корице

Библиотека

Светске свеске

Београдске мануфактуре снова

Уредник

Немања Митровић

Корице – цртеж хемијском оловком

Немања Митровић

Електронско издање

Ненад Крга

stvarno@mail.com

Ненад Крга

Стварно

Београд

2005.

Стварно

Ако

Ако се кад и спомене тај догађај, чешће је то некако узгред: пре или

после онога, што у овим крајевима и не побуђује неко занимање, јер се

овде све уосталом и своди на пре и после, најчешће, неког рата којих у

мањем временском распону има подоста.

Описивање каснијих збивања више ми служи као покушај тумачења

њихове чудовишне повезаности са пређашњим, а буде ли у томе и

уметничке вредности - утврдиће се у мени мишљење да је уметност, ма

колико се оглушивала о целовитост стварности и била неверодостојна,

најближа истини.

Покаже ли се моја интерпретација догађања нетачном, то је могуће

да сам их приказао драматичнијим но што јесу или да нисам допро до

њихове суштине. Које год, од та два, било - биће узаман; јер је у првом

случају моја прича барем уверљивија, а у другом, пошто је и само

књижевно виђење довољно поражавајуће, таква нам је истина најчешће

непојмљива, а тиме и непотребна.

Ненад Крга

Писац

Није се одиграло, како се углавном мислило, оне вечери када смо

занесени и пијани гледали ватру што је обгрљивала врх старе куће и како

га, палацајући светлошћу и по нашим лицима, на крају срубљује.

Не те ноћи из које је стара конобарица памтила тек површине

столова, потклобучене од просутог пића.

Није ме, како су словила њихова казивања, у том мраку страх

нагонио пијанству нити сам им шта разјашњавао.

Ове, сасвим друге ноћи, праскозорја самог, све се збило, док су муње

плазиле по стакларији, а да сам им тада говорио о чудним подударностима

једновремено исприповеданог и неком другом доживљеног - јесам.

Пропратили би моја чешћа подавања мраку и мучнини заборава и

речима: "Ко од судбина других захвата појединости зарад какве повести,

каткад срочи и своју".

Стварно

Пећина

Тумарао је кроз помрчину. Измакао је потери налетевши на улаз у

пећину о којој је још у детињству слушао. Испрва се одлучно провлачио

између окамењених стражара и успешно измицао оштрим избочинама

зидова, да би доцније, подривеног самопоуздања, само нагонски избегавао

висеће шиљке који су искрсавали пред њим. Често је и падао: час би се

спотакао о неки од природних степеника или би, рукама тражећи ослонац,

склизнуо низ мемљив зид.

Повремено би у даљини блеснула некаква пригушена светлост, која

му је стално измицала, губила се или мењала место. Утварност тих светала

слабила му је већ пољуљану снагу удова и, наливајући их дрхтавицом,

разгревала сумњу, сумњу чије лице и наличје, како је и прича казивала,

јесте само страх.

Ненад Крга

Песма

Вода је натапала ревере његовог капута па, пробијајући и кошуљу,

цурком му се сливала низ леђа. Та хладноћа што му је мигољила по телу,

извлачећи му дрхтаје, као да га је силила и да се у звуку пљуштања кише

сећа песме коју је те вечери чуо.

Певала су је тројица прозеблих људи, испрва тихо, па све

слободније, како су и туре пића пристизале. У измаглици дима и испарења

прљаве одеће могао је да види људе који одлазе и оне који их испраћају,

тугу на њиховим лицима, и да осети како им она запречава удисаје. Видећи

пространства у којима се губе осећаји раздаљине и времена наслућивао је

да их та туга одређује, али, некако, и да им није одређење. Жудео је за

речима те песме, али се није усуђивао да је прекине како би му их они

превели, као да би изречене оскрнавиле или, чак, потрле оне његове, још

неуобличене, а у којима предосећа судбину.

Обрисавши капи са очију схвата да речи које већ неко време

премеће, скоро их изговарајући, јесу та песма, те, да их не би изгубио,

налази некакав папир и записује их заклоњен капијом једне куће. Брзо трпа

смотуљак натраг и полази даље, гурнувши руке дубоко у џепове.

Пред својом капијом истрже руке из капута, закачивши притом и

папирић који се накратко заклати и паде. У воду.

Стварно

Кутија

Не знам зашто сам те вечери пошао са њим. Вероватно наведен

жељом за флашом ракије која нас је очекивала у његовом изнајмљеном

собичку, већ кад сам пребројавао преостале цигарете, а ноћ тек почињала.

Није ми годио израз његовог лица у очигледној несразмери са

тежином осуда које је кроз дувански дим одбијао, те сам поглед управљао

овде-онде по бесмислу једног самотништва. Већ помишљајући да ме скупо

кошта ракија, видео сам је покрај врата, скоро сакривену између празних

флаша и хрпе старих новина. Не једном сам одвраћао поглед од те дрвене

кутијице калиграфски изведених гравура, са нахереним поклопцем који би

спао да га није придржавала гомилица смећа. Изгледала ми је, због нечега,

неспојива са тим поклопцем, иако их је красила иста непоновљивост шара,

стапајући их тако у целину.

„Па, шта ти мислиш?“, упитао је после подуже тираде.

Тада, први пут га погледавши у очи и палећи последњу цигарету,

постала ми је јасна мисао уметника: „У природи не постоји правилан круг.

Уопште узев природа не трпи правилности; па и код кретања планета око

звезда постоје одређене разлике у времену обилазака. Ма колико незнатна

била та одступања, она говоре да се не може никада поновити један исти

покрет, а тако и да на једном месту не могу постојати две истоветне

ствари. Ако би и постојале две ствари које се савршено уклапају, тако рећи

две половине круга, то њиховим ближењем природа одваже једну, а мали

титрај тасова сам је чин стварања, несклад који ремети линију кружнице и

оживотворава је“.

„Правилан круг је само привид, опсена којој се повинујемо“, додах.

Ненад Крга

„Да, у праву си. Идем!“, готово је узвикнуо устајући.

Пре њега сам се дохватио врата и, једва се уздржавши да не зграбим

кутијицу, отишао.

Стварно

Лик

Недавно је неко поменуо његово име, али се о њему заиста ништа

поуздано не зна. Поједини говоре да је нестао у једном од ратова, док

други сматрају да се смирио негде преко.

Мислио сам на вече када ме је, после препирке, једним погледом

посадио у столицу наспрам себе: „Ниси ти лош, мали“, рекао ми је док је

обема рукама додиривао чашу.

„Али упамти: за нешто и у име нечега се живи, ради и умире, а због

тога и само у одбрани тог нечег узвишеног се напада и ...“

Гледао сам у своје руке, пратио вијугаву линију набора столњака, а

видео, заправо био болно свестан преосталих речи усркнутих пре подужег

гутљаја и неусредсређеног, иза чаше заклоњеног погледа.

Када сам се усудио да подигнем очи преда мном је опет седео човек

смиреног погледа.

Да, био је то човек, ни одвише млад да безглаво срља, ни одвећ стар

да би био помирен са судбином и временом, већ у пуној снази, одмерене

мисли и сигурна корака. Кроз његове поступке се није одражавало оно што

је био, као ни оно што јесте, а ни оно што ће бити.

Све се то, изгледа, саображавало у ономе што је могао да буде, а чега

се, са ужасом неколиких тренутака, сећао.

Ненад Крга

Слика

Носио ју је дуго у себи као притајену стрепњу и весео немир. Осећао

је као проклетство и казну или предодређеност и самоостварење. Назирао

је њене обрисе у намрешканом небу и наслућивао је у сновима.

Немајући, ни на трен, јасну представу о томе шта она треба да

приказује и значи, радио је махнито, као да је свака урађена слика корак ка

њој.

По њеном стварању, она је била, за све друге, сама себи исходиште и

циљ. Њему - ништа више од корака.

Стварно

Сећање

Клопарање воза и жмиркаве, промичуће тачке светла приклањали су

га сну, али му је немир повратка спавање сводио на краткотрајне и мучне

дремеже.

„Овакве ноћи кадре су да ти омразе добар део живота“, помислио је

пре но што ће склизнути у још један грозничав сан.

Нејасан, претећи повик га извлачи из бунила, те у магновењу хвата

плашљив поглед девојчице којим је, у недоумици, прелетала лицима

путника. Лежала је косе расуте по крилу постаријег човека чије је кркљање

допуњавало лупу точкова.

Посматрао је девојчицу како се мешкољи, да би се убрзо примирила

и заспала. „Колико самим буђењем, ако се и буде сећала, приписаће повик

сну или тутњави воза“, помислио је, кадли му трзај воза и грцаво

скупљање дететових рамена надовезаше реченицу: „Или ће се, устрашена,

целог дана освртати ишчекујући некакву казну“. Као и сам што је стрепео

оног јутра, не знајући је ли му тај узвик сан донео или га је причуо,

заосталог из претходног дана, и којом је кривицом заслужио такав очев

прекор. Тон им је био истоветно осоран, сажимајући у себи заповест и

претњу.

Већ је био одустао од нагађања стида и немоћи, случених у сметеним

покретима уплашеног дечака, када је кондуктер отворио врата купеа.

Почео је да претура по панталонама иако је возну карту увек стављао у џеп

кошуље. Изненадио се тек када је хрипавим и утањеним гласом протиснуо:

„Да, да... Ево одмах“.

Нешто даље, на станици, чекали су га блато и магла.

Ненад Крга

Магла

Између ребара ролетни, заједно са тмурним, плачевним облацима

ослабљеним, сунчевим зрацима, пробијала се хладна и сипљива магла.

Освајала је део по део собе, на тренутак се повлачила, а затим се иза њега

обрела, стварајући зид нестварних димензија. Претила је да му одузме и

последњи део слободног простора. Гушила га је киселим, устајалим

задахом мочваре, плашила непрозирношћу, ништавилом бескраја, и

привлачила ћутањем непроходних, неистражених предела. Померала је

границе недокучивог, одвлачила му мисли ка неким чудним,

ванвременским световима, а онда нестала, и део њега одневши.

Буђењем, наместо једних, искрсла су нова питања.

Стварно

Време

Дан у нама нам говори о ономе што ноћ види, али ноћ у нама не

казује нам само о ономе што дан види, већ и о ономе што дан не види, а

ноћ слути. Тако теку наши дани и ноћи, у трагању за оним што ноћ не

види, све док дан и ноћ у нама то не осете. Тада, у том трену, спознајемо

своју прошлост, садашњост, будућност, па и, у односу на све то, вечност.

Потом нам остаје, само оно што ноћ не види - вечност.

Ненад Крга

Возови

У снегом оивиченој површи, на једној клупи видех однекуд ми

познатог човека. Чудна сенка прекривала му је лице, скривајући очи и

контуре усана и носа. Прилазећи ближе, у невешто ушивеним закрпама

капута препознао сам сувоњаву прилику старе луталице.

Био је то човек наруженог лица, сломљеног носа и вечито скривеног

погледа, којем као да је некаква киша прошлости склапала очи, те не види

величанствено лепу пустош спечене зиме: излокану и замрзнуту улицу са

гдекојим обелелим дрветом и куће што се црне и трепере у магли.

Нагађало се да је свој живот, испресецан несрећама, застро

заборавом пијанчења и лутања, а када је овде дошао и зашто је остао нико

више није памтио.

Међутим, све чешће видим трзаје његовог тела у ритму одлазака

возова. А пролазили су, кроз ту ноћ, као да претресају сећања.

Стварно

Ноћници

Како је ноћ одмицала и воз се празнио у купеу остадомо само старији

добродржећи господин и ја, у повратку из посете родбини.

„Не смета Вам да се испружим“, упита ме.

„Никако. Вероватно ћу и ја мало да одремам“, узвратих.

Испало је да смо спавали на смену: док је он спавао, гледао сам кроз

помрчину покушавајући да одредим докле смо стигли, а потом би он

претурао по сећањима, судећи по осмеху који му је промицао лицем.

Једног тренутка је прошаптао: „Врата“, па тргнувши се, разбуђен,

рекао: „Не, опет...“.

„Видите...“, почео је, усправљајући се: „Никако ми се не да да

одсуствујем из куће ни пуних месец дана.

Видиш, пријатељу мој, некада случај претходи судбини. Јер, да није

тако, избор би увек био њоме условљен, па бисмо имали само привид

слободе избора.

Такав случај задеси и мене пре двадесетак година док сам,

логорујући са својом јединицом у том месту, био додељен на смештај

једној породици. Понашали су се према мени као најрођенијем све до

вечери када је ветар, као пред кишу, залупио прозор, а ја, најближи

вратима, устао да их затворим. Нисам их затворио, затечен силином

мржње и неразумља што се изливала из њихових очију. Постали су, после

тога, некако уздржани, па сам и сам гледао да што мање будем у кући,

сводећи и речи само на поздраве.

Сада, кад размишљам о томе, мислим да те ноћи није падала киша,

као ни ове друге, уочи мог одласка, три месеца касније.

Ненад Крга

Нисам могао да заспим, а онда се снови обрушише на мене. У

полусну, док још бејах свестан да сањам, тако јако ми се чинило да се

снови смењују брзином удара прозорских окана, да сам устао, затворио

прозор и, изишавши у ходник, отворио широм она врата. Подглављујући

их, на изненадни шум сам се нагло усправио, осетивши резак бол у десној

руци. Испред мене је стајао чича чији поглед као да ме је свих тих дана

помно пратио. Чувши капање крви ћутке ми је пришао и, изврћући ми руку

према месечини, дуго гледао у рану. Тада је из те собе донео чинију

постављену свилом и рекавши: 'Носи ово кући', пружио ми предмет облика

истоветног мојој посекотини“.

Бука воза кроз тунел прекинула је његову причу, а како се затим

погледом устремљивао далеко у ноћ, чинило се да ми неће поверити шта

то повезује немир снова, врата што се не смеју затварати, и чудан,

засигурно стар предмет.

„Морам што пре кући, јер...“, уздах му је изненада намрешкао лице,

„Видиш, они туда пролазе... Ноћници.“

Стварно

Треће

У тишини која није мир седео сам и тумарао по собама, као у

полумраку своје душе. Дани су се унеколико разликовали тек по својим

једноличностима, а у мени су, већ ко зна коју ноћ, витлала питања и сумње

када сам, кроз шуштање завесе за леђима, поново назрео присуство нечег,

стварног колико и било шта друго у овој соби. Напољу, испред прозора,

лишће је и даље мировало.

И, да, личило је на једно, подсећало на друго, а бивало и једно, и

друго, и сасвим нешто треће, што је, како ми страх наговештава, одувек и

било.

Ненад Крга

Бекство

Данима је од нечега бежао. Већ дубоко зашавши у ноћ и мрак, тамо

где га, мислио је, не може наћи, са ужасом увиђа да га је чекало.

Несавладив дрхтај прође њиме.

Не толико од страха или близине смрти, колико од саме помисли да

је све време предосећао то.

Стварно

Одлазак

Празни су ми дани када не мислим на њу. Ови други се пуне бојама,

звуцима и мирисима тренутних утисака чије се богатство разноликости

јасно уцртава.

Сећам се њених жустрих, тако женствених покрета, одраза на стаклу

како надграђује кућу иза прозора, нашег ћутања...

Памтим дрхтурава усправљања угажених влати, као залеђена

зачуђена лица, бес дрвећа...

Улице ме страше и вуку могућностима њеног присуства, да и не

помињем бујицу несигурних, незграпних речи којима скривам љубав и

кајање. Знам, једино ми одлазак одавде преостаје.

Кад одем... А отићи ћу. Ма, где ћу?!

Ненад Крга

Сумња

А онда се завршило, тренутно и недоречено, иако су се између

растегли месеци, колико мисао да промине, збуни, раздражи и најзад начне

дуго потирану сумњу.

Пријатељ и ја смо седели у кафани испуњавајући време више

нехајним осматрањем унаоколо неголи самим разговором. Тако сам и чуо

причу ониже, риђокосе девојке о њеној пријатељици.

Некако, кроз шуму њених опаски, препознао сам у тој пријатељици

девојку коју сам волео, већ знајући да говори о дану када ми је, при

повратку са посла, на звук звона за вечерње, пролетело: „Требало би сад да

станем“ . Као да се тим поступком нешто мења.

„Један покрет и готово: већ су били заједно“ , баш тe речи је

риђокоса употребила. „Тек тако.“

Да, добро се сећам тог поподнева, чак и шума кише по лишћу, па и

уличне светиљке што је исијавала снопове капи и наносила их модрином

низ кровове кућа. Ма, могао бих да осетим и мирис расквашене траве и

чега још све не, али...

Недоумица ми гњили дане.

Стварно

Стид

Безвољни, навикли таласи мојих корака носили су ме према кући

када сам срео њихово невелико друштво. Ишли су код једне девојке коју

сам, као и њих, сматрао извештаченом, али која ми се, морам да признам,

ипак свиђала. Тако сам им се прикључио.

Неретко сам пред том скупином падао у ватру презирући их

превасходно због олаког прихватања мноштва јавно изнешених мишљења.

Надобудни тон мојих ставова потакнут млакошћу њихових мисли изливао

се на махове и у непримерено грубе речи.

Поглед на њихову скупу одећу одређивао је тада сам ток мог говора,

надимао у мени озлојеђеност сиромашних пред богатима ( да само

поменем прашњаве књиге по витринама њихових родитеља и скупа

летовања наспрам мене који се зарад тих књига лишавао и куповина

одеће), да би, кад се јед расуо и посустао, ненадано и издајнички, плавећи

ме бесом, изронила сећања на, што не рећи и то, моје лакејске, удворичке

поступке. А ту већ није било заустављања. Дотакао бих се и горопадним

речима обрушавао на њихову опседнутост стварима и мислима које их

додатно униформишу, приљежно се дохватајући и сваког понаособ.

Четврто или пето пиће ми је полако растапало и спирало зловољу

вишедневног труда око типографске машине коју сам са једним

пријатељем покушавао да пустим у рад, када сам са нелагодношћу

приметио црнило испод дугих, поодраслих ноктију. Како сам, по навици из

војске, увек у јакни носио грицкалицу, само је требало да изађем у ходник

и узмем је из окачене јакне. Прилику за то искористио сам каваљерски се

понудивши лепој домаћици да истресем столњак по коме се преврнула

пуна пепељара. Вратио сам се одобровољен.

Ненад Крга

Нешто касније, таман сам се захуктавао причајући, подбоден и

њеном пажњом, када сам, поменувши једну књигу, изгубио нит говора.

Полако сам, присећајући се те навале речи, спуштао поглед на површину

стола где су се, пак, сметено сударале моје руке са и даље неподрезаним

ноктима.

Како су се само истицали на светлоплавој позадини столњака.

Стварно

Јутро

Бледило јутра подцртава испијеност његовог лица. Мучен

загушљивошћу собе он отвара прозор и истура лице ветру, ударима

хладноће и звукова. Протреса га писак воза и он брзо затвара очи, хвата се

за ивицу прозора и не диже руке како би заклопио уши, јер осећа да би

тада, без слика и звукова, изгубио ионако крхки ослонац. Зна то из оне

несумњиве зрелости коју безмало више творе грешке, опсене и сумње

неголи исправних поступци и одлуке.

Зато и пушта да ритмично клокотање шина пронесе испод

спуштених капака светлост ведријих јутара.

Ненад Крга

Прича

Била је свеобухватна и јединствена; истовремено нестварна и

обична. Када сам кренуо да је забележим, није је било. Наместо ње зврјала

је празнина: мрачна, непроходна и ништавна као неисписан папир.

Ово је покушај да се, макар делимично, испуни та празнина.

Стварно

Стварно

Како нам није дато да разумом појмимо укупност света, то нам се

његове свеколикости предочавају као апсурдно или необично. У светлу

тих појавности свет прихватамо стварније од свакодневице.

Чини се да се стваран и овоземаљски свет међусобно искључују,

премда је оно видљиво само осиромашена стварност, свет пријемчивији

разуму.

Сходно томе да се ти упливи стварног дешавају најчешће тренутно, а

да их углавном превиђамо или поричемо, те је стога у писању о стварном

потребно доста убедљивости да би се унеколико и сагледао свет стварног.

Овај рукопис је покушај да се донекле приближим поимању

стварности.

Стварно

Садржај

Ако ................................................................................................................... 4

Писац ............................................................................................................... 5

Пећина ............................................................................................................. 6

Песма ............................................................................................................... 7

Кутија .............................................................................................................. 8

Лик ................................................................................................................. 10

Слика ............................................................................................................. 11

Сећање ........................................................................................................... 12

Магла ............................................................................................................. 13

Време ............................................................................................................. 14

Возови............................................................................................................ 15

Ноћници ........................................................................................................ 16

Треће .............................................................................................................. 18

Бекство .......................................................................................................... 19

Одлазак .......................................................................................................... 20

Сумња ............................................................................................................ 21

Стид ............................................................................................................... 22

Јутро............................................................................................................... 24

Прича ............................................................................................................. 25

Стварно.......................................................................................................... 26