који нису били племићи, житељи слободних градова, слободни сељаци, војници и припадници мирског и световног свештенства. Најважнија њихова пореска обавеза било је плаћање контрибуције, чију висину су одређивали на захтев владара сталежи појединих земаља под влашћу Хабзбурговаца. Начелно је висина ове дажбине одређивана према имовинским приликама обвезника (величина сесије), али то није значило да су сви поданици истог имовинског стања били подједнако оптерећени. Грубо узевши, највише су били оптерећени поданици у земљама под непосредном влашћу бечког двора (нпр. Краљевини Чешкој, Моравској, аустријским земљама), док су у сељаци у Угарској плаћали релативно

64 KAW, AFA, Türkenkrieg, 1736, fas. 388, 13/36.

47

скромне износе контрибуције. То не значи да је њихов положај био повољнији – у областима у којима је контрибуција била нижа, биле су феудалне обавезе веће.

У Краљевини Србији и Темишварском Банату, где владареву власт нису ограничавали земаљски сталежи, висину контрибуције одређивала је Земаљска администрација. Првобитно се, изгледа, размишљало о томе да се она одређује на основу провизорно уврђеног броја сесија, као што је то чињено у другим областима. Када се од тога одустало, разрађен је један добро осмишљени модол, који је почивао на релативно поуздано утврђеним подацима о броју за рад способног становништва, засејаним површинама и броју грла стоке.65 То је, на задовољство историчара, подразумевало повремене пописе имовине и становништва, какви су то време ретко где спровођени (први потпуни попис становништва Краљевине Угарске извршен је крајем XVIII века у време просвећеног апсолутизма, који је занемаривао ставове земаљских сталежа).

Подаци о расписаној контрибуцији су сачувани, али они не говоре много, пошто нису сачувани пописи на основу којих је разрезивана. Заједно са контрибуцијом наплаћиван је и такозвани работни новац – дажбина којом се становништво Краљевине Србије откупљивало од радне обавезе према држави – кулука. На почетку аустријске управе работа је била је изузетно тежак намет, који је највише погађао становништво кнежија у околини Београда. Због тога је на предлог коморских чиновника, а уз дозволу војних власти, одржан састанак оборкнезова и кнезова са представницима државних власти. На њему су народни представници, судећи према извештају једног коморског чиновника од 3. маја 1719, решили да ће становништво уместо вршења радне обавезе плаћати по 12 крајцара од куће недељно у име откупа од ње. Овај утврђени износ био је у то време најнижа могућа дневница обичног радника – дневнице стручних радника, а међу њих су тада спадали и виноградари, биле су непоредиво више.

Обавезе према земљишном господару: десетина

Како у Краљевини Србији није било приватних феудалних поседа, господар земљишта била је држава (владарев фиск), која је њиме располагала посредством Дворске коморе. Сељаци су на своје баштине имали наследно право коришћења, а уживали су и одређена права на заједничка земљишта (пашњаци) у границама

65 Сачувани су детаљни обрачуни контрибуције само за дистрикте Источне Србије, где је њен износ 1720. године утврђен тако што је сваки старешина домаћинства опорезован са 5 форинти, његови ожењени синови и браћа по 4,5 форинти, неожењени синови и браћа (старији од 15 година) 4 форинте, коњ 24 крајцара од грла, во 18 крајцара, крава 15 крајцара, теле 6 крајцара, овца 3 крајцара, коза 1,5 крајцара, свиња 3 крајцара, кошница 1,5 крајцара , мотика винограда (у попису се каже јутро) 12 крајцара, јутро пшенице 12 крајцара, јутро јечма и зоби 9 крајцара и јутро кукуруза 9 крајцара. На основу пописа израчунато је да 1.581 домаћинство у овим дистриктима мора да плати на име контрибуције 12.298 форинти или у просеку 7,78 форинти по домаћинству. Види: С. Пецињачки, Основни подаци из 1720. године о банатским и браничевско-тимочким дистриктима , Рад војвођанских музеја, 20, 1971, 315-319.

сеоског атара. Једина њихова обавеза према земљишном господару било је давање десетине од урода свих житарица, као и свиња, јагањаца и козлића. Радну обавезу, којом су били оптерећени зависни сељаци на приватним феудалним поседима у другим областима хабзбуршке монархије, нису имали, јер Дворска комора није стварала алодије и организовала ратарску производњу уз наметање радне обавезе својим поданицима.

Десетина је, по правилу, требало да буде убирана од стварног урода, али се чини да то није увек био случај, јер била реч о замашном послу, који коморски чиновници, чак и уз ослањање на помоћ сеоских кнезова, нису могли да спроведу без већих пропуста. Она је такође требало да буде убирана у натури, али се од тога у пракси обично одступало, па је често од сељака тражено да је дају у новцу, што је стварало проблеме око обрачунавања тржишне цене. Због тога се чак у Бечу доста расправљало, на пример, око начина убирања десетине од кошница (воска и меда), пошто су примећене велике злоупотребе на терену. Оне су изазивале огорчење сељака, пошто је восак био, како је тврдио један коморски саветник, „главни артикал српске трговине од кога живи српски сељак“. Највећа је злоупотреба било давање у закуп приватним лицима целокупне десетине или само неких десетина. Они су били обавезни да Дворској комори исплате унапред новац у висини процењеног прихода, а потом сами прикупљали ову дажбину од сељака. Сачувани су подаци о закупљивању десетине из 1723. године за неколико дистриката:

- десетину од кукуруза, вина, јагањаца, свиња и пчела за Пожаревачки, Рамски, Градиштански и Ресавски дистрикт закупио је за иснос од 4. 000 форинти пожаревачки капетан Теодор Продановић, који је био надалеко познат по неограниченој грамзивости и бескрупулозности.66

- десетину за Ваљевски, Шабачки и Палешки дистрикт у исто време закупили су за 4.000 форинти српски крајишки (хајдучки) капетани Вук Исаковић из Црне Баре, Иван Продановић из Прњавора, Јефта Витковић из Ваљева и Алекса Пишчевић из Чачка.

Подаци о прикупљеној десетини, чак и онда када није давана у закуп, не одражавају право стање производње, али су важан показатељ њене прибижне величине. Понекад је у њих тешко поверовати:

Дворска комора је убирала и приходе од такозваних малих регалних права, која су према тадашњим схватањима припадала земљишном господару. Обим ових права и начин њиховог коришћења били су различити у појединим областима Хабзбуршке монархије, а Краљевини Србији она су ограничена на неколико најважнијих и, по правилу, њихово коришћење давано је уз

66 У извештају једног анонимног аустријског обавештајног официра, који је 1736. прикупљао обавештења о приликама у нашим крајевима, забележено је да у Пожаревцу „станује познати српски капетан, као и његов брат, који од Тодора добија део плена или пљачке.“ Види: KAW, AFA, Türkenkrieg, 1736, fasc. 388, 13/36.

48

одговарајућу накнаду (у закуп или уз плаћње таксе) свим заинтересованим поданицима. Најважнија од њих била су:

- право крчмарења67;- право млинарења;- право наплате трошарина - право држања месница или клања стоке ради продаје меса;- право лова и риболова;- право жирења свиња;- право коришћења пашњака (попаша) изван сеоских атара;- право комерцијалног искоришћавања шума- право на цигански харач68.Сачувано је обиље података о коморским приходима који су

остваривани на основу малих регалних права, а један од најзнатнијих прихода била је такозвана арбанашка десетина (Arbanassenzehendt). Реч је о десетини од крупне стоке и ситне стоке коју су Арбанаси догонили са турске територије на испашу у Краљевину Србију уз обавезу да од десет грла на име коришћења пашњака дају једно или уз плаћање сразмерне таксе у новцу . Убирање ове дажбине поверавано је појединим хајдучким старешинама. Тако је, на пример, арбанашки десетак 1722. године наплаћивао капетан Илија Стратимировић. Од сто оваца и коза узимао је по 3 форинте, а од волова и коња по 7 крајцара и у коморску благајну предао је 6.700 форинти – то је била пашарина за 223.300 оваца. Коморски чиновници су сумњали да је он стварно прикупио више новца и 1725. године су тражили да се прикупљање арбанашког десетака више не поверава хајдучким капетанима. Међутим, то се није могло избећи, јер коморске власти нису биле у стању да се саме старају о овом замашном послу.

6. Војна крајина

Стварање крајишког система одбране у Краљевини Србији започето је већ у првим данима аустријске управе, јер су војне власти биле свесне да редовна војска, размештена по тврђавама, може успешно да брани земљу, али није у

67 Право крчмарења подразумевало је само право продаје алкохолних пића на мало, односно право држања крчми. У Београду је на почетку аустријске управе било око 140 кафана, а коморске власти су се залагале да се њихов број смањи – на 8 гостионица, 20 пивница и 20 крчми у којима би се точило вино. У унутрашњости земље крчме практично нису постојале. 68 Премда нису били стално насељениви, припадници ове заједнице били су дужни да плаћају земљишном господару паушалну годишњу дажбину – цигански харач, неку врсту надокнаде за коришћење дрва, земљишта, пашњака и другог. Ова дажбина преузета је из турског фискалног система, а наплаћивана је у XVIII веку и на коморским и приватним феудалним поседема у Јужној Угарској. У Краљевини Србији прикупљање циганског харача давано је у закуп: од 1721. до 1724. закупац је био Александер Каразон и он је годишње давао у коморску благајну 600 форинти. Након њега закуп су презела тројица Срба, а закупнина је повећана на 1.200 форинти.

стању да контролише државне границе. Александар Виртембершки, челник Земаљске администрације у Београду, навео је у једном свом меморандуму из 1725. године задатке крајишког одбрамбеног система: да обезбеђује читаву границу од непријатеља; да обезбеђује унутрашњост земље од разбојника и да спречава недозвољени промет извесних роба и новца. У време епидемије куге и богиња, која се у турским крајевима појавила почетком 1731. године, добили су крајишници и задатак да успоставе и контролишу санитарни кордон. Због тога су војне власти посвећивале велику пажњу изградњи крајишта и сталном повећавању броја крајишника – хајдука.

Крајишници у Краљевини Србији називани су хајдуци, а овај назив преузет је из ранијег крајишког система одбране у Угарској. Овај статус није додељиван појединцима, већ насељима у пограничним крајевима или насељима важним за безбедност копнених путева и речног саобраћаја. Крајишка насеља била су подељена на капетаније, којих је 1725. године било 19.

За своју војну службу крајишници су у првим годинама аустријске управе примали одговарајућу дневну накнаду – порцију, а висана накнаде, мерена бројем порција, зависила је од ранга појединца – обични војници добијали су једну, подофицири 2, нижи официри 3 и капетани 6 порција вредних по 2 крајцара. Како је пре реорганизације крајишког система одбране 1725. године било укупно 1.822 хајдука, годишњи трошкови њиховог издржавања износили су 25.332 форинте само на име порција. На подстицај Ратног савета у Бечу, а по пројекту принца Александра Виртембершког, напуштен је дотадашњи начин финансирања крајишке одбране и уведен нови: обични војници ослобођени су контрибуције и десетине, а подофицири и официри су, поред тога, добили и одговарајуће плате, које су се кретале у распону од 10 до 200 форинти годишње. На тај начин је војничка служба постала привлачна за становништво, док је војна благајна остваривала уштеду од 17.000 форинти. То је било важно због тога што је планирано даљње повећање броја војних обвезника – свака од 19 капетанија требало је да убудуће има 150 пешака и 50 коњаника.

Наведени план повећања броја хајдука је само делимично остварен и, према попису из 1728, било их је укупно 2.390. Тада је спроведена нова реорганизација крајишта, којом је преко 90 хајдучких насеља подељено на 18 капетанија (15 на граници са Турском, 2 уз Цриградски друм и 1 на Дунаву), а њиховим заповедницима стављно је у задатак да у своје области привуку нове досељенике из наших крајева под турском влашћу. Захваљујући томе у крајишком делу Краљевине Србије се стално повећавао број кућа, док је пораст становништва у областима под коморском управом био неупоредиво мање динамичан.69

69 Подаци преузимани претежно из објављених извора: С. Пецињачки, Извештај К. А. Виртемберга о неким тврђавама и домаћој милицији аустријске Краљевине Србије у 1720. години, Мешовита грађа, 5, Београд 1977; С. Пецињачки, Распоред домаће милиције аустријске Краљевине Србије у 1725. години, Зборник радова Народног музеја у Чачку, 8, Чачак 1977; С. Пецињачки, Подаци о уређењу србијанске милиције у 1728/29. години, Зборник радова Народног музеја у Чачку, 7, Чачак 1976.

49

Крајишки систем одбране изграђен је и у дистриктима у Источној Србији који су се налазили под управом Земаљске администрације у Темишвару. Наша историографија није доскора знала за постојање овог крајишта, које је било подељено на две капетаније – једна са тежиштем у Тимочкој крајини (капетан Стојан Бугарин, родом из Охрида), а друга у Кучајнско-мајданпечком дистрикту.

Према сведочењу Антоана де Жана фон Хаузена, саветника Земаљске администрације у Темишвару, постојала су у дистриктима Источне Србије 1735. године стара и нова хајдучка села.

Стара хајдучка села била су: Рашанац, Ждрело, Кучајна, Жагубица, Хомоље, Тршка Црква, Врбовац, Бистрица и Горњак у Браничеву, а Брза Паланка, Јасиково, Лука и Церибаша у Тимочкој крајини. Ова села су још 1724. године ослобођена свих пореских дажбина, а 1735. су поново опорезована, што је узроковало међу њима побуњеничка врења.

Он спомиње и нова крајишка насеља само следећим речима: „будући да је поред нових крајишких насеља, оних планинских, која се са контрибуцијом нису слагала, умирио и и она хајдучка насеља која су још од 1724. године због својих војничких обавеза била ослобођена од свих пореских дажбина, а која су сада поново опорезована70. Једно од ових нових насеља било је и Калиште.▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

РЕФОРМЕ У ВОЈНОЈ КРАЈИНИ ЗА ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕМАРИЈЕ ТЕРЕЗИЈЕ

За време владавине Марије Терезије (1740-1780) у најгрубљим цртама је довршена територијализација Војне крајине и, дубоким променама њеног уређења, она претворена у својеврсни гарнизон добро извежбане, једнообразно униформисане и дисциплиноване војске, употребљиве на ратиштима Западне Европе. Ове реформе крајишког уређења саставни су део крупних држвних реформи, а изнудила их је потреба Хабзбуршке монархије да за време рата за аустријско наслеђе обезбеди довољно моћну војску ради супростављања свом тада највећем супарнику – Пруској. На почетку војних реформи укупна војна снага Хабзбуршке монархије процењивана је на 113.544 војика, а од тога је само Војна крајина давала 45.615 војника или 40,17%.

Наредних деценија, због повећања стајаће војске, удео крајишке војске у укупној војној сили био је у опадању:

Година Укупно пешачких регименти Пешачких регименти у

70 Hofkammerarchiv Wien, Banater Akten, Rote No 9, Band VII/1738, f. 4448.

у Хабзбуршкој монархији Војној крајини1769. 75 17 (22,66%)1799. 80 17 (21,25%)

Основни циљеви војних реформи:

1. успостављање контроле централних канцеларија у Бечу у свим областима Војне крајине и уједначавање њиховог уређења (укидањем Ратног савета у Грацу, укидањем дотадашњег начина финансирања Карловачког и Вараждинског генералата посредством унутрашњоаустријских сталежа, као и обавезивањем хрватских сталежа да део средстава од краљевинске контрибуције, намењен за подмирење трошкова Банске крајине, уплаћују у војну благајну. Тиме је промењена и природа контрубуције у Банској Хрватској – она престаје да буде краљевинска и постаје краљевска);

2. Претварање крајишке милиције у регуларну војску, разврстану на чете - компаније и регименте-пукове (повећањем броја плаћених официра и подофицира, увођењем редовне обуке војних обвезника, њиховим униформисањем и поделом прописаног наоружања);

3. Повећање броја крајишника у војној служби – напуштањем дотадашњег правила по коме је свако домаћинство давало једног војника и увођењем прописа да број војних обвеезника зависи од броја одраслих мушкараца у домаћинству и величине његовог земљишног поседа. Са тим у вези била је забрана деобе кућних задруга, чијем је настајању и одржању раније погодовала околност што је свако домаћинство раније давало само једног војника.

Остваривши основне циљеве, војне власти су у другој половини XVIII века предузимале и мере срачунате на унапређење привреде и општих услова живота крајишког становништва:

- ради повећања пољопривредне производње прописиван је најповољнији плодоред житарица и подстицано увођење нових култура (кромпир);

- предузимане су мере за унапређење сточарства (нове пасмине оваца) и пчеларства (обучаваље за примену напреднијих начина гајања пчела) и подстицан развој секундарних делатности (гајење свилене бубе).

- ради подстицања трговине и занатства добила су поједина насеља статус војних комунитета - њихови становници су добијали право на самоуправу, били су ослобођени војне службе у време мира и плаћали су уговорену своту новца у војну благајну на име контрибуције (Земун, Карловци, Панчево);

- сеоска насеља су ушоравана, а у градским је дозвољавана изградња кућа уз поштовање одређених урбанистичких услова.

Током војних реформи Марије Терезије

50

1. Укинуте су Поморишка, Потиска и стара Подунавска крајина 2. Територијално је проширена Посавска крајина у Славонији,

створено крајиште уз Саву у Срему од Раче до Земуна и створена нова Подунавска крајина између Земуна и Петроварадина; истовремено су спроведене промене њеног уређења и створене регименте- пукови.

3. Промењено је уређења (извршена регулација) Карловачког генералата и Банске крајине и довршена раније започета регулација Вараждинског генералата;

4. Стварена је крајина у Банату (XII i XIII регимента);5. ради уједначавања оптерећености крајишника проширене су

поједине крајишке регименте откупом и милитаризацијом појединих феудалних поседа.

1. Развојачење Поморишке и Потиске крајине

Рат за аустријско наслеђе, који је започео ступањем на престо царице Марије Терезије (1740-1780), отворио је питање опстанка Хабзбуршке монархије, чију је територијалну целовитост, исто као и опстанак хабзбуршке куће, угрозила нагло ојачана Пруска. У тој ситуацији био је бечки двор принуђен да ради унутрашње стабилности државе учини извесне уступке Мађарима, који су своју подршку бечком двору условљавали испуњавањем својих захтева – захтевали су да се успостави пуна краљевинска власт у свим угарским областима, ослобођеним од Турака у ратовима 1683-1699. и 1716-1718.

Угарски сабор тражио је на првом месту да се укину Поморишка и Потиска крајина, а њихове територије ставе под жупанијску управу, па је 1741. године донео познати XVIII законски члан који је потврдила царица Марија Терезија. Њиме је било предвиђено: „да се места која се зову милитарска у Бачкој, Бодрошкој, Чонградској, Арадској, Чанадској и Зарадској жупанији поново подложе јурисдикциији краљевине; затим да се дистрикт Темишварски, Сремски и Доњославонски, чим мирнија времена наступе, такође на исти начин краљевини инкорпорирају“. Тиме је судбина ових крајина решена, али је због рата за аустријско наслеђе (1740-1748) одложено спровођење одлуке у живот. Наиме, крајишници из ових крајина били су на самом почетку рата мобилисани и упућени у Средњу и Западну Европу.

а) Спровођење у живот одлуке о развојачењу Потиске и Поморишке крајине

Премда су од раније знали да државне власти намеравају да њихову крајину развојаче, а њихова насеља подреде угарским жупанијама, поморишки и потиски крајишници су се надали да ће владар због њихових заслуга у рату за

аустријско наслеђе преиспитати своју ранију одлуку. Због тога их је изненадило када је 15. августа 1750. донето решење да Потиска и Поморишка крајина морају бити развојачене до почетка 1751. године. Њима је било понуђено:

- да остану на својим стаништима, али уз обавезу да прихвате провинцијални статус, што је у пракси значило да постану зависни сељаци или - да се преселе у Банат, који је тада био под коморском управом и где је само планирано стварање новог крајишта, премда централне власти још уопште нису решиле где ће се оно тачно налазити.

Реакција на коначну одлуку о развојачењу била је врло бурна – одржавани су скупови на којима су крајишници изражавали верност владару и уједно одбијали да прихвате његову вољу. Тражили су да остану крајишници, а у прилог свог захтева наводили су своје несумњиве заслуге за хабзбуршку кућу – масовно учешће и крварење у рату против Ракоција, аустро-турским ратовима 1716-1718. и 1737-1739. и у рату за аустријско наслеђе (1740-1748). Подршку су тражили и од карловачког митрополита, који се својски, али безуспешно залагао за њихову ствар.

Суочени са непопустљивошћу власти, а у исто време решени да не постану зависни сељаци, многи крајишници су се стихијно преселили 1751. године у Банат, где им је додуше дозвољено да се насељавају, али им није гарантован статус крајишника. Уколико су желели да остану крајишници, саветовано им је да се преселе у Срем и Славонију, односно у Петроварадинску и Бродску регименту.

Током ових лутања – крајишници су се жалили да они нису и не желе судбину Цигана чергара у вечним сеобама – појавила се и идеја о сеоби у Русију, где је од пиочетка 18. века постојао српски хусарски пук.

Преговоре о сеоби започео је српски официр Јован Хорват, посредством руског посланика у Бечу Михаила Бестужева – Рјумина, брата руског државног канцелара, који је прихватио њихову понуду и заложио се да је прихвати и царски двор. Обзиром на утицај његовог брата, другачији исход није се могао ни замислити. Царица Јелисавета Петровна прихватила је овај пројекат и упутила је 11.јула 1751. руском посланику у Бечу посебно упутство у вези са пресељењем поморишких и потиских крајишника у Русију. Оно је према неким мишљењима школски пример добро сроченог дипломатског документа 18. века: „Када је ствар дошла дотле да бечки двиор својевољно себе лишава храбре српске војске, то нама преостаје да се приљежно постарамо да би је придобили за себе, јер ће и за сам бечки двор бити лакше да ту војску види у служби своје верне савезнице, него да пређе на турску страну. Налажем вам да тамошњем министарству објасните да ми, сазнавши да њено величанство царица и краљица хоће да отпусти Србе, и да је наредила да им се издаду пасоши, не сумњамо да ће се она противити извесном јачању наших лаких трупа, јер су наши интереси

51

толико заједнички да сваку корист на једној страни можемо сматрати равном на другој; и зато се ми надамо да од стране бечког двора Србима неће бити забрањено да ступају у нашу службу“.

Пошто се знало да дипломатски изолована Хабзбуршка монархија, која је са извесношћу рачунала на нови рат са Пруском, неће моћи да спречи исељаваље Срба, царица је предузела и мере да сеоба буде већа по обиму. Први корак у том правцу била је њена одлука од 13. јула 1751. да се Јован Хорват именује за генерал-мајора, а двадесетидеветорици српских официра, који су заједно са њим исказали намеру да се преселе у Русију, доделила је по чин више од оног који су имали у аустријској служби. Њиховим именовањем започео је и њихов активни рад на организовању сеобе поморишких и потиских крајишника у Русију. Према извештају генерала Енгелсхофена од 27. јула 1751. на сеобу у Русију одлучило се до тада 3.099 крајишника из Потиске и Поморишке крајине. Сам Јован Хорват повео је са собом 218 људи, а остали су се, после распродаје имовине, селили у Русију у мањим групама. У новој постојбини образовали су крајиште звано „Нова Србија“.

Други талас сеобе дошао је 1752. године, а сеобу су предводили потпуковник Поморишке крајине Јован Шевић и пуковник славонског хусарског пука Рајко Прерадовић. Ова скупина досељеника створила је друго крајиште – Славјаносербију.

Насељаваљем ове две групе, које су добиле знатне привилегије и обиље земље, није довршен, већ практично започет исељенички покрет Срба из Хабзбуршке монархије у Русију, који је забринуо и српску хијерархију и аустријске државне власти. У исто време тече и исељенички покрет Срба из Млетачке Далмације, а и црногорски митрополит Василије Петровић понудио се да доведе у Русију Црногорце, што, разумљиво, није могао да оствари..

б) Реакција бечког двора на сеобу

Ради заустављања исељеничког покрета, поред претњи казнама свима који буду радили на исељавању, предузете су и мере које су требале да подстакну српско становништво да остане у аустријском подаништву:

- награђивани су сви официри и подофицири који су решили да остану у својим насељима и после њиховог стављања под јурисдикцију жупанија – 1.марта 1751. царица је подписала педесетак племићких диплома и доделила племство и земљу (од 44 до 145 ланаца од 22оо четворних хвати) подофицирима официрима који су постали провинцијалисти и тако их заштитила од претварања у зависне сељаке;

- додељен је под одређеним условима статус (елибертација) слободних краљевских градова Новом Саду, Сомбору и Суботици, што је њиховим

становницима дало могућност да се као слободни грађани посвете трговини, занатима и другом;. - стварен је 27. маја 1751. Потиски крунски дистрикт, који је у свој састав укључивао Аду, Бечеј, Кањижу, Мартонош, Мол, Петрово Село, Сенту, Сентомаш, Турију, Госпођинце, Ковиљ, Фелдварац и Чуруг. Основу њихове привилегије чинила је писана гаранција да наведена насеља, због ранијих војних заслуга њихових становника, неће бити укључена у приватне феудалне поседе, већ ће остати подређена Дворској комори. Становници дистрикта били су ослобођени работе у корист земљишног господара, али су за то морали да плаћају комори симболично обештећење. Они су такође заштићени и од судских овлашћења жупаније – добили су одређену судску аутономију. Њима је такође дато право да сами одлучују да ли ће у своја насеља примати нове досељеника, јер се тако штитила њихова етничка компактност. По узору на овај касније је основан Великокикиндски дистрикт.

2. Обнова жупанија, проширење Посавске, укидање старе и стварање нове Подунавске крајине

Краљица Марија Терезија потврдила је пуноважност познатог XVIII законског члана Угарског сабора 1741. године којим је било предвиђено: „да се места која се зову милитарска у бачкој, бодрошкој, чонградској, арадској, чанадској и зарадској жупанији поново подложе јурисдикциији краљевине; затим да се дистрикт Темишварски, Сремски и Доњославонски, чим мирнија времена наступе, такође на исти начин краљевини инкорпорирају“. Прва мера у том правцу, поред објављивања одлуке о укидање Поморишке и Потиске крајине, било је стварање комисије обнову жупанија у Срему и Доњој Славонији (Сремска, Пожешка и Вировитичка). Чинећи овај велики уступак угарским сталежима, бечки двор је у исто време настојао да заштити државне интересе, пре свега у погледу одбране земље, па је стварање нових жупанија и њихово разграничавање са крајишким земљиштима искоришћено за преуређење и проширење крајишта у овим областима: за укидање старе Подунавске крајине и стварање нове између Земуна и Петроварадина и проширење посавског крајишта на земљишта између Раче и Земуна.

Како је обнова жупанија могла да угрози правни положај Срба у провинцијалним областима Славоније било је неопходно да се и у том погледу предузму одговарајући потези, јер су хрватски сталежи 1741. године донели закључак да је на територији Хрватске и Славоније дозвољено исповедење само католичке вере. Ова одлука могла је да погоди православно становништво на славонским властелинствима, па је владар на захтев патријарха Арсенија IV Јовановића, који је тада био на челу Карловачке митрополије, поново потврдио важност српских привилегија у Славонији.

52

Комисију за стварање жупанија и њихово разграничавање за крајишким територијама предводио је генерал Јоаким Енгелсхофен, коме је помагао дворски саветник гроф Александар Патачић. Она је на почетку рада у мају 1743. године добила од двора начелно упутство којим се од ње тражило:

1. да формира гранични појас поред Дунава од Петроварадина до Земуна и, затим, појас поред Саве до Земуна до Раче, као и да разграничи провинцијална и крајишка земљишта између Раче и Јасеновца;

2. да крајишнике на ранијим крајиштима у бачкој и бодрошкој жупанији (Потиска и део Подунавске крајине) пресели у Срем, а сва остала тамошња насеља и становништво да подреди жупанијским властима;

3. да нека ранија крајишка насеља у Срему, која ће приликом разграничеља коморских и провинцијалних земљишта припасти Сремској жупанији, претвори у коморски посед (Коморски Срем), који ће у економским стварима бити под управом Угарске дворске коморе, док ће у јавним, политичким, судским и контрибуционалним пословима бити поређен жупанијској јурисдикцији. Реч је о била о Шиду, Беркасову, Чалми, Кукујевцима, Черевићу, Баноштару и Нештину. Тиме су ова бивша крајишка насеља избегла могућност да буду подређена приватним феудалним поседницима. Увиђајући велики стратегијски значај Срема према Турској, а сматрајући да је број Срба и Арбанаса-католика (Хртковци, Платичево) на сремском граничном појасу недовољан (свега 2.859 породица), бечки двор је одлучио да 1.307 породица из Подунавске границе, насељених на линији Шид – Петроварадин, као и оне из развојачених потиских крајева, пресели на подунавски гранични сектор од Петроварадина до Земуна. Тиме су ликвидиране дотадашње капетаније у Шиду, Беркасову, Чаревићу и Паланци.

Како се овом сеобом неминовно смањивао број становника у цивилним областима, владар је решио да ради њиховог бржег насељавања овдашње сељаштво заувек ослободи давања деветине феудалним господарима. У жељи да се са што мање немира изврши одвајање војних од цивилних насеља, царица је одлучила да сељацима у насељима у Срему и Славонији која су укључена у састав Војне крајине дозволи да се слободно определе да ли желе да прихвате крајишки статус и остану у својим селима или да остану и даље зависни поданици (у том случају се морају иселити из својих села и преселити у провинцијална насеља). И обратно, дозвољено је крајишким породицама из села која су била предвиђена да постану провинцијална насеља да се определе за пресељење у Војну крајину, ако желе да задрже војнички статус, или да прихвате статус зависних сељака и остану на својим огњиштима.

Резултати изјашњавања за сељачки поданички положај или за војну службу у развојаченим и милитаризованим сремским насељема врло су интересантни и заслужују да буду детањније изложени.

У 8 развојачених насеља сремског дела бивше Подунавске границе (Шид, Беркасово, војнички Илок, Чалма, Черевић, Боноштар, Нештин и Кукујевци) морало се око свог будућег статуса да изјасне укупно 1.063 породице, а оне су се определиле на следећи начин: - за задржавање војничког статуса и пресељење у крајишка насеља у сремској Посавини определило се 667 породица или 62,74% .

- за прихватање статуса зависних сељака и остајање на дотадашњим стаништима определило се 396 породица или 37,26%.

Већинско изјашњавање за задржавање крајишког статуса, па чак и по цену сеобе у нова насеља, није превелико изненађење, обзиром да је била реч о становништву које је војнички статус уживало од краја XVII века. Пажљивом анализом резултата анкете може се уочити да се католичко становништво лакше и у већем проценту опредељивало за статус зависних сељака, него што је то чинило православно становништво.

Изјашљавање дотадашњих феудалних поданика у сеоским насељима у сремској Посавини и Подунављу око прихватања војничког статуса или остајања у дотадашњем још је интересантније. Наиме, инкорпорациона комисија решила је да милитаризије следећа посавска и подунавска насеља, чије становништво се морало да прихвати војничку службу или да се пресели у провинцијалне крајеве: Кузмин, Мартинци, Лаћарак, Митровица, Јарак, Шашинци, Кленак, Парадинци, Видојевци, Обреж, Дреновац, Прогар, Бољевци, Јаково, Сурчин, Бежанија, Батајница, Бановци, Белегиш, Сурдук, Сланкамен, Крчедин, Чортановци, Бешка, Патка, Земун, Петроварадин, Карловци и Буковац. Суочени са тиме, старешине 1.780 породица из наведених села определиле су се на следећи начин:

- за прихватање војне службе и тиме за остајање у својим дотадашњим местима становања определило се 650 породица или 36,50%;

- за остајање у статусу зависних сељака по цену пресељења у неко насеље у

Провинцијалним крајевима изјаснило се 1.130 породица или 63,50% становника ових завојачених села.

Премда су се касније поједине породице предомислиле и прихватиле војничку службу, овакви резултати спроведене анкете (истраге) показују да је дошло до значајних промена у односу српског становништва према статусу зависних сељака и статусу крајишника. Ова појава уочава се и у Банату, где је од 1764. године стварана 12. и 13. регимента.

Са сасвим супротним држањем суочила се инкорпорациона комисија у западним крајевима, где је пред њу постављен захтев да у проширену крајину укључи и српска насеља у тзв. Малој Влашкој, чији су становници за све време турске власти у Славонији уживали влашки статус. Ова насеља су 1691. дошла под коморску управу и од тада мирним путем, али и у повременим бунама,

53

упорно захтевала да добију крајишки статус. Само некима од њих то је 1745. године пошло за руком - Суботско војводство, на пример.

3. Регулација Карловачког генералата 1746. године

Реформа управе и војног уређења Карловачког генералата, предузета у оквиру терезијанских државних реформи, дуго је наговештавана и припремана, али је коначна одлука о томе била је изнуђена потребом Хабсбурше монархије да за време рата за аустријско наслеђе обезбеди што већи број обучених, униформисаних и добро наоружаних регуларних војника за ратишта у западној и средњој Европи. Припреме за реформу започете су стварањем посебног директоријума за војне послове у унутрашњој Аустрији и у Карловачком и Враждинском генералатау. На чело ове институције која је преузела и сва овлашћења Ратног савета у Грацу, налазио се Ј. Х. Хилдбургхаузен, који је имао више дара за чиновничку него за војну каријеру. Своје збуњујуће добро познавање функционисања аустријског бирократског апарата, а посебно замршених државних финансија, показао је решавајући питање финансирања реформисаног Карловачког генералата. При томе морао се суочити са врло великим проблемима, јер Крањска и Корушка, које су од 1578. године финансирале ову крајину, нису пристајале да повећају своје доприносе, пошто су планирани трошкови били много већи од ранијих . Користећи се својом добром информисаношћу о овом проблему, али и наклоношћу царице Марије Терезије, Ј. Ф. Хилдбургсхаузен успео је некако да обезбеди почетна средства за реорганизацију крајишке војске и за плате официра и подофицира. Део средстава (133.000 форинти) требало је да дају Корушка и Крањска, а остатак, зависно од укупних потреба, требало је да буде обезбеђен из прихода аустријске Дворске коморе од царина и монопола соли у Сењу, Карлобагу, Бакру, Бакарцу и Трсту. Друга важна предрадња за планирање реформе било је спровођење пописа становништва ради прикупљања података о војно способним мушкацима. Пописом је утврђено да је у Карловачком генералату 1746. године било укупно 94.570 становника, а од тога 48.384 мушкарца – 21.982 дечака од 1-15 година, 24.010. мушкараца од 16-60 и 2.392 мушкарца старија од 60 година. Мали удео (4,94%) особа старијих од 60 година у укупној мушкој популацији открива страшну истину о судбини крајишника – њихов животн век, делом због тешког живота а делом због честих ратова, био је врло кратак. Само мали број њих имао је срећу да живи дуже од 60 година, а већина их је умирала или изгинула млада. Утицај ратова на повећање смртности становништва показују следећи примери

* Према подацима из матичних књига умрлих, смрт је у великом крајишком селу Леденице (107), које је обухватало низ малих засеока, однела

за време рата за аустријско наслеђе укупно 127 лица, а од тога 20 њих или 15,74% је погинуло или умрло од рањавања на ратишту. На сваких 5,32 куће долазио је један погинули. * У селу Свети Јурај (148) у исто време погинуло је 25 крајишника, а природном смрћу умрло 117. То значи да су погинули или од рана умрли крајишници чинили 17,60% укупног броја умрлих. На сваких 5,92 куће долазио је један погинули. Наведени подаци о страдању карловачких крајишника за време рата за аустријско наслеђе, сами по себи, најбоље објашњавају узроке њихових побуна и честог дезертерства. Међутим, војне власти су њихов отпор бесмисленом страдању схватале само као недисциплину и због тога су решиле да реформом војног уређења Карловачког генералата припреме крајишнике за нове ратове, чије је избијање било више извесно него неизвесно. Крајишка милиција требало је да се по свему изједначи са редовном царском војском, првенствено увођењем сталне обуке уз примену врло оштрих казни за сваки дисциплински прекршај. Поред тога, закључиле су да крајишки људски потенцијали нису довољно искоришћени, па су тражиле начин да повећају број војника у служби. Наиме, од стварања Војне крајине 1746. године важило је неписано правило да свака кућа у случају рата даје у службу само по једног војника. Због тога је у Карловачком генералату непосредно уочи реформе било могуће мобилисати само 10.569 војника, јер је 881 домаћинство безземљаша и кметова било ослобођено свих војних обавеза. Иако је тај број био неупоредиво већи од броја војника који је Краљевина Угарска ставила на располагање владару за време рата за аустријско наслеђе, војне власти су сматрале да би војном обавезом требало обухватити већину одраслих крајишника. Трагањем за начином како да се то отвари поверено је принцу Ј. Ф. Хилдбургхаусзену. Овај неспособни војсковођа, који је између осталог био одговоран за страховит пораз аустријске војске код Бањалуке 1737. године показао се тада као способан администратор. Та његова способност, коју је између осталог показао приликом сређивања своје личне архиве настале током планирања и спровођења реформисаних захвата у Војној крајини, одредила је, чини се, основни правац реформи у Карловачком генералату. Ј. Ф. Хилдбургхаузен дошао је у Карловачки генералат у јесен 1744. године недуго по завршеној реформи Вараждинског генералата. Након кратког боравка у Шварчи, летњиковцу карловачких генерала, као и обиласка Крајине, вратио се у Беч. За време обиласка крајишких насеља схватио је да се број крајишника у војној служби не може битно повећати уз задржавање дотадашње праксе да се из сваке куће узима само по један мушкарац. Такођер, је увидео да би се ослобађањем генералских и капетанских кметова, као и обезбеђивањем земљишта за породице без земље, могло да створи само неколико нових компанија. Због тога је решио да спроведе темељну реформу крајишког војног уређења. Како би могао да сачини одговарајући план

54

реформе, наредио је подчињенима да попишу укупно становништво, земљишне поседе, безземљаше, кметове и плаћене војнике у Карловачком генералату. Затражио је и да му се сачине веродостојни преписи свих најважнијих докумената о организацији и финансирању крајишког система одбране. Када је добио у руке пописе крајишког становништва, кућа и земљишта, Ј. Ф. Хилдбургхаузен је нашао прилично једноставно решење како да се још неколико хиљада крајишника укључи у војну службу. Наиме, на основу резултата нових пописа лако се може закључити да је просечно домаћинство у Карловачком генералату имало 8,26 чланова и најмање два за војну службу способна мушкарца. Постојала су такођер и велика одступања од просека, што није било без важности за будућу реформу. Наиме, просечна величина породице била је, скоро по правилу, већа у оним деловима Карловачког генералата у којима није било оскудице обрадиве земље, што је само по себи указивало на могућност да основа за одређивање војне обавезе буде величина земљишног поседа и број за оружје способних мушкараца у кући. Формулишући овај модел за мобилизацију крајишника Ј.Ф. Хилдбургхаузен га није до краја разрадио, нити створио нека чврста правила, јер је то могло да доведе у питање остварење његовог основног циља – да створи нове војне формације и да укључи у службу што већи број крајишника. Његов заменик, а од 1748. године и његов наследник на месту команданта Карловачког генрелата, генерал Л. Шерцер, отишао је корак даље и прописао да свака крајишка кућа која поседује до 12 јутара (од 2.400 ч/х) земље, мора да даје у службу једног, а у случају потребе и два до три војника. Каснији крајишки војници, али и законодавци, уложили су доста труда да разраде Хилдбургахаузенов модел. Међутим, никада у тим прописима нису напустили његову прагматичну досетку – да се из сваке крајишке куће, која раполаже минималним поседом могу узети у службу, у случају потребе практично сви за оружје способни мушкарци. На тај начин створена су правила без правила. Практични циљ Ј. Ф. Хилдбургхаузена био је да створи у Карловачком генералату четири пешадијске регименте организиране по узору на немачке регименте. Тако су створена Личка, Оточка, Огулинска и Слуњска регимента. Свака регимента требало је да има у свом саставу четири или шест батаљона по четри чете – комапаније од 240 војника. Током 1746. године створене су 72 компаније које су имале укупно 17. 280 војника. Део богатијих крајишника који су већ раније служили у коњици сврстан је у 8 хусарских компанија од по сто војника. На тај начин укључено је у службу 18.080 крајишника Карловачког генералата, односно већи део (75%) мушкараца способних за војну службу. Величину крајишке обавезе најбоље показује податак да је Хабсбуршка монархија имала у то време укупно 108.000 војника.

У наредне две деценије број крајишника обухваћених војном службом нешто је смањен и у апсолутним износима и процентуално, па су четири регименте Карловачког генералата 1764. године бројале укупно 14.706 војника. Војном службом је у просеку било обухваћено 70,9 % за службу способних мушкараца. То је просек, али када се направи детаљнија анализа види се да се, зависно од области, проценат обухвата војном службом кретао од 61,2 до 77,1 %. Најмање мобилисаних (61,2 %) било је у Оточачкој регименти, чији су становници већином били католици. Највише мобилисаних – било је у Личкој (77,1%) и Слуњској (74,8) регименти, чији су становници углавном били Срби.

Табела: Однос између броја способних за војну службу и процента мобилисаних у региментама Карловачког генералата 1764. године

Регимента Војно-способни Мобилисани % моб.способнихЛичка 6.935 5.349 77,1Оточачка 5.382 3.295 61,2Огулинска 4.325 2.988 69,1Слуњска 4.109 3.074 74,8Укупно 20.751 14.706 70,9

Поред велике војне обавезе крајишким породицама наметнуте су тада и огромне финансијске обавезе, јер је за сваког војника требало набавити униформу, која је коштала око 12 форинти. Драматично повећење обавеза прошло је неким чудом, скоро без отпора неплаћених крајишника. Постоје претпоставке да се то догодило само зато што је православни карловачки владика Павле Ненадовић, наводно пружио велику подршку генералу Ј. Ф. Хилдбургхаузену у споровођењу реформе. Оне се ослањају на неспорну чињеницу да је поменути епископ био изузетно утицајан у Карловачком генералату, како због свог великог угледа, тако и због чињенице да је већина тамошњих крајишника била православне вере. Међутим, нема никаквих доказа да је он свој престиж злоупотребио да би олакшао државним властима спровођење за крајишнике неповољних реформи. Много је вероватније да су ове промене релативно мирно примљене због тога што је у свакој пешадијској компанији постојало тридесетак плаћених официрских и подофицирских места различитих рангова, па су крајишници у првом тренутку више били заокупљени тиме што су реформама добили него шта су изгибили. Отворено незадовољство испољио је само део плаћених војника хрватске народности у бившој Оточкој капетанији и Сењу. Новостворене регименте нису биле само војне формације, већ и одбрамбене и управне области унутар којих су војне власти вршиле све послове војне и цивилне управе. Због тога су укинуте дотадашње капетаније, а територија Карловачког генералата подељена је на четири

55

војно – организационе и управне целине. Ниже одбрамбене и управне области постале су компаније, које су зависно од прилика на терену, обухватале мањи или већи број крајишких насеља. Тиме су крајишке сеоске општине изгубиле сваки значај, премда крајишка самоуправа није била формално укинута. Међутим, кнезови више нису били представници крајишких заједница, већ су постали нека врста нижих управних официра у компанијама. Реформом војног уређења Карловачког генералата повећани су и трошкови његовог издржавања на 170.576 форинти, највећим делом због увођења великог броја плаћених официрских и подофицирских служби. Корушка и Крањска настојећи да одрже своје финансијске обавезе према Војној крајини у раније утврђеним оквирима, одуговлачиле су са извршавањем својих незнатно повећаних обавеза. Због тога су централне канцеларије у Бечу 1748. године преузеле финансирање Карловачког и Вараждинског генералата, прекинувши тако све дотадашње везе ових крајина са земљама Унутрашње Аустрије, што је сасвим било у складу са другим терезијанским реформским захватима. На тај начин били су и сви војни послови и овлашћења концентрисани у рукама владара и његовог Ратног савета у Бечу. Тиме је завршено и једно поглавње историје Војне Крајине, која је тада дефинитивно престала да буде само одбрамбена институција, премда је и даље имала важно место у одбрамбеном систему Хабсбуршке монархије.

4. Регулација Банске крајине - види: Војин С. Дабић, Банска крајина (1688-1751), Београд – Загреб 1984, стр.149-167.

5. Стварање крајине у Банату – види: С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната, Нови Сад 1982, стр. 9-27.▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Периодизација историје српске цркве под турском влашћу могла би да се направи на више начина. Једна од могућих периодизација је и следећа:

1. период: (с.1463-1557)

Карактеристике овог периода тешко је дефинисати, јер сачуваних извора има веома мало. После смрти Арсенија II (с.1463), све до 1557. године није постављан пећки архиепископ. Познато је да се око 1527. барем један део српских епархија налазио под јурисдикцијом Охридске архиепископије, јер је

те године смедеревски епископ Павле започео борбу против охридског архиепископа Прохора, с првобитном намером да обнови самосталност српске цркве. Општа стабилност економских прилика у османској држави утицала је и на релативну економску стабилност српске цркве у првој половини 16. века, што се може приметити у развоју штампарске делатности и изградњи црквене инфраструктуре.

2. период: (1557- крај 16. века)

Под још увек непознатим околностима, пре 4. 11. 1557. године (тачан датум није познат) османске власти, на челу са султаном Сулејманом I и великим везиром Рустем-пашом, створиле су нову фискалну јединицу (црквену мукату) – Пећка патријаршија, што је уједно значило и обнову самосталности српске цркве. Одређене су њене границе, које су биле битно другачије, него у средњем веку, јер су дефинисане према етничком, а не према историјском принципу. Дефинисане су и фискалне обавезе „пећког“, тј. српског патријарха: годишњи одсек (кесим) или „закупнина“ у износу од 100.000 аспри (у то време око 2.000 млетачких дуката) и пешкеш (такса за куповину берата), такође у износу од 100.000 аспри. Српски патријарси, као и сви њихови епископи били су обавезни да од султана купе берат (акт о наименовању) приликом ступања на дужност, али и приликом сваке смене на престолу османске државе. Пешкеш за берат епископа био је много мањи него за берат патријарха, а износ је за сваку епархију био посебно одређен. И у наредним деценијама уочљива су улагања у развој црквене инфраструктуре (изградња цркава и манастира), али је убрзо по доласку Мехмед-паше Соколовића на положај великог везира, око 1568. године, донет указ о „конфисковању црквене имовине“ у османској држави. Цркви су одузете старе повластице и њено пуно својинско право над некретнинама (верски храмови и земљишта), замењено је користовним правом, какво је имала раја. Али и то само под условом да свештеници појединих цркава и манастира те некретнине „откупе“, односно да од представника државе купе „тапије“ и да, ако су приходи с тих некретнина били одређени као тимар неког турског спахије, прихвате одређене рајинске обавезе. Непосредна последица ова мере била је задуживање већих и гашење бројних мањих манастирских заједница, а посредна – постепено замирање штампарске делатности, све мања доступност књиге, опадање образовног нивоа свештенства итд. Другу половину 16. века карактерише све осетнија економска криза у османској држави, што се, такође, негативно одразило на прилике у српској цркви и довело до тога да улагања у развој и одржавање инфраструктуре постану скромнија него пре. Упркос томе, све до пред крај 16. века патријарси и виши клер српске цркве углавном су били лојални према османској држави. (Архиепископи пећки и патријарси

56

српски у овом периоду: Макарије, Антоније, Герасим, Саватије, Никанор, Јеротеј, Филип).

а) Макарије (Соколовић), архиепископ пећки и патријарх српски (?,.- Пећ, пре 23. 10. 1574)71

био је једна од најзначајнијих личности у новијој историји српског народа и цркве, али је о његовом пореклу и животу сачувано врло мало поузданих података. Први пут помиње се у поговору Псалтира штампаног у Милешеви 4. новембра 1557. у коме је, између осталог, написано да „тада обнови и држаше претстол светог Саве ... преосвештени архиепископ све српске земље и пoморске и северних страна и других кир Макарије“. Ова белешка је и прва вест о обновљеној самосталности Српске патријаршије, али се на основу ње не може поуздано утврдити када је Макарије постао архиепископ пећки и патријарх српски, нити када је обновљена Српска патријаршија. Опште је прихваћено, али није поуздано доказано, да је то било непосредно пре штампања поменуте књиге. Пре него што је дошао на чело обновљене Српске патријаршије морао је да буде на високом положају у црквеној јерархији, вероватно старешина неке од српских епископија. Како се непосредно пре тога у два записа помиње смедеревски митрополит Макарије, нeки истраживачи наше прошлости указали су на могућност да је можда реч о каснијем патријарху. Међутим, то се на основу досад познатих извора не може доказати, премда се чини много уверљивијим од легенде да је на чело Српске патријаршије дошао као архимандрит манастира Хиландара. У историографија је већи простор посвећен питању његовог порекла, него његовој делатности. Упркос томе, није поуздано решено питање његовог сродства са Мехмед – пашом Соколовићем. Доста обавештени турски хроничари не остваљају простора за претпоставке да је био брат или синовац великог везира, како се

71 Извори: Јанко Шафарик, Србский летописацъ изъ почетка XVI- гъ столетия, Гласникъ друштва

србске словесности, V, Београд 1853, 75; Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Београд 1902, док. 589, 636. и 645.Литература: Иларион Руварац, К чланку о каталозима пећских патријараха, Гласник Српског ученог друштва, 47, 1879, 272-275; Konstantin Jireček, Der Grossvezier Mehmed Sokolović und die serbischen Patriarchen Makarij und Antonij, Archiv für slavische Philologie, IX, 1886, 291-297; Радослав Грујић, Фреска патријарха Макарија како уступа престо своме наследнику Антонију, Гласник Скопског научног друштва, 12, 1933, 273-277; Загорка Јанц, Рукописне књиге у Владичанском двору у Вршцу, Рад војвођанских музеја, бр. 5, Нови Сад 1956, стр. 135-136, 145; Радмила Тричковић, Српска црква средином XVII века, Глас САНУ, CCCXX, 1980, 66-69,156; Александар Фотић, Хуџети митрополита Андрије, Balcanica, XXV, 1994, 132-133; Александар Фотић, Конфискација и продаја манастира (цркава) у доба Селима II (проблем врквених вакуфа), Balcanica, XXVII, 1996, 45 – 63; Олга Зиројевић, Поседи манастира у Скадарском санџаку, Н. Пазар 1997, 52-55; Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, Београд 2002, 301-316.

обично сматра. Једини поуздани извор који упућује на његове родбинске везе са врло бројним Соколовићима, који су у XVI веку држали значајне положаје у турској државној управи и нису увек били блиски рођаци, каже да је био сродник санџакбега босанског Мустафа паше Соколовића (1564-1566).

Његово постављење за патријарха неспорно је извршено уз пуну сагласност турских државних власти, али то није учињено као уступак Србима, већ првенствено из фискалних разлога. Наиме, турске власти су држале да су хришћанске црквене организације државна добра (мукате), која су, уз уважавање њихове посебности у односу на друге мукате, давана у закуп уз фиксирани износ годишње закупнине - одсека (кесим, мирија, харач). Српски патријарси су на име одсека били дужни да плаћају 100.000 аспри годишње, а исто толико и на име таксе (пешкеш) за издавање берата (указа) приликом свог постављења и код смене султана. То значи да је патријарх Макарије само у првој години своје управе морао да уплати у државну благајну око 3.350 венецијанских златних дуката, рачунајући по тадашњем курсу дуката у односу на аспре. Евиденција уплата на име одсека, као и издавање берата, било је у надлежности Канцеларије црквених муката у Цариграду, која је била подређена великом везиру. У време обнове Српске патријаршије велики везир био је Рустем паша (1555-1561), па се може рачунати као поуздано да је, како је забележено у једном дефтеру Канцеларије црквених муката из половине XVII века, „споменута патријаршија постала ... од стране његове екселенције великог везира“. Ова околност, као и новија сазнања о фискалним обавезама и статусу Српске патријаршије за време турске власти, неминовно доводе у питање утемељеност дубоко укорењене традиције о улози Мехмед паше Соколовића у њеној обнови.

Права и обавезе патријараха били су уређени указима о њиховом именовању, јер турске државне власти нису издале неки закон опште важности којим би ова питања била прописана. Њима је, пре свега, загарантовано право да обављају своју верску службу, постављају епископе и, што је са становишта државних интереса било посебно важно, несметано прикупљају одређене дажбине од подређеног свештенства и верника, пошто није било другог начина да се измире огромне новчане обавезе према држави. Њих је прикупљао уз помоћ својих овлашћених службеника (егзарха) или лично обилазећи поједине епархије, при чему је имао право да ради своје безбедности има наоружану пратњу. Поред тога патријарх Макарије, а исто и његови наследници, био је уписан у турским пореским пописаима као корисник скромних поседа манастира Пећка патријаршија (неколико њива, воћњака и ливада), који једва да су били довољни за издржавање манастирског братства. Његове обавезе на име њиховог држања биле су уређене посебним актом - соколарским бератом, пошто од њих није давао новчане и натуралне дажбине, већ је био дужан да врши соколарску службу, која је подразумевала прибављање одређеног броја соколова за потребе султановог двора.

57

Приликом утврђивања подручја своје јурисдикције, што је претходило издавању указа о именовању и одређивању висине одсека, држао се етничког начела, па су се границе обновљене Српске патријаршије поклапале са тадашњим границама српског етничког простора. То значи да у њен састав нису укључене неке од епископија првобитне патријаршије. Како је српски етнички простор у XV и XVI веку измењен снажним миграционим кретањима, један од његових првих и најважнијих задатака био је да стварањем нових епископија саобрази црквену организацију овим променама. Највише нових епархија створено је тада северно од Саве и Дунава, што је било попраћено градњом парохијалних цркава и стварањем нових манастира. Посветио је велику пажњу и обнови свог седишта, манастира Пећка патријаршија, јер је он, ако се суди на основу забелешке у турском пореском попису из 1570/71, био неко време запустео, па је на његовом земљишту изграђена једна од пећких махала. Сачувани записи, као и познија научна истраживања, сведоче да је за време његове управе највише рађено на манастирској припрати. Том приликом су из конструктивних разлога, као и због њене дотрајалости, морали да буду затворени лучни отвори на спољашњим фасадама, што је припрату спасило од рушења. Њена унутрашњост тада је и живописана, а на чеоној страни једног пиластра на источном зиду насликан је његов ктиторски портрет. Радови на реконструкцији и осликавању припрате довршени су 1565. Старао се и о обнови манастирске библиотеке, а један запис сведочи да је сам пронашао и откупио неку отуђену манастирску књигу.

Његов допринос обнови пећких манастира, која је настављена три деценије касније за време патријарха Јована (1592-1614), био би, сасвим сигурно, неупоредиво већи да турске државне власти на самом почетку владавине Селима II (1566-1574), а у време највеће моћи великог везира Мехмед – паше Соколовића, нису донеле одлуку да конфискују и продају сва црквена и манастирска имања, остављајући при томе могућност њиховим ранијим држаоцима да их откупе уз плаћање врло високе накнаде. Последице ове мере, која је у савременим записима називана „продаја цркава и манастира“, наша историографија је у новије време само делимично проучила, али и то је довољно да се сагледа њен велики утицај на погоршање прилика у Српској патријаршији, замирање многих манастира и штампарске делатности. Само мали број манастира могао је да сакупи потребна средства за откуп, јер су откупне суме, судећи на основу досад пронађених извора биле високе. Откупнина за неколико фрушкогорских манастира (Крушедол, Шишатовац, Ново Хопово, Петковица и Кувеждин), на пример, износила је 108.000 аспри или 1.800 венецијанских златника. Погоршање материјалног положаја Српске патријаршије, што је неминовно довело и до тешкоћа у редовном плаћању годишњег одсека, вероватно је допринело томе да се патријарх Макарије повуче са патријаршијског престола пре 17. децембра 1571, када је један светогорски монах забележио „уви мње, и два патријарха српскују земљу

сдржаху“. Фреска у припрати манастира Св. Николе у Бањи, која приказује Макарија како предаје патријаршијске инсигније новом патријарху Антонију, сугерише добровољност тог чина. Није познато када је тачно умро, али је сигурно да је то било нешто пре довршетка радова на обнови манастира Мораче (23. октобар 1574), јер је том приликом забележено да „ ва тожде лето престави се србски патријарх Макарије“. Сахрањен је у припрати Пећке патријаршије. Његовим повлачењем и смрћу започео je период нестабилности руковођења Српском патријаршијијом, па још увек нема поуздане хронологије смена на патријаршијском престолу до све до патријарха Јована.

3. период: (крај XVI века – 1691)

Од Дугог рата (1593-1606) и времена управе патријарха Јована Кантула (1592-1614), српски патријарси и остали архијереји почињу повремено да се укључују у акције већег и мањег обима усмерене против турске власти. Пошто је у папа Гргур XV основао 1622. године Конгрегацију за пропаганду вере, присуство римокатоличких мисионара на Балкану постаје видније, а њихова пропаганда је агресивнија. Ипак, патријарси Пајсије и Гаврило јасно изражавају одбојан став по питању уније. Због појачавања економске кризе у османској држави, све су уочљивије потешкоће појединих патријараха да уредно измирују своје фискалне обавезе, а римокатолици на Балкану се организованије и с више успеха него раније опиру плаћању дажбина српском свештенству, што је према турским законима била њихова обавеза. Српски архијереји интензивирају контакте с Русијом, која их материјално помаже. У овом периоду на челу српске цркве налазила су се укупно петорица патријараха, од којих су двојица погубљена по наредби турских власти (Јован и Гаврило I), док је један (Арсеније III) пребегао на територију Хабзбуршке монархије 1690. године. Овај период завршен је распадом Српске патријаршије, која је већ током Бечког рата подељена на подручје под влашћу Хабзбурга, Венеције и Турака. Рат је довео до катастрофалног разарања црквене инфраструктуре, али и до осиромашења, миграционих покрета и до геноцида над српским становништвом, што је битно утицало на даљи ток његове историје. Док је велики везир Мустафа-паша Ћуприлић 1691. године уз много напора покушавао да заустави погроме над српским становништвом, на подручју Патријаршије под контролом турске војске није било готово ниједног српског епископа. (Архиепископи пећки и патријарси српски у овом периоду: Јован, Пајсије I, Гаврило I, Максим, Арсеније III).

58

4. период: (1691-1739)

Полазећи у војни поход 1691. године, велики везир Мустафа-паша Ћуприлић поставио је на упражњени престо Патријаршије скопског свештеника Калиника. Свестан огромних жртава које је српско становништво претрпело током татарских и арнаутских погрома над Србима и настојећи да колико је могуће исправи штету која је на тај начин нанесена интересима османске државе, велики везир је смањио годишњи одсек српске цркве на 70.000 аспри. Упркос томе, патријарх Калиник I (1691-1710) имао је велике потешкоће у организовању разорене црквене организације, што је у српској историографији названо „Дугом обновом“ Српске патријаршије. Трпео је бројна понижења и физичка насиља од представника локалних турских власти док је покушавао да заштити узурпирану имовину цркве, а настојећи да наговори неке српске владике да се с млетачке територије врате у своје епархије, изазвао је подозрење млетачких власти, које су шириле смишљену пропаганду против њега, називајући га „Грком“ и рођаком у то време међу Турцима веома утицајног Александра Маврокордата. Ослоњен на материјалну помоћ преосталог осиромашеног и тешко пострадалог становништва, Калиник I је углавном успевао да испуни своје фискалне обавезе према османској држави. Међутим, обнова уништених цркава и манастира текла је веома споро, па су храмови као што су Раваница, Пећка Патријаршија, Ђурђеви Ступови и др, лежали у рушевинама још и у првим годинама управе патријарха Мојсија Рајовића (1712-1725). и Арсенија IV Јовановића (1725-1739). Карактеристике овог периода су нешто већи утицај кнезова из старовлашке области, који се понекад називају Рашковићима, на унутрашње прилике у цркви и јачање веза између Пећке архиепископије и Карловачке митрополије, која, нажалост, није резултирала неком трајном коришћу за српску цркву у целини. (Архиепископи пећки и патријарси српски у овом периоду: Калиник I, Атанасије I, Мојсије Рајовић, Арсеније IV Јовановић).

5. период: (1739-1766)

Период од бекства патријарха Арсенија IV у Хабзбуршку монархију (1739) и укидања Пећке патријаршије (1766). Карактерише га дубока криза црквене организације. После релативно стабилне управе патријарха Јоаникија Караџе (1739-1747) и његовог наследника Атанасија II (1747-1752), током наредних 14 година догодило се најмање 9 промена на челу Патријаршије. (Архиепископи пећки и патријарси српски у овом периоду: Јоаникије Караџа, Атанасије II, Гаврило II, Гаврило III, Вићентије Стефановић, Пајсије II Димитријевић, Гаврило III (други пут), Кирил, Василије Бркић, Калиник II).

I УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (1766)

Пропадање Српске патријаршије било је дуготрајан процес, који би могао да се опише и као неуспешна борба српског свештенства да се прилагоди измењеним економским, демографским и политичким околностима у којима је српска црква под турском влашћу деловала током прве половине 18. века. Посматрано у целини, ове околности биле су веома неповољне и условиле су корените промене у верској пракси српске цркве. Битна обележја те праксе током 17. века била су, између осталог:

- избор епископа међу истакнутим монасима угледнијих српских манастира;

- висок степен самоуправе локалних заједница приликом избора епископа и свештеника, што је имало за последицу да су архијереји и јереји неретко били људи из локалне средине;

- слабо развијен систем „црквених дажбина“ и ослањање на финансијску подршку домаће „елите“ и милостињу верника као основни извор прихода цркве (за разлику од нпр. Цариградске патријаршије, где је „систем црквених дажбина“ био знатно развијенији);

- донације православних великаша из Русије, Влашке, Молдавије и др, као важан извор додатних прихода итд.

Од времена када је на чело Српске патријаршије постављен Калиник I (1691-1710), до формалног укидања Пећке патријаршије (1766), функционисање српске цркве на начин какав је био карактеристичан за 17. век није било могуће из више разлога.

1. Депопулација и осиромашење становништва

Највећи проблем с којим се суочавао српски клер у току и после Бечког рата, била је депопулација простора на којем је деловала Српска патријаршија. То је била директна последица ратних разарања и појава које су је пратиле: спонтаних или организованих миграционих покрета становништва, геноцида који је над Србима спроводила турска војска (нарочито одреди Татара и Арнаута током 1689-1690), епидемија заразних болести (нпр. куга) итд. Уз то, због учесталих пљачки, отимања стоке и хране за потребе било хабзбуршке, било турске војске, као и због немогућности да се под нормалним условима обављају пољски радови, српски живаљ који се налазио на територији под контролом турске војске, запао је у крајње сиромаштво и налазио се у сталној опасности да буде уништен од глади, болести, а барем до

59

пред крај 1691. године физичко уништење претило му је и од турске војске, због чега је у време када је на чело цркве постављен патријарх Калиник, још увек добрим делом живео у збеговима.

Описујући догађај, који је у традицији и историографији познат као „Велика сеоба“, један од људи из врха Патријаршије (можда и патријарх Арсеније IV) крајем треће деценије 18. века оставио је следећи запис: „Блаженопочивши Арсеније Црнојевић […]на подстицај царско-краљевског величанства Леополда Првог, који је тада владао, са својим славено-српским народом устао је против османске порте. Да ли по нејасном Божјем промислу или због наших великих грехова, отоманска рука је надвладала и уништила је велику немачку војску. Тада је блаженопочивши патријарх Арсеније Трећи, са свим богатијим људима и првацима из свога народа који су могли поћи, побегао у угарску земљу под власт римског цара Леополда Првог. […] Од народа који је остао у земљи током рата, мало ко се спасао, већ су Татари, предвођени Махмуд-бегом Пећким посекли мушкарце, а жене и децу су поробили. Огорчен због страдања свога дома и имања он је пљачкао, убијао и палио у Тетовској нахији, Призрену, Ђаковици, Пећи, Плаву, Бијелом Пољу, Вучитрну, Косову и Морави, све до Новог Пазара. Све су ове земље опустеле, цркве Божје у су њима попаљене, манастири опљачкани и потпуно разорени, мушкарци побијени, жене и деца поробљени. Десила се страшнија похара и разарање, него у време царева Мурата и зверообразног Селима. Била је то највећа жалост и страдање српскога народа, и нико се није могао спасити, осим ако се није сакрио у дубоку пустош или отишао у немачку земљу. Такво је разарање било тада и није се обновила српска земља до данас.“

Премда је „Велика сеоба“, односно геноцид почињен на широком простору између Дунава и Саве на северу и Скопља на југу, оставио најдубљи траг у српској традицији, она није била ни једини, ни последњи значајан догађај у демографској историји Срба током Бечког рата. Најмасовнија исељавања Срба из Херцеговине на млетачке територије у Боки догодила су се после 1692. године, а пред крај рата, после битке код Сенте (1697), принц Еуген Савојски извео је војни поход у Босну, по свему судећи, с главним циљем да ослаби турски одбрамбени систем у овој области и да тамошње хришћанско становништво присилно насели на хабзбуршке поседе.72

72 О овом догађају сведоче и ова два савремена записа: “У октобру 1697. године дођоше Немци, Божијим попуштенијем и попленише Сарајево и сажегоше до конца и прегнаше Хришћане и Шокце преко Саве, све Јевреје и мало Турака одведоше у ропство. Црква наша светих Архангела није спаљена захваљујући Божјој милости и заступништву бестелесних сила, али су је Немци опљачкали. Оно што је остало иза Немаца, опљачкали су Турци. Шта друго да кажем? Ко може да искаже јад и тугу и неутешни плач? Горе и брегови су плакали спаљени, а шта смо ми могли да учинимо, када су нас одвајали од наше мајке цркве и наших домова. Авај, гледали смо њихово потпуно уништење, док смо пресељавани у туђу земљу. Пошто смо ми одведени, преостала браћа хришћани су се сакупили у цркви и поставили екслесијархе по старом обичају.“ „Године 1697. октобра 16. Дођоше Немци и пленише нас и пожегоше Сарајево и преселише нас у Срем и у Бачку. Опет, вољом Божјом вратих се своме дому, а други су или помрли тамо или су остали и нису се

Иако демографски губици које је Бечки рат нанео Српској патријаршији још увек нису утврђени, могуће је грубом проценом претпоставити да се с простора западне Босне у млетачку Далмацију и хабзбуршку Војну крајину, из Херцеговине у млетачки Херцег-Нови и у Боку, из северне и централне Босне у хабзбуршку Славонију, Срем и у Бачку и из Смедеревског, Крушевачког, Призренског и др. турских санџака у разне крајеве Угарске под хабзбуршком влашћу иселило најмање око 100.000 људи, док је број умрлих и убијених током рата несумњиво био знатно већи. Када се томе дода чињеница да је сав простор северно од Саве и Дунава и источно од Тисе са становништвом које је тамо живело после закључења Карловачког мира (1699) практично изузет из састава Патријаршије и ако се узме у обзир да се преостали десетковани народ под Турцима налазио у стању крајње физичке и материјалне исцрпљености, намеће се закључак да су последице Бечког рата за Српску патријаршију биле катастрофалне.

Међутим, окончање демографских и територијалних губитака Српској патријаршији није донео ни Карловачки мир, пошто су после окончања Аустро-турског рата (1716-1718) и закључења Пожаревачког мира (1718) из њене јурисдикције изузете још четири епархије (Темишварска, Вршачка, Београдска и Ваљевска), од којих су се две налазиле у Банату, који је због бржег економског и демографског опоравка био посебно значајан за стабилно функционисање српске цркве под османском влашћу. Аустро-турски рат (1737-1739) није имао озбиљне последице по српску цркву у демографском смислу, упркос увреженом мишљењу да је био праћен тзв. „Другом сеобом Срба“. Извори јасно показују да већих миграционих кретања организованог карактера током овог рата није било.

2. Пропадање већих манастирских заједница и проблеми црквене организације

С обзиром на специфичности положаја православне цркве под османском влашћу, може се констатовати да је за одржање стабилности њене организације било потребно да се задовоље два основна услова. Први, да постоји довољно широка база за избор људи достојних тог звања и други, да постоји довољно јака финансијска база да им се омогући куповина берата, али и вођење скупих спорова на Порти у случају узурпације положаја.

Током рата порушени су и опљачкани скоро сви већи храмови српске цркве у подручју на којем су извођена ратна дејства. Такође, спаљене су и многе парохијалне цркве, које су често биле грађене од мање постојаних материјала. Иако се у литератури често наводи да је велики везир Мустафа-паша Ћуприлић већ у време постављења патријарха Калиника на чело српске

вратили својим кућама.“

60

цркве почео да издаје фермане којима је дозвољавао обнову порушених цркава и манастира, услови у земљи били су такви да су после рата обнављани углавном мањи објекти, који су били неопходни за нормално функционисање духовног живота, док су већи храмови, грађени од камена, лежали у рушевинама и по неколико деценија. Раваница је, например, обновљена тек пошто је 1718. године доспела под хабзбуршку власт. Последњи преживели монах из братства овог манастира, које је 1690. избегло у Угарску, Стефан Даскал, упечатљиво је описао изглед манастира 1718. године: „Тада сам ја, Стефан Даскал јеромонах, једини од старих Раваничана који се налазио у животу, пожелео да видим Раваницу. Још није био утврђен мир када сам пошао и затекао је пусту, сасвим порушену и обраслу у шуму. Нису се познавала ни врата ни припрата, јер су били порушени до темеља. А насред цркве су израсла велика стабла. И једва сачекасмо да прође та зима, а на пролеће дозвасмо мајсторе и уз Божју помоћ почесмо цркву поправљати. До јесени покрисмо цркву, а на треће и четврто лето подигосмо и припрату и неколико келија. Шта смо могли обновили смо уз помоћ Бога и милостивих хришћана, који су дали милостињу. Те године када смо почели да обнављамо манастир, била је толика глад да се у нашем пределу нигде није могло наћи жита, осим проје, а и ње је било сасвим мало.“ Пошто је као патријарашка резиденција спадала међу објекте од приоритетног значаја за српску цркву, манастир Пећку Патријаршију делимично је обновио Мојсије Рајовић, али тек почетком 20-их година 18. века. Он је у исто време уз много напора успео да заштити грађу с рушевина манастира Ђурђеви Ступови, коју су локални Турци желели да узидају у бедеме новопазарске тврђаве.

Уништавање старих манастира имало је озбиљне последице на даљи ток историје српске цркве, јер је замирање монашког живота у њима, умањило могућност да патријарси приликом избора нових епископа, кандидате потраже међу угледним монасима, који су своје врлине доказали узорним животом у монаштву. Недостатак ваљаних кандидата, с друге стране, отварао је простор за лошије.

Пошто се, посматрано са становишта државних власти звање епископа или патријарха стицало куповином берата, разни авантуристи увек су имали могућност да мимо воље патријарха узурпирају архијерејске положаје. Такви случајеви у српској цркви забележени су још средином 17. века. Међутим, до Бечког рата српска црква се углавном успешно носила с оваквим проблемима, чак знатно успешније него Цариградска патријаршија, у којој су и патријарси смењивани у просеку сваке треће или четврте године. Бечки рат је Патријаршију ослабио на оба поља. Разарање манастира и физичко уништавање бројних монашких заједница, драстично је смањило базу за избор нових епископа, што је скупа с економским пропадањем становништва и народне „елите“ утицало је на то да су се лица сумњивих моралних вредности наметала на архијерејске положаје знатно чешће него раније. У том смислу

веома је карактеристична појава „намет-патријарха“ Тимотеја 1718. године, који је уз помоћ кадије Скопља успео да купи патријарашки берат и да привремено збаци с престола Српске патријаршије Мојсија Рајовића (1712-1725). Била је то најава једне појаве, која је после 1739. године постала уобичајена у српској цркви под османском влашћу. Владике и патријарси који су међу Србе долазиле с разних страна, углавном из грчких средина, позајмљујући новац од разних поверилаца, често од угледних грчких трговаца из цариградске четврти – Фанар (отуда израз Фанариоти), куповали су берате, обавезујући се да ће током своје „управе“ од новца прикупљеног од становништва вратити свој дуг с договореном каматом. Дуг који владика (или патријарх) током своје управе не би успео да исплати није био поништаван већ је потраживан од новопостављеног владике, с каматом која је временом нарастала. Због ове праксе српска црква је, нарочито после 1739. године, све дубље економски пропадала, а владике и „намет-владике“ били су све неумољивији приликом убирања „дажбина“.

3. Страни ктитори

После Бечког рата донација страних великаша српској цркви скоро да више није било. На то су свакако утицале и фискалне реформе, које су у османској држави спроведене око 1691. године. Да би становништво у пограничним санџацима лакше прихватило укидање повластица у вези с плаћањем харача (тамо се раније харач углавном плаћао по домаћинству, уместо по глави), Турци су у његово прикупљање почели чешће да укључују српске владике. Сакупљени харач најчешће се није носио у Цариград, већ је непосредно предаван турским војницима и чиновницима као плата за њихову службу. Реформе су се дотакле и система црквених муката, па ни српски патријарси више нису годишњи одсек (кесим) носили у Цариград, већ у тврђаве, где се тај новац предавао турским војницима у виду војничких плата. Свест о томе да свака помоћ српским монасима који су долазили по милостињу представља директну помоћ турској војсци, довело је то тога да су они сада игнорисани, чак и од православних великаша у Русији. Карактеристично је, да је чак и у време Руско-турског рата (1710-1711) руски цар Петар Велики позив Србима на општи устанак против Турака упутио преко цетињског епископа Данила, који је у то време још увек тврдио да је покојни Арсеније III једини „прави патријарх“, док српски патријарх Атанасије I, који је у исто време молио помоћ од руског двора, није удостојен одговора. И Бечки двор, на сличан начин, није благонаклоно гледао на могућност да Срби из Карловачке митрополије материјално помажу своју Патријаршију.

61

4. Калиник I и „Друга обнова“ Српске патријаршије

После бекства Арсенија III у Угарску, велики везир Мустафа-паша Ћуприлић у априлу 1691. године поставио је на чело српске цркве мирског свештеник из Скопља – Калиника. Чињеница да је том приликом одсек (кесим) Пећке патријаршије смањен на 70.000 аспри, јасно показује да је и велики везир био свестан у којој мери је пострадало српско становништво током турске офанзиве 1690. Тим пре што у историји османске државе, ни пре, нити касније, није забележено смањење одсека за неку црквену мукату.

Калиник је у нашој историографији углавном представљан као негативна личност и сарадник турских власти, што је последица, с једне стране романтичних представа о патријарху Арсенију и његовој улози у борби Срба за ослобођење од турске власти, а с друге стране некритичког коришћења извора млетачког порекла, за које је у новије време историчарка Радмила Тричковић утврдила да представљају тенденциозно пласирану пропаганду, која је имала за циљ да онемогући патријарха Калиника да наговори српске епископе да се с млетачке територије врате у своје епархије. О Калинику су лоше мишљење ширили и српски епископи који су остали лојални патријарху Арсенију и који су још увек били зависни од њега, будући да се Арсеније није мирио с чињеницом да више није духовни поглавар Срба под турском влашћу. Међутим, свештенство које је остало под Турцима, и то како савременици, тако и каснија покољења, веома су ценили жртве које је Калиник поднео борећи се за интересе српског народа и цркве. У једном зборнику који је припадао манастиру Пећка Патријаршија („Обшти лист“) о доласку Калиника на чело српске цркве забележено је следеће: „Калиник је достојан вечне успомене. […] Пошто је патријарх [Арсеније] са свим архијерејима избегао из Турске, он је био довољно мудар да добије титулу и да буде потврђен за патријарха од тадашњег везира Ћуприлића. Ово је учинио да спасе преостали народ, па је молио да се изда наређење да се народ не роби и да се не убија. Тако је и било.“

Доказа да су дезинформације о Калинику ширене с млетачког приморја има много, а пропаганда је нарочито интензивирана 1692. године, када је нови патријарх допутовао у Босну. Пошто се из Сарајева писмом обратио бившем београдском митрополиту Хаџи-Симеону Љубибратићу, које се тада налазио у Новом и молио га да се с осталом „братијом“ врати у Турску, млетачке власти су, у страху да би њихов рад на пресељавању херцеговачких Срба могао да буде доведен у питање, послале више јасних упутстава својим чиновницима у Далмацији. У упутству упућеном которском провидуру Николи Ерицу 8. септембра 1692. између осталог стајало је и следеће: „Не само да ћете дискредитовати његову личност, као и сам избор, него ћете се добро старати да православне митрополите одвојите од њега, да му нису покорни и да их што више учврстите и орасположите на корист државног интереса.“ Гласине које су ширене и посредством представника римокатоличке цркве,

међу којима се истицао барски надбискуп и примас Србије – Вићентије Змајевић, углавном су се сводиле на тврдње да Калиник није Србин, него Грк, да је био постављен на чело Патријаршије супротно канонима цркве, да је био близак сарадник турских власти и рођак свемоћног тумача при Порти Александра Маврокордата и сл.

Такви ставови били су прихваћени и у српској историографији, при чему је пренебрегавана чињеница да су сви архијереји под турском влашћу на положај долазили наименовањем од турских власти, те да на подручју тадашње Патријаршије није било ниједног владике који је могао да преузме на себе одговорност за спасавање угроженог становништва и црквене имовине, коју су почели да узурпирају многи турски локални моћници. У тешкој борби да заштити узурпирану имовину цркве, Калиник је водио много судских спорова, а много пута био је подвргаван физичком злостављању од локалних силеџија, па и од лица која су сматрана представницима власти. Да није био у тако великој милости државних власти и „свемоћног“ Александра Маврокордата сведочи и изричита забрана да убира дажбине од римокатоличког становништва, мада је према берату на то имао право. Не обазирући се на тежак материјални положај српске цркве, велики везир је подлегао притисцима посланика римокатоличких држава на Порти, који су после Бечког рата почели интензивније да се залажу на Порти за интересе римокатоличке цркве, тим пре што су ове молбе биле поткрепљене вредним поклонима. Иако тиме ово питање није дефинитивно решено, јер су турске власти и даље издавале контрадикторна наређења у вези с правима и обавезама римокатолика према Српској патријаршији, третман патријарха у Истанбулу било је много лошији него што би могло да се очекује за Маврокордатовог „рођака“.

Што се тиче питања његове етничке припадности или барем његове националне свести, њу је прилично јасно исказао Калиник у поменутом писму Хаџи-Симеону Љубибратићу. Из садржаја документа може да се запази да је Калиник живео у традицијама српске цркве, што посредно доказује и његова жеља да повратком старих епископа у Патријаршију сачува њен континуитет: „Калиник милошћу Божјом патријарх свих Срба и Бугара и др. Наша смерност пише владици, господину и служитељу наше смерности, господину Хаџи-Симеону. Нека ти је знано владико како дођосмо у ове босанске стране, богате једино камењем, а у ова тешка времена велика туга је легла на хришћане у свој српској земљи. Због тога смо дошли да посетимо христоимене људе, који су, како сами знате, остали као овце без пастира.

Вољом премилостивог владике Христа дошао сам на престо српски и нашао сам га разголићеног од свих украса, порушен и опљачкан од агаренских немилостивих синова. Ипак, уз Божју помоћ и захваљујући молитвама пречисте Богородице и светих великих просветитеља српских Симеона и светитеља Саве и Арсенија, опет је велика Црква украшена појањем, духовним песмама и правилима, као што нам налажу предања наших отаца.

62

Ми не штедесмо нашега труда ни имања, јер не могох тако да видим. Поставио сам попове и ђаконе и сада је ноћ црквена украшена као небо звездама. Владико, ако хоћеш дођи овамо к нама, да се очима видимо и не бој се никога осим Бога јединога, а од господе се не бој ништа. Ја ћу ти извадити исправе од цара, па ако ти је воља моћи ћеш да седиш у манастиру или већ како ти је воља. Писано године 1692, месеца јула 6, у Сарајеву. (Са стране додато) Ако желиш поново да узмеш своју епархију или шта друго, дођи у Пиву да се састанемо. Молим Вас дођите и сва та братија нека дође с тобом.“

Пошто није успео да наговори избегле владике да се врате у своје епархије, Калиник је до краја своје управе обновио архијерејски сабор постављањем низа нових епископа, углавном из домаће средине. Упркос бројним потешкоћама, током своје управе углавном је успевао уредно да испуњава фискалне обавезе према држави. После његове смрти на чело цркве дошао је дотадашњи скопски митрополит, патријарх Атанасије I (1711-1712), кога је наследио дотадашњи рашки митрополит Мојсије Рајовић (1712-1725). По доласку на патријарашки наследио он је наследио дуг од око сто хиљада аспри, али му је послератни екомонски опоравак становништва, иако спор и неуједначен, Мојсију Рајовићу да се избори са фискалним обавезама, па чак и да обнови разрушени манастир Пећку Патријаршију. Највећи ослонац у томе, по свему судећи, били су му хришћани из Баната, области која се из више разлога економски и демографски опорављала брже од јужних српских земаља, као и кнезови из његовог родног краја – старовлашке области, који су вероватно и материјално помогли његов избор за патријарха. Нажалост, стварна улога старовлашких кнезова, који се у ово време називају заједничким именом Рашковићи (иако нису сви били у крвном сродству) још увек није изучена.

Прве године управе Мојсија Рајовића чини се да су текле релативно мирно, све док Аустро-турски рат (1716-1718) није донео нова искушења од којих се Српска патријаршија никада више није опоравила.

5. 1718. година

Због посебне улоге коју је за Српску патријаршију у годинама после Бечког рата добио Банат, губитак четирију епархија (Београдске, Ваљевске, Вршачке и Темишварске), од којих је у наредним годинама формирана аутономна Београдска митрополија-архиепископија, представљао је изузетно тежак ударац. Од тада патријарх Мојсије упућује све чешће и снажније апеле Карловачком митрополиту Вићентију Поповићу у којима моли да Срби из Хабзбуршке монархије помогну „светој великој цркви“. Описујући тешко стање у Српској патријаршији после Пожаревачког мира и указујући на једини начин на који би то стање могло да се поправи писао је: „Немамо се где овуд

бавити. Где бисмо се бавили и коју фајду имали то тамо оста. Знате с чим смо овамо остали. Само то једино опште знамење рода српскога, света велика црква што је остала овамо, а друго се све умали. Због тога смо писали Вашем братсву и свима вама у прошлом писму, да поразмислите и да се договорите шта можете да учините за ову цркву. Да ли ћете дозволити да још за нашега живота остане пуста и да нам се други народи подсмевају или нећете? Знајте да је ми сами са ово мало људи што је остало не можемо одржати, јер немамо с чим. […] Оно што сад договорите, помоћ коју сада будете одредили за свету велику цркву, док смо нас двојица живи, то ће бити до послетка и нашој братији и народу. И помозите колико год можете, јер сте рођени синови ове цркве.“. Време је показало да су речи патријарха Мојсија биле у много чему „пророчке“. Пошто за његовог живота у Карловачкој митрополији, осим повременог сакупљања милостиње у тзв. „пећким кутијама“, које су биле постављене у парохијалним црквама, није донета никаква одлука о трајној и институционалној помоћи Патријаршији, таква ситуација остала је све до укидања Пећке патријаршије. Помоћ српској цркви под турском влашћу од стране сународника из Хабзбуршке монархије временом је постајала све оскуднија и сводила се углавном на појединачна завештања и дарове, да би после Аустро-турског рата (1737-1739) готово сасвим усахнула.

Година 1718. била је „зла година“ с за Српску патријаршију, још из једног разлога. У пролеће те године, вероватно с простора Охридске архиепископије, коју је потресала озбиљна организациона криза, допутовао је један светогорски калуђер, по имену Тимотеј. Он је, по свој прилици, пар година раније напустио свој манастир (Ивирон) и кренуо у писанију (сакупљање милостиње). Тиме би се могла објаснити чињеница да је код себе имао већу своту новца, којом је корумпирао скопског кадију. Уз његову помоћ купио је патријарашки берат и свргнуо Мојсија Рајовића с његовог положаја. Иницијативу је тада преузео васељенски патријарх Јеремија, који је на сабору одржаном у Цариграду 21. јула 1718. године осудио ову узурпацију, бацио на Тимотеја црквено проклетство и охрабрио српског патријарха да поведе спор против њега у Истанбулу. Порта је пристала да повуче своју одлуку и Мојсија Рајовића врати на његов положај, али трошкови које је Мојсије имао у судском спору против Тимотеја били су велики.

Ова акција васељенског патријарха, отвара још једно питање од великог значаја за разумевање проблема, који су довели до коначног укидања Пећке патријаршије. То питање је улога Васељенске патријаршије и тзв. „фанариот-ских“ кругова у историји српске цркве средином 18. века. У литератури се, не без разлога, често наглашава да су „фанариоти“ и клер Цариградске патријар-шије имали кључну улогу у укидању самосталности српске цркве, па чак и да је то био њихов пажљиво осмишљен „план“ на којем се радило деценијама. Извора који показују да је између српског и грчког

63

православног свештенства постојао одређени анимозитет има много, али стварна природа те „нетрпељивости“ није била предмет изучавања. Сва је прилика да је у науци негативна оцена њихових односа пренаглашена. Мојсије Рајовић је, например, пишући о поменутој узурацији тврдио да се Тимотеј није подигао само против њега, већ да је желео „ да се никада више не помене ни име архипастира пећког трона српскога рода, па да Грци овладају светим патријаршијским престолом“. То је потпуно у нескладу с чињеницом да архијереји Цариградске патријаршије, не само да нису желели да подрже Тимотеја у његовим настојањима, већ су га изопштили из цркве. С друге стране, Тимотеј је био човек, којем очито није било битно да ли ће постати архиепископ на законит или незаконит начин, тим пре што се у борби против патријарха Мојсија служио сплеткама недостојним свештеника. Самим тим чини се да је на његову делатност и „планове“ далеко већи утицај од етничке припадности имао његов лош карактер и специфично схватање морала. Основни проблем Српске патријаршије у периоду после Аустро-турског рата (1737-1739) био је тај, што су њени верници више нису били у стању да истакну и материјално помогну архијереје из своје средине, који су, сасвим природно, били савеснији пастири људима из чије средине потекли, од странаца, који су све више сличили Тимотеју.

6. Од Аустро-турског рата (1737-1739) до укидања Пећке патријаршије (1766)

Мојсије Рајовић је умро 1726. године пошто је претходне године предао престо дотадашњем рашком епископу, сада патријарху Арсенију IV Јовановићу (1725-1737), који је, по свему судећи, потицао из једне од кнезовских породица из Старога Влаха. На то указује чињеница да се 20-их година 18. века, у време док је био рашки владика, Арсеније неколико пута потписао као Рашковић. После десетак године релативно мирне управе патријарха Арсенија српском црквом, избио је Аустро-турски рат (1737-1739). Иако овај рат није довео до значајних миграционих померања, бекство патријарха Арсенија IV, нишког епископа Георгија Поповића, рашког митрополита Јевтимија Димитријевића и ужичког митрополита Алексија Андрејевића у Угарску, као и трагична смрт самоковског епископа Симеона Поповића, којега су Турци на свиреп начин погубили, означила је нови организациони слом Српске патријаршије. Последице овог слома показују колико је велику улогу патријарх Калиник одиграо у годинама Бечког рата. Овога пута нико од Срба није успео да преузме Патријаршију, већ велики везир, на предлог цариградског патријарха, повео са собом Јоаникија Караџу (1739-1747), из угледне грчке породице у Фанару и двојицу кандидата за обудовеле епископске столице у Београду и Нишу. Јоаникије Караџа је

претходно рукоположен у Цариграду за Пећког архиепископа, пошто се знало да је то, услед нередовних прилика, немогуће обавити у Пећи. У „Споменици“ о његовом постављењу стоји да је то учињено „по повластицама које васељенски престо ужива да прихвати и штити аутономне столице које се у оваквим приликама налазе, и да их заступа по могућству у несрећама њиховим“. После Јоаникија Караџе на чело српске цркве постављен дотадашњи скопски митрополит Атанасије Гавриловић, тј. патријарх Атанасије II (1747-1752). Патријарх Атанасије био је Србин, што показује да васељенска патријаршије није систематски удаљавала српске архијереје из црквене управе. После релативно стабилне управе ове двојице патријараха, током наредних 14 година догодило се најмање 9 промена на челу Патријаршије, што се тешко може приписати утицају Васељенске патријаршије. Већ је било речи о томе да су током ових деценија разне владике и „намет-владике“, али и патријарси и „намет-патријарси“ узимали велике зајмове код богатих јеврејских и „фанариотских“ поверилаца, обећавајући им у случају да се домогну архијерејске столице враћање дуга уз велике камате. Због ширења ове појаве дошло је до међусобне отимачине епархија и честих смена владика, због чега је највише трпело становништво. У Обштем листу Пећке патријаршије забележено је у последњим годинама постојања самосталне српске цркве било „великоје паданије и раздор“ и да је Патријаршија доспела „в последњеје запушченије“. Међу тадашњим патријарсима, по својим сплеткама је нарочито познат патријарх Гаврило III, који је чак два или три пута куповао патријарашки берат. За време његове управе одсек (кесим) Српске патријаршије повећан је на 90.000 аспри. Судећи према турским изворима из тог периода, патријарашке жалбе и молбе упућиване Порти најчешће су садржале захтеве да се хапсе непослушна лица, заштиту од турских војника који су присиљавали патријарха и владике да их, због личне финансијске користи, прате приликом убирања дажбина од становништва и сл.

Два наређења која је централна власт на молбу патријарха Гаврила III издала 1753. године веома сликовито описују прилике у Патријаршији средином 18. веку, које се много разликују чак и од стања у првим деценијама тог столећа. У првом наређењу каже се: „Сада је патријарх Пећи и подручних места, монах Гаврило Други, послао својим печатом оверену представку моме царском дивану о томе да је према условима мога узвишеног берата, ради сакупљања миријског прихода и осталих дажбина од неверничке раје настањене у вучитрнском санџаку на подручју његове патријаршије, у складу с уобичајеном праксом, као јасакчија одређен јаничар по имену Мусли, алемдар 51. буљука, с чиме су и он и сиротиња раја били задовољни и сагласни. Противећи се томе без икаквог разлога, неке особе са стране насилно се уплићу поменутом Муслију у његову јасакчијску службу и мешају му се супротно условима узвишеног берата, говорећи: "Ми ћемо силом постати јасакчије!" Молио је за моју часну заповест како би се поступало према

64

условима мог узвишеног берата и онемогућило да се ико са стране уплиће у јасакчијске послове поменутог алемдара Муслија.“

Из другог наређења види се с којом бруталношћу су убиране дажбине од становништва: „Сада је грчки патријарх Пећи и подручних места, патријарх Гаврило Други, послао печатом оверену представку мом царском дивану о томе да према условима узвишеног берата који има у рукама монах Константин, митрополит кадилука Скопља, Врања, Криве Паланке и Тетова са подручним местима а који се налазе у саставу његове патријаршије, у складу са старом праксом и обичајем, од раје сакупља и убира годишњу мирију и остале дажбине. Али, од пре извесног времена, раја неких села у недостатку новца у акчама, према сопственој жељи, на име миријског прихода за период од једне године, давала је у залог извесне предмете и бакарно посуђе а, уколико до навршене године не би могла да изврши уплату, оно што је дала у залог продавало се и на тај начин су се измиривале миријске и друге обавезе. Међутим, тамошње кадије, мутеселими, мутевелије, војводе и субаше, само зато да би за себе приграбили иметак, угњетавају их и врше принуду говорећи: „Уместо миријске дажбине, узми од раје залог и продај га.“ Извештено је да ометају сакупљање и убирање миријских дажбина и да су склони разним неправдама и тражена је моја часна заповест да у случају кад истекне рок на који је раја дала у залог извесне предмете, бакарно посуђе, или било шта друго, продаја буде извршена судским путем а мутевелије, назири, војводе, субаше и остали томе да се не супротстављају и не спречавају сакупљање и убирање мирије.“

После краткотрајне управе последњег Србина на престолу Српске патријаршије Василија Јовановића-Бркића (1763-1765), на чело српске цркве постављен је патријарх Калиник II. Ради куповине берата и отплате старих дугова, Калиник II позајмио је новац од извесног Георгија Спатарија. Спатарије је у то време као Портин повереник за Влашку, био веома угледна и моћна личност у Цариграду, од кога је зазирао чак и тадашњи цариградски патријарх Самуило. Када је под оптужбом да је издао неку државну тајну, Спатарије пао у немилост Порте, држава је конфисковала сву његову имовину. Сви Спатаријеви дужници по наредби власти, били су дужни да одмах исплате своје дугове с уговореним каматама држави. Пошто је један од дужника био и пећки патријарх Калиник II, Српска патријаршија нашла се у безизлазном положају. Пошто није био у стању да исплати свој дуг, Калиник II је поднео оставку. У име српске цркве овај дуг исплатила је Васељенска патријаршија, али је истовремено и преузела непосредну управу над свим епархијама српске цркве, јер је Пећка патријаршија одлуком државних власти званично укинута. Наредне 1767. укинута је Охридска архиепископија, у којој је владало расуло, као и у Пећкој.

Иако се овај догађај у литератури приказује као коначно остварење амбиција клера Цариградске патријаршије, тешко је не уочити чињеницу да су на овакав ток догађаја ипак пресудно утицале турске власти. После укидања Српске патријаршије, као једина српска национална установа, опстала је Карловачка митрополија.

II ИЗВОРИ

1. Обновљени берат Српског патријарха Арсенија IV Цариград, 2. октобар 1730. године73

Поводом ступања на престо, султан Махмуд, син султана Мустафе, на молбу пећког патријарха Арсенија, издао му је обновљени берат након што је извршен увид у дефтере епископских муката чуваних у царској ризници и утврђено да је уплаћен прописани износ годишњег одсека од стране Пећке патријаршије у износу од 70 000 акчи и на име таксе за добијање берата упла-ћено 100 000 акчи.

Овом повељом патријарху Арсенију потврђено је раније дато право да буде верски поглавар свих "неверника", световних и духовних лица и црквених великодостојника настањених у градовима и подручним местима: Пећи, Новог Брда, Јањева, Ћустендила, Дупнице, Разлога, Ихтимана, Самокова, Херцеговач-ког санџака, Скопља, Врања, Криворечке Паланке, Тетова, Ниша, Радомира, Новог Пазара, Нове Вароши, Трговишта, Брвеника, Митровице, Пријепоља, Пљевља, кадилука у Босни, цркве латинских духовника, Ужица и Оршаве.

Берат садржи наређење свим хришћанским житељима назначених области да признају патријарха Арсенија на његовом положају и да му се не супротстављају ни у чему што је од старина спадало у домен његових ингеренција.

Такође се потврђују раније прописане обавезе хришћанског станов-ништва и свештених лица према црквеним властима под јурисдикцијом Пећке патријаршије, као и обавезе Патријаршије и њених митрополија и осталих црквених установа према држави.

У том смислу, наводи се следеће:

1. Обавеза редовног плаћања годишњег одсека од 70 000 акчи од стране Патријаршије.2. Да нико са стране не досађује Патријаршији и самом патријарху.3. Да се никоме са стране не дозволи да се меша и омета прикупљање дажбина које су дужни да плаћају немуслимани а убирају патријарх, митрополити и

73 Љ. Чолић, Турски документи за историју Српске православне цркве. Фонд Глише Елезовића,

Приштина 1996, 47-52.

65

владике постављени царским бератом или њихови заступници од милостиње, панађура, ајазми, од такси за венчање у првом, другом и трећем браку, коју су плаћали од давнина, по 12 акчи годишње колико даје свака хришћанска кућа и по један златник од сваког попа за Патријаршију и исто толико од сваке куће и од сваког попа за митрополију, као и „банку“ за њихове цркве и остале дажбине, поједи-начно и у целини, које су се плаћале од старина.4. Забрањује се неким заимима и тимарницима на подручју Пећке патријар-шије да ослобађају дажбина хришћане на својим чифлуцима, зимским ста-ништима и у селима, под изговором да су они њихови момци, баштовани и слуге.5. Патријарху се даје право да располаже имовином преминулих свештеника, калуђера, владика и митрополита и забрањује се да се у то мешају пред-ставници фискалних и извршних власти.6. Додељивање митрополитских звања треба да се врши само на основу пред-лога овереног печатом од стране поменутог патријарха, а никако на основу предлога кадија.7. Пред законом се признају и уважавају завештања духовних лица након њихове смрти намењена сиротињи која припада њиховој конфесији и у том смислу, сведочења „неверника“ треба сматрати пуноважним.8. Нека се нико сем патријарха или митрополита и владика постављених царским бератима не меша у брачне спорове немуслимана.9. Да се спречи склапање недоличних бракова међу неверницима од стране сеоских попова који то чине мимо прописа њихове вере.10. У местима која потпадају под надлежност Пећке патријаршије не дозво-лити власницима зеамета и тимара, спахијама, јаничарима и осталим пред-ставницима локалних власти да се патријарху мешају у послове око намештења свештеника и склапања бракова међу хришћанима.11. Уколико нека свештена лица која су у надлежности Патријаршије одбију да плаћају мирију и због тога изгубе службу, а на њихова места буду постављена друга лица, треба Порту о томе известити печатом овереном представком, како би према патријарховом предлогу први били царским ферманом опозвани, а други, након измирења обавеза према држави, бератом постављени на упражњена места.12. Нека се нико са стране не меша приликом рашчињавања свештених лица која су се огрешила о законе њихове вере.13. Уколико патријарх не буде успео да намири своја потраживања од владика, епископа, попова, калуђера и осталих верника, на основу његове претставке и султанске заповести, наплата ће се извршити у присуству његових опуномоћеника и нико од службеника извршне власти нека се не меша у то.14. Када патријарх, митрополити и њихови људи, ради сакупљања патријар-шијске мирије буду ишли преобучени и наоружани ради безбеднијег про-лаза кроз опасна места, не дозволити да их супротно часном шеријату ометају и

злостављају миримирани, мириливе, мутеселими, војводе, субаше, заими, тимарници, спахије, јаничари и службеници извршних власти и да тако наносе штету патријаршијској мирији.15. Када поменути патријарх и митрополити постављени султанским бератима дођу у касабе и села која спадају под закуп поменутог патријарха да би прикупили миријске дажбине, нико од државних службеника, емина, кадија и наиба нека им не додијава тражећи одређени новчани износ под претњом да их у противном неће пустити у своја села и омогућити да убирају мирију.16. Нико са стране нека се не меша приликом изрицања казне зване афорос немуслиманима турским поданицима, према прописима њихове ништавне вере.17. Када поменути монах обавља венчање или развод или по њиховој вољи мири двоје немуслимана који су у спору и према обичајима њихове вере изриче клетву и задржаније, кадије и наиби нека се не мешају окривљујући их и тражећи новчане накнаде, јер је то супротно обичају од старина.

Три акта исписана из кодекса (синодалног протокола) Велике Цркве:

2. АКТ А: Оставка Архиепископа пећског Калиника.

Овом својом добровољном и неизнуђеном оставком изјављујем да, јер не могу даље водити архијерејски надзор над престолом свете Архиепископије пећске због неподношљивог и превеликог терета дугова, који су на њој, а и што жудим за мирним и спокојним животом, — хтевши то учинити одавно — пошто се сада пружа згодна прилика, поднашам по свом добровољном и неизнуђеном нахођењу и вољи оставку на тај престо Светом и Најчаснијем Господару и Владици, васељенском Патријарху Господину, Господину Самуилу, божаственом и светом око Његове Светости Синоду светих Архијереја као и Архијерејима подвласним престолу свете ове Архиепископије пећске, који се нађоше ту у Цариграду, како би се поставило на њ друго лице достојно и подобно. У потврду тога начињена је и ова добровољна оставка, утврђена и мојим властитим потписом и печатом.

(М. П.) Бивши пећски Калиник тврдим.

66

3. АКТ Б: Изложење узрока и начина укидања пећске Архиепископије.

Године Спасове 1765. када је на јадну смрт осуђен бедни Јоргаћи спатари, син хирурга Ставраћа, а добра његова покретна и непокретна, и што jе имао у готову и у писменима узапћена, као таког који је по заслузи кажњен за почињена дела, и када je од стране власти провађана истрага у сврху што потпунијег и тачнијег ислеђења о имању његовом и имало све бити без одлагања исплаћено и попуњено, напослетку, после без мало године дана, дугови неки Архиепископије пећске, који се појавише на основу обвезница, а које је она наводно дуговала реченом Јopгaћу спатарију, пружише високој влади не малу згоду а нас доведоше у велику неприлику с обзиром на њихову неизбежну и неодложну исплату, тако да смо и у недоумици били ми, који caда управљамо васељенским престолом, како да и дуг поднесемо и од не мале се штете сачувамо, с обзиром на то, што Архијереји, подвласни пећској Архиепископији, ни паре не могу плаћати тако су сиромашни и у оскудици а државна благајница тражи свом силом (исплату). И ето зато побуђени божанском ревношћу и испуњени братском љубављу поднесосмо хоћеш нећеш сву тежину тога терета и ако ником ништа не дугујемо и спремисмо се на исплату. Тако дакле у означене дане исплатисмо све што се од нас тражило без оклевања и потпуно, као што се то јасно види из кредитних докумената и признаница, које нам је дао Тарапхана Емин... на кога смо и били упућени са давањем.

Због тога смо и ми у име отштете за наше труде и подвиге награђени од високе владе присаједињењем и потчињењем пећске области нашем светом, апостолском, васељенском престолу и путем заједнички потписане и печатима провиђене молбе архијереја области пећске, који су се тада нашли у престоници, нишког господина Гаврила (који је имао пристанак београдског Јеремије и ужичког господина Митрофана) скопског Константина (који је имао пристанак новопазарског господина Гаврила и босанског господина Серафима) самоковског господина Неофита, ћустендилског Гаврила, херцеговачког Антима и призренског Гаврила као и са царским високохваљеним решењем утврђен је илхаки (присаједињење) области те нашој Христовој великој цркви, тако да су и да се називају од сада и за сва времена сви Архијереји, подвласни некада Архиепископији пећској, подвласнима у свему нашем васељенском престолу с тиме да се ни у чему ни један не разликује од остале браће, него да се хиротонишу и управљају и у свему одређују као и остали архијереји подвласни васељенском престолу и да плаћају годишње уобичајену царску мирију, спомињући у свима својим парохијама наше патријарашко канонско име, да се покоравају и потчињавају, као јединој глави ником другом него свагдашњем васељенском патријарху цариградском, пошто је коначно избрисано из званичних царских таблица достојанство негдашње архиепископије пећске.

4. Изборни чин новог митрополита призренског после укинућа Архиепископије пећске74

Пошто је најсветија Архиепископија некад пећска заједно са подвласним јој митрополијама скопском, призренском, новопазарском, босанском, ужичком, херцеговачком, београдском, нишком, самоковском и ћустендилском сједињена сада са најсветијим апостолским и васељенским Престолом због непрестаних и наизменичних навала и упада оних, који су се према приликама (које су владале), разбојничким начином увлачили у њу и, противно божанским и светим канонима св. наше цркве без пристанка, гласања и воље светих њезиних митрополита, давањем силног новца, поткупом и великим трошком отимали ту Архиепископију, са чега се догађало, да је не само био пљачкан и из дана у дан напаствован, сам начеоник зала и заједно с њим и невини, трошио се и пропадао, него и цео њезин хришћански народ, јер једни су неразложно стављали захтеве а други недостојно и лудо плаћали, тако да је у неподношљиву и неутешну невољу пала цела тамошња област, јер никог не беше, ко би стао на чело и старао се, спасавао и чувао, него је потпун хаос настао у пословима тамошње цркве и напослетку претила је опасност, да коначно опусте тамошње митрополије и да се и траг утре и пастирима и стаду а све једино због оних који су лудо чезнули за архиепископским именом.

Из истих тих разлога искупили су се овде у престоницу садашњи пећски, који је своје воље дао оставку и бивши архиепископ њезин, а сада нишки, господин Гаврил, (који има и пристанак београдског господина Јеремије и ужичког господина Митрофана) са митрополитима оне области скопским господином Константином (који има и пристанак босанског Герасима) самоковским господином Неофитом и ћустендилским господином Гаврилом, и у заједничкој својој и подвласних им Хришћана печатима провиђеној молби изнели све своје жалбе Његовом Величанству најмоћнијем нашем Господару, тражећи и опћи спас Хришћана и свој рођени у потчињењу патријарашком и васељенском нашем Престолу и пошто је њихова молба саслушана и на тај начин некадашња Архиепископија пећска са горе поменутим свештеним градовима утеловљена у једно тело цркве, тако да су и и да се зову од сада за сва времена митрополијама подвласним васељенском Престолу и осталом скупу браће као и од вајкада истом том васељенском Престолу подвласни свештени градови у Азији и Европи и да се уброје у ред осталих митрополија цариградских; да заседавају у св. Синоду и заједно гласају са осталом браћом; да имају глас и исказују своје мишљење о сваком и каквом му драго предмету; напослетку да беру и уживају као и остали митрополити уобичајене приходе и награде, а назив Архиепископија пећска да се избрише из царских таблица и да се сматра као да га никад није ни било.

74 В. Прибићевић, Акта о укидању пећске патријаршије, Богословски гласник 5 (1905), 377-379,

453-456.

67

Како је стога остала без чувара пећска некад област, јер никог нема у њој, ко би стајао на челу трговишта и општина призренске, новобрдске, приштевске, вучитрнске, ђаковичке и пећске које су биле специјално подвлашћене некад тзв. пећском Архиепископу, а пошто је сад из њих на ново успостављена једна епархија и митрополија призренска, ми у Цариграду присутни архијереји иницијативом и дозволом нашег господара и Владике Васељенског Патријарха Господина Господина Самујила саставши се у најчаснијем патријарашком храму св. великомученика Георгија победоносца, метнусмо преда се каноничне изборне листиће да изнађемо и изаберемо достојно и подобно лице, које има да наследи архијерејско старешинство те епархије и на прво место стависмо преосвештеног бившег амасијског господина Гаврила, на друго јеромонаха ..., и на треће јеромонаха Данила, чија су имена и унесена у овај свети кодекс Христове Велике Цркве.

1766. г. Инд. 15. Септембра 11.

Кесаријски Макарије, који има и пристанак светог кизичког господина Герасима; светог халкидиског господина Јоаникија; светог дебарског господина Мелетија.

Солунски Теодосије, који има и пристанак светог никомидијског господина Никифора; светог критског господина Антима и светог месимвриј-ског господина Антима.

Санторински Дионисије који има и пристанак светог видинског госпо-дина Јосифа; светог науплијског господина Венедикта и светог фарсалског гос-подина Никодима.

Скопски Константин који има и пристанак нишког бившег архиепископа, господина Гаврила.

Самоковски Неофит.Ћустендилски Гаврил.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

УРБАРИЈАЛНЕ РЕФОРМЕ У СЛАВОНИЈИИ СРЕМУ У XVIII ВЕКУ

1. Уводне напомене

Феудални посед (властелинство)

Сва земљишта у провинцијалним областима угарског краљевства, са изузетком земљишта слободних краљевских градовима, била су подељена на феудалне поседе, који су могли да буду у власништву:

- државе (коморски поседи);- црквених установа или- приватних особа – племића (већи део племића у Угарској није

поседовао феудалне поседе, али нитко без племићке дипломе, осим у случају црквених установа, није могао поседовати властелинство) Властелинства су начелно била наследни поседи, а поново су могла да дођу у посед владаревог фиска (круне, државе) само у два случаја: када није било законских наследника који би их могли да га наследе после смрти дотадашњег власника или конфискацијом у случају учешћа у завери или побуни против владара.

Феудални поседи нису били само економске, већ и управне и судске јединице, пошто су земљишни господари вршили на њима све управне и судске послове (смртну казну могли су да изричу само ако им је владар дао право мача) у складу са земаљским законима и закључцима сталешких сабора.

Земљиште властелинства било је обично подељено на два дела:- алодиј и- рустикал или урбаријално земљиштеАлодијална земљишта била су она која је феудални поседник сам

користио за своје потребе – за изградњу стамбених и других објеката и сопствену ратарску и сточарску производњу. У алодиј су улазиле и шуме, које је властелин непосредно искоришћавао. Он је алодијална земљишта обично обрађивао користећи радну снагу својих зависних сељака, који су били обавезни да му работају одређени број дана у години. Како су алодијална земљишта земљишним господарима доносила веће приходе од прихода са урбаријалних земљишта, дошло је током XVII и почетком XVIII века у угарским жупанијама и у жупанијама у Хрватској и Славонији до ширења алодијалних земљишта на штету урбаријалних. Свакако да је то било у супротности са државним интересима, јер у том случају није било могуће да се повећава број и величина сесија зависних сељака, који су били најважнији обвезници државног пореза - контрибуције, пошто приходи земљишних господара нису били опорезовани. Због тога су на притисак двора, који је морао да води рачуна како да обезбеди све већа средства за повећање и издржавање стајаће војске и чиновничког апарата, угарски сталежи били принуђени 1729. године да на сталешком сабору усвоје закон, који је забрањивао да се алодијална земљишта на властелинству повећавају на штету урбаријалних (рустикала).

Рустикал су чинила она земљишта на властелинству која су била препуштена на коришћење зависним сељацима и он се састојао од сељачких сесија (селишта) и заједничких сеоских пашњака и шума. Појам сесија је латинског порекла: sessio, -onis, f. > основно значење – седење, заседање (у црквеној терминолигији и сабор), али у средњем веку добија и значење: сељачки посед, посед зависних сељака на властелинству или селиште –

68

употребом овог појма избегавао се појам fundus, - d i, m. > посед или баштина и наглашавало да сељачки поседи нису њихова својина, већ само земљиште које су они користили за своју сопствену производњу. Право коришћења или плодоуживања преносило се наслеђивањем са једне на другу генерацију унутар сељачке породице. Приликом укидања кметства 1848. сељачке сесије су постале приватни поседи сељака.

Због тога што су од поседника властелинства – земљишног господара – добили на коришћење земљу, сељаци су морали да прихвате и одговарајуће обавезе према њему. Врста и величина тих обавеза до четврте деценије XVIII века начелно су утврђиване урбаријалном нагодбом и, на основу ње, уношене су у урбаре, који су садржали попис сељака и њихових обавеза према земљишном господару. Прихватањем урбаријалне нагодбе сељак је, уколико је раније био слободан човек, постајао зависни сељак – кмет и свој статус више није могао променити. На тај начин су покмећени сви српски досељеници у угарским провинцијалним областима. Поред сесије властелин је био дужан да обезбеди својим сељацима и одређену површину земљишта за испашу стоке и право на сечу дрва у шумама.

Поред прихода са свог алодија и дажбина зависних сељака, поседници властелинстава уживали су у границама свог поседа и такозвана мала регална права, која су добијена владаревим даровницама или била уређена владајућим обичајима у појединим областима. Њих треба разликовати од традиционалних владаревих регалних права (право на монопол соли, државне царине и искоришћавање рудника), као и оних које је држава присвојила у новије време (монопол на јавну пошту и право на држање штампарија - издавање дозвола за њихов рад).

Властеоских малих регалних права било је тридесетак, али нису сва коришћена на свим властелинствима. Властелин је нека своја права могао да уступи својим поданицима уз одговарајућу новчану накнаду - нпр. право риболова, млинарења, држања крчми и продаје меса.

Мала регална права властелина│├─ Право виноточа и држања крчми├─ Право месарења и држања месница├─ Право млинарења├─ Право лова и риболова├─ Наплате малти, трошарина и мостарина├─ Право суђења поданицима└─ Право патроната над парохијама

ЗАВИСНИ СЕЉАК био је сваки становник властелинства, који је добио од властелина (земљишног господара) на уживање парцелу земље и преузео

урбаром предвиђене обавезе, без обзира на њихову врсту и величину. Зависно од обима тих обавеза они су сврставани у разне категорије, али то није мењало њихов правни положај – нису били лично слободни, већ поданици свог земљишног господара. Њихово право мењања места боравка било је ограничено важећим правним нормама, а повремено је потпуно забрањивано.

Зависно од величине својих поседа, зависни сељаци били су дужни да дају новчане и натуралне дажбине или врше службе:

1. господару земљишта; 2. држави и 3. цркви.

Величина ових дажбина зависила од обима сељачке производње, али се на основу доста поузданих података о приносима и засејаним површинама рачуна да се до друге половине 18. века сељаку могло одузети на име дажбина највише 1/3 његових ратарских производа. Веће оптерећење угрозило би и сам физички опстанак сељачких породица.

Најважније обавезе зависног сељака према властелину до урбаријалних регулација половином XVIII века биле су, као што је речено, уређене урбаријалним нагодбама, а основица за њихово одређивање била је сесија, али је њена величина била крајње произвољна. Начелно, сељачке обавезе према феудалцу су се делиле на:

- разне натуралне дажбине; - радну обавезу на феудалчевом алодију и помоћ у његовом домаћинству и - новчане дажбине. Свака од наведених врста обавеза на феудалним поседима у мађарским и хрватским жупанијама састојала се од мањег или већег броја подврста обавеза, чије би нам навођење одузело доста времена и простора.

Обавезе зависног сељака према држави биле су уређене одлукама сталешких сабора, а састојале су се од:

- плаћања контрибуције, која је у Хабзбуршкој монархији уведена у XVI веку као повремена помоћ владару за намирење трошкова одбране земље, а већ током следећег века прерасла у редовну дажбину, намењену издржавању војске. Она је у мађарским и хрватским жупанијама била релативно умерена, јер племство и црква нису лако прихватали жеље државних власти да повећају свој удео у искорићавању зависних сељака. Управо око контроле над разрезивањем контрибуције дошло је у другој половини 18. века до сукоба централних власти и земаљских сталежа.

- давање одређеног броја работара за изградњу утврђења или откупа од работе.

Према цркви су зависни сељаци имали две врсте обавеза:- да дају десетину надлежним католичким епископима (ова обавеза је

на многим властелинствима претворена у феудалну дажбину);

69

- да доприносе издржавању парохијалних свештеника.

Натурале и новчане дажбине зависни сељаци су давали од прихода са својих земљишних поседа – сесија или селишта, што значи да су њихове платежне могућности увелико зависиле од величине ових поседа и степена њихове обрађености.

Величина сељачких сесија на приватним и црквеним властелинствима није била до половине утврђена прописима, али је морала бити довољно велика да усеви са ње обезбеде довољно хране за преживљавање сељачке породице. Она је била и основа за одређивање свих радних, натуралних и новчаних обавеза сељака према феудалном господару.

Увођење контрубуције – пореза који су почев од XVI века зависни сељаци давали у корист државе - имало је за последицу покушаје да се дефинише величина сељачке сесије као пореске јединице, јер није било другог начина да се колико-толико уједначи оптерећење сељака. Први покушај да се и друге обавезе зависних сељака вежу за такву замишљену сесију учинила је Дворска комора у Славонији и Срему 1702. године, када је прописано да њу чине 24 јутра обрадиве земље (оранице, сенокоше и винограда) и, поред тога, четири пара волова, потребних за орање. Ова сесија била је основица за одређивање државне контрибуције и свих новчаних обавеза према земљишном господару (Дворској комори). Када су поједина славонска и сремска властелинства продавана приватним лицима, било је предвиђено да се задржи прописана величина сесије као основице за одређивање сељачких обавеза. Она је остала на снази до урбаријалне регулације царице Марије Терезије од 15. марта 1756, када је одређено да једну сељачку сесију чини: - 24 јутра плодне земље или 32 јутра земље средњег квалилтата или 42 јутра лоше земље (пошто је могло бити неспоразума око величине јутра, јер земљишне мере нису још биле уједначене, прописано је да се под јутром подразумева која се засејава са 3 пожунска кабла семена пшенице – укупно око 165 литара ) - 8 косаца ливаде- једна мотика винограда (око 8 ари) рачунала се као пола јутра оранице, док кућа и окућница нису рачунате у сесију.

2. Аграрне прилике у Славонији и Срему у првим деценијама XVIII века

Славонија и аустријски део Срема после мира у Сремским Карловцима стављене су под непосредну управу централних канцеларија у Бечу – Ратног савета (Посавска и Подунавска крајина) и Дворске коморе (провинцијални – цивилни део ових области). Комора је у овим областима створила велика властелинства – некима од њих је сама господарила, а неке је владар доделио

приватним лицима, обично као награду за учињене услуге или новчане позајмице. Број приватних поседа временом је растао. И коморска и приватна властелинства су више пута пописивана и, захваљујући томе, постоји довољно извора за пруочавање тадашњих аграрних прилика. Ови извори су до сада врло мало коришћени у историографији, а о тадашњим аграрним односима доношени су поједностављени судови. Њиховим проучавањем, међутим, могу се сагледати стварни разлози, који су навели цара Карла VI да се доношењем урбара за Славонију и Срем умеша у односе између зависних сељака и властеле. Реч је, пре свега, о два најкрупнија проблема: - слабој искоришћености земљишта (оранице су заузимале мање од 5% сеоског атара); - аграрна производња је била мала, а тиме и платежна способност сељака.

На основу историографских истраживања у појединим европским земљама, првенствено у Француској, Немачкој и Мађарској, општеприхваћено је мишљење (М. С. Андерсон, Европа у 18. веку, 89.) да је почетком XVIII века просечни пољопривредник у Европи (уколико та синтагма има реално значење) производио 20 до 30% хране више него што му је било потребно . Вредност овог вишка представљала је и горњу граница могућег пореског оптерећења.

3. Урбаријална регулација Карла VI 1737. године

Државне власти нису се до почетка XVIII века уплитале у урбаријалне односе између земљишних господара и зависних сељака, јер су урбари схватани као својеврсни приватноправни акти. Изградња модерне државе, која је била попраћена увођењем сталне стајаће војске, јачањем утицаја централних канцеларија и разграњавањем администрације, неминовно је навела државне власти на то да се умешају у урбаријалне односе са циљем да наметну решења која би омогућила повећање пореских прихода државе од сељака. Како се више није могло повећати њихово пореско оптерећење, јер је већ прешло границе подношљивости, државним властима остајао је само један начин да повећају фискалне приходе – да створе услове за повећање производње на сељачким поседима и да подстакну насељаваље новог становништва. Ова два циља јасно се препознају у већини корака које су предузимале током XVIII века.

Због могућег отпора угарских земаљских сталежа, који нису били спремни да прихвате мешање владара у односе између властеле и зависних сељака, државне власти су могле да започну спровођење урбаријалне регулације само у Славонији и Срему, јер ове области до 1745. године нису

70

биле подређене земаљским сталежима. Важну околност представљало је и то што су ове области постале саставни део Хабзбуршке монархије тек крајем XVII века, па се у њима нису дубље укоренили аграрни односи, какви су владали у неким другим покрајинама. Пошто је створен преседан, касније су и у дргим угарским областима наметнути урбари као јавноправни акти.

Савременици су били уверени да су урбаријалне регулације у Славонији и Срему биле изнуђене сељачким немирима на појединим властелинствима, што је прихваћено и у историографији. Сељачки немири, чини се, били су само добродошло оправдање за наметање једног општеобавезујућег, јавног урбара, који би допринео побољшању аграрних прилика и, посредно, утицао на повећање државних прихода од пореза. За његово доношење централна власт је већ раније извршила потребне припреме:

- 1729. је придобила угарске државне сталеже да донесу закон којим је забрањивано претварање урбаријалних земљишта у алодијална;

- 24. новембра 1731. упутила је дворског саветника Габријела Еберла да као царски комесар пође у Славонију и Срем и да истражи све неправилности, нереде и недостатке у тамошњим аграрним односима како би се нашли начин и средства да се стање поправи и да се осетније повећају држави приходи из тих крајева. Пошто је годину дана провео у овим областима, Габријел Еберл је 13. априла 1733. завршио свој обимни извешатај у коме су детаљно и критички биле приказане прилике у тим областима.

- 1733. спровео је нову истрагу у Славонији и Срему фелдмаршал Андреас Лудвиг гроф Кевенхилер и о томе поднео детаљан извештај у коме се није нимало устручавао да укаже на све кривце за тешке прилике у овим областима, укључујући и државне власти.

- 1736. године упућена је у Славонију и Срем нова комисија, коју је предводио генерал Андреас Хамилтон, председник Земаљске администрације у Банату. Помоћ у раду пружали су му добри познаваоци локалних прилика, међу којима су били већ поменути дворски саветник Габријел Еберл и фелдмаршал Андреас Кевенхилер. Ова комисија требало је да истражи узроке незадовољства славонских и сремских сељака, али и да састави предлоге будућег уређења аграрних односа у овим областима. Током свог рада, она је закључила да је неопходно да се спроведе детаљан попис становништва и имовине, па је радила на њему више од шест месеци. Резултате овог пописа, своја запажања и предлоге новог уређења доставила је у Беч, где су они детаљно размотрени у Државној конференцији, састављеној од представника војне и коморске власти.

Конференција је одржана 6. маја 1737. године, а њен обимни записник, као и материјали Хамилтонове комисије, представљају једну изузетно добру студију о аграрним односима и приликама у Славонији и Срему. Ови материјали јасно откривају и намере државе да буде пресудан чинилац у регулисању односа између земљишних господара и зависних

сељака. Премда се тада на то није ни помишљало, урбаријалним регулацијама практично су започеле припреме за релативно безболно укидање кметства и феудалних односа у Хабзбуршкој монархији један век касније.

Државна конференције детањно је расправиљала о неколико основних проблема у аграрним односима у Славонији и Срему:

- радној обавези зависних сељака;- стварању алодија на властелинствима;

- десетини и - малим регалним правима земљишних господара.

У расправи о радној обавези сељака учесници су јасно навели разлоге због којих је за државу повољније да се не уводи работа у натури и да се задржи установа новчаног откупа од работе, премда су се властелини залагали за прву опцију. Против обавезивања сељака да раде на властелиновом алодију, а у прилог откупа од работе, наведени су следећи разлози:

1. тиме се постиже жељени циљ да властелинства, уместо да себи присвајају земљу од сељака и обрађују је работом, ту земљу деле сељацима и стварају већи број сесија;

2. прaви метод управљања је да се повећава становништво у земљи а поданик постане способнији за плаћање контрибуције;

3. у Угарској не долази до пораста становништва зато што феудални поседници користе пустаре као своје економије (алодије), уместо да их насељавају новим поданицима, иако је у интересу владара (државе) да се повећа број порезних обвезника и то баш култивисањем земљишта.

Због тога је одлучено да се и даље задржи новчани откуп од работе у износу од 8 форинти годишње од једне сесије - то је био еквивалент за 48 ручних работа (једна работа је рачуната по најнижој могућој надници од 10 крајцара) или 2 работе по јутру сељачког поседа. Заједно са овим откупом властелину је признато и право на земљарину у износу од 3 форинте годишње од једне сесије-селишта.

Задржавањем установе откупа решено је и питање властеоских алодија – без обавезе сељака да дају работу, алодијална производња била је скоро немогућа, јер се до радника – надничара тешко долазило и њихове дневнице су биле далеко више од 10 крајцара. Да им земљишта не би остала необрађена и тиме некорисна, препоручено је властелинима (члан 5. Карловог урбара) да их искористе за насељавање нових поданика, који се могу привући разноразним погодностима. Док их потпуно не населе, могли су да их дају у закуп сељацима као ванселишно земљиште (не улазе у обрчан приликом плаћања откупа од работе и земљарине), али закупнину нису могли да узимају у новцу, већ у натури – она је могла највише да износи десетину урода. Ова десетина називана је предијална десетина (предиј = пустара, пустоселина) и

71

треба је разликовати од велике десетине са сесионалних (селишних) земљишта.

У погледу житне десетине решено је да се донесу само одредбе о начину њеног прикупљања, да би се избегли до тада уочени пропусти, који су ишли на штету сељака. Десетина је у највећем делу Славоније и Срема припадала Дворској комори, а у мањем делу ових области она је уступљена црквеним установама.75

На крају утврђено је која мала регална права припадају господарима земљишта у Славонији: право држања касапница и продаје меса, право виноточја у пролеће и лето и право држања крчми, право млинарења и право на накнаду за жирење сељачких свиња у алодијалним шумама.

Пошто је Конференција решила сва спорна питања, владар је на основу њених закључака издао 22. маја 1737. године урбар за Славонију и Срем. Оригинал је сачињен на латинском језику, а преведен је и штапан на српском и словинском језику. Свака сеоска општина добила је примерак урбара, али их је само неколико сачувано. Државне власти су, наиме, приликом издавања урбара Марије Терезије захтевале да им се врате сви примерци Карловог урбара, да би били уништени.

Овим урбаром држава је за себе резервисала претежни део прихода од новчаних дажбина славонских и сремских сељака, што се види на примеру пореских оптерећења из 1750. Од једне сељачке сесије они су те године укупно били обавезни да дају 32 форинте и 30 крајцара, а од тога: - 11 форинти феудалном господару (33,85%) на име земљарине и откупа од работе - 21 форинту и 30 крајцара контрибуције држави (66,15%).

Држави је припадала и десетина у већем делу провинцијалног дела Славоније и Срема, што је још више повећавало њен удео у пореским приходима од сељака. Ова чињеница представља и најуверљивиљије објашњење због чега су државне власти приступиле урбријалним реформама.

На основу одредби урбара Карла VI рачуна се да је просечно славонско и сремско сељачко домаћинство, које је поседовало у време урбаријалне регулације 3,12 јутара оранице, давало свом земљишном господару:

75 Печујски бискуп убирао је десетину од Валпова, Петријевца, Ердута, Нуштра, Вуковара и Ретфале, загребачки од Пожешког поља, властелинства Воћин и Вировитице, а босанаски бискуп са седиштем у Ђакову од властелинства Ђаково. Језуити из Осијека добијали су десетину од села Алмоша и од града Осијека, а језуити из Петроварадина од тамошње вароши, мајура и грађанских винограда и то по специјалном одобрењу острогонског надбискупа. Православна црква имала је десетину од манастирских поседа, властелинства Даљ и села Нерадин, а на име уступања десетине у другим областима добијала је годишњи еквивалент у новцу.

- на име откупа од работе 62,4 крајцара или 1 форинту и 2,4 крајцара (20 крајцара по јутру оранице x 3,12 = 62,4)

- на име земљарине 23,4 крајцара (7,5 крајцара по јутру оранице x 3,12 јутра = 23,4 крајцара)

Укупно је то износило 85,8 крајицара или 1 форинта и 25,8 крајцара (еквивалент у пшеници = 39,35 литара)

Дворска комора (или они на које је пренела то право на десетину – црквене установе) је на име житне десетине од просечног домаћинства (ако њен приход рачунамо на основу нашег прорачуна да је просечно сељачко домаћинство имало на својим ораницама урод од 1544,4 литре пшенице), добијала 154,4 литре пшенице (еквивалент у новцу: 154,4 литре x 2,18 крајцара = 336 крајцара или 6 форинти и 36,5 крајцара) или скоро четири пута више него властелин.

Пошто је сељак за измирење дажбина располагао (према нашем прорачуну) само условним вишком од 229 литара пшенице, након измирења обавеза према властелину (39,35 литара пшенице) и десетине Дворској комори (154,4 литре пшенице) остало му је само 35,2 литре. То је одлазило на контрубицију држави, али је за њено измирење било потребно још да прода неко грло крупне или неколико грла ситне стоке.

4. Урбар царице Марије Терезије за Славонију и Срем (15. март 1756)

Царица Марија Терезија је недуго по доласку на власт потврдила урбар Карла VI, који је, може се то са сигурношћу тврдити, био повољнији за државу и сељаке, него за властелу. Незадовљни својим ограниченим приходима, које су могли да повећавају само насељавањем нових поданика и стварањем сесија, господари славонских и сремских властелинстава тражили су да се он измени. Како није било наде да ће се држава одрећи у њихову корист дела својих прихода од зависних сељака, а повећање њиховог пореског оптерећења није било могуће због скромне производње, једини начин да властела остваре већу корист од својих поседа било је покретање алодијалне производње. На то их је подстицао нагли пораст тражње и цена житарица и стоке за време рата за аустријско наслеђе. Како им важећи урбар није оспорио право на алодије, већ их је само озакоњивањем новчаног откупа од работе спречавао да се у алодијалној производњи користе радом зависних сељака, њихови захтеви били су усмерени на измену овог законског решења. Нека властелинства нису чекала измену прописа, већ су, кршећи важећи урбар, успела су да принуде своје сељаке да врше работу. Како државне власти нису успевале да спрече кршење урбара, премда је то доводило до друштвених напетости на селу, Марија Терезија је начело пристала да изврше одређене измене урбара.

72

Одбијајући неумерене захтеве властеле, а желећи да им унеколико изађе у сусрет, Марија Терезија је 15. марта 1756. издала стални урбар за Славонију и Срем. Њиме су обавезе зависних сељака промењене у односу на претходни урбар – они су обавезани да од једне сесије дају својим земљишним господарима 3 форинте на име земљарине (terrestral) и да им работају 24 радна дана са стоком или 48 без стоке. Сељацима у Срему, али не и у Славонији, остављена је могућност да се откупе од поменутих 48 ручних работа са 10 крајцара за сваки радни дан, односно са 20 крајцара кад је у питању рад са стоком. Тиме је отежано стварање алодија у Срему, али и убрзано његово насељавање. Како више није било већег прилива становништва са турске територије, насељавана су сремска властелинства вишковима аграрног становништва из других области – претежно немачких.

Пристајући на уступак у погледу давања работе, царица Марија Терезија је у урбар унела и одредбе о величини сесије и обавезала властелу да се комисијски изврши нова подела сесија, при чему је требало водити рачуна о плодности земље и могућностима сељачких домаћинстава да добијену земљу. Једну сесију чинила су 24 јутра најбоље земље (или 32 средњег квалитета или 48 лошег) и 8 косаца ливаде, а право на пуну сесију добијали су сељачка домаћинства која су поседовала 8 волова. Домаћинства са мањим бројем волова добијала су пропорцијално мање земље. Новом поделом сесија знатно су увећани сељачки поседи, а приликом расподеле земље није била реткост да поједине општине одбију да приме сву земљу коју им је властелинство нудило.

Доношење сталног урбара искористиле су државне власти као згодну прилику да се умешају у прилике на селу – прописале су обавезу сељака да граде куће уз пут на земљиштима које им за то мора да додели властелинство. Тиме је држава, уређујући аграрне односе, почела да преуређује и обликује и животни простор сељака.

Урбаром из 1756. године уређена је и сеоска самоуправа – озакоњено постојање сеоских општина и уређено питање избора и потврђивања сеоских старешина – кнезова или бирова. Ово је било нужно пошто је сеоским општинама препуштен низ овлашћења, па оне постају правна лица (између осталог, добијају и своје печате).

Графички прилог: Најважнија решења урбара Марије Терезије за Славонију и Срем од 15. марта 1756.

Прописана величина сељачког селишта (сесије│├─ 24 јутра плодне (или 32 средње плодне или 40 јутара

│ неплодне) земље├─ 8 косаца ливаде (8 возова сена)└─ 2 мотике винограда замењују 1 јутро оранице

Напомене: 1 јутро = 5.755 метара квадратних или површина која се засејава са 3 пожунска кабла семена пшенице; 1 мотика винограда = око 800 метара квадратних

Обавезе зависних сељака према властелину (основица: сесија)│├─ 3 форинте земљарине (terrestral)├─ 24 дана годишње работе са два вола или 48 дана ручне│ работе├─ Сечење и довоз 1 хвата дрва у властелинов двор у поседу└─ Десетина само од жита са крчевина (предијална десетина)

73