СРПСКИ ЛИСТ

Гласник Српског клуба

БРОЈ 5: ОКЛЕВЕТАНИ РАТ

Март 2004. Београд

УРЕДНИШТВО: Момчило Селић, Витомир Пушоњић, Ана Селић СТАТУС: СРПСКИ ЛИСТ је гласник Српског клуба из Београда, неформалног националног удружења. Излази једном месечно, намењен је чланству клуба, симпатизерима и истомишљеницима, и није јавно гласило. АУТОРИ: Коста Чавошки, Светислав Пушоњић, Ана Селић, Иван Иљин, Владика Николај Велимировић, Владимир Стегњајић, Момчило Селић, Предраг Голубовић, Алберто Мингарди, Душан Јагликин, Зоран Вукчевић, Герхард Геземан, Горан Бјелановић, Жан Дитур, Витомир Пушоњић, Марко Миљанов Поповић, Рајица Марковић, Огњен Војводић, Андрија Вујовић, Богдан Златић, Славенко Терзић, Здравко Крстановић, Рајко Поповић*, Роберт М. Хајден, Кон Халинан, Милутин Ђуричић, Валтазар Богишић, Радослав Вешовић, Александер Кобурн, Роберт Фишер, Мирослав Полрајх, Рајко Долечек, Страхиња Живак, Тихомир Бурзановић, Јан Оберг, Ернст Јингер, Дејан Стевановић, Небојша Јеврић, Бранко Бубало, Станислав Краков, Бошко Обрадовић, Слободан Ристић. АДРЕСА: aselic@sezampro.yu

2

САДРЖАЈ: ВРЕМЕКАЗ: ОКЛЕВЕТАНИ РАТ, Момчило Селић 5. СИТО: СЛЕДЕЋА ЖРТВА: АМЕРИЧКЕ СЛОБОДЕ? Александер Кобурн 11. О аутору 12. ОСНОВНИ УЗРОЦИ РАТА ПРОТИВ ИРАКА, Роберт Фишер 13. О аутору 15. О ТЕОРИЈАМА ЗАВЕРЕ, непознати аутор 15. Белешка 17. “ФОНД ЗА ОТВОРЕНО ДРУШТВО”, изводи из Програма 17. Белешка 22. НЕМАЧКИ УТИЦАЈ У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ, Мирослав Полрајх 22. О аутору 27. ОПТУЖУЈЕМ, Рајко Долечек 27. О аутору 30. ЛОГОР ЧЕЛЕБИЋИ 1992-1994, Страхиња Живак 30. Белешка 32. БИЛЕЋКИ ДОБРОВОЉЦИ, Тихомир Бурзановић 33. Белешка 60. ИСТОЧНИК: ПСИХОЛОШКИ ПРОФИЛ НАТО-А, Јан Оберг 61. Белешка 65. РАТ КАО УНУТРАШЊИ ДОЖИВЉАЈ, Ернст Јингер 65. О аутору 73. УЗРОЦИ ОТАЏБИНСКОГ РАТА, Дејан Стевановић 74. О аутору 89.

3

О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Иван Иљин 89. Белешка 112. ПЕЧАТНИК: СЕЛО НЕДАКУСИ, Небојша Јеврић 112. О аутору 113. НАПАД НА ГОРЊИ КЛАК, Момчило Селић 114. Белешка 126. ОСТАТИ ОВДЕ, Бранко Бубало 126. О аутору 132. ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Станислав Краков 133. О аутору 138. ПРИКАЗ: “СЛУЧАЈ ЦРЊАНСКИ”, Бошко Обрадовић 139. О аутору 147. ПОШТА: ПОСЛЕДИЦЕ ПРЕЋУТАНИХ УЗРОКА, Слободан Н. Ристић 147. Белешка 149.

4

ВРЕМЕКАЗ Момчило Селић ОКЛЕВЕТАНИ РАТ Не знајући за полемику Милоша Црњанског са Мирославом Крлежом, лета 1998. у Дому културе Студентски град уприличио сам разговор под истим насловом. За саговорника бејах позвао Мила Кукића*, војводу четничког из Отаџбинског рата 1991-1995, а за водитеља директора Дома, публицисту и српског националисту. Невоља, међутим, није била што ја нисам знао за сукоб између дуго прећутаног Црњанског и извиканог Крлеже. То се дало се тумачити Брозовим школама, али, што за њега не беху чули ни студенти Милошевићевих, било је још горе. У малој сали Дома, наш домаћин се узврпољио када сам казао да о рату желим говорити као антрополошкој, а не историјској појави. Но, мада сам од Кукића очекивао да нам каже и због чега је као народни посланик, рањен лежао у книнском затвору док су Хрвати клали по Медачком џепу, није ми помогао да присутнима објасним због чега ратовати. Зато га нисам ни питао зашто је за митраљезом 12,7 мм тада погинула једна старица уместо правог борца, или ко је распустио пук “Петар Мркоњић”, постројен под српским знамењима. Када је још казао да је у “Олуји” хтео да убије Милана Мартића због издаје, постало ми је нелагодно. Кудио је и Ратка Младића, због скидања кокарди с капа добровољаца. Нисам међутим желео да нам се прича сведе на сукоб четника и партизана. Спремао се рат на Космету и момци су се могли наћи у њему, такође осуђени на срамоту. Кукић, наводно, беше пошао у рат за српске циљеве, а издајници за југословенске, па сам га замолио да нам опише како је под Капетаном Драганом обучаван у Голубићу. Но, на сам помен његовог имена, укрутио се још више. Моју знатижељу, изгледа, није делио нико: студенти нису ничим одавали да их тајне службе занимају. Наиме, из својих социологија и историја беху научили да је сваки рат сем за Прогрес злочин по себи, већина сматрајући да је живот без шпијунаже, кринки, подлости и, на крају, злочина, немогућ. Од зрелости тих младих људи јежио сам се више него од Директорове и Кукићеве лукавости. Свикли на Време чуда, одбацивали су безмало све што су им дедови сматрали паметним, здравим и нормалним. После мог излагања о рату као пројави Небеске Војне, и Кукићевог о Крајини, ипак сам им предложио разговор. Но, од Кукића су једино тражили да им каже зашто не цени Младића. Јер, мада се прсио антикомунизмом колико својевремено Младић Партијом, обојица очигледно беху у Служби: Младић војној, Кукић цивилној. Као да су и студенти хтели да им се разјасни разлика између тајне наредбе да се крај од

5

Метка до Велебита препусти Хрватима, и закулисне игре да се брани само док треба Милошевићу. Но то се није смело казати тад колико ни данас: Младићу је за мање убијена ћерка, његовом телохранитељу жена и дете, а Кукић је у том надметању Служби изгубио преко педесет рођака. Мада је потом писао да су и њега хтели да убију, пред нама је ипак седео жив, а Младић се крио, али не од Удбе или Коса, већ странаца. Но, Бору Радића из околине Сарајева Служба је због сличног послала муслиманима у заседу, а потпуковника Луку Радојчића и јунака Стригу убила с леђа на Маглају. За Гишку, Белог и Аркана су сви присутни знали, нажалост не видећи битну разлику између њих и истинских родољуба. Но, ваљало је казати им, отаџбину воли само ко је не срамоти. Али, задовољан пажњом публике, Кукић се није правдао. Као да је одувек знао да завичај, својта, саборци, преци, сународници и отаџбина обавезују, али не баш до краја. Столећима – од Стојана Јанковића до Голуба Бабића, од Гаврила Принципа до пуковника Момчила Богуновића, под чудним околностима погинулог на Кашићу – његова Крајина је чинила ратиште између Нас и Њих. Но, мада названи Чуварима Капије, ни он ни остали који то беху прочитали у страним књигама нису се могли сложити да ли је чувамо наспрам Истока, Запада, Севера или Југа? Што је најгоре, безмало нико осим њега и мене није сматрао да Њом вреди чувати себе и своје. Тако се ни Директор није осећао кривим што Крајину није бар посетио, а да су Срби стража над сопством а не само границама Европе није ни помишљао. Ни ја још нисам схватао да смо двери кроз које се пролазом постаје човек, или ништак. Студенти су нас гледали жељни нечег новог, готово безименог. Ваљало је предочити им да су Божије разлике између људи и народа важније од свега нанетог културом, превером, милом или силом, и да људи расту као оморике кроз танку, црвену, посну земљу Крајине, из корена пружених кроз време као кроз живи камен. Но желео сам да то назру из Кукићевих речи, пошто је он био ратник и учесник, а ја више сведок и бележник. Али, Медачки џеп беше ипак пао и усташе су у њему пред холандским новинарима вадиле очи српским заробљеницима, што је он вероватно знао, унапред. Све се кочило у вечности, као мува у ћилибару. Да су сличности замке, и свет препун мимикрије зарад зла, могао сам им говорити ја, као писац, или он, као дејственик. Да има Срба горих од усташа, такође. Али, да је ваљало најурити или побити издајнике упоредо са Хрватима и муслиманима, ни он ни ја нисмо им рекли. Удба и Кос беху одрадили своје и међу њима, причом о светости “српске” крви. Нажалост, тога су се држали једино часници попут Радића, Богуновића, Радојчића, или Стриге. Чак је и Дирекор себе сматрао Дурмиторцем, мада ни стасом ни ликом не беше горштак. Знојио се док сам објашњавао да рат није био злочиначки мада су га злодуси водили, ни освајачки, мада смо ратовали у другим “републикама”, и да је послужио једино странцима и изродима.

6

Но да му помогне јавио се Тодор, посетилац разних трибина, скренувши разговор на верске теме. Да је и он бивши пуковник ЈНА ја нисам знао, али Директор јесте. Као омамљен пустио је да нас изможди, па и једног коштуњавог студента да без повода прича о Црној Гори. Затим је неко Кукића питао нешто небитно, те смо и остатак вечери провели ћаскајући. По завршетку, пришао нам је висок, прав момак и представио се као бивши борац са фочанског ратишта. Казао ми је, мирно, да је ватрена линија чистилиште, али да истинско настаје тек кад се она прође. Зашто то није рекао у сали, нисам га питао, знајући да су и њему рат оклеветали колико Црњанском. Нажалост, ни Кукић ни ја нисмо му га одбранили као борбу са собом више него с душманима. И њему се све што јесмо и нисмо рекли чинило ругањем, на које је несвесно одговарао презиром. Но ватрену линију не беше прошао стиснут, већ вруће крви. Радовао сам се његовој чедности, и лепоти. Али и ја сам се осећао изданим, чак више него он. Тек Петог октобра 2000. спопао ме је сличан бол с потлачености, немоћи и срамоте. Наиме, млади Фочак у рат беше кренуо чиста срца, желећи да осмисли свој живот макар погибијом. И Кукић се претпостављам надао искупу, док сам за Директорово родољубље схватио да не сеже даље од језика. А Фочак беше дошао да чује нешто што би га убедило да није био ни луд ни глуп ни зао, кад је узео оружје у руке и гледао како му гину другови и саборци. Но, на помен Протокола сионских мудраца очигледно није знао о чему се ради. Објаснио сам му да има људи који би да забране рат, пошто му сами нису дорасли. Да нам је ратништво бит, говорио сам му, трговци, ћифте и сплеткари су знали. Поништујући нам ратне добитке ругали су се јунаштву “фалсификатом” којим су већ крајем 19. века потанко објаснили шта ће нам се десити у 20, и даље. Држећи страну мањинама, тражећи “људска права” – заправо, моћ и власт – за жене, децу, безмоћнике, сакате, изопачене и зле, а спутавајући здраве и снажне, граде своје будуће царство. Јер, шта би Они радили немајући кога да “штите” и жале? Шта би без јадова било са невладиним организацијама, и како би најгори поповали иком, разголићени фронтом? “Рат је једина хигијена света”, казали су већ италијански футуристи, што ту истину не чини мањом. Зашто је Кукић морао да пази више на политичаре и “међународну заједницу” него на себе и своје? Зашто се ви стидите свог усхита бојем? Растачући нам веру празноверјем и екуменизмом, непријатељи српских имена и презимена – без ичег српског у себи – исмевају све што нас је, икад, привело Богу и витештву. Тако је у Италији и Немачкој дошло до фашизма. Гледао ме је, нажалост исти какав беше пошао у рат. Нисам знао чиме допрети до тих људи, који беху преживели више него Срби икад, да би остали храбри срцем, а заплашени умом, душом и духом. Знојио сам се, па се поздравио с њим, Кукићем и Директором, и са супругом кренуо у ноћ. Од рата, па и оног у коме су нам родитељи тражили правду без Бога, око нас не беше ни трага – Нови, Брозов, европски Београд одрода, безверника, братоубица и оцеубица,

7

кочоперио се труо, офуцан већ при грађењу. Али ја сам знао да ће Рата тек бити, и то не само бомбардовања 1999, будући да се котио сваком новом лажи, сваким зулумом у име “мира”. Четири године беше ме супруга пратила на ратиште, не знајући хоћу ли се вратити. Знала је да морам да идем, јер су сви моји и њени одвајкада презирали “хуље које би да умру у кревету”. Осећала је, као ја, да су сви борци братство: разумели су се па и волели и док су се клали. Јунаштво је потирало све разлике у вери, пореклу, имену, и делило људе само на сој и несој, ратнике и кукавице, вернике и невернике. Нису ни Кукић ни Фочак мрзели витешке непријатеље, већ само недоличне “наше”. Да се мир, пролазни, постиже једино победом у рату, а вечни само силаском у гроб, супруга ми такође беше научила у сусрету са војницима и добровољцима, тог рата који безмало сви наши суседи у Београду као да нису примећивали. И мада их није гледала на ратишту, њихов спокој из снаге, свести о смрти, и лепоти живота, није јој промакао. Тако је и она прихватила мир као уздах, драгоцен усред непрекидне Небеске и Земаљске Војне. Но “мир” разних Служби, ћифти, и свезнадара осећали смо обоје као смрт под другим именом. За такав је, очигледно, ваљало побити или сапети све срчане, бунтовне и неуздрхтале, који су у крхости и непоновљивости живота видели његову највећу вредност. Зато су се и Фочак и Кукић пред нама врпољили, преварени безброј пута. С непријатељем су се некако носили, али са Удбом или Косом теже. Окружени агентима с правом да убију, понизе или збришу, зазирали смо једни од других, јер се крвницима из Другог рата беху надодали нови. Без клеветања истинског рата, и вођења лажног, наши непријатељи, очигледно, нису могли постићи свој наум. Нова класа наших родитеља и њихових безочних настављача беше дошла до свих својих “успеха” Револуцијом, самоуправљањем, свечаном сахраном Броза, противсрпским ратом, Петим октобром и Ђинђићевим погребом, и није им падало на памет да оставе читавом макар причу о рату какав јесте, а не какав он, по њима, мора бити. Прогрес су нам, што се њих тиче, могли оружјем донети и Американци, као пре њих Совјети. Најважније је било да нас они, затим њихова деца и унуци, заувек терају Светлим стазама крви и бешчашћа. Као Јеврејима, добитак им се чинио већим уколико му је цена страшнија. Возећи се преко Бранковог моста, посматрали смо хрпу метала, споменик жртвама логора на старом сајмишту. Ћутао сам, бесан и због Јевреја и њихових пријатеља који су, једном годишње, пред том грдобом полагали цвеће, да обележе искључиво свој Холокауст. Мада сам испрва то осећање одбијао од себе, чинило ми се као да се у медијима и јавности, на филму и у књигама, цела Историја претаче у њихову, а “гоји” само у статисте у њиховим неописиво важним животима. Невиђен, иза нас је остао и немушти белег пилотима погинулим 6. априла 1941, као да би честит могао изазвати жељу за осветом. Изашавши из аутобуса на Зеленом Венцу, пробијали смо се кроз светину којој нису требали хероји. На степеницама пешачког пролаза ваљали су се пијани и упрљани инвалиди са Вуковара, Горажда, Бихаћа. И солунци беху тако просили после највећег рата у

8

нашој историји – пузећи плочницима, и пружајући своје патрљке према слепим и худим малограђанима. Али, претпостављам да је богаљи требало да нас застраше. Наши родитељи беху такође замрзели рат, нашавши се злоупотребљеним, али они беху први почели са тим ругањем српском јунаштву, замерајући својим очевима због жртвовања за нацију, не класу. Зато нам, ваљда, ни из Првог рата није остао ваљан споменик, ни књига. Ми данас немамо ни Јад Вашем, иако су нам жртве веће од јеврејских, а камоли Стари Завет да нам осмисли историју као саборни пут ка победи. Немамо ништа налик вестерну, мада смо били затрпавани партизанским филмовима. Да су наши прави митови нишчи и бесмислени, као хотентотски или дијачки, научени беху и студенти који су ме својим прихватањем беде око себе тако утукли. Требало је да прође пола века до романа достојног Цера, Колубаре, Албаније, Кајмакчалана и Солунског фронта. На жалост свих “слободоумника”, написао га је Станислав Краков, ратни херој и рођак Милана Недића и Димитрија Љотића, предосећајући будућу ћутњу Кукића, или бившег специјалца из Србиња. Зашто се Живот човека на Балкану није појавио између два рата уместо, или уз, Крила, Црвеног Пјероа и Кроз буру ни супруга ни ја нисмо се одавно питали. Да јесте, уз обиље сличних сведочења, партизана као измећара западног, богоборачког духа можда не би било, а сигурно ни Слободана Милошевића. Наиме, и поручник Краков се већ по првом “Ослобођењу” покушао убити јер се на њега навадио један мирнодопски каријериста. Затим се скинуо и постао салонски лав, одрекавши се казивања пуне истине да би га хвалила Исидора Секулић и остали из београдске чаршије. Други рат дочекао је као неборац, готово колаборант. Закономерно, и мој отац је 1945. све своје оружје разделио родбини а о рату ћутао осим међу ратним друговима, некадар да напише ишта ваљано о најзначајнијем догађају свог живота, нападу на усташки Купрес. Годину дана пошто је умро од стида због пада Крајине, и Миле Кукић и Фочак избегавали су да икоме кажу да су у рату живели сјајније и јаче, и себе ценили више, него пре и после њега. Но, да ли су ратне жртве биле довољан разлог да обојица крију поглед и од мене? Ко нас је то огадио самима себи, да се гледамо очима Мирослава Крлеже, Мише Гленија, Тима Џуде, Лоре Силбер, Роберта Каплана и сличних? Зашто се Милош Црњански, ратник и писац од дара морао склањати испред кукавица? И, због чега је официр који се одупро Хрватима 1991, 2001. постао један од перјаница Атлантског клуба? Зашто је он допустио да нам војску води један мекушни психолог? Све то смо супруга и ја стално претресали између себе. Да немамо децу, “грађани” би нам спочитавали да смо више него фашисти. Но, моји дечаци су били у Босни, а други, једва старији од њих, беху ратовали уз очеве пуне четири године. Ко се то у њихово и наше име бунио противу ратних губитака? Педесетак хиљада људи палих за Српство у Отаџбинском рату ћутњом су пред нама обезличени, а маловерници побијени саобраћајем, и безнађем по уредима, радњама, кафанама, и бурдељима прихваћени као цена “нормалног” живота. На хероизам, осим филмски, многи наши познаници одавно задижу обрве, истовремено пуни разумевања за свачији кукавичлук, нискост, подлост, лаж, превару и користољубље. Људе којима је смрт у рату мања од многих зала Они очигледно мрзе, као огледала. “Ратом против рата”

9

заправо рују противу чојства и јунаштва – по Герхарду Геземану, најблиставијег српског доприноса светској баштини. “Главу дајем, а они је неће!” викао беше приликом протеривања у Србију четник на Озрену, таман, голем, борећи се против суза. Седели смо код куће не знајући зашто нам је трибина у Студентском граду пала тако тешко. Помишљао сам на палестинске бомбаше. “Кад мир постане несноснији од рата, и ја сам за рат!” понављао сам супрузи речи Светог Сергија Радоњешког, пред битку на Куликову пољу. “Мир” којим се користе и управљају несоји, говорио сам, позив је на бескрајни рат свих против свих. Најгори је зулум слабијих, какав заговарају Протоколи сионских мудраца и протоколи “међународне заједнице”. “Најгоре је кад бијен бије!” кажу наши. Да душмани неће да нас предводе храбри, непорочни, и делотворни? Они сеју хаос да би нам, после свега, понудили “цара који је беспрекоран”! За чије се добро водио, говорио сам – што нисам на трибини – Први светски рат, после кога су САД од дужничке земље постале целом свету поверилац? Коме је Други рат спасао капитализам, готово докрајчен Великом кризом Тридесетих? И коме ваља Трећи, тренутно још под маском неповезаних, контролисаних, и ограничених сукоба, широм света? То медијско, културно, трговинско, дипломатско и физичко насиље, говорио сам, уперено је против свих који за своје неуспехе не криве Бога! Изазивачи тих ратова би и свет и људе да преправе, и рат против Њих света је дужност! Јер творци Рата су сви који би да живе безбрижно, безболно, без напора и изазова, пуног дроба и празне душе! “У фукаре очи од сплачине!” писао је још Његош, а супруга ме је погледала са осмехом. Но и они ће нестати у Рату Над Ратовима, готово да сам викао, Оцу Свих Ратова како га већ зову у Ираку! Њихова срамота је васељенска, а ни казна им неће бити мања! А наша ће бити спрам огрешења о себе, три пута васкрсле да бисмо се сами поробили! Смејали смо се, обоје љути. И студенти ће се, рекао сам, опаметити, као наша деца 1993, кад нисам имао да им купим ни кокице. И мудрост и храброст стижу с изазовом и муком, чак и бесловесницима који им не знају ни цену ни сврху. Неће нас, потомке Срба и претке будућих Срба, нико превеслати баш како је наумио; јер, Бог нам је дао што Њима није: способност да Га осећамо и назиремо, и да Му се радујемо, чак и кад нас кажњава. (Име Мила Кукића* промењено је из разумљивих разлога.)

10

СИТО Александер Кобурн СЛЕДЕЋА ЖРТВА: АМЕРИЧКЕ СЛОБОДЕ? Напад на Светски трговински центар и Пентагон многи су упоредили са Перл Харбором. Поређење је прикладно. Оба напада су представљала чуда логистичког прорачуна, координације, извођења, и уништења циљева. Али, подударности изгледа има још. Могућност јапанског удара била је позната обавештајној служби америчке морнарице и Председнику Рузвелту. Овог уторка, међутим, подсмех америчким тајним службама био је општи. Вашингтон Пост тако наводи да је један неименовани високи функционер Националног савета за безбедност (National Security Council) изјавио да “Ни ми не знамо ништа. И ми гледамо CNN”. Ни годишњи обавештајни буџет од 30 милијарди долара, ни свеопште прислушкивање, ни хиљаде и хиљаде агената широм света, значи, нису нам пружили чак ни упозорење. Но, уредник лондонског Ал-кудс ал-араби (Al-Quds al-Arabi) каже да је пре три седмице сазнао да Осама Бин Ладен планира “изузетно велике нападе на америчке интересе”. Нажалост, наша жеља за одмаздом често нам превазилази памет. Одмах после удара, цео амерички естаблишмент задужен за националну безбедност захтевао је поништење забране атентата на стране вође и државнике. На челу са Председником Бушом, тражили су да се нешто учини не само против извршилаца, већ и оних који су им можда помагали. Из нуклеарног лобија стигао је позив да се сви непријатељи Америке превентивно бомбардују малим нуклеарним бомбама. У иностранству, циљеви су већ познати – талибани или Садам Хусеин, иначе производи америчких обавештајних служби. Код куће, мета ће бити Устав. Пре недељу дана, ФБИ је напао Инфоком (Infocom), тексашки сајт исламских група попут Савета за исламске односе (Council on Islamic Relations), Исламског друштва Северне Америке (The Islamic Society of North America), Исламског савеза за Палестину (The Islamic Association for Palestine) и Задужбине за Свету Земљу (The Holy Land Foundation). Палестинцима се не издају улазне визе, а они који су већ овде могу бити, на основу Клинтоновог закона, ухапшени или протерани без судског поступка. Није прошло ни сат од катастрофе, а лумени попут Антонија Кордсмена (Anthony Cordesman), Веслија Кларка (Wesley Clark), Роберта Гејтса (Robert Gates) и

11

Лоренса Иглбергера (Lawrence Eagleburger) већ су знали да је до напада дошло “зато што је Америка демократска земља”, додајући да ће “неке демократске процедуре морати бити напуштене”. Значи ли то повећано шпијунирање у земљи? Етничке картоне? Личне карте? (Прим. уред.: у Америци не постоје личне карте, али возачке дозволе, издате и невозачима, служе у исте сврхе.) У утoрак, америчко руководство није изгледало лепо. Председник Буш је одржао бојажљив говор у Флориди, да би се сат касније појавио у Луизијани, одакле је такође говорио као под средствима за умирење. Потом су га пребацили у бункер у Небраски, док се неко није досетио да је у време националне опасности председнику САД место у Белој Кући. Сигуран добитник у свему овоме бесумње је Израел. Испитавања јавног мњења показивала су да Американци не одобравају методе борбе против тероризма којима се та земља служи, због чега је Колин Пауел (Colin Powell) благо критиковао. Тога сигурно неће бити у наредним седмицама, када израелске вође буду подучиле своје америчке колеге како да се носе са муслиманима. “Јутрос су слободу”, казао је Буш у Флориди, “напале кукавице без лица”. Нажалост, то је добар опис готово свих познатих политичких и медијских коментатора ових дана. Насупрот њима, коментари економских прилика били су информативни и суздржани. Најгоре је погођена индустрија осигурања, што ће највероватнје довести до виших цена енергената и даљег пада светских берзи. Но то Буша неће спречити да новцем Фонда за социјално осигурање донекле задовољи Министарство одбране. Три авиона су погодила три најистакнутије америчке зграде а Америка ће одговорити још већим улагањем у ракетну индустрију, не би ли тиме ојачала привреду и постала још богатија. Александер Кобурн је амерички политички коментатор са левице. Чланак је објављен је 13. септембра 2002. у Лос Анђелес Тајмсу (Los Angeles Times), два дана после напада на зграде Светског трговинског центра у Њујорку и зграду Пентагона у Вашингтону.

12

Роберт Фишер ОСНОВНИ УЗРОЦИ АМЕРИЧКОГ РАТА ПРОТИВ ИРАКА И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ Последњих 50 година амерички долар је главна светска валута. Штампа се једино у америчкој централној банци, “Федералној резерви САД” (Federal Reserve USA), која је приватно власништво јеврејских банака. Ако нека земља жели да купи нешто за америчких доларе, новац мора да “одради”. За своје банане, метале, нафту и слично, земље продавци најчешће траже управо ту валуту. Ако је нема, земља-купац се мора обратити Америци. САД јој потребну суму обезбеђује емисијом, уз велику провизију. Но кад Америка нешто купује, доларе једноставно одштампа. То чини последњих 50 година, откако је долар постао основно платежно средство у свету. Мада је тим банкнотама преплавила свет, она у својим банкама нема довољно злата да покрије њихову вредност. Зато америчку “размену” карактерише буџетни дефицит од око 2,5 трилиона (две и по хиљаде милијарди) долара, који ће у наредним годинама по свему судећи наставити да расте. Бушов план предвиђа да ће државни дуг у следеће три године достићи 3,5 трилиона долара, и износити око 50 посто бруто национално дохотка. Зашто Ирак? Ирак је прва земља ОПЕК-а која је престала да продаје нафту за доларе, и прешла на евро. Мада је 6. новембра 2002. евро вредео свега 80 америчких центи, Ирак је све своје доларе заменио за евре, и то му се исплатило. Наиме, евро је почео јачати у односу на долар, па је Ирак почео да зарађује. САД му то нису могле опростити пошто су и друга два члана ОПЕК-а, Иран и Сирија, почела трговати у еврима. Њиховим примером пошла је и Венецуела. У овој земљи у којој се произведе седам посто од укупне светске производње нафте нереди су почели крајем прошле године. Пошто су и руска и кинеска централна банка прешле на евро, на међународном тржишту данас постоји вишак долара и мањак евра. Американци то сматрају шамаром својој привреди, и жељи да остану главни светски паразит и лихвар. Алан Гринспен (Alan Greenspan, шеф Федералне резерве, прим. уред.) предвидео је губитак од 13 трилиона (13 хиљада милијарди) долара само у првој фази обрачуна светске трговине у еврима. Наиме, ако евро постане прва светска валута, Америка ће заостати, будући да неће моћи и даље штампати свој новац без златне подлоге. Многи ће тада заменити доларе за евре, да би куповали нафту ОПЕК-а и осталу робу. Највећи улагачи ће тада из САД прећи у Европу. “Америчког начина

13

живота”, заснованог на туђим дуговима и штампању долара без покрића, тада ће нестати. Долар се још неприродно, америчком политиком, одржава у Кини, Северној и Јужној Кореји, Тајвану и Јапану. Те земље производе готово све робе потребне Америци и она им зато позајмљује новац, не би ли и даље правиле оно што њој треба. Но њихов профит завршава у САД, у виду робе и отплате дугова Американцима. Банкари и економисти су давно проценили да ће долар страховито пасти ако земље Азије престану да подржавају Америку. У том случају цела ће Азија прећи на евро, првенствено због нафте из ОПЕК-а. Зато Бушову “Осовину зла” чине све државе које намеравају да доларе замене еврима или су то већ учиниле. САД ће их највероватније напасти (Ирак и Сирију, док је Венецуела већ у превирању) и њихове владе заменити послушним. Тиме ће и остале велике произвођаче енергије притиснути да се врате долару. Америка ће се тако и даље снабдевати нафтом у замену за зелени папир, при том наплаћујући и провизију. Због тога се ни Велика Британија не опредељује за Европу и евро, чувајући фунту и “пријатељство” са САД. Ако САД победе, задржаће фунту, ако не, прећи ће на евро, мада већ губи новац оклевајући да то учини. Отуд битка у Савету безбедности коју против САД у име Европе води Француска, уз неодлучност Британаца и владајућих гарнитура Шпаније и Италије, којима су Американци обећали куле и градове. Зато су улози око рата у Ираку кудикамо већи и сложенији од обичне борбе за нафту. Јер ако Америка не уђе у рат, ЕУ је више неће сматрати суперсилом. Зато се Француска и Немачка боре за “мир” у Савету безбедности. Ирак је само почетак; ко победи, владаће дуго. Ако Америка окупира Ирак, следећи циљ јој највероватније неће бити Северна Кореја, већ Сирија и Јордан. Под изговором очувања “стабилности региона”, упутиће ултиматум Сирији да се повуче из Либана, будући да одатле и са севера наводно угрожава Израел. Сирија то неће учинити, да Израел не би опет заузео Либан и завладао целом Палестином. Ту ће се ломити копља и САД ће се окомити на Сирију, не би ли ушле у Либан, па потом Јордан, као “миротворац”. Упоредо се може очекивати насилан преврат у Венецуели, којим ће Американци обезбедити контролу над венецуеланском нафтом. Пошто се устоличи марионетска влада и у Венецуели, Европа ће постати енергетски потпуно зависна од САД. Контролом и потплаћивањем партија на власти у државама-чланицама ЕУ и контролом енергије, мора, и ваздуха, Америка ће обезбедити и утврдити своју глобалну империју. Таквим тоталитаризмом потчиниће све земље и народе.

14

(Чланак са Интернета, објављен непосредно пре америчког напада на Ирак, марта 2003.) Роберт Боби Фишер (Robert James Fischer, скраћено Bobby) рођен је 9. марта 1943. у Чикагу. Као петнаестогодишњак постао је први амерички светски првак у шаху, победивши велике совјетске велемајстора тог доба. Пошто се показао својеглавим и мимо шаха, титула му је одузета, а он гурнут у медијски заборав. Мада јеврејског порекла, доследно се изјашњавао против ционизма. За Рата против Срба, 1992. на Светом Стефану играо против некадашњег светског првака, Бориса Спаског упркос забрани америчке владе. Живи у изгнанству. Непознати аутор О ТЕОРИЈИ ЗАВЕРЕ Реч је пре свега о компанији Група Карлајл (The Carlyle Group) вредној око 14 милијарди долара, у власништву групе моћних републиканаца из Вашингтона. Уређена као “холдинг” грађевинских, енергетских, хотелијерских, наменских и берзанских предузећа она садржи и следеће фирме: Групу Бин Ладен (The Bin Laden Group) из Ријада у Сауди Арабији, Јунајтед Дифенс (United Defense) из Вирџиније, Рејтеон (Raytheon) из Масачусетса и енергетску и нафтну компанију Арбусто (Arbusto Enegry and Oil Company) из Тексаса. Чланица Групе позната по скандалима је и Енрон (Enron). Но најзанимљивији је грађевински концерн са Блиског Истока, Група Бин Ладен. Осама Бин Ладен, подсетимо се, обогатио се углавном као грађевинац. Усто, он је и главни снабдевач Кока-коле гумирабиком. У оквиру Карлајла, породице Буш и Бин Ладен су партнери од 1989. године. Те године, старији Осамин брат, Салем, и Џорџ Буш старији основали су нафтну компанију Арбусто и остали партнери све до Салемове смрти 1993. Буш старији је данас већински власник овог мамутског предузећа у оквиру америчког нафтног гиганта Шеврон-Тексако (Chevron-Texaco). Рејтеон из Масачусетса производи системе за навођење ракета Томахавк, системе за глобално позиционирање (GPS) и интеграционе радарске системе за све државе Европске Уније. Јунајтед Дифенс из Вирџиније, такође члан Групе, производи системе за лансирање ракета (софтвер и хардвер) за америчку морнарицу и авијацију. Група Бин Ладен била је главни извођач обнове Кувајта после првог Ирачког рата и највеће је грађевинско предузеће на Блиском Истоку. Тренутно гради или обнавља

15

америчке, британске, и саудијске ваздухопловне базе на Арабијском полуострву, као и базу Инџирлик у Турској. Шта Карлајл добија у случају рата? Пре свега, Шеврон-Тексако а тиме и Арбусто зарађују милионе на ратном поскупљењу нафте. Скок вредности њихових акција иде право у џепове породице Буш. Вредност акција Рејтеона и Јунајтед Дифенса се упетостручује. Тако је само прошлог месеца Јунајтед Дифенс на Чикашкој берзи (NASDAQ) продајом акција зарадио 300 милиона долара. И то је отишло директно Бушовима. Група Бин Ладен ће бесумње бити главни извођач обнове Багдада, војних база и њихове инфраструктуре. Тај ће новац ићи породици Бин Ладен. У управи Групе Карлајл налазе се Џорџ Буш старији, Џон Мејџор (John Major), премијер Велике Британије у време првог Ирачког рата, Френк Карлучи (Frank Carlucci), Секретар одбране у Регановој администрацији, Доналд Рамсфелд (Donald H. Rumsfeld), бивши шеф ЦИА, школски друг Буша старијег и садашњи амерички секретар за одбрану. Рамсфелд је и лични пријатељ Ричарда Чејнија (Richard (Dick) Cheney), потпредседника САД и шефа Бушовог ратног и управљачког тима током Заливског рата. Чејни је тада био претпостављени главнокомандујећем Западног војног савеза генералу Норману Шварцкопфу (Norman Schwarzkopff). Исти ликови јављају се као учесници и у Другом ирачком рату, а Џорџ Буш млађи је само њихова марионета. Усто, породице Бин Ладен и Буш настављају да баснословно зарађују на рату. Стога, ма колико цео свет па и ОУН осуђивали напад на Ирак, до њега ће доћи. Много је новца у игри и не би било чудно да је и Садам Хусеин, уз надокнаду, само део кастинга за овај до детаља планиран и добро разрађен рат. (Post Scriptum: Фирме Морган, Стенли, Дин, Витер (Morgan, Stanley, Dean, Witter & Co) и Мерил Линч (Merril Lynch) зарадиле су 1,2 односно 5,5 милиона долара на једној јединој берзанској трансакцији Америкен Ерлајнса (American Airlines), две седмице после напада на Светски трговински центар (WTC) 11. септембра 2002. Наиме, користећи се “пут опшоном” (Put Option) обе компаније су после недељу дана вратиле купљене акција чија је вредност пала, уз надокнаду до првобитне вредности плус 100 посто. “Пут опшон” је иначе познато финансијско оруђе којим се на Њујоршкој (NYSE) и Чикашкој берзи долази до свежег капитала. Јер, обе компаније су имале седишта у кулама Светског трговинског центра и обе су на “пут опшон” купиле акције Америкен Ерлајнса између 6. и 10. септембра, и вратиле их између 29. септембра и 10. октобра, када им је вредност пала за готово 40 посто. Самог 11. септембра ниједан члан управе ових компанија није се налазио у Светском трговинском центру, већ су сви били на састанку у другом делу града. Око 700 запослених који су били на својим радним местима је погинуло.

16

Један од млађе браће Осаме Бин Ладена тренутно завршава студије на Харварду у Бостону, где је провео претходних пет година. Из Бостона су полетела и оба авиона која су ударила у Трговински центар. Извори свих наведених информације су The Carlyle Group, The Washington Post, The Baltimore Chronicle, The New York Times, CNN, CNN Money и њихови сајтови. (Овај чланак примљен је 8. априла 2003, као један у низу потписаних са Phantom at the Opera. Неприређен, обиловао је дактилографским и правописним грешкама, својственим Србима из иностранства. Лоше употребљени енглески стручни и други изрази требало је, ваљда, да задиве читаоце. Током акције “Сабља” аутор је нападао власт износећи непознате и мање познате податке. По свему судећи, “Фантом” је бивши или активни обавештајац, што не умањује истинитост његових чињеница.) Непознати аутор(и) ФОНД ЗА “ОТВОРЕНО ДРУШТВО”: СУОЧАВАЊЕ СА ПРОШЛОШЋУ 1. (Овај) Програм је заједно са правним програмом, програмом јавне управе и образовним програмима био један од приоритетних програма Фонда у 2003. години. Због колебљивог односа дела политичке и интелектуалне елите према злочинима, индивидуалном кажњавању за почињене злочине, методологијама владања претходног режима, лустрацији, разумевању одговорности и према другим питањима транзиционе правде (курзив уред.) већину активности у овој области предузимали су независни медији и невладине организације. 2. Најзначајније активности на медијском плану спроводи РТВ Б92 документарним серијама, јавним расправама, културним догађајима у којима се отварају конкретна питања одговорности и кривице, трага за истином и путевима превазилажења последица прошлости, и промовишу нови друштвени и културни модели понашања (толеранција, култура мира, дијалога и одговорности и слично). Два документациона центра прикупљају, обрађују и чувају грађу о догађајима из периода 1987-2000 и стављају је на располагање заинтересованој јавности. Једно је Ебарт медијска документација која прикупља медијску грађу, а друго Документациони центар Б92 који прикупља грађу која није медијска. Оба центра развијају интензивне комуникације са сличним институцијама из земаља бивше Југославије, а Ебарт – медијска документација интензивно сарађује и са Институтом за транзициону правду из Њујорка.

17

Све наведене пројекте подржава Фонд за отворено друштво самостално или заједно са медијским network програмом и другим донаторима међу којима су највећи Европска агенција за реконструкцију и Шведски хелсиншки комитет. 3. Расте број невладиних организација које раде на пројектима чији је циљ трагање за истином, прихватање одговорности, развијање свести о потреби индивидуалног кажњавања починилаца злочина. Оне се својим радом непосредно обраћају грађанима, подмладцима политичких партија, новинарима и носиоцима јавних фунција у локалним заједницама и у правосуђу. Стварају се коалиције невладиних и других организација у земљи и интензивира њихово повезивање са партнерима из земаља региона ради заједничког покретања пројеката и активности. Интензивна сарадња ових НВО одвија се и преко Центра за демократију и помирење у Југоисточној Европи (Center for Democracy and Reconciliation in Southeast Europe). Поред Фонда и други донатори (Freedom House, Ch. S. Mott Foundation, Rockefeller Brothers Foundation, швајцарска Агенција за развој) подржавају наведене активности и формирале су донаторски форум ради усаглашавања својих програма и подршке. 4. Интензивне активности државних органа на сузбијању организованог криминала после убиства српског премијера и формирања органа Државне заједнице Србије и Црне Горе довеле су и до битне промене званичне политике према кажњавању починалаца кривичних дела која представљају кршење норми међународног права човечности. Имењен је Закон о сарадњи са Трибуналом за бившу Југославију и избрисана је рестриктивна одредба која није допуштала предају ових лица у надлежност Трибунала уколико оптужница против њих није била подигнута после доношења овог Закона. Ради процесуирања случајева кршења права човечности пред домаћим правосуђем формирана су специјална већа при Окружном суду у Београду као и специјално жалбено веће при Врховном суду. Борба против организованог криминала је разоткрила механизме злоупотребе политичких институција и повезаност бишег режима с криминалом, ратним злочинима и нелегалним стицањем профита. То је допринело порасту интересовања јавности за непосредну прошлост и за разумевање технологије владања путем манипулација, злоупотреба политичке власти и патриотизма грађана. Због свега овога проширен је политички простор за истинско суочавање са прошлошћу и предузимање акција за елимисање њених последица. Стога ће за Фонд ово остати програм виског приоритета. Фонд ће наставити са активностима које и до сада развијао. Додатно ће, кроз Правни програм, подржавати пројекте који доприносе подизању капацитета специјалних правосудних органа – судова и тужилаштва – у чију надлежност је стављено вођење поступака против прекршилаца права човечности.

18

Етнички односи Током 2003. године Програм се реализовао сагласно Стратегији утврђеној за период 2001-2003. године, и основна програмска опредељења ће бити настављена и у 2004. години. У центру Програма налази се подршка пројектима и активностима локалних невладиних организација и самоуправа који доприносе УНАПРЕЂИВАЊУ ОДНОСА МЕЂУ РАЗЛИЧИТИМ НАЦИОНАЛНИМ И ЕТНИЧКИМ ГРУПАМА. Ова програмска линија се реализовала у сарадњи са Фондацијама Краљ Бодуен и Ч. С. Мот, преко трогодишњег (2002-2004) регионалног програма, чији је садржај заједнички развијен кроз сарадњу између ових и националних Шорош фондација у земљама Југоисточне Европе. Преко Програма се сваке године подржи двадесетак иницијатива које долазе из национално мешовитих општина у Србији. Истовремено је кроз Програм изграђена и снажна балканска НВО мрежа која се бави унапређивањем међуетничких односа. Достигнућа Програма, које је у зиму 2002-2003. евалуирала група независних међународних евалуатора, оцењена су као врло успешна и препоручено је да Програм буде настављен и после 2004. године. Стога ће Фонд иницирати разговоре са фондацијама у региону о могућностима сарадње у даљем развијању регионалног аспекта “Програма за унапређивање међуетничких односа у етнички мешовитим срединама” и настојати да заинтересује друге донаторе, пре свега German Marshall Fund, који у јуну отвара своју балканску канцеларију. На локалном нивоу Фонд ће у 2004. години подржати јачање мреже НВО. Циљ овакве сарадње је примена истих методологија и ширење заједничких активности на балканском простору. Друга програмска линија је УНАПРЕЂИВАЊЕ ПОЛОЖАЈА МАЊИНА и кроз њу се у 2003. почело са пружањем подршке изградњи капацитета савета националних мањина (установљених на основу Закона о правима и слободама националних мањина из 2002. године) за вршење самоуправних овлашћења везаних за информисање, културу, просвету и употребу језика мањина. Додатна пажња ће бити посвећена малим мањинама чији број не прелази 20.000 (Бугари, Русини) и помоћи изградња самоуправних институција и у оним мањинама које због изразито малог броја (испод 3000) неће бити у могућности да оснују своје савете (Чеси, Немци). Ромски програм 1. Током 2003. питање положаја Рома је заузело место на политичкој реформској агенди: усвајана је савезна Стратегија интеграције и оснаживања Рома (курзив уред.); при Савезном министарству за људска права и мањине је формиран Национални савет Рома; Министарство просвете Србије је усвојило “Политику унапређивања образовања Рома” која представља део националне Стратегије реформе образовања. Уоквиру Стратегије Владе Србије за смањивање сиромаштва значајан акценат је стављен на проблеме ромске заједнице као најсиромашнијег

19

дела друштва. Фонд за отворено друштво и његови партнери – ромске НВО и друге институције које се баве Ромима – су непосредно и интензивно учествовали у развијању нових политика и уобличавању владиних докумената. 2. Фонд је радио на ИНТЕГРАЦИЈИ ПРОГРАМА ФОНДА У ИНСТУТИЦИЈЕ СИСТЕМА И НАСТАВЉЕН ЈЕ РАЗВОЈ СИСТЕМСКИХ ПИЛОТ ПРОЈЕКАТА, посебно у области образовања, социјалних, женских, и питања здравља. У 2004. години рад Фонда ће и даље бити оријентисан на системске промене, с тим што ће акценат бити на имплементацији стратегија у локалне средине. Подржаваће се креирање локалних политика и акционих програма унапређивања положаја Рома, као и њихова имплементација. И даље ће образовање бити најдоминантија област рада кроз имплементацију успешних ранијих развојних модела који доприносе једнакој доступности образовања Ромима, подизању квалитета образовања и развијању дугорочне политике десегрегације и антидискриминације у оквиру образовног система. У области остваривања права из области социјалне заштите наставиће се са програмима развијања и јачања партнерства ромских организација и професионалних организација са центрима за социјални рад, уз даље унапређивање методологије рада у заједници. Ширење успешних моделских програма у друге средине реализоваће се кроз заједничка саветовања и едукативне тренинге представника институција система и ромских НВО. 3. У свим областима интензивно је рађено на оснаживању, едукацији као и професионализацији ромских НВО, посебно младих и студената, као озбиљних партнера у програмима УНАПРЕЂЕЊА ПОЛОЖАЈА ЗАЈЕДНИЦЕ У ЛОКАЛНОЈ СРЕДИНИ. У јачању капацитета ромске заједнице акценат ће и даље бити на тематској едукацији студената стипендиста за заступање и остваривање права ромске заједнице. Наставиће се са систематском подршком студентима у развијању програма у области образовања, правног заступања, здравља, културе и женских права, као и јачању њихове сарадње. 4. Покренута је нова тема прихвата у земљу Рома тражилаца азила које су земље западне Европе почеле систематски да враћају у земљу порекла (Србију) на начин и по динамци која је у супротности са потписаним споразумима о реадмисији. Алармирана је европска политичка заједница (Савет Европе и владе одговарајући земаља) и надлежни органи у земљи (социјалне службе и школске власти, јер деца ових Рома често не могу да наставе школовање у земљи због непознавања језика средине) и проблем је изнет у јавност Србије (медији, округли столови, документарни филмови). Због уверења да је овај проблем регионални и да исти третман имају и Роми пореклом из других земаља Југоисточне Европе проблем је презентиран на састанку балканских Шорош фондација, где је одлучено да се испита ширина проблема, заједничке карактеристике и могућности заједничке акције, нарочито према надлежним европским институцијама.

20

5. Програм ће као и до сада наставити интензивну сарадњу са другим програмима Фонда за отворено друштво као и network програмима: образовним, правним, медијским, женским, и програмима јавног здравља, културу и издаваштво, као и са ESP, RCI, RPP, ERRC из Будимпеште. Медијски програм 1. (...) Независни медији који су до сада своју уређивачку самосталност обезбеђивали захваљујући, између осталог, и подршци донатора (курзив уред.), и данас су најзначајнији медији који настоје да у пуној мери негују професионализам, истинито обавештавају јавност, делују као контролори власти и буду представници друштвеног интереса. Због укупне ситуације, политичка јавност у Србији се ни данас не обликује првенствено у парламенту и кроз широку политичку дебату у другим институцијама друштва, већ су независни медији и даље главно поприште сучељавања мишљења и јавне дебате, а у доброј мери и најефикасније средство за едукацију и еманципацију становништва (курзив уред.) Тиме још увек битно доприносе обликовању критичког јавног мњења. 2. (...) Због овакве медијске ситуације, основно опредељење Медијског програма током ове и наредне године остаје исто. Прво је давање подршке променама оквира и услова за деловање медија и новинара кроз активности усмерене на: стварање демократског медијског простора и креирање медијске политике; помоћ у процесу трансформације медијских институција и асоцијација; допринос даљој професионализацији медија и подзању квалитета и компетенција новинара и других медијских професионалаца, кроз истраживања и анализе, студије и експертизе, едукације и размене искустава, саветовања и едукације. Овај програмски задатак трансформације медија реализоваће непосредно Медијски програм Фонда и то у сарадњи са Network Media Program-ом и локалним OSI фондацијама у региону Југоисточне Европе. Конкретни план активности сачиниће се на основу: регионалне програмске стратегије Network Media Program-а, закључака SEE Meeting-а одржаног у Београду фебруара 2003. године, као и конкретних договора са заинтересованим локалним фондацијама из региона и појединим надлежним медијским и другим партнерима. Друга програмска оријентација је давање подршке програмским пројектима независних медија кроз финасијску подршку медијским садржајима који доприносе: унапређењу квалитета професионалног новинарства и медијске понуде; промоцији друштвених реформи и креирању про-реформског расположења у јавности Србије; промоцији европских стандарда и приближавању евро-атлантским интеграцијама; а све ради даље демократизације друштва, подизања степена информисаности и еманципације становништва. На овај начин би се помогло и медијском пласману и промоцији активности приоритетних програма Фонда

21

којима се подржавају реформске активности владиних, невладиних и стручних институција. Ово је приоритетни задатак Медијског програма у интересу пружања доприноса остваривању мисије и дугорочних циљева Фонда за отворено друштво (курзив уред.) (...) Други начин реализације може бити кроз партнерство са Европском агенцијом за реконструкцију (ЕАР) и у сарадњи са Медија центром из Београда, који започињу реализацију пројекта оснивања специјализованог Медијског фонда за донирање медијских пројеката... У том смислу, неопходно је истражити могућности и облике партнерства са ЕАР, али и испитати реалне капацитете Медија центра и услове за реализацију овог концепта. Управни одбор Фонда ће донети одговарајуће одлуке на основу анализе и процене потенцијала за остварење како постављених циљева Фонда тако и степена доприноса оваквог аранжмана самоодрживости Медија центра, институције чијој изградњи и професионалном деловању је Фонд до сада дао изузетно велики допринос. 3. Као и до сада, стратешка опредељења Медијског програма реализоваће се у сарадњи са Network Media Program-ом и другим OSI фондацијама у региону Југоисточне Европе, као и другим донаторима који делују у Србији. Оперативне активности (курзив уред.) Програма ће се и у 2004. години одвијати у складу са реалним потребама и могућностима медија, применом познатих и иновираних методологија, а у оквиру укупне стратегије и праксе Фонда за отворено друштво Србије (курзив уред.). (Из Програма “Фонда за отворено друштво” Георга Шороша (alias Ђерђа Шорошија, Џорџа Сороса, George Soros), мађарског Јеврејина, грађанина света. Програм је писан априла 2003. латиницом и језиком који уредништво Српског листа сматра показатељем политичког порекла његових састављача и њиховог односа према Српству.) Мирослав Полрајх ЕВРОПСКА УНИЈА И НЕМАЧКИ УТИЦАЈ У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ Проучавајући америчку спољну политику схватио сам да је никад нећу разумети, будући да је непредвидива. Као Чех чији је деда Немац, и као Европљанин, морао сам се бавити и немачком спољном политиком. И мада је не познајем одвише, чини ми се да је разумем. Но Чешка је одувек била део Запада, нарочито као демократска

22

држава између два рата, кад су је окруживале Пољска Пилсудскога, Хортијева Мађарска и Хитлерова Немачка. Онда су у Минхену, 1938, Британија, Француска, Италија и Немачка одлучиле да један њен део, Судетску област, доделе Немачкој. Данас Чехословачке више нема: подељена је на Чешку у којој живи 10 милиона Чеха и Словачку, у којој живи пет милиона Словака. Усто, на југу Словачке живи око 600.000 Мађара и 400.000 Цигана. Подела је била мирна, и непотребна. Да је одржан референдум, бар 70 посто Словака и исто толико Чеха изјаснило би се за живот у заједничкој држави. Но ипак су се раздвојили – због медија који су, још 1992, били у рукама Немаца. У мојој земљи постоји само један велики лист који би се могао назвати независним. Остале контролишу немачки интереси, било власништвом које је 90 посто немачко, било рекламама. Ваља се подсетити да новине живе од реклама и да огромне делове наше привреде данас контролишу стране корпорације. Тако су одједном појавили бројни написи како је време да се раздавајамо, иначе ће бити рата – као што знате, новине се најбоље продају када подгревају тензију. Но чешки премијер Клаус и словачко руководство су се нагодили да се земља подели мирно. Кризе није било – Словаци су хтели самосталност, а од Чеха нико у томе није видео проблем. Чак се сматрало да ће нам без сиромашне Словачке бити боље. Проблема није било, сарађивали смо и остали пријатељи. Чешка је данас у транзицији, што значи да се све приватизује. Али ми Чеси немамо пара. Значи, неко са стране мора да покупује све што је припадало држави. И ту се јављају Немци – наши најближи и најбогатији суседи, данас власници наших предузећа, медија, безмало свега. Нисмо очекивали да ће нам се тако нешто догодити у нашој, сувереној држави. Зато данас имамо и нову идеологију. Наш председник Хавел, заступник те идеологије, каже: “Коме су националност, нација, и суверенитет уопште битни? То су појмови из прошлости. Ми живимо у савременом свету. Важне су личне прилике, људска права и слободе. То све нема везе с националношћу”. Чешком данас владају социјалдемократи, који би, за разлику од комуниста, ваљало да поштује разлике. Но, пошто је иста партија на власти и у Немачкој, сви говоре о интернационализму, код нас преточеном у причу да треба пратити Немачку. Ваља, кажу, бити уз Немце, будући да нација није битна, нити сувернитет, пошто су се њега сви делимично одрекли у корист НАТО-а и Европске Уније. Но појавило се нешто ново у свим источноевропским земљама – регионализам – такође противан идеји националне државе. Наводно, ни Праг ни Варшава нису битни. Поменуо сам Варшаву јер Немцима ни Мађарска ни Словачка ни Чешка не значе много. Важна им је једино Пољска, будући да има 42 милиона становника. Због тога очекујем коначну деобу Пољске посредством идеологије регионализма. То ће бити пета подела у њеној историји јер, наводно, целина нема значаја. Битне су регије, пошто је преко њих лакше контролисати пољско национално осећање. Тако видим ситуацију у Источној Европи. Многе регије су већ боље повезане са Европском Унијом него са својим престоницама.

23

Озбиљне промене догодиле су се 1990, мада су почеле већ 1985, када је Горбачов дошао на власт. Кренуле су из Москве, јер их без тамошњих промена не би било ни у Источној Европи. Чеси су то пробали друкчије 1968, али су за узврат окупирани. Но Руси су потом почели да се мењају. Десила се прво перестројка, па гласност, и све остало. Али шта се збило при укидању биполарног света комунистичког Истока и капиталистичког Запада? Био је то прави тренутак за изградњу поверења широм Европе и света. Ваљало је разоружати се. Тада је Совјетски Савез имао преко пет милиона војника. Данас Руси држе око милион. И Америка је затворила многе базе у иностранству и код куће, тако да је дошло до можда највећег разоружања у историји. Погледајмо само употребу вета у Савету безбедности УН. Деценијама коришћен, од 1990. га више нема. Све је изгласавано консензусом, без иједног вета. Американци су га, истина, употребили у неколико мање важних случајева, али се све одвијало у духу сарадње. Онда су се 1993. у Ослу договорили Палестинци и Израелци, а њихови представници добили Нобелову награду за мир. Све то је одсликавало атмосферу почетком 1990-их. Затим се, уз пристанак УН, десио до тада незамислив напад на једну суверену државу, Заливски рат. Дошло је и до такозване “превентивне дипломатије”. Онда се НАТО наводно трансформисао, не би ли, по Американцима, осигурао безбедност свих. По њима, нико није безбедан ако је макар и једна земља угрожена. Због тога су САД заговарале Партнерство за мир, замишљено да свим европским нацијама и Русији омогући заједништво кроз саветовања, обуку, и сарадњу. Тако је изгледала Европа почетком 1990-их, а ја сам био међу потписницима тих документа, будући да сам радио у Бечу, при ОЕБС-у. Но, тада су Немци почели да причају о безбедносном вакууму. Наиме, у биполарном свету постојале су две стране. Њиховим нестанком поставило се питање: куда даље? У нашој штампи опет су се појавили свакодневни написи како као држава нисмо безбедни. Ваљало је потражити новог непријатеља, поново на Истоку. Коментатори су писали: “Русија је непредвидива. Шта чинити? Тридесет милиона Руса ће се разлити Европом, у потрази за послом и благостањем”. Ко се као ја супротставио тим теоријама, био је исмејан. У Америци, на пример, одувек је било више усељеника из Словачке него из Русије. У глобалу, масовни покрети Руса нису се догодили. Остала нам је само још једна немачка теорија. Затим се појавило још једно важно питање: ваљало је ширити НАТО ка истоку. И Хавел и Валенса били су здушно за то. Подржавала их је Мадлена Олбрајт, мада одрасла и школована у Прагу и Београду. Но, то је била немачка идеја којој су се Американци испрва супротстављали. Тако је једна студија о ширењу НАТО-а, са Универзитета Браун (Brown) на Род Ајленду (Rhode Island), оценила произвољним тврдње Хавела, који је оптужио САД “за поновну издају земаља источне и средње Европе, као што је Чешка издана у Минхену 1938, и на Јалти 1945”. Но пољски националисти, и још неки, погурали су Американце да промене став. И тако је дошло до проширења НАТО-а, чиме је отворено питање Југославије.

24

Ваљало је, наиме, извршити промене на Балкану. Југославију је требало растурити мирољубиво. И дошло је до безбројних преговора. САД су подржавале јединствену Југославију, будући да се земље не растурају лако ни грађанским ратом. Уздајући се у подршку Америке – моћног, Милошевићевог савезника – Срби нису желели да преговарају. У то време је Југославија за председника имала америчког грађанина, Милана Панића, а Русија се није уплитала. И онда су Немци признали Хрватску и Словенију. Као 1930-их, следио их је Ватикан, па Хавел. Но, подсетимо се односа између Чеха и Југословена. Наиме, Чехословачку је 1918. створио председник Масарик пошто је, иако држављанин Аустругарске, са српским пасошем путовао по САД залажући се за успоставу нове државе! Значи, ми смо одувек имали блиске односе са Југославијом. Зато акција против Југославије није била омиљена у Чешкој. Испрва се и Европска заједница противила признању Хрватске и Словеније. Онда је дошло до Мастрихта, кад су Немци пристали да Велика Британија задржи фунту у замену за пристанак на распад Југославије. У америчком случају, међутим, то се закомпликовало. Сви медији подржавали су Хрвате, то јест, нападали Србе. Слично је на отварању Музеја Холокауста у Вашингтону поступио и Хавел. Дао је изјаву о Југословенској кризи, и први поменуо бомбардовање. Нашавши се тих дана у Вашингтону, гледао сам и интервју са Клинтоном. Питали су га: “Хавел је казао да треба бомбардовати Југославију. Шта мислите о томе?” Тада је Клинтон одговорио – цитираћу вам га од речи до речи, пошто ме је запањио: “Знате, ситуације је много запретенија него што изгледа. Није ту у питању само Босна и Херцеговина, већ и Нагорно Карабах, па Северна Ирска”. Тиме је обелоданио да САД не желе да се мешају у та и слична питања. Недуго потом, експлодирала је бомба на пијаци у Сарајеву и многи су погинули. Пре тога се збила експлозија у реду за хлеб, такође са много жртава. Све су то, наводно, учинили Срби. Но нешто касније се показало да није баш тако, има и докумената о томе, али су се медији листом окренули против њих. Тако су и америчке власти морале да промене став. Сада бих рекао нешто о Косову. Био сам 1992. у првој мисији ОЕБС-а у Приштини. Шеф мисије био је канадски амбасадор Дејвид Пил (David Peel), и присуствовали смо разговорима између Срба и албанског вође Ибрахима Ругове. Том приликом Срби су нас возили хеликоптерима где смо хтели, показивали шта год смо тражили. Војни чланови наше мисије, нарочито из НАТО-а, слободно су сликали шта их је занимало. И тада је Ругова замолио мене и амбасадора Пила да останемо с њим ради тајних разговора са Србима. Срби су били вољни да разговарају са било ким, било где. Ако је другој страни требала тајност, није им сметало. Ругови је удовољено. Но, морао сам тражити одобрење и од мојих власти. Одговор је био: “Посаветовали смо се са Немцима, и они не дозвољавају никакав договор око Косова”. Тада сам напустио дипломатију и посветио се науци. Но, био сам убеђен да ће рат на Косову почети тек по завршетку рата у Босни и Херцеговини. Зато сам од Прага поново затражио да ми допусте да преговарам, понудивши им мој мандат од Ругове. То се дешавало 1995, 1996, и 1997. Нажалост, одбили су ме, казавши да је Хавел тај који одлучује. Убеђивао сам

25

их да нема ризика. Ако не успемо, то ћемо знати само ми, Ругова и Срби. Ако успемо, спасићемо безбројне животе. Поновили су да без Хавела не могу ништа. Тако ни од преговора није било ништа. Инсистирао сам, чак претио, а данас све то и обелодањујем, мада медији не желе да се о томе сазна истина. Јер, међу главним кривцима за све што се десило на Косову је и моја влада. Кад се могао спречити рат, будући да је Косово још било медијски незанимљиво па се могло преговарати без притисака са стране, чешка влада се потрудила да до тога никако не дође. Но, говорио сам и о немачкој политици. Навео сам неколико разлога зашто се она почела раздвајати од заједничке западне политике, америчке или европске. Наиме, Немци су поново сила у Европи – економски, финансијски, медијски, пропагандно, на све могуће начине. Као сила без премца готово потпуно су преузели ситуацију у своје руке, користећи се растурањем Југославије и ратом на Косову, где су САД обавиле посао за њих. Тако су стекли војну надмоћ не само у источној Европи, па им ни добри односи у НАТО-у више много не значе. Ни Американаци у Европи им више не сметају, будући да ће они имати чиме да се позабаве и другде на планети. Шта се то десило са Европом? Кад је Милошевић био на власти, у Војводини није било проблема са мађарском мањином, ни у Санџаку, са муслиманима. Но поново свакодневно читамо како их Срби убијају и силују им жене. Међутим, када се рат на Косову завршио све је било мирно. Проблема нема ни у јужној Словачкој, где су Мађари одвајкада у апсолутној већини. Све је у реду, иако тамо Мађара нема ни у власти. Значи да тако одговара Немцима, који су већ завладали Европом. Преузели су одговорност за своје нове територије, и у њима желе ред и мир. Зато је прва помоћ Србима, после пада Милошевића, стигла управо од Немаца. Верујем да ће временом прокушати да нађу заједнички језик и са Србима, пошто им предстоји важан договор са Русима – не око расподеле власти, већ, рецимо, одговорности. Не разумем се нарочито у француску политику. Нисам се њоме бавио колико ни британском. Знам да је Британија посебан случај, због веза са Америком. Но наш део Европе, свиђало се то неком или не, постао је немачка зона одговорности. Пошто толико разговарамо о уједињењу Европе под плавом заставом, могу вам рећи да је она већ уједињена, мада не под заставом која ми је драга. То међутим нема значаја, и не мења ништа. Тиме бих завршио своје излагање. Питање свих питања јесте колико ће заправо Немачка имати утицаја, и шта ће с њиме учинити. За мој народ и мене, за Словаке, па и Пољаке, питање је како у таквој Европи опстати макар као културне заједнице. Тако је Геншер, бивши немачки министар спољних послова, написао да су ратовима у Југославији Немци исправили последице Првог светског рата. Али, шта су то они “исправили”? Успостављање Југославије, Чехословачке, и пропаст Аустроугарске? Данас, Ото фон Хабзбург хвали Европску Унију као ново Царство Карла Великог, којим су се Немци коначно домогли источне и јужне Европе.

26

Нажалост, у томе су им помогли Американци. Зато бих Клинтону препоручио да посети војничко гробље Арлингтон, клекне тамо и каже: “Момци, оно због чега сте ви погинули у Првом и Другом светском рату, ја сам Немцима дао на тацни”. (Говор одржан почетком 2000. године на Универзитету Оксфорд у Енглеској. Пренесен из Интернет публикације Гласови из Европе (Voices from Europe) Мирослав Полрајх (Miroslav Polreich) је доктор права. Као чехословачки дипломата био члан Мисије при УН. Отпуштен из службе по совјетском упаду у Чехословачку 1968, поново враћен у њу 1990. До 1992. био чешки амбасадор при ОЕБС-у. Аутор бројних стручних чланака на теме којима се бави и у овом говору. Рајко Долечек ОПТУЖУЈЕМ: “ЛОГОРИ ЗА СИЛОВАЊЕ” – КАКО СУ РАСЛИ БРОЈЕВИ СИЛОВАНИХ МУСЛИМАНКИ Када су сензације око наводних српских “логора смрти” почеле да губе на учинку, када се утврдило да хрватски и муслимански подаци о броју њихових заробљених сународника не одговарају истини, када ни ЦИА није открила ниједан логор за ликвидацију, појавила се нова сензација. Срби су оптужени да у оквиру своје ратне стратегије систематски силују Муслиманке. Политичари Европске заједнице и САД, свесно или из незнања, злоупотребили су неистине које су Хрвати, Муслимани и западни медији лансирали о планском, масовном силовању. Комесар Европске уније Ханс ван ден Брук (Hans van den Broek) више пута реаговао је неодмерено, говорећи о босанско-херцеговачким Србима као силоватељима. Силовање свакако спада међу најгнусније ратне злочине, али је његова пропагандна злоупотреба још гора. Хистерија је избила у новембру 1992, мада се BBC већ у септембру позивао на муслиманске изворе. На женевским мировним преговорима у јесен 1992. тадашњи министар иностраних послова владе у Сарајеву, Харис Силајџић, запањио је јавност изјавивши да је силовано 30.000 Муслиманки. Потом су светски, углавном западни медији, подигли број наводно силованих жена до невероватних размера. Зачудо, првих месеци рата у БиХ се ништа слично “није дешавало” а онда су муслиманске и хрватске агенције и разне невладине организације почеле да лицитирају са бројем силованих, а западни медији да трубе о “логорима за силовање”. Код нас је рекорд поставила репортер Јитка Обзинова када је 5. децембра 1992. у вечерњој емисији “Не делите Босну” изјавила да је силовано

27

100.000(!) Муслиманки, рекавши да су “сами Срби признали” 30.000 силовања. И тако је трагедија обешчашћених жена постала пропагандистички хит. Децембра 1992, невероватне цифре о наводно силованим Муслиманкама цитиране су и на самиту ЕЗ у Единбургу. Не проверавајући истинитост медијских извештаја, чланови Европског парламента су 17. децембра 1992. изјавили: “У Босни и Херцеговини заточено је неколико хиљада жена и девојака које се систематски силују, а многе су већ у другом стању. Ти логори су очевидно логори за силовање и логори смрти, где се силовање користи као ратна тактика...” Тим поводом, холандски професор државног права са Универзитета у Лајдену и председавајући комисије стручњака ОУН за испитивање злочина у БиХ, Фриц Калсховен (Fric Kalshoven), изјавио је следеће: “Погледајте шта се догодило у Единбургу. Прво су оштро осуђена зверства а потом послати истраживачи да испитају јесу ли се уопште десила... Људи причају о језивим догађајима пошто их је неко из пропагандистичких намера подстакао да то чине, или пошто сви остали причају о њима”. Професор Калсховен је хтео доказе, не пропаганду. И тако је ЕЗ у некадашњу Југославију послала комисију са бившом амбасадорком Британије у Данској, Ен Варбуртон (Ann Warburton), да испита наводе. Своје две посете од по неколико дана провела је у Загребу и Сарајеву, где је разговарала са јавним личностима и властима, и са четири жртве напаствовања. На непознат начин, Комисија је дошла до закључка, објављеног 8. јануара 1993, да је силовано 20.000 муслиманских жена. После неколико седмица Варбуртонова је признала да би ваљало смањити број силованих на 10.000, или можда уопште не саопштавати бројке. Згранута бројком од четири испитане жртве, и некритичким прихватањем муслиманских и хрватских званичних података, госпођа Симон Вејл (Simone Veil), бивша министарка француске владе и бивша председница Европског парламента, напустила је Комисију из неслагања. Комисија је потом саопштила да су силоване и Српкиње и Хрватице. Но јануара 1993. ЕЗ је онемогућила долазак у Брисел делегацији српских жена које су хтеле да сведоче о свом силовању. У јануару 1993, у оквиру комисије ОУН проблем силовања испитивао је и Тадеуш Мазовјецки (Tadeusz Mazowiecki). Саслушао је 30 силованих жена и 19 жена које су наводно затруднеле после силовања. Према неком прорачуну дошао је до бројке од 12.000 силованих жена. Но амерички Њусвик (Newsweek) од 4. јануара 1993. наставио је да барата цифром од 50.000 силованих Муслиманки. Том Поуст (Tom Post), један од аутора тих прорачуна дошао је до те бројке после разговора са 28 наводно силованих жена. Као саветник Њусвика јавила се и немачка новинарка Александра Штиглмајер (Alexandra Stiglmayer) које је без провере писала о Добоју као “граду силовања”. Наводно, тамо су у логору у школи “Ђуро Пуцар” држали Муслиманку Бесину, која је о својим страдањима Штиглмајерки причала за Штерн (Stern), Велтвохе (Weltwoche) и друге часописе. Но новинар Мартин Летмајер (Martin Lettmayer) отишао је да испита и другу страну, не нашавши ништа ни налик логорима за силовање (Велтвохе, 10-17. марта 1994). Својим чланком разоткрио је и друге неистине о Добоју и његовим непостојећим јавним кућама, о којима је писао Е. Ротледер (E. Rothleder) у берлинском Тагесцајтунгу (Tageszeitung) од 2.

28

децембра 1992. Упркос томе, госпођа Штиглмајер постала је врхунски ауторитет за питање силовања у БиХ, добивши чак и неку новинарску награду, а њени чланци су утицали на немачке политичаре и политичаре ЕЗ. Занимљиву информацију о свему томе дала су два данска новинара, Н. Краузе (N. Krause) и М. Харц (M. Hartz), у Јитландс Постену (Jutlands Posten) од 28. фебруара 1993, изневши да је 117 разних група саслушавало углавном 20 истих жртава силовања (курзив уред.) Комисија ОУН за ратне злочине у некадашњој Југославији је октобра 1993. навела укупно 330 протоколисаних случајева силовања на све три зараћене стране. У својој дискусији о резултатима комисије Ен Варбуртон (17. и 18. фебруара 1993), Професор Ф. Калсховен је изјавио да се њене тврдње не би одржале на суду. Ово “гађање бројевима” на основу непроверених прича, без доказа, па и за новац, приказао је француски ТВ новинар Жером Бони (Jerome Bony) у програму “Специјални извештач” од 4. фебруара 1993. “На 50 километара од Тузле, рекли су ми”, казао је, “идите у гимназију у Тузли, тамо има 4.000 силованих жена! На 20 км од Тузле тај се број смањио на 400. На 10 км, остало их је свега 40. Када сам стигао на лице места, разговарао сам само са четири жене вољне да нешто кажу”. Штавише, уколико је масовних силовања заиста било, пратиле би их масовне трудноће и порођаји. Децу силованих мајки Англосаксонци зову “ђавоља деца” (Devil’s children). У разним земаљама Европе, па и код нас, све се спремало за масовни прихват те деце али њих није било. Шта је све објављивано у престижним западним новинама показује и случај Џуди Дарнел (Judy Darnell), медицинске сестре из Њу Џерсија, САД, која се појавила као “инстант стручњак за Босну”. Часопису Америка данас (USA Today) 13. јануара 1993. саопштила је причу о петомесечном одојчету рођеном после систематског српског, то јест, четничког, силовања Муслиманки. Одмах после тога у чувеном Њујорк Тајмсу (The New York Times) од 15. јануара 1993. појавила се слика двомесечне девојчице Емине коју је родила млада Муслиманка, наводно силована у једном српском логору. Уредници као да нису знали да трудноћа траје девет месеци, а да је рат у Босни почео априла 1992. По тој логици, прво одојче се родило у четвртом месецу а друго у седмом. Но за западне медије све је могуће, па и такво обавештавање јавности и политичара. Шта да помисли просечни грађанин прочитавши немачки Штерн, британски Мејл он Сандеј (The Mail on Sunday) или француски Ел (Elle), кад види слику детета чији је отац: “...један од безбројних пијаних, некултурних српских четника...” а мајка “девица, када су је четници заробили 20. априла”? Но то дете рођено је на време, новембра 1992, што значи да је “девица” била трудна већ у фебруару, или крајем јануара. Неуморна Џуди Дарнел на америчкој ТВ мрежи CBS 5. фебруара 1993. тврдила је како зна за 47 српских логора за силовање у БиХ. Истовремено, Међународни Црвени крст изјављивао је да нема података о постојању таквих логора у БиХ. Нико из Унпрофора нити из ЦИА није нашао такав логор. Тада се појавио и Штефан Шварц (Stephan Schwartz), члан немачког Бундестага, са вешћу из Хрватске да српски лекари Муслиманкама имплантују ембрионе паса. Шварц је то наводно сазнао од хрватских лекара у Босанском Броду. Што је још невероватније,

29

“вест” је објављена у британском Дејли Мирору (Daily Mirror) од 4. јануара 1993, и у разним немачким листовима. Њеним трагом холандски новинар Герт ван Вијланд (Gert van Wijland) стигао је у Славонски Брод, где су се сви лекари са којима је разговарао чудили таквој бесмислици. Своје налазе Ван Вијланд је објавио у Де Гелдерландеру (De Gelderlander) 16. јануара 1993. Срећом, ни отупела јавност ту вест члана Бундестага није могла да прогута, па се она угасила брзо. Треба се само надати да немачки парламент нема још таквих посланика. Али шта рећи о Дејли Мирору, Билд ам Зонтагу (Bild am Sonntag) и осталим новинама које су то објавиле? Због сличног, новинар Ремо Урбини (Remo Urbini) из миланске Епохе (Epoca) у тексту од 30. марта 1993. навео је следеће речи једног колеге из BBC-ја: “Главне уреднике неких новина требало би извести на суд као ратне злочинце”. (Из књиге Рајка Долечека Оптужујем, издање “Ривел Ко”, Београд, 1998) Рајко Долечек је рођен 1925. године у Прагу, од оца Чеха и мајке Српкиње. Школовао се у Београду где му је отац био чешки привредни заступник. После Другог светског рата радио као секретар руског војног аташеа, и у представништву УНРЕ као преводилац за руски и енглески. Дипломирао медицину у Прагу. Од 1963. доцент Медицинског факултета у Брну. Од 1970. редовни професор Универзитета у Оломоуцу и Београду (по позиву). Живи у Острави, у Чешкој. Стручној јавности познат по радовима из ендокринологије. Од распада СФРЈ у медијима и јавности бори се за истину о Српском народу. Између осталог, објавио путопис На путу (Na cestach) и аутобиграфију Писма из Понта, о победи над сопственом леукемијом. Пише на чешком, енглеском и српском. Страхиња Живак ЛОГОР ЧЕЛЕБИЋИ 1992-1994. Свједок М.К. “Мене су оптужили да сам играла коло с Радованом Караџићем и да сам велика Српкиња. Ухапсили су ме 15. маја 1992. и одвели у логор, заједно са супругом. У почетку смо у једној просторији биле само нас двије жене. Није било малтретирања док није дошао истражни судија Мирсо Репак. Оптужио ме је да сам некаквом Муји Лизди говорила како ће његова кућа бити моја, а показало се да тај Лиздо не постоји. Оптужена сам и што сам учила дјецу да пишу ћирилицу и што не говорим “крух” већ хљеб. Стално су измишљали повод да би нас злостављали. Скидали су нас голе, то је било њихово “саслушавање”. Ударали су нас пендрецима по прсима. “Јеси ли играла коло с Радованом Караџићем?” урлали би, а ја бих рекла: “Нисам.”

30

И колико год пута то казала ударали су ме по прсима, бутинама и леђима. Свијећом су ми палили косу, ножем расецали доњи веш и боксером ме ударали у уста. Све су то чинили Мирсо Репак и неки што су га звали Босанац, а презиме му беше Чевра. Био је висок, стар око 25 година. Причао је да је дуго живио у Швајцарској и да је тамо био ожењен, а да је из Сарајева дошао по задатку, па га зато зову Босанац. Пријетио је да ће ми одсећи главу ако се сазна шта ми раде. У логору ми се свашта дешавало, али ништа наспрам како је прошла Н.Н. Она је лијепа, млада и паметна жена, и највише пута је силована. Силовали су нас малтене сви дежурни полицајци. Као кључари могли су да раде с нама шта су хтјели. А нас Српкиња у логору било је 66. Жену стару 67 година силовао је неки Врањеш, с надимком Цикоја. Донио је дрвени полни орган и натјерао баку А.А. да га употријеби. Чак је донио и фотоапарат и сликао је док то чини. Силовали су Б.Б, од 55 година, и Ж.Ж, од 45. Из Мостара је доведена дјевојка М.М, која нам је казала да су је приликом хапшења силовала двојица. Т.Т. је силовао Хасан Топаран, а сат времена након њега и Винко Проморац. Ја сам силована “само” шест пута, ваљда што сам старија. Силовали су ме Иван Медић, Миле Артуковић, Драго Дујмовић (који је дошао из Канаде), па неки Фишко, па Жељко Шешељ. Заповједник је тада био Хектор Ћосић, звани Дида. Једном су нам приредили масовни чин, могло је то бити око 20. јуна 1992. Сву су нам одјећу искидали и одредили који ће коју да силује. Послије је у логор дошао фратар да их исповједи. Један дебели кога су звали Буцо, добровољац из Њемачке, говорио је: “Ја сам се данас исповидио, али то није довољно, морам и лично да Вам се извиним”. Послије исповједања опет су могли да чине гадости. А онај масовни чин: свијеће, мрак, све је било језовито. Један Хрват ме је ухватио за дојку, други узео бајонет и казао: “Сад ћу ти је откинути”. Слично се десило и када нас је посјетила група усташа из Мостара. Уз поклике натјерали су Н.Н. и Ж.Ж. да се скину голе, заузму лежећи положај и полицијским палцима имитирају полни однос, увлачећи палице у себе напријед-назад. Неколико Шиптара који су, тобоже, били затворени због препродаје оружја, ухватили су за косу двије наше несрећнице и голе их вукли по ходницима. И тада су их групно силовали, уз перверзије и навијање као на утакмици. Једну жену силовала су четворица Шиптара. Њих су напросто изводили да нам то чине. Једног су звали Ћаза, осталима не знам имена. Хрватски новинар Милан Вего уживао је да присуствује силовању. Чула сам да је то и снимао, вјероватно да покаже свијету како Срби силују њихове жене. Он је лично нагонио Шиптаре на Н.Н. и уживао да гледа како је беспомоћна. Биле смо затворене на спрату а мушкарци у приземљу, гдје је био и мој муж. Мислиле смо да наши мушкарци не знају ништа о нашем страдању. Све се радило у некој тајности. А највише смо страдале кад је било струје. Злочинци су гледали порно-филмове а онда нас изводили. Тада је малтене свака била силована. Нити су нас чували од трудноће, нити нас за то питали. Било је случајева да су жене као С.С. силовали у њиховим становима, па их отуд доводили у логор. С.С. су силовали Мирсо Репак и онај Чевра што су га звали Босанац. Једна другој смо причале шта нам се дешавало и међусобно се тјешиле да је важно да останемо живе и опет видимо своју дјецу, и сачувамо памет да не полудимо. С.С. је причала да су је силовали на очиглед мужа. Водили су је и у Сплит да докажу да је силована, а потом смијенили Мирсу Репка, главног исљедника у логору. На саслушање су нас изводили само да би нас добро

31

истукли. Враћале смо се модре, а ноћу привијале мокре крпе на убоје. М.М. ми је причала да су је комбијем довозили из Мостара. С њом су били и њена другарица Р.Р. и Србин Б.Б. У пратњи је био и Сергеј Бјеловић, Србин син муслиманке, који се декларисао као најокоријелији усташа. У комбију је Сергеј натјерао Србина Б.Б. да легне на Српкињу М.М. и да га сексуално задовољава. А та жена је 55 година стара. К.К. нам је причала да су њу у Мостару силовали у згради полиције. Послије се некакав инспектор потрудио да и лекари испитају да ли је силована. Циљ им је био да то прикрију и медицински. А била је заиста дивна дјевојка. Све смо им, наравно, говориле да о силовању нећемо никоме никад причати. И Блаж Краљевић је често слао исљеднике да испитују ове случајеве. Доводили су и новинаре. Давали су нам чешаљ да се очешљамо и пред новинарима смо морале говорити да нам је у логору добро. Жене са видљивим озљедама тада су негде склањане. Драго Дујмовић је рекао новинарима: “Ово су четникуше”, а ја сам се успротивила: “Ми смо у логор доведене из својих станова!” Дујмовић је тада новинарима казао да су нам мужеви четници. Један усташа из Шибеника стално је изводио Н.Н. да је силује, увијек пијан. Потом су убили Блажа Краљевића јер им је сметао. Једног дана су извели нас десет да с кантама и лопатама идемо у оближњу шуму. Тамо смо видјеле изрешетан аутомобил. Препознала сам возило Блажа Краљевића. Када сам видјела мозак и дијелове косе, и хиљаде црва, дошло ми је зло. Тада нам је речено: “Што сте видјеле нисте видјеле, никоме ништа не смијете причати”. Наредник Ејуб Буљубашић, изрекао се пред нама пијан да је убијен Блаж Краљевић. И раније смо чуле да то планирају, јер је Краљевић постао сувише моћан – имао је 16.000 својих хосоваца из свих крајева Југославије и свијета, а и доста из Аустралије, одакле је дошао. Чуле смо да је за нас био припремио масовне гробнице. Дана 18. августа смјестили су нас у други логор. И ту су наваљивали да нас силују. Изводили су нас и убјеђивали да пристанемо добровољно. Ја сам једном стражару рекла: “Како те није срамота, могу ти бити мајка, и како ти се не гадим оваква прљава, ти си млад човјек!” Није имао више од 18 година. Навалио је да ме милује, да ми ставља руке на незгодна мјеста, наговарао ме да се сама скинем, а кад сам запријетила да ћу га пријавити, одустао је. Пријавила сам га Весељку Зупцу и тај се више није појављивао у логору. Колико знам, ту нису силовали, али су нас ноћу сваки сат изводили на прозивку. Само им кажеш: “Ту сам господине.” Након сат ето их опет, изводе и мушкарце и жене, и тако до зоре...” (Из књиге Страхиње Живака, Логор Челебићи 1992-1994, издање “Срне”, Пале Република Српска, 1997) Страхиња Живак је рођен 1932. Пензионисани инжењер електротехнике. У Другом светском рату муслимани му зверски убили оца. У Отаџбинском рату 1991-96. убили му, на сличан начин, оба сина. У муслиманском затвору у Сарајеву

32

провео три године, пуштен новембра 1994. Председник Удружења логораша Републике Српске, и аутор мемоара Живим да сведочим, Јавност, Сарајево, 1996. Тихомир Бурзановић БИЛЕЋКИ ДОБРОВОЉЦИ Спасо Капор: Наша јединица држала је положај Звијезда. Једно вече дође наредба да се иде према хотелу “Астареа”. То нам је била прва права акција и имали смо страшну вољу за борбу. Тада сам носио “шарац”. У групи смо били неки Љаља са Цетиња који је тврдио да је био у Легији странаца и био добар борац, покојни Блажо Вујовић и ја. Љаља је сишао према “Астареи”, а ја са Блажом остао да их штитим, ако ударе усташе. Ујутро смо кренули у чишћење и тада су нам дошли они југословенски официри, све залуђени комунисти, говорећи нам да не смијемо пити воде. Целе ноћи нијесмо окусили ни капи, имали смо црћи од жеђи слушајући њих. Сишли смо близу хотела, и први пут сам осјетио нагон да се морам борити на живот и смрт, будући да су пред нама усташе. Несрећан је то осјећај, поготову када се први пут јави. Договор је био да се иде до пута, али нам то нико није пренио, па су Васо и Неђо Аничић, један Мрваљевић и Вујовић ушли у “Астареу”. Нас су усташе уочиле и снајперкама приковале за место гдје смо се нашли. Ту је један наш, Голубовић, рањен у раме. Убрзо је дошао Неђо, вичући: “Људи спашавајте! Ушли смо у хотел, побили неке усташе на рецепцији, али ми је брат опкољен на спрату, а Вујовић има тешку прострелну рану!” Одмах смо кренули да им помогнемо; имали смо елана да је љепота видјети, дигао се Србин да ратује. Како смо ишли према хотелу, покојни Обрад Бајовић ми вели: “Нека тебе, Спасо, овдје! Зачепи усташама прозоре, а ми ћемо унутра извлачити наше!” Ушли су, а ја остао на једно двадесетак метара, на голој падини. Убрзо видим вуку наши једног у завјеси а усташе пуцају по њима. Они наши што су били на спратове почеше да искачу са балкона. Кад се горе очистило, уждим ти ја по усташама иза прозора хотела. Попуцаше стакла, оде све у пичку материну. Гледам шта се дешава на паркингу, наши изнијели рањеног Вујовића, али усташе осуше по њима те они поново у Хотел. Тада ти је унутра настало крваво коло, јади се мету. Чујеш пуцање, бацају се бомбе, рањени јече.

33

У том тренутку мијењао сам реденик а Блажо ми помагао. Да ми је на тој ледини била макар гранчица изнад главе, сигурније бих се осећао. У хотелу се пуца, чини ми се људи изгибоше, те распали поново по усташама на спратовима, нема повлачења. И како сам држао реденик и пуцао, зажди ми усташки рафал између руку и прекиде реденик, један метак прође кроз панталоне. “Блажо јеси ли жив?” упитах помоћника. “Јесам”, одговори. “Бјежи ти одавде, барем неко да остане жив, а ја ћу ошинути по усташама”, рекох. Блажо се покупи. У другом покушају да изнесу рањеника наши су успјели, али Васа Вујовића ранише у ногу. Чујем после тога да је рањен Пионир и још неки борци. Ту сам сазнао и да нам је Славко Бумба, сликар из Требиња, погинуо крај православне цркве, близу “Астарее”. Изгледа да га је убио снајпериста са звоника катедрале. Док смо тако држали положај на Дубровачком ратишту, добисмо наређење да изађемо на брдо Утрк. Нас тридесетак успјели смо да се попнемо. Носио сам митраљез а покојни Војвода Капор машинку. Наједном, а било је предвече, опазимо усташе на Вишници, на шта ми покојни Ула Бајчетић рече: “Ко је Србин, нек се спрема да побијемо усташе”. Покојни Милан, Ђоко Стајић, који је изгубио ногу и ја, хоћемо ли, хоћемо. Војвода Радовић нас је упозоравао на залазак сунца, да их не видимо добро од одсјаја а они нас као под рефлектором. Предложи да сачекамо јутро, да не изгинемо. Послушали смо га, али ту ноћ нико није ока склопио. Рано кренусмо, узесмо по шест бомби и по четири оквира. Ја оставио митраљез и понио машинку Војводе Капора. Како је свитало и излазило сунце били смо у предности, јер смо усташама видјели одсјај оружја. Сачекасмо мало у једну рупину; кад се окренусмо а ето према нама Војводе Рада Радовића и Роћка-Бора Милидраговића. Усташама смо пришли заједно. Та Вишница је доста велика, има је једно три-четири километра, али су све неке греде, шкрипови, јаме, готово непроходно. У почетку смо ишли право на усташе, па полако савијали према њиховом боку. Први сам ја изашао, за мном покојни Милан и Ђоко, а Раде и Роћко били су са стране, око сто метара. Кад сам се испео, видим једног усташу на двадесетак метара. Иза њега, на тридесетак, још двојицу. Уто до мене дође Војвода Радовић и шапће: “Спасо је ћу овога спуцати првог, а ви полагано, нећемо ли их заробити”. Раде остаде, а ми полако око неке стијене. Милан је кренуо напријед, а ми на растојању. Кад одједном иза њега а испред нас, иза једне стијене изађе усташа са пресјеченом ловачком пушком, да му пуца право у леђа. То ти је Милан осјетио, окренуо се и расјекао га изнад очију. Испод мене један усташа изађе из шкрипа,

34

али никако да га извучем и саставим рафал. Ја ти мало заобиђи па саспи по њему. Поче да виче: “Немој ме убити!” а већ сам га био ранио у ногу и раме. У оној љутини мијењам оквир, гледам, а из шкрипова и грмова излазе усташе и бјеже. Ми завичи “Напријед четници!” па баци бомбе. Они у стрмоглав. У то дође Војвода Радовић и рече: “Разоружај тог твог усташу”. Ја му скини пушку, али он опет ускочи о онај исти шкрип. Ја га зовем да изађе, али неће жив. Ја зови Рада: “Раде, убићу га богами, ако не изађе, реци му ти”. Неће усташа напоље, те ја узми ону пушку, окрену кундак па га њиме преко леђа, кад излеће као метак. Но сад не знам куд ћу с њим, јер мада су његови побегли, са истурених положаја почели су поново пуцати по нама. Шта ћу са усташом, мислим. Но сине ми те му наредим: “Играј, руке горе и гледај у небеса, док ти не кажем да је доста!” И усташа послуша, ја пуцам у оне друге а он поред мене игра. Ја пођи мало устрану, а он остао и игра. Мало послије наиђе Војвода Радовић на њега и вели му: “Спусти руке”. Ништа усташа. Игра и говори Раду: “Не смијем од онога тамо!” показујући на мене. А ја са косом, брада до појаса, шубара, на њој кокарда, а о појасу кама. “Спасо, Спасо”, зове ме Војвода. “Шта ти овај овдје ради?” Ја заборавио шта су му рекао и вичем: “Лези доље!” Усташа се баци на земљу као голман, говори да је рањен. Ја мислим, “Заболе ме; да си ти мене ухватио живог би ме драо, очи вадио, матер ти усташку!” “Јеси ли у ХОС-у или зенгама?” питам га. “Ја сам Дарко Бабић из Опузена, једињак у оца, оженио се прије два мјесеца”, вели. Да сам га питао кад му је прабаба рођена, знао би, али не и у којим је јединицама. Наредих му да скине јакну, унутра амблем “ЗЕНГА”. Гледам га како лежи, кад дође Ново Томановић и прескочи преко њега, мислијећи да се неко од наших одмара. “Ново, ево ти га Павелић, јебо те он”, велим му ја. “Ђе је “јунак””, вели Ново, и тек тада запази усташу. Ту смо поред усташе заробили и неко оружје. Кренули ми са заробљеником ка команди да га предамо, понели и оружје, кад вели Раде: “Спасо, тешко ово носит”.

35

“Натовари на усташу, ко на кењца нека носи”, одговарам ја. Те он дај усташи да носи. Док смо ишли до команде, знам да ту има нека јама са водом. И стално питам Рада “Где је она јама?” Онај усташа се стално окреће, ваљда је мислио да ћу га бацити у јаму, као што су они наше бацали. Дођосмо у команду, а тамо официри све Хрвати, муслимани, Србина брата нигдје. Безбедњак је био неки муслиман. Једино је командант батаљона Кадовић био добар човјек. “Како сте то извели?” пита ме безбедњак, муслиман. “Знаш”, велим, “кренули ми “партизански”, курвињски, али смо онда навалили “четнички”, па ти ђавољи није остао него овај”. Касније сам чуо да су Дарка Бабића, усташу из Опузена официри ЈНА одмах дали на размјену, и да је постао командант полицијске станице у Опузену. У априлу 1992. добијам позив у војску, а исти такав и Војвода Радовић. Позиве су примили и остали из јединице, видим поново смо на окупу. Хоћемо ли ратовати опет, хоћемо. Први сукоб смо имали на Стоцу са пуковницима ЈНА. Сишли ми на улаз од града, кад нам један официр каже да пазимо шта радимо јер ће “вам овај народ то памтити”. Кад викну Пако Новаковић: “Шта ће памтити, јебем ти и оца и мајку, а ко ће памтити онолико побијених Срба по Вуковару и Славонији!” Ми смо за дан све урадили, дошло руководство Стоца да преда кључеве града Војводи Радовићу. Градоначелник Стоца, не знам како се зове, муслиман, дошао с неколико својих, донијели панцире, пушке, да предају. Ми одлучили све повезат и водит у затвор у Билећу. Но морали смо им после вратити и панцире и оружје. Они официри ти пошаљи руководство Стоца назад у град. Видимо ми јади се раде, уто дође и депеша, зове нас генерал Перишић у Мостар. Тамо нас је прво дочекао неки безбедњак Вуковић. Кад нас је видио са шубарама, шајкачама, кокардама, брадама, на раменима сваки исцртао четири “С” и крст, полудио. “Каква сте ви војска!” виче. Једног нашег да хапсе због кокарде, јер ми смо као паравојска а они војска. Послије се видјело ко је војска, када је требало тући се са усташама. Послије разговора са Перишићем одосмо на Слипчиће, све до пада долине Неретве. Нико нам није јавио да се војска повлачи. Туга ја данас причати каква је била та ЈНА, и какви су јој официри били. За повлачење из долине Неретве и са Слипчића сазнали смо случајно: Ђока Стајића заболио зуб а покојни Мико Роган га повео у војни стационар. Кад тамо, никог. Покојни Мико дошао код нас на положај и вели: “Повлачимо се, сви су отишли!” “Убићу те Мико, будеш ли нас слагао”, каже му Војвода Раде, не вјерује да је таква издаја и расуло.

36

“Раде, доље нема нико”, поново ће Мико. “Један мост је отишао у ваздух, не знам је ли и други”. Једна наша група прешла је Неретву чамцима, а друга, са доста непливача, није хтјела за живу главу у чамац, но да тражимо мост за прелазак ријеке. Срећом, један од мостова био је још читав. Бивша ЈНА је и њега минирала, но тако да је набујала Неретва сву бурад са експлозивом око носача моста однијела у море. Тако тај мост, нама на спас, остаде читав. Прешли смо преко њега, наиђе неки камион и потрпасмо се у њега и одмах заузми положаје у Ходбини. Током ноћи смо организовали одбрану и тражили мјештане да се заједно бранимо и укопавамо, да се даље не повлачимо. Уто дође Раде, тражи дванаест добровољаца да чувају мост. Дошли ми тамо, кад да видиш јада, транспортери празни, нигдје посаде. Нема ни полиције у кућицама крај моста. Нигдје живе душе. Ми ти брже постави стражу. Тури два митраљеза на сам мост, нема силе да га може прећи. Кад у неко доба долази неки мајор и каже: “Момци, сад ћете ви дићи овај мост у ваздух”. “Ђе ћемо га ми дићи, сучим?” велим. “Не брините ви ништа, сад ће доћи камион са експлозивом”, вели мајор. Мало затим долази камион, на њему двије и по тоне експлозива. Дође један момак, минер, храбар борац, касније је остао на фронту и изгубио око, био тешко рањаван. “Спустите ме доље низ стуб”, каже, а мркла ноћ. “Ма ђећемо те спустити јуначе”, велим му ја. Хучи Неретва а мислим, “Ако те ноћас спустимо доље, никад те више нико неће извадити из тих јада”. Уплашио се ја за човјека али он упоран. Ми га спушти, па послије на коноп канте са експлозивом. Те ноћи, док смо то радили, повлачио се остатак војске са Губавице. Ждију пушкама, славе што се повлаче, нема то ниђе без у оној ЈНА. Мислим, “Нека један метак хекне у ону канту, одосмо у Неретву и ми и мост”. Канте смо спуштали до четири ујутру, а онај минер ти је завршио са мостом. Кад смо се ујутро вратили нашима, видимо Раде незадовољан организацијом. “Шта је, Раде?” питам га. “Ево Спасо јада, све бјежи за Невесиње”, вели. “Најбоље би било да ти пустиш мене с једно десет људи да поставимо рампу. Пуштат ћемо само жене, дјецу и старце, а војник га жив неће долазити на Чобаново поље”, кажем му.

37

Одатле ти је Раде отишао за Невесиње, гдје су одлучили да сваки војник из долине Неретве иде у своју општину. Како смо ми из Билеће, требало је да се вратимо тамо, али је Војвода то одбио. Остао је са Билећким добровољцима у долини Неретве. На тим положајима смо били све док муслимани у Подвележју нијесу убили с леђа пуковника Пушару. Он их је хранио, носио им брашно и вјеровао њиховим причама, а они му о глави радили. Послије свега што се десило тих дана, и повлачења од неке непостојеће усташке војске, наша јединица је дошла на Чобан поље. Затим смо отишли у Билећу на неколико дана одмора и одлучивали гдје да ратујемо. Ријешисмо, и сви потписасмо да идемо на невесињско ратиште, да бранимо српски народ Херцеговине. Тих дана усташе још нијесу прешле са лијеве на десну обалу Неретве. Ишли смо по Невесињу и купили људе да држимо лијеву обалу. Мостови порушени, усташе немају куда. Уђи у кућу, ето ти бункер да те нико не може истјерати. У тим рацијама по Невесињу напуни аутобус, крени да пуниш други, кад први већ празан. Ја полудио гледајући шта се дешава. Уђем у први аутобус, кад у њега остао само неки јадо, скупио се и чека. Раде га гледа и вели: “Шта чекаш, не требаш ми ни ти кад су остали побјегли”. Те ти и њега пусти. Ето тако је падала долина Неретве. Лијева обала је била неколико дана потпуно празна. Срби отишли, а усташе нијесу смеле ући, мислећи да им се спрема засједа. Ни они нијесу веровали да су Срби тако лако дали своју земљу. Послије тога отишли смо на Врањевиће. Вјеруј ми, и неколико мјесеци потом могла се војнички повратити лијева обала, без већих губитака. Било како било, остала је усташама долина Неретве, барем за сада. Положаје на Врањевићима одредио нам је тадашњи командант Невесињске бригаде, пуковник Новица Гушић. То је био прави српски официр и војсковођа. Војска га је поштовала и цијенила, за разлику од већине других официра. Кад смо дошли на Врањевиће, положаји су били празни. Од нашег доласка, ту ти је сваки Божји дана било белаја са усташама и муслиманима. Мислим да је у том дијелу Херцеговине највише српских бораца погинуло баш у Подвележју и Врањевићима. Из тог времена, средине 1992, у сјећању ми је остала битка за Подвележје. Планирали смо напад, али њихова артиљерија оспе по нама сат раније. Ми узвратимо и кренемо у пјешадијски напад. Нађемо се са усташама на пушкомет. Идемо ми, али иду и они и вичу: “Ми смо дица Анте Павелића, са Широког Брига!” То нас није много бунило. Жестоко смо ударали по њима, а они су убрзо кренули у бјежанију. На мјесту одакле смо их растјерали нашли смо њихових мртвих и доста оружја, само пушака било је више од педесет комада. Ни тада нијесмо стали, него се развили у стријелце и ушли у село Шипово. У том тренутку нијесмо знали да ли има Турака и усташа у њему. Пијемо воде а неки од наших узели фотоапарат да се

38

сликају. Кад, осуше наши по нама, мислим да су били Невесињци. Завикасмо: “ Не пуцајте по нама, мајку вам...!” Кад пред нама трче три човјека из села и вичу: “Немојте пуцати, сачекајте их, имамо мотороле, па ћемо вам јавити кад заједно да почнемо напад!” Сагнуо се он, не знам ко је. Кад се исправи, видим му на капи љиљане. Гледам гдје су она двојица, кад се сакрили иза зида. “Турци су у селу”, вели нам Војвода Раде. Ми ћутимо, а поред мене један наш добровољац, Чокорило, са траком и кокардом на њој. Кад то Турчин видје, трже се. Раде викну: “Баци пушку!” Није послушао, те ми рафал и уби. Како је Турчин падао, стискао је обарач свог хеклера и ранио једног Дангубића у слабину, а Војводи Радовићу метком испод носа ошишао брк. Ту настаде борба са Турцима. Успјесмо их потиснути до њихове команде. Тада је све ишло лакше. Команду смо брзо разбили, а поред ње била је пољска болница. У њој је било свега, а мобилна операциона сала била је модернија од иједне наше у Херцеговини. Идемо по селу, а лешева по путу маса. На униформама знаци и натписи “Зелене беретке”, усташко “У”, звијезда и полумјесец. Ту смо заробили и два транспортера, три тенка, велики број граната. У бази смо нашли велике количине хране, све у НАТО пакетићима за један оброк. Кад су побјегли из села, усташе и Турци нијесу се задржавали на фортицама, него су без борбе бјежали према Мостару. Тада смо извјели добру акцију, а могли смо сићи до саме лијеве обале Неретве. Ослобађања Подвележја ми је остало у лијепом сјећању и што у њему нико није страдао. Прве наше жртве на Врањевићима били су Драган Папић и Драган Денда. Погинули су у колима када смо ишли у село Свачиће, испод Врањевића. Како су се враћали, Турци су их у засједи засрели на путу, саставивши рафал и убивши их у колима, тако да је ауто почео да гори. Док смо дошли, били су угљенисани. У септембру 1992. Билећки добровољци остају без двојице својих. Код Свачића гину Ратко Бојанић и Вукан Шубарић. Тих дана гине и Љубо Капор, звани Војвода, један од најстаријих бораца. А онда долази чувена Митровданска офанзива. На Пријеким Грмима наилазимо на команданта Новицу Гушића, љутог и нерасположеног. Кад нас је видио пришао је Раду и рекао: “Твоји су још на Врањевићима, храбро се држе, али су ти четворица нестала, нема их нигдје”. Одмах смо кренули доље. Узели смо доста муниције и бомби, а Раде планира како да нападнемо усташе, и стално пита је ли ко чуо што о четворици несталих. Већ се почела ноћ хватати, али не стајемо. Ријешили сви изгинут, али од напада на усташе. не одустајемо. Испред нас ишао је Драго Новаковић, звани Пако. Мада је био мрак

39

није му сметало да се спусти скроз до кућа, ја за њим. У једном тренутку зове ме Раде моторолом и пита гдје смо. Ја се попнем на троцијевац припремљен за дејство, до којег усташе нијесу долазиле. Стиснем папучу и сваки метак истресем на њих доље. Јавим се Раду и кажем: “Ево гдје смо!” То је дало подстрек нашима и сви брзо кренусмо напријед. Тада смо повратили старе положаје, и дошли до куће у којој су нестала наша четири борца. Унутра на поду много муниције, чаура, све просуто. “Спасо, уђи”, каже ми Пако. Улазим и мислим, ако су ту поклани су и побијени, нема Бога да су живи послије свега. Ушли смо заједно, а за нама Косто Томановић и Прика Попадић. “Нема их ође”, велим. “Штити ме”, каже Пако, “идем у подрум”. Само што је сишао до задње степенице, кад викну: “Ево једног!” “Ево га Шеле, изгледа заклан”, каже. Дошло ми да пукнем. Добио сам неки нагон за освету, чини ми се да бих за усташама ишао до Благаја, да их казним. У том тренутку Раде предлаже да освојимо “Бијелу кућу”. Кренусмо нас петнаестак и заузесмо тај положај. Читаву ноћ нијесмо спавали, чекамо усташе јер су од нас око тридесетак метара. Они ћуте, кад пред зору, око четири сата, осуше плотунима по нама. То се не зна шта кидају пројектили. Пуца жељезо, кида се челик, оде све у пизду материну. Убрзо кренуше пешадијски. И тај напад одбисмо, а они у повлачењу направише димну завјесу. Мало затим, поновише напад. Обориш једног а други преко њега, право на тебе, било их је маса. На моторолу чујемо неке од њих како вичу: “Напријед Тигрови, да ручамо у Невесиње!” Код Бијеле куће у том тренутку нико није био рањен, иако су усташе жестоко нападале. Кад мало стадоше, Раде каже: “Ајде Спасо, да потражимо оне наше, док је овај мир”. Кренемо он, Пако, и ја. Тако смо ишли од куће до куће, а усташе све за нама гранатама. Ждију све око нас. Ја се склоних у неку кућу, кад тамо Симо Вујовић, Ноко Кукић и Душко Вујовић. Питам их одакле ту, а они кажу затекле их усташке гранате, те су остали где су и бранили се, кад су зликовци кренули пјешадијски. У том тренутку долази Пако и каже: “Спасо, рањен је Раде!” Ја трчи гдје је пала граната, кад Рада нема. Ја потражи около, нема га нигдје а усташе ждију гранатама што год могу. Вратим се код Пака и кажем му да Рада нема и поново га питам гдје је био. Пако ми опет покаже: “Ето тамо!” Само што сам кренуо чујем детонацију, али се не осврћем, него идем да тражим Рада. Од те детонације био је рањен Пако, али тада то нијесам знао. Пођем мало даље и нађем Бојводу. Питам га како је а он каже: “Изгледа да ме закачило по леђима, види шта је”. Ја погледам бунду, скинем је кад гелер пробио на плећку. Како му то рекох он устаде и вели: “Идемо да

40

тражимо ону тројицу”. Дођосмо до једне куће гдје су наши и питамо је ли ко нашао погинуле, а они кажу да нијесу. “Идемо ја и ти и Косто”, говори ми Раде, “а ви останите ту и пазите да нам се усташе не привуку”. Нијесмо далеко отишли од куће кроз башту, кад Раде вели: “Ево их сва тројица”. “Ова двојица су погођена у главу”, каже Раде. Кад смо дошли, видимо како леже један до другога покојни Поп-Поповић и Мико Роган. На петнаестак метара од њих лежи мртав Дангубић, нема шаке а и кољено му размрскано. Изгледа да није рањен могао да прескочи ограду, нити жив да се преда усташама. Видио је да нема излаза, узео бомбу и убио се. И док гледамо своје погинуле другове, усташе поново по нама. Ни у филмовима да се толико муниције и граната испалило према некоме. Чујемо усташе на моторолу, али и они нас. Како су чули Рада да говори: “Овдје Раде...”, неко од њих повика: “Фатај Рада, мајку му...!” У том тренутку били су од нас на петнаестак метара. Бијемо ми, али бију и они са свих страна. Почеше рањавања. Прво Ново Томановић. Неко ми виче: “Остао Ново без нога!” Усташе бациле бомбу у кућу, па Нова гелери закачили по ногама. Гелер је погодио и једног Вујовића у око. Ту је од нас двадест и двојице рањено шеснаест. Како смо били у страни, нијесмо могли рањенике да извучемо. Неко јечи, неко хоће да се убије, да га не ухвате жива, јади, али се надамо. Ждију усташе, ждијемо и ми. У тој муци држали смо рањенике пуна три сата, нико ни да помисли да одступи. У једном тренутку, нико од нас нема више бомби, а остао нам можда по оквир. Гледам испред, мртве усташе и Турци направили лазину наспрам нас. Увече дође за наше рањене “пинц”, те их потовари у њега. Крену пинц уза страну, кад крв љуљну из њега, као да си заклао телад. Ја остадох на линији, а Раде пође до команде да види шта нам је чињет. Моторола код мене остала празна, а усташки напад поново поче. Тог дана смо се тукли са усташама и Турцима до поноћи. Трећег дана офанзиве поново у акцију. Испред мене Раде успије да утрчи у једну кућу, а Ново Томановић и ја полако. Као да сам знао да ће ме ранити у ходу, те запалио сарајевску “Дрину”. Гледа ме Ново, па вели: “Дај и мени да запалим куме, па ако је суђено да погинемо, нека буде”. Мало застадосмо, бацих цигарету, па код једног момка из “Црвених беретки” у заклон. Падају гранате око нас, да те Бог сачува. Онај момак вели: “Бјежи од мене Спасо, овдје ће те нека граната закачити, па ћеш открити и мене за снајперком”. Те ја одатле на нови положај, а Ново Томановић за мном. Састави жестока детонација. Само сам осјетио страшан бљесак, затим тупе болове у леђима, па чуо детонацију. Не могу да дођем до пушке, а Ново јечи, а ко не би, то су биле ране по леђима као ова пепељара ође. Мислио сам никад га више нећу видјети жива. Нијесам осјећао неке повреде, нађох пушку, наставих да пуцам, јер су усташе поново навалиле. Ја до оног момка са снајперком, кад ни он не може никуд, рањен, усташе му пребиле руку. Дошао однекуд Раде и каже: “Спасо извлачи рањене, док ти је рана врућа”. Тек тада сам схватио да сам рањен. Изашао сам из борбе, а неки момци одоше да направе Нову носила. У међувремену су мене и Неђа Јокановића одбацили за

41

Невесиње, а за Нова сам мислио да је готов. Знао сам да сам рањен, али ме то није интересовало него сам мислио само да ми је видјети Нова још жива. Долазим у болницу у Невесиње а пред зградом и у граду народ изашао на улице. Све живо у Невесињу изашло напоље као да је празник, а не да усташе гађају гранатама само градско језгро. Пркосни и поносни ти Невесињци. Било је тешко али и лијепо у тим мукама бити са народом који је тих дана живио за своје борце, који су седам дана и седам ноћи одбијали усташко-муслиманску офанзиву. Уто прилази народ и пита: “Спасо, има ли још рањених, како су остали..?” Више нијесам могао издржати, сјетих се Нова и почех да плачем. Суза сузу стиже, мислим неће жив гледат Невесиње... У болници ми превише рану, један гелер ми пребио ребро. Нијесам дао да ми га ваде, него се усходао по ходнику. Неко наиђе и пита ме шта је а ја велим: “Доље ми је брат, не знам је ли жив или мртав”. Мало затим, долази војни ауто пред болницу. Излази Ново, рањен, блијед као крпа. Кад ме видје, поче и он да плаче. “Брате ђе си, јеси ли жив”, питам. Загрлисмо се и у загрљају ми каже: “Рањен је и Пако”. Брат ми је био педесетак метара од нас када се десила она детонација. Нијесам знао за њега два дана. Тек кад су ми рекли да је добро могли су ме убједити да се лијечим. За вријеме Митровданске офанзиве, као и све вријеме рата, а то су нам причали и заробљени Турци и усташе, сваки њихов борац који се рани на Врањевиће имао је посебан третман у Болници у Мостару. Казали су нам и да су којег од нас са Врањевића ухватили не би за њега било размјене, е се не би имало шта размјенит. Не би му се знало гроба ни мрамора. Усташе и Турци су нас се плашили, јер ми на њих нијесмо отварали ватру са 100-200 метара. Кад би то видјели, викали су: “Бојиш ли се чето, не смијеш ближе, а?” Кад им ми дођемо, знају да смо на 20 до 30 метара и одмах бјеже на све стране. Тако ти се за мене завршила Митровданска офанзива. На Горажду априла 1994. године погинуо нам је добар борац, Гојислав Томановић. Били смо у извиђању, кад у нашој позадини чујемо јаку детонацију. “Гађају нас 130-ицом”, вели Раде.

42

Убрзо дође један борац и каже: “Погинуо Гојо”. “Како погинуо кад је био позади?” велим. А Турци су око Горажда све били исплели минама. Он је налетио на комбиновану увезану у троугао, двије су експлодирале а њега закачио гелер преко врата, као да га је неко заклао. Турци су имали велике количине тих мина, Унпрофор им је као хуманитарну помоћ у град довозио најсавременије оружје, муницију, мине. Многи су наши рањени баш од унпрофорских мина, зову их “хумане” јер не наносе велике повреде већ само избацују из строја с малим последицама, најчешће по ногама. Када смо кренули из Бара до првих кућа у Горажду, појавили су се авиони НАТО-а. Но нико се није уплашио, већ смо добили такав морал да је Горажде морало пасти. Авиони нијесу гађали нас, већ по санитету. Ту су погинули возач и медицински техничар из Гацка. А нас су неке тајне силе вратиле из самог центра Горажда... За вријеме овог рата били смо на многе фронтове, али никада нећу заборавити Трескавицу и освајање коте Крагујевац. Тукли смо се са Турцима седам дана и седам ноћи на растојању од тридесетак метара. Минобацчлијама је било посебно тешко, јер, мало помјери, поби своје а не Турке. Морали су добро пазити, и то су и чинили. Напунили су мртвим Турцима ровове. Ту је рањен Војвода Раде Радовић. Видим, води га Мичета Тешановић. “Шта је Раде”, питам. “Изгледа да је у ногу, Спасо, али могу да наставим”, одговара. “Добро Раде, да те снесемо доље”, кажем. Знам, кад се рана на нози охлади, то је сачувај Боже. Остао је ту до краја акције, док нијесмо на јуриш узели коту Крагујевац. И онако рањен ишао је у последњи пробој. После пуне четири године рата у Херцеговини, будући да је овдје почео 1. октобра 1991, ни она ни њени Срби нијесу добили ништа сем жртве. Обећавано нам је Горажде, долина Неретве, од свега ништа. Војнички смо све то могли заузети. Имали смо у овоме рату и снаге и моћи да заузмемо и Горажде и долину Неретве и дио мора, али неке тајне силе су све то “благовремено” спречавале. Да смо имали дипломатије и политичара, границе српске земље и српског народа би данас биле гдје је гинуо српски војник. Овако: гдје си био, нигдје, што си радио, ништа. Много је храбрих српских бораца дало своје животе за одбрану Отаџбине и Српства, али је испало како је испало.

43

Кад видим ову дејтонску границу Херцеговине и Републике Српске сетим се Горажда. Били су задњи дани нашег боравка на положајима. Граната тенка Т84 ударила је у стабло испод кога је био младић, наш борац из Ћићолина, није имао више од двадесет година. Као да га је неко отворио на операционом столу. Узели смо да га носимо, а њему гркљан пробијен и он потпуно искасапљен. А на пола сата прије његове несреће пушили смо заједно на једном узвишењу. Како гледам ране на њему, ухвати ми поглед. Застао сам и погледао га у очи. Погледом ме је молио, учинило ми се, да га убијем и скратим му муке. Да је у том тренутку мјесто њега био мој брат, убио бих га, да не умре мученички. Зашто сам ти то испричао? Па да ти кажем да је српска земља и српски народ западно од Дрине послије овог рата нагрђен као тај момак кога је убила тенковска граната пред Гораждем. Сад су нам довели Ифор, видио сам их око Невесиња и Сарајева, некаква ђеца. Чини ми се да би сваки наш борац могао побити по петнаест таквих да га ниједан не огребе. Џаба им техника, џаба оружје. Дошли су да добро наоружају усташе и Турке, будући да је неизбјежан нови рат. Вара се ко мисли да је у Дејтону дата Алији Изетбеговићу држава; ово је свијет потписао Велику Хрватску поглавника Фрање Туђмана. Срби су под тихом окупацијом... Новица Ново Томановић: Прво смо кренули на дубровачко ратиште, у јединицу војводе Рада Радовића. Одазвали смо се на војни позив кад је прва пушка пукла и кад су усташе кренуле. По свему смо видјели да ће доћи до некога чуда. Кад је стигла ЈНА, пошли смо аутобусима ка Требињу. Тамо смо се мало задржали, па ка положајима. Заузимамо Звијезду, јер смо видјели усташе да иду камионима према Купарима, Млинима, и да почињу борбе. Први задатак нам је био да сиђемо између Млина и Купара. У зору смо напали Млине и жестоко се побили са усташама. То је трајало неколико дана и ноћи. Ту смо имали и прву жртву, нашег добровољца Славка Бумбу, и неколико рањених. Тај први сусрет са ратним дејствима за нас није био страшан. Раде Радовић нам је уливао храброст и наду да ће све ићи како треба. Били смо куражни јер смо гледали у њега, а он је ишао без пардона и страха. По задатку наша група иде према Равном, Трновицама. Заузима Чепикуће, Точионик, па Смоковљане. Затим смо на Вишњици имали једну од, за оно вријеме, најчувенијих акција. У њој смо нанијели велике губитке усташама, а неколике и заробили. На дубровачком ратишту смо остали док се није повукла црногорска војска. Наша чета је тада отишла на одмор.

44

Поново смо се окупили у априлу када је почео рат у бившој Босни и Херцеговини, и кад су се отворила ратишта према Стоцу и Мостару. Са Радом се договарамо да идемо сви заједно и да се не раздвајамо. Зборно мјесто Билећке бригаде биле су Бијеле Рудине. Тамо се нијесу могли договорити да се иде према Мостару па је Раде Радовић изашао из строја и рекао: “Kо је спреман да иде, нека стане овамо”. Сви смо иступили и стали поред њега. Тако смо кренули на мостарско ратиште према Чобан пољу. Одатле крећемо према Стоцу. То је била једна добра и брза акција преко Ходова, Маслина, Дубрава, док смо дошли до Стоца. Столац су нам предала четворица људи који су дошли голфом. Послије су нам рекли да је међу њима предсједник општине, а и остала тројица су били из власти. Но затим смо добили наредбу да идемо према Мостару. За то вријеме било је главно гонити усташе. Муслимани су још били мирни а ни ми их нијесмо дирали, јер су нам тако наредили. Тако смо дошли на врх Маслина, долазе мјештани муслимани и иду кроз војску. Пред нас дође један стари муслиман и говори нама и командиру Раду Радовићу: “Што ти јуначе имаш војску, свака част! Овакву треба поздравит и примит у кућу. А чуо сам да имају неки Радовићеви добровољци, то је војска уби Боже, брате!” “А какви су ти Радовићеви”, пита га Раде. “Не питај, мили брате”, одговара он, “ти раде свашта, убијају, пале, јаде раде!” У том тренутку Раде вади личну карту и даје старом. Кад поче муслиман да се тресе, да се извињава. Већ тада су проносили неистине међу народом муслиманским о српској војсци. Послије тога смо отишли у Мостар и сусрели се са генералом Перишићем. Генерал је тада имао грдних проблема, навалиле усташе на касарне. Питао нас је ко смо и одакле, па нам одмах рекао да има невоља у Чапљини. Понудили смо да са наша три камиона одмах кренемо према касарни у Чапљини. Тада смо били јака група од неких 120 људи. Генерал је говорио да би требало извести десант, а Радовић је рекао: “Што год наредите, извршићемо”. Генерал га је саслушао и рекао му: “Има још једно важно мјесто, да ли бисте ишли тамо?” “Идемо гдје наредите, Генерале”, рекао му је Радовић.

45

Ушли смо у камионе и преко Неретве ка Читлуку двадесет километара док не дођосмо у Слипчиће, пред сами Читлук. Тамо смо били доста дуго и имали жестоких борби са усташама, до повлачења из долине Неретве. На том дијелу ратишта први пут смо се сусријели са усташама из тих крајева, Читлука, Дувна, Ливна, Мостара. Били смо тада добро утврђени и наоружани. На нашем правцу усташе нијесу могли проћи. А ишли смо и другде, да помажемо и другим јединицама. Тако смо једног дана кренули на други крај Слипчића, према Јасеничкој коси, једној нашој јединици у помоћ. То су били млади војници ЈНА које су усташе опколиле. Док смо стигли већ их је погинуло четворица, петорица. Ту будемо рањени ја, покојни Војвода Љубо Капор и Горан Сворцан. Како смо дошли кренули смо фронтално на усташе, да их негдје пробијемо, јер су ове наше окружили и побили би их све да им нијесмо дошли у помоћ. Усташе су биле у долу ограђеном шумом, и како смо прилазили једном зиду, један од њих је на нас бацио бомбу и жестоко запуцао. Мени је гелер сломио руку, Љуба је ранила у стомак, а Горана у ногу. Ту нас нико није извлачио него се свако сам извлачио. Ја сам се извлачио према санитету а борба је била таква да те нико није фермао, него се бори и извлачи као знаш и умијеш. Мене су превили и одвели доље, борба се наставила и ту нам гине Зоран Бабић, али сам то сазнао тек касније. Одвезли су ме санитетским колима на хелиодром. Тамо налазим још доста рањених и све нас транспортују хеликоптером у позадину. Један од љекара ми показује да брзо уђем. “Немојте мене, има теже рањених. Нек иду они”, кажем му. Он ме узе испод руке и убаци у хеликоптер. Летимо, али ми се лет учини нешто дугим. Мислим, не може да слети у Невесиње због тешко рањених па иде у Требиње. Но одавно бисмо дошли и у Требиње. Кад, слијеће се, на све стране свијетла. Отварају се врата, не знам гдје смо. Питам ону медицинску сестру а она вели: “У Подгорици”. Мени мука. Мислим шта ћу због сломљене руке у Подгорицу и гледам себе онако крвавог. Рука сломљена, у здравој митраљез, дугачак шаржер, рап и бомбе. Воде ме у Болницу. Кад тамо неки доктор виче: “Окле ти овдје, шта ће ти пушка, шта си то урадио?” Гледам га и велим: “Са ратишта сам, рањен у руку”. “А шта си тражио на ратишту, ко те тјерао да ратујеш!” виче он.

46

Ћутим. Да ме је да идем у Билећу, па ћу је сам завијат и у гипс замотават. Он изађе и нема га задуго. Кад послије пола сата ето два милиционера. “У име закона, предај оружје!” виче један. “Не предајем, ово је моје и даље од мене”, одговарам. “Предај оружје!” поново виче он. “Дај ми личну карту, па ћу ти га дати”, кажем. “Дај оружје, да га не узимамо на силу”, вели онај други милиционер. “Боље да не покушавате, жив га нећу дати, а бомбе су ми овдје”, показујем им испод блузе двије зелене бомбе. “Добро”, приста онај први, даде ми лични карту а ја њему митраљез, рап, бомбе и тако се то сврши. Али нигдје више оног љекара. Дође нека медицинска сестра, питам је за њега а она вели: “Побјегао је, јадан, и боље што те није он радио, то је један “либерал”, несој, он је и звао милицију и рекао им да те треба хапсити”. Кад сам одлазио из Подгорице пођем у станицу милиције “Морача” са једним добровољцем из Бијелог Поља и вратим оном милиционеру личну карту, а он мени оружје. Тако завршим путовање од Јасеничке косе до Подгорице. Послије тога сам био на одмору, све док наши нијесу отишли на Лакшевине. И тамо сам долазио с руком у гипсу, јер нијесам могао издржати да не видим како су. У тим Лакшевинама смо се задржали, не желећи да одступамо. Тада је Раде Радовић молио и ЈНА и мјештане мушкарце да се не бјежи него бране положаји, да се усташама не препушта долина Неретве и Мостар, бар овај дио на левој обали. Но остали смо сами и пет шест дана се жестоко борили са усташама, али нам није више долазила помоћ јер се сви бјеху повукли. Опстанка нам није било. Билећки добровољци Рада Радовића су се задњи повукли из долине Неретве, то ти је брате Бог и истина. Рат се наставља, вријеме и догађаји су хтјели да останемо на мостарском ратишту и боримо се у саставу Невесињске бригаде. Нашом јединицом се успоставља линија на Врањевиће и ту остајемо чит рат. Кад смо дошли, пуковник Новица Гушић, командант Невисињске бригаде казао је Раду Радовићу да је најпотребније имати добре и чврсте положаје на Врањевићима.

47

Тамо је током читавог рата било свакодневних окршаја и жестоких борби. Ту су нас нападали заједно и муслимани и Хрвати, а погинули су нам Драган Денда, Драган Папић и Војвода Љубо Капор. Послије тога долази Митровданска офанзива, у новембру 1992. Њу сам доживио како не дај Боже никоме. Заједно навалили и усташе и муслимани. Великим снагама кренули су да заузму наше дјелове Херцеговине. У раним сатима почели су са снажном артиљеријском припремом, па је кренула пјешадија. Нама је тада пола јединице било на положај, пола на одмарању у Билећи. Но није требало дуго да и друга половина пристигне и помогне. Међу њима сам био и ја. У првом тренутку саопштили су нам да су Врањевићи пали, али то није било тачно. Но у оној паници и борби са пуно рањених и погинулих ништа се није јасно знало. Радовић је питао што је са нашима, неко му је рекао да седам бораца није изашло одоздо, него остало да се бори. Радовић је одлучио да кренемо према Врањевићима и да извлачимо наше живе или мртве. Пошли смо, али убрзо наишли на усташе и из све снаге се потукли са њима. Успјели смо да повратимо неке положаје које су у налету били заузели. Први кога смо ту нашли мртвог био је Мијо Сешлија. Потом смо нашли и остале погинуле. Иако смо први дан повратили положај, ни после три дана нијесу усташе престајале са жестоким нападима. Трећег дана послије подне, код тзв. Бијеле куће, било нас је око десетак а они су напали љуто, не дај Боже. Дошло је да смо једни друге гађали бомбама. Радовић нам је тада говорио: “Удрите браћо бомбама, немој кога жива да ухвате, него туците колико можете...” Ту нас шесторица буду рањени, ја у кољено, од бомбе коју је један усташа убацио у кућу. Али се нема кад мислити о рањавању, него како одбранити кућу. Ту су нам бомбом нагрдили Душана Сворцана. Нас шесторица рањених полако малаксавамо, али Радовић са неколико здравих бораца прима на себе сву борбу и бије се на живот и смрт. Бој је био прса у прса. Кад су нас рањенике потоварили у пинца, да нас воде за Невесињску болницу, из аута је преливала крв по земљи куда је ишао. Толико смо били израњављени. Мене су превили у Невесињу, али кад сам видио да ми рана није толико опасна и да могу ходати, ријешим исте ноћи да се вратим друговима на Врањевиће. Ујутру, четвртог дана Митровданске офанзиве, усташе опет бесомучно наваљују. Но ни ми се нијесмо дали. Они су тукли пешадијски, жегла је и њихова артиљерија да те Бог сачува. У тим тренуцима близу нас паде граната и жестоко ме рани. Од ње сам имао 14 рана.

48

И поново ме је гелер погодио у претходну рану те нијесам могао да ходам. Погођен сам био у плућа, ноге, закачило ме и по глави. Онако растуреног, у сред борбе ме у другу кућу извуку Раде Радовић и Спасо Капор. Сјећам се, иако ми је било тешко, шта је говорио Радовић. Предлагао је да на другу страну куће пробијемо зид, а мени се чинило да ту нико не би пробио отвор ни за три дана. Но они су хтјели све да учине само да ме што прије транспортују, јер су се бојали да не подлегнем. У том окршају маса наших била је рањена. Послије су ме превили, пребацили до санитета па у болницу. Тако сам завршио Митровданску офанзиву 1992. Због кољена сам морао у болницу у Рисан. И тамо сам имао занимљивих сусрета и догађаја. Једно јутро долази медицинска сестра, у једној руци носи бритву за бријање а у другој четкицу и вели: “Рекли су ми да те обријем, не можеш у болницу са таквом и толиком брадом”. Ја је гледам и питам: “Опрости, а како ти је име?” “Џенита”, каже она. “Е нећеш ме бријати”, рекох, а мислим како бих се провео да ми бритву провуче једном испод врата. Но ту нијесу стале моје муке. Треба да идем на операцију и навече питам сестру кад сам на програму, и ко ће ме оперисати. “Сачекај да видим”, рече она. Кад ево је за неколико тренутака, држи свеску и чита: “Ново, на програму си сјутра први код доктора Џихада Пепића”. Послије тога, ја ти јуначе нијесам ока склопио. Од четири сата ујутру чекао сам доктора Цимбаљевића, све гледајући на улазна врата. Негдје око шест ево га доктор Цимбаљевић и ја му причам шта је и како је. Он ме саслуша, загрли и рече: “Ново не брини, ја ћу те оперисати”. Тако је и било, и ево ми је нога данас добро. Послије операције, богами прошло је времена, враћам се поново на Врањевиће. Ту си вазда имао посла ако си се хтио тући са усташама и муслиманима. Нападали су стално не само нас, него на читаво невесињско ратиште. Мада смо држали Врањевиће, ишли смо у испомоћ и другде. Ишли смо у Босну, и на Олову учествовали у нападима и освајању села Крушева. Тада смо у јануару морали да форсирамо ријеку Биоштицу. Ваљало је сићи 600 метара низ кањон, па прећи ријеку. Није било мостова јер их надошла бјеше однијела. Пребачени су

49

конопци и држећи се за њих, обучени смо прелазили Биоштицу. Одатле смо ишли уз кањон неких пола километра и уморни и мокри ушли у страшан бој с Турцима. Та борба трајала је цијели дан. И тада смо обавили задатак, а други дан прешли са друге стране, да ударимо и узмемо Крушево. Успјели смо, али нам је ту погинуо храбри Милош Бајовић. Био сам од њега на педесетак метара. Имао је панцир, али га је метак погодио са стране, крај панцира. Мртвог сам га извлачио, па смо га носили до болнице. Ни тада, кад нам је погинуо Бајовић и свима било тешко, није било панике ни повлачења, нити се акција прекидала већ се ишло даље. Знало се ко кога извлачи, остали су ишли даље. У априлу 1994. пошли смо на Горажде. Запао нас је правац Подкозарје, гдје смо доста посла учинили. Узели смо Подкозарје, Јарчишта, МЗ Зупчићи, Самаре... Ту је погинуо мој рођак Гојислав Томановић, од турских мина. На Трескавицу смо за вријеме овог рата ишли често. Дешавало се да за мјесец дана и по три пута идемо на ту несретну планину. Једном смо успјели да ухватимо десет Турака, па смо осам предали команди а двојицу оставили нама. Један се звао Хасиб Мишут, а други је био Хрват Мирослав Крис. Њих двојицу Радовић је оставио да нам кажу гдје су ровови, јача утврђења и куда је најлакше да их пробијемо у случају да идемо напријед. Показали су нам гдје су им мине и доста нам разјаснили о њиховим положајима. Једног дана дође Радовић и даде их мени на чување. Могу рећи да смо се према њима понашали људски и да их нико није дирао ни злостављао. Једино сам их морао везивати кад смо ноћу ишли на спавање, а преко дана су били одвезани и кретали се куд и ми. Јели су што и ми: узмем конзерву, подам и њима по једну, то ти је брате Бог и истина. Тако сам те заробљенике чувао пет дана, и пет ноћи спавао са њима на камиону. Знали смо остати да причамо до поноћи, а онда бих Хасибу казао: “Ајде, идемо на посао...” А он уђе у камион, а ја му лисицама или жицом завежем руке и тако заспемо. Везивао сам и оног Хрвата Мирослава Криса, коме је мајка била Српкиња. Тако смо спавали, њих двојица везани поред мене на камиону. Једном сам изгледа Турчину руке мало више стегао а он зове: “Ново, попусти ми мало на рукама, не могу да спавам”. “Ћути и спавај, док те нијесам послао у затвор”, велим му. Касније сам видио да му је стварно мука и попустио му, те је наставио да спава. Спавала су та двојица “љиљана” мирније него ја, нијесу се бојали да ће им се

50

штогод десити. Било је ноћи кад су ме у сну гурали, па сам се морао ја склањати њима, не они мени. А преко дана били су са нама, понекад их спреми да нешто ураде или их пошаљи на воду. Али им лијепо кажем: “Будете ли покушали да бјежите, побићу вас”. И били су добри. Један дан пошаљем Хасиба на воду а ови наши од ђавола завичу: “Ново, побјеже ти Турчин!” а он устаје са извора и виче: “Нисам Ново, нисам, ево ме на воду!” Тако ти је било са тим заробљеницима. Ако је тај Хасиб жив откад се вратио Алији, ако буде човјек имаће шта да прича, јер смо се људски понашали према њему и свим заробљеницима. И желим да кажем да Билећки добровољци у овом рату никад нијесу починили злочин, нити терорисали или злостављали нејач и цивиле. А они што су се с нама сретали у бојевима, најбоље знају како су пролазили. Памтим и како смо спасили наше становништво у селу Жуберин, приликом упада диверзантске групе муслимана из Мостара. На ноћ прије тога били смо у команди потпуковника Зорана Пурковића, команданта Невесињске бригаде. Причали смо о стању на фронту које нам се чинило доста мирно и безбједно. Ујутро је почео муслимански напад. Командант Пурковић нам је рекао да је не зна шта се десило са мјештанима Жуберина. Казао је да су усташе ушле у село и да се боји да је сав народ поклан. Кренули смо, тукући се успут са Турцима и наилазећи на њихове погинуле. Све је било неизвјесно, али знамо да се мора напријед, да спасимо народ. Брзо смо стигли до села, али нијесмо спречили муслимане да запале магацин муниције, будући да се налазио на другом крају. Чим су чули да долазимо, и кад смо отворили ватру, побјегли су остављајући све за собом. Кад смо обишли село наишли смо на жртве њиховог злочина. Убили су неке старе, једног борца код кухиње, али мјештане окупљене у једној кући нијесу стигли. Мало је фалило да и они страдају. Бог и истина да смо спасли тај народ у Жуберину. Ти муслимани натјерали су мјештане да им за ручак спреме овна али га нијесу појели јер смо их растјерали. Судбина је хтјела да га ми и мјештани поједемо заједно. Но ту нијесмо стали већ смо Турке тјерали све до села Јасене. Почела ја да пада ноћ, али смо ишли даље. Уз сву муку било је и велико невријеме, падала је киша и из неба и из земље, али се ишло даље. У тој акцији нијесмо имали губитака, али је њихова група потпуно разбијена, само на једно мјесто погинуло их је преко 150. Тада је долазио код нас неки шведски официр Унпрофора и питао колико их је мртвих. Када смо му рекли, гледа нас и каже: “Ви Срби увијек претерујете!”

51

“Господине, пођите и погледајте”, рекао му је један наш официр. Послије неколико сати вратио се Швеђанин. Сав пожутео и маше главом. Био горе па их видио сложене у ред преко двјеста метара дуг. Добро сам запамтио и Прењ, негдје из септембра 1994. Тамо је терен сачувај Боже, по десет сати ходаш а никад краја. Ишли смо и по магли и по киши. Иако су нас водили људи који знају терен, у једно доба нико није знао, кроз ту пустињу, кишу, маглу и јаде, куда даље. Кад наједном неко примјети телефонску жицу. И кренемо ми за њом, надајући се да су на њеном крају наши. Но кад смо застали, видимо да смо само неких 150 метара од јаких муслиманских утврђења на коти Рошци. Тада су наши запуцали по Турцима, да бисмо стали. Брзо смо схватили и почели да се враћамо ка нашима. Јадни су и крвави били ти положаји на Плавцу и Прењу. На Плавцу су погинули и борци из Војне полиције а неки били заробљени – е какве смо их видјели на размјени. Све су их муслимани масакрирали. Само је један имао главу, осталима су их одсјекли, руке изнад лаката, било је страшно видјети их кад су их донијели у Невесиње. А зликовци су их живе ухватили и звјерски убили. Били смо и на Зијемља, само не питај за датуме, слабо их се сјећам. Једном на тим Зијемљима нађемо се у окружењу. Како смо долазили, Турци нас пусте путем да изађемо на положај, па пресјеку пут иза нас и опколе нас. У окружењу смо провели неколико дана и ноћи, али се нијесмо дали, него пушка мени, пушка њима. Али Турци стисли, те Војвода Радовић одлучи да у пет поподне кренемо на Плише, да се пробијемо. И то нам успије. Било је још неколико акција на тим Зијемљима. Једном, ударила турска артиљерија, видиш смрт пред очима. Поред мене пуковник Анђић, велики борац и храбар официр. Увијек је био у прве редове. Гледам га како лежи поред мене, забио главу у земљу, а неко га зове на моторолу. “Јави се пуковниче!” вичем му. “Како ћу Ново, видиш да ми је нос у земљу”, вели Анђић. И само што се јави кад опет груну граната близу нас. У тој муци и јадима гледамо се. Питам га: “Је ли пуковниче, ко ће побиједити у овом рату – четници, или комунисти?” “Јебо те ћаћа, шта ти сад паде на памет!” насмеја се Анђић. Кажу да је у таквим тренуцима добро направити неку шалу или гег, да се разбије ишчекивање несреће. Желим да кажем да наша јединица, гдје год се била са усташама или муслиманима, ниједну битку није изгубила. То ти је Бог и истина. Сваки задатак смо извршили, а

52

што се десило српској Херцеговини и њеном народу у Дејтону и Паризу тешко је пало војсци. Но Добровољци ће и послије тога остати што јесу, и ићи добровољно кад год буде требало бранити српску земљу и народ. И до сада смо дали велике жртве, али смо за одбрану отаџбине увијек спремни дати и своје животе. Можда је и ово занимљиво записати. Једном је при постројавању Билећких добровољаца у строју је стајало 22 пара рођене браће: два Капора, два Томановића, два Бојовића, два Капора, два Бајовића, два Папића, два Батинића, два Капора, два Капетинића, два Попадића, два Вујевића, два Јокановића, два Вујовића, двојица Шешлија, два брата Звијера, два Бугарина, један од њих народни гуслар. Била су и два Аничића из Никшића, два Инића, два Радовића, два Вуковића и два Милошевића. Било је заједно и очева и синова, као Вовјода Капор са два сина. Али био је рат, изгинуло се... Данас живим у Билећи са женом Миломирком и синовима Николом и Ненадом. Драгомир Новаковић Пако: (...) Иако закачен од гелера успијем да се вратим и кажем Спасу и Нову да је Раде рањен. У оном јаду и прашини, диму, они крену али не могу да га нађу. Позову ме и питају гдје је. Ја некако дођем и таман што казах: “Ето, ту!” кад груну граната тачно поред мене и рани ме по глави, рукама, ногама, ни сам не знам гдје није. Осјетио сам страшан бол и притисак на очима, као да сам остао без оба ока. Ко је видио гдје сам био и гдје је бацач погодио мислио је да сам погинуо. Знао сам да је у првој кући Симо Вујовић и почео да га дозивам: “Симо!... остадох без очију!” Окренуо сам се укруг два три пута, пушка ми испала, а како се око мене дигла прашина нијесам могао ништа да видим, те сам мислио да сам ослијепио. Чујем како они моји из куће вичу, будући да ме више не виде: “Погинуо је Ноко!” Како погинуо? мислим, кад их чујем, и почнем да се пипам. “Како сам погинуо, кукала ми мајка!?” питам себе у ономе јаду. “Ноко, долази овамо!” чујем да ме зову неки борци који ме виде из заклона. Кренем према њима, па се ухватим за шубару и напипам кокарду. Послије два дана опет скинем шубару и погледам кокарду, кад на њој избијена сва четири “С”. Знам да ми је била цијела прије битке. Изгледа да је гелер ударио тачно у њу, оштетио је, али ми је спасила живот. Да ме је тај гелер погодио у главу, грома не бих чуо. (...) Послије свега често се сјетим силе и бивше ЈНА, кад оно Столац остависмо усташама. Имали смо снагу заузети Загреб, али неко спријечи да без метка узмемо Столац. Сјетим се и како смо ниодчега и никога с ЈНА бјежали преко Неретве. Ни данас не знам што се повукосмо. Сјетим се и погибија храбрих бораца, који животе

53

дадоше за Отаџбину. Сјетим се и понеке шале, и стотину лијепих или ружних прилика и ствари које су дошле са овим ратом. Често ми дође слика кад се спремамо на терен, на Прењ, Трескавицу, како је било тешко све носити. Још ако си био тамо прије, па знаш да треба пјешачити по неколико сати. Ухвати те нека нервоза, поред свега мораш да носиш и храну за неколико дана, то ми је падало најтеже. Гледао сам да понесем што више муниције и бомби, а неки што више хране, конзерви, јер су знали да ће такви као ја носити муницију. Неколико пута ми се десило да не могу носити конзерве. Онда станем паковати ствари поред неког ко воли више конзерву него муницију, па кад тражи нешто у ранац му убацим моје конзерве. Ућутим се, а он путем кука како му је тешко а није понео много. Кад дођемо на одредиште, ја за његов ранац и вадим своје конзерве. Он да полуди, виче: “Пако, остави, не дирај, то је моје!” “Добро”, кажем му, “колико си имао конзерви кад си кренуо?” “Десет”, вели. “Е, све преко тога је моје”, и узмем бројати. А он тек тада полуди, види да ми је шест, седам сати незнајући носио храну. То су тренуци када другоме не би ни упаљач понео, иако знаш да ће ти требати. Овако искористиш, привалиш му нек носи конзерве, доста је што вучеш муницију и бомбе. Послије свега, како смо се борили а шта смо добили, ко је оптимиста свака му част. До Дејтона сам се надао да ћемо имати или долину Неретве, или излаз на море, или Горажде. А ништа од тога, па ти немам шта рећи. Послије свега што се десило у овом рату у бившој БиХ, изгледа да српски барјак не треба развијати ако мислиш побједити као Србин, јер то неке тајне силе не дају. То је тако и увијек ћу то казати. Ево, узми од Косовског боја. И тада су Срби носили српски барјак, па изгубили, мада га ми пјевамо и описујемо као славни пораз. И тако стотине и стотине пута разави српски барјак, а тајне неке силе узми, па сави или сломи. Тако и овога пута. Ја сам мислио да су Срби кроз историју били лоши борци, да су наши прађедови изгубили јер можда нијесу имали храбрости и срца да издрже, али сам видио, доживио на својој кожи, да српски барјак не треба развијати ако би да побиједиш или прошириш српску земљу и државу. Развиј сваки, али не српски. На Косову је, да ти кажем и ово, прије битке била Косовска вечера а овога, нашега пута, та нас је чекала на крај борбе и рата. Тако се мени чини. Цар Лазар и раздор међу великашима описани су прије почетка боја, и већ су се знали издајници, а данас је обратно. Српски народ и српска војска у Републици Српској издржали су све и чекали крај рата за Косовском вечером, а вечерало се у Дејтону. Тамо су српски витезови, ништа гори од Милоша Обилића, названи ратним злочинцима. А

54

нови Вук Бранковић дошао је однекле друго. Тај се није налазио у српском народу који је крвљу стварао и залио сваку стопу Републике Српске, него нам је дошао од другде. Ево, прије неки дана у Невесиње и на наше положаје дошао Ифор. Ја то на српски преводим као највећу окупацију српског народа. Та војска Ифора је као и остале, само што има наредбу да нас застраши не бирајући средства. Јуче сам са положаја, видим их како иду оним својим борбеним колима, а из ваздуха их прате десетине модерних авиона. Тако они притискају српски народ мислећи да ће га уплашити. Нажалост, не знају да се Срби не боје ни њихових ауспуха ни буке на земљи и у ваздуху, ни њихових “свемирских” пушака. Њих се можда боји онај који је све то потписао. Народ у Херцеговини се тог Ифора не боји, нити му може више правити икакве уступке. Веселин Вујовић: (...) Данас, децембра 1995, усташки напади су страхота наспрам оних из 1992. Тада су имали по који минобацач а сада заспу атриљеријом као камењем. Такмиче се ко ће више пројектила избацити. Ојачали су са техником а ни муниције не жале. Сад су сигурно јачи, али кад дођемо на десет метара, па пушка мени а пушка усташи, ту су као 1992 – бјеже и нерадо прихватају такве окршаје. Док смо боравили у долини Неретве запамтио сам страшно расуло југословенске војске и хаос повлачења. Невероватно како су журили да напусте тај крај. Ни данас ми нико не може доказати да нијесмо могли сачувати лијеву обалу. Кад је почела ЈНА да се повлачи, тог јутра на Слипчиће су нас усташе три пута жестоко напале, али смо их сваки пут глатко одбили. О усташкој војној сили могли су тих дана причати само који воле проливену српску крв и српску муку. Шта је урадила бивша ЈНА, историја ће показати. Пад долине Неретве доживио сам као националну срамоту и тада се нешто у мени преломило. У војсци је дошло до страшног разочарења. У Билећким добровољцима било је неких 40 бораца са Баљака, разочараних и огорчених на ЈНА због пада долине Неретве. Мада је Војвода Радовић са покојним Љубом Капором планирао да иде на невесињско ратиште, Баљчани су тражили да иду у Билећку бригаду, на столачко ратиште. На неколико састанака се предлагало и да пођемо на Жегуље, неки су хтјели да се врате код Војводе Радовића на Врањевиће. Послије свега, одлучисмо се за Билећку бригаду, и столачко ратиште. Добили смо положај на Дврснику и почели са утврђивањем. У војсци је било расположење да се Столац заузме тад, у августу 1992, кад није хтела ЈНА, у марту. Негдје средином августа, планирао се напад на Столац. Навече 14. августа вршимо припреме за напад. Били смо изванредно расположени. Није било борца који није вјеровао да ћемо град заузети следећег дана.

55

Ми, Баљачка чета, као најискуснији добили смо можда најтежи задатак, да заузмемо Кулу изнад самог Стоца. То је веоме важна стратешка кота са које се контролише читав град. Увече смо кренули Крижевцем, лијево су ишле друге јединице, а десно од нас Босиље је требало да узме трећа јединица. Све је било договорено и испланирано. У свитање је требало да нападнемо, али при поласку ка магистрали са усташких положаја испаљена је светлећа ракета. Чинило ми се да је сијала пет минута и обасјала читав град и све положаје. И поред тога смо кренули, али ми је стално у мислима била та ракета. Око један по поноћи налетјели смо на усташке бункере за које нијесмо знали. Срећом, ту нијесмо имали ниједног рањеног. Примирили смо се и чекали јутро, да са осталима кренемо у договорени општи напад. Око пола четири ступисмо у везу са Зеновом четом на лијевом крилу и они нам рекоше да су стигли на договорене положаје. То је био знак да и ми кренемо у борбу и отворимо фронт. Приђосмо усташким бункерима. На једном шанцу, усташа се види до паса. Опалим и оборим га. Утом осуше они по нама, и ми по њима. То је био почетак страшног окршаја... Водила се борба, сила Божја. Домало, муслимани отворише ватру с бока, са Басилија,. Будући најистуренији, жестоку смо ватру примили, главе нијесмо могли промолити. Но, да ти причам нашу погибију. Поред мене на десетак метара био је покојни Боћо Албијанић, до њега мој буразер Душко. Обрад Бајовић је лежао поред Душка, а његов син Милан десно од мене. Сви смо били у линији, на усташким положајима које смо заузели. У пуцњави, зове ме брат Душко и каже: “Долази, погинуо је Боћило”. У том тренутку нијесам могао доћи због жестине окршаја, а ватра са Басилија није престајала. Није се могло прећи ни десетак метара од силине ватре. “Сачекај мало, да обрадимо бункере, па ћемо онда извличити погинуле и рањене”, кажем буразеру. Ти тренуци чинили су ми се бескрајни, јер не можеш да помогнеш другима а и сам изгубиш осјећај за вријеме. У једном трену нијесам знао ни које је доба дана. У свом том јаду и борби, чујем како ми Мико Вујовић виче: “Весо, излазите одатле, усташе вас опкољавају!” “Ко нас опкољава?” питам га у оној пуцњави. “Не знам, али вам неко залази за леђа”, поново ће Мико.

56

Уто нам је дошла команда да се полако извлачимо из борбе. Тада још нијесам знао да је погинуо Обрад Бајовић; то сам сазнао тек кад само изишли. “Командовано је повлачење”, рекао сам Милану Бајовићу и Милану Вујовићу. Полако смо покушали да се извучемо. Тада сам видио тијело Боћила Албијанића. На глави је имао завој који му је мој буразер ставио, јер га је метак погодио у главу. Мој брат се извлачио, али ми нијесмо могли од ватре. Тек послије ми је брат казао да је Обрада метак из Басилија погодио право у срце. “Ух, што ме рука забоље”, биле су последње његове ријечи које је чуо мој буразер. Од почетка битке имамо два погинула, Албијанића и Обрада Бајовића. У тим тренуцима ме зове Мико Вујовић да дођем код њега, да одбијемо напад с леђа. Замало, зове ме и Жељко Ивковић Желуд, да се вратим доље одакле сам се извукао, да му помогнем. Шта ћу, видим гине се, али морам помоћи човјеку. Оставим снајперку код Здравка Салатића, који ће касније погинути, и кренем ка Желуду. Сиђем код њега и питам: “Шта је било, јадан!?” а он ме гледа и каже: “Погођен сам у ногу”. “Је ли много?” питам. “Ма могу ја пузећи”, одговара Желуд, “али је Милана Бојовића потрефило у срце, покушај да га извучеш”. Ја доље кроз неку смреку, позовем: “Милане, Милане!” кад ми се одазива. И помислим да га је стрефило срце од страха, јер нам је смрт пред очима читав дан. “Јеси ли добро?” питам. “Не знам”, каже. “Гдје те боли”, питам, а он ми руком показује на срце. Ја мислим, ударио га инфаркт. Узимам чутуру и дајем му воде, да се мало поврати. И кажем: “Милане, ајде пузи испред мене”. “Не могу”, каже. “Ма нећу те остављати, него иди напријед”, кажем, а још не знам да је уствари рањен. Погодио га с леђа гелер у прса. Био је тешко рањен, али ни један ни други нијесмо у том тренутку знали шта му је, јер на њему нигдје крви. Тако сам га тјерао да рањен пузи док није макао страном, а ја поново ка брду, код Мика Вујовића. Изађем тамо, кад горе рањен и Здравко Салатић. Видим да су га превијали и чујем како Мико говори: “Изгледа да је погођен у кичму, бојим се да му нема помоћи”.

57

Док смо се извлачили, и мене је нешто добро опекло. Нијесам знао шта је, али, пече. Погледам и видим крв. Би ми неугодно, али охрабрих се јер могу руком да радим. Кренух према Мику, кад ме спучи усташки метак у прси. Пушка ми испаде. “Да те превијем?” пита Вујовић. “Не треба!” одговорих, љут и нервозан. Кажем Мику да се морамо повући, и оставити Цула (Здравка Албијанића). Цуле је био на самрти, имао је велику рупу на прсима и није могао тијелом да макне. “Покушаћемо га извући”, каже Мико. “Пробај са осталима да га извучеш, ја ти овако нагрђен не могу помоћи. Рањен ћу се полако вући, дако изађем”, рекох. Наједном сам заборавио на све око мене, устао и кренуо. Како ме усташе нијесу убиле ни данас не знам. И други борци су гледали како усправно ходам, усташе пуцају, али ме метак није хтио... Усправљен, наилазим последњи пут на живог Сима Бајовића, Обрадовог сина. “Весо, убише ми таја”, рекао је видевши ме. “Дај не причај, него узми митраљез и повлачи се”, рекох, не знајући да је Обрад погинуо. Уплакан, Симо узе митраљез и протрча испред мене. Полако, дођох до рањеног Жељка Ивковића Желуда. Моли да га носим. “Не могу те носити Желуде”, рекох, “него полако пузи, јер сам и ја рањен”. Горе на брду мука и јади. Мико није хтио оставити покојног Здравка Салатића иако је знао да ће умријети. Покушао је да га стави у шаторско крило, али је свако померање било кобно за Цула који је викао: “Бјежте, мени нема помоћи!” Мико га није слушао, а кад је видио да га не може са другима извући у шаторском крилу, јер ће сви изгинути, решио је сам да га носи. Устао је, ставио пушку преко рамена да му не спада, узео покојног Здравка Салатића, да га понесе. Тада га је погодио метак у главу. Тако ти је погинуо Радомир Мико Вујовић, мој рођак са Баљака. У самртном загрљају остао је са другом кога није желио оставити, мада је знао да му спаса нема.

58

У том повлачењу ватра из Басилија није престајала. Од једног пројектила одатле погинуо је и Симо Бајовић, син покојног Обрада, а брат Милан му је тешко рањен. Но, и то смо касније сазнали. Како смо се повлачили, наишао сам на погинулог Душана Бошковића из Чапљине, који се борио са нама. Лежао је, жут, поред њега аутомат. “Дуле”, звао сам га, не вјерујући да је смртно погођен. Куд год крени тог страшног 15. августа 1992, само рањени и мртви. Страшно је било гледати погибију храбрих Баљчана, тог дана када нас је на столачком ратишту погинуло шесторица а дванаесторица тешко или лакше рањено. Послије тог окршаја добили смо од бригаде 40 дана одмора. Били смо без воље, а послије четрдесетнице мојих другова више ми није било ни до чега. Нијесам се враћао на столачко ратиште, него са Радовићевим добровољцима отишао на Врањевиће, на невесињском ратишту. (...) Памтим како је на Крагујевцу рањен Војвода Радовић. Тај човјек никада није командовао напријед, него увијек “За мном!” Он је оличење српског војсковође и војводе. Као и много пута раније одредио је групу од седам-осам бораца да иду с њиме у напад, међу њима и мене. Почели смо тако што смо из ровова кренули право на Турке. Док сам пуцао, видио сам Турчина како баца бомбу према Војводи Радовићу, поред кога је био Мића Сворцан. Та је бомба ранила Војводу. Потрчао сам према њима, да видим гдје. “Гдје си рањен!?” питао сам Војводу. “Није ништа”, каже он. Видио сам да не може ногом и тражио да му скинем чизму, али он није дао рекавши: “Само настави да тучеш, биће ово добро”. Остао је под једну букву а ја се вратих на своје мјесто. Само што сам стигао кад долеће бомба на мене и Пера Јокановића. Од ње Перо би рањен у главу. Видјевши га онако погођеног, мислио сам да је готов. Зали га крв, укочио се, нема, погинуо. Позовем Чобана – Нова Милошевића да ми помогне да га извучемо, али он виче: “Сачекај, видиш да се бијемо!” “Пеле, јеси ли жив!?” питам га онако крвавог, од тромблона покидане гране пале по њему, туга га видјети. “Могу и рукама и ногама”, одговори Пеле кад се поврати од шока, зграби пушку и крвав поново у бункер, па удри по Турцима. То му је било треће рањавање.

59

Борба је дуго трајала, ја сам се помјерио ближе Чобану, кад чујем како се Турци горе дозивају. Пођем у страну и кажем Војводи Радовићу: “Изгледа да се дозивају да бјеже”. “Сад сви да ударимо”, вели Раде, онако рањен. Видим, из чизме му тече крв, али га нико не може зауставити. И ми крени, али није као прије – нема одговора на нашу пуцњаву. Дођи до турских ровова, кад они побјегли и оставили дванаестак мртвих и једног рањеног. Нашли смо и доста бачених пушака и муниције. Оног рањеног муслимана први је нашао Челе – Четник Вуковић, и питао: “Боли ли те, болан?” “Боли”, одговори Турчин. Челе га извукао, превили су га. Тешко рањен, није дуго живио – умро је од велике рану на врату. (...) Жао ми је што нам ни усташе ни муслимани на пушку нијесу могли узети легендарне Врањевиће, а потписом их дадосмо. Умјесто окупираних простора српске Херцеговине добили смо ископане куће, црне барјаке, нову сирочад и удовице. Херцеговци су одлазили на сва ратишта и помагали у одбрани свих српских територија бивше БиХ, а кад је нама било најтеже помоћи ниоткуд... Историја треба да запамти да су српски борци Херцеговине и њен народ сами себе одбранили, и помогли да се створи званично призната Република Српска. (Из књиге Тихомира Тиха Бурзановића, Билећки добровољци Радовић, “Сабор Бјелопавлића”, Подгорица – Цетиње, 1996 (?) (Тихомир Тихо Бурзановић је као подгорички ратни репортер на лицу места пратио безмало сва дешавања у Отаџбинском рату 1990-1996. Војвода Радован Радовић, рођен на Космету, убијен је на улици у Требињу, 1998. Његов убица, опричник Биљане Плавшић, за своје недело није одговарао већ је премештен у Бањалуку.)

60

ИСТОЧНИК Јан Оберг ПСИХОЛОШКА ПРОЈЕКЦИЈА НАТО-А Чини ми се да смо превидели или потиснули чиниоце као што су колективна психологија, усађени културни обрасци, и западна тежња ка мисионарству и ширењу, испољене приликом интервенције на Косову. Мислим да их вреди сагледати. Да ли испод приче о глобалној демократији, мултикултурализму и партнерству, Запад предвођен Америком крије дубоко усађену ауторитарну идеологију која тежи да завлада светом? И да ли, попут Милошевића и пре тога Хитлера, живи од туђе несреће претварајући се да чини добро? Запањујуће је како су јавност, политичко-дипломатске расправе и медији успели да ову кризу, једну од кључних у новијој историји, тако муњевито забораве. Али оно што се самом Западу догодило за време нових балканских ратова, а нарочито на Косову, заслужује озбиљно самосагледавање, иако нам се резултати највероватније неће свидети. Пре 30 година проучавајући идеологију нацизма, Харалд Офстад (Harald Ofstad) је закључио да је она само крајњи производ западних вредности и западног погледа на свет. Њена основа је презирање слабости и обожавање снаге, моћи и јунаштва. По њој, јаки ће владати слабима. Бољи, то јест, јачи, имају богомдано право да контролишу или затру слабије, то јест горе. Јачи носе на својим плећима терет цивилизације, жртвују се и чине херојска дела у име виших принципа, вишег Добра. Због тога се не могу сматрати одговорним за своја недела, будући да за њих имају овлашћења која их уздижу изнад закона. Ма шта учинили, и извршиоци су ослобођени одговорности, јер су се борили против Зла за успоставу Добра. У свему томе антисемитизам није кључан, будући само изопачење у суштини исправних назора. Ми се дивимо победницима и људима и народима јаке воље а презиремо оклевала и губитнике, све који су друкчији од нас. Неодвојиви део нацистичке идеологије је позивање на узвишене идеале током борбе за личне интересе и недостојне циљеве. Нацистима је свет црно-бео. У њему се дисциплина и оданост награђују, а размишљање кажњава. Важни су национализам и симболизам, изражени униформама, ордењем и заставама. Вођа и његови доглавници себе виде као изузетне личности, Богом изабране да наново успоставе Рај на земљи. При том, највећа одговорност не лежи у избору између добра и зла, већ у беспрекорном извршавању постављених задатака. Језиком се нацисти служе да заведу, користећи поређења, фразе и еуфемизме, а сам нацизам је у бити антиинтелектуалан и псеудонаучан, склон упрошћавању. Његово можда најизразитије својсто јесте спој

61

агресивности и идеализма. “Све што чинимо јесте за добробит човечанства. Не процењујте нас као њих, наши су мотиви племенити, њихови зли”, говоре сви фашисти. Тако је могуће и злочинца видети као јунака, и обратно, будући да се у сукобима најчешће испољава психолошка пројекција. Наиме, другима се приписује зло које се налази у самом носиоцу, или починиоцу зла. Значи ли то да се западни медији и вође, називајући Милошевића Хитлером, боје да и сами буду тако оцењени, свесни да спроводе веома ауторитарну политику? Да ли зато поистовећују Албанце са Јеврејима, кажњеним због онога што јесу, а не због својих дела или недела? У Косовском рату НАТО је напао једну суверену земљу и прекршио међународне законе. Користио је забрањено оружје да сатре једну “злу” државу. Све време окривљавао је Југославију за оно што је сам чинио: убијање цивила, агресију, етничко чишћење, одступање од демократије, коришћење претеране војне силе, за “зле” намере и подле планове. Што је ЦИА вршила атентате на политичке противнике, манипулисала медијима, итд. ником изгледа није сметало. И онима који површно знају историју јасно је да етничко чишћење није балкански изум, већ вековни, интегрални део западног односа према другим народима. Какав је био поступак према америчким Индијанцима? Зар се САД не понашају изразито националистички када говоре о својим и само својим “националним интересима” у светским размерама? Да ли су представници Стејт Департмента или Клинтон одржали макар једну конференцију за штампу без нападно истакнутих америчких застава, и наглашавања америчких врлина, америчке демократије, америчке визије мира, моћи и части? У чему се то разликује од отворене изјаве да су Американци још један Изабрани народ? Наш саветник, Јохан Галтунг (Johan Galtung) из Трансенда (Transcend) изјавио је следеће о понашању Запада у вези са Косовом: “Како је приметио и Солжењицин, паралела која нам се одмах намеће јесте Хитлерово коришћење питања судетских Немаца као изговора за напад на Чехословачку, изведен уз благослов Велике Британије. Тако је и јапански напад на Манџурију 1931-45. и италијански на Етиопију 1935-41, представљао отворено кршење Пакта Бријан-Келог (Kellog-Briand Pact) који су потписале 62 државе. Наиме, тај уговор забрањивао је сваки рат осим одбрамбеног, мада је дозвољавао сукобе у складу са одлукама Лиге нација, принципима Монрове доктрине, или одредбама одбрамбених савеза. Његови аутори су награђени Нобеловом наградом за мир: Бријан 1926, а Келог 1929. Одредбе Пакта Бријан-Келог готово су истоветне са Повељом УН, Члан 2 (4), али против њих су готово одмах устале три десничарске диктатуре тог доба. “Наиме, Немачка, Италија, и Јапан сматрали су себе изнад међународног права, не желећи да их било какве међународне резолуције ометају при остварењу њихових визија Новог светског поретка. Њихова пропаганда није била ништа слабија од НАТО-ове, укључујући и готово истоветна “извињења” за “колатералну штету” којима су се додатно ругали жртвама. Срећом, тада још није било Интернета, али

62

су моћ и онда имали они који су себе сматрали “изнад закона” и следили само сопствена мерила и потребе. Но те предратне диктатуре су имале искренију и снажнију подршку својих поданика него што је имају данашње “демократије” за своје закулисне и грабљиве подухвате широм света. Силе Осовине су отворено и доследно ушле у Други светски рат следећи своју политику. И САД крећу тим путем, но користећи се кринком НАТО-а и других војних савеза из доба борбе противу комунизма. Тако ће Трећи светски рат почети, рецимо, нападом на Северну Кореју, не би ли се успоставио Нови светски поредак. На нама је да то спречимо, где год и кад год можемо.” Психолошка пројекција важи, међутим, и за Србију (Југославију). Тако су 1991. сасвим различити Срби тврдили да су жртве усташког фашизма, а да су се као народ увек борили за демократију, мир, мултиетничност, права мањина и, пре свега, опстанак. Себе су сматрали жртвом Велике америчке-западноевропске-натовске империјалистичке Завере (као што је Запад касније тврдио да постоји “Операција Потковица” на Косову)*. А Хрвати су говорили да су за све криви Србофашисти или Србокомунисти, помињући тајни план САНУ за успостављање Велике Србије и истребљење свих несрба. И Срби и Албанци су се узајамно оптуживали за најгоре историјске особине и дела, пројектујући се*. Сретали смо се са најчистијим расизмом на свим зараћеним странама, уз хвалоспеве сопственој нацији и свим њеним напорима*. Људи су нас убеђивали да све то чине не би ли спречили веће зло, али да им на одмет не би била ни помоћ са стране. НАТО-ва агресија је Србима била још један доказ завере против њих*. Но и сами починивши ратне злочине на Косову помогли су Западу, и његовим медијима, да оправдају западно кршење људских права, и западну прекомерну употребу силе. Тако су се сви нашли у затвореном кругу, са страшним последицама по становништво, али не и по технолошки бескрајно супериорнији НАТО. Нацистичка идеологија захтева стални сукоб са свима који јесу, или могу постати, снажни као ми, и покоравање или уништење свих слабијих. На Косову се зато ратовало не само против неупоредиво слабије Србије већ и против потенцијално јаких земаља. Јер, ваљало је понизити Русију даљим ширењем НАТО-а, наљутити Кину “погрешним” нападом на њену амбасаду у Београду – као претходним шпијунским аферама, одбијањем да она буде примљена у Светску трговинску организацију, придикама о људским правима и демократији, подршком Тајвану, Тибету, нуклеарном политиком, и сличним. Затим је ваљало поткопати УН као светског миротворца и координатора и, коначно, уништити сваки друштвени и економски систем неприкладан за “глобализацију”, или решен да се на било који начин одупире диктату јачих. После пада Источног блока, људима нацистичког духа на Западу не треба способан супарник, кадар да самим својим постојањем омета глобалну, капиталистичку интеграцију. У случају Југославије, НАТО је у руци држао све адуте: војну силу, новац, светске медије, и културу којом је промовисао своје вредности попут демократије, људских

63

права и хуманитаризма. Могао је ударити где је хтео по Југославији, која није имала чим да узврати, и која није намеравала да нападне било коју другу земљу. Ова нова, пројектована глобална доминација свеобухватнија је и беспоштеднија од нацизма, али је већина становника Запада прихвата, па и подржава, као што су многи у Хитлеровој Немачкој подржавали опсену Новог света очишћеног од Зла, и предвођеног просвећеном, свемоћном, и културно надмоћном Немачком. Реч је, значи, о психолошкој пројекцији. Против онога што у њима не ваља и државе се боре једино у другима, који постају оличење Зла које по сваку цену ваља сузбити или уништити. Такав, хладноратовски однос супротстављених страна понављао се у свим следећим сукобима, као и у рату којим је Србија медијски претворена у мини-Совјетски Савез, а сви њени противници у прозападне борце за слободу и демократију – у складу са једином моралном парадигмом којом се Запад могао послужити 1991. Без психолошких пројекција, ауторитатизма, стереотиповања и сличних поступака, догађаји као рат на Косову и његова окупација били би немогући. Наиме, Запад мрзи Србију јер јој је толико сличан*. И западни народи виде себе као изабране и предодређене за велике дела, регионално или глобално. Само они који то не желе да учине не уочавају сличност између Американаца, Британаца, и НАТО-а са једне стране, и Срба* и Руса с друге – будући да су сви поменути духом експанзионисти, уплашени освете свих које су својим претходним походима оштетили или повредили. Наиме, ко год је проучавао ситуацију у бившој Југославији тешко може бити убеђен да су демократије мирољубиве или моралне. Погледајте како се овај век завршава! Никад нико није био јачи, образованији, боље обавештен, више демократичан – и већи насилник, и мање мудар – од нас, Западњака. Политика и етика су се раздвојиле, као и технологија и култура. Сигуран сам да Косово није само фуснота модерне историје, већ њен преокрет ка још кобнијим догађајима – доказ да нисмо ништа научили у двадесетом веку. Док не одбацимо догму о легитимном насиљу, и саму институцију рата као таквог, светски правни поредак, цивилизована држава, хуманизам, човечност, правичност и демократија нестајаће све брже. НАТО и Кфор су огромни кораци у погрешном смеру и ништа нам добро неће донети. Зато је једини пројекат вредан следећег века да научимо нешто из двадесетог, и прекинемо са лудилом, насиљем, надменошћу, глупошћу и преварама попут натовског и кфоровског “одржавање мира”, и искористимо све људске, културне, привредне и технолошке могућности – укратко, нашу човечност – не бисмо ли изнашли боље начине да решавамо своје проблеме и сукобе са што мање насиља. И, да одбацимо злурадост и прочистимо своје мисли, речи и дела, не бисмо ли тако устројили један мирољубивији свет.

64

(Објављено на Интернету 7. августа 1999) *(Овако изгледа када нас заступници Новог светског поретка бране. Да ли је горе то или кад нас нападају, нека читаоци сами одлуче.) Јан Оберг је директор TFF-а – Транснационалне задужбине за мир и истраживање будућности (Transnational Foundation for Peace and Future Research) – из Лунда (Lund) у Шведској, и шеф тима за Ублажавање конфликата на Балкану и у Грузији (TFF Conflict-Mitigation Team for the Balkans and Georgia). Ернст Јингер РАТ КАО УНУТРАШЊИ ДОЖИВЉАЈ (или, лик витешког непријатеља*) Шта је рат? (Шумарак 125) Када сам пошао у рат радовао сам се, вероватно као и сваки млади човек тих дана, ономе што је нејасно стајало пред нама. Слутили смо да ће се тај доживљај дубоко и снажно одразити на наш развој и у њему видели кратку, велику школу из које ћемо се вратити као људи, или се уопште нећемо вратити. Нараштај коме смо припадали сматрали смо старим, и чинило нам се чудесно да можемо са оружјем у руци, са свим што смо допринели, ратовати за славу земље. Осећали смо се дорасли одговорности која се изненада свалила на нас, и историји која је у нама оживела и учинила нас делом плодотворне и обједињујуће силе. Реч отаџбина променила нас је из основа и као чаробна формула решила многе неслоге и раздоре на опште задовољење. Омладина способна за оружје попунила је пукове и на делу се показала дорасла задатку који су време и отаџбина поставили пред њу. Дух тих дана увек ће нам значити врхунац и циљ коме треба тежити: био је лишен свега обичног а идеја нам је давала невероватну снагу, којом се једино може објаснити необичност нашег подвига. Не треба покушавати то схватити питањем: “Чему све то?”, будући да се сучељавамо са величином која надмашује границе сврхе. Бесмртно дело је апсолутно и независно од свог исхода, и за један народ вечни је извор снаге. Ми, који смо преживели, увек ћемо се поносити што смо припадали таквој омладини. Но током рата смо увидели да су његова дужина и неслућена силина поставили нашој телесној, духовној и душевној отпорности потпуно друге задатке него што смо очекивали. Месеци су се претворили у године, а свечана слика битке у тежак

65

посао, и нешто свакидашње. Али, тиме је и рат од необичног стања постао део свакодневице и трајно се утиснуо у нас. Његови стравични предели постали су нам свакодневно окружење у коме је све подлегало уништењу и где није могло опстати ништа осим душевне снаге надмоћне наспрам сваке силе. Постали смо велики у збивањима подстакнутим циљевима према којима се појединац, његова срећа и живот могу сматрати безначајним. Хиљаде су пале ради једне њиве, делића рова, шумарка или села – с правом, јер за поседовање или губитак таквог комадића земље везано је уобличавање света скривеног у будућности. Дужина рата је само увећала његову силину. Тако дан и ноћ, без предаха, у сваком трену бити спреман по цену живота одговорити судбинским питањима о највишим вредностима – зар то није одгајање темељније и постојаније од сваког другог? Поврх тога, видети спољашњи успех, очекивану и сасвим заслужену награду како тоне у неслућеном бродолому, то је најтеже искушење коме може бити изложен један народ као и сваки појединац истински и присно повезан са целином. Ко у томе не пропадне доказује да је рођен за власт и моћ. Истина, из такве школе излази несаломива само личност најчвршћег кова, и тек се у недаћама показује да ли један народ заиста поседује мушкарце. Било је и код нас оних који су попут Француза Барбиса рат сматрали материјалним процесом, истичући његову негативну страну и настојећи да на нечем мирнодопском граде срећу. Говорили су о опустошеним градовима и стравичној патњи, као да нам је најпречи задатак да избегавамо бол, показујући да им је страна воља да жртвују пролазност живота и имовине ради достизања величине народа и његових идеја. Али, ту лежи већа морална снага, а нема сумње и на чему стоје материјалисти. Не, рат није материјалан процес, већ је потчињен вишим реалностима. Где се сучељавају два културна народа, од количине експлозива и челика важније је одмеравање свега што је за њих од значаја. Ту се потврђују вредности које сваком словесном чине бруталност сукоба небитном. Ту се свеобухватна воља као крајњи и најнеобузданији израз живота одржава и губитком живота. Што се више ставља на коцку, утолико су већи плодови такве одбране. Било нам је јасно да се ради о последњим стварима, одакле бисмо иначе црпели снагу за наизглед необјашњив подвиг? Отуда нама рат није само горда, мушка успомена, већ упознавање с душевним снагама за које иначе никада не бисмо сазнали. Он је средишња тачка нашег живота која је одредила сав наш даљи развој. Каква нам год још судбина предстоји и за шта год будемо позвани, пред то ћемо ступити образовани одсудним временом у коме је наша судбина била најтешње повезана са Европом и светом. Јер, држање и најбезначајнијег војника палог негде у магли и ноћи имало је историјски значај, и то ће тек постати јасно. У то доба десиле су се промене затомљене буком догађаја којих нема ни у једном извештају или привредној статистици. Али, баш то што се десило у милионима људи увучених у вртлог природних догађаја ван ичије контроле, од чега је сваком

66

појединцу, хтео он или не, уздрхтало срце, управо то је битно. То делује и када на бојиштима плуг изравна све ровове и кратере од бомби. Отуда нам рат, а нарочито овај дуги и огорчени рат, као и све чију суштину испитујемо, постаје душевни проблем. Ми, којима је дужност да сећање на њега не избришемо, већ да се њиме руководимо и користимо, морамо га учинити својим трајним власништвом. Дати смисао нечему што нижа памет сматра бесмислицом и испољавањем људске несавршености света је дужност према будућим нараштајима, задуженим да наставе дело у коме ће препознавати унутрашња својства већ посејаног, како би му приступили са стварним убеђењем. Јер, на њима ће једног дана бити да доврше што ми нисмо могли. Свом наслеђу моћи ће поносно да приступе једино ако необична и вечна суштина тог времена, оно сушто немачко, буде надживело свакидашњицу. (...) Што се рата тиче, ценим само разговор са стручњацима, јер нас је доживљено исувише удаљило од свега уобичајеног. Ако се једна ратна година званично рачуна као две, онда психолошки то важи бар као пет. По избијању, док је још стајао наспрам нас толико велик и непознат да смо му разазнавали само блиставу и херојску површину, могли смо о рату причати лако и разговетно, али данас када се налазимо усред њега, стално га упознајемо са његове нове и загонетније стране. Војсковођа и борац на фронту (Ватра и крв) Ми, војници на фронту, осећали смо се везаним за онога који носи пурпур војсковође и судбине многих држи у рукама. У њему смо видели делотворног управљача животном снагом која тражи да се не распе, и посредника између идеје и живота изложеног њеном пламену, онога који додаје варнице и зна пут ка нашим циљевима. Зато је свака снажна и чврста воља имала у нама следбенике докле историја досеже. И свуда где се та воља уздигне наћи ће људе нашег кова, срећне да помоћу ње победе или погину за општу идеју, оне који ће за њу радити и трпети, не штедећи се. Другови (Шумарак 125) Често посећујем оближњег водника и командира чете са којима делим многе успомене. Поред мртвих израњају увек нова лица, али и стари познаници који се после рањавања враћају из војних болница. Са њима се осећам увек присно, па макар и у Зигфридовом бункеру са 30 cm земље над главом. Са њима нисам седео само у лотариншким сеоским гостионицама, пијанчио у фландријским крчмама, или се на кратко проводио у бриселском бару, већ сам их посматрао и на местима где се испољавала стварна унутрашња вредност – где човек није друго осим што носи у себи. Данима сам их гледао згрчене у рововима, или у тренуцима узбуђења пред јуриш кад се свет јавља у црвеној, нестварној светлости. Неке од њих видео

67

сам и погођене тако да су их морали одвући са бојишта, а знам да би се опоравили да им је та рана и последња. Теже искушење не познајем. Повезани смо доживљајем, убеђењем и крвљу – има ли чвршће споне? Има ту сјајних момака, неких ћутљивих и тихих, других надмоћних и углађених као да и прљавштину ровова хватају рукавицама, а неких опет тако осорних и дивљих да су своји једино међу мушкарцима – али, сви крију исто осећање. Отуд је наш разговор једноставан и штур, као свуда где осећања превазилазе разум, јер се разумемо са мало речи. Кад помислим у ком бих окружењу иначе био, распет између амбиција и прикован за неки позив – у мирнодопском официрском корпусу, неком друштву, кафеу међу литератама који се међусобно надмудрују – мислим да бих за пола године покупио прње и отпутовао за Конго или Бразил, или негде где они још нису смели прићи природи. Ту рат, који иначе много узима, даје, одгајајући људе за мушку заједницу и поново успостављајући вредности напола заборављене с недостатка прилике да се испоље. Поново осећамо крв у жилама, судбину и блиску будућност која ће се тек касније опазити у земљи. Такве године не нестају без трага. Херојство (Шумарак 125) (Војна команда је наредила да растојање између предњих линија не сме бити више од два метра. Већ постојећи ровови, размакнути више, дигнути су у ваздух.) Шта таква гвоздена наредба значи схвата само ко је доживео тучу метака која недељама, често непрекидно, засипа ровове. Без икакве заштите бити згрчен под ватром, стално заглушен калибрима кадрим да једним поготком опустоше село, бројати ударе као механичке и напола ометене, јесте доживљај близу границе људских моћи. Зато су и они који су издали ту наредбу, која је стотине и хиљаде војника без икакве заштите изложила ватри, преузели безмало најтежу замисливу одговорност. Но мада се и мене тиче, могу им само дати за право. Ово време се обликује моћним средствима јер се у борби за било које задимљене рушевине демонски надмећу две представе будућег света. Наиме, ту није важно спасавања хиљада људи од пропасти, већ је битно туце преживелих спремних да у правом тренутку убитачно употребе своје митраљезе и ручне бомбе. Такву спознају мало људи може поднети, па ипак се можемо поносити што смо доживели такво челично обликовање догађаја духом. Нека се једва понеко спасе из тих пламених равница лишених сваке заштите осим метала у мушком срцу, и нека се против тих људи свесних себе окрене и судбина и ускрати им циљ, ипак ће, сигуран сам, бити добијено што се потом не да избрисати. Јер, ко ту не буде побеђен – а таквих је тако мало – где му се то може десити? И видим како у старој Европи настаје нов, водећи нараштај – неустрашив и силан, бруталан, без страха од крви, навикао да подноси и чини страхоте и стреми најузвишенијим циљевима, истовремено кадар да гради машине и да им пркоси, да у њима не види мртво железо већ органе моћи којима се влада хладним разумом и узаврелом крвљу. То свету даје ново лице.

68

Дужност и част (Шумарак 125, У челичним олујама) Постоји изрека коју обично користе људи жељни да се пожале на горку судбину обављања дужности у позадини, далеко од пуцњаве. Та изрека је у војсци веома стара и представља изговор иза кога се многи радо скривају. Она гласи: “Наређење, извршење!” Но данас би она морала значити: “Извршење изнад наређења!” Сви у позадини морали би се стално јављати на фронт – ако су баш неопходни, задржаће их. Морали би бити на мукама чувши да се напред пуца, а да нису тамо. Дужност се подразумева, али превага је у срцу вољном добровољно да ризикује. Усто, у сваком трену можемо доспети на место, или се наћи у прилици, где нема никог да изда наређење – тада у себи морамо носити више од обичног изговора. Чучиш згрчен, усамљен у рову и осећаш се препуштен немилосрдној, слепој вољи уништавања. Са ужасом слутиш да су сва твоја интелигенција, способности, духовна и телесна преимућства постали безначајни, и смешни. Док о томе размишљаш, гвозден трупац може започети лет који ће те слупати у безоблично ништа. Зловоља ти се усредсређује на слух који настоји да из мноштва звукова издвоји приближавање смртоносног лепршања. Утом се смркава. Сву снагу да издржиш мораш црпети из себе. Не можеш чак ни устати и с блазираним осмехом запалити цигарету пред задивљеним погледима пријатеља. Неће те охрабрити ни друг који причвршћује монокл да осмотри удар о грудобран крај тебе. Ако те погоде, знаш да нико неће марити. Зашто не искочиш и полетиш у ноћ, док се као изнурена животиња не срушиш у грмље? Зашто још истрајаваш, ти и твоји храбри момци? Ниједан старешина те не види! Па ипак, неко те посматра. У теби дела морални човек и да ниси тога свестан, и прикива те моћним чавлима дужности и части за положај који држиш. Ти знаш да си ту да би се борио и цео народ верује да обављаш тај посао. Ако напустиш положај сматраћеш се кукавицом, нитков који ће при свакој каснијој похвали морати да поцрвени. Дужност и част морају бити темељи сваке војске. И сваком официру и борцу васпитањем мора бити усађено осећање појачане дужности и повишене части. За то су потребни погодни људи и одређене форме. То некима тек у рату постаје јасно. Идеал државе борца на фронту (Шумарак 125) Ко у овом рату има икакве обзире заслужује да га изгуби, јер неће моћи ни да се брани да не буде проглашен чудовиштем. Нема времена за трпељивост. Разноразне идеје и идеали не смеју у нама наћи уточиште. Толерантност према свима, којом смо толико поносили, мора се сагледати као негативна особина, што је увек и била. Ко не верује ни у шта може, дакако, бити толерантан, али ништа нема такву снагу као искључивост. Недостаје нам усијани фанатизам, уверење које све друго одбацује, оно унутрашње јединство које нам омогућава да средњи век

69

видимо другачијим него што се чинио просвећености. Рат довршава залазак доба просвећености и нужно нас враћа осећању. Шта све можемо постати ако изнутра, заједнички покренемо огромну спољашњу моћ којом располажемо, ако будемо у стању и да је оживимо! Званични патриотизам као и њему супростављене снаге мора прогутати вера у народ и отаџбину демонски распламсана из свих слојева; ко друкчије осећа мора бити жигосан као отпадник и искорењен. Ми никад не можемо бити довољно национални, чак ни националистички. Револуција под таквом заставом увек ће нас наћи у својим редовима, јер ни држава није за нас круна свега. Народ и отаџбину стичемо рођењем и њих признајемо за врхунска добра, а државу само за најмоћније средство њиховог остваривања. Ако држава остави своје борце на цедилу, и своју моћ безобзирно не заложи за идеје којима су и најједноставнији и најнезнатнији међу нама толико жртвовали, она за нас више не важи. Ако она себе проглашава мртвом, не може очекивати да ће у боља времена неко пожелети да је оживи. Не зависимо ми од њеног облика, и због тога што се народ увек простирао далеко ван својих земљописних граница. Сврставање свих Немаца у будуће стомилионско царство је циљ за који вреди умрети и угушити сваки отпор. То није довољно наглашавано, а знамо и чији су интереси томе криви. Но ако будемо преживели рат и вратили се кући не приближивши се том циљу, ми нећемо допустити да нас се јефтино реше, као омладине из 1813. Нема романтизма којим ће нас одвратити од горућих питања. Навикли смо на друге методе. Четири године нисмо живели у људским, већ животињским условима, као изгнаници од своје воље. Ми некадашњи материјалисти постали смо непопустљиви борећи се за идеје као и за земљиште, и разумом се не можемо отерати јер смо стасали у опасан сој. Најбољим делом народа ми сматрамо оне који стоје најближе непријатељу, и ако будуће одлуке то не подрже, наше разочарење биће страшно. Ако изгубимо овај рат, грешка се да исправити; ако то буде без части, за почињени злочин над нама биће кажњени и извршиоци и они који су га дозволили. Људи као ми се не жртвују четири године да би злочин оставили неокајан. Али једнога ћемо се увек држати: никога не задржавати и примати међу себе само истински одушевљене. Где ми пођемо на барикаде не сме доћи до класне борбе, већ само до битке за добра духа. Он оних других дели нас дубоки понор. ... и ако изгубимо (Шумарак 125) Сада тек постаје јасније значење много чега, а нарочито да је губитак рата за народ и појединца само пропаст одређеног облика а не и битног, и да су се већ за рата око нових идеја почеле окупљати снаге. А што нас не уништи само нас јача.

70

Стварна моћ прелази из једних руку у друге. И на нас ће поново доћи ред. Јер, телесна немоћ постаје безнадежна само кад нестане моралне снаге нарасле из моралних захтева изазваних ударима судбине. Наиме, само на два начина може се народ поразити. Или му је унутрашња снага истрошена тако да више никад неће доћи на своје. Тада његово уништење ваља схватити као очити знак да се од њега више не да много очекивати ни у једној области. Други подразумева очување унутрашње суштине, што значи да му судбина казује да је прихватио неодговарајући облик борбе, у погрешно време. Тада губитак може помоћи колико и победа, и у том случају ваља имати неког Штајна, Харденберга и Гнајсенауа, у стању да препознају шта је било добро а шта ваља мењати. Ту је најважније развити осећање да нисмо били у праву. Скривати се иза прича о непријатељској надмоћи је лако, но то значи уважавати просте бројке што, посебно као поражени, треба да занемаримо. Животним искуством не треба долазити до извињења већ захтева. Да ли је непријатељ победио захваљујући материјалној надмоћи, умешнијем придобијању присталица за своје идеале, већој спремности његових радних маса да се жртвују за државне циљеве, бољој тактици, већој безобзирности, националнијем опредељењу његовог духовног горњег слоја, прикладнијим државним облицима, већем броју пруга а мањем неписмених – увек је могуће наћи разлику у ваљаности коју треба достићи и надмашити. Само се тако, а не празним разглабањем, прибавља себи право. Ако изгубимо овај рат, онда ће то представљати историјску нужност. Теоријски, такво сазнање је ништавно, а за тако објективан народ као немачки и опасно. Но практично оно захтева да се одмах приступи обнови, тихој и плодној делатности поражених, па макар као у Француској то трајало готово педесет година. И на нас ће опет доћи ред, а тешка искуства нас могу само оснажити. Ти узлети и падови су део живота сваког народа који још није изумро и потонуо на дно историје. Одржати се и уздићи у тој утакмици народа, њиховим напетим односима и супротностима чини основ постигнућа корисних и по свет у целини. Ту мора свако да се стара о себи да би се Бог могао старати за све. Али, као што се све стиче у међународну кашу, срећом могућу једино у мислима, тако је заувек готово и са сваким покретом, обликом и идејом који се брусе само на отпорима и супротностима. Стварна бит нашег народа, и ако будемо побеђени, неће одступити од уверења да можемо јамчити само за свет у коме смо први. Сачекаћемо колико ће се победници показати дораслим стеченој одговорности. Поново ће доћи наш тренутак, јер нико није толико јак да заувек остане велик. Треба стога прионути на посао од чега су ратне припреме само део. Рат се не решава само војном силом. Ту се нећемо показати јачим него овог пута, али још нисмо исцрпли све своје моћи. Велика и тешка искуства на свим пољима су тек пред нама, и траже да се покажемо. Када дође час, испоставиће се да смо овај рат изгубили да бисмо се израсли. Тврдом дрвету за то треба дуго.

71

Идеја отаџбине (У челичним олујама) Лежећи у војној болници, прекраћивао сам једном себи време збрајајући своја рањавања. Утврдио сам да сам погођен 14 пута, наиме, шест пута пушчаним метком, једном шрапнелом, једном гелером и два пута комадом ручне бомбе. Са улазним и излазним ранама то је 20 ожиљака, тако да бих мирно могао да стати уз сваког римског центуриона, Холковог витеза, и у сваки борбени строј. Дакле, у свако доба могао сам доказати право на бар једно одликовање – златну значку рањеника. Она ми је иначе стигла ових дана, истина не од злата већ жутог лима. Но, признаћу да сам је задовољан ипак прикачио на копоран. Вредност ордена, као и свега другог, није у њему самом већ иза њега, и ко да замери срцу тако често узбуђеном у борби за своју земљу ако се у то име украшава комадом емајла? У ситничарска времена, када је реч само о злату, такве ствари губе вредност засновану на идеји коју одражавају. После 14 дана лежао сам у војном болничком возу, на кревету са мадрацем. Поново је крај мене промицао немачки предео, тада уроњен у рану, светлуцаву јесен, и опет сам се, сетан и горд као први пут у Хајделбергу, осетио још везанијим за своју земљу због крви проливене њој у славу. Зашто прећутати да ми при помисли на подвиге којима сам присуствовао навиру сузе на очи? Отишао сам у намери да славим сретан рат, опијен узаврелом крвљу младости, недовољно размишљајући о идеји коју је ваљало потврдити: узимање оружја у руке. Дакле, тек накнадно сам погледао на четири године израстања у саставу поколења спремног на смрт у јамама, димом обавијеним рововима, заслепљеног севом експлозија над изрованим пољима. То време сам памтио испрекидано једино оскудним радостима војника, тегобно бескрајним ноћним сменама једне страже другом – укратко, као једноличан календар препун напора и одрицања и издељен само црвеним датумима битака. И из сваке жртве, неприметно, ницала је све чистија и блиставија идеја отаџбине. То је био трајни добитак у игри са пуним улогом: нација ми није више представљала празан појам укривен симболима – а и како другачије, кад сам гледао толике како за њу умиру, и био обучен да у сваком тренутку дана или ноћи, без размишљања дам живот за њен опстанак? Ма како то звучало, управо сам из те четворогодишње школе стекао снагу, а из страхота опипљиве битке сазнање да живот само улагањем у идеју добија дубљи смисао, и да има идеала насупрот којих живот појединца па и народа нема значаја. Ако се циљ за који сам се као молекул у телу једне војске борио не да остварити, ако нас је твар наизглед победила, ипак смо научили да се за нешто боримо и, буде ли потребно, погинемо као мушкарци. Очврсли у пуцњави и пробојима, из такве ковачнице карактера могли смо похрлити животу као мало које поколење, у сусрет пријатељству, љубави, политици, позиву и свему што скрива судбина. То не спада сваком нараштају. И када нам замерају да смо израсли из суровости и силине, кажемо им да смо стајали у крви и калу, али да смо увек стремили великим и узвишеним вредностима. И сви наши другови изгинули у јуришу нису пали узалуд, већ су остварили своју сврху.

72

Ми више не разумемо мученике који су се бацали у бој екстатично, надљудски, мимо бола и страха. Вера више нема животну снагу. Ако једном не будемо разумели ни како је ико могао положити живот за отаџбину – а то време ће доћи – онда је и идеја отаџбине мртва. И тада ће нам можда ти нараштаји завидети као ми свецима на духовној снази и привлачности. Јер, све велике и достојанствене идеје израстају из осећања у крви које се не да изнудити. Под хладним светлом разума све постаје сврсисходно, ништавно и бледо. Нама је још било допуштено да живимо под невидљивим зрачењем великих осећања, и то је наша непроцењива добит. У међувремену, своје битке смо прошли и већ назиремо нове пред нама. Но за одушевљење кадра, духовна омладина ове земље их се не плаши. Окупљени око светих успомена на мртве, осећамо се позваним да одбранимо истинска духовна добра нације. Ми јамчимо за прошлост и будућност. И мада се гомилају тамни облаци туђег насиља и нашег варварства, док у тами севају оштрице, Немачка живи и неће пропасти. (Из Ернст Јингер, Рат као унутрашњи доживљај: изводи из дела (Der Krieg als inneres Erlebnis: Auszuege aus seinen Schriften, 1941. Превод редакцијски.) *(Ернст Јингер је ратовао на супротној страни од нас у оба светска рата. Његов кредо је јасан, животни пут такође. Јер, до последњег антисрпског рата, Немци се нису лажно представљали. Шта су хтели, то су отворено и покушали. При том су испољили масовни хероизам, самопрегор, пожртвовање, и окрутност. Национални дух обликован примером и делима људи као Ернст Јингер, одолео је губитку и око петине становништва и безмало половине територије у Другом светском рату, да би и данас доминирао Европом. С њима нас чекају тешки сукоби, а потом можда и трајнији мир, заснован на њиховом прихватању Срба као доличног противника.) Ернст Јингер (Ernst Juenger) рођен је 1895. у Хајделбергу. Године 1913. побегао у француску Легију странаца, а августа 1914. јавио се добровољно у немачку војску. У Првом светском рату бар седам пута рањен и одликован за храброст највишим немачким одликовањима. После рата прославио се објављивањем ратног дневника У челичним олујама (In Stahlgewittern, 1920). Године 1922. објавио Борбу као унутрашњи доживљај (Der Kampf als inneres Erlebnis), 1925. Шумарак 125 (Das Waeldchen 125) и Ватру и крв (Feuer und Blut). Године 1933. одбио да уђе у Пруску академију уметности из протеста према националсоцијалистима. Године 1939. објавио ремекдело На мермерним литицама (Auf den Marmorklippen). Други светски рат провео као немачки обавештајац. Године 1942. у окупираном Паризу изашла му књига Баште и путеви (Gaerten und Strassen) коју су, преведену као Jardins et routes, хвалили и припадници француског Покрета отпора. Нацисти му

73

шаљу старијег сина у кажњенички батаљон, у коме гине 1944. У окупираној Немачкој Савезничке власти му до 1949. забрањују да објављује. Те године се појављује са дневником из Другог светског рата, Зрачења (Strahlungen). Наставља са књигама Године окупације (Jahre der Okkupation, 1958), Седамдесет прохујало, I /II (Siebzig verwecht, I /II, 1980, 1981), романима Хелиополис (Heliopolis, 1949), Ојмесвил (Eumeswil, 1977), есејима Приближавања. Дроге и опијеност (Annaerherungen. Drogen und Rausch, 1970) и другим делима. Уз Освалда Шпенглера (Oswald Spengler), аутора огледа Сумрак Запада (Der Untergang des Abendlandes) и Човек и техника (Der Mensch und die Technik) и Лени Рифенштал (Leni Riefenstahl), редитељке филма Тријумф воље (Triumph des Willens), заточник тевтонског аристократизма. Јингеров сукоб са нацистима, као ни Шпенглеров или Рифеншталкин, никад није био идејни колико морални. Умро 1998. у 103. години (а Лени Рифенштал 2002, у 101). Дејан Стевановић УЗРОЦИ ОТАЏБИНСКОГ РАТА (...) Досад смо о Новом светском поретку говорили као о општој појави, а сада да погледамо како се он, као и социјализам, одразио на нас Србе. Пошто су нас непријатељи добро упознали, у 20. веку – који је Бог по народном предању препустио ђаволу, тако да је већ Свети Петар Цетињски плакао због онога што Србе чека у њему – нападнути смо са два страшна оружја, југословенством и комунизмом. О првом ваља рећи да је растакало српско народно биће, и кварењем народа створило услове за општу “комунизацију” земље. Уствари, комунисти су наставили посао који су “југословени” започели, ударајући му печат своје заблудне идеологије. Учинили су то у две фазе: Прва је трајала од Грађанског рата (1941-1945) до пада Ранковића, и одликовала се суровошћу и грубошћу – бескомпромисним обрачуном са припадницима српских националних снага и тзв. класним непријатељем, као и свеопштим терором у првим поратним годинама: протеривањем људи са села у град, грубом индоктринацијом младих, богоборством, проглашавањем нових “нација” од делова српског народа и сличним. Но, ваља приметити да бисмо све то некако преболели, будући да смо разна угњетавања истрпели и раније, али је уследила друга фаза, позната нам као “самоуправни (заправо, амерички) социјализам”. Она је трајала до смрти особе познате под надимком Тито, која беше преузела име загребачког металског радника и предратног комунисте Јосипа Броза, погинулог у Првом светском рату. У земљу која је послала више од милион незапослених на Запад, почеле су одатле да стижу огромне позајмице. Највећи део тог новца ишао је право у потрошњу и довео до наглог скока стандарда и корените промене у начину живота и схватања огромне већине Срба. Иако је трајало свега петнаестак година, са сталним назнакама кризе,

74

такво благостање довело је до прекида последњих, истањених веза са традицијом, патријахалним моралом, и вековима освештаним схватањем живота. Тада смо прешли Рубикон и више се нисмо могли, ни хтели вратити. Уосталом, зар нас нису школа, Партија и медији учили да је свако враћање ретроградно? Требало је стално ићи напред... али, где? Па, “у светлу будућност”. У таквом стању затекао нас је распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Овде би ваљало размотрити узроке тог распада или, тачније, разбијања државе. Ако је досад изнето тачно, зашто наши непријатељи не наставише са оним што нас је тако сатрло? Како се то уклапа у планове стварања једног света, односно у светске интеграционе токове? Зар СФРЈ није представљала идеалан стожер интеграције у југоисточној Европи, тј. основ за пројект балканске уније који је у припреми? Не би ли Срби прихватили све што тзв. међународна заједница од њих тражи управо у оквирима СФРЈ, уз нова финансијска давања? Имајмо на уму да за Антицркву новац није проблем. Таква питања се не могу оставити без објашњења. Но, да бисмо на њих одговорили, ваља се подсетити следећег: Говорећи апостолима о стању на земљи пред свој други долазак, Господ им указује да ће ђаво тада посебно настојати да саблазни све племените људе. Но такви никад нису преовладавали, а тих дана биће ређи него икад. Дакле, удар ће бити усмерен према малобројним појединцима кадрим да се одрже на духовном мегдану. Ако при томе страдају и остали, који се не противе злу ни у себи ни у другима, човекомрсце то не брине – пре би се рекло да их весели! Тек знајући то можемо наставити наше разматрање. Крајем осамдесетих година прошлог века, већина Срба – тј. оних који су се злу приклонили – била је духовно онемоћала и морално изгубљена. Нешто здравог сељаштва се сачувало, углавном ван Социјалистичке Републике Србије, где је вршена привредна и свака друга пасивизација српских простора. Но и у пренасељеним градовима почео се издвајати један здрав, не толико слој колико подслој. Прве је сачувала неразвијеност – слабе саобраћајне везе и поштеда од заглупљивања преко новина и телевизије – а друге њихова скромна и поштена природа. Срећом, таквих је међу Србима увек било више него у многих народа. И њима је погодовало материјално благостање, јер су од свог рада могли обезбедити пристојан живот себи и породицама, не грабећи се за функције нити друштвену својину. Усто, мада се у Савезу комуниста Југославије водила стална и жестока борба око власти, социјализам је иступао као идеологија која презире среброљубље те је у стицању друштвеног угледа и утицаја новац мање значио. Иако је и тада било богатих приватника, нису имали никакву друштвену тежину. Омладину су родитељи васпитањем подстицали да се школује, а не да стиче новац. Додуше, од диплома се очекивало да обезбеде угодан живот без много рада. “Заврши ти школу, сине, па да будеш господин”, говорило се тада. Но упоредо је текла и пљачка друштвене својине, којој се одао огроман број запослених. Али, то се ипак сматрало поквареношћу и “тражењем преко хлеба погаче”. Онима који су тако долазили до кућа, викендица и страних аутомобила – тада још не много бољих од наших – нико није јавно завидео. И, такви нису истицани омладини за узор!

75

Но управо због уништења и тих остатака духовног здравља изведена је операција разбијања СФРЈ, према тачно утврђеном сценарију. Подсетимо се најважнијих детаља те операције, али и неких које су јој припремиле терен: 1. Уставним решењима из 1971. и 1974. створен је правни оквир за разградњу Југославије. Целовитост земље почивало је искључиво на јединству СКЈ и на личности Тита. Очито су творци Устава знали шта раде, јер нико при здравој памети не би тако рашчланио државу одувек угрожену са свих страна. Истина, правници су само спровели упутства врха Партије – што значи да је тај врх већ био испланирао распад земље. Наиме, ваља знати да је и “наша” комунистичка партија настала из социјалистичко-комунистичке интернационале, оставши огранком онога што зовемо Антицрквом. Као и остале организације поникле у Антицркви, Комунистичка Партија Југославије (касније СКЈ) имала је две упоредне структуре: видљиву или јавну, састављену од “непосвећених” чланова неупознатих са правим циљевима, и невидљиву или тајну, од “посвећених” који су те циљеве знали. Праву власт су отпочетка имали “посвећени” јер су доносили све кадровске и стратешке одлуке, потом их вешто подмећући “непосвећенима” из врха видљивог дела Партије. Оверавајући већ решено, “непосвећени” су те одлуке сматрали својима, најчешће несвесни њихове далекосежности. Потреба за одржавањем тог привида је и главни разлог довођења људи ограничених способности, подложних сугестији “саветника” и манипулацији уопште, на кључна партијска и државна места. Зато можемо рећи да су распад земље брижљиво припремиле особе из правог – тајног – врха Партије. 2. Цепањем СКЈ на Осмој седници, неколико година после Титове смрти, нестала је и једина сила која је одржавала привид јединства земље. Ни то се није десило случајно нити по нужности, већ по одлуци тајног партијског врха. Управо на овом примеру најочитије се испољило ништавило видљивог дела Партије, њена потпуна зависност од тајног центра. Довољно је било да тај центар заћути па да наступи парализа видљивог дела, будући да “непосвећени” изгурани у врх нису умели да одлучују, а још мање да делају. Тих дана могли смо посматрати потпуну беспомоћност дотле гвоздене организације са милионским чланством, чудовишним полицијским апаратом и целокупном војном силом земље. Машинерија коју није могао да угрози ниједан унутрашњи противник – какав се, иначе, није могао ни окупити ни организовати под постојећом страховладом – распала се у парампарчад. Но и тим распадом руководио је тајни врх, па је остатке система и државе одмах преузела Антицрква, преко неког од својих огранака. 3. Насупрот лажном братству и јединству у обе Југославије, наступило је доба шовинистичке демагогије и мржње. Срби су били посебно угрожени, јер су се многи зарад југословенства одрекли своје вере, историје, језика, и обичаја – живих својстава свог народног бића. Заглибљено у неморалу, Српство се нашло у очајној ситуацији. Распад земље дотле сматране својом, и општи слом социјализма с којим су се саживели, измакао је тле испод ногу већине Срба, оставивши у њима идејну и

76

4. Упоредо с Милошевићевим успоном почело је и уобличавање вишестраначке политичке сцене. Странке настале тада одредиле су политички живот земље наредних година, преломних за судбину народа и државе. Готово листом, водећи људи тих махом антикомунистичких странака били су дојучерашњи комунисти. Ту се истина нашло и нешто тзв. дисидената – углавном одбачених или отпалих бивших чланова те исте Партије. Јер ако се зна како је Партија застрашивала, прогањала, хапсила, мучила и убијала своје противнике, а какве су погодности уживали многи “дисиденти”, јасно да се најчешће није радило о истинским противницима већ о својеврсним тројанским коњима, чак уходама и агентима провокаторима! Пошто је проглашен Вођом, Милошевић је, уз мање програмске измене и нешто осипања чланства, преименовао Савез комуниста Србије у Социјалистичку партију Србије, користећи се његовом постојећом структуром и имовином. Остале водеће странке, као Српски покрет обнове, Српска радикална странка и Демократска странка, створене су медијском промоцијом њихових будућих лидера. Истина, они нису хваљени већ нападани, али су се редовно појављивали на државној телевизији. Да су били стварни, ти се “напади” не би свели на галаму и прозивку, већ би “опозиционари” трпели стварне последице. Но таква “критика” је у народу изазивала знатижељу да се упозна са “нападнутима”. Даљи показатељи преваре су и значајна средства којима су језгра будућих странака отпочетка располагала, а над чијим се пореклом готово нико није замислио. Уместо тога, прихватана је прича о помоћи “српске емиграције”. У њу су највише поверовали они који дотле нису ни знали за постојање те емиграције, а камоли нешто о њеном саставу, унутрашњим односима, и стварним могућностима. Нико није поставио суштинско питање: зар би се заиста избегли четници и љотићевци тек тако определили за бивше комунистичке агитаторе и лажне дисиденте? Но олакшавајућа околност је била што је народ, неколико деценија ограничаван државно-друштвеном својиним, безмало изгубио здрав смисао за новчана питања. Уосталом, људима су паре одувек биле важније од њиховог порекла. Тако, мада отпочетка живе у капиталистичком друштву, и Американци као да не брину што им је банка Федералних резерви приватна још од 1913. Ваља усто имати на уму и необичну веру, тј. поверење, у телевизију, својствену не само нашој земљи. Наиме, многи сматрају да се на телевизији могу појавити једино пажње достојни људи и ништа их не може убедити у супротно, понајмање искуство! Већини становништва

77

као да је незамисливо да се може јавно лагати, а поготово да то чине одговорна лица као државни и политички функционери. О степену збуњености народа у време Милошевићевог успона најбоље сведочи масовна и нагла појава “четника”, или “жртава” комунистичког терора, који су уз антикомунистичке и псеудонационалистичке пароле за вођу прихватили човека поносног на своју комунистичку прошлост, намерног да и даље гради социјализам и југословенство саобразно новим условима! Иако су многи говорили о погубности и комунизма и југословенства по Српство, ни питање: “Ко су били ти комунисти, и како су могли владати кад их нико није подржавао?” нико није постављао. Слична прерасподела политичке моћи извршена је и међу другим југословенским “нацијама”. Мада нас поглавито занимају Срби, ваља се осврнути и на њих. Наиме, Југославију су њени идејни творци смислили да нас расрбе, и она је то обавила. Но то је тема наредних поглавља, а сада напоменимо да је природни непријатељ југословенства морало стога бити српство! Јер, док се на нас у свим Југославијама гледало с подозрењем, а национализам осталих уважаван и подстицан, ми то као да нисмо схватали. На однарођеност либерала Прве Југославије, комунисти су додали своје отворено непријатељство, проглашавајући читаве делове Српства новим “нацијама”. Наиме, Коминтерна је сматрала Русе и Србе непоправљиво назаднима и неподесним за комунизам. То је увећало нашу трагедију и убрзало расрбљивање. Народ чија је жртва омогућила стварање Југославије сматран је њеним непријатељем, и мада најбројнији у Комунистичкој Партији Југославије и тзв. Народнослободилачком покрету, жигосан као реакционаран и антикомунистички. Држава је прихватила и потпомагала хомогенизацију несрба, док је сваки покушај српског освешћивања гушен. Ово се дешавало у свим Југославијама, безмало цео 20. век! Распад СФРЈ су “народи и народности” стога дочекали спремни. Сувишно је рећи да су њихова вођства била и остала под пуном контролом Антицркве. 5. Пошто је тако припремљен терен и пошто су устоличена “националистичка” вођства, могао је отпочети рат ниског интензитета и дугог трајања. Наиме, сукоби ниског интензитета се одвијају између две стране под контролом треће, и део су војне доктрине Сједињених Америчких Држава. Јер, “помажући” обе стране трећа сила у потпуности влада током, трајањем и исходом сукоба. Док смо ми “ратовали” против осталих “народа и народности”, трећа сила био је Запад и његова мрежа међународних организација у власти Антицркве. Главни контролни фактор на терену био је Слободан Милошевић, а циљ искорењивање Српства затирањем преосталих духовно здравих Срба и стварањем услова да се слични више не појаве. Наиме, да смо крајем 80-тих имали добро вођство и истинског вођу, рата у бившој СФРЈ не би ни било. Јер такав вођа би одмах прогласио српску државу на целокупној етничкој и историјској територији Српства. Ми бисмо разбили

78

Југославију, као одговор на сва зла која су нам она и њена државна идеја нанели. Тиме, и увођењем ратног стања на целој територији те нове, националне државе, народу би се дао јасан стратешки циљ. Користећи устројство и средства Југословенске Народне Армије и општом мобилизацијом, Срби би створили војну силу коју би уважавали не само “народи и народности” већ и њихови ментори из света. “Браћа” би нам тада прва честитала рођендан, уз жеље за добрим суседством. Што се тиче “света” или тзв. међународне заједнице, тешко да би реаговао погубније него на Милошевићеву кукавичку и подмуклу политику – с тиме што бисмо њихове потезе дочекали кудикамо спремнији! Једина опасност нам у том случају не би претила од бомбардовања, копненог напада, санкција и сличног, већ од новца којим би “свет” покушао да убрза нашу американизацију. То би сваку власт довело у неугодан положај, јер како без дугогодишње припреме објаснити народу нужност одбијање такве понуде? Но, то су друге теме и питања, још бескрајно далеки од нас. Али ни ваљано вођство ни правог вођу нисмо имали, нити смо их могли имати. Јер какав народ, такво и вођство: Слободан Милошевић и његови лакеји, издајници и хохштаплери, Бранковићи и никоговићи, расрбљени и морално изопачени људи! Поодавно забасали, са таквима на челу пошли смо у суноврат! Следствено себи и својим налогодавцима, Милошевић је бранио Југославију. Позвао је “међународну заједницу” да нам помогне својим “добрим услугама”, и Европска Заједница нам је пружила “услуге” које су распириле оружане сукобе широм некадашње СФРЈ. Милошевић је то тумачио притиском Немачке на “наше традиционалне европске савезнике” и затражио укључивање Организације Уједињених Нација, а нарочито САД, као “најдемократскије земље на свету” и “нашег традиционалног савезника”. То је довело до рата у Босни и Херцеговини и санкција Југославији, уз захтеве “огорченог светског јавног мњења” да се она и бомбардује. Тада смо од “наших” медија сазнали да је најдемократскија земља на свету уствари “светски полицајац”. Говорећи о “свим Србима у једној држави”, од Србије и Црне Горе Вожд је скрпио трећу “Југославију” а прекодринске Србе одбио, правдајући то потребама “мудре” политике. У рату у Крајини и БиХ не само да им није помагао, већ предано одмагао. Наиме, мада је Милошевићев режим Републици Српској Крајини и Републици Српској пружао одређену материјалну, па и војну помоћ, ваља знати следеће: а) Милошевић је морао одржавати углед у очима народа, још неизмрцвареног његовом политиком. Тих првих година рата Срби су били нормално, значи борбено и родољубиво расположени, и не би прихватили отворено напуштање својих западних сународника. б) Та “помоћ” му је омогућила да себи подобне људе издигне у врх војног и политичког руководства западних Срба. То је било кобно не само по њих, већ и по Српство у целини.

79

Јер, напуштени од Србије и Црне Горе, западни Срби су морали сами ући у рат. Мада малобројни, могли су га без већих тешкоћа и жртава добити да су се ваљано организовали. Ометани од ЈНА и Милошевића, војнички они јесу победили али то нису искористили. Уз ЈНА могли су заузети Осијек, Винковце, Сисак, Карловац, Задар и Шибеник и пресећи Хрватску између Карловца и Словеније, и Задра и Шибеника. Капитулација Хрватске 1991. значила би и “мирну Босну”, јер у том случају муслимани не би ни заратили. Усто, заузимањем Сарајева се и тај сукоб могао одмах завршити. Јер Срби су све време рата држали Грбавицу, Неђариће, и готово све висове око града. Но, незаузимање Сарајева правдало се немањем људства за пешадијске борбе у граду! Али, када је после операције “Лукавац 93” Војска Републике Српске посела све планинске венце око града, муслиманима није падало на памет да пружају даљи отпор. ВРС је тада само чекала наређење да уђе у град. Уместо тога, наређено је напуштање освојених положаја! Тако је и по заузећу Купреса 1992. пуковник Славко Лисица имао на длану усташке тврђаве Ливно и Дувно, али му напад на њих није дозвољен. За Митровданске битке у Херцеговини, командант Невесињске бригаде ВРС, пуковник Новица Гушић тражио је од Главног штаба ВРС и команде Херцеговачког корпуса само један пешадијски батаљон да заузме Мостар. Но та помоћ му није послата, а он је касније смењен. Приликом пробијања Коридора у Посавини и заузимање Босанског Брода, усташко-муслиманске снаге биле у таквом расулу да су Срби могли лако прећи у Славонију, али Славку Лисици ни то није допуштено. Уместо тога, Хрватима су остављени Орашје и села око Брчког! Издајницима са задатком да спрече нашу победу било је очигледно важно да Коридор буде што ужи, пошто су се тада за његово чување морале одвојити снаге потребне на другим фронтовима. После контраофанзиве у источној Босни 1993, Сребреница је требало да падне, као и Горажде 1994. Што нису заузети треба опет захвалити наређењима “одозго”. И Бихаћ је 1994. враћен непријатељу, мада би се нестанком Цазинске крајине стопиле Република Српска Крајина и Република Српска, а велике снаге ослободиле за борбу другде. У том случају, српска стратешка дубина током “Олује” простирала би се од Плитвица до Македоније, а не само до Мартин Брода. Не само да те победе нису искоришћене за одсудно сламања противника, већ смо најчешће враћани на почетне положаје, што нам је слабило морал а храбрило усташе и муслимане да изнова нападају, свесни да ћемо увек стати, пре него задамо завршни ударац! За то време, Милошевићеви људи из политичког врха РС и РСК водили су прави специјални рат против сопственог народа. Јер, како друкчије назвати непроглашавање мобилизације и неувођење ратног стања до самог краја, некажњавање дезертера, “приватизацију” усред рата, масовни шверц и ратно профитерство, у чему су предњачили људи из власти! Немушти ратни циљеви, политички сукоби, незбрињавање рањеника и породица палих бораца, само употпуњују ту слику издаје и неспособности. На овај начин Милошевић и екипа успели су да, по речима самих Американаца, “ишчупају пораз из чељусти победе”!

80

в) И коначно, баш та “помоћ” уљуљкивала је тамошње Србе. Јер, да су знали да морају ратовати сами, другачије би се организовали и борили, свесни да морају победити што пре. Но од дотока из СРЈ многи су животарили без рада, а многи зарађивали шверцујући. Само тако могло се ратовати четири године, а на неколико километара од фронта понашати мирнодопски. Верујући у Слободана Милошевића и Србе из СРЈ осећали су се сигурни. И после санкција на Дрини мислили су да Милошевић води неку високу политику – као што се својевремено у Краљевини Србији говорило: “Зна Баја (Никола Пашић) шта ради!” Тек су 1995. схватили шта им је учињено, али прекасно. г) Док су га светски медији, као и тзв. демократске снаге у земљи нападали због “великосрпства”, Милошевић је настављао ватикански, бечки и коминтерновски – речју, југословенски – пројекат упорним разлучивањем српског од “црногорског” народа. У томе су га следили су сви његови лакеји, утркујући се у наглашавању разлика између Срба и Црногораца. То се дешавало и кад се у самој Црној Гори, осим одрода око Либералног савеза нико, па ни комунисти из Демократске партије социјалиста, није православним становницима те републике јавно порицао српство! И Момир Булатовић и Мило Ђукановић ћутали су о народности “грађана Црне Горе”, а Новак Килибарда је чак основао Српску народну странку! Пометња у главама Срба, последица планског расрбљивања, била је огромна. Ако, према Милошевићу, сину српског богослова из српских Васојевића у Црној Гори, Црногорци нису Срби, значи ли да се он није сматрао Србином? У кључном историјском тренутку, опет нам је владао несрбин, по начелу “и после Тита – Тито”! д) Милошевићева бестидност, и лакомисленост народа, испољили су се најаче током санкција 1992. Због привредне међузависности, раслабљени савременим начина живота, Срби су економске санкције и међународну изолацију доживели као један од највећих изазова пред којима су се икад нашли! Наиме, павши духом расточили смо се и телесно: мада виши него преци, као да смо од лошије грађе. Где су они полугладни ратовали или радили месецима, ми ни свакодневне послове не можемо обавити без јаке хране и дугих одмора. Не подносимо ни хладноћу ни жегу, и разбољевамо се без лекова. И уместо да промислимо шта и како даље, да се припремимо на одрицање и промену начина живота, и покајнички обратимо Богу, дозволили смо Милошевићу да нас лаже како је реч о грешци која тек што није отклоњена. “Развојем под санкцијама” ваљало је “одржати корак са светом”, да бисмо опет задовољавали лажне потребе, модне хирове, и болесну гордост! “Због санкција”, истицао је Милошевић, “нико не сме остати без посла!” Плате је значи требало да примају и радници који због престанка производње или изгубљеног тржишта нису радили. Невероватно је шта су све многи озбиљни људи прихватали, у почетку и подржавали! Зашто ишта мењати у начину живота, а камоли у схватањима!? једнако су сматрали и Милошевић и све српске политичке снаге, са обе стране Дрине и Дунава, у Црној Гори и Србији. Уместо да се искористи прилика и крене у национални препород пре краја Трећег светског рата – као што је учинила Шпанија

81

за Другога – ми смо се вратили у Коло Смрти, као да нам се преци тог решења нису одрекли још за Немањића! Овакав став довео је до брзог краха привреде СРЈ, која је и без санкција била у очајном стању. Наиме, већ је СФРЈ била је пред привредним колапсом, а распад земље, уз распад међузависног привредног механизма, додатно је оштетио привреде новонасталих држава. Друштвено-државни сектор је као целина тешко оштећен још 1992, да би га докрајчила вештачки изазвана хиперинфлација наредне године. Милошевић је одржао реч: фабрике нису радиле нити се затварале, а запослени су примали тек колико да исхране себе и породице за неколико дана. Појединачно “сналажење” није додуше забрањивано, напротив. Људи су препуштени закону улице: да преживе, стотине хиљада запослених и још више незапослених почели су да шверцују, препродају девизе, бензин, цигарете. За то време угледници и партија на власти и тзв. опозиције отварали су приватна предузећа, преузимајући најуносније послове дојучерашњих друштвено-државних гиганата и богатили се преко ноћи. Таквим злоупотребама приписиван је чак извесни “патриотизам”, јер се тиме “пробијао зид санкција”! Не треба заборавити ни организоване пљачке становништва преко банака – испрва државних, потом “приватних” – и планских монетарних удара, нарочито 1993. Све је то разарало борбени морал народа, и морал уопште, више од ичег што је спољни непријатељ могао да учини или смисли. Намерно изазвана анархија погодовала је, наравно, онима које нису хајали ни за раније законске норме, будући да их моралне никад нису мучиле. Олош је испливао у виду успешних “бизнисмена”, “турбо-фолк” звезда и “политичара”, дајући погубан пример омладини. Тим и сличним мерама, из Српства је искорењена саборност, то јест осећање заједништва које духовно повезује припаднике истог народа. Нестане ли тога, народ се своди на “грађане” – гомилу неповерљивих, себичних појединаца, “цивилизовано” подређених закону јачега. Убеђени да је “човек човеку вук”, такви неизбежно “еволуирају” у “економске животиње”, потрошаче, дајући за право највулгарнијем дарвинизму. Томе успевају да се отму једино ретко снажни, врли и мудри појединци. ђ) Сва погубност губитка саборности исказала се нашим односом према изгнаним Србима из прекодринских крајева, а потом са Косова и Метохије. Ту нам не вреде ни изговори о сиромаштву, кад се зна да је окупирана Србија у Другом светском рату, за владе генерала Милана Недића, братски дочекала неколико стотина хиљада Срба избеглих из НДХ, Македоније, Војводине и с Космета, уз четрдесетак хиљада изгнаних Словенаца. У поређењу са Милошевићем, Недић се понео као државник и добротвор, а Срби његовог доба као саборници. Истина, брижљиво и дуго је рађено да се последњих деценија покажемо тако кукавним. Но овде ћемо указати само на Милошевићев допринос томе. Наиме, кад су почели оружани сукоби у СФРЈ, у будућу СРЈ слило се српско градско, добростојеће становништво. Ти су људи листом бежали од борбе као дезертери, а не избеглице. Нормална власт би их вратила назад, а жене, децу и

82

старце слала у крајеве поштеђене ратних дејстава – рецимо, у дубину Босанске Крајине – или их збрињавала на лицу места. Јер ваљало је борце ослободити бриге о нејачи, и тиме помоћи војсци. Жене са одраслом децом или без деце, уз мушкарце неспособне за борбу, требало је запослити у позадинским службама. Те, истинске избеглице, требало је обезбедити што боље. И, како би се који крај ослобађао, ваљало их је враћати кућама. Уколико неки од српских крајева због оружане интервенције тзв. међународне заједнице и сличног не би могао ући у јединствену српску државу, и то би се сматрало привременим. Избеглице из тих подручја трајније би се насељавале што ближе завичају. Обавеза њих и њихових потомака била би да га поново населе чим постане део српске државе. Иначе, то је и била замисао једног од вођа српског устанка у Источној Славонији, Вукашина Шошкоћанина, који је због сличних ставова по свему судећи ликвидиран при повратку из Београда 1991. Но, Милошевићева власт прихватала је дезертере као избеглице и насељавала их по престоници и у већим градовима. Као створени за правни и економски хаос тадашње Србије и Црне Горе, неки од њих су се муњевито обогатили. Са криминализованим, то јест злочиначким државним структурама, “избеглице” су чиниле важну спону у шверцу између десне и леве обале Дрине. Притиснути борбом за опстанак, становници већих градова, а посебно Београда, почели су отворено да их мрзе. Најгоре је што су их поистоветили са јунацима који су остали да се боре, што се 1995. и потом испољило као равнодушност према судбини избеглих од “Бљеска” и “Олује”. Слично, избеглице са Космета 1999. називане су “Шиптарима”. Томе је допринео и кукавичлук великог броја Србијанаца и Срба из Црне Горе, настао из укупне духовне раслабљености, да не кажемо ништавила. Наиме, тврдње да су сви прекодрински и косметски Срби “лопови и ратни профитери” и “да и наши убијају недужне” требало је да умире савести оних који нису хтели да мисле шта се дешава ни на десетак километара од њих. Заокупљени “великим” бригама и “неодложним” пословима, и даље су се грабили за новац, не би ли га што угодније потрошили! ж) Све то време ређале су се срамоте: “промена” Милошевићевог курса 1994, под паролом “мир по сваку цену”, блокада на Дрини, слом Срба у РСК и РС после издаје и политичких и војних руководстава – када се коначно потврдило да су разни народни трибуни и војни команданти више држали до наредби из Београда него до судбине народа. Потом је у Дејтону озваничена и “бошњачка” нација и настављена “политика мира”. На “изборима” 1996. власти и опозиција су се надметали ко је забринутији за куповну моћ народа и равнодушнији на његов духовни и војни пораз. Затим је дошло Косово. Наиме, после преузимања локалне власти у већим градовима Србије, укључујући и Београд, коалиција “Заједно” могла је да победи на изборима 1997. Но пошто Милошевић није довршио посао око Космета, Вук Драшковић и Зоран Ђинђић су се “посвађали”, па се коалиција распала. И поред тога, Социјалистичка партија Србије и Југословенска левица су остале у мањини а за председника републике изгласан је Војислав Шешељ. Српска радикална странка и Српски покрет могли су тада да саставе владу, али то нису

83

учинили. СПО је отворено преговарао са СПС-ЈУЛ-ом, али пошто је Драшковић “много тражио” режим је спасао Шешељ, пристајући да му се изборна победа поништи. Темељно разматрање узрока најновије косовске трагедије захтевало би и истинито сагледавање укупних српско-шиптарских односа, нарочито у последња три века. Једна таква студија морала би разјаснити и чудан однос Кнежевине, па Краљевине Србије према ослобађању, не само Космета, већ и других окупираних територија. Јер са Александром Карађорђевићем и Првом Југославијом, та политика је прерасла у отворену издају. Но, да се усредсредимо на завршни чин косовско-метохијске драме и допринос Слободана Милошевића њему. Та трагедија је завршетак дугог процеса расрбљивања (израз преузет од Вере Милосављевић, из дела О Сави Текелији), тј. искорењивање српства. Милошевић се показао незаменљивим у једној од завршних етапа тог процеса, дајући све од себе да он успе. Наиме, од самог почетка његова политика на Косову и Метохији показује сву његову лажност и лажљивост. Створивши привид да се српска власт на Космету учврстила после четрдесет година шиптарског дивљања, својим делањем је заправо слабио српске а збијао шиптарске редове. Нацију, тада жељну одлучног обрачуна са Шиптарима, замајавао је јачањем полиције у тој покрајини. Ширене су приче о њеној “претераној ревности”, чак суровости, али је насиље погађало миран део шиптарског становништва, док је ратоборнима дозвољено да припреме устанак. Безмало неометани, балисти су створили јаку организацију, готово паралелну државу, којом су контролисали своје сународнике, под претњом смрти изнуђујући “порез” у новцу или у регрутима за борбене групе. Истовремено, оличена олошем који је србовао малтретирајући их, власт, по духу никад српска, заправо је гурала Шиптаре у наручје балиста. Јер, кад су сви лоши, одлука да се буде са својима је логична. Усто, појачано полицијско присуство на Космету оправдавало је сталну антисрпску медијску кампању у свету и “нашим” тзв. независним медијима. Но учинак полиције видео се 1998. и 1999, када се хвалила уласком у села где Срби нису крочили деценијама. На ТВ су тада приказивана бетонска утврђења повезана километарском мрежом ровова, и складишта оружја, муниције и војне опреме. Дивећи се снагама безбедности, нико се изгледа није питао где су оне биле када су копани ровови и зидана утврђења. Јер градња тих објеката захтевала је дуготрајни рад великог броја људи, што није смело проћи незапажено ни у свакодневним условима, а камоли при “повећаној будности”! Како је то оружје унето на Космет поред толике полиције и војске, и зашто снаге безбедности нису залазиле где је и сваки тамошњи Србин знао да су балистичка упоришта? Површно, то би се дало тумачити страхом обичних полицајаца, поткупљеношћу и сличним. Но то је један од најочигледнијих доказа Милошевићеве издаје, будући да је полиција је организација војног типа, са ланцем командовања где потчињени морају извршавати наредбе претпостављених. Полицајци на терену извршавали су наређења команди, које су следиле упутства министра полиције, одговорног једино Милошевићу, стратешком наредбодавцу. Да је он тражио истински обрачун полиције са балистима, то би било и урађено! Није, дакле, кривица до полиције, већ

84

главнокомандујућег, Милошевића. Полицајцима се може замерити на пристајању да раде што су знали да није добро. Издаје је било и на војном плану. Још 1991, на почетку ратова у СФРЈ, знало се да западне обавештајне службе наоружавају и оспособљавају армије отпадничких република, а већ наредне године западно “јавно мнење” тражило је бомбардовање Србије, Црне Горе и осталих српских крајева. У америчкој штампи писано је и шта тачно треба уништити, да се Србија “врати у камено доба”! Усто, НАТО се приближавао нашим границама и “Партнерством за мир” и размештајем оружаних снага УН у пост-дејтонским “државама”. Све је указивало да се Запад спрема за напад. Но очита и људима скромне памети, та намера као да је остала непроницива тајна руководствима српских земаља. У врху државе и војске седели су, значи, или будале или издајници. Сетимо се генерала Манојла Миловановића, који је 1995. изјавио да војска може повратити Гламоч и Грахово ако је НАТО не дира! Другим речима, Главни штаб ВРС није имао одговор ваздушној подршци НАТО-а усташама и муслиманима! Да јесте, имао би се и одговарајући против-план. Наиме, на први покушај НАТО авијације да нас омете ваљало је окончати рат, пре него Запад удари озбиљније. Уместо тога наши војни и политички вођи давали су изјаве, ишчуђавали се, жалили на неправду. Као да Северноатлантски савез није летео над БиХ и Крајином од 1993, назвавши то операцијом “Спречити лет”. За то време њихови пилоти су упознали терен и двапут нас бомбардовали – на Горажду и у западној Босни, у пролеће и јесен 1994. Пилоти НАТО-а су чак тврдили да боље познају ваздушни простор БиХ него небо изнад својих земаља. Но, на Горажду и у западној Босни, наша противаздушна одбрана оборила је више НАТО-вих авиона, а војска разбила неколико група специјалаца послатих да спашавају пилоте. Пуштање заробљених специјалаца било је и главни циљ посете бившег председника САД, Билија Картера Палама. Министар одбране Дик Чејни је тада рекао да су “Срби добили рат у Босни”, и да ваља што пре да га и окончају. Али Слободан Милошевић и његови нису били тог мишљења. Из Главног штаба ВРС стигло је наређење да се Бихаћ не заузима, да се не иде на Бужим и Цазин, и да се усташама препусти Купрес. Тих дана је на “Гласу Америке” један хрватски генерал казао да се Туђман споразумео са босанским Србима да не бране РСК, и да ће Хрвати на пролеће преко Гламоча и Грахова кренути на Книн. Усто, упркос понуда из Русије, Војска Југославије није осавременила ни ратно ваздухопловство ни противаздушну одбрану. Кад је НАТО затворио обруч око СРЈ, нашавши се на војним аеродромима код Бихаћа, Тузле и Скопља – најзначајнијим ваздухопловним базама бивше СФРЈ – ВЈ је по анексу Дејтонског уговора у своје главне објекте пустила официре НАТО-а, да у њима бораве до пред крај 1998. Кад се томе дода и неколико хиљада војних посматрача на Косову, од октобра 1998. до марта 1999, уз обавештајаце под маском новинара и представника хуманитарних и невладиних организација који су годинама крстарили нашом земљом, онда је са војног гледишта учинак бомбардовања 1999. био заиста скроман! з) Пошто је одрадио своје, Милошевић је са делом сарадника 2000. замењен особама подобнијим за оно што следи. Пошто су Срби морално и духовно

85

сломљени, могле су отпочети нове интеграције на простору некадашње СФРЈ, и у суседству. Од република СФРЈ – осим Словеније која ће највероватније директно ући у ЕУ (писано пре приступања Словеније ЕУ, прим. уред.) – и Румуније, Бугарске и Албаније основаће се изгледа заједница налик ЕУ. Можда ће се звати Балканска Унија, и као таква прићи ЕУ. Њен стожер биће СРЈ, а главни град Београд. Њено оснивања правдаће се политичким разлозима, односно превазилажењем проблема односа Србије и Црне Горе, статуса Космета, Војводине и Рашке, затегнутости између Албаније, Грчке и Македоније, поделе БиХ и сукоба у муслиманско-хрватској федерацији, аутономаштва у Хрватској, распада Албаније, бугарских невоља са Турцима и румунских са Мађарима, као и очајних привредних прилика на целом подручју. Укључивање у ту регионалну заједницу биће услов за пријем у ЕУ и материјално изобиље, те ће га одушевљено прихватити грађанство свих тих земаља. Но “ратна”, односно “националистичка” вођства биће претходно свуда замењена “демократским снагама”. Јасно је, значи, зашто је Милошевић уклоњен – али и ХДЗ, Тачи и други “екстремисти”. Са становишта сатаниста, све су то кадрови за једнократну употребу. Но, време ће показати јесмо ли у праву. Сада се међутим ваља још задржати на садашњости, и подсетити једне погубне склоности савремене српске политике. Наиме, још на почетку овог одељка указали смо да се и Срби критични према Западу, и они који га сматрају безгрешним, слажу да нам нема будућности без укључивања у “свет”. Ако став прозападњака означимо као “лаж”, онда они први заступају “полуистину” опаснију од чисте лажи. Јер лаж се лако препознаје – мада је многи не желе видети – док полуистина, будући да садржи нешто истине, слуђује духовно неискусне. А таквих је највише међу Србима који се не стиде своје нације. Што се тиче других који не заслужују српско име, њихово “искуство” може се назвати једино лукавошћу. Но и једни и други виде само једну политичку опцију, један стратешки циљ, тј. укључивање у европске и светске интеграционе токове. Због тога се, тврде, морамо одрећи државног суверенитета и прихватити све што се од нас тражи. Јер без отписа старих и узимања нових иностраних зајмова и страних улагања, наша привреда се неће одржити а камоли обезбедити пораст стандарда. Најизразитији представник те “демократске и грађанске” опције је Демократска странка, која “грађанско” супротставља “националном”. Други би да се “укључимо у свет и Европу” али уз “очување националног достојанства” и “традиционалних вредности нашег народа” као што су православље, историјска традиција, и народни морал. То је избор Демократске странке Србије Војислава Коштунице. Но управо тај “пут” представља опасну полуистину, односно тешко уочљиву лаж, заблуду, анестетик за народ. Замислите човека који моли за новчану помоћ, будући да без ње не може да живи. Другим речима, да нема да једе – или, што је за многе такође непојмљиво, да не може да одржи одређени стандард. Може ли такав зајмодавцу постављати услове или ће, напротив, пристати на сваки диктат? Јер, без тога нема новца. Нажалост, ми смо ти просјаци убеђени да без пара из иностранства не можемо живети – бар не како нам доликује, тј. потрошачки. Но једини зајмодавац је “међународна заједница”, са захтевима сложеним у “пакет”. Неиспуњење једног сматра се

86

неприхватањем “пакета” у целини, и разлогом за ускраћивање помоћи. Ту “достојанства” тешко може бити, а очувања “традиционалних вредности” још мање. Јер суштина светске интеграције јесте у затирању свих националних идентитета општим верским, културним и вредносним изједначавањем. “Пакет” је намењен поспешивању тога. Прича о самосвојности и традицији јесте стога анахрона, и плод је глупости, или издаје. Питање неспособности или зле намере остаје зато кључно. Понашање Слободана Милошевића и вођа западних Срба суочавало нас је с њиме небројено пута, и на њега ћемо покушати одговорити у додатку овом поглављу. А сада да резимирамо: Сврха разбијања СФРЈ и изазивања рата у српским земљама била је истрага добра из српског народа. Здрави, сељачки део нације, који се одржао у прекодринским крајевима, искрварио је у непотребно исцрпљујућем и дугом рату. Државна и војна руководства СРЈ, РС и РСК су све време подло дејствовала против најчеститијих људи у народу и војсци, ранивши им душу. Понашање политичара РС за пост-дејтонске окупације само је наставак тог специјалног рата да се обесмисли наше родољубље, част, јунаштво и пожртвовање – речју, да се расрбимо. Усто, контролисани хаос који је створио Милошевић са својим сатрудницима из тзв. опозиције морално је дотукао већ начето Српство Србије и Црне Горе. Тиме су створени услови да и ми упаднемо “ка сви други у ђавољу торбу, ђе су веће смјешћене јабуке”. Неко се овде може упитати зашто досад не поменусмо Бога, већ само ђавола и његове намере. У чему се огледа Божија промисао, и зашто Бог све то дозвољава? Одговор на ово захтева посебан оглед. Но питање је суштинско и не сме се оставити макар без напомене. Прво, ми смо Богу окренули леђа и удаљили се од Њега, пружајући његовом Противнику широк простор. О духовном стању Европе, Владика Николај Велимировић је писао: “Осамнаести век је значио бунт против Цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са ђаволом”. Ако неко сматра да је много дато сатани, подсетићемо га да је Владика казао и да се Бог се разгневио на Србе зато што су му досадили кукњавом кад их удари и безобразлуком кад их помилује. Кад бисмо чули од анђела хранитеља све што Бог чује, писао је Владика Николај, о нашим гресима у браку, дућанима, на међама у пољу, у шумама, у судницама, по школама, касарнама, у водећим врховима, о гресима свештеника и безбројним другим, и по правди пресудили, вечна пропаст би дошла на наш народ пре него суза на око! Но поштеђени, пошавши за Европом, пречицом смо ушли у “савез са ђаволом”, и тиме му пружили прилику да и над нама врши своју вољу. Но дејство ђавола је ограничено Божијом силом, те мада смо сатани сами препустили право на нас, он ипак чини само шта и колико му Бог дозвољава. Реч, значи, није о Божијој вољи већ Његовом допуштењу, делу Његовог промисла. А то говори да наше невоље треба да нам укажу на греховну заблуду која нас је одвратили од Божијег пута. Јер, хришћанство сматра сваки грех заблудом, те нас просветљењем кроз страдање упућује Господу! Заиста, узме ли се све у обзир, велика је Његова милост!

87

Наиме, слободном вољом можемо да прихватимо истину, али и да јасно прогласимо нејасним, недвосмислено вишесмисленим, па и бесмисленим (“гледаће, а неће видети; слушаће, а неће чути”). Свако се с тиме суочава сам, наспрам своје савести и разума. Загледавши се себи у срце, ми се опредељујемо. Натурати мишљење није упутно, будући да тиме нарушавамо правило очигледности. Јер, што је очигледно очигледно је, и тиме савршено јасно – аргументи помажу једино истинољубивима. О томе Соломон каже: “Не одговарај безумнику по безумљу његову, да не будеш и ти као он”, али додаје: “Одговори безумнику према безумљу његову, да не мисли да је мудар”. Пошто се у наше дане намножило особа које Историју не сагледавају теолошки, већ у њој траже само случај или “друштвене законитости”, ваља нешто казати о Божијем промислу у српској историји 20. века, остављајући подробнија образложења за следеће поглавље. Нисмо ли наиме већ у Првом светском рату имали “блиски сусрет” са Европом – којој су се образовани Срби одавно клањали – и у лику енглеских и француских савезника који су нас изигравали и саботирали, и германских непријатеља који су нам убијали становништво или хушкали друге на то? И, нисмо ли већ тада имали “братска” искуства са Шиптарима, које поштедесмо 1912, и са онима са којима пристадосмо да делимо име језика и државе, чијој су “култури” и “тисућлетњој државности” многи Срби завидели? Када се тако презре очигледност, и четири године невиђених страдања, онда природно следи Југославија, управо каква је била. Пошто смо наставили да се дивимо “традиционалним савезницима”, дошао је Други светски рат у који су нас Енглези увукли, себе ради. Издавши нам Краља и Југословенску војску у отаџбини, 1944. су нас са Американцима и бомбардовали, па препустили Совјетима. Маја 1945. вратили су Титу на стрељање хиљаде српских бораца који су се кунули Западом и демократијом. Шта усто рећи на “братско” понашање осталих југословенских заједница према Србима током рата? Но, на сву неправедност либерално-демократске, капиталистичке Краљевине Југославије, Срби су уместо по Божијим начелима одговорили по људској памети, и пригрлили комунизам. Зато смо добили и другу Југославију, са идеолошком, политичком и полицијском диктатуром, “братством и јединством”, социјализмом и, касније, поновним поклоњењем, сада већ целог народа, западним “вредностима”: тржишту и “америчком начину живота”. И опет нам је Бог дао прилику да се одрекнемо Југославије, да одбацимо комунистичку и либералну заблуду о остваривости раја на земљи и вратимо себи, нашта смо се понели онако како смо то покушали сагледати овим поглављем... Завршимо речима публицисте Владимира Димитријевића: “Господ је кажњавао Израиљце преко оних народа чијим су се лажним боговима клањали кад су од Њега, Живога и Истинитога, одступали. Клањају се асирским идолима – дођу Асирци и разбијају их у рату; клањају се вавилонским – дођу Вавилоњани и одведу их у ропство; клањају се египатским – Египћани их нападну и побију. Срби су се годинама клањали америчким идолима, и још се клањају америчком начину живота и мишљења, рок музици, филмовима, фармеркама, кока-коли... За многе од њих Америка је до дана данашњег идеал: рај за тупо-сите потрошачке душице које не виде даље од супермаркета. Зар је случајно што је Господ баш Американцима допустио да нас нападну и понижавају

88

на све могуће начине, не бисмо ли се већ једном престали дивити својим унесрећитељима? Али, мали број људи међу Србима о томе размишља, а турбо-фолк певачица пева: 'Кока-кола, марлборо, сузуки, дискотеке, гитара, бузуки. То је живот, то није реклама, ником није лепше него нама!'” (Из необјављеног рукописа Утемељивање растемељеног.) Дејан Стевановић је рођен 30. 10. 1969. у Лесковцу. Дипломирао електротехнику на Универзитету у Нишу. Ради као наставник Електротехничке средње школе у Лесковцу. Књига коју пише прво му је такво дело. Иван Иљин О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ О сили и злу Код физичке присиле и спречавања као начина деловања постоје три момента који могу изгледати противдуховни и противљубавни. Прво: обраћање нечијој вољи мимо очигледности и љубави, друго: деловање на ту вољу мимо и упркос њене несагласности, и, треће: деловање на њу преко тела принуђене особе. Овом начину поступања својствена су заправо сва три момента, и то не одвојено већ заједно: физичка присила и спречавање не обраћају се очигледности и љубави, већ делују на тело присиљене особе упркос њене несагласности. Управо тај спој све три црте у сентименталних људи често изазива одвратност, протест и одбацивање гнусног “насиља”. Али мада физичка присила и спречавање заиста садрже сва три момента, то их не чини злоделима или “злим начином општења”. Они не морају бити противдуховни и противљубавни. По томе се суштински разликују од насиља, и духовно су и морално прихватљиви. Заправо, духовност човека лежи у томе да сам тражи, жели и назире објективно савршенство док себе стваралачки васпитава у складу са њим. Таква унутрашња слобода је света, а њено испољавање неприкосновено. Потрага за савршенством посвећује управљање собом и продуховљује понашање, образујући духовно проницљиву личност чије поступке не треба ни спречавати ни изнуђивати. Наиме, докле у човеку постоји моћ управљања собом, дотле његове грешке није потребно спречавати присилом, будући да их може исправљати сам или уз нечију помоћ. Или: док је вољне усмерености ка савршенству, дотле слабости проистекле из

89

самосталности не захтевају спречавање ни присилу, већ љубав и подршку да се превазиђу. Али ако неко из себе чини злодела, злоупотребљавајући своју слободу и духовност, наћи ће се у духовном раскораку. Наиме, духовност се никад потпуно не гаси већ и неостварена чува моћ самообуздавања и управљања собом, а тиме и кретања ка савршенству. Значи, једино нас убеђење у постојање апсолутног злодела може навести да то занемаримо. Но, упоредо, противдуховност и противљубав освајају душу и замагљују духовни вид, прожимајући страсти и делање непријатељством и разједињеношћу. Човек тада не остварује духовност већ противдуховност, а сила љубавног прихватања у њему се изопачује и постаје погубна. Очигледност му не управља вољом нити га љубав испуњава; он не живи нити дела као господар своје душе и понашања већ као роб својих злих склоности и душевних навика. Он не достиже могућности своје мисије, нити постаје оно што заиста може, већ остаје неостварен. Личност му се разлаже на закржљали дух и жилаву противдуховност, на згаслу љубав, равнодушни цинизам и љуту злобу. И управо тај двојни састав личности обавезује духовно здраве људе на присилу и спречавање. Јасно је да се онај ко се супротставља делатности таквог човека не бори са духом, већ противдуховношћу, и то одупирући се злоби, а не љубави. Његове моћи нису усмерене против скривенога, одумирућега и неостваренога у злочинцу, већ против делујуће стихије која спутава злочинчеву душу, испуњавајући је. Јасно је такође да обраћање злобниковој вољи не искључује обраћање његовом разуму и љубави, већ га управо чини могућим. Јер док не обузда своју опседнутост, побеснели није кадар да схвати убеђивање, а зраци туђе љубави га само заслепљују и разјарују. Своје деловање он не може и “неће” да обузда без туђег спречавања и присиле. Што му је душа склонија злоделу, то слабије духовно види и љубав га мање разнежује. Наиме, страсти које га држе прождиру управо оне духовне снаге које, преображене и оплемењене, рађају љубав и очигледност. Злочинац би могао волети кад целог себе не би предао мучењу у коме ужива; могао би и видети Бога у горама, снагу добра у савести, лепоту у долинама, и права човека, да сву моћ виђења није уложио у зло и интриге. Кротитељ такве злобе душу доводи у привидан безизлаз, јер унутрашњи напон без могућности испољавања рађа тешку патњу. Ова сабијеност у себе јесте стога први услов за чишћење и преображај душе, ако је она уопште за то способна. Зато, ко спречава делање злочинца није непријатељ љубави и очигледности, нити њихов подстрекач, већ само неопходан и веран помагач. Но обраћајући се вери злочинца, такав човек се не суочава са здравом унутрашњом снагом, способном да саму себе присили и обузда, већ са расклиманом, расточеном, пометеном похотом. Ако је то воља, онда је слепа, некадра да води већ једино да опседа. Таква “воља” не бира будући непробирљива, и може да влада само злобно и страсно. Самообуздавање јој је страно и небитно, и толико је обузета собом да јој духовна присила средине не може ништа. Та се “воља” задовољава само суманутим делањем. Тврдити да је притисак на њу допустив једино уз њену сагласност може

90

само неко духовно и умно наиван, пошто јој само такав може поштовати слободу и од ње очекивати да се сагласи са поступцима који би је лишили задовољства. Зато се не треба спутавати том “несагласношћу”. Злочинац се, наравно, не “саглашава” са своје злобе, иначе би је, прихватајући противделовање, свео на обичну слабост. Но ко се злочинцу супротставља, присиљава га и спречава зло његове похоте, ипак треба да се обраћа његовој макар успаваној духовности, уверен да је жива, духовна вољност на његовој страни. Слобода злочинца била би света само кад би, и у злоби и злочину, одражавала дух а не противдуховност – што се коси са њеном суштином у безакоњу и распусности, а не самоконтроли. Најзад, присиљавање или спречавање злочинца да дела није зло или злочин зато што то чинимо путем његовог тела. Наиме, човеково тело није више од његове душе нити је светије од његовог духа. Оно је само спољашност унутрашњег бића, то јест, опредмећено битије његове личности. Тело крије дух и његове страсти, али их и открива на свој, телесни начин, исказујући их осећајно-спољашњим језиком. Проницљивошћу се може прочитати душевни говор човека као буквална, и преносна, органска алегорија његовог изгледа и понашања. Језик тела, иначе отеловљења нетелесне доброте и злобе, грубљи је од душевно-духовног језика, али у земаљском животу нема споразумевања сем њиме: док произвољно или непроизвољно сигнализирају, људи погледом, гласом, гестом и додиром једни другима преносе унутрашња стања и односе. И, пошто је неизбежно да људи међусобно телесно изражавају саосећање, одобравање и прихватање, онда је неизбежно и да телесно једни другима преносе безосећајност, неодобравање и неприхватање, то јест, духовну осуду, праведни гнев, и вољно противделовање. Физичко деловање на другог супротно његовој сагласности, као знак намерног супротстављања његовом духовно недозвољивом понашању, ваља зато схватити као јединствену духовно-тачну и духовно-исправну комуникацију. Наиме, душевно напрежући и потресајући обе стране и изражавајући њихово духовно разилажење и борбу језиком физичке силе, такво деловање није опречно исправној духовности или љубави. Духовно здравог човека мора узнемирити избијање зла на површину, те ће несупротстављање осећати не само као попуштање, прећутно прихватање и одобравање, већ и саучесништво. Видећи злочинца као извор противдуховности, и увидевши узалудност духовног и говорног присиљавања, он се не може, не треба, нити сме уздржавати од спољашњег спречавања. Јер није тело изнад душе нити је светије од духа, нити сме постати неприкосновено светилиште злобе и уточиште порочних страсти. Тело злочинца је његово оруђе, орган, и није од њега одвојено већ је у њему он присутан, у њега се улива и кроз њега излива у спољашњи свет. Његово тело јесте забран његове злобе и као духовно опустошени простор није неприступачно туђем духу. Поштовати тело злочинца неуздрхталог пред лицем Божијим неприродно је, предрасуда, малодушност, безвољност и сентиментално сујеверје. Болећивост која гуши здраве пориве под паролом “несупротстављања злу насиљем” води ка потпуном несупротстављању злу, духовном дезертерству, издаји, саучесништву и саморастакању.

91

Физичко деловање на другог против његове воље догађа се сваки пут када тога другог изда унутрашње управљање собом и кад нема духовно-душевних средстава да се предухитре непоправљиве последице његове грешке или зле страсти. У праву је ко год одгурне од провалије путника загледаног у њу, отме бочицу са отровом од самоубице, удари по руци револуционара који циља, у последњем тренутку обори подметача пожара, из храма истера бестиднике који врачају, спута неурачунљивог, или укроти бесомучног. Тиме он не испољава злобу, већ осуду, узнемиреност, гнев и вољу да не допусти постварење зла. То није никакво поништење духовног начела, већ његово свесно утврђивање у себи и позив другом да схвати своју недовољност. Нити је то разарање волећег сједињења, већ исправно и мужевно духовно одвајање злочинца од оног који то није. То није издаја Божијег дела, него предано служење њему. Није, наиме, свака примена силе на несагласног “насиље”. Јер насилник каже жртви: “тобом ћу задовољити свој интерес и похоту”, и: “ти ниси самосвојни дух, већ мени подчињена ствар”, и: “у власти си моје самовоље”. Но човек који њега присиљава или спречава у име духа нападнутог не потчињава га свом интересу и похоти, не пориче му духовност, не претвара га у ствар, нити чини жртвом своје самовоље. Он му говори: “Управљаш собом непажљиво, погрешно, неумешно, лоше, и починићеш кобну грешку”, или: “Понижаваш се, бесниш, поништаваш сопствену духовност; опседнут си злом, неурачунљив, губиш се и пропадаш, стани, заустављам те!” Тиме праведник не нарушава духовност безумника већ га приводи самообуздавању и самоизградњи; не понижава га већ присиљава да прекине са самопонижавањем; не пориче му аутономију већ тражи њену успоставу; не “чини насиље” над његовим “убеђењима” већ му отвара очи на његову недоследност; не прихвата му противљубавност већ окончава прекомерну мржњу. Насилник напада, праведник парира. Насилник тражи покорност себи, праведник тражи повиновање духу и његовим законима. Насилник презире духовност, праведник је поштује и брани. Насилник мрзи из користољубља, док праведника не покрећу ни злоба ни похлепа, већ оправдан и усмерен гнев. Наравно, постоје међу њима и сличности: ни насилник ни борбени праведник не наговарају нити мазе, већ делују на човека упркос његовој “несагласности”, и ни један ни други не презају од деловања на спољашњег човека. Потребна је заиста огромна површност да би се због таквих сличности утврдила њихова суштинска једнакост, и подједнако духовно забранили и насиље и његово спречавање. Дакле, целокупно учење о противдуховности и противљубавности физичког спречавања злочинца јесте неосновано, предрасуда, и сујеверје. Ни присила ни спречавање нису по себи противдуховни ни противљубавни, такво је само злобно насиље. И док га врши, човек никада није у праву, јер је зао и своју злоћу остварује, презире туђу духовност и другог чини средством своје похоте. То је тако па макар пострадали и, можда, починилац сам, на крају морално од њега имали користи... Присила против злочинца и злобно насиље, ма кога погађали, нису исти, а бркати их је беспредметно, неправедно, пристрасно и слепо.

92

Зато, ако физичко спречавање и присиљавање злочинца није зло, онда се оно не може свести на утицање на друге наношењем телесног бола или штете. Зло се значи може испољити, али не мора, као физичко насиље и патња повезана с њим. Наивно је мислити да се делатност злочинца своди само на телесне нападе, отимање имовине, рањавања, силовања и убиства. Таква дела злочиначкој души истина нису на одмет, али ударајући на спољашња добра других људи, злочинац им заправо наноси душевну, духовну и животну штету. Сем тога, удружени, злочинци могу насиљем нанети непроцењиву штету духовном животу не само појединаца већ целих народа и самог човечанства. Стога, физичко насиље није ни једини, ни најважнији, па ни најпогубнији одраз њиховог злочинства. Човек не пропада само осиромашујући, гладујући, страдајући и умирући, већ и кад слаби духом, морално и верски; не само кад му је тешко живети или опстати, већ и кад то чини недолично и умире срамно; не само кад се лишава, пати и трпи беду, већ и кад се препушта злу. Навести га на несупротстављање, предају, покорност, уживања у злу и преданост њему, лакше је овлаш него насиљем, које често доводи до очишћења, и јачања воље. Зло у душу лакше улази крадимице него силом и ломом; убитачније је маскирано него видљиво у свом гаду. У походу на добре људе, злочинци зато уз насиље и недела хвале зло и руже добро, клевећу, ласкају, пропагирају, агитују и лажу. Чим стекну моћ и углед наређују и забрањују, искључују и прете. Заводећи жртвама око, ухо и памет искушавају их, подилазећи њиховим најнижим нагонима. Распаљују им страсти будећи у њима увређеност, завист, непријатељство, осветољубивост, мржњу и злобу. Стављајући их у тегобне и понижавајуће услове, или их поткупљујући удобношћу, почастима и влашћу, подривају им достојанство, самопоштовање и међусобно поверење. На зло их привикавају понављањем, примером, духовним окужењем, сугестијом, слабљењем воље, калемљењем порочних навика, тежећи да све прикрију привидним успехом, одсуством казне, или буком пировања. Озлобљено насиље и убиство чине, наравно, сва та злодела горим, али њихов основни одраз и најпогубнија последица остају изопачење и растакање духа. Мимо све грубости, насиље не трује тело колико дух, док је убиство, уз сву коначност, намењено више преживелима него убијенима. И једно и друго загађује душу страхом и ломи вољу, будећи страсти и искривљујући очигледност. Јер, мада насиље одражава зло и учвршћује га, зло се њиме у потпуности не одређује, нити исцрпљује. Такав је истински однос физичке присиле, насиља, и зла.

93

О моралу бекства Питање супротстављања злу поставља се најзаоштреније и најтрагичне тамо где се решава о оправданости физичке присиле и спречавања. Тако изражено, оно се суштински разликује од мишљења присталица “несупротстављања”, одбацујући га у потпуности. Наиме, њихово се схватање у целости заснива на недовољном и погрешном, личном духовном искуству, предметно непровереном и философски незрелом. Они своје закључке не проверавају предметом и истином, већ полазе од сопствених душевних стања, несвесни да је то философски недопустиво. Искуство сваког човека је неограничено и у оквиру његових способности, и њему доступних, исконских садржаја. Јер, свако има задатак да негује и продубљује своје способности и да предметно проверава, обогаћује и осмишљава свој живот. Ко то занемари, осуђује себе на духовно опадање и сиромаштво. Но, мада је то свачија мисија, за писца који философира или човека који подучава сумња у потпуност и тачност сопственог духовног искуства света је потреба, и основа његовог бића и стваралаштва. Ко то превиди, подрива своје дело и философску потрагу своди на лични хир, а подучавање на хваљење сопственог начина живота са свим његовим недостацима и грешкама. Таквоме се, ма колико обдареном, може допасти ружно и наказно, дубоко учинити обичним а свето и божанско свакодневним. Одобравањем такав не мора потврђивати ваљаности ичег, а порицањем испољавати само личну одвратност, несвесне страхове, или пристрасност. “Убеђење” му може бити измаштано, настрано, афектирано, контрашко или естетизовано. Није добро ако недопустивост таквог подучавања промакну философу, ако га вера духовно не смири, и ако се буде бавио једино оним што му се свиђа или што му је одвратно! Тада ће се сва његова философија, у најбољем случају, свести на одраз његове душе, а учење на позив за његовим пресликавањем у другим душама. Да би човек учио друге о односу “зла” и “љубави” није довољно само да “замисли” оно што при том замишљају философски неискусни малограђани. Наиме, “зло” се уопште не поклапа са оним што “мене узнемирава”, нити љубав са “задовољством због туђег задовољства” или “жељом да се поседује оно што ми се допада”, и слично. Ако се мислилац задржи на таквим објашњењима као крајњој истини, створиће само још једно умишљено, трагикомично параучење. Грешка не лежи само у “логичкој одредби”, нити у мишљењу, колико у духовном искуству. Јер, није свако истински искусио право зло, љубав, веру, вољу, врлину, итд. Већина не тражи таква искуства нити их препознаје. Многи их не би могли стећи и да желе, и тешко је тако нешто и захтевати од малограђана. Али философ који се при подучавању служи само личним и свакодневним представама, који својом личношћу обухвата све што описује, свесно или несвесно уопштава своју немоћ и слепило. У руској философској публицистици такво “стварање” и “учење” су нажалост распрострањени, а ни изузетна уметничка вредност им не умањује штетност и лаж. Размишљање о допустивости телесног одупирања злу од философа захтева, пре свега, искуство зла, те љубав и вољу, моралност и веру. Јер, племенита душа у својој љубави мора тражити прави верски и вољни одговор на удар спољашњег зла. Тумачити тај проблем друкчије значи заобићи га, или занемарити.

94

Л. Н. Толстој и његови следбеници покушавају да тај проблем заобиђу или не виде. Све време би да души која тражи одговор докажу да проблема нема. Прво тврде да истинско зло и не постоји, већ само заблуде и грешке, слабости и страсти, греси и падови, патње и несреће. А открију ли ипак зло у другима, заговарају одвраћање погледа и уздржавање од осуде, тврдећи да се тиме оно поништава. Даље, говоре да волећем човеку проблем зла неће пасти на памет, јер волети значи жалити, а не кињити некога захтевом да и он воли. Никоме ни на који начин не треба сметати, кажу, пошто љубав искључује и саму помисао на физички сукоб. По њима, моралан човек брине о самоусавршавању, и другима остављајући слободу управљања собом, и у свему видећи “вољу Божију”. Усто, кажу, ако се већ треба борити са вањским злом, увек има бољих начина. Тако се бит зла и односа према њему, те љубави и моралности, воље и њеног усмерења, вере, па и људских сукоба, од почетка до краја заобилазе или занемарују. Трагика тих односа се разводњава сентиментализмом а њихова дубина прећуткује, док “врлина” ужива у “љубави” а порок се слободно излива у свет. Тако гроф Л. Н. Толстој и његови истомишљеници своје бекство од проблема виде као решење. Тешко је у њиховим текстовима наћи став који не открива мањкавост њиховог духовног искуства, и настојање да избегну и питање и одговор. То бекство најбоље открива њихов поглед на свет и осећања иза те, за њихову публицистику, типичне грешке. Довољно је дотаћи се њених основа да би јој се осветлили извори. У средишту свих “философских” потрага Л. Н. Толстоја је питање о моралном савршенству човека, којим се све одређује и решава. У одговору на њега нестаје и страх од смрти, а искуство моралног савршенства му открива смисао живота и могућност испуњења савремене, испразне, незнабожачке душе. Л. Н. Толстој је читав поглед на свет засновао на моралном искуству које се издигло изнад свега, свему судило и све осудило, све заменило и одбацило: и искуство вере, и жељу за знањем, и снагу уметнички-самобитног погледа, и свест о неопходности правних норми, и љубав према домовини. Моралност му је постала највиша, самодовољна вредност над вредностима. Учење му се свело на морал у коме види темељ свему, и чиме одређује све. Толстојев морал као философско учење има два извора: болећиво сажаљење које назива “љубављу” и “савешћу”, и доктринерски ум који назива “разумом”. То двоје се код њега никад не повезује у однос који би их могао продубити и оплеменити. Сажаљење пружа његовом учењу материјал, који умом формално развија у поглед на свет. Све друго одбацује као лажно, сматрајући свако одступање од узрочно-последичне дедуктивности смицалицом или софизмом. Читава доктрина може му се свести на тезу: “треба волети (жалити), на то се навићи, због тога се уздржавати па и страдати, и у томе наћи блаженство, а све остало одбацити”. Мимо разраде те поставке, другог увида он нема. Но такав разумски морал доводи до подвојеног осећања себе, до памћења свог греха и супротстављања “своје зле похоте” “себи”. Моралиста је увек подвојен, будући уплашен сопственом грешношћу. Осврнут на њу педантно је прати, суди

95

јој, плаши је и бива њоме застрашен, вазда спреман на самоприсилу али неспособан за потпун, снажан, херојски занос. А управо су таква потпуност и занос неопходни за вањско спречавање зла. Даље, услед разумског морала његово учење изједначава све и признаје само недостижне идеале и једну линију, и то директну. Разуму је све јасно и просто, њиме се не виде сложеност унутрашњег и спољашњег живота, ни трагика њихових противречности, већ се све упрошћава до јасноће и слаже у систем. Слеп за стварност, разум је опчињен апстракцијама. Моралом он обликује један образац и одбацује све мимо њега. Будући крут, привлаче га општи позитивни или општи негативни судови: све је “а” или “не-а” и свако “а” се одобрава а свако “не-а” осуђује. Остало, будући “користољубље” или “зла намера” га разгневљује. Разумом се не да појмити сложеност и дубина животних ситуација и односа, нити њихова сврсисходност, већ само свести на питање моралне исправности. А управо је схватање сложености и сврсисходности животних односа неопходно за физичко супротстављање злу. Даље, разумски морал чини Толстојево учење егоцентричним и субјективним. Заплашен својом похотом и потребом да је подвргне суду јединог и крутог мерила, моралиста “зло” своје душе сматра изузетним, а своју унутрашњу борбу безмало средишним светским догађајем. Морал не учи само о “добру” и “злу”, већ о личној доброти и порочности, па му је видокруг ограничен. Моралиста се обично окреће од свега осим непосредног стања своје душе. Јер, мада неопходан, морал је ипак само први и нижи стадијум уздизања ка моралном савршенству. На том ступњу првобитно, инстинктивно самољубље настало из нагона за самоодржањем још није превазиђено, док се воља и пажња обнављају и усредсређују, прелазећи у духовни стадијум. Јер, човек тражи објективно савршенство али, ограничен сопственом личношћу, из инстинктивног егоизма неосетно прелази у “морални егоцентризам”. Моралиста је загледан у себе и заузет својим стањима и недоумицама, склоностима и заслугама. Важније му је да се уздржи од нечег недостојног него да се жртвује за унапређење друштвеног, црквеног, националног или социјалног живота. Обузетост сопственом личношћу и моралношћу често га доводе до вере у апсолутну реалност сопственог расположења и сумњу у стварност туђих стања и поступака. Али, докле непрекидно испитује своју душу и педантски долази до сазнања и мишљења о себи, туђа расположења остају му страна. Душе других сматра недоступним, одричући и себи “право” да о њима суди. Самоусавршавање, потребно сваком човеку, у њему гуши све друго, чинећи га морално неповерљивим и сумњичавим. Постајући роб сопствене врлине он запада, лиши ли се и остатка духовности, у самодеструктивну педантерију. Такав човек стално позива на морално самоусавршавање као лек за све, а одбија да васпитава друге и сучели се са јавним злом. У тренуцима породичне, националне, општељудске несреће изазване разулареним злом, он ће, као и раније, бојажљиво исијавати моралну безгрешност и, позивајући друге на такво “несупротстављање”, подсећати на оне који су у време куге пазили једино себе.

96

Другим речима, Толстоју је морална сигурност виши, самодовољни циљ, једини вредан напора и стремљења. Ако је вернику “моралност” услов за приближавање Богу, научнику минимум истинског сазнања, а патриотском политичару особина душе сазреле да служећи влада, Толстоју је она крајња вредност која ничему не служи. По њему, постизањем “моралности” се безмало досеже смисао живота и то се не сме жртвовати низашта. Све се потчињава моралности и процењује њеним мерилима. Она је свему циљ и за њу се мора дати све, али је противприродно и светогрдно одмаћи се од ње макар на трен. Докопавши се свог блага, витез тврдица га не даје низашта, будући тврдица... Због тога је моралиста осуђен на чудне ситуације. Јер шта ће, рецимо, одговорити и себи и Богу буде ли наоружан гледао како руља почиње да силује дете? Хоће ли злочинце позивати на очигледност и љубав па, допустивши злочин, наставити да живи морално беспрекоран? Хоће ли, ипак, учинити изузетак? Но, уиме чега? Како се лишити “праведности” и починити “зло супротстављањем насиљу”? Ако му је највиша вредност доступна, и ако је признаје, ваља је одредити. Но ако је одреди, шта му остаје од читаве доктрине “несупротстављања”? О мачу и праведности “Може ли се човек који тежи моралном савршенству супротставити злу силом и мачем? И, може ли се онај који прихвата Бога, његов свет и своје место у њему, злу несупротставити оружјем?” То је било двоструко, основно питање у основи свог нашег истраживања. Како да на њега одговори племенита душа која у љубави према Богу и Његовом делу тражи вољни, верски исправан одговор на спољашњи напад зла? Но, наш одговор је несумњив и одређен: физичко спречавање и присила могу бити верска и родољубива обавеза и тада нико нема права да их не употреби. Испуњење те обавезе уводи учесника у велики историјски бој између слугу Божијих и снага пакла. У њему ће он морати не само да исуче мач, већ и да прихвати терет убиства. Али, и тај закључак доводи до суштинских недоумица. Зар се убијањем ближњег чува своје “морално савршенство”? Може ли такав исход бити морално правилан? Јер, одговор мора задовољити човека који тежи “моралном савршенству”. Како би иначе његова савест прихватила могућност безгрешног и праведног убиства? И, шта ако је одговор одречан? Наиме, почели смо с тиме да ово истраживање има смисла једино при безусловној искрености пред собом, лишеној поједностављивања, прећуткивања, пристрасности и малодушности. Од себе не смемо скривати ишта, већ отворених очију на све искрено одговорити. И, коначно решење морамо прихватити уверени да није двосмислено, већ једино могуће.

97

Да ли се у борби са злом, нарочито физичкој, морално савршенство борца умањује и изопачава? Питање јесте сурово, категорично, и тражи јасан одговор. У себи оно може крити и недостатак моралног искуства, или прозрења, и наговестити нечију наивност или лицемерје. Оно се наиме поставља као да је запитани већ морално савршен, и да се боји губљења тог својства физичким спречавањем зла. Јер, праведници теже да не учествује у деловању које није савршено или безусловно праведно. Но ако су такви усто уверени у могућност савршеног поступања, њихово морално искуство је ограничено, а духовност наивна. Али, ако су свесни своје личне неправедности и несавршенства свих људских поступака, питање им је лицемерно. Но ни наивност ни лицемерје не оправдавају постављање питања које полази од моралног савршенства као датости, то јест, нечег постојећег или достижног на земљи. Јер ко је бар једном покушао да замисли живот, осећања и поступке заиста морално савршеног човека, и то упоредио са собом, својим страстима и жељама, не би никад помислио да тражи апсолутно “праведна” решења. То би било разумно и оправдано колико и жеља да из каљуге изађе суве одеће. У греху зачет, у њему и одрастао, окружен људима међусобно повезаним чињењем зла, ниједан смртник нема право да од себе тражи апсолутну чистоту. Напротив, што се више удубљује у себе и јасније види своје инстинкте и страсти, то му странији постаје морални максимализам, а он скромнији у оцени својих снага и могућности, и трпељивији према слабостима ближњих. Почиње да схвата јеванђеоски завет “савршенства” (Матеј, V, 48; Лука, V, 35) као позив на дуго, мукотрпно успињање ка врлини, а не као заповест на непрестану безгрешност. Човек није праведник, и са злом се не бори као праведник међу праведницима. Будући да се већ рве са злом у себи које никад не може потпуно поразити, он мора и другима помагати у сличној борби, и спречавати оне који су се злу већ предали и теже свеопштој пропасти. Такав борац је и сам у калу, али ослањајући се на нешто чврсто помаже другима да изађу, схвативши да ни сам не може изаћи сув. Наравно, ко је слаб не може ником помоћи, али су му довољни и трачак снаге, прозрења и вере да отпочне спасавати и себе и друге. Ко својевољно залази у баруштину и грца тај свакако није ни борац ни помоћник, али ко и у њој стоји стамен јесте и једно и друго. Како онда тумачити равнодушност према онима који гину, и слушати “да помагати може само ко стоји на обали”, и да је “могуће помоћи тек кад се изађе и осуши, али и тада само пазећи да се не испрска одећа”? Човек који искрено воли и кога воља води, бори се и кад је слаб и сиромашан. Он не почиње од врха, од идеала, већ са дна, од несреће и нужде. И у томе је у праву: јер у борби са злом разумно је и реално не полазити од моралног максимума којим се превиђају сопствена неправедност и грешност, већ од постојећих злих страсти и племените воље, сводећи свој грех на минимум и пружајући максимум помоћи и подршке. Но, због тога се не сме изгубити воља за моралним савршенством, која нам је потребна до последњег даха. Али, и фантазирање о постизању савршенства опрашта се једино деци: бити светац у машти није што и на делу. Прихватањем те

98

разлике, душа се кали и стиче мудрост. Жељу за моралном чистотом ваља неговати и калити, и у себи јачати вољу за пуноћом љубави и њеним оживотворењем, али се не сме заносити изгледима на лак успех. Што се више у томе успе, то ће се пре доћи до мање неправедног, то јест, праведнијег излаза. “Више”, истина, постиже ко тражи “све”, али се неразумним, упорним захтевањем “свега” некад губи и “мање”, будући да има прилика када очито не треба тражити праведност нити светост, већ најмање зло и најмању неправедност. У таквим случајевима максимализам увек подразумева наивност или лицемерје. Но, сва ова разматрања не треба да потру или занемаре питање које су поставили морални максималисти. Мада је оно практично погрешно, због могуће наивности или лицемерја, теоријски је пуно дубоког смисла, и философија морала је обавезна да га истражи. Немамо права да на њега не одговоримо и зато опет питамо: да ли борац који се супротставља злу силом и мачем задовољава и све захтеве моралног савршенства? Да ли му душа остаје чиста, а савест мирна? Тешко је замислити човека са дубоким и снажним осећањем морала који би на то питање одговорио потврдно. Из наведеног, јасно је да несавршен човек нужно поступа несавршено и кад приступа Богу добра, и кад се бори са злом. Јер, намерно или нехотице, свесно или несвесно, свако је неправедан и грешан. И, како се може постати савршен и свет управо односом према злу? Треба знати да зло у души изазива негодовање, искушење, пометњу, и напоре да се они превладају – све оно што се рађа у неправедника опхрваног страстима. Јер, при доживљају зла ружне стране душе се буде из моралног полусна, предосећајући разобручење. Све непокорније, хрле злу, тражећи своје. Душа тада ступа у унутрашњу борбу, губи равнотежу и тражи помоћ духа, видећи се удаљенијом од савршенства него икад раније. Јер, активна спољашња борба са злом отежава и унутрашњу битку са страстима, и изналажење морално исправних одговора. Зато је борац против злочина пун негативне добронамерности. Он ту негативност не држи у себи, већ је испољава искрено и целовито. Разумом, вољом и поступком он прихвата непотпуност љубави у себи и проживљава је у сукобу са злочинцем. Ако је морално савршенство љубав према свему живом и створеном, онда духовно пробуђени борац прихвата морално несавршенство ограниченог опсега и трајања, на њему заснивајући своју делатност. Наиме, схвативши да није кадар попут сунца да сија и злима и добрима (Матеј, V, 45) деловаће у складу с том спознајом. Јер, ма како оправдана, праведна, правилна и одговарајућа, таква негативна љубав ипак остаје морално несавршенство које ваља искоренити. И то се ни у чему не открива тако снажно и очигледно као у завршном чину негативне љубави, убијању људи... Јер, када је човек први пут убио другога, и уздрхтао од греха и кривице, у њему се јавила, као нејасна слутња, потом као уверење, осуда сваког убиства. Јеванђеље је продубило и посветило овај став, показавши да се грех и кривица за убиство не рађају у трену извршења већ кад се оно пожели, те да се и због својих мисли човек

99

може осећати као убица. Зато му и приличе осећање кривице и грижа савести, и кајање (в. Јован, III, 15). Здрава савест, васпитана у хришћанском духу, зна да не “убија” само ко прекида нечији живот, или у томе учествује, или му доприноси, већ и да има мржње, злобе и непријатељства морално једнаких убиству. Многи убијају гневом, осветољубивошћу, завишћу и љубомором, преносећи то злодело на друге у виду неопипљиве, растуће напетости и узајамне одбојности из које неуравнотежени могу починити и физичко убиство. Свако са дубоком и истанчаном савешћу види да око нас људи полагано умиру, неки и због нас: од туге, јер их нисмо волели, од изнемоглости, јер им нисмо помогли. У праву је био Леонардо да Винчи тврдећи да сви живе на рачун других, јер смо сити зато што је гладних, и свако ужива у нечему потребном и другима, и нема човека који није, свесно или несвесно, одгурнуо или удаљио друге од својих добара. И управо то је један од извора апсолутног милосрђа из кога су се многи свеци хранили и одевали тек колико је најнужније, да би све своје даровали онима који пате и гину. Но из те истине приватна својина не мора бити одбачена, већ потврђена у новом, истински хришћанском облику, дражем Богу и људима. Наиме, у свакој мржњи и злоби, у сваком окретању од другог, у непотпуности љубави – од равнодушности до спречавања – крије се чин убиства у зачетку или примесама. Површни и малодушни то занемарују, говорећи себи да “не могу све да спашавају”. Повезаност свих људи у животу и смрти они виде, али само да би јој наслутили законе и искористили их како њима одговара. Но, истински борац са злом нема право да пред тиме затвара очи. Он мора промислити и осмислити све видове негативне љубави, а нарочито пут мача, и схватити шта чини и куд иде, не предајући се малодушности или лакомислености. Негативна љубав наиме јесте ограничена, штетна, делотворно непотпуна и тешка по злочинца. Таква је већ при првом неодобравању, несаосећању и одбијању сарадње, а завршава се погубљењем злочинца, или убиством у рату. У свему томе нема ни савршенства ни моралне светости. Но, ко води борбу са злочинцем мора то прихватити. Јасно је да свака негативна љубав, почевши од простог неодобравања до физичког спречавања злочина, праведнику не олакшава већ отежава борбу са сопственим злим нагонима. Негативна љубав је тужна и мучна, и од борца захтева напрезање осећања и воље, привремено одрицање од нежности и сажаљења, и, горе, радости. Она га навикава да не живи за светлу, већ тамну љубав од које се постаје суровији, окрутнији, оштрији и лако пада у безосећајни бес. Тако се губе и лакоћа, и нежност, и еластичност и растворљивост, особине драгоцене учитељима Добротољубља, и неопходне сваком борцу против сопствених злих нагона и страсти. Душа свикла борби са злочинцима и неприметно изграђује подозрив прилаз људима. Научена да у њима види зло, често им престаје примећивати доброту, губећи сваку веру у добро. Немогуће је без последица у себе примати туђ злочин, бар не дуго и не непрекидно. Ни најдоследније, херојско одбацивање зла не спашава душу борца од мрака и прилагођавања своје потраге њему. Природно је да таква изнуда окужи слабију душу а снажнију ојача, и очврсне још више.

100

Усто, закономерна веза између психе и тела неизбежно, и неприметно, претаче све телесне напоре и покрете спољашње борбе – ударце, позледе, везивање, деловање хладним или ватреним оружјем – у низ непријатељских или озлобљених порива које ваља поништити или неутралисати, пошто помажу једино у борби. Колико год неко владао собом док гони и хвата злочинца, растура руљу или учествује у боју, већ му и припрема за то – рецимо, сечење или бодење лутке, вежбање борилачких вештина – буди страст, непријатељство, свирепост, крвожедност и уживање. Наивно је мислити да се у томе учествује само по потреби, из нужде, под претњом или из дисциплине. Неосновано је мислити и да људи, повинујући се дисциплини, у то не уносе личну страст, вољу, иницијативу, саосећајну или острвљену душу. Човек није машина ни анђео, његова неуравнотежена и страсна природа не улази у борбу само најбољим снагама, него и лошим страстима. Занета, она запада у стања “далека од праведности”, која изазивају порочне тежње и воде новим греховима. За време рата, сваки народ преживљава духовно и морално напрезање које га надмашује, будући да се од њега захтева масовни хероизам, у најбољем случају редак, и масовни самопрегор, иначе одраз највише врлине, те карактер, храброст, победа духа над телом и жртвовање идеји. Све је то још повезано са масовним убијањем, непријатељством и рушењем. Суочен с надчовечанским захтевима, на почетку рата народ на њих некако и одговора, но са замором пред крај рата општи морал увек пада. И то не бива зато што су најбољи, најсмелији, најхрабрији погинули, а умешни и лукави преживели, већ што се људи, ратом навикнути на убиство и потрошивши себи несвојствено јунаштво, враћају свакодневном животу отупели, безвољни, изопачених страсти. Ратови понекад доводе до грађанских ратова и револуција, делом и зато што су се преживели, поставши крволочни, научили нападу без зазора и страха. Напокон, као страсно и грешно биће, човек се ретко упушта у борбу са злочинцима из чисто духовних и неличних побуда, још ређе не прекорачујући границе духовне добронамерности. Често, онај који злочинце присиљава и спречава борбом, у њој види само службу на којој му је заснован живот, не размишљајући о другом. Ту се мешају вера и родољубље са тежњама за личним успехом, погодностима, осветом, суровошћу... И управо код страсних природа негодовање прелази у личну мржњу, озлобљени фанатизам или насилништво. То иде толико далеко да би, на пример, страстан борац, сазнавши да се злочинац с којим се борио покајао, и упристојио, томе не би обрадовао, већ наљутио и разочарао... Разумљиво је стога да у борби која распаљује страсти и жести душу и најсавеснији и најразумнији подлежу превидима, промашајима и грешкама. Сложеност живота, његових спољашњих веза и унутрашњих тајни, тешко је доступна и уравнотеженом искуству и непристрасном посматрачу. Зато човеку узбуђеном борбом коју страсно води до крајњих граница, грешење, и причињавање моралне штете, долази лако. И зато праведник који присиљава и спречава злочинца ступа као неправедник тешким, одговорним и опасним путем, преузимајући на себе терет неизбежне неправедности, могуће грешности, и вероватне кривице. Активна, херојска борба

101

са злом никако није директан и непосредан пут ка личној светости, већ најтежи пут, будући да борац на своја плећа преузима, сем сопственог, непобеђеног зла, и терет туђих, мада спречених злочина. Такав избор не дозвољава да се “чини добро” “удаљавајући се од зла”, већ тера на приближавање злу и ступање с њим у напет, активан, узајамни однос. На том путу човека чекају велики подвизи који захтевају велику снагу, али и одговорност. И, уколико не успе да одговори тој одговорности, на душу му може пасти још већа кривица. Лако је схватити зашто се слабић плаши тог пута. Преплашен од одговорности, он се клони сваког подвига. Али је лакомислено закључити да је пут тог бегунца од подвига и тежине света зато савршенији, духовно привлачнији и морално мање погрешан. Нажалост, и он греши покушавајући да мекушно, ненасилно искорени слабости и зле нагоне, прихватајући кривицу злочинца пасивним саучествовањем у злочину. Украси ли све то још фарисејством, поносећи се лажном праведношћу и прецењујући своју врлину, онда му је морални лик у најмању руку сумњив... Зар не лебди далеко изнад тога, збуњена у својој чистоти, узнемирене савести, душа оног ко је постао убица спречавајући веће зло? О духовном компромису Питање да ли се и како супротстављати злу није повезано са расположењем, случајем, укусом или темпераментом, већ карактером и вером. То је ствар верујућег карактера, основне верујуће силе – љубави, и то оне која прихвата свет. Основни проблем нашег истраживања нема смисла за оног који одбацује свет, не признаје његове вредности, не види у њега уложену Божанску промисао, као и за оног који га вољом не прихвата. Спољашњи изрази зла са којима се треба борити јесу део света и, ако у њему нема ничег вредног одбране од злотвора, ако га треба одбацити, окренути се од њега, и удаљити, онда и проблем силе и мача нестаје. Проблем мача припада свету и његово решење зависи од прихватања света, јер ко одбацује свет одбацује и мач, док обратно није случај. Но, ко свет не одбацује само на речима или позом, већ одистински, тај нема права задржавања у њему. Наиме, докле пристаје да живи у свету, појединац га прихвата и користећи се његовим добрима и могућностима. Осамљивање, пустињаштво и смањење потреба нису доследно одбацивање света, већ само начин његовог истанчаног прихватања, при чему се строгим избором жели стићи до новог виђења. Речју, свако ко себе није умртвио прихвата свет, и с њиме и проблем мача. За хришћанина се прихватање света разрешава слеђењем Христа. Верник мора ступати Његовим стопама и попут Њега прихватити свет, али не и зло у њему. Он то зло мора примити, осетити, и схватити, али не и прихватити, већ се борити са њим на живот и смрт. Следећи Христа, хришћани на себе примају бреме и муку света, а тиме и муку зла, и терет борбе с њим у себи и другима. Прихватајући ту муку и борбу, припремају се и за завршницу ношења крста, то јест, за прихватање смрти у борби са одбаченим злом.

102

Да бисмо достојно прихватили свет, морамо што потпуније схватити Божије дело на земљи и стваралачки га, свом снагом, вољом и делом прихватити као сопствено. При томе, своје дело не смемо приказивати као Божије, него Његово прихватити за своје. Колико то човеку пође за руком, успеће и да реши проблем мача... Они који одбацују мач тврде да је тај пут неправедан. Апсолутно посматрано, то је тачно, али не и реално. Може се маштати да морално савршеног човека ништа не може спречити да духовно победи зло преображавањем злочинца погледом, речју, или покретом. Такве мисли су разумљиве, будући плод учења о богоподобности савршеног човека и Божијој свемоћи. Наводно, савршен човек се приближава Божијем савршенству и тиме толико увећава своје духовне снаге да им злочинац не може одолети. Такво размишљање је племенито али наивно, и пада чим се покуша преточити у универзално правило понашања. Усто је и духовно мањкаво, будући да се злочинац мора преобразити сопственим чином као одразом своје слободе, а не туђег савршенства. Да је друкчије, такав би се преобразио већ од Божанског даха. То маштање је и историјски неубедљиво, пошто ничија духовна снага не може надвладати сушти злочин. Хришћанину не приличи таква илузија, подсети ли се светаца које су на смрт измучили непреображени и непреобраћени злочинци... Пут мача није праведан, али ко се то плаши његове неправедности, проглашавајући га “злочином” и бежећи од њега? То је исти човек који се читавог живота мирио са свим могућим неправдама, јер су му биле “потребне” или “корисне”, и који и даље мирне душе греши у своју “корист” и не схватајући шта чини. Но, кад на себе треба преузети терет државности – служења које, по речима Петра Великог, као истинско “Божије дело” не трпи “потцењивање” – наједном се сети да мора бити безгрешан и проглашава ту неправедност “грехом”, нестајући без трага и гласа... Да, пут мача јесте неправедан, али се ни по једном духовном закону не кажњава као грешник свако ко пролази кроз неправедност... Иначе би сви људи, будући да непрестано пролазе кроз неправедност па и грех, унапред били осуђени на пропаст, јер би их нагомилани греси повукли у суноврат. Но у лажном праведништву нема мудрости, већ само у одважном ступању у неправедност из нужде, и пролажењу кроз њу да би се изашло. Да, пут силе и мача није праведан, но има ли праведнијег? Је ли часније болећиво несупротстављање – пут издаје и слабости, наивно-лицемерног самозадовољства, саучесништва са злочинцем, или сакривице са оним који врши спречавање? Тај пут јесте “мирнији” и “пристојнији”, споља мање крвав, али само тупе и лакомислене особе могу занемарити цену таквог “мира”, и такве “пристојности”. Наиме, ко пред лицем разулареног злочина захтева “идеалан” и савршен морални излаз и не прихвата ниједан други, тај не разуме основну животну трагедију: да из такве ситуације нема идеалног излаза. Већ сам противдуховни и противљубавни бес у души другог онемогућује безусловно праведан излаз: јер, како не судити и не осудити? Како се одрећи пуноће духа а сачувати мир? Како се не окужити и не супротставити? Јер, наспрам истинског зла израженог злим поступањем, праведан

103

излаз постаје лажан задатак. Он не постоји нити може постојати, јер дилема пред истинским праведником не дозвољава ту могућност. Од супростављања духовног задатка моралном савршенству нема бекства у овом животу и свако мора слободно сагледати Божије дело, добровољно га прихватити и чврсто бранити. Свет је наиме пун људи, личности, савеза и организација које “слободно” одбацују Божије дело и зломислено крећу у напад. Злочинац који нарушава Божије дело и на то присиљава друге ставља сваког верника пред дилему: изневерити свој духовни и верски завет и остати “праведан”, или бити веран Богу и поћи путем неправедности. Одатле праведног излаза нема, јер ко изневери Божије дело и свој духовни задатак може себе сматрати праведним једино ако о свему није довољно размислио. Одсуство морално савршеног деловања наспрам напада злочинца мора бити прихваћено, и промишљено. Ако праведан излаз не постоји, онда је проблем лажан и тражење таквог излаза безнадежно, а често кукавичлук и неискреност. Насупрот томе, смелост и поштење захтевају прихватање духовног компромиса. Ако се у свакодневном животу и говору под компромисом подразумева прорачунат уступак некога ко чува свој лични или групни интерес, у жељи да мањом жртвом прибави већу корист, онда се на духовни компромис не пристаје из интереса, нити због користи. Заправо, њиме се прихвата лична неправедност у борби са злочинцем као непријатељем Божијег дела. Ко то чини не размишља о себи већ Предмету. Собом се бави једино због духовног и моралног рада, и то мање него неко ко дрхти над својом лажном праведношћу. Компромис носиоца мача је у свесном, слободном и добровољном прихватању морално неправедног излаза као духовне нужности. Ако је свако одступање од моралног савршенства неправедно, он прихвата и то; ако свако добровољно допуштање неправедности рађа кривицу, преузима и њу. Ако је дотле имао срећу да живи у складу са својом савешћу, тога се лишава као неостваривог. Наиме, пред апсолутним злочинцем савест упућује човека на дела доступна само Богу, за која људи немају речи ни појмова. Да су могућа, таква би дела поништавала разједињеност људи на земљи и дозвољавала праведнику да уђе у душу злочинца и постане он али остајући свој – да у њему поништи зло па, преобративши га у праведника, изађе. Али то не може човек већ само Бог, и маштање о томе неће помоћи ником. Наспрам те немогућности, праведни борац мора се одлучити на духовно нужан мада неправедан пут. Он се мора соучити са неминовним моралним безизлазом и одбацити га осећањем, вољом, мишљу, речју и поступком. Будући доброхотан и предан Богу, на себе мора преузети неправедност па, можда, и кривицу у име вере, свесно се удаљивши од добра. Његов је положај морално трагичан, и само се јаки могу из њега избавити. Јер јак човек не бежи у “врлу” пасивност, нити жмури пред трагичном природом сваког сукоба, нити запада у лицемерје. Он схвата трагику свог положаја и иде му у сусрет, да би кроз њега прошао и тиме га поништио. Он прихвата неправедност, али не због себе већ Божијег дела. Што чини у тој борби лични је поступак, и не приписује га Богу. То је људски излаз који се осмишљава духовним компромисом, а истовремено и подвиг, будући да одражава огроман,

104

вољни напор. Подвиг није само у борби, већ и прихватању и трпљењу могуће кривице. Овде се дух напреже не само да убије злочинца, већ и да касније не порекне нужност извршеног дела, или хвали његову моралност. Трагедија зла и борбе с њим решава се управо остварењем тог подвига. Он бива још већи уколико подвижник сачува способност просветљења свог дела Божанским савршенством. Такво стремљење је неопходно да би се надвладао људски безизлаз из кога је произишло. Није нужна дисциплина мача, већ дух кадар да сагледа своју одлуку и поднесе је; не само да обави што се мора већ и да то осветли Божанском светлошћу па, свестан своје неправедности, поново учини исто, али не због себе већ вере. Борба са злом увек тражи хероизам. Не само она унутрашња, самоваспитањем којим борац стиче духовну снагу, већ и оружана. Хероизам мача не лежи само у тежини, лишавању, опасности и патњи тог пута, већ и у духовним напорима којим носилац мача брани свој дух, јер његов хероизам јесте хероизам свесно и убеђено прихваћене неправедности. Осим тога, ко се хвата мача у безизлазној борби са злочинцем јесте херој и што на себе преузима бреме света. Суочен са дилемом без моралног излаза, он је својом вером прихвата за судбину, бирајући најмање неправедан, и најтежи, пут мача. Прихватање судбине у вери је хероизам доступан сваком, али не као квијетизам, детерминизам, или фатализам, већ као вољно, животноносно и верско слављење живота као служења и мисије. Наиме, на земљи се свако суочава са злом које се не да отерати. Нико не може побећи од своје судбине, већ је или нечасно одживети слеп и малодушан, или је часно осмислити као служење и верност свом задатку. Али то значи и посегнути за мачем у име Бога. У том прихватању судбине и мача човек “губи душу”, али учвршћује дух и врлину. Он душу губи не само у нижем смислу, пристајући на смрт у борби са злочинцем, него и у вишем, узимајући на себе извршење дела кога ће се можда гадити док је жив. Он не прихвата само бреме смрти, него и убиства, а тиме и мучност самог дела, одлуке, одговорности па, можда, и кривице. Судбина га води мачу и он је прихвата, и мач му постаје судбина. И изабравши то херојско решење основне, трагичне дилеме, он није праведан већ у праву. Христос није учио мачу него љубави. Али ни једном речју није осудио мач, ни као организовану државност којој је мач крајња утока, ни као војнички позив и дело. И већ су први његови ученици, апостоли Петар и Павле (I Петрова, II, 13-17; Рим. XIII, 1-7), открили зашто их није осудио. Истина, апостолима је указано да мач није њихов позив, “јер сви који се маше за нож од ножа ће погинути” (Матеј, XVI, 52), нити је Христос желео да га бране оружјем. Управо кроз то одбијање да буде брањен, разговор о плаћању пореза (Матеј, XXII, 17-21; Марко, XIII, 14-17), и разговор са Пилатом (Јован, XVIII, 3-38; XIX, 9-11) провејава дух слободне, царске лојалности, који ће касније утврдити апостоли, а који нису схватили, одбацивши га,

105

људи попут Атенагоре, Тертулијана и сличних, који су одбацили и свет. Наиме, највиша, јеванђеоска “казна” за носиоца мача остаје само земаљска погибија. Христос је учио љубави, али управо љубав уздиже и жртву неправедности и жртву живота. Ко узме мач од њега ће и погинути, али љубављу се таква погибија може прихватити. Ко узме оружје спреман је да убије, али и да буде убијен. Прихватити мач значи прихватити смрт, а ко се ње плаши не треба да се лаћа мача. У љубави, међутим, не само да нестаје страх од смрти, већ се откривају побуде и убеђења која воде мачу. Смрт није само “казна” у мач заложена, већ и живи разлог прихватања мача. Јер латити се оружја има смисла само у име нечег вредног умирања, то јест, у име Божјег дела на земљи. Мача нека се не хвата ко на свету нема ничег изнад себе и свог живота, већ нека га баци и бежи, и по цену издаје и покоравања злочинцима. Но, има смисла погинути за Божије дело у себи и другима. Ко то чини даје мање за веће, лично за надлично, смртно за бесмртно, људско за Божије. Јер дајући живот борац чини мање већим, лично надличним, смртно бесмртним, прибављајући себи врлину слуге Божијег. Зато му је и смрт је разлог да се лати мача. Духовни компромис неизбежан је за човека на земљи. Начело државне присиле не своди се на мач, али се на њему заснива. Ни државност се не своди на то, али је мач њена последња и нужна потпора. Ко не признаје мач руши државу, убеђен да тиме избегава компромис. Но тиме заправо прихвата безвољни, кукавички, издајнички и лицемерни компромис, уместо вољног, смелог, самопожртвованог и часног. Мач као симбол раздвајања на живот и смрт није, наравно, морални идеал у односима између људи. Али и што није идеално духовно је нужно у животу. Не може свако да се бори оружјем и остане на духовној висини. За то су потребни најбољи људи, који у себи спајају племенитост и снагу, а не слаби, неспособни да изнесу то бреме, или зли, који ће изневерити задатак мача... Тако настаје још један трагичан парадокс: најбољи људи се осећају позвани да са злочинцима ступе у неизбежан сукоб, и онемогуће их не баш најбољим средствима – од којих је мач увек најдиректније и најплеменитије. Борба државе са злочинцима је нужна и духовно исправна, али су јој путеви и начини често неправедни. И само најбољи могу поднети да се том неправедношћу не окуже и одрже меру, стално имајући на уму њену опасност по ум, дух и душу. Само јој најбољи могу пронаћи најбољи противотров. Монаси, научници, уметници и посматрачи су повлашћени наспрам световних владара, будући да чисто дело стварају чистим рукама. Али зато не смеју осудити политичаре или војнике, већ се захвални молити за њих. Морају им пожелети мудрост и очишћење, будући да су им руке остале чисте за чисто дело јер се нашло људи чистих руку за нечисто дело. Јер, живот на земљи био би немогућ кад би код свих страх од греха надјачао љубав према добру. У једном од својих писама Амброзије Медиолански приповеда о тузи анђела при силаску на земљу по Божијој заповести, да злочинцима донесу Божији суд, и ватру Његовог гнева. Јер, добром бићу напуштање мира и чистоте посматрања са висине, и окретање злу и казни не доноси радост него тугу... У овој слици сваки племенити носилац власти и мача мораће наћи утеху, и извор снаге.

106

О очишћењу душе Свесно одступање од моралног савршенства не мора значити поквареност. Има прилика када то показује срчаност и одлучност. Такав је и духовни компромис при борби са злочинцима, којим се потврђује верска свест о потреби правних норми. Духовни компромис не значи напуштање тежње ка моралном савршенству, већ одлуку да се прихвати мач са знањем да то није духовно савршено. Но борац га ипак прихвата не одбацујући своју жељу: духовни компромис не гаси позив на светост, нити отуђује душу од њега. Тај глас савести потребан је сваком, али највише владару и ратнику, будући да због свог позива често морају пригушити бригу о личној праведности. Јер, владару нису потребни само мудрост, исправност, чврстина и воља, већ и препреденост и умеће надвладавања државних непријатеља. И, мимо преданости, части, самоконтроле и храбрости, војник мора бити кадар да убије и буде лукав и немилосрдан. Владари и војници без ових особина су лоши, али су гори ако остану без врлине и дају маха својим манама. Владар или ратник слабе или развраћене савести не требају ни свом позиву, ни људима, ни Богу. Такви нису до тирани, или разбојници. Јер, њихов спас лежи управо у гласу савести. Морају знати где одступају од праведности, и то чинити само колико да сузбију злочин. Не смеју, такође, свести државотворност на сплетке и ухођење, будући да тиме ослобађају злодух грађанског рата и служе злу. Али не смеју ни уништавати тајну полицију, дипломатију, контрашпијунажу, нити службе за притисак и ратовање. Но, све то мора бити у рукама часних људи оданих вери. Даље, границе између обавезног и забрањеног морају у душама ратника бити јасне и непрелазне, и не смеју се штитити само послушношћу. Духовна аутономија мора дисциплину осмислити начелима вере, преданости, савести и части, тако да ратник зна зашто непријатеља или побуњеника мора убити, а његову породицу и својину не дирати, и зашто је ухођење непријатеља подвиг, а сплеткарење у пуку и друштвеном животу нискост. У строго одређеним случајевима човек од власти и мача мора одолети свом идеалу светости и савршенства, и учинити што треба. И то мора не само због дисциплине или наређења, већ што се и сам може бити наредбодавац. Из вере и убеђења, мора бити кадар да прихвати одговорност за своје одлуке и наређења, и да хапси, суди и стреља. Но, духовни компромис мора му стално будити савест. Док делује свестан духовне неопходности оног што чини, не сме размишљати о идеалном нити се предати грижи савести. Наиме, док се хода по жици нема освртања. Борац се мора спремити за духовни компромис одмеравањем, промишљањем, и осећањем свега и унапред се одлучити, да би у тренутку деловања могао бити чврст и свестан своје дужности, одговорности и наредбе, будући да одатле црпе духовну нужност свог овлашћења. Но, мимо тога мора се осветлити Божијом светлошћу. Потребно је тада да све најплеменитије у њему: однос према Богу, суд савести, воља за безусловном праведношћу, буде будно, у стању повишене осећајности и осетљивости. Не зато да би своје поступке за време борбе осудио као срамотне, већ да би у себи учврстио

107

духовни компромис. Јер, тај компромис бива духован једино ако му не раслабљује личност, не руши одбрану, не одваја га од Бога, и не ућуткује савест. Што је неко јаче љубави, отменијег духа, слободније савести, и оданији вери, то има више снаге за духовни компромис. Додир са злочинцем му мање штети, и мање га љути негативна љубав, а изнуђена лукавост и грубост му мање нагризају личност. Тако се најтачније одређује мера компромиса. Она се не може унапред одредити принципима, већ се до ње стваралачки долази борбом. Сваки случај је посебан и мора се решити проницљивошћу и разумевањем. И зато је становиште с ког борац посматра, разумева и одлучује одсудно. До опредељења се не долази лако нити случајем, без претходног духовног рада. Оригиналност, чистота и дубина добре воље су основни услови без којих нема исправне победе над злочинцима. Да би се до тога дошло потребна је стална, дуга, напорна борба за своје духовно очишћење. У поступку, борац је увек на висини на којој је живео пре поступка којим се куша. Његово понашање не происходи из обмане других и себе, већ из његовог трајног односа према духу и Богу. Потреба за херојским чином, као и опасност, искушење и несрећа, не изазивају у њему ништа чега није било, нити му мењају особине или снагу. Наиме, душа само испољава што је у њој присутно, али скривено. Деловање човеково је његово пројављено биће. Наивно је зато претпоставити да ће у моменту искушења његови поступци бити на висини ако сам није такав. Наивно је од себе скривати своје мотиве, побуде, склоности и страсти, умишљајући да се притајена својства душе неће пренети на поступке, изопачити их, испунити “неочекиваним” садржајем и осветлити прећутаним злом. Ни један човеков поступак није случајан, већ је исход дотадашњег живота и испољавање његове личности. Зато свако дела не само физички, него и целокупним претходним животом. Ако је душа чиста делаће исправно, ма како наизглед неправедно. И обратно: и најправичнији поступци неисправне душе неће ваљати. Мада то важи за сваког, нарочито је значајно за владара и ратника. Према древном схватању Православне цркве, људима од власти и мача владавина не сме бити сласт, већ служење у вери. То намеће посебну одговорност, уз обавезу погубљења која је најтежа. Носити то бреме може само борац дат непрестаном верском очишћењу своје душе и воље. Не може се живети на земљи а без духовног компромиса стварати Божије дело. Јер, управо тај компромис тражи верујуће, морално очишћење. Духовним компромисом се налази и најправеднији од свих неправедних излаза. И тај наравно остаје неправедан, поред све верске осмишљености и духовне лепоте. Јер, нападајући, зло праведника избацује из равнотеже, не остављајући му морално праведан излаз. И то би се могло сматрати његовом победом, будући да је оно окужило душу противљубавношћу и противдуховношћу, или поништило духовну равнотежу и моралну пуноћу одговором на себе. Ко на напад одговара силом и мачем не може наиме остати уравнотежен и морално неогребан. Тако гледано, зло је “успешно” и кад мекушни моралиста крене путем скривања и самољубља, и кад

108

борац изабере негативну љубав и праведни мач. Лишити злочинце таквог “успеха” може се једино безмало будистичким повлачењем из света или самоубиством, с тиме што такав поступак неће решити проблем зла у свету. Зато се права борба са злом мора водити спајањем духовног компромиса и верско-моралног очишћења. И управо то очишћење, после чина неправедности, одузима злу привид успеха и победе. Верско-морално очишћење – пошто покајник сагледа себе и своја дела и врати се божанској пуноћи – потребно је владару и војнику пошто су људи и тиме грешни, али и другима који нису прихватили терет власти и мача, или који се у границама свог достојанства крећу путем штедре, јеванђеоске попустљивости. Свако је позван да се бори за чистоту своје воље за добро и њених мотива, и тај се задатак завршава једино смрћу. За владара и војника очишћење је од посебног значаја, због њихових задатака, борбе и одговорности. Неопходно им је пред саму битку, да би се борили, и после, због себе и даље борбе. Души која се злу супротставља силом и мачем потребно је прочишћење већ при сусрету са злом, како би се ослободила страсти, саблазни, пристрасности, пометње, беса, и недостатка мудрости. То јој је потребно пред почетак борбе, како би се утврдила у љубави као можда једином извору супротстављања. Наиме, ваља се супротстављати из преданости делу Божијем, патриотизма, или верског осећања, а не похлепе, мржње, освете и сличних побуда. Једино се тако може борац осећати учесником Божијег дела и борцем за нешто изнад себе и свог интереса, па и кад се бори за себе, своју имовину или лична права. Исправан и чист мотив први је залог вредности неке борбе: њене висине, граница, и досега. Но за борбу са злочинцима није потребан само одговарајући мотив, већ и исправно прозрење: без очишћења, борац не види истинско зло, његове циљеве, дејство и средства, нити је кадар изабрати прави начин борбе. Супротстављање лажном злу и лажним злочинцима јесте “донкихотство”, најчешће од користи једино злочинцу. Очишћење душе потребно је и после повратка из боја да би се неутралисали и уништили душевни ожиљци, и одзвуци крвожедности, мржње и злонамерности, интрига и превара. Наиме, ти се остаци задржавају у души, трујући осећања, вољу и мисао. Прилагођавају се општој душевној атмосфери и могу се удружити са постојећим лошим нагонима, хранећи се њима, и отежавајући духу да их надвлада. Али, више од свега очишћење је потребно да душа не постане неосетљива и груба, што происходи из самог доживљаја зла, супротстављања њему, и сваке присиле и спречавања. Душа борца не сме изгубити своја виша стања и моћи, већ стално мора обнављати своју духовну равнотежу, пуноћу љубави и савести, благост душе и дар

109

радости, јер се и анђели (о којима пише Свети Амброзије) после завршене, мучне мисије одмазде враћају посматрању лика Божијег и сједињују са Његовим светом. И, најзад, процес духовног очишћења мора души борца донети смирење и снагу за нову борбу, нове напоре и подвиге. Истинско очишћење не слаби душу већ је јача. Борац који потресен призорима страха, смрти и крви изнемогне и онемоћа, мора знати да се то не превазилази бекством од савести или уздизањем или порицањем учињеног, већ једино истинским очишћењем душе. Јер, покајањем се умирује хаос страсти, а дух стиче снагу и властност. Ко се злочинцима супротставља силом и мачем мора бити чистији и виши од своје борбе јер иначе неће победити, већ ће понесен бојем себе изгубити и постати окрутан. Завршиће сломљен, понижен и развраћен. Владати силом и мачем може само ко влада својим страстима и знањем, јер ако борац не влада собом, мач и сила завладаће њиме. Тада му оружје више неће бити оруђе, него ће он служити њему и “погинути од мача” не само телесно, већ морално и духовно. Снагу ће истрошити, душу унаказити, борбу изгубити. Зато је очишћење душе основни услов за победу над злом. Духовни компромис постиже се личном преданошћу Божијем делу и заповести, продубљеном и учвршћеном верским очишћењем. Тако се одолева искушењима, опасностима, тешкоћама и бекствима кадрим да нашкоде души, и омогућује јој да из борбе не изађе ослабљена, већ снажна и исправна. Активна борба са злочинцима доступна је само борцу однегованог духовног и верског карактера, што се постиже једино самоочишћењем. Слаб карактер лишен вере не може да носи терет духовног компромиса, нити отпорности према суровим, грубим, лукавим средствима борбе. Такав је налик рушевној “тврђави”, са плашљивом посадом. Али, што је утврђенија и наоружанија та тврђава, и што су јој браниоци честитији и одушевљенији, то ће пре њен заповедник кренути у пробој. И, што је потпунији верски карактер борца, то му мање шкоди напуштање моралне пуноће у борби са злочинцима. Зато је владару потребна снага вере. Не само воља за власт, него и преданост Божијем делу коме служи његов народ; не само снага воље, већ и њена верско-државна чистота и јасноћа прозрења. Владар кукавичке, верски-равнодушне и ниске душе несрећа је и проклетство за народ. За таквог је најважније да схвати своју неспособност и духовну мањкавост, и одрекне се власти. Осмишљавање у вери и посвећивање владарских моћи и државног делања не смеју бити лажни. Због тога се црква не сме одвојити од државе, нити верска чистота од духовног компромиса, већ се морају усагласити и сарађивати. Иста та дубина и спасоносност прожимају идеју “христољубивог ратника”. Војник није “Христов” тиме што припада хришћанској држави и што брани хришћанску веру, већ што љуби Христа и Његову пуноћу. То је основа духа којим утврђује себе, и из кога црпи снагу за подвиг и очишћење. Ту нема противречности какве виде сентиментални моралисти, већ је мач духовно неопходан човеку у земаљској борби за Дело Божије. Но да прихвати терет душевних и телесних опасности и

110

патњи може једино борац који своју љубав и живот обасјава Божанском светлошћу и савршенством. Објединимо ли државно начело присиле и спречавања зла ликом војника, а начело верског очишћења, молитве и праведности ликом монаха, решење проблема лежи у спознаји да су један другом потребни. Војнику, као носиоцу мача и компромиса прихватања света, потребан је монах као духовник, извор чистоте, просветљености у вери, и моралне пуноће. Тако учествује у благодати тајне и добија снагу за подвиг, утврђује свој циљ, и чисти душу. Мачем врши ватрену молитву. Такав је Дмитрије Донски пред Светим Сергијем Радоњешким, уочи битке на Куликову пољу. Монах, као чувар чистоте и праведности, преко војника суделује у ношењу бремена света, у његовој патњи и херојској неправедности. Он се не осамљује у праведности нити је чува за себе, не окреће леђа злу, већ као саборац дели војникове патње, благосиља и осмишљава му подвиг, за њега чува чистоту и мудрост. Монах је војнику чувар и молитва му такође наличи огњеном мачу. Такав је Свети Сергије кад благосиља Дмитрија Донског, и даје му двојицу послушника за ратнике. Староруска традиција је успешно решавала однос цркве и државе, поделу њихових надлежности и усаглашавање циљева и напора, узајамну независност, ненападање и немешање, уз војниково прихватање духовног учења монаха, и давање скромних добара монаху. Тако војник није посртао под својим бременом нити монах окретао леђа свету. Супротстављање злу сматрало се делотворним служењем Божијем делу, а држава омеђивала хришћанском љубављу. Тако би цар, осетивши приближавање смрти, у једном од највеличанственијих и најдирљивијих обичаја примао монашку схиму, као повратак из неправедног служења у пуноћу правичне чистоте. Неопходност очишћења утврђена је Јеванђељем, за све борце са злом и туђим злочинима. Ко не уме да извади брвно из ока свога (Матеј, VII, 3-5; Лука, VI, 41-42.), неће умети да извади трун из ока брата свога, и сво је његово расуђивање лицемерно. Само чисто око може јасно видети слабост, немоћ и зло у другога, и пронаћи прави “суд” и “меру” (Матеј, VII, 1-2; Лука, VI, 37-38). То јест, мерила која ће радосно прихватити при “мерењу” себе. Само око које умива власник може бити чисто, јер “нико није свет сем Бога јединог”. Ко суди мора бити спреман на суђење себи, суђењем како би желео да буде суђено њему. Судијска способност мери се очишћењем, пошто злочинац злочинцу не може судити, нити слабић и страсник каменовати слабића и грешника (Јован, VIII, 3-11). Наиме, “извади најприје брвно из ока својега” (Матеј, VII, 5; Лука, VII, 42) и тада ћеш увидети... Тада ћеш знати да ли је мач потребан, и кад. У себи ћеш смоћи снаге и да га подигнеш на злотвора и спречиш његов злочин, не уплашивши се ни спуштања мача на твоју главу, ни изласка из моралне пуноће, ни људског суда. Смрти се не плаши ко јој прилази из љубави према Божијем делу, нити се плаши привременог одступања ко не напушта љубав према Богу. Не плаши се суда слепих и гладних

111

ко себи суди зраком Божијим, знајући где је одступио од “хуманости” из љубави према божанском. Нико до Бог не може судити иком због такве љубави и таквог служења. А пред Њега ће из љубави и слободно (I Јованова, IV, 17) на Судњи Дан стати истински ратник. (Иван Иљин, О супротстављању злу силом, Zepter Book World и НИЦ Војска, Београд, 2001. Превод редакцијски.) ПЕЧАТНИК Небојша Јеврић СЕЛО НЕДАКУСИ Михаило Јеврић је један дан млађи од рата. Никола Јеврић је пет месеци старији од рата. Нас тројица смо сада, док се тате не врате са војне, мушке главе. Остали: Ђина (4), Анђела (4) и Марија (6) добро нас слушају. Очекујемо још једног госта, драгог и још непознатог да у наш дом дође. Када он дође, ваљда ће рат бити далеко. Лутао сам за ратом од Каринског Мора и врхова Велебита, од Динаре до Романије. Рат је дошао сада к мени, надомак села под Лисом, одакле сам давно отишао. Џадом промичи џандари у црним и војска у маскирним униформама. Нико не прича о оном рату горе, сви се боје оног што може да се деси на земљи. Сваке ноћи сањам село у пламену... ударце ногама у врата... не видим ознаке... чујем само ударце... крике... разваљена врата. Сањам лешеве из Мркоњић Града, опет претурам по њима, сан је страшан и стваран, бојим се да међу њима не пронађем драга лица.

112

Гледао сам мјешовита села слична нашим како горе. Сваке ноћи чујем блејање црног јагњета. Видим махниту жену с мотком. Десет година су се моји плашили за мене сада се ја плашим за њих. Страх-бол у потиљку из дана у дан све јачи. Блејање све гласније. Наук, корачај према страху и не бој се бола, овде не важи. Први пут схватам сву биједу живота у позадини док рат траје. Када се испод врхова Проклетија неко од кика или тата врати, полазим за нашом војском пут планине и Ругове истим путем којим је пролазио ђед и ђедовога ђеда ђед и сви Србљаци. Године 1899. Арнаути су попалили све србљачке, васојевићке куће. Ни кокошка остале није. Вријеме се у Доњим Васојевићима дијели на прије и послије Кокошињег рата. Многе породице су двадесети вијек дочекале у пећинама: Горашкој, Тривунској, Петњичкој, у тривунским и калударским пећинама и шкрапама. Јевра је своја четири сина подњивила у пећини на обронцима Проклетија. Послије стотину година опет је Кокошињи рат. Огњене кокоши с неба сију огњена јаја. Под обронцима Проклетија унуци Јевриних прте преко паса дубок снијег према Ругови. (Из књиге Небојше Јеврића Кокошињи рат/Фајронт, издавач “Свентовид”, Београд, 2002.) Небојша Јеврић рођен је 17. маја 1959. у Бијелом Пољу. Студирао, осуђиван, ратовао. Дугогодишњи ратни репортер Дуге, Војске Крајине, и других новина и часописа. Аутор књига прозе Адамова глава/Црни кофер, Тихи тат, Српски рулет, Херој на магарцу путује у Хаг, Кокошињи рат/Фајронт, Бајке. Живи и ради у Београду.

113

Момчило Селић НАПАД НА ГОРЊИ КЛАК Ко да убије белог коња? Смеђи коњ лежи крај смреке, глава му до лишајева, зуби у црвеном кезу. Бели коњ попрскан је доратовом крвљу: мале, гримизне флеке на сапима. Док смо се пели на Коту 1089, приметио сам мокре мрље по камењу, а неко ми је рекао да је то од коња. Откуд коњ у шуми изнад Ранчића, на хиљаду метара врлетне и камените висине? а тада су два коња: дорат и бели, јурнула ка нама, кршећи шикару и прштећи камењем, и увелим, прошлогодишњим лишћем. Широких, преплашених ноздрва и тамних очију, беху се нашли сами у збегу, свом. Пази! повикао је неко од наших и момци са аутоматским пушкама су устукнули – коњ је опасан, није као човек, са киме знаш шта би како би. Градска деца из Гарде гледали су док је Црногорац, деран чији је деда био четник, пришао задиханом и нагло засталом турском дорату, и опалио му рафал у плећи. Што уби коња? питао је, у тишини, неко Црногорца, а он је стајао, збуњен, висок, кратко стригане црне косе. Бели коњ дисао је и тресао се поред палог дората а неко из Гарде, ваљда такође са села, рекао је: Сад ће остати ту до судњега дана, поред свога друга. Бели коњ, онизак, планински, снажан, допустио је да му Црногорац приђе, и почне да га милује по глави и гриви. Затим је Црногорац скинуо оглав са мртвог дората и ставио га на белца, па га полако појахао, неспретан, као да се нечега присећа. Јахао је шумом на врх главице 1089, виши од неких птица, опуштен; смешио се, кривих зуба, весео, на тренутак. Неко је рекао да је гладан а ја сам предложио да исечемо месо са дората и да га на гранчицама обрнемо над ватром. Један момак, који је некад био месар, узео је од Доктора дуги, бојеви нож и кренуо наниже а Цицо је викао: Бут, исеци бут! па ми је затим говорио како је коњско месо најбоље, јер има највише беланчевина. Нема соли, јебеш га, рекао је Зец, а Цицо се окренуо опет према мени, озбиљан, и казао: У кухињској соли једино има јода, без кога не можемо. Чекињаст, светло смеђе помало рашчупане косе, осмехнуо се. Кота 1089 била је одлична за одбрану и спавање и већ смо почели да меркамо где ће ко, када је преко мотороле стигла наредба да се суљамо некуд друго.

114

Ко им јебе матер. Попушите ми курац! викао је Жарко у воки-токи. Када бесмо кренули у “чишћење терена” до Коте 1089, нико нам не беше поменуо никакво спавање у шуми, и ломатање по босанским гудурама, од 4,30 ујутру, до мрака. У Чајниче бејах стигао два дана пре тога, 3. јула, прошавши кроз Пљевља, где је једина и највећа брига становништва била како заменити старе динаре за нове. На четрдесет километара од Пљеваља водио се мали, свеобухватни, врло прљав и безмилостан рат, а на запуштеној, дивљој аутобуској станици тискали су се људи да напуне бус до Чајнича – у другој држави, па и веку. На падини изнад разбацаног, санџачког града, шофер је стајао да сачека неког пријатеља, а путници су му псовали мајку, поименце, знојећи се на жаропеку, у возилу пунијем од иједног возила ГСП Београд, у било ком шпицу. Већина путника изашла је још у “СР Југославији”, вијугајући ка планинским селима која су се надала да њих неће напасти балије, као нека друга, са чијих се згаришта дизао дим, преко згучених, плавих брда за која је неко одредио да су Босна, а не Црна Гора, Санџак, Србија, или Стара Херцеговина. То вече, у Команди града Чајнича, др Душан Корњача, Министар одбране САО Херцеговине ме је гледао, насмешен, и повикао: Где си, Србине, па ме пољубио, три пута. На столу му је лежала црногорска капа, економ нам је свима сипао по ракију (домаћу, своју) а Корњача је рекао: Мораћемо и вама новинарима дати униформе и оружје, иначе ће вас побити. Њихови, или наши? Чајничем је шетала Српска гарда, и Гарави Дејана Јевтића. На тргу пред хотелом, наоружан до зуба ходао је омањи момак, са беретком нишких падобранаца. Један од Гардиста га је погледао, овлаш, и насмешио се, па подгурнуо друга до себе. Насмејали су се, обојица, седећи и пушећи у пластичним баштенским столицама при зиду хотела. Причали су ми потом о Милуну Корњачи, брату Душановом, и његовим локалним “специјалцима”. Израз им је при том био као и при посматрању падобранца. Чајниче, мало, бело, чисто, свинуто у фишек зелених, шумовитих брда живело је у полуишчекивању, да се крене на балије и очисти Горажде. На столовима испред хотела момци у шареним униформама чистили су аутоматске пушке а помагали су им клинци, опчињени оружјем. У трпезарији модерног, велелепног, оронулог, плесњивог хотела Гардисти и Гарави јели су вечеру држећи при себи оружје. Некоме је треснула пушка о под; Финац је на својој новој аповки урезивао име Српска гарда. Сви су момци дошли у Чајниче без оружја и опреме, јер, неко је

115

чувао сулуду фикцију да Срби из “СР Југославије” нису у рату, те је свако ко беше кренуо у Босну да се бори ризиковао да га још на Метаљци (на “граници”), спетљају у “контејнер”, и после испитивања пошаљу кући, у Мајку Србију. Идемо у акцију, сутра ујутру, рекао је Мишо Вујовић, сарадник Погледа. Изгледало ми је као да се радује, а чему је било радовати се, пред полазак на турска села. Да ли се касапин радује, када с маљем приђе бику? Душан Корњача нам је дао нове униформе, начињене по његовом нацрту. Пошто је лекар, униформе су имале кратке рукаве, по један џеп на прсима, и сасвим солидне панталоне, са довољно употребљивих џепова. Дали су нам и мађарске аутомате, калашњикове из чувене Шпегељове пошиљке. Како су ти аутомати, са бакелитским рукохватима, стигли до Чајнича зна само свевишњи, и неки неименовани људи без којих Чајнича, и осталих српских делова Босне не би више било – на свачију радост и олакшање, осим мештана села око Горажда и Рогатице, Хан Пијеска и Рајловца, Борика, Зворника, Добоја, и другде. Нека Босне, нека Крајине, нека свега сем мога дворишта, па нека и њега, само да је мене и мога пркна: људски ум, чини ми се, дат нам је само да се домишљамо зашто смо такви какви јесмо и да од те мрље градимо филигранске паунове и звери, кутије, бродове; да, као деца, у облацима наших судби препознајемо лица и ствари, очарани сопственим незнањем. Шта да радим са пушком коју први пут држим у рукама? Раде Бошњак, дописник Политике експрес, и Мишо Вујовић, види се, већ су њима руковали, а ја покушавам моју да расклопим. Помаже ми један од људи из Корњачиног штаба, као да говори малоумнику, нешто што је по себи сасвим јасно и објашњиво. Малоумник јесам, не само за калашњикове. Чији сам ја род, иако сам Србин? Четири брата има Душко Корњача, а ја сам само новинар, не доносим ништа до себе, покушавао сам из Београда да поведем групу добровољаца, људи породичних и озбиљних, да чинимо у Босни што се не може, још, у Србији – да будемо клица Српске војске, која уме и да се бори и да не чини што војске не треба да чине, да би преживели војници имали шта да причају унуцима, не стидећи се. Је ли паљење турских села то? Јесу ли Италијани и Немци били у праву када су палили наша? Је ли Горњи Клак право место да се сломи турска сила, терањем његових неколико десетина житеља у пећине које нико од нас није могао да нађе (поготову не наш “водич”, из краја четрдесет километара удаљеног од Горњег

116

Клака: мизерног, од набијене земље и олупаних лонаца, и шпорета на дрва бело емајлираних, усред гара и пепела)? Пази, говорио ми је Душан Корњача, осмехујући се, да не препуниш пушку: има рупица при дну шаржера, када видиш да се ту појави жута чаура, пуна је. Ни један метак више, иначе ће ти се заглавити. (То ми је рекао Душан Корњача, а не ни Мишо Вујовић ни Раде Бошњак; из овог социјализма изашли смо, чини ми се, као свет без својте: тај осећај да сам – добијањем калашњикова – наједном остао сам, надам се да је део само моје уобразиље, но, ту стрку са пушкама памтићу и када не будем хтео, проклет при очима. Гледао сам Дугог из Српске гарде како се пентра куда би коза ногу уганула у црним, босираним, плитким, градским ципелама: носио је себе и своју опрему као да никога око њега нема, благих плавих очију, осмеха детета. Сед, висок, жилав, руку ишараних тетоважом, Дуги изгледаше стран осталим Гардистима таман као они једни другима, осим петорице момака са Пајом, који су у последњем тренутку дошли у Чајниче, уместо на Борике, одакле је био Пајин отац. Слично Гаравима, добровољци Гарде беху скуп појединаца, ветерана са Вуковара, Госпића и других таквих места, неки су се помало и знали, али, нису били јединица, што се видело, чак и кад су стајали у строју и викали: Живела Србија!) У четири и тридесет тог јутра, наиме, тачно по наређењу, Жика Јовановић, фоторепортер Ескпрес политике и ја мотали смо се пред Штабом у Чајничу, мало више старе, нагрижене џамије и мрзли се у нашим кратким рукавима, а тек пола сата потом појавио се Жарко Радуловић, командант Гарде. Плав, висок, уског бледог лица ишао је ка нама као војник од соја: риђкаста брада и бркови давали су му изглед хидалга а униформа и беретка, уз маскирне чизме, најаву непатвореног нехаја. Жика, ветеран са свих досадашњих ратишта, питао га је колико остајемо а Жаре је рекао, отежући помало, да не зна, али да се може десити и да преспавамо на терену. Ниже нас, скупљали су се Гардисти: деца, старци, са понеким војником праве доби, сурим и погуреним у сивилу јутра. Аутобусом смо отишли на почетни положај, Жика са два апарата и шкорпионом, за не дај боже. Траке од жутог жерсеја око главе значиле су да смо наши, једном таквом претходно сам чистио пушку (Пази, рекао ми је тада Дејан Јевтић, ако добро не скинеш конзерванс, после првог метка запећи ће се као цемент; али, рап (резервни прибор и алат) није имао конопца за чишћење, нити уља, нити крпа, ничег; трљао сам своју пушку синтетиком како сам најбоље знао, присећајући се нечега из војске од пре двадесет година. Дејан је потом погледао цев и рекао да је све ОК и то је било то: аповка и ја, и четири шаржера метака, неких и светлећих (Да зажди све у шта удари, говорио је Корњача док ми их је давао, осмехнут стално, по херцеговачки... Већ на километар од полазишта почело је гунђање на водича: некадашњег порезника под шајкачом, који нам је одмах признао да није одатле. Рамбо, крупан и гегав, вратио се у Чајниче, јер су му стари гелери у нози сметали да хода. Тако смо

117

наставили само са Жаретом и Доктором а Гардисти су почели да псују бившег порезника који се пентрао испред нас, спечен и хитар као дивојарац. Неко је испалио метак из М48 ка нама: чуло се како звижди; шуњали смо се шумом пењући се безмало окомито а Подгоричанин иза мене ми је говорио да моје плитке ципеле нису за те терене, већ чизме, са крампонима од цола. Иза нас, нестали су територијалци: никад их после нисмо видели а када смо причали о томе, Жаре се горко осмехнуо и рекао да могу и они да му попуше курац, да Гарди нико не треба. Зејтињавих очију дисао је убрзано, ознојен и љут. Прошли смо кроз попаљен засеок: момци су седели око неке чесме и, мада је неко говорио да је вода, можда, затрована, напунили чутурице. Ни ја ни Жика нисмо имали чутурице, као ни бар половина Гарде, јер нам их нико није дао, мада нам, пред полазак, Дејан Јевтић беше рекао да се без воде не креће у битку, колико ни без пушке. Гледао сам згариште: три дводелне рушевине на близу хиљаду метара висине, убоге, урваних греда, офуцане као габељски дом. Ко год да ту беше живео могао је и у шуми; шта ли га беше натерало да се турчи није ми никако било јасно, јер, сасвим се лепо видело да ту не беше нафаке; ако је у Чајничу некада и било бегова, ти нису живели на тој уништеној падини, мртвој и исцепаној као породичне слике на стражи изнад села, или иза некадашње муслиманске куће у градићу, у којој су били смештени Гардисти. Има ли ишта мртвије од исцепане и бачене слике? Претпостављам, да је, судећи бар по Евансу, становницима те безимене пропасти изнад Чајнича било важно, безмерно, да буду бољи макар од некога, а Власи, њиховога соја и језика, сасвим су им за то достајали, и када им није било лонца ни одела, па ни правог оружја, мимо сабаља које су им ковали Цигани. Изнад Горњег Клака, чучали смо гледајући у свим правцима, пушака на готовс; један од Пајиних момака нервозно ми је рекао да калашњиков закочим, да не бих, случајно, оладио неког од наших. Нисам му замерио: како је могао знати ко сам и шта сам, када смо доста губитака имали од сопствене ватре, од територијалаца са којима се беше запутио у непозната, испресецана брда, да се бори против још непознатијих балија, скривених по могућим бусијама густе, тамне, потуљене шуме? Доктор и још петорица сишли су у село и чули смо како грувају бомбе, и праште аутомати. Ускоро, из дубине, поред нас је почео да промиче дим. Цицо, Јаран, Жика фотограф, Ранко, и ја, предођени жилавим порезником, кренули смо изнад села, ка коси где је порезник сматрао да се налази пећина и збег.

118

Шта ћемо радити ако их нађемо, питао сам Ранка, а он ме је погледао, уредан, избријан, прави војник, младог, благог лика. Зависи, рекао ми је, осмехујући се. Пробијали смо се прво кроз високу папрат, држећи растојање, па кроз ниске, младе јеле; осећао сам се као задихана, крупна звер, видљива било коме на чукама изнад нас. Испред мене пењао се Јаран, младог, готово дечијег лица и ошишане главе. Запамтио сам га да стално прича нешто о Глини; своју пушку носио је са дужним поштовањем, гледајући лево и десно, спреман да отисне рафал где и кад треба. Где је пећина? питао је Цицо порезника а порезник је сео на падину, затурио шајкачу на затиљак; коса му је била дуга и умашћена, глава углавном ћелава – усеци око уста усукали су му се још више, а Цицо је осматрао висове, погурен. Идемо, рекао је порезник, до на врх оне косе, и показао руком. Тамо треба да се нађемо са осталима. И тако само напокон изашли на руб пропланка кратке траве, високо изнад Горњег Клака, па смо сели у хлад и мир четинара, опирући се ногама да не слетимо низбрдо, као низ скакаоницу. Јаран је намештао опасач и псовао дуге гаће, које га неко тог јутра беше наговорио да обуче. Осећао сам како ме сопствени опасач са шаржерима и дефанзивном ручном бомбом коље, лишен упртача. Али њих сам морао оставити у Чајничу, јер Корњачина униформа није имала нараменице, а ЈНА се никада није сетила да их прави од платна, са спојем преко груди, да војник може да понесе све што му треба. Био је, њима, важан само имиџ руско-немачког типа, ко још да мисли на употребну вредност те опреме, нама, топовском месу? Узми, рекао ми је тада Ранко, и пружио парче чоколаде; гладан (нисам јео од претходног јутра), неиспаван (до два ноћу у Штабу се већало, а устали смо у четири и петнаест) узео сам тих неколико квадрата чоколаде, захвалан до неба. И Ранко, нормално, био је Подгоричанин, као и Жарко; бар пола Гардиста били су пореклом или изравно Црногорци и остали Динарци, тако неприкладни када за њих нема посла; “копљем у трње” беше речено, али, потом је требало голим, негованим прстима чупати то копље из трња, када зарати. Десимир Тошић и његов ламент против наших балканских хилбилија, наших брђана и горштака чинио ми се јаднијим него икад ту, на пропланку изнад Горњег Клака, док су остали Гардисти и једна територијална јединица пристизали, и одлагали опрему. Стајао сам на ивици осунчане заравни, као осматрач на врху торња и гледао густи, сиви дим који се ширио изнад села: неколико кућа, истих као оне које бесмо претходно прошли, исти полом и јад, највероватније исти лонци и лавори обијеног, риђег емајла, и исте, поцепане слике, начетених људи, жена и деце, лица равних и погачастих, ретушираних по нашем адету.

119

Је ли било горе запалити Горњи Клак и његове мушкарце отерати са оружјем у шуму, а његове жене, децу и старце у збег – или прогон – или оставити село нетакнуто, кућа препуних муниције и залиха за те исте герилце, да са висова скидају наше људе једног по једног, или да на миру постављају мине по излоканим путевима на којима је већ преко десетак Чајничана, Срба, погинуло? Да ли је требало мајору Палдуму, некадашњем југословенском диверзанту са Вуковара, једном од најбољих официра ЈНА, олакшати намицање смрти нама, и пружити му прилику да седи, рецимо, у Горњем Клаку и лади шљиву са домаћинима који не верују ни у Бога, ни Алаха, већ само у свој јед наспрам Влаха? Вечери када сам дошао, др Душан Корњача причао ми је о момку, пристиглом из Швајцарске да се бори за своје и наше, кога је снајпер згодио негде при селима изнад којих смо се управо ломатали, танких живаца и дубоког беса. А какав је то момак био, говорио је Душан, тамних очију. Ти, колики да си, два пута у њега да станеш, Србине! а остали у том пренапученом штабу климали су озбиљно главама, ћутљиви као порота. Доњи Клак био је већ попаљен, и видео се са нашег ћувика: две гомилице разрованог ћерпича, заломљених греда, разбацаног камена од експлозија бомби и скривене муниције, а ми смо кренули низа страну, као смучари и дошли до блажег нагиба, где се могло силазити безмало као низа степенице, не меркајући букве и јеле куда бисмо се зауставили у суноврату. Један од територијалаца одвео нас је до скривеног муслиманског извора: у сред иглица четинара и папрати, одигао је један подужи камен и показао нам црно, гумено црево, које је штрчало педаљ ван суве, набијене земље. Тискали смо се око њега као бедуини, подмећући чутурице, не чудећи се ничему: да је на њему, испод длакавих, мрких, големих стабала била месингана славина, нико од нас не би у томе видео ништа необично, а тај извор беше најратнија ствар коју сам до сада имао прилике да гледам – промисао неког ко се спремао за времена каква људи обично не ишчекују – нарочито не Срби, јер код нас је вежбање смрти недолично, колико и спремање за тучу, унапред. Јебеш ово, рекао је Доктор, и повео нас преко чистине ка Коти 1089, крајњем одредишту за тај дан. Сунце је блистало међу ливадским цвећем, мирисало је на камилицу, рузмарин, босиљак, газили смо до колена кроз ту божију башту, беле латице неког цвећа миловале су нам листове а Црногорац се, кликтећи, бацио на два стога сена на сред чистине, спремајући се да их запали. Стани, викао је један од територијалаца, то је наше, српско! а Доктор се осмехнуо, мрачан иза мрачних подочњака и рекао: Једног дана запалићеш себе, несрећо! Где ћемо да спавамо? питао је Дебели. Као буави петнаестогодишњак, сав у сафаладама, ћосав, гледао је у Доктора, држећи пушку као мотку, отежалу.

120

Тада смо зашли у шуму, опет, и чули коње како крше жубње више нас: белац и дорат, дорат рањен, белац друг, дората смо потом искасапили, али, Црногорац је дошао и рекао да се из бута цеди гној, и да од вечере нема ништа. Бог је послао Црногорца да убије сусталог дората, не знајући шта чини. Да убијемо и белца, рекао је Подгоричанин, и тада га је Црногорац погледао, мрко, црно, насмешен од муке и питао га: Ко да убије белог коња, бог те јебо? Ма врх Коте 1089 запалили смо ватру и грејали се, а Доктор је почео да тражи место где би легао. Причао ми је како не припада ни једној партији, па ни Вуковој, да је у Гарди само да се бори, а да је обуку завршио код Капетана Драгана, пре Плитвица, Борова Села и свега осталог. Црне очи су му благо сијале у полумраку тог планинског врха, међу сенкама смрека и камења обраслог лишајевима и маховином. Једини начин да се бориш противу герилаца је анти-герилским одредима, рекао је, смешећи се, омален, жив као ђаво. Гледао сам како је стрчао низ брдо док су остали скупљали последње остатке снаге, не би ли се сместили око мртвог и живог коња и полегали, као шаком оборени. Наредбу, дајте ми наредбу, викао је Жарко у воки-токи а из мотороле се чуло само крчање. Уздржавајући се да не поломи радио-станицу, Жарко је псовао батерије, крај, и себе што чучи ту као птица, међу смрекама врха курца, на крај божијег пркна. Водич нам је рекао да идемо даље, да се спојимо са неким територијалцима за ту ноћ, пре наставка акције сутра. Какве акције, курвину ти мајку, викао је Жарко. Бледих усана искрио је бледим очима. Видиш ли да смо сви полумртви, а, ако неко припуца на нас, бићемо и клот капут, суру ти шајкачу намакнем до гузице, и теби и ономе ко нас јебе, овако, штапићем! Сишли смо са Коте 1089, у таму и мир густе, дебеле шуме. Има две непопаљене куће, говорио је водич. Тамо ћемо да спавамо... Прекорачили смо зарђалу, бодљикаву жицу и нашли се поред згаришта: смрдело је, отужно, на неку убуђалу, прљаву, метиљаву земљу, из куће је још праштало и пуцало, срушио се и последњи део дрвеног крова а поред дрвене ограде лежала је лешина неке животиње – мумифицирана, риђа кожа, испод ње нешто пепела, и зуби, као у дората на брду изнад нас.

121

Где је друга кућа, питао је Жарко порезника, па смо кренули опет наниже, прешли неки путељак и зашли наново у ливаду, миришљаву као ону где је Црногорац хтео да се весели ватри. Не може туда! викао је порезник. Ознојен, усплахирен, шајкаче спале на затиљак млатарао је рукама и говорио да су доле турска села, у која српска нога никада није крочила. Богами, рекао је Жаре, сад ће. Чучали смо у ражи на ивици падине, а Жарко је погледом посматрао шта се доле дешава. На дну свега пролазио је сиви, асвалтни пут, танак као назнака а са његове друге стране тамнела су се брда и шуме, њихове. Ја идем натраг, рекао је порезник. Иди, рекао је неко. Јеби се са веверицама, ако хоћеш. Не ваља, рекао је Жарко. Озбиљан, спустио је доглед и руком показао да се враћамо откуда смо дошли. Кроз златну раж, по смирају дана, ишли смо ногу пред ногу а Подгоричанин је гласно размишљао да нас папани нису можда намерно послали овуда, надајући се да ћемо прекршити наређење, и напасти што нико од њих није смео. Хеј, рекао је Бели, Доктор је кренуо за Чајниче, и казао да ко хоће с њиме може да га нађе више ливаде. Док је Цицо ломио гране трешње изнад попаљених Ранчића, покушавајући да дође до плода, Гардисти су са Жарком Радуловићем већали шта нам је чинити: вратити се у Чајниче или преспавати у шуми, у планини, без хране и без опреме, у кратким рукавима Корњачине униформе. Упалих очију, Радуловић се окренуо према нама и рекао: Нећу да кажу да нисмо извршили задатак. Остајемо. Ко хоће да иде нек иде. Јебем ли им мајку мајчину, и семе, да им је проклето! Када смо се вратили на прашњаву, земљану, џомбасту џаду испод запаљене куће, Доктор већ беше отишао, сам. Од три командира Гарде остао нам је само Жарко, блед, измучен, једва се држећи на ногама од пликова на табанима. Аустралијске чизме и чарапе изгледале су добро, али не беху, по свему судећи, дорасле Босни. Идем и ја за Чајниче, рекао је Цицо, и кренуо. За њим пођоше још двојица-тројица Гардиста, тихи и загледани у себе. Хоћемо ли и ти и ја, питао сам Жику фотографа, а он ме је гледао својим светлим очима, озбиљан, и климнуо одречно главом. Добро, казао сам. Онда остајем.

122

Тада су нам територијалци дали од свог провијанта и, седећи поред дрвене ограде сагореле куће, јели смо, свесни да браће ипак има. Жика фотограф пружио ми је кашику из прибора за јело једног од локалних брадоња, мали Рамбо донео нам је воде са чесме поред куће (Да није затрована? питао се Подгоричанин, но ипак смо је пили, јебеш тровање, и од жеђи се умире, и то пре); устали смо потом и отресли се, а Дуги ме је погледао, својим благим плавим очима и рекао: Смрзнућеш се. Ево ти овај џемпер, није баш по моди, али боље него ништа. Стидљиво ми је пружио дебели, светло плави, топао џемпер, домаћи, а ја сам га гледао, и питао га у чему ће онда он да спава, нашта се само насмешио и рекао да има јакну, и да ће се некако снаћи. Тај џемпер, који је Дугом неко са љубављу исплео, намичући густо чворове, спасио ме је; док сам лежао на сувом лишћу, поред труле кладе и гледао у небо кроз отвор у крошњи високо изнад себе, размишљао сам о свом оцу, и његовом спавању по потоцима и у снегу, од 1941-1945. Ако нас нападну, рекао је Жарко, нека свако пуца наспрам себе: лећи ћемо у четвороугао, а територијалац нам је за то време говорио да Мујаге највише воле да ударе у зору, када се сви опусте, да побију што више наших па да ишчезну у шуму, сенке сенки. Знао сам да ће ми та ноћ бити најдужа, икад; будио сам се и гледао у небо, вавек тамно, надајући се да Пајини момци ниже мене неће пуцати баш насумце, већ ка брду, ако се тамо неко појави. Повремено, опипавао сам пушку поред себе и пазио да се не сасуљам на главу момка подно мојих ногу; од њега је долазило равномерно, тихо хркање а десно се чуо Жика, који није могао да спава. Разговарао је са Брадоњом, псовали су, тихо, зиму и говорили како имам јак сан, када могу да стружем као да се ништа не дешава. А и шта се дешава, мислио сам и падао у сан па отварао очи док се рупа у ситном, округластом лишћу нада мном није мало осветлила и сви Гардисти устали, измучени као авети, лојани од бдења. У влажну, шумску освит запалили су ватре и прибили се уз њих, промрзли, згучени, а ја сам их посматрао и мислио како би нас два снајпера ојадила, ни трећина да нас се не врати у Чајниче. Новинар, рекао је Паја, дођи, седи до нас, и позвао ме руком; ако њима није до живота, што би мени било до мога – седели смо а Македонац ме је питао нешто око Црне Горе, устао беше и Цицо (који се ипак вратио прошле ноћи, јер не беше могао да нађе пут), разговарали смо о политици и студентским демонстрацијама а Македонац ме је погледао, испупчених жила на кошчатом, испупченом челу и рекао: Без овога, и показао калашњиков, ништа нема, и осмехнуо се, уморан, на смрт.

123

И територијалци су запалили ватре, шума се просветљавала; сви момци који су ту лежали или се збијали пред огњевима беху прави људи, искушани на једини, прави начин: чак и Дебели беше чапру своју пред метак потурио, и његово безизразно, затупасто, бездлако лице крило је некога ко се беше одлучио да не седи код куће и чека шта ће му ко донети. Док сам се те ноћи као у грозници тресао од зиме и поред подареног џемпера, да бих потом заспао као ошамућен, лелекао сам у себи над мојим друговима који не беху хтели да пођу са мном за Чајниче – над Јовом, Крајишником и хирургом који није знао зашто би отишао на Илијаш, међу момке којима су рањеници умирали од безазлених рана, за три сата пута колико их је делило од Пала; над Стевом, момчином из војске који је код куће крио бар петнаестак дугих цеви, пушкаром који је целога живота ишао у лов и скупљао оружје да би се, када сам га позвао да се коначно и потврди, извукао, не јавивши ми се пред уговорени полазак. Са мном не беше пошао ни Иле, момак из Краја, косовац или удбаш који је учествовао у неколико акција у Славонији и Хрватској (беше ми дошао нудећи се да пође са мном; мора да су се упрпили када су чули да Селић скупља војску, јер ми је казао да Аркан неће добро гледати на ту ствар, нашта ми је остало само да се смејем и кажем да Аркану нико не може бити такмац, и да у овом малом, погубном рату, за који би најбоље било да га преживи тек сваки десети од нас – али, онај прави – има места за све). Осећао сам се као говно, не што нико није пошао са мном, већ што, изгледа, не би пошли ни са ким: педесет година социјализма научило их је да слушају једино државу, полицију и војску – шта је њима значила унутрашња принуда када Србија није званично у рату, зар ми Спасоје, бацачлија из ТО Београда није рекао да би ишао, само да га не прогласе дезертером; свако је имао свој разлог, а Чајниче није имало људи... као ни Илијаш, или Борике. (Требало је да идемо на Борике, говорио је Паја, осмехујући се кроз жуту, ретку, рашчупану браду. Одатле ми је стари, тамо ћу, осећам, и погинути, а ја сам му говорио да живи, нека гину балије за своју фунадаменталну, исламску, или усташе, за њихову лијепу...) Ко зна који пут сетио сам се Коцкице, мангупа из Зуца који ме је у Централном затвору гледао веселих, тамних очију и рекао, као за себе: Свако од нас је овде јер је нешто урадио. Они који нису никад ништа су још на слободи, од њих је све ово и потекло... И био је у праву: на фронт нисам отишао пре годину дана јер је Кос тада убијао с леђа такве као ја, или их слао у погодну или пригодну смрт; али, данас је Кос је пукао, и Удба, бар у Босни – ма колико удбаша остало време им беше отекло; борили су се и они са Корњачом за живот, неки, ваљани, беху га и изгубили доносећи метке и калашњикове кришом борцима на Козари, на домет тенка од Горажда и његових несталих, одсељених комитета СКЈ, СК-ПЈ, Мировног покрета, и других... Људи у шуми око мене, Гардисти, беху махом бивши робијаши: на бледим грудима Жарка Радуловића плавела се слика фине, засенчене тетоваже, Дуги, који ми је продужио живот џемпером (јакну беше дао Цицу, сам провевши ноћ у кошуљи – горостасан, насмешен, благ, неуништив као од опуте) ратовао јер неко мора, знајући да то ипак неће нико чинити боље од њега, рођеног ратника још откада су сви Југословени дављени да би Зло трајало бар тисућлеће, колико се очекивало да поживи Броз... У Докторовим тамним очима слутио сам неку претходну мућку; кроз шта је прошао Рамбо (и Велики и Мали) знали су њих двојица: Гардисте нико

124

није питао ништа, ја понајмање: шта су имали рекли су собом, чињеницом да су ту а не другде, где се одвијају зарубни догађаји... (Три дана био сам на Видовданском сабору, рекао ми је Жути, бледог осмеха. Беше дошао из немачког подземља да се бори за Србију коју су уздизали говорници на Сабору, док му није пукло трпило; у белим, платненим патикама стајао је преда мном, испред Хотела у Чајничу и осмехивао се, знајући да су речи бофл... Ко год казао да је Жути у Чајничу не би ли што опљачкао, послао бих га до попаљених кућа, да понесе крпе и старе пешкире, буђаву и подерану обућу, гњиле душеке и перине, дрвене, нахерене хоклице, олупано посуђе. Усто, понудио бих му да спава у шуми, или данима кисне на положају, зазоран на метке и гранате, и да нечим неприкладним разара конзерве месног нареска, или војничких паштета, не би ли их без хлеба трпао у себе, док је ичега... Срби, ми смо у рату, и нема нам изласка до војном победом; све друго биће пораз, и то војни. Тада ћемо се присетити Косовског мита, и његовог правог значења – када нам страни војни полицајци буду шетали улицама, или се ситни Французи буду дерњали по нашим кафићима, кезећи нам се као Хотентотима; претпостављам да то неће сметати особама из београдског високог друштва који ми већ прилазе на улици, не представљајући се, да би ме пљували због ратног хушкања, фашизма, антисемитизма, и којечега другог видљивог њима с бескрајне танкоћутности за правоверје сваког трена, и времена... Све то ће сметати једино Дугом и Душану Корњачи, Жарку Радуловићу и Мишу Вујовићу, Дејану Јевтићу, из француске Легије странаца овамо пристиглом да се бори, те његовом оцу, официру ЈНА пензионисаном јер је био војник, а не морално-политички манекен... Сметаће то, жестоко, једино оном делу нашег становништва који је очувао мост са људима из наших народних песама – јединих наших књига које се, мимо Павића и сличних, налазе по библиотекама других земаља и народа... Попушите ми курац! викао је Жарко у слушалицу мотороле, и ми смо се, пошто је поданило, у колони по један спуштали ка уском асвалту, решени да изгинемо пре но се поново упустимо у брда која су нас делила од Чајнича. Иза нас остало је једно одељење Гарде, са Лакијем и неколико момака решених да пуцају и спале још нешто, када су се већ нашли изнад Ранчића као чавке над лешином... Клецала су ми колена од умора, лево ми се преклапало и помишљао сам шта ће бити ако ми се колено потпуно сложи, и не будем могао ићи даље. Знао сам, тада, да ми је живот у туђим рукама, да се опире о оматорели зглоб, полугласно сам довикнуо Жики фотографу да успори, мало, а он се није ни осврнуо и Гардисти су почели да ме обилазе, да одрже везу. Пролазећи кроз зелено жито, ка турским кућама на рубу пута знао сам да ме је спасила срећа, или Бог, јер, по равном се већ могло; неко је запуцао по прозорима напуштеног, допола разваљеног и попаљеног дома, Калаит је гађао ветробран и гуме наранџасте ладе, Јаран растурао паркирани, зарђали фолксваген... Удри, рекао је Гиле, пробај како ти пушка ради, а ја сам уперио калашњиков у већ пробушене прозоре, па у цреп, и отиснуо четири метка. Затим смо, држећи растојање, у колони по један са обе стране пута марширали ка Козари, зауставивши се када је неко повикао са суседног брда, питајући ко смо.

125

Српска гарда! урлао је Жаре а неко од момака је рекао: Јебеш га што нема јачи глас, и: Шта ако су то Мујаге? Али, то су били наши, па смо ходали даље, све до контролног пункта при Козари где су нас сачекали један полицајац, један резервни официр, и једна болничарка... (Шта бива, говорио је Јаран у шуми, ако те ране? а Македонац га је тада погледао, црн и мастан од зноја; жиле на челу су му још више набрекле па се насмејао, као да грца, и са обе руке ухватио замишљени, позамашни фалус и рекао: Онда си га, брате, попушио! а Жаре се смејао заједно са њим, такође као да плаче. Са обе руке, брате! викао је, а гар наших јутарњих ватри тињао је, димећи сиво и густо, као са Горњег Клака...) (Редигована ратна репортажа из књиге Момчила Селића Напад на Горњи Клак, Друштво Српска Крајина, Београд – Книн, 1994. Претходно објављена у београдској Дуги 1992.) Бранко Бубало ОСТАТИ ОВДЕ XXIII Страх. Прави страх шта је; онај из детињства што га памтим, беше ли исти? Али, не осећам страх. Зебња је то. Незамисливо ми је све то што се збива још увек и још увек нисам у стању да ухватим корак са стварношћу. Кренусмо. И свака мисао о несрећи пресахне у поплави ситних догађаја. Нема времена за слутње. Добро је имати времена за своје мисли, за свој страх. Колона се раздваја. Чигрин крак одлази десно и нестаје иза једног хрбата. Ми продужисмо узаним асфалтираним путем. Сива телефонска жица уз пут означава слободну територију. “Ја сам Врбас, ти си Дунав”. Лепо. Као на филму. Из ровова и земуница измигољише пешаци хватајући корак са тенковима и оклопним транспортерима. Њихова лица зраче забринутошћу и страхом. И понајвише – чуђењем. “Откуд ја овде”, говоре њихова лица. Сви ми бисмо могли да се запитамо исто. – Крени сад напред – Потражим танку сиву линију телефонске жице. Нема је више. Значи ту је крај. Пешаци гледају у мене. Осмехујем се, да их охрабрим. Али они само газе по трагу гусеница, држећи своје пушке попут мотика. Стижемо до места где се пут под правим углом рачва на две стране. Наређујем возачу да стане. На десном краку пута видим мине уредно послагане преко друма. Можда су лажне. Или лажне све осим једне. Наређујем нишанџији да пуца по

126

минама. Али се ништа не дешава, и сигуран сам да је по среди замка. Одлучим да идемо лево. “Ти идеш напред”, рекао је поручник. Онда могу и да одлучим куда да кренем. – Миле, обиђи сваку локвицу и сваки бусен земље који угледаш на друму. И вози полако. По-ла-ко. – У први мах помислим да је Чамоња испалио гранату, да смо погођени зољом или маљутком. Онда ми сину да смо зацело нагазили на мину. Да. То је. Завукли је испод асфалта. То је та замка. Али још смо сви живи. И неогребани. Не осећам ни олакшање, ни страх. Тако је то. Чист случај. Провирујем ван. Пешаци великим очима зуре у мене. Подигнутим палцем им показујем да је све у реду и они ми се осмехују. – Вукашине, сиђи доле да видиш како смо прошли. – На лицу послужиоца препознајем панику. – Хајде, не бој се. Идем и ја. – Дижемо сајлу за вучу која се откачила услед детонације и враћамо је на њено место. Чланци гусенице се нису раздвојили. Али ако будемо морали да се крећемо кроз блатњаве оранице оштећене осовинице ће попуцати попут стакла. – Крени даље – јавља се поручник. – Да нађем још коју. Проклети гад. – Полако милимо даље низ друм. – Врбас, овуда не можемо да прођемо. – Пут је завијао удесно преко широког шанца. Мост који води преко давно је порушен. Нацерим се и насмејем Чамоњи који забацивши главу уназед кези своје ретке зубе. – У реду... Окрећи... Идемо назад... – Људи који су ишли за тенком загазе у траву. Један нагази на “паштетицу” и њих неколико попада. Не стижу од изненађења и страха да покажу бол. Даље испред нас видим висок стуб дима и земље. То је поручников тенк. Готово је. Али остатак јединице наставља напредовање и пешадије без тенковске подршке нестаје у кукурузишту. Тамо је Чигра. А с њим је Бог. Или ђаво. Биће све добро.

127

Поручник је пешке отишао за јединицом. То ме приморава да му опростим. Нико овде, заправо, нема само једно лице. Човекове снаге пресахну и он пада. А онда се опет уздигне до људскости. Да, то је храброст – тај страх лишен кукавичлука. Заменићемо оштећене чланке користећи се искиданом гусеницом поручниковог тенка. И шта сад? “Да, шта сад?” Понављам у себи питајући се да ли би требало да продужимо. Али, потпорни точак испод кога је експлодирала мина савијен је и блокиран у осовини. Кроз блато не бисмо далеко стигли. – Назад у базу, претпостављам. Треба да заменимо тај потпорни точак. Ако уопште нађемо неки. После тога ћемо видети. – – Ако се овако настави, до краја неће имати ко да стигне. Где су ти проклети пионири? – негодује возач поручниковог тенка, љут што је онемогућен у вожњи. Као да је на релију. – То што су нас сјебали још ништа не значи – одговори му Милан. – Да-а. Чигра је тамо. Чујеш како грува, скоро у рафалима. “Улети, разбуцај, и врати се” – рече Чамоња. Из шлемофона што виси о куполи допиру до нас јауци и нечији паничан глас. Нико не разуме о чему се ради. – Неко је најебо – закључује Чамоња резигнирано. Настаде тежак мук. Стиже и ТЗИ, прекидајући ток црних слутњи. Поручников тенк закачимо сајлама за ТЗИ јер није имао гусенице и неславна колона крене пут базе. XXIV У базу су стигли мајстори. Прионуше. Журе да оспособе бар један тенк. Заокупљени су око њега као око загонетке. Мој тенк је најмање оштећен. – Ето ти наше курате среће – као шалећи се протискује Чамоња. Ти људи су до рата поправљали само тракторе и комбајне из економија. Сад улажу сву своју вештину искусних механичара да уништени потпорни точак буде замењен.

128

У базу стиже глас да је битка окончана. Победа? Дакако. После свих неуспеха у селу Борову почињем да се навикавам на победе. Годи. Али има жртава овај пут. Позадинци нису расположени за причу. Као да су од неког били упозорени да ћуте. Видим међу њима једног знанца, одвлачим га устрану. – Кажи ми шта има ново. – – Погинуло је неколико Суботичана... а има и доста рањених. – – А из моје чете – тенкисти? – – Има један тенк, згужван ко фишек... преврнут на куполу лежи у кукурузишту. – – Како? – – Мина... или седам-осам противтенковских, наслаганих једна на другу... или мина и сто кила експлозива... тротила, јел се тако зове – ко ће знати. Ја ти се у то слабо разумем. А и свеједно је сад. – – А посада; шта је с њима јел знаш? – – Еј човече – помешало се месо са гвожђем. Возача су секли попола јер нису могли да му ишчупају ноге из челика... нишанџији је отсекло и руке и ноге – живео је још кад су стигли до њих, куцало је у њему – онај белобрадац са пивом у чутурици, знао си га. Командир – један од оних близанаца, добио у главу – брат му још не зна, једино послужилац можда преживи. Од детонације излетео кроз отвор на куполи, изломило га – али ко зна, можда се извуче. Кажу – ко тица је летео, сав је изломљен ал жив – несрећеник. Уххх – одмахне тешко рукама и оде. Тешком муком скупљам посаду. Редови су начули о погибијама. Потресени су губитком двојице својих класића, сити и рата и војске. Сити су они још од почетка. У рову од првог дана. Проклети случај је хтео да прва генерација војника којој је било дозвољено да у цивилним оделима излазе у град никад не искуси ту привилегију. У касарну, са осјечке аутобуске и железничке станице су спроведени у оклопним транспортерима. Обуку су савладали у рововима под снајперском паском. Па ипак, или управо зато, ти дечаци знају све о тенку. Оно што је остало у чети после бежаније постало је спретно, увежбано, жилаво и опасно тенковско месо, способно да преживи, да убија и руши кад мора и кад му се нареди, без размишљања и без сопственог суда. Али у њима још увек куцају срца дечака, неспремних да дају животе за туђе идеале. Бачени су ту окрутним избором судбине. Разумем их и жао ми их. Хватам Чамоњин поглед стидљиво молећив као да је пред професором који се двоуми да ли да га испита. Нек одмори мало, свако има своју

129

границу; а ја нисам Чигра и не морам да му наредим. Имао сам и ја таквих тренутака. Погледом га дозивам у страну. – Иди у бараку, разумеш. – – Разумем. – И оде погнуте главе, али лака корака. – Хеј, Чамоња – зовем га назад. Он се врати са сумњом у очима. – Поведи и Црног, биће ти досадно самом – шапнем му, лупнувши га по рамену снажно. Не очекујем захвалност. И не добијам је. У посаду се пријављују двојица резервиста. У касно послеподне наш тенк напушта економију предвођен камионом са храном и војним материјалом. XXV Стигосмо. Младићи-редови се мувају око својих тенкова у кукурузишту; промрзли, поспани, безвољни. Некако ми ни личе на војнике. Делују безопасно. Јер све је већ било готово. Поздрављамо се, изљубисмо. Познајемо се тек две недеље, а као да су године протекле. Чигра однекуд изниче са својим тенком. Пројезди путем, стојећи на моторном одељењу. Као да је на белом коњу – надувен од бесмисленог тријумфа. Показује нам лугер одузет неком лешу, зацело пуца из њега. Инфантилни, недозрели надувенко – ил прави ратник; шта је? Чинило се: све његове победе проистичу из порива да стекне још један трофеј. Или му дух авантуристе утабава стазу судбине. Или је то тек амајлија; фетиш неки којим ће се касније доказивати кабинетским официрчићима кад све ово прође. Ако прође. Ако изнесе живу главу. Кренемо за њим ка пољопривредном добру. Стижемо међу стамбене зграде, приземнице из педесетих година, местимично разрушене, израњављене. На раскршћу, у плитком јарку црн леш с лицем у блату, раширених ногу и руку. Недалеко, крај срушеног зида још један склупчан у положају фетуса. Лутке су то у црном. Склањам очи са њих. Смрт је ружна чак и на лицу непријатеља. Помажем Милану навођењем преко унутрашње везе да лепо смести тенк у заклон између два зида који се под правим углом сусрећу. – Помоз Бог, јунаци – поздравља Чигра. – Сјебасмо их, ипак. – Дугим корацима нам прилази, осмехујући се. Поздрављамо се. Чигра не показује да је осетио хладноћу у мом држању, срдачан је и весео. Питам се зашто осећам толику одбојност. Над пустаром се хвата прва тама. Чигра нам показује где да се сместимо. Празна собица у згради ватрогасног дома. Светлости има још таман толико да наместимо

130

лежајеве. А Милан донесе однекуд шољу свињске масти и од парчета памучне пертле направи фитиљ. Запали своју лојаницу и светлост шкрто обасја уску високу просторију. Рано је за спавање, али је дан био напоран. Осећам умор. Сручим се на један лежај свијајући руке под главу, опуштајући се, трудећи се да заспим, да одагнам мисли. Има ли уопште места за јасну мисао? Има ли времена? За јаук и чисто осећање припадности? Има ли простора на ратишту за људскост, за самилост? Има ли оправдања за страх? Има ли правде? У овој крви, праштају ли и они нама, ил напросто – кољу? И откуд толики јаз да се створи између нас? Куд нас то воде наши богови? Имају ли и они савести, или су сви подлегли колективном брисању кривице? Чиме ћемо се сутра поносити, хоћемо ли моћи да се смешимо деци нашој, хоћемо ли имати децу, хоћемо ли смети да их имамо? А ја? Хоћу ли опстати? И чему? Хоћу ли имати душу кад ово престане? Хоће ли, Боже, ово икад престати? Милица. Где ли је сада Милица? Хоћу ли је наћи? Хоће ли ме хтети – она преображена, мене преображеног? Ако се сретнемо, ми ћемо да будемо други људи. Хоћу ли наћи утеху, мир и сласт у њеним топлим недрима?

*** Проводимо време на том пустом месту, само пар стотина метара од непријатеља. У напетом миру. Делује онеспокојавајуће тај мир. Једино ноћу резервисти из Суботице непрекидно пуцају из страха, све до зоре. Пролазе дани. Првих дана залазио сам по кућама завирујући у разголићену интиму бивших станара. Колико се несрећних судбина ту зачело – сиротињски станови, сиротињске ствари. Опет страдају сиромаси. Бесмислена Божија правда. Страдају у међусобном поништавању обични беспомоћни људи који нису успели, или нису смели, или нису знали да се измакну. Тако је увек било. По подовима разбацане слике причале су о понеком дечијем рођендану, веначањима, о посетама рођака, екскурзијама, матурским забавама, погребима... успомене заробљене у сребру фотопапира.

*** Леп је новембарски дан. Сунце је разгрнуло облаке, шкрто грејући хладну земљу. Наш свет се свео на тих неколико кућа усред кукурузишта. Тихо је. Тек понеки

131

усамљени снајперски хитац и људи у униформама што се мувају овамо-онамо потсећају да је време ратно. Људи су се опустили из грча у коме су били последњих дана. Сада су већ поспани, лењи и вечито гладни војници опхрвани доколицом прекиданом тек одласком у ровове и траншеје ископане на рубу економије, према Ернестинову. Заштекће оданде “гароња”, дугим рафалом парајући тишину у крпице у ноћима без месечине. Страх нагони људе да нештедимице просипају муницију у мрак. Са друге стране није било одговора и то је тек растројавало живце невештих ратника. А ми све то доживљавамо као угодан војнички пикник. Осим одржавања везе путем дежурног пријема ради могућих позива из команде батаљона немамо никаквог посла. Чак је то непотребно, јер етар је мртав. Све поруке се упућују лично, јер нема журбе. Лењост која се увукла у нас отупела је чак и мисли. Напросто не могу да их прикупим. Све је личило на избледео сан и то ми чак годи. Помисао на оца и мајку о којима ништа не знам изазива у мени мучан, болан осећај празнине и јада, баца ме у беспомоћан очај. Надам се да су негде у Србији, да су прешли Дунав чамцем у некој мрачној ноћи и сада трагају за мном. Али потмуло предосећање да им се десило нешто ужасно раздире ми душу. И не могу да се отргнем осећању кривице, што сам дозволио да остану. Сад ми преостаје једино нада. И гоним мисли о њима иако ме пече савест.

*** Коначно, деветог дана Чигра нам нареди да покупимо своје ствари. – Идемо кући – викнуо је са врата и нестао. У сумрак, наша колона прође кроз капије економије претворене у ратну базу, дочекана шпалиром насмејаних војника. Победа. Ипак. Чигра је шлепао заплењени тенк са шаховницом на обе стране куполе и то је било довољно да у том часу заборави губитак тројице бораца. Рат је, мајку му, помислим. А он је војничина – има право на своје парче славе. Погинули нису умрли узалуд. Не докле год се овамо враћамо као победници. (Из романа Бранка Бубала Остати овде, издање ИК “Добра воља”, Вуковар – Борово насеље, Вуковар 1995.) Бранко Бубало је рођен шездесетих година прошлог века у Вуковару. Завршио вишу трговачку школу. Радио као новинар Радио Борова. Као резервиста учестовао

132

у Отаџбинском рату 1991-1995. Роман Остати овде му је књижевни првенац. Написао још и роман Ћелија, издање “Знамена” из Београда, 1997. После Дејтона морао је да се исели из Вуковара јер су га Хрвати оптужили да је “тровао хрватску земљу” (ваљда писањем). Пошто му београдске власти нису дозволиле усељење у “СР Југославију”, са супругом и двоје мале деце отишао у Канаду. Тренутно живи у Торонту, и нема ни могућности ни времена за писање. Станислав Краков ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ (одломак) Дан после ове ноћи, 10. август, донео нам је мир и одмор. Војници крпе поцепана одела, замењују искривљене бајонете и поломљене пушке, попуњавају потрошену муницију и ручне гранате. Данас смо добили нове енглеске бомбе, округле као лопта, које се пале као шибице. Свако од нас има дашчицу, коју привезује на рукав и о њу трља упаљач бомбе. Нико овога дана из нашег батаљона није погинуо, па ни мајор Живковић. – Видите – говорим му када је дан завршен – ноћна привиђања су само последица преживљених узбуђења. – Слушак, Сташа, сав је мој новац у сандуку са стварима. Све је у злату које сам штедео за моје. Мој ордонанс има кључ. Када погинем, предај све то штабу пука и мој сат, па ће ваљда једног дана то добити моји. Слушам овај усмени тестамент ћутећи. Нема снаге да га разуверавам. Ноћ је опет над нама, ноћ са својим изненађењима и узбуђењима. Појавио се ордонанс пука. Предаје мајору малу затворену коверту. Знамо шта значи. Прилазим и осветљавам хартију џепном лампом. – Наређен је покрет батаљона. – Мајор Живковић спушта нервозно свој параф на поцепану коверту и другом руком граби од ордонанса чутурицу са ракијом. Дуго је не одваја од уста. Пролазимо кроз густу шуму поред једне пољске батерије. Назиремо топовске цеви уперене ка гребену на који идемо. Около, као брежуљци, леже гомиле жутих месинганих чаура испаљених у току дана. Артиљерци седе крај топова и пуше. Напред се бели побијено, огуљено коље. То је ознака за правац гађања у ноћи. Горе изнад шуме излази млади месец. Његов плавичасти срп је сићушан и танак. Крај стазе се црни надувена лешина погинулог коња.

133

Стижемо опет на камениту косу, на којој смо се прошлог јутра сакупљали, избегли испред коњице и која као да постаје наш удес. Увек се на њу враћамо. Довели смо само две чете, док су две остале као резерва у јарузи у шуми у којој смо били. Испред нас је тамна падина са невидљивим жбуњем и још мање видљивим непријатељем. Иза заклона од камења седе војници са пушком у руци и напрегнуто гледају у мрак пред собом. Нико не говори, нико не пуши. Потпуна тишина притиска планину на којој хиљаде невидљивих људи ћути у очекивању смрти. Лежим крај пољског телефона, који је такође нем, и крај неколико отворених сандука у којима су црне енглеске експлозивне лопте. На леви рукав сам причврстио дашчицу за паљење. Гледам као занет у месец и заборављам на планину са заседама, на невидљиве људе у белим доколеницама и са спљоштеним шапкама, који нас кољу и које кољемо, заборављам и све опасности и мислим на Маријине танке голе руке које се склапају око мене... Скачем увис тако нагло да сам се скоро преврнуо. Један урлик, уједначен и општи, проломио се у нашим рововима десно, на вису покривеном шумом. Ту је неки други батаљон нашег пука. То је бугарски јуришни поклич. Без пуцња, привукли су се до самих ровова и сада крици убијаних бајонетом и урлик победника слили су се у језиви крик. Јако стрма падина пред нама нас је спасла. Јуришни талас пред нашим заклонима је закаснио. Чујемо камење како се котрља. – Бацај бомбе!... И ја сам појурио са наручјем пуним округлих, тешких ручних граната ка првим заклонима, само десет метара преда мном. Шиште упаљачи и запаљене кугле описују усијане пруге у лету. Лавина од усијаног челика, распрснутог камена и разнетих тела ваља се низ падину пред нама. Све што пуца и убија сада сипа ватру. Ваздух је пун смрада сумпора и дима. Уши глухну од грмљаве и треска. И наша батерија крај белог коља сипа плотуне својих граната преко наших глава. Мајор Живковић се опио лудом храброшћу. Његова сенка пролеће кроз фијук и његов глас се чује свугде крај узнемирених војника. Одједном фијук граната преко нас престаје. Неколико пута се понавља суви прасак картеча и онда бугарски победнички крик. Батерија је пала. Само смо још ми остали, сломивши све јурише пред нама. И још једино, одмах лево од нас, скоро иза наших леђа, на Цепу, где је улаз у долину, одиграва се епопеја. То је чета сликара-капетана Јосиповића. Лула која као пркос светлуца у тами осветљава његову чупаву браду. Неосетљив на челичну шибу, стоји усправљен и горд на рову. Испред њега је већ искидана препрека од жица, које су пуне усправних мртвих тела нападача, која стоје као окамењена шума и као најсигурнија препрека. Иза ове ограде мртвих осећа се топао дах гомиле која наваљује и руши се под косом митраљеза и ручних граната. Док сам још нагнут од замаха при бацању последње бомбе, један тупи ударац посред уста покреће ми све зубе. Осећам бол и у колену. Хватам руком уста. Рука је крвава, али су зуби сви на месту. По болу видим да ми је само горња усна прсла.

134

Један већ охлађени већи комад ручне гранате, или можда комад камена, завршио је свој пут на мојим уснама. Други комад ми је разнео чакшире на десном колену и зарезао уску бразду на кожи. Са првом светлошћу зоре откривамо да смо још само ми – две наше чете на коси и чета сликара у долини – једина слободна оаза на Цегану. Цела је планина пала у руке Бугара. Потпуно само опкољени. Живковићево лице је модро и поглед му је мутан. Шапуће ми: – Наредио сам орднонасима да убију мене и тебе ако Бугари продру и код нас. – А то не – викнуо сам. – То право задржавам за себе. Ја сам научио већ да се пробијам... Наш телефон је већ давно пресечен и нико не зна шта се са нама дешава. Једна мисао ме оживљује. Саопштавам мајору: – Ја ћу са Гојком и још једним ордонансом да се пребацим до резерви и да доведем наше две чете. Овај се предлог допада мајору. Очи му одједном постају светле: – Одлично, полазим и ја да се ставим на чело контранапада. Банкарски чиновник, капетан Грујичић, прима команду над опкољеном групом. – Држите се још само три сата... У мутној светлости јутра силазимо командант, ја, трубач и четири ордонанса журно низ падину, доле ка долини, иза последње барикаде на Цепу. Пред нама је голи брег, једини пролаз ка нашим резервама. Пут којим смо синоћ дошли је већ давно у рукама Бугара. Наше плаве силуете на голој падини каменитог брега брзо постају мета за бугарске стрелце. Али је јутарња светлост још увек несигурна, као плава магла и док меци прште свугде по камену, ми задувани грабимо уз нагиб. Пола сата били смо дивљач која се гони. Најзад, на другој страни брега, која је сада као гранитна плоча између нас и гониоца, налазимо заклон, сигурност и, убрзо, наше чете. Не само оне, већ цео наш пук је покрету. Са свих страна јуре појачања у густим колонама. Општи контранапад почиње. Свуда светлуцају наши бајонети и шлемови кроз шуме у диму и пламену. Све гушћи су наши редови који извиру као из земље из свих удолина и јаруга. Пред нама је победнички изливени талас непријатеља, а иза њих наше опкољене чете.

135

Мајор Живковић који корача на челу наших резерви диже увис своју дебелу чворновату мотку којом се поштапа. Сунце пада по нама али мене тресе још грозница ноћи и, као луд, вичем трубачу: – Свирај јуриш! Десетине других труба са свих крајева шуме прихватају као ехо наш позив на покољ и бесконачна сигурност нас испуњава. Челични град нас више не зауставља. Наш челик су наши бајонети. И покољ почиње. Ми смо полудела војска која се свети. Ништа више не може да нас заустави. Газимо преко мртвих и наших покланих ноћас у изненадном препаду и ових других кроз чија тела троугли шиљак дуг неколико десетина сантиметара пролази лако као кроз оне манекене од сламе на којима смо учили као се непријатељ пробада. Наш талас достиже до наше ноћашње заштитнице. Само је још увек бело коље усправно. Све друго лежи. Мртва посада чува умукле топове. Испружене, укочене руке нишанџије још држе чврсто пијук којим је покушао последњу одбрану свога топа. Небеско плавим униформама наших артиљераца крв је дала боју трулог храстовог лишћа. Као прогоњена дивљач око које се склопио обруч гониоца војници са ниским шапкама и белим доколеницама се збијају у гомиле. Узалуд вичу: – Братко, братко! Бајонети не знају за милост ни за братство. Смрт за смрт. Ту, на десетак метара од нас, лежи мртво тело мога друга из моје класе Војне академије, потпоручника Глигоријевића. Његово детињско лице је маска од воска, јер је сва крв напустила његово тело кроз гркљан пререзан метком. Шума смрти је опет цела у нашим рукама. Нема више Бугара, сем мртвих, између нас и наших опкољених чета. Журимо у сусрет ослобођенима. Горе, под самим гребеном косе, корачамо журно, један за другим, као Индијанци, мајор Живковић, ја, трубач, ордонанси. Опијен сам од дивљачке радости коју доноси победа. Крв ми се закорела на уснама. Раздрта ногавица на колену чини ми се орден подвезице. Гребе пред нама поседа група из нашег јуришног таласа. На неколико метара више наше стазе којом корачамо неко маше на мене рукама. Мој сусед из болесничке собе у Плаву, капетан Марковић ми довикује: – Сташо, да видиш ово... Окрећем се и док тражим пролаз кроз жбуње, заустављам поворку ордонанса за мном. Само је мајор продужио напред. На неколико метара у страни преко нашег бацача бомби – Хазен топа – лежи раширено огромно тело бугарског трубача, који још увек држи у мртвој руци своју металну трубу као да још зове своје мртве

136

другове на борбу. Један ударац бајонета у груди приковао га је за бацач. Нисам имао потпуну визију... Тресак који је једновремен са фијуком заглушује ме. Као да се цео ваздух око нас распрскао. Окрећем се нагло. Изнад ниског младог дрвета, на три метра од земље, ту где смо тренутак раније били, још плови облак распрснутог шрапнела. Покидане гране падају као киша по камену. Дах ми се засутавља. Под рањеним дрветом лежи мајор Живковић. Чујем само његово пригушено јечање. – Погибе командант! – чујем трубачев глас. Ордонанси су јурнули ка телу на земљи. Моја радозналост спасла им је свима живот, а позив Марковићев ишчупао ме је из сигурне смрти, удаљивши ме тачно изван ивице смртног круга сручених шрапнелских куглица. Само један није измакао од најављене судбине; мајор Живковић, кога су само пет корака, што их је начинио испред нас, одвела из живота. Црна крвава пена избија преко његових дебелих усана и зауставља се на рашчупаним дугим брковима. Тихо јечање прелази преко њих. Отворене очи добијају тврдоћу стакла. Крв шиба с десне стране груди и лије преко суре блузе. Ордонанси секу ножевима чоју и раздиру је са прсију. Крв у млазевима тече преко густих маља и сасвим белога меса. Док два ордонанса притискају завој на широку рану, испод раскопчаног појаса, из огромног крвавог отвора на трбуху куља страхота разнете утробе. Црне усне се још покрећу и чујем једва разумљиве речи: – Поздрави ми децу... и жену... Један дрхтај је прошао кроз руку, као да ми је мајор хтео да пружи, али је рука пробијена оловном куглицом и тресла се немоћно. Један изненадни густи млаз крви баца увис завој са груди, недовољно причвршћен. Стаклени поглед се зауставио изнад грана разнетог дрвета. Као да један осмех развлачи црне усне мајорове и жути зуби се указују: – Како су лепи лептири... који лете... Војници клече са скинутим шлемовима. Над шумом око нас небо се раскида новим смртоносним ватрометом којим бугарска артиљерија свети пораз и смрт својих. Ордонанси шире један замотани шињел и стављају на њега полуголо крваво тело. Трубач ми додаје новчаник и сат мајоров, његову крваву марамицу и ратну торбу. Док четири ордонанса носе на разапетом шињелу мртво тело, ја силазим низ густу шуму ка пуковском штабу да предам овај аманет мога шефа и рођака. Знам где је

137

до јуче штаб био. Данас се много променило. Изнад шуме све чешће урлају артиљеријска зрна, ломе гране и прште по камењу. Излазим на усечени пут када је моје предосећање, као на Калин-камену, предухитрило блиски фијук. Када сам већ био пружен стрмоглавце по земљи – заглушни тресак. Тешка црна киша земље пада и удара по мени. Уши ми зује заглунуто и осећам да су ми се све жиле на глави затегле. Хоћу да устанем, али ми нешто притиска цело тело. Тешко се чупам из црног покрова и земља у млазевима пада са мене. Пуне су ми од ње очи, уши, уста и одело. Чврсто држим у руци ствари погинулог команданта. Стојим усправљен и левим рукавом бришем лице од земље залепљене знојем. Одједном почињем да дрхтим. Ужасан страх од самоће, од могућности да и ја добијем раздрту утробу. Страх од смрти у овој мрачној шуми пуној лешева испуњава ме све више и више. Чујем један туђи крик страха и ужаса који излази из мога сувога грла. Са стварима мајоровим у дигнутој десној руци као луд јурим натраг уз нагиб, ка нашим рововима, ка мојим друговима, ка живим људима. Само да не останем више ни тренутка сам у овој мрачној шуми смрти. (Из књиге Станислава Кракова Живот човека на Балкану, издање “Наш дом”, Београд, 1997) Станислав Краков рођен је 1895. у Књажевцу, од оца Пољака, и мајке Српкиње. Од оца, некадашњег борца за слободу Пољске и добровољца из Српско-бугарског рата 1885, рано добио савет: “Ако ти неко дирне у част, убиј га. Част је нешто што се брани крвљу”. Као син дворског лекара друговао са Ђорђем и Александром Карађорђевићем. Рођак Димитрија Љотића и нећак Милана Недића. Са 17 година побегао из последњег разреда гимназије у Први балкански рат. Током ратова завршио Војну академију и на бојишту провео седам година. Одликован као херој, покушао самоубиство због стања у мирнодопској војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и демобилисао се. Почео да пише на Солунском фронту и, уз чланке, критике, расправе и приче, објавио романе Кроз буру (1921), Крила (1922), путопис Кроз Јужну Србију (1926), мемоар Наше последње победе (1928), и дела Пламен четништва (1930), Престолонаследник Петар (1933), и Генерал Милан Недић (1963. и 1968). Приповетке Црвени Пјеро и роман Живот човека на Балкану објављени постхумно, 1992. и 1997. Рукопис романа Човек који је изгубио прошлост нестао у Другом светском рату. Снимао и документарне филмове, као Голготу Србије (1930). За Окупације прихватио место директора Радио Београда. Избегао у Аустрију, и бежао од агената Озне послатих да га ухапсе по сваку цену. Домогао се Швајцарске, где је 1968. умро заборављен, не хотећи да се придружи ниједној емигрантској скупини. Ћерка му сачувала рукопис који су издавачи “Наш дом” Владимира Димитријевића и “Војно дело” из Београда назвали Животом

138

човека на Балкану, и штампали без главе о Космету, и после 75 година сматрајући је преопасном. ПРИКАЗ Бошко Обрадовић „СЛУЧАЈ ЦРЊАНСКИ“ У предговору своје књиге интервјуа из 1931, Бранимир Ћосић, један од најистанчанијих хроничара београдског књижевног живота, бележи: „Сем тога, чини се да је наступио неодложан тренутак: налазимо се у једном изузетно тихом времену које, испод своје равнодушности, крије горућа питања, читав низ капиталних проблема који императивно траже да буду решени“ (Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1931). Но, то разбијање „равнодушности времена“ и отварање „горућих питања“ и „капиталних проблема“ извршио је непрестано немирни дух Милоша Црњанског. Личност Милоша Црњанског и његово књижевно и публицистичко дело између два светска рата представљали су константан повод полемичких сукоба. Од појаве прве српске авангардне збирке поезије после Првог рата – Лирике Итаке (1919) – до уређивања часописа Идеје (1934-5), Милош Црњански је најприсутнија провокација и разлог спора у српској међуратној периодици. Његов идеолошки профил кретао се од „политичке левице“ (позиција из „Објашњења Суматре“, 1920) до „националисте и државотворно осећајућега списатеља“ (Винавер, 1932). Идеолошки противници стављали су му најразличитије етикете: од тога да је „показивао једнако насмијешено лице и оним с лијева као и с десна“ (Н. Симић) до оцене да је заступник „фашизма, хитлеризма...“ (Штедимлија, Цесарец...). Неколико пута његове полемике завршавале су на судовима, доводиле до раскидања пријатељстава и напуштања Београда. Регистровали смо седам крупних књижевних обрачуна којима је Црњански био узрок: четири књижевно-критичким поводом и три са идеолошко-политичком позадином. Целокупно његово књижевно дело (од поезије, преко романа до путописа) пратио је рат са критичарима. (Чак се и поводом серије репортажа о „најсрећнијој жени“ тадашње Југославије, коју је радио за дневник Време, нашао на мети многих „левичара“, од В. Маслеше до надреалиста). Већ Лирика Итаке (1919) била је

139

предмет великих сукоба са антиавангардним табором. О поезији Црњанског, као примеру авангардног „бесмисла“, и „корова“, пишу многи (између осталих: Р. Парежанин, С. Пандуровић, Б. Лазаревић), док га најснажније брани С. Винавер. Године 1930. излазе два напада на Црњанског: у загребачком Књижевнику и београдској Правди. Црњански тужи суду Ж. Милићевића због увреда и клевета (јер је у Политици, иако га бранећи, цитирао многе наводе из маргиналног Књижевника), а Љ. Петровића због увредљивог приказа „Ириса Берлина“. У оба случаја Црњански је, по сопственим речима, устао не против „права критике“, већ против „права клеветања“. Овој полемици, вођеној углавном на страницама Правде, прикључују се многи: Бранимир Ћосић, Ранко Младеновић, Владимир Вујић, Никола Милутиновић, Милан Богдановић. Нешто касније, опет је у спору: сада са Марком Царом, око нештампања његовог путописа у Српској књижевној задрузи. Двадесетих година, авангардни значај његовог књижевног дела довео је Црњанског у први ред српских књижевника. Његове полемике са књижевном критиком (а посебно судски дуели) изазивале су велику пажњу књижевне јавности. Али његов публицистички рад једну деценију касније дефинитивно га је избацио у први план ондашњих књижевних обрачуна. Црњански као новинар, односно његова идеологија у првој половини тридесетих, повод су првим фронтовским сукобима између „књижевне левице“ и „књижевне деснице“. (Дочаравајући тај период његове међуратне књижевне активности Винавер је оставио слику о Црњанском „који на крајњој империјалистичкој реакционарној и народњачкој десници израђује интеграл нашег усплахиреног борца, ствара мит о нацији“.) Књижевно име Црњанског и језгровита провокативност његове политичке мисли били су прворазредни поводи да се покрене већ дуже очекиван и припреман идеолошки рат на књижевном пољу. С његовим гласним и јасним идеолошко-политичким иступом „с десна“ отворена је деценија великих књижевних полемика и многобројних памфлета. Његово деловање у првој половини тридесетих обележило је читаву деценију, доносећи основну перспективу будућег полемичког спора: ЗА И ПРОТИВ МАРКСИСТИЧКЕ ЛИТЕРАТУРЕ, за и против продора комунистичке идеје у српско друштво. Ово, превасходно политичко питање, чинило је позадину великих обрачуна на књижевном пољу. У томе је „случај Црњански“ одиграо улогу иницијалне провокације. Три су централна момента у деловању Црњанског у првој половини тридесетих: два новинска текста у дневној штампи (Времену) и уређивање полумесечника Идеје. Стога се „случај Црњански“ може разделити у три битна одељка: 1) полемички рат поводом чланка о „проблему наше културе“: „Ми постајемо колонија стране књиге“ (Време, 1932); 2) полемичко-памфлетски обрачун са Мирославом Крлежом поводом текста „Оклеветани рат“ (Време, 1934);

140

3) фронтовски идеолошки сукоби са „књижевном левицом“ поводом часописа Идеје (1934-5). „ОКЛЕВЕТАНИ РАТ“ Тачно две године после идеолошких сукоба око „стране књиге“, Црњански је поново у центру књижевне пажње, и овога пута једним написом у дневној штампи изазивајући полемичке варнице. Наиме, поводом велике прославе у Скопљу – двадесетогодишњице ступања у српску војску регрута из старе Србије који су учествовали у одбрани Смедерева и Београда године 1914 – у њихову част пише чланак „Оклеветани рат“ (у Времену, 1932): „Бивши наши ратници, који су остварили један грандиозан план толиких генерација од Косова на овамо, данас су повучени, скромни, не знајући ни сами колико је огромна њихова заслуга за цео народ, за целу будућност. (...) Један песник оживљује тај полет најживље и најстрасније, осећајући дубоко значај великих жртава.“ У поратном периоду, Црњански види „талас пацифизма“ („Сам по себи тај пацифизам, после таквог рата, не би био ништа ново на свету, а био би и врло схватљив.“) иза кога се крију неколике илузије, клеветничке и пропагандне намере:

1) илузије „неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира“; 2) „клеветање рата и војника“;

3) пропаганда „ да је војска непотребна“.

Супростављајући се овој „пацифистичкој пропаганди“, он даје своје „оправдање“ рата: „Они, међутим, који су били у рату, и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никада га није било, у људском животу, од учешћа свесног у битки. “Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и ма како то грозно звучало, све лепши. Он ће опијати својом замамљивошћу људе, и на копну и на мору и у ваздуху, он ће им показивати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клевете о рату као да их никад није ни било. “Докази неизбежности моралне вредности, докази патриотизма, херојства, рату уопште нису ни потребни, он се непрекидно обнавља из праха и пепела као феникс.“ Иза овог „клеветања рата“ и „пропаганде против милитаристичких принципа и војника“, Црњански је уочио марксистичку позадину („марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло вешто“): „Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда.

141

“Да би се могли спровести револуционарни програми, класни удари, требало је припремити распадање војски. Припремити пропагандом која је имала да разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и форме, да клевета војника као таквог и да покаже као најгору кућу касарну.“ Црњански, међутим, брани милитаристички дух свога народа, његов војнички идентитет, наспрам пацифистичког клеветања српских ратова: „У ствари никаква државна организација, па ни партијска, не вреди ништа без војничких врлина. Социјална демократија, као што је познато, била је организована по војничким принципима, а и класна држава марксистичка почива на милитаристичким принципима. “И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности, да друге и не спомињем, у многим народима војска. (...) “Ратнички начин сједињавања нашег народа био је једини пут којим смо могли ићи. Приче о свим другим начинима, културним, литерарним, интелектуалним, само су приче. “Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбољи и он је и данас, на целој територији где су били Турци не само најздравији, најотпорнији, него и најморалнији и највише саблажњен.“ „Оклеветани рат“ за Црњанског постаје још светлија успомена када се упореди са миром: „Пацифизам кад негира светлу страну рата, његову селективност, његов биолошки значај у развитку и „напретку“ човечанства, морао би да нађе неке узвишене податке и високи приказ мира. “Живот мирнодопски, иначе, сам по себи, пун гада, мизерија, очаја и нискости, не може, или бар није могао пре, да издржи поређење са узвишеним сенкама рата. “У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности у рату и болних жртава – у име скоро бесмислене пожуде за уживањем, за жвакањем, за читавим оним комплексом мирнодопских „радости“ које пацифисте сматрају „правом на живот“ човека. Нискост људи, разврат, разарају много више света, него што то чине ратови. Ако се за рат може рећи да поживотињи човека, за мир би се могло рећи много више.“ Највећег потребника мира, а истовремено и најспремнијег ратника, Црњански проналази у сељаштву, које супротставља „варошком цинизму“:

142

„Ако је икоји сталеж заслужио мир, заслужило га је сељаштво. Његов живот у пољу, у непрекидном и прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла. Тај и такав живот најлепши је симбол мира и потребе мира. “Па ипак, то је једини сталеж који никад није ратоборан, кога ратна хука никада не хвата, а ипак, то је једини сталеж који мртве не клевета. Нема у њему потсмеха према војнику, јер су исто и у најдубљим тренутцима увек исто. У њему нема ни тог пацифистичког величања живота под сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата. “Клевета рата производ је варошког цинизма, варошког морала од вајкада која прати увек распадање једног бившег света, али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојишта без моралног пада.“ Апострофирајући овај ратнички портрет свог народа, Црњански, у закључку свог чланка, још једном одбацује „тираде пацифизма“ остајући загледан у „ратну звезду“: „Код нас су праве увреде тираде пацифизма, за наш народ, напаћен и гажен вековима, заиста се не може прикачити шлем хушкача. “Па ипак, пре свега, пре него што је земљорадник и пастир, он је ратник и треба му говорити ратничким појмовима. “Ако му узмете ратнички понос, ратничку прошлост, војнички образ, шта ћете му оставити место тога? “Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату, ако упрљате ратове Србије, једини капитал у нас који још није проћердан, шта ћете имати том намученом народу лепога рећи? “Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата. “На најнижем ступњу разборитости и политичког морала били смо онда, кад смо у интересу унутарњих, партијских проблема дрзнули се да ударимо у клеветање рата. У исмевање мртвих и вицева на рачун Кајмакчалана. (...) “Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ, ипак, изгледа као једна светла, вечна звезда у ноћи над нама.“ И овај чланак Милоша Црњанског изазива полемичке обрачуне: на једној страни са Мирославом Крлежом, на другој са марксистичким групама књижевника. У свом реаговању Крлежа настоји да новој идеолошкој позицији Црњанског супротстави

143

књижевно искуство раног (послератног) Црњанског из Лирике Итаке и Дневника о Чарнојевићу, покушавајући да покаже „како је његова данашња побуна против себе сама напор јалов и узалудан и како он данас пуца из свог браунинга по својој властитој слици што се одразује у огледалу његове интимне лирике“. По Крлежином мишљењу, ови чланци Црњанског писани су на линији Гебелса, Фон Папена, Хитлера и Геринга, и „тако лирик Итаке свршава своју лирику као лирик „атаке“.“ Д. Лонговић у Слободној мисли, у чланку Црњанског види мотив „личног, класног и коначно „националног“ шићара“, повезујући овај „случај Црњански“ са претходним: „Г. Црњанског је својевремено осудила цијела југословенска интелектуална јавност осим дичног изузетка г. Невистића, кад је оно била ријеч о социјалној и страној књижевности на књижарском тржишту. Овим својим чланком г. Црњански даје опет прилику за такву осуду, али га овом приликом неће осудити само интелектуалци, него баш ратници у чију част Црњански пише.“ И овај осврт завршава се оценом да се Црњански „заноси импортованим Хитлеровим, повампиреним хероизмом“, закључујући полемику ирочничним поздравом: „хајл теразијски Гебелсу у лилипутанском издању“. Сам Црњански у одговору М. Крлежи пише о марксистичкој повици на његов нови чланак: „Клика „марксиста“, међутим, по нашим малим књижевним часописима, па и у дневној штампи, гракнула је одмах, сложно на тај чланак.“ (Чак годину дана касније Штедимлија даје коментар како Црњански „заједно са Краковом дражи на рат“.) У свом одговору „Крлежи као пацифисти“, Црњански, најпре, даје кратак резиме својих ставова из текста „Оклеветани рат“: „Пацифистичка пропаганда, после рата, била је једнострана. Њој је било стало до тога да се о рату пише што горе. Рат је приказан као најгора нискост и најстрашнији идиотизам. Чинило се све да се нагрди, сама по себи, и војска.” “Ја, међутим, мислим да рат није такав и не верујем да тако мисле ни ратници. Рат има и своју светлу страну, а „вечни“ мир, уосталом, утопија је.” “У нашем народу ратничке особине најплеменитије су особине.” “Сем тога, назови пацифистичка пропаганда у нас, после рата, искоришћена је у партијске сврхе. Помоћу њеном клеветала се Србија и правили су се вицеви на рачун Кајмакчалана. Ја сматрам, међутим, да је то својеглаво уништавање војничке славе и наших националистичких традиција велика политичка лудост.“ Потом се осврће на циљ „марксистичке клике“ којој се он нашао на путу: „Очигледно њој је стало до антимилитаристичке пропаганде уопште, а посебице и до тог да ја ућутим, јер наш „марксизам“ који се шири кроз штампу и литературу, очигледно сматра моју маленкост каменом спотицања за себе и зато консеквентно води кампање против мене најружнијим инсинуацијама и џукелским речником, разуме се.

144

“Циљ је јасан: разарати традиције, националну идеологију уопште, дискредитовати и ширити своју пропаганду преподобно у пози „пацифиста“.“ А затим одговара и Крлежи: „Он је после свог преласка у Београд постао нека врста литерарног папе и као неки идол марксиста и пацифиста. “Праве марксисте, ја ни мало не презирем, али што се г. Крлеже тиче, мени није јасно хоће ли он са мном да полемише о рату као марксист, или као буржујски пацифист, или само једно, или друго? Јер са г. Крлежиним „марксизмом“ већ годинама нико није, најблаже речено, начисто, а и његов „пацифизам“ давно вапије за коментаром.“ Насупрот главном јунаку Дневника о Чарнојевићу за кога као „младог слабића, сентименталца, изданка у туђини, отераног из аустријског затвора у битку“, рат мора бити „лудило у мору блата“, Црњански упозорава на друго место из истог романа „где се говори о србијанској војсци, и баш о рекрутима код Битоља“, у чему он проналази исто одушевљење као у спорном чланку о рату насталом 20 година потом. У даљем тексту наставља са одбраном своје позиције: „Далеко од тога да сам очаран ратом као инструментом (то се јасно види из мог чланка) ја сматрам да заједница намучена као наша, више од ма које треба да чува војничке традиције, из искуства. (...) Уосталом, каква била да била, моја „идеологија“ рата, и мени је стало пре свега до тога, није никаква реклама садашњице, ни наше, ни туђе, (а то би та господа, љубазно, да ми прикаче као канту) него је то мистично наслеђе које носим у себи од оца и деда, и које сам и размишљањем и посматрањем и искуством проверио да је на своме месту и право.“ Црњански још једном истиче оне српске крајеве који му служе као потврда његових теза: „По моме мишљењу, сви они наши крајеви где год је Турчин био допро, у свом ратничком духу и војничкој психи, најбоље су што у нашем народу имамо. “Понижени и саблажњени данас, ти крајеви су за мене у будуће велика психичка и „социјална“ снага. Националистичка моја емфаза припада њима. Друга је ствар што г. Крлежа и оно друштво то неће да виде.“ У следећим редовима налазе се сродна размишљања која се могу наћи и код других националних политичких мислилаца тог времена: „Као највећи негатив, после рата, обично се износи да су они који су крв своју дали отстрањени и збуњени. Једно је, међутим, питање њиних заслуга, а друго њине умешности и организованости да дођу до утицаја. Ако је, међутим, моја идеја за њих, а не за бабино здравље, национална, онда је она, то је оно што се г. г. „марксистима“ не свиди дубоко социјална.“ (У то време у својим текстовима Димитрије Љотић инсистира на мотиву „кобне смене“ који означава појаву да најбољи из рата бивају одстрањени у

145

позадину послератног друштвеног живота, док они из ратне позадине избијају на чело.) Поводом оптужби да је на „Гебелсовој линији“, Црњански спремно одговара: „То је најлепше рећи данас, али кад бих ја рекао да је линија г. Крлеже, иако лично млохава, линија салонских комуниста, мајко моја што би се дигла дрека.“ Он већ јасно оцртава тадашње идеолошке фронтове: „Г. Крлежа не види да је крајност с лева, она, која нас националисте гура у другу крајност на десно, тако да је међу нама настао јаз над којим више моста не може бити.“ У једној таквој ситуацији Црњански је јасно опредељен и то истиче: „За мене, после мог живота, у четрдесетим годинама, илузија више нема. Једини терен на којем верујем да може нешто добро да се ствара, зато што је познато, блиско, и логично и стварно то је територија коју обухвата моја нација.” “Носим у себи дубоку језу да би у случају да падне та парола националистичка, мој народ доживео сигурну судбину кулака, према „марксистичким“, индустријским центрима великих градова, ван наших граница, којима је тај народ већ робовао.” “Најпосле лаж, пропали, буржујски тип наших „марксиста“, одвратан ми је својим лицемерством и одбија ме.” “У осталом по моме мишљењу ускоро г. Крлежа имаће прилике и у нас да чује потпуно прецизне и одређене програме националиста, у колико га то занима. Дотле, било би време да се он изјасни бар о контурама свог марксизма, а не да само носи ловоров венац његов на иначе ћелавој својој глави.” “Нека нимало не брине за социјалну тенденцију мога национализма.“ Овом објавом своје политичке позиције Црњански завршава полемику око „оклеветаног рата“. Налази се само на неколико месеци од реализације ове позиције у свом часопису Идеје. Кроз ову полемику још једном најављује другу половину тридесетих. У његовим текстовима опет су наговештене основне контуре идејног правца српског неонационализма:

1) истакнута љубав према прошлости свог народа; 2) значај ратничког искуства;

3) обрачун са марксистичким групама;

4) прозивка „салонских комуниста“;

146

5) програмски, фронтални иступ националних мислилаца.

Ова полемика, такође, доноси и хорско етикетирање (“фашизам”, “хитлеризам”) на рачун „десних“ појава у српској књижевности, што ће бити главни критички ударац из марксистичких књижевних кругова у будућим књижевним обрачунима. Дотадашњи новинарски рад Црњанског обједињен је у главном часопису „књижевне деснице“ – Идејама – који је покренуо у Београду октобра 1934. Тако је читав „случај Црњански“ врхунио најкрупнијом идеолошком провокацијом на српској књижевној сцени половине тридесетих: покретањем „десничарског“ књижевног часописа и сабирањем сарадника (истомишљеника) око новог националног програма. (Извод из дипломског рада Бошка Обрадовића на одсеку за Југословенску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.) Бошко Обрадовић је рођен 23. августа 1976. у Чачку. Дипломирао на Групи за српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филозофском факултету у Београду. Аутор бројних публицистичких радова по разним часописима. Један од покретача часописа Двери као националног гласила студената србистике Филозофског факултета Универзитета у Београду. Ради као библиотекар за културно-просветну делатност Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку. ПОШТА Слободан Н. Ристић ПОСЛЕДИЦЕ ПРЕЋУТАНИХ УЗРОКА Новине пишу, ТВ Србије даје “документарни филм” о злочинима у Сребреници који ни у ком случају не може документаран, будући да га је снимила и режирала CNN, уз садејство тзв. Међународне заједнице.

147

По садржају филма стиче се утисак да је снимљен по специјалном сценарију, за потребе голе пропаганде. Као да се заборавља да је током Другог светског рата подручје Сребренице припадало тзв. Независној Држави Хрватској, у којој су следбеници Анте Павелића и муслимански отпадници починили безбројна зверства над српским народом. Шта се у Сребреници дешавало од јануара до априла 1942. гледао сам својим очима а као поткрепљење навешћу изводе из књиге Устанак на Дрини, Пера Ђукановића из Кравице, такође очевица. Наиме, шта се у Источној Босни догодило тада узрок је ономе што се у Сребреници збило 1995. године. Ђукановић пише да су усташке власти одмах по окупацији почели Србе да прогоне, хапсе, и терају у логоре. Као ратник из Првог светског рата почео је да се обраћа и својима и суседима муслиманима, заговарајући међусобно разумевање и подршку. У томе му је помагао Омер Оџа Муратовић и неки други муслимани. “То је доказ да је било честитих људи и међу комшијама друге вероисповести, свесних опасности која надолази за оба народа”, пише Ђукановић. “(Но) у пролеће 1941. године из Власенице стиже у Дрињачу усташа, логорник Мутавелић, сазива скуп муслимана, и наређује им да приме оружје, догоне Србе, и да их спроводе у затворе и логоре а остале протерају у Србију. Обећава им да ће њихову имовину поделити муслиманима и вели да поглавник Анте Павелић “млого” рачуна њих, “цвијеће хрватског народа”. На то из масе повика Мурат Дервишевић Фочак да је са Србима рођен, одрастао, да неће примати оружје и да ће и даље живети с њима у слози. Оружје примају свега четворица од око 700 присутних. “Тако је било расположење већине народа, али услед примене силе, прогона, хапшења, убијања виђенијих људи оба народа, устанак је плануо 8. августа 1941, и захватио делове од Дрињаче, Братунац, према Осату до Скелана и уз Дрину до Вишеграда, а десном страном преко Власенице, Хан Пијеска, Рогатице, до Средњег изнад Сарајева. “Слободну територију је изборио и основао народ, без идеолошких предрасуда, једина водиља је била спасити се зла које их је снашло. “Јануара 1942. Немци врше офанзиву, са усташама, на ослобођену територију, многе борце и народ су побили а друге заробили и отерали у логоре Јасеновац и Шабац. “У ове крајеве прешли су партизански одреди из Србије, после пропасти Ужичке републике крајем 1941. године, али током ове офанзиве нису давали отпора ни Немцима ни усташама, већ су се повукли ка Фочи и Чајничу. “Јануарску офанзиву партизани називају Друга, а она је означила и крај било какве сарадње партизана и четника, како су партизани називали борце овог краја. (...) Са циљем да зада одсудни ударац четништву у Источној Босни, да преузме устаничку

148

масу на своју страну и да створи повољније услове за повратак у Србију, Врховни штаб партизанских одреда, под вођством Тита, наредио је Првој пролетерској бригади, под командом Коче Поповића, да изврши маневар од Фоче и Чајнича, према Сокоцу, Власеници и Зворнику, и да на том простору, и шире, ликвидирају све четничке команде и њихове базе. Маневар је извршен од 4. до 25. марта а завршио се партизанским преотимањем од четника Борика на Романији, Власенице, Милића, Братунца и Сребренице, и ликвидацијом масе устаничких бораца, од тога само на Борикама сто тридесеторице. Међу њима је било и око тридесетак официра и подофицира намамљених да се предају на “часну официрску реч”. Сви су побијени одмах, магацини опљачкани, однета је већа количина војне опреме и хране. “Растуривши устаничке положаје, партизани се нагло повлаче. Тим чином је увелико покидан устанички фронт према усташама у Рогатици и Хан Пијеску, што је имало за последицу усташке нападе према српским селима, који су се завршили пљачком, паљевинама и убијањем народа” Тако тврди Перо Ђукановић, један од вођа устанка. Својом акцијом, партизани су омогућили и Францетићевој “Црној легији” да побије све што није могло побећи, то јест, старце, жене и децу, тако да је у целој Сребреници тада остала жива само једна српска девојчица, коју су сакрили комшије муслимани. То се дешавало 1942, а последице су стигле 1995. Наиме, зликовачки поступци над српским народом на тим просторима поновили су се и после распада СФРЈ, стварањем нове “слободне” државе БиХ под вођством Алије Изетбеговића. Починиоци су овога пута били муџахиди под Насером Орићем, командантом Сребренице, бившим суповцем из Београда. Тада су припадници његове “регуларне војске и полиције” у источној Босни, Осату крај Скелана, Кравици и другим местима, па и самој Сребреници, извршили покољ над више хиљада Срба, недужних грађана нове државе. То је други узрок сребреничке несреће, и десио се 1993, педесет и једну годину после првог, који се није могао заборавити нити избрисати из сећања. Срби су овога пута реаговали на мору која их је притискала и на злочине узвратили осветом, уместо опроштајем, као 1945. (Објављено у београдском дневном листу Глас јавности, у рубрици Писма читалаца, од недеље 20. априла 2003. Допис штампан у Гласу под насловом “Заједнички отпор злу”, уредништво Српског листа је скратило и редиговало. Наиме, будући да одступа од брозовске, пост-брозовске, и западне историографије, Глас је писмо објавио са правописним и другим грешкама, као дело неписменог аутора – наглашавајући, међутим, његово “братство и јединство”.)

149