STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM - BILJEŠKE S PREDAVANJA

DILTAJ MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

ISTORIJA FILOZOFIJE 4

OPŠTI KURS IZ KONTINENTALNE FILOZOFIJE (Milanko Govedarica)

1. DILTAJ - FILOZOFSKO STANOVIŠTE

- HERMENEUTIČKA METODA

2. GADAMER - SHVATANJE HERMENEUTIČKOG KRUGA

3. KLOD LEVI-STROS - FILOZOFSKO STANOVIŠTE

- STRUKTURALNA ANALIZA

4. FUKO - ODNOS PREMA STRUKTURALIZMU

5. DERIDA - FILOZOFSKO STANOVIŠTE

- ULOGA OZNAČITELJSKE PRAXE U EPOHI LOGOCENTRIZMA

- SHVATANJE DEKOSNTRUKCIJE

6. BODRIJAR - DEKONSTRUKCIJA LOGIČKOG IDENTITETA

7. REKAPITULACIJA - HERMENEUTIKA; STRUKTURALIZAM

1


DILTAJ

- FILOZOFSKO STANOVIŠTE -

Za njega se vezuju različite kvalifikacije koje deluju heterogeno i nepovezano – da je zastupnik istorizma, a govori se o njemu kao o zastupniku filozofije života. A ova 2 gledišta deluju teško spojiva (filozofija života deluje naturalistički). Diltajeva interpretacija duhovne nauke je takva da on smatra da je istorizam neodvojiv od pokušaja utemeljenja duhovnih nauka. Njegova osnovna pretenzija je pokušaj zasnivanja duhovnih nauka. One imaju značajne specifičnosti i treba utemeljiti metodu duhovnih nauka. Zato je HERMENEUTIČKI PRISTUP značajan, jer je specifičan za ne-prirodne nauke, jar se u duhovnim naukama ne možemo baviti objašnjenjem.

• DILTAJEV ODNOS PREMA FILOZOFSKOJ TRADICIJI I NJENA KRITIKA •

On je kritičar racionalističke filozofije, prosvetiteljske tradicije i nemačkog klasičnog idealizma. Njegovo stanovište je iracionalističko, on promoviše načelo života kao dublje i komplexnije nečelo i nastoji da izvrši korekciju u načinu razmišljanja nakon Hegela. Posthegelovska situacija je takva da filozofi afirmišu iracionalne alegorične moći ljudskog bića, pa se za Diltaja može raći da kreće nekim drugim putem.

• UTICAJI •

1) Kant 2) Fihte 3) Hegel 4) Niče 5) Huserl

1) Kantov uticaj Poziva se dosta na Kanta i svoju filozofiju života razvija kao transcendentalnu (TSD) filozofiju života – kritika istorijskog uma. Prihvata Kantov TSD idealizam i teži da ga proširi u sferu duhovnih nauka. On slično Kantu polazi od uvida da istorijske nauke postoje i pita se kako su one moguće, kako je moguće saznanje u istorijskim naukama.

Postoje 2 faze u Diltajevom razvoju:

• PSIHOLOŠKA• HERMENEUTIČKA

On želi da sagleda čitav prostor duhovnih nauka i primenjuje jedan od modela tradicionalne psihologije – hermeneutika je neodvojiva od psihologije. Diltaj istrajava na poziciji koja se može činiti kontradiktornom. To je pokušaj da se život dovede u vezu sa nečim transcendentalnim, da se od života napravi jedna TSD kategorija – tu je razlika u odnosu na Kanta. Diltaj želi da ono što je empirijsko učini TSD principom. Zato ga mnogi kritikuju da nije uspeo da utemelji duhovne nauke.

2


2) Fihteov uticaj Diltaj naglašava praktični momenat subjekta kao rešenje odnosa subjekta i objekta (S i O), s obzirom na delotvornost života i jedinstvo sadržaja. U životu se mogu prevazići dihotomije između pojave i stvari po sebi, između teorijskog i praktičkog uma. Smatrajući S kao aktivitet, Diltaj pokušava da prevaziđe neka ograničenja – život, a ne TSD apercepcija je ono što predstavlja jedinstvo iskustva. Diltaj život shvata kao samodelatnost.

3) Hegelov uticaj Ono što je predmet duhovnih nauka su objektivizacije duha i to omogućuje objektivnost u sferi duhovnih nauka. To je nezavisno od subjekta. Ovaj momenat je naglašen u poznijim momentima Diltajeve misli. On iracionalizam shvata na specifičan način – razlikuje se u odnosu na Ničea i Šopenhauera. Pojmovno mišljenje je jedno od životnih manifestacija. On ne vidi pojmovni problem u životnim manifestacijama (da samo metafora može da izrazi život). Život je neodvojiv od (samo)reflexije. U kom smislu možemo govoriti o iracionalizmu? Ako ne postoji jaz između života i mišlenja? On potencira širi smisao subjektivnosti u odnosu na saznanje i racionalnost. Iracionalizam nije u negiranju sposobnisti mišljenja, već u širem sagledavanju duhovnih procesa (emotivni, volitivni i kognitivni procesi). U svim duhovnim tvorevinama se manifestuje i emotivni stav i voljno htenje.

4) Ničeov uticaj Decentriranje racionalnosti – saznanje nije ono primarno. Doživljaji imaju teleološku strukturu. Svi procesi su vođeni određenim cijevima, sve što saznajemo je predmet naše volje. Kod Ničea je naglašena volja za moć, a kod Diltaja volja za interpretacijom. Svaki vid saznanja ima interpretativni karakter. Ne postoje druge granice osim granica volje.

5) Huserlov uticajUviđanje ograničenosti psihologizma – kritika psihologizma kao naturalizma.

• ODREĐENJE DILTAJEVOG FILOZOFSKOG STANOVIŠTA •

A) IRACIONALIZAM

B) ISTORIZAM Ako ga uporedimo sa Ničeom, Diltaj istorizuje pojam života – kategorija života je shvaćena na jedan temporalan način. Kod Ničea je naglašeno večno vraćanje istog – njegova filozofija ima naturalističke atribute. Diltaj ne govori o nagonima i čulima na način na koji Niče govori. Diltaj je bio na stanovištu da postoji ljudska priroda – SUPSTANCIJALISTIČKI ANTROPOLOŠKI MODEL. Ljudska priroda se tiče sklopa doživljaja koji ima taj tok da se od saznanja prelazi na vrednovanje i postavljanje ciljeva. Pojam života se dovodi u vezu sa temporalnošću – život je izvor istorije, on je temeljniji pojam od istorije. Ta crta istorizma kod Diltaja ja nešto izvedeno. On svoju filozofiju života razvija kao filozofiju istorije, on ne pravi bitnu razliku između života i istorije. Filozofija života je filozofija ljudskog života. On ima na umu duhovni život – život svesnog bića.

3


C) PSIHOLOGIZAM Tiče se razumevenja istorijskog procesa kao psihičkog procesa. Psihologija je temeljna duhovna nauka i ostale duhovne nauke proizilaze iz nje. Naziv „duhovne nauke“ upućuje na duševni život koji se tiče i pojedinca i zajednice. Društveni kontext – objektivacije pojedinačnog duha. Istorija je objektivacija psihičkog života. Potenciranje singularnosti, mnoštva različitih interpretacija – ne postoji jedna, već mnoštvo istina – nema “prave“ interpretacije. Ali, sa druge strane, on želi da utemelji duhovne nauke kao objektivne nauke – želi da pokaže kako one mogu obezbediti opštost važenja i pronalazi je u objektivacijama koje se osamostaljuju od individue i mogu da se proučavaju kao određeni tipovi. Može se govoriti o više interpretativnih modela karakterističnih za više tipova ličnosti – više pogleda na svet. To sve podrazumeva životni sklop.

• KRITIKA SAZNAJNOG OBJEKTIVIZMA •

Neobjektivistički model saznanja – razumevanje saznanja na osnovu interesa koji su iza. Ne postoji objektivnost koja bi bila nezavisna od subjekta. U duhovnim naukama se ne mogu utvrditi nepobitne činjenice. Svet nezavisno od Jastva je jedna obična apstrakcija – nema objektivne stvarnosti, sveta koji čovek na neutralan način saznaje. Nema vrednosne neutralnosti, uvek su interesi ugrađeni u saznanje. Pretendovati na neko objektivno saznanje je neutemeljeno. Diltaj naglašava da se činjenice ne mogu odvojiti od činitelja. Objektivna stanja stvari su neodvojiva od faktora. Svet je uvek obrađen od strane Jastva, a saznanje sveta je uvek posledica dinamike koja postoji između nagona i otpora na koji on nailazi u stvarnosti. Stvarnost je granica naše moći, ono što ne možemo da transformišemo. Ono je zavisno od samog subjekta. Granice stvarnosti su pomerljive. Vidi se Šopenhauerov uticaj – svet je izraz naše volje – ono što mi smatramo svetom je ono što smo mi uspeli da stvorimo od tog sveta. Suština Diltajeve filozofske pozicije je u kritici idolatrije činjenica – objektivističkog modela saznanja. Mišljenje se može objašnjavati životom, a svi aspekti života se ne mogu iscrpeti mišljenjem. Neki aspekti života uvek izmiču pojmovnoj artikulaciji. Postoji nešto iracionalno u životu, nešto nedokučivo. Život se može saznati, ali ne u potpunosti. Diltajev pojam života se može uporediti sa pojmom egzistencije - kao što se za pojam egzistencije može reći da je pojam koji obuhvata i subjektivno i objektivno. To su pojmovi koji podrazumevaju celinu jestva i sveta. Diferencijacija S i O je uvek posledica dinamike nagona i otpore na koje nagoni nailaze. S i O se uzajamno formiraju; to kakav je S zavisi od O , i obrnuto. Svi ti pojmovi su izvedeni iz pojma života. On se može odrediti kao moć sjedinjavanja suprotnosti. Tako se može dovesti u vezu sa Hegelovim razmatranjima – potreba za filozofijom se objašnjava gubitkom životne moći, kada sâm život ne uspe da izmiri suprotnosti, onda to pokušava filozofija – ona je fihteovska Ideja i podrazumeva temeljno, izvorno jedinstvo iskustva.

4


Momenat svesti

Život je sačinjen od doživljaja, a svaki doživljaj je uvek svestan samog sebe. U svakom razumevanju ima nečeg racionalnog. Svest je funkcija života. Diltaj govori o duhovnom životu i tome da duhovni život uvek uključuje reflexiju. Posebnu pažnju posvećuje autobiografskoj naraciji – AUTOINTERPRETACIJA. Život uvek sam sebe tumači, uvek ima tendenciju integrisanja u šire celine, uvek se artikuliše, uvek podrazumeva naraciju – stalno organizovanje iskustva u vremenskoj dimenziji. Iskustvo se organizuje po nekom sledu. Diltaj naglašava to da je stvarnost uvek prisutna u sadašnjosti, a to uključuje i naša sećanja i naša nadanja. Život je ne samo ono što trenutno jeste, već i sve ono što je bilo i što će biti. Karakteristika ljudskog života je građenje tih koherentnih priča.Selektivnost – izostavljanje nekih nevažnih sekvenci, epizoda i memorisanje i povezivanje samo onog što prati glavnu liniju našeg života. Momenat autorizacije – život je uvek moj život, on se stalno svesno obrađuje, on je predmet reflexije ili samoreflexije. Svi se bavimo samoreflexijom i vodimo neku vrstu unutrašnjeg monologa. Ta jezička obrada vlastitog iskustva je naracija. Doživljaji su selektivne obrade događaja. Događaj je sirov, bez značenja, neobrađen. Doživljaj je osmišljena celina, obuhvata različite sadržaje koji imaju isto značenje. Doživljaj je uvek protumečen.

Tri su bitne komponente života:1. doživljaj2. izraz3. razumevenje

Na ovoj osnovi Diltaj razvija svoju metodu razumevenja. Razumevanje je moguće jer je sastavni deo života. On je zasnovan na samorazumevanju. Svi smo mi iskusni u tom domenu. Razumevenje je ponašanje prema životu. Ponašanje podrazumeva odnos prema sebi samom ali i prema drugima. Život je unutrašnja dinamika koja se nužno manifestuje, izražava. Izraz ili artikulacija života je ono što nam omogućuje da razumemo život i sami sebe. Izražavanje je neophodno za mogućnost razumevenja života. Izraz je most između doživljaja i razumevenja. Mogućnost razumevenja drugih podrazumeva da preko izraza (objektivacija, manifestacija) tuđih doživljaja dođemo do doživljaja drugog čoveka. U slučaju tumačenja tuđeg ponašanja, mi od izraza dolazimo do doživljaja, i to podrazumeva naknadno doživljavanje – uživljavanje u situaciju drugog čoveka. U duhovnim naukama smo u situaciji da život razumeva sâm život – neodvojivost S i O. Razlika duhovnih i prirodnih nauka se ne tiče same metode, niti predmeta, već je reč o odnosu između S i O. Kod duhovnih nauka imamo posla sa duhovnim tvorevinama koje sami stvaramo. Duh može razumeti samo ono što je sam stvorio. Potencira se taj kreativan momenat. Duhovne nauke ne samo da konstatuju već i izgrađuju – kreativna pozicija ponovnog doživljavanja, upućenost na vlastito unutrašnje iskustvo.

5


- HERMENEUTIČKA METODA -

Sve aspekte stvarnosti objašnjava na osnovu života. Život je ono sveobuhvatno. Diltaj razumevenje izvodi iz života. Razumevenje je omogućeno expresivnošću ljudskog bića. Naši pojedinačni doživljaji bivaju izraženi u čulnom materijalu→manifestacija dinamičnosti života, životne moći. To očitavanje životne moći je predmet razumevanja. Diltajevo shvatanje hermeneutike kao postupka razumevenja ima duboku filozofsku osnovu. Diltaj je bio na stanovištu supstancijalističke antropologije; njegova filozofija je filozofija ljudskog života. To podrazumeva tezu o postojanju univerzalne i nepromenljive ljudske prirode. To može delovati zbunjujuće, jer je Diltaj razradio filozofiju istorije, pa je za očekivati da je blizak stanovištu sartrovskog tipa (negativne ili kritičke antropologije) da se ljudsko biće može transformisati kroz istoriju. Diltaj nasuprot toj tezi o varijabilnosti ljudske prirode smatra da je razumevanje moguće jer je subjekat razumevanja uvek isti → identitet ljudske prirode. Svaki pojedinac reprezentuje univerzalnu ljudsku prirodu. Razumevenje duhovnih tvorevina ili tragova prošlosti je moguće zahvaljujući tome što smo svi isti, jer ne postoje radikalne promene u istorijskom procesu. On istoriju ne shvata kao proces menjanja koji bi podrazumevao radikalne promene, već kao ispoljavanje života. Istorijsko je ono što je objektivisano – dostupno drugima. Istorija je sfera opštosti zahvaljujući objektivacijama. Najčešće i najbolje se život izražava u pisanim znacima – u JEZIKU. Jezik je najbolji izraz duhovnog života. Trajne fixacije doživljaja u formi jezika su najbolja artikulacija doživljaja. Za Diltaja istoriju predstavljaju značenja koja su dostupna drugima. Gadamer ga kritikuje zbog neadekvatnog shvatanja istorije, jer Diltaj privatizuje istoriju – pojedinac kao merilo istine biva onaj koji zahvata istoriju, a ne onaj koji je zahvaćen. Njegova opšta teorija metode razumevanja zasnovana je na shvatanju života ali i čoveka i istorije → čoveka kao univerzalnog bića, koje ima univerzalnu prirodu.

• ODNOS IZMEĐU PRIRODNIH I DUHOVNIH NAUKA •

Nastoji da zasnuje duhovne nauke i da izvrši kritiku istorijskog uma, da ukaže na granice mogućeg iskustva, tj. Istorijskog uma. Bitna razlika između predmeta prirodnih i duhovnih nauka je što je u duhovnim naukama saznanje neodvojivo od delovanja. Saznanje u duhovnim naukama ima smisao vrednovanja, kritike, saznanje je izgrađivanje. Razumevenje je jedan aktivan proces. Specifičnost duhovnih nauka je da mi možemo da saznamo značenje tako što možemo ponovo da ga izgradimo, izvedemo. Mi uvek stvaramo ono što saznajemo, i to stvaranje je stvaranje ili rekonstrukcija značenja. Mi uvek moramo celinu smisla da produkujemo da bismo saznali određene istorijske događaje. U domenu duhovnih nauka subjekat saznanja je uvek i objekat saznanja. Život saznajemo pomoću života. Mi u duhovnim naukama ponovo stvaramo značenje, smisao.

Viko – duh može saznati samo ono što je sam stvorio

6


a) Razlika u PREDMETU:

Bitna razlika između prirodnih i duhovnih nauka je što u predmetu prirodnih nauka postoji određena zakonomernost, postoje uzročno-posledični odnosi koji imaju formu zakona. Prirodne nauke su takve da utvrđuju zakone koji definišu odnose između uzroka i posledice i te relacije saznajemo u formi zakona. U sferi duhovnih nauka ne postoji prirodna naučna uzročnost. Njeni procesi su takvi da ne postoji nužnost između uzroka i posledice. Tu je reč o delovanju i trpljenju ili akciji i reakciji (a ne o relaciji uzroka i posledice). Ništa nije unapred determinisano, već je sve rezultanta životne moći, snage, volje, unutrašnjeg delatnog principa. Od intenziteta te životne moći zavisi realnost koja je predmet proučavanja. S i O se uvek uzajamno formiraju i određuju – to kakva je realnost zavisi od snage života i obrnuto. Stvarnost pruža otpor → stvari pružaju otpor našem htenju. Od intenziteta delovanja zavisi intenzitet trpljenja. Tako nas oblikuje spoljašnja stvarnost. Kod duhovnih nauka imamo posla sa singularnim i pojedinačnim. Odsustvo determinizma prirodno-naučnog kauzaliteta pokazuje da imamo posla sa jednokratnim aktima. Delanje i trpljenje su uvek individuirani. To je uvek nešto jedinstveno i neponovljivo. Diltaj je želeo da dođe do opštosti u sferi duhovnih nauka, ali on ovaj projekat nije dovršio. Postoji napetost između singularnog karaktera i opštosti u sferi duhovnih nauka. Predmeti duhovnih nauka su jedinstveni fenomeni koji se ne mogu sumirati i podvesti pod prirodne zakone. Zapisi duhovnih sadržaja i ideja su jedinstveni i inkompatibilni. Mi im ne možemo pristupiti na isti način i kvantifikovati ih kao one u prirodnim naukama. Kvalitativni sadržaj se ne može redukovati na nivo kvantiteta jer je reč o nečemu jedinstvenom i neponovljivom.

b) Razlika u METODI:

Metoda prirodnih nauka je metoda OBJAŠNJENJAMetoda duhovnih nauka ja metoda RAZUMEVANJA

- Objašnjenje podrazumeva mogućnost da se iz nekog zakona dedukuje neka posledica. Objasniti nešto znači podvesti pod neki opšti princip. Ovo podrazumeva dedukciju, postupak zasnovan na logičkog opstupnosti.

- Razumevanje - tu nije moguća dedukcija, jer u duhovnim naukama imamo posla sa zaključivanjem po analogiji i indukcijom u jednom specifičnom smislu. Diltaj naglašava iracionalni momenat u razumevanju, da tu ima nečeg alegoričnog. Zato fenomenima duhovnih nauka ne možemo pristupati na isti način kao fenomenima prirodnih nauka.Ovde je reč o nesigurnom terenu gde nema zakona i jasnih principa, i ne može se doći do izvesnosti. Ali, vrednost duhovnih nauka proizilazi iz identičnosti S i O saznanja. Uvek se bavimo sami sobom, vlastitim duhom i životom. Zato je saznanje u duhovnim naukama moguće jer se možemo uveriti u smisao preko unutrašnjeg iskustva. Ono što nam omogućuje objektivnost je:- postojanje univerzalne ljudske prirode- mogućnost naknadnog doživljavanja duhovnih tvorevina iz prošlostiMožemo se osvedočiti o uviverzalni sadržaj zbog te istovetnosti S i O.

7


• RAZUMEVANJE •

Diltaj iznosi odredbe razumevanja, i daje više formulacija:

1. Razumevanje kao ponašanje prema životu (prema ljudskom životu)Bergson pravi razliku između inteligencije i intuicije. Inteligencija se odlikuje prirodnim nerazumevanjem života. Jedino intuicija može da sagleda život → doživljavanje, empatija → saznanje života u njegovoj dinamičnosti. Kada Diltaj kaže da je razumevanje tip ponašanja primeren životu, to se slaže sa Bergsonovim shvatanjem. Mi se nikad prema onome što je živo ne možemo odnositi kao prema stvari. Diltaj govori o uživljavanju.

2. Razumevanje kao pronalažanje svoga Ja u nekom TiOvo proizilazi iz teze o postojanju ljudske prirode - mogućnost uživljavanja u drugoga i mogućnost pronalaženja svoga Ja u nekom Ti → između Ja i Ti ne potoje neke suštinske razlike.

3. Razumevanje je neodvojivo od značenja, od značenjske struktureOno je moguće jer postoje istovetne značenjske strukture, nešto što proizilazi iz pripadanja celini. Značenje je stvar sklopa, strukturne celine. Razumevanje je uvek povezivanje dela sa celinom.Holizam tumačenja - mi možemo razumeti neku duhovnu tvorevinu tako što ćemo rekonstruisati celu životnu situaciju njenog autora → rekonstrukcija celine smisla.Vazna je temporalizacija - autobiografska naracija, jer mi uvek sklapamo celine vlastitih događaja dovodeći u vezu prošlost sa sadašnjošću i budućnošću - ciljevima, očekivanjima, nadanjima. (sličnost sa Hajdegerom i Sartrom)

Bitna kategorija je kategorija ZNAČAJA. Značaj je presudno uslovljen delatnim sklopom ili sklopom delovanja - to je ono što definiše smer našeg htenja. Značaj zavisi od onoga što mi hoćemo. Mi baveći se nekom duhovnom tvorevinom moramo imati u vidu i značenje smisla, ali i spoljašnji značaj te tvorevine u kontextu ciljeva koje je autor imao. Samo na pozadini našeg cilja situacija ima ovaj ili onaj smisao.

Sâm Diltaj ne potencira razliku između razumevanja i objašnjenja, negde čak ističe da postoji samo kvantitativna razlika između njih.

On razlikuje više oblika razumevanja:1. samorazumevanje2. razumevanje drugih ličnosti i duhovnih tvorevina

1. Svi smo iskusni u pogledu razumevanja u svakodnevnom životu - saznavanjem samih sebe - to je primaran vid razumevanja. Mi ne možemo sebe razumeti pre nego što se izrazimo, pre nego što se naš doživljaj manifestuje. Mi smo sebi neprozirni pre izraza. Čin pisanja i govor nije puki izraz nečeg što znamo da je unutrašnji sadržaj saznanja kad ga izrazimo. To je nešto konstitutivno za razumevanje. Tu je važna expresivnost i artikulacija vlastitog

8


doživljaja - unutrašnji dijalog koji je uvek prisutan. Uvek obrađujemo vlastita iskustva. Izraz je nešto prethodno razumevanju. Diltaj poseban značaj za nastanak hermeneutike pridaje Šlajmaheru i ideji da je stvaranje nesvestan proces, to je nešto čega autor nije u potpunosti svestan. Svako stvara više od onoga što je nameravao. Samorazumevanje nikad nije dovoljno dobro.

2. Zato je odnos sa drugima način da nešto od obilja vlastitog života saznamo.

- elemetarni oblici razumevenja - Razumevanje u svakodnevnom životu, koje se tiče drugih i naše neophodnosti da zbog praktičnih razloga razumevamo tuđe gestove - to je razumevanje drugih ljudi koji su naši savremenici i partneri u životnim situacijama. Postupci su predmet tumačenja kao i gestovi.

- viši oblici razumevanja - Dijahronijsko razumevanje - razumevanje trajno fixiranih objektivacija doživljaja - onih partnera koji su nam u nekom smislu daleko. Ovaj oblik je zahtevniji jer zahteva veću veštinu. Upravo zahtevi tih viših oblika razumevanja su razlog postojanja hermeneutike - veštine tumačenja. Postoji razlika, nijanse između razumevanja tumačenja i hermeneutike koja je nešto više od metode razumevanja. Tumačenje je veština razumevanja koja dolazi do izražaja u ovim višim oblicima razumevanja - odgonetanje nekih trajno fixiranih doživljaja pre svega u pisanoj formi. Ta veština je nešto što podrazumeva neku vrstu genijalnosti. Često smo skloni da posao tumačenja shvatamo kao nešto što se ne može uporediti sa stvaralaštvom. Ali i tumačenje podrazumeva genijalnost, jer da bismo na pravi način protumačili nešto genijalno, moramo imati tu klicu u sebi - vraćanje na tezu o univerzalnosti ljudskog duha - isti je S na delu i zahteva istu životnu energiju.

-Hermeneutika - proistekla je iz potrebe da se ovlada veštinom tumačenja - nastojanje da se i onima koji nisu obdareni pruže neka uputstva, pravila kako tumačiti. Za Diltaja je hermeneutika više od nauke o tumačenju, već je sastavni deo filozofije života - teorija o expresivnosti ljudskog bića. Život ima tendenciju manifestovanja - filozofska koncepcija hermeneutke - pokušaj ontološkog zasnivanja. Istorijski je hermeneutika imala tri ključne pojavne forme pre nastanka opšte teorije. a) U spisu “Nastanak hermeneutike” skreće pažnju da je veština tumačenja bila razvijana već kod starih Grka - tumačenje Homera. Zato je prvobitni vid hermeneutike filozofska hermeneutika, povezana je sa jezičkim analizama i Diltaj potencira ovaj momenat. b) Naredni pojavni vid je Biblijska (teološka) hermeneutika - tumačenje Svetog pisma, jer se pojavila potreba da se Novi Zavet usklađuje sa Starim. c) Juristička hermeneutika se tiče pravila tumačenja smisla zakona jer u sudskoj praxi postoje specifični slučajevi.

Pravi nastanak hermeneutike Diltaj vidi kod Šlajmahera kao razvijanje opšte hermeneutike koja nije vezana ni za jedan specifičan ogranak. Značaj

9


hermeneuičkog kruga je u tome što je tumačenje zapravo utvrđivanje značenja koje je uvek povezivenje delova sa celinom. To povezivanje dela sa celinom je nešto što podrazumeva neku vrstu vrćenja u krug. Šlajmaher pravi razliku između:

- subjektivnog hermeneutičkog krugaTo je opus autora, povezivanje pojedinačnih delova jednog texta knjige sa celinom, pa i same knjige sa opusom autora

- objektivnog hermeneutičkog krugaTo je književni rod kom autor pripada kao i skup više autora koji su delovali u određenom vremenu

Diltaj krajnji smisao hermeneutičkog postupka vidi u dolaženju do tipova doživljaja (zajedničkih struktura) koje različite pojedinačnosti reprezentuju. Mi razumemo pojedinačno delo samo ako ga sagledamo u kontextu najšire celine - tipa doživljaja - koji se manifestuje u tom delu. Postoji univerzalna tipologija duhovnih tvorevina i to omogućuje objektivnost. Tumačenje nije proizvoljno, postoje univerzalne strukture. Cilj interpretacije je njegovo sagledavanje u najširem istorijskom kontextu. Tumačenje je neodvojivo od KRITIKE. Tumačenje je postupak kojim pokušavamo da dođemo do pravog razumevanja. Nasuprot pojednostavljenom shvatanju da je kritika nešto spoljašnje tumačenju, Diltaj smatra da prvo treba interpretirati nečije shvatanje pa onda kritikovati. Tumačenje ne bi bilo moguće kad bi nam neka duhovna tvorevina bila potpuno strana. Tumačenje nije potrebno ako ne postoji momenat stranog i tuđeg. Tumačenje zahteva i stranost i udaljenost, ali ne preteranu stranost i udaljenost.

10


GADAMER

- SHVATANJE HERMENEUTIČKOG KRUGA -

Suština problema hermeneutičkog kruga je u tome što da bismo razumeli celinu teksta moramo razumeti delove te celine, a da bismo razumeli delove teksta, moramo razumeti ceo tekst. Svako razumevanje tumačenja se zasniva na prednacrtima, na očekivanju celine teksta - moramo da anticipiramo celinu smisla (progresivno-regresivno razumevanje).Šlajermaher je pokušao da reši problem hermeneutičkog kruga tako što smatra da se radi o dva načina čitanja:1. dijagonalno čitanje = površno čitanje, ono koje ima za cilj da se sagleda celina i da se detektuju problemi2. detaljnije čitanje = čitanje drugog nivoa, upoznavanje sa detaljima, mogućnost da se reši problem hermeneutičkog kruga u dokazivanjuDa li se hermeneutički krug može svesti na logički krug? Gadamer u “Istini i metodi” tvdi da je reč o ontološkom krugu. Gadamer je pod velikim uticajem Hajdegera. Osnovna ideja je da se istina mora odvojiti od metode. Istina je dublja od same metodičke zasnovasnosti - bavljenje samim stvarima, ono što je temeljno, izvorno mesto istine nije u sudu. Istina je neskrivenost (Hajdeger). Nije presudno da li metodički možemo zasnovati tvrdnje. Temeljna Gadamerova ideja: RAZUMEVENJE nije metod, postupak subjekta u odnosu na ono što je predmet tumačenja, već je to ontološki događaj. To je prodor u događanje povesti. Razumevanje kao usklađivanje kretanja tradicije sa interpretatorom (kretanje jednog i drugog). U razumevanju je prisutna povesnost i ona nije samo predmet duhovnih nauka, već i karakter samog razumevanja. Cilj je uzdizanje povesnog razumevanja u hermeneutički princip (povest / istorija).

• GADAMER VS. DILTAJ •

Kod Diltaja je mogućnost razumevanja duhovnih tvorevina u samorazumevanju - značaj autobiografska naracije. Po Gadameru je pogrešno to reprivatizovanje istorije, Diltaj sa zato po njemu nije uzdigao na povesno shvatanje hermeneutike, već je ostao na istorizmu. Istorizam podrazumeva odnos prema prošlosti, kao nepovratnim, neponovljivim, jedinstvenim, unikatnim sentencama, sagledavanje događaja u nekom vremenskom nizu, hronološki. Ali, u pitanju je hronološki tok bez uviđanja povesnosti, ne uviđa se povesnost, ni uključenost interpretatora u istorijske procese. Interpretator je deo tradicije. Povesna hermeneutička tradicija je neodvojiva od interpretatora. Tradicija je uvek živa, prošlost nije samo prošlo vreme, već je aktualno i sadašnje. Diltaj je prevideo da se mi prema istoriji odnosimo iz vlastite hermeneutičke situacije, da je prošlost posredovana sadašnjošću. Suština hermeneutike je u stapanju horizonata, povesno podrazumeva totalitet i koegzistenciju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Istorizam prošlost vidi samo kao prošlost, deli ih na trenutke.

Po Gadameru naše razumevanje prošlosti je posredovano našim ciljevima u budućnosti. Zato je Diltajev pristup po Gadameru antipovesan i okreće se Hajdegeru, pronalažeći dublje shvatanje temporelnosti, odnosno povesnosti.

11


Filozofija egzistencije: bitna je razlika između vulgarnog - hronološkog (istorijsko = nazad-napred) i egzistencijalnog - izvornog, povesnog (napred-nazad). T u je važna dimenzija budućnosti, sagledano je sve kao totalitet.

Nema univerzalne ljudske prirode kao kod Diltaja, već konkretizacije koje se otkrivaju kroz projekte pojedinaca, na predlogičkom nivou razumevanje ima karakteristiku tubivstvovanja. Kod Gadamera imamo zajednicu kao skup pojedinaca - važna je ontološka povesnost, jer je razumevanje uvek zasnovano na predrazumevanju, ono je predstruktura razumevanja. Povesnost pojedinca ili tubivstvovanja je konkretizacija svetsko-istorijskog sveta, odnosno bivstvovanja. Hajdeger i Diltaj naglašavaju konačnost, koja nema univerzalni karakter, već proizilazi iz povesnosti kao bačenosti u svet. Tu se vidi teza o varijabilnosti čoveka, da nema ničeg supstancijalnog, što bi bilo nepromenljivo (egzistencija prethodi esenciji). Čovek je uvek u poziciji razumevanja ili predrazumevanja. Hermeneutički krug zavisi od egzistencijalne situacije u kojoj se čovek nalazi. Zato se istina ne može redukovati na metodu jer mi već jesmo u poziciji da uvek već tumačimo svet. Osvetljavanje tog predrazumevanja je suština hermeneutičkog kruga. Osvetljavanje znači podizanje na viši reflexivni nivo.

Pojam hermeneutičke situacije - o njoj ne možemo imati predmetno znanje. A to znači da smo MI uvek u situaciji. Uvek smo obuhvaćeni situacijom i nismo u poziciji da vladamo hermeneutičkom situacijom. Predmetno znanje uvek podrazumeva kontrolu. Hermeneutičko znanje je zapravo moralno znanje, a ne tehničko. Hermeneutičke situacije su uvek situacije delovanja - uključeni smo kao akteri i uvek moramo da se bavimo ciljevima. Tehničko znanje je neutralno u odnosu na ciljeve i moralnost. Hermeneutičke situacije manifestuju ono što je Gadamer rekao: “nemamo mi povest, nego povest ima nas.” U pitanju je delatno-povesna svest - razumevanje je neodvojivo od delovanja. Razumevanje je uvek primenjivanje u konkretnoj situaciji, u kojoj postoji jedinstvo između teorije i praxe.

Postupak razumevanja je determinisan određenim horizontom (predrasude prisutne u tradiciji kojoj pripadamo). Naučnost ili objektivnost neke teme - ne na neki apstraktan način - tema koja ja oduvek bila problem kojim se bavimo. “Kretanje u krugu je najveća počast mišljenja” - mi zapravo u krugu pokazujemo legitimnost mišljenja (teme, problema). Nema napretka u smislu dolaženja do rešenja, ali je cilj doći do višeg reflexivnog mišljenja ili reflexivnog stepena u postavljanju pitanja. Jasnije artikulisanje pitanja predstavlja napredak u istraživanju - kretanje na višem stepenu reflexije.

• GADAMER VS. PROSVETITELJSTVO •

Gadamer smatra da istorizam predstavlja izdanak prosvetiteljske tradicije i da su osnovi istorizma objektivnost, nepristrasnost, oslobađanje od autoriteta i tradicije. Gadamer smatra da je prosvetiteljstvo krivo za situaciju u kojoj se nalaze duhovne nauke (predrasuda protiv samih predrasuda). Treba prevazići predrasude i treba ih rehabilitovati od pogrešnih razumevanja. Prevazići ne znači isto što i odbaciti ih.

12


Kant: suština prosvetiteljstva je da se izađe iz samoskrivene nezrelosti koja se sastoji u prepuštanju idolima. Suština saznanja je u prevazilaženju predrasuda. Racionalistička tradicija sve autoritete podvrće sudu vlastitog uma. Momenat individualnog racionalizma podrazumeva afirmaciju pojedinca kao autonomnog pojedinca. Prosvećivanje je proces demitologizacije. Prosvetiteljska filozofija podrazumeva ideju prirodnog poretka, prirodnog stanja do koga možemo doći prirodnom svetlošću uma. U osnovi je optimističko viđenje čoveka. Podrazumeva se ljudska priroda, koja je deformisana, ali joj se možemo vratiti. Gadamer smatra da ne postoji nešto iskonsko - iskrivljeno praznoverjem, već je čovek uvek oblikovan navikama, pa se ne možemo vratiti nečem iskonskom bez određenih uticaja. “Mi se ne možemo osloboditi predrasuda”. Gadamer želi da rehabilituje predrasude. Tradicija i autoritet su nezaobilazni i ne možemo živeti u vakuumu tradicije i opozicije prema svim autoritetima.

Kao reakcija na prosvetiteljstvo javlja se romantizam, koji odlazi u suprotnu krajnost. Ovekovečena je krajnja suprotnost između UMA i MITA. Romantizam je svestan povratak u nesvesno. Zato je to druga krajnost, to je dominantan predlogički, mitski odnos prema svetu.

• GADAMEROVA POVESNA HERMENEUTIKA •

Gadamer teži da prevaziđe jednostranosti prosvetiteljstva i romantizma. Nisu sve predraude podjednako dobre i važne. On vrši podelu na legitimne i nelegitimne prerasude. Šlajmaher smatra da predrasude proističu iz prevelike žurbe, usvajamo predrasude od strane autoriteta i tradicije. Prosvetiteljska kritika autoriteta deluje naivno. Tri vrste izvora predrasuda:1. ishitrenost, brzopletost2. autoritet3. tradicijaImamo pravi autoritet - to je racionalni autoritet, kompetentan je jer najbolje poznaje stvari; i lažni autoritet - nametanje silom, ne proističe iz kompetencije

Treba da postanemo svesni pozitivnog smisla predrasuda. Ne možemo se osloboditi predrasuda u potpunosti. Civilizacija je zasnovana na autoritetu znanja - to se ne može u potpunosti odbaciti. Ne možemo sve podrediti sumnji i u sferi morala ne možemo u sve sumnjati. Moramo biti svsni vlastitih predrasuda da bismo bilje razumeli druge, a to u smislu da i drugi imaju predrasude. A to vodi stapanju horizonata - uzajamno priznavanje uz očuvanje vlastitog individualiteta (ne u smislu pojedinačnog, već kulturnog modela), u smislu tradicije kojoj pripadamo. Proširivanje horizonta razumevanja uključuje sve više aspekata u taj proces. Objektivnost je shvaćena kao intersubjektivnost. Ono predstavlja viši stepen razumevanja. Predrasude nikad nisu stvar pojedinca, one su povesna stvarnost pojedinca. Predrasude treba učiniti legitimnim (da je to o čemu govorimo ukorenjeno u tradiciji). Privatne predrasude su nelegitimne i svoj izvor nalaze u našoj brzopletosti, u žurbi ka strastima. Vremensko odstojanje i istorijska distanca donosi nam viši stepen samosvesti o predrasudama, ono ima

13


poseban značaj u duhovnim naukama. Vremensko odstojanje omogućuje da ustanovimo legitimne predrasude.

• GADAMEROVO SHVATANJE DUHOVNIH NAUKA •

Veza između hermeneutike i duhovnih nauka proizilazi iz razumevanja hermeneutike. Krug između prošlosti i sadašnjosi se manifestuje kroz tradiciju koja je uvek živa, nikada se je ne možemo osloboditi. Predrasude su povesna stvarnost njenog bića. Cilj hermeneutičkog postupka je dolaženje do same stvari. U interpretativnom postupku nas ne zanima šta je autor hteo da kaže, već sâma stvar, tako što osvešćujemo vlestiti horizont razumevanja i horizont autora koga interpretiramo. Dolazimo do nenasilnog sporazuma oko same stvari. Hermeneutički krug je kruženje između sadašnjosti i prošlosti; ne samo da ne možemo da izađemo iz tog kruga, već je to šansa za te duhovne nauke. Ovo je kritika onih koncepcija koje smatraju da duhobne nauke treba da pređu duhovni krug, i da budu istorijske nauke jer bi se jasno razgraničile vremenske dimenzije duhovnih nauka.

Nasuprot istorijskom shvatanju duhovnih nauka, kod Gadamera imamo povesno shvatanje duhovnih nauka. Ne možemo se osloboditi tradicije, treba da je reflektujemo. Um je uvek realno-povesni um. Smisao ne postoji, ne postoji nešto što je prirodni um. Ne postoji nešto poput prirodno-istorijskog procesa već samo realno-povesni um - relativan, situaciona promenljivost, transformacija različitih epohalnih vidova. Ne postoji vanvremenski um. Ova kritika je uperena s jedne strane protiv prosvetiteljstva, a sa druge protiv Hegela i njegovog shvatanja apsolutnog uma, i istorijskog načina sagledavanja stvarnosti i sveta. Sve se već dogodilo, zato završenost istorije podrazumeva da je moguće potpuno završeno znanje. Kod Gadamera je u pitanju nezavršeno znanje i iskustvo je otvoreno.

Duhovne nauke su situaciono određene, one za svoj uzor treba da imaju jurističku hermeneutiku, a ne prirodne nauke. Težiti objektivnosti u duhovnim naukama je besmisleno. One moraju da počivaju na drugačijem modelu koji je prisutan već kod Diltaja. Za Gadamera je Diltaj ostao na pola puta, jer je njegova ideja da je saznanje samo jedan deo života, a za razumevanje nije nužno saznanje. Kod Gadamera je razumevanje oblik delovanja. On kritikuje koncept duhovnih nauka koji je podrazumevao istorijski pristup, a zanemarivao praktični. Jedna od bitnih karakteristika duhovnih nauka je praktički karakter. Aristotel o hermeneutici: domen teorije uvek podrazumeva nešto isto, dok domen praxe podrazumeva uvek nešto drugačije.

Duhovne nauke se moraju shvatiti kao neodvojive od aktuaknih situacija u kojima proučavamo duhovne tvorevine. Važna je razlika između moralnog i instrumentalnog, jer duhovne nauke nemaju smisao tehničkog saznanja. Za prirodne nauke je karakteristična instrumentalna racionalnost - ovladavanje određenim procesima. Tu dominira ideja o pravoj ili vrednosnoj neutralnosti prirodnih nauka. Smisao ili svrhovitost duhovnih nauka je u neodvojivosti i upitanosti o ciljevima kojima služe. Važan je razultat anganžmana za ciljeve i vrednosti. Hermeneutička situacija uvek pretpostavlja involviranost istraživača i ona je prepostavka saznanja u duhovnim naukama.

14


Gadamer govori o interpretaciji ne samo u kontextu čitanja, već i u kontextu izvođačkih umetnosti. Naglašava neophodnost konkretizacije, dovršavanja ili evociranja smisla (u muzici, textu). Umetnička dela su nedovršena, dovršavaju se u svesti auditorijuma. Isto važi i za predmet duhovnih nauka - on je nedovršen i tek interpretator evocira smisao onoga što je naznačeno duhovnim tvorevinama. Bitan je aktivitet saznajnog subjekta koji jedini može razaznati smisao duhovnih nauka. Imamo Aristotelovu ideju vodilju o pravoj meri - ona se može odrediti samo u situacijama, i ne postoji unapred određena ideja o pravom trenutku.Duhovno-povesno znanje zavisi od pogodnog trenutka. Bitna karakteristika duhovnih nauka je dijaloški karakter - forma razgovora ili dijaloga. Logika duhovnih nauka je logika pitanja i odgovora. Polazi se od pitanja - hermeneutičko prvenstvo pitanja - pitanje je ono od čega treba uvek polaziti. Podrazumeva otvorenost, spremnost za komunikaciju. Sâmo tumačenje teksta je vrsta razgovora. Dijalog podrazumeva oživljavanje smisla ili izvorne situacije živog razgovora. Nepisano učenje je najvažnije - favorizovanje žive reči (Platon). U tumačenju prevazilazimo samootuđenost žive reči u pisanoj. Svaka duhovna tvorevina je izraz nekog unutrašnjeg dijaloga. U duhovnim naukama tradicija je komunikacioni partner. Pravo razumevanje nije isto što i psihološko razumevanje. Ne treba da se uživljavamo u dušu autora, već treba da nas interesuje sâma stvar. Sâmo ono što je neko hteo da kaže je nedovoljno. Psihološka pozadina je u tome šta neko misli. Važno je izlaženje iz vlastitog okvira u viši nivo opštosti (horizont vlastitih prevazilaženja). Zajednička stvar je nešto što se pitamo i mi i tvorac duhovnih tvorevina. Koncept duhovnih nauka podrazumeva interakciju između interpretatora i autora. Nije bitno šta je autor hteo da kaže, jer ne postoji privilegovana hermeneutička pozicija. Smisao hermeneutičkog postupka je uvek u prevazilaženju jednokratnog značenja - šireg sporazumevanja koje uključuje objektivnost u smislu intersubjektivnosti. U hermeneutičkom postupku treba razlikovati prave od retoričkih pitanja. Prava otvaraju nove horizonte, ali su istovremeno ukorenjena u tradiciji.Pojam iskustva u empirističkoj tradiciji je redukovan na potkrepljivanje hipoteza; iskustvo je shematizovano - iskustvo kao nešto ponovljivoPojam iskustva u duhovnim naukama ima karakter neponovljivosti - ono je izraz unutrašnje povesnosti iskustva. Potencira se crta konačnosti iskustva. Hermeneutičko iskustvo je produbljivanje svesti o vlastitoj konačnosti. Samo kroz uvažavanje konačnosti može se težiti ka samoj stvari.

Protivrečnost kod Gadamera: potencira individualno, neponovljivo, konačno, a sa druge strane univerzalno, zajedničko - cirkularnost u povesnome, ali ne u smislu vraćanja istog.

15


LEVI-STROS


Sam Levi-Stros je izbegavao da sebe vidi kao filozofa, više se deklarisao kao etnolog ili antropolog. Svoj posao vidi kao posao empirijskog istraživača koji opisuje i klasifikuje činjenice (poput botaničara ili zoologa). Zato teško da možemo govoriti o nekoj filozofiji. Ali, njegovo stanovište ima značajne filozofske karakteristike. Dosta se bavi tzv. primitivnom mišlju, karakteristikama magijskog i mitskog mišljenja i kategorijom srodstva.

1. StrukturalizamNjegovo stanovište se može okarakterisati kao strukturalističko - ispitivanje struktura ima primat u odnosu na ispitivanje njihove geneze; prvo sagledavamo strukture, pa se onda bavimo pitanjima njihovog nastanka. Pijaže ističe da psihogenetski razvoj pretpostavlja određene strukture - geneza je prelazak od jedne na drugu strukturu. Naglašava se primat strukture - moramo sagledati sistem. Levi-Stros strukturu shvata kao nešto slično formi. Ona podrazumeva odnose između elemenata. Ali on se protivi poistovećivanju strukturalima i formalizma. Struktura nije prazna, apstraktna forma. Struktura je nešto što je prisutno u samom sadržaju. Postoje oblici ponašanja koji jesu i oni koji nisu strukturalni. Misli se da strukture ne možemo pronalaziti svugde, iako postoje suprotna mesta u njegovim spisima gde se smatra da je čitava stvarnost struktuirana. Bitno za pojam strukture jesu odnosi koji povezuju elemente, entitete, a ti odnosi su relacije i korelacije među elementima. Strukturalizam podrazumeva i korelacoinizam i neophodnost sagledavanja svih fenomena u širem kontextu. Naglasak je uvek na proučavanju konkretnih celina. Stran mu je prazan formalizam bilo kog tipa. Njegov pristup je empirijski.

2. ScijentizamLevi-Strosov strukturalizam ima crtu scijentizma, jer on smatra da ne postoji bitna razlika između humanističkih i prirodnih nauka. U humanističkim naukama se može ostvariti isti stepan egzaktnosti kao i u prirodnim. Svest istraživača uvek utiče na ono što je istraživano. Po Levi-Strosu to ne mora da bude tako. Suština strukturalnog postupka je da se obezbedi neutralnost i nepristrasnost. Potvrda da humanističke nauke mogu biti egzaktne je primrer lingvistike. Ona se bavi strukturama koje su dublje, koje su izvan ili ispod nivoa svesti. U jezičkom ponašanju nismo svesni sintaksičnih i morfoloških struktura i zakona. Te strukture deluju u ravni nesvesnog. Ako pređemo sa ispitivanja svesnih na nivo nesvesnih infrastruktura, tada omogućujemo objektivnost i dolazak do same stvari. Jezik je po Levi-Strosu primer same stvari koja ima svoje razloge koje ljudski razum ne poznaje. Čovek kao reflexivno biće nije vladar jezika, jezik je sâma stvar. Cilj komunikacije ili hermeneutičkog postupka kao dijaloga je čin dolaženja do samog sebe. I za strukturalizam Levi-Strosa je karakterističan jezički obrt i stavljanje u centar istraživanja jezika; tim putem se oslobađamo raznih zabluda karakterističnih za subjektivnu svest. Jezik Levi-Stros određuje

16


kao nereflektovani um. Cilj strukturalizma je poniranje do nereflektovanog uma i struktura koje uključuju totalizaciju stvaranja celine koja je nereflexivna. 3. EsencijalizamPodrazumeva da postoji neka dublja suština ili osnova same stvarnosti. Postoji bitna razlika između pojavne i suštinske ravni, prave i prividne stvarnosti. Iza spoljašnje pojave Levi-Stros uvek pronalazi neki red i neku nužnost. Postoji velika raznovrsnost elemenata (fenomena), ali i mali broj odnosa između njih. Esencijalizam podrazumeva neku vrstu racionalizma ili čak logicizma. Ono što je dublja priroda ili prava stvarnost su logičke relacije koje se kriju iza pojavnog haosa. U logičke relacije spadaju:- binarne opozicije- korelacije

Čitavo iskustvo je ovako organizovano. Ista ova struktura se javlja i u jednom jeziku i u kulturi - osnovne matrice su binarne suprotnosti i korelacije koje se uspostavljaju između različitih elemenata iskustva. Levi-Strosov esencijalizam podrazumeva da je nesvesno ta prava, dublja stvarnost. Njegov racionalizam je, paradoxalno lociran u sferi nesvesnog. Mi smo skloni da svesno iskustvo karakterizujemo kao racionalno, a nesvesno kao iracionalno. Kod Levi-Strosa nije tako.

Lakan: jezik nije realitet do kog se dolazi naknadno, već na bazičnom nivou stvari funkcionišu jezički.

Levi-Stros: ima velike simpatije prema psihoanalizi - Frojd mu je bio omiljeni mislilac. Teza o postojanju gramatike nesvesnog - racionalnosti nesvesnog koje je bolji sudija od svesnog i zato strukturalna analiza nastoji da razotkrije strukture koje deluju u toj ravni.

4. HolizamCij strukturalizma je da nađe mostove između čulnog i inteligibilnog. Levi-Stros je na istovetan način shvatio i funkcionisanje čula kao i funkcionisanje intelektualnih struktura. Te osnovne logičke relacije i operacije su prisutne i u domenu čulnog iskustva. On govori o jedinstvu između kulture i prirode - nastoji da prevaziđe explanatorni jaz i nemogućnost fizikalističkog objašnjenja kulturnih procesa. Za Levi-Strosa je celokupna stvarnost jednoobrazna i priroda je logički ustrojena (uticaj Parmenida - teza o postojanju prave stvarnosti). Jedinstvo bića podrazumeva jedinstvo nauke; nema kvalitativne razlike između prirodnih i humanističkih nauka.

5. AntisubjektivizamZbog nastojanja da se ostvari ideal objektivnosti uvek se insistira na samoj stvari, na objektu, gde se teži prevazići sfera iskustva gde se događaju uvek samo obmane. Subjektivno iskustvo nije naučno relevantno. Treba da se spustimo do nivoa nesvesnog i otkrijemo strukture koje su bazičnije. Sva svesna objašnjenja podrazumevaju vrstu deformacije i samoobmane. Antisubjektivizam podrazumeva nastojanje da se prevaziđe jedna humanistička sklonost u mišljenju koja visoko uvažava dostojanstvo ljudskog bića.

17


Ideja strukture je u suprotnosti sa idejom subjekta - sagledavanje subjekta u relacijama, u strukturi. Subjekat ne može biti sam po sebi merilo. Subjekat je jedinstven i neuporediv sa drugim subjektima. To stvara proizvoljnost i ne možemo doći do izvesnosti - prevazilaženje haotičnosti. Nesvesno je ono što povezuje subjekte, što sadrži univerzalne sadržaje. Govori o univerzalnom ljudskom duhu, a ovo deluje antropocentrički. Aktivnost ljudskog duha je prisutna na nesvesnoj ravni, svi domeni kulture počivaju na toj aktivnosti duha. Ovo apriorno je nesvesno, ono nije prisutno na svesnom planu. U domenu nesvesnog se prevazilazi nedovoljnost i tu je moguće povezivanje subjekata, struktura je ta koja omogućuje objektivnost i prevazilaženje subjektivne nedovoljnosti.

6. AistoričnostDolazi do izražaja u shvatanju da ne postoji bitna razlika između primitivne i savremene misli. Primitivna misao je divlja, prelogička, odlikuje je mitsko mišljenje. Za Levi-Strosa ne postoji rez između primitivne i ljudske savremene misli, nema kvalitativne promene. Magijsko mišljenje je po svojoj strukturi isto kao i naučno mišljenje. Levi-Stros je razapet između empirijske i spekulativne tendencije.

• SLIČNOSTI I RAZLIKE SA DRUGIM STANOVIŠTIMA •

a) Dijalektičko stanovišteSučeljava se sa dijalektičkim stanovištem, tačnije, sa dijalektičkom racionalnošću.

Zajednicka osobina je ideja totaliteta. Kod Levi-Strosa imamo nereflektovanu totalizaciju. Istina se traži u celini. Kod Hegela je istina celina. S obzirom na Levi-Strosovo ograničavanje od formalizma, ovde se može govoriti o konkretnom totalitetu. Celina se imanentno konstituiše, formira se iz samog materijala.

Razlike: pitanje razvoja, radikalnost promena. Negacija - negativitet - suština dijalektičkog mišljenja je sadržana u ideji radikalnih promena, nastajanja nečeg novog. Za Levi-Strosa je najdublja stvarnost nepromenljiva, strukture su uvek iste.

b) Hermeneutika i strukturalizamSličnost: Totalitet - i za hermeneutički postupak je karakteristično to da se deo sagledava u kontextu, smisao dela se tumači u odnosu na celinu. Uvek se bavimo odnosima i konkretnom celinom, entitete sagledavamo u relacijama.

Razlike: U hermeneutici imamo jaz između prirodnih i duhovnih nauka; ideju o nejedinstvu naučnog saznanja. Levi-Stros zastupa ideju o jedinstvu naučnog saznanja, o globalnoj koncepciji naučnog saznanja i mogućnosti nepristrasnosti i objektivnosti. Strukturalističko shvatanje je da se najdublje istine kriju u sferi nereflexivne totalizacije. Smisao hermeneutičkog postupka je zadobijanje višeg stepena reflexije, gde smo načisto sa vlastitim predrasudama.

18


c) Pozitivizam i strukturalizam Sličnost: Scijentizam - shvatanje da je moguće ostvariti objektivnost i nepristrasnost i da je moguće suočiti se sa samim stvarima, činjenicama. Dominira ideal egzaktnosti, važna je uzročnost prirodnih nauka, i duhovne nauke se ugledaju na prirodne.

Razlika: sadržana je u samom pojmu strukture, naglašava se značaj teorije koja sagledava činjenice (pozitivizam). Za Levi-Strosa je reč o strukturama koje su imanentne samoj stvarnosti, pa su činjenice sagledane u kontextu širih celina, struktura. Za pozitivizam se činjenice mogu razdvojiti od interpretacije. Levi-Stros smatra da akcenat nije na činjenicama, nego na relacijama, na strukturama u kojima se činjenice javljaju. Toga nema u pozitivizmu. To je jedna crta hermeneutike - naglašavanje značaja kontexta.

d) Egzistencijalizam i strukturalizamIdeja intencionalnosti koja je bitna za egzistencijalizam, a preuzeta je iz fenomenologije, u strukturalizmu nema nikakvog smisla. Egzistencijalizam naglašava subjektivno iskustvo - samoočevidnost koja je u nama samima, koja je u našoj svesti. Strukturalizam insistira na prevazilaženju subjektivnog iskustva i dolaženje do “samih stvari” koje su nezavisne od subjekta, koje su nesvesne. Dolazi do velikog razilaženja u odnosu prema objektivnosti i subjektivnosti. Suština egzistencijalizma je kritika objektivizma - razumevenja čoveka kao stvari i shvatanja da postoje izvesnosti, čvrste činjenice u ljudskom iskustvu. Kod Levi-Strosa za prava stvarnost i ta crta esencijalizma je suprotna antiesencijalizmu egzistencijalizma. Levi -Stros insistira na univerzalnosti ljudskog duha, a ova teza je neprihvatljiva za egzistencijalizam. Sartr smatra da nema univerzalne ljudske prirode koja bi prethodila i determinisala egzistenciju. Njegovo stanovište karakteriše humanizam - autonomija ličnosti - subjektivitet - sloboda izbora u kontextu strukturalizma bi značila samo obmanu, privid, ponavljanje, matricu. Strukturalizam ima tu potrebu za oslobođenjem od teorijskog humanizma, žele se eliminisati subjektivni faktori koji se tiču posebnosti ljudskog bića što ne isključuje mogućnost praktične humanosti. Ako želimo da pomognemo ljudima, moramo eliminisati humanizam u nauci. Dolazi do izražaja težnja da se teorija razdvoji od praxe.Sartr negira mogućnost samoobmanjivanja i negira nesvesno. Levi-Stros, naprotiv, smatra da je suština svesti u samoobmanjivanju - najdublje istine su sadržane u nesvesnom.

19


- STRUKTURALNA ANALIZA -

Holizam podrazumeva i tezu o nepostojanju radikalne razlike između prirodnih i društvenih nauka, zato je ovo suprotno hermeneutici. Diltaj: hermeneutika podrazumeva to da ne postoje opšti i nužni odnosi u sferi društvenih nauka, oni su jednokratni. Levi-Stros pretpostavlja postojanje nužnih odnosa i u humanističkim naukama. Smisao strukturalne analize je u nastojanju da se prevaziđe kontingencija. U humanističkim naukama se može ostvariti isti stepen egzaktnosti kao u prirodnim. Pretpostavlja da ne postoji poseban uticaj ispitivača na ispitivano u društvenim naukama. To je teza o postojanju predmeta istraživanja u društvenim naukama koji nije pod uticajem svesti istraživača - pretpostavka o strukturama u društvenim naukama koje su infrastrukture, u ravni nesvesne misli, zato nema uticaja svesti na predmet istraživanja.

• STRUKTURALNA ANALIZA •

Levi-Stros uzima kao primer slučaj lingvistike. Društvena nauka može biti egzaktna poput prirodne. On ima u vidu novu , a ne staru lingvistiku, ima u vidu fonologiju koja je razradila postupke koji omogućuju egzaktno saznanje. Stara lingvistika je imala istorijski pristup, podrazumevala je hermeneutički pristup, tretiranje jezičkih fenomena u dijahronijskoj ravni, s obzirom na transformacije u toku istorije razvoja. Nova lingvistika se odlikuje strukturalizmom i univerzalizmom. Fonologija je uspela da dođe do univerzalnih zakonomernosti i zato Levi-Stros želi da primeni metodološka dostignuća iz lingvistike. On se osvrće na Trubeckoja i njegove ključne principe strukturalne analize. Radi se o 4 osnovna principa strukturalne analize:

1. postupak zadiranja u nesvesnu infrastrukturu - sa svesnih fenomena prelazi se na nesvesnu strukturu tih fenomena; imamo tezu o racionalnosti nesvesnog u čijem domenu postoje racionalne korelacije. Cilj je da se zadre u samu stvar i to omogućuje objektivnost fonologiji. Mi dok govorimo ne mislimo o sintetičkim i morfološkim zakonima. Postoje pravila kombinovanja u nesvesnom - nesvesne strukture koje treba da analizira strukturalna analiza.

2. podrazumeva bavljenje relacijama, a ne izdvojenim kvalitetima. Bitni su odnosi, kombinacije, a ne izolovani fenomeni. Za strukturalnu analizu je karakteristično bavljenje onim između, što se razmenjuje i uzajamno konstituiše unutar relacije između elemenata. Bavi se interakcijom fenomena koje proučava. Jedino u toj interakciji se mogu odrediti značenja onog što se istražuje → bavljenje relacijama i utvrđivanje ne supstancionih već relacionih svojstava.Treba se osloboditi subjekta i baviti se strukturama koje dovode u vezu subjekte. Ovo dovodi u vezu subjekte. Ovo dovodi u vezu ova dva principa. Ti odnosi funkcionišu na nesvesnom planu. Lakan: želja je uvek želja drugog. Mi ne možemo izvan relacije (dijalektike), interakcije, odnosa sa drugima razumeti ni vlastitu želju. Istina je uvek u onom između za strukturaliste. Odnosi između subjekata su nesvesni i postoji veza između ova dva principa.

20


3. princip zahteva explikaciju konkretnih struktura u kojima se običavaju odnosi. Strukturalna analiza se bavi odnosima, ali uvek u konkretnom empirijskom materijalu, u odnosu na konkretne celine, strukture. Naglasak je na strukturalnim relacijama. Ta celina je sistem ili struktura koja ima svoja pravila kombinovanja.

4. princip utvrđivanja nužnih odnosa - kroz explikaciju konkretnih strukturalnih celina dolazimo do nečega što je nužan odnos, zakonomernost. Ti odnosi su nesvesno konstituisani. Zato se 1. i 4. princip mogu dovesti u vezu. Smisao našeg povratka u nesvesno je da utvrdimo nužne odnose koji su logičke relacije. To je pozicija nesvesnog racionalizma - teza o postojanju logičkih relacija u nesvesnom. Levi-Strosov cilj je transponovanje ovih principa iz domena lingvistike u domen etnoloških istraživanja. Ali, zbog specifičnosti i različitosti ovih domena nije lako izvršiti tu transpoziciju.

• PRIRODA SRODNIČKIH STRUKTURA I USTANOVA UJAŠTVA •

Tu se već manifestuju razlike u nivoima i nemogućnost preslikavanja postupka strukturalne lingvistike u domen srodstva. Jer težili bismo da se bavimo odnosima termina srodstva, a ne oblicima ponašanja. Značajna je razlika između pravila koja važe u domenu nomenklature srodničkih odnosa i u domenu ponašanja pojedinih vidova srodstva. Zašto su srodnički odnosi bitna tema etnologije? Jer u srodstvu postoji nešto što je prirodna supstanca - krvno srodstvo koje je stvar biologije; ali postoje i pravila ponšanja koja su kulturološki fenomen i stvar su običaja. Zato je srodstvo prelazni fenomen između biologije i kulturologie. Levi-Stros zaključuje da je srodstvo simbiločka činjenica, ne naturalistička. Svi oblici srodstva, kao i svi oblici mišljenja podrazumevaju iste strukture koje su izvor nesvesne aktivnosti ljudskog duha. U toj strukturi se vrši određena struktura razmene, odnosa.

Postavlja se pitanje zašto je važna tema ujaka, ujaštva? Postoje razna objašnjenja važnosti ujaka u raznim društvima - važan je kao ostatak matrilinearnog poretka. Ujak kao majčin brat je u poziciji da čuva određene vidove odnosa karakterističnih za materijarhat. Levi-Stros smatra da ono što podrazumeva ujak nije presudno određeno matrilinearnim sistemom ili patrilinearnim. U oba sistema ujak ima 2 antitetička tipa ponašanja. Tu se pokazuje neophodnost strukturalne analize i bavljenja ne pojedinačnim terminima ujaka, već odnosima između više elemenata strukture srodstva. Dva tipa:1. autoritarno ponašanje (odnos strahopoštovanja)2. familijarno (drugarsko) ponašanje

U nekim kulturama je ujak veći autoritet od oca, a u nekim pak “muška majka”. Levi-Stros pokazuje to da ovo nema veze sa matrilinearnim i patrilinearnim ustrojstvom društva. Važno je sagledavanje elementarne strukture srodstva. Postoje različite kombinacije i odnosi između bitnih elemenata srodstva od kojih je ujak samo jedan. Ti elementi su sledeći - ako govorimo o ujaku iz perspektive deteta: otac, majka, ujak i ja. Ta 4 elementa su osnovni elementi srodstva ili

21


atom srodstva. Nije ujak ili majka ili otac pojedinačni entitet, već su odnosi između ova 4 elementa važni. Ovaj četvorougao podrazumeva 3 bitne relacije:- krvno srodstvo : odnos između brata i sestre (majka i ujak)- bračni odnos (majka i otac)- srodnički odnos ili ono što se tiče nasledstva (dete - roditelj, dete - ujak)

Levi-Stros dolazi do toga da u svakoj generaciji postoje dva para opozicionih relacija. Ako je odnos između žene i muža familijaran, blizak, onda je odnos majke i ujaka autoritaran i uzdržan. Odnos između različitih generacija (naslednika i predaka) je takav da ako je odnos sa ocem blizak, onda je odnos sa ujakom autoritaran i obrnuto. Postoji jedna pravilnost u kombinacijama i tipovima odnosa. Ta zakonomernost nema veze sa različitim konkretnim situacijama, ali uvek imamo po sredi dva para opozicija i to je ono univerzalno u elementarnoj strukturi srodstva. Zahvaljujući strukturalnoj analizi Levi-Stros dolazi do novih saznanja. Pozadina ove priče je zabrana incesta; žena se može dobiti samo od dva muškarca - šuraka ili oca ; ujak je onaj koji ima konstitutivnu ulogu u formiranju bračnih zajednica. To je onaj muškarac bez čije saglasnosti nije moguće formiranje porodice. Proizilazi to da ujak ne mora nužno biti ta važna figura , on može biti i marginalizovana, ali je tada bitna uloga tasta, oca devojke, od koga prosimo mladu. Levi-Stros govori o zabrani incesta kao jednoj univerzalnoj instituciji koja omogućuje egzogamiju - razmenu žena. U sferi etnoloških istraživanja žene su same stvari , objekti. Uloga ujaka proizlazi iz neophodnosti razmenjivanja žena iz vlastite porodice sa ženama iz drugih porodica. Levi-Stros naglašava da tu postoji jedna cirkulacija, jedna vrsta obostranosti - postoji pravilo protiv davanja - to što muškarac (otac, brat) daje ženu drugoj porodici, to je samo u jednom koraku jednostrano, ali je u široj slici praćeno protivdavanjem i elementarna struktura srodstva uključuje ciklus davanja i protivdavanja. Na nesvesnom planu postoji zabrana incesta i to ja ta infrastruktura do koje treba doći u ovim istraživanjima. Zabrana incesta je nešto za šta ne postoje racionalni razlozi, ona je u domenu nesvesne misli. Strukturalna analiza treba da dopre do te nesvesne pozadine. Nužni odnosi su opozicije, ne mogu postojati afirmativni odnosi u istoj generaciji sa obe strane, nužna je polarizacija - to Levi-Stros pronalazi u jeziku i institucija srodstva ima istu logičku strukturu kao i jezik. Moguće je primenjivati postupak strukturalne analize jer je reč o jednoj univerzalnoj aktivnosti koja je prisutna u različitim domenima. Važno je napraviti razliku u nivoima i izbeći pojednostavljivanje - da se ide sa previše površnom analogijom.

• POJAM RAZMENE •

Levi-Stros sve bitne domene društvenog života objašnjava preko razmene. Govori o domenu ekonomije, lingvistike, etnologije. Ono što je svojstveno ekonomiji je razmena dobara, predmet lingvistike je razmena reči, a etnologije razmena žena. Razmena uvek podrazumeva cirkulaciju. Struktura je ono što se ponavlja, to su modeli koji se stalno vraćaju, cirkulišu. Tu i jeste reč o jednoobraznim relacijama koje imaju jasnu strukturu i formu. Egzogamička artikulacija žena podrazumeva davanje i protivdavanje, cirkulaciju žena između različitih porodica. Levi-Stros tu uočava određenu pravilnost.

22


Princip, struktura ostaje ista, menjaju se samo uloge. Postoji mnoštvo različitih pojedinačnih elemenata, ali i jednostavna struktura u pozadini.

Razlika između uzajamnosti i obostranosti:1) razmena može imati formu uzajamnosti , i to je jedna direktna razmena, podrazumeva bliskost i brzo uzvraćanje na davanje. Tu se koristi i reč ljubav - to je razmena koja je neposredna. 2) obostranost podrazumeva prekide, cikluse, to da se u dužem vremenskom razmaku ostvaruje krug. Na davanje se ne odgovara odmah protivdavanjem, već sa nekom zadrškom, uvek je logika razmene pokretljivost i to da se menjaju uloge.

Bitno za pojam razmene je to da se značenje konstituiše imanentno u razmeni. Ne može se izolovano odrediti šta je to ujak. On uvek ima određenu ulogu u procesu razmene koja je uvek interakcija i podrazumeva uvek relaciona svojstva - neko je ujak samo u odnosu na nećaka. Strukturalna analiza naglašava jednu dublju sličnost jezika i društva u celini. U oba slučaja je reč o komunikaciji. Suština razmene je komunikacija. Svi odnosi sa drugima su neka vrsta izazivanja, navođenja drugog na odgovor. Razmena uvek podrazumava i neko odgovaranje na izazove. To odgovaranje je nužno. Kroz tu dinamiku razmene se uspostavljaju strukture. Npr. U ljubavi postoje, ponavljaju se neka opšta mesta - strukture - obrasci ponašanja koji se konstituišu u logici uzajamnih odnosa.Levi-Stros ističe da žena nije samo u poziciji objekta za razmenu, niti su to reči. One su uvek i jedna vrednost. Žena je ne samo znak već i proizvoditeljka znakova i značenja. Reči, ne govor, već onaj ko ih izgovara im daje značenje u komunikaciji. Razmena žene je složeniji vid razmene jer tu imamo i proizvodnju značenja - ovde se može afirmisati uloga žena. Uloga objekta razmene je i uloga vrednosti, onog što ima izuzetna svojstva. Davanje i protivdavanje predstavlja i vrstu žrtvovanja, a protivdavanje ili primanje je žrtvovanje sa druge strane. Ako je žena objekt razmene, objekt koji se žrtvuje, onda je ona to oko čega se sve vrti - negativno određenje je transformiše u nešto sakralno. Sâmo značenje se konstituiše u razmeni; od vrste odgovora na izazove zavisi i značenje objekta. Ono što je zajedničko su forme, strukture u kojima se cirkulacija sprovodi.

• ODNOS STRUKTURALIZMA I POSTSTRUKTURALIZMA •

Levi-Stros zastupa tezu o identičnim strukturama koje imaju univerzalno značenje. U poststrukturalizmu imamo fragmentarizam i pluralizaciju struktura. To je strukturalizam bez strukture - odsustvo velike, univerzalne strukture, a imamo mnoštvo malih struktura. Ta opšta struktura kod Levi-Strosa je neodređena - to je univerzalni ljudski duh koji funkcioniše po principu binarnih opozicija.

Fuko - on govori o smeni pojedinačnih struktura, i govori o epistemama, sličnim Kunovom pojmu naučne paradigme, koje imaju jednokratno značenje. Ovo shvatanje vodi do odbacivanja neke velike strukture i pojave malih struktura.

23


FUKO

- ODNOS PREMA STRUKTURALIZMU -

Suština pomaka od strkturalizma ka poststrukturalizmu je odbacivanje ideje o nekoj univerzalnoj strukturi. Ono što obeleževa poststrukturalizam je neka vrsta pluralizacije struktura. Ta tendencija se može uočiti kod Fukoa - on je upravo pomak u pravcu pluralizma i prevazilaženja holističkog shvatanja sveta. Presudne su RELACIJE, a ne entiteti. To je jedna misao koju su poststrukturalisti radikalizovali jer su odustali od koncepta o postojanju neke nepromenljive suštine svih stvari (supstancijalistička crta Levi-Strosovog filozofskog stanovišta). Poststrukturalistički način razmišljanja donosi sa sobom desupstancijalizaciju. Kod Levi-Strosa imamo momenat totaliteta, jer on ne pravi bitnu razliku između primitivne i logičke misli. Percepcija je ustrojena kao misao, isti su zakoni prisutni i u prirodi i u ljudskom duhu - jednostavnost zakona o ljudskom duhu i prirodi. Za poststrukturalizam je karakteristična desupstancijalizacija fragmetarizacije - dinamika koja postoji unutar malih struktura.

Lakan: značajan je strukturalni kauzalitet koji se tiče razmene entiteta koji su u relaciji. U psihoanalitičkom polju nemamo strukture koje bi bile monolitne na način na koji Levi-Stros to potencira.

Fuko jeste predstavnik strukturalizma bez strukture - modifikovani strukturalizam. On se određuje kao poststrukturalista, ali je sam Fuko izbegavao da koristi reč struktura. On sebe nije smatrao strukturalistom. Razlozi se tiču nekih promena u ljudskoj kulturi koji uključuju kategoriju diskontinuiteta ili novuma. Uočio je nemogućnost svođenja različitih modela na jedinstvenu strukturu - osvešćuje se problem geneze, razvoja, skokovitih promena (naučne revolucije) - epistema (Fuko), ili naučnih paradigmi (Kun). Prelaz sa jedne paradigme na drugu se dešava munjevito, preko noći, a tako je i sa promenom jedne episteme ka drugoj. Tu ne postoji mogućnost praćenja nekog kontinuiranog procesa. Te promene deluju haotično. Ali, prisutna je neka vrsta koherencije unutar jedne episteme. Taj strukturalistički momenat se sastoji u jednoj razlici koju Fuko pravi kad govori o epitemema, a to je razlika između:- doksološke ravni - (pojavni plan) to je ravan teorijskih pozicija koje deluju međusobno nepovezane- arheološke ravni - (dubinski plan) to je ravan koja povezuje površinski suprotstavljene teorije u jednu strukturu - episteme kao strukture. On govori o sistemu, celini znanja. Na ovom arheološkom nivou postoji koherencija onih elemenata koji deluju nepomirljivo. Dijametralno suprotne pozicije pripadaju istoj epistemi. Unutar malih struktura - epistema postoji princip poretka koji stalno afirmiše Levi-Stros. Razlika između njega i Fukoa je u tome što dolazi do umnogostručavanja poredaka ili struktura. Postoji nesamerljivost između pojedinih struktura, ali i njihova unutrašnja koherentnost, uređenost ima još jedan momenat - momenat principa razmene ili imanencije i podrazumeva unutrašnje konstituisanje celine znanja. Imanentna analiza podrazumeva korelativno konstituisanje elemenata nekog sistema.

24


• KLASICISTIČKA EPISTEMA •

Fuko kaže da se klasicistička epistema može odrediti kao naša predistorija - ono što prethodi sadašnjoj (modernoj, savremenoj) epistemi. Ono što Fuko naziva modernom epistemom drugi bi nazvali postmodernom. Fuko stvari vidi drugačije od drugih filozofa. On ne naglašava dubok jaz između postmodernog i modernog, već između modernog i klasicističkog. Ključna promena u strukturi znanja se desila početkom 19. veka sa raspadom klasicističke episteme. U tom kontrastu naspram klasicističke episteme se može bolje ocrtati naša epistema.

Racionalizam je jedna od karakteristika klasicističke episteme. Epistemološki prelaz početkom 19. veka ide u pravcu iracionalizma - jednog rastrzanog diskursa koji više nije precizan i sistematičan. Sagledavanje stvari u formi sistema je svojstveno klasicističkom pogledu na svet. Fuko ističe da je za klasicističku epistemu karakteristična sklonost ka pravljenju tabela - to je pregledno mišljenje. Dominantno je prostorno predstavljanje i postoji ideja o sistemu prirode. Podrazumeva statičnost - zatvorenu ontologiju - jedan način mišljenja - dubinsku identičnost sveta samome sebi - čvrstu uređenost i jasnu strukturu.

Fuko ističe da je Dekart oličenje klasicističke episteme. Za Fukoa je ono posle Dekarta moderno, a postmoderno ono što prevazilazi okvire racionalističke tradicije.

Fuko ističe 3 domena ili sektora znanja tj. iskustva:1. istorija prirode (biologija)2. analiza bogatstva (ekonomija)3. reflexija o jeziku (filologija)

Ovo je slično Levi-Strosovoj podeli :1. etnologija2. ekonomija3. lingvistika

1. Fuko ne koristi ovu sintagmu “istorija prirode”, već govori o biologiji. Celokupno znanje se fokusira na telo i prirodu, tiče se fizičkog sveta, prirode. Fuko se usredsređuje na problem čoveka, pa insistira na biologiji i razumevanju čoveka kao telesnog bića.

2. Ova sfera se tiče naših potreba ili proizvodnje dobara. Čovek kao biće praxe - biće rada.

3. Ovaj domen je domen gde nije samo reč o biću jezika, već o biću kulture, ako je jezik stožer kulture.

25


Cela arhitektonika znanja se može razvrstati u ova 3 domena. Prirodne nauke se svrstavaju u domen biologije. Istorija uključuje civilizaciju ali i ljudske potrebe i želje - sfera razmene dobara i proivođenja je sfera potrošnje - formiraju se potrebe a i ljudska priroda u istoriji. Sfera jezika - karakteristično za klasicističku epistemu je jedna integrativna funkcija koju ima govor u celokupnom sistemu znanja. To je diskurzivna racionalnost koja uspostavlja poredak kroz govor. Klasicističkoj epistemi je svojstveno objedinjavanje reči, stvari i ljudskih predstava kroz govor, jezik, ukrštanje reči i predstava, dok postklasicističku epistemu karakteriše osamostaljivanje od reči i slika. “Reči i stvari” - u naslovu nedostaje momenat predstave. Klasicističku epistemu karakteriše metafizika predstave. Ovo određenje je slično Hajdegerovom određenju o dobu “slike sveta”; reč je o reprezentativnom govoru, načinu razmišljanja gde se poredak sveta uspostavlja preko poretka ideja.

Čovek i kraljevska pozicija

Spinoza: red i veza ideja je identičan redu i vezi stvari → ovo je karakteristično za klasifikatorsku crtu klasicističke episteme. Za nju je svojstvena direktna veza između Ja mislim i Ja jesam - cogito i sum. Predstava direktno upućuje na biće i postoji jedan paralelizam između sukcesije u našem toku misli i uređenosti stvari u spoljašnjem svetu. Jezik je privilegovana sfera ljudskog iskustva. Čitava uređenost sveta počiva na reprezentativnom govoru. Jezik je izgubio jedinstvo nekon raspada klasicističke episteme, ali dobit je to približavanje samim stvarima. Klasicistička epistema podrazumeva metafizičku viziju svata; nije moguće misliti čoveka u klasicističkoj epistemi, jer to jedinstvo između reči i stvari putem misli, putem predstave potpuno ispušta iz vida čoveka. Čovek je tu samo “provodnik”. Govor o svesti i samosvesti nikad nije u klasicističkoj epistemi psihološki govor; samosvest nije lični identitet, već se sistematski previđa čovek. Kraljevo mesto - ono koje zauzima čovek , ali je to mesto onoga kome se sve predstavlja, a koji sam nikad nije predmet viđenja. Čovek ne može biti tematizovan. Čovek je izbačen iz vidnog polja, on je viđen samo kao deo prirode, kao ljudska priroda. Postoji koherencija između prirode i ljudske prirode - uređenost sistema prirode pretpostavlja čoveka u smislu u kom se može zauzimati kraljevska ili humanistička pozicija - privilegovano mesto koje je ujedno i prazno mesto. Čovek je sa jedne strane centar sveta, a sa druge je samo jedan od elemenata. Sa raspadom klasicističke episteme postaje moguća nauka o čoveku i postaju moguće humanističke nauke. To je krah racionalističkog, metafizičkog i statičnog posmatranja stvari. Čovek je samo neka vrsta ogledala, odraza spoljašnje prirode.

26


• POSTKLASICISTIČKA EPISTEMA •

a) Parcijalizacija domena - one nisu zasebni, nemaju svoj domen. Poslednji domeni se formiraju sa rapadom klasicističke episteme. U klasicističkoj epistemi je predstava ili ljudska misao princip ili koren svih saznanja. Spekulacija je izvorište sistematizovanja svih posebnih domena iskustva, jer nemamo posebne discipline. Fuko pravi razliku između govora i jezika. Jezik koji je prisutan u postklasicističkoj epistemi nije reprezentativni govor, on takođe zadobija svoj vlastiti domen. Svaka posebna disciplina podrazumeva neki poseban objekat. Fuko naglašava jednu razliku između jezika i drugih domena, jer sfere biologije i ekonomije bivaju u postklasicističkoj epistemi integrisane imanentno, zadobijaju unutrašnju koherenciju. Jezik biva dezintegrisan, postaje samo jedan od objekata istraživanja. Taj smisao jezika koji je nestao je reprezentativni govor.

b) Temporalizacija - sagledavanje stvari u horizontu vremena - to ide sa postklasicističkim načinom mišljenja. U vezi je sa otvorenošću savremene ontologije, jer ona uključuje procesualnost; podrazumeva se i nagoveštaj prevazilaženja čoveka - govori se o smrti čoveka - tumači Ničeovu ideju o smrti boga i podrazumeva se prevazilaženje onog što je tek postalo predmet proučavanja i to je paradoxalno.

Postklasicistički način mišljenja je antimetafizički način mišljenja. Umesto metafizičke predstave Fuko konstatuje pokušaje da se artikuliše metafizika života, rada, jezika, ali su ti pokušaji propali. Po svom ustrojstvu savremena epistema podrazumeva analitiku konačnosti. Možemo govoriti o postmetafizičkom načinu mišljenja gde tek postaje moguće govoriti o čoveku kao konačnom biću - ideja apsurdnosti postojanja obeležava savremeni način mišljenja.

Fuko govori o anteriornosti stvari u odnosu na čoveka. U postmetafizičkoj eri čovek je marginalizovan. Dominira jedan materijalizam koji podrazumeva primat stvari u odnosu na ideju, misao. Ono je empiristički orijentisano. Antimetafizički, pozitivistički način mišljenja proizilazi iz okolnosti da čovek nema onu ulogu koju je imao u prethodnoj epistemi. Vide se oscilacije između empirijskog i transcendentnog. Može se govoriti o novoj vrsti metafizike - metafizici subjektivnosti - postoje uslovi saznanja našeg iskustva, ne postoje više apsolutni principi. Imamo opoziciju između cogita i nemišljenog.

Nemišljeno se može poistovetiti sa nesvesnim. “Čovek i njegovi dvojnici” - nesvesno, nemišljeno je ona sfera u kojoj se javljaju naši dvojnici. Kad čovek postane produkt naučnog saznanja, onda se javljaju i njegovi dvojnici. Čovek postaje predmet jer se izlazi iz okvira reflexivnog iskustva, i jer se suočavamo se granicama naše svesti, saznanja i to dopušta pristup toj sferi iskustva kao objeku svoje vrste. Nemišljeno se tiče naših odnosa sa drugima. Nesvesno kao ono što je između subjekata (Levi -Stros) i zato može biti predmet objektivnog saznanja.

27


Kod Fukoa imamo sličnu tezu - naglašava se to da se mi čovekom možemo baviti na objektivan način ako imamo u vidu splet njegovih odnosa sa drugima. Sartr govori o: - predreflexivnom cogitu (ono nemišljeno, koje izmiče reflexivnom mišljenju) i - reflexivnom cogitu Fuko ukazuje da se bitno menja razumevanje nečeg iskonskog u savremenoj epistemi. Tu je prisutan govor o uzmicanju iskona i njegovom vraćanju na drugi način. U savremenoj epistemi ne postoji ništa iskonsko. Prava priroda zapravo ne postoji, sve je veštačko i to je ideja koja se javlja kod mnogih teoretičara (Lakan). Želja je uvek želja drugoga. Ne postoji ništa iskonsko, sve je stvar dijalektike, sve se konstituiše u međusobnim relacijama. Dominira ideja o tome da je prava priroda čoveka ono veštačko. Zato se može govoriti o povratku iskona - iskon postaje dijalektikom, iskonsko je ono isposredovano. Dolazi do bitnih promena u načinu mišljenja i strukturi znanja karakterističnih za savremenu epistemu, nazvali je mi postmodernom ili modernom. Generalna karakteristika savremenog načina mišljenja je antropološka konfiguracija. Tematizovanje čoveka je nešto što zbog prirode stvari nužno upućuje na prevazilaženje i nešto što je privremeno. Savremena misao je usnula antropološkim snom. Fuko priželjkuje prevazilažanje te karakteristike savremenog načina mišljenja. On pravi razliku između nauke o čoveku i humanizma. Ali pošto mi bitno saznanje stičemo preko čovekovih dvojnika, ono što on postavlja kao pitanje bez odgovora je da li je moguće objediniti nauku o čoveku i nauku o jeziku. U zapadnoj kulturi čovek nikada nije mogao da misli na čoveka i na jezik. Nagoveštava se mogućnost da se ostvari ta sinteza. Jezik ima tendenciju da stekne primat u odnosu na čoveka. Same reči govore - ovo je stanovište karakteristično za postklasicističku epistemu, dok je u klasicističkoj epistemi čovek bio taj koji govori. U postklasicističkoj epistemi čovek biva podređen jeziku, i govor je sâm jezik, jezik je sâm autor, a ne čovek. Čovek se tretira kao objekat, a ne kao subjekat. Sumnja se u važnost i vrednost ideje subjekta.

28


DERIDA


Postoji unutrašnja veza između Lakanovih i Deridinih ideja. Lakan lanac označitelja shvata kao jednu sferu koja autonomno funkcioniše. Ni jedan od članova lanca nije nosilac značenja (pismo, text). Kod Deride ne postoji ništa izvan texta. Označitelj funkcioniše po zakonu zatvorenog reda - autoreferentnost označitelja. To znači da označitelj nema neku spoljašnju referentnu tačku - značenje ne treba tražiti u nečemu izvan označitelja. Značenje se ranije shvatalo kao ono na šta se odnose oznake. Ovo je jedna radikalna promena u razumevanju sveta i čoveka. Zavođenje - ljubavni govor koji podrazumeva to da je udvaranje uvek neka vrsta simulacije, jer iza njega ne postoji nikakvo osećanje. Želja ne označava nikakvu potvrdu. Ljubavni govor je nešto što ne referira na neku prethodno postojeću potvrdu. Kada zavodimo, mi konstruišemo emocije, uvek se pitamo koliko je iskren onaj koji se udvara. Ljubavne izjave ne referiraju neku supstancu, ljubavne osećaje, sâmo stanje je učinak, a ne nešto što prethodi. To je jedan autonomni entitet koji u ljubavnom govoru proizvodi estetsko zadovoljstvo. Učinak ljubavnog govora je lepota izraza ili forma označitelja koji koristimo, relacija koje na nas ostavljaju utisak. U zavođenju smo nužno neiskreni, a samim tokom zavodničkog govora proizvodimo jedno stanje koje je uvek u nekoj vrsti rakoraka sa samom stvarnošću. Uvek je više ljubavi prisutno u izjavi nego u samom srcu. Stanje zaljubljenosti se javlja kod objekta zavođenja, ali i zavodnik se sâm uživljava u tu ulogu.

Lakan: Ljubav je dati nešto što nemaš nekome koga ne znaš.

On govori o prepotiskivanju - mi smo uvek posredovani. Ovde je dinamika ljubavne želje nešto više što se autonomno konstituiše, što se autogeneriše u samom označavanju. Tu je nužno uključeno uskraćivanje, nužno je reč o sublimaciji ili kompenzaciji - nadomestku. Uvek se radi o jednoj dinamici koja nije prirodna dinamika.

Derida je u još većoj meri predstavnik poststrukturalizma. To naravno ne znači da je antistrukturalista, on pokušava da modifikuje strukturalni pristup i učini ga vitalnijim. Derida kritikuje strukturalni holizam, totalitarizam, i podržavanje ideje čvrste, stabilne strukture.

Jedna od odrednica poststrukturalizma jeste fragmentarizam - postojanje mnoštva malih struktura. Bitna je revizija ideje o radikalnim razmeđima između struktura. Uvek ostaju tragovi prethodnih struktura u novim strukturama. Pokušava se uskladiti ideja razvoja istorije sa idejom strukture.

29


Fuko - promena bez razvoja, naglih obrta epistema - nesamerljivost sa prethodnim epistemama

Derida - ideja o taloženju - mi preuzimamo tragove iz prethodnih epistema; postoji kontinuitet

U textu “ Struktura, znak, igra u diskurzu humanističkih nauka” ukazuje na razlike koje postoje oko strukturalističkog diskursa i koje su osnova za postsrtukturalizam. Poenta texta je u tome da klasični strukturalizam nužno operiše sa idejom središnje strukture. Svaka struktura je određen sistem elemenata i uvek postoji centar, središte oko kog se sama struktura organizuje. Na periferiji strukture su moguće zamene elemenata, ali ne i u samom središtu. Tu postoji nešto što je identično.

Postrstrukturalizam a samim tim i Deridino stanovište karakteriše shvatanje da je strukturalizam samo još jedan oblik metafizičke prisutnosti - logocentrizma. Strukturalizam je deo jedne strukture mišljenja (metafizičkog) koje nužno ima taj karakter centriranosti (onto-teološka centriranost). Klasični strukturalizam nije dovoljno radikalan u nastojanju da se prevaziđe jedan metafizički način mišljenja.

Za poststrukturalizam je značajan pojam “igra struktura”, gde mi imamo ideju o decentriranju, prevazilaženju modela mišljenja koje uvak počiva na ideji o postojanju centra. Igra podrazumeva odsustvo centra - prazno mesto - inerakciju između prisustva i odsustva. To je dinamika koja uključuje nedostatak, prazninu. U poststrukturalističkom modelu mišljenja se ne operiše sa idejom identičnog bića, supstance stvari, već se radikalizuje ideja razlike, diferencijacije. Poststrukturalizam je zaokret u samom subjektu. Naglašava se značaj relacija. U klasičnom strukturalizmu ipak postoji nešto što je privilegovana sfera trenscendentalno označenog - neki elementi su nadređeni u odnosu na druge, a u centru je ono što je najvažnije.

Igra strukture počinje kad se svi elementi relativizuju, kad svi imaju isti status; važna je dehijerarhizacija, kada centar gubi povlašćeno mesto. Poststrukturalizam je podsticaj da se misli na jedan radikalno nesupstancijalistički način. Desupstancijalizacija je sadržana u pojmu strukture - ideja relacije je nešto što već predstavlja korak u pravcu da se entiteti ne razumevaju iz njih samih, oni su u potpunosti određeni svojim mestom u strukturi. Derida govori o zamenljivosti svih elemenata, gde ne postoji neko povlašćeno mesto u strukturi. On kao svoje duhovne pretke ističe Ničea, Frojda i Hajdegera, jer u njihovim filozofijama vidi prisutnu tu ideju igre, desupstancijalizacije. Strukturalizam se zahvata u jednom širem kontextu logocentrizma, u vidu kritike metafizičkog logocentrizma.

30


• KRITIKA METAFIZIČKOG LOGOCENTRIZMA • Derida govori o onto-teološkom ustrojstvu metafizičkog mišljenja (to je preuzeo od Hajdegera) gde se smatra da postoji neka samoidentična supstanca (Bog, Um, Logos, Biće, Čovek) koja ima stabilnu strukturu. Za metafizički način razmišljanja je svojstvena ta ideja o postojanju nečeg povlašćenog, identičnog, nepromenljivog. I metafizičari i kritičari metafizike (Niče) se mogu odrediti kao predstavnici metafizičkog mišljenja. Ali ovo bi se moglo pripisati i samom Deridi. On suštinu metafizičkog načina mišljenja vidi u logocentrizmu.Šta je za njega logocentrizam? To je mišljenje da postoje večne istine, suštine, supstance, smisao koji je nerazoriv i polazeći od koga se sve ostalo može objašnjavati. Logocentrizam je jedna sklonost da se svet tumači kao racionalno ustrojeni sistem koji ima racionalno središte i sva filozofska učenja referiraju na to središte. Filozofsko mišljenje označava to transcendentalno označeno. Tu imamo sistematsko zanemarivanje jezika kao pukog sredstva preko kog se dolazi do suštine stvari. Derida želi pismo (sferu označitelja) da istakne kao nešto što se ne može tretirati kao puko sredstvo dolaženja do istine. Kritikuje Huserlovu teoriju značenja - odnos izraza i značenja u kom je izraz marginalan, a značenje ono do čega treba doći u postupku izražavanja. Derida smatra da tu onda imamo metafiziku prisutnosti - postoji samoevidentnost koju Huserl naglašava u fenomenološkom postupku. Mi možemo neposredno doći do ideja, one su to označeno. Huserl preko intencionalnosti razvija tezu da postoje idealna značenja, pa svaki izraz ima saznajnu funkciju, a ne funkciju razumevanja. Zanemarena je komunikativna funkcija jezika (uviđa se sličnost sa Platonom). Postoje neke suštine do kojih um dolazi, koje su večite, stabilne, koje su centar stvarnosti jer su stalno aktuelne. U postupku fenomenološke redukcije dolazimo do samoevidentnosti - suštine su uvek pristne u našem umu. Derida smatra ovakav način mišljenja pogrešnim. On afirmiše nešto što nije prisutnost, a to označava pojmom “differance” - da bi napravio otklon od tradicije. To bi se moglo prevesti sa “razluka” - nesvodiva razlika, koja je radikalna, ukazuje da ne postoji neka uvek prisutna suština stvari. Postoje nesvodive razlike koje uključuju odsustvo, odgađanje. On temporalizuje istinu/suštinu, jer je prisutnost jedan modus sadašnjosti - sagledavanje sveta kao uvek prezentnog u samo jednom vidu. Samo bivstvovanje ne treba da se više sagledava u jednoj dimenziji (sadašnjosti) , već se uzimaju u obzir prošlost i budućnost - ovo je dinamika koja podrazumeva vremensko premeštanje. Nije u pitanju, dakle, samo dislokacija koja podrazumeva prostorno razmeštanje, već Deridin pojam razlike ukazuje i na vremensku dislokaciju (sinhronijska i dijahronijska ravan) - dinamika prisustva i odsustva. U središtu nije nešto što je uvek isto, već nešto što se uvek menja, što povremeno jeste, a povremeno nije tu. Derida zastupa dekonstruktivističko stanovište. Cilj je da se izmesti iz totaliteta logocentričko mišljenje, da dostigne tačku eksteriornosti, da se kreće na rubu tog načina mišljenja koje ima karakteristiku holizma. Već ono što je Niče uradio sa kritikom metafizike jeste neka vrsta dekonstrukcije. Iako je to samo obrtanje principa, ipak je to jedna vrsta iskoraka. Deridina dekonstrukcija je jedan pojam koji je sporan za mnoge autore, jer samo Derida tvrdi da postoji srodnost između

31


kritike i predmeta kritike. Zato je dekonstrukcija jedan imanentni postupak usmeran na destabilizacuiju mišljenja. Kod Deride se svodi na neku vrstu prevrata, menjanja liste prioriteta, hijerarhijskog poretka. Dehijerarhizacija je neka vrsta stvaranja nereda. Njen smisao se najbolje uočava ako se uzme u obzir odnos između govora i pisma. U metafizici prisutnosti govor je privilegovan u odnosu na pismo. Zato je logocentrizam udružen sa fonocentrizmom. Podrazumeva se i fizička prisutnost govornika - govornik je uvek kao svedok istine - ima mogućnost neposrednog sagledavanja istine. Pismo je materijalizovano kao tema filozofskog mišljenja. Malo se pisalo o pismu u filozofskoj tradiciji, a mnogo se pisalo o živoj reči - značaj Platonovog nepisanog učenja - zapisivanjem se gubi dosta od izvornog značenja. Funkcija jezika se shvata kao primerena, ona koja se najbolje može ostvariti u formi govora, a ne teksta. Govor je jedan neposredniji način saopštavanja istine. Derida obrće ovaj odnos tako što i kod de Sosira pronalazi mesta gde se smisao jezika vezuje za pismo, gde se objašnjenje jezika rukovodi odnosima između slova i reči. Upravo pismo predstavlja šansu za dekonstrukciju metafizičke tradicije. On se odnosom između govora i pisma bavi i na primeru Rusoa i njegovih razmišljanja o pismu kao opasnoj nadopuni žive reči ili prisustva. Dolazi do toga da je pismo ono što je izvornije od samog govora. → Zapis je uvek nešto sekundarno u odnosu na živu reč. Ako je živa reč izraz misli, onda je pisana reč zapis žive reči, znači još jedan dalji stepen indirektnosti, udaljavanja od same misli. Pismo Ruso dovodi u vezu sa kvarenjem (dovodi ga u veu sa civilizacijom); to je nešto što kvari izvornu ljudsku prirodu. Pismo je shvaćeno kao jedan proces koji dovodi do tog kvarenja.Derida se slaže da je pismo jedna vrsta kompenzacije, dodatka, dopune. Pismo je jedna značajna razlika u odnosu na neki prethodni smisao - dolazi do izmeštanja značenja i zato se ono može shvatiti kao nešto suvišno, izveštačeno, kao neki suvišni dodatak. Ali postoji i drugi smisao nadopune u pismu i tiče se nedostatka u samoj prirodi - nedostatak pisma je i izraz odsustva, nedostatka koji je prisutan u samoj prirodi. Pismo onda od nečeg sekundarnog i izveštačenog postaje nešto iskonsko i primarno. Pismo nije veštački dodatak, već izraz nedostatka u samoj stvarnosti. Pismo bolje izražava suštinu jezika od žive reči. Gramatologija - nauka o pismuPrimat pisma u odnosu na govor podrazumeva poziciju antisubjektivizma - tekst uvek prevazilazi svog autora. Tekst ima karakter testamenta, on uvek nadživljuje svog autora. Tekst i pismo stalno proširuju horizonte, kontekste u našim interpretacijama. Suština dekonstrukcije je u širenju različitosti interpretacija. Uvek se dolazi do novih značenja, dekonstruiše se staro značenje i prevazilazi logocentrizam i fonocentrizam.

1) Ideja o nesvodivosti razlike Derida uvodi pojam “razluka” - nemogućnost podvođenja opozicija pod zajednički imenitelj. To je teza o nerazrešivosti suprotnosti. Ne možemo nikad doći do sinteze - ide se protiv hegelijanskog tipa. U poststrukturalističkom načinu mišljenja nema izmirenja, nema harmonije.

1) Ideja o nepostojanju metainstance

32


Proizilazi iz njegove gramatologije - bavljenje tekstom koji je uslovljen kontextom. Ne postoji konačni kontext na koga bismo se pozvali da definišemo značenje tog texta. Odsustvo neutralnog nivoa razmatranja.

- ULOGA OZNAČITELJSKE PRAXE U EPOHI LOGOCENTRIZMA -

• LOGOCENTRIZAM I DERIDINA KRITIKA •

Logocentrizam je Deridina oznaka za zapadnoevropsku civilizaciju i bitne karakteristike njenog načina mišljenja. To je isto što i metafizika prisutnosti. Suština logocentrizma kao metafizike prisutnosti jeste u stanovištu, tezi, ubeđenju da postoji samoidentična supstancija, logos koji je uvek prisutan. Ta prisutnost logosa se tiče sveprisutnosti logosa u svesti zapadnoevropskog čoveka. Logocentrizam podrazumeva eternalizam - shvatanje da da postoji nešto večno, nerazorno što je i sama suština ili istina koja je okarakterisana kao prisutnost. Istina je uvek na delu, istinito je ono što je nepromenljivo, što uvek jeste.

Sam jezik se svata kao puko sredstvo dolaženja do istine, kao nešto što nužno upućuje na nepromenljivo značenje. U tradiciji logocentrizma znak je shvaćen samo kao nešto spoljašnje. Označitelj je shvaćen kao nešto sporedno. Epohu logocentrizma karakteriše slabljenje označitelja - proporcionalno značaju označiteljske praxe - taj nipodaštavajući odnos prema znacima, naročito pisanim. Logocentrizam je udružen sa fonocentrizmom, sa dominacijom glasa i fonetskog pisma.

Derida zastupa tezu da je pismo starije od fonetskog pisma. Može se postaviti pitanje o ulozi označiteljske praxe u epohi logocentrizma i pozabaviti se dubljim značenjem potiskivanja označitelja. Derida to čini baveći se Rusoovim radovima o pismu. Uviđa protivrečnosti - Ruso kaže da pismo nije dostojna tema filozofskog razmatranja, a sa druge strane Derida imanentnom interpretacijom textova dolazi do otkrića da je Ruso pismo shvatao kao opasan nadomestak, sredstvo. Mogu se naći brojna mesta koja govore da je pismo moćno, čak opasno sredstvo. Tu uviđa protivrečnost kod samog Rusoa. Ovde ima elemenata za nipodaštavanje pisma ali i za prevazilaženje toga - dekonstrukcija se pokazuje kao iznalaženje skrivenog smera mišljenja; ono što je latentno, tu se kriju značajni uvidi koji podrazumevaju različite načine čitanja). Sam postupak dekonstrukcije podrazumeva pronalaženje simptoma potisnutog toka mišljenja i pronalaženje tragova alternativnih mogućnosti.

Logocentrizam može imati formu kosmocentrizma ali i antropocentrizma (subjektocentrizma), pa je logos bitan kao nešto čime se i čovek odlikuje, ali i kao nešto što je utemeljeno u samom biću, poretkom kosmosa. Ta dva značenja logocentrizma se odnose na staru i novu metafiziku. Tradicionalna metafizika je metafizika kosmosa, dok je moderna metafizika metafizika subjektivnosti, koja počinje sa Dekartom i racionalizmom - ističe se značaj mišljenja i razuma. Ovaj moderni smisao logocentrizma je neodvojiv od fonocentrizma, jer je prisutnost - prisutnost racionalnog subjekta koja se manifestuje preko prisutnosti govornika.

33


• RAZMATRANJE RUSOOVIH IDEJA O JEZIKU •

Rusoovi textovi koje Derida razmatra su: • Ogled o poreklu jezika • Ispovesti • Emil • Sanjarije usamljenog šetača

Kod Rusoa imamo određenje po kome je uloga reči u tome da predstavljaju misao - živa reč je izraz misli. Smisao reči je neodvojiv od misli. Izgovorena reč je samo sredstvo misli, dok je pismo predstava reči, govora, predstava predstave, znak znaka.

Izgovorena reč - znak misliPisana reč - znak znaka misli - označitelj misli - udaljavanje od onog izvornog, prisutnog

Pojam i deja u logocentrizmu je ono primarno što sadrži značenje, dok su pisane reči samo odraz misli. Pisana reč je udaljenija od izgovorene. Fonocentrizam podrazumeva jednu vrstu iluzije, obmane prisustva, iluziju punine, žive glasne reči koja se umesto kao predstava stvari stalno shvata kao sama stvar. Karakterističan je jedan sistematski previd da mi nikad nemamo samu stvar prisutnu; sama stvar se izražava u jeziku koji je samo predstava same stvari. Svi zapleti logocentrizma proizlaze iz tog previda i predstava o stabilnosti poretka u svetu počiva na tom prividu. Kod pisane reči se ta distanca u odnosu na samu stvar lakše uočava, pa Derida vidi šansu za prevazilaženje logocentrizma upravo u bavljenju pismom. Pisana reč nas direktno suočava sa saznanjem da je označitelj uvek u poziciji različitosti u odnosu na ono na šta mislimo kada govorimo ili pišemo. Pismo je uvek nedostatak reči. Kod Rusoa imamo ovo određenje pisma - pokušaj da se oživi ono što više nije prisutno. Društvenu funkciju i nastanak pisma Derida vidi ne u povezivanju ljudi, već u njihovom udaljavanju. To udaljavanje podrazumeva da nam drugi čovek više nije ni u vidnom polju ni u dometu našeg glasa.

• Ispovesti • Suočavanje sa nečim što je odsutno, što je prošlo, ali i pokušaj da se povrati ono što je prošlo. Smisao ispovesti je pokušaj obezbeđivanja lažnog prisustva vlastitog tu-bića. To je jedna vrsta falsifikovanja prisutnosti, nastojanje da se dočara nešto što je odsutno, od čega smo mi vremenski i prostorno udaljeni.

Kontext odnosa prirode i kultureDerida pismo vidi kao opasan nedostatak. Preko pisma se objašnjava suština kulture. Kultura je kod Rusoa shvaćena kao nešto što podrazumeva dekadenciju, kvarenje prirode čoveka, izveštačenost, narušavanje prirodnog poretka koji podrazumeva logocentrizam - postojanje nečeg stabilnog. Što smo dalji prirodi, to se više gubi ta stabilnost. Pismo je zamena za prirodno prisustvo (loša zamena koja donosi dekadenciju). Pismo kvari čoveka, udaljuje ga od prirode,

34


uključuje neku vrstu suviška, nepotrebnog dodatka. Ono je nešto bez čega se može, bez čega bi bilo bolje živeti.Derida u svojoj interpretaciji Rusoa daje 2 značenja nadomestka:- ovo jednim delom podrazumeva taj veštački dodatak, nešto suvišno i izveštačeno- dublji smisao na kom Derida insistira je taj da se nadomestak uvek odnosi na nešto što je odsutno; nadomešćuje se samo ono što je odsutno, on uvek podrazumeva popunjavanje neke praznine, nedostatka.

On , dakle, nije samo degeneracija, udaljivanje od prirodnog poretka, već su pismo i kultura neka vrsta korekcije prirodnog nedostatka. Sam Ruso ponegde kaže da u samoj prirodi postoje praznine. Ni prirodan poredak nije savršen poredak - uočava se potreba za vaspitanjem i jedna karakteristika deteta kao čovekovog mladunca koje je nedovršeno. Sama potreba za obrazovanjem proizlazi iz toga što se čovek ne rađa kao veliki nego kao mali - nemoćno biće koje mora da uči i razvija svoje sposobnosti - to su nedostaci detinjstva ili deteta koje se mora vaspitavati i time je upućeno na druge. Ove veze se tiču i autocentrizma koji uključuje i ovu duhovnu komponentu. Sama spekulacija ili pisanje podrazumeva neku vrstu uživanja u samom sebi i neku vrstu distance u odnosu na tzv. objekt-nivoe. Neka vrsta prekida odnosa sa objektima i bavljenje samo onim što je u vezi sa samim sobom je nešto što je karakteristično za označiteljsku praxu i vidi se dinamika neshvatljiva za razum. To omogućuje prevazilaženje logocentrizma. Ta praxa nas oslobađa fixiranosti na ista i stabilna značenja i omogućuje prevazilaženje tiranije smisla.

Ruso na kraju dolazi do saznanja da ta praxa koja deluje poražavajuće kad se susretne kod drugog čoveka - to je vid prestupa koji se ne može odnositi kao zlo - to je zlo samog subjekta - ono ne škodi nikom drugom. Ta označiteljska praxa se ne može odrediti jednoznačno ni kao prestup ni kao kazna. Tu imamo prestup koji potvrđuje zabranu, a koji je nikada ne suspenduje u potpunosti, već samo privremeno. Imamo neku vrstu savršenog zločina, koji nije zločin i prestup, već se može višesmisleno tumačiti, to je taj višak smisla. Paradoxalnost označiteljske praxe je što tu nije reč ni o prisustvu, ni o odsustvu, ni o uzdržavanju, ni o uživanju, već imamo višak smisla koji se može na razne načine tumačiti - imamo prekoračenje granica smisla. Sâmo pisanje je prekoračenje granica smisla i to je ono što je paradoxalno i izmiče logocentrizmu.

Bataj - smatra da nasilje nadmašuje razum. Svaki prestup je neka vrsta nasilja i razum ne može da prati dinamiku nasilja. Kod Bataja ima određenje da je nasilje duša erotizma - iskustvo erotizma nadilazi mogućnost razumevanja. Ta mogućnost da se jednolinijski odredi sklonost kao porok je sadržana u tome da je ta vrsta praxe neki odbrambeni mehanizam. Premeštanje sa jednog na drugi objekat želje je nešto što ima i pozitivnu stranu u čemu Derida vidi jedan momenat ekonomičnosti - odnos između auto i hetero erotizma - tu je samo ekonomska razlika. Ova priča o masturbatorskoj praxi je nešto što je povezano sa opštenjem sa drugom osobom, ta crta erotizma se ne završava sa samonadraživanjem, niti se ono okončava sa završetkom odnosa sa drugom osobom. Ne postoje oštre granice i stvari se ne mogu precizno određivati, postoji

35


višesmislenost vezana za označiteljsku praxu koja je proizvodnja uživanja. Uživanja ne bi bilo bez označiteljske praxe. Sâmo uživanje je uvek vezano za neko povezivanje, premeštanje, nikad nema pravog objekta uživanja. Uživanje je zasnovano na samonadraživanju - premeštanje pažnje sa jednog na drugi objekat - sâm označitelj postaje ono označeno. U epohi logocentrizma označiteljska praxa predstavlja nešto subverzivno, koliko god da se ona shvatala kao nešto sporedno, ona je ono najvažnije, što uspeva da proizvede uživanje. Uživanje je nešto što izmiče racionalnosti i uključuje višesmislenost. Derida govori o lancu nadomestaka; ta beskonačnost podrazumeva da nema ni početka ni kraja - u osnovi svega je ne prisutnost već odsutnost. Sve što je fascinantno u uživanju je u onom čega nema. Naslada je neodvojiva od frustracije.

- SHVATANJE DEKOSNTRUKCIJE -

Derida ukazuje da kod Rusoa postoji sklonost da se sâmo pismo određuje kao opasno sredstvo, nadomestak. Za Deridu pismo uopšte nije nedostatak, u smislu nekog sekundarnog, izveštačenog, već je pismo ono izvorno - tako dolazi do obrta u Deridinoj interpretaciji Rusoa. To je manir dekonstrukcije gde se pronalaze elementi za jedno drugačije čitanje u odnosu na samorazumevanje. Derida se bavi pitanjem metode i ističe da je jedna od ključnih karakteristika njegovog bavljenja Rusoom u preteranosti - potencira se nešto što sâm filozof koga interpretiramo nije smatrao nužnim. Preterivanje je bitno za dekonstrukciju, neobaziranje na filozofski text koji se tumači. Tu odliku dekonstrukcije shvatamo kao neku vrstu tendencioznog, neobjektivnog čitanja. To je kod Deride jedan nereflektovan stav - tendencioznost za koju ima osnova u samom textu. Čitati dekonstruktivistički znači demontirati taj menifestni sloj značenja i potencirati ono što je skriveno, što je na marginama neke filozofske koncepcije. Sâm postupak dekonstrukcije se ne može odrediti kao neka stroga metoda; to je jedna neozbiljna metoda, postupak koji uključuje igru, nedoslednost. Ona je bitna jer jedino ako smo nedosledni, možemo da se oslobodimo logocentrizma. Biti dosledan znači vršiti nasilje u odnosu na druga značenja.

Derida i ne pomišlja da formuliše pravila neke dosledne metode. To se može činiti neozbiljnim, ali u kontextu njegove filozofije taj postupak se može definisati kao neka vrsta psihoanalize filozofskog mišljenja. Sam Derida nije sklon da se potpuno složi sa ovim razumevanjem dekonstrukcije. Ali, Derida je inspirativan jer pruža filozofskom čitaocu neku vrstu dubinskog osvešćivanja.

Mnogi su pisali o gluposti pametnog razmišljanja (Adorno, Horkhajmer) i to se onda dovodi u vezu sa fašizmom - vrhunac formalne racionalnosti je u bestijalnosti, jer ako se ona potpuno apstrahuje od emocija, može služiti bilo kojim svrhama, pa se suština racionalnosti svodi na efikasnost. Sama racionalnost je izdanak logocentrizma. Ako se ima u vidu ishod strogog logičkog mišljenja i konsekvence onog ko se drži logičkih principa, onda je razumljivije zašto Derida govori o nedoslednosti i kaže da je reč o preteranom ili pogrešnom čitanju. Kod Deride je reč o tome da se ispitaju mogućnosti postfilozofskog mišljenja, da se filozofi oslobode tih fixacija, fix-ideja.

36


• TRAG •

Deridina koncepcija dekonstrukcije je povezana sa njegovim razumevanjem traga. Trag podrazumeva nešto što je povezano sa osnovnim odlikama psihičkog života, a to je memorija, pamćenje. Trag je ono što se urezuje u naše biće. Jedan aspekt Deridine priče o tragu se odnosi na moždane tragove koje ostavljaju iskustva koja smo doživeli. Naglašava da je iskustvo bola važno kao trag, ono čime se uvek naknadno bavimo , što trajno obeležava naše iskustvo sveta. Najvažnija iskustva o svetu mi stičemo preko bola. Bol je taj najvažniji trag u našem iskustvu.Tako i sve što se dešava u procesu pisanja ima tog prikrivanja tragova traumatičnih iskustava. Sâmo pisanje je sekundarna obrada tih traumatskih iskustava, stalno nastojanje da se prevaziđu prvi tragovi koje možemo dovesti u vezu sa majkom (poreklo metafizičkog govora je vezano za odnos prema majci, za iskustvo odsustva majke u vidnom polju deteta). Poreklo jezika se vidi u pokušaju da se to odsustvo prevaziđe. Logika jezika i pisanja je takva da imamo ostavljanje tragova u prikrivanju tragova. Podrazumeva neku vrstu naknadnosti, kašnjenja. Trag je nešto što je neodvojivo od “razluke”, koju moramo odvojiti od “razlike” koja stoji u opoziciji prema identitetu. Trag ili razluka je stalno prisutna u pismu u nekom pozadinskom planu. Suština dekonstrukcije je da se to potisnuto značenje izvede na površinu, da se prevaziđe logika stalnog odlaganja, prikrivanja tragova - otvaranje polja višeznačnosti, metaforičkih značenja. Smisao dekonstrukcije treba razumeti u odnosu na pojmove i metafore. Derida govori o prvobitnosti metafore - metaforičko izražavanje je izvorno, dok je pojmovni jezik nešto izvedeno, sekundarno. Na sličan način Niče govori o pojmovima kao izlizanim metaforama - svi pojmovi su nekad bili metafore. Tokom akumuliranog iskustva, sa hlađenjem emocija, dolazi do pojmova sa kojima možemo operisati kao sa sredstvima, ali je uvek prisutno nasilje prema razlikama. Derida ukazuje na postojanje naizgled paradoxalne situacije čiji je smisao da kada razmišljamo o metaforama, skloni smo da ih shvatamo kao prenosno značenje - što bi značilo da prvo moramo imati osnovno značenje, pa ga onda premeštati. Možemo se pitati kako je onda metafora nešto prvobitno, izvorno. Derida ovaj paradox objašnjava time što se prvobitnost metafore tiče expresivne funkcije jezika i ona se tiče osećanja.

Lakan: Funkcija označitelja nije predstavljanje stvari, već je metaforička funkcija.

Kod Deride imamo isto - verno izražavanje osećanja preko jezika. Jezik primarno ima expresivnu funkciju koja se uspešno ostvaruje ako označitelj adekvatno izražava doživljaj a ne stanje stvari u svetu. Metafore treba razumeti u kontextu emotivnog života. Sa napretkom civilizacije jezik postaje sve precizniji, hladniji, sa sve manje emocija, postaje instrumentalan, i tako se zanemaruje ova prvobitna expresivna funkcija jezika. Polazeći od fixiranih značenja može se napraviti ova inverzija koja metaforu tretira kao nešto naknadno. Logika pisma je takva da uvek postoje ti pratragovi emocije.

Dekonstrukcija se može odrediti kao jedan postupak da se preko tih odgoda, sekundarne obrade, dođe do primarnih značenja koja se uvek skrivaju ispod

37


sekundarnih. Derida se, kao i Lakan, bavi Frojdovim tumačenjem snova koji su parcijalna pisma, gde ono što je na površini jeste uvek zapravo maska za skriveno značenje. Sama dekonstrukcija je postupak dolaženja do primitivnih značenja preko sekundarnih - da se oslobodimo konstrukcija sekundarnih pojmova - da se prevaziđe to iskonstruisano, veštačko, sekundarno, nešto što samo delimično, redukovano izražava naše iskustvo. Smisao dekonstrukcije je ukazivanje na tu višeznačnost, haotičnost, traumatičnost onog što je primarno iskustvo. To suočavanje je lekovito. Postupak dekonstrukcije se može odrediti kao simptomalno čitanje - razumevanje napisanog ne u doslovnom već u prenesenom smislu. Uspostavlja se direktna veza između metafore i simptoma koji se prikriva i prerušava. Zato je dekonstrukcija dešifrovanje zagonetnog pisma koje je san u smislu Frojdove analize, ali i filozofskog texta.

Kod Jaspersa imamo tezu o tome da su svi filozofski textovi šifrovana pisma bića ili sveobuhvatnog - moramo ih razumeti u prenosnom značenju. I dekonstrukcija je jedan postupak dubinskog samoosvešćivanja onih koji se bave filozofijom.

Rorti potencira ovu “psihoanalizu filozofije” i ističe da je Derida jedan od predstavnika jednog oblika filozofije Erosa koji je izvoran - ljubav prema mudrosti za razliku od drugog oblika - ljubavi prema argumentaciji. Derida je bitan za prodore u pravcu mudrosti. Kod njega imamo jednu vrstu produbljivanja filozofske samosvesti koja se može dovesti u vezu sa porivom da se dođe ne do izvesnosti i opštevažećih istina, već do jedne unutrašnje koherencije. Suština dekonstrukcije je u stvaranju pretpostavki za što bolje uklapanje svih delova u jednu celinu. Dekonstrukcija se može dovesti u vezu sa teorijom istine kao koherencije. Karakteristično je to demontiranje teorije korenspodencije, te težnje za argumentacijom i bitna je mogućnost jedne autokoherencije. To nam omogućuje da bolje vladamo sobom, da artikulišemo vlastito iskustvo putem dekonstrukcije. Autodeskripcija je od velikog značaja za ljubav prema mudrosti, što filozofiju približava književnosti. Suština filozofije je u samoexpresivnosti i samoizražavanju. Filozofski text nije nešto što sadrži neke istine, već jedna vrsta “TRNJA” preko kog možemo prokrčiti puteve za sebe same. Svaki trag je posledica proboja. Ako se bavimo filozofskim textom kao teorijama tih krčenja puteva, onda bolje komuniciramo sa sobom, ali i sa drugima. Najvažnija je unutrašnja koherencija i usaglašenost, najvažnije je napraviti jednu koherentnu priču od samog sebe i vlastitog života. Mi smo uvek posredovani nekim textovima. Filozofski zadatak je uklapanje različitih textova i ispitivanje različitih mogućnosti. Ne postoji pravo značenje texta koje mi treba da odgonetnemo - otud ta reflektirajuća pozicija. Cilj je stvaranje uslova za viši stepen unutrašnjeg sklada u zajednici u kojoj živimo.

38


BODRIJAR

- DEKONSTRUKCIJA LOGIČKOG IDENTITETA -

Pod pojmom logičkog identiteta se misli na suštinu logocentrizma koji Derida kritikuje. Ona se sastoji u metafizičkoj pretpostavci da postoje stabilna značenja i pojmovi, i da je suština filozofskog mišljenja u dolaženju do nekih večnih istina, do onoga što je identično i stoji kao suština iza svih promena. Podrazumeva se esencijalizam - postojanje prirodne reference, prirodnog supstancijaliteta. Poststrukturalizam zagovara postupak dekonstrukcije - razotkrivanje nedeterminisanosti, odsustva neke izvorne reference, prirodnog supstancijaliteta. Osnovna poenta dekonstrukcije kao kritike logocentrizma je teza o tome da je u osnovi svega nešto haotično, amorfno, da je u pitanju višesmislenost. (Niče - privid je suština) U osnovi svega nije neko stabilno značenje, večna istina, već igra, arbitrarnost, proizvoljnost, amorfnost koju filozofi pokušavaju da oblikuju. Filozofi pokušavaju da unesu red u nešto što je zatrpano problemima i što uključije višak značenja i smislova. Ono što određujemo kao besmisleno i privid može imati različita značenja. Dekonstrukcija logičkog identiteta je razotkrivanje višesmislenosti stvarnosti. Bodrijar sprovodi postupak “uništavanja ostataka” identičnog značenja. Suština je u poništavanju vrednosti koja podrazumeva akumulaciju identičnog značenja.

• SIMBOLIČKA RAZMENA I SMRT •

A) Simbolička razmenaOna se ne može strogo razlikovati od simulacije, ali se simbolička razmena ne iscrpljuje simulacijom. Simbolička razmena je višeznačna, ona je jedan drugačiji način doživljavanja sveta. Rešenje je u tome da je simbolička razmena jedan širi, višeznačni pojam koji obuhvata i simulaciju, ali se ne može redukovati na nju. Sa jedne strane imamo otkrivanje simulacije, a sa druge dekonstrukciju sâme te simulacije. Dekonstrukcija logičkog identiteta podrazumeva afirmaciju simboličke razmene. Smisao dekonstrukcije nije samo u razotkrivanju lažnosti svake filozofske teorije, nego i u jednom drugačijem načinu razmišljanja koji se približava poetskom iskustvu. Poetsko podrazumeva to uništavanje ostatka, afirmaciju ambivalentnosti. Ta afirmacija ja smisao Bodrijarove dekonstrukcije, a ona se najbolje ostvaruje kroz poetsko iskustvo. Višeznačnost simboličke razmene je jedan od mogućih primera za višeznačnost pojmova do kojih dolazi Bodrijar.

B) SmrtSmrt je dobar primer jer ima više značenja. Postoji jedna osnovna razlika kod Bodrijara između: - lagane smrti (usporene) koja podrazumeva odlaganje umiranja i jedan način života koji je zasnovan na odlaganju smrti- nasilne smrti (simboličke) koja predstavlja izazov, koja se ne odlaže već se manifestuje kao spremnost da se to dogodi sad i ovde.

39


Bežanje od smrti, odlaganje smrti priozvodi određen tip ponašanja i način života, dok prihvatanje rizika smrti predstavlja drugačiju vrstu držanja. Bodrijar kritikuje jednu, a afirmiše drugu vrstu smrti.

C) Ne/determinisanostOvaj pojam ima više značenja. Generalno bi se moglo reći da je naše vreme vreme simulacije zasnovano na nedeterminisanosti koja se tiče odsustva neke referentne tačke, sistema koji bi bio garant izvesnosti, koji bi podrazumevao neku uređenost sveta. Za poststrukturalizam svet je haotičan, neuređen. I u eri simulacije postoji determinisanost koda, to je era specifične determinisanosti.

• RAZLIČITI TEORIJSKI MODELI KAO SIMULACIONI MODELI • Svaka teorija je jedna vrsta simulacije. Filozofske nauke ukazuju na značaj interpretativnog modela. Činjenice su uvek viđene iz određene perspektive. Ovde imamo pomak ka simulacionom modelu. Svaka teorija simulira svoj predmet, stanovište. To simuliranje stvarnosti je i konstruisanje stvarnosti. Svaka teorija ostvaruje performativnu funkciju (proizvođenje određenog stanja stvari). Suština teorijskog modela nije u funkciji konstativa (konstataciji), već performativa.

1. PsihoanalizaBodrijar govori o psihoanalizi kao o jednoj teoriji koja proizvodi određene fenomene. Ona govori o nečemu što je vezano za određeno istorijsko vreme. Markuze govori o zastarevanju psihoanalize. Edipov komplex više nema tako velik značaj kao ranije. Danas mediji i šira zajednica utiču više na psihu, i sam odnos deteta i oca nema više toliki uticaj. Ali sama priča o Edipovom komplexu prouzrokuje tu vrstu iskustva. Činjenica da je to postalo tema filmova, književnosti je autoindukovala do takvih pojava. Poenta je u autosugestiji. Svaki teorijski model ima i tu autosugestivnu moć. (primer demonske posednutosti u ranijim vremenima). Poenta Bodrijarove teze o različitim teorijama kao simulacionim modelima je da teorije generišu određene modele mišljenja i ponašanja - “generisanje putem modela”. Era simulacije se zasniva na tom generisanju puta modela - mi na određeni način organizujemo naše ponašanje i iskustvo, a ne samo teoriju.

2. Marxistički teorijski modelMnogi pojmovi iz ovog modela odražavaju samo puke konstrukcije - npr. pojam revolucionarnog subjekta. Ova Bodrijarova teza o simulacijskim modelima predstavlja jednu vrstu teorije. Kad je reč o revolucionarnom subjektu, tu se na jedan veštački način indukuju određena očekivanja od određene grupacije, ili se generalno traži subjekat svih društvenih procesa, i onda kada njega nema, onda se dovodi u vezu sa teorijom zavere - da postoji neki okultni subjekat istorijskih procesa. Zapravo, tog subjekta po Bodrijaru nema - to je jedna konstrukcija. Stvari ili događaji u savremenom svetu funkcionišu bez plana, bez racionalnog subjekta koji bi bio izvan sistema i smišljeno radio na nečemu. Stvari funkcionišu logikom koda gde ne postoji bitna razlika između onoga ko manipuliše i onoga nad kim se menipuliše. Svi su manipulisani KODOM. Neke ključne pojmove

40


političke ekonomije (kapital, rad) Bodrijar shvata kao konstrukte koji su istorijski prevaziđeni i na jedan veštački način se održavaju.

• SIMULACIJA •

To je ključna karakteristika našeg vremena. To je jedan vid simboličke razmene, ali jedan redukovan, izopačen vid simboličke razmene. Simulacija se određuje kao sveopšta zamenljivost pojmova, odsustvo supstancijalnih razlika i zato je simulacija nešto što predstavlja pozadinu logike identiteta. Mi simuliramo supstancijalne razlike i identičnost samima sebi - tu osnovu razlikovanja u odnosu na druge. Simuliranje samoidentičnosti je i simuliranje različitosti, dok nam svakodnevno iskustvo govori da ne postoji neka supstancijalna razlika između lepog/ružnog, muškog/ženskog, levice/desnice… Sve te razlike su iskonstruisane. Suština simulacije je u odsustvu izvorne reference na osnovu koje bi se mogla održavati prava razlika i onda je sve stvar modela i diferencija koje se konstruišu unutar modela. Ne postoji spoljašnja referentna tačka. Mi živimo u vremenu referenduma, jer nedostaje referenca (spoljašnja, izvorna). Sve je stvar dogovora, odlučivanja, izjašnjavanja, slobodne volje. A sa druge strane postoji neka vrsta prinude koja je stvar relacija između elemenata u sistemu, arbitrarnost u odnosu na spoljašnji referentni sistem, ali i poredak među elementima autoreferentnog sistema - kodiranost. Simulaciju Bodrijara dovodi u vezu sa “hiperrealnošću” (hiperrealizmom). Postoji velika razlika između nadrealizma i hiperrealizma. - Nadrealizam je još uvek blizak realizmu. To je shvatanje da postoji neka nesumnjiva realnost. Nadrealna iskustva su iskustva posebnih stanja svesti, ali je sadržana ta razlika između mašte i stvarnosti, jave i sna. - Hiperrealizam - tu ova razlika više na postoji. Imamo halucinantnu sličnost stvari njima samima - postoji višak stvari koje deluju nestvarno, jer su umnogostručene.

Npr. Erotska fotografija dve bliznakinje - vizuelna identičnost deluje nestvarno i sâm doživljaj biva modifikovan zbog tog viška stvarnosti. Dešava se likvidacija razlike između realnog i irealnog. U slučaju simulacije ovaj jaz se prelazi na specifičan način koji podrazumeva ne ambivalenciju, razmenu života i smrti, već jedno halucinantno iskustvo u kome se nameće hiperrealno kao posebna kategorija u odnosu na realno, simboličko i imaginarno.

Bodrijar razmatra genezu simulacije i razlikuje tri osnovna reda simulakruma:

1) PODRAŽAVANJEPrvi model (nivo simulakruma) se dešava u renesansi, sve do industrijske revolucije. Zasniva se na prirodnom principu vrednosti, vrednost kao nešto što proističe iz prirode. Dovodi se u vezu sa logocentrizmom, logikom identiteta, tu još uvek postoji iluzija o referenci. Podrazumeva podražavanje, imitaciju prirode, pretpostavku o postojanju originala koji se imitira. U vremenu kad proizvodnja nije bila merilo vrednosti, vrednost se shvata kao nešto što se izvodi - ili božijom

41


milošću ili prirodnim darovima. Simulacija počinje već na ovom stupnju, ali je razlika između ovog i drugog stupnja što se još uvek ne proizvode same vrednosti.

2) PROIZVODNJADrugi model je karakterističan za industrijski kapitalizam. Za industrijski simulakrum je karakterističan tržišni princip vrednosti, gde se vrednost ne zasniva na prirodnom poreklu, već na razmenljivosti, na tome koliko toga možemo dobiti na tržištu od onoga sa čime raspolažemo. Merilo vrednosti je njegova razmenljivost. Na stupnju proizvodnje vrednosti su te koje se proizvode; ne postoji original koji se imitira, već vredi ono što sami proizvedemo. Vrednost postaje kvantitet, serijalnost, niz. Mi više ne imitiramo nešto u prirodi, već vlastitu sliku po kojoj nešto stvaramo. To je stupanj produktivnosti, u marxizmu je zanemareno to da je proizvodnja samo jedan vid reprodukcije. Na ovom drugom stupnju reproduktivnosti postoji osnova simuliranja.

3) SAMA SIMULACIJATreći model je svojstven postindustrijskom društvu - društvu obilja. Zasniva se na strukturalnom zakonu vrednosti. On proizlazi iz razmenske vrednosti. Bitna razlika je u tome što zakon vrednosti počiva na ekvivalentnosti nečega što prebrojavamo, dok se strukturalni zakon vrednosti ne može svesti na princip ekvivalentnih vrednosti. Nije više ekvivalentnost ključna, već razlike koje se simuliraju unutar određenih struktura. Veštački se simuliraju razlike koje se ne mogu objasniti. Sve je već reprodukovano. Mi se već nalazimo u jednom multipliciranom svetu u kom ne postoji razlika između realnog imaginarnog. Koeficijent realnosti se zasniva na nakoj vrsti imaginarne rezerve. Simulacijom nam je oduzeta ta razlika između realnog i imaginarnog. Sâma realnost postaje nestvarna. Može se govoriti o čistoj simulaciji - cool fazi znakova, za razliku od hot faze. Cool faza znakova je faza čistih znakova koji se međusobno potpuno razmenjuju i nemaju nikakvu intrinsičnu vrednost, dok u hot fazi oni ukazuju na nešto stvarno. Podložni su igri razlika koju sami proizvode.

Pozadina simulacije je sprovođenje VLASTI ili kontrola života i smrti. U pozadini simulacije se uvak nalaze neki odnosi moći i Bodrijar to ilustruje na primeru referenduma i navodne slobode izjašnjavanja, gde je uvek sugerisan odgovor. Arbitrarnost znakova je uvek izložena kodiranju ili generisanju putem modela. Sve razlike u savremenom društvu bivaju glumljene, veštačke. Opozicija je uvek podrška vlasti, ono što jača vladajuću garnituru. Taj model - monopol se u savremenom svetu ostvaruje kao duopol - dolazi do udvajanja znakova i tako se obezbeđuje monopolska pozicija. Sve može da se shodno političkoj volji proizvodi. Ovo proizilazi iz cool faze znakova. Znakovi su ono preko čega se vlada. Kod Marxa je akcenat na akumulaciji kapitala i radnoj snazi. Radnička klasa, je, pak, samo jedna vrsta znaka. Svi ti pojmovi imaju semiotičko značenje, podrazumevaju semiokratiju - odnosi se uspostavljaju na relaciji različitih znakova i na osnovu jednog specifičnog odnošenja prema smrti - mogućnosti da se na neki način oslobodimo simulacije i dođemo u poziciju da semiokratiju

42


prevaziđemo simboličkom razmenom. To je dekonstrukcija simulacije kroz simboličku razmenu. Bodrijar ističe da nasuprot onome kako stvari izgledaju, vlast podrazumeva jednostranost davanja. Vlast uvek počiva na davanju bez mogućnosti protivdavanja. Pozicija gospodara je pozicija onog ko poštedi život roba - davanje u smislu odlaganja smrti. Gospodar - nepristajanje na podaništvo. - Svaka vlast počiva na ucenjivanju sigurnošću - da nekom nudimo sigurnost uz lojalnost. Ljudi su oduvek bili ravnodušni prema sigurnostii uvek je trebalo nametati sigurnost, a to je posao vlasti. U osnovi tog nametanja je jedna vrsta ropskog života - mukotrpan rad je ekvivalent smrti. Ono što predtavlja suprotnost ovom mehanizmu je reverzibilnost davanja, protovpoklon u odnosu na ono što vlast čini. Za simbolički razmenu je ključna ta reverzibilnost u smislu vraćanja poklona. Neprihvatanje tog poklona, spremnost na rizik smrti - na to vlast nema odgovor. Poništavanje linearne akumulacije smrti je moguće potvrđivanjem - davanjem vlastitog života. Bodrijar smatra da nijedna vlast nema odgovor na simbolički odgovor smrti. To razotkriva način funkcionisanja društva u kome je na delu jednolinijska akumulacija vrednosti. Potlač je protivdavanje koje poništava vrednosti. Pravi se razlika između tog beskonačnog trošenja - potlača i učinka poezije - reverzibilnost ili obnavljanje ciklusa se događa u simboličkoj razmeni. To dovodi do prevazilaženja akumulacije i dobara uz jedan autentičniji način života.

• POJAM SIMBOLIČKE RAZMENE •

Ona predstavlja društveni odnos i nije kategorija, već društvena interakcija, razmena se drugima - prevazilaženje razlike između realnog i imaginarnog. Sve što smatramo realnim počiva na disjunkciji u odnosu na vlastitu suprotnost, ono što smatramo imaginarnom logikom identiteta je logika disjunktivnih pojmova - život i smrt, čovek i telo… Simbolička razmena omogućuje prevazilaženje ovih disjunkcija. Višesmislenost u mišljenju ili osećanje potvrđenosti u životu proizilazi iz sjedinjavanja suprotnosti. Bodrijar ističe da je ključan momenat objedinjavanja dinamike između života i smrti. Disjunktivni pojmovi uvek podrazumevaju to da je suprotan pojam odsustvo onog primarnog pojma. Dijsunktivni pojmovi su opčinjeni jedan drugim kao vlastitom smrću. Odnos između života i smrti je ključan. Simbolička razmena podrazumeva jedan drugačiji odnos prema smrti gde ona biva neutralisana time što je razmenjena i uključena u jednu formu društvenog života.Vreme simulacije (naše doba) Bodrijar određuje kao doba smrti jer se ona potiskuje i veštački razdvaja u odnosu na život. Ranije je tema smrti bila fokusirana, a sexualnost zabranjena tema, danas je obrnuto. To potiskivanje smrti proizvodi jedan način života koji je ekvivalentan stalnom umiranju. “Memento mori” - dovodi se u vezu sa Ničeovom devizom “memento vivere”Bataj - smrt kao vrhunac života, obilja. U eri simulacije nemamo drugost. Imamo razlike, ali ne i drugost, radikalnu različitost. Suština simulacije je u replikovanju istih obrazaca doživljaja pa i mišljenja. To je jedan zatvoreni univerzum gde se vrte isti modeli.Simbolička razmena je sfera iskustva koja je bitno drugačija, a čija radikalna različitost proizlazi iz tog objedinjavanja života i smrti. Samu smrt ne treba tretirati kao jedan fizički događaj umiranja, već kao jednu formu, oblik društvenog

43


odnosa. U primitivnim zajednicama nije bilo tog straha i izbegavanja smrti, pa je život bio kvalitetniji. Danas se smrt potiskuje i baš zato je sâm život izgubio svoje draži i kvalitete.

7. REKAPITULACIJA

A) HERMENEUTIKA

• OSNOVNE KARAKTERISTIKE HERMENEUTIČKOG STANOVIŠTA •

Posredovanje je način da se dođe do živog značaja, izvornog doživljaja manifestovanog u nekim izrazima. Hermeneutika je postupak razumevanja, ali i skup principa koji nam omogućuju da u situacijama otežanog razumevanja dođemo do skrivenog smisla. Hermeneutika nam je potrebna ne u svakodnavnom životu, ona se zasniva na filozofskom znanju - jezik je medij u kom se duh najbolje objektivizuje. Sve duhovne tekovine dobijaju svoje trajno značenje u medijumu jezika. Hermeneutika kao veština tumačenja - Hermesovo umeće.

1. Diltaj

Filozofska osnova njegovog učenja o metodi je filozofija života. Filozofija nam razjašnjava stvari, baca nam nako jače svetlo na neke postupke i metode kojima se služimo. Sâm postupak tumačenja je izveden iz nekih karakteristika naših doživljavanja - mi uvek manifestujemo svoje doživljaje, i tek kroz izraz mi spoznajemo same sebe. Sâm je život upućen na manifestacije. Tek kroz manifestacije te energije mi upoznajemo sami sebe. Sâm se život karakteriše jednom dinamikom ospoljavanja. Razumevanje je moguće kao metodička veština jer se čovek stalno bavi samorazumevanjem. Za hermeneutiku je značajna autobiografija, autobiografsko sređivanje utisaka, autobiografski tok misli. Svi smo psihološki konstruisani kao bića razumevanja. U autobiografskoj naraciji je bitno to selektovanje i povezivanje doživljaja koji su vremenski udaljeni, ali imaju povezano značenje. Akcenat je stavljen na psihološki sklop pojedinca iz kog se izvodi mogućnost tumačenja.

2. Gadamer

On kritikuje Diltaja i tu psihologističku crtu. Zamera mu to što je privatizovao istoriju - ličnost pojedinca čini merilom duhovnih tvorevina iz prošlosti. Gadamer pravi zaokret; ne pripada istorija pojedincu, već istorija raspolaže pojedincem. Gadamer razvija teoriju temporalnosti u jednom drugačijem smislu; to je teorija ne individualne već kolektivne temporelnosti. Razumevanje hermeneutike se zasniva na teoriji povesnosti. Kod Gadamera i Hajdegera imamo pretpostavku o ontološkom krugu, a ne logičkom krugu u dokazivanju. Ljudsko saznanje se shvata kao ontološki proces. Tumačenje nije primarno saznajni, već ontološki proces - naša pripadnost tradiciji, nemogućnost da se pojedinac odvoji od predrasuda na kojima počiva kultura. Suština hermeneutičkog postupka kod Gadamera je ispravljanje

44


samorazumevanja stalno obavljanog razumevanja. Čovek se nužno kreće u krugu, prošlost se ne može odvojiti od budućnosti. Napredak je shvaćen kao zadobijanje višeg stupnja samoreflexije - razjašnjavanje toga u kojoj je meri svako razumevanje zasnovano na predrasudama. Pitanje je legitimno kada upućuje na tradiciju kojoj pripadamo, kad ga možemo dovesti u vezu sa bitnim klasičnim mestima/figurama koje istrajavaju do današnjih dana. Gadamer stavlja akcenat na nešto nadindividualno, na jedno zajedništvo nekih ključnih verovanja ili predrasuda. Sama mogućnost tumačenja je da mi možemo ponovo da doživimo ono što je u izrazu, da je moguće uživljavanje ili naknadno doživljavanje na isti način na koji je sam autor to doživeo - sposobnost reprodukovanja doživljaja. Tu ne postoji distanca između subjekta i objekta.

• PROŠIRENJE SAZNAJNOG SUBJEKTA •

Gadamer vrši ovo proširenje u pravcu predrasuda. One su nešto čega se ne treba osloboditi, već se sama mogućnost saznanja zasniva na njima. To je ono što saznajni subjekat deli sa drugima. Rehabilitacijom predrasuda ona rehabilituje i autoritet - oni su alfa i omega našeg života, napravljen je most prema nečemu što je nedostojno pažnje naučnika. Kod Diltaja je to proširenje u pravcu motivacije i ineresa, praktične je prirode.

B) STRUKTURALIZAM

• OSNOVNE KARAKTERISTIKE I FILOZOFSKE OSNOVE STRUKTURALIZMA •

U strkturalizmu postoji jaz između 2 ravni:- prividne- suštinske

Na površini je niz naizgled nepovezanih pojmova i pojava, a u dubini je u stvari struktura. Levi-Stros smatra da postoji ograničen broj struktura shvaćenih kao koncept koji podrazumeva formu sa sadržajem. Esencijalističko je stanovište u pitanju - sve ili bar većina stvari se može svesti na nekoliko struktura. On potencira na proučavanju logičkih relacija i korelacija među elementima strukture.

• KRITIKA IDEJE SUBJEKTA •

Nesvesne dubinske strukture su autentičnije i omogućuju objektivnost. Zato lični subjekt nije ni bitan. Antropološki ili humanistički subjektivizam više nije usredsređen na ljudski subjekt kao kod Hegela, Fihtea, već je subjekat shvaćen kao onaj princip koji omogućuje razumevanje sveta. Diltaj svet shvata kao neodvojiv od čoveka. Njegova energija određuje strukturu sveta. To je jedna tendencija filozofskog mišljenja koja biva revidirana u strukturalizmu.

45


Lakan: ako smo mi konkretizacije drugih, onda ono subjektivno naše i ne postoji. Mi ne možemo drugačije poimati iz drugog ugla sem iz tog strukturalističkog, iz te sttrukture. Subjekat je fikcija, pojedinačno, nesređeno poimanje sebe. Nas zanima ono što je zajedničko. Nesvesno upravlja čovekom, a ne svest koja je stvar samoobmane. Jezik je mesto objektivnosti: čovek je postao predmet. Jezik dominira nad čovekom, autor nije pisac, već sâm jezik i reči. Jezik podrazumeva stalno premeštanje, transfere. Suština jezika je ekscentričnost, jer ne postoji centar jezika, on je stalno u relacijama, u ovom između. U postsrtukturalizmu je reč samo o kritici centrizma uopšte. Sa odbacivanjem logocentrizma odbacuje se taj način razmišljanja koji je sklon da vidi neko povlašćeno mesto, središte. Razlika je u tome što poststrukturalisti odustaju od ideje o nekoj povlašćenoj strukturi. Ovde dolazi do umnožavanja struktura, do napuštanja esencijalizma i holizma, arheološkog sloja znanja. U poststrukturalizmu imamo radikalizaciju, gde nema razlike između nečeg perifernog i centralnog.

Lakan: ne postoji sprega između mišljenja i bića. Mišljenje je locirano u sferu ne-bića. Važan je Frojdov doprinos u prevazilaženju subjektocentrizma; ekscentričnost, ja igram, biram neke uloge, ali ne postoji ništa što bi delovalo u pozadini kao suština.

Jezik podrazumeva razmenu, to je nešto što nema centar, središte. Jezik je taj koji govori, a ne pesnik, pisac, ali to ne znači da je jezik centar. Takvi su i naši odnosi sa ljudima, naša subjektivnost nije nešto što ima centar, već je posredi jedna igra premeštanja i ekscentričnost čoveka je posledica te zamenljivosti.

46

Documents

STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM - BILJEŠKE S PREDAVANJA