1

POTOMCIMA GERZOVČANA

STANOVNIŠTVO I MIGRACIJE

BEOGRAD, 2016. godine Lukić D. Mirko

2

SADRŢAJ:

STANOVNIŠTVO I MIGRACIJE KTOZ ISTORIJU-------------------------- 3

UVOD ------------------------------------------------------------------------------------- 3

I. MIGRACIJE U GERZOVU I BLIŢOJ OKOLINI ------------ 4

II. SVETSKE MIGRACIJE ----------------------------------------- 14

1. PRVE VELIKE SVETSKE MIGRACIJE --------------------------------------- 14

2. MIGRACIJE U ANTIČKO DOBA ------------------------------------------------ 15

3. VELIKA SEOBA NARODA (Rani Srednji vek) ------------------------------ 19

4. SVETSKE MIGRACIJE OD 1500. GODINE ----------------------------------- 22

5. AKTUELNI MIGRACIONI TOKOVI U SVETU ----------------------------- 26

GENETIKA EVROPE --------------------------------------------------------------- 30

3

STANOVNIŠTVO I MIGRACIJE KTOZ ISTORIJU

UVOD

U ovom poglavlju, u I. Odeljku, je posebno obraĊen demografski razvoj, stagnacija,

propadanje i umiranje jednog divnog sela - Gerzova. Ovde je takoĊe obraĊena demografska i

migraciona problematika i jednog malo šireg okruţenja.

U II. Odeljku prikazana je migracioona problematika i to, kako na svetskom nivou, tako i kroz

istoriju. U cilju što kraćeg prikaza, a sa dovoljno informacija o predmetnoj problematici, ovaj

deo sam uglavnom prikazao u slikovnoj formi.

U cilju lakšeg praćenja predmetne problematike, ovde navodim neko od znaĉajnijih pojmova.

Migracija ili seoba je pojam kojim se opisuje fiziĉko kretanje ljudi iz jednog podruĉja u

drugo, najĉešće preko velikih udaljenosti i/ili u velikim grupama. Kroz istoriju su se migracije

dogaĊale u obliku:

dobrovoljnih migracija unutar jedne oblasti ili izmeĊu više njih, te

prisilnih migracija (koje ukljuĉuju fenomene kao trgovinu robljem i etniĉko ĉišćenje).

Ljudi koji se nalaze u migraciji se nazivaju migranti, a zavisno o kontekstu:

emigracija (iseljenici),

imigracija (useljenici) ili doseljenici.

Migracije su imale znaĉajan uticaj na ljudsku istoriju, bilo u obliku brzog osvajanja, bilo kroz

postepenu kulturnu infiltraciju (za što se kao primjer navodi pad Zapadnog Rimskog Carstva);

migracije u obliku kolonizacije su, pak, znaĉajno izmenile svet (bilo da je reĉ o praistorijskim

kolonizacijama, bilo kolonizacijama Amerika i Australije u novije vreme). Populaciona

genetika je u 20. veku poĉela objašnjavati istorijske obrasce ljudskih migracija.

U današnjem svetu se obiĉno razlikuju ĉetiri glavna tipa migracije:

sezonska ljudska migracija, obiĉno vezana uz poljoprivredne delatnosti ili godišnje

odmore;

migracija od ruralnih prema urbanim podruĉjima, obiĉno vezana uz zemlje u

razvoju koje prolaze kroz proces industrijalizacije i urbanizacije;

migracija od urbanih prema suburbanim podruĉjima, obiĉno vezana uz razvijene

zemlje i motivisana visokim troškovima ţivota i niţim kvalitetom ţivota u gradskim

centrima, poznata kao suburbanizacija;

meĊunarodna migracija.

U novije vreme, za migracije se ĉesto upotrebljava i termin "prostorna pokretljivost"

Prema kriterijumu drţavne pripadnosti migracije mogu biti spoljašnje i unutrašnje.

Prema obliku migracije mogu biti dobrovoljne i prinudne.

Prema naĉinu izvoĊenja migracije mogu biti organizovane i stihijne.

Prema trajanju migracije mogu biti stalne i privremene.

4

I. MIGRACIJE U GERZOVU I BLIŢOJ OKOLINI

Obzirom na geografski poloţaj Gerzova i njegove okoline, jasno je da je na ovim prostorima

oduvek bilo znaĉajnih migracionih kretanja, a što je detaljnije prikazano u sledećem odeljku.

No, ne ulazeći u nagaĊanja i predpostavke o ranijim dešavanjima na ovim prostorima (Iliri,

Kelti, Rimljani, Stari Sloveni, Juţni Sloveni, Bosanska banovina/kraljevina, dolazak Turaka),

ovde će biti reĉi o migracionim procesima sadašnjeg sedilaĉkog naroda ovog kraja, i to od

doba kad su se poĉeli vršiti prvi zvaniĉni popisi, tj. od prve polovine 16. veka.

Turci su definitivno zavladali ovim krajevima 1518. godine (ne raĉunajući njihove ranije

povremene upade).

Za ceo ovaj kraj poĉeo je tada period turske vladavine, koji će potrajati punih 360 godina i

završiti se tek austro-ugarskom okupacijom Bosne i Hercegovine 1878. godine.

Od osvajanja ţupe Plive Turci su formirali svoju administrativno- teritorijalnu jedinicu nahiju

Sokol, tako nazvanu po istoimenom srednjevekovnom gradu-tvrĊavi te ţupe. Ta jedinica se u

turskim dokumentima ĉesto javlja i pod imenom nahija Gerzovo. Prvi put se ona spominje u

turskom popisu iz 1528. godine, a drugi put u popisu iz 1540. godine.

Nahija Sokol je zahvatala celi prostor izmeĊu gornjih tokova Plive i Sane, ali i neka mesta

preko ovih reka. U njenom istoĉnom delu leţala su sela Duljci, Lubovo, Bešljevo i Pljeva, a u

zapadnom Vrbljani i Pecka. Središnji deo nahije zauzimalo je selo Gerzovo.

Nahija Sokol ili nahija Gerzovo popisivana je više puta u toku 16. i poĉetkom 17. veka. Ti

popisi se nalaze u turskim katastarskim knjigma bosanskog i kliškog sandţaka, koje se danas

ĉuvaju u arhivama Carigrada i Ankare. Njima su obuhvaćena sva naselja i sva domaćinstva

spomenute nahije. Oni sadrţe podatke o nastanjenim i nekim nenastanjenim mestima, broju

kuća u pojedinim selima i nahiji kao celini, stanovništvu, njegovim strukturama i poreskim

obavezama. Na osnovu tih podataka moţe se govoriti o demografskom razvitku svakog sela i

celog kraja, o etniĉkoj i verskoj pripadnosti stanovništva, njegovoj unutrašnjoj organizaciji,

društvenom i ekonomskom poloţaju, kulturnom ţivotu i drugim pitanjima i problemima iz

njegove istorije toga doba.

U vreme uspostavljanja turske vlasti nahija Sokol je bila slabo naseljena. Prema popisu iz

1540. godine, u njenih osam sela bilo je svega 90 kuća. Najviše je bilo u Gerzovu – 23

domaćinstva, dok su ostala sela bila manje naseljena (od 4 do 20 kuća). Stanje se, u pogledu

naseljenosti, vremenom popravljalo. Prema popisu koji je izvršen deset do petnaest godina

kasnije Gerzovo je brojalo već 30 domaćinstava, a cela nahija je za relativno kratko vreme

povećala broj domaćinstava sa 90 na 140. Demografska ekspanzija u celom ovom kraju

nastavljena je u toku cele druge polovine 16. veka, pa i kasnije. Broj domaćinstava,

registrovanih popisom nahije Sokol poĉetkom 17. veka, znatno nadmašuje brojeve koji su

navedeni za ranije vreme. Dalji demografski razvoj rezultirao je konstantnim porastom

stanovništva u svim selima.

5

U prvim godinama iza turske vlasti austrijski popis je našao samo u Gerzovu oko 180 kuća,

što znaĉi znatno više nego cela nahija sredinom 16. veka.

Podaci turskih popisnih knjiga (deftera), kao i nekih drugih dokumenata, pokazuju da su se

sela nahije Sokol ili nahije Gerzovo već u 16. veku bila nastanjena iskljuĉivo srpskim ţivljem.

To takoĊe potvrĊuju i imena stanovnika popisanih u defterima.

U verskom pogledu stanovništvo je bilo pravoslavno, ali je njegova crkvena organizacija bila

slaba.

Pored pravoslavnog ţivlja, u popisima iz 16. veka registrovano je i nekoliko muslimanskih

domaćinstava (sela oko Plive), a radilo se o tek islamiziranim ljudima.

Stanovništvo nahije Sokol pod turskom vlašću imalo je svoju unutrašnju samoupravu sa

odgovarajućim organima. Svi ti organi lokalne samouprave bili su posrednici izmeĊu

stanovništva i turskih vlasti. Ova vrsta vlaške samouprave je ukazivala da je, u prvim

vremenima turske vlasti, stanovništvo nahije uţivalo povlastice karakteristiĉne za tu vrstu

organizacije. Ove povlastice su najverovatnije proisticale iz neke vrste obaveze stanovnika

nahije Gerzovo da ĉuvaju vaţne drumove koji su prolazili kroz ove krajeve, a kuda su

nesmetano prolazili roba putnici i carska vojska.

U društvenom pogledu, stanovnici nahije Sokol su u 16. veku uţivali povlastice vlaha, tj.

slobodnih seljaka. To znaĉi da zadugo nisu bili obuhvaćeni turskim timarskim sistemom. Za

razliku od feudalno-zavisnih seljaka (raje), oni su mogli slobodno menjati mesto svoga

boravka. Obaveze prema turskoj vlasti su im takoĊe, bile manje nego obaveze raje. Umesto

niza teških poreza koji su pritiskali zavisne seljake, slobodni seljaci Gerzova i susednih sela

plaćali su samo porez po kući, takozvanu fuliriju, u iznosu od 150 aspri. Dok se kasnije nije

povećao, to je bio snošljiv porez. Turska vlast je, meĊutim, polako vremenom suţavala i

oduzimala povlastice, pretvatajući slobodne seljake u raju. Narod se tome odupirao, odmetao

u hajduke i bunio protiv turske vlasti. Bilo je i sporadiĉnog napuštanja sela i beţanja u druge

krajeve.

Na osnovu napred navedenog, stanovništvo sela Gerzova i njegove bliţe okoline je, praktiĉno,

ţivjelo u jednom skladnom miru i relativno ekspanzivnom demografskom razvoju za, skoro,

sve vreme Turske vladavine. Ako se izuzmu opšte prisutni poremećeni odnosi u sistemu

upravljanja Osmanskim carstvom, pred kraj njihove vladavine, a što je, ĉak i u ovim mirnim

krajevima dovodilo do izvesnih tenzija koje nisu imale znaĉajnije posledice vezane za

emigraciju/iseljavanje stanovništva.

Treba napomenuti da su Gerzovĉani, ĉak i u generalno poremećenim odnosima u Osmanskom

carstvu, svojom mudrom politikom, uspeli da ostvare i odreĊene benefite za Gerzovo i

njegovu okolinu, a što se posebno potvrĊuje ĉinjenicom da je Carskim fermanom, kojim je

1857. godine odobrena izgradnja i poĉetak rada škole i pravoslavne crkve. Ovim je

stanovništvo Gerzova i okolnih sela postalo još ĉvršće vezano za svoj rodni kraj.

6

Što se tiĉe Gerzova i okolnih

siromašnih planinskih sela nije

bilo posebnih interesa, kako za

prinudnu , tako i

dobrovoljnu/interesnu

islamizaciju lokalnog

stanovništva.

Treba imati u vidu i ĉinjenicu da

su, u vreme uvoĊenja i

intenzivnijeg sprovoĊenja

institucije „Danak u krvi“,

Gerzovo i okolna sela bili vrlo

slabo naseljena, a od poĉetka 17.

veka, sistem danka u krvi je

poĉeo polako da se gubi, tako da

nisam naišao na podatak da je sa

ovih prostora bilo odvoĊenja muške dece u janjiĉare.

Ĉesto eksploatisano kontraverzno „Pravo na prvu bračnu noć“ za vreme turske vlasti nije

dokazano i više je plod mašte i manipulacija. Encyclopoedija Britanica zakljuĉuje da je taj

obiĉaj postojao u nekim primitivnim društvima, ali da nikad nije bio raširen u

srednjevekovnoj Evropi, te da je moţda samo nakratko postojao u nekim podruĉjima

Francuske i Italije u ranom srednjem veku.

U Gerzovu i okolnim selima, sve do kraja turske vladavine, uslovi i naĉin ţivota se praktiĉno,

za sve to vreme, ni za malo nisu promenili od, što bi se reklo, „Kulina bana i dobrije dana“.

***

Taman kad sam pomislio da sam završio ovo poglavlje, pade mi na pamet jedno pitanje: „Na

koji naĉin se stvorila takva neravnomerna raspodela Muslimana na ovim prostorima posle

potpunog povlaĉenja Turaka?“ Malo proĉeprkah po raznoraznim izvorima i skicirah jednu

pribliţnu sliku koja daje nekakav odgovor na ovo pitanje (prisilna migracija).

Tursko zauzimanja Beograda 1521. godine. Nakon zauzimanja i predaje Beograda

Turcima, MaĊarima je dopušteno da napuste grad, dok su Srbi deportovani u Carigrad.

Branioci Beograda nisu mogli da postavljaju naroĉite uslove sultanu prilikom predaje. Traţili

su samo poštedu svojih ţivota i ţivota njihovih familija, kao i pravo da slobodno napuste

grad.

Istovremeno sa turskim zaposedanjem grada hrišćani su ga napuštali. Primopredaja grada je

brzo izvršena. MaĊari su brodovima poslati/isporuĉeni u Slankamen. Srpskom stanovništvu

nije dozvoljeno ni povlaĉenje ni zadrţavanje u Beogradu. Sultan je naredio da se srpski ratnici

iz Beograda, zajedno sa njihovim porodicama odvedu/deportuju u Carigrad pod straţom.

7

Srpskom stanovništvu (iz Beograda) se gubi svaki trag u Carigradu, ali razliĉiti tragovi

ukazuju na ĉinjenicu da broj deportovanih 1521. nije bio mali. Lokalna legenda iz Carigrada

govori o tome da ih je sam sultan preselio iz Beograda kako bi odrţavali zapušteni vizantijski

sistem vodosnadbevanja koji je grad snabdevao pijaćom vodom, pošto je taj sistem bio sliĉan

onom u tadašnjem Beogradu koji je i dalje radio besprekorno.

Odmah po ulasku u Beograd je nareĊeno da se crkva u Donjem gradu pretvori u dţamiju.

Ubrzo su i ostale beogradske crkve pretvorene u dţamije, a Turci su otpoĉeli obnovu grada.

Iseljavanje muslimana iz Srbije. Pre Prvog srpskog ustanka u Srbiji je ţivelo nekoliko

stotina hiljada muslimana. Nakon povlaĉenja Turaka sa teritorija pod kontrolom Srba, dolazi

do uništavanja muslimanskih verskih zdanja i velikih iseljavanja muslimanskog stanovništva,

što je ĉesto poprimalo razmere verskih progona. U Beogradu je nekada postojalo preko 200

dţamija, koje su skoro sve porušene, osim jedne, Bajrakli dţamije. Dţamije su rušene i u

drugim gradovima koji su bili u sastavu kneţevine Srbije, kao što su Uţice, Smederevo itd.

Na meĊunarodnoj konferenciji u Kanlidţi na Bosforu, 22. novembra 1862. godine, je

odluĉeno da se muslimani isele iz Srbije uz odštetu od devet miliona groša.

Tih godina mnogi muslimani, kao izbeglice, prelaze u Bosnu ili Novopazarski sandţak, koji

još uvek nije bio u sastavu Srbije. U Bosansku Kostajnicu krajem 1862. i poĉetkom 1863.

godine dolaze muslimani iz Šapca, Valjeva i Uţica. Mnogi muslimani, izbegli iz Srbije 1862.

i 1863. godine, su naseljeni u Zvorniku, koji je tada bio u sastavu Bosanskog pašaluka.

***

Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske monarhije je izazvala odreĊena

migraciona kretanja u BiH, kao celini (stanovnici islamske veroispovesti su osećali bojazan

od nove hrišćanske vlast, a Srbi- pravoslavci su smatrali da će biti podreĊeni u odnosu na

Hrvate - katolike). Svi ovi strahovi su, u suštini, bili bez bitnijeg osnova, i to iz sledećih

razloga:

Austro-Ugarska monarhija je, i tako, dosta nevoljno prihvatila aneksiju BiH i nije

imala unapred jasnu strategiju šta bi mogla da radi sa njom,

Dvojna monarhija je već tada bila bez jedinstvene strategije daljeg razvoja (dualizam

interesa),

Jedini jasan cilj u BiH je bio eksploatacija rudnog i šumskog bogatctva, a za to su im bili

potrebni što skladniji meĊunacionalni odnosi na anektiranom podruĉju. U kontekstu već

evidentnih nesklada u samoj monarhiji, najmanje su im bile potrebne i meĊunacionalne

komplikacije na anektiranom podruĉju.

MeĊutim, kako naš narod kaţe: „U strahu su velike oĉi“, ili ona arapska izreka: „Jedno misli

kamila, drugo misli kamilar“, makar i samo potencijalne neţeljene posledice ipak su dovele

do znaĉajnijeg iseljavanja dela stanovništva islamske veroispovesti u Tursku.

U Gerzovu i okolnim selima sam dolazak novih vlasti nije izazvao nikakve znaĉajnije

poremećaje. Domaćini ovih sela su se prvenstveno brinuli o svojim porodicama, a velike

8

drţavne politike ih nisu mnogo interesovale. Znali su da nekakva drţavna uprava mora da

postoji, a svaka od njih (ma kako se zvala i ma ĉija bila) se izdrţava od poreza i nameta svojih

podanika. Još dok sam bio mali ĉuo sam jednu staru uvreţenu izreku: „Zemlja je carska ili

spahijska“. Oni su novu vlast doţivjeli kao neku sasvim prirodnu i normalnu promenu. Oni

su znali da Vlast upravljala drţavom, a drţavu je potrebo braniti – znaĉi da drţava mora imati

svoju vojsku. U našim krajevima je bilo ĉast biti deo sitema za odbranu svoje drţave. Otud je

proistekla i izreka: „Ko nije za caricu (Marija Terezija) nije ni za curicu“.

Još nešto pre odlaska turske vlasti u Gerzovu, Baraćima, Mednoj i Peckoj postajalo je sve

teskobnije za ţivot, pa se „dodatni ţivotni prostor“ potraţio u susednoj Podgoriji (nadmorska

visina veća za oko 250 m), koja je pruţala uslove za bolji uzgoj stoĉarstva. U poĉetku je to

bilo samo sezonsko ili privremeno preseljenje pojedinih ĉlanova domaćinstva iz pomenutih

ţupnijih sela.

MuĊutim, aneksijom BiH od strane Austrougarske monarhije i poĉetkom izgradnje

uskotraĉne pruge, a potom i intenzivnije eksploatacije šumskog bogatstva (kraj 19. i poĉetak

20. veka), stvorili su se uslovi za masovnije zapošljavanje, a što je Podgoriju i staniĉna mesta

na pruţnoj liniji uĉinilo vrlo privlaĉnim i poţeljnim za stalno naseljavanje. Ovo je bilo prvo

znaĉajnije migraciono pomeranje ĉisto zemljoradniĉko-stoĉarskog stanovništva iz ţupnijih

sela u podruĉje sa radniĉkom (industrijskom) orjentacijom. Ove nove naseobine su se sasvim

pristojno razvijale i pruţale znatno bolje ţivotne uslove za ono doba. „Zlatno doba“

Podgorije i pruţnih stanica trajalo je sve do ukidanja uskotraĉne ţelezniĉke mreţe 70-tih

godina 20. veka. Ovim aktom je donesena smrtna presuda za ova naselja, ljudi su ostali bez

posla i osnovnih uslova za ţivot, pa se moralo „trbuhom za kruhom“ na neka druga, drugaĉija

i udaljenija mesta – novi talas migracija sa ovih prostora.

***

Posle onih prvih, da ih nazovemo lokalnih migracija u Podgoriju i okolna pruţna staniĉna

mesta (Ĉardak, Pustinjak, Mlinište, Ovĉara, Lisina, Potoci, Srnetica...), posle Prvog svetskog

rata poĉeo je drugi migracioni ciklus. Prve migrante sa ovih prostora predstavljali su Solunski

dobrovoljci.

Solunski dobrovoljci, mahom Liĉani, Krajišnici, Hercegovci i Crnogorci, na sever Baĉke

naseljeni su posle Prvog svetskog rata. Dobili su nešto obradive zemlje, da bi, u naredne dve

decenije, sami podigli 32 potpuno nova naselja poput Malog Beograda, Mišićeva, Rastine,

KaraĊorĊeva, Vojvode Zimonjića, Alekse Šantića, Baĉkog Sokolca...

Banatsko KaraĊorĊevo dolazi u red najmlaĊih naselja u Vojvodini. Gradnja naselja poĉela je

1920. godine na imanju grofa Ĉekonića. Nastalo je naseljavanjem ratnih veterana Prvog

svetskog rata, prvenstveno dobrovoljaca solunaca, njih je bilo 67% od svih ukupno naseljenih.

Najviše ih je poreklom iz Like, Bosne, Crne Gore i Banije. Nastavljeno je masovnije

doseljavanje sve do 1921. godine. Pre i u toku gradnje naselja, doseljenici su ţiveli u

kolonijama. U periodu izmeĊu dva Svetska rata nastavljena je tiha i slabog intenziteta, ali

neprekidna migracija stanovništva iz ovih krajeva ka Vojvodini. Proces je uglavnom tekao po

sistemu: neko već ima nekog roĊaka, prijatelja ili bivšeg komšiju koji se ranije odselio i malo

9

skućio u Vojvodini pa se uz njegovu pomoć moţe nekako preţiveti za sam poĉetak, radeći na

dnevnicu i polako kućiti svoju kućicu. Obiĉno bi prvo dolazio domaćin kuće, a kad bi stvorio

kakve-takve uslove za ţivot, doseljavali bi se i ostali ĉlanovi domaćinstva.

***

U KOLONIZACIJI posle Drugog svetskog rata, koja je trajala od 1945 – 1948. godine, u 114

sela i gradova u Vojvodini je doseljeno oko 250.000 ljudi, u ogromnoj većini Srba. Najviše

njih, više od 76.000, stiglo je sa teritorije Bosne i Hercegovine. Istovremeno, iz Hrvatske je

kolonizovano više od 40.000, iz Crne Gore oko 38.000, iz centralne Srbije preko 15.000

duša...

Najmasovniji kolonistiĉki talas je u Vojvodinu stigao iz BiH. Banjaluka, Kljuĉ, Bosanska

Krupa, Kotor Varoš, Bosanska Dubica, Novi, Grahovo, Petrovac, Sanski Most, Mrkonjić

Grad, Gacko, Nevesinje, Trebinje... samo su neki od tamošnjih srezova iz kojih je samo 1945.

i 1946. više od 12.200 porodica došlo u Vojvodinu.

Ova kolonizacija je bila jedno od najvećih organizovanih preseljenja stanovništva u istoriji

Evrope. Ona je, ipak, bila samo uvod u još masovnije doseljavanje u Vojvodinu koje će iz

korena promeniti njen etniĉki sastav, kao i etniĉki sastav podruĉja iz kojih su pristigli

doseljenici.

Procenjuje se da je od 1948. do 1968, kada su ekonomske migracije preusmerene ka

zemljama zapadne Evrope, u Vojvodinu, mahom iz BiH i centralne Srbije, stiglo bar isto

onoliko ljudi koliko i u vreme kolonizacije.

Zgode i nezgode doseljenika iz naših podruĉja (Bosanska Krajina) najslikovitije je opisao

Branko Ćopić u svojim romanima „Osma ofanziva“ i „Ne tuguj bronzana straţo“.

Migracije u Vojvodinu, u periodu od 1945. do 1968. godine, bile su izuzetno znaĉajne za

Gerzovo i okolna sela. Krajem ovog migracionog perioda nisu bili retki sluĉajevi da je u

pojedinim vojvoĊanskim selima (Banatsko Novo Selo, Perlez, Titel, ...) bilo više

domaćinstava i/ili stanovnika pojedinih rodova iz Gerzova i okolnih sela nego što ih je ostalo

u selima iz kojih su se doselili.

***

Da bi priuštili bolje uslove ţivota svojoj porodici, brojni radno sposobni muškarci su od 50-

tih godina prošlog veka poĉeli da odlaze na privremeni rad u inostranstvo. Ta privremenost

se najĉešće protezala sve do penzionisanja. Na ovaj naĉin se porodici u selu obezbeĊivao

lagodniji ţivot, ali je to izazivalo neke druge ţrtve i odricanja. Iz Gerzova i okolnih sela,

najĉešće se na privremeni rad odlazilo u Austriju i Nemaĉku.

***

Uslovi i naĉin ţivota u Gerzovu i okolnim selima, sve do pedesetih godina 20. veka,

praktiĉno su ostali sliĉni onima iz doba od pre nekoliko vekova. Ljudi su znali i za bolje

uslove ţivota, ali im to njhovo selo nije moglo priuštiti.

10

Mladi ljudi, od sredine prošlog veka, su se poĉeli školovti (zanati, srednje škole, fakulteti), a

zatim su se zapošljavali u gradski mestima (Mrkonjić Grad, Jajce, Banja Luka, Novi Sad,

Beograd, ...), tamo zasnivali porodicu i definitivno napuštali sela. Za razliku od ranijih

migracija, gde se iz bosanskih sela odlazilo u vojvoĊanska sela, ovde se radilo o novom vidu

migracije: iz sela se migriralo u grad. Ova vrsta migracije takoĊe je zahvatio i vojvoĊanska

sela, ukljuĉujući i ona koja su nekad bila „eldorada“ za mnoge doseljenike iz ovih krajeva,

tako da su i ona već danas desetkovama, a za pojedina se moţe reći i da su na umoru.

Ovaj vid migracije je bio više nego poguban za selo koje je ostajalo bez mlaĊe populacije, i ne

samo da se smanjjivao broj stanovnika sela, već je to stanovništvo postajalo sve starije.

***

A onda nas podseti ono Andrićevo: „DoĊe vreme kada pametni zaćute, budale progovore, a

fukara se obogati“.

Taĉku na slovo „i“ potpunom propadanju

Gerzova i okolnih sela, pa i manjih gradskih

centara, stavila su poslednja ratna dešavanja

iz devedesetih godina.

Naravno, ratne traume, smrt, progone,

paljevine i pustoši vekovnih domova nisu

preţivljavali samo gerzovĉani i samo Srbi –

jednako (moţda neko manje, neko više) su

doţivljavala i preţivljavala i druga mesta, i

drugi naradi u ratom zahvaćenim

podruĉjima Ex YU.

Ne ulazeći u apsolutnu taĉnost statistiĉkih podataka sa „nedogorele sveće na veĉnom

poĉivalištu“, ali ĉak i da su znaĉajno drugaĉiji odnosi brojki, ili da su te brojke višestruko

manje, opet bi bile grozne i pri samoj pomisli da su uopšte moguće, a posebno su grozne što

11

svi znamo da su zaista i doţivljene, a šta stvarno stoji iza svih tih STATISTIĈKIH

PODATAKA, to najbolje znaju oni ĉiji je deo, na ovaj ili onaj naĉin, utkan u iste.

Po završetku Smutnih Devedesetih, naišle su Čemerne Posleratne godine. Na opljaĉkana

zgarišta nekadašnjih toplih domova vratili su se neki od preţivelih stanovnika nekad divnih

sela i gradova. Povratnici u „lepa sela lepo gore“ su, uglavnom stari ljudi koji su se vratili da

skonĉaju tamo gde su nekad u miru i slozi ţiveli.

Migraciona kretanja tokom Smutnih devedesetih su uglavnom posledica etniĉkih ĉišćenja. U

ovim traumatiĉnim spašavanjima golih ţivota, bio je i popriliĉan broj onih koji nisu mogli da

odu kod „SVOJIH“, ili nisu ni imali takvu priliku (mešoviti brakovi, „TUĐE“ okruţenje...),

pa su morali da potraţe utoĉište u Švajcarskoj, Švedskoj, Americi, Australiji... – a kako su

uspeli da tamo stignu i kroz koje su sve golgote prolazili, to samo oni znaju.

***

Za vreme Čemernih Posleratnih godina (koje naţalost još uvek traju, a ne zna se ni dokle će –

kao Đekna) usledio je novi migracioni talas u kojem su migranti uglavnom mladi i obrazovani

ljudi, koji kreću u potragu za podnošljivijim i normalnijim uslovima za ţivot. Emigracija

(iseljavanje) iz zemalja Ex YU odvija se u smeru (imigracija/useljavanje) zemalja Zapadne

Evrope, Amerike, Australije...

Ko je mogao već je pobegao odavde, pokušavajući da ţivi ţivot dostojan ljudskog bića, ko

ima ikakvu šansu pakuje svoju putnu torbu i sprema se za kupovinu karte u jednom pravcu, a

oni koji iz najrazliĉitijih razloga ne mogu da napuste domovinu sve više ćute i nastavljaju da

ţive svoj muĉni ţivot.

Neumitni statistiĉki podaci pokazuju da je oko 20.000 onih u BiH, mladih i sve više i onih

starijih, koji svake godine kompletan ţivot spakuju u kofer zajedno sa autobuskom kartom u

jednom pravcu. Đaĉke uĉionice u osnovnim školama sve su praznije, ali su prepune klupe u

kojima odrasli uĉe strane jezike.

Ko će i da li će ostati u RS i BiH? Zabrinjavajuće su najnovije procene UN da će, ukoliko se

nastave nepovoljni trendovi u BiH 2100, ţiveti manje od dva miliona stanovnika, naspram

sadašnjih oko 3,7 od kojih u Srpskoj ţivi nešto više od 1,3 a ostatak u FBiH. Ubrzan odlazak

mladih prati i izuzetno nizak natalitet. U Srpskoj je problem nataliteta još izraţeniji nego na

nivou BiH u celini.

Stopa nezaposlenosti 2014. je iznosila oko 27 odsto, a nedavna istraţivanja sprovedena u BiH

pokazuju da ta stopa meĊu mladima premašuje i 60 odsto, pa ĉetiri od pet mladih ljudi ţeli

napustiti zemlju zbog nemogućnosti zaposlenja i problema u obrazovanju.

Treba imati u vidu da odliv stanovništva i nizak natalitet nisu problem samo Srpske i BiH, već

svih tranzicionih zemalja (Srbija već godinama „gubi“ jedan grad od 35.000 stanovnika svake

godine).

12

Šume ovih krajeva, koje su davni preci krĉili i od njih otimali obradivo zemljište, sada polako

osvajaju nekadašnje njive, livade i voćnjake jer poodavno su već otišli oni koji su ih

obraĊivali.

I kad sve ovo imamo u vidu, ozbiljno se postavlja dilema ispravnosti, u afektu izgovorenog

predloga Duška Kovaĉevića: „Daj da se raspiše konkurs za nekog uljudnog okupatora da nas

dovede u red“

***

Sledeća tabela najreĉitije govori o razvoju, stagnaciji, propadanju i umiranju jednog divnog

sela – GERZOVA..

DEMOGRAFSKA SLIKA GERZOVA

Godina

popisa

1540. 1550. 1879. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2015.

Broj

domaćinstava

23 30 118 303 314 265 245 245 - 95

Broj

stanovnika

200* 240* 920 1857 1864 1399 1104 914 679 172

Naţalost, na sledećoj tabeli, se vidi da su okolna sela doţivela još brţe propadanje od

Gerzova, posebno ona koja su bila vezana za uskotraĉnu ţeleznicu i njeno korišćenje.

"Ptice lete na jug i vraćaju se,ljudi ognjišta gase,zauvek odlaze..."(Kerber)

Tabela popisa stanovništva opštine Baradi

13

NAPOMENA: Ako je za utehu, ratovi, migracije, nepravedni mirovni sporazumu... nisu

samo naša specifika i usud. Navedimo samo jedan primer iz relativno skorije istorije i iz

našeg bliţeg susedstva - MAĐARSKA.

Posle poraza u Prvom svetskom ratu i raspada Austro-Ugarske monarhje, Versajskim

mirovnim sporazumom dat je jedan od najslikovitijih primera nametanja pobedničke pravde

poraženoj strani.

Novoosnovana nezavisna MaĊarska imala je za oko dve trećine manju teritorije nego bivša

Kraljevina Ugarska. Ove teritorije su, meĊutim, bile naseljene većinskim nemaĊarskim

stanovnišvom, iako su neke od njih imale i znatnu maĊarsku manjinu. Prema procenama, oko

jedne trećine MaĎara (3,5 miliona) našlo se izvan granica nove maĎarske države.

14

II. SVETSKE MIGRACIJE

1. PRVE VELIKE SVETSKE MIGRACIJE

Širenje iz Afrike. Pre otprilike 2 miliona godina prvi hominidi su napustili Afriku i migrirali

ka drugim kontinentima. Ova migracija širim sveta nije rezultat kretanja pojedinaca preko

velikih razdaljiina, već grupa koje su se postepeno širile i kretale u potrazi za hranom.

Poĉetna migracija, putovanje od najmanje 10.000 km, mogla je da traje i do 100.000 godina

(u proseku oko 100 m godišnje). Koja vrsta hominida je prva migrirala, pitanje je na koje

savremena nauka tek treba da da odgovor.

Neandertalac i

Homo Sapiens.

Neandertalci su se

pojavili u Evropi

mnogo pre

savremenog

ĉoveka koji

pripada vrsti

zvanoj Homo

Sapijens

(„razuman

ĉovek“). Ove dve

vrste su bili bliski

roĊaci, mada su

neandertalci bili

niski i zdepasti, bolje

prilagoĊeni za opstanak u

surovim uslovima ledenog

doba. Ipak, pre 27.000 godina

Homo Sapijens, naš direktni

predak, ostao je jedini

predstavnik vrste hominida

na Zemlji. Ovo se verovatno

desilo zato što je grupa

„razumnih“ preuzela teritorije

neandertalaca i nadmetala se

sa njima za hranu i sklonište.

Broj Homo Sapiensa je

porastao, a Homo

neanderthalensis je izumro.

MOGUDI PRAVCI PRVIH MIGRACIJA

15

Lovci i sakupljači. Praistorijski ljudi su ţiveli kao lovci i sakupljaĉi. Prvo hominidi su

najverovatnije jeli biljnnu hranu uz dodatak mesa kada bi naišli na lešinu neke ţivotinje.

Kasnije ljudi su poĉeli da izraĊuju oruĊe i saraĊuju kako bi unapredili svoje lovaĉke veštine.

Svi lovci-sakupljaĉi su bili u neprestanom pokretu, pratili su svoj plen i tragali za novim

izvorima hrane. Uglavnom su se okupljali u manje grupe, odmarali se ispod stenovitih

nastrešnica, u pećinama ili drugim jednostavnim skloništima, sve dok ne bi došlo vreme da

kreenu dalje. U svakoj grupi muškarci cu bili lovci, dok su ţene bile zaduţene za sakupljanje

biljne hrane.

Migracije kao posledica širenja

zemljoradnje. Oko 6.000 godine

p.n.e. zemljoradnici su naselili

jugoistoĉnu i istoĉnu Aziju, severnu

Afriku i juţnu Evropu. Skoro 3.000

godina kasnije zemljoradnja se

razvija u Srednjoj Americi i u oblasti

Anda u Juţnoj Americi.

2. MIGRACIJE U ANTIČKO DOBA

16

Balkan pre dolaska Rimljana

Još u vreme starih Grka, Balkansko poluostrvo su naseljavali mnogobrojni narodi, koji su za

njih bili samo tamno i maglovito susedstvo, jer o njima nisu imali jasnu sliku. Za njih su znali

17

samo da su bili jako ratoborni. Ovi narodi će tek u vreme poznog Rimskog carstva biti

romanizovani.

Podela Rimskog carstva (395. godine n.e. Teodizije I. je podelio carstvo)

18

19

3. VELIKA SEOBA NARODA (Rani Srednji vek)

Velika seoba naroda je dug proces preseljenja naroda sa prostora, srednje i istoĉne Evrope u

pravcu njenog krajnjeg zapada i jugoistoka. Seoba traje bezmalo šest vekova, i to od kraja

ĉetvrtog do sredine desetog veka.

U Velikoj seobi naroda znaĉajnu ulogu su imali: Germani, Huni, Sloveni, Avari, Normani (Vikinzi),

Bugari i MaĊari.

Dolaskom Slavena, rimska naselja u dotadašnjem obliku prestaju postojati. Ţivot se ponovo

pomjera prema brdima. Stari Slaveni nisu imali potrebu za velikim naseljenim mjestima. Bili

20

su podeljeni u plamenske zajednice, ţivjeli su u selima, a u to vreme ne podiţu gradove niti

monumentalne graĊevine. Ranoslavenska kultura je u brdima bila zaštićena od prodiranja

stranih uticaja, a rodovsko društvo koje ne priznaje bogate pojedince ĉinilo je ţivot

jednostavnim i jedinstvenim. To i jeste razlog malobrojnih saĉuvanih ostataka danas.

21

Balkan oko 850. Bosanska drţava nastaje u slivu reke Bosne.

Nastanak i razvoj BOSANSKE DRŽAVE

22

4. SVETSKE MIGRACIJE OD 1500. GODINE

Napuštanje Evrope. U 19. veku stanovništvo Evrope uvećano je više nego dvostruko, na oko 420 miliona. Tokom

ovog stoleća mnogi su mislili da bi bolje ţiveli na drugom kontinentu i odluĉili da emigriraju.

Neki su to ĉinili zato što su zbog svojih verskih ili politiĉkih uverenja bili izloţeni progonu,

dok su drugi jednostavno verovali da im je ţivot tako teţak da oni i njihove porodice nemaju

šta da izgube ako se odsele. U prvoj polovini veka većina evropskih emigranata dolazilo je iz

Britanije i Nemaĉke. Kasnije su stizali iz Italije, Skandinavije i sa Balkana. U Sjedinjenim

Drţavama plima doseljavanja rasla je takvom brzinom da su vlasti smatrale da je moraju

obuzdati.

Sjedinjene Države. Pribliţno svaki deseti stanovnik napustio je Evropu u periodu od 1850 do

1914. Bilo je to najmasovnije kretanje stanovništva tog tazdoblja, u kome je uĉestvovalo više

od 50 miliona ljudi. Neki su se odselili u Australiju i Novi Zeland, ali je velika većina završila

u Americi. Prvi talas masovne evropske emigracije, uglavnom Nemaca i Iraca, u SAD

dogodio se u periodu od 1840 do 1850. On je bio izazvan ekonomskim teškoćama, a u sluĉaju

Irske i glaĊu zbog propalog roda krompira. U poslednjih 20 godina 19. veka, više od devet

milona ljudi odselilo se u SAD.

Ameriĉka vlada poĉela je da koristi ostrvo Elis u Njujorškoj luci kao prijemni centar za

imigrante 1892. Svi doseljenici su ispitivani i lekarski pregledani u centralnoj zgradi na

ostrvu. Preko Elis Ajlenda, koji se nalazio u blizini statue Slobode, otkrivene 1886, u

Sjedinjene Drţave ušlo je ukupno više od 12 miliona ljudi.

23

Ostrvo Elis se nalazi u Njujorkškoj luci i predstavlja simbol ulaska u SAD miliona imigranata

sa kraja 19. veka pa sve do polovine 20. veka. Znaĉajno je prošireno u periodu od 1982.

godine do 1954. godine.

Ostrvo Elis Ostrvo Elis- prijemna zgrada Kip Slobode

Masovne migracije. Glavni

podstrek za Evropljane,

posebno Britance, da

emigrirajuu u Australiju i

Novi Zeland bile su jeftine

karte koje su nudile brodske

kompanije i očekivani visoki

životni standard u novoj

domovini. U viktorijanskoj

Britaniji, neki bogati liberali

i dobrotvorna društva

pomagali su siromašnima da

se odsele u britanske kolonije.

Sjedinjene Drţave.

Približno svaki deseti

stanovnik napustio je Evropu

u periodu od 1850. do 1914.

godine. Bilo je to

najmasovnije kretanje

stanovništva tog razdoblja, u

kome je učestvovaloo više od

50 miliona ljudi. Neki su se

odselili u Australiju i Novi

Zeland, ali je velika većina

završavala u Americi. Prvi talas masovne evropske emigracije, uglavnom Nemaca i Iraca, u

SAD dogodio se u periodu od 1840 do 1850. On je bio izazvan ekonomskim teškoćama, a u

24

slučaju Irske i glaĎu zbog propalog roda krompira. U poslednjih 20 godina 19. veka, više od

devet miliona ljudi odselilo se u Sjedinjene Države.

25

26

5. AKTUELNI MIGRACIONI TOKOVI U SVETU

U ovom odeljku su samo ovlaš prikazani aktuelni migracioni problemi sa kojima se sreću

EU i USA.

Uostalom, ova trenutna dešavanja i nisu neka velika novost, jer iz prethodnog odrljka se vidi

da je Zapadna Evropa tokom cele istorije bila u nekim migracionim procesima, većeg ili

manjeg intenziteta, a što se USA tiĉe, oni su pod dosta intenzivnim imigracionim pritiscima

još od 1500. godine.

MeĊutim, pošto su migracije, generalno gledano, samo sastavni deo nekih drugih istorijskih

dešavanja, nekako najprikladnije ovde pristaje jedna Ruzveltova misao: „U politici se ništa ne

dešava sluĉajno. Ukoliko se i dogodi, tako je bilo planirano“.

Migracije prema EU.

Svima je dobro poznato sa koliko problema su suoĉene, kako migrantske kolone izbeglica sa

ratom zahvaćenih podruĉja, tako i tranzitne zemlje preko kojih su uspostavljeni migrantski

koridori, kao i same zemlje EU prema kojima su usmerene migrantske/izbegliĉke kolone.

Migranti usmereni ka odreĊenim zemljama EU se mogu podeliti na dve vrste, i to:

Prinudno migriranje iz ratom zahvaćenih podruĉja i

Ekonomsko migriranje – traţenje boljih uslova ţivota (što bi naš narod rekao „kretanje

trbuhom za kruhom“).

Zapadnim izvoznicima demokratije pojava islamskih militanata u Iraku, Libiji i Siriji u

jednom trenutku je odgovarala, a što bi se moglo podvesti pod „gorke plodove“.

Zadnjih godina Evropljani doţivljavaju jedan civilizacijski šok, na koji oĉigledno nisu bili

pripremljeni.

27

Na stotine hiljada pridošlih tamnoputih

migranata i na milione onih koji su najavili

svoj skori dolazak, na Zapadu se još uvek

gleda kao na neku vrstu trenutnog

priviĊenja, koje će, valjda, minuti posle

jedne dobro prospavane noći. To se,

meĊutim, ne dešava. Spavalo se priliĉno

dugo i još se dremka, ali boljitka nema: sa

svakim otvaranjem oĉiju, slika biva još

mraĉnija i potresnija.

Da su geopolitika, pa i prosta matematika zapadnim liderima i stratezima slabe taĉke, bilo je

uoĉljivo još kada su svoje drţave uveli u avanturu asistencije ameriĉkoj armadi u

demontiranju društvenih poredaka na severu Afrike i Bliskom istoku. Politiĉke sisteme koji,

prema merilima zapadne demokratije, moţda jesu bili diskutabilni, ali koji su narodima tih

zemalja decenijama donosili mir, pa i ekonomski napredak, Amerika je uz asistenciju Evrope

satanizovala i poslala u prošlost. Kao „kolateralna šteta” te akcije, po već viĊenim

scenarijima, goreli su domovi, fabrike, škole, bolnice i ubijani civili. Krajnji rezultat ovakvog

zavoĊenja demokratije bilo je raĊanje tzv. Islamske drţave koja iz dana u dan ĉini zlodela i

preti ostatku sveta, uz uoĉljivu ravnodušnost zapadnih izvoznika demokratije.

IznenaĊenost i zaprepašćenje su, za sada, gotovo jedine reakcije kojima se na Zapadu

doĉekuju i plodovi „arapskog proleća”, u vidu masovne seobe ljudi iz unesrećenih arapskih

drţava.

Igra dobacivanja „vrućeg krompira” iz ruke u ruku je uveliko u toku: jedni bi da pristigle

migrante što pre isprate do severnog komšiluka, drugi se u strahu ograĊuju ţicama, treći grade

karantine... Za to vreme, pred turskom kapijom Evrope gomilaju se milioni ljudi bez doma i

domovine, ali sa nadom i rešenošću da im Evropa to uskoro postane.

NEIZVESNOST je jedino što imaju

Ovako SADA izgleda svetska kulturna baština Dečak i bicikl u ALEPU

28

Migracije prema USA.

U domaćim medijima je manje prisutna problematika, uglavnom ekonomskih migranata koji

iz zemalja Juţne

Amerike preko

uspostavljenih

migrantskih

koridora Srednje

Amerike nastoje

da se doĉepaju

uslova boljeg

ţivota u USA.

Problemi

migranata, kao i

problemi

presecanja

koridora,

odnosno

spreĉavanja

nekontrolisanog

i ilegalnog

ulaska u USA vrlo su sliĉni ovdašnjim sa kojima se trenutno bori Evropa.

Ovo poreĊenje bi najslikovitije opisao onaj vic o Lali, a koji odprilike glasi: -Neko se ţalio

Lali na svoje komšije, a ovaj mu odgovori, onako razvuĉeno – lalinski: „Ta, mante ih, svako

ima svoga Sremca“.

Po prizorima mnoštva umornih i jadnih

ljudi koji hodaju u grupama, ne znajući

kad će ih i ko zaustaviti ili uhapsiti,

siromašne zemlje Centralne Amerike

poslednjih meseci liĉe na tranzitne zemlje

Balkana, na Grĉku, Makedoniju, Srbiju,

Hrvatsku, Sloveniju, Austriju… Suština i

uzroci migrantske krize koja je zadesila

ovaj deo sveta sasvim su obrnuti: Sirijci, Iraĉani i Avganistanci beţe preko Balkana u zapadnu

Evropu od rata, Kubanci beţe u Ameriku od mira.

UNHCR – Širom sveta raseljeno 65,6 miliona ljudi Rekordnih 65,6 miliona ljudi bilo je primorano da napusti svoje domove do kraja 2016.

godine, zbog sukoba, nasilja i progona na mestima kao što su Sirija i Juţni sudan, saopštile si

Ujedinjene nacije. Ovaj broj predstavlja skok od 300.000 raseljenih od kraja 2015. godine, ali

je za više od šest miliona veći nego na kraju 2014. godine.

NEIZVESNOST je njihovo DANAS i SUTRA

29

GENETIKA EVROPE

Mapa objavljena na jednom evropskom sajtu, sa namerom da privuĉe ljubitelje genetike i

prouĉavanja porekla, posluţila je stanovnicima Balkana za nove rasprave ko je posrbljen a ko

pokatoliĉen i da li su nam po sastavu DNK bliţi Turci ili Rusi.

30

Podaci su objavljeni na sajtu „Eupedije”, koja se predstavlja kao evropska „Vikipedija” i teţi

da olakša posetiocima upoznavanje sa istorijom, lingvistikom i genetikom Starog kontinenta.

Jasno je naznaĉeno da podatke ne treba uzimati kao ĉvrste dokaze, već kako je ĉesto sluĉaj u

nauci, kao model napravljen na osnovu trenutnih saznanja i razumevanja autora. Tamo gde

genetika nije dala nepobitne odgovore, ponuĊena je najlogiĉnija hipoteza na osnovu

arheoloških, istorijskih i lingvistiĉkih dokaza.

Istraţivanja su bazirana na prouĉavanju haplogrupa u humanoj genetici. To su grupe koje

imaju zajedniĉko poreklo i mogu da budu jedan od naĉina na koji moţe da se posmatra

genetski sastav neke populacije. U ovom sluĉaju analizirane su one grupe koje se baziraju na

DNK ipsilon hromozoma, koji se prenosi s oĉeva na sinove.

Hrvatski portal preneo je podatke u tekstu „Nacionalizmi su mit: nema velikih genetskih

razlika na Balkanu”. Novinar je zakljuĉio da se iz ove perspektive Bošnjaci, Slovenci, Srbi i

Hrvati ne razlikuju mnogo. MeĊutim, ĉitaoci su mu zamerili da nije dobro protumaĉio brojeve

i da je jedva doĉekao da opet propagira jugoslovenstvo.

Pisci komentara na sajtu nastavili su da meĊusobno prebrojavaju krvna zrnca na Balkanu i

tumaĉe rezultate na sebi svojstven naĉin.

***

Da je Frojd kojim slučajem analizirao odnose naroda na prostorima Ex YU, utvrdio bi

da boluju od simptoma „narcizma malih razlika“.

Narcizam malih razlika, kako je rekao Frojd, upravo i izaziva sukobe, pa dovodi do toga da

braća po jeziku i obiĉajima pucaju jedni u druge.