âТезе за испит из предметаâТезе за испит из предметаСТАРОЗАВЈЕТНА ТЕОЛОГИЈАСТАРОЗАВЈЕТНА ТЕОЛОГИЈА

1. МИТОЛОШКО-СЛИКОВНИ НАЧИН МИШЉЕЊАМИТОЛОШКО-СЛИКОВНИ НАЧИН МИШЉЕЊА

проучавајући митологију Месопотамије, Египта и Ханана, увиђа се да се митолошко размишљање старих народа разликује од размишљања Израила

негирати сваку митологију у СЗ значи оставити велики број одјељака без одговарајућег тумачења мит, по дефиницији, није у суштини политеистички и лажан, он сам по себи није рђав у културама које немају развијену дискурзивну мисао, мит је једини начин да се допре до онога

што је изнад чулног искуства (настанак свијета, природа божанства...) мит не рјешава стварно те проблеме, али изражава који став заузима човјек пред мистеријом упитно је да ли дискурзивно умовање постиже ишта више карактеристика мита је да догађај о коме говори није историјски, него вјечно сада Стари завјет служи се митским језиком и сликама многе митолошке алузије сличне су митолошкој литератури старог Блиског Истока (нпр. Јахве на

трону (Ис 6), Елохимови синови и људске кћери (Пост 6)...) сама по себи, повремена поетска употреба митолошких слика није довољна да говоримо о

митологијском начину размишљања али, када се те слике посматрају у систему са другим одјељцима Старог завјета, настаје појава

која се може назвати митопејском у тим случајевима митолошке представе нису узете да би се поетски дотјерао текст, већ са

намјером да се ријечима изрази трансцендентно поредећи Постање са Енума Елишом види се да има извјесне сличности, мада су разлике веће

(нема постанка и сукоба богова, хаоса...) Постање је писано против схватања стварања какво је изражено у Енума Елишу месопотамијски мит надомјештен је другим митом (не науком или историјом), а разлика је у

схватању божанства дакле, митолошка мисао у СЗ није намјерно изабрана као начин пјесничког размишљања, већ

настаје у културама у којима логичко мишљење није још достигнуто тачније је говорити о митопејском начину мишљења у СЗ, него о митовима и митологији СЗ

2. ОТКРИВЕЊСКИ КАРАКТЕР БОЖИЈЕГ ИМЕНА ОТКРИВЕЊСКИ КАРАКТЕР БОЖИЈЕГ ИМЕНА ЈАХВЕЈАХВЕ

Бог се објавио Мојсију под Синајом рекавши: Ехјех ашер ехјех грчки превод је: εγω ειμι ο ων буквалан превод јеврејског исказа може бити изражен на више начина: Ја сам Онај који јесам, Ја

сам постојећи, Ја сам то што јесам, Ја ћу бити који ћу бити... јеврејски глагол бити (хајах) у овом контексту има значење бити активно присутан, бити живо

присутан и дјелатан (у јевр. глаголи бити и живјети су идентични) Бог је Мојсију открио динамичност свог Имена, што показује везу Божијег Имена са историјом Бог се открива чинећи Савез са једним народом, а тиме и са читавим људским родом откривајући се Мојсију Бог каже Ја сам (Ја сам то што јесам) што значи да Бог неће да открије

своје име али, ипак у неку руку даје своје име које треба да га одређује дакле, Бог је једини истински постојећи, те као такав трансцендентан је и остаје тајна за човјека снисходећи људима, ријечима Ја ћу бити који ћу бити, Бог се прилагођава људском трајању дакле, ријечи Ехјех ашер ехјех нису потпуно Божије исказивање Мојсију него прије исказивање

стварности Божијег присуства и дејства, одн. стварног савеза то Божије Име је наговјештај Новог Имена које спомиње Христос и апостоли

1

зато и не чуди што је оно дато у футуру, не да се порекне Богу прошлост или садашњост, него што је таква перспектива месијанска и у неку руку христолошка (св. Јован Богослов каже: Онај који Бјеше, Који Јесте и Који Долази)

3. САВЕЗСАВЕЗ

рјечју берит изражава се повезаност Бога и његовог народа српски превод ове ријечи је завјет што није добар превод јер нагиње опоруци или тестаменту прави смисао ријечи берит јесте слободни савез Бога и људи овај израз узет је из социјалног искуства и подразумијева двије слободне воље моћни Бог Јахве, као један од партнера, ставља се насупрот немоћном човјеку и даје му

могућност да бира- да ли да ступи у савез или не под партнерством се подразумијева лични однос такве представе о Богу (као партнеру) биле су апсолутно непознате ванбиблијском свијету савез почиње Јахвеовим одабиром из љубави ( јер Му бијаху мили оци твоји), чиме Израил

постаје изабрани народ из савеза проистичу и обавезе за народ (будите свети, јер сам Ја свет) Израил тако преко савеза постаје религијска, а не етничка заједница и поред грешности народа, Јахве је вјеран савезу, што је знак његове љубави по свештеничком предању Савез се поистовјећује са Законом међутим, јеврејски тора није јуридички појам, као српски превод закон, већ теолошки теолошки речено, тора је богомдани педагог у Божијем домостроју спасења она је најприје закон љубави, а не само испуњавање религијских и моралних норми однос Бога и Израила је однос љубави која се креће од Бога и очекује од човјека одговор Бог се нуди човјеку не угрожавајући његову слободу јер би Савез био немогућ без пристанка

Израила дакле, ради се о савезничкој љубави која покреће Савез, на темељу праведности због тога, гријех није интелектуална заблуда, већ промашај Савеза и побуна против Бога

Савезника склапањем Савеза ствара се тзв. савезна заједница која се највише испуњава кроз литургијски

живот, гдје се Јахве пројављује и потврђује своје присуство

4. ЗАКОНЗАКОН

са Септуагинтом Тора добија и јуридичко значење (грч. номос), које није имала у изворном облику Тора је била објављени путоказ свеукупног религиозног и друштвеног живота Израила српски израз адекватнији од закон био би упуство или препорука стари Египћани су вјеровали да су законе дали богови, а такође и закони које је дао фараон

сматрали су божанским (јер су фараона сматрали богом) законици Месопотамије били су израз старих обичаја, традиција и етичких норми појединих

племена (имају много заједничког са законицима Старог завјета) краљ, као божји намјесник, морао је да штити свој народ, те су његови закони поштовани дакле, земаљски владари као божанства или божански намјесници били су апсолутни господари

народа и закона, једини мјеродавни тумачи закона пророци и надахнути писци СЗ покушали су да преобликују вјерско-политичку идеологију старе

Месопотамије полазећи од дубоке вјере у Бога-Створитеља покушали су да својим савременицима дају

одговоре на најважнија питања њихове земаљске егзистенције вјером у једног и личног Бога настоје да надвладају месопотамијско вјеровање у космичке силе од Авраама до Мојсија не постоји закон по којем би се владала сва племена, већ се она владају по

сопственим обичајима, од којих ће многа ући у Мојсијев закон2

Закон је писани израз апсолутне, непромјењиве воље Божије и као таквом сви му се морају покоравати

стога, прекршитељи Закона одговорни су самом Богу и никакав земаљски ауторитет не може их ослободити казне (као нпр. краљ у Месопотамији), већ само Бог

пред Законом су сви једнаки, и краљеви и поданици будући да су закони Израила имали вјерски значај, могли су их мијењати само људи који су

имали вјерски ауторитет (харизматици, тј. посредници између Бога и људи) сами краљеви нису имали утицај на Закон, а свештеници су били тумачи, што спада међу његове

битне функције (прима Закон од Бога и преноси га народу, тј. поучава народ) послије Вавилонског ропства долази до темељне промјене законодавства, и од тада је она

кодифицирана за сва будућа покољења (без могућности даљње измјене) у то вријеме прописи добијају велику важност и њима је уређен свака појединост свакодневног

живота побожног Јеврејина закони Петокњижја проширивани су и прилагођавани новим животним околностима свештеници, сада и као политичке вође, занемаривали су своју улогу тумача Закона ту улогу преузимали су учени књижевници (рабини), фарисеји (који су увели и сопствене усмене законе

којима су понекад давали и предности) и садукеји (признавали само закон Петокњижја) Закон је био апсолутно мјерило и обавеза сваког вјерника, бити вјерник значило је испуњавати

Закон, на шта су посебно обраћали пажњу фарисеји рабини се нису бавили теологијом, него испуњавањем Закона тако у Талмуду готово да и нема теологије, већ су само одредбе и успуства за испуњавање Закона

(постоји 613 закона чије испуњавање осигурава улазак у царство небеско)

5. МОНОТЕИЗАМ: РАЗЛИКОВАЊЕ БОГА И СВИЈЕТАМОНОТЕИЗАМ: РАЗЛИКОВАЊЕ БОГА И СВИЈЕТА

6. СТВАРАЊЕ СВИЈЕТАСТВАРАЊЕ СВИЈЕТА

одступајући од општег мишљења о цикличном току историје, Јевреји су имали поглед на историју као на линеарни ток, који мора да има почетак (а и крај)

идеја стварања дубоко је укоријењена у митологији околних народа (Египат, Месопотамија...) поред бројних ријечи које се уотребљавају за стварање у СЗ (нпр. јиццар-обликовати, јасад- утемељити),

најзначајни ји је глагол бара (=створити) глагол бара употребљава се само уз Бога као субјекта, не претпоставља материју из које би Бог

нешто стварао, те искључује сваки физички напор и умор због тога се при преводу гл. бара у LXX избјегава се гл. димиургео, а користи се ктизо у Постању постоје два извјештаја о стварању: свештенички (Пост 1, VI в.п.н.е) и јахвеистички (Пост

2, X в.п.н.е) који говори само о стварању човјека свештенички извјештај је најдетаљнији библијски извјештај о стварању засигурно је да у постојећем облику није био написан одједном, већ је доживљавао редакције по овом извјештају Створитељ је све својом ријечју призвао у постојање и поставио на своје

мјесте, а врхунац стварања је човјек након стварања Бог се одморио и благословио седми дан у овом извјештају нема ни трага митологији, која је била заступљена у Месопотамији (будући да је

извјештај настао непосредно послије ропства у Вавилону) нема првобитне борбе, нема демона које Бог мора да савлада (као нпр. Тиамат- бездан) Бог дјелује по сопственој вољи, то је спонтани чин СЗ не занима се за стварање да би удовољио људској радозналости СЗ се за стварање занима као за полазиште Божјег наума и историје спасења у мудроносној књижевности када се говори о стварању покушава се расвијетлити питање људске

егзистенције дакле, поред Постања и у Псалмима (нпр. 104) наилазимо на говор о стварању свијета, као и у

мудроносној књижевности

3

7. КАРАКТЕР СТАРОЗАВЈЕТНОГ МОНОТЕИЗМАКАРАКТЕР СТАРОЗАВЈЕТНОГ МОНОТЕИЗМА

сваки народ са којим је Израил долазио у сусрет сликовно је дочаравао своје богове, а животиње су биле омиљена представа за божанства

међутим, религија Авраама, Исака и Јакова појављује се као изразито монотеистичка, у мору политеизма који ју је окруживао

постоји само један једини Бог, Створитељ неба и земље, који надилази свијет који је створио и све његове дијелове и становнике

Он није узрок неког вида космоса, него космоса у цјелости зато, као Створитељ космоса већи је и другачији од било ког његовог дијела ти дијелови су ограничени у свом постојању (Он је вјечан), ограничени у опсегу (Он је

бесконачан), моћ им је ограничена (Он је свемоћан), знање им је ограничено (Он је свезнајући)... Бог постоји одувијек, нема говора о рођењу или постанку Бога као код пагана како није ограничен временом, тако није ни простором, иако постоје нека света мјеста гдје се

може посебно приказивати Он у потпуности влада свим елементима природе Он је чисти дух, без тијела, СЗ монотеизам је прије свега етички монотеизам и то му је основна одлика управо се по томе разликује од паганства значење тога је двојако: Бог је моралан сам по себи и захтјева од људи да буду морални

8. ПРЕМУДРОСТПРЕМУДРОСТ

извор људској мудрости је у Богу Бог дарује мудрост ономе коме хоће, а то може јер је он Мудрац par excellence премудрост је божанска стварност која је увијек постојала и постојаће довијека изашла је из уста Свевишњега као његова изговорена ријеч била је са Богом када је стварао свијет и управља свемиром она управља историјом и доноси спасење људима занимање за људе показује тиме што их опомиње и подсјећа на суд те све позива да узму удјела у

њезиним добрима највећа јој је улога да људе спријатељи са Богом писци израилске мудроносне књижевности користили су се и персонификацијом Божје

премудрости тако се говори да је мудрост племенитог рода, да је пребива са Богом као његова заручница, да је

као дијете које се игра са Богом (Књига Премудрости) поставља се питање да ли овакви текстови треба да се узимају дословно или као књижевне

фигуре библијски стручњаци сагласни су да је у питању само стилска фигура писци мудроносних књига нису претендовали да буду философи који говоре о природи Бога они су били моралисти који су настојали да своју науку обуку у пјеснички говор стога, добра егзегеза ових одломака је само она која води рачуна о библијском контексту

9. МЕСИЈАНИЗАММЕСИЈАНИЗАМ

у СЗ христологија не постоји, а употреба ријечи месија није ни приближно подразумјевала богатство смисла које јој је подарило касни јудаизам и НЗ (било би погрешко као Маркион тврдити да зато Исус нема везез са СЗ, јер он произилази из СЗ као његов крајњи развојни плод)

улога тајанственог лика месије као посредника између Бога и Израила почиње са Мојсејем и наставља се кроз историју

4

појам месија долази од јевр. ријечи машиах (од гл. машах=помазати) и значи помазани, помазаник уколико се пише малим словом односи се на спасењске ликове, тј. претече Божијег сшасења,

потпуно у служби Јахвеа (нпр. Илија, Оживјели Мојсије, Кир, итд) писан великим словом, Месија се односи на тачно означеног краља из Давидове династије месијанска идеја имала је свој развојни пут кроз три раздобља 1. раздобље: израелска сотириологија у вријеме краљева Саула, Давида и Соломона надахнути писци сматрали су краљеве особама које је Бог изабрао и помазао за краљеве и преко

њих управља својим народом устоличењем краља он је постајао син Божији, а средишњи чин било је помазивање уљем помазивањем уљем краљ постаје помазаник Божији, тј. посвећена особа достојна поштовања од Натановог пророштва Давиду да ће сјеме његово имати вјечно царовање и богосиновски однос

сви су краљеви из те династије (давиди) самим помазањем постајали месије помоћу њих Бог је остваривао свој спасењски наум 2. раздобље: краљевски месијанизам (од VIII до VI в.п.н.е) у овом периоду пророци су развијали и продубљивали месијанску идеју зли и неприкладни краљеви давиди (нпр. Ахаз) замрачили су славу Давидове династије и наду да

ће краљ спасавати свој народ стога, пророци се све више окрећу према будућности окрећу се ка идеалном краљу кога ће Бог послати и помазати и преко њега праведно владати

народом, остварујући му мир и сигурност у томе се најприје истиче пророк Исаија који прориче да ће Јахве подићи насљедника Давиду

који ће бити достојан имена Давидова, бити по вољи Божијој и владати праведно попут Давида 3. раздобље: проширивање Месијиног лика послије ропства јавиле су се нове околности: послије ропства Давидова династија није била на власти Месију нису више могли замислити као идеалног краља-давида, јер краљева више није било тако се ишчекивање Месије почело усмјеравати према далекој и тајанственој будућности у овом периоду свештеници и пророци имали су важну улогу коју је некада имао краљ, па се

тако на Месију почиње гледати као на Пророка и Свештеника касно јудејство мисао о Месији редигује на тај начин што о њему говори као о небеском бићу,

одн. Сину Човјечијем који треба да се појави на крају свијета и са Јахвеом да суди људима

10. СТВАРАЊЕ ЧОВЈЕКА (Пост 1 СТВАРАЊЕ ЧОВЈЕКА (Пост 1 26-2726-27))

26 Потом рече Бог: да начинимо човјека по својем обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље, и од свих животиња што се мичу по земљи.27 И створи Бог човјека по обличју своме, по обличју Божијем створи га, мушко и женско створи их.

овај извјештај припада свештеничком предању ово предање за стварање користи глагол бара човјек је створен шести дан, у исти дан када су створене и животиње међутим, стварању човјека претходи савјет: да начинимо човјека..., а не просто: нека буде... и би не постоји сагласност око проблема зашто је писац употријебио плурал, што је јако необично

уколико се обрати пажња на претходне и стихове који слиједе дате су многе теорије, али рјешење се не назире (мајестетички плурал, предвјечни савјет Св. Тројице...) затим Бог ствара човјека по лику (јевр. селем, грч. икон) и подобију (јевр. демут, грч. омиосис) проблем теолошког смисла ових израза је отворен једно од бројних мишљења о овоме проблему дао је МекКензи који каже да је човјек у том

смислу по лику и подобију будући да на земљи господари нижим врстама (животињама) други кажу да се по лику и подобију односи на духовну страну човјека има и оних који кажу да је боголик јер је Божји намјесник на земљи (по угледу на Египатске и

Вавилонске владарске идеологије гдје је владар, као господар земље, заступник бога)

5

међутим, усагласили су се у томе да је човјекова власт посљедица боголикости, а не обрнуто постоји и група теолога која каже да се човјекова боголикост састоји у томе што може са Богом

да општи, да му се обраћа и одговара у Новом завјету о боголикости највише говори св. ап. Павле, према коме Христос изнова

успоставља гријехом затамљену боголикост и истовремено је испуњава (јер је он слика Очева) иако човјекова природа остаје до краја несазнатљива тајна, ипак код већине светих отаца

заступљено је мишљење да се слика Божија код човјека огледа прије свега у слободи, одн. могућношћу слободног начина постојања

боголикост човјекова не огледа се у његовој природи, јер су Божија и људска природа неизмјерно удаљене

боголикост у човјеку тиче се онога како а не шта човјек јесте мада човјек није апсолутно савршена и довршена слика Божија јер нема апсолутну слободу као

Бог (има је потенцијално) човјек се обожењем уподобљава Богу, те долази до потпуне актуализације лика лик се, дакле, развија у подобије који је пут подвига и врлине

11. СТВАРАЊЕ ЧОВЈЕКА (Пост 2 СТВАРАЊЕ ЧОВЈЕКА (Пост 2 77))

7 А створи Господ Бог човјека од праха земаљског, дунувши му у нос дах животни и поста човјек живо биће.

други извјештај о стварању човјека припада јахвеистичком предању ово предање користи се глаголом асах (=чинити, радити), а не бара карактеристична је и употреба гл. јацар (= саздати, обликовати од неког материјала) по извјештају, човјек је створен од праха земљиног, дунувши му дах животни овакво предање о стварању човјека било је познато и другим културама (Вавилон, Египат...) али, Јахвеово стварање човјека из прашине повезано је са мишљу о људској слабости и поновном

повратку у прашину не каже се да је створио човјека од земље (јер земља је нешто чврсто и постојано), већ од праха

земљиног који је непостојан и слаб на први поглед, стиче се утисак да је Божји стваралачки акт текао у два чина: обликовање праха и

удахњивање праха животног међутим, то је варка јер се нигдје не помиње следствено стварање, већ је човјек створен

симултано у својој цјелини искључује се свако временско претхођење тијела у односу на душу, јер се душа рађа истовремено

са тијелом постоји извјесно логичко претхођење тијела, али оно нема временске димензије човјек је дакле сачињен од разумног и чулног и као такав представља свезу између Бога и

природе без Бога човјек је ништаван, прах земаљски, а са Богом постаје господар творевине и нешто

мањи од Елохима (Пс 8 5) човјек настаје духом Божијим он не добија дух Божији у себе, тј. не оживљава тако што добија неки дио Бога, него га Бог духом

својим изводи у живот

12. АДАМАДАМ

у СЗ за појам човјек јављају се два израза: адам (много заступљенији) и енош (ријеђе) бројна су тумачења ријечи адам и мишљења о њеном настанку први тумач ове ријечи био је Јосиф Флавије који је сматрао да је адам изведеница од дм, што

значи бити црвен (по боји земље од које је човјек створен) адам је колективна именица и као таква нема плурала

6

међутим, њоме се не означава врста (човјечанство), него група људи (заједница), а појединачни чланови заједнице означавају се изразима син или кћи човјечија

старе Израилце није посебно интересовао човјек као појединац, већ су се више занимали за човјеков живот унутар заједнице и његове односе према Богу

али, Адам се користи и као ознака за појединца, када је ријеч о праоцу ( И поживје Адам...) само у релативно малом броју текстова са сигурношћу се може рећи да је адам лично име, док у

огромној већини означава заједницу људи тиме СЗ показује да је човјек- човјек само унутар заједнице, а не сам за себе тај колективни смисао ријечи адам препознаје се у P извјештају о стварању човјека ( И створи

бог човјека по лику свом... мушко и женско створи их)

13. ЕНОШЕНОШ

појављује се најчешће у пјесничким дијеловима СЗ и готово увијек без граматичког члана ова изворна старосемитска ријеч не постоји у старијим старосавезним списима, док се у каснијим

текстовима среће релативно често слично Адаму, појављује се као лично име, мада много рјеђе (нпр. Ситов син Енош) готово увијек јавља се као колективан појам (у смислу: човјек- заједница људи) често се енош преводи са смртник и сл, што би се могло довести у везу са његовим основним

значењем бити слаб (будући да је изведен од гл. нш = бити слаб, али и бити друштвен)

14. НЕФЕШНЕФЕШ

спада међу најистраженије појмове СЗ LXX је преводи психи те се стиче дојам да се ради о души у смислу грчког дуалистичког учења о

подвојености душе и тијела такав превод је погрешан изворно, нефеш значи грло, врат, гркљан, дисање, животни дах, глад... па онда изведено од тога

може да значи душа, живот, одн. живо биће уколико се налази уз ријеч басар (=тијело, месо) онда означава унутрашњи, тј. духовни вид човјека али, нефеш није посебни дио човјека, у сваком случају он означава комплетног човјека, никада

само један његов аспект дакле, човјек нема нефеш, него он јесте нефеш занимљиво је да се у неким случајевима нефеш употребљава да означи леш, и ту се вјероватно

ради о еуфемизму (нпр. Лев, Бр) сам по себи нефеш подразумијева страсти, пожуде... те се никада не приписује Богу старозавјетно схватање, нарочито јахвистичко, било је да нефеш умире када и тијело, дакле, душу

познаје само у саодносу са тијелом, никако одвојено (то схватање се мијења послије ропства) дакле, нефеш представља читавог човјека са свим његовим животним функцијама у СЗ срце је орган духовних функција (срце може отврднути, из срца се чини зло, срце слуша Ријеч Божију...),

али никако не представља неки духовни принцип у супротности са тијелом

15. БАСАРБАСАР

основно значење ове ријечи је месо, одн. тијело за разлику од кости претежно се примјењује на човјека (мада може и на све што има материјално тијело) и као такво

најчешћи је антрополошки термин за вањску меснату страну човјека басар није нешто што човјек има као битно различито од нефеша, већ изражава само једну

страну и то ону тјелесну (али ништа мање важну) човјек нема басар, него он јесте басар

7

басар означава човјека као цијело биће, као особу, па је зато можемо преводити једноставно као човјек или личном замјеницом ја

у смислу тијела изражава сву вањску егзистенцију човјека када басар долази заједно са ријечју леб онда означава више вањску, тјелесну страну човјековог

живота, а леб унутрашњу, духовну страну али не никако да би басар био материјални принцип, а леб духовни- такво поимање старозавјетни

човјек не познаје за басар су везане и неке негативне конотације: грешност, слабост, недостаци, али не тако да је

само тијело само тијело субјекат гријеха, него цијели човјек по свом тијелу човјек је битно различит од Бога, па се појам басар никада н употребљава за Бога тијело је елемент по којем је човјек везан за свијет и за животиње душа без тијела не може самостално да постоји и ако душа мора добити удио у коначном

спасењу, онда зато треба тијело

16. РУАХ И ЛРУАХ И ЛЕЕВАВВАВ

руах на многим мјестима има идентично значење као и нефеш али по значењу одступа од појма нефеш и ближи је појму харизма основно значење ријечи руах је вјетар, животни дах, дисање у пренесеном смислу значи дух (али не као супротност тијелу) и смисао дакле, басар и руах не изражавају двије супротне стварности у човјеку, него једну те исту

стварност у човјеку али изражену под различитим видовима СЗ овом ријечју изражава посебни динамични однос Бога и човјека, одн. дар који Бог даје човјеку

по коме овај има посебну функцију у историји спасења руах није нипошто тјелесно условљен то је сила која дјелује на нефеш, тј. почело је људских духовних дјеловања Бог удјељује људима руах али он никада не постаје саставни дио живог бића да би се могло рећи

да га човјек посједује ( дух обузима, бити пун духа, Јахве ставља духа у човјека...) левав преводи се углавном као срце може да означи расположење, а и носилац је чежње и пожуде, а сједиште је воље и намјере о појму левав у анатомском смислу јако ријетко се говори срце као носилац воље уско је везано за интелектуалну функцију све што човјек науми, долази из срца па тако левав може да означава и савјест, јер онај који одлучује мора да има савјест ( Господ тражи

чисто срце = чисту савјест) будући да својим значењима обухвата цјелокупну човјекову егзистенцију, левав може да значи и

човјек као и остали кључни антрополошки појмови ( живо да буде срце ваше до вијека, одн. да ви будете живи)

библијска идеја о срцу као човјековом средишту остала је као једна од кључних идеја у источној мистици (исихасти)

17. ПОЈЕДИНАЦ И ЗАЈЕДНИЦА У СТАРОМ ЗАВЈЕТУПОЈЕДИНАЦ И ЗАЈЕДНИЦА У СТАРОМ ЗАВЈЕТУ

индивидуализма и заједнице у СЗ битно се разлику од данашњед данас се човјек наглашеним индивидуализмом покушава да изгради као личност, што је у СЗ

било потпуно страно човјек је оно што јесте само као члан породице ( кућа, очева кућа) породице су чланови рода, а родови племена СЗ заједница носила је у себи потребу за сигурношћу (будући да би појединац у тадашњим условима

тешко опстао, тако да је улогу заштитника преузимала заједница)

8

ово је тражило и посебан однос појединца према заједници који је морао да буде у потпуности интегрисан у живот заједнице (у потпуности прихватање начина живота заједнице)

заједница је појединцу пружала потпуну сигурност, док је са друге стране захтјевала апсолутну оданост свих својих чланова

живот заједнице у СЗ данашњем секуларизованом човјеку тешко је схватљив међутим, поред ових важних економских чинилаца у заједници Израила најважнији чинилац

заједништва било је религиозни дакле, основни темељ заједништва Израила био је Јахве који је склопио Савез који чини

јединство Израила као изабраног народа прво заједништво међу људима била је брачна веза (човјек као мушко и женско) СЗ писац нипошто није занемарио полност и поставља је као нешто што ствара заједништво (а не

као пуку могућност репродукције) није само мушкарац без жене мањкаво биће ( и биће двоје једно тијело), него уопште сваки

човјек који остаје сам, и тога је Библија од почетка свјесна из те првостворене заједнице касније израста сваки вид људске заједнице Израил је трајна стварност која у себи обухвата све нараштаје од праотаца па на овамо за СЗ заједницу карактеристичан је феномен корпоративне личности наиме, изабрани народ се некако поистовјећује са једном личности патријараха праотац је исто што и његови каснији потомци, што значи да праотац није само личност из

прошлости, него се у његовом лику протеже историја народа то значи да Израил представља веома јако јединство, па се може посматрати као личност овај појам такође у себе укључује и равноправне појединце заједница је заправо СЗ црква и у преводу LXX наводи се као еклисиа

18. СХВАТАЊЕ СХВАТАЊЕ ЖИВОТА ПОСЛИЈЕЖИВОТА ПОСЛИЈЕ У СТАРОМ ЗАВЈЕТУ У СТАРОМ ЗАВЈЕТУ

идеја о загробном животу у СЗ постепено се развијала у почетку, по угледу на околне народе (више на Месопотамију, него Египат), вјеровали су да је смрт

крај и да по смрти човјек силази у Подземље (еп Силазак Иштар у подземље) гдје живи у сјенци вавилонско мишљење о загробном животу увелико је утицало на мишљење Израила: богови су

бесмртност задржали за себе, а казне и награде долазе у овом животу, те је зато дуг живот благослов богова, а смрт казна

и у Израилу је постојало слично мишљење, али ако је то тако зашто праведник на земљи често остаје без награде, а безбожник без казне (нарочито: јадиковање у Псалмима)

зато се постепено развија мишљење да се награде и казне остварују у загробном животу овакво мишљење развија се доста касно, тек се у II в.п.н.е. развија нада у живот послије смрти међутим, због специфичности антропологије старог Израила и учење о загробном животу је

надело надишло месопотамијске епове наиме, носилац живота јесте тијело (басар) које је Јахве оживио својим дахом али тај дах није исто што и душа (нефеш, руах), те није нешто што постоји независно од тијела душа (нефеш) оживљава тијело и без тијела не може постојати, а смрћу тијела умире и нефеш уколико нефеш није бесмртан, као што је случај у грчкој философији, онда у Подземљу не

егзистира ни један човјеков дио посебно, већ човјек у цјелини међутим, у поређењу са човјеком који је егзистираоп на земљи, тај човјек у Подземљу је нека

сјена, или смањено егзистирање човјека (али ипак човјек у цјелости!) појединац је у СЗ једва могао постојати без заједнице, а смрт је у прво вријеме означавала прекид

заједнице и раскидање односа са Богом пророци Јеремија и Језекиљ уносе ново тумачење односа Јахвеа и појединца појединац је одговоран Јахвеу као господару живота и смрти и њему само припада зато се живот не завршава у тами Подземља него се Јахве брине о својима и након смрти

9

појединац са својим гријесима и добрим дјелима иде у загробни живот, гдје ће добити награду или казну (у чему се то састоји, нису знали да кажу)

вјеровање у васкрсење (по милости Јахвеовој васкрсава цијели човјек: душа и тијело!) јавља се већ у V в.п.н.е. (након ропства), када су поробљени Израилци увидјели да се на земљи нису остварила Божија обећања и надања народа, те су сматрали да ће се то догодити у будућем вјечном свијету који ће успоставити Месија (ново небо и нова земља)

И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вјечни, а други на срамоту и пријекор вјечни. (Дан 12 2)

19. СТАРОЗАВЈЕТНА АНГЕЛОЛОГИЈАСТАРОЗАВЈЕТНА АНГЕЛОЛОГИЈА

анђели су у СЗ схваћени као лична надземаљска бића, у свему зависни од Јахвеа у ранијем периоду Израилске религије било је монолатријских елемената иако је Јахве једини Бог, што је основно начело израилске религије, он у свом обитавалишту није

сам, већ га окружује војска небеска (херувими, серафими, анђели) основно начело развијања ангелологије лежи у сазријевању вјере у Јахвеа, у наглашавању његове

трансцендентности сва ова бића имају своју функцију и у много чему представљају дио те старе космологије

(представљају неку врсту небеске државе сличне тадашњем политичком устројсктву код народа Старог свијета) утицај митологије околних народа је очигледан, нарочито када су у питању херувими херувими су небеска бића која стоје јако близу Јахве, носе пријесто Јахвеов они нису вијесници као анђели, него штите света мјеста (Рај), указују на невидљиво Јахвеово

присуство (Ковчег завјета) о њима у СЗ има поприлично података о серафимима података је јако мало, само код Исаије али, Исаија о њима говори као о нечему општепознатом њихова служба се састоји у непрестаном слављењу Божијег имена (Свет, Свет, Свет...) анђели (јевр. мал'ак) су небеска бића-вјесници које Јахве шаље људима када СЗ говори о њима не мисли на њихову природу или суштину, већ на функцију (те је могуће да

постоје небески и земаљски вјесници, изасланици) анђели се јављају људима у људском облику, не посједују крила као херувими и серафими,

благонаклони су људима и штите их али, анђели извршавају и казну Божију утицај парсизма на учење о анђелима не може се порећи, нарочито након вавилонског ропства списи настали послије ропства говоре о више врста анђела: анђео тумач (код пр. Захарије), анђео

заступник једног народа (код Есена), Анђео Савеза... арханђели су се разликовали од других анђела по томе што су имали лично име и уопштено

представљани су као виши по достојанству Анђео Господњи се спомиње у СЗ много пута и оличење је силе, доброте, мудрости, спасења... његов наступ јако је битан јер се некада поистовјећује са самим Богом, некада говори у име

Божије, али има и стихова гдје се он јасно разликује од Бога он је избавитељ од ропства, ослободитељ Израила, оличење је доброте, али најважније је да је

његов видљиви наступ значио спасење у СЗ смислу постоји много теорија о идентитету Анђела Господњег, али источни оци уче да је то био Логос

Предвјечни он се јављао у облику анђела (човјеколико) и тиме припремао стари Израил за реалност оваплоћења

20. СТАРОЗАВЈЕТНА ДЕМОНОЛОГИЈА: ПИТАЊЕ ЗЛАСТАРОЗАВЈЕТНА ДЕМОНОЛОГИЈА: ПИТАЊЕ ЗЛА

демонске силе које се манифестују у разним облицима суштински су везане за идеју зла зло угрожава живот у самим основама- пријети му уништењем

10

зло је тамо гдје нема живота, тј. гдје се живот негира, одн. гдје нема Јахвеа хаос је био синоним за зло, јер представља могућност губљења у безличности рахав је испрва морско чудовиште које борави у праокеану или је чак сам праокеан у Библији се наводи само као поетски елемент и изражава старе народне представе о борби и

побједи Творца над океаном змај се доводи у везу са рахавом и ливјатаном- змијолико биће са јаким отровом ливјатан оличава све силе које доносе зло и несрећу, а замишљен је као чудовиште са више

глава које се заједно са морем побунио против Јахвеа који му је размрскао главе рахав, змај, и ливјатан нису демонска бића у класичном смислу, него су више персонификација

хаотичних сила које рушилачким нагоном доносе зло и јављају се у пјесничким дијеловима није им приписивана индивидуалност, него су управо својом безличношћу пријетили свијету

обезличењем постоје демонска бића која се у СЗ доживљавају као конкретно постојеће, али СЗ нема

јединствене називе за њих вјеровање у демоне било је слабије развијено јер томе није остављало простора снажно

монотеистичко вјеровање у Јахвеа нарочито су били заступљени пустињски демони што је и разумњиво с обзиром да је Израил био

у непрестаном контакту са пустињом од пустињских демона најпознатији су Лилит и Азазел појам сатана (јевр. сатан= непријатељ, противник) јавља се тек у постегзилним текстовима члан ха наводи нас на закључак да сатана није лично име, него функција он има функцију да поремети односе између Јахвеа и човјека све до времена ропства учење о злу било је јасно: човјекова слободна воља извор је сваког зла,

одн. гријех је човјеков слободни избор у постегзилном периоду јавља се подстрекач на зло (у Књ. дневника сатана се први пут појављује без

граматичког члана, тј. као лично име) Сатана не замјењује Јахвеа, него гњев Јахвеов, али је истовремено непријатељ Божији лик сатанин ни у једном моменту не оставља могућност за дуализам у позном јудаизму лик сатанин се мијења у том смислу да он све више постаје активна зла сила

која се противи Богу и човјеку међутим, улога Сатане у схватању Израила још увијек није потпуно разјашњена

21. ОСВАЈАЊЕ ХАНАНАОСВАЈАЊЕ ХАНАНА

22. ИЗЛАЗАК ИЗ ЕГИПТАИЗЛАЗАК ИЗ ЕГИПТА

23. ПОТОППОТОП

постоје два извјештаја о потопу: јахвистички и свештенички за разлику од извјештаја о стварању човјека гдје се предања дају једно за другим, овдје је

сачињен само један, али уз опрез да се појединачна предања не изгубе због тога у извјештају о потопу постоје дублети (дакле, од два предања сачињен је један

извјештај уз то да се очувају оба предања) Ј: пала је силна киша и потоп је трајао 40 дана, од чистих животиња Ноје је узео по седам парова,

јер је Јахвисту било разумљиво да су људи одувијек јели месо и приносили жртве, па тако и у вријеме Ноја. Ноје шаље птице вани да провјери да ли се вода повукла.

P: свод небески је постао пропустан те су се праокеани спојили и потоп је трајао 150 дана, од свих животиња узима се само по један пар, јер по свештеничком предању подјела на чисте и нечисте животиње, као и жртвоприношење, развили су се тек на Синају. Ноју сам Бог јавља у лађи када се вода повукла, те он отвара поклопац.

јахвиста није био први који је писао о потопу

11

на извјештаје о потопу наилазимо и у Месопотамији ( Еп о Гилгамешу, Утнампиштим-Ноје) дакле, предање је јако старо и раширено широм свијета (Индија, Аустралија...) вавилонски мит о потопу говори као о почетку библијски извјештај указује на то да је овај свијет пропадљив и одређен за пропаст и он приказује потоп као праисторијски догађај, а поручује да је пропаст свијета за људе стварна

опасност и човјек има потпуно право да се боји свршетка свијета поставља се питање како ће се тај свршетак одиграти мит одговара да је све по одлуци и вољи богова, али Библија говори другачије пропаст свијета не долази сама од себе, већ је људи сами изазивају додуше, и библијски извјештај свршетак приказује као космичку катастрофу, али она наступа тек

када се земља буде напунила неправдом P није говорио о гријеху првих људи које је приказао као слику Божију, него то чини сада суштина гријеха састоји се у насиљу, као и у извјештају о Каину када се један човјек или народ пробија на рачун другога, онда је то гријех у очима Божијим и Ј и P повезују потоп са људским злом и сагласни су да је гријех човјеков чин, а не његова

судбина али када би извјештај остао сам она томе, било би га тешко протумачити као круна и утјеха долазе ријечи да се потоп неће више никада поновити дакле, ставља се нагласак на то да је Божија милост већа од људске злобе он склапа савез са људима и остаје увијек вјеран том савезу, без обзира што су људи и касније

бивали покварени његова љубав је изнад свега

24. ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМАПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА

писац је непознат, а писана је између III и V в.п.н.е. пјесма је тумачена на много начина, мада не постоји јединствено мишљење тумачења се могу подијелити у три групе: алегоријско (љубав Јахвеа према Израилу, одн. Бога према

Цркви), дословно (похвала људској љубави какву је Бог створио и хоће да постоји), теолошко (похвала људској љубави коју је надахнути писац реинтерпретирао у перспективи божанске љубави)

међу хришћанима и Јеврејима преовладало је алегоријско тумачење озбиљна потешкоћа је што ништа у пјесми не одаје утисак да се ради о алегорији напротив, односи младића и дјевојке приказани су веома реалистично много је одрживије дословно тумачење важан елемент у тумачењу јесте чињеница да је писац пјесник, и то треба имати на уму пјесма не поучава, нити износи било какву науку она једноставно изражава стање духа и срца језик ове књиге је језик страсне љубави епилог пјесме (Пј 8 6b-7) који је дјело каснијег редактора, доказује да је он пјесму схватао дословно у љубав између Јахвеа и Израила пјесма је реинтерпретирана тек пошто је ушла у канон могуће је да се пјесма користила као сватовска пјесма

25. ТУМАЧЕЊЕ Дан 7 ТУМАЧЕЊЕ Дан 7 13-1413-1413 Видјех у утварама ноћнијем, и гле, као син човјечији иђаше с облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим.14 И даде му се власт и слава и царство, са му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути.

други дио Данилове књиге састоји се од виђења види из мора како излазе четири звјери (четири царства: вавилонско, мидијамско, персијско и грчко), а

мали рог на четвртој звјери је Антиох IV Епифан Бог са пријестола осуђује мали рог , а царства губе моћ

12

тада се као супротност звјерима указује неко ко је као син човјечији, тј. људски лик (арам. бар енаш = син човјечији служи да се означи човјек, појединац)

он иде на облацима, за разлику од звјери које излазе из мора, те бива представљен Праведноме и добија универзално и вјечно царство

међутим, касније се говори (стих 27) да ће се царство предати Свецима Вишњега, тј. месијанском народу (након прогона Антиохових)

долази се до закључка да су Свеци Вишњега и Син човјечији једна и иста стварност, у исто вријеме и колективна и индивидуална

тако исто и звјери представљају и краља и краљевство (јер у једном стиху читамо да су звјери четири краљевства, а у другоме да је четврта звијер у ствари четврти краљ)

примјењено на израз Син човјечији, може се закључити да он има и индивидуални и колективни карактер

наиме, он је сигурно представник народа светаца Вишњег али је и индивидуални лик дакле, свеци Вишњег и Син човјечији јесу месијански народ и Месија из ових стихова очигледно је да то није обични смртник спомињање облака у СЗ уколико се не односе на природне појаве, обавезно долазе уз теофанију он је небески лик, вођа народа Божијег, али га писац Данилове књиге није сматрао божанством давање власти Сину човјечијем проузрокује рушење паганских земаљских царстава, а вјерни дио

изабраног народа ( Свеци Вишњега) добијају царство

26. ТУМАЧЕЊЕ Ис 7 ТУМАЧЕЊЕ Ис 7 141414 Зато ће вам сам Господ дати знак; ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Еманулило.

ово пророштво настало је када су припадници противасирског савеза (друга половина VIII вијека), сиријски цар Ресин и цар Израиља Фекај, напали Јудеју и цара Ахаза

Ахаз је био веома уплашен овим савезом пророк Исаија пружа утјеху цару и поручује му да ће се овај савез убрзо распасти а ова два

царства опустјети, те предлаже цару да тражи знак од Јахвеа Ахаз одбија да куша Јахвеа, а у ствари је изгубио вјеру у њега и тражио помоћ од идола и

асирског цара Тиглатфаласара утјега уплашеном цару је обећање рођења потомка (Месије) коме ће бити име Емануил (Иммануел =

с нама Бог) ово пророчанство требало је да умири поколебаног Ахаза кога су са пријестола жељели да збаце

савезници алма (=дјевојка) у старозавјетној употреби означава дјевицу, дакле, Исаија мисли на одређену

особу ово пророчанство треба да се схвати као историјско-сотириолошки догађај савезници су пријетили истребљењем Давидове лозе овим ријечима потврђено је старо Натаново пророчанство о рођењу сина насљедника, тј. о

продужењу Давидове лозе дакле, Емануил је Ахазов син Језекија ипак, лик идеалног владара који Исаија описује не одговара потпуно Језекији, него неком од

будућих идеалних владара пророк је по надахнућу Духа Светога, кроз лик цара Језекије, предсказао рођење Месије Иммануел може да се схвати као име које означава тајну ипостасног сједињења Бога са човјеком

27. ТУМАЧЕЊЕ Ис 9 ТУМАЧЕЊЕ Ис 9 1-61-6

13

1 Али неће се онако замрачити притијешњена земља као прије када се дотаче земље Завулонове и земље Нефталимове, или као послије кад досађиваше на путу к мору с оне стране Јордана Галилеји незнабожаччкој.2 Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело.3 Умножио си народ, а нијеси му увеличао радости; али ће се радовати пред тобом као што се радују о жетви, као што се веселе кад дијеле плијен.4 Јер си сломио јарам у ком вуцијаше, и штап којим га бијаху по плећима и палицу насилника његова као у дан Мадијански.5 Јер ће обућа свакога ратника који се бије у граји и одијело у крв уваљано изгорјети и бити храна огњу.6 Јер нам се роди дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: дивни савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мирни.

племена Завулоново и Нефталимово персонификују невоље и несреће Сјеверног царства које је било под притиском околног многобожачког народа и прво на удару непријатеља

будући да је сјеверни дио царства био изразито насељен многобожачким народима који се нису интегрисали у јахвизам и у Галилејским крајевима владало је многобоштво, што спомиње пророк

због тога ће она бити прва која ће угледати свјетлост, окусити радост, први које ће ослободити Кнез мира

видјело велико одн. свјетлост велика односи се на Христа који је за себе рекао Ја сам свјетлост свијету, а ово се испунило будући да је Исус након крштеља отишао у Галилеју (Капернаум)

радост људи које ће ова свјетлост обасјати биће велика и искрена као радост при крају жетве ријеч је не о политичком, већ о духовном ропству јарам означава робовање гријеху, а жезал као ознака власти, овдје означава власт ђавола то ропство уништио је Христос говори о другом разлогу радости људи а то је повратак реда и мира у друштву старо ће бити остављено и бити опрано или спаљено наводи се трећи и највећи разлог за радост људи а то је што ће се родити дијете, у смислу

божанског усиновљења даље, Исаија наводи особине Месије дивни савјетник, јевр. пеле јоец, што је genitiv appositionis тако да би бољи превод био чудо од

савјетника. Дакле, његова особина је престолонасљедна мудрост, која на неисказив начин превазилази људску мудрост.

Бог силни: ова титула је Божја титула, што значи да пророк у личности Месије на неки чудестан начин види повезане личности Бога и човјека. Иако пророк директно не свједочи о Тројичности, он је убијеђен да се у Месијиној личности пројављује Бог и да он својом силом и снагом побјеђује своје непријатеље.

Отац вјечни: Месија ће своме народу бити отац заувијек, а не данас или сутра, већ у вјечности, као што постоји Бог тако ће постојати и Месија јер је он С нама Бог

кнез мирни: ова титула у себи садржи нешто изузетно што ни један старозавјетни цар у својим титулама није помињао. Месија је вожд мира и ширењем његовог царства шири се мир на земљи.

овакве титуле са више имена имала је већина оријенталних владара важност ових царских имена је у томе што се са прва три имена може да мисли само на Бога, а

никако на негог земаљског цара због тога је у преводу LXX на овом мјесту стоји Анђео Великог савјета

14