Stepanov, Prikaz Knjige M. Janicijevica

8/19/2019 Stepanov, Prikaz Knjige M. Janicijevica

1/80

ISSN-0352-5724 | UDK 80/81(082)

Z B O R N I KMATICE SRPSKEZA FILOLOGIJU I LINGVISTIKU

LVIII / 2

N O V I S A D2 0 1 5


2/80

К Р И Т И К Е И П Р И К А З И

UDC 811.163.41’373.21

Александар Лома.Tопонимија Бањске хрисову ље: ка осмишљењуста росрпског топономастичког речника и бољем познавању

општесловенских именословних образаца. Београд: САНУ, 2013, 386 стр.(= Библиотека Ономатолошких прилога / САНУ, Одељење језика и

књижевности, Одбор за ономастику; 2).*

Наш једини часопис посвећен искључиво ономастици,Оно мато лошкипри ло зи, у трећој децени ји излажења обогаћен је посебном едици јом повре-мених из дања, на зва ном Библиоте ка Оно мато лошких при лога,1 у окви руко је се недавно2 по јавио већ други наслов,Топони ми ја Бањске хрисову ље.

Иако њен већи део запрема речник ста росрпских топонима, ова моногра-фи ја доноси много више од самог речника имена места и топографских појмо-ва једне владарске повеље из XIV века. То је студи ја из српске, ста росрпске исловенске ономастике какву досад нисмо имали: у нашој средини уопште ни јепосто јало ни шта слич но, а на ши рем сло венском те рену, где су оно мастич кестуди је неупо редиво разви јени је него у нас, тешко да јој се може наћи пандан – не по обиму и захвату грађе већ по свестраности и продубљености анализе.

Ради се о књи зи ко ја је би ла пред одре ђена да бу де из узет на, већ за тошто је такав сам предмет њеног истраживања, Бањска хрисову ља(БХ)3 – ито из више разлога ванлингвистичке и лингвистичке при роде: БХ садржине само обиман него и необично разуђен топономастички мате ри јал,4 а језик

* Овај приказ је резултат рада на про јекту „Етимолошка истраживања српског језика ииз ра да Ети мо лошког речника српског је зика” (бр. 178007) ко ји у це ли ни фи нан си ра Ми ни-старство просвете, науке и технолошког разво ја Републике Срби је.

1 Се ри ју је отво рила монографи ја Радојке Цицмил-Реметић,Топони ми ја Пивске планине,Београд 2010, 354 стр.

2 Па пир на вер зи ја је, из фи нан сиј ских раз лога, до ста за доц ни ла за елек трон ском ко ја је одав но до ступ на на сај ту СА НУ (31.08.2015.).

3 Ова владарска повеља са златним печатом позната је и под именом Светостефанска,према свецу коме је била посвећена гробна црква краља Стевана Уроша II Милутина, али се,као дистинктивни ји, све више ко ристи епитет изведен од имена манасти ра (ко ји је краљ Ми-лу тин осно вао 1313. го ди не, на об ро ниц ма пла ни не Ро го зне, бли зу Зве ча на). Хри сову ља јена пи са на 1316. го ди не, а за тим је, као и мо шти да родав ца, кра ља Ми лу ти на, има ла бур нуисто ри ју ко ја се завршила у турском царском архиву где су је кра јем XIX века открили ау-стриј ски чи нов ни ци. Пр ви пре пис је из дао Љу бо мир Ко ва чевић 1890. у Бе огра ду (го то воисто вре ме но је пу бли ко ван и Ја ги ћев у Бе чу), а тек не дав но је, 2011. го ди не, проф. Ђор ђеТрифуновић об јавио репрезентативно издање. Његов први том садржи фотографи је свих ли-стова повеље, а други том, по ред преписа, и пар пропратних студи ја – једна од њих, посвеће-

на анализи топонима БХ, додатном проши реном и продубљеном анализом, као и форми рањем речника, из расла је у монографи ју ко ја је пред нама.4 Таква ситуаци ја последица је не само ши рокогрудости Милутинове према манасти-

ру у чи јој је цркви наме равао да се сахрани, већ и његове владарске замисли да задужбини


3/80

246

ко јим је написана представља драгоцено сведочанство језичке исто ри је, до-вољно рано – у односу на друге две значајне ста росрпске повеље, Дечанску и При зренску – да чува дистинктивне црте битне за реконструкци ју (в. нап.

6, 12).Дру ги фак тор осо бености ове књи ге за слу га је са мог ау то ра: ње говакомпетентност, проистекла из вишедеценијског студиозног бављења српскоми словенском ономастиком, омогућила му је да читав корпус подвргне изу-зетно продубљеном проучавању на нивоу српског језика (попис ва ри јаната,евиденти рање исто ријских потврда, унакрсно по ређење исто ријских и етно-графских изво ра итд.) као и ши рокој компа ративној анализи, на словенскоми балтословенском плану. У домену квантитета, то је имало за последицуда су осим 651 топонима садржаног у насловима у речничком делу, описании многи други, како ста росрпски тако и савремени топоними, као и бројна

лична имена и многи апелативи. Тиме ова књига пре раста у истински ста- росрпски – и српски уопште – топономастички речник, па чак и у етимоло-шки речник ограниченог захвата.

Пре него што представимо неколико илустративних приме ра од редница речника, треба се упознати са сложеном структу ром ове монографи је.5

Након „Уводне речи” (стр. 9) следи Прво, уводно, поглавље „Предмети циљеви истраживања” (11–18). На свега неколико страна аутор је подроб-но из ложио све што је бит но за раз уме ва ње те ма ње го вог ис тра жи ва њанаведених у наслову и поднаслову – на рочито скрећући пажњу на елементеподнаслова.

Прво по јашњава да су општесловенски именословни о б р ас ц и „онетопоним ске и ан тро поним ске струк ту ре ко је се ви шекрат но ре али зу ју на једној језичкој те рито ри ји у истом или ва ри ра јућем лику; ва ри јантност мо-же бити фонетска, морфолошка и лексичка. Однос међу по јединим реали-заци јама, илу стро ван па ро вима ста ро срп ских и ино сло вен ских па ра лела,иде од потпуне подударности (стсрп. Га лич : рус. Га лич), преко закономерноггласовног разилажења (стсрп. Крабијно : рус. Ко робейно< псл. * Korbьjno) имор фолошко-твор бених ва ри јаци ја (стсрп. Сту деница : рус. С ֳ уденка) до различитих лексичких попуна обрасца (стсрп.Стра шна стҍна : чеш.Strašná skála)” (стр. 12).

У наставку се прецизи ра да је с т а р ос р пс к и т оп он ом ас т и чк и р е чн и к, заправо „жељена база речнички уобличених података о свим то-пони ми ма ... по сведоченим у ста ро срп ским и срп ско сло вен ским спо мени-цима”, ко ју треба конципи рати тако да средишњу улогу у интерпретаци јипо јединог имена игра опредељење творбеног типа (у окви ру неке посто јеће

пода рени поседи треба да буду што ши ре распо ређени диљем „ко ренитих” српских земаља(стр. 295–296, в. и нап. 7).

5 На први поглед, ова монографи ја се обимом од 386 страница сврстава у уме рено опшир-не. Ме ђу тим, већ ле ти ми чан пре глед увод них по гла вља, а на ро чи то реч нич ког сег мен та,открива велику графичку економичност (низом скраћеница, од уобича јених као што је ЛИ =

„лично име” или f. за „femininum”, до нестандардних као „изм. ост.” = „између осталог”, дакле8 словних места уместо 14) као и компактност лапидарно формулисаних опаски и судова – штододатно увећава садржајност те 651 од реднице и свих комента ра ко ји су из њих проистекли,те били суми рани у завршним поглављима.


4/80

247

ти пологи је) у ко ју свр ху је ов де, на осно ву до вољ но ве ли ког ста ро срп скогузо рка, начињен прелиминарни модел творбене типологи је ко ји је отво ренза будуће до раде на основу новог мате ри јала (13–15).

И најзад, описана је БХ као извор топономастичке грађе, тако што је она стављена у контекст три ју великих оснивачких повеља (друге две су Дечанска хрисову ља, у сво је три ва ри јан те, и Свето ар ханђелска или При- зренска хрисову ља ца ра Ду ша на) ко је оби лу ју оно ма стич ким по даци ма саста ро срп ског тла. Ме ђу њи ма је БХ не са мо нај ста ри ја (сам по че так XIVвека), него се одлику је највећом верношћу и прецизношћу записа антропо-нима и топонима.6 Ова прецизност на нивоу графи је представља драгоценополазише за темељно етимолошко разматрање и иначе богате и квалитетнеономастичке грађе ко ју садржи БХ. Најзад, ту су и географски разлози јерБХ сво јим инвента ром имена отва ра најши ри (међу три повеље) увид у то-

пографи ју онога што аутор назива „језгреним српским земљама преднема-њићког доба”7 – дакле, БХ пружа најбољи узо рак ста росрпске топоними је,и по ши рини захвата и по квалитету записа.

Друго, централно, поглавље „Речник топонима забележених у Бањској хрисову љи” (19–237) почиње кратким освртом на поступак ексцерпци је, за-тим описом структу ре од реднице, прегледом правила транскрипци је и подсе-ћањем на азбучни редослед (због позици је три слова ко јих нема у савременојсрпској азбуци). Затим следи речник ко ји на 216 страна доноси 651 од редницу(осим „празних”), ко је су структу ри ране тако да по ред наслова нормализо-ва ног у вер за лу, и ори ги нал ног ли ка ре чи (или син таг ме) те гра матич когод ређења и локаци је (у Ковачевићевом препису, в. нап. 3) садрже коментар(ситни јим слогом!). Према прилици, чине га следећи пригодно обележенисегменти: формална запажања и по јашњења у вези са начином писања, гла-совним ликом, особеностима деклинаци је, идентификаци ја имена у другимизво рима и на те рену, те творбена класификаци ја назначена упућивањем напа раграфе у посебном одељку „Тво рба” и, на кра ју, етимологи ја поткрепље-на, по могућству, што непосредни јим па ралелама из целог словенског света,те за вршни ети молошки ко мен тар. Сва ки сег мент по чи ње од го ва ра јућомико ни цом, што олак ша ва сна лажење у згу сну том тек сту сит ног фон та. Заши ре изводе из неколико од редница ко јима се илустру ју битни доприносиовог речника, в. на кра ју ово приказа.

Тре ће, кључ но, по гла вље „Твор бени ти пови то пони ма за сту пље ни у Бањској хрисову љи (239–266) доноси 36 основних типова и око стотину под-типова. Овде су размотрени: 1. Топографски термини у Бањској хрисову љи и 2. (и даље) Тво рба топонима у Бањској хрисову љи. Ту се издва ја ју:

1.1. Називи за фисиогне топографске објекте (њих 7), 1.2. Називи за антро-погене топографске објекте (њих 11) и 1.3. Метафо ре и експресивне формаци је

6 Ту се слова ҍ и ь готово без изузетка, аы у већини случа јева, пишу управо тамо гдеим је етимолошки место – без супротних случа јева хиперко ректног писањаь заа, ҍ зае, ы заи – и чу ва се раз ли ка из међу твр дог и ме ког р. Ти ме је од ра же на ја сна ди стинк ци ја из међу

ко ренских вокала у лысьць (од псл. *lysъ ‘ћелав, го’) и лисиче рав’ни (од псл. *li sica ‘Vul pes’итд.) (в. стр. 15).7 У питању су просто ри од Саве до јужног Примор ја и Скадарског језе ра, од Пеште ри

до изво ра Лима, од Лаба до источне Херцеговине (в. стр. 16, такође 295–296).


5/80

248

(њих 2 тј. 4). У наставку се (§§ 2–7) нижу конкретни тво рбени типови: 2.Атрибутивне синтагме (АС) и асуфиксална универбизаци ја (АУ): 2.1. При-марни придеви; 2.2. АС са посесивима на - јь; 2.2.1. АС (од сложених антро-

понима, од хипоко ристика и надимака, од радних именица и поимениченихпридева на -ьсь са значењем колективне припадности, од етника, од странихименских основа, од звања, од зоонима, те Проши рења са -n- јотованог су-фикса; 2.2.2. АУ (од сложених антропонима, од хипоко ристика типа Будим,од хи поко ристи ка на - ъkо (-ьkъ), - ьсь, од из ведени ца на - ьсь са гла го лом уосно ви, од то пони ма, од дру гих сло вен ских осно ва, од стра них име на, одзоонима; 2.2.3. Придеви од зоонима на -ьјь; 2.3. Придеви на -ьnъ; 2.4. При-деви на -оvъ и међу њима АС одu -основа, од(ј)о-основа, ода-основа, те АУод ū̆- основа, о-основа; 2.5. Придеви на -inъ, уз дистинкци ју између његовепосесивне и дескриптивне функци је и разликовање АС од АУ, те издва јање

случа ја када -ьn’ь-jь > њи; 2.6. Придеви на -ьskъ, у АС и АУ; 2.7. Придеви на-ěnъ; 2.8. Глаголски придеви као pt. perf. pass. на -nъ (АС и АУ); pt. perf. pass.на -tъ; pt. praes. act. na -ǫt’ ; ге рунд на -tьjь; 2.9. Остала придевска образовања(-atъ, -astъ), у АС и АУ;

3. Универбизаци ја са суфиксаци јом: 3.1. са суфиксом -ikъ(од основнихпридева, придева на -ьnъ, и на -оvъ); 3.2. са суфиксом -ica (од основних при-дева, од ј-посесива, од придева на -ьnъ, на -еnъ, на -ěnъ те придева на -оvъ,-аvъ и од глаголских придева, активних и пасивних); 3.3. са суфиксом -ьcь (од основих придева, од придева на -(ь)јь, на -ьnъ, на -оvъ, на -аvъ, на -ivъ,-аvъ и од партиципа перфекта активног; 3.4. са суфиксом -ъkь; 3.5. са другимунивербизу јућим суфиксима -аr’ь, -аvа;

4. То пономи зова ни ан тро пони ми: 4.1. Ет нони ми и ет ни ци (у об ли кумножине); 4.2. Називи по занимању (у облику множине: на -ьcь, -аčь, -аrь;у облику јединине); 4.3. Лична имена (у облицима множине и једнине); 4.4.Родовски надимци (у облику множине: сложени, други, и страног по рекла);4.5. Патронимици на -it’i; (у облику множине и јединине);

5. Се кун дар на де ри ва ци ја од дру гих то пони ма: 5.1. Де ми ну ци ја; 5.2.Плу рализаци ја; 5.3. Композици ја; 5.4. „Мемо ративи” на -inа; 5.5. Етници на- јаnе; 5.6. Ктетици на -ьskъ(јь); 5.6.1. АС; 5.6.2. АУ; 5.6.3. СУ; 5.6.4. Етницина -ьcь, pl. -ьci; 5.6.5. секундарно -icа; 5.7. Сраслице, повратне изведенице одктетика; 5.8. Образовања по аналоги ји;

6. Синтагме: 6.1. Посесивни генитив + десигнат (једночлана генитивскадопуна: у називима катуна, у називима других објеката); 6.2. Број + именица;6.3. Препозиционе синтагме; 6.4. Предикатске синтагме;

7. Страна и не јасна имена: 7.1. Предсловенски супстрат, пренесени суп-страт; 7.2. Адстрат; 7.3. Имена не јасне структу ре.

Четврто поглавље „Развој и промена топонима од њиховог бележења у Бањској хрисову љи до данас” (267–281) – а већина их јесте очувана, у истомили измењеном лику – осим пописа непромењених имена, садржи и детаљ-ну класификаци ју фонетских и морфолошких измена и преосмишљења. Тусе налазе следеће катего ри је:

1. Имена очувана у неизмењеном лику;2. Закономерни гласовни разво ји: 2.1. Разво ји савремени са БХ (депала-тализаци ја, делаби јализаци ја, озвучење полугласа, замена јата, прелазчр >цр);


6/80

249

2.2. Разво ји позни ји од БХ (прелаз л > о, елиминаци ја х, ново јотовање, дру-ге гласовне промене опште језичког домаша ја: контракци је ији > ū, оје > о;упро шће ња и про мене у кон сонант ским гру пама, као дм > м, св > с, -стн- >

-с-, пк > вк, мњ > вњ; локални разво ји у на родним гово рима, каочј >ч, шк > чк);3. Спо радични (несистемски) гласовни разво ји и колебања: 3.1. Диси-ми латор но-аси ми латор не про мене; 3.2. Дру ге про мене; 3.3.1. Из мене у су-фиксалном делу узроковане морфолошким преобликама; 3.3.2. Различитифонетски разво ји (асимилаци ја, метатеза) и на родна етимологи ја; 3.4. Језич-ка интерфе ренци ја;

4. Морфолошке измене: 4.1. Промена рода (n. > f., n. > m., f. > n., m. pl. >f. pl.); 4.2. Промена бро ја (pl. > sg., sg. > pl.); 4.3. Промена рода и бро ја (m. pl. >n. sg.: -ићи > -иће, -ци > -це, -ани > -ане, -aрје > -аре);

5. Уни вер биза ци ја: 5.1. Асу фик сал на уни вер бизаци ја (са от па да њем

апелативног члана, са променом рода и/ли бро ја, са отпадањем атрибутивногчлана); 5.2. Суфиксална универбизаци ја (суфиксима -ик, -(ј)ак, -ица, -ац, -ар,-ија);

6. Надоградња и разградња: 6.1. Очување у секундарним АС (придода-вањем атрибута, адјективизаци јом апелатива); 6.2. Очување у секундарнимде риватима (у основи етника на -ане, у основи ктетика на -ски, као део АС,универбизовано); 6.3. Елиминаци ја суфикса?8

7. Преоблике и преосмишљења: 7.1. Секунда рна суфиксаци ја (секундар-но -ина, страна де риваци ја), 7.2. Надоградња суфикса; 7.3. Замена суфиксаи преоблика завршетка: типске преоблике (суфиксом -ина, -ача, -шница уме-сто - штица (< *- ьsk + *- icа), - уша, дру ге за мене, сло жени су фик си, дру гепреоблике; 7.4. Декомпозици је, прекомпозици је; 7.5. Преосмишљења: у АС,у сложеним именима, у ко ренском слогу.

Пето поглавље „Вантопономастички доприноси” (283–294) доноси ос-врт на оно што ова топономастичка енциклопеди ја у малом, ван сво је основ-не тематике, пружа другим лингвистичким дисциплинама. Илустру је се токонкретним приме рима ко ји чине: а) допринос познавању п р ас л ов е нскел е кс ик е (кроз реконструкци је праоблика ко јих нема у два водећа прасло-венска речника),9 б) допринос познавању с т а р ос р пс к е л е кс ик е (крознај рани је, ди ректне као и инди ректне, потврде за око 130 речи),10 затим

в) допринос познавању с т а р ос р пс к е и п р ас л ов е нс к е а нт р оп о -8 Ов де знак пи та ња ука зу је на раз ли чи те мо гућ но сти ту ма чења по ре кла не ких асу-

фиксалних облика: плод морфолошке реанализе; упо редно посто јање асуфиксалних и извед-них ликова још од ста рине; eвентуално упрошћење у страном изгово ру.

9 То су: *běky, -ъve, *byrъ, *děži, -ъve, * golda, * xro pati, * jelekъ, * jьrica, *ka slo (< *kat-slo-),*kǫdrъjь, *krivotulъ, *kučь, *kyjerězъ, *litъ, *mьd’elъ /mъd’elъ, *orstělь, док се од реднице *čędlo,* grob(l)’a, *klęka, *ko poryja, *korbьji, *lu pežь, *or zdolьjeдопуњу ју недоста јућом ста росрпскомграђом.

10 Међу њима се, у обе скупине, налазе тако „обични” апелативи каобрус, гумно, дупе,клупа, кутао , лађа, пруд, називи за биљни покров ( рудина, шу ма), затим основни фитонимикаобор, буква, брест, врба, драча, крушка, купус, лук, орах, папрат , раж , ти ква, храст , шип,

те термини за хидрографске (ба ра, слати на) и топографске објекте, укључу јући анторпогене:бадањ, балван ‘брвно за прелаз преко воде’,град ‘ста ја’, кош ‘спремница за жито’,цеста (тј.цҍста) ‘пут’ итд. Осим основ них ре чи, ту су и из ведени це као ка мичак, кривача, при мор је,бачвар, рибар, стре лац (в. стр. 286–289).


7/80

250

н и м и ј е (кроз два десетак име на, у ста ро срп ском до сад не посве дочених,међутим од ражених у топонимима)11 и на рочито г) допринос и с т о р и јско јф он ол ог и ј и српског језика (оства рен првенствено захваљу јући томе што

се у БХ прецизно бележи, не само полуглас и јат – што је одлика и другихспоменика – већ се доследно регистру је и је ри и палатално р).12Шесто, завршно поглавље „Значај Бањске хрисову ље за културну и ет-

ничку исто ри ју” (295–300) након осврта на идеолошки и практични значајМилутиновог оснивања манасти ра у Бањској,13 истиче се да је ова анализапоказала да је топоними ја светостефанског поседа „у тој ме ри језички ујед-начена, (ста ро)српска или, на дубљој равни, словенска, да се може сматрати... једним од најсадржајни јих и најбољих до нас доспелих узо рака архаичногсло вен ског то пограф ског име нова ња. То пограф ски тер ми ни, де ри ва ционеоснове, творбени модели – све је то највећим делом проистекло из познопра-словенског језика ...” (стр. 296). Слободно се може рећи да она заправо до-приноси разби јању увреженог „мита” о алоглоти ји пошто битно мења пред-ставу „о топоними ји српских земаља ко ја се обликовала у науци и ши рокимобразованим круговима пре више од сто година, и добрим делом одржаладо данас ... да ово тле врви траговима предсловенског, романизованог илине романизованог становништва ко је су Словени затекли и мешали се са њимнакон досељења на Балкан. Таква слика ство рена је због присуства бројних„там них” име на у да нашњој то пони ми ји, ко ја се не ту маче из са вре меног

језика или бар ни су на пр ви по глед пре позна тљи ва као сло вен ска. ... Ов де

раз мо тре ни узо рак БХ на меће за кљу чак да је исти на упра во су прот на, а11 То су: * Gorazdъ ( Го ражде ), *Go stivarъ (гости варски), *Gošь ( Гошево), * Dal’ęta

( Да љетин ждре биј), * Domaněgъ ( До манҍзи), * Dor gočajь ( Драгочај), * Koriměrъ ( Ко ри ља),* Plemęta ( Пле мети но), * Ręd’ь ( Ређево), *Sadlъkъ /*Sadlъko (Салче гладе), *Tušiměrъ (Туши мља),* Xoti slavъ ( Хотиш), * Xъtětъ ( Хтҍтова), * Xudъkъ ( Худач?), *Čьrninъ (Чр̥нинов поток), *Čьrno slavъ (Чр̥ноша).

12 За случа јеве бележења слова је ри као и јасне од разе очувања палаталности р’ (назна-чене пре јотаци јом у по ложа јима ис пред ѥ , я , ю), узо рни су у БХ при ме ри име ни це си рење [сырѥниѥ ] ‘сир’ и пре зимена Видра ревић [выдрарѥвики], на шта је ука зао још Па вле Ивић1987. Овде А. Л., будући свестан знача је те (иначе понекад оспо раване) по јаве указу је на низтаквих потврда у виду nomina agentis на псл. *-ar’ь, gen. -ar’a, pl. -ar’e ( рыбарѥ , говедарѥвьбродь, мрҍжарѥви ла зи, ко зарѥво), то пони ми ма (дьбрѥв’штица, рюишта), а као крун скидоказ за чување палаталности р’ у језику БХ види обликωря хь иза кога „не може ста јати цсл.орҍхь, већ само стсрп.ор јах као прелазни ступањ гласовног разво ја од псл. *orěxъ ка новосрп-ском (новоштокавском)орах.” Даље у фусноти (бр. 149) А. Л. истиче да Даничић у Рјечникукњижевних ста рина српских има чак пет потврда ове именице (једну из на родног језика, кодТеодоси ја, остале из правних докумената), ни једном са графи јом - рѥ -. А потом уздржано из-носи став да се „чини да БХ пружа довољно основа за закључак да се на делу ста росрпског језичког просто ра почетком XIV века још гово рило говеда р’ев, ор’е, р’ути ‘рикати’ и сл. Насловенском југу то представља архаичну црту, ко ја се до данас сачувала у словеначком” (в.стр. 290–291). На сличан начин се, аналитично и таксативно, разматра ју позици је у ко јима сеу БХ среће слово ы, уз идентификаци ју оних у ко јима долази до колебања саи – све у ши ремста росрпском и словенском контексту (стр. 292–293).

13

Градитељски узор му је била Немањина Бого родичина црква у Студеници, а поседему је до делио „у гра ни цама „ко ре ни тих” срп ских зе ма ља ... ко јима је вла дао ро доначел никСте фан Не ма ња, и не за ла зећи у те ри то ри јал не те ко ви не сво је соп стве не вла да ви не” (стр.295–296).


8/80

251

можемо рећи већ на основу досадашњих, иако непотпуних, увида, да га грађадру гих из во ра не би бит ни је из мени ла. Ка да те то бо жње пред сло вен скеостатке сагледамо у њиховим изворни јим ликовима и у ши роком, свесловен-

ском по редбеном видокругу, показу је се да се у огромној већини случа јевазаправо ради о реликтима из раних сло јева словенске топоними је на овомтлу” (стр. 297, уп. и ниже описани пример именицакатун). Као илустраци јуте чињенице, на кра ју поглавља четво ростубачна табела доноси текст оме-ђења севернометохијског села Бање па ралелно на чети ри језика: у ста росрп-ском оригиналу из БХ, на претпостављеном познопрасловенском (из VI века,ка кав се го во рио пред се обу из За кар патја), на ста ро словен ском (из IX –XIвека, какав се гово рио у залеђу Солуна), на савременом руском језику – са барпетнаест ста рих словенских топонима (међу ко јима је и сама Бања, као јошпрасловенска позајмљеница из латинског).

На кра ју књиге, као што је уобича јено, налазе се Скраћенице (стр. 301),Изво ри и ли те рату ра (302–310), Ин дек си (311–381) – где се из два ја Ин дексимена (311–346, одво јено ћи рилица, латиница, грчки), Индекс речи (347–381,сорти раних по језицима)14 и најзад Резиме на енглеском (382–386). Оно штони је уо бича јено је сте обим ин дек са: на 70 стра на, у два ступ ца, са око 50 редова у сваком, ту се нашло укупно близу 7.000 облика. Од тога српских иста росрпских тј. српскословенских речи има близу 1.300, док српска именачине велику већину у ћи риличном индексу од ско ро 2.800 јединица. Несра-зме ра између ових бројки и укупно 651 од реднице речника потиче не самоод ва ри јантности основних облика и њихових изведеница, него и отуд штовећина од редница осим насловног топонима из БХ, садржи и још неки (ге-нетски, географски, семантички) близак топоним или апелатив ван БХ: нпр.под Ва лач и Ва љево (в. доле), под Дрим и Дрина, под Пећ ипећина, под Плав и сплав, под При зрен и Озрен, подче ло и заче ље, проче ље, наче ло. Управото је раз лог што овај реч ник да леко пре ва зила зи оп сег не са мо БХ, већ иста росрпског топономастикона, претва ра јући се тако у прелиминарни све-укуп ни срп ски то понома стич ки реч ник. Чи ње ни ца да БХ са др жи мно гетопони ме по све дочене и дру где зна чи да би се – ка да би се у раз матра њеузео ма ко ји узо рак српске топоними је, било ста росрпске (нпр. из још некехрисовуље), било савремене (из од ређене географске области)15 – испоста-вило да је знатан део тих имена већ об рађен у овој књизи.

Овај приказ ни је потпун без представљања неколико од редница, иза-браних да илустру ју случа јеве где се: а) да је нова етимологи ја, б) приказу једелова ње па ре ти молошког пре осми шља ва ња, в) ис цр тава но ва сло вен скаизо гло са, г) ис пра вља до сад ва жећа хро нологи ја, д) из носе бит не ван лин-гвистичке чињенице.

14 Њи хов је ре до след стан дар дан: срп ско-хр ват ски, ста ро срп ски и срп ско сло вен ски,прасловенски, ста рословенски, словеначки, македонски, бугарски, словачки, чешки, горњо-лужички, доњолужички, пољски, ста ро руски и рускословенски, руски, укра јински, бело руски;

праиндоевропски, балтски, ста роиндијски, ирански језици, грчки, латински, романски јези-ци, келтски језици, германски језици, албански, остали.15 Само у Београдском ата ру данас посто је ба рем два топонима, Алти на и Шупља сте-

на, чи је тумачење садрже прва и последња од редница овог речника, Алтин и Шупља стҍна.


9/80

252

а) „Досад је владало слабо утемељено али дубоко уко рењено убеђењеу несловенско по рекло речикатун – романско (од ит.cantone ‘округ, кантон’ – семантички и фонетски неубедљиво), протобугарско, иранско, а понајвише

албанско, премда katund унутар албанског језика нема прозирне етимоло-ги је ...” (102–103). Међутим, овде се на основу ста росрпских потврда, те буг.каֳ ýн ‘па стир ска ко либа, ци ган ски ша тор’ и струс. каֳ о унъ ‘ло гор, вој нитабор’ ре кон стру ише псл. ди јал. * katunъ ‘оно што се ко тр ља’ → ‘др веназграда ко ја се превози на точковима или ваљцима’ → ‘привремено насељеод таквих зграда, летње пастирско станиште у планини’ као де риват суфик-сом -unъ од глагола *katati sę ‘котрљати се’ (од кога је, као поименичење при-дева *katavъ, и срп. ди јал.ката ва ‘колиба ко ја се превлачи на саоницама’),да ље рус. ди јал. каֳ ýн ‘пре но сни то чак на коњ ској вр ша ли ци; облу так’,каֳ ýнка ‘таљиге, санке’ (ibid.).

б) Данашње селоУгља ре (код Косова Поља), БХУл јар је (< псл. *ulьjar’ь ‘пчелар’, pl.-ar’i/-are < *ulьjь ‘кошница’), типичан је назив за катего ри ју за-висних сељака са засебним насељима (слично Рыбар је) ко ји се затим топо-нимизовао. Село има јасно идентификован континуитет (тако и у турском по-пису из 1455), и савремене пандане уУгља ри ма у Поибар ју и горњем Лабу,такође преосмишњеним пошто се апелатив уљар изобича јио (стр. 221).

в) Данашње име села код Бањске, Вâлач, ген. Вâлча само по себи моглоби потицати од различитих предложака и не би се могло употребити као по-уздана па ралела чешком топонимуValeč (од 1358, замак код Карлових Ва ри),

досад тумаченом од хипоко ристика Valek , од лат.Valentinus. Међутим, пре-цизни ста росрпски запис из Бањске хрисовуље, Се ло ваальчь, ко ји бележидужину првога а (помоћу аа) и полуглас ь чи јим озвучавањем је настало а у другом слогу,16 пружа пуну па ралелу чешком називу те они за једно омогу-ћава ју да се реконструише псл. *Valъčь, присвојни придев словенског имена*Valъkъ, од исте антропонимске основе *Val- од ко је је још један српски топо-ним, иначе ван окви ра БХ, Вâљево, такође са севернословенским па ралелама.”(стр. 40). Дакле, овде се види како ста росрпски налаз из БХ омогућава да седанашњи српски топоним доведе у везу са севернословенским, чи је се пактумачење успостављањем те изоглосе мења из алоглотског у идиоглотско,а са друге стране се поткрепљу је об јашњење по рекла једног важног именагра да. Ово је и при мер за то ка ко је ин вен тар овом књи гом об ухва ћенихтопонима већи од окви ра саме БХ.

г) Описна од редба како се камы вā лū / греде, преко спо ја речи ка ми ива лити се очвр сну ла је у сло жени цу ка мивао, -ва ла ко ју Шиц на ла зи теккод Вука те је не сматра много ста ром. Посведоченост у БХ била је повод дасе ова хронологи ја боље истражи: тако А. Л. скреће пажњу на инструменталка мива ломь из Пове ље Ивана Црно јевића (из 1482), чак на основу спо ја оука ми оу валь из 1260. дозвољава посто јање именицека мивал још тако рано(стр. 99).

16 Ово је у IV по гла вљу при мер за озву чење по лу гла са у су фик сал ном де лу, на ста логкако би се предупредио развој Ва лач, *Вâча, ко ји би затамнио основу (стр. 269, § 2.1.3.2.).


10/80

253

д) И нај зад, ова књи га вр ви кул тур но-исто риј ским за ни мљи вости ма,нпр. да је Словенимаорах био заправо ‘лешник’ (s.v.Орашьц, стр. 164); пово-дом псл. *vydrar’ь ‘специ јализовани ловац на видре’, да су ове животиње це-

њеног крзна угрожавале рибља ловишта – премда су их понегде припитомља-вали и обучавали да помажу при хватању рибе (фуснота 147, стр. 291); у једномпроши реној реченици казано је све о загонетном имену Влах17 (s.v. Влашкūброд, стр. 45) итд.

Ова се монографи ја може читати у круговима, ба рем њих три: најопшти- ју слику о предмету, ко ју је у стању да прати чак и образовани лаик, пружаоно што би смо озна чи ли као пр ви, спољ ни круг у ко ји би, по ред Увод ногпоглавља, ушла два завршна, Шесто па чак и Пето поглавље; други, најши- ри и централни круг чини сам речник, ко ји се може читати или редом илициљано тј. на прескок – за ненасловне речи уз помоћ Индекса; док би трећи,

најужи круг – дакле, не централни али ипак кључни – у ко је могу да про-никну једино најстручни ји читаоци, чинило само Треће и Четврто поглављетј. анализа творбених типова и фонетских и морфолошких промена. Овакоиздво јени кругови преклапа ју се и прожима ју јер су управо ова два погла-вља, одгова ра јућим упућивањем на њихове па раграфе, уграђена у сваку од651 од реднице речника. Тe унутрашње рефе ренце (в. нпр. нап. 16) предста-вља ју оно што – по ред филолошких напомена и исто ријских комената ра, тена равно етимолошког суда и етимолошког комента ра – овај речник чини непросто речником, већ зби рком чланака. Другим речима, готово свака њего-ва од редница представља, зависно од сложености проблема, мању или већуименословну студи ју (од краћих као Борчане, Вити црҍв, Жабо рово, Модры мҍл, Тучепи, до опширних попут Лаб , Липљањ, Мачва, Мо рава, Наго ричино, Рас, При зрҍн итд.)

Треба се надати да Бањска хрисову ља неће још дуго остати једини ова-ко свестрано и темељно проучени, не само из угла (топ)ономастике, документста росрпске писмености.

Јасна Вла јић-Поповић

Институт за српски језик САНУЕтимолошки одсек

Кнез-Михаилова 36, Београд, Срби ја ja sna.vla [email protected]

17 „Реч у основи придева је прасл. германизам ко ји је изворно означавао једно рома-ни зо ва но келт ско пле ме, а ода тле Ро ма не уоп ште; код де ла Сло ве на (По ља ци, Сло вен ци,

кајкавски Хрвати) сузила је значење на Итали јане, код Срба и Буга ра на Румуне; у средњо-вековној Срби ји, постепеном славизаци јом Влаха-полуномадских сточа ра, етничко значе-ње се изменило у соци јално: ‘сточар’ (различит друштвеним статусом од зависног земљо рад-ника.”


11/80

254

UDC 811.163.1’367.622-112(049.32)

ОД ЈЕЗИКА КА СТИЛУ

Зо рица Никитовић.Сложе нице у оригиналним српскословенским дје ли масакралног ка ракте ра. Бања Лука: Филолошки факултет, 2014, 323. стр.*

Књига ко ја је пред нама представља допуњену верзи ју докторске ди-сертаци је ко ју је Зо рица Никитовић одбранила 2010. године на Филозофскомфакултету у Новом Саду. Она је резултат и круна вишегодишњег инте ресо-вања ауторке за лексиколошке теме из домена средњовековног и савременог

ре ли гиј ског дис кур са, а по најви ше за сло же ни це као упа дљи ва обе леж јаовог функционалног стила. Ако бисмо у једној реченици желели да сажме-мо у че му се огле да ори ги нал ност и са мосвој ност ове сту ди је, као и ње напосебна вредност, свакако бисмо на прво место издво јили насто јање да се уанализи об једине различити аспекти везани за овај творбени модел у лек-сичкој структу ри ста рословенског језика и његових редакци ја, тим пре штоу посто јећој славистичкој лите рату ри, где је овој проблематици иначе по-клоњена знатна пажња, то ни је тако чест случај. Ову тежњу јасно осликавакако макро- тако и микрострукту ра књиге, те стога њен садржај преносимоу целости: 1. УВОД. 1.1. Лексички систем ста рословенског је зика: 1.1.1. Сло-женице; 1.1.2. Исто ри јат про учавања сложеница; 1.2. Српскословенски пе- риод: 1.2.1. Диглоси ја и функционална расло јеност српскословенског је зика;1.2.2. Исто ри јат про учавања сложеница; 1.2.3. О пој му сложенице; 1.3. Пред- мет и циљ истра живања: 1.3.1. Корпус; 1.3.2. Мето до логи ја; 1.3.3. Струк-ту ра рада; 2. РЈЕЧ НИК ; 3. ТВОР БЕ НА АНА ЛИЗА. 3.1. Врсте ри јечи; 3.2. Отворбеним моде ли ма; 3.3. О творбеном и се мантичком ста ту су лексе мако је обра зу ју сложе ницу (мотивне ри јечи); 3.4. Творбене основе: 3.4.1. Прватворбена основа. Лексички аспект. Продуктивност; 3.4.2. Друга творбенаоснова. Продукти вост; 3.4.3. Сложе на творбена основа; 3.4.4. Спојни вокал(интер фикс); 3.4.5. Префикс; 3.4.6. Суфикс; 3.5. Морфе ма у творбеној функ-ци ји – преглед типова; 3.6. Лексичка и творбена синони ми ја: 3.6.1. Лексич-ка синони ми ја; 3.6.2. Творбена синони ми ја; 4. СИНТАКСИЧ КИ АСПЕКТИСЛО ЖЕ НИ ЦА. 4.1. Синтак сичко-се мантички односи дје лова сложе нице:4.1.1. Копу лативне; 4.1.2. Детер минативне: 4.1.2.1. Атрибутивне; 4.1.2.2. Адверби јалне; 4.1.3. Допунске; 4.1.4. Субјекат ске; 4.1.5. Преглед типова; 4.1.6.Законито сти у синтак сичко-се мантичким односи ма; 4.2. Сложе ница као ре зултат син так сичко-се мантичке компреси је. Лексика ли заци ја ши регконтекста ; 4.3. Синтак сичке основе сложе них ри јечи: 4.3.1.Ф ункци ја сло-же ница у реченици; 4.3.2. Синта ксичке основе сложе них лексе ма и типовисинтак сичких конструкци ја: 4.3.2.1. Сложе не ри јечи чи ја је синтак сичкаоснова синтаг ма; 4.3.2.2. Сложе не ри јечи чи ја је синтак сичка основа рече-

*

Овај при каз је на стао у окви ру про јек та Исто ри ја српског је зика (бр. 178001), ко јифинанси ра Министарство просвете, науке и технолошког разво ја Републике Срби је.


12/80

255

ница: 4.3.2.2.1. Синтак сички тип са копу лативним глаго лом у се мантичкомтрансфор му; 4.3.2.2.2. Синтак сички тип са пуно значним глаго лом у се ман-тичком трансфор му; 4.3.2.2.3. Сложе нице са неексплици раним глаго лом;

4.3.2.3. Сложенице код ко јих је првот ни однос мотиваци је на рушен; 5. СЕ МАН-ТИЧ КА АНА ЛИЗА. 5.1. Идејне основе средњег ви јека: 5.1.1. Тер мино лошкиста тус лексике; 5.1.2. Естети ка српског аскети зма; 5.2. Се мантичка кла-сификаци ја: 5.2.1. Се манти ка ка ракте ристичних основа; 5.3. По лисе ман-тичност основа. 5.4. Ег зоцентричне и ендоцентричне сложе нице; 5.5. Освртна сложе нице сакралног ка ракте ра данас; 6. СТИЛСКО-ФУНК ЦИО НАЛ НА АНА ЛИЗА. 6.1. Виши стил; 6.2. Раз лике међу епо ха ма; 6.3. Раз лике међужан рови ма; 6.4. Раз лике међу писци ма: 6.4.1. До менти јан и Теодоси је; 6.4.2. Дани лов збо рник; 6.4.3. Андони је Рафаил; 6.4.4. Констан тин Фи лософ; 6.4.5.Сложенице у „веку светлости” ; 6.5. Стилско-се мантичка функци ја придјева;

6.6. Стилске фигу ре: 6.6.1. Мета фо ра; 6.6.2. Анто ни ми ја; 6.6.3. Ети мо ло-шке фигу ре; 6.6.4. Епите ти ; 7. ЗА КЉУЧАК. 7.1. Стати стички преглед; 7.2.Сложе нице у односу на ста рословенске и друге црквенословенске рјечнике;7.3. Ре зулта ти ана ли зе: 7.3.1. Творбена ана ли за;7.3.2. Синтак сички аспекти ;7.3.3. Се мантичка ана ли за; 7.3.4. Стилско-функционална ана ли за; Summary; При ло зи; Изво ри; Лите рату ра.

На пробраном, жан ровски разноврсном корпусу текстова најпознати јихауто ра ста ре српске књижевности од XII до XVII века ауторка је издво јилаукуп но 1167 лек сема, у окви ру че ти ри ка тего ри је ре чи. Пре ма оче ки ва њу,највећу за сту пље ност бе леже при деви (676) и име ни це (348), док је удеоприлога (88) и глагола (55) знатно мањи. Овако богат и разноврстан лексичкиузо рак, представљен у целини у другом поглављу под насловом Рјечник, омо-гу ћио је из вођење по узда них и вред них за кљу ча ка на те мељи ма ис црп неанализе, ко ја се креће, како се види из садржа ја, од унутрашњих, структур-них и овом типу речи иманентних својстава ка спољашњим, екстралингви-стичким аспектима њихове реализаци је.

Раз ли чи ти твор бени ти пови у ис пи ти ваном кор пусу, ко ји су де таљ ноописани у трећем поглављу ове студи је, у основи од ражава ју ста рословенскеприлике. Применом наслеђених механизама тво рбе у редакцијском пе риодудошло је до богаћења лексичког фонда, у ко ји нове лексеме улазе како кал-ки рањем према грчком моделу тако и оригиналном тво рбом средњовековнихписаца. Испитивање је показало да су најпродуктивни је основе у првоме делусложеница биле blag - (145),bog- (107),mqnog- (63),vqse- (60),Edin - (33),tri - / trq -(30) итд. У више од половине приме ра на месту друге творбене компонентепосведочене су глаголске основе (-l}b -, -slov-, -tvor - и сл.), ко јима се означа-ва ју различити духовни процеси, док се само осам речи састо ји од три лек-сич ке осно ве. Ме ђу сло женим осно ва ма нај већу про дук тив ност ис пољи лесу ;lovykol}b - (8),bogol}b - (7),bla godar - (6),bla godyt - (6),bla go;qst - (5) итд., штоу целини посматрано јасно од ражава сакрални ка рактер испитиваних тек-стова. Важну улогу у комбиновању основа и разво ју синонимијских односана творбеном и лексичком плану одиграла је аналоги ја. Аналошки процесидовели су до сво јеврсног оса моста љи ва ња по једи них мор фем ских спо јеватипа (-)l}bqcq , (-)l}bivq , (-)ime nitq , што онда у извесној ме ри релативизу је исаме принципе морфемске сегментаци је сложеница. Ауторка веома умесно


13/80

256

констату је како су ти спо јеви сво ју „самосталност” стицали „продуктивношћу,ко ја је посљедицаана логи је, па је средњовјековни писац лако посезао за већформи раним образовањима тог типа, или је по властитом језичком осјећању,

ко ри сте ћи на учене ме ха ни зме град ње, ства рао слич не об ли ке” (стр. 141).Аналоги ја је стога у знатној ме ри допринела и разво ју творбене и лексичкесиноними је. И док се синоними ја на пољу тво рбе оства ривала углавном пре-ко конку рентних суфикса (;lovykol} biE – ;lovykol}bqstvo – ;lovykol}bqstviE ), лек-сичка синоними ја манифестовала се на два начина: а) на равни целе лексеме(bla govyriE – pra vosla viE ); б) преко прве или друге творбене основе (kri vovyriE – zqlovyriE ; ino EzQ;qnikq – ino ple menqnikq ). У целини посматрано, са синхроногста нови шта, а у скла ду с прин ци пи ма са вре мене де ри вато логи је, уну таркорпуса могуће је издво јити следеће тво рбене типове: а) префиксалне изве-денице; б) суфиксалне изведенице; в) изведене сраслице; г) суфиксално-сло-

жене лексеме; д) сложенице; ђ) сраслице.При родан и очекиван наставак овог свеобухватног истраживања пред-ставља ју свакако синтаксички односи међу елементима сложене речи, ко јиуједно осликава ју и „ши рину и могућности језика на тво рбеном плану” (стр.279). У окви ру четвртог поглавља међутим ауторка се не ограничава самона де фи ни сање син так сич ких ре лаци ја ко је сто је у осно ви твор бе не ба зеком пози та, већ осве тља ва и њи хову функ ци ју у ре чени ци, по сма тра јућисложенице истовремено и као „резултат семантичке и синтаксичке компре-си је” и ва жан чи ни лац сти ли стич ке ор га ни заци је тек ста. По ста вив ши закрите ри јум поделе однос делова сложене речи (а не однос делова сложенеоснове), З. Никитовић издва ја чети ри синтаксичка типа сложеница: а) копу-лативне; б) детерминативне; в) допунске и г) субјекатске. Међу посведоченимпод ти повима мо дел атри бут ског и об јекат ског син так сич ког од носа ис по-љили су највећу продуктивност, док је даљим разврставањем лексема премаврстама речи унутар наведених група регистровано чак 29 типова сложени-ца, што пластично од ражава посебне синтаксичко-семантичке потенци јалесложених речи у односу на друге творбене катего ри је. Многобројни приме ристилски ма рки раних сложеница, а посебно хапакси, потврдили су полазнухипотезу ауторке о томе да су различите функци је сложеница унутар рече-нице, од субјекатске и предикатске до улоге адверби јалних допуна и од ред-би, мо гле мо ти висати тво рбу и усло вити син так сич ку струк ту ру сло жене речи. Прикупљен мате ри јал показу је да су полазну основу за трансформа-ци ју од ре ђене син так сич ке струк ту ре у лек сич ку је ди ни цу пред ста вља лека ко син таг ме та ко и за висне кла узе с ко пу латив ним, пу нознач ним илинеекспли ци ра ним гла го лом. Иа ко се на овај на чин не мо гу об јасни ти свесложени це, опи сан ана ли тич ки при ступ у ве ли кој ме ри је про ду био на шасазнања о њиховој при роди и начину функционисања у ши рем граматичкоми лексичком контексту.

Пето поглавље посвећено је једном од најделикатни јих аспеката у ана-лизи сложеница, будући да је семантичка интерпретаци ја захтевала увођењеи читавог низа ван језичких па рамета ра. По ред исто ријског контекста, тј. кон-текста епохе у ко јој су дела наста јала у обзир су се мо рале узети и жан ровскека ракте ристике одабраних текстова, од ко јих је њихова богослужбена функ-ци ја свакако једно од најзначајни јих обележ ја. Полазећи у семантичкој кла-


14/80

257

сификаци ји од ши роке поделе лексема на оне ко јима се означава мате ри јалнастварност, на једној, а духовна реалност, на другој страни, ауторка у окви рудруге групе разлику је богословске термине и песничко-богословску лекси-

ку. Већ ова подела општег типа показу је да се кључ за разумевање великогбро ја сложеница налази у сфе ри православне духовности, будући да су неке речи још у канонском пе риоду задобиле статус термина, ко ји ће се у великомбро ју очувати, током вишевековног тра јања црквенословенске писмености,све до наших дана. Управо на фону православне култу ре ауторка је спровелаанализу укупно осамнаест ка ракте ристичних основа у саставу сложеница:blag -, bog-, vel-, velik -, vqse-, dobr-, dou[ -, /ivot -, zakon-, zql -, l}b -, mqnog-, svet-, svyt -,tri -/trq -, hrist -, ;oudo-, Edin -. По ред продуктивности, овом приликом испити-вана је и полисемантичност основа у зависности од значења другог елемен-та сложене речи, с посебним освртом на случа јеве емфазе, као и различите

врсте аксиолошке и стилске марки раности. Семантичка сло јевитост великогбро ја основа као и самих сложеница у чи ји састав улазе још једном је пока-зала да ста ру и у лите рату ри често примењивану поделу сложеница на ендо-центричне и егзоцентричне ни је увек лако а ни могуће применити, a поготовокада је у питању сакрални појмовни регистар, ко ји, како З. Никитовић с раз-логом истиче, пружа „отпор ка катего ризаци ји и уопште, елементима науч-ног мишљења” (стр. 283).

Ше сто по гла вље књи ге на сто ја ло је да од го во ри на пи тање ка ква јебила улога сложених речи у стилској организаци ји испитиваних текстова ида ли се у том погледу испољава ју од ређене разлике међу жан ровима, писци-ма и епо ха ма. По ред жи ти ја, по хва ла, по хвал них сло ва, пре носа мо шти ју,међу изво рима нашле су се и различите форме црквене химнографи је (слу-жба, канон, молитва). У мањем бро ју случа јева реч је о делима непознатихауто ра, док је већина одабраних састава узета из опуса Светог Саве, СтефанаПрвовенчаног, Доменти јана, Теодоси ја, Константина Философа, Димитри јаКантакузина, патри јарха Пајсе ја и других. И док је функционално-стилскауједначеност испитиваних жан рова очекивана с обзи ром на њихов сакрал-ни садржај и јединствену друштвену намену, а разлике међу по јединачнимделима се своде углавном на степен учесталости у по јављивању сложених речи (в. додатак При ло зи), посебну пажњу привлаче индивидуалне особеностиписаца. Разлике у поетици и религијској при роди дво јице најистакнути јиххагиографа српског средњег века, Доменти јана и Теодоси ја, нашле су такоод раз и на пољу сложеница. Код Доменти јана, по свему судећи не случајно,уочена је до ми на ци ја сло же ни ца са bog -, док Те одоси је, на дру гој стра ни,да је предност онима саblag -. У односу на Теодоси јево, Доменти јаново Жити- је Светог Саве одлику је се и већом фреквенци јом ове лексичке катего ри је,ко ја у његовом делу произлази из контекста, дакле из тематике и при родесамог тек ста. Ово се ме ђутим не мо же кон ста товати и за Слово о Светомкне зу Ла за ру Андони ја Рафаила, где су сложенице с обзи ром на обим делатако ђе из узет но упа дљи ва лек сич ка гру па, али у овом слу ча ју пре све гастилски мотивисана и саставни део књижевног мани ра. Са преласком у ре-савско раздобље, иначе, долази не само до процентуалног умножавања сло-женица, већ и до чешћег ства рања нових лексема, о чему по ред поменутогсастава А. Рафаила веома речито сведочи и опус Димитри ја Кантакузина.


15/80

258

У целини посматрано, допринос средњовековних ауто ра богаћењу лексичкогфонда књижевног језика, како је испитивање показало, био је знатан и огле-да се у по пу ња ва њу и ши рењу на сле ђених твор бено-се ман тич ких по ља, с

једне стране, као и у ства рању неологизама по посто јећим тво рбеним прин-ципима, с друге стране.На основу свега изложеног јасно је да студи ја З. Никитовић обиљем лек-

сичког мате ри јала ко ји доноси, као и ши рином аналитичког захвата предста-вља драгоцен допринос на пољу исто ријске лексикологи је и лексикографи је.Осветљава јући ка ракте ристике једног функционалног стила српскословен-ског језика, ауторка је поставила чврсту полазну основу за будућа контрастив-на проучавања редакцијских писмености у духовном ареалуSlavia orthodo xa и сама дубоко свесна да се стање унутар једне редакци је може на прави и пот-пун начин сагледати само у склопу црквенословенског језика као целине. На

другој страни, њена књига отва ра могућности за поуздани је праћење катего- ри је сложеница и на хронолошкој оси, тачни је на ди јахроно-синхроном плану,ко ји на рочито до лази до из ра жа ја при ликом пре вођења цр кве нословенскихсложеница на савремени српски и друге словенске језике. Само укрштањемова два плана – а о томе студи ја З. Никитовић речито сведочи – могуће је ра-зумети и опште одлике и специфичности савременог религијског дискурса,али и на пра ви на чин са гле дати уло гу сред њо веков не пи сане тра ди ци је уњеговом обликовању, а самим тим и њене ши ре домете и свевремени значај.

Ната ша Драгин

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за српски језик и лингвистику

Др Зо рана Ђинђића 2, 21000 Нови Сад, Срби јаnata sa_dra [email protected]

UDC 811.163.41’38(049.32)

Јасмина Дражић. Лексичке и гра матичке ко локаци је у српском је зику.Нови Сад: Филозофски факултет, 2014, 260 стр.∗

Књига Јасмине Дражић Лексичке и гра матичке ко локаци је у српском је зику об јављена је 2014. године у издању Филозофског факултета у НовомСаду.1 Ова студи ја представља знача јан преглед досадашњих истраживања

* Овај прилог је настао у окви ру про јектаСтандардни српски је зик: синтак сичка, се ман-тичка и праг матичка истра живања (бр. 178004), ко ји финанси ра Министарство просвете,науке и технолошког разво ја Републике Срби је.

1

Књи га је на ста ла у окви ру про јек та Стан дардни српски је зик: синтак сичка, се ман-тичка и праг матичка истра живања (бр. 178004), а за сно ва на на ис тра жи ва њи ма у окви рудок тор ске ди сер таци је Ја сми не Дра жић под на сло вом Лексичке и гра матичке ко локаци је унаста ви српског је зика као страног: лексико лошки и лексикографски аспект.


16/80

259

синтагматских односа у србистици, и више од тога, у њој су приказани раз-личити тео ријски приступи овом језичком феномену. Наиме, како је немо-гуће сагледати речи као основне језичке јединице само из једног угла, тако

је и групе речи потребно посматрати и описивати са различитих аспеката иинтегративно. Стога је и структу ра књиге условљена тео ријскометодолошкимприступом предмету истраживања, уз истицање специфичности колокаци- ја у односу на слободне синтагматске спо јеве, на једној, и идиоматизованелек сич ке спо јеве – на дру гој стра ни, и то на фор мал но-струк тур ном и се-мантичко-прагматичком плану.

Монографи ја има седам поглавља. У уводном делу (стр. 13–23) истак-нути су предмет, задаци и циљ истраживања. С обзи ром на сложеност самогпредмета анализе ауторка се опредељу је за такав приступ теми у ко јем ко-егзисти ра ју лек сико лошки, лек сико граф ски и ме тодич ки аспект и ука зу је

на проблем у вези са дефинисањем и фо рми рањем корпуса за проучавање јединица овога типа. Ауторка сматра да је за потребе истраживања колока-ци ја у срп ском је зику нај при ме рени ја ди ги та лизована гра ђа за бележена уКорпусу савременог српског језика (КССЈ) на Математичком факултету уБе огра ду. Кор пус са др жи 122.000.000 ре чи из до ма ће и пре ведене про знелите рату ре, новинских текстова, као и текстова правног и научног ка ракте ранасталих након 1950. године. У истраживању је примењена квантитативнаметода, ко ја се сматра доминантном у тзв. лексичком приступу колокаци ја-ма. Анализи ране јединице су тумачене и из угла компоненци јалне анализекао једне од најпоуздани јих метода у сагледавању и тумачењу значења ко-локаци ја. У случа ју јединица чи ји се семантички садржај не може декомпо-новати, примењена је концептуална анализа. Истакнут је и домен примене

ре зул тата овог ис тра жи вања, по себно у на ста ви стра ног је зика на ви шимнивоима учења, у превођењу и дво језичној лексикографи ји. Наиме, речнициколокаци ја има ју но рмативни ка рактер, истиче ауторка.

У другом делу монографи је (стр. 25–69) детаљни је се гово ри о разли-читим тео ријским приступима и методама ко је се могу ко ристити у проу-чавању колокаци ја. Посебно су истакнути лексичкии се мантички приступ синтагматским спо јевима. Лексички приступ је у складу са Фертовим схва-тањем да се значење речи може тумачити на основу оних речи са ко јима сеудружу је, уз уважавање статистичких факто ра, факто ра кохези је, односносклоности од ређених лексема да се по јављу ју за једно и граматичности. Се-мантички приступ полази од претпоставке да се значење лексеме изводи наоснову семантике лексема с њом удруживих, при чему колокаци је предста-вља ју минимални контекст речи.

Основна питања ко јима се ауторка бави на овом месту тичу секо лока-бил ног потенци ја ла речи, лексичке спо јивости и лексичког слагања. Тума-чења ових феномена углавном су заснована на Апресјановом учењу о типо-вима спо јивости речи. Укључен је и гене ративни приступ ко ји је примењену истраживањима Каца и Фодо ра и структу ралистички аспект у складу саКо зе ри јевље вом ин тер пре таци јом лек сич ке спо јивости. Ови аспек ти на ћиће сво ју примену у образлагању самог феномена колокабилности као способ-ности удру жи вања лек сема и на пла ну огра ни чења у из бо ру лек сема. Каоилустраци ја се наводе и Ла јонсови, Палме рови и Крузови приме ри у вези са


17/80

260

посматраним проблемима. Представљен је и Хлебецов модел „семантичкогдоси јеа”. Ауторка, међутим, предност да је Апресјановом схватању лексичке спо јивости ко јим се об једињу је фо рмални, лексички и семантички аспект,

што ће у овом истраживању представљати основу за од ређивање и дефини-сање лек сич ких и гра матич ких ко лока ци ја. Фе номен лексичког слагања Ј.Дра жић ин тер пре ти ра пре ма схва тању Д. Гор тан-Премк, док о лексичкимфункци ја ма ко локаци ја гово ри на основу крите ри јума ко је је дефинисао И.Мељчук.

Ауторка надаље истиче могућности примене ко рпусне методологи је уиспи ти ва њу ко лока ци ја, ко ја се за сни ва на утвр ђи ва њу уза јам ног од носаизмеђу учесталости од ређених лексичких спо јева и степена везаности лексе-ма. Представљена су и два приступа истраживању лексичког значења – Фил-мо ров семантички оквир односно шематска репрезентаци ја концептуалних

стр

Documents

Stepanov, Prikaz Knjige M. Janicijevica