STRUČNI RAD ZA DIPLOMSKI RAD IZ FILMSKOG I TV SCENARIJA

SRBI KAO JUNACI U IGRANOM AMERIČKOM FILMU (1934-1985)

Mentor:

Nebojša Pajkić

Asistent: Mirko Stojković

Student:

Aleksandar Novaković

NAPOMENA

Uz spisak pregledanih filmova moram napomenuti i to da su dostupni podaci o

filmovima koji će u radu biti spominjani informativno, uneseni, dok nisam imao

mogućnost da spomenute filmove pregledam. U pitanju su ostvarenja Paula L. Steina »A

Woman Commands« ( »Dama zapoveda«, SAD 1932) i »Merry Widow« (»Vesela

udovica«, SAD 1925 ) Ericha Von Stroheima.

Takođe napominjem da sam, zbog činjenice da se i dalje snimaju filmovi u kojima

se Srbi pojavljuju kao zločinci iz nedavno završenih ratova na Balkanu ili kao

međunarodni teroristi, shvatio da je tretman Srba od 1990. godine posebna tema kojoj bih

posvetio zaseban rad jer i ona zaslužuje detaljan analitički rad.Informisao sam se i o ovim

filmovima i informativno pregledao »The Savior« (»Spasilac«, SAD 1998) Predraga

Antonijevića, »Behind The Enemy Lines« ( »Iza neprijateljskih linija«, SAD 2001 ) i

»Peacemaker«(Mirotvorac, SAD 1997) kao najreprezentativnije primere ovakvog

pristupa.

Dodajem i to da sam često morao da »prepoznajem« Srbe u Jugoslovenima ili

Maršovijancima za šta su mi kriterijum bili: lično ime, zemlja, jezik, veroispovest, te , u

jednom slučaju (»To Live And Die In L. A.«) i poreklo scenariste, tačnije, podatak da je

jedan od glavnih junaka njegov alter ego ili originalni libreto operete koji je prošao kroz

niz kinematografskih transformacija ( »Merry Widow«)

SPISAK OBRAĐENIH FILMOVA:

1. »Merry Widow aka Lady Dances« (»Vesela udovica«, SAD 1934) Ernst Lubitsch

2. »Cat People« (»Ljudi mačke«, SAD 1942) Jacques Tourneur

3. » Chetnicks, The Fighting Guerilla aka .Chetnicks! (Četnici, borbena gerila, SAD

1942)Louis King

4. »Heaven's Gate aka Johnson County War«(»Vrata raja«, SAD 1980) Michael Cimino

5. »Four Friends aka So Far Away aka Georgia's Friends« ( »Četiri prijatelja«, SAD

1981) Arthur Penn

6. »Maria's Lovers«(»Marijini ljubavnici«, SAD 1984), Andrei Konchalovsky

7. »To Live And Die In L. A.« (»Živeti i umreti u Los Anđelesu«, SAD 1985), William

Friedkin

Stvaranje SAD i položaj srpskih imigranata

Da bi se lakše shvatio položaj Srba u američkom filmu neophodno je, prethodno, u

kratkim crtama, prikazati razloge koji su ih doveli u SAD ali i kratku istoriju njihove

nove otadžbine i njenih pisanih i nepisanih zakona. Naime, položaj na društvenoj lestvici

određene etničke grupe, njen ugled i pre svega, finansijska moć, određuju i snagu upliva

u sve grane društvenog života pa, samim tim, i umetnost. No, prvo nekoliko

najosnovnijih podataka o formiranju američke nacije.

Iako su već istraživanja Cabota 1497. Godine, italijanskog moreplovca u engleskoj

službi dala dobre rezultate, intenzivnije naseljavanje severnoameričke obale od strane

Britanaca je moralo da sačeka još stotinu godina. Suočeni sa čestim verskim sukobima,

ne samo protestanata i katolika,već i anglikanske vrkve sa manjim konfesijama poznatim

kao »puritanci« (najznačajniji su uteranci, anabaptisti i, pre svih, kalvinisti) vladari, od

Elisabeth Tudor pa nadalje, pokušavaju da,iseljavanjem ne-anglikanaca, sačuvaju

stabilnost u zemlji. Tako je 1607. Godine osnovana prva kolonija, Virginia, a priključeni

su joj, što osvajanjem, što kupovinom, posedi Švedske i Nizozemske. »Mayflower« je

1620.godine doplovio u Plymouth, Massachusetts (tada New England), noseći u sebi 102

osnivača prve stalne naseobine, uglavnom puritance, poznate kao »pilgrim fathers«. Iako

kasneći u kolonizaciji blizu 130 godina za Špancima, engleski vladari brzo sustižu rivale

a razlgo tome je da se Engleska, nakon »Rata ruža«, verskih sukoba, sukoba sa

»Moćnom armadom« konačno stabilizovala i, sa značajnim akumuliranim kapitalom,

krenula u osvajanje Novog Sveta. Razlog je svakako bio i u misionarskoj želji

»puritanaca« da steknu kapital i brojnu pastvu u Americi.

» Protestantska učenja su veličala brak i isticala bogougodnost poslovnog života (…)

popularna naročito u domovima vlastele, sitnih seljaka i zanatlija«¹ , tačnije, oni koji su

stalno sticali kapital, štedeli i imali veliki porod mogli su se podičiti činjenicom da na

njih isijava »Božja milost«. Muzika, ples, kocka i sve što bi se proglasilo »nečistim« bili

¹Džordž Makoli Treveljan »Društvena istorija Engleske«,Narodna knjiga, Beograd,1982

su proganjani, naročito kod kalvinista kao nešto što samo ometa čoveka u služenju Bogu i

navodi na neoprostivi greh i baca u ruke nečastivih sila

Najrečitiji primer puritanizma je tadašnja kolonija New England:« Kasniji prikazi

puritanske kolonije obično opisuju rani Masačusets kao ekstremnu teokratiju«¹ u kojoj je

»zakonom bila propisana globa za one koji ne dolaze u crkvu«². Docnija kratkotrajna

Cromwellova Republika obustavlja iseljavanje puritanaca, s obzirom da je Cromwell i

sam puritanac, na vlasti, prvo kao »prvi među jednakima« a potom kao »Lord Protector«

vezujući za svoje ime doba jezive verske nepopustljivosti i pokolje katolika i gušenje

otpora klanova Irske i Škotske. Maryland, kolonija osnovana 1632.godine kao katoličko

sklonište, biva razrušen i poražen od protestanata 1655.godine. Po popisu iz 1780.

Godine, usred američke revolucije, konfesiono gledano, američku populaciju je činilo:

2,5 miliona protestanata(kongregacionalista, episkopalista,holandskih i nemačkih

reformista, prezbiterijanaca, baptista) , 56 hiljada katolika i 6 hiljada Jevreja.

Stanovništvo je bilo uglavnom britanskog, nemačkog, holandskog i švedskog porekla, tj.

pretežno germansko sa nešto keltskih doseljenika.

Američka revolucija (1776-1783), inspirisana idejama i delima Adama Smitha

»Bogatstvo nacije«, Johna Lockea (»Dve rasprave o vladi«) i Thomasa Paynea (» zZdrav

razuma«) predstavljala je rat koji se vodio na američkom kontinentu i na svim svetskim

morima između najjačih sila sveta (Engleska, podržana Pruskom, minijaturnim

nemačkim kneževinama i skandinavskim državama ratovala je protiv ustanika podržanih

Francuskom, Španijom, Holandijom, Portugalom i, finansijski, carskom Rusijom).

Ograničene od matice, ekonomski, politički i verski, kolonije su se, pozivajući se na »Bill

Of Rights«, engleski spisak zakona iz 1689. gpdine koji je garantovao građanska prava

pozvali na obaveze engleskog kralja da neće:«držati stajaću vojsku u miru, primoravati

građane da je prima na stan, kršiti slobodu izbora, samovoljno donositi poreske zakone,

kršiti njihove lokalne zakone, braniti podanicima protestantima da poseduju oružje za

odbranu,itd.«³

¹ Philip Jenkins, »A History Of United States«, Palgrave, New York,1997,32²Džordž Makoli Treveljan, Društvena istorija Engleske, SKZ, Beograd, 1982, 170³Temelji moderne demokratije, Nova knjiga, Beograd, 1989, 91

Naravno, kralj George III se ogrešio o sve zakone i zato su Amerikanciprimorani da raskinu veze sa »britanskom braćom« kako ih u »Deklaraciji nezavisnosti«

zove Thomas Jefferson za razliku od domorodaca koje naziva »nemilosrdni divljaci

Indijanci«¹. Svi ostali su, naravno,stvoreni jednaki i njihova su neotuđiva prava: »Život,

sloboda, traženje sreće!«² Vođe revolucije, Thomas Jefferson i George Washington,

obojica engleskog porekla, protestanti i bogati robovlasnici, kao i većina njihovih oficira.

Kraj rata SAD dočekuju kao tromilionska država koja se ubrzano širi, kupujući

posede Španije, Francuske i, docnije, Engleske. Imigranti su i dalje germansko-keltskog

porekla. Od 1848. godine se drastišno menja konfesiona slika: u »Godini velike gladi«

milioni Iraca, katolika, naseljavaju SAD a, zbog stalnih ratova protiv Austrije, doseljava

se sve veći broj Italijana. Krajem XIX veka, u prvom talasu imigranata, sa Rusima,

Poljacima, Nemcima, Italijanima, doseljavaju se i Srbi iz tzv. »prvog talasa« imigracije.

S obzirom na to da se ne nalaze na spiskovima doseljeniičkih etničkih grupa u meni

poznatoj literaturi, da se pretpostaviti da je njihov procenat, u odnosu na ostale, bio mali

ali nipošto ne beznačajan za demografsku sliku srpskog naroda. Prvi srpski doseljenici su

dolazili uglavnom iz Hrvatske, Bosne i Crne Gore i to iz njihovih najsiromašnijih

krajeva, kao kmetovi ili bezemljaši i nalazili svoje zaposlenje kao teški fizički radnici ili

policajci. Srbijanskih doseljenika bilo je veoma malo, zbog mnogo bolje i plodnije zemlje

i njihovog statusa:u Srbiji su seljaci, za razliku od Austro-Ugarske ili Turske, bili

slobodni, sitni ili srednji posednici.

Valja naglasiti da je broj doseljenih u godini dramatično rastao od 1880. do 1907.

Godine i to u toj meri da su gradovi na Istoku postali prenaseljeni i mnogi su, pa i srbi,

morali dalje, na Zapad, stižući sve do Kalifornije. Ipak, najveća koncentracija Srba je

bila, kao i danas,u državama Ilinois, Pensylvania i New York tj. u gradovima Chicagu,

Clevelandu i Pittsburghu. U Pensylvaniji je (1880-1900) izlazilo preko pedeset listova na

stranim jezicima, od toga više od pola na slovenskim!² Suočeni sa civilizacijom koja je u

¹Philip Jenkins, A History,,,«, 246

²Ibid, 172

to vreme prednjačila u industrijskom razvoju, doseljenici su se osećali potpuno

dezorijentisano, tj. »mnogi doseljenici su bili nepismeni i priviknuti na krajnje nizak

životni standard; nisu imali nikakvo iskustvo sa bilo kakvom formom demokratije«¹

Proces prilagođavanja je bio nasilan i prouzrokovao je veliek sukobe naseljenika i

»starosedelaca« koji su ih ubacivali u anglosaksonski kalup tačnije »zahtevajući da se

doseljeničke grupe što pre asimilišu oni su izgubili iz vida raznovrsnost kultura i nisu

priznavali činjenicu da se američki život može obogatiti očuvanjem mnogih doseljeničkih

tradicija i načina života«².

Novonaseljeno stanovništvo nije imalo mnogo izgleda za uspeh i napredovanje na

društvenoj lestvici u »zemlji velikih mogućnosti«, tačnije, sve do 1920-ih gotovo da nije

bilo direktora firmi slovenskog porekla a »procenat (zločina) među imigrantskom decom

bio je veći od nacionalnog proseka.«³

Stvoren je strah od slovensko-italijanskog mora, tj. najezde katolika i pravoslavnih.

Formirani su savezi »nativista«, prebijanje imigfranata je bilo redovna pojava, radno

vreme je trajalo i po šestnaest časova dnevnoca imigranti, među njima i Srbi, često izvan

sindikata, bez elemntarnog znanja engleskog jezika, nisu mogli sda se izbore za svoja

prava. a cifre su govorile same za sebe: 1790. godine SAD je nastanjivalo 75%

germansko-keltskog stanovništva a 1920.godine-42, 7% što je značilo da su srodnici

otaca američke nacije postali manjina u sopstvenoj zemlji te je 1921. godine uveden

Zakon o ograničenom useljavanju. Jer je do tada SAD držala »širom otvorenu kapiju«

zbog potrebe za industrijaskom radnom snagom koja je, sa masovnijom upotrebom

¹ Henri Bemford Parks,Istorija SAD, Rad, Beograd,1985

²Ibid,484

³ibid, 484

električne energije, drastično opala. ¹ White- Anglo-Saxon-.Protestant (WASP) je,

uprkos promenjenoj demografskoj slici, kao i izvesnom izdvajajnju darovitih pojedinaca

slovenskih emigranata na društvenoj lestvici SAD ostala osnovna kvalifikacija za dobro

obrazovanje, ugledan college, brzo napredovanje u službi i pretendovanje na najviše

funkcije u zemlji. Dovoljno je reći da su svi predsednici SAD bili WASP-ovci, osim

Johna Fitzgeralda Kennedyja, katolika irskog porekla, koji nije doživeo kraj svog

mandata (ubijen u Dallasu, 1963.godine).

Što se Srba tiče, po podacima iz 1960. godine oni od 1,2 miliona Jugoslovena čine samo

15% ( i to sa Crnogorcima i Makedoncima) dok su 50% Hrvati a čak 35% Slovenci (???)

tj. Srba, Crnogoraca i Makedonaca zajedno ima oko 180 hiljada!² Mada, po podacima

časopisa srpske dijaspore »Serb Worlda«, broj naseljenika našeg porekla u SAD je (pre

1990. godine) 300-400 hiljada ljudi.³ Ovako mala cifra nije neverovatna, s obzirom da su

zemlje Zapadne Evrope i Kanada bili i jesu mnogo primamljiviji i otvoreniji za

»gastarbajtere« ili imigrante. Znači, podatak »Serb Worlda« obuhvata pripadnike prvog,

drugog (uglavnom iz političkih razloga od 1945. godine) i trećeg talasa iseljavanja (od

1965. godine i neuspeha »mini«i i »velike reforme« u SFRJ). Razlike u poreklu

naseljenika u poslednja dva talasa su očigledne: sve je više Srbijanaca među njima, što je

naročito prisutno u poslednjem talasu 1990-2000 godine. Profil naseljenika se, u

obrazovnom smislu, drastično razlikuje u odnosu na prvi talas jer, nakon oficira, velikog

broja stanovnika seoskog porekla (drugi talas) sledi doseljavanje kvalifikovanih radnika

i , sve više, fakultetski obrazovanih, naročito tehničke inteligencije (treći talas) dok,

tokom osamdesetih godina prošlog veka, primat preuzimaju visokoobrazovani imigranti.

Konfesionalno gledano, pravoslavnih u SAD ima svega 3% od ukupnog stanovništva

(232 miliona po popisu iz 1985.godine) tj. 4,7 miliona »Greek Orthodox Religion« ili

¹Henri Bemford Parks, Istorija SAD, 485

²Atlas svijeta, Zagreb, 1960, 160

³Serb World, Cleveland, 1989, 23

članovi armenske i gruzinske crkve¹.Uglavnom, ako se izuzmu retki izuzeci iz grčke

zajednice (neslavni demokratski predsednički kandidat Michael Dukkakis), bez

značajnijeg političkog upliva i ruski lobi, nastao posle pada Berlinskog zida, 1989.

godine, ovih naroda kao značajnih faktora na američkoj društvenoj karti. Poreklo,

religija, čak i pripadnost rasi tj. grupi narioda odredila je njihovo mesto. Ne treba

zaboraviti ni predrasude. Krajem 19. veka anglosaksonska javnost je ispirala usta

vicevima o Bugarima kao izuzetno glupom i zaostalom narodu da bi docnije te viceve

rezervisala za Poljake. Na filmskom platnu se , ne zaboravimo,još nije pojavio nijedan

pravi heroj slovenskog porekla. Sloveni su, pre vezivani za imena raznih »natrulih«

monarhija posle Oktobarske revolucije1917. godine često poistovećivani sa Rusima tj.

anarhistima, »crvenima«, lopovima što je naročito došlo do izražaja sa podizanjem

»Gvozdene zavese« 1945. godine.

U tom i takvom svetu Srbi nisu, s obzirom na zanemarljiv uticaj i malu brojnost te

teško privikavanje na novu sredinu, mogli očekivati tolerantan tretman u društvenom ili

kulturnom životu, pa samim tim ni na filmu. Nekoliko poznatih Srba u SAD ( naučnik

Nikola Tesla, pisci Steve Tesich i Charles Simich, ex-senatorka Hellen Delich-Bentley,

guverner Ilinoisa-Rod Blagoevich…) su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo: Srbi, kao

radnici, sitni privrednici, policajci i nisko plaćeni naučni radnici ne predstavljaju u

američkom društvu ništa više do »međuskalu« tj. ispod WASP; White-Anglo-Saxon-

Catholic, Italijana, Francuza i ostalih dok se ispod njih nalaze Indijanci, Hispano-

Amerikanci, Asian Americans i African-Americans.Inače, napominjem, ovakav tretman

su imali do ratova 90-ih godina prošlog veka, tj. u periodu o kojem pišem.

¹Veliki atlas svijeta, Mladinska knjiga,Ljubljana 1986,274

Jezik

Na osnovu srpskih reči u pregledanim filmovima može se steći ne samo slika o

shvatanju i tumačenju, u nekim slučajevima, pogrešnom, srpskog jezika, već i o

društvenim odnosima među akterima ostvarenja. Što se tiče »Merry Widow, The aka

Landy Dances« (Vesela udovica), tu nema mnogo mesta jezičkoj analizi. Jedina reč koja

jeste srpska je iskrivljena reč vila (»vilja«) koja se spominje u sceni ukojoj, na početku

filma, Sonia (Jeanette MacDonald) na balkonu peva pesmu posvećenu ilji, tj. vili.

Negde na pola puta između iskrivljavanja i istinitog nalazi se nešto malo srpskog u

»Cat People« (Ljudi mačke) gde se, u sceni svadbene proslave, u restoranu »Beograd«, u

Njujorku, srećei Irenu Dubrovnu (Simon Simone) Srpkinja, Žena-Mačka (Elizabeth

Russel) i, prepoznavši u njoj sestru, tj. jednu od onih koje nose isto prokletstvo, obrati

Ireni s rečima: »Moja sestra….Moja sestra?« Treba napomenuti da se u filmu pojavljuje

jedna pogrešno prevedena rečenica. U pomenutoj sceni u restoranu jedan od svatova se,

pod uticajem alkohola, obrati kelneru srpskog porekla sa »komikaže« (u filmu se

izgovara zajedno) na šta Irena Dubrovna protestvuje jer »komikaže« na srpskom znači

»lopov«. Eto, tako je jedna tipična srpska poštapalica rezervisana za vraćanje povređenog

ponosa pretvorena u jedno sasvim nedostojno »zanimanje«.

Zanimljivo je i to kako se tretira akcentovanje engleskih reči od strane Srba. U

»Merry Widow« svako govori oslanjajući se na svoj prirodan izgovor, tako na primer

Danilo (Maurice Chevallier) ima francuski naglasak a Sonia (Jeanett MacDonald)

američki, ne ulažući ni najmanji napor da govre engleski barem malo na

»maršovijanski« ili, eventualno, srpski način. Mnogo bolje se ne govori ni u »Cat

People«: Simon Simone gotovo i ne prikriva francuski akcenat, naglašavajući tek poneku

reč malo »tvrđe«, da zazvuči onako kako u Americi doživljavaju istočnoevropske

useljenike tek pristigle na Alice Island tj. »Aj em Jovan Petrović, Serbija,vorker, grik

ortodoks rilidžon«.

Već se u filmu »Chetnick, The Fighting Guerilla aka Chetnicks!« (Četnici, borbena

gerila) može govoriti o ozbilnijem pristupu srpskom jeziku i engleskom sa »srpskim«

akcentom.. Zanimljivo je i to da zavisno od položaja u četničkoj vojnoj organizaciji u

ovom filmu akteri u većoj ili manjoj meri govore engleski.. Doduše, Draža Mihajlović

(Phillip Dorn) ponekad zazvuči »istočno« ali ne izgovara ni reč srpskog, ako izuzmemo

jezički mutant kad se svom sinu Mirku (Merrill Rodin) obrati sa: »Fetch me that torba!«

(Dodaj mi tu torbu! ). Slično važi i za ađutanta Aleksu (John Shepperd), Nadu (Patricia

Prest) i Dražinu porodicu. Dražina desna ruka, major Danilo (Frank Lacksteen), manje

uglađen i obrazovan, crnogorski gorštak, govori »Balkan English«. Čist srpski jezik je

rezervisan za epizodiste, tj. za četnike, i svodi se na pevanje »Sprem'te se, sprem'te«,

»Izlazi napolje, Talijanu!« u sceni predaje italijanske transportne jedinice i »Gotovo, da li

čujete?«, u istoj sceni, kad se četnici javljaju Nemcima iz svog štaba, tražeći otkup za

Italijane. Nekom bi se učinilo, nimalo slučajno, da ova jezičko-socijalna struktura

odgovara američkom društvu: na vrhu su oni kojima je engleski maternji jezik,

obrazovani su, pravilno pišu i govore (WASP), ispod njih oni kojima je engleski (skoro

svima) maternji jezik ali »pate« od teškog akcenta (Irci, Škoti, Velšani) a ispod njih oni

kojima engleski nije maternji jezik i teško ga uče (Sloveni, Italijani, Hispanoamerikanci,

Grci i drugi).

U »Heaven's Gate aka Johnson County Wars« (»Vrata raja«), srpski jezik je mnogo

jasnije rekonstruisan, samom činjenicom da se reditelj trudio da prikaže imigrante realno,

kao ljude koji teško barataju engleskim jezikom ili, najčešće , govore samo na svom,

maternjem, angažujući glumce koji pripadaju etničkim grupama zastupljenim u filmu, što

je očito već u sceni u kojoj siromašna srpska porodica Kovač krade meso od bogatih

stočara i Mrs Kovach (Gordana Rashovich) se obraća sinu s rečima:«Ajde brže, Mihajlo,

dođi, pridrži ovo!«. U istoj sceni plaćenik Nathan Champion (Christopher Walken) ubija

njenog sina (Aivars Smith) koji, prethodno videvši senku iza platna, pravi inverziju i

pita: »To je ko?« i njegova majka ga poziva,drmajući ga, u šoku: »Ustani, sine

Mihajlo,ustani!«. Zanimljivo je da se srpski jezik čuje, u kakofoniji brojnih jezika

(češkog, poljskog, bugarskog, nemačkog, ruskog) u sceni borbe petlova. U pomenutoj

sceni John L. Bridges (Jeff Bridges) obraća se, povlačeći se prema svom šanku posle

bitke petlova jednom od emigranata sa: »Pomeri se!«, što ne znači da je ovaj »svestrani

privrednik« Srbin već da zna po par reči iz jezika imigranata te da su Srbi (ili oni koji

govore sličnim jezicima) u tom mestu (a reč je o Cleerwater, Johnson County,

Wyoming), prilično zastupljeni. Srpski se čuje i iz usta Kovačeve majke, i to u sceni

sukoba između imigranata oko toga da li se treba odupreti plaćenicima. Kovačeva napada

jednog od nesigurnih, prevrtljivih, inače Rusa, uz reči: »Bitanga! Mrcina!«

Kao odličan primer otuđenja naseljenika od svojih korena i svog jezika postavlja se

srpski jezik u »Four frineds aka Georgia's Friends aka So Far Away« (»Četiri prijatelja).

Naime, mladi Danilo Prozor (Scott Hardt), nakon izlaska iz voza izgovara samo jednu reč

na srpskom: »Tata!«. Docnije, Danila, ovaj put kao mladića (Craig Wasson) zatičemo

kao pravog Amerikanca, sa čistim čikaškim akcentom. Danilo se svog jezika se više ne

seća.Otac, inače ćutljiv čovek, sa izrazitim mađarskim akcentom (???) (igra ga Miklos

Simon) nije pričao s njim i, da se zaključiti, s obzirom da Danilova majka bolje govori

engleski (Elizabeth Lawrence), da je upravo majka i uticala da se Danilo »uklopi« u

američko društvo. U sceni na srpskom groblju u Pensilvaniji, on pita svoju bivšu

devojku, Veru (Vesna Nogulich) šta govori Starica (Ruža Marković) koja, pleveći grob

kažeVeri: »Ovaj narod ne pazi svoje grobove« i dodaje, spazivši Danila: »Lepo izgleda

bez brade, dobar dečko, fin!« Vera, odrasla u, manje-više jednonacionalnom okruženju,

za razliku od Danila, čije se komšije prezivaju Zoldos, Gergley, Miles, Levine, i i dalje

poznaje svoj jezik, što joj ne smeta da ima pravi »Yankee-accent« te se može

pretpostaviti da pripada drugoj ili starijim generacijama. Udaljavanje nije potpuno jer

pesmu koju pevaju starice na groblju, »Tamo daleko«, Danilo ne prepoznaje po rečima

već po melodiji.Kuriozitet ovog filma je i to da se srpski jezik čuje, kao jezik strane

zemlje u dirljivoj sc eni opraštanja Danila i njegovih roditelja koji se ukrcavaju na brod

kojim planiraju da otplove u Jugoslaviju. Sa razglasa na palubi dopiru glavne informacije

(dalmatinski akcenat) kapetana broda o ukrcavanju.

Otuđenost aktera od svojih korena vidljiva je i u »Maria's Lovers«. U stvari, u ovom

filmu Ivan Bibich (John Savage) i Ivanov otac (Robert Mitchum) ne izgovaraju ni jednu

jedinu reč na srpskom iako žive u gradiću koji je, sudeći po svemu, prilično »nacionalno

homogen« . Po svemu sudeći, otac je druga a Ivan treća generacija porodice Bibić u

Americi jer se jezik obično kod doseljenika gubio već u drugoj generaciji. Maria ima

(Nastassja Kinski), iako ne govori srpski, snažan, recimo »istočnoevropski« akcenat jer

je, kao devojčica, sa svojom porodicom doputovala u Ameriku.I u sceni venčanja,

pravoslavni sveštenik se obraća Mariji i Ivanu na engleskom, sigurno ne zbog toga što je

zaboravio srpski već je tako navikao, zbog asimilovane pastve. Srpski u Brownsvilleu još

govore neki stariji ljudi koji dobacuju Ivanu, u sceni proslave Ivanovog povratka, u

Brownsville, Pensylvania: »Dobrodošao Ivane! Kako je junače? Kakvu uniformu imaš!«

Ovi ljudi verovatno pripadaju još na Ameriku nepriviknutoj generaciji. I, dodao bih

ovome i jedan rusizam, što nije ni čudo, s obzirom na poreklo reditelja: Marija svoju

baku zove »babuška«.

John Vukovich (John Pankow) iz »To Live And Die In L.A.« ne izgovara i, izgleda, i

ne zna nijednu srpsku reč. On je jezički potpuno uklopljen u milje Los Anđelesa i

predstavlja treću ili, čak, četvrtu generaciju doseljenika, s obzirom da su njegovi bili

takođe zaštitnici zakona (on je agent Special Service ).

Kao opšti utisak nameće se da je srpski jezik u ovim filmovima uglavnom izvrtan,

pogrešno tumačen, a da petljavina sa »srbizacijom« engleskog nije pomogla razumevanju

ni srpskog jezika ni toga kako Srbi izgovaraju engleske reči. Čini se da je, kada se i

koristio u filmovima, više predstavljao neku specifičnu, doziranu »aromu« dalekih

balkanskih predela, iznenađujući Amerikance svojim neobičnim i nerazumljivim

glasovima i intonacijom.

Vera

Prikazivanje veroispovesti Srba u američkom filmu je oduvek bilo problematično.U

Von Stroheimovoj “Merry Widow” ( o ovoj verziji više u poglavlju (Ne)istoričnost), sudeći po

fotografijama sa snimanja¹ (scena venčanja) stanovnici Pontevedra alias Montenegra su

katolici, pred njima je nadbiskup sa ostalim visokim katoličkim klerom. Da sve bude još

neobičnije, simbol države je vizantijski dvoglavi orao sa grčkim natpisom ispod njegovih

kandži².

Isforsirano venčanje u zatvoru u Lubičevoj (Ernst Lubitsch) “Merry Widow” se

odvija u prisustvu katoličkog(protestantskog?) sveštenika, obrijanog lica, u crnoj mantiji

sa belim okovratnikom, koji proviri kroz rešetke tamnice i venča ih na brzinu.

Katolicizam svakako nije dominantna religija ni u Rumuniji (gde se imaginarna

Maršovija preselila) niti u Crnoj Gori.

Da stvari mogu otići i korak dalje prikazuje priča (“Cat people”) o Srbima kao o

Herman G. Weinberg,”Stroheim- A Pictorial…”,139.²

Ibid, 140

narodu koji se, po turskoj okupaciji obezbožio i odao najgorim demonskim opačinama

među koje spada i pretvaranje u velike mačke koje ubijaju kako zbog poljupca tako i

zbog ljubomore.

U pomenutoj sceni prepoznavanja “sestara-mačaka” u restoranu “Beograd”, na pitanje da

li je njena sestra Irena Dubrovna (inače, poreklom iz planinskog sela u Srbiji) ne

odgovara i krsti se punom šakom, katolički (protestantski).

Ovi podaci ukazuju na nekoliko mogućih odgovora: reditelji nisu bili tačno upoznati

sa veroispovešću Srba, publika, uglavnom sa Zapada, navikla je, samim tim, na zapadnu

sliku sveštenika ili izbegavaju se svešteničke fizionomije s dugim bradama iz čisto

pseudoestetskih razloga-izgledaju zapušteno.

Izvestan pokušaj približavanja Srba auditorijumu ( u vojno-propagandne svrhe

Saveznika) očit je, i što se tiče vere, u filmu “Chetnicks, The Fighting Guerilla”. Draža

Mihajlović (scena Dražine poseti porodici u Kotoru) je prikazan kao pobožan čovek koji,

kao i brojni Amerikanci, ne počinje sa jelom dok se ne zahvali Bogu za “hleb nasušni”. U

sceni trijumfa, pred crkvom u “Kotoru” , iza Mihajlovića stoje dva pravoslavna

sveštenika koji bi trebalo, valjda, da blagosiljaju borbu četnika.

Pravoslavno sveštenstvo se pojavljuje kako u sceni Serbian Festival-a u “Four

Friends” tako i u “Maria’s Lovers” (venčanje). Interesantno je da u potonjem filmu

srpsku “menja” ruska crkva, inače jedini hram u celom mestu (što,pored jezika, rečito

govori da je u pitanju srpski živalj).Rediteljeva, u suštini ruska priča, je tako, i kroz ovaj

hram sa tipičnim ruskim dvostrukim kubetom,”razotkrivena” ( videti: poglavlje

(Ne)istoričnost).

Kovačeva u “Heaven’s Gate” se, u toku prepirke imigranata o sukobu sa

najamnicima, na spomen svog sina, krsti sa tri prsta i glasno moli. Može se reći na

osnovu ovog i prethodnih primera da je predstava o pravoslavlju prilično zamagljena,

tačnije, ne može se ozbiljnije govoriti o pitanjima vere u filmovima u kojima je ona sa

spoljnim manifestacijama predstavlja deo srpskog kolorita.

Veroispovest Johna Vukovicha nije navedena u filmu “To Live And Die L.A.” jer

to, jednostavno, nije bitno za razvoj priče.

Napomenuo bih da je pitanje vere protagonista u ovom istraživanju bilo krucijalno s

obzirom da se veliki broj junaka u brojnim američkim filmovima, pa i sa spiska

pregledanih filmova, sa prezimenima koja mogu biti i srpska i hrvatska, predstavlja kao

Jugosloveni (jedini izuzetak su filmovi “Cat People” i “Chetnicks, The Fighting Guerilla”

mada se Srbi i Crnogorci spominju u ovom filmu svega dva puta i nacionalna odrednica

Jugosloven je dominantna ili se i ne spominje, kao u “Heaven’s Gate”). Postavlja se

pitanje zašto je tako ali je odgovor, možda, krajnje banalan: pre su brojni narodi, za

vreme migracija olako “prekrštavani” pri useljavanju u SAD: Litvanci, Gruzini , Letonci i

dr. su postajali Rusi, Srbi,Hrvati, Slovenci- Austro-Ugari, docnije Jugosloveni radi što

efikasnije-klasifikacije. Pitanje vere u ovim filmovima, naročito u “Merry Widow” ( u

svim ekranizacijama) je, možda, rešeno transformacijom pravoslavnih u katolike iz

jednostavnog razloga: u pitanju su Sloveni koji su ili katolici ili pravoslavci ( čija religija

nije nešto poznata i vezuje se za carsku Rusiju) a najbrojnija slovenska grupacija u SAD

su Poljaci, katolici, ergo: Srbi su katolici. Banalno ili ne, tek, ovo je jedno od mogućih

rešenja ovog pitanja koje dobija na važnosti s obzirom na činjenicu da je, što se

autentičnosti tiče, Von Stroheim gotovo potpuno uspeo (sa navedenim nedostacima).

Lična imena, toponimi

Po nekim imenima se (“Merry Widow”) da zaključiti: Danilo, Sonja, Miško, kao i

prezimenima: Adamovič, Popov, Gabrilovič, Sinkovič da je reč o ljudima srpskog

porekla ali, ne treba zaboraviti ni “rusofoničnog” Dupčinskog, Roznikofa, ili Zizipova.

Imena nisu ništa drugo do posledica čestog brkanja Slovena sa Rusima ali i manevar

kojim će se izbeći proces nalik onom sa prestolonaslednikom Danilom. Da zabune nema

govori početak filma gde se lupom, na tromeđi Vlaške, Moldavije i Transilvanije (u

vreme radnje filma, 1885.godine u Austro-Ugarskoj) nalazi Maršovija, minijaturna

država. Sličnost sa crnogorskim Petrovićima izbegnuta je i zahvaljujući “konvertitstvu”

Nikite Prvog koji postaje Ahmed Drugi Veliki a kraljica se zove, ni manje ni više,

Dolores(?!?). Što se imena kralja Ahmeda tiče, s obzirom da vlada slovenskom i

hrišćanskom zemljom, moguća je čak aluzija na vazalnost balkanskih zemalja prema

Turskoj koje su se koju godinu pre nego što se dešava radnja filma, 1878.godine

Sanstefanskim sporazumom domogle potpune nezavisnosti (Bugarska 1885) te činjenice

da su ovim zemljama vladale strane dinastije (izuzev Crne Gore na koju se originalni

tekst i odnosi, i Srbije, naravno).

Sam naziv države Maršovije ukazuje na njeno vojničko uređenje, tačnije, veliku vojnu

tradiciju, s obzirom da je, minijaturna kakva je, verovatno često bila na meti svojih

daleko nadmoćnijih suseda. Sasvim sigurno je istorija Maršovije često bila ispunjena

ratovima koji drže u stanju uzbune i njen gorštački narod i vladare, večito na oprezu zbog

mogućnosti prevrata. Reč “marš” je izabrana jer je u internacionalnoj upotrebi i lako se

može shvatiti zašto je zemlja tako nazvana. Dobar deo razloga leži, po svemu sudeći, i u

tome da su, gore navedene karakteristike identične onima koje je Crna Gora imala

vekovima.

Igranje sa slovenskim prototipom prisutno je i na početku “Cat People” gde Irena

Dobrovna objašnjava Oliver Reeedu (Kent Smith) da nije Ruskinja već Srpkinja. Mitski

vešticoubica, kralj Džon, (u neveštom prevodu: Đorđe) je “angliciziran”. Sudbinu sličnu

Dubrovoj,slovensko-srednjoevropsku, deli porodica Kovač (ovo prezime je retko među

Srbima) u “Heaven’s Gate”.

Zanimljivo je i odsustvo imena: Ivanov otac ima samo prezime, kao i gospođa

Wynich (Anita Morris),a spominje se i prezime Stučka, verovatno slovenskog porekla.

“Chetnicks, The Fighting Guerilla” krcat je srpskim imenima: Danilo, Aleksa, Mirko,

Nada ali i pogrešnim toponimima: “Gacko Pass” u koji četnici domamljuju Nemce, tj

Gacko i Gatačko polje nalaze se više od sto kilometara severozapadno od Kotora.

Danilo Prozor iz “Four Friends” svojim imenom podseća (“nomen est omen”) ne

samo na nekog ko želi da kroz prozor pogleda, polomi ga, skočivši kroz njega ako treba,

metaforično govoreći, već je njegovo prezime i toponim (varošice u Bosni i Hrvatskoj

(Lika)) te može sugerisati i njegovo eventualno poreklo, ili šire, zbog neuobičajenog

prezimena, dinarsko poreklo, koje je i poreklo scenariste Stiva Tešića. Danilova devojka

u Pensilvaniji, Vera (Natalija Nogulich), ima simbolično ime jer ga vraća u život, daje

mu ono što njeno ime znači, povezuje sa onim delom njegove ličnosti na koji je gotvo

potpuno zaboravio-njegovim korenima.

Zanimljivo je i da su Danilovi roditelji bez imena, što je takođe označavajuće: oni u

Americi kao neprilagođeni imigranti nemaju ime i zato se vraćaju nazad u Jugoslaviju

dok Danilo, izborivši se protiv svih nesreća i stekavši svoje ime i u bukvalnom značenju

reči kad, na kraju filma, postaje punopravni građanin SAD. Slučajnost?

John Vukovich (“To Live And Die In L.A”) predstavlja ono što će deca Danila

Prozora postati: “pravi” Amerikanci, sa engleskim imenima i slovenskim prezimenima,

noseći tako svoju prošlost i sadašnjost u samom imenu. Nije bez razloga Vukovich koji,

stičući hrabrost i snagu kroz poteru za falsifikatorom novca Ericom Mastersom (William

Daffoe), jedini preživljava krvavi obračun obeležen prezimenom koje potiče od srpske

totemske životinje iz paganskog perioda. Na kraju filma, Vukovich postaje pravi “vuk”,

onakav kakav je bio njegov pokojni partner Richard Chance(William L. Petersen). Treba

spomenuti i njihovog kolegu koji može biti istog porekla- u pitanju je agent Padovich koji

se pojavljuje u par scena.

Kao neminovan zaključak nameće se činjenica da su srpska prezimena preživela

razna iskrivljavanja prouzrokovana elementarnim neopoznavanjem, “rusizaciju”,

“mađarizaciju”, da bi se na kraju u američkom melting –potu stopila sa “domorodačkim”.

Mentalitet i socijalna struktura

Spajanje mentaliteta i socijalne strukture, pre svega obrazovnog i imovinskog stanja

nije uobičajeno za ovakve analize ali, s obzirom da materijalno stanje, posebno u

Sjedinjenim Američkim Državama, utiče i na određene predrasude o društvenim

slojevima i etničkim grupama, nameće se neophodnost ovakve analize. Tako u Maršoviji

(“Merry Widow”), kralj Ahmed Drugi (George Barbier) u razgovoru sa doušnikom

saznaje da se o njemu širi negativna propaganda i da iza stoga stoje pastiri iz Istočne

Maršovije na šta on sa prezrenjem odmahuje: “Uf, intelektualci!” Poenta je u tome da

intelektualaca u zemlji i nema, samo slobodnih mislilaca koji meditiraju pazeći na stoku.

Narod je siromašan, odrpan, bez osnovnih higijenskih i civilizacijskih navika, divljačan.

U sceni suđenja grofu Danilu za izdaju sudija nakratko obustavlja proces da bi okupljeni

pastiri isterali stoku iz sudnice. Stoka je svuda u “zemlji ovaca i krava” kako se

Maršovija u više navrata naziva u filmu, čak i zaustavlja marš kraljevske garde kroz

centar grada. Grad kao takav praktično i ne postoji, višre podseća na balkansku varošicu,

Cetinje, recimo. Sve ovo ukazuje na, za Evropu 18.veka misteriozne Morlake koji, žive u

Dalmaciji, Crnoj Gori i zaleđu, pravoslavne su vere i žive “ u kamenim kulama i ne

postoji nijedan grad od važnosti”¹U nizu niskih, zbijenih kućica punih devojaka (glavne i

izgleda jedine ulice u gradu) koje su, sve odreda, Danilove ljubavnice a, s obzirom kakve

devojke Danilo najradije posećuje (one u “Maksimu”) onda o promiskuitetnosti (ili

nečem drugom) Maršovijanki ne treba ni raspravljati. Zemlja u kojoj se, očigledno ništa

ne radi, zavisi od poreza koji plaća Sonja te, nakon povlačenja kapitala, jajima plaćaju

robu, znači , kao u prvobitnoj zajednici. Kao da je cela zemlja njen paraziti a stanovnici

odgovaraju , po svemu, kao što je rečeno u prethodnom poglavlju starim predrasudama o

Morlacima tj. Srbima: “vitteški ratnik sa jakim osećanjem istine i pravde, ali uz to pun

sujeverja, preterane osećajnosti i želje za osvetom nad nasilnicimja i izdajnicima kao i

nesklon radu”²: “Toliko o nižim klasama.

Više klase su, pak, ogrezle u dvostruki moral: kralj oprašta supruzi (Una Merkel) i

Danilu njihovu aferu zarad “viših državnih interesa” a to je-opstanak na prestolu.

Prethodno , naravno, preti, balkanski surovo, da će odvući Danila u planinu i odseći mu

uši. U sceni kad je obnarodovano povlačenje Sonjinog kapitala iz zemlje kralj uredno

pakuje sve zlato i dragocenosti u svom zamku i sprema se da, iako revolucija nije ni

izbila, pređe granicu. Ambasador Popov se prvo u “Maksimu” šamara sa Danilom (ali

tako da obojica izgledaju smešni i zaplašeni) a zatim, saznavši za njegovu misiju, postaje

pretvorno ljubazan. Ni Danilo, ogrezao u razne zavodničke prevare, impulsivan,

nedosledan, sklon alkoholu (napijanje u “Maksimu”) je često smešan i karikaturalan,

tipizirani ljubavnik.Jedino Sonia ima kvalitete prave aristokratkinje i emotivnost, doduše,

ni ona ne može pobeći od izazova zamene identiteta i strasti u Danilovom prisustvu ali,

ona se, za razliku od ostalih vodi emocijama.

¹Preuzeto, ljubaznošću autora, iz teksta Svetozara Rapajića “Crnogorska “Vesela udovica”, (u pripremi za štampu u “Zborniku FDU), 5 tj. citat iz Johann Hűbners-Neu Vermheerts und verbessertees reales Staats-Zeitung Und Conversations-Lexicon, Regenspurg und Wien, 1757, 714²Ibid

Za celu Maršoviju bi se, generalno, moglo reći: ovakvi ljudi su zanimljivi na

filmskom platnu ali bi bolje bilo preskočiti upoznavanje s takvim osobama u “stvarnom”

životu.

Dobre osobine Irene iz “Cat People” se sastoje u jednostavnoj činjenici da se ona

jedno vreme bori protiv svoje mračne strane, krsteći se, tražeći ljubav, crtajući

probodenog pantera u prvoj sceni filma. Sve ostalo je za merila WASP sveta bizarno,

nemoralno ili neprihvatljivo po svim ljudskim kriterijumima. Već prvim kontaktom koji

ostvari, na početku filma, Irena krši sva pravila tadašnjeg moralnog ponašanja: poziva

muškarca kojeg je upoznala pre deset minuta, Oliver Reeda, brodskog inženjera, “square

WASP” momka kod sebe na čaj.

Oliveru Reedu je jasno da su čaj i bogougodni razgovor u stvari otvoreni poziv na

seks ali prihvata, kršeći puritanska načela. Zašto? Svojoj drugarici, potonjoj devojci Alice

Moore, devojci iz WASP sveta, objašnjava:”ona me privlači, ima toplinu, na oprezu sam

kad je tu, čeznem kad nije” i dodaje “U stvari, mi smo potpuni stranci. Ne poznajem je.”

Dakle, u pitanju je devojka puna magnetske erotske energije, istovremeno demonske i

primamljive. Njena fizička pojava je, kao i pojava Žene-Mačke iz restorana “Beograd”

senzualna, ženstvena, egzotična, privlači pažnju Reedovog prijatelja, dok je Alice za

njega ( kao i druge Amerikanke njenog porekla) samo lepa i to je sve. Takva snaga je

dovoljna da one koji se ogreše o puritanske moralne ograde, kao što je dr.Louis Judd

(Tom Conway), i pokušaju da uđu u zabranjenu zonu, prekrše odnos psihhijatar-pacijent

vođeni požudom, plate to glavom. Nakon otetog poljupca, Irena, sada već mačka, ubija

psihijatra. Zato je Reed i preživeo: bio je gentlemen, nije svoju suprugu prisiljavao na

seks iako ga je izbegavala i prve bračne noći, strpljivo je čekao, veran i zaljubljen.

Pored slovenskog porekla, koje je za nju u Novom Svetu (doselila se, kao slikarka,

pre godinu dana) predstavlja samo kamen spoticanja, Irena je još udaljenija od zapadnog

društva svojim ruralnim poreklom: potiče iz planinskog sela u Srbiji, zabitog i šumovitog

kraja.Velegrad i urbani život su za nju smetnja inajveći deo vremena provodi pored

kaveza sa crnim panterom, simbolom zla (čuvar citira “Bibliju”:”pojavio se (Đavo)

leopardu nalik”, ali i divljine i slobode. Njena majka je, po svemu sudeći, ubila njenog

oca jer je, suprotno pravilima, vodio s njom ljubav i začeo ćerku. Prokletstvo od kojeg

Irena trpi je generacijsko i, samim tim, predodređeno (napomenuo bih da predestinacija

ima u protestantskoj ideologiji veoma važno mesto). Pokušaji Irene, Srpkinje, Slovenke,

da se suprotstavi zlu su uzaludni: ona je zla po svojoj definiciji a njen narod ubog,

ekscentričan, više u onom nego ovom svetu, necivilizovan ( u sceni svadbe u restoranu

”Beograd” su u izlogu restorana odsečene svinjske glave, mesto je skromno zadimljeno a

gosti se služe iz čabra) i došla je u SAD, bežeći od same sebe, sakrivajući se od svoje

suštine samo zato da bi naudila vrednim, moralnim i poštenim Amerikancima. Irenina

prokazanost ide do te mere da je i životinje ne vole (scena u prodavnici ptica), ubija

kanarinca u kavezu i, na kraju, otvara vrata kaveza s panterima što aludira na

oslobađasnje zla ali i želju da se koitira sa jedinim bićem koje je s njom ravnopravno.

Nažalost, i ovaj film potvrđuje staro pravilo američke kinematografije: “zlo uvek dolazi

spolja”. Napomenuo bih da su mračna seksualnost, izopačenost, grabljivost odlike i

crnogorskog plemstva u Von Stroheimovoj “Merry Widow” za šta ima bezbroj primera

( nastrani poluparaluizovani vojvoda Sadoje, orgije u prinčevskim odajama, muzičari sa

povezima preko očiju i sl.)

Kao suprotnost ovim primerima pred očima gledaoca “Chetnicks, The Fighting

Guerilla” se stvara slika epski hrabrih, požrtvovanih Srba, nepokolebljivih u borbi za

slobodu. Međusobna solidarnost naroda koji jedva sastavlja kraj s krajem na limitiranoj

ishrani na “tačkice” je očita u sceni u kojoj Kotoranima esesovac , pukovnik Brockner

(Martin Kosleck) poručuje da imaju pet minuta da predaju Mihajlovićevu porodicu ili će

svaka isporuka hrane biti obustavljena. Građani se razilaze pre roka ultimatuma od pet

minuta a jedna žena, sa saosećanjem polaže šaku na rame Mihajlovićeve žene. U samom

Mihajloviću (Philip Dorn) sabrane su sve ljudske vrline ali i dosta bistrine i duhovitosti

(ismeva italijane cenjkajući se za njihovu otkupninu, izigrava seljaka koji prodaje mleko i

tako izbegava nemačku patrolu) i, kao idealizovana ličnost, nije najpovoljniji za analizu.

Nešto tipičnih “morlačkih” osobina poseduje major Danilo (Frank Lacksteen): prek je,

nepoverljiv, vezan za svoje oružje. Sve navedene osobine su najočiglednije u sceni u

kojoj Mihajlović i saborci dolaze u Kotor na pregovore sa nemačkim oficirima,

nenaoružani. Prilikom pretresa Nemci nalaze samo kod jednog, majora Danila, bodež,

sakriven u tradicionalnom crnogorskom pojasu. Razlika između obrazovanih i imućnih

(Mihajlović) i neobrazovanih i siromašnih (Danilo) postaje još veća kad u sledećoj sceni

shvatamo da Mihajlović drži taoce i upućuje Nemcima ultimatum i toliko je samouveren

da dolazi bez oružja, verujući u svoju snalažljivost i inteligenciju, tj. nož mu ne treba.

Kovačevi u “Heaven’s Gate” su siromašni imigranti, prisiljeni na krađu. Odeća

( tipizirana srednjo-istočnoevropsko-balkanska po američkim predrasudama)je prašnjava,

prljava, čak su im i lica blatnjava i njihove reakcije su instinktivne. Obeleženi nesrećom i

tugom, ponašaju se kao i ostali Sloveni: impulsivno. Doduše, ovakve reakcije se mogu

objasniti i neopisivom bedom: Sloveni dolaze u Wyoming na krovovima vozova, u

furgonima za stoku, maltretiraju ih na ulici pripadnici privatne armije lokalnih rančera,

njihove tapije na zemlju se obezvređuju i otimaju ili prodaju budzašto, porodice su često

imaju dvocifreni broj članova, u SAD su došli s skromnim ili nikakvim sredstvima,

okruženi opštim prezirom. Jedini koji ih, pored Averilla sažaljeva je skretničar Cully

(Richard Masur), i sam stranac, Irac, koji, pokušavajući da im pomogne, gine.

Jake strasti, usmeravanje agresije na osobu koja nije direktno odgovorna za nasilje, je

ipak prisutno kod Slovena, tj.Srba. Tako Kovačeva (Gordana Rashovich), saznavši da će

nemački trgovci zajedno sa njihovim sunarodnikom, gradonačelnikom, predati sve ljude

sa crne liste da bi spasili sebe, grabi nečiju pušku i puca gradonačelniku u glavu.Ovde

Nemci, kao organizovaniji i imućniji deo populacije, bliži “odomaćenom” stanovništvu

nisu zainteresovani za sudbinu drugih imigranata. Postoji još jedna klasna odrednica:

Sloveni su uglavnom zemljoradnici a Nemci trgovci. Stevan, takođe Srbin, u sceni juriša

na opkoljene plaćenika, napušta svoj pokretni zaklon napravljen od brvana (ovi zakloni

podsećaju na “formaciju kornjače” u taktici starih Rimljana) i baca zapaljeni eksploziv na

njih, otkrivajući se kiši metaka.

Uopšte gledano, Srbi se, ponašanjem, uklapaju među ostale Slovene, nesrećne ljude

kojima Amerika više pripada nego njemu, da parafraziram James Averilla (Kris

Kristofferson).Nameće se utisaki da ovim neorganizovanim, neobrazovanim,

praznovernim ljudima sa bledim znanjem engleskog jezika treba pomoć od pripadnika

iste one klase koja želi da ih uništi te tako harvardski diplomac, iz bogate porodice koja

seže verovatno do “Mayflowera”, šerif James Averill “staje na stranu onih kojima za

razliku od prava ne nedostaje moral”¹

¹Milan Pribišić “Svetlo u tami”, Svetlo u tami, JK, Beograd,1991, 97

Prvi juriš na plaćenike propada, uprkos suludoj hrabrosti imigranata i, tek kad ih Averill,

koristeći se drevnom taktikom, povede u borbu, plaćenici počinju da gube. I, slovenska

masa dobija svog WASP vođu, onog koji poznaje i zakon i silu.Šta reći?

Oni koji su preživeli ovakve i slične pretnje “starosedelačke Amerike” obreli su se, u

velikoj većini, u rolama koje odgovaraju onim u “Four Friends” i “Maria’s Lovers”. Ivan

Bibić je, tako,po svemu sudeći, dete iz radničke porodice, i sam radnik (u čeličani) a

docnije i u klanici. Njegova sredina je zatvorena, bekstvo iz nje je teško moguće, kad i

ode iz nje to je samo zbog rata: pacifička ostrva su sve što će ikad videti od sveta. Da

ironija bude veća, tamo je bio u japanskom zarobljeništvu odakle se vratio sa teškim

psihičkim traumama. Kad beži iz svog gradića on se “švercuje” na vozu i živi u

mizernijim uslovima nego u rodnom Brownsvilleu. Skučen je, bez perspektive, upućen

na monoton život i naporan rad ili, kao što kaže otac Danila Prozora: “Umoran si i ideš na

posao- to je Amerika”.

Doduše, nešto se u Ivanu otima, nešto što mu daje snagu da preživi a što ga

istovremeno uništava: njegova imaginacija, osećajnost, lirsko koje ni mučenje ni naporan

rad ne mogu slomiti, nešto što je najlakše opisati kao “slovenska duša”.

Pogubnost iracionalnog pokreće čitav lanac događaja: devojka koja je s vremenom

postala neka vrsta njegovog anđela, Marija, izgubila je materijalno, čulno i, samo pored

nje(???), on je impotentan. Jednostavno, sa anđelima se ne vodi ljubav, oni se vole

dubinom duše. Seksualnost kanališe ratna udovica, Mrs.Wynich, jer je “od ovog sveta”,

gladna muškaraca, gladna života, (verovatno je bila ljubavnica Ivanovog vremešnog oca)

i, u suštini, duboko nesrećna žena koja ponekad može da razume Ivana i njegove strahove

ali ne i da mu pomgne. . Naglost i nestabilnost Ivan otkriva najviše u sceni kad spušta

šaku na užarenu ringlu, dokazujući tako svoju ljubav prema Mariji, koja je toliko jaka da

se“celo njegovo telo raspada od ljubavi prema njoj”. Ivan je i posle odslužene vojske

dugo u uniformi, oseća se u njoj sigurnijim, ponovo otkriva stari svet i tako će biti sve do

trenutka kad se, opisavši pun krug, ne vrati svojoj ženi i, ritualno, vodeći ljubav s njom,

vrati pređašnjem životu.

U svetu gubitnika, a Brownsville to sigurno jeste, nema većeg nesrećnika od oca

Ivanovog koji dolazi i u incestuozno iskušenje: u sceni kad poklanja ormarčić Mariji, on

pokušava da je poljubi, zaprosi i poklon je, u stvari, neka vrsta miraza. Žal za

propuštenim (Marijina majka) i, pogotovo, zavist prema sinu koji poseduje kvalitete koji

njemu nedostaju vode ga na ovakav postupak. Sa sinom nikad nije uspostavio pristojnu

komunikaciju. Ravnodušnost ide dotle da sinu kaže: “Dobro da si se vratio inače bih

morao ponovo da pravim sina.” Ivanov otac je udovac, usamljen, bolestan,umire, i jedini

dobar gest mu je da pozove sina da se vrati svojoj ženi, iako rodila tuđe dete.

Marija je takođe deo siromašne naseljeničke sredine, radi na porodiljskom odeljenju

kao babica što je ironija, s obzirom da sa Ivanom ne može da ima decu. Njena ljubav

jeste ovozemaljska i treba da vrati Ivana kući ali, ona nije tipična “verna ženica” ali ni

promiskuitetna preljubnica. Kod Marije su duih i telo apsolutno odvojeni, osim ako je u

pitanju onaj kojeg voli. Njena jedina preljuba bila je više iz fizičke potrebe i površne

zaintrigiranosti muzikantom-lutalicom i, odmah nakon seksa, ona izbacuje Clarence

Buttsa iz kuće-iskorišćen je i više joj nije potreban. Pritom, naravno, oseća kajanje zbog

svog postupka ali je svesna sebe i svoje prirode-imala je mladića pre Ivana, Ala Grisellija

(Vincent Spano) s kojim je koketirala pred Ivanovim očima, u sceni Alove veridbe,svesna

je svog tela koje posmatra pred ogledalom, lepote, poseduje tzv. “erotsku inteligenciju”

Njeno suočavanje se preljubom, spremnost Ivana i nje da oproste jedno drugom, sve

govori samo o tome da su prevare koje su počinjene i nesreće koje su pretrpeli, samo

nešto što ih je dovelo tamo gde zaista trebaju da budu-zajedno, u jednoj kući i jednoj

postelji, kao da im se na početku izdogađalo što kod drugih dolazi tek kad su većč dugi

niz godina u vezi ili braku.

Danilo Prozor(Craig Wasson) iz “Four Friends” je takođe lirska strana srpskog

mentaliteta: zaljubljenik u muziku, poeziju, filozofiju, sanjarska ličnost.Poseduje

impulsivnost, momentalno donosi odluke koje mu određuju ceo život, često idući protiv

svog srca a za interesom što ga baca na marginu.Ulazak u “višu klasu” je nemoguć, on je

obrazovan ili ne, zet Carnachana ili ne, siromašan ili bogat, uvek samo “Jugosloven sa

svojim sandukom”. Kao primer za prethodno navedenu tvrdnju dovoljno je sagledati

Danilov odnos sa njegovom verenicom koji je više simpatija, nego ljubav. Docnije, na

rasrksnici, vozeći se na svadbu, Danilo između desnog puta, kojim je otišao autobus sa

učesnicima marša za prava “obojenih” i levog, koji vodi do bogataškog Statten Islanda,

bira potonji što mu donosi ranjavanje, težak očaji godine provedene ma margini.Njegov

identitet (nema pasoš, jedan od studenata ga proziva: “Ne slušajte ga, on je stranac!”) je

neizvestan. Borba koju vodi je na nekoliko frontova: s jedne strane je incestuozni

milioner Carnachan , vlasnik niza čeličana, čiju ćerku je oženio, s druge otac, kojem se

događa slom porodice pred očima sa odlaskom sina prema kojem nikad nije pokazivao

emocije, s treće strane njegova želja da stekne potpuni identitet u američkom društvu i

bude prihvaćen. Naime, kao da je odnos Danila i oca, kao i Ivana Bibića i njegovog oca

preslikan iz knjige Henrija Bemforda Parksa: “Istorija SAD”: “otac, neupoznat sa

američkim životom i obično ne toliko uspešan kao hranitelj porodice, više nije mogao da

bude glava porodice, odnosno da zadrži svoj tradicionalni autoritet”¹

Prerano ostareli, slomljeni ljudi, pod stalnim pritiskom (Danilov otac se nikad nije

nasmejao pred svojim sinom) kao da svojoj deci izgovaraju uvek: “Život će te kad tad

pronaći i zgaziti”, kao što kaže Danilov otac. Ne postoji vera ni u šta osim u bol.

Studiranje je besmisleno, novca za bacanje nema, treba raditi. Njihova kuća je u četvrti u

kojoj su prezimena šarolika: Kovacs, Gergley, Zoldos, Levin a školu pohađa veliki broj

Crnaca što govori da je reč o siromašnom kraju. Danilo upravo radi protiv toga i tako se

približava mogućnosti da “preskoči godine truda” kako govori njegov otac i ostane, ipak,

bez očinskog blagoslova za ženidbu. Odluke koje donosi su, izgleda, učenje jednoj

rečenici iz drame Gorana Stefanovskog, “Divlje meso”: “Vi Sloveni uvek znate šta vam

srce kaže i to je tačno ali se onda razum umeša i sve uništi”. Danilo je odbio svoju

nesuđenu ljubav(sve do pred kraj filma) Georgiu Miles (Jodi Thelen), oženio devojku za

koju je sumnjao da deli postelju sa svojim rođenim ocem, počeo da živi isto kao svoj

otac, zaposlivši se u čeličani u Pensilvaniji, okružen zemljacima. Sve su to bile razumne

odluke motivisane korišću ili osećajem bezbednosti i sve su ga koštale proćerdanog

zdravlja i godina. Živi u drugom gradu, i život ga je konačno zgazio. Zemlja, čiju je

himnu redovno pevao na sportskim utakmicama, sa više žara nego rođeni Amerikanci,

mu u bolnici, dok poluživ gleda utakmicu toliko daleka da samo zuri u ekran i, po prvi

¹Henri Bemford Parks, Istorija SAD, Rad, Beograd,1991, 483/4

put ne izusti: “Oh,can’t you see…”¹

Morao je, kao i Ivan, da opiše pun krug, strada, vrati se usput korenima (kuća, srpski

kvart, Vera, devojka srpskog porekla, frula) a zatim, nazad u East Chicago: barske tuče

(prebijanje ksenofobičnog Amerikanca uz nezaobilaznu “Simfoniju iz Novog Sveta”),

polivanje pivom i stara ljubav. Ceremonijalno spaljuje svoj sanduk koji vuče od desete do

29. godine sa sobom, obeležavajući svoje dobijanje američkog državljanstva. Krug se

zatvorio, može da se odseli u neki drugi grad, kao profesor engleskog (“A šta drugo da

radi Jugosloven?” kako izgovara na kraju filma).

Što se tiče kulture i civilizacije, u filmu “Four Friends” varvarstvo i bezobzirnost u stvari

prelaze na drugu, “square” stranu. Ovaj kuriozitet je očit u sceni porodičnog ručka kod

Carnachanovih kad Danilu, sinu jednog od onih kod kojih njegov otac radi, milioner drži

predavanje o snazi. Suština predavanja pripadnika WASP establišmenta ( prezime je

keltskog porekla, verovatno škotsko, ali ovde to predstavlja minornu razliku u odnosu na

konfesiju) je u tome da je filozofija ništa drugo do “pokriće slabih jer najjači narodi,

Vandali, Huni, Vikinzi, nisu imali filozofiju jer je pored sile, koja je najvažnija, bila

potpuno nepotrebna.” Šta reći? Nema očiglednijeg razotkrivanja američkog sna-“it’s all

about money”.

Naravno, karijera Srba koji su n-ta generacija imigranata kao John Vukovich (“To

Live And Die In L. A.) ne mora biti mnogo uspešnija samom činjenicom da su “domaći”.

Vukovich jeste policajac, ne napreduje u službi niti su mu primanja visoka, spada u

srednju klasu. Ima između 30 i 35 godina, neoženjen je, bez dece, pravi “flatfoot”. Ono

što izdvaja Vukovicha je stepen solidarnosti koji poseduje: želi da pomogne Chanceu da

osveti smrt svog kolege Jima Harta (Michael Greene) i, kad ga Chance odbije, preko

njihovog šefa utiče da ipak postane Chanceov partner.Umesto da “otkuca” svog kolegu

koji se služi nezakonitim i ekstremnim metodama i spase sebe sedmogodišnje robije(u

neznanju su opljačkali i pomogli ubistvu agenta FBI), on odlučuje da je bolje da ode u

zatvor nego da

izda prijatelja.

S druge strane, Vuković je neodlučan: teško mu je da koristi dokaze samo za svoju

privatnu istragu, učestvuje u trci kolima, ne uživa u pucnjavi i opasnostima kojima ga

¹Prve reči američke himne “Star Spangled Banner”(prim.aut.)

njegov suludo hrabri partner izlaže koji u životu na ivici toliko uživa da na kraju gubi

poslednju “chance” i gine. Vukovich, najtrezveniji i najosetljiviji, jedini preživljava

obračun sa Mastersom i njegovim gengom i, nakon svega, obraća se Chanceovoj doušnici

i ljubavnici, Bianci(Debra Feuer) rečima s kojima se završava film: “Od sada radiš za

mene”. Borba i dalje traje i jedan beskompromisni policajac je nasledio drugog.

Suma sumarum, Srbi su, kao i drugi Sloveni, u velikoj meri upućeni na svoje

emocije i instinkt, to je, sasvim sigurno zajedničko ovim pojedinačnim predstavama. U

docnijim filmovima, počev sa “Chetnicks…” primetna je bolja, ako ništa drugo, ljudskija

slika, realnija. Još preciznije, nacionalno ne određuje njihovu psihologiju već

individualne osobine, tačnije one osobine koje nameće priča.

Muzika

Nepoznavanje folklora srpskog naroda, tačnije Crne Gore ( o tome više u poglavlju

(Ne)istoričnost) očito je u »Merry Widow«. No, ne treba biti oštar: ovaj film i nema

pretenziju da se bavi preciznim rekonstrukcijama i priča, smeh i romansa, a naročito

pesma, bitniji su od nacionalnog identiteta junaka. Ipak, treba reći i ovo: sa gledišta

pripadnosti grupi naroda, nije se pogrešilo, bar ne mnogo. U »Merry Widow« ima dosta

muzike sa slovenskim elementima, koji se mogu (bar na Zapadu) pojednostavljeno

tumačiti kao ruski. U sceni koja prethodi pomenutoj »Vilja« numeri, Romi sviraju u

zabranu pored kuće i to melodiju koja podseća na mađarsku. Od etno-tema se izdvaja

posebno ona na prijemu u ambasadi Maršovije u Parizu, (za baletsku numeru) koja u sebi

sadrži elemente vlaške narodne muzike kao i orijentalne motive. I tako je, u stvari

gotovo nesvesno ( a jedan od glavnih ciljeva je zaintrigirati gledaoca šarolikošću

nacionalnih kolorita), ipak postignuta autentičnost Balkana i prostora na kojima žive Srbi

gde se sluša i izvodi slovenska, vlaška, romska, mađarska te muzika sa vizantijskim i

bliskoistočnim korenima.

U »Cat people« se slika o srpskoj muzici već jasnije nazire: u restoranu »Beograd«

svira narodni orkestar koji po svom sastavu: harmonika, violina, kontrabas, tamburica i

jedinoj, uslovno rečeno, srpskoj numeri koju izvodi odgovara Vojvodini ili Slavoniji. Što

se »a capella« pevanja tiče, Irena Dubrovna u više navrata pevuši blagu i melanholičnu

melodiju koja ima »slovenski prizvuk« i može a i ne mora biti srpska.

»Sprem'te se, sprem'te četnici« predstavlja muzički lajtmotiv filma »Chetnicks, The

Fighting Guerilla« i o nastanku ove pesme kao i kompozicije »Oj Srbijo, mila mati« ne

treba posebno govoriti. Dovoljno je reći da je tekst »Sprem'te se,sprem'te četnici«

autentičan kao i da se pesma »Oj Srbijo, mila mati« koristi kao instrumental na početku i

kraju filma.

Manje, ali suštinske promene, preživela je pesma »Tamo daleko« u filmu »Four

friends«. Starice koje pevaju pesmu koja govori o neprekidnoj nostalgiji za zavičajem, na

groblju na kraju strofe umesto originalnih reči:«tamo je Srbija« ubacuju, pomalo nasilno,

bez neke naročite metrike: »tamo je ljubav moja«. Da li je ovo bio ustupak koji je

napravljen da tadašnja vlada SFRJ ( još uvek značajan američki saveznik) ne bi

optuživala tvorce filma za »velikosrpsku propagandu« s obzirom da je u SFRJ »Tamo

daleko« smatrana u to doba za »nacionalističku« pesmu? Dovoljno je reći da takva

mogućnost postoji, ali ne treba previše špekulisati s ovim podatkom.Interesantno je i

posmatrati prelaz Danila Prozora sa frule, u detinjstvu, na klarinet, dakle od Istoka ka

Zapadu i, u vreme teškog perioda u životu, povratka svojim korenima i vraćanju fruli i

srpskoj narodnoj muzici na »Serbian Festival«-u. Ali, i iz klarineta dopiru slovenske note

ukrštene sa američkim: »Simfonija iz Novog Sveta« Antonina Dvoržaka. Muziku, koju

inače izvodi srpski orkestar »Stara planina«,čine šumadijska i vojvođanska kola. Poseban

kuriozitet čini svojevrsni jam-session koji najbolje opisuje Danilovo stanje duše: članovi

benda »Stara planina« sviraju, u srpskom maniru, sa Danilom, na fruli, koju svira u polu-

jazz maniru, motiv iz »Simfonije iz Novog Sveta«, što predstavlja melanholično-

razočarani omaž svetu u kojem su se zatekli.

U pravcu muzičke autentičnosti kreće se i »Maria's Lovers« sa slavonskim kolom

prilikom dočeka Ivana Bibića i dalmatinskom pesmom »Sve ptičice iz gore« (višeglasje

praćeno harmonikom) u sceni u kojoj Clarence Butts (Keith Carradine) osvaja Mariju u

pretrpanom autobusu na skeli. Muziku je izvodio ansambl hrvatskih doseljenika,

»Sloga« ali, to ne znači da su protagonisti filma Hrvati, već jedino označava da su u

pitanju Srbi ( o ovome više u poglavlju posvećenom veri) poreklom iz već navedenih

oblasti. Vredna spomena je svakako pesma »God Bless America« izvedena u slavonskom

maniru, jer je u njoj sadržan veliki ironijski otklon prema SAD.

O srpskoj muzici se ne može govoriti u filmu »Heaven's Gate« već o slovenskoj, pre

svega češkoj i ruskoj, kao što se Srbi u ovom filmu čuju kao jedan od desetak glasova

različitih nacija ( uglavnom slovenskih) koje se spominju u ovom filmu.

»To Live And Die In L. A.« je obeležen muzikom modernog doba i gradske sredine.:

rockom, eletronskim popom, reggaeom,bluesom i diktira tempo koji odgovara užarenoj

metropoli.

Upoređujući tretiranje muzike u filmovima, ne može se odoleti zaključku da su Srbi

u mnogo čemu slični onim Slovenima iz spisa Konstantina Devetog Porfirogenita, koji

tvrde da su veštiji u muzici nego u ratu i svi nose za pojasom frule tamo gde se nosi mač.

To bi, svakako, stvorilo lažnu sliku o Slovenma, samim tim i Srbima, kao o lirskim

narodima, tj. narodu koji nemaju dovoljno incijative, snage, volje i hrabrosti u sebi.

Ovakvo shvatanje je daleko od istine ali, izgleda da, naročito u »Maria's Lovers« i »Four

Friends« muzika, kao deo identiteta, ostaje i opstaje duže od jezika.

Narodne igre

Devojke, u poluprozirnoj odeći, grabeći krupnim koracima, prave široke pokrete,

blago uvijajući kukovima, to je ples imaginarnih Maršovijanki u »Merry Widow«.

Trebalo je dati malo mističnosti i erotičnosti Balkana sa zapahom Orijenta, to je sve.

Već se u »Four Friends« ( Serbian Festival) može primetiti ples koji se, uslovno

rečeno, može nazvati kolom ali je, zbog karakterističnog udaranja potpeticom o pod, te

igre sa visokim podizanjem nogu i udaranjem šakom o čizme može zaključiti da je u

pitanju srednjeevropska, tačnije mađarska i u drugom slučaju, ruska »pozajmica«. Možda

razlog leži upravo u činjenici da reditelj nije smatrao srpsko kolo (sa mnogo limitiranijom

koreografijom od mađarskih ili ruskih igara) dovoljno ekspresivnim.

U »Maria's Lovers« je reč o slavonskom kolu, tzv. »drmešu« koji je podjednako deo

kulturne baštine i Srba i Hrvata i deluje prilično autentično.

Narodna nošnja, uniforme

Odeća koju su krajem 19. veka nosili doseljenici iz Istočne Evrope i sa

Balkana je, bez sumnje, bila inspirativna kostimografima »Merry Widow«, tako da su

seljanke u velikim belim haljinama, obrubljenim cvetovima, nose jeleke, kosa im je često

u dugim pletenicama skupljena na glavi. Izgledaju kao stereotip slovenske žene, u stvari.

Muškarci su balkanski pastiri, široke pantalone, u kožusima, nose čupave šubare,

okrpljenu, prljavu odeću. Najzačudnija je kapa maršovijske garde-nešto između vlaške

šubare i turskog fesa.

Imigrantski »modni melting-pot« prestaje da se kuva pri pogledu na nekoliko snimaka

sa Von Stroheimove »Merry Widow«: crnogorske kape, uniforme garde-»perjanika« sa

obaveznim H I (Nikola Prvi,tj. Nikita Prvi) kokardama, narodna nošnja, čak i francuski

šlemovi (inače, napravljeni po uzoru na vatrogasne) koje su srpska i crnogorska armija

koristile u 1.sv.ratu.¹

Orkestar koji svira u restoranu »Beograd« u filmu »Cat People« predstavlja

internacionalni samit ili veselo društvo koje se igra sa bizarnim kapama i tako privlači

mušterije. Odeća podseća na srednjoevropsku, može biti vojvođanska, slavonska, ali su

kape: ekstremno izdužena šajkača, nedefinisana šubara i kapa koja podseća na

crnogorsku.

Žene sa Balkana, majke, bake, često su prikazane kao ozbiljne žene u crnini

(»Heaven's Gate«, »Maria's Lovers«, » Four Friends«), kao da opominju na to da se u

njihovom narodu stalno nastavlja, u zemlji ili izvan nje, uvek neko blizak strada i

nesreća samo vreba. Kovačeva, na primer, je u crnini kad joj ubijaju sina. Verovatno je, u

toku dugog puta, izgubila supruga, možda još nekog?

Na dočeku Ivana Bibića u »Maria's Lovers« može se lako prepoznati slavonska

narodna nošnja dok je tipična srbijanska narodna nošnja, doduše bez šjkače, zastupljena u

¹ Herman G. Weinberg, »Stroheim…«, 132-154

sceni kola u »Four Friends«.«Chetnicks, The Fighting Guerilla« se ističe priličnom

verodostojnošću što se tiče crnogorske narodne nošnje kao i uniformi Jugoslovenske

kraljevske vojske, Draže i njegovih najbližih saradnika. Situacija je drugačija u sceni

prebacivanja jugoslovenskih ratnih zarobljenika u nemačke vozove. Mnogi nose

uniforme koje opdsećaju na italijanske iz 2. i američke iz 1. sv. rata,

verovatno preostale iz vojnih rezervi ili »pokupljene« kao višak sa snimanja nekog

drugog filma.

Iako nije o klasičnoj uniformi reč, John Vukovich u »To Live And Die In L.A.« nosi

odelo koje je svim kriminalcima dobro poznato: pohabano, lošeg dezena i nezgrapno

skrojeno i predstavlja zaštitni znak svih »pajkana«. Ali, šta se dešava u poslednjoj sceni

filma? John Vukovich posećuje Biancu i saopštava joj da je Chance poginuo. Njegov

imidž se promenio: nosi džins, crnu, otkopčanu košulju i tamne naočare, njegovo držanje

je opuštenije i opasnije, on je druga osoba. Kroz sve nezgode kroz koje je prošao

provlačio se kao John Vukovich ali je izašao kao druga osoba. Postao je Chance i preuzeo

njegovo mesto i, sasvim sigurno, njegovu ljubavnicu.

(Ne)istoričnost

Istorijske činjenice nikad nisu bile zahvalne za umetnost i retka su dela

umetnička dela (ako takvih uopšte ima) za koja se može reći da predstavljaju realna

istorijska zbivanja. Može se razgovarati o objektivnoj slici određenog perioda, tačnije,

njegovoj atmosferi, duhu, ali ne i o njegovoj »istoričnosti« Posebno je zanimljivo kad

dela koja nisu istorijska dobiju svoju istoriju koja može, na trenutke, izgledati

zanimljivije od samog dela. Takvo delo je »Merry Widow«.

Priča o opereti »Vesela udovica« je toliko komplikovana da bi razjašnjavanje

čudnog spleta događaja i njenih transformacija zahtevalo poseban stručni rad te ću

izdvojiti najvažnije podatke. Početkom devetnaestog veka u pariskoj »Operi comique«

postavljena je opera »Les Montenegrins« za koji je libreto pisao Gerard De Nerval.

Inspirisan ovim delom, koje je preživelo više transformacija (u nekim od opereta koje su

usledile posle »Les Montenegrins«, Crna Gora se pretvara u minijaturnu nemačku

kneževinu, ovo delo inspiriše operete o Bugarima i sl) da bi 1905. Franz Lehar,

kompozitor u saradnji sa libretistima (Viktorom Leon i Leo Stein) postavio operetu »Die

Lűstige Witwe«. Crnogorski studenti u Beču iste godine demonstriraju jer su povređena

njihova nacionalna osećanja¹. Zašto?

U »imaginarnom« Pontevedru (prestonica: Letinje,čitati: Cetinje) dominira amoralni

kralj Nikita (Nikola Prvi Petrović) i šalje zavodnika, Danila Daniloviča (prethodnik

Nikole Petrovića, knez Danilo (1852-1860) bio je na glasu kao veliki ženskaroš, što je

bilo dodatni razlog njegovog ubistva u Kotoru: navodno je terao glavarske kćeri da plešu

za njega i njegovu svitu) u Pariz da zavede udovicu Hanu Glavari (iz glavarske porodice)

i njen kapital koji iznosi više od pola bogatstva kraljevine, tako, brakom, zadrži u

otadžbini. Da sličnost bude veća igra se i pontevedrinsko kolo uz »die gusel«(gusle) i

peva vesela pesma o Vili.Leharovo delo doživljava veliki uspeh. Podataka o potonjim

protestima Crnogoraca nema.

Sledi prva ekranizacija pod naslovom »Merry Widow« 1925. godine u režiji Ericha

Von Stroheima. Pontevedro postaje Monte Blanco (Bela Gora) a Cetinje Castellano.

Uloge tumače: John Gilbert (prince Danilo), King Nikita (George Fawcett), Widow Sally

O'Hara (Mae Murray). Dobar deo Stroheimove priče je u stvari predgovor i priča

Leharove operete u jednom: upznavanje američke plesačice Sally O' Hara i princa

prethodi njenom nesrećnom braku sa Sadojom koji umire prve bračne noći i ona ga

nasleđuje,sledi Danilov zavodnički zadatak itd. Ovo delo, najkomercijalnije u Von

Stroheimovoj karijeri ne izaziva samo povljne kritike: Danilo, sin Nikole Petrovića

poznat,kao i njegov brat Mirko (koji takođe ima svog filmskog dvojnika)tuži Metro

Goldwyn Meyer za uvredu francuskom sudu i, 1932.godine, dobija odštetu od 100 000

franaka (tadašnjih 4 ooo U.S. $) ali odšteta je bila najmanji problem: uticao je na to da u

Kraljevini SHS i u Italiji (zbog rodbinskih veza sa dinastijom Savoja) »Udovica« ne bude

¹Svetozar Rapajić, Crnogorska vesela udovica «, 11

,

prikazivana ¹ Nažalost, nisam imao mogućnosti da pregledam ovaj film.

Sledeća, Lubitscheva verzija, , koja je u ovom radu detaljno analizirana, premeštena

je u izmišljenu Maršoviju. Usledili su rimejci Lubitscheve »Udovice«: »Merry

Widow«Curtisa Bernhardta 1952.godine u kojem su glavne uloge igrali Lana Turner

(Widow) i Fernando Lamas (Danilo) i Wernera Jacobsa iste godine (Karin Hűbner

(Wietwe) i Peter Alexander (Danilo) ocenjena kao najvernija operetskom originalu.

Kurioziteta radi, Pontevedro se »povampirio« 1965. Godine kad je u Beogradu,

»Savremenom pozorištu« u režiji Marka Foteza postavljena »Vesela udovica« pa se, zbog

eventualnih političkih konotacija, cela država preselila u Latinsku Ameriku i postala

tipična banana-republika a sekretar ambasade od Njeguša dogurao do Pepita!

Istorija ovog dela je i istorija prebacivanja fokusa ismevanja sa jednog na drugi narod,

od Crnogoraca do Latinoamerikanaca. No, ako se razmisli u drugom pravcu, to je

»bezbedan smeh« tzv. »malih razlika« jer danas »takav isti pristup primenjen na azijske

ili afričke narode izazvao bi brojne proteste, jer bi bio smatran politički nekorektnim«²

Ili, još jednostavnije: Srbi su u to vreme smatrani jednim od naroda zanimljivih za

ismevanje ( narod koji je dobauljao iz srednjevekovnog mraka tek u 19. veku, za

Zapadnjake neobičnih običaja i kulture), stanovnike sitne, daleke države o kojoj svaka

vest, pa bila i najveća izmišljotina može delovati istinito. Sa propašću nemačkih i

italijanskih kneževina i vojvodstava i stvaranjem jakih, homogenih nacionalnih država

početkom 70-ih godina 19. veka, fokus ponovo pada na Srbe. Pobrojane državice,

jednostavno, nisu više »in«. Bez sumnje, male države i narodi postaju deponije za nečistu

savest Evrope: u njih se smeštaju likovi iz uglednih salona o kojima se ne sm edirektno

govoriti i tako prividno maskiraju sa pasošima fiktivnih Ruritanija, Ilirija (od Šekspirove

»Bogojavljenske noći« nadalje), Transilvanija( Brem Stoker-»Dracula«), Sklavonija,

Zendi (Anthony Hope-»The Prisoner Of Zenda«)

¹Herman G. Weinberg, »Stroheim…«,137

²Vesna Goldsvorti, Izmišljanje Ruritanije, imperijalizam mašte, Beograd 2000, 13-16

Na kraju krajeva, u kritici filma o atentatu na kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu

Dragu (»A Woman Commands« ,1932, USA) u režiji Paul.L.Steina stoji da se radnja

dešava: » u jednoj od mitskih evropskih kneževina«.¹ Toliko o poznavanju istorije koje

stvarnu državu sa stvarnim imenom seli među imaginarne. No, ovaj film ( nažžalost, van

domašaja autora) koji je okupio tada značajnu glumačku ekipu(Maria Draga (Pola Negri),

Alexander (Roland Young), capt. Alex Pasitsch(Basil Rathbone)) i koštao 265 ooo U.S.$

doživeo je potpuni fijasko. No, o njemu, nekom drugom prilikom.

»Cat People« u svom iskrivljenom shvatanju srpske istorije i mitologije sadrži i zrnca

istine. Naime, Irena Dubrovna govori o kralju Johnu (Jovanu) koji je isterao Turke iz

zemlje, pobio ljude- mačke i vratio hrišćanstvo napaćenom narodu. Uprkos tome,

predanja govore da se ljudi-mačke i dalje kriju u srpskim planinama. Jasno je daa o ljudi-

mačaka nema u srpskom predanju ali, ono što postoji, prisutno i ubistveno, mračno i puno

senzualne energije, što hipnotiše i ubija zubima su vampiri. Moguće je, čak i po tretiranju

žene-mačke u filmu (kao zaštita se spominje srebrni metak a u odsudnom trenutku, lenijr

u obliku krsta odvraća Irenu da napadne Olvera Reeda i Alice Moore) da je u pitanju

ukrštanje dva zla: balkanskog, vampirskog sa evropskim o crnim mačkama koje znače

nesreću a na Zapadu se veruje da se veštice transformišu u njih.

Zanimljiv je i prikaz kralja Jovana od Srbije: konjanik koji na visoko isturenom maču

drži proburaženu mačku. U Ireninim snovima Jovan se pojavljuje kao srednjevekovni

vitez sa poprečno okrenutim mačem. Tako nešto ne izgleda verovatnom, s obzirom na

činjenicu da je kod nas Karađorđe prvi isterao Turke (za deset godina) u 19. veku te neka

direktna sličnost ne postoji. Ali, s obzirom na običaj srednjovekovnog vlaškog vojvode.

Vlada Cepeša da nabija Turke i vešce na kolac i jednu Karađorđevu epizodu sa

kažnjavanjem veštica ( žene optužene za veštičarenje, doduše, nisu ubijane ali su fizički

kažnjavane) postoji mogućnost da je došlo do stapanja ličnosti ove dvojice boraca protiv

Otomanske Imperije u jednu ličnost. »Chetnicks, The Fighting Guerilla« je tačan utoliko

što jedan od dva pokreta otpora u tadašnjoj okupiranoj Jugoslaviji prikazuje kao

malobrojnu planinsku gerilu, daje informaciju o standardnoj odmazdi Vermahta:100

Srba jednog ubijenog a 50 za jednog ranjenog nemačkog vojnika i detaljno rekonstruiše

¹Variety Film Review, 2-02-1932

predele o kojima je u filmu reč. No,podaci o "»edam uništenih nemačkih divizija"« i »30

000 km² na kojima se vije barjak slobode« su nerealni, s obzirom da je reč o daleko

manjim nemačkim gubicima kao i, uslovno rečeno slobodnoj teritoriji dok o nekom

jedinstvu četnika kao pokreta teško može biti reči s obzirom da je, suštinski, vlast Draže

Mihajlovića počinjala i završavale se na Ravnoj gori, sa slabom komunikacijom sa

raštrkanim četničkim vojvodama. Fizički izgled Draže Mihajlovića je, naravno,

prilagođen holivudskim standardima, četnici su izbrijani bez »brade žalosti« za

otadžbinom. Zanimljivo je i to da se ni u jednoj rečenici u filmu ne spominju Kralj ili

Vlada u Londonu iako je borbeni poklič četnika bio:«Za Kralja i Otadžbinu«. Kompromis

SAD sa sovjetskim saveznicima i partizanima?

Lokacija štaba je iz srbijanskih potpuno neopravdano premštena u planine Crne Gore a

četničke jedinice na kraju filma oslobađaju Kotor od Nemaca što se, naravno, nikad nije

dogodilo. Posebna je priča o monlogu Draže Mihajlovića u kojem svojoj ženi poručuje

da izdrži sve napore, pa i eventualno žrtvovanje dece (Mihajlovićeva deca su, u strvari,

tada bila deset godina starija od »filmske dece«) jer ni oni koji su popustili; Norveška,

Danska, Češkoslovačka nisu prošli bolje od onih koji su se borili protiv Sila Osovine do

kraja: Grčke, Poljske, Holandije (kapitulirala nakon pet dana). Broj poginulih u ratu

rečito govori o enormnoj neistini ali, šta drugo očekivati od propagandnog filma u vreme

kad su Nemci i dalje bili pod Moskovom, u Tobruku, nad Londonom a dobar deo

američke pacifičke flote u plamenu? Primer male, nepokorene nacije koja se bori za

slobodu do samouništenja trebao je da ohrabri ostale a naročito jugoslovenske

doseljenike da se, umesto u jugoslovensku koju je pokušavala da formira izbeglička vlada

po uzoru na »Slobodne Francuze« Šarla de Gola, prijavljuju u armiju SAD.

O istoričnosti u »Four Friends«, ako se izuzme par detalja, gotovo da i nema

podataka. U prvom planu su najvažniji elementi američke istorije malo 50-ih i više 60ih

godina XX veka (početak ere televizije, protestni marševi američkih Crnaca, ubistvo

predsednika Johna Fitzgeralda Kennedy-ja 1963. godine, rat u Vijetnamu, »Leto ljubavi«

1968.godine, iskrcavanje na Mesec 1969. godine).Ipak,može da se nasluti neka, naizgled

mala, porodična istorija: Danilo Prozor dolazi početkom 50-ih sa deset godina u SAD i

prvi put vidi oca koji je, verovatno, otišao pred okupaciju zemlje, u proleće 1941. godine

i, zbog rata i komunističke vlasti ostao u SAD. Nema dovoljno sredstava, kao fizički

radnik ali ipak ima mogućnost da se vrati u zemlju jer se nije zamerio novim vlastima.

Zazirući od suočavanja sa takvim režimom on to ne čini. Sin i žena mu dolaze po

»otopljavanju« odnosa SAD i, tada FNRJ, što je usledilo nakon Rezolucije IB-a, 1948.

godine.

»Johnson County War« imigrantskih, pretežno slovenskih farmera i bogatih rančera

je zaista vođen 1890. godine kad je savezna država Wyoming ipostala nova zvezdica na

američkoj zastavi. Centar Saveza stočara je postojao u Kasperu, prestonici Wyominga ali

su svi likovi do šerifa Jamesa Averilla izmišljeni. Nastala u lancu sličnih nemira, ova

pobuna se završuila potpunim porazom pobunjenika, prvo na bojnom a zatim i na

sudskom polju nadovezala se na ustanak siromašnih farmera, tzv. »grangersa«

1867.godine, staslne turbulencije na siromašnom Jugu koji je dugo trpeo pod vojnom

upravom Severa te buna (1892-1917) u rudnicima duž planinskog venca poznatog kao

Rocky Mountains opisanim kao »niz žestokih sukoba praćenih ubistvima,m masakrima,

masovnim deportacijama i koncentracionim logorima.«¹ Ovi sukobi »nativista«koji su niz

udruženja sličnih onom iz filma, namenjenih »zaštiti« osnovali 1894-1896 godine i

doseljenika će se donekle stišati tek sa ulaskom SAD u 1. sv.rat i Zakonom o ograničenoj

imigraciji 1921. godine. Slično okupljanje oko zajedničkog cilja ponoviće se u 2.sv. ratu,

poslednjem ratu u kojem su učestvovale i stradale sve klase američkog društva. To nije

važilo za sve: posle Pearl Harboura je 100 000 američkih Japanaca poslano u

¹Philip Jenkins,«A History Of United States«, Palgrave, New York, 1997,154

koncentracione logore¹.

Napomenimo i ovo, u »Heaven's Gate« se spominje veza stočarskog saveza sa

Kongresom i Predsednikom lično. Te, 1890. godine je predsednik bio republikanac

Benjamin Harrison (1888-1892) i njegova umešanost u ovaj krvavi sukob nije sudski

dokazana ali je činjenica i da se nije zauzeo za optužene pobunjenike u bilo kakvom vidu.

U »Maria's Lovers« situacija je prilično jasna: Ivan Bibić se vratio iz Drugog

svetskog rata, bio je na pacifičkom ratištu, u zarobljeništvu. Pripada nižoj srednjoj klasi

(lepši izraz za siromašne) i ima navodnu sreću, s obzirom na činjenicu da su se mnogi

povratnici iz rata, naročito oni koji su dolazili godinu dana po završetku rata (u Ivanovom

slučaju, osam meseci-s obzirom da je Japan kapitulirao u septembru 1945. godine)

dobijali nazad stari posao koji je već bio poveren drugima.

Zanimljiva je i jedna , po Fernand Braudelleu »pojava dugog trajanja«. U pitanju je

promena u ponašanju, koja može izgledati mentalitetska ali je tipično ljudska: nakon 2.sv.

rata žene su, zamenjujući muškarce na njihovim radnim mestima, postale samostalnije,a s

obzirom da su supružnici bili dugo vremena razdvojeni, ponašanje oba pola je bilo

slobodnije a komunikacija direktnija. Zbog toga, recimo, medicinske sestre slobodno u

restoranu očijukaju sa Clarence Buttsom (Keith Carradine) što je pre rata bilo

nedopustivo.Rat ruši mnoga pravila da bi se ona, tek mukotrpnim oporavljanjem i

ponovnim prolaskom kroz (bukvalno) klanicu, vratila a to je samo jedan od nivoa

gledanja ovog filma.

Sa fobijom od napada ekstremnih muslimanskih teorista koji su se naročito učestali

početkom 80-ih smo suočeni u filmu »To Live And Die In L.A.« u prvim

scenama(islamski fanatik koji diže sebe u vazduh). Ono što je izvan ovog miljea a za ovaj

rad interesantnije je lična istorija autora istoimene knjige i scenarija Geralda (Gerryja)

Petievicha, koji je kreirao Vukovicha kao svoj alter-ego pošto je i sam, kao detektiv, bio

¹Philip Jenkins, A History…, 200

.

u Odeljenju za suzbijanje kriminala i, kao i njegov junak, i on je iz policijske

porodice( Petievichev otac je bio ošerif savezne policije u L.A,-u a brat agent Secret

Service-a, takođe penzionisan. U čast svoje porodice, Petievich je, sa svojim bratom i

ocem, Johnom i Žarkom, igrao ono što je i bio celog života-policajca, ovog puta iz FBI-

ja.

Istoričnosti, ne istorije, u iskorišćenim filmovima nema mnogo ali je bitno da se

poneke realne situacije, odsečci istorije sličnih pojedinaca kroz koju se prelama sudbina

njima ako ne kao pokazatelj načina razmišljanja stvaraoca onda sigurno mogu koristiti

kao dokument o fatalnom nepoznavanju naše istorije.

Javna sudbina istraženih filmova

Kao posebna zanimljivost nameće se sudbina »Merry Widow« Von Stroheima. Jedini

komercijalni, i samim tim najkomercijalniji njegov film, naišao je na dobar prijem

publike¹. I ne samo to: vratio mu je dugove u koje je zapao snimajući

»Greed«(Pohlepa«)² Slično je kod kritike prošla i Lubitscheva »Merry Widow«, inače

jedno od najznačajnijih ostvarenja u filmografiji ovog reditelja.

Paul L. Stein se, bar po pisanju »Varietyja« nije mogao pohvaliti:njegov film »A

Woman Commands«, najavljen sa velikom pompom, ( čak u z učešće H.B. Warnera u

ulozi Col. Stradimirotischa) film »obećava malo šta«³

Kritike nisu bile nešgto posebno naklonjene ni filmu »Chetnicks, The Fighting

Guerilla« koji je smatran jednim od bezbroj propagandnih filmova tog vremena tj. nije

imao nikakvu specifičnu umetničku težinu. Bolje je prošao Tourneurov skromnim

sredstvima (za Holivud) snimljen »Cat People« , uprkos nezadovoljstvu glumom Simon

Simone. 4

4

Ciminov »Heaven's Gate« (tačnije, verzija skraćena za sedamdeset minuta) je,

bar po kritičarima, u troiposatnoj verziji nosio slabo šta jer »duža verzija nema više

objašnjenja (…) i predstavlja »Western Agitprop««5 Kritike su se naročito doticale

izlomljene,nepovezane naracije i »rupe« između kraja bitke u Johnson County 1890.

Godine i isplovljavanja Averilla iz luke na Staten Islandu 1903.godine u nepoznatom

pravcu. Šta se dogodilo? Njegova ljubavnica, M-me Watson (Isabelle Hupert) je ubijena,

kao i John H. Bridges (Jeff Bridges) i? Šta je bilo sa preživelim imigrantima, sa

suđenjem, sa samim Averillom u tih trinaest godina?

Nije bolje prošao ni Andrei Konchalovsky (na razočarenje producenta filma, inače

srpskog porekla, Boška Đorđevića) sa »Maria's Lovers« i zaključkom kritičara: »ovaj

film mu nije trebao«6 Na krajnje dobar prijem kritike naišao je film »Four Friends«

Arthura Penna stvoren sa, po reditelju, skromnim ambicijama, da »uhvati delić

vremena«7 dok je Friedkinov »To Live And Die In L.A.« označen kao solidno ostvarenje

sa odličnim akcionim scenama, pogotovo automobilska potera za Vukovichem i

Chanceom.8

¹Variety Film Reviews 1925, 2-09

²Svetozar Rapajić, »Crnogorska…«,18

³VFR 1932,2-02-19324 MFB 1943,55 MFB 1981, 200/2016 MFB 1985, 11/127 MFB 1982, 1258 MFB 1986, 182/3

4 5 6 7 8 4 6

SPISAK IZVORA I LITERATURE:

lzvori:

Monthly Film Bulletin (MFB) 1934, 1943, 1981, 1982, 1984, 1985, 1986 Variety Film Review (VFR), 1925, 1932, 1934

Serb World, Cleveland, 1989 Literatura:

Henri Bemford Parks, »Istorija SAD«; Rad, Beograd 1985

Philip Jenkins, »A History Of United States«, Palgrave, New York,1987

»Svetlo u tami« , JK, Beograd,1991

Herman G. Weinberg, »Stroheim-A Pictorial Record Of His Nine Films«, Dover publications, New York, 1975

Svetozar Rapajić, »Crnogorska vesela udovica« (trekst u štampi za »Zbornik FDU«, ustupljeno ljubaznošću autora) »Temelji moderne demokratije«(Izbor deklaracija i povelja o ljudskim pravima (1215-1989)),IRO Nova knjiga, Beograd, 1989

Vesna Goldsvorti »Izmišljanje Ruritanije,imperijalizam mašte«, Beograd, 2000

»Veliki atlas svijeta«, Mladinska knjiga,Ljubljana, 1986

»Atlas svijeta«, Zagreb, 1960