УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

ДИПЛОМСКИ РАД

Предмет: СВЕТО ПИСМО СТАРИ ЗАВЕТ

Тема: ТЕОЛОГИЈА ЕСЕНА

МЕНТОР КАНДИДАТ

др Илија Томић, доцент xxxxx xxxxxxx, x xxx

Београд

2010.

САДРЖАЈ

УВОД………………………………………………………………………..3

1. КУМРАНСКИ СПИСИ - ОТКРИЋЕ ВЕКА……………4

1.1 Кумранско насеље……………………………………………….4

1.2 Oпис открића кумранских пећина……………………………...7

1.3 Кумрански списи и њихов значај……………………………..13

2. ЕСЕНСКА ЗАЈЕДНИЦА…………………………………………..16

2.1 О имену и пореклу есена………………………………………16

2.2 Есенски Савез…………………………………………………..19

2.3 Учитељ правде………………………………………………….23

3. ЕСЕНСКО УЧЕЊЕ……………………………………………...28

3.1 Однос према старозаветној теологији и Тори (Закону)……..28

3.2 Учење о Богу…………………………………………………....30

3.3 Учење о човеку………………………………………………….31

3.4 Васкрсење……………………………………………………….32

3.5 Месијанска очекивања………………………………………….34

3.6 Есхатологија…………………………………………………….36

1

3.7 Дуализам…………………………………………………….......38

3.8 Предестинација…………………………………………………42

3.9 Календар и схватање времена…………………………………44

3.10 Богослужење (култ)…………………………………………...45

3.11 Mорал………………………………………………………….48

4. ЕСЕНСКО УЧЕЊЕ И РАНО ХРИШЋАНСТВО…50

4.1 Христос и Учитељ правде…………………………………......50

4.2 Месијанизам – есенско и хришћанско схватање....................51

4.3 Есенска купања и крштење Св. Јована Крститеља………….53

4.4 Есенски обед и Тајна вечера………………………………......54

4.5 Есхатологија – есенско и хришћанско схватање……………55

ЗАКЉУЧАК.....……………………………………………...58

ИЗВОРИ……………………………………………………..59

ЛИТЕРАТУРА………………………………………………62

2

УВОД

До открића кумранских рукописа 1947. о есенима смо знали само преко

сведочења античких писаца Јосифа Флавија, Филона Александријског и Плинија

Старијег, као и неких хришћанских писаца, који су се позивали на гореспоменуте

писце. Ова сведочења нису била детаљна, поткрепљена неким јачим доказима и због

тога су била прихватана са одређеном резервом. Посебно је требало бити резервисан

када су говорили о есенској теологији и учењу. Открићем кумранских рукописа

учињен је огроман корак у разумевању есена, њихове заједнице, политичко-верске

ситуације у којој су живели и делали и најзад, рукописи су дали непроцењиве

податке о учењу саме заједнице којим ћемо се највећим делом бавити у овом раду.

Рад је подељен на четири поглавља. У првом поглављу говорићемо најпре о

самом кумранском насељу у коме су живели есени, значајних пре свега због

огромних резервоара и базена за воду, коришћених углавном у ритуалне сврхе;

затим о опису откривања свитака у 11 пећина; подели кумранских рукописа на

библијске, неканонске, апокрифне, есенске и предесенске рукописе, као и о

вишеструком значају овог открића. У другом поглављу описана је сама есенска

заједница, њено порекло и назив; затим структура, и на крају, централна личност те

заједнице – Учитељ правде, без кога та заједница не би ни постојала, нити би била то

што јесте. Треће поглавље представља срж рада и обрађује теологију и учење есена.

Ово учење за нас хришћане можда и не би било толико занимљиво, када се не би

ставило у контекст са хришћанским новозаветним учењем. Управо о томе се говори

у четвртом поглављу, у неким основним цртама, на основу којих се могу видети неке

интригантне сличности, али и суштинске разлике ова два учења.

3

1. КУМРАНСКИ СПИСИ – ОТКРИЋЕ ВЕКА

1.1 Кумранско насеље

У северозападном делу Мртвог мора на 25 км од Јерусалима, 12 км ниже

Јерихона и на 1,5 км од морске обале налази се место Khirbet Qumran (рушевине

Кумрана).1 У њиховој близини налази се и ушће реке Јордана чија долина је код

Јерихона широка око 20 км. Долина Јордана је у његовом јужном делу ограничена

венцем планина Раш Феша, који директно пада у Мртво море, тако да не постоји

никакав пут крај обале Мртвога мора који би водио даље на југ. У насељу су

археолошким ископавањима откривени трагови ранијег насеља из периода IX-VI

века пре Христа, као и из периода II века пре - до 68. године по Христу. 2 Кумранско

насеље лежи на ободу једне терасе од лапораца која је висока око 60 м. Према своме

положају Кумран је био несеље намењено извођењу посебних послова (производња

кожних свитака) и оспособљено за нужну одбрану њених становника. За производњу

свитака је било потребно такво место са довољним количинама воде, а сигурност

становника насеља је повећала тераса настала уз поток Вади Кумран, која се

формирала у кланац. Овај предео данас насељавају само номади.

За постојање кумранског насеља било је одлучујуће постојање извора са

слатком водом (Ен Фешха) који и данас постоји. Ово извориште је најважније на

западној страни Мртвог мора, а у његовој близини је релативно богат биљни и

животињски свет. Северозападни руб Мртвог мора са кумранском терасом и

облашћу поменутог извора је повезан са ближом околином преко три путна правца.

Што се тиче кумранске климе значајно је споменути ветрове који доносе

освежење, кишу коју потпомаже и роса која пада у касним ноћним сатима. Ипак

може се рећи да је клима Кумрана пустињска и од воћа успевају само урме које су

највероватније узгајали и есени.3 Већ је антички писац Плиније споменуо да су

1 Н. Мрђа, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону Св. ап. Павла, Србиње-Добрун 2002, 248.2 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 32.3 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010, 58.

4

есени, који су становали крај обале Мртвог мора, живели међу палмама. Чини се

највероватније могућим да он са овом својом забелешком мисли управо на урме које

су некада расле око кумранског насеља.4

Иако се израз Кумран не сусреће у Библији, чини се да је ту постојало насеље

и у периоду пре есена. Највероватније да је под другим називом то насеље наведено

код ИНав (15:1-12.20.61-62). Оно се налазило на територији Јудиног племена и

могуће је да је запоседање ове области остварено кроз номадске покрете овог

племена у тражењу нових пашњака. Могуће је да се иза назива Град крај Мртвог

мора крије заправо древни Кумран.

Овај крај је одвајкада био номадско-сточарски што је омогућавало трговину

млечним производима и кожом. Узгој стоке се подразумевао и због тога што се

есенска заједница бавила производњом свитака. Ово последње је била главна

делатност становника Кумрана. Они су вршили фину дораду коже, припрему свитака

и њихово преписивање. Могуће је да су се бавили и риболовом.

Недостатак археолошких налаза из периода 6 - 2. века пре Христа, показује да

у том добу ова област није била трајно насељена и не може се поуздано одредити

под чију је јурисдикцију била стављена. У 2. веку пре Христа, њоме управљају

Макавејци (Хасмонејци), а за време владавине Римљана њом је управљао

прокуратор.

Кумранско насеље је истраживано почев од 1951. пет пута. У првом

истраживању је испитана главна зграда и отворено је неколико гробова.

Установљени су различити археолошки слојеви, новац из 1. века, као и трагови

земљотреса. Најважнији пронађени предмет је цео крчаг који је био укопан у патос

једне од просторија главне зграде. Чини се да су само чланови заједнице могли да

уђу у ове просторије.

Приликом другог ископавања откопана је цела централна зграда и потврђено је

више археолошких слојева, као и траг земљотреса. Новац ту пронађен је помогао у датирању

(2/2 пре Хр.). Остали остаци су омогућили стварање потпуније слике о самој заједници.

Треће ископавање (1954.) је истраживање пренело према јужном и југоисточном делу

насеља, при чему је истражена грнчарска радионица. Тај рад је настављен и у току четвртог

истраживања када је истражен водоводни систем насеља (откривено је 7 великих цистерни и

4 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 34.

5

21 мањи базен). У току петог истраживања су извршене одређене провере и допуне, као

испитивање кумранских гробља.

Насеље је било подељено у три дела.

У првом (источном) делу се налазила главна зграда са правоугаоном

основом. Најупадљивији део је чинила кула на спрат са три повезане просторије на

врху и имала је одбранбену сврху.

У доњем делу у правцу југа налазила се радионица за финију дораду кожних

свитака, са базенима неопходним за такав посао, као и друга средства за ту исту

сврху. Даље према истоку се налазила дугачка просторија, која је служила као

трпезарија, богослужбено место и сала за преписивање. Просторије изнад су биле

спаваонице.

У овом делу су се налазиле и три просторије које су служиле као манастирска

библиотека: читаоница је била без дневног светла, што је допринело очувању

свитака. Да би се могло ући у читаоницу било је потребно на одређени начин

проследити ваљкасти каменчић са именом. Библиотекар је одлучивао да ли ће

посетиоца пустити или не и сам је развијао свитак до жељеног места. Библиотеку су

посећивали сви чланови заједнице, јер им је живот и био орјентисан ка проучавању

Торе. До ове просторије налазе се још четири у којима се можда спремало јело, а

могуће је да су ту биле и оставе. Из њих се могло изаћи у централно двориште

насеља.

У југоисточном делу дворишта су откривени мали базени повезани са

централним водоводом. На истоку централне зграде, а јужно од магацина, налазиле

су се цистерне. У њих се као и у друге, улазило степеницама које су омогућавале да

се ритуално очишћени не додирују са онима који то нису. Велике цистерне су

једноставно служиле као резервоари. Највећа цистерна је 4 х 15 х 5 м.

Северно одавде је пронађена просторија у којој је била вероватно металска

радионица. Јужна грана водовода водила је у просторију у којој је начињено

нарочито ритуално купатило, а одатле се долазило у салу за ручавање и молитву,

која је била окренута према Јерусалиму. Просторија је свесно била изолована од

свакодневних послова и пружала мир. Истовремено, била је окружена великим

цистернама.

6

На више места у насељу су ископани ћупови пуни костију различитих чистих

животиња. Највероватније је да је у питању остатак оброка. Тешко је доказати да се

ради о сакралном поступку, али је он приметан у свим археолошким слојевима.

Одавде се окреће ка југу и видљив је зид који је делио ова два дела.

У западном делу насеља се налази велика (резервна) цистерна и више других

цистерни. Ту је и неколико радионица за прераду коже. Вода је у насеље довођена из

Вади Кумрана. Углавном је коришћена за ритуална прања, а мање за личне потребе и

потребе дораде коже и свитака.

Може се рећи да грађевине Кумрана, архитектонски у потпуности одговарају

духовном лику есена. Оне су једноставне, практичне и без украса.5

Мноштво разних радионица указује на многострукост заната са којима су се

бавили, док многобројност цистерни и базена за ритуална прања указује на њихове

ригорозне прописе о чистоћи. Ово насеље је било јединствени, велики преписивачки

центар књига Старог завета за подручје целе Јудеје и шире.6

1.2 Опис открића кумранских пећина

Све почиње као прича. Не знамо ни дана, ни месеца, само да је то било у

пролеће 1947., по јеврејском календару 5707. године од постанка света, односно

1366. по муслиманском календару.7 Млади бедуин из племена Та'амира, Мухамед Ад

Диб трагајући за својом изгубљеном овцом, ушао је у једну пећину и открио више

читавих и поломљених ћупова и у њима неколико свитака њихових фрагмената. Ова

пећина ући ће у науку као пећина бр. 1 (1Q). Заинтригиран звуцима који су се чули

из пећине када је бацио камење да би истерао овцу, ушао је у њу и био изненађен

богатством које је открио. Разочарење је брзо наступило јер се надао да је открио

ћупове са благом, златом, а он је угледао само ћупове са некаквим замотуљцима у

кожи. То што је видео за њега није имало значаја, а у то време пастири, па и остали

чланови његовог племена били су углавном неписмени.

5 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010, 58, 59, 60.6 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 116.7 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15.12.2009.

7

Све што је млади бедуин нашао није имало великог значаја ни за Khalil Eskan-

der Shahina, познатог као Кандо.8 Он је био хришћанин, члан Сиројаковитске цркве9,

витлејемски трговац, старинар и обућар и познавао је локалне бедуине. Код њега су

бедуини однели део онога што су нашли. Кандо је претпоставио да би то могло да

буде од користи и да би се могло уновчити. После посете пећини бр. 1 (1Q),

средином 1947. године, Кандо је задржао 4 од 7 свитака која су пронађена. Друга три

свитка остала су у рукама другог витлејемског трговца Faidi Salahija, који је такође

трговао старинама.

Преузимање рукописа са Мртвог мора ишло је тешко, јер је то било време

великих промена, мржње између Арапа и Јевреја и свих збивања која прате

израстање једне државе на територији друге. Ови свици су били од огромне

важности за Израелце и они су одлучили да до њих дођу по сваку цену.

У то време је Јерусалим био подељен град, тако да је прелаз из Источног у

Западни Јерусалим и обрнуто, био блокиран од стране Енглеза, који су имали мандат

над Палестином. Прелаз се могао обавити само на једној тачки са уредним

дозволама.

Један Јерменин, трговац, је 23. 09. 1947. позвао професора Елеазара Сукеника

да му покаже нешто што би можда њега интересовало, а што је он наводно добио од

једног трговца, Арапина из Витлејема. Професор је кроз бодљикаву жицу погледао и

схватио важност овог парчета коже са неким натписима, па је Јерменину предложио

да дође са новим већим примерком, а он ће у међувремену да обезбеди пропуснице

за њих обојицу. Јерменин 27. 09. 1947. саопштава телефоном професору да је у

поседу још веће количине ових свитака. Он је успео да са Јерменином хитно оде до

трговца у Витлејему (Канде) и да откупи три рукописа из ћупа које је бедуин

показао. Уз извесне потешкоће успели су да се врате у Западни Јерусалим. Ујутру,

Сукеник је потврдио куповину Јерменину и цео посао је брзо обављен.

Међутим, остало је још 4 од 7 пронађених свитака. Осми је касније пронађен.

Крајем јануара 1948. проф. Сукеник је добио информацију о постојању 4 додатна

свитка од представника игумана Атанасија Самуела (Mar - господин), познатог као

Сиријски православни митрополит у манастиру Св. Јеванђелисте Марка у

8 Д. Стојановић, Кумран и есени, Београд 2004, 11, 12.9 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 30.

8

Јерусалиму. Професор Сукеник је потврдио вредност списа и затражио цену.

Међутим, власник је узео свитке, обећавајући да ће доћи следећи пут са

предложеном ценом, али се није појавио.10

Због избијања рата 15. маја 1948. између Арапа и Јевреја, митрополит

Самуило је преко својих људи тајно пребацио свитке у Сједињене Америчке Државе.

Схвативши да његова мала црква не може да о њима води бригу, одлучио је да их

прода, те је дао оглас у новинама.11 Тражио је 300.000$. Будући да рукописе нико

није хтео купити Мар Атанасије Самуило сместио их је у депозит једне њујоршке

банке. Године 1954. појавио се оглас у новинама да се продају списи са Мртвог мора,

библијски списи који сежу у II век пре Христа. У то време је боравио у САД Yigael

Yadin, касније заменик представника израелске владе и син проф. Сукеника.

Сазнавши за ту вест, он је уз помоћ једног богатог банковног чиновника, купио

рукописе за 250.000$ и однео их је у израелски конзулат. Затим су пребачени у

Израел, где бивају смештени у национални музеј заједно са остала три рукописа која

је већ раније откупио проф. Сукеник. Они се данас чувају у знаменитом Храму

Књиге, највреднијем делу Израелског националног музеја у Јерусалиму.12

Када се потврдила вредност откривених свитака, што је проглашено као

догађај века, настала је општа трка у потрази за новим пећинама и свицима. У

периоду од 10 година пронађен је велики број свитака и откривене су бројне пећине.

Укупно је откривено 11 већих пећина у близини Кумрана и у њима око 800-1000

рукописа, комплетних или у фрагментима.13

У првој кумранској пећини (1Q), пронађено је 72 рукописа, од којих су

неки веома значајни. Највећи број рукописа су преписи библијских текстова (Понз,

Сам, Ис, Пс и сл.). Поред тога значајни су и текстови везани за есенску заједницу као

такву (Химне, Рат синова светла против синова таме, Правилник заједнице).

Значајни су и пешери на библијске књиге (Авакума, Михеја, Софоније).14

10 Д. Стојановић, Кумран и есени, Београд 2004, 12, 13, 14, 15.11 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 31.12 А.Rebić, Kumran-otkriće tisućljeća, http://www.ieee.hr/download/repository/BiblijaFER_00.doc, преузето 11. 01. 2010.13 Д. Стојановић, Кумран и есени, Београд 2004, 19.14 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010. 61.

9

Свитак пророка Исаије (1QIsaa), је већ 1948. идентификовао доминиканац P.

van der Ploeg. Текст има малих разлика од библијског текста који су снабдели

знаковима за самогласнике масорети у 8. веку и оног текста који је преводила

Септуагинта. Био је нека врста ''народног'' издања. Садржи 17 пергаментских

листова, лепо исписаних у 54 ступца. Дугачак је 7,15 м, а висок 26 цм. Потиче из 1.

века пре Христа.

Пешер Авакумов (1QpHab) на 13 ступаца представља одличан пример

тадашње егзегезе. Из њега сазнајемо доста података о Учитељу правде, оснивачу или

реорганизатору кумранске заједнице, коме насупрот стоји Човек лажи или

Свештеник безбожник.

Правилник заједнице (1QS), у почетку је називан Дисциплински приручник. То

је врло важан документ на темељу којег можемо знати устројство верске заједнице

која је насељавала кумрански крај и имала своје средиште у насељу Хирбет Кумран.

Делимични свитак пророка Исаије (1QIsab) је значајан јер је врло близак

масоретском тексту. Међутим, није потпун.

Рат синова светла против синова таме (1QM) је уз Правилник заједнице

најважније дело за познавање кумранске заједнице. У њему су посебно истакнута

есхатолошка ишчекивања.15

Друга кумранска пећина (2Q) је откривена од стране бедуина 1951-52.16 У

њој је пронађено 18 фрагментарних старозаветних текстова (Лев 11,22-29; Сир 6,14-

15.20-31), 15-так небиблијских, међу којима два примерка јеврејског текста

апокрифа Јубилеја (2Q19 и 2Q20), као и један арамејски текст: опис небеског

Јерусалима (2Q24).17

Трећа кумранска пећина (3Q) је откривена марта 1952. У њој су пронађени

остаци више рукописа:18 14 текстова од којих су 3 библијска (Јез 16,31; Пс 2,6-7;

15А.Rebić,Kumran-otkriće tisućljeća, http://www.ieee.hr/_download/repository/BiblijaFER_00.doc, преузето 11. 01. 2010, 4.16 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010, 61.17А.Rebić,Kumran-otkriće tisućljeća, http://www.ieee.hr/_download/repository/BiblijaFER_00.doc, преузето 11. 01. 2010, 4.18 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010, 61.

10

Плач 1,10-12; 3,53-62) и 11 небиблијских текстова.19 Ова пећина се прославила по

два бакарна свитка. Сматрало се да је на њима представљено 64 локације на којима

је склоњено благо јерусалимског храма. Маста су касније идентификована, локације

су биле тачне, али блага тамо није било. Свици су били исписни укуцавањем слова

(међу којима је било и грчких), а није искључено да су ови свици настали ван

Кумрана, те да су у ову пећину касније депоновани.20

Четврта кумранска пећина (4Q) је једна од најважнијих пећина, али без

комплетних свитака, већ само у фрагментима.21 Налази се на јужној страни западне

терасе. Откривена је захваљујући једном старом Арапину, који је као млад ушао у

њу ловећи јаребицу. Научници су успели да лоцирају ову пећину у којој је пронађен

огроман број рукописа и фрагмената. Откривено је око 25000 већих и мањих

фрагмената. Међу њима има библијских и небиблијских књига, као и текстова који

до данас нису идентификовани. Треба истаћи фрагменте арамејског Еноха,

Правилника заједнице, Дамаског списа (један је такав пронађен 1896. у генизи у

Каиру).22

Пета кумранска пећина (5Q) је пронађена у септембру 1952. Налазила се у

близини 4. пећине и открили су је археолози, што је пружило могућност студиозног

истраживања (нису је претходно ''истражили'' бедуини). Ипак, налази у њој нису

били богати, па је истражена за свега 7 дана. У њој су сачувани фрагменти 25 списа.

Шеста кумранска пећина (6Q) је откривена у септембру 1952. и то када је

већ било завршено истраживање Кумрана. У ствари то је једна већа рупа у стени,

која је, иако изгледа бедно, дала значајне фрагменте. У њој су бедуини открили 57

фрагмената на кожи и 718 на папирусу. Откривени су и текстови који се разликују

од масоретског текста.

Седма кумранска пећина (7Q) је откривена током прве половине 1955.

Налази се на крају трга јужно од кумранског насеља, а служила је за становање. На

улазу у њу откривено је неколико фрагмената Изл исписаних грчким језиком,

19А.Rebić,Kumran-otkriće tisućljeća, http://www.ieee.hr/_download/repository/BiblijaFER_00.doc, преузето 11. 01. 2010, 4.20 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010, 61.21 Д. Стојановић, Кумран и есени, Београд 2004, 20.22А.Rebić,Kumran-otkriće tisućljeća, http://www.ieee.hr/_download/repository/BiblijaFER_00.doc, преузето 11. 01. 2010. 4.

11

посланица пророка Јеремије, као и делови превода Септуагинте. Ради се о 19

фрагмената за које је могуће да нису настали у Кумрану. Сматра се да из ове пећине

потичу грчки псалми и неки други јеврејски рукописи које је имао Ориген, при

припреми своје Хексапле.

Осма кумранска пећина (8Q) налази се поред 7. и откривена је када и

претходна. У њој је пронађено доста керамике, неколико докумената исписаних

краснописом и предпоставља се да је служила за становање.

Девета кумранска пећина (9Q) је пронађена када и претходне две. У њој је

пронађен само један папирусни фрагменат са неколико јеврејских слова. Служила је

за становање.

Десета кумранска пећина (10Q) је пронаћена када и претходне три. У њој је

откривен остатак посуде са два јеврејска слова и исто је служила за становање.

Једанаеста кумранска пећина (11Q) је откривена 2 км северно од

кумранског насеља 1956. Откривено је неколико пергаментних фрагмената са

старојеврејским писмом као и један смотак у облику цигарете поцрнео и укрућен.23 У

питању су Књига левитска (11QpaleoLev), свитак Псалама (11Qpsa), таргум књиге о

Јову (11QtдJob), потпуни свитак o Храму (11Qtemplea) и много небиблијских

текстова.24 Овде је откривен и један мали крчаг као и неки остаци из периода

неолита. Регистровани су и остаци из периода израелског насељавања као и из

периода гвозденог доба. Сви остали налази потичу из периода Рима, што показује да

је пећина коришћена у периоду настањености кумранског насеља.25

1.3 Кумрански списи и њихов значај

Садржај кумранских рукописа је изузетно разнолик. Међу њима сусрећемо

рукописе старозаветних библијских књига (изузев Нем и Јест), који нас

приближавају оригиналним рукописма, афтографима за више од 1000 година.

23 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010. 61.24А.Rebić,Kumran-otkriće tisućljeća, http://www.ieee.hr/_download/repository/BiblijaFER_00.doc, преузето 11. 01. 2010. 4.25 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010, 61, 62.

12

Такође, сусрећемо и рукописе неканонских, као и апокрифних књига, од којих су

неке биле познате од раније. Затим, ту су предесенски списи, поучно есенски, списи

правног устројства Заједнице, као и други списи различитог садржаја: календарски,

астрономски, медицински и др. Неки рукописи су текстуално очувани у потпуности,

а други само фрагментарно. Сусрећемо списе познате од раније кроз хришћанску

литературу, али само по наводу, или пак наслову.

Примећено је да је Кумран био јединствени преписивачки центар античког

Јудејства, место на коме је за религиозне потребе целокупног Јудејства са постојећих

или пак донешених узорака за наручиоца вршен строги, критички, дословни и

пажљиви препис.

Кумрански рукописи су писани на јеврејском, арамејском и грчком језику, а

од коришћеног материјала сусрећемо козју и овчију кожу, пергамент, кожу

антилопе, папирус и метал (3Q15).26

У почетку су постојале различите теорије о томе коме су припадали

рукописи. Међутим, огромна већина стручњака једногласно сматрају да су они

припадали заједници есена, о којој не говоре рабински списи, али о њој говоре

јеврејски писци Филон Александријски и Јосиф Флавије, римски писац Плиније

Старији и свети Оци.27

О вредностима кумранских списа још увек није речена последња реч.

Потребно је све те налазе сабрати, средити, проучити и издати пронађене рукописе,

били они у целини или у фрагментима. На томе послу раде многе екипе и тај рад ће

трајати још десетине година. Сви ови текстови биће објављени од стране

Универзитета у Оксфорду.

Ипак, данас можемо да из пребогатих кумранских докумената сагледамо

колика је то вредност за проучавање са временског, лингвистичког, палеографског,

литерарног и историјског становишта. Они су важни и за Нови завет.

Кумрански рукописи нас враћају за 20 векова уназад, и то на сам почетак ере

нашег спасења. Они нам омогућавају да бар делимично изван јеванђеља добијемо

слику животног и идејног амбијента Спаситељевог времена. Управо је то доба

26 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 138, 139.27 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.

13

јеврејске историје непосредно пред долазак Спаситељев нама било врло мало

познато. Већина ових рукописа потиче из I века пре – I века после Христа. Њихов

значај биће очигледнији када се истакне да су они старији за око 1000 година од

најстаријег старозаветног рукописа до сада пронађеног.

Језичко-лингвистички кумрански налази су врло богати, јер нас уводе у

познавање осам језика и то: јеврејског (библијски и језик мишне), арамејскога

(палестински и хришћански), наватејскога, грчког, латинског, арапског. Ово је

нарочито важно у вези са арамејским деловима књиге пророка Данила, као и за

упознавање арамејског дијалекта нашег Матејевог јеванђеља.

Палеографски допринос је што смо у прилици да боље упознамо и

разврставамо различите облике јеврејског писма.

На историјско-правном пољу су нам сада познате неке појединости из II

јудејског устанка (132-135. год.), а вођа тог покрета Симон Бар Кохба није више

само легендарни равински јунак. Један његов документ говори и о ''Галилејцима''

који учествују у отпору. Читав низ уговора из кумранских пећина уводе нас у боље

познавање правних поступака из тог времена.

Литерарни значај кумранских рукописа је огроман. До данас је пронађено око

800 најразличитијих рукописа. Међу мноштвом већих или мањих фрагмената истиче

се 20-так готово потпуних свитака. Нас свакако највише занимају библијске књиге.

Библијски рукописи представљају добру четвртину од целокупног пронађеног

материјала, треба истаћи неколико чињеница. Пре свега, заступљене су све књиге

Старог завета, осим Јестирине. Најчитаније књиге у Кумрану биле су: Поновљени

закони, Исаија и Псалми, а те књиге се највише наводе и у Новом завету. Велику

новост значе и три свитка Товитове књиге и то на арамејском и један превод са

арамејског на јеврејски, што говори за арамејски као изворни језик. Текстуална

редакција садашњег масоретског текста као и превода Седамдесеторице добија нове

перспективе. На темељу кумранских налаза можемо да тврдимо да је пре фиксације

текста сабором у Јабнији (80. год. по Христу) постојало више нијанси: једна линија

кумранских рукописа додирује се са нашим масоретским текстом, друга је истоветна

са Септуагинтом, а постоји и трећа линија-народно издање какву представља свитак

књиге пророка Исаије у првој пећини (1Q).

14

Кумрански рукописи су са становишта светске историје, двоструко

занимљиви. Они нас, пре свега, уводе у ближе познавање Палестине и народа пре

хришћанства. Многе појединости које сазнајено из кумранских рукописа

расветљавају различита новозаветна питања.

У Кумрану нису откривени само рукописи. Ту је откривен читав један верски

покрет, читав један непознати свет. Кроз читава два века, које сече почетак нове ере

спасења Господом Исусом Христом, Јудејска пустиња је била домовина хиљада

људи-Јевреја који се повукоше овамо да траже Бога, да ходе пред Њим, тј. да чине

оно што је добро и право пред Њим, како је то већ сам Он прописао преко Мојсија и

Пророка.28

2. ЕСЕНСКА ЗАЈЕДНИЦА

2.1 O имену и пореклу есена

До почетка II века пре Христа, палестинско Јудејство је верски и национално

чинило чврсту хомогену величину. Њихов духовно-политички центар био је

јерусалимски храм. Службу у храму вршили су свештеници подељени на 24 реда,

редови на чреде, а чредама су помагали левити. На челу свих свештенослужитеља

28 Н. Мрђа, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону Св. ап. Павла, Србиње-Добрун 2002, 251, 252, 253.

15

стајао је првосвештеник биран из прастаре породице Цадока, која је још од времена

цара Соломона давала јудејске првосвештенике (1 Цар 1, 26. 44; 2, 27. 35; 1 Дн 24, 3).

Од времена повратка Јудејаца из вавилонског ропства, Јудеја постаје

аутономном теократском (персијском, а затим македонском) провинцијом, и то

стање аутономије није се променило све до времена Селеукида Антиоха IV Епифана

(175-164. год. пре Христа).

Јудејски првосвештеник је био духовни и световни поглавар јудејског народа,

и као такав одговоран за културни живот, судство и финансије.29 Време које је

Израел прошао између вавилонског егзила (6. век пре Христа) и рушења храма (70.

год.), време је настојања да се јелинизира тај народ.30 Доласком на власт Антиоха IV

Епифана процес јелинизације постаје насилан над Јудејцима оданих вери и

традицији отаца и као одговор на овај терор долази најпре до покушаја националне и

верске обнове, а затим и до оружаног устанка под вођством Макавеја. Национални,

духовно-религијски покрет обнове повели су хасиди, од којих касније настају есени

и фарисеји.31 Док Јосиф Флавије описује есене као једну од три јеврејске странке,

поред фарисеја и садукеја, мора се приметити да се у случају есена бавимо са сектом

која се у својој структури радикално разликује и од фарисеја и од садукеја.32

Време настанка есена наведено је тачно у кумранским списима, наиме у CD 1,

5-7 спомиње се ''корен насада'', односно, ''после 390 година од када их Господ

предаде у руке Навуходоносора, цара вавилонскога''. Ову бројку треба одузети од

562. године пре Христа, када је у Вавилону ослобођен ропства јудејски цар Јоахин.

Тако долазимо до 172. год. пре Христа, када је у Дафни, код Антиохије, насилно

уморен последњи онијад, потомак цадокита, Онија III Праведни.

После смрти Оније у Јудеји, у кратком временском периоду долази до смене

неколико нелегитимних првосвештеника, а затим је 159-152. године пре Хр. на трону

јерусалимског храма био Учитељ правде, оснивач есенског покрета или Савеза.

Oружани устанак који је избио 167. год. и на чије се чело поставио стари

свештеник Мататија са својим синовима Јованом, Елеазаром, Јудом, Јонатаном и

29 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 12.30 Р. Vidović, Kumran u Novom zavjetu, http://www.hrcak.srce.hr/file/3398, преузето 26. 12. 2009, 520.31 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 12.32 F. M. Cross, The Ancient library of Qumran & modern biblical studies, Michigan 1980, 72.

16

Симоном успео је због унутрашњих слабости селеукидског царства, али је уместо

старих онијада, на трон јерусалимског храма дошла породица Макавејаца, названа и

Хасмонејском, према њиховом претку Хашмону.

У Новом завету немамо сведочанства о есенима, иако их спомињу други

антички писци и историчари. Есене, са именом Εσσαίοι спомињу Филон

Александријски, Игизип, Апостолске установе, Блажени Јероним, Нил Анкирски,

Суда лексикон, а Порфирије користи име Ιεσαιοι. Као Οσσαίοι/ Οσσηνοί спомиње их

Епифаније, исто као и Ј. Флавије, но и он наводи две форме њиховог имена, Εσσηνοί

и Εσσαίοι. Οбјашњење њиховог имена је код античких писаца различито. Тако

Филон сматра да оно потиче од ὅσιος (свети, богољубиви). Сви истраживачи

закључују да ово име није настало у грчком говорном подручју. Такође, израз не

потиче од hošen (првосвештенички напрсник), као ни од арамејског израза asaj'ja

(лекар, исцелитељ), затим, јеврејског anše eca (људи Савета), eš (ватра, светлост),

hašajim (ћутљиви), арам. hasaj'ja (свети, чисти), од места Асасон Тамар, арамеј.

hacina (секира), јевр. hozin (поверљиви), јевр. hoze (пророк), или од авестског asha-

van (свет, побожан).

Данас су скоро сви истраживачи сагласни да име ''есени'' потиче од арамејско-

сиријског изговора јевр. израза hasidim, арамејски hasaj'ja, и од овог израза су затим

изведени разни облици ове речи које могу да објасне порекло назива Εσσυνοι и

Εσσαιοι и тако је ово име превео Филон Александријски, стављајући га у контекст са

οσιοι (свети, богољубиви). Код њега се види да су есени били повезани са Ασιδαιοι,

тј. са хасидима, вођама јудејског националног и религиозног покрета обнове у

периоду који је претходио Макавејском устанку.33 Oни себе још називају

бојажљивима правде, јер им припада божија правда (према Ис 35, 4 и 32, 4), као и

сиромасима милости,34 затим, народом Божијим (што је повезано са идејом

светости), qahal (заједницом), савршенима.35

Хасиде, претече есена, сусрећемо више пута споменуте у макавејским

књигама. Приметно је да се о хасидима говори до смрти Алкимоса (159. год. пре

Хр.).36 Алкимос ''безбожни'' (1 Мак 7,9) је постављен од стране Селеукида на место

33 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 12, 13, 14.34 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 221.35 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 99.36 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 14.

17

Менелаја 162. год пре Хр. Њему су хасиди, који су живели источно од реке Јордана,

послали делегацију с предлогом о реорганизацији јерусалимског култа према

јеврејској традицији. Он их све погубљује, чиме се заоштрава већ постојећа дистанца

према храму у круговима одбеглих скупина.37 Алкимоса је наследио Учитељ правде

(159-152. год пре Хр.), а њега је са овог положаја насилно прогнао Макавејац Јонатан

(152-143. год. пре Хр.).38 Јонатан је 157. склопио мир са Селевкидима. Он није могао

одмах отићи у Јерусалим, него је имао седиште 12 км северно од града. Користећи

борбу за престо међу самим Селевкидима, мало после заузима Јерусалим. Будући да

је својевремено стао на страну Александра Валаса, тај га онда поставља за великог

свештеника. Тако се Јонатан докопао и политичке и религијске власти. Да би

преузео великосвештеничка овлашћења, он их насилно преузима од Учитеља правде

152. год.39 Јонатан је био харизматични вођа свог народа у рату за независност који

још није био добијен, јер се сиријски гарнизон још налазио у Јерусалиму, али је de

facto био велики свештеник, не по вољи свог народа, већ именовањем од стране

окупаторске власти.40 Есенски списи га називају скривеним именом, ''Зли

свештеник''.

Након прогонства Учитеља правде и његових присталица из Јерусалима, он

налази уточиште код ''Заједнице Новог савеза у земљи Дамаску''. Његовим доласком,

савез ових заједница добија назив ''Божији Савез''. Тај ''Савез'' идентичан је са

есенском заједницом.

Период од 170-150. год. пре Христа, су године настанка есенске заједнице.

Треба имати у виду и приговоре да горња граница може да буде и 175., када је

смењен првосвештеник Онија III, а на трон дошао Јасон, услед проневере и

подмићивања Антиоха IV Епифана.41

2.2 Есенски Савез

37 P. Vidović, Kumran u Novom zavjetu, http://www.hrcak.srce.hr/file/3398, преузето 26. 12. 2009, 521.38 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 14.39 P. Vidović, Kumran u Novom zavjetu, http://www.hrcak.srce.hr/file/3398, преузето 26. 12. 2009, 521.40 F. M. Cross, The Ancient library of Qumran & modern biblical studies, Michigan 1980, 135.41 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 14, 15

18

Секта која се настанила у Кумрану може се означити као ванбиблијско

јеврејство. Та заједница је била незадовољна службеним јеврејством сматрајући га

недоличнм да врши службу у храму.42 Због тога су прекинули са приношењем

жртава у храму и своју заједницу сматрају духовном светињом.43 Стога то није оно

право што је заповедио Бог преко Мојсија, па на основу тога неће доћи ни очекивани

спас. Зато су се припадници секте одлучили за путеве који ће Богу бити по вољи.44

Према кумранским документима, заједница је пре свега ''Berit'', тј. Савез. Тај

назив се сусреће често у свим рукописима заједнице. Чланови заједнице чине ''eda''

(заједницу). Заједница о себи има необично високо мишљење: Она је Израиљ45,

прави, нови Израиљ46, ''свети народ'', ''верни остатак'', ''вечни насад''. У заједници се

наставио спаситељски Божији план; његова историја завршиће се уништењем зла и

злих, уништењем ''без било каквог остатка''.47 На основу свог веровања Кумран себе

сматра правим Божијим народом, односно светим остатком који се организовао у

Новој заједници (савезу), па је настављен живот према заповестима Мојсијевим и

пророка.48 У ''Правилнику заједнице'' је описана њихова заједница, која представља

прави монашки ред, чврсто организовану јединицу у социјалном и духовно-

религиозном смислу, која има властити циљ, структуру, хијерархију, веровање и

обреде.49

Од посебне важности je самопрепознавање заједнице као заједнице духовног

храма. Заједница препознаје себе као ''свету кућу за Арона'', као ''Светињу над

светињама'' и као ''кућу заједништва за Израел''. Она не приноси никакве жртве

паљенице убијених животиња, али је зато њена молитва жртвени култ праведности, а

њено савршено обраћање угодна добровољна жртва. Одбацивањем жртвеног култа у

Храму, који је заједница сматрала нерегуларним и злочиначким, развијала се

истовремено идеја о духовном Храму, који се огледао у самој заједници. У њој се

остварује, у времену превласти Велијала, једино важећа служба Божија. Наравно, у

Кумрану се жељно ишчекивало поновно успостављање обновљене службе Божије у

Храму. У формулацијама које се односе на духовни храм, прављена је разлика 42 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 8.43 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.44 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 8.45 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 43.46 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.47 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 43.48 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 26.49 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 46.

19

између ''куће за Израел и светишта'' - лаика и ''Светиње над светињама у Арону'' -

свештеника. Притом се узима у обзир првенство и посебно значење свештенства.

Из идеје теоцентризма, на којој је почивало мојсијевство, Кумранска секта

организовала је строгим прописима целокупни живот заједнице. То је према

њиховом уверењу било потребно, да би се спасили од свих несрећа света. Све ће

бити добро, ако се не напусти савез са Богом.50

Подељени су на Дом Аронов (свештеници) и Дом Израиљев (лаици), али сав

ауторитет и вођство је у рукама свештеника. Бар једном окупљају се на годишњу

скупштину - ''скуп многих''. Имају и највиши савет. Свештеник води литургијска

славља, председава скупу и он је надзорник (mеvaqer-епископ), пастир и отац

заједнице. Два пута дневно се окупљају на заједнички обед и пре тога се обредно

купају. Храна им је већином вегетаријанска, сочиво и салате и пију тирош, слаткасти

мошт.

Заједница живи строго затвореним животом. Може јој приступити само

Израиљац51, пунолетан,52 који жели слепо следити Закон, како га је незаблудиво

протумачио Учитељ правде, утемељитељ заједнице.53 Деца су пролазила

десетогодишњи период подучавања у одредбама и законима Завета и у приручнику

познатом као Књига Поучавања. Са двадесет година постали би достојни за чланство

у заједници. Сваки кандидат је био испитиван да би се провериле његове

интелектуалне способности и морални карактер.54 Пре него што постане пуноправни

члан заједнице, кандидат тј. новак пролази кроз трогодишње искушеништво.55 Током

почетог периода, потенцијални члан је усвајао есенску праксу, мада ипак још

остајући ван заједнице у њеној целини. У другој и трећој години, кандидат је узимао

учешћа у обредним купањима, али не и у заједничким обедима. Коначно, на крају

овог трогодишњег периода, пуно чланство је остваривао полагањем ''страшних

заклетви''.56 Нови члан је дужан да своју имовину и приходе преда заједници. Добија

белу хаљину и има несметан приступ заједничким обедима и обредним купањима.

50 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 9.51 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009. 52 Д. Глумац, Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010, 54.53 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.54 T. H. Gaster, The Dead sea scriptures (with notes and introductions), New York 1976, 18.55 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.56 J. G. Campbell, Deciphering the Dead sea scrolls, Bodmin, 2002, 61.

20

Прекршитељ Закона или онај који открије тајну заједнице бива строго кажњен или

избачен из заједнице због већих прекршаја.57 Сиромаштво им је било идеал. У

пећинама није пронађен ни један новчић.58

Постојао је општи ''савет'' у који је могао да буде биран сваки члан заједнице.

Савет је служио као нека врста скупштине са циљем разматрања одређених питања,

али се он није бавио стварима учења, које је било препуштено свештеницима.

За административне циљеве, постојала је, такође, нека врста Презвитеријата,

који се састојао од три свештеника и дванаест лаика, посебно квалификованих. Ово

је, без сумње, представљало символ тријумвирата свештеника Арона, Елеазара и

Итамара (4 Мој 3, 4) и дванаест племенских вођа повезаних са Мојсијем (4 Мој 1, 4-

16). Ови ''презвитери'' су познати као ''људи (посебне) светости'' и морали су проћи

двогодишњи период обуке пре именовања.

Сваком члану заједнице је додељиван посебан чин, који је прегледан сваке

године. Унапређења или деградације су била одређена општим гласањем. Постојале

су јасне разлике између свештеника, ''људи (посебне) светости, ''достојанственика'',

''људи достојних за сазивање у сабор'' и ''глава породица''. Различити новои и степени

''чистоће'' постоје унутар заједнице, сходно овим поделама.

Када би чланови вечерали заједно, храну би прво благословио свештеник,

свако би седео према редоследу реда или класе, а свештеник би седео на првом

месту. Они би се сусретали, такође, на редовним молитвама и изучавањима Закона и

били су у обавези да проведу трећину свих ноћи у години у духовним вежбама.59

Чланови заједнице су живели безбрачним, целибатним животом.60 Тако су потврђени

искази од стране Филона, Јосифа Флавија и Плинија. Међутим, у спису ''Нови савез

у земљи Дамaск'' спомињу се и они есени који се жене и имају децу. Доказ за ово

представљају женски скелети пронађени на кумранском гробљу.61 Исто тако сматра

се за преступ уколико се имају две жене, ''јер основа створења јесте: мушко и женско

57 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.58 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 100.59 Т. H. Gaster, The Dead sea scriptures (with notes and introductions), New York 1976, 19.60 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.61 J. G. Campbell, Deciphering the Dead sea scrolls, Bodmin 2002, 65.

21

створи их''. На алегоријски начин се тумачи повратак Мојсијевом учењу, које је

названо ''новим копањем бунара'', а то сада раде припадници есенске заједнице.62

Необично строго се пазило на чедност, стидљивост, кажњавала се најмања повреда

сексуалне чистоте, неумесни гестови, смех, речи, разголићавање пред очима

других.63

Есени су строго одржавали празновање суботе (како је прописано), а они који

се не придржавају Мојсијевог учења биће осуђени и уништени. Осим службе Богу,

не сме се ништа друго радити. Суботом се сме јести само оно што је пре

припремљено, а оно што лежи на пољу не сме се дирати. У туђини не смеју се

обављати послови у суботњи дан. Суботом се не сме облачити прљава одећа, не сме

се ништа уносити и износити из куће, не сме се терати роб и слушкиња да најамно

раде. Може се приносити само суботња жртва и ништа више. Онај ко се тога не

придржава, њим ће владати духови Велијала. Субота је дан који је Бог одредио као

дан одмора (Пост 2, 2-3). Одржавање суботе био је услов за остварење

есхатолошких обећања (Јер 17, 19-27; Ис 58, 13-14).64

Након дневног посла на пољима, у радионицама, у преписивању рукописа,

окупљали су се увече на литиргијско славље. Уз библијске химне имају и своје.

Затим би следило читање библијских текстова. Док садукеји признају само

Петокњижије, они тумаче и пророке и псалме и траже у њима знакове времена

доласка Господњег. Сваке ноћи би један од чланова разматрао Писмо, не би ли тако

нешто открио. Од свих књига хебрејске Библије које су брижљиво преписивали,

највише су преписивали пророка Данила. У четвртом царству, које описује Данило,

виде римско царство, које иде ка свом крају; истражују довршење седамдесете

седмице, када ће се ставити ''печат виђењу и пророцима, да се помаже Свети над

светима (Дн 9, 24).65

Ј. Флавије сведочи о њиховом учешћу у I јудејском устанку. Римска Х легија,

извела је напад на кумранско насеље из стратешких разлога, али и поред тога, нису

били вође, нити су давали тон и ширили устанак.66

62 Е. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 16.63 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 50.64 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 16, 17.65 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.66 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 554.

22

2.3 Учитељ правде

Учитељ правде би могао бити оснивач есенске заједнице или неко ко је ту

заједницу обликовао на темељу супротстављања jелинистичко-селевкидском

отуђивању. У заједници се на посебан начин истиче значај ''Учитеља правде''.

Већина истраживача се слаже у томе да се под Учитељем правде у кумранским

текстовима крије увек једна те иста особа. Не може се прихватити мишљење да се

ради о некој служби унутар заједнице, која би се преносила са једног на другог

човека.67

Његово лично име је до данас непознато, а у кумранским списима он се

назива:'' Учитељ правде'', ''Учитељ Заједнице'', ''(прво)свештеник'', ''(прво)свештеник,

''Учитељ правде'' и ''истражитељ Торе'',68 затим ''Учитељ Звезда'', ''Учитељ Закона-

Торе''.69 Јеврејски појам ''moreh (ha) sedeq'', треба преводити као ''учитељ правде'', а

нипошто као ''праведни учитељ''. То значи да је реч о учитељу који учи праведности,

који даје праве упуте. За хронолошко смештање учитеља врло су важни извештаји о

његовом великом противнику, који се у списима заједнице назива ''Зли свештеник''.

Овај зли свештеник је напустио Бога, починио свакојака зла и Бог га је зато предао у

руке његових непријатеља. To би се понајпре могло односити на Јонатана Макавејца,

који је обављао великосвештеничку службу од 153./152.–142. год. пре Христа. Он је

био на окрутан начин убијен од стране пагана.70 Ту треба убројати и ''Човека лажи'',

другог великог противника Учитеља правде. Он је идентификован као Симон

Макавејац.71

Учитељ правде је био, свакако, свештеник, пореклом из свештеничког

племена, потомак Садока, највероватније рођен у Јерусалиму. Садок је био

свештеник у време цара Давида (2 Сам 8, 17) и касније наследник јединог

легитимног свештеничког племена, Садокита. Учитељ правде је био и пре свог

отцепљења од храма угледна личност у Јерусалиму. Вероватно је обављао

великосвештеничку службу у времену између Алкима и Јонатана, дакле између

67 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 83, 85.68 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 557.69 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.70 Ј. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 83, 84.71 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 568, 569.

23

160./159. и 153./152. Књиге о Макавејцима не наводе ниједно име великог

свештеника за то раздобље. Неки говоре о раздобљу без великог свештеника. За H.

Stagemanna су називи попут ''Учитељ правде'' , ''Јединствени учитељ'', докази о томе

да се заиста ради о великом свештенику. Њега би у том случају Јонатан отерао из те

службе, као што су пре тога из великосвештеничке службе били отерани Онија III и

Онија IV. На основу писма које је пронађено у четвртој пећини (4 QMMT), настала је

теза да је то писмо које је упућено Јонатану од стране Учитеља правде. Наиме, у том

писму се опширно наводе прописи из Торе који се, према мишљењу састављача

писма, крше у Храму. Писац подсећа на Давида и Соломона и тиме жели на скривен

начин истаћи да се Јонатан задовољи краљевском службом, а великовештеничку

службу преда другима, по узору на ове цареве који су великосвештеничку службу

држали одвојену од царске.72

Почетно језгро есена чиниле су присталице окупљене око детронисаног

првосвештеника јерусалимског храма, Учитеља правде. Због сукоба са новом

духовно-политичком влашћу тј. са Јонатаном и Симоном, Учитељ правде и његове

присталице били су принуђени да напусте Јерусалим и оду у егзил. Место егзила

није историјски познато, али се предпоставља да је то била, њима блиска ''Заједница

Новог савеза у земљи Дамаск''. Ни у месту њиховог егзила, њихови противници, Зли

свештеник (Јонатан) и Човек лажи (Симон) нису их оставили на миру, покушавши да

их физички ликвидирају, али нису успели у томе. О томе сведоче пешери 4QpPs и

1QpHab. После доласка Учитеља правде у ову заједницу, односно поделе до које је

после тога дошло унутар ње, њен назив је ''Божији Савез''. Већина истраживача се

слаже да се ''Заједница Новог савеза'' придржавала храмовног култа, да је у њему

учествовала, строго се придржавајући традиционалне култне чистоће.

Учитељ правде је наишао на отпор у овој заједници, када је почео да захтева

да се из ритуалних разлога бојкотује култ јерусалимског храма. Ово је узроковало

поделу, пошто то цела ова заједница није желела да прихвати. Један део чланства се

приклонио ставовима Човека лажи (Симону), а до изражаја су дошле и друге,

унутрашње разлике, односно халаха присталица Човека лажи, који се касније

називају ''Заједница Човека лажи, тј. фарисеји.

72 Ј. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 84, 85.

24

Може се претпоставити да су свештенички кругови ''Заједнице Нови Савез''

радо прихватили Учитеља правде и да су га подржавали. Учитетељ правде је сматрао

да у ''Заједници Новог Савеза'' може и даље да легитимно врши своју

првосвештеничку службу, наравно, без приношења жртава, које су везане за сам

храм (1QpHab XI, 4-8). Уместо храма, он је добио заједницу, па је његова проповед,

сходно томе одсада усмерена на продуховљење храмовног култа. Појављује се идеја

да ће Бог у Есхатону, поред храма у Јерусалиму, изградити и храм на небу. Код њих

је већ сада присутна идеја да је Заједница други храм на земљи. Духовност обухвата

целу Заједницу, а Учитељ је њен покретач. То је процес коме се она налази и коме је

он допринео.73

Божански савет Учитељ црпи из интензивног проучавања Светог писма.74

Њега је Бог оспособио да једино он легитимно и исправно тумачи речи

старозаветних пророка, преко којих је Бог саопштио Израиљу све што ће се у

будућности догодити. Ово значи да је есенска заједница у свој Канон прихватила и

пророчке списе (за разлику од садукеја који су Пророке одбацивали).75 Стварни

смисао Писма управљен је на крај времена у коме Учитељ замишља себе и своје

следбенике. Из свештеникових уста слушамо шта ће се догодити нараштају који

долази, јер његово је срце Бог обдарио способношћу разумевања, помоћу које може

тумачити речи његових слугу, пророка (1QpHab 2, 7-10). Речи Учитеља правде

долазе из Божијих уста. Ауторитет Учитеља долази до изражаја и у 1Qhab 8, 1s, где

се каже да ће Бог све вршитеље Закона у дому Јудином спасити од суда ''ради

њихове муке и њихове вере у Учитеља правде''.76 У њему његови следбеници виде

новог Мојсија, који има троструку службу: Пророк је, политички вођа и свештеник,

утемељитељ новог култа и новог савеза.77 Oн је од Бога овлашћен да наговести

Његове коначне планове. Захваљујући њему сви знају Божију вољу и тајне што су их

пророци давно рекли. Ко верује његовом проповедању и по њему живи, тај ће бити

ослобођен на последњем суду. Мојсије - Садок - Учитељ правде, то је линија спаса,

обнове и правоверја, то је, и таква је мисао коју нам даје Коментар (Пешер) на текст

књиге пророка Авакума и Дамаштански рукопис.

73 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 535, 536, 537, 538, 568, 569.74 Ј. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 86.75 И. Томић, Есенске апокалипсе, Хришћанска мисао 9-12 (1997) 14.76 Ј. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 86.77 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.

25

Његов духовни портрет боље је познат од његове историјске личности. О

његовом животу знамо веома мало: можемо га сместити тек унутар пола века, од

160-100. године пре Христа.78 На основу списа CD, изгледа да је Учитељ правде

преминуо око 110. године пре Христа и да су тада есени очекивали ''крај дана''. Како

је тај рок прошао, они су га померили за 40 година. Када је и овај рок прошао, они су

своја очекивања поново кориговали и померили у далеку (непознату) будућност, ''јер

су тајне Божије чудесне''. Са смрћу Учитеља правде није се угасила и његова

Заједница, нити је на то утицао изостанак есхатолошких очекивања. Она је и даље

постојала као снажна организација, све до краја I јудејског устанка, 72. год. по

Христу, а есене сусрећемо и у Масади, која је пала тек 74. год. по Христу.79

78 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 71, 74.79 И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004, 568.

26

3. ЕСЕНСКО УЧЕЊЕ

3.1 Однос према старозаветној теологији и Тори

Потребно је одмах напоменути да теологија Кумрана остаје битно у оквирима

Јудејства и старозаветне теологије, али са том основом стопљене су и неке нове

мисли, било оригиналне или преузете са Истока, односно Запада. Најдубље,

најузвишеније, најпотресније, што је створила кумранска религиозна мисао, свакако

су химне. То је час лирика, час драма у дубини душе, интимни поклон пред

бескрајном Божијом тајном, признање свога ништавила пред Божијим

свемогућством. Ту, у химнама, иако не само ту, остао је сачуван садржај душе

кумранских песника: религиозност и теологија.

Теологија Кумрана је углавном теологија Старог завета. Есенски списи у

суштини су аутентично продужење старозаветних мисли. Есенска наука о Бога,

свету и човеку, не разликује се битно од исте науке Старог завета; она је само

развијенија. Туђи елементи , ма одакле били, органски су срасли са Јудаизмом, што

потврђује вечну способност и нагон Јудеја за националном и верском изолацијом

коју је формирао Стари завет. Сви кумрански рукописи носе печат своје средине -

печат изолованог, секташког, али аутентичног старог јудејства.80 Eсенска заједница

сматра да једино она у Израиљу исправно тумачи Тору и њена откривења, те

обраћање Богу и није могуће без приступања у Заједницу.81

80 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 77, 78, 118.81 И. Томић, Крштење Св. Јована Крститеља, есенска купања и хришћанско крштење, Св. Кнез Лазар-часопис за духовни препород, година 7, епархија Рашко-призренска, Призрен 1999. Бр.2, 70.

27

Они које је Бог учинио праведнима, усмеравају се на строгу послушност

Тори.82 Есени су се строго држали Мојсијевих закона, међу којима и поштовање

суботе и ритуалне чистоће. То је један од разлога постојања толиких резервоара за

воду.83 Есени су напустили службено Јудејство, али не и његову историјску и

духовну основу, Закон Мојсијев – Тору. Тора је пут до Бога, са њених страница

говори Бог. Тора је знање, живот и мудрост, норма и регулатив, понос и идеал

Јудејаца последњих векова пред коначни распад. Из торе се чита Божија воља. То се

налази у свим смеровима касног Јудејства, тако стално попут аксиома, да ова тврдња

не треба никаквог образложења. Поседовање Торе чини Јудеје миљеницима и они су

свесни тога. Чудно би било да то није случај и у Кумрану. И овде је Тора у средишту

мисли и живота. Тору треба прихватити свим срцем (CD 15, 12; 20, 28). Она је

потпуно прихваћена, потпуно проживљена, највећа је покретна мисао Заједнице. У

њој је воља Божија: сав духовни свет и живот Кумрана има свој стимуланс и своја

надахнућа.

Одбрана Торе, Заједницу је отерала у пустињу. Радикално служење Торе је

главни разлог за отцепљење од службеног Јудејства. Тора је објава, Божија порука

коју треба слушати и прихватити: она је судија света. Бог кажњава кроз историју

њено кршење, награђује њено извршавање правде (CD 2-3). Натраг закону

Мојсијеву!- могао би бити војни зов Учитеља правде. Обратити се читавом душом и

читавим срцем проучавати Закон и тако ''поравнати пут Господњи'', велики је и

једини циљ есенског ''Новог Савеза''. Ко се огреши о Закон, њега ће стићи најтеже

проклетство и казна; ко прекрши само једну реч из Торе, мора заувек напустити

Заједницу.

Мојсије је регулатор мишљења и живота Заједнице. У кумранској теологији,

њиховој историји теологије, он је централна личност. Почетак заједнице није друго

до повратак Мојсијевом закону. Учитељ правде и ''Нови Савез'' само је повратио у

живот синајски уговор. Тора је средиште свих мисли, свих напора Кумрана. Члан

Заједнице под заклетвом изјављује повратак Закону Мојсијевом. Један од десет

чланова имао је специјалну и једину дужност да истражује Закон ''дан и ноћ'', да

открива ''скривене ствари'' и онда их саопштава Заједници.

82 Ј. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 98.83 Д. Стојановић, Кумран и есени, Београд 2004, 33.

28

Треба нагласити да је у Кумрану теорија била само ради праксе, познавање

Закона ради његовог извршавања. Закон је Богом дани пут и сав смисао рада и

постојања Заједнице био је ''проучавањем Закону припремити пут Господњи'', када

куцне есхатолошки час. До тог дана, до ''доласка једног пророка Месије Ароновог и

Израиљевог'' ''синови Аронови морају управљати Заједницом ''према старим

прописима''. Стари прописи су сигурни Закон - Тора. Живећи у сталном прочавању

Закона, богатећи се властитим објављеним ''тумачењима'', чекали су долазак Месије

и крај света - грешног света, дан суда у којем ће они активно учествовати. У

тумачењу Торе, заједница има властити пут. Учитељу правде објављен је смисао

свих тајни, свих пророка. Пре свега он је тумач пророка, а речи и визије пророка то

је историја и судбина Заједнице.84

Кумранска секта иступа против официјелног храма и сматра да се ту више не

држи права реч. Тако унутар једне заједнице долази до раздвајања с обзиром на

теолошку ревност, из које следи и другачија организација живота. Према томе,

Јевреји се разликују по односу према Тори и Кумран сматра себе јединим

представником те идеје.85

3.2 Учење о Богу

Јеврејски народ је живео у идеји теоцентризма, а то значи да је Бог за све у

животу био алфа и омега (почетак и крај).86

Код есена, Божија трансцендентност и тотална зависност од Њега, наглашена

је необично оштро. Од човека до Бога је бескрајност. Само Бог може изградити мост.

Бог је жариште свих савршености, апсолутни господар и узрок свега: нема другог

Бога осим Њега Једнога; искључен је апсолутни космички дуализам. Бог је врховни

и једини стваратељ - суверен. Свако збивање израз је Његове воље. Његове одлуке су

вечне и неиспитиве. ''Од Бога знање долази, све што јесте и све што ће бити; и пре

него што ствари приме постојање, Он је већ утврдио њихову судбину. У Његовим

рукама налазе се закони свих бића и Он ће се бринути за њих у свим њиховим

пословима'' (1QS 3, 15-17). Бог је оличење правде, светости, истине, лепоте. Пред

84 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 79, 80, 81, 117.85 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 20, 21.86 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 7.

29

Његовом правдом човек мора попут Јова дрхтати на свом сметлишту. Бог је

Провидност – Он шаље Учитеља правде да води Заједницу. Његова воља је

одлучујући фактор:'' Без Тебе ниједан пут није савршен и без Твоје воље ништа се не

збива. Од Тебе је све знање; све што постоји, зато што Ти хоћеш, постоји'' (1QS 11,

17). Он није безосећајни господар, ледена снага: ''Стрпљивост је код Њега и

опраштање преко сваке мере, онима који се кају за грех'', али и уништавајућа снага,

за све који отпадају (CD 2, 4). У животу човека све зависи о избору Божије милости;

опраштање грехова, оправдање, ''савршен пут''.

Укратко речено, на читавом подручију егзистенције и збивања, у царству

твари и ствари, у царству духа и милости, свуда се осећа присутност једне свезнајуће

интелигенције, једне свемоћне воље: све створено је дело Божије.87 У Божијим

рукама су норме свих ствари. Чланови заједнице чврсто верују у Божију моћ која

велика. Та моћ се симболички је изражена појмом ''рог''. У Псалму 18 (17), 2 Бог се

назива поред осталог и ''рог спасења''.88 Кумранска теодицеја надилази далеко све

што је о Богу рекла њој савремена философија.89

3.3 Учење о човеку

Бог је савршени скуп свих савршености, жариште доброте и светости.

Напротив, човек је у мисаоном свету Кумрана томе потпуна супротност. Човек је

тамна, мрачна фигура, скуп несавршености и беде, жариште зла и побуне. Његово

биће је крхко, немоћно, луталачко. Кумранска дефиниција човека могла би бити:

човек је грешник и онда, паћеник. Патња је вечни проблем - пријатељ људског бића,

неизбежан и неразрешив: црно, бесмислено наличје живота. Тако бар мисли чисти

човек, тако гледају обичне очи. Кумранска теологија у човеку види: ''ништавно

створење и зликовца. У његовом садашњем стању обе стране су две исте ствари. Чак

и ''синове светла'' прогони фатум подвојености; психоетички дуализам, као одраз

космичког дуализма, увек потреса зграду живота.

Човек је ''чиста беда, његова је грађа од прашине'', он је ''храна црвима'',

иловача је његов конститутивни елеменат. Човек – немоћ тотално је упућен на Бога –

87 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 78, 79.88 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 21.89 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 79.

30

Свемоћ. Међутим, кумранска теологија и антропологија не гледају у човеку само

комад зле и несрећне иловаче: он је дух, сигурна му је бесмртност, он може бити

песма и плач. Одатле одговорност за живот и животни пут. Кумранска заједница и

сваки члан заједнице дете је Божије милости. Без милости, Закон је стерилан, човек

немоћан. Добра дела сва и посве припадају Богу. Само ако Божија милост запљусне

људску иловачу, само тада ће човек бити ослобођен ''човечије прљавштине''. Кумран

радикализује јудејску мисао и праксу. Нагомилани Тора – прописи су све и једно.

Све што Заједница има за циљ јесте да се изврши, испуни Тора. Само је онај

изабраник милости ко стварно и потпуно испуњава Божију заповест, а то значи ко

посве и потпуно изврши Закон у интерпретацији кумранског Учитеља.90

У Кумранским текстовима говори се о сину човечијем, који зна да је слаб и да

Свевишњем Богу припада сва правда и да је истинито свако Божије дело. Син

човечији је свестан своје зависности од Бога, коме треба да се обраћа за спасење

своје. У тексту Захвалница, каже се да сину човечијем не припада непорочан пут, већ

Богу Свевишњем припадају сва праведна дела. Човек је начињен од земље и воде,

али има дух и реч да би могао саопштити Божију славу и чуда пред свим створењима

и супротставити се злу.91

3.4 Васкрсење

Јосиф Флавије приписује есенима веру у бесмртност душе. Врло је упитно

јесу ли се они заиста држали тог учења.92 Они су очекивали долазак месијанског

краљевства на крају есхатолошког рата. Дан Господњи или Последњи Суд, који

долази након тога, обезбедиће васкрсење мртвих и преображај живих у Адамовску

славу на обновљеној земљи очишћеној ватром, у друштву анђела у присуству Бога,

али такође и проклетство безбожника у вечној ватри пакла са Велијалом и његовим

анђелима.

Археолошки докази и рукописи (библијски, псевдоепиграфски и есенски)

потврђују есенско веровање у будући живот, као што је то Иполит Римски

представио: бесмртност душе одвојене од тела у неком међустању, Последњи Суд,

90 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 81, 82, 83, 84.91 E. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 21.92 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 93.

31

свеопшти пожар, обнову земље и вечну казну безбожника, васкрсење тела само

есена у слави, по слици Адамовој, неоскврњеној, као пре Пада. Они нису

подржавали веровање у бесмртност душе заточене у телу, које служи као њен затвор

и из којег ће бити ослобођена након смрти да би поново уживала и поново се

ујединила са небеском стварношћу изнад океана или упала у јаму вечних казни (за

безбожне). То је свакако страно кумранским и семитским рукописима и уопште свим

рукописима који инсистирају у свом учењу на божанском суду на крају есхатона,

обнови и очишћењу свих ствари. Јосиф Флавије је сигурно изменио свој извор,

пребацујући есенима несемитска веровања која су у супротности са претходно

споменутим чињеницама, библијским и археолошким.

Есени и фарисеји, пре њиховог раздвајања и наследници ових истих текстова,

не изненађују својим истим веровањем по питању васкрсења, јер је оно било већ

прихваћено у хасидској средини. Осим тога, јасно је да Данило 12, који само кратко

и у пролазу говори о васкрсењу, није први и најстарији библијски сведок у вези са

овим веровањем. Старија сведочења налазимо у Исаији 26, Амрамовим визијама, 1

Енох, Мудросни рад. Псеудо-Језекиљ потврђује Језикиља 37, где се говори о

васкрсењу. Да Бог оживљује мртве изричито је речено у Месијанској апокалипси (4

Q 521 II 12).

На основу Поновљених закона (32, 43) и других Мојсијевих закона који се

тичу чистоте, есени су веровали да земља Израиља има моћ очишћења грешног тела

и помирења у очекивању васкрсења. Сви ови фактори доносе нам обичаје

индивидуалних сахрањивања и гробова у једном реду, посебно ако станари нису

били породични људи, него су живели у целибату. Есени су практиковали

поштовање посмртних остатака упокојених смештених у локулусе, да не би били

узнемиравани у њиховом вечном миру, и на тај начин су кости биле заштићене што

је могуће боље од даљег контакта и прљања. Приликом сахрањивања, тело су

постављали на леђа, главом окренутом према југу, посматрајући на север, на коме се

налази Божији Престо и Нови Јерусалим према коме ће бити позвани приликом

васкрсења. Такође, сахрањивани су и са главом према западу, да би гледали на Исток

– Сунце Правде и његову светлост која их обасјава (Мал 3, 20). Oви есенски обичаји

32

јасно доказују њихову веру у васкрсење тела. Тело, по њима има и ту важност јер

одражава лични идентитет онога који бива васкрснут.93

3.5 Месијанска очекивања

Рано Јеврејство сматрало је ишчекивање Помазаника саставним делом своје

вере, али не баш одређујућим.94

Заједница живи у предвечерје последње ере историје, ере краја, живи у

грозници, мада и у патњи и чека избављење – месијанско доба; они сматрају да

њихов живот, све организације живота, све институције, морају само да испуне

међувреме, док не дође месија Аронов и месија Израиљев.95

Заједница, према 1QS 9,10s, очекује три личности: Пророка, Помазаника из

куће Аронове и Израиљеве. Арон представља свештенство, Израиљ краљевство.

Овде је засигурно реч о једном свештеничком и једном краљевском Месији. Као

узор за ту двојност могли би смо навести чињеницу да су у давна времена и

свештеник и краљ били помазани, па су тим чином постали посебно блиски Богу.

Кумранско месијанство чини специфичним првенство свештеничког Месије у

односу на краљевског. То првенство могуће је образложити структуром саме секте.

Њен оснивач, Учитељ праведности, био је свештеник. Садокити, припадници

свештеничког рода, имали су главну реч, а с обзиром на идеал светости у животу

равнали су се према свештеничком идеалу.96 Такође, очекивање давидидског

(краљевског) месије, које се може видети у кумранским списима, требало би бити

сагледано и као реакција против краљевства Хасмонејаца (Макавеја). Предност која

се даје свештеничком месији је изричита критика Хасмонејаца, који су се очито

користили и краљевском и свештеничком службом.97

93 E. Puech, Resurrection: The Bible and Qumran, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 278, 279, 280.94 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 87.95 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 184.96 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 88.97 J. J. Collins, What was distinctive about messianic expectations at Qumran, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 81.

33

Упркос честом спомињању помазаника, њихова слика остаје релативно бледа.

За краљевског месију могли бисмо утврдити како је на себи имао препознатљиве

црте ратника. То се посебно види у речима благослова 1QSb.98 Царски месија је

одувек био схватан као војни ослободилац јеврејског народа. То се може, пре свега

видети, у серијама покушаја да се дође до месијанског, краљевског престола.

Устанак Бар Кохбе у римском периоду је последњи у низу таквих покушаја.99

Помазаници су земаљски ликови, а не нека небеска бића попут Сина човечијег

у апокалиптици. Месијанско време остварује се на овој земљи. На то нас јасно

упућује извештај о празничном окупљању у 1 QSa, где учествују оба помазаника.

Прво и највише место у заједници Израиља припада свештенику. Тек када се и

остали Аронови синови изређају на том месту, долази Месија Израиљев заједно са

главарима хиљада нараштаја. Нико не сме посегнути за првинама хлеба и мошта, па

ни сам Месија Израиљев, пре него што свештеник измоли свој благослов. Први

узима хлеб свештеник, потом Месија Израиљев. Можда је опис оба помазаника

остао тако безбојан стога, што се само по себи предпостављало да ће они у

последњим данима владати Израиљем уз обиље благослова. Аронов Месија ће као

службујући велики свештеник у обновљеном Храму опет приносити ваљане жртве,

док ће лаички Месија с благословом управљати и водити народ, пошто је уништио

све његове непријатеље.

Пророка који наступа са оба помазаника (или као њихов претеча), ваља

тумачити као уста Јахвеова, као човека који ће бити способан и обавезан пренети

заједници све што Јахве заповеди. Он не добија титулу Помазаника. Претпоставља

се да ће Бог преко њега објавити коначну одлуку.100 Он остаје нејасна и неодређена

фигура у кумранским списима. Најјасније се појављује у 11Q13 (Мелхиседек), као

гласник добрих вести (Ис 50, 7). Идентификован је као ''помазаник Духом''. Ова

фраза је алузија на Ис 61, 1, где пророк изјављује: ''Дух је Господа Бога на мени, јер

је Господ помазао мене, да јављам добре гласе кроткима, да завијем рањене у срцу ...

" 101 98 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 89.99 J. J. Collins, What was distinctive about messianic expectations at Qumran, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 83.100 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 88.101 J. J. Collins, What was distinctive about messianic expectations at Qumran, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 89.

34

По питању учења о двојици месија, есени се издвајају и од Старог и од Новог

завета. Њихов месијанизам је специфичан. Заједница је из Јудаизма издвојена група,

чврсто окупљена око Мојсија, Торе и пророка, јер то им је објава Божија и воља

Божија. Окупљени у ''Нови Савез'' око Учитеља правде, који је вођа, инспиратор и

душа Заједнице, чекају месију и коначни расплет свих тајни историје, чекају коначну

награду добра, коначно уништење зла. Свесни су да су они једини тумачи Божијих

закона; сматрају да Божијом објавом имају знања и мудрости; да су прави тумачи

прошлости и визионари будућности, а самим тим издвојили су се из тела јудаизма и

постали секта.102

3.6 Есхатологија

Посебност есенске есхатологије чини рат између синова светла и синова таме.

То је записано у Свитку о рату који се сматра предесенским. Идеја о Јахвеовом рату

има свој корен у Старом завету, али рат не поприма никакве култне црте. Међутим, у

Свитку о рату, свештеници подстичу ратнике на борбу (1QM 7, 12). Војска синова

светла је уверена да је Бог у њеној средини (10, 1), види себе уједињену са

непрегледном војском анђела (12, 4), у заједништву са кнезом светла, с Михаилом

(17, 6). Рат који је трајао 35 година водио се у неколико етапа и усмерен је против

војске Белијалове, против суседних народа, против Китејаца из Асира и против оних

појединаца који су прекршили Савез. Рат се завршава победом синова светла и

означен је као рат уништења. Тај рат у бити значи да ће људи имати удела на

Божијем суду и у победи над силама зла.103

Есхатон ближи крај пропалог, отпалог света, свршетак историје, која је била

само низ греха и злочина и Месија је пред вратима; то је магнетно поље кумранске

мисли и нада. Есенски покрет у својој суштини је не само есхатолошки усмерен,

него и посве апокалиптички обојен. Знаци ''последњих времена'' су ту, будућа

стварност се већ открива у Заједници – апокалипса. Историја света је још и историја

вечног рата између добра и зла, Бога и сатане, светла и таме. Привремена од Бога

планирана власт зла, на сигурном је путу да нестане у огњу и диму Божије срџбе и

свемоћи. Есени су опседнути мишљу да живе ''на крају времена'', на крају једне ере

102 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 102.103 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 91, 92.

35

греха. Последње доба је пред вратима: Заједница мора доживети, проживети нови

Ексодос – Излазак, нову пустињу, Нови Савез, нови свети рат, али то неће бити

серијски производ историје, него њен коначни облик – Есхатон. Историја се открива

само као тип, слаби узрок есхатолошке будућности.

Са страница кумранских рукописа чита се кумранска есхатолошка визија.

Свиће зора новог дана; знакови времена што долазе већ су ту; историја је досегла

критичну тачку. Бог мора интервенисати. Близу је финале у крви и огњу – коначни

расплет. Будућност што су је гледали стари пророци, већ је почела. Бројни рукописи

из кум. пећина сликају есхатолошку визију света и времена каквом се хранила и

бранила есенска Заједница. Свет зла, неправде и злочина, свет који је есенске

пустињаке потиснуо на периферију живота, мора бити уништен. ''На крају дана'', у

једном космичко-есхатолошком обрачуну ''синови таме'', зли и зло биће уништени

''без остатка''.

Јахве и Заједница биће судије света.104 Очекивани последњи суд доноси са

собом коначно раздвајање праведника и злочинаца. Злочинци ће бити искорењени

(1QH 4, 20). Суд је приказан као ватрена река која све пустоши, која уништава свако

зелено дрво и све који пију из ње на лицу места усмрћује (3, 39s). Анђели уништења

устају против свих који су одбацили пут (CD 2, 6). Суд се такође односи на све оне

који су приступили Савезу, па се одметнули од њега. Безбожни свештеник биће

бачен у сумпорно огњено гротло (1Qp Hab 10, 5). Рат небеских јунака шири се над

земаљским кругом и не престаје све до коначног уништења и до последњег казненог

суда (1 QH 3, 35s).

Праведнике очекује награда. Они ће вечно стајати пред Богом (1 QH 4, 21),

биће у заједници с анђелима (6, 13), примиће венац славе. Вечну радост и непрестани

живот на земљи требали би праведници уживати овде на земљи (1 QS 4, 7).

Међутим, да би се домогли тог стања, изабраницима је потребно одређено

прочишћење. Бог ће их очистити светим Духом, удаљиће од њих Духа злочинаца и

умити их Духом истине као водом очишћења (4, 20-22). То што ће Бог на крају

човека опскрбити својим Духом, значи да ће га вратити у првобитну Адамову славу

(4, 22). Пред Богом је ново стварање у којем треба ''сатрти све што је од давнина

104 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 88, 89, 90, 93.

36

створено'', а успоставити оно што ''вечно постоји'' (1 QH 13, 11s). Из те формулације

крије се очекивање новог неба и нове земље.

У односу на храм било је очекивање последњег времена сасвим конкретно.

Храмски свитак даје упутства за предстојеће запоседање обећане земље. Оно почиње

од најунутрашњијих простора светости храма и наставља се према околини самог

светишта, према граду Јерусалиму и двема зонама које га окружују, те напослетку

захвата целу Свету земљу. На томе подручију, чије је средиште била храмска

Светиња над светињама, довршава се есхатолошко обећање. Циљ је повратак у нови

храм и у нови Јерусалим и становање у границама Свете земље. Есхатолошко

обећање не испуњава се у небеским висинама, него на обновљеној земљи, чије је

средиште Јерусалим са својим храмом. Све док је заједница морала живети одвојено

од храма, она је себе сматрала духовним храмом. Заједница је храм продуховила и у

продуховљеном смислу пренела на себе.

Есени су живели у очекивању спасењскога времена. Садашњост је време

пакости и злоће (CD 6, 14; 15, 7), време власти Велијала (1 QS 2, 19). Спознаје су се

црпиле из Језекиља и Данила, а израз ''отприлике четрдесет година'' лутања кроз

пустињу израелског народа поистовећен је са временом које се протеже од смрти

Учитеља заједнице до свршетка (CD 20, 13-20). Но, време је протекло, а свршетак

није наступио. То је правдано тиме што су Божије тајне чудесне и позивају се

''мужеви истине'' да буду неуморни у служби истине кад наступи последње време.105

Есени су живели и могли живети једино храњени тим и таквим визијама

будућности. Не чини се, дакле, вероватан Филонов извештај о мирољубивости есена.

Напротив, ''код кумранских есена била је раширена општа, есхатолошка усмерена

мржња на непријатеља''. С чежњом која се једва да схватити, они су чекали

остваривање својих есхатолошко-месијанских нада и илузија. Рат је заиста дошао,

али је помео есене и њихове илузије...106

3.7 Дуализам

105 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 92, 93, 94.106 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 91.

37

Најкарактеристичнија тачка кумранског веровања, читаве теологије и мисли

онога што га издваја од њему савременог јудејског света и дели од старозаветних

традиција свакако је овај пренаглашени дуализам, ''чланак вере'' о два духа, о два

пута. То је својеврсни кратки катихизам Заједнице, фундаментална катихеза коју

треба добро усадити у главу свим члановима Заједнице. Можемо рећи да је то у

неком смислу основна догма есенске теологије. Вечна драма, врло честа трагедија

историје и људске душе, сукоб, подвојеност, напетост, експлозија и потреси што

тресу свет и срце, ставили су и кумранску мисао пред велико питање: где је корен

зла; како разјаснити загонетку – драму што се зове човек?

Кумран је нашао решење изван и изнад човека, у царству духова. То решење

остало нам је записано у Правилнику Заједнице. Бог је створитељ свега – свеузрок,

Он је све строго одредио; Његовој руци ништа не измиче, Он одређује ''законе свих

бића'' (1 QS 3, 15-17). ''Он је створио човека и ставио пред њега два духа, да га воде

до часа похода: то су духови истине и неправде'' (1 QS 3, 17-19). Ту је корен људских

трагедија, одатле напетост, сукоб, подвојеност срца, духа и живота – дуализам.

Човек је ратно поље надљудских, елементарних снага које може само он

контролисати: духова светла – добра и духова таме – зла (1 QS 3, 18).107 Човечанство

је подељено на праведне и зле (безбожне). Ови први суделују у заједници са Богом,

док се ови други шаљу Велијалу (или Мастеми).108 Води их кнез светла, односно

анђео таме (1 QS 3, 20 – CD 5, 18; 7, 19). Обе групе духова створио је Бог (1 QS 3, 25)

и одредио је да човек с једном од њих, или тачније ''у њима путује''. Историја света,

историја душа, и сваке душе, одвија се у сени рата, између духа Божијег – духа

светла и духа Велијалова – духа таме. Есенски дуализам тесно је повезан са њиховом

науком о духовима – анђелима. На војним заставама ''синова светла'' написана су

имена анђела. Први и највећи је Михаило.109 Специфичну црту есенски дуализам

поприма, управо учењем да на челу свакога од супротстављених подручија светла и

таме, стоји анђео светла и анђео таме. Они владају скупинама човечанства које су им

додељене и воде их њиховим различитим путевима. Ипак, и синови светла су

извргнути насртајима анђела таме. То се догађа само на одређени рок. Помажу им

пре свега Бог Израиљев и анђео Његове Истине.110 Само они који поштују заповести

107 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 94.108 E. Qimron, Dualism in the essene communities, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 195.109 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 94.110 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 95.

38

Божије, сматрају се праведнима. Будући да Заједница једино зна исправан начин

обављања ових заповести, преживеће само они који јој се придруже, док ђе остали

бити уништени. Приликом уласка у заједницу даје се завет који је обостран, што

значи да док год члан заједнице држи заповести, Бог ће га штитити од Велијала

(Мастеме). 111

Према дуалистичкој слици света, која се повезује са учењем о

предестинацији, спасење појединог човека зависи пре свега од Божије милости (sola

gratia). У вези са овим, важна је пре свега примена антрополошког појма ''тело''

(basar). У Кумранским списима наилазимо на интерпретацију тога појма какву Стари

завет још непознаје. И овде, као и у Старом завету, може појам ''тело'' означавати

човекову изнемоглост, распадљивост, ограниченост. Новина се састоји у томе што се

том речју, која попут осталих антрополошких библијских појмова, узима каткада у

обзир читавог човека с одређеном условношћу његове егзистенције, посебно

наглашава његову подложност због греха: ''Шта је тело у поређењу с тим? И може ли

творевина од глине учинити тако велико чудо? Оно се налази у греху од мајчине

утробе наовамо и све до старости остаје вероломним дужником И ја спознадох да

праведности нема у човеку, нити у њему постоји савршено понашање. Код Вишњег

Бога сва су дела праведности. Али понашање човеково није постојано'' (1 QH 4, 29-

31). Будући да човек егзистира телесно, он је грешан. То важи за све и тиме се

утврђује универзалност греха. И самог праведника, пошто егзистира у телу, може

грех победити, тако да је он и праведник и грешник истовремено. Људи се налазе у

стању робовања греху (1 QH 1, 27).

Ослобођење од греха постиже се преко Духа Божијег. Тај Дух је дар Божији.

Овде се под Духом подразумева онај божански Дух који силази у човека. Док би се,

напротив, под Духом праведности и понизности могло говорити о човековом духу

који је промењен даром Духа Божијега. Божански Дух не сме се поистовећивати са

учењем о двама духовима из 1 QS 3s. У Кумрану се човек радује поседовању Духа

већ у садашњости , иако се коначноме очишћењу помоћу Духа надао тек на крају

времена (1 QS 4, 21-23). Дух се задобија тек са ступањем у заједницу. Заједница је

111 E. Qimron, Dualism in the essene communities, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 195.

39

место, простор у којем станује Божији Дух. Поседовање Духа заједница изводи из

свога разумевања себе као Божијега храма.112

Кумран. дуализам ипак остаје у оквирима старозаветне теологије; није то

апсолутни дуализам, онтолошки, већ: монотеистички (1 QS 3, 15; 7-19, 25), моралног

карактера (1 QS 4, 3-6; 4, 9-11), обојен је есхатолошки (1 QS 4, 19-23; H 3, 32-36).

Бог је једини суверен. Кумрански дуализам је психоетички и у неком смислу

космички, али нема вечне супротности између материје и духа; у праоснови свет

није двојан. Све је створио Бог. Ту није супротност два принципа, већ

супротстављање два створења, два блока који се формирају око добрих и злих

духова: око светла, односно добра и таме – зла, духова који се отимају за исто срце,

душу (1 QS 4, 23). Кратка синтеза есенског дуализма је следећа: ''Дуализам Заједнице

је неки релативни, етичко-космички дуализам''. Бог је изнад свега, пре свега, у

корену свега – Апсолутум.113

По томе се Кумран суштински разликује од иранског зороастризма. У Ирану

сваки појединац бира страну за коју ће се определити, док у Кумрану све остаје

подређено једино Богу.114 Нема вечног против принципа, противбога. Створеност је

унела подвојеност – двојност у космос, у човеков живот и историју. Тај дуализам је

привремен, релативан: коначни расплет историјске драме човечанства биће нестанак

подвојености – дуализма. Наука о два духа – два пута је квинтенсенција кум.

теологије. Она је веома дубоко формирала духовну физиономију чланова Заједнице.

Бити међу ''синовима светла'' значи бити изабран, бити с Богом, спознати Га, значи

добро радити и зарадити вечни живот, вечну срећу, ''вечну судбину''. Напротив,

''синови таме'' чека множина казни...вечна осуда, непрекидна патња (1 QS 4, 11-14).

Такав је крај човеков, како га гледа кумр. човек.

Кумран има свој специфични облик дуализма – монотеизам. Јахве је принцип

и суверени господар свега. Иако неки изрази миришу на гностицозам, маздаизам,

Заједница остаје у оквирима јудејске догматике и религиозности.

112 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 97, 98.113 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 94, 95.114 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 97.

40

Метафизички дуализам, гностика, страна је есенској заједници. Зло, као и

подвојеност – дуализам у свету и у човеку у Божијем је плану, под Божијом

контролом.115

3.8 Предестинација

Са дуализмом се повезује и учење о предестинацији.116 Одмах након

објављивања Дисциплинског приручника, постало је јасно да је заједница чврсто

веровала у предестинацију, тачније двоструку предестинацију. Предестинација ће

бити главни аргумент у идентификовању кумранске секте са eсенима. Јосиф

Флавије, говорећи о фарисејима, садукејима и есенима, за ове последње каже да

верују у судбину као владаоца свих ствари. Двострука предестинација значила би да

је Господ предодредио све у свету и пустио ''два духа'', ''Духа Истине'' и ''Духа

Лажи'', да обављају своје послове.

По есенском учењу, људи се рађају или као деца светлости или као деца

таме и при томe, нема преласка из једног табора у други, тј. нема покајања. Овим

ставом се дошло у контрадикторност са званичним Јудаизмом, по коме је покајање

једно од његових основних начела. Есени такође верују да се сваки човек састоји од

девет делова – неки су светли, неки су тамни (4Q 186). Према оваквом гледишту, у

ономе у коме је број (светлих и тамних) делова неуједначен, свако припада једном од

ова два табора. Тамни делови, које поседује Дете Светлости, објашњавају његово

недолично понашање за које је одговоран. Ова одговорност се огледа у покајничком

коду (Правилнику заједнице), листи кривичних дела за које су кажњени чланови

заједнице. Овим су хтели да превазиђу контрадикторност свог учења са учењем

званичног Јудаизма.117

Појам ''судбине'' постаје предестинацијским термином чију примену Стари

завет још увек не познаје. Судбина Бога, судбина Његовог избављења и истине, стоји

увек насупрот судбини синова таме (1 QM 1, 1), насупрот тами (13, 5), насупрот

Велијаловој судбини (1 QS 2, 5; 1QM 4, 2; 13, 2). To значи да је припадност једној

115 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 96, 97, 117.116 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 96.117 M. Broshi, Predestination in the Bible and the Dead sea scrolls, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 236, 237, 238.

41

или другој судбини предодређена. Бог је стекао себи заједницу за вечни народ и по

својој милости препустио је судбини светла (1 QM 13, 9). Бог доказује своју слободу

тиме што одређује судбину свему што живи (1 QS 4, 26). Бог је сваком човеку који

приступа заједници одредио вечну судбину (1 QН 3, 22). У заједници он је постигао

заједништво са небеским светом, те се нашао у заједничкој судбини са анђелима (6,

13).118

Предестинација у смислу детерминизма позната је свим рукописима

Заједнице, али најоштрије је изражена у химнама. Свемир је урезан у Божију мисао:

вечна времена, све године, сви моменти (1 QH 1, 23-25). Tако чак и свака реч, ''дах на

језику'', има свој предодређен смисао (1 QH 1, 27-29). Историја света и душе, Божије

намере и дела, ''пут Божији'' одувек је одређен. Све је унапред тачно фиксирано: Бог

је узрок свега. Човечији напор као да је ишчезао; слободе је нестало. Путеви

човечији одређени су од Бога. Он управља његовим корацима. Ипак, праведни

бирају ''Божији пут'', зли иду властитим; човек је позван да бира, а пропаст га чека

ако зло изабере.

Укратко речено, кумранска теологија, мисао, схватање историје и живота,

проткано је предестинацијом. Бог – Свеузрок, зацртао је пут и судбину; човек није

статиста у драми живота, он бира одређени пут. Предестинација није апсолутна,

екстремна, као што ни есенски дуализам није ни апсолутан, ни екстреман. Статички

аспект – Божији свеодређујући захват у збивања и човекову судбину и динамички

аспект – човеково прихватање властите судбине, срасли су у један животни пут:

човек, његов живот и његова савршеност, коначни је резултат те две неодвојиве

компоненте. Правилник Заједнице наглашава и једну и другу компоненту.

''Катихиза'' (1 QS 3, 13-4, 26) пренаглашава статички елемент, ''казнени кодекс'' (1 QS

6, 24-7, 26) наглашава динамички елемент.119

3.9 Календар и схватање времена

118 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 96.119 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 98, 99, 101, 102.

42

Одмах након открића кумранских рукописа, сазнало се да је кумранска

заједница користила календар који је био другачији од лунарног календара (састојао

од 354 дана) и који су користили свештеници у Храму. Кумранска заједница је

користила соларни календар (од 364 дана), који је још од раније познат у Првој

Еноховој (72-82) и Књизи јубилеју.120 Сваки месец почиње увек у исти дан, у среду.

Тако велики празници (Пасха, Педесетница и Сенице) падају увек у среду. То је

стари свештенички календар, који након вавилонског ропства бива замењен

лунарним.121 Списи који се баве питањем календара све ово потврђују. Док су неки

од ових календарских списа настали под окриљем Заједнице, за неке је порекло

тешко установити, зато што ови списи обично не користе техничке термине које је

користила заједница. Тако нпр. у Литургији анђела, која је најмање редигована и

рецитована од стране заједнице, и Ратном свитку, имамо јасна сведочења о томе да

су чланови заједнице користили соларни календар.

Пошто је време богослужења заповеђено од Бога, пропуст да се богослужи у

тачно време крши се Божија Тора. Кумранска заједница је такође веровала да је

земаљско богослужење у јерусалимском храму било усклађено са небеским

богослужењем на небесима. Са становишта погледа заједнице, свештеници

јерусалимског храма користећи погрешан календар, прекинули су космичку

усклађеност и тиме континуум између небеса и земље. Ово је довело заједницу до

уверења да живе у ''последњим данима'' злог нараштаја, унапред предодређеним од

Бога и да чекају одређено време када ће Бог интервенисати у име истине да би

искоренио преваре. Пратећи исти календар као и анђели на небесима, Кумранска

заједница је веровала да је одржавала ту усклађеност између небеса и земље.

Искуство сливања земаљске и небеске реалности може се искусити у Заједници.

Анђели су присутни у њиховој средини, а људи су уздигнути на небеса.122

3.10 Богослужење (култ)

120 H. W. M. Rietz, The Qumran concept of time, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 205.121 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009, 122 H. W. M. Rietz, The Qumran concept of time, The Bible and the Dead sea scrolls-The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco-Texas 2006, 206, 207, 235, 236.

43

Свакодневни живот есена је био прожет литургијским окупљањем. Ту ваља

споменути обредна прања што их је сваки пуноправни члан пре заједничког обеда

морао извршити урањањем у воду. По извештају Јосифа Флавија, они су након

јутарњег рада, пре заједничког обеда, своја тела опасивали ланеном тканином и тако

се купали у хладној води.123 При пријему у Заједницу, нови члан би добијао кратку

хаљину, прегачу, као и бели огртач. Хаљина је служила при свакодневним обредним

прањима, док се огртач пре тога одлагао. Такође, и жене су имале исту хаљину.124

Ова купања одговарају онима, које су свештеници у храму обављали пре жртвеног

приноса на олтару.125 Стога су чланови Заједнице пре прања одлагали свакодневно

одело и после прања у базену облачили белу хаљину. Уместо, код тадашњих

Јудејаца уобичајених прања руку и ногу, есени захтевају купање целог тела и то је

изгледа одговарало општој тежњи пооштравања прописа, тежњи која се примећује у

последњем периоду постојања јерусалимског храма.126 Есени су себе сматрали

духовним храмовима и на тај начин је долазио до изражаја свештенички карактер

њихове заједнице. Приступ купаоницама је био истоветан са пуноправним

приступом заједници. Прања која су се вршила изван заједнице или без Духа

обраћења, била су бескорисна (1 QS). Само урањање у воду не доноси опроштење

грехова. Опроштај се добија преко Духа у заједници. Међутим, урањање у воду је

опипљив знак припадности заједници, а тиме и у њој загарантовано опроштење

грехова. Урањање у воду могли би смо сматрати најважнијим елементом важећих

прописа о очишћењу (CD 10, 10-13; 12, 11-18). Према Јосифу Флавију, есени би се

купали и онда када би додирнули неког члана заједнице који је припадао нижем

рангу. Ако је то тачно, онда се обредна прања потврђују као чинилац стварања реда

и хијерархије у заједници.

Што се тиче заједничког обеда, неспорно је да је то нешто много више од

обичног насићивања. У рукописима постоје два места која се односе на гозбу. У 1 QS

6, 4-6 не истиче се то да се пре почетка гозбе молило, него то да је морао бити

присутан свештеник који ће изговорити хвалоспев. Тиме гозба поприма своју

123 J. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 104.124 И. Томић, Крштење Св. Јована Крститеља, есенска купања и хришћанско крштење, Св. Кнез Лазар-часопис за духовни препород, година 7, епархија Рашко-призренска, Призрен 1999. Бр.2, 71.125 Ј. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 104.126 И. Томић, Крштење Св. Јована Крститеља, есенска купања и хришћанско крштење, Св. Кнез Лазар-часопис за духовни препород, година 7, епархија Рашко-призренска, Призрен 1999. Бр.2, 73.

44

храмску усмереност. Као што се купкама опонашало свештеничко прање пре

богослужења, тако се заједничком гозбом опонашала гозба коју су у Храму

предводили свештеници. Можемо полазити од тога да је и заједничка гозба имала

карактер богослужења. Треба обратити пажњу на чињеницу да је свештеник

благословио првине хлеба и вина. Младо вино (тирош) наглашава карактер првине.

Хлеб и вино били су благосиљани пре гозбе. Ради се дакле о првинама које

припадају свештенику тј. Богу. Хлеб је овде највероватније ознака за свеукупни

обед, на коме се није само он јео.

У 1 QSa 2, 11-22 можемо видети опис заједничке гозбе која је бројчано и

временски проширена на празнично окупљање свих позваних у заједницу, обојицу

Месија. Свештенички Месија изговара благослов над првинама хлеба и младог вина.

Он га изговара први. Тек онда - то је новост – треба цела заједница, сваки према

свом достојанству, изговарати речи благослова. Жене и малолетна лица су

искључена. Ова гозба треба да се слави све до почетка есхатолошког рата, јер то

празнично окупљање показује сву спремност за тај рат у коме ће сви народи бити

покорени (1 QSa 1, 21) а на његовом свршетку моћи ће се са правом очекивати

обнова уређеног храмског култа.

Све дотле треба у малом кругу десетина обављати заједничку гозбу, увек

изнова, највероватније дневно (2, 21s), у свим подружницама, на сваком месту, где се

на окупу нађе по десет мушкараца изабраних од већа (1 QS 6, 2s). Купке и заједничка

гозба међусобно су повезани унутрашњим устројством. Купке омогућавају приступ

гозби. Тиме што се покајнику тек након годину дана допушта приступ купкама и

гозби, наглашено је заправо средишње значење купки и заједничке гозбе.127

Есени су свештенички покрет. Истовремено, покрет је и критика службеног

свештенства и култа. Међутим, свештенство без култа је секташтво и кумранске

избеглице, напустивши храм, преуредили су култ и прилагодили га свом положају.

Есени су напустили храм јер је профанисан; они су се оделили од злог

свештенства јер се оно дало ухватити у ''три замке Велијалове'' (CD 4, 14-19). Један

од главних грехова што их Кумран пребацује својим противницима, управо је

''профанација светишта'', последњег уточишта Божијег одобравања и милости; то је

жртва и жртвеник, позвана је да ''изврши покајање на земљи'' (1 QS 8, 5; 9, 6; 11, 8).

127 Ј. Gnilka, Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003, 104, 107, 108.

45

Заједница је права кућа Божија, где изабраници, ''синови светла'', врше суштинску

службу Божију (CD 3, 19-4, 4).

Потребно је ипак напоменути да есени нису порицали вредност култа и

жртава у храму, иако су практично прекинули са недостојним службеницима храма.

Есени нису принципијелно одбијали храм и његове литургијске функције (1 QM 2,

16), али су прекинули са храмом и свештенством таквим какво јесте. На тај начин

Кумран одуховљује и продуховљује литургију. Пре него што се дарује жртва, мора

се даровати срце и мисао: очистити живот и душу; иначе жртва остаје прљава.

Материјално жртвовање претпоставља унутрашње, духовно жртвовање.

Молитва је на таквој цени да есен сматра како је она већа него ''сало жртава''.

Заједница је светиште Израиљево; ту ће се опраштати грех ''без меса паљеница и без

сала жртава'', чисти, свети живот и молитва, најлепши је дар жртава (1 QS 3-5).

Молитва је нечујна литургија душе, тихи интимни поклон срца, достигла је свој

највиши облик у завршној химни Правилника (1 QS 10-11). Ту је човечије ништа у

прашини пред величином без граница – Богом; то је песма човечије беде и Божије

милости која је до земље пружила руке (1 QS 10, 8-17; 11,2-22).

Принос усана је пре сваке жртве. Дакле видимо: Кумран је и осиромашио и

обогатио култ и литургију. Напуштен је храмовни култ и ритуал, али је пооштрен

лични култ и ритуал: купања, чишћења, субота, календар и властите светковине,

чврсто су фиксирани молитвени часови. Заједница је полагала необичну важност на

календар. То је један од разлога сецесије у пустињу.

Есенски покрет стварно је шизма унутар Јудаизма. То се најјасније виси на

подручију култа. Једна јудејска мањина под вођством свештеничке мањине Аронове

крви прекинула је са службеним Јудаизмом и основала ''Заједницу Нови Савез''. Они

су се изоловали од службеног култа и литургијског живота око храма. Зато култ у

Заједници постаје све више личан, самосталан, унутрашњи, духован, апстрактан,

мистичан. Унутрашњи живот, читање, разматрање, заједничка молитва, добијају

одлучујуће место у религиозном животу. Тако је Кумран на подручију култа и

духовности велики корак напред, иако изван пута јерусалимског Јудаизма и

храмовног култа.128

128 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 112, 113, 114, 115.

46

3.11 Mорал

Кумрански рукописи, уз све остало, донели су једно изненађујуће откриће:

етичку чистоту, спиритуализирану етику, топли дах побожности, духовност и

унутрашњи живот једне религиозне струје јудејства у смени Завета. Циљ сваке

истинске религиозности је контакт, заједништво са Богом. Кумрански есени су

уверени да они већ живе у том заједништву; то је позив људске иловаче (1 QH 3, 19-

23). Али Бог је светост, и само му се свети могу приближити. Кумрански аскети су

свесни тога, и свога позива на светост. Потребно је напустити изопачени Израиљ,

бежати од већ осуђених, и у крилу Заједнице, прихватити у целости Закон Мојсијев,

чистим аскетским животом, и заједно с небеском заједницом славити Бога. То је

коначни циљ кумранске етике и духовности уопште.

Кумранска етика је етика милости, јер кумрански аскети су свесни свога

праха. Потребно је ипак одмах напоменути да њихова етика још увек остаје етика

Закона, остаје у оквирима Торе. Циљ је заједнице: тражити Бога...''извршавајући

Закон у Заједници како је одредио Бог, преко Мојсија и пророка'' (1 QS 1, 1-11). Тора

је норма морала; зато се мора проучавати ''дан и ноћ'' (1 QS 6, 6-8).

Повратак пуном одржавању Торе створио је тип етике и живота који се још

увек мучио у гомили законских, ритуалних обреда. Есен ипак није роб Тора –

формализма, иако је роб Торе. Све заповести носи унутрашњи динамизам. У

Кумрану сусрећемо оно што до тада нисмо сусретали: тоталну послушност,

сиромаштво и сексуалну чистоћу. Вероватно су ''завети'' у Кумрану мотивисани

напором за потпуним извршавањем законских прописа. Есени су се спремали за

Свети рат, уништење таме и ''синова таме''.

Есени су заједница која вечно живи у присутности Божијој (1 QS 3, 22-24)

која чека знак трубе за последњи бој (1 QM 12, 1-5, 6-10). Сиромаштво у Кумрану

није социјални него више религиозни појам. Глад за материјалним добрима најбољи

је савезник Велијалов. Тадашњи Јудејци су сматрали сиромаштво проклетством.

Одрицање је пракса свих етички великих личности, пракса старих пророка од

Мојсија до Учитеља правде. Кумран је радикализира до највише могућих граница.

Љубав и милосрђе и све социјалне крепости престају на границама Заједнице; за

47

нечланове заједнице мржња је, - мржња као заповест, мржња као врлина (1 QS 1,

10.21).

У кумранским рукописима посебно се истичу неколико особина есена, као

што су истинитост – верност, праведност и понизност. Њихов је циљ ''вршити

истину, праведност и право на земљу'' (1 QS 1, 5; 8, 2). Они су ''синови истине'' (1

QpHab 7, 10). Кумран је битно остао код Торе, иако се осећа жеђ за унутрашњом

чистотом која буди одјек неких од најбољих места у псалмима и пророцима.

Закључак је следећи: Налазимо се на још увек чистом јудејском тлу, у сфери

Тора – религиозности у којој живи есен, док је хришћанство ту пробило уске јудејске

оквире.129

4. ЕСЕНСКО УЧЕЊЕ И РАНО ХРИШЋАНСТВО

129 I. Bagarić, Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996, 108, 109, 110, 111, 112.

48

4.1 Христос и Учитељ правде

И овде су као и код сваког другог проналаска, први утисци увек врло јаки.

Било је и оних, не само међу лаицима, који су преценили и прехвалили кумранске

податке на рачун Новог завета, шта више и на рачун самог Господа Исуса Христа.

Почело се говорити о хришћанству пре Христа, о Христу као реинкарнацији

Учитеља правде, о кумранској вери као прототипу наше Тајне вечере, итд.

Истина, има много појединости у којима се ове две светле фигуре подударају.

Заједнички непријатељ им је јерусалимско свештенство. Ученици им се називају

''синови светла'', мада се кумранци никад не би сложили са Спаситељевом похвалом

неправедног пристава: ''...јер су синови овога века вештији од синова светлости у

своме нараштају'' (Лк. 16, 8). Но, довољно је истаћи неколико разлика. Учитељ

правде је обраћен и после обраћења је свестан своје грешности. Он сам очекује

Месију и те месијанске наде ставља у жариште очекивања својих следбеника.

Спасење повезује не са собом, већ са верношћу Мојсијевом Закону. Колико је над

овим представама узвишен, трансцендентан лик Христов! Јованове ученике упућује

да су на њему испуњени знаци Месијине појаве (Лк. 7, 21-23, а посебно Лк. 4, 21).

Изричито истиче своју безгрешност, ''ко ме од вас кори за грех'' (Јн. 3, 46; уп. Јевр. 4,

16; 9, 28). Христос суверено наступа према Мојсијевом Закону (Мт. 5, 17-48; 19, 3-

9). Спасење својих следбеника не повезује са неком навиком или моралном праксом,

него је изравнао са самим собом.130 За хришћане је Исус Христос – Месија и Господ.

Без вере у Христа Господа не може се схватити хришћанство, нити списи Новог

завета. Исус Христос је и син Давидов, али и Велики Свештеник по ''реду

Мелхиседекову''. Он је и обећани Велики Пророк. У Њему се остварује Нови савез:

''Он нас оспособи за послужитеље Новог савеза, не слова, него Духа: јер слово убија,

а Дух оживљује'' (2 Кор 3,6). Нови савез је склопио у својој крви (1 Кор 11, 23).131 Он

своју божанску величину гради на јединству са Оцем. Он је Алфа и Омега: ''Онај

који има доћи'', испуњење свих обећања.132

130 Н. Мрђа, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону Св. ап. Павла, Србиње-Добрун 2002, 255, 256.131 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009. 132 Н. Мрђа, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону Св. ап. Павла, Србиње-Добрун 2002, 256.

49

Нужно је уочити да се нигде за Учитеља правде не каже да је ''син Божији'', од

Бога зачет, нити да је Месија. Кумранска заједница очекује долазак месије-краља и

месије-свештеника, како смо већ видели. То је све неупоредиво далеко од

новозаветног текста о извештају Исусовог рођења, у којем се кристално јасно каже

да ће Марија по Духу Светом родити ''Сина Свевишњега'' и ''Сина Божијег'', да је

Исус заиста и Син Божији и Син човечији, прави Бог и прави човек.133

Смрт и страдање Учитеља правде представља трагедију, али без посебног

искупитељског значаја. Напротив, уз смрт Христову тесно је везано наше спасење.

Његова смрт не значи катастрофу, већ је повезана са васкрсењем. Она означава

потпуну (Његову и нашу) победу. Премда има кумранских рукописа који говоре о

вери у Учитеља правде као што говоре новозаветни списи о вери у Исуса Христа, ту

се ипак ради о дијаметрално супротној вери. У првом случају се мисли на акцију

Учитеља правде уколико води узвишењу Закона, а у другом се ради о вери у

искупитељску моћ Христову која извршава оно што је закону немогуће, тј.

унутрашње оправдање.134

4.2 Месијанизам – есенско и хришћанско схватање

Oпште ишчекивање Месије било је, према веровању, питање дана, а пут се

припрема у пустињи. Хришћанство је ту дошло до краја и прихватило је веровање да

је Месија, послан од Бога, већ дошао, а то је значило битну промену и у

сотириологији и у есхатологији. Тиме је хоризонт Кумрана био проширен и

превазиђен.135

Учење о месијама, на први поглед звуче као неко почетно хришћанство.136 И

у хришћанском и у есенском месијанизму, Месија (тј. Месије) се појављује на крају

дана да би примио вечно царство; појављује се носећи мач и поражавајући земаљске

и космичке моћи зла. И један и други месијанизам има свештеничке, царске и

133 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009. 134 Н. Мрђа, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону Св. ап. Павла, Србиње-Добрун 2002, 256.135 Е. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983, 25.136 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.

50

пророчке елементе.137 Међутим, они потврђују пре свега да хришћанство није нека

мешавина разних идејних струјања: иранских, вавилонских, грчких, религија

мистерија и гностицизма, како то неки желе доказати, већ извиру из чистог

јеврејског извора. Идеје и чежње које сусрећемо у Новом савезу, у Кумрану и у

другим текствима јеврејске књижевности из тог времена, сведоче да је то општа

јеврејска баштина.

Есени очекују Божије царство и месијанско време. За хришћане је то ''ново''

већ наступило. Чудесна Исусова оздрављења указују да се Царство Божије

остварило у Исусовој личности. То је Божије царство, у којем неће више бити ни

бола, ни патње. То још јаче показује изгон демона: ''Ако ли ја Духом Божијем

изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије'' (Мт 12, 28). Оно што се у

кумранским рукописима очекује у скоријој будућности, на темељу пророштва (Ис

61, 1; 58, 6), еванђеља показују да се све то остварило у Исусу Христу (Лк 4, 18-21).

Есени као и Јевреји очекују долазак Месије, и то Месије сина Давидова и Месију

Великог свештеника, али не очекују божанског Месију, Сина Божијег. Хришћани

верују да је у Исусу Христу истински Месија, божански Спаситељ, већ дошао и у

њему су се на неочекиван начин остварила месијанска обећања: кроз муку, смрт и

васкрсење. Како за Јевреје, тако и за есене, Господњи крст је саблазан. И они траже

знакове, испитују календар-хороскоп, када ће наступити месијанска времена, а нису

открили време милости: Христа, ''Божију силу и Божију мудрост'' (1 Кор 1, 23).138

4.3 Есенска купања и крштење Св. Јована Крститеља

Поредећи есенска купања са крштењем Св. Јована Крститеља, поред великих

разлика, сусрећемо и сличности. Код оба чина имамо купања-потапањем у воду;

захтева се покајање тј. обраћање Богу. Опроштењу човекових грехова мора да

претходи његова метанија. Оба чина су есхатолошки усмерена и указују на скору

будућност, на очекивано скоро очишћење од Бога.

Размишљања и речи старих пророка, Св Јован Крститељ је изнео на нови

начин. За разлику од есена, код њега се купање више не појављује као приватни

137 F. M. Cross, The Ancient library of Qumran & modern biblical studies, Michigan 1980, 221.138 C. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.

51

богослужбени чин, него је јаван и свима приступачан, као духовни преокрет угодан

Богу. Исто тако, ово купање је јединствено и непоновљиво, односно, врши се само

једном (код есена ово није случај), да би се избегла скора катастрофа овог света.

Сличности указују на заједнички миље, а разлике, на самосталност проповеди

Св. Јована Крститеља, кога тешко можемо ставити у контекст са есенима. Његово

крштење је често због његове непоновљивости стављано у контекст са ритуалним

купањима прозелита при њиховом преласку у јудејску религију, но овој сличности

није потребно придавати превелику важност јер се његово крштење објашњава из

његове пророчке делатности, јер он проповеда скори наступ Месије и његовог доба.

Са тим се одбацује и претпоставка да је он, слично као и есени, проповедао нови

Савез., који треба да замени дотадашњи, који је заблудели Израиљ кроз своје

преступе сам одбацио.

Купања прозелита као и есенска купања имају своју основу у храмовном

култу тј. имају везе са свештеничким прањима, уобичајеним ради одржавања

ритуалне чистоте. Хришћанско крштење се ослања на крштење Св. Јована

Крститеља, а његово крштење на ритуална прањасвештеника који су се припремали

за приношење жртава. Тако је и хришћанска теологија крштења снажно испуњена

старозаветним свештеничким представама. У 1 Петр (2, 9) хришћани се називају

''изабраним родом, царским свештенством''.

Новокрштени је у раној Цркви, исто као и код есена, примао беле хаљине, уз

то и миропомазање, као и право потпуног учешћа у Литургији, што се тешко може

ставити у контекст са службом старозаветних свештеника у храму или пак чина

приступа прозелита у јудаизам.

Крштење Св. Јована Крститеља стоји као веза између култних прања

јерусалимских свештеника и хришћанског крштења, те га стога морамо посматрати

кроз угао његовог пророчког посланства, али такође имати у виду да је он био син

свештеника, одн. да његово крштење има снажан свештенички печат.139

139 И. Томић, Крштење Св. Јована Крститеља, есенска купања и хришћанско крштење, Св. Кнез Лазар-часопис за духовни препород, година 7, епархија Рашко-призренска, Призрен 1999. Бр.2, 81, 82.

52

4.4 Eсенски обед и Тајна вечера

Као што је код и код крштења заједничка само вода, а садржај и стварност су

сасвим нешто друго, тако су и овде хлеб и вино заједнички, а садржај и стварност

Господње вечере је нешто сасвим друго, неочекивано, тајанствено.140

Што се тиче кумранске вечере тј. обеда, можемо да допустимо до ситница

њену сличност са Тајном вечером све до часа када се хлеб и вино претварају у Тело

и Крв Христову. Богослужбени састанак с празновањем хлебом и вином, коме

претходи свештеников благослов, заиста представља кумранску посебност (насупрот

синагогалним богослужењима) и приближује га хришћанству.141 Пошто заједница

има извориште у свештеничкој класи, разумљиво је да председава и благослов

изговара свештеник.142 Тим пре, смисао те вечере је што је она увод у гозбу коначних

и блажених времена, што указује и сам Господ на Тајној вечери. Осим тога, њом се

остварује непрестани контакт са Богом. У кумранским списима нема нигде трага

Павловим речима: ''Чаша благослова што је благосиљамо, није ли заједница тела

Христовог'' (1 Кор 10, 16). Ове речи значе потпуну хришћанску веру која нас са

Господом Христом и Оцем Његовим ставља у стварни контакт, а не само идеални.143

Еванђелист Лука нам износи како је Христос установио евхаристију унутар

јеврејске пасхалне вечере (Лк 22, 19), док Матеј и Марко наводе само речи установе

евхаристије. Кумранска заједница има заједнички обед. Након обредног купања у

ћутњи обедују ражани хлеб, разна сочива и салате, и пију тирош, слаткасти мошт.

Нигде се у њиховим списима не спомиње славље пасхе, а поготову нема трага

нечему сличном што би претходило евхаристијском слављу, Господњој вечери.144

Есенски обед се мора разумети као литургијско учествовање на Месијанској

гозби. Учествовање у гозби Царства је такође снажан елемент који имамо и у Новом

завету. То можемо прво видети у Тајној вечери (Мк 14, 25), а затим и у каснијој

140 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009. 141 Н. Мрђа, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону Св. ап. Павла, Србиње-Добрун 2002, 256.142 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009. 143 Н. Мрђа, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону Св. ап. Павла, Србиње-Добрун 2002, 256.144 С. Tomić, Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/, преузето 15. 12. 2009.

53

литургијској пракси Јерусалимске Цркве. F. M. Cross види у Пасхи порекло обеда

заједнице. То је годишњи празник сећања, који се славио у породичној атмосфери.

То опет не значи да је Црква преузела есенски обед, јер се унутар Tајне

вечере налазе значајни оригинални елементи: речи установљења које преображавају

стару Пасху у празник Новог Завета, који се састоји у Телу и Крви Христовој, који

су залог завета.

Екстремно наглашавање чинова и рангирања унутар есенске гозбе је вредно

пажње. У Јеванђељу по Луци (22, 24-30) и Јеванђељу по Јовану (13, 12-16) можемо

видети да Христос саветује своје ученике потпуно супротно есенском рангирању, по

коме се тачно зна где ко од чланова седи по своме чину.145

4.5 Есхатологија – есенско и хришћанско схватање

Есени и хришћани живе у времену (веку) које још није прошло, али ипак

очекују и ново, обновљено време. Зато можемо говорити о ''преклапању'' старог и

новог времена у њиховом постојању као чланова Новог Завета. За чланове ране

Цркве, међутим, ново време је већ дошло. Месија је дошао; васкрснуо је из мртвих.

Васкрсење није само преурањен догађај који се десио. Васкрсење показује да је Ново

Доба наступило. У Новом завету је тај ''степен очекивања'' много већи, него што то

видимо у есенском учењу; хришћанска есхатологија је много ''виша''.

Овај ''момент новог времена'', као и овај ''већи степен очекивања'' имају

велике последице на хришћанско учење. Правни оквир Јудаизма, укључујући и

есенски, бива напуштен. У Новом Добу које је наступило, закон је урезан у срцима

људи. Дар Светог Духа, о коме се говори и у есенском учењу, је изливен и дат раној

Цркви, тако да животом доминира Дух. Нова слобода је заменила или боље речено

испунила старозаветни закон.

Посебни свештенички укус есенског апокалиптицизма у великој мери

одсуствује у раном хришћанству.''...Долази час када се нећете клањати Оцу ни на

гори овој, ни у Јерусалиму...Али долази час и већ је ту, када ће се истински верници

клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају''

145 F. M. Cross, The Ancient library of Qumran & modern biblical studies, Michigan 1980, 234, 235, 236,

54

(Јн 4, 21-23). Због тога, разорење Храма није имало великог утицаја на рано

хришћанство, јер је Христова жртва била довршење сваке жртве.

Хришћани су живели у том ''есхатолошком (будућем) моменту'' у историји

искупљења, где су незнабошци доведени у Царство Божије. Стога је хришћанство

окренуто према свету. Есени су чекали дан када ће само Израиљ бити искупљен од

греха и према томе, они су живели у ''историјском моменту'', дакле, пре потпуне

објаве Царства Божијег, када је спасење било проповедано само Јеврејима.

Свештенички сепаратизам и оно што се погрешно назива Јеврејски

''партикуларизам'' припадају једној фази у историји искупљења. Слобода и оно што

се погрешно назива хришћански ''универзализам'' припадају каснијој фази историји

искупљења...након што је Месија дошао.

''Догађај'' Исуса као Христа, Његово васкрсење, дар Његовог Духа, разликује

ове две есхатолошке заједнице.Могуће је да је Учитељ правде био очекиван као

Месија. Али за Цркву, Исус је већ васкрсао као Месија. Догађај је прошао. Ново

Доба је у потпуности отпочело. Месија је дошао, васкрсао, сео са десне стране Оцу,

иако ће опет доћи у слави.

Требало би нагласити да новозаветна вера није нека нова вера, већ испуњење

старозаветне вере. Црква је прави Израиљ у свом сопственом саморазумевању. Исус

није дошао да представи нови систем универзалних истина, него да испуни дела

Божија, да потврди отачку веру, да покаже право значење Закона и Пророка. Нови

завет не лежи по страни или као додатак Старом завету. Он га потврђује и

комплетира га. Библијска вера није систем идеја, него историја Божијих

искупитељских дела.

Идеја искупљења није учење о васкрсењу, него вера у васкрсење Исуса као

есхатолошки догађај, који уобличава основу Хришћанске вере. То није вера да ће

доћи Месија и дати хришћанству њему посебну карактеристику, него да да

увереност да он влада као Месија који долази и који ће доћи. Христос је Нови Адам,

првина Нове Творевине. Најзад, хришћанска вера се не разликује од јудаистичке по

''етици љубави'', него по новом делу Божије љубави - откривењу Његове љубави у

Исусу, Његовом животу, Његовој смрти и Његовом васкрсењу.146

146 F. M. Cross, The Ancient library of Qumran & modern biblical studies, Michigan 1980, 240, 241, 242, 243.

55

ЗАКЉУЧАК

Oткрићeм кумранских списа, приказан је један не толико до тада познат свет

који је потекао из оквира Јудаизма – есенска заједница. Као што смо видели, иако

заједница стоји чврсто на тлу старозаветне вере и теологије, заједница се у области

свога учења држала и неких само њој својствених црта, непознатих старозаветној

теологији, за које одређени број научника тврди да је дошао утицајем са стране.

Оно што нас као хришћане може интересовати у целој овој ствари, која се

тиче есенског учења и теологије, јесте то што се у последње време, а то траје готово

од времена открића списа па све до наших дана, појавио одређен број научно

56

неутемељених и још више злонамерно-сензационалистичких тврдњи о томе како

корени Хришћанства тобоже леже у мистериозној есенској заједници и њеном

учењу. На тај начин се покушава оспорити истинитост Јеванђеља, Христа и Његове

Цркве коју је основао. Постоји сличност, али само привидна, између новозаветног

хришћанског учења и учења есенске заједнице. То се посебно опажа на пољу

терминологије коју користе обе заједнице. Потребно је озбиљније се позабавити

односом ова два учења и одмах увидети да постоје суштинске разлике међу њима.

Укратко речено, све сличности које постоје могу се објаснити истим јудејским

миљеом у коме је настала и есенска заједница и Христова Црква. Ако бисмо

говорили о суштинској разлици онда је то свакако јединствена и непоновљива

богочовечанска личност Господа Исуса Христа и Његова Заједница – Црква, која је

много више од било које људске заједнице, јер је Његово Тело у коме се цео свет

спашава, а не само некаква ''елита изабраних'', како су есени себе доживљавали. За

разлику од есена који су спасење ''резервисали'' само за себе и своју заједницу,

Христов позив је упућен свима; свако се може у Христу спасити, ако то хоће и жели.

ИЗВОРИ

А) СВЕТО ПИСМО СТАРОГА И НОВОГА ЗАВЈЕТА - БИБЛИЈА, превод Ђуре Даничића и комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве, Свети aрхијерејски синод Српске православне цркве, Београд 2007.

Б) ИЗДАЊА КУМРАНСКИХ РУКОПИСА:

Barthelemy, Dominique, and Jozef T. Milik, eds. Qumran Cave 1. DJD 1. Oxford,Clarendon 1955.

Benoit, Pierre, Jozef T. Milik, and Roland de Vaux, eds. Les дrottes de Murabbaat.DJD 2. Oxford, Clarendon 1961.

57

Baillet, Maurice, Jozef T. Milik, and Roland de Vaux, eds. Les “petites дrottes” deQumrân. DJD 3. Oxford, Clarendon 1962.

Sanders, James A., ed. The Psalms Scroll of Qumrân Cave 11 (11QPsa). DJD 4. Oxford,Clarendon 1962.

Allegro, John M., and Arnold A. Anderson, eds. Qâmran Cave 4.I (4Q158–4Q186).DJD 5. Oxford, Clarendon 1968.

Vaux, Roland de, and Jozef T. Milik, eds. Qumran grotte 4.II (4Q128–4Q157), I:Archaeologie; II: Tefillin Mezuzot et Targums. DJD 6. Oxford, Clarendon 1977.

Baillet, Maurice, ed. Qumrân дrotte 4.III (4Q482–4Q520). DJD 7. Oxford, Clarendon1982.

Tov, Emanuel, Robert Kraft, and Peter J. Parsons, eds. The Greek Minor ProphetsScroll from Nahal Hever (8HevXIIgr) (The Seiyal Collection I). DJD 8.Oxford, Clarendon 1990.

Skehan, Patrick W., Eugene C. Ulrich, and Judith E. Sanderson, eds. Qumran Cave 4.IV:Paleo-Hebrew and Greek Biblical Manuscripts. DJD 9. Oxford, Clarendon 1992.

Qimron, Elisha, and John Strugnell, eds. Qumran Cave 4.V: Miqsat Ma(ase ha-Torah.DJD 10. Oxford, Clarendon 1994.

Eshel, Esther et al., eds. Qumran Cave 4.VI: Poetical and Liturдical Texts, Part 1. DJD 11.Oxford, Clarendon 1997.

Ulrich, Eugene C. et al., eds. Qumran Cave 4.VII: Genesis to Numbers. DJD 12.Oxford, Clarendon 1994.

Attridge, Harold W. et al., eds. Qumran Cave 4.VIII: Parabiblical Texts, Part 1. DJD 13.Oxford, Clarendon 1994.

Ulrich, Eugene C. et al., eds. Qumran Cave 4.IX: Deuteronomy, Joshua, Judдes, Kinдs.DJD 14. Oxford, Clarendon 1995.

Ulrich, Eugene C. et al., eds. Qumran Cave 4.X: The Prophets. DJD 15. Oxford,Clarendon 1997.

Ulrich, Eugene C. et al., eds. Qumran Cave 4.XI: Psalms to Chronicles. DJD 16. Oxford,Clarendon 2000.

Cross, Frank M. et al., eds. Qumran Cave 4.XII: 1 and 2 Samuel. DJD 17. Oxford,Clarendon 2005.

Baumgarten, James M., ed. Qumran Cave 4.XIII: The Damascus Document(4Q266–273). DJD 18. Oxford, Clarendon 1996.

Broshi, Magen et al., eds. Qumran Cave 4.XIV: Parabiblical Texts, Part 2. DJD 19.Oxford, Clarendon 1995.

Elgvin, Torleif et al., eds. Qumran Cave 4.XV: Sapiential Texts, Part 1. DJD 20. Oxford,Clarendon 1997.

58

Talmon, Shemaryahu, and Jonathan Ben-Dov, and Uwe Glessmer, eds. Qumran Cave4.XVI: Calendrical Texts. DJD 21. Oxford, Clarendon, 2001.

Brooke, George J. et al., eds. Qumran Cave 4.XVII: Parabiblical Texts, Part 3. DJD 22.Oxford, Clarendon 1996.

Garcia Martinez, Florentino, Eibert J. C. Tigchelaar, Adam S. van der Woude, eds.Qumran Cave 11.II: 11Q2–18, 11Q20–31. DJD 23. Oxford, Clarendon 1997.

Leith, Mary Joan Winn, ed. Wadi Daliyeh Seal Impressions. DJD 24. Oxford,Clarendon 1997.

Puech, Emile, ed. Qumran Grotte 4.XVIII: Textes Hebreux (4Q521–4Q578). DJD 25.Oxford, Clarendon 1997.

Alexander, Philip, and Geza Vermes, eds. Qumran Cave 4.XIX: 4QSerekh Ha-Yahad.DJD 26. Oxford, Clarendon 1998.

Cotton, Hannah M., and Ada Yardeni, eds. Aramaic and Greek Documentary Texts fromNahal Hever and Other Sites, with an Appendix Containinд Alleдed Qumran Texts (TheSeiyal Collection, II). DJD 27. Oxford, Clarendon 1997.

Gropp, Douglas M. et al., eds. Wadi Daliyeh II: The Samaria Papyri from Wadi Daliyeh andQumran Cave 4.XXVIII: Miscellanea, Part 2. DJD 28. Oxford, Clarendon 2001.

Chazon, Esther G. et al., eds. Qumran Cave 4.XX: Poetical and Liturдical Texts, Part 2.DJD 29. Oxford, Clarendon 1999.

Dimant, Devorah, ed. Qumran Cave 4.XXI: Parabiblical Texts, Part 4: Pseudo-PropheticTexts. DJD 30. Oxford, Clarendon 2001.

Puech, Emile, ed. Qumran Grotte 4.XXII: Textes Arameens, Premiere Partie (4Q529–549).DJD 31. Oxford, Clarendon 2001.

Flint, Peter W. and Eugene C. Ulrich. Qumran Cave 1.II: The Isaiah Scrolls. DJD 32.Oxford, Clarendon, forthcoming.

Pike, Dana M., Andrew S. Skinner, and Terrence L. Szink, eds. Qumran Cave4.XXIII: Unidentified Fraдments. DJD 33; Oxford, Clarendon 2001.

Strugnell, John et al., eds. Qumran Cave 4.XXIV: Sapiential Texts, Part 2; 4QInstruction(Musar le Mevin): 4Q415ff, with a Re-edition of 1Q26 and an Edition of 4Q423.DJD 34. Oxford, Clarendon 1999.

Joseph M. Baumgarten et al., eds. Qumran Cave 4.XXV: Halakhic Texts. DJD 35.Oxford, Clarendon 1999.

Pfann, Stephen J., and Philip Alexander, eds. Qumran Cave 4.XXVI: Cryptic Texts andMiscellanea, Part 1. DJD 36. Oxford, Clarendon 2000.

Puech, Emile. Qumran Cave 4.XXVII: Textes araméens, deuxičme partie: 4Q550–575,580–582. DJD 37. Oxford, Clarendon, forthcoming.

James H. Charlesworth et al., eds. Miscellaneous Texts from the Judaean Desert. DJD 38.

59

Oxford, Clarendon 2000.

Tov, Emanuel et al., eds. The Text from the Judaean Desert: Indices and an Introduction tothe Discoveries in the Judaean Desert Series. DJD 39. Oxford, Clarendon 2002.

ЛИТЕРАТУРА

1) Bagarić, I., Kumranski rukopisi i Novi zavjet, Tomislavgrad 1996.

2) Broshi, M., Predestination in the Bible and the Dead sea scrolls, The Bible and the Dead sea scrolls - The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco - Texas 2006.

3) Verber, E., Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Beograd 1983.

4) Vidović, P., Kumran u Novom zavjetu, http://www.hrcak.srce.hr/file/3398, преузето 26. 12. 2009.

5) Gaster, T. H., The Dead sea scriptures (with notes and introductions), New York 1976.

60

6) Глумац, Д., Библијска археологија-скрипта, http://serbianforum.org/skolski-udzbenici/64845-biblijska-arheologija-skripta.html, преузето 15. 2. 2010.

7) Gnilka, J., Prvi kršćani - izvor i početak Crkve, Zagreb 2003.

8) Мрђа, Н., Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону Св. ап. Павла, Србиње-Добрун 2002.

9) Puech, E., Resurrection: The Bible and Qumran, The Bible and the Dead sea scrolls - The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco - Texas 2006.

10)Rebić,A.,Kumran-otkrićetisućljeća,http://www.ieee.hr/download/repository/BiblijaFER_00.doc, преузето 11. 01. 2010.

11) Rietz, H. W. M., The Qumran concept of time, The Bible and the Dead sea scrolls - The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco - Texas 2006.

12) Стојановић, Д., Кумран и есени, Београд 2004.

13) Томић, И., Есенске апокалипсе, Хришћанска мисао 9-12, 1997.

14) Томић, И., Крштење Св. Јована Крститеља, есенска купања и хришћанско крштење, Св. Кнез Лазар-часопис за духовни препород, година 7, епархија Рашко-призренска, Призрен, 1999. Бр.2

15) Томић, И., Противници есенске заједнице у кумранским списима, Београд 2004.

16) Tomić, C., Istina o Kumranu, http://www. freewebs.com/istinaokumranu/,преузето 15.12.2009.

17) Campbell, J. G., Deciphering the Dead sea scrolls, Bodmin 2002.

18) Collins, J. J., What was distinctive about messianic expectations at Qumran, The Bible and the Dead sea scrolls - The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco - Texas 2006.

19) Cross, F. M., The Ancient library of Qumran & modern biblical studies, Michigan 1980.

20) Qimron, E., Dualism in the essene communities, The Bible and the Dead sea scrolls - The Dead sea scrolls and the Qumran community (volume 2), Waco - Texas 2006.

61