Starac Pajsije Svetogorac - Čuvajte dušu! (Borba protiv pomisli)

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC ČUVAJTE DUŠU!

Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu

BORBA PROTIV POMISLI

Prvo poglavlje DOBRE I RĐAVE POMISLI

Dobre i rđave pomisli

Pomisli sleva ‐ najteža bolest Dobre pomisli donose duhovno zdravlje

Onaj ko ima dobre pomisli videće sve dobro Pomisli čoveka koji je dostigao svetost i pomisli lukavog čoveka

Čovekove pomisli ukazuju na njegovo duhovno stanje

Drugo poglavlje BOGOHULNE POMISLI

Koje pomisli su bogohulne

Odakle potiču bogohulne pomisli Preziranje [nipodaštavanje] bogohulnih pomisli Kada smo sami krivi za bogohulne pomisli

Treće poglavlje

VEROVANjE SOPSTVENOJ POMISLI

Verovanje sopstvenoj pomisli ‐ početak je prelesti Verovanje pomisli stvara psihološke probleme

Ćudljivost nastaje od pomisli Umišljene bolesti

Uz poslušnost sve se može prevazići

Četvrto poglavlje BORBA PROTIV POMISLI

Duhovni život ima temelj u pomislima [temelji se na pomislima]

Negovanje dobrih pomisli Očišćenje uma i srca

1

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije119.htm


















Podvrgavajmo ispitivanju pomisli podozrenja Razgovor sa pomislima Saglašavanje sa pomišlju



BORBA PROTIV POMISLI ‐ DOBRE I RĐAVE POMISLI

Dobre i rđave pomisli[1]

‐ Starče, u Starom Zavetu, u četvrtoj knjizi Makaveja se kaže: ʺBlagočastiva pomisao ne iskorenjuje strasti, nego se bori protiv njih.ʺ (Vidi 4: Mak. 3,5) Šta to znači?

‐ Pazi: strasti su duboko ukorenjene u nama, ali blagočastiva, dobra pomisao nam pomaže da ne postanemo njihovi robovi. Kada čovek ima samo dobre pomisli i ostvari stabilno duhovno stanje, onda strasti prestaju da deluju, a to je onda kao i da ne postoje. Znači, blagočastiva pomisao ne iskorenjuje strasti, već se bori protiv njih i može da ih potisne. Mislim da pisac opisuje šta su mogli da podnesu svetih Sedam Sinova i njihova majka, sveta Solomonija i njihov učitelj Eleazar, imajući blagoverne pomisli (Vidi 4 Mak. 5 i dalje), da bi pokazao kolika je moć dobre pomisli.

Jedna dobra pomisao ima istu moć kao jedno mnogočasovno bdenje! Ima veliku moć. Kao šta sada neko novo oružje laserskim zracima može da zaustavi raketu još u bazi i Da je spreči da bude ispaljena, tako i dobre pomisli predupređuju i prizemljuju rđave pomisli još na đavolovim ʺaerodromimaʺ, odakle inače ʺpolećuʺ. Zato se potrudite da, koliko god možete, pre nego što kušač stigne da vam zasadi rđave pomisli, vi sami zasadite dobre pomisli, kako bi vaše srce postalo cvetna bašta i kako bi vašu molitvu uvek pratio božanski miomiris vašega srca.

Kada čovek zadrži, makar i na kratko, pomisao sleva, a to znači zlu pomisao o nekome, kakav god podvig, post ili bdenje posle činio, sve je uzalud. U čemu da mu pomogne

2




http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije119.htm#note1

podvizavanje, ako se uporedo ne bori da ne prihvata zle pomisli? Zašto da se prvo ne isprazni iz ćupa talog od ulja, koji je samo za sapun, pa da se posle u njega sipa dobro ulje, nego da se dobro ulje sipa na ono neupotrebljivo da se tako zaprlja?

Jedna čista, dobra pomisao ima veću moć od bilo kog podviga. Nekog mladića, na primer, savlada đavo i ima nečiste pomisli, pa tri dana bdi i posti da bi se oslobodio tih pomisli. Jedna čista pomisao bi, međutim, imala veću moć od tih bdenja i posta i više bi pomogla.

‐ Kada kažete ʺčista pomisao ʺ, starče, da li se to odnosi samo na određene teme, ili to ima opštije značenje?

‐ Može da ima i opštije značenje. Zato što se čovek, kada na sve gleda sa dobrim pomislima pročišćuje, a Bog ga dariva blagodaću. Pomislima sleva sudeći rđavo o drugima i nanoseći im nepravdu, čovek sprečava blagodat Božiju da ga poseti, pa ponovo dolazi đavo i veje ga kao pšenicu [gazi ga kao žito na vršidbi ‐ vadi mu mast].

‐ Znači li to, starče, da time što rđavo sudi o drugima, daje đavolu pravo da ga veje kao pšenicu?

‐ Da. Osnova svega je dobra pomisao. To je ono što uzvisuje čoveka, što ga menja na bolje. Čovek treba da dospe do stanja da sve oko sebe vidi čistim. To je ono što je rekao Hristos: ʺNe sudite po izgledu, nego pravedan sud suditeʺ (Jn. 7,24). Potom čovek dospeva do takvog stanja kada sve vidi duhovnim okom, a ne ljudskim. Tada sve opravdava u najboljem smislu te reči.

Moramo da pazimo da ne primamo lukave telegrafske poruke đavolove, kako ne bismo uprljali ʺhram Svetoga Duhaʺ (Vidi 1 Kor. 6, 19 i 3,16) i udaljili od sebe blagodat Božiju, a rezultat toga bio bi da se pomračimo. Kada Sveti Duh uvidi da nam je srce čisto, dolazi i nastanjuje se u njemu, jer On voli čistotu ‐ zato se i prikazao kao golubica.

3

NAPOMENE:

1. Reč ʺpomisaoʺ (Xoyiapoq) u podvižničkom jeziku označava ili neku prostu misao koja prolazi kroz um, ili kretanje duše ka dobru, ili ka zlu, ili, pak, težnju duše prema dobru ili zlu, koja nastaje iz zajedničkog delovanja uma, savesti, osećanja i volje. Pošto pomisli prethode svakom delanju, onda borba svakog vernika, a najviše monaha, da bude ispravna, treba da se ogleda prvenstveno u ispitivanju pomisli, kako bi se odnegovale dobre i odbacile rđave.




Pomisli sleva najteža bolest

‐ Kada moram da rešim neki problem, starče, ne mogu da spavam, mučim se.

‐ Kod tebe je osnovni problem to što imaš isuviše pomisli. Da nemaš tako mnogo pomisli, mogla bi mnogo više da se posvetiš i svojim obavezama i svojoj duhovnosti. Evo, reći ću ti jedan način da izbegneš previše pomisli: kada ti padne na pamet, na primer, nešto što moraš da uradiš sutra, reci svojoj pomisli: ʺTaj posao nije za danas, misliću o njemu sutra.ʺ Isto tako, kada treba da doneseš odluku o nečemu, nemoj da se mučiš razmišljanjem kako da nađeš ono što je najbolje i da stalno odlažeš konačnu odluku. Izaberi nešto i idi dalje. Ostavi da se potom Bog pobrine za ostalo. Nastoj da izbegavaš bavljenje nepotrebnim sitnicama, da samoj sebi ne pomutiš mozak. Učini najbolje što možeš i koliko možeš, neka sve to bude prostodušno i sa velikim pouzdanjem u Boga. Mi, na izvestan način, obavezujemo Boga da nam pomogne, kada budućnost i svoje nade polažemo u Njega. Od mnogobrojnih pomisli i potpuno zdrav čovek onemoća. Ako strada i muči se, ima opravdanja što se mnogo brine. Ali onaj ko je zdrav, pa samoga sebe smućuje i muči pomislima sleva, taj nije pri sebi. Da je sa njim sve u redu, a da se muči pomislima!

4

U naše vreme najtežu bolest predstavljaju isprazne pomisli svetovnih ljudi. Ljudi danas, možda, imaju sve osim, dobrih pomisli. Nesrećni su zato što se ne suočavaju sa problemima na duhovni način. Na primer, neko pođe nekuda automobilom, ali motor se pokvari i on kasni na svoje odredište. Kada bi imao dobru pomisao, rekao bi: ʺIzgleda da je dobri Bog to sprečio, jer bih, možda, doživeo nesreću, da nisam zakasnio. Kako da Ti zablagodarim na tome, Bože moj?ʺ, i slavio bi Boga. Međutim, ako nema dobru pomisao, ne bi se sa tom situacijom suočio na duhovni način, grdio bi i psovao: ʺEvo, da sam bar krenuo ranije, zakasnio sam! Ah, i taj Bog...ʺ

Kada čovek sve što mu se dešava prima sa dobrim pomislima, dobija pomoć. Sa druge strane, kada sve radi sa zlim pomislima, muči se, kopni, ludi. Jednom, pre mnogo godina, ušli smo u nekakav stari autobus koji je umesto sedišta imao daske. Pošli smo iz Uranopolja u Solun. Unutra je sve bilo ispremetano: nabacani koferi, pomorandže, ribe, prazne prljave korpe od ribe, koje su vraćali kući sa pijace, bili su tu momci iz Bogoslovske škole Atonijade, neki ljudi su sedeli, neki stajali, monasi, mirjani... Jedan mirjanin je seo pored mene. Bio je debeo, pa kako je bio u toj gužvi prignječen, počeo je da kuka: ʺNa šta ovo liči!...ʺ Malo dalje bio je jedan monah koji je, jadnik, sav bio zatrpan korpama, tako da mu je virila samo glava. Ali, kako se autobus truckao ‐ drum je bio stari kolski put ‐ korpe su ga sve više zatrpavale, a on je, jadničak, pokušavao rukom da ih drži dalje od sebe, i levo i desno, da mu ne padnu na glavu. A onaj drugi je vikao, jer je sedeo malo pritešnjen. ʺZar ne vidišʺ, rekoh mu, ʺkako je onome, a ti vičeš?ʺ Pitam monaha: ʺKako izdržavaš, oče?ʺ A on mi, sa osmehom, odgovori: ʺOvde je, starče, sigurno bolje nego u paklu!ʺ Jednome se činilo da se mnogo muči, iako je sedeo, a drugi se radovao, uprkos tome što je bio sav zatrpan korpama. A put je trajao dva sata. Um laika vrteo se oko toga koliko bi mu bilo udobnije da je putovao boljim autobusom, i došlo mu je da pukne od muke, dok je monah razmišljao koliko bi mu bilo teže da je u paklu, pa je bio srećan. Razmišljao je: ʺZa dva sata stići ćemo na odredište i izaći ćemo, a oni jadnici u paklu muče se vekovima. Uostalom, tamo nema korpi, ljudi i tako dalje, nego mučenja. Slava Tebi Gospode, ovde mi je bolje.ʺ

‐ U čemu se sastoji, starče, razlika u poverenju, na primer dvojice poslušnika prema starcu?

‐ U pomisli. Neko može da ima pokvarenu pomisao o bilo čemu i o bilo kome. Ako čovek nema dobru pomisao i ne uspeva da se oslobodi njenog delovanja ‐ ako sve što čini, čini iz sebičnosti ne može da mu pomogne ni svetitelj. Ne samo da ima svetog starca ili svetu staricu (igumaniju), nego i da mu je starac i sveti Antonije i svi svetitelji, nema mu pomoći. Ni Sam Bog ne može da pomogne takvom čoveku, čak i da to mnogo želi. Kada čovek voli samoga sebe, kada je, znači, samoljubiv, kada sve tumači onako kako se njemu samom dopada. I vidiš, jedni to tumače kao greh, drugi onako kako im odgovara i malo‐pomalo

5

postaju prirodna ta njihova naopaka tumačenja. Kako god da se postaviš prema njima, sablažnjavaju se.

Ima i takvih ljudi koji, ako im posvetiš malo pažnje, ako im kažeš neku lepu reč, lete. Ako ih ne primećuješ, tuguju mnogo, povlače se, idu u krajnost, a to je kušačevo delo. Vide, na primer, neku situaciju i kažu: ʺA! To mora da je tako i takoʺ, i posle završe tako što su ubeđeni da je baš tako bilo. Ili, vide drugog čoveka da je ozbiljan i misle da to ima neke veze sa njima, a taj drugi, međutim, možda je ozbiljan jer ga nešto tišti. Pre nekoliko dana dođe kod mene jedan i kaže: ʺZašto je ranije taj i taj razgovarao sa mnom, a sada neće ni reč da progovori sa mnom? Nešto sam mu jednom prigovorio, da nije zbog toga?ʺ ʺSlušajʺ rekoh mu, ʺmožda te je video, ali nije obratio pažnju na tebe, ili mu je neko bio bolestan, pa je imao na umu da potraži lekara, ili je tražio da razmeni novac, da bi išao u inostranstvo i tako dalje.ʺ I, stvarno, onaj drugi je imao bolesnog rođaka, imao je brdo briga, a ovaj je imao nameru da stane i da porazgovara sa njim, pa mu je otuda došlo celo brdo pomisli.




Dobre pomisli donose duhovno zdravlje

‐ Starče, koje su osobine slabe pomisli?

‐ Šta pod tim podrazumevaš? Prvi put čujem za tako nešto.

‐ Vi ste to spomenuli. To je kada neko ima pomisao sleva, kada pogrešno protumači nečije ponašanje...

‐ I to sam nazvao slabom pomisli?

6

‐ Setila sam se onog koji je hteo da ostane kod vac kao vaš poslušnik, a vu ste mu rekli: ʺNeću da te zadržim, jer imaš slabu pomisao.ʺ

‐ Ma, ne, nisam to tako rekao. Rekao sam: ʺNeću da te uzmem za poslušnika jer nisi duhovno zdrav.ʺ A on Me upita: ʺŠta znači duhovno zdravlje?ʺ ʺNemaš dobre pomisli.ʺ ‐ rekao sam mu. ʺKao čovek, sigurno imam nedostataka, a kao dugogodišnji monah, sigurno imam i poneku vrlinu. Ako nemaš dobru pomisao, biće ti na štetu i moji nedostaci i moje vrline!ʹ Za malo dete neko može da kaže da ima slabu pomisao, zato što je nezrelo, ali ne i za odraslog čoveka.

‐ A jesu li cvu odrasli ljudi zreli, starče?

‐ Neki u glavi nikada i ne sazrevaju. Kada se neko ne ponaša jednostavno, njegova pomisao se kreće ka zlu i sve prima iskrivljeno. Taj nije duhovno zdrav i ne možeš mu pomoći ni dobrim. Njega i dobro muči.

‐ Ako vidimo, starče, da je neko napravio neku štetu, da li ima koristi ako tražimo da vidimo ko je za to odgovoran!

‐ Prvo se uveri da nisi, možda, ti. To je najbolje!

‐ Ali, ako mi drugi daju povod da mislim da su odgovorni?

‐ A koliko si ti povoda dala drugima? Ako o tome razmišljaš na taj način, shvatićeš da grešiš što tako gledaš na stvari.

‐ A kada kažemo: ʺOvo je verovatno učinila ta.p ta sestra.ʺ Da li je i to pomisao sleva?

7

‐ A jesi li sigurna da je to učinila baš ta sestra?

‐ Nisam, ali ona je već jednom učinila nešto slično.

‐ To je opet pomisao sleva, jer nisi sigurna. A onda, čak da je to i učinila ta sestra, ko zna kako i zašto je to učinila.

‐ Ali ako vidim, starče, na primer, da sestra ima neku strast?

‐ Jesi li ti igumanija? Igumanija snosi odgovornost i zato ona treba da ispituje vaše strasti. A zašto biste vi ispitivale strasti jedna drugoj? Zar niste naučile da radite same na sebi? Ako želite da radite same na sebi, nemojte da gledate šta rade drugi oko vas, već treba da imate dobre pomisli i prema dobrim i prema rđavim osobinama koje vidite na drugima. Bez obzira na to sa kojom namerom drugi čovek nešto čini, vi imajte za njega poneku dobru pomisao. Dobra pomisao u sebi sadrži ljubav, razoružava drugog i čini da se prema tebi lepo ophodi, Sećate li se onih monahinja koje su od razbojnika mislile da je avva? Kada se to otkrilo, pomislile su da je lud Hrista radi i da se prikazuje kao razbojnik, pa su ga još više zavolele. Naposletku su spasle i njega i njegove saučssnike.[1]

‐ A ako mi, starče, neka sestra kaže neku laž...

‐ A ako je bila prinuđena zbog tebe da kaže, neku laž, ili ako je zaboravila, pa to što ti je rekla nije bila laž? Zatraži, na primer, sestra koja poslužuje. u trpezariji, od sestre kuvarice, salatu, a ona joj kaže ʺnemamʺ iako poslužiteljka zna da ima. Ako poslužiteljka nema dobre pomisli, reći će: ʺOna lažeʺ. Ako, međutim, ima dobre pomisli, reći će: ʺJadnica, zaboravila je da ima salate, jer ima mnogo poslaʺ, ili ʺčuva salatu za neku drugu prilikuʺ. Ti nemaš duhovnog zdravlja, i zato misliš tako. Da imaš duhovnog zdravlja, i nečisto bi ti izgledalo čisto. Kao što bi gledala na plodove, isto bi tako gledala i na đubrivo, jer đubrivo je pomoglo da ti plodovi sazru.

Onaj ko ima dobre pomisli, poseduje duhovno zdravlje i rđavo preobražava u dobro. Sećam se, za vreme okupacije, ona deca koja su imala jak organizam, jela su sa apetitom komad kukuruznog hleba i pucala su od zdravlja. Sa druge strane, neka deca iz bogatih porodica, uprkos tome što su jela hleb sa maslacem, pošto nisu imala jak organizam, poboljevala su. Tako je i u duhovnom životu: Onaj ko ima dobre pomisli, čak i ako ga bez

8


razloga udaraš, reći će: ʺBog je to dopustio, kako bih iskupio svoje stare grehove. Slava Bogu!ʺ Sa druge strane, drugi, koji nema dobre pomisli, čak i kada hoćeš da ga miluješ, misliće da hoćeš da ga udariš, Uzmite za primer nekog pijanicu. Ako je dobar, ili će da plače, ili će da se izvinjava. Jedan pijani čovek je govorio:. ʺPoklanjam kofu novca onome ko mi zavidiʺ!

NAPOMENE:

1. Među pripovestima o monasima iz najstarijih vremena nalazi se i ova: jedan razbojnički vođa, da bi opljačkao neki dobro snabdeveni ženski manastir, preobukao se u monaha i zatražio prenoćište. Igumanija i ostale sestre ga primiše kao velikog avvu, sa mnogo poštovanja. Okupile su se sve da od njega uzmu blagoslov, oprale su mu noge i tu vodu uzele za blagoslov. Jedna oduzeta sestra, koja se sa verom umila njome, iscelila se i pošla, na iznenađenje svih ostalih, da i ona uzme njegov blagoslov. Razbojnik, videći čudo koje se desilo, preobrazi se u sebi, pokaja se, odbaci mač koji je imao sakriven pod rasom i posle kratkog vremena i on i njegovi saučesnici postadoše monasi i proživeše pošteno i ispravno svoj monaški život.(Vidi D. Taadžg\, MrjtEpiKOv, xo(ioq Tʹ, (c)saaaA,oviKT| 1992., a. 18‐24.)




Onaj ko ima dobre pomisli videće sve dobro

9

Rekoše mi neki da se sablažnjavaju jer u Crkvi vide mnogo naopakih stvari, a ja sam im rekao: ʺAko upitaš muvu; ʺIma li ovde u okolini cveća?ʺ, ona će reći: ʺNe znam: ali tamo dole ima mnogo konzervi, đubreta, prljavštineʺ pa će ti nabrojati sva đubrišta koje je obišla. A ako upitaš pčelu: ʺJesi li videla neku prljavštinu u okolini?ʺ, reći će ti: ʺPrljavštinu? Ne, nisam je videla nigde; ovde je sve puno mirisnog cvećaʺ i ispričaće ti kog sve cveća ima po baštama i poljima i tako dalje. Vidiš, muva zna samo gde postoji đubre, dok pčela zna da tamo cveta ljiljan, a malo dalje zumbul...

Koliko sam shvatio, jedni ljudi liče na pčelu, a drugi na muvu. Oni koji liče na muvu u svakoj situaciji traže samo da vide čega ima rđavog i zaokupljeni su time. Nigde ne vide ništa dobro. Oni koji liče na pčelu svugde, nalaze samo ono što je dobro. Pokvareni čovek pokvareno misli, sve prima sleva, sve vidi naopako. Sa druge strane, onaj ko ima dobre pomisli, što god da vidi, što god da mu kažeš, imaće dobru pomisao.

Jednom je jedan dečak iz drugog razreda gimnazije došao u kolibu i udario zvekirom po vratima. Imao sam čitav džak pisama da pročitam, ali sam rekao, hajde da izađem da vidim šta dete hoće. ʺŠta je bilo, dečko?ʺ Kažem. ʺDa li je ovo koliba starca Pajsija?ʺ ‐ upita me. ʺŽeleo bih da razgovaram sa ocem Pajsijem.ʺ ʺOvo jeste njegova koliba, ali on nije ovde. Otišao je da kupi cigarete.ʺ Kažem mu. ʺVerovatno da je pošao da posluša nekoga, da mu kupi cigareteʺ ‐ reče on sa dobrom pomišlju. ʺMa ne, pošao je da kupi cigarete za sebeʺ, kažem ja. ʺOstao je bez cigareta, pa je poludeo. Mene je ovde ostavio samog, i uopšte ne znam kada će da se vrati. Ako vidim da ga dugo nema, otići ću.ʺ Oči mu zasuziše, ali on, opet sa dobrom pomišlju, reče: ʺZamaramo starca.ʺ ʺA šta će ti on?ʺ upitam ponovo. ʺHoću da tražim blagoslov od njegaʺ reče. ʺKakav blagoslov, more, da uzmeš! On je varalica. Nema od njega nikakve vajde. Ja ga dobro poznajem. Nemoj bez potrebe da čekaš; jer, i kada se vrati, biće nervozan, možda čak i pijan, jer i pije, pored svega.ʺ Ali dečak je neprestano imao dobru pomisao..ʺDobroʺ, kažem, ʺja ću ga ipak pričekati još malo. Šta da mu kažem?ʺ ʺImam jedno pismo da mu predamʺ, kaže on, ʺali pričekaću da uzmem i blagoslovʺ Jeste li videli? Što god sam mu govorio, prihvatao je sa dobrom pomišlju. Rekao sam mu: ʺPoludeo je za cigaretamaʺ, a on, jadničak, uzdahnu, oči mu se napuniše suzama. ʺKo znaʺ reče, ʺsigurno je pošao nekoga da posluša, da mu kupi cigareteʺ.

Drugi toliko čitaju, a on, dečak od dvanaestak godina, pa poseduje tako dobre pomisli! Pokvariš mu pomisao, a on pronalazi bolju i izvlači još bolji zaključak. Zadivio me! Prvi put sam video nešto takvo!

10




Pomisli čoveka koji je dostigao svetost i pomisli lukavog čoveka

‐ Da li, starče čovek koji je dostigao svetost može da pozna ko je rđav?

‐ Da. Poznaje ko je rđav, isto kao što može da prepozna svetost svetitelja. Vidi zlo, ali, istovremeno može da vidi i unutrašnjost čoveka i da rasudi da je to zlo od đavola i da dolazi spolja. Okom svoje duše sopstvene mane vidi kao velike, a mane drugih ljudi vidi kao sasvim male. Vidi ih istinski malim. Može da vidi kada su gresi ozbiljni, ali u najboljoj nameri opravdava rđave postupke rđavog čoveka. Ne prezire ga, ne smatra ga nižim od sebe. Može, čak, da ga smatra i boljim od sebe i da ga svesno podnosi iz mnogih razloga. On vidi zlo nekog zločinca, ali misli da je on došao u situaciju da počini zločin, jer mu niko nije pomogao, i da je i sam mogao da bude u takvoj situaciji, da mu Bog nije pomogao. Tako dobija mnogo blagodati. A rđav čovek, naprotiv, iako može da uvidi svetost onoga drugoga, ne može da pozna dobre pomisli koje on poseduje, kao što ni đavo to ne može.

Onaj ko do najmanjih sitnica ispituje samoga sebe uvek opravdava drugog, a ne sebe. I što je na višem duhovnom nivou, tim se više oslobađa i više ljubi i Boga i ljude. Onda ne može da shvati šta znači zloba i zato prema drugima uvek ima samo dobre pomisli i razmišlja uvek sa čistotom i na sve gleda kao na duhovno i sveto, On ima koristi čaK i od padova svoje sabraće, koristi ih kao jaku kočnicu za samoga sebe, kako bi bio još oprezniji, da ne bi skliznuo sa puta.

Sa druge strane, onaj ko se nije očistio, misli samo na zlo i sve mu izgleda rđavo. Čak i ono što je dobro zagađuje svojom zlobom. Njemu nisu na dobrobit ni vrline drugih ljudi, jer je pomračen tamom čovekoubice od iskoni, a onda i vrline tumači svojim zlobnim rečima. Uvek je potišten i uvek žalosti svoju sabraću tim svojim duhovnim mrakom. Ako želi da se oslobodi, mora da shvati da je neophodno da se očisti, kako bi i njemu svanula duhovna zora, očišćenje njegovog uma i srca.

11

‐ A ako je isti čovek ponekad zao, a ponekad dobar?

To onda znači da prima uticaje sa obe strane i u skladu sa tim se menja. Čovek je podložan promenama: Zle pomisli ponekad potiču od kušača, a ponekad čovek sam od sebe ima zle pomisli. Znači da kušač često izaziva situacije u kojima ljudi koji su tome skloni proizvode rđave pomisli. Jednog arhimandrita, kada je prvi put došao ovamo u kolibu, nisam stigao da primim. Drugi put, kada je došao, nisam mogao da ga primim jer sam bio ozbiljno bolestan, pa sam mu rekao da dođe neki drugi put da razgovaramo. Onda je on došao na pomisao da ne želim da ga primim, da imam nešto protiv njega, i otišao je dole u manastir da se žali. To je sve bilo od kušača.




Čovekove pomisli ukazuju na njegovo duhovno stanje

‐ Kako se dešava, starče, da istu stvar, ili događaj, dva čoveka vide sasvim različito?

‐ Da li sve oči vide podjednako jasno? Da bi neko jasno video, treba da poseduje izuzetno zdrave oči duše, jer samo tada poseduje unutarnju čistotu.

‐ A zašto, starče, ponekad, jedan isti događaj jedan čovek smatra blagoslovom, a drugi nesrećom?

‐ Svaki od njih ga tumači u skladu sa svojom pomisli. Svaku stvar možeš da vidiš sa dobre ili.sa rđave strane. Čuo sam za ovaj događaj: ʺU jednom manastiru koji se nalazio u naseljenoj oblasti, po tipiku su služili večernje i jutrenje u ponoć, a dolazili su i mirjani, jer

12

je manastir bio okružen kućama koje cy malopomalo sagradili već i sasvim blizu manastira. Jednom je jedan mladi monah, početnik, zaboravio svoju keliju da zatvori i u nju je ušla neka žena. Kada je to saznao, sekiracije, brige, zlo! O, oskvrnila se kelija! Strašno, smak sveta! Uzeo je alkohola, prosuo po podu i zapalio da bi je očistio! Malo je nedostajalo da spali čitav manastir. Pod svoje kelije je spalio, ali svoju pomisao nije. A trebalo je pre svega svoju pomisao da spali, jer zlo je bilo u njegovoj pomisli. Da je imao dobru pomisao, rekao bila je žena u njegovu keliju ušla iz pobožnosti,.da bi joj bilo na dobrobit, da bi primila blagodat, kako bi se i ona u svojoj kući borila da se duhovno obogati i da slavi Boga.

Od toga kakve su pomisli nekog čoveka vidi se njegovo duhovno stanje. Ljudi donose sud o nečemu u zavisnosti od toga kakav sadržaj imaju njihove pomisli. Ako njihove pomisli ne poseduju duhovni sadržaj, donose pogrešne zaključke i drugome nanose nepravdu. Ako, na primer, čovek, koji deli milostinju noću da ga niko ne bi video, vidi nekoga kasno uveče na ulici, nikada neće pomisliti ništa rđavo o njemu. Ali ako tog čoveka vidi kasno na ulici čovek koji provodi noći u grehu, reći će: ʺVidi ti nitkova, ko zna gde je proveo noćʺ, jer i sam ima takva iskustva. Ili ako se noću, sa gornjeg sprata, čuje dumdum, neko, ko ima dobre pomisli, reći će: ʺOnaj gore pravi metanijeʺ, a sa druge strane, neko, ko nema dobre pomisli, će reći: ʺCelu noć igra.ʺ Ako se čuje muzika, onaj prvi će reći: ʺKako je lepa muzikaʺ a onaj drugi: ʺMa kakve su to pesme?ʺ

Sećate li se kako su se suočili sa Hristom dvojica razbojnika, koji su bili raspeti zajedno sa Njim? I jedan i drugi su gledali Hrista na Krstu, zemlju kako podrhtava i ostalo. I jedan i drugi imali su pomisao! Jedan od njih, onaj sa leve strane, huljaše na Njega i reče: ʺAko si ti Hristos, spasi i sebe i nas!ʺ (Lk 23,39) A drugi, onaj sa desne strane, reče: ʺA mi smo pravedno osuđeni, jer primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili; a on nikakva zla ne učiniʺ (Lk 23, 41).

Ovaj se spasao, a drugi je otišao u nakao.



BORBA PROTIV POMISLI ‐ BOGOHULNE POMISLI

Koje pomisli su bogohulne

13

‐ Starče, još uvek ne razumem kada je pomisao bogohulna.

‐ Kada nam na um padnu ružne predstave o Hristu, o Bogorodici, o svetiteljima, ili o nečemu svetom i sveštenom, ili, pak, o našem duhovnom ocu i tako dalje, e, to su bogohulne pomisli. Takve pomisli, čak, nije dobro da iko prepričava.

‐ Čak ni duhovniku?

‐ Ako duhovniku kažemo: ʺDolaze mi bogohulne pomisli o Hristu, ili o Svetome Duhu, ili o Presvetoj Bogorodici, ili o svetiteljima, ili o tebi, mom duhovnikuʺ, biće dovoljno. Takve pomisli i gresi sve je to od đavola, to nije naše. Zato ne treba da se žalostimo i za đavolje grehe. Kada sam se tek zamonašio, u jednom periodu mi je đavo nametao bogohulne pomisli čak i u crkvi, i mnogo sam se zbog toga žalostio. Sve ono što sam slušao da drugi govore, kada sam bio u vojsci, psovke i slično, o svetiteljima, sve mi je to đavo donosio u um. Duhovnik mi je govorio: ʺTe pomisli su od đavola. Kada čovek počne da se brine i žalosti zbog ružnih pomisli koje mu padaju na pamet u vezi sa svetinjama, to dokazuje da te pomisli nisu njegove, nego da dolaze spolja.ʺ Ali ja sam se ipak žalostio. Odlazio bih u paraklis Časnog Preteče da se pomolim, a njegova bi ikona mirisala svetim mirom, kad god bih joj se poklonio. Kada bi mi ponovo dolazile takve pomisli, ponovo bih odlazio onamo u paraklis i opet bi ikona mirisala mirom! Jednoga dana, u vreme božanstvene Liturgije, za vreme Trisvete pesme, zapojao sam i ja, sasvim tiho, ʺSvjati Božeʺ! Tada ugledam kako na vrata crkve ulazi jedna velika zver, zastrašujuća, sa psećom glavom. Bacao je plamen iz usta i očiju! Okrenu se i udari me dvaput, zato što sam pojao ʺSvjati Božeʺ! Ogledao sam se, da ga nije još neko video, ali nije. Kasnije sam sve ispričao duhovniku: ʺDesilo se tako i tako.ʺ ʺEvo, jesi li ga video?ʺ rekao mi je duhovnik, ʺto je bio on. Jesi li sada mirniji?ʺ

‐ Da li čovek, starče, uvek razume da je neka pomisao bogohulna?

‐ Ako razum, kojim ga je Bog obdario, radi svoj posao, onda razume. Neki mi, na primer, kažu: ʺStarče, kako je moguće da postoji pakao? Mi se žalostimo kada je neki čovek u zatvoru, a koliko tek treba da se žalostimo ako je u pakluʺ To je, međutim, huljenje, jer se tako predstavljaju pravednijim od Boga. Bog zna šta čini. Sećate li se onoga što priča sveti Grigorije Dvojeslov? Jednom je episkop Furtunat oterao demona iz neke posednute žene. Demon je posle toga išao po gradu kao nekakav siromašak i optuživao episkopa: ʺTaj

14

nemilosrdni čovek me je oteraoʺ, vikao je. ʺZašto te je isterao?ʺ ‐ upita ga jedan čovek, ʺkako je to mogao da učini? Dođi kod mene, u moju kuću.ʺ I tako đavo uđe u kuću toga čoveka. Ubrzo mu kaže: ʺHladno mi je, ubaci još drva u ognjište.ʺ Razgori čovek vatru u ognjištu. Pošto se vatra jako razgorela, uđe đavo u dete toga čoveka, pa ga, jadno posedne, i dete skoči u vatru i opeče se. Tek tada je onaj čovek shvatio šta je episkop oterao i šta je on u svoju kuću primio. Da bi ga isterao, episkop je morao nešto da zna.[1]

NAPOMENE:

1. Vidi:ʹAuši Grluorši too AiaA.6yoo, Evspysnv6q, xop.oq Aʹ, ʹYn6Qsmq AEʹ, ekb. Mat0. Aauugj, AGrjvat 1980., o\ 510.




Odakle potiču bogohulne pomisli

‐ Starče, da li biste nam nešto rekli o dobroj ravnodušnosti?

‐ Dobra ravnodušnost je potrebna isuviše osetljivom čoveku koga muči đavo raznim pomislima, U takvom slučaju je dobro da bude malo neosetljiv, u pozitivnom smislu te reči, da izvesne stvari ne ispituje do najmanjih sitnica. Potrebno je i onome ko je možda prema mnogo čemu ravnodušan, ali mu je kušač samo na nešto stvorio preosetljivost da bi

15


ga onesposobio. U tom slučaju, ta dobra ravnodušnost, samo za izvesno vreme, bila bi mu od pomoći. Međutim, veoma je važno pratiti ga u tome. Treba svoju pomisao da poverava duhovniku i da ga on pažljivo prati. U suprotnom, može malo‐pomalo da postane ravnodušan prema svemu, bez razlike, pa da ode u drugu krajnost i da postane potpuno ravnodušan.

‐ Starče, zašto imam bogohulne pomisli kada sam neraspoložena, ili tužna!

‐ Vidi šta se dešava. Kada đavo vidi da si žalosna, on to iskorišćava i daje ti jednu ʺbombonuʺ, jednu grešnu pomisao. Pošto padneš prvi put, onda te.vodi u još veću potištenost i nemaš snage da joj se odupreš. Zbog toga ne treba nikada da ostaneš u takvom stanju, nego se posveti nekoj duhovnoj aktivnosti koja će ti pomoći da izađeš iz takvog raspoloženja.

‐ Starče, mnogo se mučim sa nekim pomislima...

‐ To je od kušača. Umiri se i nemoj da ih slušaš. Ti si osetljiva. Đavo koristi tvoju osetljivost, tera te da se nekim stvarima baviš do najmanjih sitnica, tvoj razum tera da prianja uz njih i da se bez potrebe mučiš. Može da ti nametne ružne pomisli, na primer o tvojoj igumaniji, ili o meni. Na takve pomisli ne obraćaj pažnju. Bogohulna pomisao, ako joj pridaš i najmanji značaj, može da te izmuči, da te slomi. Tebi je potrebno malo dobre ravnodušnosti.

Bogohulnim pomislima muči đavo one koji su veoma pobožni i preosetljivi. Uveličava u njihovim sopstvenim očima njihov pad, kako bi zapali u očajanje i beznađe, a ako ne postigne da zbog toga sami sebe ubiju, nastoji bar da ih izluđuje i da ih liši volje, A ako ne može ni to da postigne, zadovoljava se time što ih učini makar melanholičnim.

Jednom sam sreo nekog koji je neprestano pljuvao. Kažu: ʺIma demona.ʺ A ja im kažem da ljudi to ne rade kada su posednuti. Kako sam se kasnije uverio, on, jadnik, nije ni u čemu sagrešio tako da bi ga poseo demon. Odrastao je kao siroče i bio je preosetljiv. Pored toga imao je pomisao sleva i nešto mašte, a to je đavo još više razvio i nametao mu bogohulne pomisli. Kada bi mu došle takve pomisli, on se odupirao, pa je pljuvao bogohulne pomisli. Onaj, ko bi to gledao sa strane, mislio je da ima demona. Eto, zamislite, da jadnik bude preosetljiv, da pljuje na bogohulne pomisli, a da mu povrh toga još kažu: ʺImaš demonaʺ!

16

Bogohulne pomisli dolaze još i zbog zavisti đavolove. Ponekad, čak, posle bdenja, kada je čovek mrtav umoran i nije u stanju da se odupre, zlotvor mu nameće bogohulne pomisli, pa potom, da bi ga spleo ili da bi ga gurnuo u očajanje, počinje da mu govori: ʺTakve pomisli ni sam đavo nema! Sada ti nema spasa...ʺ Još može da mu nametne bogohulne pomisli o Svetome Duhu, a posle da mu kaže da se takav greh ne prašta i tako dalje.

‐ Možemo li, starče, mi sami da budemo uzrok bogohulne pomisli?

‐ Da. Može čovek i sam da da povod za to. Kada nema preosetljivosti, bogohulne pomisli dolaze zbog gordosti, zbog osuđivanja drugih i slično. Zato, kada ste u podvigu i imate bogohulne pomisli, treba da znate da u vašem podvigu ima gordosti. Od gordosti se pomračuje um, ostajete bez vere i blagodat Božija vas napušta.

Ili kada se čovek bavi pitanjima dogme, a da za to ne poseduje preduslove, ima posle toga bogohulne pomisli.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC ČUVAJTE DUŠU! Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu


Preziranje [nipodaštavanje/ bogohulnih pomisli

‐ Starče, avva Isaak Sirijski kaže da strasti pobeđujemo ʺsmirenjem, a ne prezirom[nipodaštavanjem]ʺ[1]. Da li je preziranje [nipodaštavanje] strasti i preziranje [nipodaštavanje] bogohulnih pomisli isto?

‐ Ne. Nipodaštavanje (omaložavanje) neke strasti sadrži u sebi gordost, samouverenost i, što je najgore, sadrži opravdavanje. To znači da opravdavaš samu sebe i ne priznaješ svoju strast. To je kao da kažeš: ʺTa strast nije moja, nema nikakve veze sa mnomʺ, i ne boriš se

17


da je se oslobodiš. Bogohulne pomisli, međutim, treba da preziremo [nipodaštavamo], jer, kao što sam već rekao, one nisu naše, već đavolove.

‐ Kada se neko pretvara pred drugima da ima neku strast, kada se, na primer, pravi da je proždrljiv, da li se onda podsmeva đavolu?

‐ U tom, slučaju se samo pretvara ʺdobrom pritvornošćuʺ ali tada se ne podsmeva đavolu. Đavolu se podsmevaš kada ti nameće bogohulne pomisli, a ti poješ psalme.

‐ Kako da oteram, starče, bogohulne pomisli u vreme službe Božije?

‐ Pojanjem: ʺOtvoriću usta moja i ispuniće se duha...ʺ.[2] Zar ne znaš da poješ? Nemoj nikako da se zadržavaš na takvim pomislima, da ulaziš u pojedinosti. Ne osvrći se na takvu pomisao. Kada neko ulazi u raspravu sa takvim pomislima u vreme molitve, to je kao da vojnik aktivira ručnu bombu dok podnosi raport.

‐ A ako je pomisao uporna?

‐ Ako je uporna, onda znaj da negde u tebi ima oslonac. Krajnje rešenje: preziranje đavola, jer on je profesor u školi za izmišljanje novih lukavstava. Najbolje je da se u tom slučaju čak ni ne molimo, jer, ako se molimo, pokazujemo da nas te pomisli zaokupljaju i brinu, a đavo nalazi naše najosetljivije mesto, pa nas bez prestanka bombarduje bogohulnim pomislima. Mnogo je bolje da psalmopojemo. Vidiš, i mala deca kada hoće da omalovaže neko drugo dete, koje im nešto govori, pevaju ʺtralalaʺ. To isto treba i mi da činimo đavolu, samo što mi treba da psalmopojemo, a ne da pevamo. Psalmopojanje je molitva upućena Bogu, ali je istovremeno i nipodaštavanje i preziranje đavola. A onda, đavo gricne malčice odavde, malčice odande, ali naposletku pobegne.

‐ Ali, starče, kada sam u ovakvom stanju, ne mogu da pojem, pa čak mi je teško i da se pričestim.

18


‐ To je veoma opasno! Đavo pokušava da te blokira! Idi da poješ, da se pričešćuješ, jer te pomisli nisu tvoje. Samo jedno me poslušaj: otpoj jedno ʺDostojno jestʺ da đavo dobije svoje, i da se pokupi i ode. Jesam li ti ispričao priču o onom monahu? Ima već dvanaest godina kako je došao na Svetu Goru. Bio je siroče, ostao je bez materinske ljubavi i brige i svu svoju ljubav dao je Presvetoj Bogorodici. Nju je osećao svojom majkom. Samo da si videla sa koliko pobožnosti se klanjao ikonama! Posle je kušač iskoristio tu njegovu ljubav i navalio na njega bogohulnim pomislima. Jadničak, nije više išao ni ikonama da se pokloni. Saznade za to njegov starac, uze ga za ruku i natera ga da celiva ikonu Presvete Bogorodice i Hristovo lice, ruke, i đavo odmah pobeže. Na izvestan način jeste drskost celivati lice Presvete Bogorodice i Hrista, ali to je učinio starac samo da bi oterao pomisli koje su mučile mladog monaha.

NAPOMENE:

1. Avva Isaak Sirijski, Podvižnička slova, Slovo 4

2. Početak Irmosa prve Pesme Akatista.



Kada smo sami krivi za bogohulne pomisli

‐ Starče, kada imam napad bogohulne pomisli, bez svog pristanka, da li zbog toga snosim krivicu?

19

‐ Ako se zbog toga ražalostiš i ne prihvatiš pomisao, to nije ništa, ne snosiš nikakvu krivicu.

‐ A kada, starče, čovek snosi krivicu zbog bogohulne pomisli?

‐ Ako se čovek ne zabrine što ima takve pomisli, pa se sasvim mirno upušta u raspravu sa takvom pomisli i ispituje je, e, onda snosi krivicu. I što više prima bogohulne pomisli, to više ga đavo uznemirava, jer kada mu uđe jedna bogohulna pomisao,a čovek je ispituje i prevrće u pameti, prima u sebe jednog malog demona.

‐ A kako da nestanu, starče, takve pomisli?

‐ Ako se čovek žalosti kada mu dođu takve pomisli, ali ih ne ispituje, nestaće same, jer neće dobijati hranu. Drvo koje se ne zaliva osuši se. Međutim, onog trenutka kada se čovek, makar i nakratko, zabavi njima, on ih hrani, snaži se stari čovek i tako i pomisli teško nestaju.

‐ Starče, ponekad mi dođu bogohulne pomisli, a ja se zadržim na njima, a posle to shvatim,ali ne mogu da ih oteram.

‐ Znaš li ti šta je sa tobom? U jednom trenutku tvoj um odluta, rasejana si, bleneš otvorenih usta. Onda dođe đavo, gurne ti u usta bombonu i ti počneš da je sisaš. Osetiš njen ukus, pa ti je posle teško da je ispljuneš. Treba da je ispljuneš čim je osetiš.

‐ Znači li to, starče, da kada prolazi bogohulna pomisao treba da je primim nakratko i da je posle oteram?

Ma to je onda kao da ti je đavo dao bombonu, ti je malo sisaš i posle je ispljuneš. Treba da je ispljuneš odmah. Inače, u početku će te zabaviti jednom bombonom, a posle će te nahraniti otrovom i porugaće ti se.

20


BORBA PROTIV POMISLI ‐ VEROVATI SOPSTVENOJ POMISLI

Verovanje sopstvenoj pomisli početak je prelesti

‐ Starče, kada se ljutim, postanem kao orkan, ne mogu da se uzdržim.

‐ Zašto ne možeš da se uzdržiš?

‐ Zato što verujem cvojoj pomisli.

‐ E, u tom slučaju ti imaš svoje vjeruju, svoj simvol vere!... Tome je kriv egoizam. Nemoj da opravdavaš svoju pomisao. Budalastu pomisao treba sama da odbaciš, da je ne prihvatiš.

‐ Akako da znam da je neka pomisao budalasta?

‐ E, ako to ne znaš, poveri je igumaniji i odbacićeš je tako što ćeš poslušati sve što ti ona kaže. A kada duhovni čovek veruje svojoj pomisli, to je početak prelesti. Pomračuje mu se razum od gordosti i može da zapadne u prelest. Bolje bi bilo da poludi, jer bi mu se tada blaže sudilo.

‐ A zar tu, starče, nema mesta pomoći od drugih?

‐ Da bi mu se pomoglo u takvom stanju, mora i sam sebi da pomogne. Mora da shvati da verovanje u pomisao koja mu govori da je, na primer, najbolji od svih, da je svet i tako

21

dalje, predstavlja prelest. Takva pomisao ne odlazi ni pod pretnjom oružjem, ako je sam čovek zadržava. Čovek mora da se smiri da bi otišla. Ponekad traže od mene da se molim u takvim slučajevima. Kako da se molim, kada onaj u sebi ima đavolov fitilj, pa će ponovo da plane. To je kao da neko drži u rukama detonator mine i traži da mu pomogneš da ne pogine od njene eksplozije.

‐ Starče, ja sam postala svojeglava.

Ko to kaže? Tvoja pomisao? Pratim te sa Svete Gore. Moj um je na svome mestu. Nisi postala svojeglava. Ali ako poveruješ svojoj pomisli, postaćeš. Ne veruj svojoj pomisli, niti ako ti kaže da ništa ne valjaš, niti ako ti kaže da si svetica.



Verovanje pomisli stvara psihološke probleme

‐ Kada neko ima pomisao, starče, da se ce u samo njim bave kako da je izbaci?

‐ To je od kušača koji hoće da se čovek razboli. Taj čovek mora da postane ravnodušan prema pomislima, da im.nikako ne veruje. Ako, na primer, čovek, koji pati od sumnjičavosti, vidi nekog poznanika kako tiho razgovara sa drugim njegovi poznanikom, pomisliće: Govori o meni. Nisam to od njega očekivao!ʺ a oca dvojica, u stvari razgovaraju o nečemu sasvim drugom. I ako ne pripazi, sumnjičavost se razvija dalje imalo po malo dokle stigne! Misli data prate, da ga progone. Pa još ako ima konkretne podatke da se drugi bave njime, treba da zna da je neprijatelj to tako smestio da ga u to uveri. Kako to đavo samo ume da namesti!

22

Poznajem jednog mladića koji, iako je izuzetno inteligentan, veruje u pomisao koja mu govori da nije uravnotežen. Pošto je prihvatio pomisli koje mu je mali pokvarenjak doneo, one su stvorile kod njega gomilu kompleksa. Pokušao je da se ubije, unesrećio je roditelje. Bog mu je podario sposobnost i darovitost, ali sve to đavo čini beskorisnim i tako se muče i on i oni oko njega. Ne mogu da razumem zašto ljudi prihvataju te đavolske pomisli, pa im se život pretvara u muku, a onda još sve to pripisuju Bogu Koji nam čini tolika dobra i toliko nas voli. Što god da kažeš jednom takvom čoveku, ništa ne pomaže. Ako sam ne prestane da veruje svojim prmislima, koje mu donosi đavo, samo će se badava zamarati.

‐ Starče, osetljiv čovek je duševno slab, da li to znači da je bolestan?

‐ Ne. Usrdnost i osetljivost su prirodni darovi, ali, na nesreću, đavo uspeva da ih iskoristi. Često tako postiže da osetljiv čovek počne sve da preuveličava, pa ne može da savlada neku teškoću, ili počne sa njom na kratko da se bori, pa poklekne, razočara se, postaje nesrećan i naposletku sasvim propadne. Ako čovek koristi na dobrobit svoju naslednu osetljivost, ona će postati nebeska. Ako, međutim, dozvoli da je zloupotrebi đavo, propašće. Jer ako čovek ne koristi na dobrobit svoje darove Božije, iskorišćava ih đavo. Tako odbacuje darove Božije, Umesto da blagodari Bogu, on sve uzima naopako. Osetljiv čovek može, kada veruje svojim pomislima, da završi čak i u duševnoj bolnici, dok ravnodušan sa svojim ʺnema vezeʺ ne ide, razume se, dobrim putem, ali bar ne završava u duševnoj bolnici. Zato đavo progoni osetljive ljude.

Drugi, opet, imaju pomisao ili, bolje rečeno, mali pokvarenjak im donosi pomisao da sy nasledno opterećeni i nastoji da ih ubedi da poveruju da boluju od nečega. Plaši ih kako bi ih smutio i iz čista mira učinio neblagotvornim. Ali čak i da postoji nešto nasledno, blagodaću Božijom ništa nije nemoguće. Sećate li se svetog Kiprijana koji je od maga postao Jerarh Crkve i mučenik Hristov? Mojsej Murin, opet, od razbojnika postao je osetljiviji od mnogih velikih Otaca Crkve. Do kakve uzvišene duhovnosti je on dospeo! Kada je sveti Makarije došao da ga vidi, upita ga Mojsej:ʺŠta da radim? Od tolikog sveta ne mogu da nađem mir.ʺ A onaj mu reče: ʺMojseju, Mojseju, ti si mnogo osetljiv. Idi u Petrejsku Arabiju[1], jer ti ne možeš da oteraš sav ovaj narod!ʺ[2] Prevazišao je osetljivošću čak i Arsenija Velikog koji je bio iz ugledne popodice, obrazovan, kulturan čovek, a onaj je bio razbojnik. Eto, vidiš šta čini blagodat Božija! Ali on je posedovao veliko smirenje.

23



NAPOMENE:

1. Unutrašnja pustinja u severozapadnom delu Arabije.

2. Vidi: Starečnik, Avva Makarije Egipatski



Ćudljivost nastaje od pomisli

‐ Zašto je, starče, neko ćudljiv?

‐ Reci mi, čega se ti gadiš?

‐ Svega se gadim.

‐ Onda tebi sve zapadne! I crvići u voću, ili sočivu i poneka dlaka u hlebu i tako dalje.

‐ Jeste, starče, baš je tako!

‐ Slava Tebi, Bože! Vidiš li koliko ti Bog pomaže da bi to prevazišla?

24

‐ Da li i to dolazi, starče, od pomisli? Recimo da je sestra pronašla dlaku. Zar nije mogla da je skloni?

‐ Ma to je blagoslov! Daj meni tu dlaku, da je ja uzmem za blagoslov!.,. Ah! Sećam se jednom na Sinaju otišao sam sa jednim monahom i dao sam mu dve breskve. Gledam ga, ne jede ih. Hteo je prvo da ih opere, pa onda da ih pojede, pa ih je držao u ruci, da ih ne bi stavljao u džep i da ne pokupe bacile i iz džepa! Njegov brat, koji je imao osmoro dece reče mi: ʺOn troši više sapuna za pranje ruku, nego moja žena za pranje naše osmoro dece!ʺ I da vidite šta ga je snašlo! Tamo, na Sinaju, dodelili su svakom monahu po jednog beduina da ga služi, da mu donosi hranu i slično. Beduin kojeg su dodelili njemu bio je najprljaviji od svih. Bio je gotovo crn od prljavštine. Smrdela mu je odeća, sav je smrdeo. Trebalo bi nedelju dana da ga držiš u kadi da bi se sve sa njega spralo! A ruke su mu bile..., ma, ne pitaj! Trebalo bi da ih stružeš špahtlom! A kada je uzimao šerpicu da mu odnese hranu, turao je dva svoja prsta unutra. ʺOdlazi, beži...ʺ, vikao je na njega onaj čim bi ga ugledao. Naposletku, taj monah nije mogao da izdrži ni dve nedelje na Sinaju: Otišao je...

Sećam se, i u kolibi smo imali jednog monaha koji je kao mirjanin bio poručnik. Postavili su ga za čteca jer je bio obrazovan. Proveo je tolike godine u manastiru a ostao je gadljiv. Ni da se približi kvaki na vratima! Nogom je otvarao vrata, ili bi gurnuo rezu člankom na ruci i posle bi alkoholom čistio rukav kojim je dotakao rezu! Čak je i vrata na crkvi otvarao nogom. I dopustio je Bog, kada je ostario, da mu se ucrvljaju noge, a naročito ona kojom je otvarao vrata. Bio sam bolnički pomoćnik, kada je došao prvi put u manastirsku bolnicu umotane noge. Bolničar mi je rekao da mu skinem zavoj sa noge dok on ode po gazu. Kada sam skinuo zavoj, imao sam šta da vidim! Noga je bila prepuna crva! ʺIdi na moreʺ, rekoh mu, ʺoperi nogu u moru i crvi će otići, pa dođi, da ti stavimo novi zavojʺ. Dokle je dospeo! Kakvo mučenje! Ja sam se sasvim zbunio. Bolničar mi kaže: ʺZnaš li od čega mu je to?ʺ ʺZnamʺ rekoh, ʺzato što vrata otvara nogom!ʺ

‐ I u takvom stanju, starče, je li još uvek otvarao vrata nogom?

‐ Jeste. Nastavio je i dalje da otvara vrata nogom, a ostario je kao monah!

‐ I nije to shvatio?

25

‐ Ne znam. Posle sam otišao u manastir Stomi u Konici. Ko zna kako je umro! A u opštežiteljnom manastiru možeš da vidiš mlade monahe kako idu da pojedu iz tanjira ostatke hrane koju ostave stariji, da bi dobili blagoslov! Drugi, pak, celivaju kvake na vratima jer su ih dodirivali Oci, a on, kada se klanjao ikonama, jedva da su mu brkovi doticali ikonu. A brkove bi posle prao alkoholom!

‐ Kada biva tako nešto sa svetinjama, starče, zar to nije svetogrđe?

‐ Ma odatle čovek pođe, pa ide sve dalje i dalje. Dospeo je do toga da se ne klanja, jer se plašio da onaj koji se poklonio pre njega nije možda od nečega bolestan!

‐ Dakle, da čovek ne bi bio gadljiv, ne treba da obraća pažnju?

Ne vide ljudi kakvo sve đubre jedu! Ako se čovek prekrsti, bilo da ima neku fobiju, ili strah od bolesti, posle Hristos pomaže. Tamo u kolibi toliko je ljudi prošlo koji su imali najrazličitije bolesti! A neki prostodušni prekrste se, jadni, pa popiju vodu iz čaše koju držim tamo. Drugi koji se plaše ne prilaze joj. Pre nekoliko dana dođe neki čovek koji je bio na nekakvom visokom položaju. Toliko se, jadnik, plaši bacila, da su mu ruke pobelele od čišćenja alkoholom. Čak i svoj automobil čisti alkoholom! Bi mi ga, jadnika, žao. Znaš li šta to znači da bude na takvom položaju, a da se ponaša tako? Poslužio sam ga ratlukom, ali ga nije uzeo, jer sam ga držao u ruci. Ali da. je bio i u. kutiji, opet ga ne bi uzeo, jer bi mislio da ga je u kutiju rukom stavio neko drugi. Uzmem ja taj ratluk, protrljam ga o njegove cipele i pojedem. Učinio sam to samo zato da ga malčice oslobodim od toga. Eto i danas je ovamo došla jedna devojka sa patološkim strahom od bolesti. A kada je ušla, nije uzela blagoslov, jer se plašila da se ne zarazi bacilima. Kada je otišla, posle svega što sam joj rekao da joj pomognem, opet nije uzela blagoslov. ʺNeću da ti ljubim rukuʺ, kaže, ʺjer se plašim da ću dobiti bacile!ʺ Šta da joj posle kažeš? Tako sebi samo otežavaju život.

26



Umišljene bolesti

Od svih bolesti najgore je kada čovek poveruje pomisli da od nečega boluje. Ta pomisao mu stvara osećanje teskobe, potištenosti, nema volje za jelom, ne može da spava, uzima lekove i naposletku se zaista razboli, a bio je potpuno zdrav. Da je neko bolestan, pa da se leči, to razumem. Ali da je zdrav, a da misli da je bolestan i da se iz čista mira razboli, to je... Neko, na primer, iako ima i telesne i duševne snage, ne može ništa da radi, jer je poverovao u svoju pomisao koja mu govori da nije dobro, pa se, kao rezultat toga, gasi i telesno i duševno. Ne radi se o tome da on laže. Ako čovek poveruje da sa njim nešto nije u redu, uspaniči se i nema hrabrosti ništa da počne. Tako postaje nesposoban bez razloga.

U kolibu dolaze neki koji su potpuno slomljeni. ʺKaže mi pomisao da imam siduʺ kažu i veruju u to. Pitam ih: ʺDa vam se nije dogodilo to i to?ʺ ʺNeʺ, kažu. ʺOnda se bez razloga brineš. Idi i pregledaj se da ti ode ta pomisao.ʺ ʺA ako me ispitaju i nađu da imam?ʺ ‐ kažu, ne slušaju me i muče se. Sa druge strane oni koji čuju, odu na ispitivanje, uvide da im nije ništa i da vidite kako im se lice promeni, vraća im se hrabrost. Oni drugi od brige legnu u postelju i neće ni da jedu. U redu, imaš sidu. Za Boga nema teškog problema. Kad bi duhovnije živeo, kada bi se ispovedao, pričešćivao i ostalo, Bog bi ti pomogao.

‐ Kako to počinje, starče, i kako neko počne da misli da je bolestan?

‐ Malo‐pomalo razvije takvu pomisao. Često se dešava da postoji neki razlog, ali obično nije ozbiljan. Pomisao to preuveliča. Kada sam bio u manastiru Stomi, bio je jedan otac porodice u Konici, koji je mislio da ima tuberkulozu. Nije ni ženi dozvoljavao da mu priđe. ʺNe približavaj seʺ govorio joj je, ʺzarazićeš se.ʺ Jadnica je vešala korpu sa hranom ne neki štap i davala mu je izdaleka. Sirotica je sva usahla. Njegova deca, zlosrećnici, gledali su ga samo izdaleka. A njemu nije bilo ništa, ali pošto.nije izlazio nikuda, pa ni sunca nije video ‐

27

bio je zatvoren u sobi i uvek umotan u ćebad ‐ bio je žut i bio je ubeđen. da je tuberkulozan. Pođem ja njegovoj kući. Čim me je ugledao, reče: ʺNemoj da mi prilaziš, kaluđeru, da se ne zaraziš i ti, a narod dolazi tamo kod tebe u manastir. Imam tuberkulozu.ʺ ʺKo ti je, more, rekao da imaš tuberkulozu?ʺ pitam ga. Njegova žena iznese da me posluži slatkim od oraha. ʺOtvori ustaʺ, kažem mu. ʺBudi sada poslušan.ʺ Otvorio je usta: nije znao šta nameravam da uradim. Stavim orah prvo u njegova usta, pa ga onda uzmem i pojedem. ʺNemoj, nemoj, zarazićeš se!ʺ ‐ vikao je. ʺOd čega da se zarazim! Tebi nije ništaʺ ‐ kažem. ʺDa si zaista bolestan, jesam li ja izgubio pamet, pa da uradim ovako nešto? Ustaj, da izađemo napolje.ʺ Kažem njegovoj ženi: ʺBaci sve ovo: lekove, ćebad...ʺ Podignem ga tako i izađemo napolje. Posle tri godine, koliko je bio zatvoren u sobi, sve mu je izgledao neobično napolju. Posle je malo‐pomalo počeo i da odlazi na posao. Eto, šta je pomisao, kada je gajiš!



Uz poslušnost sve se može prevazići

‐ Starče, kako se nekome može pomoći kada misli da pati od neke bolesti?

‐ Da bi dobio pomoć, treba da ima duhovnika, da ima u njega poverenja i da ga sluša. Da mu poveri pomisao i on će mu reći: ʺNemoj da obraćaš pažnju na ovo, vodi računa o onomeʺ i tako dalje. Ako nema poverenja i ako ga ne posluša, ne može da ode pomisao. Znaš li kako je to kada traže pomoć od tebe, a sami neće ništa da čine? Jedan mladić, koji neuredno živi, ima duševnih problema, zlopati se, dolazi očiju crvenih od pušenja i traži da mu pomognem. Ima i nekakvu lažnu pobožnost, traži da mu dam sliku ikonostasa za blagoslov, a ulazi u moju keliju sa cigaretom! ʺBreʺ, kažem mu, ʺoči su ti od cigareta postale potpuno crvene kao u besnog psa. Ovde ni stari ljudi ne puše. Ja ovde kadim tamjanom.ʺ A on opet po svome. Dolazi, traži pomoć, ne ostavlja svoju pomisao. ʺZašto me ne isceliš?ʺ kaže. Hoće da ozdravi nekom čarolijom, a da se on sam ništa ne potrudi.

28

ʺTi nisi za čudoʺ, kažem mu. ʺTebi ništa ne fali. Veruješ svojoj pomisli.ʺ Da me je poslušao, dobio bi pomoć. Zapazio sam da onaj ko sluša odmah vidi napredak i pođe pravim putem. I on sam i njegova porodica posle su mirni.

Jednom neki sveštenik pođe u jedan manastir i tamo mu rekoše da poje, ali on je odbio. ʺZaštoʺ, upitaše ga, ʺne poješ?ʺ ʺZato što u psalmu kaže: ʺSlava je Božija u ustima njihovijem, i mač s obje strane oštar u ruci njihovoj.ʺ (Psal. 149, 6) Plašio se mača ako uznese svoj glas i ostao uporno pri svome da ne bi bilo dobro da poje. ʺAma, dobri moj, zlatni moj, nije takoʺ, govorili su mu drugi, a on ništa, tera po svome. E, kako da se sporazumeš sa takvim čovekom? Šta da radiš s njim? Čak i da je to što je govorio bilo tačno, a da mu je drugi rekao: ʺNe, nije tako, nego je ovakoʺ trebalo je da posluša, makar onaj drugi ne bio u pravu, opet bi njega pohodila blagodat Božija, štaviše, velika blagodat, zato što je smeran.

Toliki ljudi se tako godinama muče, samo zato što veruju svojoj pomisli, a neće da poslušaju! Sve što im kažeš, sve što činiš za njih, sve primaju naopako. I nije stvar u tome da neko poveruje u svoju pomisao i da je zlo tu stalo, nego je stvar u tome što zlo raste. Gaji se, gaji se i može da.dovede do ludila. Gradi, na primer, neko kuću, pa mu kažu: ʺKako to gradiš? Srušiće se i pašće ti na glavu.ʺ Pošto je na početku, ako posluša, može lako da sruši to što je započeo i da popravi. Ako, međutim, završi kuću, kako da je sruši posle? Kažu mu: ʺSrušiće ti se na glavuʺ, on vidi i sam da će da se sruši, svestan je opasnosti, ali misli na to da je potrošio novac, da se mnogo namučio da kuću sagradi, pa je ne ruši, i, naposletku, kuća mu padne na glavu.

‐ Može li mu se pomoći?

‐ Ako on to hoće, može da mu se pomogne. Ali ako mu kažeš da to nije tačno, a on se opravdava, kako da mu se pomogne? Pretpostavimo da jedan mladi. čovek ima šećernu bolest i, pošto ne zna koliko zla može to da izazove, misli da to nije ništa ozbiljno. Lekar mu kaže: ʺŠećer škodi i treba da držiš dijetu.ʺ Ako ga posluša, neće biti nikakvih problema. Ali ako kaže: ʺPa šta ako imam šećer, ješću slatko, jer kada jedem slatko, zagrejem se, mogu da spavam bez ćebeta čak i usred zime!ʹ Kako da sa njim iziđeš na kraj, kada uporno nastavlja po svome?

‐ Starče, da li je prirodno da mlad čovek veruje svojoj pomisli?

‐ Ako mlad čovek veruje svojoj pomisli, ima veliki ego.

29

‐ A kako da toga postane svestan?

‐ Ako se, na primer, seti nekih događaja iz vremena kada je bio mali, koji pokazuju koliku je dozu egoizma imao kao mali, shvatiće. Posmatrao sam dvoje male dece. Jedno je uzelo jastuk i podiglo ga lako, kao što je i prirodno. Došlo je drugo dete da podigne taj isti jastuk i pretvaralo se kao da podiže džak cementa. To dete poseduje egoizam. Ali kada malo poraste i shvati da je onaj njegov čin potekao od egoizma i to poveri svom ispovedniku, dolazi blagodat Božija, on se očisti i tako je dobio pomoć. Zaboga, pa Bog nije nepravedan!

‐ Ako, starče, iz nekog svog iskustva vidim kako će se otprilike neko moje stanje razviti, da li u tome ima samouverenosti?

‐ Ne treba sama da donosiš zaključke. Apostol Petar je, kada ga je Hristos pozvao, hodao po vodi. Čim mu je, međutim, pomisao rekla da će potonuti, potonuo je (Vidi Mt. 14, 28‐31).

A vidiš, smireni čovek, i čuda da čini, opet ne veruje svojoj pomisli. Bio je u Jordanu jedan izuzetno prostodušan sveštenik, koji je činio čuda. Očitao bi molitvu bolesnom čoveku ili životinji i oni bi ozdravili. I muslimani su odlazili kod njega kada bi se razboleli i on ih je isceljivao. Imao je običaj, pre služenja Liturgije, da popije koji gutljaj tečnosti i da pojede komadić dvopeka i posle celoga dana nije ništa jeo. Jednom je saznao Patrijarh da on jede pre božanstvene Liturgije i pozvao ga u Patrijaršiju. Pođe on tako, nemajući pojma zašto ga traže. Dok je čekao da ga pozove Patrijarh, čekao je u holu zajedno sa ostalima. Napolju je bila velika vrućina, pa su kapci bili zatvoreni, a iz jedne rupice prolazila je jedna sunčeva zraka. On je od te zrake pomislio da je tu nekakav kanapčić. Pošto se oznojio, skine rasu i okači je o sunčevu zraku. Kada su to videli ostali, koji su tu sedeli, potpuno se zbuniše. Odu i kažu Patrijarhu: ʺOnaj sveštenik koji užina pre božanstvene Liturgije okačio je rasu o sunčevu zraku!ʺ Pozove ga, onda, Patrijarh i počne da ga ispituje: ʺKako si? Šta radiš? Koliko često služiš božanstvenu Liturgiju? Kako se pripremaš za Liturgiju?ʺ ʺPa, etoʺ, reče mu sveštenik, ʺOčitam jutrenje, pravim nekoliko metanija i posle malo popijem vode i prezalogajim dvopek, i onda služim Liturgiju.ʺ ʺA zašto to činiš?ʺ ‐ upita ga Patrijarh. ʺAko pojedem malčice pre božanstvene Liturgijeʺ, kaže on, ʺkada proiznosim otpust[1], Hristos ide gore. Međutim, ako pojedem nešto posle božanstvene Liturgije, Hristos ostaje dole!ʺ On je to činio sa dobrom pomišlju! Reče mu, onda, Patrijarh: ʺNe, to nije ispravno. Prvo proiznesi otpust, pa onda nešto pojedi.ʺ Sveštenik napravi metaniju i prihvati kako mu je rečeno.

30


Hoću da kažem da, uprkos tome što je dospeo do takvog duhovnog uzrasta da je činio čuda, Patrijarhove reči primio je sasvim prostodušno: nije imao svoju volju. Međutim, da je verovao svojoj pomisli, mogao je da kaže: ʺJa čitam molitve bolesnim ljudima i životinjama, pa se isceljuju. Šta mi sad ovaj govori? Bolje je onako kako ja o tome razmišljam, jer je inače hrana važnija od Hrista.ʺ

Shvatio sam da poslušnost mnogo pomaže. Ako ima čovek imalo mozga, ako je poslušan, postaje filosof. Bio čovek pametan, ili glup, bio zdrav, ili bolestan duhovno ili telesno i muče ga pomisli, ako je poslušan, oslobađa se. Poslušanje je izbavljenje.

Najveći egoista je onaj ko sledi svoju pomisao i nikoga ne pita: okreće se samome sebi. Neko može da bude pametan, izuzetno inteligentan, ali ako ima svoju volju, samouverenost i samoljublje, neprestano se muči. Stvara sebi prvo opasnu zabludu, a onda probleme. Da bi izišao na pravi put, treba da otvori srce nekom duhovniku i da smerno zaište njegovu pomoć. Neki, međutim, umesto da idu duhovniku, odu kod psihijatra. Ako je psihijatar vernik, povezaće ih sa nekim duhovnikom. A ako nije, daće im samo pilule. Samo što pilule ne rešavaju problem. Neophodna je pomoć duhovnika, kako bi mogli na pravi način da se suoče sa svojom situacijom i kako bi se popravilo njihovo stanje, kako se ne bi više mučili.

NAPOMENE:

1. Posle božanstvenog Pričešća vernika i posle podele antidora (nafore), sveštenik proiznosi otpust.onoga što je ostalo u Svetoj čaši.

31


BORBA PROTIV POMISLI ‐ BORBA PROTIV POMISLI

Duhovni život ima temelj u pomislima (temelji se na pomislima).

Čitala sam, starče, da su Grci u italijanskom ratu prvo pokušavali da unište neprijateljska utvrđenja, pa su tek posle napadali.

‐ I đavo radi to isto. Baš kao što neprijatelj, pre nego što izvrši napad topovima, bombarduje utvrđenja iz vazduha, kako bi ih neutralisao, tako i đavo prvo bombarduje čoveka pomislima i potom ga napada. Ako ne ʺneutrališeʺ čovekovu pomisao, ne napada, jer čovek, kao utvrđenje, koristi dobru pomisao, ona je njegov grudobran. .

Leva pomisao je strano telo i čovek treba da nastoji da ga odbaci. Za tu borbu svi imamo dovoljno snage. Nema opravdanja ni za koga da kaže da nema snage i da ne može da se bori. Tu nema ni pijuka, ni ʺmacoleʺ, pa da ne može da ih podigne, jer mu drhte ruke, Ne vidim da je teško da sve primamo sa desne strane. Zašto da ispitujem, na primer, ćudljivosti drugog čoveka? Možda, u stvari, to što čini i nije ćudljivost, nego to čini namerno, da bi se smirio.

‐ Starče, uznemirena sam, jer sve radim s leve strane. Borim se, ali ne mogu da okrenem udesno.

‐ Već i sama činjenica što prepoznaješ koje pomisli nisu čiste, što si uznemirena i boriš se da ih udaljiš od sebe, veliki je napredak. Ako želiš da napreduješ i dalje, kad god te napadne lukavi pomislima sleva i vuče te na svoju stranu, snažno okreni volan na suprotnu stranu i ignoriši ga. Potrudi se da imaš dobre pomisli o mlađim, ali i o starijim sestrama koje se tiho bave svojim unutarnjim delanjem, jer tebi đavo ʺprljaʺ pomisao, kako bi usporio tvoj duhovni napredak.Kad ne bi zapinjala kod pomisli, onda bi duhovno

32

visoko odskočila. Celokupni duhovni život temelji se na pomislima. Duhovni napredak zavisi od pomisli.

‐ Starče, kako da pomognem sebi u borbi protiv pomisli sleva?

‐ Budnošću i neprekidnom molitvom. Ako si stalno budna, oprezna si i javljaju ti se samo dobre pomisli. Na primer, vidiš jednu čašu i pomisliš na Sveti Putir, Tajnu Večeru, Hrista i tako dalje. Ali ako nisi budna, tvoj um može da skrene na razne neduhovne stvari, pa čak i na skaredne. Zato se trudi da ne sakupljaš svakakvo đubre od pomisli, pa da posle moraš da se boriš da ih oteraš. Izgovaraj umnu molitvu i sabiraj se u sebe. A ako ti um beži, ti ga ponovo vrati i neprestano to ponavljaj. Ne dozvoli umu da luta. Jer čak i ako ne počiva stalno na skarednostima, nego samo na neutralnim, one ga isto toliko onesposobljavaju čineći ga rasejanim, da mu je sav trud uzalud. Štaviše, pomisli koje ti nastaju od rasejanosti, nisu manje pogubne od zlih pomisli, jer ih ne primećujemo i ne odbacujemo ih.

‐ Starče, pomisao mi govori: ʺNisi učinila nikakav napredak za toliko godina koliko si već u manastiruʺ.

‐ Daj da čujem, šta ti još govori pomisao! Koliko mi se čini, vi ovde mnogo slušate malog pokvarenjaka. Kako vas samo ismeva! Zašto verujete pokvarenjaku? Zašto dozvoljavate da vas smućuje? Umiri se. Brineš se uzalud i zlopatiš se bez razloga. Đavo ti, kao fakir, prikazuje lažno stanje i zbunjuje te. Smućuje te pesimističkim pomislima, kako bi ti prolazilo vreme i kako bi ti odvlačio pažnju od molitve i pažnje u obavljanju poslušanja. Makar malo da te smuti i postigne da nemaš volje da se boriš protiv toga, čak i to je dovoljno, da bi preuzeo vođstvo. Nastoj kad god nešto radiš sama da se držiš ovog pravila: psalmopojanje, slavoslovlje, molitva u umu, ili naglas, tako da izbegavaš šapat pomisli, odnosno, da bi ʺpromenila temuʺ. Pošto đavo menja temu, zašto da ne menjamo i mi? Već sam vam jednom prilikom pričao kako tokom nekog razgovora, u momentu kada svom sagovorniku treba da kažem ono što će mu pomoći, dolazi neko i prekida me, ili se napravi neka buka i tako dalje, samo da bih bio primoran da prekinem. Pošto kušač kuje takve planove, zašto i mi njemu da ne smislimo takav plan? Budite pametne, narugajte se pokvarenjaku.

‐ Starče, muči me tuga, bezvoljnost... To je mučenje.

33

‐ Mučenje pre mučenja!... Ti si samouverena. Pomisli sleva su te dovele u takvo stanje i zato ti sve predstavlja napor. Tebi su neophodne pomisli zdesna. Treba da zameniš rđave mašine svoje... fabrike dobrim mašinama. Najbolje je da čovek izgradi fabriku dobrih pomisli. Onda bi čak i ono što je ružno um pretvarao u lepo. Ako čoveka, na primer, vidiš kao dušu, kao anđela, kao anđeo se uzvisuješ na nebo i tvoj život postaje slavlje. Ako ga vidiš samo kao telo, silaziš u pakao.

‐ Više puta mi se dogodilo da imam dobru pomisao, ali odmah posle toga mi dolazi jedna rđava i cve mi pokvari. Da ja to, možda, ne činim od svog srca?

‐ Cilj jeste da to činiš od svog srca i, ako ti i dođe pomisao sleva, treba da kažeš: ʺTa nije moja. Treba da je odagnam.ʺ I gotova stvar, završeno.

‐ Ako sam, starče, uz mnogo muke odagnala jednu pomisao sleva, kako to da se ona ponovo vraća, kada je ta tema već završena?

‐ Da, tema jeste završena, ali pokvarenjak nije završio. Đavo nikada ne umire. Jedan stari monah je imao običaj da kaže: ʺAko psa udariš jednom ili dvaput, on pobegne. Đavo nikada ne beži. Uporno je tu. Svugde je. Upalim sveću svetiteljima zaštitnicima isposnice, samo da ode, a demoni mi kažu: ʺJesi li za nas upalio sveću?ʺ ʺBre, đubradi jedna, otkud za vas da palim sveću? Za svetitelje sam upalio sveću:ʺ ʺDa, ali mi smo te na to primoraliʺ, kažu.

‐ Kada se, starče, nekome dogodi nešto neprijatno, pa počne da govori: ʺZašto, Bože moj, da mi se to dogodi? ʺ, da li taj čovek dobije pomoć?

A. kako da dobije pomoć! Osnovno je da čovek sve tumači dobrom pomišlju. Samo onda mu je na dobrobit. Postoje neki koji imaju dobar motor, mnogo preduslova za duhovni život, ali im je volan pogrešno usmeren. Ako okrenu volan u pravcu dobrih pomisli, onda nastavljaju u dobrom pravcu.

34



Negovanje dobrih pomisli

‐ Starče, da li dobre pomisli dolaze same ili treba da ih negujem?

‐ Treba da ih neguješ. Moraš da pratiš samu sebe, da ispituješ sebe i da nastojiš kad god ti neprijatelj nametne rđave pomisli da ih odagnaš i da ih zameniš dobrim pomislima. Kada se tako boriš, razviće ti se i dobra volja. Onda će Bog, kada vidi tvoju dobru volju, da ti pritekne u pomoć, a tada rđave pomisli u tebi neće moći da nađu mesta. Otići će i imaćeš sad već potpuno prirodno, dobre pomisli. Navići ćeš se na dobro, dobrota će ti ući u srce, i onda ćeš u sebi ugostiti Hrista. To se, međutim, ne može postići za jedan dan. Neophodno je vreme i neprekidna borba kako bi tvoja duša zaslužila pobednički venac. A onda, bitka je dobijena zauvek, jer bitke su izraz unutrašnje nesređenosti, koju iskorišćava neprijateljska propaganda.

‐ Da li to znači, starče, da su svi oni koji imaju dobre pomisli to postigli boreći se?

‐ Ne mora da znači. Ima ljudi koji od početka svog duhovnog života imaju dobre pomisli i tako napreduju. A drugi, iako u početku imaju dobre pomisli, posle ne paze i počinju da prihvataju pomisli sleva, ali, prateći sami sebe i uviđajući koliko puta im se dešava to isto, gube uzdanje u sebe i posle opet imaju dobre pomisli. Neki, opet, možda imaju polovinu dobrih i polovinu zlih. Drugi imaju više dobrih, treći više zlih. Neko, na primer, ko namerava da se zamonaši, u zavisnosti od okoline, od uslova u kojima je živeo, ima dobre ili zle pomisli. Može da ima deset do dvadeset odsto, pa čak i osamdeset odsto zlih pomisli. Kada počne da prati samoga sebe, počinje da se trudi da odbaci zle pomisli i da neguje dobre. Nastavljajući sa tim nastojanjem, uspeva, posle izvesnog vremena, da ima samo dobre pomisli. Od dužine vremena u kome je, živeći u svetu, imao zle pomisli,

35

zavisiće koliko će vremena biti potrebno da one nestanu. Posle toga, malo‐pomalo, nema više ni dobrih pomisli i dospeva do neke vrste ispražnjenosti. Tada prolazi kroz period kada nema ni dobre, ni zle pomisli. Ta faza nosi sa sobom i izvestan nemir u duši i čovek počinje da se pita: ʺŠta se dešava? Šta biva sada? Imao sam zle pomisli, nestale su. Došle su dobre. Sada nemam ni dobre, ni zle.ʺ Posle te praznine, um se ispunjava blagodaću Božijom i tada dolazi do božanskog prosvetljenja.

‐ A kako izgleda to ispunjavanje, starče?

‐ Nekome ko nikada nije video zvezde ne možeš da opišeš kako izgleda sunce. Da je bar zvezde video, mogao bi, nekako otprilike, da mu daš ideju o tome kako izgleda sunce.

‐ Starče, šta može da pomogne čoveku da dospe u to stanje praznine, o kome govorite?

‐ Bogomislije, ili neprekidna molitva, ili tihovanje, ili usrdno podvizavanje. Duša koja će toplo prigrliti borbu protiv zlih pomisli može dospeti do višeg duhovnog uzrasta nego druga, koja gotovo uopšte nema zlih pomisli. Može, dakle, na početku duhovnog života da ima devedeset zlih i deset dobrih pomisli i da dospe do uzvišenijeg duhovnog života od one, koja je imala devedeset dobrih i deset zlih.



Očišćenje uma i srca

‐ Kako starče, dolazi do očišćenja uma i srca?

36

‐ Već sam vam rekao da, kako bi se očistili um i srce, čovek ne treba da prima zle pomisli koje mu nameće pokvarenjak, niti on sam treba da pomišlja zlo. Treba da nastoji da uvek ima dobru pomisao, da se lako ne sablažnjava i da sa blagošću i ljubavlju gleda na grehe drugih. Kada se umnože dobre pomisli, čovek se u duši osvećuje, ophodi se pobožno, postaje mirniji i život mu postaje raj. U suprotnom, na sve gleda s nepoverljivošću i njegov život se pretvara u pakao. Tako sam čovek svoj život pretvara u pakao.

Potrebno je da se pomučimo oko očišćenja. Možemo i da budemo svesni onoga što je rđavo u nama, ali to nije dovoljno. Ako ne samo da ne prihvatamo zle pomisli i sami ne pomišljamo zlo, nego još i ako o svemu što nam govore išto vidimo imamo dobre pomisli, očistiće nam se um i srce. Kušač, razume se, neće prestati da nam šalje poneki zlu telegrafsku poruku. Jer čak i kada se otarasimo svojih zlih pomisli, biće i dalje đavolovih napada, ali oni ne prianjaju, ako je srce čisto.

‐ Starče, da li molitva pomaže očišćenju uma?

‐ Molitva nije dovoljna. Kad neko kadi i kilograme tamjana dok se moli, ako mu um vrvi zlim pomislima o drugima, nema nikakve koristi. Iz uma telegrafska poruka silazi u srce i od čoveka čini zver. Bog želi da imamo ʺčisto srceʺ (Psal. 51,10), a naše srce je čisto kada ne dozvoljavamo da nam umom prolaze rđave pomisli o drugima.

‐ Da li, starče, prvo čovek pomisli dobru pomisao, pa mu potom Bog pomaže?

‐ Pazi, samo ako čovek ima dobru pomisao, stiče pravo na Božiju pomoć. Dobrom pomišlju čisti svoje rđavo srce, jer ʺiz srca izlaze zle pomisliʺ (Mt. 15,19), sva zla i opet ʺusta njegova govore od suviška srcaʺ (Lk 6, 45). Bog ga, štaviše, nagrađuje za dobru pomisao koju poseduje.

37



Podvrgavajmo ispitivanju pomisli podozrenja

‐ Starče, šta pomaže da izbacim pomisli podozrenja?

‐ Da li je sve uvek onako kako izgleda? Uvek stavi znak pitanja na kraju svake pomisli, kad već obično sve vidiš sa leve strane, a isto tako dodaj i poneku dobru pomisao o drugima, kako ne bi sagrešila sudeći drugima. Još je bolje ako staviš dva znaka pitanja. Ako staviš tri, to je još bolje. Tako se ti umiriš, a služi i tebi na dobrobit, ali činiš dobro i drugome. Inače, od pomisli sleva se nerviraš, uznemirena si, zabrinuta, a onda i duhovno sebi škodiš. Kada na sve što vidiš gledaš sa dobrim pomislima, ubrzo ćeš videti da je sve stvarno tako, kako si videla imajući dobre pomisli. Ispričaću ti nešto kako bi videla šta čini pomisao sleva. Jednoga dana dođe u kolibu jedan monah i kaže mi: ʺStari Haralampije je mag. Izvodio je magije.ʺ ʺMa šta pričaš, čoveče? Nije li te stid?ʺ kažem mu ja, ʺDaʺ, kaže mi on, ʺvideo sam ga jedne noći, po mesečini, kako nešto mrmlja i prosipa nešto iz nekakvog balona po bašti.ʺ Odem jednoga dana kod starog Haralampija. ʺKako si, Haralampije?ʺ ‐ oslovim ga. ʺŠta to radiš? Neko te je video kako nešto prosipaš iz balona po bašti i mrmljaš nešto sebi u bradu.ʺ ʺTamo u bašti ima ljiljana, pa sam pošao da ih zalijem. Govorio sam usput ʺRaduj se, Nevesto Nenevesna!ʺ i zalio jedan ljiljan. Pa onda opet, ʺRaduj se, Nevesto Nenevesna!ʺ pa zalio drugi ljiljan... Napunio sam ponovo balon i zalivao ih dalje.ʺ Vidiš li? A drugi ga je smatrao magom!

Vidim, neki mirjani imaju tako dobre pomisli! Dok se drugi, jadnici, toliko muče zbog nečega što ne samo da ne postoji, nego to ni đavo ne bi mogao da smisli! Jednom, kada je padala kiša posle dugotrajne suše, osetio sam takvu blagodarnost prema Bogu, da sam sedeo u kolibi i bez prestanka govorio: ʺHvala Ti milion, dva miliona puta, Bože moj.ʺ Napolju, a ja to nisam znao5 bio je jedan mirjanin koji me je slušao. Kada me je posle video, reče mi: ʺOče, sablaznio sam se. Čuo sam te kako govoriš ʺmilion‐dva milionaʺ i rekoh: ʺO čemu to govori otac Pajsije?ʺ Šta sam mogao da mu kažem? Ja sam mislio na zahvalnost Bogu zbog kiše, a on je mislio da sam brojao novac. I da je bio neko drugi,

38

mogao je da dođe da me uveče opljačka, da me raspali nekom batinom i da naposletku ništa ne nađe, Jednom drugom prilikom, došao je neki čovek kome je dete bilo bolesno. Primio sam ga u crkvici. Kada sam čuo kakav problem ima, rekoh mu da bih mu pomogao: ʺI ti treba nešto da učiniš da bi ti dete dobilo pomoć. Ne praviš metanije, ne postiš, novaca nemaš da daješ milostinju, kaži Bogu: ʺNemam ništa da žrtvujem za zdravlje svoga deteta, pa ću pokušati bar da ostavim cigarete.ʺ Jadnik je bio dirnut, pa mi je obećao da će to da učini. Pošao sam da mu otvorim vrata, jer je trebalo da krene, a on ostavi upaljač i cigarete u crkvici, ispod Hristove ikone. Nisam to primetio. Posle njega uđe jedan mladić u crkvicu, nešto je hteo da mi kaže; i posle je izašao iz crkvice i zapalio cigaretu; Kažem mu: ʺMomče, nije u redu da pušiš ovde, udalji se bar malo.ʺ ʺA je li u crkvi dozvoljeno pušenje?ʺ ‐ kaže on meni. Video je kutiju cigareta i upaljač koje je ostavio otac bolesnog deteta i pomislio da ja pušim. Pustio sam ga da ode sa tom pomišlju. Dobro, čak i da pušim, zar bih pušio u crkvi? Vidite li šta je pomisao?

‐ Starče, koliko sumnja i nepoverenje mogu da naškode duši?

‐ Prema količini sumnje je i šteta. Nepoverenje dovodi do depresije.

‐ A kako se leči?

‐ Dobrim pomislima.

‐ Starče, ako čovek uviđa da je pao jedanput, zar mu to ne pomaže?

‐ Ako padne jednom, nije strašno. Ali ako padne dva puta, postradaće. Čovek mora da bude oprezan, jer ako je odnos jedan prema hiljadu da nije onako kako smo mislili da jeste, propali smo. Kada sam bio u opštežiteljnom manastiru, jednom, na Veliku Četrdesetnicu, jedan stari monah, otac Dorotej, pržio je tikvice u tiganju. Video ga je jedan brat baš u trenutku kada ih je stavljao u tiganj, pa mi reče: ʺDa vidiš, stari Dorotej prži barbune i to ovoliko velike!ʺ ʺAmaʺ kažem ja njemu, ʺnije moguće da stari Dorotej na Veliku Četrdesetnicu prži ribu.ʺ ʺAli jesteʺ, kaže on opet, ʺvideo sam ga svojim očima: pržio je ovolike barbune!ʺ Stari Dorotej je pre petnaest godina došao na Svetu Goru i bio je kao majka. Kad bi video nekog slabunjavog monaha rekao bi mu: ʺDođi ovamo, imam da ti

39

kažem jednu tajnuʺ, pa bi mu davao tahini sa tucanim orasima, ili nešto drugo. O starijim monasima je na isti način brinuo. Odem ja posle ovog razgovora kod starog Doroteja i imam šta da vidim! Pržio je tikvice za bolnicu!

‐ A ako se, starče, pomisao podozrenja o nekome pokaže kao tačna?

‐ Ako se i desi da se jednom pokaže kao tačna, znači li to da će svaki put biti istinite takve pomisli? Uostalom, otkud znaš da Bog nije dopustio da ona pomisao ispadne istinita, da bi drugi polagao duhovne ispite iz smirenja?

Razume se, čovek mora da pazi da i on sam ne daje povoda da bi drugi izvodio pogrešne zaključke. Da bi neko, na primer, imao zlu pomisao o tebi, možda on sam poseduje strasti, ali i ti si mu možda dala za to povod. Ako uprkos tome što si ti bila pažljiva, drugi pomisli nešto na tvoju štetu, onda slavi Boga i pomoli se za njega.



Razgovor sa pomislima

‐ Starče, kada mi dođe pomisao gordosti, to me muči?

‐ Zadržavaš li je u sebi?

‐ Da.

40

‐ Zašto je zadržavaš? Zatvori joj vrata. Ako je zadržavaš u sebi, trpiš štetu. Pomisao dođe kao lopov, ti joj otvoriš vrata, pustiš je unutra, uđeš u razgovor sa njom i ona te posle pokrade. Da li iko razgovara sa lopovom? Ne samo da niko sa lopovom ne razgovara, nego zaključa vrata da ne može da uđe. Možda i ne razgovaraš sa njom, ali zašto je puštaš da prođe? Da navedemo jedan primer: ne kažem da ti imaš takve pomisli, ali hajde da pretpostavimo da ti dođe pomisao da si mogla da postaneš igumanija. U redu, došla je pomisao. Čim dođe, reci samoj sebi: ʺAha, dobro: hoćeš da budeš igumanija? Budi prvo igumanija samoj sebi.ʺ Onda odmah samoj sebi prekidaš razgovor. Šta imamo da razgovaramo sa đavolom? Vidiš, kada je đavo pošao da napadne Hrista, On mu je rekao: ʺIdi od mene, satanoʺ (Lk. 4, 8). Pošto je Hristos rekao đavolu: ʺAjde, beži od mene...ʺ šta onda mi imamo da razgovaramo sa njim?

‐ Da li je zlo, starče, da razgovaram sa jednom zlom pomisli samo da bih otkrila odakle mi?

‐ Zlo je u tome što ti ne razgovaraš sa pomišlju, kao što misliš, nego sa đavolom. Biva ti prijatno u onom trenutku, ali posle se mučiš. Nemoj uopšte da se upuštaš u raspravu sa takvim pomislima. Uzmi tu ručnu bombu i bacij e na neprijatelja, da bi ga ubila. Ručna bomba ima tu osobinu da ne eksplodira odmah, nego posle dva‐tri minuta. Tako i pomisao sleva, ako je oteraš odmah, ne može da te povredi. Ali ti ponekad nisi dovoljno budna, ne izgovaraš molitvu, pa ne možeš da se odbraniš. Stiže spolja telegrafska poruka od đavola, ti je primiš, čitaš je, pa je ponovo čitaš, poveruješ joj i stavljaš je u arhiv. Te fascikle će ti prikazati đavo Sudnjega Dana da bi te optužio.

‐ Kada, starče, napad neke zle pomisli predstavlja pad?

Dođe ti pomisao, ti je oteraš odmah i to nije pad. Dođe, a ti se raspravljaš s njom. To jeste pad. Dođe, primiš je, pa je potom oteraš. To je delimičan pad, jer i onda si pretrpela štetu, pošto je đavo zagadio tvoj um. Znači, to je kao da je došao sam đavo, a ti mu kažeš: ʺDobar dan, kako si? Jesi li dobro? Sedi da te poslužim. A, jesi li ti đavo? Odlazi sada.ʺ Pošto si uvidela da je đavo, zašto si ga primila unutra? Poslužila si ga i on će ponovo doći.

41



Saglašavanje sa pomišlju

‐ Zašto mi, starče, umom prolaze razne zle pomisli u manastiru? U svetu nije bilo tako. Da li ja to dopuštam?

‐ Ne, dušo hrišćanska! Neka ih, neka dolaze i odlaze. Da li te, možda, avioni koji preleću iznad manastira, pa ti remete mir i tišinu, pitaju da li mogu da preleću? Tako i zle pomisli. Ne očajavaj. Te pomisli su đavolova topovska đulad. Ona su kao ptice selice koje izgledaju lepo kada lete nebom, pa ti se dopada da ih gledaš. Ako, međutim, slete, naprave gnezdo na tvojoj kući, pa posle se izlegu ptići, a ptići ti posle prljaju kuću.

‐ Ali zašto da mi dolaze takve pomisli?

‐ To je đavolov posao. Ali ima u tebi i taloga: još nije došlo do očišćenja. Ali sve dok ih ti ne prihvataš, nisi odgovorna. Pusti pse da laju. Nemoj se mnogo bacati kamenjem na njih. Jer što više kamenja bacaš na njih, to oni više laju, a od te gomile kamenja podići će ʺmanastirʺ, ili kuću, zavisi... pa je posle teško da je srušiš.

‐ Kada, se onda, starče, saglašavamo sa pomislima!

‐ Kada ih sisaš kao bombonu. Potrudi se da ne sisaš pomisli koje ti dolaze spolja obavijene šećerom, a unutra su otrov, pa posle padaš u beznađe! To što pomisli prolaze čovekovim umom nije uznemiravajuće, jer samo Anđelima i savršenima ne prolaze zle pomisli

42

43

umom. Uznemiravajuće je kada čovek iskrči i poravna jedan deo svoga srca i pusti da unutra sleću đavolovi avioni. Ako se jednom i to dogodi, ispovedi se smesta i posadi na jalovu krčevinu plodonosno drveće, pa ga neguj, kako bi ti srce ponovo postalo raj.

Documents

Starac Pajsije Svetogorac - Čuvajte dušu! (Borba protiv pomisli)