СТАРОСЛОВНЕСКИ ЈЕЗИК

СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

• Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ) називан и црквенословенски, староцрквенословенски је први писани словенски језик, кодификован на основу говора македонских Словена из околине Солуна, у IX веку.

• Старословенска писма била су:o Глагољица o Ћирилица

• Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, за превод Библије и других списа с грчког језика.

• Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа • Јужних Словена од IX до XVIII века, • Источних Словена од Х до XVIII века, • Моравских Словена и Чеха од IX до XI века.

и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика.

• Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.

• Старословенски је настао као литургијски језик, а прве књиге написане на њему биле су богослужбене.

• Био је уско везан уз сакралну књижевност, насталу превођењем грчкихизворника, што се огледа у бројним лексичким, морфолошким и синтактичким грцизмима.

Синајски молитвеник, канонски црквенословнески спис писан глагољицом.

• У тој функцији старословенски језик се употребљава и данас, због чега се назива и црквенословенским или староцрквенословенским.

• Неки разликују ова два термина па староцрквенословенским називају први забележени период старословенског језика (10. и 11. век), а црквенословенским језик од 12. века надаље, кад се почињу јављати прве националне редакције.

ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

• У старословенској азбуци, нису постојали посеби знаци за бројеве, већ су бројеви обележавани словима са  посебном ознаком (титлом) изнад.

БРОЈЕВИ

• Бројеви од 1 до 10 су се обележавали следећим ћириличним словима:

А = једанВ = дваГ = триД = четириЄ = петЅ = шестЗ = седамИ = осамѲ = девет Ї = десет Д- титло – означава број 4.

• Бројеви од 11 до 19 писани старом ћирилицом су били синтагме.

АЇ = единонадесѧть(e)ВЇ = дванадесѧть(e)ГЇ = тринадесѧть(e)ДЇ = четыренадесѧть(e)ЄЇ = пѧтьнадесѧть(e)ЅЇ = шестьнадесѧть(e)ЗЇ = седьмьнадесѧть(e)ИЇ = осмьнадесѧть(e)ѲЇ = девѧтьнадесѧть(e)

• Редакција је спонтатно и нехотично мењање језика, због утицаја пишчевог језика и његовог локалног идиома. Пошто је у време настајања првог словенског књижевног језика, а касније још и више, словенски језички простор био дијалекатски издиференциран, у старословенски језик су постепено све више улазиле неке особине месних народних говора, тако да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска, хрватска глагољска, чешка и румунска (код Румуна је црквенословенски био језик богослужења, а од XIV до XVIII века и књижевни језик).

СТАРОСЛОВЕНСКЕ РЕДАКЦИЈЕ

• Најстарији сачувани спис српске редакције старословенског језика је Маријинско јеванђеље, написано глагољицом. На основу језичких црта, сматра се да је настало почетком XI века на српском штокавском подручју. Обележја српске редакције:o задњи и предњи назали - ѫ и ѧ - мењају се у у и еo ю даје ју, али се ѧ некад мења са е (кънѧзь

кнез)o јор нестаје, а јер превладава (ъ ь)o јери ы даје иo палатално р и меко с постају тврдима

СРПСКА РЕДАКЦИЈА

• Старословенски језик се временом развио у црквенословенски, литургијски језик православних и источно католичких цркава словенских земаља. Језици словенских народа чији је богослужбени језик био латински развијали су се углавном без контакта са црквенословенским - тај је контакт или био рано прекинут (као код Словенаца, Чеха и Морављана, а код Хрвата нешто касније) или никада није ни био успостављен (на пример, код Пољака и Лужичких Срба).

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКА РЕДАКЦИЈА

• Упоредо са постојањем црквенословенског, у култури неких словенских народа ствара се и књижевност на основи народног језика, што је имало за последицу двојство унутар старосрпског, староруског и старобугарског, са доста јасно разграниченим сферама употребе црквеног и народног језика. У XVI и XVII веку долази до истискивања црквенословенског језика из многих области употребе.

• Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава, сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу.

• Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије Кратово — Скопље — Тетово.

СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

• Имао је три устаљена правописа:o зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у

Србији (до почетка XIII века) и Босни (до њене пропасти, средином XV века)

o рашки, који је наследио зетско-хумски у Србији и био у употреби до првих деценија XV веку

o ресавски, који је настао у XV веку

• Најстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године.

• Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани глагољицом:o Маријинско јеванђеље (X—XI век)o Грашковићев одломак (XI век)o Михановићев одломак

• Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани ћирилицом:o Темнићки натпис (X—XI век)o Хумска плоча (X—XI век)o Плоча судије Градише (XII век)o Натпис на плочи у Полицама крај Требиња

• Најстарије сачуване књиге српске редакције старословенског језика:o Мирослављево јеванђеље (око 1185)o Вуканово јеванђеље (1197—1199)o Паримејници из прве половине XIII века (Београдски,

Хиландарски и Петровградски)o Братков минеј (1234—1243)o Требник (крај XIII века)o Зборник попа Драгоља (почетак XIV века)

• Старословенски језик је прилично богат граматиком.

• У старословенском језику именице могу бити мењане у три граматичка рода (мушки, женски и средњи), три броја (једнина, множина и двојина) и седам падежа (номинатив, вокатив,акузатив, инструментал, датив, генитив и локатив).

ГРАМАТИКА

• У старословенском постоје следећа времена:

o Презент (садашње време)o Аорист (прошло свршено време)

o асигматски аористo сигматски аорист

o новији сигматски аористo старији сигматски аорист

o Имперфекат (прошло несвршено време)o Перфекат (прошло време)o Плусквамперфекат (давно прошло време)o Футур (будуће време)o Футур егзактни (будуће свршено време)

ГЛАГОЛИ

ГЛАГОЉИЦА

АУТОР

Милан Стојановић

СЖ-11