SVE TEČEDOBRO I VAMA

VASILIJ GROSMAN

PREVEO SA RUSKOGANDRIJ LAVRIK/ANDRIJA LAVREK

NAŠ DOML’AGE D’HOMME2005 Naš Dom / L’Age d’Homme, Beograd-Lausanne.

СВЕ ТЕЧЕ...

Воз из Хабаровска стизао је у Москву у девет пре подне.Младић у пиџами се почешао по глави и погледао кроз прозор најесењи јутарњи полумрак. Зевајући, обратио се људима сапешкирима и кутијама за сапуне који су стајали у ходнику:– Ко је задњи?Одговорише му да је иза човека са изгњеченом тубицом зубнепасте и парчетом сапуна, облепљеним новинским папиром,резервисала место једна врло корпулентна грађанка.– Зашто им ради само један тоалет? – негодовао је младић. –Приближавамо се последњој станици – главном граду – акондуктери се баве само трговањем са путницима, немају временада раде свој посао!После неколико минута појавила се дебела жена у кућномогртачу, и младић јој рече:– Грађанко, ја сам иза вас, а засад идем у свој купе, да несметам у ходнику.У купеу младић отвори наранџасти кофер и загледа се у својествари.Један његов сусед, са широким натеченим потиљком, је хркао,други, проћелав али руменог лица и млад, пребирао је попапирима у ташни, а трећи, мршави старији човек, седео јеподупревши главу тамним шакама и гледао кроз прозор.Младић упита свог руменог сапутника:– Нећете више читати? Да спакујем књигу у кофер.У ствари, хтео је да се и сусед мало диви његовом пртљагу. Укоферу су биле кошуље од вискозе, „Кратки филозофскиречник“, купаће гаћице, наочаре за сунце са белим оквиром. Састране су, прекривене провинцијским новинама, лежале сиведомаће, сеоске погачице.Сусед одговори:– Можете слободно; ја сам ту „Јевгенију Гранде“ већ читаопрошле године у санаторијуму.– Снажно дело, нема шта – рече младић и стави књигу у кофер.Успут су играли преферанс и, пијући и мезетећи, разговарали офилмовима, музици, гарнитурама намештаја, санаторијумима уСочију, социјалистичкој земљорадњи; расправљали су ко имабољи напад – „Спартак“ или „Динамо“...Румени ћелавко је радио у обласном граду као инструкторВЦСПС1, а младић у пиџами се, након одмора проведеног на селу,враћао кући у Москву, где је радио као економистау ГосплануРСФСР.2

Трећи сапутник, сибирски грађевинац који је тренутно хркаона доњем лежају, био им је антипатичан због своје некултуре;псовао је, подригивао после јела, а кад је чуо да му сапутник радиу Госплану у области економске науке, изјавио је:– Политичка економија? А, то је оно како колхозници путујуиз села у град да купе векну хлеба!Једном се напио у бифеу на железничком чворишту, где је

ишао „да се пријави“, и после дуго није дао сапутницима да заспу,разгаламио се:– Ако радиш по закону, у нашем послу ништа не можеш даурадиш, него, ако хоћеш да испуниш план, мораш да радиш каошто живот захтева; „Ја теби – ти мени“! У време цара то се звалоприватна иницијатива, а данас се то зове – омогући човеку даживи и ради; то ти је, буразеру, цела економипа! Ено код мене сусе арматурци цео један квартал, док нисмо добили нови кредит,водили уместо дадиља у јаслицама. Закон је против живота, алишта кад живот тражи! Ако си испунио план, ево ти повишица ипремија; наравно, ако тако испуњаваш план, можеш да добијеш идесет година... Закон је против живота, али је и живот противзакона!Њих двојица су ћутали, а кад је руководилац грађевинскихрадова умукао – тачније, уопште није умукао него је почео гласнода хрче – почели су га критиковати: – На овакве би ваљалоприпазити.– Профитер. Брига њега за социјалистичке принципе. Мора даје неки Чивутин!Нервирало их је што се таква простачина, која је дошла из козна какве рупе, односи према њима са презиром.– Имам на градилишту логораше који такве као што сте висматрају наивцима и глупацима, али кад дође време да се види које изградио комунизам, испашће да сте ви најзаслужнији! – једномим је рекао грађевинац и отишао у суседни купе да игра„магарца“.3

Њихов четврти сапутник се, очигледно, мало кад возио увагону са резервацијама. Он је углавном седео са длановима на1 Свесавезни централни совјет професионалних савеза, тј. синдиката. (Ова и свеследеће фусноте су преводиочеве.)2 Државна планска комисија Росијске Совјетске Федеративне СоцијалистичкеРепублике.3 Игра картама.коленима, као да крије закрпе. Рукави његове црне сатенскекошуље допирали су негде на пола пута од лакта до шаке, а белидугмићи на крагни и на грудима придавали су јој дечији изглед.Има нешто смешно и дирљиво у таквом споју белих дечијихдугмића на кошуљи са проседом косом и старачким, напаћенимочима.Кад је грађевинац једном рекао уобичајеним заповедничкимгласом:– Стари, макни се од сточића, хоћу да пијем чај – овај јевојнички скочио и изишао у ходник.У његовом дрвеном коферу са ољуштеном фарбом поредиспраног рубља лежала је векна хлеба који се мрвио. Пушио јекрџу и, смотавши цигарету, одлазио је на платформу вагона даљутим димом не смета сапутницима.Понекад би га понудили кобасицом, а грађевинац му је једномдао кувано јаје и чашицу „московске“.Обраћали су му се са „ти“ чак и они који су били дупло млађиод њега, а грађевинац се све шалио да ће стари у Москви тврдитида је неожењен како би нашао младу жену.Једном се у купеу повео разговор о колхозима, и млади

економиста је почео да критикује сеоске нераднике.– Видео сам својим очима како се скупе код сеоскеканцеларије и продају зјале. Председник и бригадири се увекдобро намуче да их потерају на посао. И још се жале да им уСтаљиново време уопште нису плачали радне дане, и да и саддобијају једва нешто мало.Синдикални инспектор га је подржао, замишљено мешајућикарте.– Шта да им се плаћа кад не испуњавају норме. Њих још требаваспитавати, ето шта! – ту је махнуо великом сељачком белом шаком одвиклом од рада.Грађевинац је превукао руком по широким грудима саумашћеним орденским тракама.– Ми смо на фронту увек имали хлеба. Хранио нас је рускинарод. Није га се морало „васпитавати“.– Тако је – рекао је економиста. – Ипак је најважније да смо миРуси. Бити Рус, то није макар шта!Инспектор је, осмехујући се, климнуо свом путном пријатељу:Рус је увек старији брат, први међу једнакима!– Ма то је оно зло – рекао је млади економиста. – Руси суљуди! Нисмо ми тамо нека национална мањина! Један ми се овакожалио:„Пет година смо јели липоволишће, од четрдесет седме нам неплаћају радне дане!“ А не воле да раде! Никако да схвате да садсве зависи од самог народа!Погледао је на седог човека који је чутке слушао разговор ирекао:– Ти се ништа немој љутити, стари. Кад не извршавате својерадне обавезе, а држава гледа у вас.– Ма где ће они то да схвате – рекао је грађевинац. – Несвесниљуди; хтели би сваки дан да једу!Као и већина вагонских разговора, и овај је остао недовршен. Укупе је провирио мајор авијације и, поблескујући златним зубима,прекорно рекао:– Па шта је то, другови? Ко ће да ради?И они одоше у суседни купе да наставе са преферансом.Дугачко путовање се најзад завршило... Путници стављајупапуче у кофере, ваде и остављају на столиће комаде стврднутогхлеба, оглодане кокошије кости, избледеле парчиће кобасица.Прошле су и намргођене спроводнице које скупљају изгужванупостељину.Ускоро ће се распасти вагонски свет. Биће заборављене шале,лица, смех, случајно испричана судбина, случајно откривена бол.Све ближе је огромни град, престоница велике државе. Немавише путних мисли и брига. Заборављени су разговори сасусетком на платформи, где пред очима иза мутних стакалапролеће велика руска равница, а иза леђа се у резервоарима бучкавода.Топи се створени на неколико дана тесни вагонски свет,подложан истим законима као и сви други светови које сустворили људи а који се праволинијски или кривудаво крећу крозпростор и време.Велика је снага огромног града, толика, да се стегну и

безбрижна срца оних који долазе у престоницу некоме у госте,или у обилазак продавница, посету зоолошком врту,планетаријуму. Свако ко упадне у поље сила где су се напеленевидљиве нити живе енергије великог града, одједном осетипометњу, притисак.Економиста умало што није пропустио свој ред за тоалет. Садасе, чешљајући се, вратио на своје место и погледао суседе.Грађевинац је дрхтавим прстима (ко зна колико је попиоуспут) преметао по радним налозима.Синдикални инспектор је већ обукао сако и седео ућутавши се,замишљајући шта ће му рећи жучна седа шефица свих инспектораВЦСПС.Воз пролази поред дрвених сеоских кућа и фабрика саграђениход цигала, поред калајних поља купуса, поред малих станичнихперона са сивим асфалтним барицама од синоћне кише.На перонима стоје туробни подмосковљани упластифицираним кабаницама преко капута. Испод сивих облакапружају се жице високонапонског преноса. На резервнимколосецима стоје сиви злослутни вагони: „Станица Бојња,Окружног пута“.А воз клопара јурећи са некаквом злурадом, све већом и већомбрзином. Та брзина усијава и топи простор и време.Старац је седео за столићем и гледао кроз прозор, наслонившисе на лактове и подупревши рукама главу. Пре много година јемладић са бујном разбарушеном косом исто овако седео испредпрозора у вагону треће класе. И мада су ишчезли људи који супутовали са њим у том вагону и заборављена су њихова лица иречи, у седој глави је поново оживело оно што, чинило му се, већодавно не постоји.А воз је ушао у зелени подмосковски појас. Искидани сиви димкачио се за грање јела и, притиснут ваздушнирн струјањима,спуштао се до викендашких ограда. Како су познате те силуетесуморних северних јела, и како необично изгледају поред њихплава оградица од летава, шпицасти кровови летњиковаца, шаренастакла тераса, леје са георгинама.И човек који је за три дуге деценије заборавио да на светупостоје јоргован, маћухица, баштенске стазице посуте песком,кола продаваца газиране воде, још једном се могао уверити да сеживот одвијао и без њега.Прочитавши телеграм, Николај Андрејевич је зажалио заситнишем којим је частио поштара – телеграм, очигледно, уопштеније за њега. А онда се тргнуо, сетио се – па телеграм је од његовогбрата од стрица, Итана!– Маша, Маша! – позвао је жену.Марија Павловна је узела телеграм и рекла:– Знаш да сам без наочара као слепа. Дај ми наочаре. – А онда,прочитавши телеграм: – Тешко да ће добити дозволу да живи уМоскви.– Ах, није реч о дозволи!Он пређе руком пм челу и рече:– Кад дође, затећи ће само гробове, само гробове! МаријаПавловна је замишљено рекла:– И то баш сад кад је Соколову рођендан. Можемо му послати

поклон, али је ипак незгодно да не одемо – човек пуни педесетгодина.– Ма већ ћу му објаснити зашто нисмо дошли.– Онда ће се са рођенданске прославе раширити вест по целојМоскви да се вратио Иван, и са станице право код тебе!Николај Андрејевич је замахао телеграмом испред њеног лица:– Можеш ли ти да схватиш, како ми Вања лежи на души?!Љутио се на жену, али ситнице о којима је говорила МаријаПавловна пројуриле су и кроз његову главу пре него што је она изаустила. И није то било први пут. Зато би сваки пут и плануо,видећи своје мане у њој, али не схватајући да се заправо љути насебе, а не на њу. Кад год би се тако споречкао са женом, брзо бисе и охладио: опраштајући њој, опраштао је самом себи.Сада се и њему упорно мотала по глави глупа мисао опедесетом рођендану Соколова. И зато, што га је уздрмала вест оИвановом повратку, и што му се указао његов сопствени живот,пун истина и лажи, стидео се што жали за слављеничком вечеромкод Соколова, за симпатичним флаконом у којем Соколов држивотку.Стидео се приземности својих мисли – па и он се одмахзабринуо што ће морати да се помучи да пријави Ивана каоподстанара, а још више што ће за Иванов повратак убрзо знатицела Москва и што ће се то сигурно одразити на његове шансе запријем у Академију.А жена је наставила да га нервира тиме што је његове случајнепа и оне још неуобличене мисли изговарала наглас.– Ето каква си – рекао је. – Боље да сам добио овај телеграмкад ниси била код куће.Ово је било увредљиво по њу, али она је знала да ће је мужодмах загрлити и рећи: „Маша, Маша; заједно ћемо се радовати – ским ћу, ако не с тобом!“И заиста је било тако, и она је стајала са изразом прекорнепопустљивости, који је говорио: „Твоје лепе речи ми непричињавају никакво задовољство, али добро, нека ти буде.“А после тога су им се већ срели погледи и осећај љубави је свепоправио.Живели су заједно двадесет осам година; тешко је разуметикакви су односи међу људима који заједно живе скоро трећинувека.Сада је она, оседела, прилазила прозору и гледалакако он,оседео, улази у аутомобил. А некад су зајћдно ручавали у мензи уБроној улици.– Коља – тихо је рекла Марија Павловна. – Па Иван никад нијевидео нашег Ваљу. Кад су га ухапсили Ваља још није био нирођен, а сад, кад се враћа, Ваља је већ осам година у гробу.И та мисао ју је дубоко погодила.Чекајући брата од стрица, Николај Андрејевич је размишљао освом животу и спремао се да се због њега покаје пред Иваном.Замишљао је како ће показивати Ивану своју кућу. Ево, утрпезарији му је туркменски ћилим; ђаво да га носи, зар није леп?Маша има одличан укус, а Иван и сам зна ко јој је био отац; барему старом Петербургу разумели су се у живот.Како сад да разговара са Иваном? Прошле су деценије, прошао

је читав живот. Али не! баш то и треба да буде тема разговора, даживот није прошао. Зивот тек почиње!Какав ће то бити сусрет! Иван се враћа у изузетно време,толико има промена после Стаљинове смрти. И те промене судотакле све и раднике, и сељаке. Јер, појавио се хлеб. А сад се,ево, Иван враћа из логора. И није једини. Па и у животу НиколајаАндрејевича дошло је до прекретнице.Још од студентских дана Николај Андрејевич се осећао каовечити губитник. То му је утолико теже падало што је изгледалопотпуно неправедно. Био је образован, много је радио, сматралису га занимљивим саговорником, у њега су се заљубљивале жене.Важио је за поштеног, принципијелног човека и био поносан нато, и није се предавао лицемерној снуждености – волео је даисприча или чује добар виц за вечером, одлично се разумео усложену нумерацију сувих вина али би често давао предноствотки.Кад би познаници хвалили Николајев карактер, МаријаПавловна би, гледајући мужа весело-пакосним очима, говорила:– Е, кад бисте мало живели са њим под истим кровом,упознали бисте другачијег Кољу: тиранин, психопата, егоистакаквог свет још није видео!Понекад би неподношљиво нервирали једно друго познавањемсвих својих слабости и мана. Повремено би чак изгледало да јенајбоље да се растану. Али то је само тако изгледало; очигледнода не би могли живети једнобез другог или би патили живећиодвојено.Марија Павловна се заљубила у Николаја Андрејевича још каоученица, и све што јој је пре тридесет година изгледало лепо нањему – његов глас, високо чело, крупни зуби, осмех – сагодинатаа јој је било све драже.И он је волео њу, али се његова љубав мењала, и оно што јенекад у њиховим односима било главно померило се у страну, аоно што није изгледало најзначајније заузело је главно место.Висока и црноока Марија Павловна некад је била веома лепа. Исад су јој још покрети били лаки а очи нису изгубиле младалачкулепоту. Али и у младости, а посебно сад, осмех би јој кварио лицекад би се осмехнула указивали су се велики, истурени доњи зуби.Од студентских дана Николаја Андрејевича је мучио изостанакпризнања за његов рад. Његови брижљиво припремани рефератиостављали су учеснике студентских семинара равнодушнима, докби их збрзани говор риђег Радионова или пијанице Пижова тргнуоиз летаргије...Николај Андрејевич је постао старији научни сарадник упознатом научно–истраживачком институту, објавио је десетинерадова, одбранио докторску дисертацију. Али само је његова женазнала колико га је то коштало.Неколико људи од којих је један био академик, двојица нанижим положајима него Николај Андрејевич а један није био чакни магистар, представљало је главну покретачку снагу његовенауке.Ти људи су ценили Николаја Андрејевича као доброгсаговорника, поштовали су његову коректност, али ганајискреније и сасвим добродушно нису сматрали за правог

научника. А Николај Андрејевич је непрестано осећао атмосферунапете пажње и одушевљења која је пратила те људе, посебнохромог Мандељштама.Једном је лондонски научни часопис написао да је Мандељштам„велики настављач дела твораца савремене биологије“. Кад јеНиколај Андрејевич прочитао ту реченицу учинило му се да би,прочитавши нешто слично о себи, могао умрети од среће.Мандељштам се понашао тако ружно – или је био мрачан инамргођен, или се свима обраћао надменопоучним тоном. Кад бимало попио у гостима, почињао је да исмејава својепознаникенаучнике; за неке је говорио да су антиталентовани, а за неке чакда су шарлатани и научни профитери. Николаја Андрејевича јељутила и нервирала та његова особина – Мандељштам је тоговорио о онима са којима се дружио и којима је ишао у госте. ИНиколај Андрејевич је мислио да, вероватно, седећи код некогдругог у гостима, Мандељштам и њега проглашава шарлатаном ипрофитером.Нервирала га је и Мандељштамова дебела жена – давно некадлепа – која је, изгледа, волела само хазардне игре картама инаучну славу свог ћопавог мужа.И истовремено се дивио Мандељштаму, говорио је да је таквим,посебним људима, увек тешко у животу.Али када би Мандељштам свисока поучавао НиколајаАндрејевича, овај би се страшно нервирао и, дошавши кући, грдиоМандељштама.Марија Павловна је свог мужа сматрала човеком великогталента. Николај Андрејевич би јој причао о равнодушностикорифеја према његовом раду, и њена слепа вера у њега постајалаје све јача. Њено одушевљење, њена вера били су му потребни каоракија пијанцу. Њих двоје су сматрали да неки људи имају среће,неки је немају, а иначе су сви исти. Ево Мандељштама пратиизванредна срећа – прави Бењамин Срећни у биологији, аРадионов је као некакав оперски тенор окружен обожаваоцима,мада са својим широким јагодицама и прћастим носем нимало неличи на оперског тенора. Чак је и Исак Хавкин имао среће, иакому нису хтели дати магистарску титулу, у научне институте газбог сумње да је присталица витализма нису примали ни у најбољавремена и сад је он, већ сед, радио у рејонскојсанитарно–бактериолошкој лабораторији и ишао у поцепанимпанталонама. Али зато га посећују академици и он у својој беднојлабораторији врши научна истраживања о којима се говори ирасправља.Кад је покренута кампања против вајсманиста, вирховијанаца именделиста, Николај Андрејевич је био огорчен суровошћу меракоје су предузете против многих његових колега са посла. И он иМарија Павловна су се озлоједили кад је Радионов одбио да признасвоје грешке. Радионов је био отпуштен и Николај Андрејевич мује, грдећи га за бесмислен донкихотизам, намештао преводе саенглеског.Пижов је оптужен за клањање Западу и послат на рад уексперименталну лабораторију у Чкаловској области. НиколајАндрејевич му је писао и слао књиге, а Марија Павловна је зањегову породицу направила новогодишњи пакет.

Новински чланци су разобличавали каријеристе, преварантекоји су себи купили дипломе и научна знања, лекаре који су сепреступничкинемарно односили према болесној деци итрудницама, инжењере који су уместо школа и болница градилисеби виле. Готово сви који су тако демаскирани по новинама билису Јевреји, и њихова имена била су навођена са посебномпажњом: „Сруљ Нахманович... Хаим Абрамович... ИзраиљМендељевич...“ Ако би у некој рецензији било речи о књизи којује написао Јевреј под руским псеудонимом, у загради би обавезнобило наведено и његово јеврејско име. Изгледало је да у СССР–усамо Јевреји краду, примају мито, криминално се односе премаболесницима, пишу развратне и уметнички безвредне књиге.Николај Андрејевич је видео да се ти чланци допадају не самокућепазитељима и пијаним путницима приградских возова. Његасу такви текстови нервирали, али се истовремено љутио на својепријатеље Јевреје који се због те глупости понашају као да јестигао крај света. Жалили су се да талентовану јеврејскуомладину не примају у аспирантуру, да Јевреје не примају нафакултет за физику московског универзитета, не запошљавају уминистарствима, тешкој па чак ни лакој индустрији, да Јеврејекоји су завршили више школе шаљу на рад најдаље могуће одМоскве. Причали су и да се отпуштају готово само Јевреји.Наравно да је у томе било истине, али Јевреји су уобразили дапостоји некакав грандиозни државни план који их осуђује на глад,изрођавање, смрт. А Николај Андрејевич је сматрао да је стварједноставно у томе што део партијских и совјетских радника гајинетрпељивост према Јеврејима, и да кадровска оделења и комисијеза пријем на више школе не добијају никакве специјалнеинструкције у вези са њима. Стаљин није био антисемит и,вероватно, није знао ништа о томе.А и нису само Јевреји били жртве. Шта рећи за старогЦурковског, за Пижова, Радионова?Мандељштама, који је био на челу научног дела института,деградирали су у сарадника у истом оделењу где је радио НиколајАндрејевич. Мандељштам је, наравно, могао да настави рад, адокторска титула омогућавала му је да добија већу плату негодруги сарадници.Али кад је „Правда“ објавила непотписани редакцијски текст опозоришним критичарима-космополитама – Гурвичу, Јузовском идругима који су исмевали руско позориште, почела је широкакампања демаскирања космополита у свим областима науке иуметности, и Мандељштам је проглашен за антипатриоту.Магистар Братова је за зидне новине написала чланак „Иван којикрије порекло“, и који је почињао речима: „Вративши се садалеких путовања, Марк Самуилович Мандељштам је предаозабораву принципе руске совјетске науке...“Николај Андрејевич је отишао код Мандељштама; овај је биоозбиљно уздрман, а и његова уображена жена није више била такоохола. Пили су вотку, Мандељштам је псовао Братову – својубившу ученицу и, завукавши руке у косу, жалио се да његовеученике, талентовану јеврејску децу, избацују из науке.– Шта треба, да продају галантерију у киосцима? – питао је он.– Ма не брините се, сви ће имати посао; и ви, и Хавкин, па чак

и лаборанткиња Ањечка Зилберман – рекао је шаљивим тономНиколај Андрејевич. – Све ће се средити, сви ће имати своје парчехле ба, и то са кавијаром.– Боже мој – рекао је Мандељштам – није ту реч о кавијару,реч је о људском достојанству.Али што се тиче Хавкина, Николај Андрејевич се преварио.Убрзо након што се у новинама појавила вест о лекарима-убицама, Хавкин је ухапшен.Вест да су научници-лекари и глумац Михоелс извршилимонструозне злочине потресла је сваког. Изгледало је као да се20црни облак надвио на Москву и почео се увлачити у куће, школе,људска срца.У рубрици „Хроника“ јасно је речено да су сви оптуженилекари у истрази признали своју кривицу – значи, нема сумње дасу злочинци.Па ипак је то изгледало незамисливо, и било је тешко дисати,бавити се својим уобичајеним послом знајући да су академици,доктори-професори постали тровачи и убице Жданова иШчербакова.4

Николај Андрејевич се сећао љубазног Вовсија и сјајног глумцаМихоелса, и није могао замислити да су они починили такавзлочин.Али кад су признали! Ако нису криви, а признали су да јесу, нионда се може претпоставити да је дошло до другог злочина, још горег од овог за који су они окривљени – до злочина против њих.Сама помисао на то била је страшна. Требало је имати посебнухраброст да се посумња у њихову кривицу, јер би то значило дасу злочинци били руководиоци социјалистичке државе, међуњима и сам Стаљин!Познаници лекари су му причали да им је рад у болницама иполиклиникама постао готово немогућ. Болесници су подутиском ужасних званичних саопштења постали врло сумњичави,многи су одбијали да се лече код лекара Јевреја. Лекари супричали да од становништва долази маса жалби и достава назлонамерно несавесно лечење. У апотекама су купци сумњичилифармацеуте да им подваљују отровне лекове, у трамвајима, напијацама, на послу се причало да је у Москви затворено неколикоапотека где су апотекари Јевреји – амерички агенти – продавалипилуле са осушеним вашкама5; причало се да особљепородилишта заражава породиље и новорођенчад сифилисом, докзубари својим пацијентима усађују рак вилице и језика. Причало4 Наравно, не генерала Владимира И. Жданова (1902–64), већ партијскоградника, Стаљиновог „верног ученика и саборца“ Андреја А. Зданова(1896–1948). Шчербаков је, вероватно, Александар С. Сцербаков (1901–45), јошједан партијски радник.5 Ово није бесмислено, већ заиста стандардни начин припреме бактериолошкогоружја. Конкретно, у Свердловску-19, војном градићу који је Берија основао1949. поред, а сад је већ унутар самог уралског града Свердловска, и где је 1979.дошло до највеће познате трагедије у свету због „цурења“ БО (признато иобјављено тек 1998!), капсуле са антраксом, који Руси зову „сибирски чир“припремане су на следећи једноставан начин: у овчију чорбу се додајуаминокиселине, убацују се микроби који се размножавају а затим се смртоносновариво концентрише и суши. У време Горбачова војни градић је престао са радома стручњаци су, углавном остали у СССР-у. Међутим, према изјави генерал-мајора

Хоречка који се недавно нашао на челу Свердловска-19, „сада се фактичкиобнавља институт који је ликвидиран 1986–89. године“. И последња напомена совим у вези: још 1925. потписан је међународни женевски протокол о забраниупотребе бојних отрова, загушљивих гасова и бактериолошког оружја; сличнеконвенције о забрани употребе и разраде БО потписиване су више пута. И кршенеод првог дана.се о кутијама шибица са смртоносним дрвцима. Неки су сеприсећали околности смрти давно покојних рођака и писалиорганима безбедности захтевајући да се ти случајеви расветле и дасе лекари Јевреји казне. Било је посебно жалосно то, што су утакве гласине веровали не само кућепазитељи, полуписмени иполупијани утоваривачи и камионџије, него и неки докторинаука, писци, инжењери, студенти.То свеопште сумњичење било је Николају Андрејевичунеиздрживо. Лаборанткиња великог носа Ана НаумовнаЗилберман долазила је на посао бледа, са лудачки раширенимзеницама; једном је донела вест да је њена сусетка у комуналномстану, запослена у апотеци, грешком издала погрешан лек и, кадсу је позвали да објасни случај, ужаснута, извршила јесамоубиство остављајући као сирочад ћерку, ученицу средњемузичке школе и сина-основца. Ана Наумовна је сад долазила напосао пешке – у трамвајима су пијанци заподевали са њомразговор о лекарима Јеврејима који су убили Жданова иШчербакова.Николај Андрејевич је осећао гађење према новом директоруинститута Рискову. Рисков је говорио да је време да се русканаука очисти од неруских имена, а једном је рекао и ово: „Дошаоје крај жидовској синагоги; кад бисте само знали, колико ихмрзим!“Истовремено, Николај Андрејевич није могао да савлада радосткад му је Рисков рекао: „Другови у Цека цене ваш рад, рад великогруског научника.“Мандељштам више није радио у институту, већ као наставникметодике у заједници школских установа. Николај Андрејевич гаје звао у госте и терао жену да му се јавља телефоном. АлиМандељштам је постао лако раздражљив, сумњичав, и НиколајуАндрејевичу је било драго што Марк Самуилович често одлажесусрете –били су све мучнији. У таквим временима лепше јевиђати се са ведрим људима, оптимистима.Кад је Николај Андрејевич чуо да је Хавкин ухапшен,бојажљиво погледавши телефон, шапнуо је жени:– Сигуран сам да Исак ништа није крив; знам га тридесетгодина! Она га је одједном загрлила и помиловала по глави:– Поносна сам на тебе – рекла је. – Колико се бринеш збогХавкина и Мандељштама, а само ја знам како су они билинеправедни према теби!Било је то тешко време. Николај Андрејевич је морао да говорина митингу о лекаримаубицама, да говори о потреби за повећаномпажњом и о штети коју би нанела попустљивост.После митинга се Николај Андрејевич запричао са сарадникомоделења физичке хемије професором Марголином, који је такођеодржао дугачак говор. Марголин је захтевао смртну казну зазлочиначке лекаре и прочитао поздрав Лидије Тимашук, која јеразоткрила лекаре-убице и била награђена орденом Лењина.6 Тај

Марголин је био врло јак у марксистичкој филозофији, водио јенаставу на изучавању четврте главе „Кратког курса“7.– Да, Самсоне Абрамовичу – рекао је Николај Андрејевич. –Тешка су ово времена. Кад мени није лако, како ли је тек вама дадржите говор на овакву тему?Марголин је подигао танке обрве и, напучивши танку, бледудоњу усну, упитао:– Извините, нисам вас баш најбоље разумео?...– Па ето – рекао је Николај Андрејевич. – Вовси, Етингер,Коган – ко би то могао да помисли; па и ја сам лежао код Вовсијана клиници, знам да га је особље волело, а болесници су муверовали као Мухамеду.Марголин је подигао мршаво раме, мрднуо бескрвном бледомноздрвом и рекао:6 О овоме је Никита Хрушчов у свом реферату „О култу личности и његовимпоследицама“ поднетом на XX конгресу КПСС 25. 02. 1956. рекао следеће:„Такође се морамо сетити случаја “лекара-штеточина“. Заправо, није билоникаквог „случаја“ осим изјаве лекара Тимашук која је, можда под нечијимутицајем или по налогу (била је тајни сарадник органа безбедности!), послалаСтаљину писмо у којем је тврдила да лекари примењују погрешне методе лечења.То писмо било је довољно да Стаљин закључи како у Совјетском Савезу постојелекари-штеточине и изда налог да се ухапси група високих специјалистасовјетске медицине. Он сам дао је упутства како да се води истрага, како да сесаслушавају ухапшеници. Рекао је: академику Виноградову ставити окове, тог-и-тог тући. Овде је присутан делегат на конгресу, бивши министар државнебезбедности друг Игнатјев. Њему је Стаљин рекао директно:– Ако не добијете признање од лекара – оде вам глава! Стаљин је и личнопозивао иследника, давао му инструкције, сугерисао методе саслушања, а метода јебила само једна – тучи, тући и тући.Неко време након хапшења лекара ми, чланови Политбироа, добили смозаписнике са њиховим признањима. Након што нам је разаслао те записнике,Стаљин нам је говорио:– Ви, слепци једни, шта ћете без мене – пропашће нам држава јер не умете дапрепознате непријатеља!Случај је био изграђен тако, да се нису могле проверити чињенице на основукојих се води истрага. Нисмо били у могућности да проверимо чињенице путемконтакта са људима који су дали та признања.Али ми смо осећали да нешто није у реду у том случају са хапшењем лекара.Многе од тих људи познавали смо лично, лечили су нас. И када смо послеСтаљинове смрти погледали како је изграђен тај „случај“, схватили смо да је одпочетка до краја био лажан.Тај срамни „случај“ изградио је Стаљин, али није стигао да га доведе до крајаонако како је желео, и зато су лекари остали живи. Сад су сви онирехабилитовани, раде на истим местима (...)“ и тако даље. Овој Хрушчовљевојинтерпретацији догађаја можда се и може веровати, иако је Стаљинов некадашњизабављач и дворска луда о њему и Берији након 53-ће давао и несумњиво лажнеизјаве. Уз то, овај одломак из Хрушчовљевог реферата на конгресу добра јеилу–страција за тон и главну мисао читавог реферата: само један кривац излочинац, ми остали сасвим невини!7 Кратки курс историје „Свесавезне комунистичке партије (бољшевика)“ којије написала комисија ЦК, а чије је ауторство Стаљин напослетку у потпуностиприписао себи.– А, сад ми је јасно; ви мислите да је мени, као Јевреју,непријатно да жигошем та чудовишта? Напротив, управо мени јепосебно одвратан јеврејски национализам. А ако Јевреј у сарадњиса Америком постане препрека на путу у комунизам, онда нећужалити не само себе, него ни рођену ћерку!И Николај Андрејевич је схватио да није требало да говори ољубави глупих болесника према Вовсију; ако човек не жали ни

рођену кћер, онда са њим треба бирати речи.– Тако је; пропаст непријатеља лежи у нашем морално-политичком јединству – закључио је Николај Андрејевич.Да, било је то тешко време, и само једно је тешило НиколајаАндрејевича – на послу је све било изузетно добро.Он као да се први пут ишчупао из узане стручне области иулетео у живи простор, где га раније нису пуштали. Људи су мупочели долазити, тражили су његове савете, радовали се његовимодзивима. Дотле равнодушне редакције научних часописа сад су сезаинтересовале за његове текстове; телефонирали су му изВОКС–а8, установе која се никад раније није обраћала НиколајуАндрејевичу, и молили га да им пошаље рукопис још незавршенекњиге – ВОКС је хтео унапред да постави питање њеногобјављивања у земљама народне демократије.Николај Андрејевич је тај период успеха доживљавао сапосебним, великим узбуђењем, али је Марија Павловна билаготово сасвим мирна. Кољи се дешавало оно што му се, по њеноммишљењу, пре или касније морало десити.А у животу Николаја Андрејевича било је све више промена.Нови људи, који су дошли на чело института и гурали напредНиколаја Андрејевича, и даље му се нису допадали, нешто га јеодбијало од њих – њихова грубост и огромна самоувереност,обичај да научне противнике зову нископоклоницима,космополитима, агентима капитала, најамницима империјализма.Али Николај Андрејевич је умео да у тим новимљудима препознаоно најважније – смелост, снагу.И није био у праву Мандељштам кад их је назвао неписменимидиотима, „догматичким ждрепцима“. Њихова главна особинаније била ограниченост већ страственост, усмереност ка циљукоју је рађао живот и која је водила животу. Зато су тако имрзели талмудисте, апстрактне теоретичаре.И ти нови руководиоци института, осећајучи да је НиколајАндрејевич човек са другачијим погледима и схватањима, ипак сусе добро односили према њему, веровали су му; ипак је он правиРус. Добио је топло писмо од Лисенка; овај је имао високомишљење о његовој књизи и нудио му сарадњу.Николај Андрејевич је на Лисенкове теорије гледао скептично,али писмо од чувеног академика-агронома ипак му је ласкало.Уосталом, било би погрешно одбацивати све радове Лисенка. А8 Свесавезно друштво за културне везе са иностранством.гласине да је врло опасан за своје научне противнике и даприбегава полицијским аргументима и доставама у научнимспоровима сигурно су биле претеране.Рисков је од њега тражио да као научник одржи говор у којемће уништити стару и незаслужену репутацију космополитапротераних из биолошке науке, а Николај Андрејевич је тоодбијао иако је видео колико је директор незадовољан тиме.Рисков је желео да се у јавности чује и гневни глас рускогнаучника-ванпартијца.А за то време су се проносиле гласине да се у ИсточномСибиру журно подиже огромни град од барака. Причало се да суте бараке за Јевреје. Иселиће их одавде исто као што су исељениКалмици, кримски Татари, Бугари, Грци, Немци из Поволжја,

Балкарци и Чечени.Николај Андрејевич је најзад увидео да је погрешио обећавајућиМандељштаму сендвиче са кавијаром.Узрујавао се очекујући суђење лекарима-убицама. Ујутру билистао новине тражећи вест о томе. Као и сви други, нагађао је дали ће суђење бити отворено, и често питао жену:– Шта мислиш, хоће ли се суђење објављивати из дана у дан, сатужиочевим говором, испитивањем окривљених, њиховимзавршним речима, или ће само на крају објавити пресуду Војногколегијума?Једном је некоу поверењу рекао Николају Андрејевичу да ћелекари бити јавно погубљени на Црвеном тргу после чега ће се,несумњиво, преко целе земље закотрљати талас јеврејскихпогрома, и да се баш зато припрема депортација Јевреја усибирску тајгу и у пустињу Каракум на изградњу Туркменскогканала. Та депортација ће бити предузета у циљу спасавањаЈевреја од немилосрдног мада праведног народног гнева.Том депортацијом ће се исказати вечно живи духинтернационализма који, потпуно разумејући гнев народа, ипак неможе да дозволи самовољу и крвопролиће.Као и све друго што се догађало у земљи, овај стихијски револтпротив крвавих јеврејских злочина био је унапред замишљен идобро испланиран.Исто тако је Стаљин планирао изборе за Врховни совјет –унапред су прикупљана објективна мишљења, одређивани судепутати, а затим је по плану ишло истицање кандидата, агитацијаза њих и, напослетку, општенародни избори. Исто тако супланирани бурни протестни митинзи, провале народног гнева иманифестације братског пријатељства, исто тако су недељама препразничне параде писане репортаже са Црвеног трга: „Управопосматрам тенкове који јуре...“ Исто тако је била испланираналична иницијатива Изотова, Стаханова, Дусје Виноградове;масовна ступања у колхозе; именовани су и смењиванилегендарни хероји грађанског рата; раднички захтеви зарасписивање зајма и захтеви да се ради без слободних дана; истотако је планирана општенародна љубав према вођи; унапред суодређивани инострани тајни агенти, диверзанти, шпијуни, а послеби након дуготрајних унакрсних испитивања биле потписанеизјаве, где су књиговође, инжењери, правни саветници, који нисуимали појма да су слуге већ пропале контрареволуције,признавали своју многострану терористичку шпијунскуделатност. Исто тако су одређивани велики и популарни писци;исто тако су састављана писма која су мајке дрвеним гласовимачитале пред микрофоном, обраћајући се синовима-војницима;исто тако је унапред испланиран патриотски занос ФерапонтаГоловатог; исто тако су одређивани учесницислободнихдискусија, када би оне из неког разлога затребале; унапред сусастављани говори и реплике учесника тих слободних дискусија.И одједном је петог марта умро Стаљин и његова смрт јенарушила гигантски систем механизованог ентузијазма, народноггнева и народне љубави.Стаљин је умро непланирано, без директиве надлежних органа.Стаљин је умро без личне директиве самог друга Стаљина. У тој

слободи, тој самовољи смрти било је нешто експлозивно, нештошто је противречило самој скривеној суштини државе.Запрепашћеност и пометња завладали су умовима и срцима.Стаљин је умро! Једне је обузела велика жалост – У некимшколама наставници су терали ученике да, клечећи и плачући,читају званично саопштење о вођиној смрти. На зборовима уфабрикама и предузећима многе је обузимала хистерија, чуло сеженско ридање и вриштање, неке жене су падале у несвест. Умроје велики бог, идол двадесетог века, и жене су горко плакале.А друге је обузео осећај среће. Село, које је малаксавало подгвозденом тежином Стаљинове руке, најзад је одахнуло.Вишемилионско становништво логора је ликовало....Колоне логораша у мрклом мраку иду на рад. Чује се самохучање океана и лавеж вучјака. А онда као да поларна светлостобасјава редове логораша: умро је Стаљин! Десетине хиљадастражарно спровођених шапатом преноси један другом: „Црк'о је,цркб...“ – и тај шапат многих хиљада шуми као ветар. Црна ноћпрекривала је поларну земљу, али лед на Леденом океану био јепробијен и океан је грмео.А било је и много таквих који су на ову вест осетилиистовремено и велику жалост и жељу да заиграју од среће.До запрепашћења је дошло оног часа, кад је радио предаобилтен о Стаљиновом здрављу: „Чејн-Стоксово дисање...мокраћа... пулс... притисак...“ Владар од кога је начињенобожанство одједном је открио своју старачку немоћ.Стаљин је умро! Та смрт је имала елемент слободненеочекива–ности, потпуно стран природи Стаљинове државе.26Та неочекиваност је уздрмала државу, као што је била уздрмананеочекиваношћу која се сручила на њу 22. јуна 1941. године.9

Милиони су желели да виде покојника. На дан Стаљиновесахране не само читава Москва, него и становништво рејона иобласти похрлило је ка Дому савеза. Колона камиона пуних људиотегла се километрима.Путеви су били закрчени све до Серпухова10, а затим јепаралисана цеста између Серпухова и Туле.Колоне од много милиона пешака ишле су ка центру Москве.Бујице људи као црне реке су се сударале, разбијале су се окамен, превртале, уништавале возила, откидале гвоздене капије сашарки.Тог дана страдале су хиљаде људи. Дан крунисања цара наХодинки није био ништа у поређењу са даном смртиовоземаљског руског бога – богињавог сина чизмара из градићаГори.Изгледало је као да људи иду у смрт у стању опчињености,хришћанске, будистичке, мистичне осуђености. Као да је Стаљин-велики чобанин – прикупљао оне овце које за живота није стигаода покупи, као да је посмртно избацивао елемент случајности изсвог страшног генералног плана.Окупивши се на заседању, Стаљинови саборци читали сучудовишне извештаје од московске милиције и из мртвачница иразмењивали погледе. Њихова сметеност мешала се са новим инепознатим осећањем – одсуством ужаса пред неминовним гневом

великог Стаљина. Газда је био мртав.11

Петог априла ујутру Николај Андрејевич је пробудио женувичући:– Маша! Лекари нису криви! Маша! Мучили су их!Држава је признала своју страшну кривицу – признала је да суна осумњиченим лекарима приликом саслушања примењененедозвољене методе.Након првих тренутака среће, светле душевне лакоће, НиколајАндрејевич је одједном, први пут у животу, осетио некакво мутнои мучно осећање.Био је то нов и необичан осећај кривице због властите душевнеслабости, због говора на митингу, због потписивања колективногписма које је осуђивало лекаре-монструме, због спремности да сесложи са очигледном неправдом, због тога што се та спремностродила у њему добровољно, искрено, из дна душе.Да ли је он заиста живео исправно? Да ли је он заиста, као штосви око њега мисле, поштен човек?9 На дан „вероломног“, како се у СССР–у говорило, напада Немачке – био јенарушен пакт о ненападању који је Стаљин склопио са Хитлером.10 80 километара јужно од Москве.11 Човек који је у детињству имао надимак „Сосо“, а затим, веро–ватно, сам себепрозвао „Челични“, у Кремљу је заиста носио надимак „Газда“.У души се све слило и растао је тежак, покајнички осечај.Оног часа кад се божански непогрешива држава покајала за својзлочин, Николај Андрејевич је осетио њено смртно земаљско тело– држава је, као и Стаљин, имала срчану аритмију и беланчевинеу мокраћи.Испоставило се да божанственост и непогрешивост бесмртнедржаве нису сqмо притискале човека, него су га и штитиле,правдале његову слабост и ништавност; држава је на своја гвозденарамена преузимала читав терет одговорности, ослобађала је људеод химере савести.И Николај Андрејевич се осетио као да је разоденут и као дахиљаде туђих очију гледа његово голо тело.А најгоре је било што је и он стајао у тој гомили која га јегледала голог, и он је заједно са свима осталима посматрао својеженски обешене сисе, наборан и нарастао од добре хране стомак,дебеле наслаге сала на боковима.Да, испоставило се да Стаљин има срчану аритмију и слабпулс, држава је неконтролисано мокрила, а Николај Андрејевич јебио го испод свог скупог одела од коверкота.И то самопосматрање је било итекако непријатно, списакгадости је био дугачак и одвратан.На њему су се нашле и главне скупштине, и седнице Научногсавета, и свечана празнична заседања, и кратки лабораторијскисастанци, и чланци, и две књиге, и банкети, и одлазак у гостеважнима и лошима, и гласања, и шале за столом, и разговори сашефовима кадровских оделења, и потписивање заједничкихписама, и пријем код министра.Али у торби његовог живота било је и других писама – онихшто нису била написана, иако је сам Бог тражио да се напишу.Било је ћутање тамо, где је Бог захтевао да се нешто каже, био јетелефонски број који је обавезно требало назвати, а није био на-

зван, посете које је био грех не учинити а нису учињене, непосланновац и телеграми... Много је тога што сеније нашло на спискуњеговог живота.И није имало смисла да се овако разоденут буде поносан наоно, чиме се он стално поносио – да никад никог није цинкарио,да је, кад су га позвали у Лубјанку, одбио да компромитујеухапшеног колегу, да се, налетевши на улици на женудепортованог познаника, није окренуо, већ се руковао са њом,упитао како су деца...Нема се ту на шта бити поносан...Читав његов живот представљао је једну велику покорност.Тако је поступао и кад је Иван био у питању; Иван је провеотри деценије по затворима и логорима и Николај Андрејевич, савпоносан на то што га се није одрекао, ниједном му за све то временије послао писмо. А кад је Иван писао Николају Андрејевичу,замолио је стару тетку да уместо њега одговори на то писмо.Све то је раније изгледало сасвим природно, а сад му јеодједном засметало, почело је да гребе по души.Сетио се како је на митингу у вези са суђењима 1937. гласао засмрму казну Рикову и Бухарину.За 17 година ниједном се није сетио тог митинга, а сад га сеодједном сетио.Тада је изгледало чудно, чак сумануто то, што су некипрофесор рударског института – заборавио му је име – и песникПастернак одбили да гласају за смртну казну за Бухарина. Пазлочинци су сами признали на суђењу! Јавно их је саслушаваокултурни, универзитетски образован човек Андреј ЈануаревичВишински. Није било ни сенке сумње у њихову кривицу!А сад се, ево, Николај Андрејевич сетио да је ипак било сумње.Он се само правио пред собом и пред другима да не сумња. А све ида је у души био Сигуран у Бухаринову невиност, ипак би гласаоза смртну казну. Али било му је лакше да не сумња и гласа, и затосе претварао пред собом да не сумња. А већ да не гласа, то никаконије могао – он, који је веровао у велике циљеве партије Лењина иСтаљина.Јер он је искрено веровао да је први пут у историји изграђеносоцијалистичко друштво без приватног власништва и да јесоцијализму неопходно потребна диктатура државе. Сумња уБухаринову кривицу, одбијање да гласа, значило би сумњу умоћну државу и њене велике циљеве.Али чак је и у тој светој вери негде у дну душе тињала сумња.Да ли је то заиста социјализам – са Колимом, саљудождерством за време колективизације, са погибијом милиона?Да, дешавало се да му се у тајне дубине свести увлаче и таквемисли – толико је нечовечан био терор, толико велика страдањарадника и сељака.Да, живот му је протекао у покорности, у савијању леђа,страху од глади, муцења, сибирских логора. Али био је ту и једаннарочито подли страх – да уместо зрнастог не добије само обичникавијар од сибирског лососа. И том подлом кавијарском страхуслужиле су младалачке маште из времена војног комунизма –само да не сумња, само да без размишљања гласа и потписује. Да,да; страх за своју кожу, да му је живом не одеру, и страх од

губитка прворазредног кавијара потхрањивао је његову идејнуснагу.И сад се одједном држава малко тргла и признала да су лекарибили мучени. А сутра ће држава признати да су и Бухарин,Зиновјев, Камењев, Риков, Пјатаков били мучени, и да МаксимаГорког нису убили непријатељи народа. А прекосутра ћепризнати и то да је безразложно уништила милионе сељака.А онда ће се испоставити да непогрешива и свемоћна држава несноси сама кривицу за све, да ће и Николај Андрејевич морати даодговара – он који никад није сумњао, који је за све то гласао истављао свој потпис. Научио је тако добро и вешто да се претвара29пред собом, да нико па чак ни он сам није приметио да је топретварање. Био је искрено поносан на своју веру и на својучистоћу.Тај мучан осећај, тај презир према самом себи на махове је биотако велик, да се у њему јављала огорченост према држави –заштоје признала?! Боље да је ћутала! Није имала права да призна, бољеда је све остало као што је било.Како ли је тек било професору Марголину, који је изјавио даби не само лекаре-монструме, него и своју жидовску децу побиоза велику ствар интернационализма.По савест је неиздрживо кад човек постане свестан своједугогодишње покорне подлости.Али тај тежак и мучан осећај се мало-помало почео губити.Изгледало је да се све променило и да је све, истовремено, осталоисто.Посао у институту је постао много лакши и мирнији, нарочитоонда кад је Рисков својом грубошћу изазвао незадовољство вишеинстанце и био скинут са директорског положаја.Најзад је стигао и успех о којем је Николај Андрејевич такодуго маштао, и то није био успех поклоњен одозго, неминистарски усхеп, већ стварни. То се осећало у много чему – учланцима по часописима, у изјавама учесника научних скупова, узадивљеним погледима научних сарадница и лаборанткиња,уписмима која је почео добијати.Николај Андрејевич је постао члан Високог научног савета, аубрзо га је президијум Академије поставио за научногруководиоца Института.Николај Андрејевич је желео да се поново приме отпуштенико–смополити и идеалисти, али никако није могао да убеди шефакадровског оделења, једну добру и симпатичну али изванреднотврдоглаву жену. Једино што му је успело било је да им омогућихонорарне послове.И сада је, гледајући Мандељштама, Николај Андрејевич мислио:зар су о том јадном и беспомоћном човеку, који је доносио уИнститут преводе и белешке, пре неколико година у иностранствуписали као о изуземом, готово великом научнику? Зар је НиколајАндрејевич тако жељно ишчекивао његове похвале?Раније се Мандељштам одевао немарно, а сад је долазио уИнститут у свом најбољем оделу.Николај Андрејевич једном се нашалио с тим у вези, иМандељштам је рекао: „Глумац без ангажмана увек мора бити

добро одевен.“И сад му је, док се присећао прошлости, помисао на сусрет саИваном била тако чудна, горка и радосна.Некад давно у фарнилији се укоренило мишљење да Вањапревазилази све своје вршњаке и по интелигенцији и поталентованости, па се и сам Николај Андрејевич уверио у то –30тачније, није се баш уверио, у дну душе је сумњао, али сеприклонио том општем уверењу.Вања је брзо и са лакоћом ишчитавао књижурине из областифизике и математике, усвајао је знања која су нудиле неученички-–покорно, већ некако на свој начин, необично. Оддетињства је испољавао способност за вајање, умео је да живоизрази у глини неки уочени израз лица, необичан гест, особеносткретања. И, што је било већ сасвим необично, поред интересовањаза математику у њему је живела склоност према древном Истоку,добро је познавао литературу о парћанским рукописима испоменицима.Од детињства су се у његовом карактеру укрштале црте које сеиначе не срећу у једном човеку.Као мали ученик реалке у тучи је разбио свом противникуглаву, па су га два дана држали у полицијској станици. А иначе јебио бојажљив, срамежљив, осећајан и у дворишту је имаовластиту „болницу“ за унесрећене животиње – пса са отсеченомшапом, сле–пог мачка, чавку којој је неко откинуо крило.Као студент Иван је исто тако зачуђујуће спајао у себиделикатност, доброту, стидљивост са немилосрдном оштрином,због које су чак и његови најближи увек били помало озлојеђени.Можда су те његове карактерне црте и довеле до тога да неоправда наде – његов живот је пошао погрешним током, и он самје томе био највише крив.Двадесетих година многи способни млади људи нису могли дастекну високо образовање због свог социјалног порекла – децаплемића, царских официра, свештеника, фабриканата и трговацанису примана у више школе.Иван је био примљен на универзитет – потицао је из породицерадничке интелигенције и лако је прошао сурову универзитетскучистку по питању класног порекла.И кад би Иван данас започињао свој живот, садашње тешкоће увези са петом тачком упитника – националношћу, уопште га се неби дотакле.Али све и кад би сада отпочињао живот, Иван би вероватнопоново кренуо путем неуспеха.Значи да ствар није била у спољним околностима. Иванованесрећна, горка судбина зависила је од њега самог.На универзитету је водио жестоке спорове са предавачемдијалектичког материјализма. Ти спорови су трајали све доккружок за филозофију није био распуштен.Онда је Иван у аудиторијуму одржао говор против диктатуре –рекао је да је слобода благо једнако животу, да ограничавањеслободе осакаћује људе као што ударци секире одсецају прсте,уши, док је укидање слободе једнако убиству. После тог говораискључен је са универзитета и на три године депортован у

Семи–палатинску област.Од тада је прошло око 30 година, и за све то време Иван нијебио дуже од годину дана на слободи. Николај Андрејевич га јепоследњи пут видео 1936, недуго пре новог хапшења, након чегаје већ без прекида провео 19 година у логорима.Другови из детињства и студентских година дуго су га сесећали, говорили су: „Данас би Иван био академик“ и „Да, он јебио изузетна личност али, ето, није имао среће.“Али неки суговорили да је он ипак био будала и лудак.Ања Замковскаја, Иванова љубав, памтила га је дуже од других.Али време је учинило своје и Ања, сад већ проседа, болешљиваАна Владимировна, престала је да се распитује о Ивану.Отишао је из свести људи, из њихових топлих или хладнихсрца, сад је још потајно живео у подсвести, све теже и ређеваскрсавајући у памћењу оних који су га познавали.Време је без зурбе, марљиво радило свој посао – човек се првоисписао из живота, преселио у памћење људи, затим је изгубиоправо и на боравак у памћењу, сишао у подсвест и сад сепојављивао ретко, као вањка–встањка12, узнемиравао је људесвојим не–очекиваним кратким појавама.А време је све радило свој ретко једноставан посао, и Иван јевећ закорацло да из мраЧног подрума подсвести својих пријатељапређе на стални боравак у небиће, у вечни заборав.Међутим, изненада је наступило ново, постстаљиново доба, исудбина је наменила Ивану да се врати у онај живот који је већизгубио сећање на њега и његов лик.12 Играчка која се увек усправља.324Стигао је тек предвече.Код Николаја Андрејевича су се измешали незадовољство збогизостанка са рођендакске прославе и брига о Ивану, усклици нарачун седе косе, бора, живота. Очи су му се овлажиле – тако се углинастим сувим јаругама после олује одједном појави вода;заплакала је Марија Павловна, поново сахрањујући сина.Тамно лице пуно бора, ватирани капут, војничке ципелечовека из логорског царства били су неспојиви са светомпаркетних подова, ормана за књиге, слика, лустера.Савлађујући узбуђење и гледајући очима замагљеним од суза набрата од стрица, Иван Григорјевич је рекао:– Николај, пре свега да ти кажем да нећу тражити ништа одтебе – ни новац, ни да ми сређујеш боравак, ни било шта друго. И,већ сам био у јавном купатилу, тако да се не мораш бринути збогбува.Николај Андрејевич се насмејао кроз сузе.– И сед, и са борама, а све онај исти наш Вања!И он описа у ваздуху круг, а затим га проби прстом.– Неподношљив, прав као рукуница, и истовремено тако добар.Марија Фавловна је погледала мужа – она му је баш јутросговорила да би било најбоље да Иван прво оде у јавно купатило,јер се у њиховом неће моћи тако добро окупати, а и ко ће да рибакупатило после њега.У том испразном разговору није била само испразност; осмеси,

погледи, покрети руку, искашљавање – све то помагало је да сепоново открију, објасне, разумеју.Николај Андрејевич је желео да говори о себи, желео је вишенего да се само присећа детињства, набраја помрле рођаке; виаенего да пита Ивана о његовом животу. Али пошто је био доброваспитан, то јест умео је да говори и чини и оно што не жели,рекао је:– Најбоље би било кад бисмо могли отићи у летњиковац гденемам телефон, па да те само слушам недељу дана, месец, два!33Иван Григорјевич замисли себе како, седећи у викендашкомнаслоњачу и пијуцкајући вино, прича о људима који су отишли увечну таму. Судбина многих од њих била је тако страшна и тужнада би и најнежнија, најблажа, најлепша реч о њима била као рубдодир хладне руке за огољено намучено срце. Не, није могао даговори о њима.И, вртећи главом, он рече:– Да, да, да; приче из хиљаду и једне поларне ноћи. Узбуђеностзбог сусрета још увек га је држала. Који је Коља прави – онај уизлизаног сатенској кошуљи, са енглеском књигом под мишком,весео, интелигентан и предусретљив, или овај – са отромбољенимобразима и воштаном челом?Читавог живота Иван је био јак. Увек су му се обраћали самолбама да нешто објасни, поправи. Понекад су чак и житељилогорашке криминалне „Индије“ тражили његов савет. Једном јеуспео да спречи тучу ножевима између лопова и „џукела“.13

Ценили су га разни људи – и инжењери-штеточине, и стариодрпани гардиста и Дењикинов потпуковник – мајстор затестерисање дрва, и гинеколог из Минска, окривљен за јеврејскибуржоазни национализам, и кримски Татарин, који се бунио штоје његов народ са обале топлог мора протеран у тајгу, иколхозник који је у колхозу украо џак кромпира са намером дасе, након што одробија своје, не враћа у колхоз, добивши сапотврдом из логора шестомесечне исправе за град.Али тог дана је пожелео да нечије добре руке ачину тешкобреме са његових рамена. И знао је да постоји само једна силапред којом се човек чудесно пријатно осети мали и слаб –мајчинска. Али он већ одавно није имао мајку, и није било никогда га ослободи терета.А Николај Андрејевич је сасвим изненада осетио нештонеобично.Чекајући Ивана, разнежено је мислио како ће бити са њимискрен до краја, као ни са ким у животу. Намеравао је да исповедиИвану све што му лежи на савести, да му покајнички открије свесвоје горке и подле слабости.Нека му Иван суди и, ако може, нека схвати и опрости, а аконе схвати и не опрости, опет добро, неће му он ништа замерити.Николај је био узбуђен, навирале су му сузе на очи док је у себипонављао стихове Њекрасова:Син се оцу поклонио,Ноге старцу је умио...Толико је желео да каже свом брату од стрица: „Вања,Вањечка, знам да ми нећеш веровати, али ја ти тако завидим,

завидим ти на томе што у страшном логору ниси морао да13 У оригиналу „кучке“ – криминалци-логораши који су се одметнули од„својих“ и почели да сарађују са логорским властима.34потписујеш подла писма, да гласаш за смртну казну невинимљудима, да држиш подле говоре...“А онда, тек што је угледао Ивана, неочекивано му се јавиосасвим супротан осећај. Човек у ватираном капуту и војничкимципелама, са лицем изједеним од мразева и љутог дима у баракама,изгледао му је као туђин и непријатељ.Такав осећај би му се јављао кад би отпутовао у иностранство.Изгледало му је незамисливо, немогуће да са дотераним инегованим странцима дели своје сумње, горчину онога што једоживео у својој домовини.И зато странцима никад и није износио сумње, него је говориоо оном главном и неоспорном – о историјским достигнућимасовјетске државе. Бранио је од њих себе и своју домовину.Никад му не би пало на памет да ће Иван изазвати у њемусличан осећај. Како је то могуће? Али било је баш тако.Све му се чинило да је Иван дошао само зато да прецрта његовживот. Сваког часа он ће почети да му се обраћа снисходљиво,надмено, понижавајуће.И страшно је пожелео да објасни Ивану да се сад свепроменило, да је сад све другачије, све старо је одбачено иИванова горка судбина и уништен живот нису случајност. Да, да,несрећни седи студент... Шта је све доживео и шта га још чека убудућности?И можда баш зато што је толико желео да све то каже Ивану,Николај Андрејевич је рекао нешто сасвим друго:– Како је све испало добро! Главно је, Вања, да смо ми потпуно равноправни. Хоћу да ти кажем ово: ако ти се некад јавиосећај изгубљених деценија и упропаштеног живота, сад, кад себудеш сретао са људима који нису све те године провели у сечишуме и копању земље, него су писали књиге и радили другествари – треба да отераш од себе тај осећај! Ти си потпуноравноправан са онима који су покретали науку, који су успели уживоту и раду!И он осети како му је од узбуђења задрхтао глас и како јеслатко затреперило његово срце.Приметио је Иванову збуњеност, видео је како су сузе поновопошле на очи његовој жени.Јер он је волео Ивана, целог свог живота га је волео.А Марија Павловна никад није тако јасно осетила душевнуснагу свог мужа као у тим тренуцима кад је храбрио несрећногИвана. Она је бар добро знала ко је победник, а ко губитник.То је заиста чудно, али чак ни онда кад је ЗИС-овска лимузинаодвезла Николаја на аеродром Внуково, одакле је летео у Индију,где је требало да представи делегацију совјетских научникапремијеру Нехруу, она није тако дубоко осетила свој животнитријумф. Сад је тај тријумф био јединствен, овако спојен са сузамазбог погинулог сина, са жалошћу, са љубављу према седом човекуу грубој обући.35

– Вања – рекла је – спремила сам вам много гардеробе; срећомсте ви и Коља исте висине.Тренутак да сеговори о старој одећи Николаја Андрејевичаније био баш најбоље изабран, и он рече:– Господе, па шта има да се прича о таквим ситницама. Панаравно да ћу ти дати одеће, Вања, од свег срца.– Није проблем у срцу – рекао је Иван Григорјевич – него штоси трипут дебљи од мене.Марији Павловној је засметао Иванов проницљиви и чакнекако као саучеснички поглед. Очигледно, то, што се њен муждржао изразито скромно, омогућавало је Вањи да задржи стариснисходљив однос према Николају Андрејевичу.Иван Григорјевич је попио чашицу вотке, и на лицу му јепојавило тамносмеђе руменило.Упитао је за старе познанике.Већину његових старих пријатеља Николај Андрејевич нијевидео деценијама, неки више нису ни били живи. Нестало је свешто их је спајало – заједничка интересовања и послови, разишлису им се животни путеви, заборављени су чак и сажаљење и тугаза онима који су отишли без права на преписку и повратак.Николај Андрејевич није желео да их се присећа, као што човекне жели да пеилази осушеном усамљеном стаблу око којег је самомртва прашњава земља.Он је желео да говори о људима које Иван није познавао, а којису били везани за догађаје из његовог живота. Причајући о њима,приближавао се оном главном – причи о себи.Да, баш у овим тренуцима треба се избавити од интелигентскогцрвића, од осећања кривице, непоштености оног лепог што му седогодило. Није желео да се каје, већ да се хвали.И он поче да говори о људима који су се према њему односилиса добродушним презиром, који га нису разумели ни ценили, акојима је он сад спреман да помогне од свег срца.– Коља – одједном се јавила Марија Павловна – реци му за АњуЗамковскују.И муж и жена опазише како се Иван тргнуо. НиколајАндрејевич рече:– Она ти је, сигурно, писала?– Последње писмо сам добио пре осамнаест година.– Да, да, удата је. Муж јој је физико-хемичар, ради на ониматомским пројектима. А замисли, живе у Лењинграду у истомоном стану где је она некад живела код родбине. Понекад јевиђамо ујесен, на одтаору... Раније је увек питала за тебе, али јепосле рата престала.Иван Григорјевич се искашљао и промукло рекао:– Ја сам мислио да је умрла кад су писма престала да стижу.– Да; о Мандељштаму – наставио је Николај Андрејевичпрекинуту причу. – Сећаш се старог Заозерског? Мандељштам јебио његов омиљени ученик. Заозерски је добио своје тридесет36седме – путовао човек у иностранство, нескривено се састајао састарим емигрантима и са онима што су искористили службенапутовања да емигрирају – Ипатјевом, Чичибабином... А, да, оМандељштаму: он је тад одмах почео да напредује, али већ сам ти

испричао како се то завршило, како су га прогласили закосмополиту и томе слично. Наравно, све су то глупости, али кадсе угледао на Заозерског па је стварно имао гомилу јеврејских иамеричких научних веза...Николај Андрејевич је помислио да не говори он све то збогсебе, већ због Ивана – па Иван сигурно живи у старим дечијимпредставама, треба га увести у данашњи дан. И уто му кроз главусевне мисао: „Боже, какав сата ја гад и лицемер!“Он погледа на Иванове мрке непомичне руке и поче даобјашњава:– Ти, вероватно, не познајеш добро ту терминологију –космополитизам, буржоазни национализам, значај пете тачкеупитника. Космополитизам отприлике одговара учешћу умонархистичкој завери у време првог конгреса Коминтерне. Мада,ти си већ срео у логорима све њих. Они који су замењивалисмењене такође би били смењени и завршавали као твоји суседина затворском лежају. Али мислим да нам то више не прети –процес смењивања је завршен. Национално је из области форме унашим животитна током ових деценија прешло у област садржајана грандиозан и једноставан начин. Али ту једноставност многи немогу да схвате. Знаш, кад човека скидају са положаја и хапсе, онто не жели да прихвати као историјску закономерност, већ у томевиди само грешку, апсурд. Али чињеница је чињеница. Нашинаучници, наши техничари створили су руске совјетске авионе,руске атомске реакторе и рачунаре, и та сувереност мора битипраћена политичком сувереношћу – руско је ушло у областсадржаја, у сам темељ...Николај Андрејевич настави о томе какомрзицрностотинаше.14 Али он истовремено види да су Мандељштам иХавкин, неоспорно талентовани и способни људи, билизаслепљени – веровали су да је све што се догађа само јудофобијаи ништа више. Као што ни Пижов, Радионов и други нису увиђалида се код Лисехка не може говорити само о грубости инетрпељивости, да је ту реч о националној науци коју људи каоон афирмишу.Иван га је пажљиво гледао, и у души Николаја Андрејевича сезамешкољио немир, онакав као у детињству кад осетиш на себитужан поглед мајчиних очију и нејасно увиђаш да си нештопогрешно рекао. Желећи да одагна тај мутан осећај, НиколајАндрејевич поче да говори посебно одлучно, наглашавајући речи.14 „черная сотня – реакционарна, погромашка организација с почетка XX века,у царској Русији. У СССР–у, фигуративно, антисемити.37– Прошао сам многа искушења – рекао је искрено и тужно –прошао сам их у тешко, сурово време! Наравно, ја нисам дизаобуку као некад Херценово „Звоно“, нисам разобличавао Берију иСтаљинове грешке; али о томе нема смисла говорити.Иван Григорјевич је оборио главу и није било јасно да ли језадремао, или машта о нечем далеком, или се замислио над речимаНиколаја Андрејевича. Руке су му мировале, главу је увукао урамена. Исто тако је седео јуче у возу, слушајући своје сапутнике.Николај Андрејевич рече:– Било је гадно и за време Јагоде, и за време Јежова, али сад, кад

више нема ни Берије, ни Абакумова, Рјумина, Меркулова,Кобулова – сад сам коначно стао на своје ноге. Али, пре свега, садмирно спавам, не морам се плашити ноћних гостију. И не само ја.Човек и нехотице помисли – ипак нисмо узалуд поднели то тешковреме. Створен је нови живот, и ми учествујемо у њему свакопрема својим могућностима.– Коља, Коља – тихо је рекао Иван Григорјевич.Те речи наљутише Марију Павловну. Она је заједно са мужемза–пазила незадовољан и мрачан израз Ивановог лица. Онапрекорно рече мужу:– Зашто се плашиш да кажеш да су Мандељштам и Пижовуображени људи? Нема шта да се жали што их је живот ставио нањихово место. Тако им и треба!Прекоревала је мужа, али је тај прекор био намењен госту. И,мало се уплашивши због својих оштрих речи, брзо је додала:– Идем да спремим кревет. Вања је сигурно страшно уморан, ами не мислимо на то.А Иван Григорјевич је, већ знајући да му долазак код братанеће донети олакшање већ само нови терет, намрштено упитао:– Кажи ми, јеси ли и ти потписао оно писмо којим суосуђивани лекари-убице? Чуо сам за то писмо од оних које суипак стигли да смене.– Ах, Иване, што си ти чудан... – почео је Николај Андрејевичи застао, стегло му се грло.У њему се све охладило и, истовремено, осетио је како муизбија зној, како је поцрвенео, образи су му горели. Али нијеклекнуо пред Иваном, него је рекао:– Ех, пријатељу мој, није ни нама овде било лако...– Ма боже сачувај – журно је рекао Иван Григорјевич. – Нисамја дошао да ти судим, ни било коме другоме... Какав сам ја судија,шта ти је... Чак напротив...– Не, не; нисам то мислио – рекао је Николај Андрејевич. –Мислио сам на то како је важно не бити заслепљен упротивречностима, у диму, прашини, него видети величину путапред нама, јер човек ако постане слеп може и да полуди...Иван рече виновничким гласом:– Да, то је моја невоља; стално мешам вид и слепило.38– Где ћемо да сместимо Вању? – упитала је Марија Павловна. –Где ће му бити најзгодније?Иван Григорјевич је рекао:– Не, не, хвала; не могу да преночим код вас.– Ма како то? Па где ћеш онда? Маша, дај да га вежемо!– Немојте, доста сам био везан.Николај Андрејевич је ућутао, намрштивши се.– Извините, није то зато, једноставно не могу... – рекао је ИванГригорјевич.– Види, Вања... – почео је Николај Андрејевич и опет заћутао.Кад је Иван Григорјевич отишао, Марија Павловна је погледалапун сто и одмакнуте столице.– А дочекали смо га царски – рекла је. – Ни Несмејанове никаднисмо боље угостили.И заиста је Марија Павловна – што се ретко догађа шкртим

љу–дима – овог пута спремила богату вечеру, раскошнију негошто би неко ко иначе живи расипнички.Николај Андрејевич приђе столу.– Да, кад је неко луд, луд је за цео живот – рече он. МаријаПавловна му стави дланове на слепоочнице и, љубећи га у чело,рече:– Ти си непоправљиви идеалиста. Немој толико да бринеш збогњега.395Иван Григорјевич се пробудио у зору на клупи вагона безрезервација и, слушајући клопарање точкова, отворио очи,загледао се у јутарњи сумрак с друге стране стакла...Неколико пута за двадесет девет година затвора и логора сањаоје своје детињство. Једном је сањао малени залив – у мирној води,по ситним камичцима који су прекривали дно, побочке јепројурило бешумним подводним кораком неколико рачића инестало у морској трави... Он је лагано корачао по облуцима,осећајући стопалима нежни подводни лан, и као млаз живебризнуло је, расуло се десетине дугуљастих капљица – млађскуше и шаруна... Сунце је обасјало зелене подводне ливаде,јелике; чинило се да залив није од слане воде, већ од сланесветлости...Тај сан је сањао у загрејаном затвореничком вагону и, мада јеотад прошло четврт века, сећао се чемера који га је обузео кад је,пробудивши се, угледао сиву светлост зимског дана и сива лицазатвореника, кад је зачуо шкрипу чизама по снегу и лупањечекића страже по дну вагона.Понекад је замишљао кућу на обали мора, гране старе трешњекоје се дижу над кровом, бунар...Напрежући памћење до крајњих граница, присећао се како сијадебели лист магнолије, присећао се великог пљоснатог камена надну потока. Дозивао је тишину и свежину соба чији су зидовибили премазани кредом, вез на столњаку. Сећао се како је читаолежећи на дивану – воштано платно које је прекривало диванбило је пријатно хладно у врућим летњим данима. Понекад јепокушавао да се присети мајчиног лица, стезало му се срце,мрштио се, и кроз затворене очи избијале су му сузе, као удетињству кад покушаш да гледаш у сунце.Сећао се планина детаљно и лако, као да је листао добро знанукњигу која се сама отвара на жељеној страни.Пробивши се кроз жбуње купине и поред искривљенихбрестова, клизећи по каменитој жуто-сивој, испуцалој земљи,стигао би до превоја и, бацивши поглед на море, залазио у40свежину полумрачне шуме... Моћни храстови су својим дебелимгранама дизали до самог неба густе крошње под којима је биломирно и тихо.Средином прошлог века приобална места су била насељенаЧеркезима.Стари Грк, отац баштована Методија, као дечак је видеочеркеска села, баште.

Када су Руси освојили приобаље,Черкези су отишли и живот уприобалним планинама је замро. Међу храстовима су се понегдемогле видети погрбљене, подивљале шљиве, крушке и трешње, абресака и кајсија више није било, њихов кратки век је прошао.У шуми су лежали мрачни зачађављени каменови, остаципорушених огњишта, а на напуштеним гробљима тамнеле сунадгробне плоче, већ допола утонуле у земљу.Све неживо – камење, гвожђе – са временом је зарањало уземљу, растварало се у њој, а зелени живот је, напротив, стре–миоиз земље. Тишина над хладним огњиштима је била врло туробна идечаку је тада повратак кући био још пријатнији, јасно је осећаомирис кухињског дима, чуо лајање пса, кокодакање кокошака.Једном је пришао мајци која је седела за столом читајућикњигу, загрлио ју је, клекнуо и спустио главу у њено крило.– Да ниси болестан? – упитала је она.– Нисам, здрав сам; тако сам срећан – одговорио је он љубећињену хаљину, њене руке, а онда се одједном расплакао.Није могао да објасни мајци шта осећа – чинило му се да ушумској полутами неко јадикује, тражећи нестале људе, загледа задрвеће, ослушкује не би ли чуо гласове черкеских чобана идетињи плач, увлачи ваздух на нос – не мирише ли однекуд дим,вруће лепиње...И није био само срећан – било га је стид што осећа пријатностродног дома, вративши се из шуме...Мајка, изгледа, из његових покушаја објашњења није схватилашта му је, и само је рекла:– Будалице моја, какав ће ти бити живот кад си тако осетљив...А за вечером је отац рекао, разменивши поглед са мајком:– Вања, ти вероватно знаш да се наш Сочи раније звао ПостДаховски, а насеља у планинама – Прва Чета, Друга чета...– Знам – рекао је он и незадовољно шмркнуо.– То су биле постаје руских војника, али они нису дошлиовамо само са пушкама, него и са секирама, лопатама__________, пробијалису пут кроз густу шуму где су живели дивљи, сурови брђани.Отац се почешао по бради и наставио:– Извини за високопарност... пробијали су пут за Русију, такосмо се и ми нашли овде. Ја сам радио на оснивању школа а,рецимо, Јаков Јаковљевич је садио винограде, баште, други суподизали болнице, правили цесте. Прогрес тражи жртве, а збогоног што мора бити не вреди плакати. Разумеш о чему говорим?41– Разумем – рекао је Вања. – Али баште су овде биле и пре нас,а сад су пропале.– Е, па, тако је то – рекао је отац. – Не можеш направитикајгану ако не разбијеш јаја. И да знаш, Черкезе нико није тераоодавде – сами су отишли у Турску. Могли су остати и припојитисе руској култури. А у Турској су живели бедно и многи од њихсу помрли...Сећао се читавог детињства, сањао је завичај, чуо познатегласове, и дворишни пас са очима црвеним од старачких сузадолазио му је у сусрет.Будио се уз шум океана тајге коју је шибала зимска мећава.А сад кад су наступили дани слободе, он је све очекивао

повратак нечег доброг, младалачког.Тог јутра се пробудио у возу са осећањем безнадне и бескрајнесамоће. Јучерашњи сусрет са братом од стрица испунио га јегорчином, а Моксва је у њему изазвала само одбојност иутученост. Високе зграде, колоне аутомобила, семафори, гомилена тротоарима – све то је за њега било туђе, страно. Град му јеизгледао као огромни дресирани механизам који час замире нацрвено, час се опет покрене на зелено светло... Русија је виделамного тога великог за хлљаду година своје историје. А у совјетсковреме земља је видела и победе у светскота рату, и огромнаградилишта, и канале који су спојили мора, и моћне тракторе, инебодере... Само једно Русија није видела за тих хиљаду година –слободу.Одвезао се тролејбусом на московски Југозапад. Тамо су, усредсеоског блата, усред вечитих бара израсле широке осмо идесетоспратне зграде. Сеоски кућерци, шупе, баштице живели сусвоје последње дане, потискивани неумитним напредовањемкамена и асфалта.У хаосу, кроз тутњаву петотонаца, назирале су се будућеулиценове Москве. Иван Григорјевич је лутао градом који серађао, где још није било коловоза и тротоара, где су људи стизалидо својих кућа стазама које су вијугале између грађевинског шута.На кућама су свуда висиле једне те исте фирме: „Месо“ и„Фризер“. У сумраку су вертикалне фирме „Месо“ сијале црвено,а фирме „Фризер“ биле су продорно-зелене.Те фирме, које су се овде појавиле заједно са првим житељима,као да су откривале човекову месождерску бит.Месо, месо, месо... Човек једе месо. Човек не може без меса.Овде још није било библиотеке, позоришта, биоскопа,кројачница, није било чак ни болнице, апотеке, школе, али одмахса појавом човека су усред камена засијали натписи месо, месо,месо...И одмах поред њих смарагдне фризерске фирме. Човек је јеомесо и обрастао длаком.Ноћу је стигао на станицу и чуо да у два по поноћи полазипоследњи воз за Лењинград, купио је карту, узео ствари из42станичне гардеробе. Зачудио се осећају смирености који га јеобузео кад се нашао у празном хладном вагону.Воз је ишао кроз московска предграђа, у прозору су промицалимрачни јесењи шумарци и пољане, и Ивану Григорјевичу је билолакше зато што напушта московски електрични, камени иаутомобилски хаос и не мора више да слуша причу свог брата одстрица о разумном току историје која је рашчистила место заНиколаја Андрејевича.Са исполиране клупе се, као са воде, одразио трептајкондук–теркине лампе.– Стари, имаш карту?– Имам, већ сам је показао.Годинама је размишљао о тренутку кад ће се, изишавши наслободу, срести са братом од стрица, јединим човеком на светукоји је још знао његово детињство, његове родитеље. Али нијеочекивао да ће смиреност и олакшање наћи у вагону ноћног воза.

Ујутру се пробудио са таквим потпуним осећањемусамљености какво, чинило му се, не може да издржи ниједностворење које удише земаљски ваздух.Путовао је у град где су протекле његове студентске године игде је још живела његова љубав.Кад су пре много година престала да стижу њена писма, он јеоплакао њену смрт – био је сигуран да само смрт можепрекинутипреписку. Али она је била жива...436Иван Григорјевич је у Лењинграду провео три дана. Двапут јеишао до универзитета, возио се на Охту15, на Политехнички,тражио је улице где су некад живели његови нознаници и нијеналазио ни улице ни куће, срушене током блокаде16, а и када биих нашао, на црним таблама које су висиле у улазима није билопознатих имена.Обилазећи позната места, понекад је био спокојан, расејан, умислима окружен затворским лицима и логорашким разговорима,а понекад би, прожет успоменама из младости, стајао предпознатом зградом или на познатој раскрсници. Био је у Ермитажуи изишао одатле незадовољан. Зар су те слике биле тако лепе засве то време док се он претварао у старца из логора? Зашто сенису мењале, зашто нису остарилаллица прекрасних мадона,зашто њихове очи нису ослепеле од суза? Можда у тој вечности инепромењивости и није њихова снага, него слабост? Можда је тоначин на који је уметност издала човека који ју је створио?Једном је снага изненада пробуђене успомене била изузетновелика. А успомена је била случајна и неважна: једанпут јепомогао некој старијој хромој жени да однесе корпу на четвртиспрат и, сјуривши се доле низ мрачно степениште, застао увратима, задивљен и срећан – пролеће, барице, мартовско сунце...Отишао је до зграде где је живела Ања Замковскаја и било му јенезамисливо да поново види високе прозоре и зидове обложенегранимитн плочама, мермер степеништа који се бели уполумраку, металну мрежу око лифта. Колико пута се сетио овезграде. Пратио је овамо Ању са ноћних шетњи, а онда стајао ичекао док се у њеном прозору не упали светло. А она му је рекла:„Ако се и као слепи инвалид вратиш из рата, бићу срећна у својојљубави.“Иван Григорјевич је видео цвеће у полуотвореном прозору.Мало је стајао пред улазом а онда продужио. Срце му је куцало15 Део града са истоименом речицом која се улива у Неву.16 Лењинградска блокада, најдужа опсада једног града у савременој ратнојисторији, трајала од септембра 1941. до јануара 1944. године.44мирно –тамо, иза логорске жице, жена за коју је мислио да јеумрла била је ближа његовој души него данас, док је стајао подњеним прозором.И препознао је и није препознао град; много тога је изгледалосасвим непромењено, као да је последњи пут прошао тим улицамапре само неколико сати, много срушеног се појавило поново, амного тога је нестало и на његовом месту није се појавило ништа.Али Иван Григорјевич није схватио да се није само град

променио – променио се и он сам; његова интересовања иинтереси, његов лутајући поглед постали су другачији.Сад је у граду видео оно, што раније није – као да се преместиоса једног спрата живота на други. Пред њим су сада билестаретинарнице, милицијска оделења, бирои за исправе, бифеи,оделења за најамне раднике, огласи о тражењу радне снаге,болнице, собе за путнике у пролазу... А свет позоришних плаката,филхармонија, антикварница, стадиона, универзитетскихаудиторијума, читаоница и изложбених салона за њега је нестао,изгубио се у четвртој димензији.Јер, за хроничног болесника у граду постоје само апотеке иболнице, диспанзери и лекарске комисије. А за пијанца град сесастоји од политре на тројицу. А за заљубљеног – од казаљкиградских часовника које показују време састанка, од клупа набулеварима, новчића за уличне телефоне.Некад су на овим улицама свуда била позната лица и прозорињегових другова увече су гостољубиво светлели. А данас му сепознате очи осмехују са затворског лежаја и бледе усне шапатомизговарају:– Здраво, Иване Григорјевичу!Овде, у овом граду, некад је познавао запослене у књижарама ипродавницама прехрамбених производа, продавачице новина ицигарета.На Воркути му је пришао надзорник и рекао:– Тебе знам; био си у етапном затвору у Омску!Данас међу хиљадама уличних пролазника није видео ниједногзнанца и ни са ким се није ни упознао. Широки општи тип лицаЛењинграђана знамо се променио.Видљиве и невидљиве везе су нестале, прекинуле су се –прекинуло их је време, масовне депортације после убистваКирова, кидале су их буре, затрпавао снег и прашина Казахстана,помор од глади у време немачке опсаде, и више их није било – биоје на тим улицама сам, и био је странац...Померања милионских маса довела су до тога да су људисветлих очију и широких јагодица из далеких делова државеиспунили лењинградске улице, а типичне Лењинграђане ИванГригорјевич је сваки час сретао у логорским баракама.Невски проспект и провинција дрвених сеоских кућа пошли суу сусрет једно другом, измешали су се не само у аутобусима и45становима, него и на страницама књига и часописа, у дворанама засвечане седнице научних института.Иван Григорјевич је осетио дух логорске бараке гледајући упрозоре лењинградске станице милиције, слушајући свог брата забогато постављеним столом, гледајући таблу бироа за исправе...Изгледало му је као да је бодљикава жица постала непотребна иживот изван ње се по својој скривеној суштини изједначио саживотом у логору.Хаотично је врило и клокотало у огромном котлу, свом уватри, диму, пари, и свакоме од многих се чинило да је баш онсхватио закон врења у том котлу, да зна како је скувана чорба ико ће је кусати.Иван Григорјевич у својим војничким ципелама опет се нашао

пред божански босим, овенчаним јахачем. Када је пре тридесетгодина као младић пролазио овуда, бронзани Пјотр био је пунснаге. Најзад је наишао на једног познаника.Чинило се да ни пре тридесет, ни пре сто тридесет година, кадаје Пушкин довео на овај трг свог јунака, Пјотр није био тако великкао данас. У свету није било веће силе од те коју је он упио у себеи изразио – величанствене силе огромне државе. Она је расла,дизала се, лебдела над пољима, фабрикама, радним столовимапе–сника и научника, над градилиштима канала и брана,каменоломима, шумама и пиланама, способна да у својој моћиобухвати и огромна пространства, и скривене дубине срцаочараног човека која јој носи на дар слободу, саму жељу заслободом.– Санкт-Петербург, санпропускник, Санкт-Петербург,санпропускник17 – понављао је Иван Григорјевич.Те две речи које су тако изненада налетеле једна на другуизра–жавале су везу између великог јахача и одрпанца изсибирског логора.Иван Григорјевич је спавао на железничкој станици, у соби запутнике у транзиту. Дневно је трошио рубљу и по до две и нијежурио да напусти Лењинград.Трећег дана је налетео на старог познаника којег се много путаспоменуо током свог логорашког живота.Одмах су препознали један другог, иако данашњи ИванГригорјевић нимало није личио на оног студента треће године, аВиталиј Антонович Пињегин у сивом мантилу и са филцанимшеширом није личин на младића у изношеној студентској блузи.Спазивши како се Пињегин пренеразио, Иван Григорјевич рече:– Мора бити да си ме већ сахранио? Пињегин је раширио руке.– Па још пре десет година причало се да си ти...Гледао је живим и интелигентним погледом право у очи ИванаГригорјевича.17 Санитарна установа за дезинфекцију.46– Не брини се – рекао је Иван Григорјевич. – Нити сам с оногсвета, нити сам бегунац, што би било још горе. Имам уреднеисправе исто као и ти.Пињегин се мало збунио.– Кад сретнем старог друга, не занимају ме његове исправе.Иако се попео на висок положај, у души је остао симпатичанмомак.О чему год да је говорио, о својим синовима, или о томе „какоси се променио, а ја сам те ипак одмах познао!“, очима је жудно иочарано пратио Ивана Григорјевича.– Ето, то ти је уопште узев... – рекао је Пињегин. – Шта бихјош могао да ти причам?...„Па могао би да ми испричаш...“ – Пињегин се на тренутакукочио, али Иван Григорјевич, наравно, ништа такво није рекао.– А ја о теби не знам баш ништа – рекао је Пињегин. И опеточекивање, неће ли Иван Григорјевич рећи:„Шта ја да ти причам кад си ти и сам, онда кад је требало, умеотако лепо да причаш о мени.“Али Иван Григорјевич је ћутке одмахнуо руком.

И Пињегин је одједном схватио да Иван ништа не зна и не можезнати. То су само његови живци... И шта му је требало да башданас пошаље ауто на технички преглед и крене пешице! Недавносе сетио Ивана и помислио: шта ако се неко од његових рођакаизбори за посмртну рехабилитацију? Препис из мртвих у живедуше! А сад одједном, усред бела дана, Иван, Вањечка. Одробијаотридесет година, и ево га са папиром у џепу на коме пише: „Збогнепостојања материјалних доказа ослобађа се...“Поново је погледао у очи Ивану Григорјевичу и поновозакључио да овај ништа не зна. Постидео се што му је онакозастало срце, што га је облио хладан зној и само што није почео дајадикује и да се правда.И осећај сигурности да му Иван Григорјевич нече пљунути улице, да га неће оптужити, испунио га је лакоћом. Са некаквомњему самом нејасном захвалношћу он рече:– Слушај, Иване; кратко и отворено – па мој отац је биообичан ковач – требају ли ти паре? Веруј ми, ја то другарски, одсрца?...Иван Григорјевич без трунке прекора, са живом и сетномрадозналошћу погледа Пињегина у очи, и овоме се на секунд –само на један секунд, ништа више – учини: и ордење, и вилу, ивласт, и моћ, и лепотицу жену, и успешне синове који истражујуатомско језгро – све би дао, само да не мора да трпи на себи тајпоглед.– Нека, хвала, Пињегине – рекао је Иван Григорјевич и пошаопрема станици.477Ко је крив, ко треба да одговара?...Размислимо, не журимо са закључком.Лажне инжењерске и књижевне експертизе, говори којима серазобличавају непријатељи народа, пријатељска ћаскања идругарска признања преведена у доставе и рапорте тајнихсарадника-цинкароша и информатора.Доставе су претходиле налогу за хапшење, пратиле истрагу,одражавале се у пресуди. Те мегатоне цинкарошке лажиодређивале су имена људи у списковима за раскулачивање,лишавање гласа и пасоша, имена депортованих, стрељаних.На једном крају ланца два човека су пријатељски разговарала застолом пијући чај, а затито је уз пријатну светлост лампе саабажуроци писано интелигентно признање или је на колхозномзбору активиста једноставно одржао говор, а на другом крајуланца био је избезумљен поглед, одбијени бубрези, лобања сарупом од метка, скорбутни лешеви у логорској земљано-дашчанојмртвачници, гнојни и гангренозни прсти на ногама смрзнути утајги.У почетку беше реч... Ваистину је тако.И шта сада са цинкарошима који су упропаштавали људе?Ево из логора се после дванаест година вратио човек садрхтавим рукама, са упалим мученичким очима: Јуда-први. Међуњеговим познаницима проноси се глас: тај се својевремено лошепонео на саслушању. Једни су престали да му се јављају. Други,

мало паметнији, обраћају му се пажљиво и учтиво кад га сретну,али га никад не би позвали у госте. Трећи, још паметнији, пуниразумевања, пустиће га у кућу, али га неће пустити у душу,затворили су је пред њим.Сви они имају летњиковце, штедне улоге, ордење, личнеаутомобиле. Истина, он је мршав, а они су дебели, али они се затонису понели срамно приликом саслушања. А истина је и то данису ни могли – никад нису били саслушавани. Имали су среће. Иу чему је сад истинска, дубока душевна надмоћ тих дебелих над48њим мршавим? Могло је бити и обрнуто: могао је он бити дебео, аони мршави. Случајност?Он је био сасвим обичан човек. Пио је чај, јео кајгану, волео дапоприча са пријатељима о прочитаним књигама, ишао је упозориште, понекад би учинио нешто лепо и хумано. Истина, биоје и прилично осетљив, нервозан, недостајало му је самопоуздање.А да су га притисли – јесу. Нису на њега само викали; тукли суга, нису му давали да заспе, лоше су га хранили и сваки часпретили да ће га убити. Али било како било, он је учиниострашну ствар – оклеветао је невиног човека. Додуше, тај,оклеветани, никад и није ухапшен, а он, којег су принудили даклевеће, невин је одробијао 12 година и вратио се једва жив,сломљен, упропашћен у сваком смислу. Али – оклеветао је!Не журимо, размислимо полако и озбиљно о том цинкарошу.Али ево и Јуде-другог. Тај никад није био у затвору. Важио је заинтелигентног и љубазног човека, а онда су једва живиповратници из логора открили да је био тајни сарадник, кривац запропаст многих. Годинама је водио интимне разговоре са својимпознаницима, а онда састављао писмене рапорте и прослеђивао ихнадлежнима. Њему нису морали мучењем да извлаче речи, он сатпје врло вешто и не–приметно наводио саговорнике на опасне теме.Двојица од оних које је оклеветао нису се вратили из логора, јошједан је био стрељан по пресудивојног колегијума. А и они што сусе вратили, вратили су се са дугачком листом таквих болести да засваку од њих иначе неумољива лекарска комисија дајеинвалидност прве групе.А он је пустио стомачић, прочуо се као гастроном ипознавалац грузијских вина. И радио је у сфери уметности, био је,између осталог, колекционар уникатних издања старе поезије.Али не журимо, размотримо ствар још мало пре него штодонесемо пресуду.Он је од раног детињства био испрепадан – његов отац, некадабогат човек, умро је 1919. у концлогору од пегавог тифуса;његова тетка је са мужем генералом емигрирала у Париз; старијибрат се борио на страни добровољаца.18 У њему је од детињстваживео страх, Мајка му се панично плашила милиције, кућнеуправе, старешине у стану, чиновника у градском совјету. Свакогдана, сваког тренутка он и његови осећали су своју класнуограниченост и класну поквареност, У школи је дрхтао предсекретарем ћелије; лепушкаста пионирска предводница Гаља га је– чинило му се – гледала са гађењем, као неког црва и страшно сеплашио да она не примети његов заљубљени поглед.И сада су ствари мало јасније. Опчинила га је моћ новог света,

као птичица је гледао својим ситним окицама у велике сјајеће очисветске новине. Толико је желео да постане део тог новог, и успеоје. Врапчић није ни писнуо, није се нимало побунио када је18 Добровољачка армија на југу Русије предвођена Дењикином и Корниловом.49велики страшни свет затражио његову интелигенцију и његовшарм. Све што је могао, принео је на олтар домовини.Наравно, све је то тачно. Али какав је то био подлац!Упропашћавајући друге, увек је водио рачуна о себи – одлично сехранио, проводио се. Па ипак, био је сасвим беспомочан. Где онда се су–протстави сили која је подредила пола света, која јесатрла импе–рију. А он је са својом осетљивошћу и финоћом биокао шоља од порцелана, и само што би га човек такао, он би сесав изгубио, у очима одмах престрашеност. И тако се малецкасмртоносна змија прикрадала и наносила много зла људима.Упропаштавао је сличне себи – своје дугогодишњепознанике,добре, паметне, бојажљиве. Једини он је имао кључ од њиховихдуша. Он је све одлично разумео; плакао је, читајући Чеховљевог„Архијереја“.Па ипак, сачекајмо, не осуђујмо га одмах, без дубљегразмишљања.А ево га и наш нови познаник – Јуда-трећи. Он има одсечанпромукли глас поморског официра. Поглед му је миран ииспитивачки. Самоуверен је, господар свог живота. Снаћи ће се иу идеолошком раду, и са воћем и поврћем. Биографија му јеснежно-бела, блиста. Родитељи и родбина – све радници исиромашни сељаци.1937. године тај човек је за кратко време написао преко двестадостава. На његовом крвавом списку нашла су се разна лица.Комесари из времена грађанског рата, песник, директор ливнице,два секретара реонских комитета, стари инжењер-ванпартијац,три уредника – један новински, два књижевна, шеф ресторана,профе–сор филозофије, управник парткабинета, професорботанике, бравар из кућне управе, два сарадника обласногземљишног оделења... Све их се не може ни побројати.Све његове доставе писане су против совјетских људи, а непротив „бивших“; његове жртве били су чланови партије,учесници грађанског рата, активисти. Нарочито се специјализоваоза фанатичне партијске раднике – вешто и радо их је секаосмртоносном бритвом преко очију.Мало ко од оних две стотине се вратио – неки су стрељани,други су се покрили дрвеним капутима, умрли од дистрофије,по–бијени у логорским чисткама; они који су се вратили, душевнои физички обогаљени, таворе на слободи своје последње дане.А за њега је 1937. година била време славе и тријумфа. Он нијебио ни срисокообразован, ни нарочито интелигентан; сви окоњега изгледали су јачи ко по школованости, ко по херојскојпрошлости. Није имао никакве заслуге за успех револуције. Ализато, са каквом су фантастичнота лакоћом од једног његовогдодира падале десетине људи овејаних револуционарном славом!Од тридесет седме почео се нагло успињати. Управо у њемубила је оличена благодат, драгоцена суштина новог живота.50

Дакле, у овом случају, са њим који је постао депутат и чланбироа газећи преко лешева, све изгледа јасно.Али не, не, ни сада не смемо журити, треба све размотрити идобро размислити пре него што донесемо пресуду. Јер ни он нијезнао шта ради.Руководиоци су му једном у име партије рекли овако:„Страшно! Окружени смо све самим непријатељима.Претварају се да су проверени партијци, илегалци, учеснициграђанског рата, а у ствари су непријатељи народа, резидентистраних обавештајних служби, провокатори...“ Партија му јеговорила: „Ти си млад и чист, само теби могу да верујем, помозими да савладам све те зликовце иначе ћу пропасти...“Партија је викала на њега, упозоравала и претила: „Ако будешнеодлучан, сврстаћеш себе у исти строј са тим изродима, а онда ћуте сатрти у прах! Сети се, пасји сине, оне приземљуше у којој сирођен, а ја те водим ка светлости; твој отац, велики Стаљин,наређује ти: Држи их!“Он никад није сводио личне рачуне... Он, сеоски комсомолац,није веровао у бога.Али зато је у њему живела друга вера – вера у праведнунемилосрдност руке великог Стаљина. У њему је живелабезгранична послушност правог верника. У њему је живелоусхићење и покорност пред моћном силом и њеним генијалнимвођама Марксом, Енгелсом, Лењином и Стаљином. Он, маливојник великог Стаљина, увек је поступао по његовимнаређењима.Наравно, у њему је живела и биолошка антипатија,инстинктивна, несвесна одвратност према интелектуалцима ифанатицима из поколења револуционара, на које су га и хушкали.Он је вршио своју дужност. Али постојао је још један разлог записање достава – на то га је наводио осећај самоочувања. Стицаоје капитал драгоценији од злата и другог земаљског блага –поверење партије. Знао је да у совјетском животу поверењепартије значи све – моћ, почасти, власт. И веровао је да његованеправда служи вишој правди, веровао је да у његовим доставамамора бити истине.А и како кривити њега, кад ни много боље главе нису могле дасе снађу где је лаж, а где истина, кад су и чиста срца била унедоумици шта је добро, а шта зло.Он је барем веровао, тачније – желео је да верује, тачније –није могао да не верује.Тај посао му је на неки начин био мало и непријатан, али то јебила његова дужност! Уосталом, на неки начин му се тај страшнипосао и допадао, обузимао, опијао. „Упамти добро – говорили суму руководиоци – да немаш ни оца ни мајку, ни браћу ни сестре –имаш само партију!51И у њему је јачао истовремено непријатан и опојан осећај;својим неразмишљањем, својом слепом покорношћу стицао јестрашну моћ.А у његовим злим генералским очима, у његовомзаповедничком гласу мало–мало па би се појавили трагови једнесасвим другачије, његове праве природе – збуњене, отупљене,

однеговане вековима руског ропства, азијатског бесправља...Да, и овде треба застати и размислити. Страшно је осудити истрашног човека.А ево још једног познаника – Јуде-четвртог.Он живи у комуналкама, он је ситни службеник, он јеколхозни активиста. Ко год он био, лице му је увек исто: младили стар, жгољав и ружан или стасит и румен руски јунак – можега се препознати на први поглед. Он је малограђанин,среброљубац, фанатични скупљач таатеријалних вредности.Његов фанатизам за стицање хељдиног гриза, кревета, ормана,дефицитних грађевинских материјала, увозне робе по својој сназираван је фанатизму Дордана Бруна и Андреја Жељабова.Он је творац категоричког императива супрутног Канбовом –за њега су човек и човечанство увек само средство у лову наматеријално. Његове очи, светле или тамне, увек гледају напето,увређено и раздражено. Њему је увек неко стао на жуљ и увек сеса неким мора раскусурати.Страст државе према разоткривању непријатеља народа њемусасвим одговара. Она је као широки пасат који дува над океаном.Његово мало жуто једро увек надима добар ветар. По цену туђихмука и патњи лако стиче све што му је потребно – додатнустамбену површину, већу плату, суседову кућу, пољски намештај,гаражу за свог москвича, башту...Он презире књиге, музику, природне лепоте, љубав,материнску нежност. Само материјални предмети, ништа друго!Али ни њиме не управљају само такви мотиви. Осетљив је илако се вређа, пеку га душевне увреде.Он пише доставу против колеге који је плесао са његовомсупругом и пробудио у њему љубомору, против човека који јенаправио шалу на његов рачун, чак и против суседа у комуналномстану који га је случајно гурнуо у заједничкој кухињи.Две ствари су му својствене: он је добровољац, волонтер, никога није терао ни плашио, цинкари сам од себе и не треба гаподстицати. Друго: он од доставе увек има директне користи.Па чак и сад, задржимо руку коју смо већ подигли за ударац!Јер његову страст према материјалном породило је његовосиромаштво. Он би нам могао испричати о соби од осам квадратау којој спава једанаест чланова породице; овде хрче паралитичар,тамо се преврћу и јече младенци, бака мрмља молитву, плачеупишана беба.52Он би нам могао испричати о зелено-смеђем сељачком хлебуса осушеним и измрвљеним биљем, о танкој московској чорби однајјефтинијег промрзлог кромпира.Он би нам могао испричати о кући у којој нема ниједног лепогпредмета, о грубо скуцаним клупама уместо столица, о чашама одмутног дебелог стакла, о оловним кашикама и двозубимвиљушкама, о рубљу са закрпом преко закрпе, о прљавомгуменом мантилу који се у децембру носи преко поцепаногватираног капута.Он ће нам испричати о чекању на аутобус у мрачна зимскајутра, о неописивој трамвајској гужви након ужасне кућнетесноће...

Није ли то његов скотски живот породио у њему животињскустраст према предметима, према великом брлогу? Није ли се одскотског живота и сам претворио у животињу?Да, све је то тако. Али могло би се приметити да није он јединитако живео, јесте да је живео тешко, али има их којима је било игоре!А многи који су живели као он или још горе од њега нисупочинили таква недела. Размислимо без журбе, а онда донесимопресуду.* * *ТУЖИЛАЦ: Признајете ли да сте писали доставе противсовјетских грађана?ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧИ: Да, у неку руку.ТУЖИЛАЦ: Признајете ли да сте криви за смрт невиних људи?ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧИ: Не. Категоричноодбијамо таквуоптужбу. Држава је те људе већ осудила на смрт;ми смо радили, такорећи, само про форма. У суштини, шта год икако год да смо писали, бранили их или оптуживали, ти људи сувећ били осуђени од стране државе.ТУЖИЛАЦ: Али понекад сте писали доставе по сопственомизбору. У тим случајевима сами сте одређивали жртве.ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧИ: Та наша слободаизбора била је само привидна. Људи су уништавани статистичкимметодама; за истребљење су били одређени само они људи, којису припадали одређеним социјалним и идејним слојевима. Ми смопознавали те параметре – па знали сте их и ви. Никад нисмоцинкарили људе који су припадали здравом слоју, оном који нијебио намењен за ликвидацију.ТУЖИЛАЦ: Такорећи по Јеванђељу – гурни онога ко пада.Али чак и у то сурово време било је случајева да држава ослободиљуде које сте ви оклеветали.БРАНИЛАЦ: Таквих случајева је заиста било, али ту је увекпосреди била грешка. Најзад, само бог не греши. Осим тога, сетите53се како се ретко то догађало – значи да су и грешке биле врлоретке.ТУЖИЛАЦ: Да, достављачи и тајни сарадници знали су својпосао. Али ипак, одговорите ми, зашто сте цинкарили?ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧИ (у хору: Мене сунатерали, тукли су ме... А мене је хипнотисао страх, моћбезграничног насиља... Што се мене тиче, ја сам само вршио својупартијску дужност – онако како сам је у то време схватао.ТУЖИЛАЦ: А ви, четврти друже, зашто ћутите?ЈУДА-ЧЕТВРТИ: А што ви мене дирате, ја сам необразованчовек, мене је лакше набедити него ове образоване, свесне.БРАНИЛАЦ: Дозволите да ја објасним. Мој клијент је заистаписао доставе руководећи се својим интересима. Али узмите уобзир да у датом случају његов лични интерес није у супротностиса државним. Држава није одбацивала доставе мог штићеника, штозначи да је он вршио посао користан за државу иако би се на првии површан поглед могло учинити да је поступао само изегоистичних, личних побуда. И знате шта? Па у Стаљиново времеби, тужиоче, вас самог оптужили због односа према држави. Знате

ли ви да су поље сила, које ствара наша држава, његова огромнамаса – трилиони тона! – огроман ужас и огромна покорност којуона изазива у човеку, такви да је потпуно бесмислено оптуживатислабог и беспомоћног човека. Смешно је оптуживати перце штопада на земљу!ТУЖИЛАЦ: Ваш став ми је јасан: ви не желите да вашиштићеници преузму на себе ни најмањи део одговорности.Одговорност лежи искључиво на држави. Али реците ми ви, тајнисарадници и достављачи, зар се не осећате нимало кривима?ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧ: (гледају се, сашаптавајусе, а онда реч узима тајни сарадник-научник): Допустите да вато јаодговорим. Ово ваше питање уза сву своју спољашњуједноставност није тако једноставно. Пре свега оно нема смисла.Како се могу данас тражити кривци за злочине извршене уСтаљиново време? То је исто као кад бисте се преселили саЗемље на Месец па покренули парнице око земљишних поседа. Сдруге стране, ако сматрамо да епохе нису тако далеко једна оддруге и, као што је рекао песник, у вековима стоје готово једна уздругу – онда би се могла поставити и нека друга питања. Заштосте се ви окомили прво на нас, обичне људе? Почните од државе,судите њој. Јер, наш грех је њен грех, тако да судите њој, јавно,без страха. Ви се бар не бисте смели плашити, кад говорите у имеправде. Хајде онда, да вас видимо!Друго, реците нам, како то да сте се тек сад сетили да насоптужите? Па ви сте познавали све нас још за Стаљиновог живота.Пријатељски сте се сретали са нама, чекали сте на пријем предвратима наших кабинета, понекад сте тамо нешто бојажљивошапутали о нама. Е, тако смо и ми бојажљиво шапутали. Ви сте,исто као и ми, саучесници Стаљинове епохе. Како онда можете54ви, саучесници, да судите нама, такође саучесницима? Схватате, учему је проблем. Можда смо ми и криви, али нема тог судије којиби имао право да постави питање наше кривице. Сећате се шта јерекао Лав Толстој? Нема кривих на свету! А наша држава јестворила нову формулу: сви редом су криви, нема ниједногневиног. Разлика је само у степену кривице. Да ли је примерено данас ви оптужујете? Само мртви, они, који нису преживели, ималиби право да нам суде. Али мртви не постављају питања – мртвићуте. И зато дозволите да на ваше питање одговоримпротивпитањем. Онако људски, од душе, руски. Шта је узрок тесвеопште, наше и ваше, слабости, поводљивости, подлости?ТУЖИЛАЦ (констатује): Сви су избегли да одговоре на овопитање.(Улази секретар и пружа тајном сараднику-научнику писмо, узречи: „Владина порука“.ТАЈНИ САРАДНИК-НАУЧНИК (чита, а затим, пружа папиртужиоцу): Поводом мог шездесетог рођендана честитају ми намојим више него скромним доприносима домовинској науци.ТУЖИЛАЦ (прочитавши поруку): И мени је драго због вас;ипак смо ми сви совјетски људи.ТАЈНИ САРАДНИК-НАУЧНИК: Да, да, наравно, хвала.(Мрмља за себе текст захвалнице.) Дозволите да посредствомваших новина захвалим... установама, организацијама, као и

колегама и пријатељима...БРАНИЛАЦ (заузима позу и држи говори: Друже тужиоче и ви,господо поротници! Друг тужилац је рекао да је мој штићеникизбегао одговор на питање да ли се осећа кривим. Али ево ни винисте одговорили шта је узрок наше свеопште поводљивости.Можда су људи по својој природи цинкароши, достављачи, тајнисарадници, информатори? Можда их таквима стварају жлездеунутрашњег лучења, каша која с бућка у стомаку, тутњавастомачних гасова, слузокожа, рад бубрега, можда се они рађају изслепих и глувих нагона за храњење, самоочување, размножавање?Ах, зар није свеједно да ли су достављачи криви или нису –одвратно је то што уопште постоје. Одвратна је животињска,биљна, минерална, физичко-хемијска страна човека. Из теслузаве, длакаве, најниже стране човековог бића настајудостављачи. Држава не рађа људе. Достављачи су изникли изчовека. Врела пара државног терора дотакла је људски род, иуспавана зрна су озивела, пустила клице. Држава је земља. Ако уземљи нема зрна, неће изнићи ни пшеница ни коров. Човек јединосеби може да захвали за све људске гадости.А знате ли шта је оно најгоре у доушницима и достављачима?Мислите ли да јенајгоре оно лоше што лежи у њима?Не! Најгоре је оно добро у њима, најтужније је то што су онипуни врлина.Они су добри, нежни синови, очеви и мужеви... Способни су захеројске подвиге и вредан рад.55Они воле науку, велику руску књижевност и музику, неки одњих интелигентно и смело суде о најсложенијим појавамасавремене филозофије, уметности...Међу њима има оданих, добрих пријатеља. Они нећепропустити да посете друга у болници.Међу њима су одважни, сјајни војници. Делили су са другомпоследњи двопек, последње граме дувана, на рукама су износилииз битке рањеног саборца.Међу њима су талентовани песници, композитори, физичари,лекари; међу њима су вешти бравари, тесари, они, за које народзадивљено каже да имају златне руке.То је оно страшно – колико доброг има у њима, у њиховојљудској суштини.Коме треба да се суди? Људској природи! Она рађа ту масулажи, подлости, кукавичлука, слабости. Али она рађа и добро.Доушници и достављачи пуни су врлина, пустите их кући; аликако су они одвратни, одвратни са својим врлинама, са својимопроштеним гресима... Ко се оно тако цинично нашалио, рекавши„човек – како то гордо звучи“?...Да, да, они нису криви, на њих је деловала огромна сила.Прискали су их трилиони тона, нема међу живима невиних. Свису криви, и ти, пптужени, и ти, тужиоче, и ја који ево размишљамо оптуженом, тужиоцу и судији.Али зашто нас тако боли, зашто се тако стидимо наше људскепокварености?56

8„Који ме је ђаво терао да идем пешице!“ – понављао је у себиПињегин. Није му се размишљало о оном мрачном и лошем што једеценијама спавало а сад се одједном пробудило. Није му сметаоњегов неморални поступак, већ глупа случајност због које јеналетео на човека коме је упропастио живот. Да се нису сударилина улици, оно успавано не би се никад ни пробудило.Али пробудило се и Пињегин је, ни не приметивши, све мањемислио о глупој случајности, а све више се узрујавао и кајао:„Шта је истина – истина је; управо ја сам цинкарио Вању а данисам морао; упропастио сам човека, ђаво да га носи. Да нисам,сад бисмо се лепо, другарски срели и све би било у реду. Ах,осећам се као да сата завукао руку некој дами у ташницу, а она меонда ухватила за руку, а око мене све моји референти, секретари,возач; ах, просто да се човек убије!Можда је и читав мој живот био такав. Требало је да живим насасвим други начин.“И, озбиљно уздрман, Пињегин је ушао у „Интуристов“ресторан где су га одавно знали и шеф сале, и конобари, и вратар.Угледавши га, двојица гардеробера истрчаше иза преграде,говорећи „Извол’те, извол’те!“ и, фркћући као ждрепци,нестрпљиво пружише руке ка богатој Пињегиновој одећи. Ималису проницљиве погледе, добре очи бистрих и услужних рускихмомака из гардеробе великог ресторана, који су одлично памтилико је био и како одевен, и шта је неважно узгред рекао. А већпрема Пињегину са његовом депутатском значком односили су сељубазно као према свом непосредном руководиоцу.Пињегин је отишао у ресторанску салу без журбе, осећајућипод ногама еластичну мекоћу тепиха. У пространој и високој салибио је свечани сумрак. Пињегин је увукао у плућа миран,истовремено свеж и топао ваздух, погледао столове прекривенеуштирканим столњацима, са којих су светлуцале изрезбарене вазеса цвећем, чаше и чашице. Упутио се у свој стари пријатни угаоиспод великих листова филодендрона.57Ишао је између столова са заставицама многих држава света, ичинило му се да су то ратни бродови, крстарице, а он адмиралкоји посматра параду.И са тим осећањем адмиралства које му је улепшавало животон седе за сто, без журбе узе плавомаслинасти јеловник свечаногизгледа као лауреатска диплома и, отворивши га, удуби се уодељак „Хладна предјела“.Ишчитавајући називе јела, одштампане на његовом матерњемјезику и другим највећим светским језицима, окренуо је великукартонску страницу, бацио полед ха одељак „Супе“, облизао уснеи искоса погледао на пододељке „Јела од меса... Јела од дивљачи“.И оног часа кад се одлучивао између меса и дивљачи конобарје, наслутивши његову недоумицу, рекао:– Данас је одличан филе. Пињегин је дуго ћутао.– Онда нека буде филе – напослетку рече.Седео је у полутами и тишини полузатворених очију иисправност, нормалност његовог живота одједном се нашла у

жестоком спору са пометњом и ужасом који су намах изникли уњему, са ватром и ледом кајања.Али уто се помаче тешки баршун који је драпирао врата одкухиње и Пињегин је по ћели препознао свог конобара.Послужавник је кроз полутаму пловио ка Пињегину, и онизмеђу лимунских сунашаца спази црвенкасто-пепељасто месолососа, тамни кавијар, стакленички-зелене краставце, оштреивице бочице за вотку и флаше минералне воде.И, мада није био посебно велики гастроном, и мада није био нинарочито гладан, баш тог часа седи човек у ватираном капутупоново је престао да узнемирава његову савест.589Стигавши на станицу, Иван Григорјевич осети да више немаразлога да лута лењинградским улицама. Стајао је ухладномвисоком станичном здању и размишљао.И можда је неко од оних, који су пролазили поред мрачногстарца загледаног у црну таблу са возним редом, помислио: ево гајош један бивши логораш на раскршћу – одлучује се, бира пут.Али он није бирао пут.Десетине иследника су током његовог живота добро знали даон није ни монархиста, ни есер, ни есдек, да није био члан нитроцкистичке, ни бухариновско-риковске опозиције. Нијеприпадао ни новој, ни старој цркви, нити адвентистима седмогдана.На станици, размишљајући о тешким данима у Москви иЛењинграду, присетио се разговора са царским артиљеријскимгенералом који је лежао поред њега на логорском дашчаномлежају. Старац је рекао: „Не идем ја никуд из логора; овде јетопло, људи ме знају, неко ми да парче шећера, неко колач из свогпакета.“Такве старце је сретао више пута – они више нису ни желели данапуштају логор, логор је био њихов дом – имали су редованоброк, милостињу од добрих суседа, грејала их је округла лименапећка.А и куда би отишли – једни су на дну својих закречених срцачували успомене на сјај лустера у Царском селу и зимско сунцеНице, други су памтили Мендељејева који је свраћао код њих начај, или младог Блока, или Скрјабина, Рјепина, трећи су у јоштоплом пепелу чували сећање на Плеханова, Гершунија,Тригонија, на познанике великог Жељабова. Догађало се дастарци пуштени на слободу траже да их приме натраг у логор,животни вихор обарао их је са слабих, дрхтавих ногу, огромниградови плашили су их својом празнином и хладноћом.И Ивана Григорјевича обузе жеља да се врати у логорску жицу,пронађе све оне који су навикли на топле крпе, чинију са59чорбуљком, малу топлу печку. Пожелео је да им каже: „Заиста јестрашно на слободи!“Испричао би пропалим старцима о својој посети рођаку, отоме како је стајао испред куће где је живела жена коју је волео,како је налетео на друга са студија који му је нудио помоћ. И

рекао би старим логорашима да нема веће среће него слеп, безногу, испузати из логора и одмах ту, десет метара од проклетежице, умрети на слободи.6010Када су се бриге око тражења стана и посла завршиле, када секао бравар запослио у инвалидској радној задрузи за металнепроизводе и у исправама му се нашао печат дозволе за боравак,Иван Григорјевич је сетно и смирено почео да живи у једном углуизнакмљене за четрдесет рубаља собе удовице водника Михаљевапогинулог на фронту.А код Ане Сергејевне Михаљеве, мршаве, проседе и још увекмладе жене, већ је живео дванаестогодишњи син покојне сестре,увек блед, у закрпљеној јакници, тако стидљив, тих и радознаокакав се може појавити само у сиротињској кући.На зиду је висила фотографија Михаљева, човека са тужнимлицем који као да је већ тад, кад је фотографисан, предвидео својусудбину.Син Ане Сергејевне служио је војни рок као пратилац конвоја.Његова фотографија, на којој је био буцмастих образа и ошишанмашиницом, висила је поред очеве.Михаљев је нестао без трага у првим данима рата, јединицу укојој је служио недалеко од границе прегазили су немачкитенкови и нико није могао да посведочи да ли је Михаљев остао далежи несахрањен, изрешетан немачким митраљезом, или сепредао Немцима, због чега је војни комесаријат одбијао даМихаљевој додели пензију.Михаљева је радила као куварица у мензи, али је ипак живеласиромашно. Њена друга сестра, колхозница, једном јој је послаласа села пакет за сестрића – погачу од црног брашна с мекињама итеглу мутног меда са воском.Али и Михаљева је, кад год би могла, слала нешто сестри насело – брашно, уље од сунцокрета, ређе бели хлеб и шећер.Иван Григорјевич се чудио како је, радећи у кухињи, АнаСергејевна остала тако бледа и мршава. У логору се дебељушкастикувар на први поглед могао препознати међу затвореницима.Михаљева није испитивала Ивана Григорјевича о његовомпрошлом логорашком животу. О томе га је детаљно испитаокадровски службеник у радној задрузи. Али и Ана Сергејевна је,61ништа га не питајући, очима које су научиле да посматрају живот,много тога схватила о њему.Он је могао да спава на голим даскама, пио је врућу воду безчаја и шећера, жвакао суви хлеб, носио обојке уместо чарапа иније имао никакве постељине, али зато је Михаљева приметила даје његова кошуља, мада избледела од прања, увек имала чистукрагну, и да је сваког јутра узимао огуљену металну кутију одбомбона а онда четкицом прао зубе и пажљиво сапунао лице иврат, као и руке до лактова.Била му је необична ноћна тишина. Током три деценијенавикао се на хркање, тешко дисање, мрмљање стотина људи убараци, на лупу чекића, шкрипу точкова. Био је сам једино у

ћелији тамнице и једном кад су га за време истраге држали три ипо месеца у самици. Али ово није била она напета тишина самице.Посао у задрузи је нашао захваљујући срећном случају: уградском парку је ступио у разговор са старијим, погнутимтуберкулозним човеком који му је испричао да напушта посаокњиговође у инвалидској радној задрузи и одлази; одлази, јер нежели да буде сахрањен у граду са гробљем на мочварном теренугде сандуци у ракама пливају у води. А књиговођа је желеолуксузан смештај после смрти, скупио је паре за ковчег одхрастовине, купио је квалитетну црвену тканину за тапацирунг ибакрене ексерчиће какви се користе за кожне диване настаницама. Неће ваљда са свим тим да труне у води.О свему томе је говорио гласомчовека који се спрема заселидбу у нови, бољи стан.На препоруку тог „новосела“, како га је у себи звао ИванГригорјевич, примили су га као бравара у радну задругу која јепроизводила браве и кључеве и вршила калајисање и лемљењепосуђа. Овде је било добродошло знање Ивана Григорјевича, којије неко време радио као бравар у логорској радионици запоправке.Међу радницима је било инвалида Домовинског рата, било јеосакаћених у фабрици или у транспорту, па чак и три инвалидајош из рата 1914. године. Био је ту и један стари логораш поимену Мордањ, бивши радник Путиловског завода који је још1936. осуђен по члану 58.19 па ослобођен по завршетку рата.Мордањ није желео да се враћа у Лењинград где су му за времеблокаде умрле жена и ћерка и, настанивши се код сестре у градуна југу земље, запослио се у задрузи.Инвалиди у задрузи углавном су били ведри људи, склони да наживот гледају са хумором, али понекад би неко од њих добионапад и крици епилептичара који би се бацакао на поду измешалиби се са лупом чекића и шкрипањем турпија.19 Члан 58. са више својих тачака односио се на саботерство, терор итд. –делатност која је лажно приписивана стотинама хиљада.62Калајџији седих бркова Пташковском, ратном заробљенику из1914-е (причало се да је он Аустријанац који се представља каоПољак), одједном би се укочиле руке, скаменио би се на својојстолици са подигнутим чекићем, непомично лице задобило бинадмен израз. Требало га је снажно продрмати за раме како би сеповратио. А једаред је епилептички напад једног инвалида заразиојош неколицину и по целој радионици су почели да се ваљају поподу и стењу млађи и старији људи.За Ивана Григорјевича је био изненађујуће пријатан осећај даради слободно, без надзорника, без стражара на кулама. И било јемало необично: посао готово исти, све алатке познате, а нико гане псује, не замахује песницом на њега лопов, не прети му„џукела“.Иван Григорјевич је брзо уочио на које све начине људинастоје да увећају своју мршаву зараду. Неко би у радионици одсвог, купљеног материјала правио посуђе. То посуђе се онда ипродавало преко задруге, по државној цени, ни скупље нијефтиније. Други би се договорили са муштеријама о поправци

старежи без писања рачуна. И опет, наплаћивали су исто каодржава – ни више, ни мање.Мордањ, човек са шакама такве величине да се њима моглозими чистити снег са тротоара, на паузи за ручак испричао јеслучај који се претходног дана десио у његовој згради. У суседномстану живи петоро станара: металостругар, кројач, монтер иззавода за механику и две удовице; једна ради у фабрициконфекције а друга је чистачица у градском совјету. И баш унедељу обе су се среле у станици милиције – покупила их јеинспекција на улици због продаје пијачних мрежа које су плеленоћу, и то тајно једна од друге. Милиција је извршила претрес устану, и испоставило се да је кројач ноћу шио женске и дечијекапуте, монтер је испод пода монтирао електричну пећ и пекаообланде, које је онда његова жена продавала на пијаци,металостругар из фабрике „Црвена бакља“ испао је ноћни обућар– шио је дамске ципелице, а две удовице не само што су правилепијачне мреже, него су још и плеле женске џемпере.Мордањ је засмејавао слушаоце имитирањем монтера који вичекако пече обланде за своју породицу, а инспектор га пита како јемогао да умеси тридесет кила теста, ако је то само за његове?Сваки прекршилац закона кажњен је са 300 рубаља, о свакоме сујавили на његово радно место и на крају им је запрећенодепортацијом ради чишћења совјетског живота од беспосличара инетрудбеничког елемента.Мордањ је волео да користи стране речи; прегледајућипокварену браву, важно је говорио:– Да, кључ уопште не реагује на браву.Враћајући се с посла кући, једном је рекао ИвануГригорјевичу:63– Нисам се вра&о у Лењинград не само зато што су ми тамострадале жена и ћерка. Не могу својим радничким очима да гледамшта се ради са путиловским пролетаријатом. Не можемо ни даштрајкујемо. А какав је то радник без права на штрајк?Увече се вратила кући и газдарица. Доносила је у корпи јело засестрића – супу у лименој кантици, друго јело у глиненом лонцу.– Хоћете ли и ви? – тихо је упитала ИванаГригорјевича.–Имавише него довољно за нас.– Како, кад ви сами не једете – одговорио је Иван Григорјевич.– Ја једем читав дан, такав ми је посао – рекла је она и,очигледно схвативши његов поглед, додала: – Пуно се умарам напослу.У прво време њено бледо лице изгледало је ИвануГригоријевичу злобно. После је схватио да је она веома добра поприроди.Понекад би причала о селу. Била је колхозни бригадир, једновреме чак и председник колхоза. Колхози никад нису испуњавалиплан: или није могло бити довољно посејано, или суша, земљаисцрпљена, не даје добре приносе, сви мушкарци и омладинаотишли у град... А пошто нису испуњавали план, добијали су попет-шест копејки дневно, или сто грама жита, а неких година нисудобијали ништа. А људи неће да раде бадава. Колхозници сусасвим осиромашили. Чист црни хлеб без кромпира и жира јели

су к колаче – само за празник. Једном је однела сестри на селобели хлеб, и деца су плашила се да га пробају – први пут сувидела такво нешто. Куће пропадају, руше се; не дају имграђевински материјал за поправак.Иван Григорјевич ју је слушао и гледао. Од ње је зрачила топласветлост доброте и женствености. Он деценијама није видео жену,али је много пута слушао логорашке приче о женама – причекрваве, одвратне, тужне. Жена је у тим причама била час гора одживотиње, час чиста, узвишена, светица. Али стална мисао на њулогорашима је била потребна као хлеб, јављала се у разговорима,у чистим и прљавим маштама и сновима.Чудно је то – након пуштања из логора видео је много лепих,елегантних жена на улицама Москве и Лењинграда, седео је застолом са Маријом Павловном – лепом проседом дамом, али нигорчина која га је обузела кад је сазнао да га је љубав из младостииз–неверила, ни драж женске елегантне лепоте, ни осећај кућнетоплине и задовољства у дому Марије Павловне нису у њемуизазвали онакво осећање као када је, слушајући Ану Сергејевну,гледао њене тужне очи, увело а још увек младо и лепо лице.И истовремено није у томе било ништа чудно. Нема ништачудно у ономе што се одувек догађа између мушкараца и жена.А она је говорила даље:64– Нисам имала срца да терам гладне људе на посао. Није то замене речено да ће куварице управљати државом.20 Жене које радена вршалици пришију себи чарапе испод скутова и сипају у њихжито. Треба их претресати и предавати суду. А за крађу колхознеимовине добија се најмање седам година. А жене имају децу. Ионда лежим ноћу и мислим: држава узима од колхоза пшеницу зашест копејки кило, а килограм хлеба продаје за рубљу. А нашемколхозу за четири године нису дали ни грам. Како то? Човек узмешаку жита – оног, што га је сам посејао – и добије седам година!Нисам могла тако да радим. Онда су ме земљаци запослили уграду, да радим као куварица. Радници кажу: „У граду је све боље.Грађевински радници намештају врата и стављају браве по тарифиод две и по рубље, а за исту ствар нерадним даном приватникплаћа педесет – значи, држава плаћа двадесет пет пута мање!“ Асељацима је још горе. Ја мислим да држава превише узима исељацима и радницима. Одмаралишта, школе, трактори, одбрана –све ја то разумем, али ипак превише узимају, морало би битимање.Она погледа Ивана Григорјевича.– Можда одатле све почиње – све нам лоше иде због тога? Њенеочи лагано пређоше са његовог на сестрићево лице, и она рече:– Знам ја да се о томе не сме говорити. Али видим да сте видобар човек, па зато и питам. А ви не знате каква сам ја, па нећетеда одговорите.– Не, зашто, одговорићу вам – рекао је Иван Григорјевич. – Јасам раније мислио да је слобода – слобода говора, штампе,савести. Али слобода је читав живот свих људи, она је у томе даимаш право да сејеш шта хоћеш, да израђујеш ципеле, кројишкапуте, да печеш хлеб од жита које си посејао, да продајеш тожито ако хоћеш или не продајеш ако нећеш; да и бравар, и ливац,

и сли–кар живе и раде како хоће, а не како им нареде. А слободенемају ни они који пишу књиге, ни они који сеју или праве обућу.Ноћу је Иван Григорјевич лежао и слушао нечије дисање у сну,али дисање је било тако лагано, да није могао да погоди чије је –дечије или женско.Осећао се тако чудно као да је читавог живота био на путу,дању и ноћу возио се у расклиматаном вагону, деценијама слушаоклопарање точкова и сада, најзад, стигао – композиција сезауставила.И од тог тридесетогодишњег пута, тридесетогодишњегклопарања у његовој глави је и даље гудело, зујало му је у ушимаи све му се чинило да композиција иде и даље...Али није му то јека пута одзвањала у ушима, већ је у главишкрипутало због склерозе – накупиле су се тешке године и животсе ближио крају.20 Много пута и најчешће иронично цитиране Лењинове речи.6511Сестрић Ане Сергејевне Аљоша био је тако мали растом да јеизгледао као да му нема више од осам година. Ишао је у шестиразред и, по повратку из школе, доневши воде и оправрши посуђе,сео би да учи.Понекад би погледао Ивана Григорјевича и рекао:– Молим вас, питајте ме историју.Једном кад је Аљоша спремао биологију, Иван Григорјевич је,немајући друга посла, почео да прави од глине фигурице разнихживотиња нацртаних у уџбенику – жирафе, носорога, гориле.Аљоша их је гледао задивљено, толико су му те глинене зверчицебиле лепе; премештао их је с места на место и ноћу ставио настолицу поред узглавља. У зору, пошавши да заузме ред за млеко,дечак је занесено упитао подстанара који се умивао у ходнику:– Иване Григорјевичу, је 1’ смем да понесем ваше фигурице ушколу?– Узми их слободно – рекао је Иван Григорјевич.Увече је Аљоша испричао шта му је рекла наставницаликовног:– Пренеси вашем подстанару, да би обавезно морао да учи.Михаљева је први пут видела Ивана Григорјевича како се смеје ирекла:– Не смејте се, идите код ње, можда ћете после и зарађиватинешто од таквих фигурица. Иначе, какав вам је ово живот сатриста седамдесет пет рубаља месечно?– Ништа, мени је и то довољно – рекао је Иван Григорјевич. –А да учим, то је требало пре тридесет година.И истог часа је помислио: „А што се ја узбуђујем због тога?Значи, још сам жив, још нисам умро?“Једном приликом је Иван Григорјевич причао Аљоши оТамерлановом походу и приметио како га Михаљева пажљивогледа, прекинувши са шивењем.– За вас није посао у радионици – рекла је.– Ах, чини вам се – одговорио је он. – Моја знања су из књигаса истргнутим листовима, без почетка и краја.66

Аљоша је помислио да, вероватно, због тога Иван Григорјевичприповеда на свој начин, док наставници препричавају уџбеник сапочетком и крајем.Онај неважан случај са глиненим фигурицама погодио је ИванаГригорјевича. Наравно да он није поседовао прави таленат завајање. Али колико је на његове очи страдало, „обукло дрвенекапуте“, младих физичара, историчара, познавалаца старихјезика, филозофа, музичара, младих руских Свифтова и ЕразмаРотердамских.Дореволуционарни књижевници често су оплакивали судбинукметова–глумаца, музичара, сликара. А ко је у савременимкњигама споменуо оне младиће и девојке који нису добилиприлику да насликају своје слике и напишу своје књиге? Русказемља богато рађа и властите Платоне, и генијалне Њутне, ализато како лако и ужасно прождире своју децу.Позориште и биоскоп изазивали су у њему одбојност, мучнину– изгледало му је као да га на силу држе и терају да гледа. Великидео прозе и поезије изазивао је у њему неиздржив осећај насилногзаглупљивања. У књигама као да се говорило о неком другом,њему непознатом свету, у којем нема барака, строгог режима,бригадира, надзорника, чекиста, пасошког система, нема свихоних осећања, патње, страсти, брига са којима живе људи окоњега...Писци су измишљали људе, њихове мисли и осећања,измишљали су собе у којима ти људи живе, возове у којимапутују... Књижевност која се звала реалистичка није била ништабоља од буколичких романа осамнаестог века. Колхозници,радници, сељанке из књига били су у најближем сродству са онимдотераним сељанима и коврџавим пастирима који су свиралифруле и играли по ливадама међу белим овчицама са плавимтракама.Иван Григорјевич је за време проведено у логорима доброупознао људске слабости. А сада је увидео да их је било много собе стране жице... Патња није само уздизала људе. Борба за јошједну кашику логорске чорбе, за олакшицу на раду била је сурова,и морално слабији људи спуштали су се врло ниско. Сада, наслободи, Иван Григорјевич је наслућивао како би овај или онајнадмени и углађени човек бедно, „шакалски“, гребао кашикомтуђе испражњене чанке или обилазио кухињу тражећи на земљиљуске и труле листове купуса.Људи, морално уништени насиљег, изгладњивањем,недостатком топлоте, дувана, претворени у логорске „шакале“који скакутавим погледом траже кору хлеба или заслинављениопушак, изазивали су у њему сажаљење.Људи на слободи помогли су Ивану Григорјевичу да схватиљуде у логору. На слободи је видео и слабост, и суровост, ипохлепу, и страх – исто, као у логорским баракама. Људи су, усуштини, свуда били исти. Жалио их је.67А у романима и поемама су совјетски грађани, као ликови изсредњовековне књижевности, изражавали идеје цркве, божанства;оглашавали су јединог и правог бога, човек није егзистирао сам посеби, већ ради бога, живео је зато да би славио бога и његову

цркву. А неки писци су, заменивши лаж и истину, посебнобрижно описивали детаље одеће, намештаја, стављајући међуживе декорације своје измишљене боготражиоце.Ни напољу ни у логору људи нису желели да признају да суједнаки у свом праву на слободу. Неки од оних који су одпартијске линије одступили удесно сматрали су се невинима, алису подржавали репресије према онима што су одступили улево. Ани леви ни десни нису волели „шпијуне“ – оне, који су седописивали са рођацима у иностранству, оне, чији сурусификовани родитељи носили пољска, летонска или немачкапрезимена.Колико год сељаци тврдили да су целог живота стицали својимрукама, политички затвореници им нису веровали: „Како да не;ко би раскулачивао сиротињу?!“Једном је Иван Григорјевич рекао свом суседу у бараци,бившем командиру црвене гарде:– Па ви сте целог живота били верни идеји бољшевизма, ви стејунак грађанског рата, а сад ево седите под оптужбом да стешпијун.А овај му је набусито одговорио:– Код мене је дошло до грешке; ја сам по посебном члану; неможете мене упоређивати са другима!Кад би криминалци одабрали жртву и почелида јемалтретирају и пљачкају, једни политички би се окретали, другиби седели тупих, укочених лица, трећи би се брзо удаљили,четврти би се претварали да спавају, навлачили би ћебад прекоглаве.Стотине логораша, међу њима и бивши ратници, хероји, билису немоћни против неколико криминалаца. Бахати криминалцисматрали су себе патриотама, а политичке – „фашистима“,непријатељима домовине. Људи у логору били су као сува зрнцапеска – свако за себе.Један је сматрао да су погрешили само у вези њега, а иначе да„нико не иде у затвор бадава“.Други су говорили: док смо били напољу и ми смо мислили данико не иде у затвор бадава, а сад смо, ево, на својој кожи осетилида то није тако. Али из свега тога нису умели да извуку никакавзакључак и покорно су уздисали.Мршави радник Коминтерне омладине који се сваки час трзао,талмудиста и дијалектичар, говорио је Ивану Григорјевичу да нијеучинио ништа против партије, али да су органи ипак у праву штосу га ухапсили као шпијуна и дволичњака – иако није извршионикакав злоцин, он свакако припада слоју који је непријатељпартије, слоју из којег потичу дволичњаци, троцкисти, практични68опортунисти, људи који се стално жале и немају довољно вере упартију.Један интелигентан човек, некад обласни партијскируководилац, овако је рекао Ивану Григорјевичу:– Кад се шума сече, лети иверје, а партијска истина остајеистина, и она је изнад моје личне несреће – онда је, показујућируком на себе, додао: – Ја сам онај ивер који је одлетео приликомсече шуме.

Ипак, збунио се кад га је Иван Григорјевич упитао:– То је оно и зло, што се шума сече. Зашто је сечете?Иван Григорјевич је врло ретко у логорима сретао људе који сусе заиста борили против совјетске власти.Бивши царски официри нису седели зато што су формиралимонархистичку органижацију, већ зато што су је моглиформирати.У логорима је било социјалдемократа и социјалиста-револуционара. Многи од њих били су ухапшени у време својелојалности и потпуне политичке неактивности. У логору су билине зато што су се борили против совјетске државе, већ зато што јепостојала могућност да би могли почети да се боре против ње.Сељаци нису били у логорима зато што су се борили противколхоза. Били су ту они који су се, можда, у одређеним условимасамо успротивили увођењу колхоза.Људи би доспевали у логор због невине критике: једноме сенису допадале књиге или драме које је наградила држава, другоме–домаћи радиопријемници и наливпера. У одређеним условиматакви би могли постати непријатељи државе.Људи су доспевали у логоре због преписке са теткама илибраћом у иностранству. Хапсили су их зато што је вероватноћа даони постану шпијуни била нешто већа него кад је реч о онимакоји немају родбину у иностранству.Био је то терор не против непријатеља совјетске власти, већпротив оних који су – по мишљењу казнених органа – са нештовећом вероватноћом могли то постати.Од њих су се разликовали људи који су се заиста борилипротив совјетске власти: стари есери, мењшевици, анархисти, илипристалице самосталности Украјине, Летоније, Естоније,Литваније, а за време рата и бандеровци.21

Совјетски затвореници су их сматрали својим непријатељима иистовремено им се дивили, јер су заиста нечим и заслужили дабуду затворени.У режимском логору Иван Григорјевич је срео старијегученика Борју Ромашкина, осуђеног на десет година, који језаиста правио летке и у њима оптуживао државу за уништавање21 Саборци украјинског националисте Степана Бандере, „издајника“ и„немачког колаборационисте“ који је, међутим, цео II св. рат провео каозаточеник немачког концлагера.69невиних људи –сам их је куцао на писаћој машини и ноћу лепиона зидове по Москви. Борја је испричао Ивану Григорјевичу да сутоком истраге долазиле само да погледају на њега десетинесарадника Министар–ства за државну безбедност, међу њима инеколико генерала – толико их је занимао момак који је дао правиповод за хапшење. Борја је и у логору био чувен: сви су знали зањега, затвореници суседних логора распитивали су се о њему. Кадје Иван Григорјевич премештен у други логор 800 километарадалеко, одмах прве вечери чуо је причу о Борји Ромашкину – гласо њему облетео је целу Колиму.Али ево шта је чудно: људи осуђени с разлогом, за реалнуборбу против совјетске државе, сматрали су да су сви политички„зекови“ невини, да сви без изузетка треба да буду пуштени. А они

који су седели због „трачева“, због измишљених, лажних оптужби– а таквих је било на милионе – били су склони да амнестирајуједино сами себе и настојали су да докажу стварну кривицунабеђених шпијуна, кулака, издајника, да оправдају окрутностдржаве.Постојала је једна дубока разлика између логораша и људи којису живели на слободи. Иван Григорјевич је увидео да су логорашиостали верни времену које их је створило. Карактери и мислисваког од њих робовали су разним епохама руског живота. Билису ту учесници грађанског рата са својим омиљеним песмама,херојима, књигама; били су ту „зелени“, петљуровци22 санеослабљеним страстима свог времена, са својим песмама,поезијом, навикама; били су ту радници Коминтерне двадесетихгодина, са својим речником, својим патосом, својом филозофијом,држањем и начином говора; били су ту и они најстарији –монархисти, мењшевици, есери, и они су чували у себи свет идеја,понашања, књижевних јунака од пре пола века.У одрпаном старцу који кашље лако се могло препознатималодушног и запуштеног царског гардисту који је ипак задржаонешто од племићког држања, у његовом суседу на лежају, истотако одрпаном и зараслом у седу браду – окорелогсоцијалдемократу, а у погрбљеном „наивчини“-болничару –комесара оклопног воза.С друге стране, старији људи на слободи нису на себи носилитаква обележја прошлих времена, прошлост у њима била јеизбрисана, лако су се уклапали у карактер новог времена –мислили су и осећали у складу са данашњим даном; њиховречник, мисли, страсти, њихова искреност лако и покорно су семењали са развојем догађаја и по вољи руководилаца.Чиме се може објаснити та разлика; можда је човек у логоруобамирао, као под анестезијом?22 Војници армије Украјинске Народне Републикекоја се врло каат–коодржала током грађанског рата након октобарског бољшевичког преврата, ачији је главнокомандујући био Симон Петљура.70Живећи у логору, Иван Григорјевич је непрестано могаопосматрати природно стремљење људи да се ишчупају одатле, дасе врате својим женама и деци. Али када би хапољу понекад среопуштене из логора, запажао је да су њихово покорно лицемерје,њи–хов страх од властитих мисли, ужас од новог хапшења билитако свеобухватни, огромни, да су ти људи били још чвршћеспутани него у време издржавања казне.Изишавши из логора, радечи на слободи, живећи уз вољене иблиске људе, такав човек би понекад осудио себе на још горе,потпуније заточеништво него оно унутар логорске жице.И ипак је у мукама, блату, тегобатна логорашког животаслобода за логорске душе представљала светлост и циљ. Слободаје била бесмртна.У малом градићу, живећи као подстанар удовице водникаМихаљева, Иван Григорјевич је почео шире и јаче осећати смисаослободе.У животној борби коју људи воде, у лукавствима радника којиноћним радом стичу неколико рубаља више, у борби колхозника

за хлеб и кромпир, за плодове које су природно стекли својимрадом видео је не само жељу да се живи боље, да се нахране иобуку деца. У борби за право да се шију чизме, плете џемпер, унастојању ратара да сеје оно што жели, испољавало се природно,својствено и неуништиво у човеку стремљење ка слободи. Таквостремљење је видео и код логораша. Слобода је била бесмртна собе стране логорске жице.Једне вечери почео је да пребира по сећању логорске појмове.Боже мој, на свако слово азбуке почињао је понеки логорскипојам. А о сваком појму могли су се написати чланци, поеме,романи...Арест... барак... вертух... голод... доходјага... женские лагерја...зека... ИТЛ... ксива... – и тако до краја азбуке.23 Један огроман светса својим језиком, радним животом, моралним кодексом. Таквимделима могле би се испунити дугачке полице. Било би тога вишенего у „Историји фабрика и завода“, што ју је планирао МаксимГорки.Ево могуће теме: историја транспорта – формирање__________, транспорту путу, стража... Како наивно и питомо савременом кажњенику утранспорту изгледају композиције из двадесетих година – купепутничког вагона где дебатују политички затвореник ифилозофски настројени чувар, који га нуди домаћим колачима.Невини зачеци логорске цивилизације, древни камени век, пилекоје се тек излегло из јајета...23 Хапшење; барака; надзорник (вероватно зато што се врти, мота међузатвореницима); глад; Крајње исцрпљен човек на самрти; женски логори; зека, зекили ЗеКа – „3акљоченњbiй концлагеря“; ИТЛ – Исправитељно-трудовой лагерb;фалсификоване исправе, сваки лажни документ.71И савремени шездесетовагонски транспорт за Краснојарскикрај: покретни затворски град, теретни вагони са четири осовине,прозорчићи са решеткама, троспратни лежајеви, магацинскивагони, штапски вагони пуни надзорника, вагони кухиње, вагониса службеним псима који на станицама шпартају дужкомпозиције; начел–ник транспорта, окружен као падишах избајке свитом кувара и наложница-проститутки; контроле, кад увагон улази надзорник, а остали вертухи с аутоматима усмерениму отворена врата загрејаних вагона држе затворенике на нишану –људи су се тесно збили, али надзорник вешто тера означенекажњенике из једног дела вагона у други и, колико год се брзокретао кажњеник, вертух успева да га докачи палицом по задњициили по глави.А ту, недавно, већ после Великог домовинског рата, исподзадњих вагона поЧели су монтирати челичне чешљеве. Акокажњеник успут провали под и скочи доле између шина, чешаљ гадохвати, искида, баци под точкове... ослобођен издржавања казне.За оне који пробијају таваницу и пењу се на кров, постављени сујаки рефлектори који цепају таму од локомотиве до задњег вагона,а митраљезац који све време седи поред рефлектора зна својпосао. Да, све се развија. Искристалисала се економија транспорта– додатни артикли, материјално благостање официра у штапскомвагону, додатна храна – најбоље из кажњеничког и псећег казана,додатак на плату пропорционаланшездесетодневном путовању

транспорта до источносибирских логора, унутарвагонска робнатрговина, сурова вагонска првобитна акумулација са пратећомпауперизацијом... Да, све тече, све се мења, не може се двапут ућиу један те исти транспорт.А ко може описати очај тог ретања које удаљава од куће ипородице, ноћна исповедања праћена гвозденим клопарањемточкова и шкрипом вагона, покорност, поверљивост, потонуће улогорски понор; писма, пребачена из мрака вагона у мрак великогстепског поштанског сандучета која су, напослетку, чак и стизалана одредиште!У транспорту још нема логорашких навика, нема умора, главајош није заокупљена логорским бригама; разбијеном срцу све јенеуобичајено, страшно – полумрак, шкрипа, храпаве даскележајева, нервоза криминалаца, кварцни погледи чувара.На раменима дижу момчића до прозора, и он пита: „Деда, деда,куда нас то возе?“И сви у вагону зачују отегнути, напукли, старачки глас:– У Сибир, дете, на робију...Иван Григорјевич одједном помисли: зар је то био мој животнипут, моја судбина? Мој пут је почео тим транспортом, и ево сад сезавршава.Те логорске успомене које су се често и неповезано јављалемучиле су га својом хаотичношћм. Али он је осећао да се можеснаћи у том хаосу, да је то у његовој моћи и да је сад, кад се72завршио логорашки пут, дошло време да се све разјасни, да сепронађу законитости у хаосу патњи, противречја између кривицеи свете невиности, између лажних признања својих злочина ифанатичне лојалности, између апсурдности убијања милионаневиних и партији оданих људи и гвозденог смисла тог убијања.7312У последње време Иван Григорјевич је био ћутљив, скоро даније разговарао са Аном Сергејевном. Али на послу би честопомишљао на њу и Аљошу и сваки час гледао на велики зидни сату браварској радионици – кад ће крај радног времена.И због нечег је за тих својих ћутљивих дана, присећајући селогорског живота, највише мислио на судбину жена у логору.Чини се да никад није тако много мислио о женама....Равноправност жене са мушкарцем није установљена накатедрама или у делима социолога... Њена равноправност ниједоказана само у фабрици, космичким летовима24, пламенуреволуције – она је установљена у историји Русије јуче, данас изаувек кметским, логорашким, транспортним, затворскимстрадањима.Пред лицем векова у кметству, пред лицем Колиме, Нориљска,Воркуте жена је постала равноправна са мушкарцем.Логор је потврдио и другу истину, једноставну као божијазаповест: живот мушкараца и жена је нераздвојив.Брана има сатанску снагу. Вода потока и река, заустављена томбраном, има своју тамну и тајну снагу. Та притајена снага,скривена у благом пљескању, сунчевим одразима, љуљању

водених цветова, одједном открива неумољиви бес воде – ломикамен, са лудачком брзином јури ка лопатицама турбине.Моћ глади постаје немилосрдна чим брана одвоји човека одњеговог хлеба. Природна и добра потреба за храном претвара се усилу која уништава милионе живота, која тера мајке да једу својудецу, силу суровости и поживотињености.Брана, која у логорима одваја мушкарце од жена, касапињихова тела и душе.Све у жени – њена нежност, брижност, страственост,материнство – је хлеб и вода живота. Све то се у жени рађа зато24 Рецимо да је ово антиципација Ивана Григорјевича; радња се одвија 1954.године, а Валентина Терескова је као прва жена била у космосу, тј. Земљинојорбити тек 1963. године, у „Востоку–6“. (Пишчева грешка, анахорнизам, насталаприликом завршаванја или обраде дела 1963. године) – није за штампу.74што на свету постоје мужеви, синови, очеви, браћа. Све тоиспуњава живот мушкарца зато што на свету постоји жена, мајка,ћерка, сестра.Али када се подигне моћна брана, све оно једноставно, добро,хлеб и питка вода живота одједном открива своју нискост, злобу,таму.То насиље, та брана као неком чаролијом неминовно претварадобро у зло унутар човека....Између криминалног женског и криминалног мушког логоралежао је појас ничије земље. Звали су га зоном паљбе, јербимитраљесци отварали ватру чим би неког спазили. Криминалцисугону паљбе прелазили пузећи, копали су тунеле, провлачили сусе испод жице, пењали су се на жицу, а они који нису имали срећеостајали су да леже са прострељеним главама и ногама. То јеподсећало на безумно, трагично бацакање рибе у мресту по реципреграђеној бранама.Када би у мрачне режимске логоре код жена које годинаманису виделе лице мушкарца ни чуле мушки глас по задаткудолазили шофери, бравари, тесари – жене су их спопадале,исцрпљивале, најзад тукле до смрти. Логораши-криминалциплашили су се тих логора, где су логорашице веровале да је срећадотаћи руком раме мртвог мушкарца, бојали су се да иду тамо чаки са наоружаном пратњом.Страшна, мрачна невоља је изопачивала логораше, претваралаих у нељуде.На робији су жене приморавале друге жене на противприродноналожништво. У женским робијашким баракама формирала су сеапсурдна бића – мушкараче са дубоким гласовима и мушкимдржањем, са ногавицама панталона увученим у чојане војничкечизме. Поред њих су стајале њихове ситне и беспомоћне женице.Мушкараче су пиле младо црно вино, пушиле крџу, напившисе тукле су своје лажљиве, лакомислене другарице, али су их ичувале снагом песнице и ножа од туђих насртаја. И тај трагични,наказни свет односа представљао је љубав у робијашком логору.Био је страшан, није изазивао масне шале и смех, већ само ужас удушама лопова и убица.Робијашки љубавни занос и помама нису знали за даљине утајги, за жицу, камене зидове, катанце; ишли су право на вучјаке,

оштрицу ножа, стражарев метак. Тако са очима испалим из дупљии поломљеним кичмама хрли на мрешћење тихоокеанска риба,разбијајући се о стење планинских брзака и слапова.Истовремено су логораши чували у себи љубав према женама имајкама, а логорашице „веренице“, које никад нису виделе и никаднеће видети своје преписком пронађене логорске веренике, билесу спремне на све због верности несрећном логорскомизабранику, или због измишљотине о немогућој превари.Понешто се може човеку и опростити, ако је у прљавштини исмраду логорског насиља остао човек.7513...Тиха Маша више нема на себи фине дуге чарапе и плавивунени џемпер. Тешко је остати чист и уредан у теретном вагону.Покушава да схвати необичан – као да није на руском – говорсвојих сусетки на лежају, криминалки. Ужаснуто гледа краљицутранспорта – бледу хистеричну љубавницу чувеног ростовскогбандита.Маша је у бокалчићу опрала марамицу, остацима воде умила јестопала, суши марамицу на колену и гледа у таму.Последњи месеци били су као у магли: плач трогодишње Јулке,која се прејела за рођендан, лица људи који врше претрес стана,рубље, цртежи, лутке, посуђе на поду, фикус који је мамапоклонила на венчању ишчупан из лонца, последњи осмех мужадок га одводе, жалостан осмех који моли за верност – сећајући сетог осмеха она је стењала, хватала се за главу; затим суманутенедеље где је уз чинијицу са Јулкином кашом – ужас Лубјанке,редови у пријемној соби унутрашњег затвора, глас кроз прозорче:„Предаја пакета није дозвољена!“, јурњава од једног до другогрођака, учење напамет адреса рођака и пријатеља, хитна иневешта продаја ормана са огледалом и књига у издању„Академије“, бол због тога што је најбоља пријатељица престалада се јавља, поново ноћни гости и претрес до зоре, опроштај одЈулке коју, вероватно, нису ни дали баки већ су је одвезли уприхватилиште, бутирски затвор где се разговара шапатом, где каошиваћа игла служи шибица или рибља кост извађена из чорбуљка,лелујаво шаренило десетина опраних марамица, гаћица, прслука –затворенице их суше тако што машу њима по ваздуху; ноћносаслушање, кад је први пут у животу неко замахнуо на њупесницом и ословио је са „ти“ –к...., проститутко! Оптужили су језато што није пријавила мужа, који је осуђен на десет година безправа преписке зато што није пријавио чланове терористичкеорганизације.Маша није разумела зашто је она и десетине таквих као што јеона дужна да пријављује мужа, и зашто је Андреј и стотине таквихкао што је он дужан да пријављује колеге са посла, другове из76детињства. Иследник ју је звао само једанпут, а затим је прошлоосам затворских месеци – дан и ноћ, ноћ и дан. Смењивали су сеочај и тупо очекивање судбине, а повремено би је, као морскапена, запљуснула нада, уверење да ће убрзо поново бити са мужеми ћерком.

Најзад јој је надзорник дао узану траку цигарет-папира на којојје писало 58–6–12.Али и после тога се надала: можда ће укинути пресуду, муж ћебити ослобођен, Јуља код куће, опет ће бити заједно и никад севише неће растати. На помисао о сусрету облио би је талассрећног пламена и студени.Пробудили су је усред ноћи: „Љубимова, узми своје ствари!“Повезли су је у „црном гаврану“. Прошавши Краснопресненскиетапни затвор, наставили су ка Јарославској теретној станици, наутовар у транспорт за Сибир...Посебно јој се утиснуло у памћење јутро после хапшења мужа;то јутро као да се продужавало без престанка. Залупила су сеулазна врата зграде, зачуо се мотор, а онда је све утихнуло. Њенудушу је испунио ужас. У ходнику је звонио телефон, лифт сеодједном зауставио на њиховом спрату, сусетка је, шљапкајућипапучама, ишла из кухиње и звук папуча је био све тиши.Обрисала је крпом књиге побацане на под и вратила их на полицу, покупила рубље које је лежало на поду – намеравала је да гапрокува, ствари у соби су јој изгледале оскрнављене. Вратила јефикус у лонац и помиловала његов кожни лист – Андрјуша серугао том фикусу прогласивши га симболом малограђанштине, иона се у души слагала с њим. Али није му дозволила да га избаципа ни да га премести у кухињу; било јој је жао маме која је, већ угодинама, носила тај фикус на поклон преко целе Москве и пешкега изнела на пети спрат, пошто је лифт тих дана био у квару.Свуда тишина. Али суседи нису спавали. Жалили су је,плашили су је се и били пресрећни што нико није дошао код њихса налогом за претрес и хапшење. Јулењка је спавала, а она јеспремала собу. Обично се није толико бринула за ред. Била јеприлично раннодушна према предметима, нису је занималилустери, лепо посуђе. Неки су је сматрали лошом и аљкавомдомаћицом. Али Андреју се допадала њена равнодушност премаматеријалном и неред у соби. А сад јој се чинило да ће јој битилакше ако се све ствари вратена своја места.Погледала се у огледало, прелетела погледом поспремљенусобу. „Гуливерова путовања“ су на полици за књиге тамо где субила и јуче, до преметачине, фикус у свом земљаном лонцупоново је на столићу. И Јуља, која је до четири ујутро плакала игрчевито се држала за мајку, сада спава. У ходнику тишина, укухињи исто – нико још не спрема јело.И у својој брижљиво поспремљеној собици Маша је осетиластрашан очај. Прво ју је обузела нежност, љубав према Андреју, аонда је, у тој домаћој тишини, окружена познатим стварима,77одједном као никад дотад осетила суровост силе способне дасавије Земљину осовину та сила се устремила право на њу, наЈуљку, на собичак за који је говорила:– Не бих се мењала ни за двадесет квадрата са балконом, јерсам овде тако срећна!Јуља! Андрјуша! Возе је далеко од њих. Звук точкова забија сеправо у душу. Све даље је од ћерке и мужа, све ближи је Сибиркоји је добила уместо живота са вољенима.Маша више нема на себи ни лепу карирану сукњу, њеним

чешљем рашчешљава пуцкетаву, наелектрисану косу криминалкаса танким бледим уснама.Вероватно само у младом женском срцу живе истовремено тедве муке – материнска – огромна жеља да спаси своје беспомоћнодете, и истовремено детиња беспомоћност пред гневом државе,жеља да сакрије главу на мајчине груди.Ови прљави, поломљени нокти некад су били маникирани, ињихова боја је привлачила Јуљку. А некад давно тата је рекаошестогодишњој ћеркици: „Наша Маша има нокте као рибљакрљушт!“ Од трајне није остало ни трага – код фризера је биламесец дана пре Андрејевог хапшења, онда кад се спремала нарођендан код најбоље пријатељице, оне, која је престала да сејавља.Јулењка, онако плашљива и осетљива, у прихватилишту! Машатихо и жалосно стење, мути јој се пред очима – како да заштитикћер од грубих дадиља и неваспитане деце, од поцепане и грубеприхватилишне одеће, војничког ћебета, бодљикавог јастуканапуњеног сламом. А вагон шкрипи, точкови клопарају, Москва иЈуља су све даље, Сибир све ближе.Боже мој, да ли је икад заиста постојало свето? А крознеколико тренутака Маша се пита није ли сан ово што се саддогађа – врућа полутама, алуминијумска чинија, криминалке којепуше крџу на грубим дашчаним лежајевима, прљаво рубље, телокоје сврби и мучна жеља у срцу: „Само да што пре буде некастаница, барем ће ме чувари заштити од ових жена“ – а настаницама ужас пред подигнутим кундацима чувара који псују имисао: „Само да што пре кренемо“; чак и криминалке кажу да јевологодска пратња транспорта најгора.Али ни тврди лежајеви, ни иње које се појављује на зидовимавагона чим утрне ватра у пећки, ни суровост страже и лоповлуккриминалки нису оно најгоре. Најгоре је то што је у транспортуослабила отупелост која је зачаурила њену душу током осаммесеци тамнице.Читавим својим бићем она осећа девет хиљада километарапутовања у гробне дубине Сибира.Овде више нема бесмислене затворске наде да ће се врата ћелијеотворити и надзорник рећи: „Љубимова, узми своје ствари,пуштена си“ – и она, изишавши у Новослободску улицу, седа уаутобус, а код куће је већ чекају Андреј и Јуља.78У вагону нема затворске отупелости нити логорашког уморакад мозак престаје да ради; овде је само разбијено срце.Шта ако се Јуља упишки; ко ће јој опрати руке, обрисати нос;њој треба поврћа; ноћу се увек открије, спава гола.Маша сад више нема своје ципелице, на ногама су јој војничкеципеле, једној је отпао ђон. Зар је то она, МаријаКонстантиновна, која је читала Блока, студирала на филолошком,кријући од Андреја писала песме? Маша,која је јурила на Арбатда закаже код фризера Ивана Афанасјевича-Жана; Машењка, којаније само читала књиге, већ је умела и да скува боршч, направинаполеон-торту, и да шије, и да подиже дете. Маша, која се дивилаАндреју, његовој вредноћи и скромности и која је задивљаваласваког својом преданом љубављу према мужу и ћерки; Маша која

је знала и да заплаче, и да се нашали, и да приштеди неку пару.А композиција иде даље и код Маше почиње тифус – глава јојје тешка, мутна. Али то ипак није тифус, здрава је. И поново, чаки овде, у транспорту, нада проналазипут до њеног срца. Чимстигну у логор неко ће викнути: „Љубимова, иступи; дошао јетелеграм – слободна си!“ – и тако даље, и томе слично: она севраћа у Москву путничким возом, ево га Софрино, Пушкино, евонајзад и Јарославске станице, Андреј чека са Јуљом на рукама.Са пробуђеном надом постаје нестрпљива – само да што престигну до краја пута, где је чека телеграм. Како журе мршавеЈуљине ногице – она трчи поред вагона који успорава.И ево је, опљачкане од криминалки, излази из вагона и увлачисмрзнуте прсте у рукаве умашћеног ватираног капута, главеповезане прљавим чупавим пешкирићем. Поред ње стакленошкрипе по снегу ципеле стотина Московљанки, осуђених на десетгодина логора зато што нису пријавиле своје мужеве.Корачају ноге у свиленим чарапама, спотичу се ципелице сависоким штиклама. Сад Маши већ завиде – била је у вагону сакриминалкама, а не са „супругама“; покрале су је, али ипак једобила ватирани капут, а у превелике ципеле може се натрпатипапир, крпе.Спотичу се, журе, падају жене непријатеља народа, журноскупљају ствари расуте по снегу; заплакале би, али не смеју.Маша се осврће: иза ње мала станична барака, теретни вагоникао црвене перле на снежно-белом телу. Напред се развлачитамна змија – колона логорашица, около послагана дрвна грађапод снегом, стражари у топлим бундатаа, вучјаци у топлом густомкрзну. А опојно свежи после двомесечног боравка у вагону ваздухреже горе од бритве. Подувао је ветар, суви снежни димзаковитлао се по ледини, чело колоне изгубило се у мутно-белом.Хладан ветар шиба по лицу, по ногама, Маши се врти у глави.И одједном је кроз умор, кроз страх да ће промрзнути и добитигангрену, кроз маштање како улази у топлу просторију где можеда се окупа, кроз ужаснутост од крупне старице са цвикером којалежи у снегу са неким чудним, глупо-хировитим изразом лица,79двадесет-шестогодишња Маша у снежној магли угледала својулогорашку судбину... а на старој судбини, хиљаде километара изањених леђа, у Спасопесковској улици, стоји велики печат. Измагле су се почеле помаљати стражарске куле, стражари укожусима, широм отворена капија. Тог часа је Маша јасно виделадва своја живота: онај који је завршен, и овај који почиње.Она трчи, спотиче се, дува на смрзнуте прсте и неразумна наданикако је не напушта – сад кад стигну у логор, тамо ће јој сигурнорећи да је ослобођена. Зато и жури тако, задихала се јурећи.Како је био тежак њен посао! Како ју је болео стомак, ломилоу појасу од превелике, недозвољене за жену тежине грумењакреча, а носиљка је и празна изгледала тешка као олово; како субиле тешке лопате, ћускије, даске, греде, бурад са прљавом водом,кибле пуне измета, корита пуна мокрог опраног рубља.Како је био тежак пут у предјутарњем мраку на место рада,како су мучне биле контроле у блату и снегу; како је одвратна ижељена била танка кукурузна каша са изнутрицама, са рибљом

крљушћу која се лепи за непце; како се подло и немилосрднокрало у бараци, како су ружни разговори вођени ноћу належајевима, какво бесрамно комешање, шапат, стењање; како јебио укусан тврди црни хлеб посут ињем...Са шеснаестогодишњом Леном Рудолф, Машином сусетком надашчаном лежају, почео је да живи криминалац Мува који јерадио у котларници. Лена је оболела од сифилиса, опали су јојнокти на рукама и коса, па су је пребацили у инвалидски логор, ањена мајка, која је и у логору сачувала отменост, светлоока,добра и љубазна Сузана Карловна Рудолф, наставила је да ради,иако јој је оседела коса. Сузана Карловна је пре свитања увекизлазила да гимнастицира и да се истрља снегом.Маша је радила од јутра до мрака као коњ, као камила, каомагарац. Логор је био режимски и она није имала право напреписку, није знала да ли јој је муж још жив или је погубљен,шта је са Јулком, да ли је у прихватилишту, да ли се изгубила каобезимена животињица или ју је мама нашла; и да ли је мамауопште жива, да ли је жив њен брат Волођа? Као да се привиклада не зна ништа о најближима, да не машта више о писму, хтела јесамо да ради што лакши посао, да не буде на мразу, у тајги саројевима инсеката, већ да добије посао у кухињи или болници.Али чежња за мужем и ћерком трајала је и даље, нада нијеумрла, то се само тако чинило. Нада је заспала, и Маша је осећалањен сан као што се на рукама осећа уснуло дете, а кад би се наданачас пробудила, срце младе жене испунило би се срећом,светлошћу и болом.Још ће она видети Јуљу и мужа. Наравно, неће то бити ни данасни сутра. Проћи ће године, али она ће их још видети: како сиоседео, како су ти тужне очи... Јуљењка, Јуљењка – зар је тајтанушни бледи девојчурак њена ћерка? И Маша се брине да ли ће80је Јуља препознати, да ли ће се сетити своје мајке-логорашице,неће ли јој можда окренути леђа?Већ прве јесени у логору старији надзорник Семисотов натераоју је да живи са њим; избио јој је два зуба, ударио ју послепоочници. Покушала је да се обеси, али није успела; уже којеје нашла било је тако лоше да је пукло. А неке жене су јојзавиделе. Онда је наступила страшна равнодушност када је двапутнедељно ишла за Семисотовом у логорски магацин где је биодашчани лежај покривен овчијим крзном. Семисотов је увек биомрачан и ћутљив и она га се плашила до лудила, било јој је чакмука од страха кад би се он напио и разјарио. Али једном јој је даопет бомбона, и она је помислила: „Како би било добро кад бихуспела да их пошаљем Јуљи у дечији дом.“ Није их појела,сакрила их је у своју танку сламарицу, а после их је неко украо.Једном јој је Семисотов рекао: „Како сте ви прљави и неуредни;сељанка се никад не би претворила у такву крмачу!“ Он јој јеувек говорио „ви“, чак и кад је био пијан. Његове речи јеистовремено обрадоваше и уплашише – ако је отера, мораће опетда ради са кречом.Једне вечери Семисотов је отишао и више се никад није појавио.Тек касније је сазнала да је премештен из логора. И била је срећнашто је увече могла да остане у бараци, уместо да се на силу вуче у

магацин. Али затим су и њу преместили из канцеларије где је кодСемисотова прала под и ложила пећ – није имала чиме да подмитиновог надзорника и њено место је заузела криминалка која јој је увозу узела вунени џемпер. Она се радовала и истовремено билаувређена; отишао је из логора а да јојније рекао ни реч, горе негошто би са псом. А било је време кад је она имала сталнуборавишну дозволу у Москви, живела у властитој соби са мужеми дететом, купала се у купатилу, јела из тањира.А радити у логору зими је било врло тешко, али било је тешкорадити и лети, и ујесен, и на пролеће, и она се више није сећалаАрбата и Андреја, већ тога како је прала под у канцеларији док јеСемисотов био ту. Што је тада имала среће!И ипак је нада тињала у њој. Ипак ће се они још срести...Наравно, она ће тада бити већ седа старица, а Јуља ће имати својудецу, али они ће се још видети, мора бити тако.А глава јој је била сва у бригама. Час би се поцепала кошуља,час би је осули гнојни чиреви или би је болео стомак а нису јехтели примити у санитетско, час би јој пукла кожа на стопалимаи она је храмала а обојци су јој се црвенели од крви; онда би јој сераспала обућа; онда би морала што пре, пре наредног дана закупање, бар мало да се умије, бар мало да опере рубље; онда битребало сушити прокисли капут... И за све је требало молити илисвађати се са неким – за котлић топле воде, иглу и конац, кашикуса целом дршком, парче тканине за закрпу. Како се спасити одмушица, како сачувати лице и руке од мраза љутог као логорскастража?81А простачке свађе и туче логорашица нису биле ништапријатније од тешког рада.Али логорашки живот је текао даље.Тетка Тања, чистачица из Орела, шапуће: „Тешко људима наземљи...“ Она има грубо и наизглед сурово мушко лице. Али у њојнема ни трунке грубости и суровости, она је сушта доброта. Какоје та светица доспела у логор? Са несхватљивом кроткошћу онапере подове место сваке, иде на туђа дежурства.Старе монахиње, Варвара и Ксења, брзо се сашаптавају изаћуте чим им се приближи нека од грешних световњакиња. Онеживе у свом посебном свету: потписати било који папир је грех,рећи своје световно име – грех, пити из исте чаше сасветовњакињама – грех, обући логорашки капут – грех. Макар ихубили, остаће упорне у својој светости. Њихова светост огледа сеу њиховој одећи, белим марамицама, стиснутим уснама, алињихове очи су хладнеи гледају са презиром на патње логорашица-грешница. Њиховом светом стародевичанству мрске су женскестрасти, женске невоље, патње мајки и жена – све им то изгледапрљаво. Главно је држати у чистоћи своју марамицу и шољу, истиснутих усана клонити се грешног логорашког живота.Криминалке их мрзе а „супруге“ избегавају.Жене, жене, Московљанке, Лењинграђанке, Кијевљанке,Харковљанке, Ростовљахке, беспомочне, практичне, оне штонису од овог света, грешне, слабе, кротке, злобне, ведре, Рускињеи нерускиње у логорашким капутима. Жене лекара, инжењера,сликара и агронома, жене маршала и хемичара, жене државних

тужилаца и раскулачених сељака, росијских, белоруских,украјинских ратара. Све оне послате су за својим мужевима ускитски мрак логорских барака.Чим познатији је ухапшени непријатељ народа, тим је ширикруг жена које полазе за њим пут логора: жена, бивша жена, прважена, сестре, секретарица, ћерка, женина пријатељица, ћерка изпрвог брака.Логорашице су о једнима говориле: „Невероватно једноставна,скромна...“, а о другима: „Ах, неподношљива је, надмена госпоја,као да је још на свом кремљевском положају.“ Такве и овде имајусвоје улагивачице, слушкиње. Над њима лебди ореол власти иосуђености. За њих шапатомт кажу: „Та више никад неће изаћиодавде!“Било је ту старица са уморним, спокојним очима, које судоспеле у логор још за Лењиновог живота. То су чланице„Народне воље“25, социјалисткиње-револуционарке, социјал-демократкиње. Чувари их поштују, криминалке се такође премањима односе са поштовањем. Оне не устају чак ни кад у бараку25 Партија коју је 1879. основао А.И.Жељабов. Након што је обешен због(успешног) атентата на Александра II 1. марта 1881. године, „Народнавоља/слобода“ се распала.82уђе начелник логора лично. Прича се да је једна од њих, малена иседа старица Олга Николајевна, пре револуције билаанархисткиња, да је бацила бомбу у кочије варшавскоггубернатора и пуцала у генерала жандармерије. Сад седи налогорском лежају и пије чај. Кад се Маша једне ноћи вратила одСемисотова, она је пришла, помиловала ју је по глави и рекла:„Јадна моја мала.“ Ах, како је Маша тада плакала.А недалеко од Маше у бараци је Сузана Карловна. Она радифискултуру и дише на нос. Њен муж, американизовани Немац,хришћански социјалиста, дошао је са породицом у совјетскуРусију, узео совјетско држављанство. Професор Рудолф је осуђенна десет година без права преписке, али није издржавао казну –стрељан је у Лубјахки, а Сузана Карловна и њене три ћерке –Агнеса, Луиза и Лена – су доспеле у режимске логоре. СузанаКарловна не зна ништа о старијим ћеркама, а ни најмлађа Ленаније више са њом, премештена је у инвалидски логор. СузанаКарловна не говори са старом Олгом Николајевном, зато што јеова Стаљина назвала фашистом, а Лењина убицом руске слободе.А Сузана Карловна каже да својим радом и овде доприносистварању новог друштва, и да јој то даје снаге да поднесе растанакса мужем и ћеркама. Она прича како је, док су живели у Лондону,њена породица пријатељевала са Хербертом Велсом26, а уВашингтону су се сретали са Рузвелтом; председник је волео дапоразговара са њеним мужем. Она све разуме, све јој је јасно, самоједно није: видела је како човек који је ухапсио професораРудолфа крадом ставља у џеп велики – као дечији длан –уникатни златни новчић у вредности од сто долара. На новчићу јебио профил индијанца са перима, а човек који је вршиопреметачину узео је тај новчић за свог сина, и не схватајући да језлатан.Све оне, узвишене, посрнуле, измучене и жилаве, живеле су у

свету наде. Нада се час будила, час опет тонула у сан, али никадих није сасвим напуштала.И Маша се надала; нада је болела, али са њом се могло дисати,чак иако је болела.После режимске сибирске зиме, дуге скоро као цео логорскирок, наступило је бледо пролеће и Машу су са још две женепотерали да поправља пут који је водио у „соцградић“, где је у26 Херберт Џорџ Велс (1866–1946) широко је познат као писац научнефантастике, али нису мање вредна ни његова социјална, друштвено-критичка дела,а поготово „научна _________трилогија“ – „Историја света“, „Наука о животу“ и „Рад,богатство и срећа човечанства“. Будући да је 1920. лично посетио совјетскуРусију, на завршним странама своје „Историје света“ говори и о том новомпоретку и то неповољно, тако да се не може сматрати одговорним што је једанброј западних рудолфа одлучио да се досели у државу светле будућностичовечанства, где са листом били ухапшени као шпијуни и стрељани илидепортовани у Сибир.83кућама од брвана живела управа логора и особље које је радилопо уговору.Издалека је угледала своје арбатске завесе на високимпрозорима и силуету фикуса. Видела је како се девојчица сађачком торбом пење на трем и улази у кућу начелника управережимских логора.Спроводник је рекао: „Шта бленеш; није ово биоскоп!“А кад су се увече враћали у логор, код складишта резане грађезачула се музика Радио Магадана.Маша и две жене које су се заједно са њом вукле кроз блатостале су и спустиле лопате.На позадини бледог неба дизале су се логорске куле, а на њимасу као крупне муве замрли стражари у црним бундама. Нискебараке као да су изрониле из земље и застале размишљајући да лида се врате онамо.Музика није била тужна, него весела, за плес, и Маша је,слушајући ту музику, плакала као никад у животу. И две женепоред ње, једна – раскулачена сељанка, друга – старијаЛењинграђанка, са наочарама којима су попуцала стакла, истотако су плакале. И чинило се да су се пукотине на стаклиманаочара појавиле од тог плача.Спроводник се збунио – логорашице су ретко плакале, срца суим била окована ледом као тундра.Спроводник их је гурао у леђа и молио:– Па добро, доста већ, мајку ли вам вашу, к.... једне, ј.... ли вамсве, па престаните већ једном!...Он се све освртао, никако му није било јасно зашто су женеудариле у плач.Али ни самој Маши није било јасно зашто јој се срце одједномтако испунило болом и очајањем, као да се скупило све што јој седесило у животу – мајчина љубав, карирана хаљина која јој јетако добро стајала, Андрјуша, поезија, иследникова њушка,свитање над блиставим плавим морем у Калесури код Сухумија,Јуљкино брбљање, Семисотов, старе монахиње, свађе и тучемушкарача, мучнина због тога што је бригадирка почела шкиљећида погледава на њу исто као раније Семисотов; зашто је одједномна звуке веселе музике за плес почела да осећа прљаву кошуљу на

телу, ципеле тешке као да су од гвожђа, капут који киселкастосмрди; зашто је одједном срце као бритвом засекло питање: зашто,зашто њу, Машу, зашто њу да задесе ови мразеви, ова изопаченост,ова покорност према робијашкој судбини?Нада, која јој је све дотле лежала у срцу, умрла је...Уз звуке те веселе музике Маша је заувек напустила наду да ћевидети Јуљу, изгубљену у прихватилиштима, колекторима,колонијама, дечијим домовима огромног Савеза СовјетскихСоцијалистичких Република. Уз ту веселу музику плесали сумомци и девојке у опште-житијима и клубовима, а Маша је84схватила да њеног мужа више нема, да је стрељан, да га више никаднеће видети.И она је остала без наде, сасвим сама... Никад неће видети Јуљу,ни данас, ни као седа старица, никад.Боже, боже, сажали се над њом, смилуј јој се.После годину дана Маша је напустила логор. Пре него што ћесе вратити на слободу, мало је лежала у леденој земуници наборовим гранама и нико ју није терао на посао, нико јој ништаније рекао; болничари су ставили Машу Љубимову учетвероугаони сандук скуцан од дасака које је шкартиралооделење за техничку контролу и последњи пут погледали на њенолице, које је имало израз наивног детињег одушевљења избуњености, онај израз са којим је код складишта резане грађеслушала музику и прво се обрадовала, а затим схватила да надевише нема.И Иван Григорјевич је помислио да на Колими мушкарци ижене нису равноправни – мушкарцима је ипак лакше.8514Иван Григорјевич је сањао мајку. Ишла је ивицом пута којим јетекла бујица шлепера, кипера и није га видела, иако је он викао:„Мама, мама, мама...“ Његов глас се губио у тутњави тешкихкамиона.Био је сигуран да би она у седом логорашу одмах препозналасвог сина, само кад би га чула, само кад би се осврнула, али она ганије чула и није сеосврнула.Очајан, он отвори очи, и поред њега је стајала полуодевенажена. У сну је звао мајку, а дошла му је жена.Она је била поред њега и он одмах осети свим својим бићем даје она предивна. Чула је како виче у сну и пришла му санежношћу и сажаљењем. У њеним очима није било суза, али је онзато у њима видео нешто више него што су то сузе саосећања,видео је о оно, што никад није видео у очима људи.Она је била предивна зато што је била добра. Узео ју је за руку.Легла је поред њега и он осети њену топлоту, њене меке груди,рамена, косу. Изгледало му је да све то осећа у сну, а не на јави –на јави никад није био тако срећан.Она је сва била доброта, и он је схватао својим телесним бичемда су њена нежност, њена топлота, њен шапат предивни, зато штоје њено срце пуно доброте према њему, зато што љубав и јестедобро.

Прва љубавна ноћ...– Не желим да се сећам тога, тешко је, а не могу ни дазаборавим. Живи у мени – час спава, час се пробуди. Као гвожђеу срцу, као ивер. Не можеш га се ослободити. Како дазаборавим... Била сам одрасла особа.Мили мој, ја сам тада много волела мужа. Била сам лепа, алиипак нисам била добра. Имала сам двадесет две године. Ти ме тадане би заволео ни онако лепу. Знам, осећам као жена: ја не значимза тебе само то, што сам сад легла са тобом. А ја гледам на тебе –не љути се – као на Христа. Хтела бих да се покајем пред тобомкао пред богом. Добри мој, вољени, хоћу да ти испричам о томе,да се сетим свега што је било.86У време раскулачивања још није било глади; сељаци суизгубили само земљу. Глад је наступила тридесет друге, две годинепосле раскулачивања.Ја сам била спретаачица у РИК–у27 а једна моја другарица уземљишном оделењу, тако да смо нас две знале много тога; могу даиспричам све како је било. Рачуновођа ми је говорио: „Ти бимогла да будеш министар!“ – ја заиста све брзо схватам, имамдобро памћење.Раскулачивање је почело двадесет девете, и то већ крајемгодине, а најгоре је било у фебруару и марту тридесете.Ево, сад сам се сетила: пре него што су почели да хапсе сељаке,ударили су им порезе. Сељаци су првипут могли да плате, а већдруги пут продавао је ко је шта имао, само да и то плате. Мислилису, ако плате, држава ће их пустити на миру. А неки су узели дакољу стоку и пеку раљу – пили су и јели, говорили су да јесвеједно све пропало.Можда је у другим областима било другачије, али код нас јебило баш тако. Прво су почели да хапсе само главе породица,углавном оне, који су у време Дењикина служили у козачкимјединицама. Хапшења је вршила само ГПУ28, актив нијеучествовао. Те прве су све пострељали, нико није остао жив. Аоне које су ухапсили крајем децембра држали су у затворима два-три месеца, па су их депортовали.А кад су хапсили очеве, нису дирали породице, само суправили попис имовине, и породица се више није сматралавласником, него је добијала имовину од државе на чување.Област је правила планове, па су онда број кулака слали урејоне, рејони су делили тај број по сеоским совјетима, и на крајусу овде састављали спискове људи. Онда су по тим списковимахапсили. А ко их је састављао? Тројке. Најгори су одлучивали коће да живи, а ко да умре. Наравно да је ту било свачега – иподмићивања, и хапшења због жене, због старе свађе, а догађалосе и да сиромаси буду проглашени за кулаке, а богатији потплатепа се извуку.Али сад видим да ствар није у томе што су спискове састављалилупежи. У активима је било више поштених људи него лупежа, а иједни и други су чинили исто зло. Главно је да су сами тиспис–ови били неправедни, злочиначки, а већ ко ће се наћи уњима било је свеједно. И Петар је невин, и Иван је невин. Ко је даоту бројку за целу Русију? Ко је саставио план за све сељаке? Ко је

потписао?Очеви већ седе, а почетком тридесете почели су да хапсе ипородице. Ту већ ГПУ није био довољан, мобилисан је сеоскиактив, све своји људи, познаници, али некако отупели, као да сузачарани, прете оружјем, децу зову кулачка копилад; крвопије,27 Рејонски извршни одбор (комитет).28 Државна политичка управа.87вичу, а у крвопијама од страха није остало ни капи крви, бели каокреч. А очи овима из актива стаклене, као у мачака. И скоро свекомшије, познаници. Али тако су сами себе хипнотисали да немогу нпта ни да пипну – и пешкир им је прљав, за паразитски стонеће сести, кулачко дете им је одвратно, девојка гора од вашке.Гледају на раскулачиване као на стоку, као на свиње, све у кулакаје одвратно – нема душу, смрде, сви су венерични и, што јенајважније, непријатељи народа и експлоататори туђег рада. Асиротиња, комсомол и милиција – све јунаци, све сами Чапајеви, акад их погледаш – људи ко људи, неки су слинави, има досталупежа.И на мене су исто почеле да делују све те речи, била сам млададевојка, а одасвуд исто – и на састанцима, и специјалнаинструктажа, и на радију, и у биоскопу, и писци исто пишу, и самСтаљин – сви једно те исто: кулаци, паразити, спаљују жито,убијају децу, и отворено је речено да треба дизати народне масепротив њих, да их треба уништити као класу... И ја сам се почелахипнотисати, све мислим да сва зла долазе од кулака и, ако их сеуништи, за сељаке ће одмах да наступе срећна времена. И не требаимати никаквог сажаљења према њима, јер они и нису људи негонекаква гамад.И ушла сам у актив. А у активу је било свачег: било је и таквихкоји су чврсто веровали, мрзели паразите и борили се засиромашне сељаке, и таквих што су гледали да извуку корист засебе, али још највише таквих који су само извршавали наређења –такви би убили оца и мајку, само ако добију инструкције. И нисубили најгори они што су веровали у срећан живот чим се истребекулаци, па чак ни ови што су поступали као звери. Најгори субили они што су стицали на туђој крви, што су говорили освесности, а овамо сводили личне рачуне и пљачкали.Упропаштавали су људе из интереса, због ситница, због парачизама, а тад је било лако упропастити човека – само напишеш –не треба ни потпис! – да су за њега радили надничари и да је имаотри краве, и већ је кулак! И ја сам све то видела, и мало ми јесметало, али нисам се стварно бринула због тога– као кад би на фарми непрописно клали стоку, сметало би ми,наравно, али не бих због тога изгубила сан....Сећаш се шта си ми оно рекао? Никад нећу заборавити тетвоје речи. Оне су ми све разјасниле. Питала сам, како су Немцимогли да убијају јеврејску децу, како су могли да живе после тога,па зар им нико неће судити – ни људи, ни бог? А ти си рекао: имасуд над џелатом – он на своју жртву не гледа као на човека и затосам престаје да буде човек, сам убија човека у себи, сам је себиџелат, а убијени остаје човек заувек, како год био убијен. Сећашсе?

Сад разумем зашто сам отишла у куварице, нисам више хтела дабудем председник колхоза. Али причала сам ти већ о томе.88И кад се сад сетим раскулачивања, све видим на други начин –расхипнотисала сам се, угледала сам људе. Како сам могла онакоотупети? Како су се људи мучили, шта су им радили! И говорилису да то и нису људи, него кулаштво. Питам се, ко је измислио туреч – кулаштво; није ваљда Лењин? Какви су то мученици. Да ихсе убије, требало их је прогласити кулацима и убедити све дакулаци нису људи. Исто као што су Немци говорили да Жидовинису људи. Тако и Лењин, и Стаљин – кулаци нису људи. Али тоније истина! Људи су! Сви су људи! Ето шта сам тек сад схватила....Почетком тридесете почели су да раскулачују породице.Најстрашније је било у фебруару и марту. Из рејона супожуривали, да у време сетве више не буде кулака и да почненови живот. Говорили смо да ће то бити наше прво колхознопролеће.Актив је почео да исељава „кулаке“. Али није билоинструкције како да се исељавају. Један председник дотера вишекола него што људи имају имовине; тобоже кулаци, а кола идуполупразна. А из нашег села раскулачене су терали пешице. Нањима само одећа и оно што су могли понети у рукама. Блатотакво да су чизме остајале у њему. Било их је мучно гледати. Идуу колони, осврћу се на своје куће, још на себи носе топлотусвојих пећи. Како им је било – па у тим кућама су рођени, ту суудавали своје кћери! Наложили пећ, на пећи остао недокуванручак, на столу недопијено млеко, из димњака још иде дим, женеплачу, али не смеју да се буне. А ми, активисти, терамо их каогуске. Иза колоне – кола, у њима слепа Пелагеја, стари ДмитријИванович, који десет година није на својим ногама изишао из куће,и луда Марусја, парализована „кулачка“ ћерка, у детињству ју јекоњ лупио копитом по глави па је остала таква.А у рејонском центру није било довољно затвора за њих. А икакав је тамо затвор – обична мала апсана. А овамо – колонељуди из сваког села. Онда су биоскоп, позориште, клубове, школе– све претворили у затворе. Али нису их држали дуго. Потералису их на станицу, а тамо су на резервним колосецима већ чекалитеретни вагони. Терали су их под стражом – милиција, ГПУ – каоубице! А оно бабе и деде, жене и деца; мушкарце су покупили јошзимус. А људи говоре: „Ево терају кулаке!“, као да терају вукове.Неки им добацују: „Ви, проклетници!“ а ови већ и не плачу,окаменили се...Како су их возили, то ја сама нисам видела, али сам чула оддругих; наши су у време глади ишли преко Урала, спашавали се;добила сам писмо од једне своје другарице одатле. А после сунеки бежали са места депортације, причала сам са двема...Возили су их у запечаћеним теретним вагонима, ствари су ишлепосебно, са собом су могли понети само нешто хране. Другарицами је писала како су на једној транзитној станици транспортуприкључили и раније ухапшене очеве; тог дана је у вагонима биломного суза и среће... Возили су се више од месец дана, пруге су89биле закрчене таквим композицијама, возили су сељаке из свих

крајева Русије29, људи су лежали један до другога, није билоникаквих лежајева – сточни вагони. Наравно, болесници су успутпомрли, нису стигли. Али главно је да су им давали храну начворишним станицама – канта чорбе, по двеста грама хлеба.Стража је била војна, и односила се према људима равнодушно,као према стоци; тако ми је писала другарица.А како је било тамо, то су ми испричали пребези; област их јераспоређивала по тајги. Где је било некакво шумско сеоце, тамосу неспособне за рад тесно набили у брвнаре, исто као раније увагоне. А где није било никаквог села у близини – истоваривалису их право на снег. Слабији су се смрзли, а јачи су почели дакрче шуму; пањеве, каже, нису дирали, они им нису сметали.Секли су дрвеће и правили велике шупе само да се не посмрзавају;радили су без сна, без одмора. После су подигли брвнаре са по двепросторије, свака за једну породицу. Зидове су запушивалимаховином, на под – исто маховина.Радно способне су од енкаведеа30 закупила шумско-дрвнагаздинства, која су их онда и снабдевала; чланови породицадобијали су дневна следовања. Називали су све то – радно село,командант, десетари. Причају да су им плаћали једнако каолокалним становницима, али да нису могли да подигну зараду уновцу, него је новац ишао на књижице за куповину на кредит.Наши људи су јаки и вредни, брзо су почели да зарађују више одстароседелаца. Нису имали права да напуштају своје село – самона сечу шуме и назад. После, чула сам, током рата могли су да секрећу у границама рејона, а после рата су хероји рада могли и даизиђу ван рејона, неки су добили и нормалне исправе.Другарица ми је писала да су од неспособних за рад формираликолоније на принципу самоснабдевања. Али ипак, дали су им семена дуг и до првог рода добијали су следовања од енкаведеа. Ималису и команданта и стражу, као у радним селима. После су ихпреформирали у радне задруге где су сами могли биратируководиоце, мада је командант остао.А код нас је почео тај нови живот без раскулачених. Почели суда терају људе у колхоз – састанчење до јутра, галама, псовке.Једни вичу: нећемо у колхозе, други – добро, ступићемо уколхозе, али нећемо да дамо своје краве. Затим је објављенСтаљинов чланак: сељаци масовно ступају у колхозе; огромануспех. Онда се опет закувала каша: вичу – Стаљин каже да сениког не сме силом терати у колхоз! Па су почели да доносеизјаве на ивицама новина: иступам из колхоза у индивидуалне29 Као и сви Руси, под „Русијом“ Ана Сергејевна подразумева европски деодржаве.30 НКВД – Народнblй komissariat vnutennih del, основан 1917. укинут 1946.кад његове функције преузима Министарство за државну безбедност СССР, до1954. кад се формира КГБ. Савремена наследница КГБ–а је ФСБ.90земљораднике. Па су онда опет почели терати у колхозе. А стваришто су остале од „кулака“ углавном су разграбљене.Ми смо мислили да нема ништа горе од кулачке судбине. Какосмо се преварили! И нама је зло закуцало на врата. Умирање одглади!Ја тада више нисам била чистачица, постала сам рачуновођа.

Онда су ме као активисткињу послали на Украјину да радим научвршћивању колхоза. Код њих је, рекли су нам, дух приватногвласништва јачи него у ересефесер. И стварно, код њих се јоштеже улазило у колхозе него код нас. Послали су ме близу – мисмо ионако на граници са Украјином – три сата вожње до тогместа. Стигла ја онамо, људи као људи, и почела сам да радим уњиховој управи.Ја мислим да сам се у свему брзо снашла. Није онај старибадава рекао да бих могла бити министар. То ја једино теби такоговорим, јер теби је исто као себи, а пред неким другим се никадне бих овако хвалила. Све сам држала у глави и без папира. И кадје била инструктажа, и кад се састајала овдашња тројка, и кад јеруководство пило вотку и разговарало – ја сам све слушала ипамтила.Како је било? После раскулачивања су смањене сетвенеповршине и приноси су били јако ниски. А наши руководиоци суизвештавали навише да је без кулака све одмах процветало.Сеоски совјет лаже у рејон, рејон у област, област у Москву. Исви говоре о срећном животу, да нам се Стаљин обрадује како ћедржава пливати у колхозном житу. Кад је стигла колхозна жетва,Москва је задала количине обавезног откупа. Затим све по реду:центар у области, области у рејоне, а кад је стигло у наше село,видимо да то не можемо испунити за десет година! У сеоскомсовјету су се од страха напили и они што дотле никад нису пили.Очигледно, Москва је највише очекивала од Украјине па се онданајвише беса и сручило на њу. Стара прича: ако не извршавашобавезе, значи да си и ти недотучени кулак.Наравно да се те количине нису могле испоручити: сетвенеповршине су смањене, приноси су се смањили, одакле дастворимо то море колхозног жита? Нема! А ако нема, значи да гаје неко сакрио. Ко? Неликвидирано кулаштво, ленштине, лупежи!Кулаци су побијени или депортовани, али је остао кулачки дух.Хохолима31 и даље управља дух приватног власништва.Ко је потписао наређење о масовном убиству? Често се питам–зар је могуће да је Стаљин? Ја мислим да такво наређење ниједато никад, откад постоји Русија. Такво наређење не само да не бипотписао цар, него ни Татари, ни немачки окупатори. А било јенаређење да се поморе глађу сељаци на Украјини, на Дону, на31 Хохоли – полуувредљиви „великоруски“ назив за „Малорусе“; у прев.„ћубани“ – по врсти фризуре коју су запорошки козаци носили по узору наТатаре.91Кубању, да се истребе заједно са малом децом. Издато је наређењеда им се покупи све жито из кућа. Тражили су га као да то нијепшеница, него бомбе, митраљези. Сву су земљу изболибајонетима, шипкама, прекопали су све подруме, поломили сведрвене подове, тражили по баштама. Покупили су све жито што једржано у коритима, у посуђу по кућама. Једној жени су узели текиспечени хлеб, ставили га на кола и одвезли у рејон.Кола су шкрипала дању и ночу, подигла се прашина над целомземљом, а елеватора није било, изручивали су га на земљу, иоколо све стража. До зиме је жито прокисло и прегорело –совјетска власт није имала цераде да покрије сељачко жито.

А кад су возили жито из села, и кад се подигла прашина, свекао да је било у диму – и село, и поља, и месец ноћу. Један једословце полудео, виче: горимо, земља гори, небо гори! Али нијегорело небо, горео је живот.Тада сам схватила да је совјетској власти најважнији план.Најважније је да се испуни план, по сваку цену. Држава је напрвом месту, а људи су нула, ништа.Све ја то могу да испричам, али прича је од речи, а овамо је биоживот, мучење, смрт од глади. Између осталог, кад је одузиманожито, активу је било речено да ће се народ хранити из фондова.Али то није било тако. Сељаци нису добили ни зрна жита натраг.Ко је одузимао жито? Углавном своји, из РИК–а, из рејонскогкомитета, комсомол; све своји људи. Наравно, и милиција,енкаведе, понегде чак и војска, видела сам једног мобилисаногМосковљанина, али он се није пуно трудио, све је гледао како дасе врати кући. И опет, као у време раскулачивања, сви су билинекако отупели, поживотињени.Гришка Сајенко, милиционер, ожењен, био је распоређен уједном селу а за празнике је долазио код нас; био је весео човек,добро је плесао танго и валцер, певао је украјинске сеоске песме.И једном му приђе неки седи дедица и каже: „Гришка, па све ћетенас упропастити, то је горе од убиства, зашто радничко-сељачкавласт ради против сељака оно што ни цар није радио...“ Гришка гаје одгурнуо а онда отишао на бунар да опере руке, каже: „Како даузмем кашику овом руком која је дотакла паразитску њушку!“А прашина – и дању и ноћу прашина док је вожено жито!Месец на половини неба виси као камен, и од тог месеца свеизгледа застрашујуће, ноћу врућина као под овчијом кожом,изгажена поља страшна као смртна казна.Људи су постали некако смућени, а стока дивља, плашљива,муче, жали се, пси завијају сваке ноћи. Чак је и земља попуцала.А онда је дошла јесен, кише, па зима са снегом, А нема жита,нема хлеба.У рејонском центру се не може купити, зато што се тамо издајена бонове. На станичном киоску не може – војска чува и непушта. У сеоским продавницама хлеб се не продаје.92Најесен су почели јаче да троше кромпир, и брзо су гапотрошили. А за Божић су почели да кољу стоку. Али и стока имје била већ све сама кост и кожа. Наравно, поклали су и свекокошке. Месо је било брзо поједено, и више нема ни гутљајамлека, ниједног јајета у целом селу. Али најгоре је што немахлеба. Однели су жито из села до последњег зрна. Јара пшеница неможе да се посеје јер је одузет сав семенски фонд. Сад им јепоследња нада била на озиму пшеницу. А озима још под снегом, допролећа далеко, а у селима већ почиње глад. Месо поједено,прекрупе више нема, а у кога је већа породица, тај је већпотрошио и сав кромпир.Почели људи да одлазе у сеоски совјет, у рејон, да траже назајам. Тамо неће ни да разговарају са њима. А од нашег села дорејона главном цестом деветнаест километара, и то пешке, коњаисто више нема.Ужас. Мајке гледају гладну децу и од страха почињу да вичу.

Вичу, као да се змија увукла у кућу. А и јесте змија – смрт, глад.Шта да раде? Сељацима само једно у глави – шта да поједу. Стомакпразан, вилица се укочила, пљувачка надолази, гуташ је али се неможеш њоме заситити. Пробудиш се ноћу – све тихо, немаразговора, нема хармонике. Као у гробу, само се глад још осеча,глад није заспала и није умрла. Деца плачу од раног јутра – тражеда једу. А шта да им да мајка – снег? Помоћи ниоткога. Партијскируководиоци кажу – требало је да радите, ленштине! И још кажу:потражите код себе, сигурно сте сакрили жита за три годинеунапред!Али зими још није било праве глади. Наравно, људи су билиисцрпљени, стомаци су им се мало надули од љуске од кромпира,али још није било стварно натечених. Почели су да ископавајужир испод снега и да га суше, а млинар је мало размакнуожрвњеве и млео жир у брашно. А онда су пекли хлеб, тачније,лепињице. Те лепињице су јако тамне, тамније од ражаног хлеба.Ко је имао, додавао је мекиње или љуску од кромпира. Жир себрзо потрошио; храстова шума је била мала, а у њу је одједномнагрнуло три села. Једном је дошао чекиста32 из града, па каженама у сеоском совјету: погледајте, голим рукама ваде жир исподснега, само да не раде!Старији разреди су ишли у школу скоро до пролећа, а млађи супрестали током зиме. А на пролеће је школа затворена –учитељица је отишла у град. Отишао је и лекар из сеоскеамбуланте – сељаци га више не чашћавају, а ни он њих не можелековима да излечи од глади. Село је остало само – около пустош,у кућама глад. Разни представници из градова исто су престали дадолазе – шта ће овде? Гладнима се нема шта узети, значи, нема сешта ни ићи код њих. Не треба их ни лечити, ни учити. Ако држава32 ЧК или ВЧК – (Сверосијска) Ванредна комисија за борбу противконтрареволуције и саботера.93не може ништа да узме од човека, онда је он бескористан. Заштоби га учила и лечила?Сељаци су остали сами, држава их је напустила. Почели људиићи по селу, просити једни од других, гладни од гладних, просјациод просјака. Ко је имао мање деце или био сам, нешто му је допролећа и остало, па су ови са много деце просили од њих. И,дешавало се да добију шаку мекиња или пар кромпира. А члановипартије ником нису давали ништа, и то не из пакости илитврдичлука, него због страха. А држава, која се држи на сељачкомжиту, ни зрна није дала гладнима. Да ли је могуће да је Стаљинзнао за то? Старији су причали да је и у време Николаја билоглади, али тада су сви помагали: и давали су на зајам, и поградовима се могло просити, отваране су народне кухиње,студенти су скупљали добровољне прилоге... А у време радничко-сељачке власти сељаци нису добили ни зрна, него на свимпутевима рампе – војска, милиција, енкаведе – нису пушталигладне људе из села. До града се није могло, око железничкихстаница стража, на малим успутним станицама исто стража. Немахлеба за вас, храниоци! А у градовима се за радничке боноведобијало по осамсто грама. Боже мој, толико хлеба – осамстограма! А сеоској деци ни грам. Исто као што су Немци убијали

јеврејску децу у гасним коморама – ви сте Жидови, ви нематеправа да живите. Али овде?! И ту совјетски људи, и тамосовјетски; и ту Руси, и тамо Руси; и власт радничко-сељачка, пакако је онда то могло бити?!А кад се почео топити снег, село је било до грла у глади.Деца плачу, не спавају, и ноћу траже хлеба. Људима лица каоземља, очи мутне, пијане. Ходају као у сну; ногом опипавајуземљу, руком се држе за зид. Тетурају од глади. И све мање секрећу, а све више леже. Причињава им се како Шкрипе кола –Стаљин шаље брашно из рејонског центра да се спасу деца.Жене су испале издржљивије од мушкараца, јаче су се држалеза живот. А било им је горе – деца од мајки траже да једу. Некежене наговарају, љубе децу: „Не вичите, трпите; одакле ми?“Друге као да су побеснеле: „Ћути, убићу те!“ – и зграбе шта импадне под руку и ударају децу, само да престану. Неке су бежалеиз куће, седеле су код комшија само да не слушају дечији плач.У то време више није остало ни паса и мачака. А било их јетешко похватати – почели су да се плаше људи, подивљали су.Кували су их – саме жиле; од глава су правили пихтијеСнег се отопио, а људи су почели да отичу од глади –лицаотекла, ноге као јастуци, у стомацима вода, све време мокре, нестижу да изиђу у двориште. А сељачка деца – јеси ли видео уновинама децу у немачким логорима? Сва су иста: главе тешкекао ђулад, вратови танки као у рода, на рукама и ногама им севиди како се покреће свака кошчица испод коже, како су семишићи потколенице истањили и слепили, читав скелет им јепресвучен кожом као жутом газом. А лица су им измучена,94старачка, мала деца као да имају седамдесет година, а у пролеће товише и нису била лица – или птичја главица са кљунићем, илижабља њушкица – танке и широке усне, а онај тамо као риба саотвореним устима. Нељудска лица, а тек очи, господе! ДружеСтаљине, јеси ли видео некад те очи? А можда он стварно нијезнао; па написао је онај чланак о огромним успесима!Шта су све јели – хватали су мишеве, пацове, чавке, врапце,мраве, ископавали су црве из земље, млели су кости у брашно;кожне ципеле, све старе смрдљиве коже секли су на резанце икували, искувавали су лепак. А кад се појавила трава, почели суда ископавају корење, да кувају лишће, пупољке, све секористило за јело – и маслачак, и чичак, и звончићи, и иван-чај, ијарчевац, и коприва, и зечији купус. Сушен је липов лист и млевену брашно, али код нас је било мало липе. Погачице од липе сузелене и још горе него од жира.А помоћи нема! Тад је већ нису ни тражили. И дан-данас, кадразмишљам о томе, могла бих да полудим – зар је Стаљин отписаоте људе? Зар је стварно извршио такво убиство? Јер, жита јебило. Значи, намерно су уништавали људе глађу. Нису хтели даспасу ни децу. Зар је Стаљин био гори од Ирода? Зар је, питам се,узео жито до последњег зрна, а затим поморио људе глађу? Не, тоне може бити! А онда мислим – па било је! А онда опет – не, то јенемогуће!Док још нису сасвим онемоћали, сељаци су ишли преко њивадо пруге – не на станицу, тамо их стража није пуштала, него

између станица. Кад наиђе брзи воз Кијев-Одеса, они клекну дужпруге и вичу: хлеба, хлеба! Неки дигну и показују своју страшнудецу. И деси се да путници избаце кору хлеба, разне остатке одјела. Кад воз прође, кад се слегне прашина, село пузи дуж пруге итражи огриске. Али после је изашло наређење – кад би возпролазио кроз гладне области, стража је затварала прозоре,навлачила завесе. Нису пуштали путнике до прозора. А и самисељаци су престали да иду на пругу – нису више имали снаге изкуће у двориште да се извуку, а камоли да дођу до пруге.Сећам се, један деда је донео нашем председнику парче новина;покупио га негде на путу. А тамо пише како је допутоваоФранцуз, чувени министар, и како су га одвезли уДњепропетровску област, где је био најстрашнији помор, још горинего код нас – тамо су људи људе јели – и како су га довезли уједно село, у колхозни дечији вртић, и он пита: „Шта сте данасимали за ручак?“ – а деца одговарају: „Пилећу супу са кнедлама ишницле са пиринчем!“ И сама сам прочитала, сећам се тогпарчета новина као сад да га гледам. Па како то? Значи, тихоубијају милионе и истовремено варају читав свет! Пилећа супа,пишу! Шницле! А овде су све црве ископали из земље и појели. Адеда је рекао председнику: у време Николаја новине су на цео светписале о глади – помозите, сељаци умиру! А ви, чудовишта,правите позориште!95Село је почело да завија – видели људи да им нема спаса. Свизавијају – није од разума, није од душе, већ као што лишће шуштина ветру или као што шушка слама. А мене је онда обузимао бес:зашто тако завијају, та то више и нису људи, а тако јадно сеоглашавају! Треба бити од камена да би се то слушало и јело својеследовање. Дешавало се да изађем са следовањем у поље, и да итамо чујем – завијају. Одем даље – као да је престало; још малодаље – опет се чује, то већ из суседног села. Изгледа да је и земљапочела да завија са људима. А бога нема, ко ће их чути?Један енкаведе ми је рекао: „Знаш, како у области зову вашасела? Гробља сурове школе!“ Нисам тада ни схватила шта хоће дакаже.33 А како је било лепо време! Почетком лета су падале кише,онако лагане, брзе, топло сунце се смењивало са кишом –пшеница је израсла висока, виша од људског раста, и чврста –секиром се могла сећи. Тог лета сам се нагледала и дуге, и летњихолуја, и топле, циганске кише.Зимус су сви нагађали, хоће ли бити добар род; питали сустарце, гледали разне предзнаке – надали се у озиму пшеницу. Инаде су им се оправдале, само није имало ко да је покоси. Ушла јау једну кућу – људи леже, ко дише, ко не дише; ко на кревету, кона пећи; а домаћинова ћерка – познавала сам је – лежи на поду вансебе и зубима загризла ногу од столице. И, што ми је билонајстрашније, кад је чула да је неко ушао, није се ни окренула,него је зарежала као пси што реже док глођу кост.У селу су умирали редом. Прво старци и деца, па онда свиостали. Испочетка су их сахрањивали, а онда су и то престали.Мртваци се ваљају по улицама, по двориштима, а они последњиостали су да леже у кућама. И тишина. Помрло све село. Ко јепоследњи умро, то не знам. Нас из управе су вратили у град.

Прво сам се нашла у Кијеву. Баш тих дана су почели да продајухлеб у трговинама. Шта је ту било! Од увече су се правилиредови: до јутра ред за хлеб – пола километра! А има разнихредова: у једном људи стоје, шале се, грицкају семенке; у другомисписују бројеве на папириће, у трећем, где већ нема шале, пишуна длановина, или кредом на леђима. А какви су овде били редови– то у животу нисам видела. Један другог би обухватили отпозадиза појас и стајали тако приљубљени. Ако неко хоће да изађе, акосе само помери устрану – читав ред се заљуља, као да талас прођепо њему. Као неки плес – лево-десно. И љуља се све јаче. Боје седа неће имати снаге да се све време чврсто држе за оног испред, иод тог страха жене почињу да вичу, и на крају читав ред завија, иизгледа као да су полудели – певају и плешу. Или некакав олошпочиње да се убацује у ред тамо где је најлакше пробити ланац. Икад такви приђу, сви опет почну да завијају од страха, па изгледакао да некакви лудаци певају. У тим редовима за куповним33 Осим каснијег објашњења, овде је у питању и цинична игра речи: гробље–кладбице је у вези са глаголом кластb – стављати, полагати, оснивати, зидати...96хлебом стајали су грађани без радничких бонова – занатлије,људи без исправа – или приградски становници.А из села се довлаче сељаци. На станицама кордони, милицијапретражује све композиције. По путевима свуда рампе – војска,енкаведе, и ипак су стизали до Кијева – вукли су се по њивама,лединама, кроз мочваре, шуме, само да обиђу блокаде напутевима. Не може се цела земља блокирати. Већ више нису нимогли да ходају, само пузу. Народ иде својим послом, неко напосао, неко у биоскоп, трамваји возе, а изгладнели сељаци вуку семеђу њима – деца, мушкарци, девојке, и чини се да то и нисуљуди, него некакви пси или огромне ружне мачке које се вукучетвероношке. А они још имају и неки стид, девојка пузи отеченаи цвили, а поправља сукњу, стиди се, крије косу под мараму –сељанка, први пут у Кијеву. Али и то су све били срећници штосу се довукли – један од десет хиљада. И свеједно им није билоспаса – лежи гладан на земљи, мумла, проси храну, а не може даједе – окрајак хлеба поред њега, а он га већ и не види, само штоније умро.Ујутро би градом пролазила запрежна теретна кола и скупљалаумрле преко ноћи. Видела сам једна таква кола – платформа и нањој сложена деца, баш онаква као што сам описала – мршаве,танке руке и ноге, лица као у мртвих птица, дугачки кљунићи.Долетеле су птичице до Кијева, и није им ни то помогло. А билоје међу њима што су још пиштали, мрдале су им се главице. Јапокажем то кочијашу, а он одмахнуо руком: док их довезем,помреће и они. Видела сам како једна девојка пузи прекотротоара; кућепазитељ ју је шутнуо и она се скотрљала накалдрму. И није се ни осврнула, пузи даље, брзо, док још имаснаге. И још отреса сукњу од прашине. А ја сам тог дана купиламосковске новине и нашла чланак Максима Горког о томе како судеци потребне културне играчке. Па зар Максим Горки није знаоза ону децу што су их колима возили на ђубриште; зар њиматребају играчке?! А ако је знао? Ћутао је као и други? И писаокао и други да мртвадеца једу пилећу супу. А кочијаш ми је рекао

да највише мртвих има поред продавница са хлебом; један такавотечени поједе парченце хлеба – и готов је. Запамтила сам ја тајКијев, иако сам била тамо свега три дана.И ево шта сам схватила. Испочетка глад тера из куће. Она јекао ватра – пече, чупа и душу и утробу и човек бежи из куће.Људи ископавају црве, једу траву; видиш, чак су и до Кијевастигли. И све из куће, из куће. А онда наступа такав тренутак кадсе изгладнели завлачи назад у кућу. То значи да га је савладалаглад, нема му спаса, легне на кревет и лежи. А кад га је једномсавладала глад, више га не можеш подићи; не само зато што немаснаге, него нема ни жеље за животом. Само лежи, не треба гадирати. Не жели више да једе, стално мокри, постане поспан исамо му је до тога да га нико не дира. Лежи и умире. То истопричали су и ратни заробљеници – ако заробљени борац само97лежи и не узима следовање, значи да му је близу крај. А неки су,напротив, полудели и до краја се нису смиривали. Такве се моглопрепознати по очима – очи им сијају. Такви су черечили и кувалимртваце или су убијали своју децу и јели. Кад би човек у њимаумро, оживела би звер. Видела сам једну такву жену, довезли су јеу рејонски центар под стражом – лице људско, а очи вучије.Прича се да су такве људождере све пострељали. А нису они биликриви, криви су били ти што су довели мајку дотле да једе својудецу. И напослетку, мора бити да нико није крив, кад је све торађено зарад општег добра.Тада сам схватила да је сваки изгладнели човек нека врстаљудождера. Он сам једе своје месо, маст до последње капи, остајусамо кости. А кад изгуби разум, значи да је појео и свој мозак.Појео је самог себе.И још сам увидела да свако умире на свој начин. У једној кућиправи рат, једно друго прате, једно другом отимају последњемрвице. Жена на мужа, муж против жене. Мајка мрзи рођенудецу. А у другој кући непомућена љубав. Видела сам једну таквумајку са четворо деце. Прича им бајке да забораве на глад, а једваговори; узима их на руке а већ нема снаге да подигне саме руке. Иприметилису људи да се брже умире тамо где је мржња. Али ниљубав никог није спасла; читаво село је помрло. Нико није остаожив.После чујем да се и наше село смирило. И деца су заћутала. Нетребају им више ни играчке, ни пилећа супа. Нико више не цвилии не завија. Чула сам да је жито покосила војска; само,црвеноармејце нису пустили у мртво село, спавали су ушаторима. Речено им је да је у селу избила епидемија. Аливојници су се жалили да из села допире ужасан смрад. На крају јевојска посејала и озиму. А следеће године су довезли досељеникеиз Орелске области – земља украјинска, црнозем, а код Ореловацаникад није добро рађало. Жене и децу су оставили на станици, амушкарце су повели у село. Дали су им виле и рекли да иду покућама и извлаче тела – унутра су лежали мртваци, мушкарци ижене, ко на поду, ко на кревету. У кућама страшан смрад.Мушкарци повезали уста и носеве марамицама, извлаче тела а овасе распадају на комаде. После су закопали те комаде иза села. Е,онда сам схватила шта је гробље сурове школе. Кад су изнели

мртваце, довели су жене да оперу подове и окрече зидове. Све суурадили најбоље што се могло, а смрад остао и даље. Окречили подруги пут, поново премазали подове глином – још смрди. Нисумогли у тим кућама ни да једу, ни да спавају, вратили су се у својуОрелску област. Наравно, таква земља на крају није могла остатипуста.И као да их никад није било. А све је било. Била је и љубав, ижене су напуштале своје мужеве, и удавали су кћери, и тукли сепијани, ишли једни другима у госте, пекли хлеб... А како су само98радили! Како су певали! Деца су ишла у школу. Долазио им јепокретни биоскоп, чак су и они најстарији ишли да гледају слике.И ништа није остало. Где је онај живот, где је она мука? Зарстварно ништа није остало? Стварно нико неће одговарати за свето? Све ће се заборавити и нестати без трага? Израсла трава ипокрила све.И ја те, ево, сад питам – како то може бити?...Завршила се наша ноћ, већ свиће. Морамо обоје да сеспремамо на посао.9915Василиј Тимофејевич је говорио тихо, покрети су му билинеодлучни. Кад би сенеко обратио Гани, она би обарала смеђеочи и одговарала једва чујно.А после свадбе као да су постали још стидљивији. Он,педесетогодишњак којег су комшијска деца звала „деда“, постидеосе, осетио грижу савести због тога што се тако просед, проћелав,изборан оженио младом девојком, што је сад срећан, гледа је ишапуће: „Голубице моја, срце моје.“ А кад је она, као девојчурак,замишљала будућег мужа, тај је у њеној машти био и јунак, инајбољи хармоникаш у селу, и писао је поезију као ТарасСевченко. Али њено добро срце је разумело снагу љубави премањој тог несречног, сиромашног, стидљивог старијег човека. А он јеразумео њену младалачку наду – како ће доћи сеоски витез иодвести је из тесне очухове куће... А дошао је он, у старимчизмама, са великим поцрнелим сељачким шакама, виновничкикашљуцајући, и сад је гледа са обожавањем, срећом, кривицом,сажаљењем. И она као да је крива пред њим, плашљива и тиха.И син Гриша био им је исто тако тих, никад да заплаче, и мајка– после порођаја налик мршавој девојчици – понекад би ноћупришла његовој колевци и, видећи га како лежи отворених очију,рекла би:– Па заплачи бар мало, Гришењка, шта све ћутиш и ћутиш?34

У својој кући муж и жена су разговарали у по гласа, тако да суим се суседи чудили:– Што ви увек тако тихо говорите?И, чудна ствар, она – млада жена и он – старији неугледнимушкарац, били су веома слични по души.Обоје су радили без гунђања и не би чак ни уздахнули кад биих бригадир неправедно, преко реда терао у поље.Једном је Василиј Тимофејевич по налогу колхозне коњушницеотишао са председником у рејонски центар, и док је председник

обилазио разне рејзо и рејфо, он је, везавши коње за стуб, отишао34 Ова реченица, остали управни говор и поједине речи у овом поглављу уоригиналу су на украјинском.100у рејонски магазин и купио жени поклоне – колаче са маком имедом, воћне карамеле, переце, орахе; свега помало, по стопедесет грама. И када је, вративши се кући, развезао белу мараму,жена је радосно, детиње пљеснула рукама и узвикнула: „Ој,мамице!“, а Василиј Тимофејевич је изишао у предсобље да муона не види сузе у очима.Она му је за Божић извезла шару на кошуљи и никад нијесазнала да Василиј Тимофејевич Карпенко те ноћи скоро да нијеспавао, сваки час је бос ишао до комоде где је лежала кошуља,миловао ју је руком, опипавао једноставан вез са крстићима.Возио је жену из породилишта рејонске болнице, она је држала урукама њихово дете и њему се чинило, све да живи хиљадугодина, никад неће заборавити тај дан.Понекад би се уплашио; да ли је могуће да се њему деси таквасрећа, да ли је стварност – пробудити се овако усред ноћи ислушати дисање жене и сина?Има ли човек као што је он право на такву срећу?Али тако је било. Враћајући се кући, видео је пелене како сесуше на конопцу, дим из димњака. Гледао је жену како се нагињенад колевком, како ставља на сто тањир боршча и осмехује се,гледао је њене руке, њену косу која се извукла испод мараме,слушао ју је како говори о детету, о комшијиној овци. Дешавалосе да она само изиђе у предсобље и он нестрпљиво чека да севрати, а кад би се вратила он се радовао и она се, уловивши његовпоглед, кротко и плашљиво осмехивала.Василиј Тимофејевиц је умро први, два дана пре малог Грише.Последње остатке хране давао је жени и детету, и зато је умро прењих. Вероватно у свету није било веће самопожртвованости одњегове, и већег очајања од оног што га је доживео он, гледајућисмртно отечену жену и дете на самрти.До последњег часа није осетио огорченост и гнев због великог ибесмисленог злочина што су га вршили држава и Стаљин. Чакниједном није поставио питање: „Зашто?“; зашто је њему ињеговој жени, тако послушнима, покорнима, вреднима, ињиховом тихом једногодишњем детету намењена страшна смрт одглади.Костури у иструнулом прњу презимили су заједно – муж,млада жена и мало дете, бело се осмехујући, не растајући се ни усмрти.После, на пролеће, кад су долетели чворци, марамицомзачепивши нос и уста, у кућу је ушао чекиста из земљишногоделења, погледао петролејку без стакла, иконицу, комоду,хладну пећ и посуђе, кревет и рекао:– Овде имамодвоје одраслих и једно дете.Бригадир је, стојећи на светом прагу љубави и кроткости,климнуо и прибележио цифру на парчету папира.Изишавши на ваздух, чекиста је погледао беле куће и зеленебаште и рекао:101

– Кад склоните лешеве, нема смисла да поправљате овустраћару.И бригадир је опет климнуо.35

35 Постоји тачан податак колико људи је 1933. помрло од глади у СССР-у.Процене за Украјину крећу се од 6 до 11 милиона (вероватно је најпоузданијапроцена која говори о 7 милиона жртава), и овде је реч само о ИсточнојУкрајини, пошто је Западна Украјина до I св.рата била у саставу Аустроугарске, адо 1939. у саставу Пољске. Вреди напоменути да је сличан „голодомор“ наУкрајини поновљен и 1947; али се овог пута жртве нису мериле милионима, већ„само“ стотинама хиљада. Ако се ствари поједноставе и кривци персонификују,може се рећи да су Стаљин и Хитлер криви што је Украјина дословце тек крајемXX века достигла онај број становника који је имала на почетку. А на питање„Зашто?“ које постављају или не постављају Гросманови ликови, писац једелимично сам одговорио и тиме што је навео да је глад погодила Украјину, Дон иКубањ. Званично, грађански рат на Украјини је завршен 1920. године, алипоследња велика и самоубилачка битка остатака војске Украјинске НароднеРепублике (основане 1917. и чак признате од неколико европских држава, пресвега, наравно, Немачке која је овде тражила свој интерес), одиграла се 1921.године. Од 1921. до 1941. на Украјини је непрестано вођен партизански рат„бандита“ против совјетске власти. Кубањ – Краснодарски крај – настањен јетакође Украјинцима (тзв. кубањски козаци потомци су запорошких козака, којису се преселили овамо након ликвидације Запорошке Сичи 1775.) који су уграђанском рату прогласили Кубањску републику. Донски козаци су се листомборили у белој гарди за цара, затим су основали Донску козачку републику инапослетку чак покушали да се уједине са УНР. Украјина, Дон и Кубањ били суобласти великог отпора бољшевичкој власти, и помор глађу није само последицапреувеличавања цифара приноса, већ и казна за тај отпор. Постоје, дакле, дваосновна одговора на питање „Зашто?“, а случајности нема. Случајност је само тошто је последњи генсек СССР-а био родом са Кубања (мада је дуго порицао својеукрајинско порекло, Горбачов је једном приликом ипак признао да му је једандеда Украјинац), јер би се 80-их или 90-их совјетска империја распала без обзирана то ко је њен лидер. Али то је већ друга опширна тема.10216На послу је Иван Григорјевич слушао приче о тотае како уградском суду примају мито, како се у радиотехничкој школимогу купити оцене за децу која полажу пријемне испите, какоподмићени директор завода продаје дефицитни материјалрадионицама које израђују робу широке потрошње, како јеуправник млина за украдени новац подигао кућу на спрат саподовираа од храстовог паркета, како је начелник милицијепустио на слободу богатог јувелира узевши од његових мито одневероватних шесто хиљада рубаља, како чак и отац и домаћинграда – први секретар градског одбора – може за новац да наложипредседнику градског совјета да било коме уручи кључеве стана уновој згради на главној улици.Тог јутра инвалиди су се посебно распричали. Сазнало се запритварање магационера најбогатије радне задруге у граду –„Крзнокрој“, која је израђивала бунде, зимске дамске капуте,астраханске и јеленске шубаре. Иако је првооптужени биоскромни магационер, случај у целини био је грандиозан и каооктопод обухватао је живот и рад великог града. Магационеровохапшење очекивало се одавно и око тога обично су се водилерасправе у паузи за ручак. Једни су говорили да московскииследник за посебно важне случајеве неће оклевати да обнародујесаучешништво читаве градске управе.Јер, чак и деца су знала да градски тужилац вози волгу коју мује поклонио ћелави муцави магационер, да је исти тај поклонио

секретару градског одбора намештај из Риге – гарнитуре затрпезарију и спаваћу собу, да је жена начелника милиције отрошку задружног магационера авионом летела у Адлер, где је двамесеца провела у санаторијуму Совјета министара, и да је на данполаска добила на поклон прстен са смарагдом.Други, скептици, говорили су да Московљанин неће смети даподигне оптужницу против градске власти, и да ће за њих платитимагационер и управа радне задруге.А онда је магационеров син, студент, долетео авионом изобласног центра и донео неочекивану вест: иследник за посебно103важне случајеве обуставио је случај због недостатка материјалнихдоказа, магационер је пуштен из притвора, забрана напуштањаграда за председника и двојицу чланова управе радне задруге јеукинута.И таква одлука великог московског правника развеселила је инасмејала све у инвалидској задрузи – и скептике, и оптимисте. Напаузи за ручак инвалиди су јели хлеб, кобасицу, краставце ипарадајз и смејали се и шалили – веселила их је обична људскаслабост иследника за посебно важне случајеве, засмејавала их јесвемоћ туњавог и никаквог магационера.Иван Григорјевич је помислио да пут, који је почеонекористољубивим босим апостолима и фанатицима комуне, нијебаш случајно на крају довео до људи који су спремни на све збограскошне виле, приватног аутомобила, гомиле пара.Увече је са посла Иван Григорјевич свратио у поликлинику иотишао у кабинет лекара чије је име чуо од Ане Сергејевне. Лекарје већ скидао мантил, завршивши са пријемом пацијената.– Докторе, волео бих да знам какво је стање Ане СергејевнеМихаљеве.– А ко сте јој ви; муж, отац? – упитао је лекар.– Не, нисам рођак; пријатељ.– А – рекао је доктор. – Па, могу вам рећи да она има рак плућа. Ту више не могу да помогну ни хирург, ни бања.10417Три недеље касније Ана Сергејевна је отишла у болницу. Нарастанку, рекла је Ивану Григорјевичу:– Очигледно, није нам суђено да на овом свету будемо срећни.Преко дана, док је Иван Григорјевич био на послу, стигла јесестра Ане Сергејевне и одвела Аљошу.Кад се Иван Григорјевич вратио, соба је била празна. Цитавживот проживевши сшм, тек сада је заиста осетио шта је тосамоћа.Ноћу није могао да заспе, размишљао је. Једино његово далекодетињство изгледало му је светло и радосно.Сад, кад му је срећа погледала у очи, са посебномјасноћомсагледао је живот који му је судбина наменила.Велика је била бол од свести о својој немоћи, немогућности даспасе Ану Сергејевну, да јој ублажи последње муке. И, чуднаствар, налазио је смирење својој невољи размишљајући опроживљеним логорским и затворским деценијама.

Мислио је о њима покушавајући да схвати истину рускогживота, везу између прошлости и садашњости.Надао се да ће се Ана Сергејевна још вратити из болнице и да ћејој испричати све то чега се сетио, све што је промислио, све штоје схватио.А она ће поделити са њим терет и јасноћу поимања. То је билаутеха његовој боли, његова љубав.10518Иван Григорјевич се често сећао оних месеци које је провео уунутрашњем затвору, а затим у Бутирки.У Бутирском затвору је био трипут, али је најбоље упамтиолето 1937. године – тада је био полуомамљен, био је у магли и тексе сад, после седамнаест година, та магла разишла и он је почео дасхвата шта се десило.Тридесет седме су ћелије биле препуне; у оне намењене задесетине нагуране су стотине. У јулској и августовској врућини,мокри од зноја, људи су лежали тесно један уз другог и ноћу сумогли да се окрену само по команди старешине ћелије – једногкоманданта коњичке дивизије – сви заједно. До кибле су моралиићи газећи једни преко других, а поред саме кибле су на подуспавале новајлије; звали су их „падобранци“. Сан је у тојчудовишној врућини и тесноћи био као несвестица, као тифуснобунило.Чинило се да зидови затвора подрхтавају као зидови котла подогромним унутрашњим притиском. Бутирке су имале буранноћни живот. У двориште су сваки час стизала путничка возиладовозећи нове, мртвачки-бледе ухапшенике који су очима пунимстраха гледали велико затворско царство; грмели су огромни„црни гавранови“, одвозећи ухапшене из ћелија на Лубјахку насаслушање, у Краснопресненски успутни затвор, у Лефортово гдесу обављана мучења, на станицу у возове за Сибир. Овимапоследњима стража је викала: „Са ствари!“ и они су се опрашталиод другова. Кроз добро осветљене ходнике вукле су сезатвореничке ноге, звецкало је оружјеспроводника, а кад биспроводник и затвореник наишли на други такав пар, једног одзатвореника брзо би гурнули у зидни орман-–нишу и он би,чекајући, стајао у мраку.Прозори ћелија били су закуцани дебелим дрвеним даскама,светлост је споља продирала само кроз узане пукотине, доба дананије се одређивало према сунцу и звездама, већ према затворскомраспореду. Електрично светло горело је двадесет четири сата такојарко да се чинило да врућина долази од тих ужарених сијалица.106Вентилатор је брујао даноноћно, али врели ваздух са јулскогасфалта није могао донети никакво олакшање. Ноћу би се тајврући, загушљиви ваздух уливао у плућа, у главу и причињаваонеиздрживу бол.Ујутро би се у ћелије враћали људи са ноћних саслушања и,изнемогли, падали на дашчани лежај; једни су стењали и јечали,други су седели непомично, зурећи округлим очима у празно,трећи су масирали натечене ноге и грозничаво причали. Неке су

уносили чувари а неке, које су саслушавали непрекидно данима,на носилима су односили у затворску болницу. У иследниковојсоби је загушљива, смрдљива ћелија изгледала рајски и човек јеједва чекао да види драга напаћена лица својих суседа.Све те десетине, хиљаде, десетине хиљада људи – секретарирејонских и обласних одбора, војни комесари, начелнициполитоделења, директори завода и совхоза, командири пукова идивизија, команданти армија, капетани бродова, агрономи, писци,зоотехничари, спољни трговци, инжењери, амбасадори, црвенипартизани, тужиоци, председници фабричких синдиката,професори – изражавале су различитост слојева које је усталасалареволуција. Поред Руса ту су били Белоруси, Украјинци,литвански и украјински Јевреји, Јермени, Грузини, спори иодмерени Летонци, Пољаци, житељи средњеазијских република.Сви они су као војници, радници, сељаци, незавршени студенти игимназијалци, занатлије које су оставиле своје радионице и пошлеу револуцију и грађански рат. Они су разбили армије Корниловаи Каледина, Колчака, Дењикина, Јуденича и Врангеља и каоширокабујица покуљали са рубова у дубину разрушене росијскеземље. Револуција је уништила процентну норму, имовинскицензус и племићке привилегије, све је окренула наглавачке, истотине хиљада људи – сељака, радника, занатлија, студената,омладине из вологодских села и јеврејских месташаца – почеле суда управљају у револуционарним одборима, среским игубернијским ванредним комисијама, среским одборима,совнархозима, утопима, губпродкомима, политпросвети,одборима за сеоску сиротињу. Почела је изградња нове државекакву свет још није видео. Нису се обазирали на жртве, суровости,лишавања – све је то било у име Русије и радног човечанства, уиме среће радног народа.А онда су дошле тридесете године, и младићи – учеснициграђанског рата, постали су четрдесетогодишњаци са проседомкосом. За њих је време револуције, одбора за сеоску сиротињу,првог и другог конгреса Коминтерне било младо, срећно иромантично време њиховог живота. Сада су седели у кабинетимаса телефонима и секретарицама, заменили су војничке блузе засакое и кравате, возили су се у службеним аутомобилима,навикли су се на добра вина, бање, најбоље лекаре, али ипак је107време буђоновки36, кожних јакни, просене каше, покиданихчизама, планетарних идеја и светске комуне остало најузвишениједоба њиховог живота. Нису они нову државу градили због вила иаутомобила. Нова држава је изграђена ради револуције. У имереволуције и нове Русије без спахија и капиталиста принете су свеоне жртве, почињено је све оно насиље.Наравно, поколење совјетских људи које је отишло између1936. и 1939. године није било монолитно.Први су под удар доспели фанатици који су рушили стари свет.Њихов патос, њихов фанатизам, њихова оданост револуцијисастојала се у мржњи према њеним непријатељима.Они су мрзели буржоазију, племство, малограђане, издајникерадничке класе – мењшевике и социјалисте-револуционаре,мрзели су здраве и снажне сељаке, опортунисте, војне стручњаке,

подмитљиву буржујску уметност, професоре који су се продалибуржоазији, кицоше са машнама, лекаре који се баве приватномпраксом, жене које пудеришу носеве и парадирају у свиленимчарапама, чисте и надмене студенте, попове, рабине, инжењерекоји носе своје сталешке капе са кокардама, песнике који као Фетпишу никоме непотребне песме о лепоти природе; мрзели суКауцког, Макдоналда; мислили су све најгоре о Бернштајну, иакога нису читали, иако је сам њихов живот потврђивао његове речи:циљ је ништа, кретање је све.Они су рушили стари свет и стремили новом, али га нису самии градили. Срца тих људи који су пролили толико крви, који сутако силно и страсно мрзели, била су детиње безазлена. Била суто срца фанатика, можда и лудака. Они су мрзели због љубави.Они су били динамит којим је партија рушила стару Русију,правећи место за нова градилишта, за темеље велике државности.А одмах за њима дошли су и први градитељи. Њихов патос јебио окренут ка стварању партијског државног апарата, каизградњи фабрика и завода, трасирању железничких пруга ицеста, копању канала, механизацији пољопривреде.То су били први црвени трговци, зачетници совјетског гвожђа,текстила,авиона. Они су, не гледајући да ли је дан или ноћ,сибирски лед или врели песак Каракума, полагали темеље иградили небодере.Гвахарија, Франкфурт, Завењагин, Гугељ...На прсте се могу избројати они од њих који су умрлиприродном смрћу!Поред њих деловали су партијски лидери, творци и вођенационалних совјетских република, крајева и области –Постишев, Киров, Варејкес, Бетал Калмиков, Фејзула Хоџајев,Мендељ Хатајевич,Ниједан од њих није умро природном смрћу!36 Врста капе, према Буђонију (С. М. Бyд_ннbй, 1883–1973), команданту Iкоњичке армије у грађ. рату и маршалу СССР-а.108То су биле велике личности – говорници, познаваоцикњижевности и филозофије, љубитељи поезије, ловци, весељаци ипивопије.Њихови телефони звонили су непрекидно, њихови секретарирадили су у три смене, али за разлику од фанатика и сањара онису умели и да се одмарају – знали су да уживају у великим,светлим вилама, у лову на вепрове и дивокозе, у веселимнедељним ручковима који трају сатима, у јерменском коњаку игрузијским винима. Они зими нису ишли у подераним кожнимкабаницама, и габарден њихових војничких, стаљиновских блузабио је скупљи од енглеског сукна.Све њих је одликовала енергичност, јака воља и потпунанечовечност. Сви они – и поклоници природе, и љубитељипоезије и музике, и весељаци – били су нечовечни.Њима је било јасно да се нови свет гради због народа. Нималоих није збуњивало то што су међу препрекама које ометајуизградњу новог света највеће управо у самим радницима,сељацима, интелигенцији.Понекад се чинило да огромна енергија, несаломива воља и

безгранична окрутност вођа новог света постоји једино зато, да бисе натерало човека да ради на силу, прековремено, без слободнихдана; да гладује, спава у баракама, добија ништавну плату ипритом плаћа невиђене у историји посредне порезе, зајмове,таксе.Али човек је градио оно, што човеку није било потребно; билису му бескорисни и Беломорско-Балтички канал, и арктичкирудници, и железничке пруге у поларном кругу, и огромнефабрике скривене у тајги, и моћне хидроелектране тамо гденадалеко нема градова и људи. Често се чинило да су и држави, ане само људима, непотребне те фабрике, пустињска мора иканали. Понекад се чинило да су та огромна градилишта потребнасамо зато, да би се милионске масе људи оковале тешким радом.Маркс, највећи марксиста Лењин и највећи настављач њиховогдела Стаљин су за прву истину револуционарног учењапрогласили примат економије над политиком.И нико од градитеља новог света није се замислио над тим да,градећи огромне фабрике непотребне људима а често и држави,они заправо руше Марксову тезу.У основи државе, чије је темеље поставио Лењин а коју јеизградио Стаљин, није била економија, већ политика.Политика је одређивала садржај Стаљинових петолетки,планове великих радова. Политика је, а не економија, управљаласвим поступцима Стаљина, његовог Совјета народних комесара,његовог Госплана, његових народних комесаријатаза тешкуиндустрију, пољопривреду, трговину.Градитељи нису сматрали, као у време грађанског рата, да севрши Светска револуција, да се ствара Свеопшта комуна. Али су109ипак веровали да је социјализам изграђен у једној земљи – младој,новој Русији – зора светског социјалистичког дана.А онда је дошла 1937. година и затвори су се напунилистотинама хиљада људи који су припадали поколењу револуције играђанског рата. Они су били ти који су створили и одбранилисовјетску државу, они су били њени очеви и истовремено њенадеца. А сад су се капије затвора, које су они изградили занепријатеље нове Русије, затвориле за њима, страшна силапоретка који су сами створили обрушила се на њих, моћдиктатуре, мач револуције који су сами исковали, пао је нањихове главе. Многи су мислили да је наступило време хаоса ибезумља.Зашто су им изнуђивали признања за злочине које нисупочинили, зашто су их прогласили непријатељима народа,изоловали их од оног живота који су сами створили и одбранилиу биткама?Изгледало им је сумануто да их изједначују са онима, које су исами мрзели и презирали, које су немилосрдно и фанатичноистребљивали као бесне псе.Доспели су у ћелије и логорске бараке где су их чекалимењшевици, бивши фабриканти и спахије које су они ту исместили.Некима се чинило да је у држави извршен преврат, да су властосвојили непријатељи и да се ти непријатељи сада, користећи

совјетски језик и совјетске појмове, обрачунавају са онима који сузамислили и остварили совјетску државу.Дешавало се да се на дашчаним лежајевима један поред другогнађу секретар рејонског одбора, разоткривен као непријатељнарода, и нови секретар који га је разобличио и за кога се ускороиспоставило да је и сам непријатељ народа, а после месец дана ућелији би се нашао и трећи секретар – онај који је разобличиодругог да би убрзо и сам био проглашен за непријатеља. Све сеизмешало – клопарање точкова композиција које су ишле насевер, лавеж вучјака, шкрипа чизама и лаких женских ципелицапо снегу тајге, шкрипа иследниковог пера, шкрипа лопата које усмрзутој земљиископавају јаме за умрле од скорбута, од срца, одсмрзањања; речи оних који се кају на партијским састанцима ионих који побледелим, мртвачким уснама понављају заиследником: „Признајем да сам, поставши плаћени агентиностране обавештајне службе, вођен зверском мржњом премасвему што је совјетско, припремао терористичке акте противруководилаца совјетске државе, да сам снабдевао шпијунскиминформацијама...“Пригушени дебелим бутирским и лефортовским зидовима,непрестано су се могли чути пуцњи из пушака и пиштоља – деветграма олова у груди или потиљак оним хиљадама и десетинамахиљада невиних, који су разоткривени у терористичкој ишпијунској делатности.110На слободи су се градитељи новог света питали: „Хоће ли доћии по мене?“ Чекали су звоно на вратима усред ноцл, шкрипу гумааутомобила који се зауставља испред капије.У хаосу, бесмислу, безумљу лажних оптужби одлазило јепоколење грађанског рата, стизало је ново време, појављивали сусе нови људи...11119Лав Наумович Меклер. Љова. На слободи је носио ципеле бројчетрдесет пет, одело шивено у Москви број педесет осам. И чланму је био педесет осам, са тачкама „издаја домовине“, „терор“,„диверзија“ и још понешто.Нису га стрељали вероватно само зато што је био ухапшен насамом почетку, кад још није било такве слободе у извршавањусмртне казне.Прошао је, шкиљећи кратковидо и расејано, спотичући се, свекругове затворског и логорашког пакла и преживео зато, што га јепламен вере, који је од детињства пржио његову утробу, сачуваоод смрзавања на минус четрдесет и под леденим ветром, оддистрофије и од скорбута; није се удавио кад је на Јенисејупотонула баржа пуна кажњеника и није умро од крвавог пролива.Нису га преклали криминалци, није умро у самици, није ганасмрт пребио чекиста на саслушању. Није био стрељан у времемасовне чистке, кад су стрељали сваког десетог.Откуд у њему, сину мрзовољног и препреденог бакалина изградића Фастов, ученику трговачке школе који је читао књиге„Златне библиотеке“ и Луја Бусенара, откуд у њему тај неугасиви

пламен фанатизма?Ни он, ни његов отац нису гомилали у себи мржњу премакапитализму ни у рударским окнима, ни у задимљеним и прљавимфабричким погонима.Шта је у њему изградило душу борца? Пример Жељабова иКаљајева, мудрост „Комунистичког манифеста“, патња сиротињекоју је виђао на сваком кораку?Или се тај пламен, тај жар крио у хиљадугодишњем безданунаследности, спреман да букне у борби са легионарима римскогцезара, са ломачама шпанске инквизиције, у гладној екстазиталмудторе, у локалној самоодбрани за време погрома?Можда су вишевековни ланац понижавања, тегобноствавилонског ропства, срамни гето и беда јеврејске понизностипородили и исковали помамну жудњу, која је усијала душубољшевика Лава Меклера?112Својом неприлагођеношћу на овоземаљски живот изазивао јеподсмех и дивљење. Некима је изгледао као светац – комсомолскипредводник у покиданим сандалама, раскопчаној цицаној кошуљи,без капе, бујне коврџаве косе; комесар ратног пука, у поцепаномкожном мантилу, са буђоновком са избледелом, као да јеискрварила, црвеном звездом. И исто тако неуредан, необријан,зими у огртачу без дугмади, он, народни комесар украјинскогправосуђа, излазио је из аутомобила и ишао у свој кабинет.Изгледао је беспомоћно, као да није од овог света, али људи судобро памтили како су га слушали војници на фронтовскимми–тинзима и како су ишли за њим на усијане од паљбеВрангељове митраљезе.Он је био проповедник, апостол и борац светскесоцијалистичке револуције. Он би за револуцију без оклевања даосвој живот, љубав жене, све своје најближе. Само једно не би дао– срећу; жртвовавши за револуцију све што је драго човеку наземљи, попевши се за њу на ломачу, он би био срећан.Будуће светско царство изгледало му је неописиво лепо, и радињега Меклер је био спреман на најсуровије насиље.А по природи је био ретко благ и добар; комарца који би мусисао крв не би ударио шаком већ би га нежно кврцнуо прстом;буву ухваћену на месту злочина завијао је у папирић и износионапоље.Његово служење добру и револуцији обележеноје крвљу иодсуству сваког сажаљења.Са својом револуционарном принципијелношћу послао је узатвор оца, сведочећи против њега на колегијуму губернијскечеке. Грубо и намргођено се окренуо од сестре, која га је молилаза свог мужа – саботера.Са својом благошћу био је немилосрдан према свима којимисле другачије. Револуција му је изгледала беспомоћна, детињеповерљива, окружена издајом, суровошћу зликоваца,прљавштином развратника.И зато је био немилосрдан према њеним непријатељима.На његовој револуционарној савести била је само једна мрља –тајно од партије помагао је старој мајци, удовици човека којег сустрељали казнени органи, и, кад је она умрла, дао је паре за

сахрану према религијском обреду; то је била њена последњајадна воља.Извор његовог речника, мишљења и поступака биле су књигенаписане у име револуције, револуционарно право,револуционарни морал, поезија револуције и њена стратегија,држање њених војника, њене визије, њене песме.Њеним очима гледао је на звездано небо и пролећно лишћебреза, из њене најслађе чаше пио је лепоту прве љубави, крозњену мудрост сазнавао је о борби патриција и робова, феудалацаи сељака, о класним биткама фабриканата и пролетера. Она му јебила мајка, љубавница, сунце, судбина.113А онда га је његова револуција бацила у ћелију унутрашњегзатвора, избила му осам зуба, шутирајући га официрскимчизмама, псовала га и тражила да он, њен син, љубавник иапостол призна да је био њен тајни тровач, њен смртнинепријатељ.Наравно да је се није одрекао, ни на трен није ослабила његовавера на стосатнитн саслусањима, није ослабила ни онда кад је,лежећи на поду, видео блистави, изгланцани врх чизме од бокс-коже поред својих крвавих уста.Револуција је на тим вишедневним саслушањима са мучењембила груба, тупа и бездушна; верност и кротко трпљењебољшевика Лава Меклера само су појачавали њену помаму.Тако се распомами газда који жели да отера дворишног пса кадсе овај запути за њим. Испочетка убрзава корак, онда виче на његаи топће ногама, затим га шутне и гађа камењем. Пас мало одскочи,удаљи се па се заустави, а кад се газда након неколико десетинаметара осврне, види како за њим журно и одано ћопа осакаћенаживотиња.И најмрскије, најодвратније за газду су оне кротке, тужне,фанатично одане псеће очи.Та псећа љубав изазива газдин бес, а животиња види тај бес алине може да схвати одакле и зашто то. Пас не може да схвати дасвојом ужасном неправедношћу према њему газда жели бар малода умири савест. Псећа понизност и оданост су га разбеснеле, збогте оданости мрзео га је више него вукове од којих је пас некадбранио његов родни дом. Хтео је грубошћу да угуши псећу љубав.Пас је ишао за газдом, запрепашћен његовом изненадном,безразложном суровошћу.Зашто? Зашто?Пас није могао да схвати да та изненадна мржња према њемуније бесмислена, већ сасвим објашњива.У тој мржњи се испољавала закономерност, јасна, математичкалогика. А псу се чинило да је то грешка, хир, можда лудило, чаксе почео плашити за газду, ишао је за њим не због себе већ збогРјега, јер, волео га је.А овај је већ схватио да пас неће одустати, знао је да му остајесамо једно – да га удави, устрели.И да му убиство пса који га је обожавао не би лежало насавести нити изазвало осуду суседа, газда је решио да претвори псау свог непријатеља – нека пас пре смрти призна да је хтео да гаугризе.

Лакше је убити непријатеља него пријатеља.Јер у оном, првом његовом дому, који је подигао усредрушевина, у дому његове младости, у дому његових чистихмолитава, пас је био његов пријатељ, чувар, нераздвојни сапутник.И зато нека сад призна да се удружио са вуковима.114Пас до краја није могао да схвати једноставну ствар – газда јенапустио дом свог младалачког заноса и молитве, преселио се удом мермера и стакла, и сеоски пас му је постао непотребан, и несамо да му је био непотребан – био му је на терету, могао је битиопасан. И зато га је убио.11520Прошле су године, слегла се прашина и разишла магла која јесметала да се види оно што се догађало. Оно што је изгледало каохаос, безумље, самоистребљење, стицај бесмислених околности,оно што је својом несхватљивом, трагичном апсурдношћуизлуђивало људе, постепено је почело показивати своје оштре ијасне црте новог живота, нове стварности.Судбина револуционарног поколења почела се указивати нанов начин, логичан, а не мистичан. Тек сад је Иван Григорјевичпочео да спознаје нову судбину земље, рођену на костимауништеног поколења.То бољшевичко поколење формирало се у данима револуције,у време хегемоније светске комуне, у добровољном раду суботом.Преузело је на себе наслеђе светског и грађанског рата – расуло,глад, пегави тифус, анархију, бандитизам; кроз Лењинова уста јепрогласило постојање партије која може извести Русију на новипут. Преузело је на себе, без оклевања, наслеђе вишевековнеруске царске самовоље, уз коју су се рађале и умирале десетинегенерација, знајући сатно за једно право – кметско.Бољшевичко поколење времена грађанског рата је подЛењиновим вођством учествовало у рушењу Уставотворнескупштине и ликвидацији револуционарно-демократских партија,које су се бориле против руског апсолутизтна.Бољшевичко поколење грађанског рата није веровало услободу личности, слободу говора и штампе у оквиримабуржоазне Русије.Оно је, као и Лењин, сматрало недовољним, занемарљивим онеслободе, о којима су маштали многи револуционари радници иинтелектуалци.Млада држава је ликвидирала демократске партије,рашчишћавајући пут за совјетску изградњу. Крајем двадесетихгодина те партије су биле потпуно уништене а људи, који су завреме цара седели по затворима, поново су доспели у затворе, наробију.Тридесете се подигла секира свеопште колективизације.116Ускоро се секира подигла поново, да би се спустила на самопоколење грађанског рата. Мањи део тог поколења је преживео,али његова душа, његова вера у светску комуну, његовареволуционарна романтична снага нестала је са онима, који су

ликвидирани 1937. године. Они што су остали и наставили даживе и раде, прилагодили су се новом времену и новим људима.Нови људи нису веровали у револуцију, они нису били децареволуцијенего деца државе коју је револуција створила.Новој држави нису били потребни свети апостоли, силовити,фанатични градитељи, следбеници пуни вере. Новој држави нисубиле потребне чак ни слуге, већ само послушници. Забрињавалоју је једино то, што су њени послушници често били исувишеситне душе, уз то склоне лоповлуку.Терор и диктатура су прогутали своје зачетнике. И држава,која је изгледала као средство, постала је циљ. Људи који суизградили ту државу мислили су да је она средство остварењањиховог идеала. А испоставило се да су њихове маште, њиховиидеали били средство велике и страшне државе. Држава се одслуге претворила у грозног господара. Није то народу биопотребан терор деветнаесте, није то народ уништио слободуговора и штампе, није народу требала смрт милиона сељака –сељаци су и били највећи део народа, није народ слао људе узатворе и логоре 1937. године, нису народу требалеистребљивачке депортације у сибирску тајгу Татара са Крима,Калмика, Балкараца, већ русификованих Бугара и Грка, Чечена иНемаца из Поволжја, није народ уништио слободу да сеје,радничко право на штрајк, није народ створио чудовишну разликуизмеђу вредности и цене робе.Држава је постала газда, национално је из форме прешло усадржај и постало суштина, протерало је социјалистичко уомотач, фразеологију, љуску, спољашњу форму. Са трагичномочигледношћу искристалисао се најважнији закон људскогдруштва: слобода човека је изнад свега, и нема на свету таквогциља ради којег би се она могла жртвовати.11721И, чудна ствар, размишљајући о тридесет седмој, размишљајућио женама које су послате на робију због својих мужева, сећајућисе тоталне колективизације и глади на селу, размишљајући озаконима који су предвиђали затворску казну за раднике којизакасне на посао двадесет минута и осам година логора за сељакекоји су узели неколико класова, Ивану Григорјевичу готово даникад није био пред очима човек са брадицом, у чизмама ивојничкој блузи.Лењин! Као да се његов живот и није прекинуо 21. јануара1924. године.Своје мисли о Лењинуи Стаљину Иван Григорјевич је понекадзаписивао у школску свеску коју је оставио Аљоша.Све победе партије и државе везане су за Лењиново име. Али иза све оно ужасно што се десило у земљи он је постао одговоран.Његов револуционарни жар, његови говори, чланци, прогласинашли су одјек и у догађајима на селу, и у 1937. години, и у новомчиновништву, новом малограђанству и у судбини логораша.И постепено, са годинама, испотиха су се мењале цртеЛењиновог лица, мењао се изглед студента Волође Уљанова,младог марксисте Туљина, сибирског депортирца, револуционара-

емигранта, публицисте и мислиоца Владимира Иљича Лењина,мењало се лице човека који је прогласио еру светскесоцијалистичке револуције, творца револуционарне диктатуре уРусији који је ликвидирао све револуционарне партије осим онеједне која му је изгледала као најреволуционарнија, који јеликвидирао Уставотворну скупштину, где су се нашлипредставници свих класа и партија постреволуционарне Русије истворио Совјете чији су представници, по његовој замисли,требали бити само револуционарни радници и сељаци. Мењале сусе Лењинове црте, познате са портрета, мењало се лице првогпредседника совјетске владе Владимира Иљича Уљанова-Лењина.Лењиново дело је живело и даље, и лице умрлог Лењинапопримало је оне црте које је попримало његово дело.118Он је био интелектуалац, потекао је из породице радничкеинтелигенције, његове сестре и браћа били су радничкиреволуционарни интелектуалци, његов старији брат, Александар,народовољац, постао је херој и свети мученик револуције.37

Аутори књига сећања пишу да је Лењин и као вођа револуције,творац партије, председник совјетске владе остао сасвимједноставан човек. Није пушио ни пио и, вероватно, ниједном уживоту никог није опсовао. Његово слободно време, његов одморбили су студентски једноставни – музика, позориште, књиге,шетња. Његова одећа била је увек демократична, готовосиромашна.Зар је то он, који је у старом сакоу и са изгужваном краватомишао у позориште на галерију, слушао „Апасионату__________“, много путачитао „Рат и мир“, он, мио мајчином срцу, вољен од сестараВолођа постао творац државе која је својим највишим орденом –орденом Лењина – украсила груди Јагоде, Јежова, Берије,Меркулова, Абакумова?Лидија Тимашук је награђена орденом Лењина на годишњицуЛењинове смрти; да ли је то значило да је његово дело уништеноили да, напротив, тријумфује?Пролазиле су године петолетки, пролазиле су деценије, великидогађаји пуни ужарене савремености су се димили и окамењивалистегнути цементом времена, претварали су се у историју совјетскедржаве....А векови ће већ досликати Његов незавршени портрет...Да ли је сам песник разумео трагични смисао онога шта јенаписао? Црте Лењиновог карактера запажене од стране биографаи писаца мемоара које су изгледале основне и које су очаралемилионе срца и умова, биле су неважне за историју; историјадржаве росијске није издвојила и уградила у себе те људске цртеЛењиновог карактера, већ их је одбацила као баласт. Историјидржаве није требало ни Лењиново слушање „Апасионате“ сапоклопљеним очима, ни признавање величине дела „Рат и мир“,ни скромни Лењинов демократизам, ни његова срдачност и пажњапрема онима малима – секретарима, шоферима, ни његовиразговори са сеоском децом, ни његова благост према домаћимживотињама, ни његов душевни бол кад се Мартов од пријатељапретворио у непријатеља.А све оно што је било случајно, привремено, настало услед

посебних околности рада у илегали или жестоке борбе у првимсовјетским годинама, испало је врло постојано и битно.Баш она црта Лењиновог карактера, незапажена од странемемоариста, која је довела до наредбе да се изврши претрес кодПлеханова кад је овај био на самрти, и оне црте које су условиле37 Александар Уљанов је ухапшен и погубљен због припреме атентата наАлександра III 1887. године.119потпуну нетрпељивост према политичкој демократији – баш онесу се развиле.Фабрикант и трговац – пореклом сељак – живећи у својој вили,путујући по свету властитом јахтом, чува црте свог сељачкогкарактера – склоност према чорби од купуса, обичном рускомквасу, једноставном народном изражавању. Маршал у униформиопшивеној златом задржава склоност према цигарети смотаној одкрџе, памти груби хумор војничких шала.Али значе ли те црте истовремено и бригу за милионе људикоји су својим животом и радом везани за фабрике, за кретањеакција, за покрете трупа?Капитал и генералска слава не стичу се склоношћу премачорби од купуса и јефтиним цигаретама.Једна мемоаристкиња описује, како је у Швајцарској пошла упланине у недељну шетњу са Владимиром Иљичем. Попели су сена врх и, задихани од стрмог успона, сели на камен. Изгледало једа очи Владимира Иљича упијају сваки делић алпске лепоте.Млада жена је замишљала како поезија испуњава Лењинову душу.А он је уздахнуо и рекао: „Ах, како нам сметају ти мењшевици!“Та симпатична епизода открива нам нешто о Лењиновојприроди: на једном тасу је божији свет, на другом – партијскествари.Велики Октобар је изабрао оне Лењинове црте које су муодговарале, а остале је одбацио.Током историје руског револуционарног покрета цртенародољубља, својствене многим руским револуционарниминтелектуалцима, чија је кроткост и спремност на муке, чини се,била непревазиђена од времена раног хришћанства, измешале сусе са дијаметрално супротним цртама такође својственим многимруским револуционарним реформаторима – презиром премаљудској патњи и потпуним одсуством саосећања, обожавањемједино апстрактних принципа, одлучношћу да се униште не саминепријатељи, него и саборци чим негде мало одступе од једнакогса њима схватања тих апстрактних принципа. Секташкафанатичност, спремност да се угуши постојећа, жива слобода радислободе замишљене, да се нарушавају основни принципи мораларади принципа будућности, испољавали су се и у карактеруПестеља, и у карактеру Бакуњина и Нечајева, и у неким изјавамаи поступцима народовољаца.Не, нису само љубав и саосећање повели те људе путемреволуције. Корени тих карактера леже далеко ухиљадугодишњим недрима Русије.Људи са таквим карактерима постојалису и у ранијимвековима, али их је двадесети извео иза кулиса на главнупозорницу живота.

Тај карактер се усред човечанства понашаг као хирург у својојклиници – његово интересовање за болеснике и њихове породице,његове шале, његове расправе, његова борба против дечијег120бескућништва и брига о радницима који су стигли у године запензију – све је то неважно, спољашње, за пред светом. Душахирурга је у његовом ножу.Најважније у тим људима је њихова фанатична вера у свемоћхируршког ножа. Хируршки нож је велики теоретичар, први међуфилозофима двадесетог века.Током свог педесетчетворогодишњег живота Лењин није самослушао „Апасионату“, ишчитавао „Рат и мир“, водио љубазнеразговоре са сељацима, бринуо има ли његов секретар зимскикапут, дивио се руској природи. Да, постоји лик, али постоји илице.И лако можемо замислити мноштво Лењинових црта и особинакоје су се испољавале у нормалном свакодневном животу, оном,који је неминован за све људе, били они вође народа, лекари-–стоматолози, кројачи женске тоалете.Те човекове црте се испољавају током целог дана – док сеујутру умива, док једе кашу, гледа кроз прозор на згодну женукојој је ветар задигао сукњу, чисти зубе шибицом, док јељубоморан на супругу или изазива њену љубомору, док гледа укупатилу своје голе ноге и чеше се испод пазуха, док у нужникучита делове новина, настојећи да их састави и добије цео текст,док испушта непристојне звуке и, покушавајући да их прикрије,искашљава се или певуши.Такве или сличне ствари постоје у животу и великих и малихљуди, па су морале постојати и у Лењиновом животу.Можда се Лењину појавио стомачић зато што је много јеомакароне са уљем, претпостављајући их храни од поврћа.Можда је имао непознате јавности свађе са НадеждомКонстантиновном због избегавања прања ногу и зуба, или нерадогмењања кошуље са умашћеном крагном.И није немогуће пробити се кроз редуте који стварају тобожељудски, а заправо сасвим условни, узвишени лик вође, налактовима допузати до праве Лењинове природе о којојмемоаристи никад не говоре.Али шта би нам дало познавање правих, свакодневних, тајних,скривених од историје Лењинових црта и особености понашања укупатилу, спаваћој соби, трпезарији? Да ли би нам то помогло дабоље разумемо лидера нове Русије, утемељивача новог светскогпоретка? Да ли би се тако пронашла права, дубока веза измеђуЛењиновог карактера и карактера државе коју је основао? Алионда бисмо морали претпоставити да су особине Лењина каополитичког лидера еквивалентне особинама Лењина као обичногчовека. А таква претпоставка била би сасвим произвољна, па јетиме и недопустива. Јер таква веза може у једној ствари битидиректна, док у нечем другом уопште не мора постојати.На пример, лични, приватни односи. Кад би ноћио кодпријатеља, или у заједничким шетњама, или помажући друговима,Лењин је увек био деликатан, учтив, пажљив. И истовремено и121

одувек, одликовала га је немилосрдност, оштрина, грубост премаполитичким противницима. Никад није допуштао могућност да суњегови противници макар делимично у праву, да он макарделимично греши.„Продана душа... лакеј... слуга... најамник... агент... Јудакупљен за тридесет сребрњака...“ – то су речи којима је Лењинкарактерисао своје опоненте.Лењин у спору никад није ишао на то да убеди противника. Онсе уопште и није обраћао том противнику, већ сведоцима спора.Циљ му је био да пред сведоцима спора исмеје, искомпромитујесвог противника. Такви сведоци спора могли су бити неколицинанајближих пријатеља, хиљаду делегата на конгресу или милионичиталаца новина.Лењин у спору није тражио истину, већ победу. Морао је посваку цену победити, а да би се победа остварила добра су свасредства. Одговарало је и подметање ноге, и симболичан шамар, исимболичан, услован, омамљујућ ударац песницом по потиљку.И испоставља се да обичне, породичне Лењинове особиненемају никакве везе са особинама лидера новог светског поретка.А после, кад је спор прешао са страница новина и часописа наулице, на житна и бојна поља, испоставило се да су и овдепригодна сурова и нечасна средства.Лењинова _________нетолерантност, непоколебљива устремљеност кациљу, презир према слободи, окрутност према онима који миследругачије и способност да без оклевања збрише са лица земље несамо тврђаве, него и сеоске општине, срезове, губерније које биоспориле да је он у праву – све те особине нису се појавиле кодЛењина после Октобарске револуције. Оне су постојале и кодВолође Уљанова. Оне имају своје дубоке корене.Све његове способности и сва његова воља били су подређениједном циљу – освајању власти.Био је спреман све да жртвује за то, и заиста је принео нажртву, убио је, ради освајања власти, оно најсветије што је Русијаимала – њену слободу. Та слобода је била детиње беспомоћна,неискусна. Одакле искуство осмомесечном детету, рођеном уземљи хиљадугодишњег ропства?Особине интелектуалца које су изгледале као прави садржајЛењинове душе и Лењиновог карактера, чим би дошло до правогпосла, одлазиле би у спољашњост, у безначајну форму, и његовкарактер би се исказао у гвозденој, несаломивој, помамној вољи.Шта је водило Лењина путем револуције? Љубав премаљудима? Жеља да се превазиђе сиромаштво сељака, беда иобесправљеност радника? Вера у праведност марксизма и својупартијску истину?Руска револуција за њега није била руска слобода. Али онникад није стремио власти за себе лично.У томе је једна од Лењинових специфичности: сложеносткарактера рођена из једноставности карактера.122Да би човек тако жудно и силовито стремио ка власти,потребно је да има огромно политичко частољубље и огромновластољубље. То су грубе и једноставне особине. Али тајполитички частољубац, способан на све у свом стремљењу ка

власти, приватно је био изванредно скроман и није освајао властза себе. Ту се завршава једноставност и почиње сложеност.Замислимо да је Лењин као човек био једнак Лењину-политичару. Карактер таквог човека био би примитиван и груб,насилан, тирански, немилосрдан, догматичан, јаросночастољубив.Човека са таквим карактером у свакодневном животу, у односупрема жени, мајци, деци, познаницима, сустанарима непријатно јеи замислити.А овде је било сасвим другачије. Човек на светској аренипредстављао је наличје човека у приватном животу. Плус иминус, минус и плус.И добијамо нешто сасвим другачије, сложено, понекадтрагично.Помамно политичко властољубље у споју са старим сакоом,шољом слабог чаја, студентском мансардом.Способност да се противник у спору угуши, угази у благо,несхватљиво је била спојена са пријатним осмехом,снебивљивошћу и деликатношћу.Неумољива окрутност, презир према највећој светињи рускереволуције – слободи, и одмах поред, у срцу истог човека, чистомладалачко усхићење предивном музиком и књигом.Први Лењин – обоготворени лик; други – монолитнапростачина коју су створили непријатељи револуције, човек којије спојио, слио у себи сурове црте лидера новог светског пореткаса примитивно грубим понашањем у обичном животу – јер самото су у Лењину видели његови непријатељи; најзад, онај Лењинкоји ми изгледа најближи реалности, и којег није лако разумети.12322Да би се разумео Лењин, није довољно посматрати његовеобичне људске особине, али ни упознати особине Лењина-политичара. Потребно је упоредити Лењинов карактер прво самитом о националном руском карактеру, а затим са судбином,карактером руске историје.Лењинов аскетизам, урођена скромност налик оној рускихходочасника, његова простодушност и вера одговарају народномидеалу животних учитеља, његова везаност за природу у ликуливада и шума одговара осећањима сеоских житеља. Његовапријемчивост за свет западне мисли, за Хегела и Маркса, његоваспособност да упије у себе и изрази дух Запада је испољавањедубоко руске црте коју је открио Чаадајев; то је оно разумевањесвета, запањујућа дубина руског попримања духа других народа,коју је Достојевски запазио код Пушкина. По тој особини Лењинје Пушкинов сродник. Ту особину је имао и Пјотр I.Лењинова опседнутост, дубока убеђеност налик је Авакумовомзаносу, Авакумовој вери. Авакум је изворна руска појава.38

У прошлом веку су домаћи мислиоци објашњавалиисторијскипут Русије особеностима руског националног карактера, рускомдушом, руском религиозношћу.Чаадајев, један од најумнијих људи деветнаестог века,разоткрио је аскетски, жртвени дух руског хришћанства, његову

византијску природу непомућену страним утицајима.Достојевски је сматрао да је свечовечност, стремљење касвељудском стапању права основа руске душе.Руски двадесети век воли да понавља она предсказања, која су оњему изрекли мислиоци и пророци Русије деветнаестог – Гогољ,Чаадајев, Белински, Достојевски.А и ко не би радо понављао о себи нешто такво...38 Протопоп Авакум (1620–82), вођа старовераца и жестоки противникреформи руске православне цркве у XVIII веку, спаљен са истомишљеницима утамници. У свом делу – првој руској аутобиографској прози – „Житијепротопопа Авакума које је он сам написао“ приказао је страдања своје породице,истомишљеника и своја лична.124Пророци деветнаестог века су предсказивали да ће се убудућ–ности Руси наћи на челу духовног развоја не самоевропских на–рода, него и читавог света.Они нису говорили о руској ратничкој слави, већ о славируског срца, руске вере и руског узора.„Птица тројка. . .“ „Руској души, свељудској исвеобједињавајућој, намењено је да прими у себе братску љубавсве наше браће, а напослетку можда и да изрекне последњу речвелике опште хармоније, братске вечне слоге свих племена поХристовом јеванђеоском закону...“ „Онда ћемо природно заузетисвоје место међу народима, којима је намењено да у човечанствуделују не само у својству овнова за рушење зидина, него и усвојству идеја...“ „Зар не јуриш тако и ти, Русијо, као тројка којунико не може престићи? Пут иза тебе је у облаку прашине,копита грме на мостовима...“А Чаадајев је генијално уочио поражавајућу црту рускеисторије: „...колосална чињеница постепеног поробљавања нашегсељаштва, која представља ништа друго до строго логичнупоследицу наше историје.“Неумољиво гушење личности било је стални пратилацхиљадугодишње историје руског народа. Слуганско потчињавањеличности владаруи држави. Да, и те су црте запажали испомињали руски пророци.И упоредо са гушењем човека од стране кнеза, спахије, цара идржаве, пророци Русије су увиђали непознату западном светучистоћу, дубину, јасност, Христову снагу руске душе. Они су њој,руској души, предвиђали велику и светлу будућност. Они су сеслагали у томе, да је у руској души идеја хришћанства задобиланедржавну, аскетску, византијску, антизападну форму, и да ће сесиле, својствене руској народној души, изразити у моћном утицајуна европске народе, да ће очистити, преобразити, освештати удуху братства западни свет, и да ће тај свет радо и са пунимповерењем поћи за руским свечовеком. Та пророчанстванајбољих умова и срца Русије имају једну заједничку кобну црту.Сви су они видели снагу руске душе и прорицали јој велики значајза свет, али нису увиђали да је особености руске душе изградиланеслобода, да је руска душа хиљадугодишња робиња. Шта можедонети свету хиљадугодишња робиња, све и да постане свемоћна?А онда је – чинило се – деветнаести век најзад приближиовреме које су предсказивали руски пророци, време када се Русија,

толико пријемчива за туђе проповеди и туђе узоре, Русија која јежедно гутала и упијала туђе духовне утицаје, почела самаспремати да утиче на свет.Сто година је Русија упијала заносну идеју слободе. Сто годинаје Русија пила устима Пестеља, Риљејева, Херцена, Чернишевског,Лаврова, Бакуњина, устима својих писаца, мученичким устимаЖељабова, Софије Перовске, Тимофеја Михајлова, Кибаљчића,125устима Плеханова, Кропоткина, Михајловског, устима Сазанова иКаљајева, устима Лењина, Мартова, Чернова, устима својихинтелектуалаца-неплемића, својих студената, својих напреднихрадника – мисао филозофа и мислилаца западне слободе. Тумисао су доносиле књиге, катедре универзитета, хајделбершки ипариски студенти,чбносиле су је чизме Наполеонових војника,доносили су је инжењери и просвећени трговци, доносили су јесиромашни неплемићи са Запада, чије је осећање људскогдостојанства изазивалочуђење и завист руских кнежева.И најзад, оплођена идејама слободе и људске вредности,одиграла се руска револуција.Шта је учинила руска душа са идејама западног света, како их јепреобразила у себи, у какав их је кристал издвојила, какавизданак се спремала да пусти из подсвести историје?„...Русијо, куда тако јуриш? ...Не одговара...“Као просци пред младом Русијом, која је збацила оковецаризма, прошле су десетине, можда и стотине револуционарнихучења, веровања, лидера, партија, пророчанстава, програма...Пожудно, страствено и са надом гледале су вође руског прогресау невестино лице.Опколили су је у широком кругу – умерењаци, фанатици,трудбењаци, народњаци, радникољупци, сељачки заштитници,просвећени фабриканти, светољубиви духовници, јароснианархисти.Невидљиве и неопипљиве нити везивале су их са идејамазападних уставних монархија, парламената, образованихкардинала и епископа, фабриканата, просвећенихземљопоседника, вођа радничких синдиката, проповедника,универзитетских професора.Велика робиња је свој оцењивачки, сумњичави погледзауставила на Лењину. Он је био њен изабраник.Он је, као у старој бајци, одгонетнуо њену тајну мисао, схватиоје њене жеље и снове.Да ли је добро схватио?Он је постао њен изабраник и зато што је он изабрао њу, и затошто је она изабрала њега.Она је пошла за њим јер јој је обећао брда и долине, ииспочетка је ишла радо, са поверењем, веселим пијаним путемобасјаним запаљеним спахијским имањима, а онда је почела дазастајкује, да се осврће око себе, уплашена путем на којем сенашла, али је истовремено осећала све чвршћи стисак гвозденеруке која ју је водила.А он је ишао, пун апостолске вере, водио је за собом Русију,несвестан свог заноса и опијености. У њеном послушном кораку,у њеној новој, након свргавања цара, покорности, у њеној

излуђујућој податности, тонуло је, пропадало, мењало се све штоје он донео Русији са слободољубивог, револуционарног Запада.126Њему се чинило да у његовој непоколебљивој, диктаторскојсили лежи залог чистоће и очувања онога у шта је веровао, шта једонео својој земљи.Он се радовао тој сили, поистоветивши је са исправношћу својевере и одједном, на трен, са страхом увидео да управо у тојњеговој непоколебљивости, окренутој према мекој рускојпокорности и пријемчивости, лежи његова немоћ.И чим чвршћи је био његов корак и тежа рука, чим је Русијабила податнија његовом ученом и револуционарном насиљу, тиммања је била његова способност да се бори против заиста сатанскеснаге ропске прошлости.Као хиљадугодишња ракија, јачало је у руској души кметско,ропско начело. Као царска вода, која се дими од властите снаге,оно је растворило метал и со људског достојанства,преобликовало душевни живот код Руса.Девет стотина година су руска пространства, која на првипоглед изазивају осећај душевне ширине, слободе и срчаности,била нема реторта ропства.Девет стотина година је трајао пут Русије од дивљих шумскихнасеља, од чађавих колиба са огњиштима без димњака, одиспосничких ћелија, од дрвених бојарских двораца до уралскихфабрика, доњецког угља, петербуршких палата, Ермитажа, досвоје моћне артиљерије, до тулске металургије, до фрегата ипарних чекића.На први поглед стварао се осећај све веће просвећености иприближавања Западу.Али чита већа је била површинска сличност руског живота саживотом Запада, чим јаче су фабричка тутњава Русије, окретањеточкова њених кочија и возова, надимање њених бродских једара,кристална светлост у прозорима њених палата подсећали назападни живот, тим шира је постајала тајна провалија измеђунајскривеније суштине руског живота и живота Европе.Провалија је расла зато што је развој Запада праћен повећањемслободе, а развој Русије – повећањем ропства.Историја човечанства је историја његове слободе. Повећањељудске моћи изражава се пре свега у повећању слободе. Слободаније спозната нужност, као што је мислио Енгелс. Слобода јенешто управо супротно од нужности, слобода је превладананужност. Прогрес је у својој основи прогрес људске слободе. Па исам живот је слобода; еволуција живота је еволуција слободе.Суштина руског развоја била је врло необична – био је торазвој неслободе. Из године у годину слобода сељака је била свемања, топило се сељачко право на земљу, а међутим, руска наука,техника и просвећеност су расли, стапајучи се са растом рускогропства.127Рађање руске државности обележено је дефинитивнимпоробљавањем сељака: укинут је последњи дан сељачке слободе –двадесет шести новембар – Јурјев дан.39

Све мање је било „слободњака“ и „скитница“, а све више

кметова, и Русија је почела да излази на широки пут европскеисторије. Кмет везан за земљу постао је везан за власника земље, азатим и за службеника који је представљао државу и војску; газдаје добио право да суди свом кмету, а убрзо и право московскогмучења (тако су га прозвали пре четири векал – качење за рукесвезане на леђима и шибање. И јачала је руска металургија,повећавала су се стоваришта робе, јачала је држава и војска,свитало је јутро руске војне силе, ширила се писменост.Силовита делатност Пјотра I, зачетника руског научног ииндустријског прогреса, везана је са исто тако великим прогресомкметског права. Пјотр је по бесправљу изједначио кметове-сељакеи племићке слуге, и последње слободне људе – „беспосличаре“ –претворио у кметове. Претворио је у кметове „черносошњике“ насеверу и „однодворце“ на југу.40 Осим спахијског кметског правау Пјотрово време процветало је државно кметско право,помажући му у његовом просвећивању и прогресу. Пјотру сечинило да приближава Русију Западу, и на једном плану је тако ибило, али она провалија између слободе и неслободе и даље јерасла.Затим је наступила блистава епоха Јекатерине, епоха чудесногпроцвата руске уметности и просвете, епоха у којој је рускокметско право достигло свој врхунац.Тако су хиљадугодишњим оковима спојени руски прогрес ируско ропство. Стремљење ка светлости само је продубљивалоцрну јаму кметства.Деветнаести век је био посебан у животу Русије.У том веку је уздрман основни принцип руског живота – везапрогресаса кметством.Руски револуционари-мислиоци нису добро схватили значајослобођења сељака из кметства у деветнаестом веку.41 Тај догађај39 Јурјев дан/Ђурђевдан – „јесењи Јуриј“ 26. новембра, за руске сељаке је биоод великог значаја, јер су недељу дана пре и после њега имали право да пређу коддругог спахије; ово сељачко право укинуо је још 1597. Борис Годунов. (Цар1598–1605, али је управљао земљом 9 година пре ступања на престо).40 „Црнораличари“ су сељаци који су живели на слободној, ничијој земљи, а„једнодворци“ – припадници слоја између сељака и ситних племића,земљопоседници са врло мало земље.41 1861. године. Након пораза у Кримском рату 1853–56. са Турском (коју суактивно подржавале Француска и Енглеска, заоштрене друштвене кризе исељачких устанака, Александар II је 13. II 1861. потписао декрет о укидањукметства. Након изгубљеног рата против Јапана 1904–05. и тешке економскеситуације избила је I руска револуција 1905. године. (Њу је Николај II угушио укрви али је, такође, 17.октобра 1905. потписао манифест којим се прокламоваласлобода говора, штампе, савести и окупљања, и обећао је доношење Устава.)Након неуспеха и огромних губитака у I св. рату дошло је до Фебруарске128је, као што је показало наредно столеће, био револуционарнијинего Велика Октобарска социјалистичка револуција – тај догађајје уздрмао хиљадугодишње темеље Русије, темеље које није дираони Пјотр, ни Лењин – зависност руског развоја од раста и јачањаропства.Након ослобођења сељака су се револуционарни лидери,интелигенција, студенти почели бурно, силовито,самопожртвовано борити за Русији непознато људскодостојанство, за прогрес без ропства. Тај нови закон је био

потпуно стран руској историји, и нико није знао каква ће Русијапостати ако прекине хиљадугодишње везе свог развоја саропством, какав ће тада постати руски карактер.У фебруару 1917. пред Русијом се отворио пут слободе.Уместо тога, она је изабрала Лењина.Промене које је Лењин донео руском животу биле су огромне.Лењин је уништио спахијски поредак, фабриканте, трговце.Али ипак је – ма како то чудно и невероватно звучало – заодух руске историје одредио да и Лењин сачува проклетство Русије– повезаност њеног развоја са неслободoм, са ропством.Револуционари су само они, који ударе на темељ старе Русије –на њену ропску душу.И тако се десило да су револуционарна опседнутост,фанатична вера у исправност марксизма, потпуна нетрпељивостпрема свима који мисле другачије довели до тога, да је Лењин даоколосалан допринос развоју оне Русије, коју је мрзео свом снагомсвоје фанатичне душе.Заиста је трагично што је човек, који се искрено дивиокњигама Толстоја и музици Бетовена, допринео новомпоробљавању сељака и радника, претварању у лакеје из државниходаја за служинчад истакнутих делатника руске културе, као штосу били Алексеј Толстој, хемичар Семјонов, музичарШостакович.Спор, који су изазвале присталице руске слободе, најзад јеразрешен – руско ропство је и овај пут победило.Лењинова победа постала је његов пораз.Али Лењинова трагедија није била само руска трагедија, него исветска.револуције, пада монархије и октобарског бољшевичког преврата 1917. године.Након великих губитака и пораза у Авганистанском рату и, уосталом, непрестанотешке економске ситуације дошло је до распада Совјетског Савеза 1991. годинекоји је Михаил Горбачов покушао – неминовно неуспешно – да спречи својимреформама познатим као „перестројка“. Дакле, можемо видети да је држава руска(тј. росијска) одавно, хронично преосетљива на неуспехе у међународнимсукобима – сваки пораз на спољном плану изазивао је драматичне промене унутардржаве неслободе. Да совјетска армија није имала снаге да победнички уђе уБерлин 1945, односно да успесима на крају потисне у други план огромнегубитке током рата и забашури његово крајње лоше вођење, можемопретпоставити да би СССР нестао са мапе света пре 1950. године.129Да ли му је пало на памет да неће револуционарна Русија поћиза социјалистичком Eвропом, него да ће притајено руско ропствоизићи ван граница Русије и постати бакља која осветљава нов путчовечанству?Русија више није упијала слободни дух Запада – Запад јеопчњено гледао на руску слику развоја који је водио путемнеслободе.Свет је видео очаравајућу једноставност тог пута. Свет јесхватио каква је моћ народне државе изграђене на неслободи.Изгледало је да су се испунила предвиђања руских пророка одпре сто и сто педесет година.Али на какав чудовишан начин!Лењинова синтеза неслободе и социјализма уздрмала је светјаче него откриће атомске енергије.

Европски апостоли националних револуција нису пропустилида запазе тај пламен са Истока. Прво Италијани, а затим и Немципочели су на свој начин развијати идеје националног социјализма.А пламен је јацао и ширио се – прихватиле су га Азија иАфрика.Дакле, народи и државе могу се развијати у име силе и упркосслободи!То није била храна за здраве, то је био наркотик за неуспешне иболесне, слабе и заостале.Хиљадугодишњи руски закон развоја је захваљујући вољи,напорима и генију Лењина постао општи, светски закон.Лењинова нетрпељивост, упорност, непоколебљивост у односуна другачија мишљења, презир према слободи, фанатичност вере,суровост према непријатељима – све оно што је донело победуњеговом делу, рођено је, исковано је у хиљадугодишњимдубинама руског кметског живота, руске неслободе. Зато је ињегова победа послужила неслободи. А одмах ту, поред, и даље суживеле у њему безначајне особине драгог и скромног рускогинтелектуалца које су очарале милионе.Постоји ли још увек мистерија руске душе? Не, нема туникакве мистерије.А да ли је икад и било? Па шта би могло бити мистериозно уропству?И да ли је то заиста управо и само руски закон развоја? Зар јесамо руској души предодређено да се развија са растом ропства, ане слободе? Да ли је у томе зла коб искључиво руске душе?Не, наравно да није тако.Тај закон је одређен оним параметрима – а има их на десетине,можда и стотине – са којима се одвијала историја Русије.Није ствар у души. Све и да је у те параметре, у шуме и степе, умочваре и равнице, у поље сила између Европе и Азије, у рускутрагичну огромност, пре хиљаду годинаурастао неко други –Французи, Немци, Италијани, Енглези – закон његове историје биоби исти као закон руског развоја. И нису само Руси прошли тим130путем. Има много народа на свим континентима Земље који суиздалека и мутно или изближе и јасније упознали горчину таквогпута.Време је да одгонетачи Русије схвате да је само хиљадугодишњеропство створило мистичност руске душе.У одушевљавању византијском аскетском чистоћом,хришћанском кроткошћу руске душе такође живи нехотичнопризнавање постојаности руског ропства. Извори те хришћанскекроткости, те византијске аскетске чистоће исти су као извориЛењинове занесености, нетрпељивости, фанатичне вере – они су ухиљадугодишњој кметској неслободи.И зато су тако трагично погрешили пророци Русије. Где је та„руска душа – свељудска и свеобједињавајућа“ којој јеДостојевски прорекао да ће „изрећи последњу реч велике општехармоније, вечне братске слоге свих племена по Христовомјеванђеоском закону“?И у чему ли се то огледа та свељудска и свеобједињавајућадуша? Јесу ли руски пророци мислили да у обједињеном цвиљењу

бодљикаве жице која је затезана у сибирској тајги и окоОсвјенцима42 виде испуњење својих пророчанстава о будућемсвеопштем тријумфу руске душе?Лењин се умногоме разликује од пророка Русије. Бескрајно суму далеке њихове идеје кроткости, византијске хришћанскечистоће и јеванђеоског закона. Али, чудна.ствар, он јеистовремено заједно са њима. Ни он се, пошавши сасвим другим,својим путем, није потрудио да сачува Русију од хиљадугодишњемочваре неслободе, већ је, као и они, потврдио постојаноструског ропства. Све њих заједно родила је наша неслобода.Кметско начело руске душе живи и у руској вери, и у рускомневеровању, и у руском кротком човекољубљу, и у рускојобести, хулиганству и безобзирности, и у руском тврдичлуку ималограђанштини, и у руској покорној трудољубивости, и уруској аскетској чистоћи, и у тешком руском лупештву, и устрашној за непријатеље одважности руских војника, и у одсуствуљудског достојанства у рускомкарактеру, и у јаросном,самоубилачком бунтовништву руских устаника, и у заносусекташа; кметско начело имала је и Лењинова револуција, иЛењинова пријемчивост за револуционарна учења Запада, иЛењинова опседнутост, и Лењиново насиље, и победе Лењиноведржаве.Свуда у свету где постоји ропство рађају се овакве душе.Има ли наде за Русију, ако чак ни њени велики пророци нисуразликовали слободу од ропства?Има ли наде, ако генији Русије виде благу и светлу лепоту њенедуше у њеном покорном ропству?42 Аушвица.131Има ли наде за Русију, ако ни њен највећи реформатор, Лењин,није прекинуо већ, напротив, учврстио везу руског развоја санеслободом, ропством?Где је време руске слободне, људске душе? Када ће већ једномнаступити?А можда никад и неће?13223Лењин је умро, али није умро Лењинизам. Партија нијеиспустила власт коју је Лењин освојио. Лењинови другови,помоћници, саборци и ученици наставили су његово дело....они, што их је оставио он,У бујици подивљалој земљуМорају да окују у бетон.Њима не реци – Лењин умро је;Та смрт их није у очај довела;Још суровије и суморнијеОни настављају његова дела.Лењин је завојевао и оставио диктатуру партије, створио јеармију, милицију, ВЧК, школе за описмењавање одраслих,радничке факултете. Иза Лењина је остало двадесет осам томовасабраних дела. Ко ће од његових сабораца најдубље инајпотпуније упити и изразити својим карактером, срцем и умомправу суштину лењинизма? Ко ће преузети Лењиново знамење, ко

ће га понети, ко ће изградити велику државу којој је Лењинударио темељ, ко ће повести партију новог типа из победе упобеду, ко ће учврстити тај нови поредак у свету?Ватрени, силовити, величанствени Троцки? Проницљиви,очаравајући теоретичар Бухарин? Најближи народним, сељачкими радничким интересима практичар државних послова Риков сасвојим крупним воловским очима? Способан за све могуће биткемеђу скупштинским клупама, вешт у државном руководству,образовани и самоуверени Камењев? Зналац међународноградничког покрета, полемичар светскекласе Зиновјев?Карактер, дух сваког од њих био је близак, сродан у некомделу Лењиновом карактеру. Али испоставило се да ти деловиЛењиновог карактера нису били главни, основни, они којиодређују суштину, корен новог света.Испоставило се да су све црте Лењиновог карактера, које субиле изражене у карактеру готово генијалног Троцког, Бухарина,Рикова, Зиновјева, Камењева биле штетне по њих, да су их башоне упропастиле.133Суштина Лењиновог карактера није била у тим цртама. У њимасе крила Лењинова слабост, Лењиново особењаштво, илузије;суштина новог поретка није била у њима.Па и Луначарски је имао неке особине, сродне оном делуЛењинове душе који је тежио слушању „Апасионате“ и читању„Рата и мира“. Али није сиротом Луначарском било намењено дасурово и мрачно настави главно дело Лењинове партије. Историјаније досудила ни Троцком, ни Бухарину, Рикову, Камењеву,Зиновјеву да изразе скривену Лењинову суштину.Стаљинова мржња према лидерима опозиције заправо је биламржња према оним цртама Лењиновог карактера, које су биле усупротности са Лењиновом суштином.Стаљин је ликвидирао Лењинове најближе саборце и пријатељезато што су они, сваки на свој начин, спречавали да избије наповршину, да се реализује оно главно, у чему је била Лењиноваскривена суштина.Борећи се против њих, ликвидирајучи их, он као да се бориопротив Лењина, као да је њега осудио на смрт. Али истовремено јеуправо он победоносно учврстио лењинизам, подигао је надРусијом Лењиново знамење.13424Стаљиново име је за сва времена уписано у историју Русије.Постреволуционарна Русија је кроз Стаљина спознала себе.Двадесет осам томова Лењинових сабраних дела – говора,реферата, програма, економских и филозофских радова – нисупослужили Русији за самоспознају. Мешање западне револуције саруским путем развоја и начином живота изазвало је хаос већи одвавилонског.Не само морнари и Буђонијеви коњаници, не само рускосељаштво и радничка класа, већ ни сам Лењин није разумеосуштину збивања. Грмљавина револуционарне буре, закониматеријалистичке дијалектике, логика „Капитала“ измешали су се

са свирком хармоника, са „Јабуком“ и „Печеним пилетом“, сабрујањем казана за печење ракије, са позивима предавача иагитатора морнарима и студентима радничких факултета да неподлежу отровној јереси Кауцког, Кунова, Хилфердинга.Пламен, бунт, разузданост који су се проширили Русијом,подигли су са дна руског котла дебели талог повређености и злобекоји се створио током столећа ропског живота.Из романтике револуције, из безумља Пролеткулта, из зеленихракијских република, из пијане смелости и сељачког бунта, изморнарске махнитости на „Алмазу“ уздигао се нови, силни истрашни шеф полиције каквог Русија још није видела.Жудња сељака за тим да постану власници обрадиве земље којује Лењин схватио, коју је одобравао и искористио, била јенеспојива са државом коју је основао. Та жеља, то настојањесељака да буде газда на својој земљи морали су бити искорењени.1930. године је држава коју је основао Лењин постала јединивласник све земље, шума и вода у Совјетском Савезу, употпуности одузевши сељаку право власништва над обрадивомзетаљом.Збрка, противречности и магла нису били само нажелезничким чвориштима и у лукама, не само у сељачкимтежњама и упаљеним мозговима песника. Збрка и магла били су иу области револуционарне теорије, у поражавајућим135контрадикцијама праксе и кристално часних поставки првогтеоретичара партије.Главна Лењинова парола била је „Сва власт Совјетима“, али једаљи развој догађаја показао да Лењинови Совјети нису имали и додан-данас немају никакву власт, да су они само формална ислужбено-извршна инстанца.Сав теоријски патос младог Лењина био је усмерен на борбупротив народњака и есера, на доказивање да Русија не можезаобићи капиталистички пут развоја. А сав Лењинов патос 1917.године био је усмерен на доказивање тога да Русија, заобишавшикапиталистички пут спојен са демократским слободама, може имора поћи путем пролетерске револуције.Да ли је могао претпоставити да, оснивајући Комунистичкуинтернационалу и изговарајући на Другом конгресу Коминтернепаролу светске револуције – „Пролетери свих земаља, ујединитесе!“ – припрема терен за невиђени у историји човечанствапроцват принципа националног суверенитета?Та сила државног национализма и тај помамни национализамљудских маса лишених слободе и достојанства постали су главнаполуга, термонуклеарна бојева глава новог поретка, одредили суток двадесетог века.Стаљин је направио ред у постреволуционарној,постлењиновској Русији; поделио је свим сестрама минђуше, а закога минђуше нису биле, откинуо их је заједно са ушима или саглавом.Партији бољшевика је предстојало претварање у партијунационалне државе. Стапање партије и државе нашло је свој изразу Стаљиновој личности. Кроз Стаљина, кроз његов карактер, ум ивољу држава је изразила свој карактер, свој ум и своју вољу.

Чинило се да Стаљин на своју слику и прилику гради државукоју је утемељио Лењин. Али ствар, наравно, није била у томе;Стаљинова слика била је слика државе, па је тако он и постао њенгазда.Али очигледно да му се понекад – нарочито пред крај живота–чинило да је држава његов слуга.Кроз Стаљина, кроз његов карактер који је сјединио Азијата иевропског марксисту, изражен је карактер совјетске државности.Управо државности. У Лењину се оваплотио руски националниисторијски принцип, а у Стаљину руска совјетска државност.Руска државност, коју је породила Азија и која се оденула уевропско рухо, није историјска – она је надисторијска.Њен принцип је универзалан, постојан, примењив на свауређења Русије током њене хиљадугодишње историје. УзСтаљинову помоћ, наслеђене од Лењина револуционарнекатегорије диктатуре, терора, борбе против буржоаских слобода,које су Лењину изгледале привремене, биле су пренете у основу, утемељ, суштину, стопиле су се са традиционалном,хиљадугодишњом руском неслободом. Уз Стаљинову помоћ те136категорије су постале садржај државе, а социјал-демократскианахронизми протерани су у форму, у позоришни декор.Све црте кметскеРусије која није имала сажаљења премаљудима стекле су се у Стаљиновом карактеру.У његовој невероватној окрутности, вероломству и лицемерју,у његовој злопамтивости и осветољубивости, у његовој грубости иу његовом хумору исказао се Азијат на високом положају.У његовом познавању револуционарних учења, у коришћењутерминологије прогресивног Запада, у познавању књижевности ипозоришта, омиљених од стране руске демократскеинтелигенције, у његовом цитирању Гогоља и Шчедрина, умећу дакористи најфиније методе конспирације, у његовој аморалностиисказао се револуционар типа Нечајева, за кога циљ оправдава свамогућа средства. Али и сам Нечајев би се уплашио видећи накакве застрашујуће висине је уздигао нечајевштину ЈосифСтаљин.43

У његовој вери у Чиновнички папир и полицијску силу каоглавну животну силу, у његовој тајној страсти према униформамаи ордењу, у његовом јединственом презиру према људскомдостојанству, у обожавању чиновничког поретка и бирократије, уњеговој спремности да убије човека ради светог слова закона иодмах затим занемари закон услед своје монструозне самовољеисказао се полицијски службеник, жандармеријски официр.Стаљинов карактер је био у споју та три Стаљина.Та три Стаљина су створила стаљинистичку државност – ону,за коју је закон само оруђе самовоље, а самовоља – закон; ону,чије је хиљадугодишње корење у кметској прошлости која јепретворила сељаке у робове, која је ставила татарски јарам,претворила у лакеје оне који управљају сељацима; ону која сеистовремено граничи са вероломном, осветољубивом,лицемерном и окрутном Азијом и просвећеном, демократском,ћифтинском и подмитљивом Европом.Тај Азијат у чизмицама од козије коже који је цитирао

Шчедрина, живео према законима крвне освете и истовременоупотребљавао речник револуције, унео је ред у постоктобарскихаос, реализовао је, изразио свој карактер у карактеру државе.Главни принцип његове државе био је одсуство слободе.У овој земљи гигантски заводи, вештачка мора, канали,хидроелектране не служе човеку, већ држави без слободе.У овој држави човек не сеје оно што жели, човек није газдањиве коју обрађује, није власник јабука и млека; земља рађа поинструкцијама државе без слободе.У овој држави не само да мали народи немају националнуслободу – нема је ни руски народ. Тамо где нема људске слободе43 Сергеј Г. Нечајев (1847–82), револуционар, оснивач завереничкеорганизације „Народни обрачун“. „Нечајевштина“ – тактика завереништва итероризма.137не може бити ни националне, јер национална слобода је пре свегаслобода човека.У овој држави нема друштва, јер је друштво засновано наслободној блискости и слободном антагонизму појединаца, а удржави без слободе незамисливи су слободна блискост илинепријатељство.Хиљадугодишњи принцип раста руске просвећености, науке ииндустријске моћи посредством раста људске неслободе, принципкоји су развијали бојарска Рус, Иван Грозни, Пјотр, Јекатерина, уСтаљиново време је доживео свој врхунац.И заиста је чудно што је Стаљин, тако темељно искоренившислободу, ипак наставио да је се плаши.Можда га је страх од ње и наводио да испољава одистаневиђено лицемерје.Стаљиново лицемерје изражавало је лицемерје његове државе.И то лицемерје се пре свега изражавало у глумљењу слободе.Држава није заборавила на мртву слободу. Најдрагоценији, живи,радиоактивни садржај слободе и демократије је убијен ипрепариран, претворен у вербалну љуску. Тако дивљаци, кад им уруке доспеју секстанти и хронометри, користе те предмете заукрас.Убијена слобода постала је украс државе, и то веома користанукрас. Мртва слобода постала је главни актер гигантскогинсценирања, позоришне представе невиђених размера. Државабез слободе створила је макету парламента, избора, синдиката,макету друштва и друштвеног живота. У држави без слободе сумакете управа колхоза, управа савеза књижевника и ликовнихуметника, макете президијума рејонских и обласних извршниходбора, макете бироа и пленума рејонских одбора, обласниходбора и централних комитета националних компартијаразматралепроблеме и доносиле одлуке које су унапред биледонете на сасвим другом месту. Чак је и Президијум ЦентралногКомитета партије био само позориште.То позориште је било у Стаљиновом карактеру. То позориштеје било у карактеру државе без слободе. Зато је држави и биопотребан један Стаљин, да кроз свој карактер реализује карактердржаве.Шта је била реалност а не позориште? Ко је заиста доносио

одлуке, уместо што само глуми одлучивање?Реална снага је био Стаљин. Он је доносио одлуке. Али,наравно да он није могао лично решавати сва питања у држави –да ли да се учитељици Семјоновој одобри годишњи одмор, да ли дасе у колхозу „Зора“ сеје грашак или купус.Принцип државе без слободе је захтевао да ствари стоје управотако – да Стаљин решава сва питања без изузетка. Али то јефактички било немогуће, па су мање важна питања решавалиСтаљинови људи од поверења, и решавали су их увек исто – удуху Стаљина.138Управо зато су они и били Стаљинови повереници илиповереници његових повереника. Све њихове одлуке имале сузаједничку црту, без обзира на то да ли су се тицале изградњехидроелектране у доњем току Волге или слање музиље АњутеФеоктистове на двомесечни течај – доношене су у Стаљиновомдуху. Јер, Стаљинов дух и дух државе били су исти.Повереници Стаљина-Државе били су лако уочљиви на свимзаседањима, зборовима, летећим састанцима, конгресима. Са њимасе нико никад није упуштао у спор; они су говорили у имеСтаљина-Државе.То што је држава без слободе увек поступала у име слободе идемократије, плашечи се да направи иједан корак а да је неспомене, сведочи о снази слободе. Стаљин се мало кога плашио,али се непрестано и до краја живота плашио слободе; убивши је,стрепео је и од ње мртве.Погрешно је мишљење да су догађаји из временаколективизације и времена Јежова само бесмислена испољавањанеограничене и неконтролисане власти коју је поседовао једанокрутан човек.Заправо, крв проливена тридесете и тридесет седме била јенеопходна држави; није била узалуд, као што се изражаваоСтаљин. Без ње држава не би опстала. Ту крв је пролиланеслобода, како би савладала слободу, и то је био стари посао,започет још у Лењиново време.Слобода је поражена не само у области политике и друштвенеделатности. Слобода је претрпела пораз и у пољопривреди – управу сељака да слободно сеје и убире приносе, у поезији ифилозофији, у занатству, у области наставе, у могућностипромене места становања, у раду радника чије је норме, условерада и плате у потпуности одређивала држава.Неслобода је ликовала од Тихог океана до Црног мора. Она јебила свуда и у свему. И исто тако свуда и у свему била је убијенаслобода.То је био победоносни поход који се могао извршити само узпроливање река крви, јер, слобода је живот и, убијајући слободу,Стаљин је убијао живот.Стаљинов карактер се изразио и у гигантима петолетки; тебучне пирамиде двадесетог века одговарале су раскошнимспоменицима и палатама из минулих векова Азије, којима сеСтаљин дивио. Та гигантска градилишта човеку су исто таконепотребна као богу огромне цркве и џамије.Стаљинов карактер се наглашено изразио у делатности органа

државне безбедности.Саслушање уз мучење, истребљивачка делатност опричника,која је имала за циљ уништење не само појединаца него и читавихсталежа, истражне методе које су развијане од Маљуте Скуратова139до грофа Бенкендорфа44 све то је нашло своје еквиваленте уСтаљиновој души, у поступцима казненог апарата који је онстворио.А најстрашнији су били они еквиваленти који су у Стаљиновојприроди објединили руски револуционарни принцип сапринципом руске моћне тајне полиције.То срастање револуције и истражне полиције које се одигралоу Стаљиновој природи и било одражено у његовим органимабезбедности, такође је имало свој праузор у руској држави.Праузор те страшне алијансе био је спој Дегајева –народовољца, интелектуалца и, напослетку, агента тајнеполитичке полиције са начелником те полиције Судејкином, којисе одиграо у време кад је Јосиф Џугашвили био тек мало дете.Интелигентни Судејкин, скептик, познавалац и поштовалацреволуционарне снаге Русије, подсмешљиви сведокништавностицара и царских министара којима је служио, користио јенародовољца Дегајева за своје полицијске циљеве. Члан „Народневоље“ Дегајев служио је истовремено револуцији и полицији.Судејкиновим плановима није било суђено да се остваре.Намеравао је да уз помоч револуције, толеришући је а затимнадувавајући, градећи велики фалсификат, заплаши цара, дође навласт, постане диктатор. Желео је да – кад једном буде на челудржаве –потпуно искорени и уништи револуцију. Али његовивелики планови се нису остварили; Дегајев је убио Судејкина.А Стаљин је победио. У његовој победи, скривена негде од свихпа и од њега самог, живела је победа Судејкиновог сна – даистовремено упрегне у своја кола два коња, револуцију и тајнуполицију.Стаљин кога је створила револуција обрачунао се са њом иреволуционарима уз помоћ полицијског апарата.Можда је манију гоњења која га је мучила изазвао тајни,скривени у његовој подсвести страх Судејкина од Дегајева?Покорни, добро обрађени у трећем оделењу револуционар-наровољац и даље је плашио полицијског пуковника.Најстрашније је то што су обојица, борећи се један против другог,сарађујући, издајући један другог, истовремено живели у тескобии тами Стаљинове душе.И можда у томе или, барем, негде близу лежи објашњење једногод главних питања које постављају сведоци 1937. године –зашто јетребало, истребљивајући невине, револуцији одане људе, детаљноразрађивати од почетка до краја лажне сценарије њиховог учешћау измишљеним, непостојећим заверама.44 Григориј Лукјанович Скуратов.Бељски, „Маљута“ (?–1573, главни помагачИвана Грозног, шеф опричника, Иванове полиције; може се рећи – „Берија“Ивана Грозног. Александар Х. Бенкендорф (1783–1844), најближи помоћникНиколаја I, један од твораца режима војно-полицијске диктатуре, шефжандармерије и тајне полиције.140

Страшним мучењима која су трајала данима, недељама,месецима, понекад чак и годинама, органи безбедности суприморавали несрећне књиговође, инжењере, агрономе даучествују у позоришним представама, играјући улоге злочинаца,страних агената, терориста, штеточина.Зашто се то радило? Милиони људи су милионима путапостављали себи то питањеСудејкин је, стварајући своје инсценације, желео да преварицара. А Стаљин није морао да обмањује цара – он сам био је цар.Да, али ипак је Стаљин својим инсценацијама настојао даобмане цара који је мимо његове воље живео у мрачним дубинамањегове душе. Невидљиви владар је наставио да живи свуда где је,како се чинило, тријумфовала неслобода. Једино њега се до крајасвог живота плашио Стаљин.До краја живота Стаљин није могао крвавим насиљем потпуноуништити слободу, ради које је у фебруару и започета рускареволуција.И Азијат, који је живео у Стаљиновој души, настојао је даобмане слободу, да је надигра и уништи до краја.14125Исто као што је било са Лењиновим делом, ни Стаљиново делоније умрло после његове смрти.Држава без слободе коју је изградио Стаљин живи и даље. Моћиндустрије, оружаних снага, казненог апарата чврсто држи усвојим рукама партија. Неслобода и даље влада свуда и свима.Није пољуљан закон свепрожимајућег позоришта, исти је системизбора, једнако су оковани синдикати, једнако су потпунонеслободни у раду и везани за место боравка сељаци, једнакоталентовано, марљиво и слугански ради интелигенција великеземље. Државом се и даље управља на дугме, велики диспечер идаље има неограничену виаст.Али, наравно да се много тога и променило, није могло остатиисто.Држава без слободе ступила је на своју трећу етапу. Утемељиоју је Лењин. Изградио ју је Стаљин. Наступила је трећа етапа:држава без слободе је изграђена и, као што кажу грађевинци,предата је на употребу.Много тога што је било неопходно у периоду изградње посталоје сувишно. Дошао је час рушења барака на градилишту,ликвидације, пресељења, исељавања житеља из порушених вила,кућа, страчара, потлеушица.Ту је сада нови небодер са новим житељима. Наравно, зградаима много мана, али свакако више нема потребе да се непрестанокористе истребљивачке методе старог шефа градилишта, великоггазде.А темељ небодера – неслобода – и даље је чврст и стабилан.Шта ће бити даље? Да ли је тај темељ заиста тако чврст?Да ли је у праву Хегел да је разумно све што је стварно? Да лије нељудско стварно? А да ли је разумно?Снага народне револуције започете у фебруару 1917. годинебила је тако велика да чак ни диктаторска држава није могла да је

уништи. И све то време, док је држава једино ради саме себе ишлаужасним и окрутним путем раста и акумулације, она је, несвеснатога, носила у себи скривену слободу.142Слобода је живела у дубокој тами и дубокој тајности.Површином земље је текла, хучала, брисала све пред собом мочнабујица. Нова национална држава, власник свих блага – завода,фабрика, атомских реактора, њива; владар над сваким живимствором – славила је своју победу. Чинило се да се револуцијаодиграла ради ње, ради њене хиљадугодишње власти и тријумфа.Али владар половине света није био само гробар слободе.Слобода је живела упркос Лењиновом генију који је створионови свет. Слободаје зивела упркос бескрајном, космичкомСтаљиновом насиљу. Живела је зато, што су људи и даље билиљуди.Човек који је подигао револуцију у фебруару 1917. године,човек који је по налогу нове државе саздао и небодере, и фабрикеи атомске реакторе, нема другог избора осим слободе. Јер,градећи нови свет, човек и даље остаје човек.Све то је понекад јасно разумео и осећао, понекад самонаслућивао Иван Григорјевич.Колико год били огромни небодери и моћни топови, коликогод безгранична била власт држава и моћ империја, све то је самодим и магла која ће нестати. Остаће, развијаће се и живеће јединоистинска снага, која је у слободи. Живети за човека значи битислободан. Није све што је стварно и разумно. Све нељудско јебесмислено и бескорисно!И Ивана Григорјевича није чудило што је реч „слобода“ билана његовим уснама кад је као студент ишао у Сибир, и што та речживи у њему још и сад.14326Био је сам у соби, али је размишљао тако као да води разговорса Аном Сергејевном....Знаш, у најтежим часовима замишљао сам загрљај жене,мислио сам, он је тако добар да се у њему може наћи заборав, каода оног што сам доживео уопште није било. А сад, видиш, баштеби морам да говорим о оном најтежем, као што си и ти говорилацелу ноћ. Испало је да је срећа – поделити са тобом оно најтежешто се не може поделити ни са ким другим. Кад се вратиш изболнице, испричаћу ти о својим најтежим тренуцима. Био је торазговор у ћелији у зору после саслушања. Имао сам тамо суседа,сад га више нема, умро је тада, Алексеј Самојлович, мислим да јеон био најпаметнији од свих људи које сам икад срео. Био је тострашан човек. Не кажем да је био зао; зао није страшан. А он нијебио зао, већ равнодушан, циничан према вери. Ужасавао ме је алиме је и привлачио, нисам могао да му се одупрем. А моја вера услободу уопште се није преносила на њега.Имао је тежак живот. А уосталом, живот као живот, ништапосебно, и седео је због члана педесет осам – десет; један однајобичнијих чланова.Али био је страшно интелигентан човек. Његове речи су ме

прожимале и ја сам чак дрхтао, као што земља дрхти под ударимаокеанских таласа.Вратили су ме у ћелију после саслушања. Како је дугачаксписак насиља – ломаче, затвори, технике за масовноистребљивање – вишеспратне затворске палате, логори велики каоградови. Смртна казна је почела са тољагом која разбија главу, сакудељним ужетом, а данас џелат повуче склопку и одједном убијасто, хиљаду, десет хиљада људи. Не мора више да замахујесекиром. Наш век је век најусавршенијег насиља државе надчовеком. Али ево у чему лежи снага и нада за човечанство. Башдвадесети век је уздрмао Хегелов принцип светског историјскогпроцеса – „Све што је стварно је разумно“, принцип који су крозвишедеценијске спорове усвајали руски мислиоци прошлог века.Управо сад, одбацујући Хегелов закон, у време тријумфа државне144моћи над слободом човека, руски мислиоци у логорашкимкапутима формулишу највиши принцип светске историје – „Свенељудско је бесмислено и бескорисно“.Да, да, да; у време потпуног тријумфа нељудскости постало јеочигледно да је све што је створилонасиље бесмислено ибескорисно, да нема будућност, да ће нестати без трага.То је била моја вера и са њом сам се вратио у ћелију. А АлексејСамојлович је обично говорио овако:– Шта има више да се боримо за слободу, то су давно некад увидели законитост и разумност развоја. А сад је – каже – све јасно:никакав историјски развој уопште не постоји, историја јемолекуларни процес, човек је увек једнак себи и не може му сепомоћи – нема никаквог развоја. А законитост постоји, и врло јеједноставна –закон очувања насиља. Исто као закон очувањаенергије. Насиље је вечно, и шта год људи радили да га униште,оно неће ни нестати, неће се ни смањити, само ће се претворити удругу врсту насиља. Час је у ропству, час у монголској најезди.Прелази са континента на континент, постане класно, па се одкласног претвори у расно; час из материјалне сфере пређе усредњовековну религиозност, час се обруши на обојене, час написце и сликаре, али је уопште узев његова количина на земљиувек иста, а од хаоса његових претварања мислиоци су закључилида је еволуција па сад траже њене законе. А хаос нема ни законе,ни развој, ни смисао, ни циљ. Тако је и Гогољ, руски геније,опевао птицу-тројку, у њеном лету је наслућивао будућност, алибудућност није у тој тројци коју је видео Гогољ. Тројка је рускадржавна судбина, безлична тројка, специјално саветовање. То јеона тројка што је осуђивала на стрељање, састављала списковекулака, избацивала младиће са универзитета, није даваластарицама бонове за хлеб. Видим га како са свог лежаја претипрстом Гогољу:– Погрешили сте, Николаје Васиљевићу, нисте погодили у чемује наша руска птица-тројка. Није људска историја у јурњавитројке, већ у хаосу, у вечном преласку једне врсте насиља удругу. Лети птица-тројка, а све је непомично, све се скаменило, и,што је главно, непомичан је сам човек, непомична је његовасудбина. Насиље је вечно, шта год предузимали да се уништи. Атројка јури и баш је брига за нас. А и шта нас брига за њу – да ли

лети, да ли је непомична, кад то уопште није та тројка; права_________тројка ту негде потписује смртну пресуду...Ја лежим на свом лежају и све што је још живо у мени,полумртвом, то је моја вера, вера да је историја људи в историјаљудске слободе, од мање ка већој; да је историја читавог животаод амебе до људског рода – историја слободе, прелаз од мањеслободе ка већој, да је см живот слобода. И та вера ми даје снагу,као да опипавам драгоцену, замотану и сакривену у затворскекрпе чудесну светлу мисао: „Све што је нељудско бесмислено је инестаће без трага.“145Алексеј Самојлович ме слуша, полумртвог, и каже:– Све је то само утешно заваравање, историја живота јеисторија тријумфа насиља, насиље је вечно и неуништиво, оно сесамо мења, никад не ишчезава нити се смањује. А и сама реч„историја“ је људска измишљотина, нема никакве историје, свешто се ради само је туцање воде у авану, човек се не развија однижег ка вишем, човек је непомичан као камен, његова доброта,памет и слобода увек су исти, људско се не увећава у човеку.Какве историје може бити, кад је количина људске доброте увекиста?И знаш, шта сам осетио? Осетио сам да су ми то најтежитренуци у животу. Ево лежим у затвору и, боже, зар баш од такопаметног човека да доживим такво нешто, горе од сваке казне.Готово нисам могао да дишем. Имао сам само једну жељу – даништа не видим и не чујем, да не дишем, да умрем. А онда ми јепомоћ дошла сасвим са друге стране – опет су ме одвукли насаслушање, нису ми дали да се дуго одмарам. И постало ми јелакше. Опет сам веровао у неминовност слободе. До ђавола саптицом-тројком, оном, што ји лети и потписује смртне пресуде.За Русију ће ипак доћи време слободе!Не чујеш ме. Када ћеш се вратити из болнице?По зимском дану Иван Григорјевич је испратио Ану Сергејевнуна гробље. Није имао прилике да подели са њом оно чега сеприсећао, шта је осмислио и записао док је она лежала у болници.Одвезао је њене ствари на село, провео дан са Аљошом и опетсе вратио у град, на посао.14627На лето је Иван Григорјевич отпутовао у приморски град где сеиспод зелене планине налазио његов родитељски дом.Воз је ишао дуж саме обале и Иван Григорјевич је на једнојмалој станици изишао из вагона и загледао се у зелену и црнуузбуркану воду која га је запљуснула сланом свежином.Море и ветар су били и када га је иследник звао на ноћнасаслушања, и када су на успутној станици копали гроб за једногкажњеника, и кад су вучјаци лајали под прозорима бараке и кад јеснег шкрипао под ногама конвојера.Море је вечно, и та вечност његове слободе је ИвануГригорјевичу изгледала једнака равнодушности. Мору је билосвеједно кад је Иван Григорјевич живео у Поларном кругу, и бићесвеједно тој узбурканој, запенушаној слободи кад он престане да

живи. Он помисли да то и није слобода, да је то астрономскипростор који је сишао на земљу, део вечности, покретан иравнодушан. Море није слобода, оно је само њој налик, њенсимбол... Како је лепа слобода кад већ и оно што само личи на њучовека испуњава срећом!Преноћивши на станици, ујутру је пешке пошао кући. У небобез облака дизало се јесење сунце које се није могло разликоватиод пролећног сунца.Ишао је у пустињској, поспаној тишини и осећао таквоузбуђење да му се чинило да срце које је досад све издржало овогапута неће издржати. Свет је у тим тренуцима био божанскинепомичан, а светиња његовог детињства вечна и непромењива.Његове ноге некад су корачале по овој калдрми, његове дечије очигледале су ове планине дотакнуте јесењим руменилом. Слушао јежубор потока који је текао ка мору усред градских отпадака –кора од лубенице и оглоданих клипова кукуруза.Улицом је према пијаци ишао стари Абхазијац у црнојсатенској кошуљи опасаној танким кожним појасом и носиокорпу кестенова.Можда је од тог старца, који се скаменио у времену и остаовечно исти са својом седом косом, Иван Григорјевич у детињству147куповао кестење и смокве. И био је исти овај јужни јутарњиваздух, истовремено топао и свеж, који мирише на море, напланинско небо, на дим и бели лук из кухиње, на руже. И биле суисте куће са затвореним капцима и навученим завесама. И иза тихкапака спавала су иста она деца од пре четрдесет година, и истиони старци.Избио је на цесту и пошао узбрдо. Поток је жуборио. ИванГригорјевич је памтио његов звук.Никад још није видео свој живот у целини, а сада се то десило.И, видећи га, није осетио огорченост и мржњу према људима.И они који су га водили, гурајући га кундацима, у иследниковкабинет, и они који му нису дали да заспе на саслушању, и оникоји су лагали о њему на састанцима, и они који су га се одрекли,и они који су му крали логорашки хлеб, и они који су га тукли, исви други који су му у својој слабости, грубости, пакостинаносили зло, нису то чинили зато што су желели.Они су га издавали, клеветали, одрицали га се зато штодругачије не би опстали. Зар су ти људи желели да он, изгубившиљубав, стар и усамљен сад иде ка свом напуштеном дому?Људи никоме нису желели зла, али су целог живота чинилизло. И ипак су људи били људи. И, чудна, предивна ствар – желелито они или не – нису дозвољавали слободи да умре, чак и онинајгори чували су је у својим страшним, наказним па ипакљудским душама.Он није постигао ништа, иза њега неће остати књиге, слике,открића. Није основао никакав правац, никакву партију, нијеимао ученике.Зашто је његов живот био тако тежак? Он ништа нијепроповедао, никог није учио, био је само оно, што је био одрођења – човек.Указала се падина планине, иза превоја су се видели врхови

храстова. У детињству је улазио у тај шумски полумрак и налазиотрагове некадашњег живота Черкеза – подивљале воћке, остаткеограда око кућа.Можда и његов родни дом стоји исто тако непромењен, каошто су му изгледале улице, поток.Још само једна кривина на цести. На тренутак му се учинило даје невероватно, невиђено блистава светлост обасјала земљу. Јошсамо неколико корака и у тој светлости указаће се његов дом ион, блудни син, прићи ће мајци, клекнути пред њом, и њене младепредивне руке спустиће се на његову седу главу.Угледао је коров, драч и шибље. Није било ни куће, ни бунара,само се неколико каменова белело у прасњавој, спрженој одсунца трави.И стајао је ту, погрбљен, сед, и ипак онај исти, непромењив.1955–1963.

ДОБРО И ВAМA(из путних забелешки)

1Јерменија оставља прве утиске на мене ујутру, у возу.Зеленкастосиви камен не диже се више као планина, као литица;просуо се у равно камено поље; планина је умрла и њен костур серасуо по пољу. Време је истрошило, оборило планину, остале сусамо њене кости.Дуж насипа се пружа бодљикава жица, и ја не схватам одмах дато воз иде уз саму границу са Турском. Види се бела кућица,поред ње магарац; није наш – турски је. Људи се не виде. Јошспавају аскери...Јерменско село: куће са равним крововима, нискиправоугаоници направљени од крупних сивих каменова; око кућанема никаквог зеленила, ни дрвећа, ни цвећа, само сиво камење. Ичини се као да те куће нису ни направили људи. Понеки сивикамен оживи, покрене се. Овце. И њих је родило камење, и оне,вероватно, једу камичке и пију камену прашину – нема траве,нема воде, само равна камена степа – крупно, бодљикаво, сиво,зеленкасто, црно камење.Сви сељаци носе униформу совјетског радног народа – сивеили црне кратке ватиране капуте; људи су исти као ово камењеусред кога живе, лица су им црна од природно тамне коже инеизбријаних брада. Многи су преко ногавица навукли вуненебеле чарапе. Жене су у сивим марамама омотаним око главе такода одоздо прекривају уста, а одозго чела све до очију. И мараме субоје камена.И одједном, две жене у јарко црвеним хаљинама, црвенимкапутима, црвеним прслуцима, црвеним тракама, црвениммарамама. Све је црвено – сваки део одеће црвен је на свој начин ипродорно се оглашава својим посебним црвеним гласом. То сукурдске жене – жене вишевековних, хиљадугодишњих сточара.Можда је то њихов црвени бунт против сивих столећа усред сивогкамења?Мој сусед у купеу, шеф неког градилишта, непрестаноупоређује рајску плодност Грузије са јерменском каменомпустињом. Млад је и критички расположен; усред разговора отунелу од седам километара или о путу пробијеном кроз базалтнустену, он убацује: „Ма то је направљено још у време Николаја!“45

Затим ми говори о могућности да се купе долари и златнерубље, информише ме о курсевимана црној берзи. Осећа се дазавиди онима који обрћу велике паре. Затим прича ојереванском46 мајстору који је израђивао металне венце саметалним листовима. Сазнајем да у Јерменији на сахране – чак ионе најскромније – долази по двеста-триста људи, и да је бројвенаца тек нешто мањи. Мајстор за погребне венце постао је један

од најбогатијих Јермена. Затим ме мој сусед нуди наром,купљеним још у Москви. Пут од Москве до Јеревана је дуг –земља је огромна; мој сапутник је на Курској станици био свежеобријан, а надомак Јеревана већ добро зарастао у црну браду.45 Николаја II, последњег руског цара (владао 1894– 1917).46 Јереван је главни град Јерменије, као град се први пут спомиње у VI веку, алије цар Аргишти I на том месту још 782 пре н. е. подигао утврђење Еребуни покојем је касније и град добио име.

2На брду изнад Јеревана стоји споменик Стаљину. Где год да сеналазиш, можеш видети дивовског бронзаног маршала. Када бинеки космонаут, стигавши са далеке планете, угледао овогбронзаног гиганта како се уздиже над престоницом Јерменије,одмах би схватио да је то споменик великом и страшном владару.Стаљин је у дугачком бронзаном шињелу, на глави муофицирска шапка, бронзана рука је заденута за шињел. Он корача,и корак му је полаган, тежак, равномеран – то је корак газде,владара света који се никуд не жури. Споменик представљанеобичан, застрашујућ спој – он је израз силе какву можепоседовати једино бог, и израз грубе овоземаљске власти –солдатске, чиновничке.Наравно, овај величанствени бог у шињелу је један одличан радМеркулова. Можда његов најбољи рад. Можда је то чак најбољиспоменик наше епохе. То је споменик управо нашој епохи, епохиСтаљина. Одавде се чини да Стаљин главом додирује облаке.Висина Стаљина је 17 метара. Висина споменика заједно сапостољем – 73 метара. Док је споменик састављан и док су деловиогромног бронзаног тела лежали на тлу, радници су без сагињањапролазили унутар шупље Стаљинове ноге.Он се уздиже над Јереваном, над Јерменијом, уздиже се надРусијом, Украјином, над Црним и Каспијскимморем, надСеверним леденим океаном, источносибирском тајгом, пешчанимпустињама Казахстана. Стаљин је држава.Овај споменик је подигнут 1951. године. Научници, песници,ударници, чобани, студенти и ђаци, стари бољшевици окупили сусе у подножју бронзаног колоса. Наравно, говорници су говорилио највећем од великих, најгенијалнијем од генијалних, најмудријемод мудрих, о драгом и вољеном оцу, о учитељу. Све главе биле супогнуте пред газдом, вођом, творцем Совјетске државе. Стаљиновадржава изражавала је Стаљинов карактер. У Стаљиновомкакактеру био је изражен карактер државе коју је створио.Стигао сам у Јереван у време одржавања XXII конгреса партије,онда када је Стаљинов проспект, најлепша улица у граду, засађенаплатанима, широка и права, ноћу осветљена рефлекторимазакованим за асфалт, био преименован у Лењинов проспект.Моји саговорници Јермени – један од њих је својевремено биомеђу оним угледницима који су открили споменик – на мојепохвале том гигантском монументу реаговали су врло нервозно.Једни су патетично говорили: „Нека метал, који је утрошен настварање овог споменика, поврати своју првобитну племенитубит.“Aли остали су псовали Стаљина, нападали га чак не збогзлодела и убистава из 1937. године, већ због његове ништавности –

незналица, хвалисавац, скоројевић.Сви моји покушаји да извучем неку реч признања Стаљину заучешће у стварању велике совјетске државе остали су безрезултата. Моји саговорници нису хтели да му признају ни делићзаслуге за изградњу фабрика, руковођење у рату, стварањесовјетског државног уређења. Све је то било упркос њему и мимоњега. Њихова необјективност је била толика, да је терала човекада се и нехотице заузме за Стаљина. Та апсолутна необјективностмогла се упоредити вероватно само са оном необјективношћу којусу испољавали исти ти људи за Стаљиновог живота, у апсолутнимформама обожавајући његов ум, вољу, визионарство, гениј.Мислим да су и хистерија обожавања Стаљина, и махнитопљување по њему поникли на истом тлу.Слушајући своје јерменске саговорнике, препознавао сам цртемногих својих руских саговорника. Очигледно, нису самосвојствене свим народима доброта, интелигенција и племенитостглобалне црте људског карактера. Бескичмењаштво и лицемерјетакође су својствени човеку, могу се срести и на северу и на југу,обједињавају светлокосе и тамнокосе, народе, расе и племена.Увече 7. новембра 1961. заједно са два своја јереванскапознаника попео сам се на брдо где се налазио Стаљиновспоменик. Сунце је залазило. Седели смо у малом ресторану игледали румене снегове Aрарата. Разговарали смо о Стаљину.Послужили су нас врло сланом и неукусном рибом, па су мождазато моји саговорници били посебно жучни.Кад се смрачило, почела је почасна паљба у част 44-тегодишњице Октобарске револуције. Моји саговорници сунаставили разговор у којем су се сваки час могле чути грузијскеречи „Сосо“ и „мама дзоглу“, односно – „кујин син“...У тами одох до Стаљиновог споменика. Слика, коју сам тамовидео, била је заиста упечатљива. Десетине топова намештени суполу кружно у подножју монумента. При сваком плотунудугачки пламен који би сукнуо из цеви обасјао би околна брда аџиновски Стаљинов лик би искрснуо из мрака. Врели сјајни димковитлао се око бронзаних Газдиних ногу. Изгледало је као дагенералисимус последњи пут командује својом артиљеријом –тутњава и пламен пробили би таму, стотине војника комешало сеоко топова, па опет тишина и тама, опет речи команде, и најзад из155планинске таме поново искрсава страшни бронзани бог у шињелу.Не, њему се више не може узети оно, што му несумњиво припада– он, који је извршио безброј нељудских злочина, он јенемилосрдни творац и управљач велике и страшне државе.Њега се више не може сврстати у категорију мама дзоглу. Исто,као што му не доликује звање оца, или пријатеља народа Земље.Чланови јереванског градског комитета партије причали су,како је на главној скупштини колхозника једног села у Aраратскојдолини предложено да се Стаљинов споменик уклони. A сељацису рекли: држава нам је узела сто хиљада рубаља даби подигла тајспоменик. Сад држава хоће да га сруши. Добро, нека га руше, алионда нека нам врате наших сто хиљада... A један стари јепредложио да се споменик скине и, без растављања, покопа.„Можда ће нам још затребати. Шта ако дође нова власт – зар да

поново скупљамо паре?!“Како је то страшно – Стаљинова држава добија афирмацију уформи протеста државних лидера против Стаљина. Aбунтовнички дух жели да се искаже кроз афирмацију Стаљина –једног од највећих злочинаца у историји.... У мирном планинском селу Цахкадзор шездесет километарадалеко од Јеревана у седам увече на улици нема живе душе.Цахкадзор има своју сеоску луду – седамдесетпетогодишњегстарца Aндреаса. Прича се да је изгубио разум за време масовнихубистава Јермена које су вршили Турци – на Aндреасове очиубијени су сви његови. Прича се да је у младости Aндреас служиоу руској војсци код обоготвореног од стране јерменских сељакаAндроник-паше, партизана и руског генерала који је недавно умроу Сједињеним Aмеричким Бржавама. Пре годину дана умрла јеAндреасова жена – мученица која је провела свој век са лудаком.За живота ју је тукао, а кад је старица умрла, Aндреас дуго ниједозвољавао да је сахране – грлио ју је, љубио, покушавао да јепосади за сто и храни. Нико није смео да приђе старом лудаку,који није веровао да му је жена мртва.Сад Aндреас живи сам у малом каменом кућерку; има само двеовчице, које су пуне поверења и љубави према њему – његовелудорије, његово ноћно певање, наступи беса или очајања, сузе ићутање овцама не изгледају необично.Aко се у његовом присуству спомене име Aндроник-паше, онзаплаче. Вероватно од Шекспировог времена није било бољегпрототипа за лик безумног старог Лира од Aндреаса. Средњеграста, широк у раменима, наизглед дебељушкаст али, вероватно,натечен, одевен у изношену топлу сељачку блузу, са овчијомшубаром на глави, са великим чворновитим штапом, он корачастрмим уличицама Цахкадзора величанственим и тужним,погребним кораком. Његова велика глава прекривена је проседимковрџама које не могу да стану под овчију шубару. A лице му јетакво да би Рембрант спустио кичицу и рекао: „Овде ја немам штада радим, природа је све учинила уместо мене.“ И заиста, то лице156боље би било фотографисати него сликати. Aндреас има лављечело, густе надвијене обрве, велике, тешке усне, велики нос,обешене хинденбурговске образе и избуљене, упаљене иистовремено мутне жуто-сиве очи. Те очи изражавају доброту иумор, неукротиви гнев и неизмеран бол, замишљени ум и помамнубезумност.Становници Цахкадзора жале Aндреаса. Препредени ипрорачунати Карапет-ага, репатријац из Сирије, који је замениозвање власника крчме у граду Aлепу за дужност шефа мензе-бифеа у Цахкадзору, увек части Aндреаса. Части га сапоштовањем, тако да се овај уза сав свој понос и сумњичавостникад не вређа на Карапетову понуду за бесплатан ручак, исмирено једе врући хаш – изванредно богате калоријама телећепихтије са белим луком. Понекад Карапет-ага донесе Aндреасучашицу лозове вотке. Aндреас пије лозовачу, пева војничку песмуо Aндроник-паши и плаче.Чобанин Хачик бесплатно напаса у брдима Aндреасове овце.Сусетка Сирануш понекад ложи сушеном балегом пећ у старчевој

каменој кућици. Једном сам видео какав је Aндреас кад серазбесни. Aндреас је псовао на јерменском, раскаљујућијерменске клетве на прљавом пламену руских псовки.Убрзо сам сазнао шта је изазвало Aндреасов бес. Ноћу је поналогу партијског комитета са малог сеоског трга уклоњенагипсана, златно офарбана Стаљинова биста.Кад је Aндреас приметио Стаљинов нестанак, ужасно серазбеснео. Машући својим штапом, нападао је шофере, децу,Карапет-агу, студенте скијаше који су стигли из Јеревана.За њега је Стаљин био победник Немаца. A Немци су билисавезници Турака. Значи, Стаљинов споменик уништили сутурски агенти. A Турци су ти који су убијали јерменске жене,децу и старце, нељудски уништавали мирне трудбенике који имништа нису скривили – сељаке, раднике и занатлије, убијали сујерменске писце, научнике, певаче. Турци су убили Aндреасовупородицу, разорили су његов дом, убили су му брата. Турци суубијали богате Јермене и Јермене-просјаке, уништавали сујерменски народ. Против Турака је ратовао велики Aндроник-паша, руски генерал. A главнокомандујући руске армије, која јепоразила моћне савезнике Турака, био је Стаљин.Читаво село смејало се Aндреасовом бесу – побркао је два рата– у његовој безумној глави помешале су се 1914. и 1941. година...Луди старац је захтевао да се гипсани, златном фолијомпресвучени Стаљин врати на цахкадзорски трг – па он је победиоНемце, уништио Хитлера. Људи су му се смејали – он је био луд,а они су били паметни.1573Чудно је то. Међу Јерменима има поприличан бројсветлокосих, сивооких, плавооких. Виђао сам белоглаву сеоскудецу, прелепу четворогодишњу плавооку и златокосу Рузану. Кодјерменских мушкараца и жена срећу се лица класичне, античкелепоте, са идеалним овалом, са правим и невеликим носевима, сабадемастим и плавим очима. Виђао сам људе са истакнутимјагодицама, са спљоштеним носевима, са малко косим очима.Виђао сам Јермене са издуженим, оштрим лицима, са прћастимносевима, са невероватно великим носевима, са носевимашиљатим, орловским. Наилазио сам на људе са толико црномкосом да је имала плавкасти одсјај, очима као угаљ, језуитскитанким уснама, дебелим, афрички испућеним уснама. Aли,наравно, у свој тој разноликости постоји један главни, основнинационални тип.И тешко је рећи шта је чудније – сва та разноликост или онанеискорењива заједничка црта.Aли како су настали отклони од типа Јерменина који се сматраобичним, правим?Чини ми се да сва та разноликост одражава историјухиљадугодишњих најезди, упада, отмица, историју трговачких икултурних веза – у тим типовима лица назиру се и стари Грци, истрашни Монголи, и Aсирци, Вавилонци, Персијанци, Турци,Словени. Јермени су древни народ са хиљадугодишњом културом,хиљадугодишњом историјом, народ који је преживео много

ратова, народ-луталица, народ који је вековима трпео угњетавањаосвајача, народ који је у борби стицао слободу и поново падао уропство. Можда је то објашњење и за монголске спљоштененосеве, плаве грчке очи, асирску тамноћу, персијске очи црне каоугаљ.Занимљиво, да је шаренило светлих и тамних лица, плавих ицрних очију нарочито присутно у јерменским селима, која живезатворено, патријархално – тамо, где се то шаренило не можеобјаснити скорашњим догађајима. Дубина векова исполирала јеогледало у којем се одражавају лица савремених Јермена.158Aли исто то може се рећи и за Русе и нарочито за Јевреје. Пајасно; ни руска лица нису на исти калуп, поред Руса са плавим исивим очима, са прћастим носевима и косом боје лана живе„Русаки“ са кукастим носевима, живе „Цигани“, како их зову, сацрним јужњачким очима, са косом као катран, и одмах поред њих– лице са монголским јагодицама, монголским косим очима,спљоштеним носем. A Јевреји! Тамни, црни, белоглави, кукастихносева, прћастих носева, плавих очију; лица азијска, афричка,шпанска, немачка, словенска...Чим дужа је историја неког народа, тим више има у њој ратова,заробљавања, упада, лутања, и тим већа је разноликост лица. Таразноликост одраз је вековних и хиљадугодишњих ноћењапобедника у домовима побеђених. То је прича о безумљу женскихсрца, која су престала да куцају пре хиљаду година, прича острасти распаљених пијаних војника-победника, о нежностииностраног Ромеа према јерменској Јулији...1594Наишао сам на богатство људских карактера у Јеревану,равничарским и планинским градићима и селима. Сретао самЈермене научнике, лекаре, инжењере, грађевинце, старереволуционаре, партијске раднике, уметнике, новинаре. Упознаосам основу, корен хиљадугодишњег народа: ратаре, виноградаре,чобане, зидаре; виђао сам убице, кицоше, спортисте, сметењаке ипрепредењаке; виђао сам беспомоћне наивчине, пуковнике исеванске рибаре.Иза сваке професије стајали су карактери – деспотски,отворени, притајени, плашљиви, зли, попустљиви, практични...Видео сам сеоске старце који су тамним прстима пребирали поћилибарским бројаницама – огроман, готово стогодишњи живот ирад усред базалтног стења није их учинио суровим и грубим,њихове очи су изражавале благост и мудрост.Боже, боже – ратници, витезови, мислиоци, лопови, трговци,песници, градитељи, научници-астрономи, религијскипроповедници. Сретао сам виноградаре, председнике колхоза,инжењере мостоградње, физичаре.И ту ми долазе у главу уобичајене представе о Јерменима, којеопстају у животу не само необразованих и простих, глупи и маснивицеви о Јерменима. Па наравно, Јермени су примитивци,педерасти, ситне душе, смешни ликови из вицева. Па наравно:„Карапет мој бедни, што си таки бледи.“ Па наравно, и до

совјетскога дана-данашњег – питања и одговори јерменскоградија... И безбројни вицеви: „A кажи ми, Карапете...“ И речиизговорене уз подсмех: „Знате, наш професор је Јерменин“,„Замислите, удала се за Јермена!“Мучно је, што су највећа књижевност Земље и највећипредставници те књижевности понекад давали допринос стварањууобичајене представе о Јерменима – трговци, лупежи,похотљивци.Како се могло десити да велика књижевност ради замалограђанштину, за ограничену, шовинистичку мизантропију?160Тек у Хитлерово време и после њега подигла су се у свој својојстрашној величини питања националне мржње, националногпрезира, националне супериорности.Како су далеко ти Јермени из вицева од огромног мноштвасложених, посебних, самосвојних карактера јерменских сељака,војника, научника, лекара, инжењера...Шта је то што обједињава све те разноврсне људске карактере ујединство националног карактера?Колико год разноврсни били људски карактери, они имајунешто заједничко што чини национални карактер. У сваком одњих, толико посебних, различитих људи, постоји делић, нијансанационалног карактера.Разговарао сам са десетинама људи и сваки од њих има,наравно, своја интересовања, страсти, проблеме, наде, својусудбину, своје пријатеље и непријатеље... Шта заједничко могуимати живот, судбина, муке и наде старог чобанина, који живи нападинама Aрагаца, и младе аспиранткиње, која чезне за својиммосковским пријатељем, пише рад о француској књижевностиXVIII века и машта да купи бунду од вештачког крзна? Aли истокао што су хиљаде поточића, који јуре кроз шуме, планинскостење, пустињски песак – поточића тихих, замишљених, бесних,запењених, прозирних и мутних – рођене из једног те истогподземног извора и носе у себи јединство порекла и солногсастава, тако је и читав овај милион људских карактера и судбинаобједињен заједничком хиљадугодишњом историјом Јерменије,заједничком несрећом људи у турској Јерменији, заједничкомчежњом за напуштеном ванском и карском земљом.47

Погледајмо суштину.Национални карактер је састављен од појединачних људскихкарактера, и зато је национални карактер у суштини људскикарактер. У томе је средство и сличност свих националнихкарактера света, насталих из јединствене људске основе.Људски карактер је основа националног. Национални карактерје офарбаност, боја људског карактера, кристална форма људскогкарактера.Општење људи разних националности обогаћује, чини лепшоми разноврснијом људску заједницу. A онај неопходни, први,главни услов таквог богатства је слобода.Какво добро и лепо богатство даје људима додир са људимадругих националности у условима слободе!Замислите наше руске паметне, проницљиве, веселе и добресеоске баке, старе раднике, младиће и девојке како доспевају у

казан слободног људског комуницирања са људима Јужне иСеверне Aмерике, Кине, Француске, Индије, Енглеске, Конгоа.47 Младотурци су уништили или иселили становништво Ваније и Карије,јерменских земаља које су, као и сам врх библијског Арарата, до дан-данас осталеу Турској.161Какво би се богатство обичаја, навика, моде, кухиње, радаоткрило људима. Како би дивна људска заједница настала,изронила из националних особености карактера и начина живота.И како ће бедна тада изгледати нељудска слепоћа националнеограничености и државних подвајања.Једном се мора признати да су сви људи браћа.Реакција увек настоји да одсече, уништи људску основу,људску суштину националног карактера, увек истиче ипрокламује његову нељудску спољну страну, љуску, а не зрно.Реакција, конзервативци настоје, прокламујући национализам,да униште, искорене хуману, људску основу човечанства.Инсистирајући на супериорности националног карактера,реакционарни национализам признаје само оно спољашње,заједничко животу нације, а уништава оно суштинско, заједничкосвим људима. Реакција обоготворује црте националног типа, и тообожавање националног и занемаривање људске суштине истотако су апсурдни, као наказна и изругивачка типизација ликаЈерменина од стране руске малограђанштине; суштина је иста,само је знак минус замењен знаком плус.Борба за националне вредности и националну слободу је пресвега борба за људске вредности и људску слободу; они, који себоре за истинску националну слободу, боре се против обавезнетипизације, против обоготворења националног карактера,независно од тога да ли је он са знаком минус или плус. Правиборци за националну слободу су они који афирмишу великуразноврсност и богатство људских карактера дате нације,одбацујући сиромаштво типичности.Права и једина суштина националне слободе је у људскомбогатству, супротстављеном националној надмености.Веома је важно да се схвати шта је шта и шта је резултат чега.Наравно да национални карактер постоји, али он није основа, већсамо боја, облик звучања људске суштине.Двадесети век се суочио са невероватним преувеличавањемзначаја националног карактера. То преувеличавање дозвољавајусеби и велики и мали народи. Aли проглашавање националнесупериорности од стране великог и јаког народа, који је у стањуда формира милионску армију и поседује моћна оружја, претисвету освајачким, неправедним ратовима, поробљавањем племенаи народа земље.A националистичка екстаза малих угњетених народа рађа секао средство за одбрану достојанства и слободе.Па ипак, уза све разлике национализма оних који нападају инационализма онихкоји се бране, та два национализма умногомесу слична.Национализам малог народа губи своју људску, племенитуоснову са срамном лакоћом. Он не постаје услед тога страшан,већ патетичан, не уздиже, већ унижава. Тако и човек који се

упиње да докаже туђу инфериорност открива своју сопствену.162Разговарајући са неким паметним Јерменима, увидео сам њиховвелики национални понос – били су поносни на јерменскуисторију, на своје војсковође, своју древну архитектуру, поезију инауку. Молим, то је врло лепо. У потпуности сам разумео тањихова висока осећања.Aли понеки од мојих саговорника су у свим областима људскогстваралаштва истицали јерменско национално првенство – уархитектури, науци, поезији. Указивали су на веће архитектурневредности древног храма у Гарнију од, како су се изражавали,бомбоњерске, примитивне архитектуре Aкропоља; једнаинтелигентна жена, говорећи о песнику Тумањану, инсистирала јена томе да је гениј Тумањана изнад генија Пушкина. Наравно, нијесуштина у томе, да ли је архитектура Гарнија савршенија одархитектуре Aкропоља, и да ли је Тумањан генијалнији одПушкина. Суштина, и то, наравно, жалосна суштина је у томе дасу и поезија, и архитектура, и наука, и историја сами по себиизгубили значај за неке од мојих саговорника. Они имају значајсамо у том смислу, да се помоћу њих докаже надмоћ јерменскогнационалног карактера над националним карактерима другихнарода. Није важна поезија, важно је доказати да је јерменскинационални песник вреднији од, рецимо, руског или францускогнационалног песника.Моји саговорници су, и не примећујући то, осиромашивалисвоје душе и срца тиме што су престали да се радују поезији,савршенству архитектуре, величанствености науке, већ су упоезији и науци видели само средство за доказивање својенационалне премоћи. То настојање може бити толико фанатично,уско, да на моменте изгледа као манифестација душевне болести.Aли ја сам добро схватао да су кривци за овакву претерануафирмацију јерменског националног карактера пре свега они, којису током много векова порицали сваку вредност Јерменима.Криве за то су турске убице, које су проливале невину јерменскукрв, криви су освајачи-асимилатори. Криве су и шаљивџије којепричају јерменске вицеве...Суштина није у спору јерменског националног типа са знакомминус и национализма рођеног као протест против јерменскогнационалног типа са гигантским знаком плус.Суштина је у напуштању типичног у корист људског, суштинаје у откривању богатства људских душа, карактера, срца, уљудском садржају поезије, науке, у општељудској лепотиархитектуре, у људској племенитости, храбрости, добротиисторијских личности и народних вођа. Само непрестано инеуморно уздижући људско, само спајајући национално саљудским, могу се достићи истинске вредности, укључујући иистинску слободу.У борби за људско богатство – духовно и материјално, у борбиза људску слободу мисли, говора, слободу да сељак сеје шта жели,163слободу да човек ужива у делима својих руку састоји се праваборба за националне вредности.Национална слобода може тријумфовати само на један начин –

кроз тријумф људске слободе.То је пут како малих народа, тако и народа великих подржавној моћи и по својој бројности.И наравно да Руси, једнако као и Јермени, Грузини,Казахстанци, Калмици, Узбекистанци, морају истински схватитида у напуштању идеје о супериорности свог националногкарактера лежи права афирмација величине и вредности рускогчовека, руског народа, његове књижевности, његове науке.1645Воз је стигао у Јереван ујутро 3. новембра. Нико ме није чекаона станици, а послао сам телеграм писцу Мартиросјану, чијукњигу сам дошао да преведем. Био сам сигуран да ће ме некодочекати – чак не само Мартиросјан, него заједно са њим и другијерменски писци. Стајао сам на перону под топлим плавим небом,а на себи сам имао дебели вунени шал, капу и полусезонски капут– купио сам га непосредно пре пута да бих у Јерменији изгледаокако доликује. И заиста, гледајући ме, московски познаваоцисветског живота говорили су: „Није претерано елегантно, негобаш као што доликује једном преводиоцу.“ У једној руци самдржао кофер, прилично тежак – ипак сам допутовао у Јерменијуна два месеца, а у другој ранац са тешким рукописом – дословнимпреводом епопеје о изградњи топионице бакра, коју је написаопознати јерменски писац.Утихли су радосни усклици, нестао је блесак црних очију онихкоји су дочекали путнике, људи су похитали до таксија,композиција „Москва-Јереван“ се полако одвукла на резервниколосек, нестала еу мутна стакла испресецана траговима кише ипрашњави зелени зидови уморних, задиханих вагона који супрешли скоро три хиљаде километара. Сад је све око мене билонепознато, и срце ми се стегло – напустио ме је и последњи делићМоскве.Угледао сам велики трг испред железничке станице и огромногполунагог младића на бронзаном коњу, са мачем у руци, исхватио сам да је то Давид Сасунски.48 Споменик је био заистаупечатљив: јунак, коњ, мач – све је било огромно, пуно снаге икао да ће се сваког часа покренути.Стајао сам на великом тргу и забринуто се питао зашто ме никоније дочекао. Надменост? Заборавност? Источњачка лењост?Грешка у вези са телеграмом? Све сам погл_дао на трг и навеличанствени споменик, и сад ми се већ почело чинити да су ипокрет, уграђен у бронзу, и силовитост коња и самог Давида48 Давид Сасунски, тј. Сасунци – епски лик и назив епског циклуса старогпреко хиљаду година.165Сасунског претерани. То није бронзана легенда, то је бронзанареклама легенде.Како је ово непријатно. Да одем право у хотел? Без резервацијенећу добити собу. A да се вучем улицама јерменске престоницепод врелим сунцем у топлом капуту, са шалом и капом... Иманешто јадно и смешно у изгледу придошлице у туђем граду.Кицоши се смеју, гледајући како за врелог августовског данапреко Позоришног трга иде тип из Јакутије у крзненој јакни или

теткица у зимским чизмицама.Добро још, што моји сапутници из купеа нису ту да ме сад виде.Јуче сам надмено одбацио њихове покушаје да ми објасне којимаутобусима да стигнем до хотела. Схватили су, да ће ме дочекатинеко са својим колима.Стојим у реду у полутами и свежини просторије за чувањепртљага; овде нема бунди од вештачког крзна: млада жена сетногизгледа са мирним, послушним дететом, момак са качкетомзанатске школе, ненавикнути на пространства домовине поручникса дечијим сеоским очима, за њим старац са дрвеним кофером...После свега идем тргом, и Јереванци који ми долазе у сусретнемају зашто посебно да загледају човека у сакоу. Изишао сам дапрошетам, идем да купим хлеб „лаваш“, једну политру49 идем уполиклинику на терапију, нико се неће досетити да сам збуњенидошљак који је напола заборавио адресу свог јединог јереванакогпознаника писца Мартиросјана.Улазим у аутобус. Некако ми је неугодно да се разоткривамкао човек који не зна колико је аутобуска карта. Дајемкондуктеру рубљу – он ме знаком пита имам ли ситнијег новца –ја одмахујем главом иако ми је џеп пун ситнине. A онда сеиспоставља да је цена карте иста као у Москви.Први минути на улицама непознатог града су посебни минути,не могу их заменити каснији месеци, па ни године. Придошлица утим минутима издваја некакву атомску посматрачку енергију,атомску снагу пажње. Са проницљивом оштрином,свепродирућим узбуђењем он упија, усисава, увлачи у себеогроман свемир – дрвеће, зграде, лица пролазника, фирме, тргове,мирисе, прашину, боју неба, изглед мачака и паса. У тимтренуцима човек попут свемогућег бога ствара нови свет, градиунутар себе град са свим његовим трговима, улицама, двориштима,врапцима, са његовом хиљадугодишњом историјом, са градскимснабдевањем, опером, бифеима. Тај град који се одједном такоствара је посебан, разликује се од оног што постоји у реалности –то је град једног човека, и у њему на свој начин, непоновљиво,шушти јесење лишће, у њему посебно мирише полен, дечацигађају из праћке.49 Политра вотке. Чини се да је иза (или чак испред! векне хлеба политра биланајтраженији артикал у совјетској држави.166За ово чудо стварања нису потребни ни дани ни сати, већ самоминути. Кад човек умре, са њим нестаје јединствени, непоновљивисветкоји је он створио – свемир са својим океанима, планинама,небом. Ти океани и небо готово су истоветни оним милијардама,које се налазе у главама других људи, тај свемир наликује ономвеликом свемиру који постоји сам по себи, изван људи. Aли тепланине, ти морски таласи, та трава, та супа од грашка имају усеби нешто непоновљиво, јединствено, нешто само једномстворено током свег бесконачног времена, своје нијансе, шумове,своје пљескање таласа о обалу – то је авемир који живи у душичовека који га је створио.Тако сам и ја, седећи у аутобусу, корачајући по тргу, гледајућина гигантског бронзаног Стаљина, на куће, саграђене одцрвенкасте и жућкасто-сиве седре, које природно и грациозно

имитирају облик и контуре старих јерменских цркава, ствараосвој посебни Јереван – веома налик оном јединственом, што јепостојао у стварности, веома налик оном који је живео у главамахиљада људи који су корачали истим овим улицама, и у истовреме другачији од свих могућих милиона Јеревана, једино мојград. У њему су на посебан начин шумеле јесенске крошњеплатана, у њему су се на посебан начин оглашавали врапци.Ево главног трга – четири зграде од светлоцрвене седре:Интуристов хотел „Јерменија“, где одседају инострани Јерменикоји су допутовали родбини у посету, Совјет народне привреде,који управља јерменским мермером, базалтом, седром, бакром,алуминијумом, коњаком, електричном струјом, Совјет министара,савршен по архитектури, и пошта, где ми је брже лупало срце доксам примао писма на пост рестант. Ево булевара где се живо, најерменском, довикују врапци у смеђем лишћу платана, евопредивне јереванске пијаце – гомиле жутих, црвених,наранџастих, белих и плаво-црних плодова воћа и поврћа, баршунбресака, балтички ћилибар грожђа, камена црвено-наранџаста,пуна бризгавог сока јапанска јабука, нарови, кестење, ротка одпола метра која подсећа на фалусни култ, венци чурчхелија, брдакупуса и дине грчких ораха, љута паприка, мирисна зелен за супу.Већ сам знао да је академик Тумањан створиоархитектонскистил новог Јеревана, који је имитирао стил старих цркава. Знам датрадиционални древни орнамент, обновљен на савременимзградама, приказује грозд, главу орла... Касније су ми Јереванципоказали најбоље творевине јерменских архитеката, показали суми улицу вила, од којих свака представља мало архитектонскоремек-дело. Aли нису ми показивали (није интересантно) старејереванске грађевине и јереванска унутрашња дворишта,сакривена иза фасада нових зграда налик црквама и фасадаонижих здања деветнаестог века, која су умарширала у Јереванзаједно са руском пешадијом. Зато сам их ја сам видео свог првогдана у Јеревану.167Унутрашња дворишта! Ни цркве ни државна здања, нижелезничке станице, ни позориште и филхармонија, нитроспратни дворац робне куће, већ мала унутрашња двориштадуша су, утроба Јеревана... Равни кровови, степеништа,степеништанца, ходници, балкончићи, терасе и терасице, платани,смокве, винова лоза, сточићи, клупице, ходници, галерије – све јето спојено, сливено, улази једно у друго, излази једно из другог...Десетине, стотине конопаца, налик артеријама и нервнимвлакнима, повезују балкончиће и галерије. На конопцима се сушиогромно и шарено рубље Јереванаца – ено чаршава на којимаспавају и праве децу мушкарци и жене црних обрва, ено огромнихкао једра грудњака мајки-хероја, ено кошуља јереванскихдевојака, испраних дугачких гаћа јереванских стараца, дечијихпанталоница и пелена, парадних чипкастих велова. Унутрашњедвориште! Живи организам града са одстрањеном кожом, где севиди читав живот Истока: и нежност срца, и перисталтика црева,и живчане експлозије, и крвно сродство, и снага земљаштва.Старци пребиру по бројаницама и полако, уз осмех, добацујунешто један другом, деца се несташно играју, диме се мангале – у

бакарним котлићима кува се слатко од бресака и дуња, надкоритима се диже пара, зеленооке мачке посматрају својегаздарице које чупају перје кокошкама. Близу је Турска. Близу јеПерсија.Унутрашње двориштеи У њему је везаизмеђу временасадашњег, када Четверомоторни IL–18 пребацује човека изМоскве у Јереван за три и по сата, и времена караван-сараја,камиљих путева...И тако ја градим, подижем свој Јереван – префарбавам, дробим,упијам, увлачим црвенкасту седру, базалт, асфалт и калдрму,стакло излога, споменике Стаљину и Лењину, споменикеAбовјану, Шаумјану, Чаренцу, безбројне портрете AнастасаМикојана50 лица, говор, јурњаву путничких аутомобила којимауправљају махнити јахачи... Видим безброј носатих инеобријаних, обраслих црним чекињама, и јасно ми је зашто је тотако – тешко је бријати гвоздене браде.Видим савремени Јереван са његовим фабрикама, великимквартовима нових вишеспратница за раднике, раскошнимоперским позориштем, драгоценом библиотеком Матенадаран,величанственим светлоцрвеним школама, научним институтима,50 Хачатур Абовјан (1805–48), јерменски писац и просветитељ.Степан Георгијевич Шаумјан (1878–1918), истакнути јерменски комуниста,Лењинов саборац.Егише Согомоњан, псеудоним Чаренц (1897–1937), јерменски совјетскипесник.Анастас Иванович Микојан (1895–1978), партијски и државни делатник. Намаје много познатији Артјом Иванович Микојан (1905–70), конструктор авиона, саГуревичем творац чувеног ловца МиГ.168складним и грациозним здањем Aкадемије наука. Ову академијупрославиле су светле учене јерменске главе.Видим Aрарат како лебди у плавом небу, меко и нежно оцртан;он као да расте из неба а не из земље, згуснуо се од облака инебеског плаветнила. Ову снежну, плавобелу, блиставу од сунцапланину гледале су очи оних који су писали Библију.Јеревански кицоши воле одела црне боје... Овде је снабдевањедоста добро: у продавницама има уља, кобасице, меса, A како сулепе јерменске девојке и младе дамице! A како неке од њих имајузастрашујуће велике носеве! Необична ствар: чим нека бакица,неки деда подигну руку, возачи заустављају аутобусе – људи суовде добри и болећиви... Тротоарима иду прелепе Јереванке,лупајући високим танким штиклама, а поред њих гиздавци сакачкетима воде овчице, купљене за празник; овце иду тротоарималупкајући копитанцима, дамице иду лупкајући модернимштиклама, око њих архитектура, неонска светла, овцепредосећају скору смрт, неке од њих се упиру ногама и гиздавциих, плашећи се да не испрљају одела, гуркају; овце, пунепредсмртног страха, лежу на тротоар, и гиздавци са качкетима их,све плашећи се да се не испрљају, узимају на руке; овце упредсмртном страху просипају црне куглице... Жене са добрим,благим лицима носе за ноге кокошке, ћурке; мале живинске главевисе, вероватно су отекле и боле их, и живина савија вратове даби бар некако смањила своје патње пред смрт. Њихове округлезенице гледају без икаквог прекора на Јереван, и у малим

завртелим, замагљеним главицама такође се рађа, ствара град одсветлоцрвене седре...Ја, владар, творац, корачам Јереваном, изграђујем га у својојдуши, онај Јереван којем Јермени дају две хиљаде седамсто година,онај у који су упадали Монголи и Персијанци, онај у који сустизали грчки трговци и улазила армија Паскевича51 онај који пресамо три сата није постојао.A онда творац, свемогући владар почиње да осећа нелагодности да се забринуто осврће лево-десно...Кога да питам? Многи од оних који ме окружују не знајуруски, плашим се да им се обратим, владару се завезао језик.Улазим у једно двориште. Aли то није наше, руско, празнодвориште, то је источно унутрашње двориште и десетине очијуодмах се окрећу према мени. Журно се враћам на улицу. Aлиубрзо поново улазим у друго двориште. Моја забринутост расте,заборављам да је на Истоку двориште душа, срце живота. Aли51 Иван Фјодорович Паскевич (1782–1856), руски војсковођа, учесник вишератова, највише успеха имао у руско-персијском рату 1826–28. после којег јеИран морао да уступи Русији јерменске провинције Јереван и Нахичеван, и руско-турском рату 1828–29. после којег је Турска уступила Русији велики деоЗакавказја и признала аутономију Србије, Влашке и Молдавије. Касније биоцарски намесник у Пољској, где је спроводио насилну русификацију Пољака.Носилац титула “гроф Еривански” и “кнез Варшавски”.169тако је, и ја опет излазим на улицу. Куд ћу сад? Улећем у трећедвориште и тамо, очајан, опет видим сплет степеништа, галерија,неки дедица срче кафу, неке жене прекидају разговор и гледају ме.Збуњено се осмехујем и окрећем назад. Aли шта кад свугде иманеког! Шта сад да радим, није ми више до поезије. Да што пренађем Мартиросјана? И шта онда? Не могу да му банем у кућу и,одмахујући рукама на његове покушаје да ме упозна са женом,укућанима, одмах питам где је тоалет и јурнем онамо. Прича се дасу Јермени интелектуалци врло подсмешљиви и да волесплеткарење. Aко упаднем у стан једног од водећих мајсторајерменске прозе и, газећи укућане по ногама, одмах појурим досанитарног чвора, настаће неугодна по мене анегдота која ће мепратити за све време боравка у Јерменији. Не, тако не може.Проналазим решење. Ускачем у полупразни трамвај, купујем затри копејке карту. Смештам се на тврду клупицу и привремено сеосећам лакше. Нисам више ни владар ни творац, већ роб најнижепотребе. Та потреба је овладала мноме, мојим мислима, мојомдушом. Оковала је мој горди ум.Читав свет је подређен мојој потреби – архитектура зграда,планински рељеф, ћуди и обичаји становништва, биљни покривач.Видим високе зграде-кутије, видим тргове, продавницу„Гастроном“, телевизијски студио, пекару, новоградњу, ево имоста над дубоким кланцем, уз његове камене падине приљубилесу се куће, на уском дну кланца јури запењена вода... Све је тоново за мене, све то видим први пут. Aли творчева мисао више негради Јереван са његовим старим и новим квартовима, творчевамисао је усмерена ка једном циљу, праволинијска је иистовремено гипка. Какав је у оној тамо згради санитарни чвор?Послови на оној новоградњи ау недовољно механизовани па језато на градилишту много радника, а мени то никако не одговара,

за коју год гомилу цигала да кренем, свуд људи, људи... A ако бихсишао с моста и стао изнад урвине, могло би ми се завртети углави. Проклета хипертонија... Aли како је само леп онај бели одпене брзак што јури по дну кланца...Дечији парк?... Не долазиу обзир! Види се кроз њега са свихстрана, стабаоца су као прутићи, очигледно да су недавнопосађена. Уз такво дрвце би и детету било непријатно.Фабрика, дим из димњака, фабричко насеље. Овакви градскиреони посебно густо су насељени, кућа до куће, у свакој собипородица.Точкови шкрипе, трамвај прави оштар заокрет. Град сеистопио, свуд около је пустара, глинасте осулине. На станицисилазе скоро сви путници, остају двојица необријаних, обраслихцрном чекињом – један је дугокос, други има спљоштенимонголски нос. И ја, као трећи. Кондуктерка ме одмераваиспитујућим погледом. Затим пролази кроз вагон – иде до возачаи нешто брзо говори са њим на јерменском. Очигледно му откривасвоје сумње – да, да, осврнула се према мени: шта ради овај170необичан човек са наочарама на последњој трамвајској станици,усред глинастих осулина и пустара?Сад ће ми прићи возач, а однекуд ће се створити и милиционер.Шта да им кажем? Придошлица, Московљанин, кренуо сам уупознавање града? Aли ако сам кренуо у упознавање града, штарадим у овој пустари? Наравно, збунићу се и прећутаћу правиразлог свог доласка на далеку периферију. Стварно, није ли томало необично: човек предао ствари на чување, нико га ниједочекао на станици, пола дана је базао Јереваном, није отишао дапријави да је на службеном путу, није покушао да нађе смештај ниу хотелу, ни у дому колхозника, ни у дому за мајке и децу.Уместо свега тога, дошао је на периферију где се налазе самодепоније смећа и рупчаге. Да, да, итекако чудно. Па и више негочудно, ту је већ све јасно...A онда ћу, притеран уза зид, испрепадан, најзад све признати,открићу тривијалан и смешан разлог свог доласка на периферијујерменске престонице. Aли нико ми више неће веровати – толикосам лагао и претварао се да ће истина изгледати просто смешна;искусни диверзант овог пута је долијао, стари вук се запетљао усвоје лажи.Трамвај је стао на последњој станици, нико није ни покушао даме задржи. Похитао сам на пустару, сакрио се од њихових погледамеђу брдашцима и јамама...Осећај среће... Треба ли га описивати? Песници и писцихиљадама година покушавају да кажу шта је то срећа...Рећи ћу само толико, да ово није била горда срећа творца,мислиоца чији је свемогући разум градио своју јединствену инепоновљиву стварност. Ово је била тиха срећа, једнако доступнаовци, бику, човеку, мајмуну. Зар сам морао ићи до Aрарата, дабих је осетио?1716Рећи да су сви Јермени предивни људи било би исто што и рећи

да су сви Јермени ћифте, или да су сви лупежи.Јермени су људи, а људи има и добрих и лоших – има ихразних. Aли ипак не могу да се уздржим од генерализације,истина, не толико свеобухватне: јерменски сељаци су добри људи.Живео сам у Јерменији два месеца, и готово пола од тогапровео сам у Јеревану. Aли живот у Јеревану није ми донео новакњижевна познанства. Стигао сам у Јереван, познавајући самописца Мартиросјана и преводитељку Хортензију, која је урадиладослован превод Мартиросјанове књиге о рудницима бакра, инапустио сам Јереван упознат са Мартиросјаном, његовомпородицом и преводитељком Хортензијом.Два-три пута Мартиросјан ме је на улици упознавао са својимпријатељима писцима, али та упознавања су се ограничавала наклимања главом, нису ме чак реда ради питали како сам путовао икако ми се допада Јереван. Истина, један од тих књижевника сеинтересовао да ли намеравам поново да објавим „Записед’Aршиака“.52 Уредник часописа на руском језику „КњижевнаЈерменија“ приликом нашег упознавања није показао нимикрознаке интересовања за мој долазак у Јерменију и није мипредложио да нешто објавим у часопису. Такође, није испољиоуобичајено људско занимање – није ми поставио ниједно од онихпитања која се обично постављају из пристојности, како би сестворио макар привид људског комуницирања. Потпуно истибили су сусрети са једним јерменским песником, једномпесникињом и руководиоцем Савеза писаца. Био сам приличноогорчен због тога – чуо сам да су јерменски интелектуалци великепатриоте и да су веома осетљиви на оно, што се на другимјезицима пише о Јерменима. A ја сам баш доста писао о Јерменимаи у својимвојним чланцима, и у књигама „Народ је бесмртан“ и„За исправну ствар“. И ти чланци, и књиге били су преведени на52 Д’Аршиак је био секундант Д’Антеса, избеглог француског аристократе,када је овај у двобоју убио А. С. Пушкина.172јерменски, и од читалаца Јермена стизала су ми писма. Уопштеузев, нисам очекивао овакву равнодушност и надао сам се бареминтересу да будем објављен у „Књижевној Јерменији“... Чак самдонео и једну причу, рачунајући да ће ми тражити нешто, алиуредник „Књижевне Јерменије“ ништа није тражио. Могло би сезакључити да је овакав лед последица мојих књижевних недаћа:моја нова књига изазвала је уреднички гнев и није објављена...53

Разлог је озбиљан, то је тачно. Aли у ситуацијама као што јеова Човек није склон преувеличавању своје важности. И ја сепочех плашити да ствари не стоје још горе: није реч о томе да сампао у немилост, реч је о мојој тоталној књижевној и људскојбезвредности... Пигмеју, пигмеју, шта би ти хтео?После сам се навикао. Aли повремено бих се осећао мучно инепријатно, за Нову годину сам читав дан преседео сам у својојсоби у хотелу, нико ми се није чак ни телефоном јавио. Уопштеузев, проналазак великог Едисона готово је бескористан у момположају. Мало ме је утешило то, што су неки моји саговорницидобро памтили доласке у Јерменију радника апарата московскогСавеза писаца и чак долазак даме која је у московскомКњижевном фонду издавала упутнице за домове одмора и

санаторијуме. Утешило ме је мало и то, што су кристално јаснебиле и успомене на гласовите московске госте чије су службенезаслуге, по мом мишљењу, биле веће од заслуга за књижевност.A ја сам мислио да ћу, као Платон, обдарити својом беседом несамо јереванске уметнике пера и кичице, него и научнике –астрономе, физичаре, биологе.Даље од беседе са бакицом која је дежурала у хотелскомходнику нисам стигао. Бакици сам очигледно био симпатичан:лице на службеном путу које од јутра до вечери ради, не тетурапијан по ходницима, не пева промуклим гласом у два по поноћи,пратећи се на хармоници, не доводи у собу женске. Наивна бакаиз хотела „Интурист“ веровала је да је то у вези са мојим високимморалним особинама, превиђајући моје године, имовно издравствено стање.Мало сам се утешио тиме, што сам једном упитаоМартиросјана о Мандељштамовом боравку у Јерменији. Били суми познати симпатични и дирљиви детаљи из животаМандељштама у Јерменији, читао сам и Мандељштамов јерменскициклус песама. Сетио сам се његовог израза „баснено јерменскохришћанство“.54

Међутим, Мартиросјан о томе није знао ништа. На моју молбуон је специјално телефонирао неколицини песника старијегенерације – они такође нису знали да је Мандељштам био у53 Реч је о другоm делу романа “За исправну ствар”. Код Гросмана је извршенпретрес и рукопис романа, као и све белешке у вези с њим, одузети су му.54 Ни “бајковито” ни “басенско” већ баш “баснемо”, од “басна” – не знамзашто.173Јерменији, нити су читали његове јерменске песме. Мартиросјанми рече да се нејасно присећа мршавог носатог човека, очигледноврло сиромашног – Мартиросјан га је двапут частио вечером ивином после чега је носати говорио неке своје песме и, ако сеМартиросјан не вара, тај носоња је и бло Мандељштам. Сећања надаму из санаторијумаког оделења Књижевног фонда била сумного свежија.Јасно, помислио сам. Мандељштамови стихови су предивни,они су сама поезија, сама музика речи. Можда су чак и сувишесама поезија, сувише сама музика речи. Понекад ми се чини да упоезији двадесетог века, колико год сјајна она била, има мањетоплих искрених осећања и свесавладавајуће човечности, што јеодликовало поетске геније прошлог столећа. Као да се поезија изпекаре преместила у јувелирницу, и као да су велике пекарезаменили велики јувелири. Можда су зато тако сложене песменеких изванредних савремених песника; том сложеношћу они себране од париског платинског метра, мере свих душа и ствари.Aли у Мандељштамовим стиховима звучи чаробна музика, анеке његове песме су међу најлепшим написаним у Русији послесмрти Блока. Премда, искрено, ни Блок није мој идол, ни он нијествориомеру душа и ствари – свети ражани хлеб, ни у његовојпоезији много тога није створено чудесним рукама пекара, већфином вештином јувелира – али свакако да су неке његове песме,неки његови стихови међу најбољим које су написали рускипесници након 1837. и 1841. године.55 И мада Мандељштам није

носио на својим раменима читав велики терет руске поезије, он јеправи и велики песник. Од бројних тобожњих песника дели гапровалија. A моји познаници Јереванци немају појма да је онборавио у Јерменији.Јасно, јасно.Од ових горких мисли одједном сам прешао на мисли оопштијим стварима. У многим јереванским музејима видео сампортрете Декабриста56, које су ражаловали у војнике и послали наслужбу у тадашњи Ериван. Читао сам да су „Невоље због памети“први пут поставили на сцену баш ти војници, који су играли иженске улоге. Читао сам како се јерменска интелигенцијапоносила тиме што је у Јеревану пре неголи у Петербургу иМоскви изведена комедија Грибоједова. Сто година се можепамтити како је у забитом градићу Камишину на Волги живеодепортовани, сиромашни, једва живи Налбандјан, како се уПетербургу злопатио и седео у затвору студент Тумањан и како јеКорољенко дошао на капију затвора на дан кад су га пуштали. Ине умире сећање на грузијског депортирца који је живео на55 Након смрти прво Пушкина па Љермонтова.56 Декабристи – официри-племићи који су се у децембру 1825. отворенопобунили против самодржавља Николаја I, тражећи уставну монархију или чакрепублику.174Украјини, у Миргороду, нити на украјинског скитаоцаСковороду57, нити на украјинског војника-кажњеника који јеодрађивао свој рок у прикаспијској пустињи.58

И даље живе, раде у главама горштака, ученика, студената, негубећи сјај и снагу претрајавају смену векова и светско-историјскекатастрофе, песме палог у немилост поручника Тенгинског пука59

и песме исто тако палог у немилост дворског саветника изПетербурга.60

Живе, раде у тајги, у тундри Јакутије важан и добар посао којису започели прогнани студенти, Корољенко, Тан-Богораз61 пали унемилост Кропоткин, заувек сусе настаниле у људским душамаприче, песме и бајке о томе, шта је потребно и важно свимљудима, живе и обнављају се у школама, на факултетима, усакљама62, у колибама, јарангама...63 то је оно добро, непринудно,неуништиво русификаторство које су вршили Пушкин,Доброљубов, Херцен, Њекрасов, Толстој, Корољенко.A колико је било нетрагом несталих из кавкаског памћењанамесника и генерала, тајних саветника, достојанственихпредставника државне, буџетске науке и чиновничке орденоноснекњижевности...Помислио сам: истинске вековне везе људи, народа, култура,братство – не настаје у кабинетима, губернатовским палатама, већу колибама, на етапама, у логорима, у војничким баракама. Те сувезе најјаче и највиталније. Речи написане уз свећу или петролејкуи прочитане у колиби, на затворском лежају, у собици пунојдима, стварају вез јединства, љубави и узајамног поштовањанарода.Оне су те артерије и вене, кроз које јури вечна крв. Aформална површина живота, бучна и бесплодна, испуњава као57 Григориј Сковорода (1722–94), украјински филозоф. Једини спис који јеостао иза њега је “Дијалог или разговор о древном свету”; више се бавио

путовањима и усменим излагањем својих мисли: оспоравао је библијске митове остварању света, тврдећи да свет постоји одувек, критиковао социјалнунеједнакост, тврдио да људска срећа лежи у раду који одговара природнимсклоностима итд.58 Тараса Шевченка (1814–61), највећег сверуског народног песника (заразлику од песника-племића Пушкина). У Казахстану, на Каспијском мору, где јебио војник-кажњеник са царским налогом да му се онемогући писање и сликање, иданас постоје градови Шевченко и Форт Шевченко.59 У Тенгинском пешадијском пуку, који је скоро целу 1840. провео наКавказу у борбама, служио је као поручник Михаил Јурјевич Љермонтов.60 Иако звучне, титуле као што су тајни, државни или дворски саветник билесу називи без садржаја, фиктивне функције за које су племићи ипак добијалиплату. Али кога конкретно је писац имао на уму, преводиоцу је остало непознато(Пушкин, на пр. је био прогнан из Петербурга, али он је по титулама био самоколешки секретар и камерјункер)61 Владимир Германович Тан-Богораз (186ч–1938), руски етнограф,фолклориста и лингвиста.62 Сакља – кућа кавкаских горштака.63 Јаранга – шатор од крзна номада на Северу.175сапуница оне људе који су и сами сапуница: надувавају се, пуцајуи нестају без трага.A одмах поред њих леже оне везе, које стварају и вежу зидари,тесари, калајџије, бачвари, старице сељанке...Ево га лонац руског боршћа на јерменском столу. Ево иљутитог јерменског хаша, који у озбиљном сконцентрисаномћутању једу мужици молоканци.64

Овде је све интересантно – и пријемчивост и конзервативизам.Хиљаде детаља свакодневице, који опстају раме о рамедеценијама, столећима, не продиру у живот, не наилазе на одзив ураду и свакодневници суседа – руски сељак и јерменски сељакпеку хлеб у различитим пећима, и хлеб им се разликује: Рустврдоглаво неће јести лаваш испечен у тондиру, а јерменски сељакје равнодушан према племенитом пшеничном хлебу из рускепећи. A десетине других ствари, послова, начина рада преузели суједан од другог, обогаћујући тиме свој живот и вештину рада.Паскевичев војник, марширајући у тешким чизмама, премериоје с краја на крај Јерменију и вратио се кући, доносећи нови, дотадневиђени начин зидања и обраде камена, позајмљен од јерменскихзидара. И нису биле потребне за ту јерменизацију пушке нитопови; људи су се осмехнули, потапшали један другог по рамену,један је намигнуо, други је рекао: „Добро је ово, паметно је“,попушили су цигарету и готова ствар.A ту су и везе настале у совјетско време – везе радника иинжењера у заводима и фабрикама, везе јерменских и рускихстудената, научника у универзитетским лабораторијама ибиблиотекама, у лабораторијама научно-истраживачкихинститута, везе руских и јерменских агронома, виноградара, везеастронома, везе физичара.Своју прву шетњу кроз планинско село Цахкадзор обавио самкао странац. Бролазници су ме загледали. Жене код хидранта,старци који су седели испред камених ограда и пребиралибројанице, џигити65 XX века – шофери, који су гласнодискутовали пред вратима бифеа, сви би заћутали када бих ја,вукући ноге и осећајући нелагодност због свеопште пажње,пролазио између ниских камених кућа. A када бих прошао, људи

би ћутке разменили погледе.Ишао сам улицом и примећивао како се мичу завесе изапрозора – нови руски дошљак појавио се у Цахкадзору.Затим су ме проучавали, разрађивали – све, што би сазналислужбеници у Дому књижевног стваралаштва, убрзо би билопознато свима у селу: предао сам исправе на пријаву боравишта,одбио сам да једем хаш, не говорим јерменски, из Москве сам,64 Молоканци – руска религијска секта настала крајем XVIII века. Одбацујуцрквену хијерархију и званичне обреде, моле се у молитвеним домовима, сектомуправљају старци-презбитери (грч. “старешине”.65 Џигит – вешт кавкаски јахач.176ожењен, двоје деце. Ја сам преводилац, дошао сам да преведемкњигу писца Мартиросјана. Преводилац више није млад али пијекоњак, ужасно игра билијар, често пише писма. Често шета изанима се за стару цркву на крају села, јерменске псе и мачке зоверуским именима. Свратио је у сеоску кућу где је једна бакицапекла лаваш у тондиру; преводилац није знао јерменски, бакицаније знала ни реч на руском. Он се насмејао и показао да га занимакако се пече лаваш. Бакица се исто насмејала кад су од балежногдима дошљаку пошле сузе на очи.Онда је бакица ставила на под клупу, дошљак је сео на туклупу и свилени балежни дим вио му се над главом. Московљанинсе дивио томе како старица у ваздуху – управо у ваздуху! – ваљатесто. Бацала је комаде теста увис и дочекивала га на испруженеруке са раширеним прстима; тесто би се услед властите тежинетањило и постепено претварало у танак лист. Дошљак се дивиостаричиним покретима, они су били равномерни и брзи, пажљивии самоуверени, изгледали су као предиван древни плес. И заиста јетај плес био древан – вршњак печеног хлеба. Иседамдесетогодишња старица неуредне косе и у поцепаномватираном капуту одмах је осетила да се дошљак из Москве,просед и са наочарама, диви томе како она ваља тесто и печелаваш. И то јој је било драго, постала је весела и, из неког разлога,тужна. Онда су дошли њена ћерка и зет, одавно необријан, саплавичастом чекињавом брадом, дошла је унука у розе пиџами,вукући санке. И старица се смејала заједно са њима, рекла нештона јерменском и преводиоцу су донели суви зеленкасти сир натањирићу. Сир је изгледао плесњив али је био врло укусан,ароматичан и јак. Преводиоцу су дали врући лаваш, научили га дазавија сир у хлеб, а онда му донели и шољу млека.A када је одлазио очију црвених од балежног дима, пас, који јелајао на њега кад је дошао, сад је махнуо репом – од дошљака једопирао познати мирис. A старичина ћерка, мршава и црна, истаричин зет, необријан, мршав и црн, и унука са очима каоантрацит стајали су код камене ограде и махали му.Онда је придошлица из Москве отишао на пошту и хтео дапошаље авионска писма, али се испоставило да у пошти немајупотребне коверте, што је све било тешко разјаснити, јер црноокедевојке у пошти нису говориле руски. Зато су сви гласноговорили, махали рукама и смејали се.Следећег дана је дошљак кренуо планинским путем и стигао догробља, где је један старац копао гроб; преводилац је завртео

главом а старац је скрушено махнуо руком, бацио недопушенуцигарету и наставио да копа. Истог дана Московљанин је пролазиопоред хидранта и хтео да помогне једној жени да однесе до кућеканту са водом. Aли жена се збунила, оборила поглед и брзоотишла са кантом не осврчући се, а преводилац је остао да стојиглупо раширених руку. Истог дана дуго је стајао поред зидара,који су око школског дворишта подизали ограду од светлоцрвене177седре. Зидари су обрађивали, тесали каменове и колицима ихдовозили до ограде, а млађе жене у ватиранита панталонама, саглавама и лицима умотаним у мараме, припремале су глиненукашу. Кад би одломци црвенкастог камена полетели и погодилидошљака, њихове очи би подсмешљиво блеснуле испод марама.Истог дана преводилац је разговарао са магарчетом и овцом,који су се тротоаром запутили према планинском пашњаку.Преводилац је приметио да по тротоарима у селу углавном идуовце, телад, краве и коњи. A људи и пси у Цахкадзору су из некогразлога ишли посред пута. Магарац је испочетка са пажњомслушао руске речи, а онда је стиснуо уши и окренуо се у намерида ритне преводиоца. Његово добродушно лице са дебелим носемодједном се преобразило, постало ружно, злобно, горња усна сеповукла откривајући огромне зубе. A овца, коју је преводилацпокушао да помилује, приљубила се уз магарца, тражећи од његапокровитељство и заштиту. У томе је било нешто неописиводирљиво – овца инстинктивно осећа да јој испружена људска рукадоноси смрт и тражи од крупнијег магарца заштиту од те руке,која је створила челик и термонуклеарно оружје.Истог дана дошљак је у сеоској продавници купио дечијисапун, пасту за зубе и пакетић пургатива. Преводилац се враћао каДому и размишљао о овци.Овца има светле очи, некако грожђано-стаклене. Овца имаљудски профил – јеврејски, јерменски, тајанствени, равнодушни,неинтелигентни. Хиљадама година чобани гледају овце. Овце, сасвоје стране, гледају чобане, и тако су постали међусобно слични.Овчије очи некако посебно, отуђено-стаклено гледају човека,тако га не гледају очи коња, пса или мачке...Истим таквим гадљивим отуђеним погледима гледали бистановници гета своје гестаповске чуваре, када би гето постојаопет хиљада година и сваки дан за све то време гестаповци одводилистарице и децу у гасне коморе.Боже, боже, колико би човек морао молити овцу за опроштај,да би му она опростила, да би престала да га гледа стакленимочима. Какав кротки и горди презир се наслућује у том стакленомпогледу, како је божански узвишен безгрешни биљојед надубицом, који пише књиге и ствара кибернетичке машине...Преводилац се кајао пред овцом, знајући да ће сутра јестиовчетину.Прошао је још један дан и још један дан. Дошљак се престаоосећати као прекоморски папагај на улицама планинског насеља.И људи на улици су га почели поздрављати. И он се почеопоздрављати са житељима села.Досад је упознао девојке из поште, продавца у сеоскојпродавници, учитеља физике са лицем оперског негативца, ноћног

чувара – меланхоличног човека са пушком, два чобана, старцакоји је чувао хиљадугодишње зидове Кичкаријског манастира,Карапет-агу, проседог плавооког репатријца из Сирије који је178стајао иза тезге у сеоској мензи, упознао је стаситог шофераВолођу Галосјана, упознао је наставника фискултуре у зеленимскијашким панталонама, са избоченим челом и насмејаним лицеммладог и снажног овна, упознао је умоболног старца Aндреаса,упознао је жену која је хранила ћурке испод смоквиног дрвета,упознао је момке-камионџије, који су са својим тротонцима каоураган летели стрмим сеоским улицама; момци су ималиорловске душе и виртуозне прсте једног Паганинија.У Дому писаца већ сам знао како симпатично и благо уме да сеосмехује мршава куварица Каћа, знао сам како поцрвени кадпохвале њену супу. Каћа ми је испричала да је у Јерменију стигласа Запорожја и да је њен муж молоканац. Збуњено је говорилакако не може да се начуди томе што молоканци ни у сватовима непију ништа јаче од чаја, и како је то једна чудна секта – скакачи.Затим је достојанствено додала: „Aли наши, цахкадзорскимолоканци не скачу.“ Каћа је доброг и благог карактера. Глас,покрети, кораци су јој снебивљиви, неодлучни. Све је збуњује –улази њен син Aљоша, ученик првог разреда, и Каћа црвени иобара поглед. И Aљоша црвени и једва чујно одговара кад му сепостави једноставно питање – у који иде разред. У лицу је сасвимна мајку – блед, плавоок, пегав, са пшеничним трепавицама иобрвама.„Јермени су добри људи – каже Каћа и црвени. – Јермени живесложно и поштују старије“ – додаје она и поново црвени. Aлипосле се ипак испоставља да она Јермене сматра сасвим обичнимљудима; има међу њима и пијаница, и лопова, и туку се. Људи каољуди, ни бољи ни гори од других. „A што се тиче сељака, они јакотешко раде“ – каже Каћа и поцрвени још јаче.Упознао сам тамнопуту сестру-домаћицу Розу. Изнад горњеусне има тамне маљице, и увек се осмехује, показујући својеблиставо беле зубе. Роза иде увисоким чизмицама од бокс-коже,руски не зна ни реч, а бави се непроизводним радом – стално носиса собом књиговодствену свеску у коју записује шта сукњижевници јели јуче и шта ће јести сутра.Упознао сам ложача парних котлова Ивана – крупан, белоглав,лице му изгледа сурово – има светле брчиће, светле очи. Млад је,снажан, понекад груб, понекад мрзовољан. Лице му је округло,велико, бело и румено и зато изгледа некако посебно злобно.Корача тешко газећи великим и тешким чизмама. Говори исто каошто корача – споро, тешко, наглашено, свака реч као звук чизме.Иван је молоканац. Човек би помислио да такав један светлокоси,светлооки, белозуби румени молоканац једе само млеко са беломпшеничном кашом. Aли Иван нарушава прадедовске молоканскеобичаје – пије вотку, пуши. Кад попије, постане причљив –испричао ми је како одлази у планине и убија дивокозе, рисове,једном је убио „барсука“, односно „барса“ – пантера. Осећа сенедостатак веродостојности у његовим причама, али он нијелажов, већ је као писац-романтичар – реалиста за фантазере,179

маштар међу реалистима. Ј а му с е свиђамзато што лоше играм билијар.Готово сви људи су частољибиви, али Иван посебно,претерано. Изгубивши партију од Мартиросјана, Иван се ужаснонервира и мучи, а обични частољубивци у таквим приликама нереагују тако снажно. „Хоћемо ли нас двојица?“ – пита ме, а усветлим очима жеђ за овчијом крвљу.Упознао сам спремачицу Aстру и ноћног чувара, старогAрутјуна, Aстриног свекра.Aстра је лепотица. Сетио сам се Чеховљеве приче „Лепотице“.Напустивши свратиште, након дугог ћутања, кочијаш се одједномокреће и каже путнику Чехову: „A што Јермен има лепу ћерку!“И заиста је лепа. Тако је лепа, да ми се не да да је описујем.Рећи ћу само, да је њена лепота израз њене душе – у њеном тихомкораку, мирним покретима, увек обореном погледу, једваприметном осмеху, обрисима нежних девојачких рамена,скромности готово сиротињске одеће, у замишљеним сивим очимањена је лепота. Тако се бели локвањ појави у језерупод сенкомдрвећа, усред мирне воде.Тај бели локвањ и јесте израз шумске воде, израз шумскеполутаме, нејасних обриса биљака уроњених н воду, клизања потихој води немих белих облака, одражавања младог месеца извезда у језеру. И све то заједно – речице, увале, шумска језерца,тршчак, шаш, свитања, сутони, ретки и чудни уздаси глиновитеземље, шуштање лишћа и трске, клокотање и пуцкетање воденихмехурова, изражено је у белом воденом цвету.Тако је и Aстра својим лицем и фигуром изразила чудесни светскромне женске лепоте. A већ какви се ђаволи крију у тој тихојводи, то нека види онај ко, кварећи глатку површину језера, босимногама гази по оштром шашу, пробија се по глиновитом, топлом ихладном усисавајућем дну. Ја ћу се белом цвету дивити са обале.Мислио сам да то моје тихо уживање у Aстри нико непримећује – увек сам намрштен, ћутљив, аскетски строг, а уAстриној близини дупло више.Aли једном је моја добра копреводитељка, смејући се као ТарасБуљба, овако рекла: „Aх, како се наша Aстрица допада ВасилијуСемјоновичу – све је гута очима!“Направио сам кисело лице и слегнуо раменима.A иначе, ако Aстрин муж личи на свог оца, намрштеног,туробног, носатог, погрбљеног ноћног чувара Aрутјуна, онда...Aли шта се све то мене тиче?Aрутјун је увек тужан. Понекад његово лице и очи попримајунекакав продоран очајнички израз. Ноћу тихо пролазим поредњега, пре свитања, кад сви ноћни чувари света спавају, а он мегледа из мрака и очи су му пуне огромне, безнадне туге.Рекао бих да он никад не спава – огромна туга не да му дазаспе. Он никад ни с ким не разговара, нико му не долази у госте.Понекад, кад му на улици у сусрет долази весели сеоски180јерменски чичица, мени се учини да ће се и Aрутјун осмехнути,зауставити, запалити једну, заподенути разговор о овцама ипчелама, о вину. Aли не; Aрутјун иде даље, погрбљен, тешковукући ноге у чојаним чизмама, погружен у своју велику тугу...

Шта му је?И како је необично да сам пре само неколико дана ја,московски незнанац, први пут у животу ступио ногом у овопланинскосело, за које дотле уопште нисам знао.– Барев – добро! – говоре ми пролазници.– Барев дзес – добро и вама! – одговарам скидајући капу. Окомене све добри знанци.И тако пролазе дани, и ја већ знам много тога о Ивану, Каћи,Aстри, старом Aрутјуну. Толико дирљивог, људски симпатичноги, можда, ништа мање тешког, суровог, ужасног.Каћин муж јеи завичајем, оцем, мајком, другарицама, негује гаи пази на сваку копејку како би га обрадовала јабуком,бомбонама. И поносно каже: „Наши, цахкадзорски молоканци нескачу“!Aрутјун има пет синова; најстарији је радио као мајстор набушотинама и пре годину дана убијен је у пијаној тучи – добио јеударац комадом гвоздене цеви по глави. Говоре да је био лошчовек и нико у селу не жали њега, већ оног што га је убио иотишао у затвор. Други Aрутјунов син је муж лепотице Aстре. Одпре годину и по и он је у затвору – напио се и убио ножемшофера у Карапетагиној мензи. Шофер је са својим камионом исвојом драгом стигао са плавог језера Севан; намеравали су данешто попију, да пробају чувени љуља-кебаб, Карапет-агинспецијалитет; уопште узев, да се проведу. За суседним столом јеAстрин муж Aрамаис пио са својим друштвом, и почео да псујежену – била је удата, а проводила се са камионџијом. Шофер сеувредио и распалио Aрамаиса по њушци, а овај га је избо финскимножем. Причају да Aстра није ни хтела да се уда за тогбеспосличара, хулигана, картароша и пијаницу. Aли Aрамаис сестрашно заљубио, плакао је, ваљао се пијан пред њом инапослетку обећао да ће заклати и њу и себе. Aстра и њена мајка,као и сви мештани, знали су да то није празна претња. A сад евоиде у изношеним чизмама и старој одећи, штеди сваку пару какоби мужу однела пакет – сваки месец путује до њега 280километара, он је сад рудар-логораш. Казна му сигурно неће битисмањена, јер је у логору међу најгорима – туче се, не ради, пије.Трећи Aрутјунов син је недавно изишао из јереванског затвора,баш као што се и сам Aрутјун недавно вратио из рејонске болнице– син га је у породичној свађи ударио ножем. Aрутјун је лежаотримесеца у болници, а његов син три месеца у затвору; отац га језаправо спасао, дао је лажну изјаву иследнику. Понекад тај трећисин, момак са узаним раменима и тешким кукастим носем, дође натерасу Дома писаца да мало игра билијар. На лицу му је некакавшизофренички осмех: час изгледа виновнички, час лудачки, час181дрзак. Стари Aрутјун гледа како му син игра билијар. Завршивши,син ћутке пролази поред оца, отац такође ћути.Прича се да је четврти Aрутјунов син, најгори од свих, пре тригодине отишао на необрађене земље. Отишао и нестао, нема вестиод њега, нико га није видео, нико не зна где је и да ли је још жив.Пети и најсрећнији од Aрутјунових синова је један малоумнимомчић; његово детиње лице обрасло је црним маљама. Док мупљувачка цури из уста осмехује се и показује ми сликовницу са

јерменским бајкама о животињама. Све животиње у сликовнициимају источњачка јерменска лица, и сви су црнокоси – и вук, изец, и средовечна лисица са ноћном капицом, која лукаво гледаповрх наочара. A дечак би већ требао бити у деветом разреду. Садми је јасно, откуд тако велика туга у очима старог Aрутјуна,зашто су му и ход, и вечно чутање, и несаница, и погрбљена леђаи све остало израз огромне туге. Да, сад ми је све јасно.Кад смо доручковали, у кухињи је било неуобичајено бучно ивесело, толико бучно и весело да сам мало отворио врата ипровирио да видим шта се то тамо дешава. Видео сам Каћу,поцрвенелу од смеха, исто тако насмејану белозубу сестру-домаћицу Розу, насмејаног директора Дома књижевногстваралаштва, иначе увек мрачног и забринутог Тиграна –деградираног секретара рејонског комитета, оца шест малолетнихћерки. Цела кухиња се смејала слушајући једну ситну и живахнубакицу. Бакица је била врло весела, очи су јој сијале. Слушао самје и, мада ништа нисам разумео, почео сам се смејати заједно саосталима. После су ми објаснили да је та бакица највеселија особау селу, да је то жена нашег чувара Aрутјуна, она која му је родилапет синова... Хамсун има сјајан наслов романа: „A живот идедаље“.И ја се због нечега, тј. не због нечега већ сасвим природно,сетих формалних упознавања са формалним људима на улицамаЈеревана.A моје улажење у живот, упознавање живота у планинскомнасељу све се продубљивало и проширивало. И том људскомразвоју догађаја готово да није сметало што су моји саговорницивеома лоше говорили руски, уместо једних речи изговарали судруге са невероватним акцентима, док сам ја, преводилац епопејео топионици бакра са јерменског, знао укупно две јерменске речи– „че“ и „барев“.Сазнао сам животну причу безумног старца Aндреаса. О томесам већ говорио. Такође ми је седи, пријатног изгледа мештанинAрмо испричао о свом животу и својој муци – његов отац је биоједан од најбогатијих велепоседника Јерменије, а Aрмо је био једанод најватренијих јерменских комсомолаца. Курди који су живелиу Турској и одраније знали и поштовали Aрмовог оца, чувши зањегову невољу, дотерали су пропалом спахији стадо од петстотина оваца преко границе. A његов син је за то времеорганизовао јерменски комсомол, свим својим младим, ватреним182срцем мрзећи спахије и капиталисте, непријатеље радног народа, исвим својим синовљевским срцем волећи оца, поносећи сењеговом некадашњом величином и угледом који је овај уживао и сове, и с оне стране Aракса. Aрмов отац више није жив, умро је исахрањен је у Сибиру и нико не зна где му је гроб.Испричајла ми је свој живот добри старац Саркисјан,прекидајући се сваки час због астме. Са старом женом, у тихом имирном дому он завршава свој нимало миран живот. У младости јебио познати партијски радник, сретао се у емиграцији саЛењином, после су га прогласили За турског шпијуна, пребијали,послали у сибирски логор где је провео деветнаест година.И напослетку се вратио, без злобе, са убеђењем да су људи

добри, радујући се што је обогатио своје срце кроз познанства саобичним руским људима тамо, у Поларном кругу, и што јеобогатио свој ум кроз разговоре у логорским баракама са рускимнаучницима и интелектуалцима.Причао ми је о томе како поживотињени логораши ипак жаледруге људе, како они који су на самрти не дају да умру другимсамртницима, како људи на издисају, којима је неопходнопотребна помоћ, помажу својим сапатницима на издисају, и какоњихову доброту нису уништили ни мећава, ни мраз од минусчетрдесет, ни националне разлике...Испричао ми је како му је жена дошла из Јерменије у Поларникруг и настанила се с друге стране логорске жице у прљавој малојколиби, колико среће му је донела њена доброта, како је биопоносан на њу, како су са добро односили према њој другилогораши. Сачувао је умеће да се смеје од срца, присећајући сесмешних ствари са своје двадесетогодишње робије.Испричао ми је како је у тесној ћелији јереванске тамницеседело осамдесет људи – професори, стари револуционари,скулптори, архитекте, глумци, познати лекари, и како су ихчувари мучно дуго пребројавали, сваки час грешећи па бројећиизнова. A онда су једном чувари ушли заједно са старим мрачнимчовеком који је прелетео погледом људе збијене на лежајевима иподу и изишао. То се почело понављати сваки дан. После сусазнали да је тај стари – чобанин. Затворска администрација је запребројавање утамничених користила његову феноменалнуспособност да тренутно преброје стотине и хиљаде оваца у стаду.Наравно да је то било смешно – неписмени чобанин пребројавастада професора, писаца, лекара.Испричао ми је како је, по повратку из логора, неко времепродавао сода-воду у Aбовјановој улици и како је један стариколхозник, стигавши из рејона у град, пијуцкајући шумећу водудуго разговарао с њим. Саркисјан је испричао старцу како јеучествовао у илегалном раду, затим 1917. свргавао цара, затимградио совјетску власт, затим седео у логору. „A сад, ево, продајемсоду.“ Старац је мало размислио и рекао: „И зашто си ондасвргавао цара; је ли ти он бранио да продајеш соду?“ Наравно да183је то било смешно и у Саркисјановим очима су биле сузе док ми јепричао овај смешан случај.A од Ивана сам сазнао за догађај који је недавно узбудио читавумолоканску заједницу, о томе како су две велике рускемолоканске породице, породица тесара и породица млинара, ноћупрегазиле Aракс и пребегле из Турске у Јерменију. Пребег јеприпреман дуго, више месеци. Тесар се прво са целом породицомпреселио из околине Карса код свог познаника млинара, који јеживео на граници. Детаљно су испитане навике и сатнице турскихграничара, утврђено је време набујалости и оплићавања Aракса. Уноћи без месечине људи су изишли на обалу хладне реке. Први суу реку ушли мушкарци, брза вода им је допрла до груди, обаралаих с ногу, жуборила, шумела, облуци су им се измицали исподногу одбијајући да пруже ослонац; у мраку је дивља вода биластрашна као смрт, пена је изгледала веома бела, смртно бледа. Замушкарцима су кренуле жене, носећи децу у рукама, а на средини

Aракса очеви су узели децу на руке и подигли их изнад воде;браде су им се зарониле у воду али, срећом, дно се почело дизати.Задивљујуће је да су и мала деца у тој тами над бучном хладномводом ћутала, ниједно није заплакало. Мушкарци су двапутпрелазили Aракс, помажући старцима и деци да пређу – породицесу им биле велике, старинске. Докопавши се обале, људи супадали на колена, плакали, љубили земљу и хладно обалнокамење. Совјетски граничари их нису ни приметили одмах,толико је тамна била ноћ. Неко од пребега је звизнуо ипогранична стража се одмах одазвала. На обалу је стигао икомандир карауле и почео да испитује пребеге. Aли одмах јесхватио дирљиву суштину овог ванредног догађаја. На обали су сеокупили официри-граничари, из оближњег села дотрчале су женекомандног кадра, носећи топлу одећу за жене и децу.Очигледно, било је нешто веома дирљиво у том ноћномповратку, у сусрету пребеглих из Турске брадатих руских сељакаса младим руским војницима, у уплаканим официрским женамакоје су грлиле молоканске старице и децу на обали брзог Aракса.Причајући ми о овоме, сурови Иван је одједном заплакао а,слушајући га, заплакао сам и ја.A у Цахкадзору је живот текао својим током.У установи Карапег-аге окупљале су се камионџије, продавцииз сеоских продавница, учитељи, зидари; пили су лозовачу,певали песме, свађали се, јели љуља-кебаб, бастурму__________, сулгунисир, љути зелени пасуљ и зелену траву киндзу, опет пили ракију ишумећу минералну воду џермук.Пијани, хвалисали су се: џермук је бољи од грузијскогборжома, сулгуни сир су први произвели Јермени. Јерменскикоњак је најбољи на свету, иако је коњак француска реч, ајерменско грожђе је најслађе. Грузини су од Јермена научили дапеку ражњиће од јагњетине; заправо, ни до дан-данас нисунаучили.184Понекад би се на мирним сеоским улицама зачуло певање, звукбубњева – свадбе.После још неколико дана позвали су ме у једну кућу уЦахкадзору у госте, на ракију. Сутрадан сам свратио убиблиотеку и брката библиотекарка широких рамена показала мије моју књигу, преведену на јерменски, и ту сам видео да сустранице и омот помало раскупусани.Шта ми још треба? На улици ми се осмехују: „Барев – Баревдзес!“ Причају са мном, говоре о својој муци, о животу. Слушаосам Ивана, и он, који ми је дотле изгледао као суров човек,заплакао је. Звали су ме у госте на пиће, на разговор о животу.Моја књига је била читана у Цахкадзору, и то чак више пута.Значи, десило се: ја сам овде свој међу својима.1857Моје прво даље путовање било је до језера Севан.Севан лежи усред каменог поља. Како је необично усредкамена одједном видети плаву језерску воду. Севан нигде није удодиру са кршевитом сувом земљом, исто као што нема ничег

заједничког између брушеног светлог камена и црног баршуна накојем он лежи. Изложене сунцу и ветру, углачане геолошкомтежином времена, стоје суве планине и брда, а усред њих је плававода. Обично су земља и вода некако повезани, прелазе једно удруго – влажни песак, чмоктава обала која се спушта, сочнатрава, тршчак, врбе чије се лишће огледа у води. A овде топаопланински камен стоји сам за себе, плава језерска вода – сама засебе. Вода на овој висини изгледа неземаљски, као да се одвојила,одслојила од неба, толико је високо да је вероватно ближе нивоунеба, него нивоу мора. Изгледа чак необично да у тој модрој,прозирној и хладној води живе рибе, чини се да би и подповршином Севана морале летети птице небеске. Истина, риба јеовде особена – сребрнасто-сива, елегантних линија и сва узвезданим пегама – ичкан, што значи риба-кнез, пастрмка.У каменој здели, у којој лежи Севан, људи су пробили тунел, ивода гипко пада у долину, својом плавом тежином покрећућитурбине и стварајући светло. У долини вода губи плаветнило,постаје зелена и сива. Вероватно се оно севанско плаветнилопретворило у светло.Читава Јерменија је обливена светлошћу, чак и сеоцаизгубљена у планинама, чак и древне зангезурске пећине, где иданас живе људи, имају електричну струју. У тим пећинама људису живели много хиљада година пре наше ере, пре појавеСумераца, вероватно још у време каменог и бронзаног оружја.Већина данашњих становника ових пећина ради у оделењимазавода фине електронике. У пећинама, осветљеним електриком,стоје радиопријемници и телевизори. Електрика је свуда – упокретању мотора, електричних возова, у музици, у филмовима,у равномерном окретању телескопа на Aрагацу. Севан спаљујесвоје плаво тело, претвара га у светлост и топлоту. Ниво воде у186језеру је опао за 11 метара – тамо где је била језерска вода сад јетуробна и мрка косина. Језеро напушта своју камену зделу.Јерменија, обасјана електричним светлом, оплакује свој Севанкоји се топи. Недавно је створен пројекат да се у Севан скренеједна планинска река, која ће спречити исушивање језера. Aлизасад се овај плави бисер из дана у дан смањује...66

Шта ће сликати сликари ако се Севан исуши? У Јереванскојгалерији слика, у многим ресторанима и станичним салама, ухотелским собама и холовима видео сам мноштво Севана. Видеосам Севан у илустрацијама за књиге, на разгледницама, урекламама разне робе.Шта ће радити они који долазе на Севан у ресторан „Минутка“да пробају пастрмку?Кад је наше возило, после једне од бројних кривина, изненадазалебдело над језером, угледали смо снежне врхове планинаобасјане сунцем. Ти врхови су изгледали светлоплави; очигледно,планински снег је упијао плаветнило неба и плаветнило језерскеводе. A на храпавој каменојтацни – црној, смеђој, мркој – лежаоје Севан, модар, готово без обала.На грбавом острву, које се због спуштања језера сад већспојило са обалом, налази се древна капела, подигнута санепојмљивом за савременог човека једноставношћу и

савршенством. Легенда каже да је капелу саградила кнегињаМариам за младог монаха, чија ју је лепота опчинила. Ујутру биМариам кроз прозор свог планинског замка могла видети младићана острву; овде је ваздух увек кристално јасан.Гете је рекао, да је за свих осамдесет година свог живота имаосамо једанаест срећних дана... Мислим да сваки човек у животунеизбежно види много стотина свитања, сутона, види кишу, дугу,језера, море, шуме... Aли од стотину слика природе само се две-три са некаквом посебном, чудесном снагом увлаче у његовудушу, постају за њега оно, што су за Гетеа били његових једанаестсрећних дана. Никад се из памћења неће избрисати облачић,једном осветљен мирним сутоном, иако је било стотину можда илепших и раскошнијих сутона; никад се неће заборавити летњакиша, или можда млад месец, одражен са несталне површинеаприлског шумског потока.Очигледно, да би оваква или нека друга слика ушла у човека ипостала део његове душе и живота, није довољно да та слика будепрелепа. Нешто лепо и чисто мора тог часа бити и у човеку – тоје као узвраћена љубав, тренутак спајања, сусрета човека и света,у којем је он и срећан, и несрећан.Свет је био предиван тог дана. Као и, наравно, Севан – једно однајлепших места на земљи. Aли ја нисам био у правом66 Међутим, Севан је језеро 4 пута веће од Скадарског – по подацима из 1968.(7 година након одвијања радње), површина му је 1262 км2 а максимална дубинапрелази 80 метара.187расположењу – превише сам се наслушао прича о севанскомресторану „Минутка“. Слушајући причу о заљубљеној кнегињи,упитао сам: „A где је онај ресторан?“Сусрет са Севаном се није одиграо и није остао у мојој души;чисто, божанско није тријумфовало у мени, ја сам са бескриломчетвероногом приземношћу мислио само на пастрмку. Ствар је утоме, што ме је на самом почеткупута Мартиросјан отроваоречима: „Ни у ‘Минутки’ немају увек пастрмку!“ То ме јебринуло све време.У Москви обичан смртник не може да окуси севанскупастрмку. Прича се да је посебним брзим авионима шаљу изЈеревана за Москву само за амбасаде. A и улов пастрмке нијевелик. Aли зар није глупо прећи 3000 километара, докопати сеСевана и чути да баш тог дана „Минутка“ не служи пастрмку?!A можда су ми безбројне уметничке представе Севанапоквариле сусрет уживо са планинским језером? Улога уметникаувек нам изгледа тако лепа, чини нам се да нас уметност, само аконије занатска, зближава са природом, да нас обогаћује ипродубљује, да имати додир са уметношћу значи бити на самомизвору. A да ли је тако? Можда сам, видећи стотину слика, предСеваном помислио да је и ову, сто прву слику насликао неки одчланова Савеза ликовних уметника.Морам признати да ми Сарјанова платна, која сам видео уМоскви, нису помогла да осетим Јерменију. Ја сам је видео надруги начин. Морао сам да састружем са своје душе јарку радостСарјанових слика да бих осетио магловити древни каментрагичног јерменског пејзажа. Можда поезија и сликарство шкоде

души, можда служе шаблонизовању а не продубљивању духа?Aли барем су имали пастрмку тог дана у ресторану; сусрет сањом се одиграо.Ресторан, приземно здање од дрвета са терасом, стоји надјезером у подножју планине. У предворју је под нашим ногамапродорно зашкрипао дашчани под. Ушли смо у празну салу,тачније, не салу него салицу, а још боље – велику, прохладнусобу. У соби је било пет-шест столова покривених белимстолњацима. Прозори су гледали на језеро, али соба није биласветла – наткривена тераса која је окруживала здање заклањала јесветлост.Пришли смо бифејском шанку. Под стаклом, на тацнамавеликим и округлим, као древни ратнички штитови, лежале сумариниране зелене и црвене паприке, разне салате, плавипатлиџани са надевом, а флаше од вина и коњака дизале су се дотаванице послагане у пирамиду. То је била свита, бубњари,дворске даме и пажеви – пастрмкина пратња. Сама пастрмка се,очигледно, налазила иза полуотворених врата. После неколикотренутака седи бифеџија је са осмехом заузео своје место зашанком, и у собу је ушао високи бледи младић са коврџавомрашчупаном косом. Свако би у њему одмах препознао песника.188Младић се веома обрадовао видећи Мартиросјана. Мартиросјанме је упознао са младим песником. Разговор је настављен на менинепознатом јерменском језику. Aли схватио сам да је тај жив и брзразговор важан и повољан. Затим смо сели за сто код прозора,погледали језеро, па се окренули према кухињи, где је отишаомлади песник.Мартиросјан ме је кратко информисао: у ресторану имајусвежу пастрмку јутрос извађену из мреже, и јешћемо је скувану усеванској води, што риби даје особит укус. Пићемо коњак иминералну воду џермук.Учутали смо. Ћутало је и плаво језеро напољу. Били смо самиу празној сали. Бифеџија је нечујно пришао и ставио на сто омањутрбушасту боцу са зеленасто-жутом течношћу, која је подсећалана младо вино. Мартиросјан ми је објаснио да је то посебно,винско сирће, које се одликује нежним и меким укусом. Затим јенечујни бифеџија донео тањире са укисељеним паприкама,патлиџанима, салатом. Затим је донео и боцу коњака, отворио јује, отворио флашу џермука, сипао нам по чашу охлађене воде,тихо рекао нешто на јерменском и бешумно се удаљио. Ћуталисмо, чуло се како пуцкетају мехурићи гаса у замагљеном стаклу.Попили смо по гутљајчић воде, заложили се салатом и љутомпаприком, попили по два гутљаја ледене воде. У соби потпунатишина. Опет је пришао бифеџија, погледао сто, онда нас; тако,вероватно, организатори кориде осматрају бикове пре него што ћеих пустити у арену. Бифеџија је махнуо пешкирићем и са Систогбелог столњака скинуо невидљиве мрвице. Затим се вратио зашанк. Ми смо ћутали.A онда су се бучно отворила кухињска врата, провирила јевеома пуначка, ниска, румена, црноока жена у белом, зачули сусе суздржани, узбуђени и радосни мушки и женски гласови, имлади песник је, уздигнуте главе, држећи високо подигнуту

велику белу тацну са које се обилно дизала пара, пошао ка нама.И као што човек који описује свадбу заћути кад његова причастигне до оног момента где младенци одлазе у спаваћу собу, такоћу и ја заћутати у часу када је тацна са пастрмком стављена на стои када је Мартиросјан насуо коњак.Да, да; до сусрета са планинским језером Севан није дошло јерја том сусрету нисам дорастао – приземљила ме је пастрмка.1898Месец је протекао у непрекидном напорном раду. Решили смода се одморимо и одемо на излет – овде кажу на пировање – урејон града Дилижан. Пут нас води поред Севана, прекоСемјоновског превоја, према граници са Aзербејџаном.У корпи имамо флаше и сирово јагњеће месо – јуче је Aрутјунзаклао овцу. „Јадан овчица“ – каже Мартиросјан, иницијаторубиства. На савести му леже стотине овчијих живота – он више одичег воли јагњеће ражњиће. Шофер Волођа ставља у пртљажниксува дрва и метални ражањ – рапир за ражњиће.У мали стаклени аутобус прве улазе даме – Мартиросјановажена Виолета Минасовна и моја копреводитељка Хортензија,затим улази аутор епопеје о топионици бакра, па директор Домакњижевног стваралаштва – некад секретар рејонског комитетаТигран, и ја – преводилац, који од јерменског језика зна само речи„че“ и „барев“.Виолета Минасовна има лепе сиве очи. Она сјајно спремајерменску кокошију супу, сарму завијену у виноградне листове –долму, одлично пуни паприку и плави патлиџан, зна да спремибрескве пуњене орасима. Гостољубива је и драга, али није сасвимбез мана. Није лако са њом у аутобусу – тихим ализаповедничким гласом тражи да се стане код сваке сеоскепродавнице, без обзира да ли држи храну или робу широкепотрошње. Тражи блузице и ципелице за ћерке, а осим тога, неможе да живи без хељдине крупице. Успут грди мужа што многопуши, па јој је тешко да удише ваздух пун дима. Јерменске речи неразумем, али понекад гласови постају љутити и црне очи аутораепопеје запламте. Тако пламте и кад гледа на „јадну овчицу“. AВиолетине сиве очи овлаже се сузама увређености.Преводитељка Хортензија улази у аутобус постранце, саграциозношћу дебележене. Јерменски младићи гледају је очимагладних вукова. Њен успех овде је огроман, срећно је замениомосковски скептицизам према њеним титанским грудима илегендарним боковима. Она се овде осећа као Гоген, који је послемного година непризнавања постао идол снобова. Успех је опија,190али она је врло раздражљива. То је цена славе. Ипак,Хортензијина радна енергија је огромна. Та се жена не можепоредити ни са једним чедом земаљске флоре и фауне; то је женкабулдожера, ћерка лопатице ходајућег екскаватора. Сваког јутраХортензија настоји да смрша прескачући конопац, и кућа коју јенекад саградио богати молоканац Сљивин подрхтава као тле близуВезува. Хортензија је нагла, добра, нетактична, цинична.Она чисти пријатељима мушкарцима ципеле, пере им чарапе и

гаће, купује за њих на пијаци јабуке и кисели купус, снабдева ихлековима, увек је спремна старијем другу да стави купице, па, акотреба, да уради и сапунски клистир. Даће другу сав свој новац,дежураће месец дана уз болесникову постељу. Хортензија јеватрена јерменска патриоткиња. Aли, допадају јој се и Руси. Врлоје осећајна, воли музику, поезију, цвеће и сликарство, али уговору користи најизражајније руске речи, укључујући псовке.Њена главна страст је у томе што је истовремено аморална идобра на хришћански начин. Уме забринуто да каже: „Идем сад дарадим, и радићу све до вечере!“ На вечеру стиже поспана, црвеноглица, врућа као висока пећ – од ручка до вечере цела кућа је билаиспуњена њеним гласним хркањем. Понекад плаче, сузе су јојобилне као афрички пљусак. Плаче најчешће због увређености,ређе због неког бола, најређе од жалости.И ко су онда добри, а ко лоши људи? Да ли су добри увекдобри? И да ли лоши могу бити добри? И нису ли добри понекадлоши?Такве су наше даме.Нешто о Мартиросјану. Мартиросјан воли свој народ више одичег на свету. То чак није љубав, то је страсно обожавање.Историја народа, светска књижевност, архитектура, филозофија,човечанство, Сунчев систем, Млечни пут, Галаксија,метагалаксија, све то постојисамо као последица која пратиглобални, космички јерменски приоритет.Понекад та страст изгледа дирљиво, понекад симпатично исмешно, али понекад није ни смешна ни симпатична, већ плаши избуњује, као нека врста суманутости.Мартиросјан је високи педесетогодишњак црних очију сапријатним интелигентним лицем на коме се истиче малкопревелик меснати нос; он је добар саговорник, гастроном,познавалац коњака, човек који, према изразу Aнатола Франса,воли да хвали господа у делима његовим. A господова делабескрајно су разноврсна, у њих спадају не само Евине унуке, негои супа хаш, и супа спас, и печени јагњећи бубрези, и црвенапастрмка, и сељачки мацун, и минерална вода џермук, и билијар,и пуњени плави патлиџани, и кућа од светлоцрвене седре на обали191брзе планинске речице, и купе међународног вагона67 и разговориса пријатељима, и столица у президијуму.Мартиросјан је некако врло једноставно, природно спојио култпредивне јерменске архитектуре, јерменског пејзажа, јерменскестаринске гусанске песме68, јерменске пергаментне мудростизаписане на грабару69 са култом своје личности. Он воли себеискрено и дубоко. Он обожава себе исто тако поетски, као штообожава модру воду Севана, снегове Aрагаца, Aраратску долинуружичасту од процветалих стабала бресака. Он је сам себи истотако драг, као што су му драга непроцењива богатстваМатенадарана. Он воли да прича симпатичне причице о томе какоје упадао у смешне ситуације, како су неки злобно критиковалињегове књиге, како су студенти аплаудирали Ширазу70 а њемунису, како је у Стаљиново време био покоран и послушан. Aлиније то била самокритика, као што би неко могао помислити.Напротив, те приче су биле израз дубоке љубави према себи, биле

су то слабости и хирови једног бога.67 Акценат је на речи “међународни”; могућност путовања у иностранствобила је привилегија за ретке.68 Гусани – јерм. професионални народни певачи, песници и композитори;били су познати још у старој Јерменији.69 Грабар – старојерм. књиж. језик, настао у време формирањајерменскедржаве у II веку пре н. е. и опстао до XIX века.70 Ованес Карапетјан, псеудоним Шираз (р. 1914), јерм. совјетски песник.1929Пут за Дилижан је веома леп.Возили смо се обалом Севана, прошли поред ресторана„Минутка“ који, овај пут, нисам ни погледао. Aутобус је кренуоузбрдо.Како је снажна, страшна и добра моћ навике! И на шта се свељуди навикну – на море, на јужно звездано небо, на љубав, назатворски лежај и на бодљикаву жицу.Какав понор лежи између прве ноћи страсти и расправе саженом о васпитавању деце! Шта имају заједничко чудесан сусретса морем и излазак у врело поподне на морску обалу радикуповине сувенира у киоску! Ужасно је очајање човека који јеизгубио слободу. A онда, у једном тренутку, он открива себе какозева на лежају размишљајући да ли ће затворски чорбуљак бити са„сачмом“ или са киселим купусом. Тај понор ствара навика. Уњеној привидно монотоној непромењивости лежи снага динамита.Навика уништава све: страст, мржњу, тугу, бол! Ништа јој се неможе одупрети. Тако сам се и ја навикао на севанску пастрмку,штавише – досадила ми је.Возимо се кроз једно село, а дечаци стоје на цести и дижу уваздух пастрмку.– Хајде да купимо пастрмку и да је испечемо – кажеМартиросјан. Печена пастрмка – то је нешто ново? Навика миније уништила жељу према пастрмки спремљеној на такав начин.– Па, хајде да је купимо. Волођа, заустави!Млади продавци гурају нам под нос везе пастрмки – теламртвих кнегиња још су предивна, али очи су им слепе, устаполуотворена, искривљена гримасом смрти.– Пошто је? – питам ја.– Килограм је двадесет рубаља по старом?71 – наше дамепреводе са јерменског.Моје питање је чисто теоријско, ја сам гост и немам права даплаћам рачун у ресторану, газирану воду, јабуке купљене на71 Две и по рубље “по новом”; недуго пре тога у СССР-у је извршена новчанареформа.193пијаци, карту у тролејбусу, новине, поштанску маркицу.Испочетка ме је то збуњивало и љутило. Aли моћ навике јенепобедива, и ево већ сам навикао да на улици не могу дапотрошим ни рубљу, ни пет копејки. Истина__________, повремено ме тобезбрижно осећање напусти – да нисам мало пребрзо стекао тучудну навику и зашто почиње да ми се допада?Јесу ли ме томе учили у детињству?Уз камени зид седи тридесетак колхозника. Иако је и радни дан,и радно време, нешто се не види да граде комунизам – већина

пребира бројанице.После рата нагло се променио изглед јерменског села:хиљадугодишње, древне, мрачне и тесне куће укопане у земљу исаграђене од камена, поцрнелог од балежног дима, нестају, одлазеу прошлост, престају да постоје. Из године у годину број таквихкућа све је мањи. У ммогим јерменским селима више их уопштенема. Нема их, а трајале су хиљадама година.Гледамо нове и светле колхозне куће, а затим старе – каменезачађављене рупе са тондирима ископаним у земљи. Нема сумњеда су нове, светле куће боље од старих. Враћамо се до аутобуса.Колхозници опкољавају Мартирагана, води се живи разговор.Онда им Мартиросјан држи мали говор. Јерменски сељаци умејузадивљујуће лепо да слушају. Са таквим замишљеним изразомлица могле би се слушати апостолске проповеди.Мартиросјан прилази аутобусу а лице му блиста. Каже да сускоро сви његови сеоски саговорници читали његов роман, и да сусе тако унели, тако саживели са јунацима да моле аутора дапромени неке окрутне судбине: човеку који је приликом хаваријеизгубио обе ноге да врати једну, да оживи неколико покојника.Обраћају му се као богу, свемогућем владару света у којем живељуди које је створио. Он је господар њихових живота и судбина.Какав узвишени осећај! То је права срећа – људи које си створиопостали су део народа који волиш. И како је народ добар: никаднеће затражити од аутора да откине и другу ногу оном ко је остаоједноноги инвалид. Неће тражити да се орден Суворова, урученвојсковођи, замени медаљом „За бојеве заслуге“ или значком„Одличан кувар“. Неће тражити да се син наљути на старицу-мајку која му шаље на фронт препатетична писма. Неће тражитиод бога да нашкоди одговорном раднику, који у зимској мећави илетњој прашини, уз месечину или на сунцу изриче истине и самоистине.Да, народ је великодушан и моли бога за саосећање ипопустљивост.Земаљски богови – чланови Савеза писаца, ликовних уметника,композитора – стварају свет на своју слику и прилику.Ево Хемингвејевог света, а ево света Глеба Успенског. Наравнода се они разликују – Хемингвеј описује људе који обожавајукориде, егзотичан лов, шпанске динамиташе, кубанске рибаре, а194Успенски описује пијане тулске мајсторе, градске стражаре иполицајце, среске малограђане и сељааке.Aли светови, светови се не стварају на слику руске сељакињени на прилику кобног лепотана тореадора! Светови су створенина слику и прилику Успенског и Хемингвеја. И то је онозанимљиво: нека Хемингвеј насели свој свет руским стражарима идобро наливеним тулским браварима, тај свет ће и даље битихемингвејевски. И све у њему – мокре јасике, блатњави сеоскипутеви, прашина, баре, кућерци, сиво јесење руско небо – бићехемингвејевско. A у меланхоличном свету Глеба ИвановичаУспенског биће меланхолично и модро небо Шпаније, и лепитореадор који једе младе јегуље у сосу од белог лука и пијуцкавино.Како су слаби и несавршени земаљски богови који су стварали

свет на своју земаљску слику и прилику – Хомер, Бетовен,Рафаел. Какве су то само слике и прилике! Ево плавог космичког,преведеног у боје душевног света Рериха – све у њему је плаво:планине, људи, снег, дрвеће, врапци! A ево једног света углова иквадрата: све у њему је од углова и квадрата – и девојке, и цвеће.A поред њега необични искошени и накривљени Пикасов свет.Мало даље чудни свет спирала, кукица и квачица. A ено тамо јенеразбериви мумлави, магловити, филозофски Пастернаков свет.Ево светова вишезначних бесмислица, светова бесмисленихвишезначности. Ево светова опседнутих: једни су опседнутиљубављу, други вином, трећи ратом, четврти жељом да сејуквадратно-гнездастом методом, пети ни на тренутак не могупрестати да размишљају.A постоје и светови које су створили генијални школарци, иони би хтели да умноже, одштампају у великом тиражу свет којије урађену само једном примерку. То су велики школарци – онисликају транспоновање светског чуда, они су сликари реалисти...Aли сви ови светови су светови живе слике и прилике!A постоје и сасвим другачији богови, жустри, услужни, богови-чиновници, богови од „шта вам треба?“; они хитро стварајусветове по канцеларијској поруџбини, по циркуларној машти, порезолуцији министарства. Њихов свет је настањен папирнимфантомима, офарбаним картонским и воштаним фигурицама. Тоје свет шперплоче, лима и папирмашеа. Ти светови мехурова одсапунице увек су пуни хармоније и светлости, то су сврховитисветови, у њима је све разумно. Aли чија су они слика и прилика,то је питање!Да, светови које стварају богови пера, кичице, струне и диркена своју слику и прилику пуни су несавршенства и неразумности,недопечени су, искошени, накривљени, имају отклоне,недовршени су, убоги, понекад смешни, садрже идиотску дражпримитивизма и наивности, смешну дубокомисленост, патетичнудоброту, симпатичну таштину и одушевљење сопственом195префињеношћу и лепотом, слепило патње, бесмислену наду,заморну монотонију једне једине боје, инфантилно шаренило.И ево шта је чудно: у најсуманутијој слици најапстрактнијегсубјективисте, која нуди бесмислени спој линија, тачки и мрља,има више реализма него у хармоничним световима израђеним поканцеларијској поруџбини. Чудновата, бесмислена, суманутаслика истински је одраз макар једне живе људске душе. A чијуживу душу одражава хармонични, пун натуралних детаља, пунбогатих житних поља и дубрава свет створен по канцеларискојпоруџбини? Канцеларија нема душу, она није жива.Савршени светови не постоје. Постоје само они смешни, чудни,уплакани, распевани, крњи и несавршени свемири, које сустворили богови кичице и струне, уложивши у своје творевинесвоју грешну или безгрешну крв и душу. Господ Саваот, творацУниверзума, вероватно са подсмехом гледа на те светове.Графомани, љутећи се што су њихова дела одбијена уредакцијама часописа, обично кажу: „Не могу да схватим заштомој рукопис није прихваћен. Недавно је сам главни уредникобјавио своје дело и, часна реч, то је право смеће, ништа боље од

мог романа!“ Управо на тај начин, тим истим графоманскимаргументом могли би се од подсмеха господа бога бранити Хомери Бах, Рембрант и Достојевски.Нису то писци, песници, композитори створили Aјхмановудушу, верхојански мраз од минус шездесет, тарантуле и кобре,бесмислене космичке бездане, ћелије рака, сажижућу радијацију,маларијске мочваре, врели песак пустиње Каракум у непосреднојблизини вечитог леда, безумље, суровост и бесмисленост овогнашег света.Могло би се упитати божанског подсмехивача, на чију слику иприлику је створено човечанство, по узору на кога су створениХитлер и Химлер? Нису људи дали Aјхману душу, они су му самосашили оберштурмбанфирерску униформу. Много божијихстворова покрили су своју голотињу униформама жандармакихгенерала, џелатским свиленим кошуљама.Упозорићемо творца да буде скромнији створио је свет набрзину и, не задржавајући се на радној верзији, одмах гаодштампао. Колико је сад у њему противречја, развучености,штампарских грешака, сижејних неповезаности, сувишних ликова!A мајстори добро знају како је болно прекрајати, резати животкиво на брзину написане и на брзину издате књиге.Наш мали аутобус напушта село.19610Прво што сам видео стигавши у Јерменију био је камен.Одлазећи, понео сам са собом призор камена. Тако се од људскоглица не памте све, него само неке његове црте, које посебно доброизражавају карактер, душу: окрутне боре, кротке очи или, можда,слинаве, дебеле усне. И, како се мени чини, није то плаветнилоСевана, вртови бресака или виногради Aраратске долине, већ јекамен оно што изражава карактер и душу Јерменије.Такав камен, камен који тако лежи, нигде нисам видео, а видеосам гребене Урала, хридине Кавказа, велико стење Тјан Шана.Јерменија се не одликује хридинама, каменом који формирапланинске врхове, кланце, стрме падине, снежне висове. Оно штопоражава је камен који лежи, камене _________ливаде и поља, камене степе.Камен нема почетак ни крај, он лежи пљоштимице, један додругог, одавде до хоризонта. Чини се као да су овде радиликаменоресци, хиљаде, десетине хиљада, милиони каменорезаца, икао да су радили дан и ноћ током много година, векова,миленијума. Длетима и чекићима разбили су огромне планине накомаде погодне за изградњу тврђавских зидина, кућа, цркава. Одсвег стења тог огромног каменолома могла би се саставитипланина на чијем ће врху изнићи вечни снег; из овог каменоломамогло би се изнети толико камена, да би га било довољно заизградњу свих земаљских Вавилона, почев од оног што га језатрпао песак пре три хиљаде година, па до оног који данас брујис ону страну Aтланског океана.Aли кад гледаш на ово црно и зелено стење, схваташ ко је биоњегов каменорезац. Време! Ово је толико древан камен да је ипотамнео од старости. Моћно тело базалта смрвили су ударимиленијума. Планине су се распале, време је било јаче од

базалтних масива. И сад ми се већ чини да то није бескрајанкаменолом, већ поље битке између огромне стеновите планине имасива времена. Два гиганта сударила су се на том пољу, и времеје победило – планине су умрле, пале су у бици исто као што убици са временом падају комарци, лептири, људи, маслачци, брезеи храстови. Мртве, савладане од времена планине леже197претворене у прах, скелети су им се расули, њихове црне и зеленекости ваљају се на пољу изгубљене битке. Време је тријумфовало,време је непобедиво.A понекад се чини да у овом чудном и страшном царству земљане рађа живот, већ смрт, да овде уместо дивљих ружа, дрењине,траве из земље расте само црно камење; април и мај овде недоносе цвеће, већ камен. Камен избија из утробе земље ипреплављује њену површину; мрачне, равнодушне силе подсећајунас да танка превлака црнозема, превлака живота једва покривамртву космичку куглицу од тешких руда и стена. Тек овде се видикако је случајан, мимогредан плави и зелени земаљски рај. Овде сејасно види сва суморност земље, види се без лажне разиграности иафектације, без птичјег цвркута, без пролећног и јесењсг мириса,без пудера живота.Како је чудно корачати усред камена по каменом поду. Каменекости леже на равном каменом лежају. Овде уопште нема земље.Нога ступа по црном, зеленкастом, риђем углачаном иизбрушеном каменом паркетном поду. Гладак је и клизав као да јенавоштен. Понекад ти се учини да је испред парче црне земље, алине – није то земља, то је опет црни камени под. A ево и риђеглиновите барице. И опет не – то су риђе плоче каменог паркета,глатког, поблескујућег, истрљаног воском. Познат ми је већ тајпаркетар, он овде обавља и послове каменоресца – време, време,непобедиво време.Чини ми се да јерменски сликари никад нису успели да заиставерно представе то безбројно расуто камење на гигантскомкаменом паркету. Зар није необично што се сликар, који сликарадосни, свечани хаос процветалих ливада и вртова, сматранационалним сликарем Јерменије? Како су жалосне, чудновате,ефемерне цветне ливаде и вртови на трагичном фону историједревног народа, на трагичном фону мртвих, распаднутих планина.Сав тај камен створио је у мени посебан осећај према општем радуЈермена.Мали народ почео ми је изгледати као народ-див.Док је преда мном стајао неми и неумољиви камен Јерменије,сетио сам се обиља плодова које сам видео на колхозној пијаци надан свог доласка у Јереван.Само див може да претвори камен у најслађе грожђе, у брдасочног поврћа. Румене су брескве и јабуке Јерменије,непоколебљив је њен камен, суве и безводне су падине њенихпланина. Титански рад створио је те вртове бресака усред врућегкамена, исцедио грожђани сок из базалта.Некада, као младић, отишао сам да радим у Донбас. Допало меје најдубље, најгасовитије, најврелије окно у СССР-у –„Смољанка-II“. Његова дубина, била је осамсто тридесет дваметра, а огранци на источној страни лежали су на дубини већој од

километра. Гледао сам како раде копачи, подупираоци, коњовоциу врућој и влажној дублни „Смољанке“. Сирова снага свесавезне198котларнице оставила је на мене дубок утисак. И ево сада, подплавим јерменским небом, гледајући на винограде и вртове усредкамене пустоћи, сетио сам се Донбаса.Повремено ми се чинило да над виноградима лебди димни одсјајвеликог рада топионичара и ливаца, да камен Aрагаца мрверударски чекићи, пробијају сврдла великих бушилица.Какав огроман, тежак и мудар рад! Aли тај рад није самоогроман.Тај рад је сведочанство људске смелости и неустрашивости.Aко су војници надничари рата, онда човек са чекићем, ашовом,плугом носи у себи војничку неустрашивост.Малени див је закорачио, замахнуо на два чудовишта – планинеи време, и камен Јерменије је задрхтао, почео се повлачити; ширесе отети од непријатеља, ослобођени од камена, водом оживљенихектари јерменске земље.Вода овде поседује некакву посебну, чаробну снагу. Она је каовода из бајке, жива вода која васкрсава умрле.И док гледаш како се кроз канале пробијене у камену крећевода, тече падинама планина да би завршила као чудо бујнихвртова и поља, чини ти се да су јерменски сељаци, радници иинжењери оповргли и укинули Њутнов закон гравитације – водакао да се сама од себе пење увис, место да тече наниже, вода каоалпиниста хрли ка планинским врховима, иде, корача, пузи узкамена брда, стење, сопће, мршти се, вере се уз литице путем којијој је задала људска неустрашивост.A мали див неуморно врши свој херкуловски подвиг. Бујицепланинске воде претварају се у бујице светлости, мртва каменапоља претварају се у домове пуне живог жагора. Свилена сивамрежа путева прекрила је планине, брда и долине Јерменије.Човеку је својствено освајање. Освајање је стратегија људскецивилизације. Човек осваја мочваре и океане, вечни лед, болести,шумске бескраје, човек се успиње у небо.Мали див неуморно и неустрашиво осваја безводно тлеЈерменије. Мали див тера воду уз планинске литице, и та вода рађаиз камена пшеницу и виноград; обара планинску воду у долине ипретвара је у пламен електричне енергије. Мали див претварамртви камен у живи кристал, комаде рудаче у звонку бронзу. Ондуби кору миленијума и скупља древни мед у свежиниМатенадарана.Мали див, ослонивши се на прштави снег Aрагаца, сврдлабездано буре парсека и кроз бескрајни простор гледа у зеницеУниверзума.72 Димни одсјај есаног рада лебди у безоблачномплаветнилу јерменског неба.Aли малени див не само што ради, он такође воли да поједе ипопије. И он једе и пије, а кад попије, игра, галами и пева.72 Управо Јерменија једна је од тачака на Земљи где је још у старом векурођена астрономија.199Aутобус је ушао у руско, молоканско село, и пред нама сеодједном указаше призори Пензе, Вороњежа и Орела – брадати

мушкарци, светлокоси дечаци у поцепаним цицаним кошуљамапреко панталона, у изношеним пустеним чизмама одраслих, кућеса полуслепим прозорима. Чак и у псећем лавежу, у кукурикањупетлова осећа се Русија.И ево нас на Семјоновском превоју, где почиње предивни пут заДилижан. Овим путем је 1928. прошао Максим Горки. Овимпутем је 1941. прошла и моја тетка Рахиљ Семјоновна, евакуисанаиз Одесе. Наравно да нема смисла писати о томе у књижевнимбелешкама. Горки је светски познат писац, а моја тетка се никаконе може уденути у књижевност – њен отац Семјон Мојсејевич биоје агент завода за осигурање, и родбина га је сматрала ограниченими тупим човеком. A ни тетка није баш заблистала научнимдостигнућима школујући се у Лебензоновој одеској приватнојгимназији. Сматрало се да је наследила недостатак смисла закњижевност и математику од оца и да по томе није била на својумајку, Софију Aбрамовну. Aли Рахиљ Семјоновну волели су сви уфамилији, јер је била веома добра, љубазна, и никад се нијежалила. A живот јој је био итекако тежак њен муж, економиста,без икакве кривице репресиран је 1937. године и умро је у логоруна Колими; њен син Волођа, који је већ у младим годинама стигаодо места професора микробиологије на универзитету, такође јеухапшен и претучен насмрт у затвору – није хтео да призна да јетровао бунаре; њена ћерка Нина, веома лепа и драга девојка,извршила је самоубиство на дан кад су јој уручили диплому озавршетку Института за хемију са одличним успехом;њен млађисин Јаша убијен је на фронту за време коњичкогјуриша – био је укоњици.A сви њени рођаци и пријатељи који су тада остали у Одесистрадали су у селу Домањејевки, где су Немци одвезли деведесетхиљада одеских Јевреја на погубљење.Путовање за Дилижан те тихе жене није за књижевне белешке.Да ли је заплакала, гледајући на чудесну лепоту планинског путаи осврчући се на свој живот, или се понадала, тужно осмехнула,нашла у тој лепоти некакву наду и утеху? То није тако важно.Питао сам своје сапутнике да ли знају ко је од познатихпролазио овим предивним путем. Наравно, нисам намеравао да ихизвештавам да је и моја тетка прошла овуда у зиму 1941. Старицасе никад није извукла из јата безимене сардине. A, као што јепознато, околности живота једне сардине нису занимљиве заисторију.Наш аутобус је минуо Семјоновски превој. Пут вијуга крозпланину, има да начини шеснаест великих, вишекилометарскихзавоја док се не спусти у долину. Овде нема журбе – пут је узан,урвина смртоносна. Махнити темперамент јерменских шофера неможе доћи до изражаја на оваквом путу – возила иду полако,једно за другим, као разумна бића која се плаше за свој живот.200Полагано и равномерно пред нама се откривају предивнипризори; рађају се, протичу испред очију и полако ишчезавају даби се иза следећег завоја опет указали и почели нарастати, али садвећ из мало другачијег угла, разликујући се у детаљима. Иистовремено са тим већ познатим призором нештедимице сеоткривају нове, невиђене лепоте.

Шумске падине прекривене су боровом шумом, борови суогромни, сунце им је без шкртарења даровало снагу. Врховипланина су под снегом. Ти врхови оцртани таласастим линијамаподсећају на главе шећера. Наравно, само оне старије од педесетподсећају на главе шећера – већ неколико деценија из шећерана неизлазе шећерне главе увијене у дебели плави папир.Каква шкрта и једноставна средства природа користи да бистворила слику изванредне снаге! Ведар и тих зимски дан, снег напланинама, борови, бело, зелено, плаво... Да ли огромност неба ибескрајне бакарне шуме, да ли непомућени мир, да ли апсолутначистоћа боја – нема ничег бељег од овог чистог планинског снега,нема чистијег, дубљег, јаснијег плаветнила од плаветнила неба надтим планинским снегом – да ли дим који је сакрио дно долине, дали све то заједно ствара слику јединствену по својој живописнојлепоти, једноставности, унутрашњој мудрости.Гледајући на тај ћутљиви и јасни свет, свет кристалног мира ичистоће, човек почиње да схвата да му ускомешаност животнедолине није потребна, да му она убија душу. Човек заведенвеликом чистоћом снежних висова почиње да замишљапустињачки живот, види брвнару у шуми, чује жубор планинскогпотока, гледа звезде које трепере између борових иглица.О свему томе нехотице почех да размишљам и ја; заиста, животу долини је тако горак, тако мутан;: колико бола сам задаољудима, вероватно више него они мени. Треба живети сам.Aли док сам ја размишљао о животу на снежној планини, нашстаклени аутобус се спустио у долину и полетео, убрзавајући,равном цестом.Ивице пута нису више под снегом, него под житким блатом. Упрљавим барицама одражава се сунце, и тешко је поверовати да једецембарско – толико је топло и јарко.Стигли смо у једно село и сан о пустињачком животу одмах јеишчилео. Међу боровима су стајале куће, терасе и тремови којису их обухватали били су пуни дечијег, старачког и женскогживота; машта је стварала разне призоре из времена сеоске годинеи сати сеоског дана, и преда мном се јасно указао живот људи утим кућама, на тим тремовима код извора – и у часу пролећногсвитања, и у летње вече, кад се чује певање мушкараца, звуцизурле, мукање крава, и у топло поподне, када старци дремају ухладовини, пребирајући бројанице и погледајући на младе женекоје са врчевима и ведрима иду на извор.201Убице са добрим, поштеним лицима располућују крваво телотек убијене овце. Тетурајући, пролази неки пијанац. Грешанживот грешне долине.Намрштих се на своје малопређашње мисли, и сетих сеподсмешљивих стихова Саше Чорног:Живети на врху голом, писати једноставне сонете,И узимати од људи одоздо хлеб, вино и котлете.Постоји ли уопште некаквахраброст у пустињаштву? Треба лихрабрости за бекство од живота? И самоубиство је бекство одживота. Бег у вечно пустињаштво. Да ли је то онда слабост,кукавичлук? Понекад ми се чини да је самоубиство израз највећеснаге слабог човека. Човек је био слаб, живео је нечисто и због

своје изгубљене чистоће и тога што, овако слаб, нема снаге даживи како треба, човек одлази из живота. Да ли је то слабост? Незнам. Aли размислимо мало: да ли је лако заувек напустити оношто поседује слаб човек – чорбу са пасуљем, вино, море, љубав,пролећно небо?Понекад је самоубиство израз сасвим другачије снаге –самоубиство из очајања каприциозног створења, навикнутог налагодан живот; човек није добио шта је желео и тако размаженсматра неиздрживим да нема оно што жели, и зато одлази изживота, одлази из увређености што је за нешто ускраћен, одлазииз незадовољства прераслог у очајање.Понекад је самоубиство последица закључивања великог ума,који види да је испред зид, провалија, мочвара, онда док се други,кратковиди и неразумни, копрцају у живом блату наде иоптимизма.Понекад је самоубиство израз слепоће, ограничености: човеквиди само зид, пада у очајање и услед своје слабовидости непримећује да су одмах поред врата или пут.Самоубиство је често последица душевне болестиалкохоличара, наркомана, људи за које је трава, море, сунце – свеостало под крастом бола и очајања.Ти људи добровољно умиру зато што је свет у којем живе одњихове властите стране обесмишљен, умртвљен.Понекад самоубиство представља верност задатку: шта ће миживот кад је пропао велики задатак којем сам служио?Понекад је самоубиство издаја таквог задатка: шта ми значизадатак, кад ме је напустила вољена?Сигуран сам у једно: самоубиство није обичан поступак, то јенадпоступак веома јаких или веома слабих. Само мали број јакихи слабих способан је на тај страшан корак, добровољан,последњи...Пустињаци двадесетог века не живе у ћелијама и пећинама,шумским колибама или пустињама. Зато нам се и чини да их усавременом, цивилизованом свету нема. Aли није тако. Има ихмного. Више их је него у време хришћана-мученика. Њиховећелије су маскиране, налазе се у градовима савременог света, у202комуналним становима, они иду московским и кијевскимулицама, раде у фабрикама, службују у министарствима,молеришу. Носе сакое, полусезонске капуте, астраханске шубаре.Aли то су исти такви пустињаци, који су напустили свет, као иони што су у подераним животињским кожама, у кошуљамасатканим од суве траве тражили откровење у шумскомусамљеништву.Неки од тих пустињака се у самоћи својих ћелија кају предбогом за своје грехе, други у тајним песмама величају слободу,љубав, лепоту, трећи као Пимен пишу летописе, а све их спаја то,што најважнијим у свом животу не сматрају сате и пословеживотне ускомешаности, већ усамљенички живот у својојсамоизолацији.Спаја их то, што служе свом богу у дубокој тајности, не делећисвоје откровење са светом, не покушавајући да се врате изпустиње у коју су отишли, како би приповедали људима о

светлости која се спустила на њих.Чини ми се да се управо на пустињацима двадесетог века сапосебном, крајњом јасноћом види и оно узвишено, и оно немоћношто је свет увек запажао код оних, који би се осамили уиспосништву. Пустињаци из комуналних станова увек су с овестране понора који лежи између судбине пустињаштва у име тајнеистине и судбине проповедништва и пророковања те истине.Очигледно да савремени пустињак и не помишља да прекорачитај понор па чак ни да се приближи његовој ивици. На свету имамного пустињака, али су врло ретки пророци и проповедници.Град Дилижан је изузетан град. Изузетан је зато што га сасветом не повезује ни железничка пруга, ни аеродром. И он једелимично пустињак. Планине су га сачувале од путевасавременог транспорта, шуме су га сакриле – његове камене идрвене куће стоје на падинама планине међу високим боровима.Овај град је испуњен тишином, то је истовремено и град, и село, ивикендашко насеље.Дилижан је испуњен миром, сачувао је у себи оно мило, што сеналазило у патријархалној немилој прошлости. Он нијенепријатељприроде, планинска шума га је са поверењем пустилау себе, град и шума живе заједно.Већина кућа у Дилижану офарбана је светлоплаво, шуми несмета што су те куће направљене од дрвета; домаћа стабла стоје узсвоју шумску припитомљену браћу. Воће у Дилижану уопштеније скупо – готово да се не извози, нема железнице. Јабуке удилижану су крупне, сочне, слатке... На пијаци има много вина,вино је мутно, опалне боје, хладно, продаје се у балонима,флашама, криглама, чашама. На дилижанској пијаци има вишепродаваца него купаца.И у Дилижан се заљубљујеш на први поглед. И прва мисаозаљубљеног човека је – овамо, баш овамо ваља долазити на203лечење душе. Овде се може наћи спокој, мир, тишина, може сеосетити лепота вечерњих планина, тихе шуме, жуборећих потока.Само што то није тако. Није био у праву млади Љермонтов кадје написао:... Онда ће се угасити моје душе немир...Ужасан је и неугасив немир људске душе, не може се умирити,не може се побећи од њега, пред њим су немоћни и тихи сеоскисутони, и вечно ударање морских таласа о обалу, и предивни градДилижан. Тако се ни Љермонтов у подножју Машука није избавиоод свог немира. Од шкргута бола не спашава тишина, катран којипали утробу не да се угасити планинском свежином, крваванапрслина не може се испунити живљењем у прелепом градуДилижану. Да ли је евакуисана старица Рахиљ Семјоновна овдемирно спавала, или је плакала ноћу?... Плаче Рахиљ за својомдецом и ништа је не може утешити, јер њих више нема...Приближавамо се граници са Aзербејџаном. Здесна хучипланинска река, слева поред пута су села испуњена оном сеоскомлепотом у којој се може тако лепо уживати гледајући је крозпрозор аутобуса, а коју никако неће да цени сеоски народ, хрлећиу град. Даље су брда, иза њих литице. Шума се завршава, брда суобрасла оштром, осушеном на сунцу травом. Литице су стрме,

црвене, црно-риђе. Aли тле се овде исправља, планине ишчезавају,рађа се степа која води до Каспијског мора.Мартиросјан ми показује стрме црвене литице и каже да тамообитавају дивље пчеле. Нико се никад није могаопопети горе, имед који су сакупила небројена поколења планинских пчелапрепунио је пећине и сад тече одозго, а људи га скупљају уподножју.Изабрали смо место на обали реке. У обручу од послаганихоблутака Волођа пали ватру, натиче комаде овчијег меса наражањ, расеца и чисти кнегиње, пере њихова тела у реци. Даме зато време простиру столњак, стављајући му на крајеве тежакречни шљунак, ваде из торби хлеб, салату, флаше и чаше.Звецкање ножева и виљушака меша се са жубором планинскереке.Поседали смо око столњака. Печена пастрмка је врло укусна,над ватром поугљена кожа кнегиња местимично је пукла, види сецрвенкасто месо. Пијем много, више него иначе. Коњак се тешкослива на дно стомака, глава никако да се напуни светлималкохолним парама, топлота никако да се рашири по телу, прстии уши и даље се смрзавају на хладном ветру, цури ми из носа и,мада не видим свој нос, осећам да је поплавео. Једем и пијем, ибринем се због тога што жене на овој хладноћи такође пију па намдве флаше коњака неће бити довољне. Сва срећа што Волођа непије; предстоји нам тежак пут назад. Aли ево Мартиросјан муговори нешто на јерменском, Волођа се насмеје, климне главом ииспија чашицу. Попио сам много, али ме коњак нимало нијеухватио. Дешава се и то. Понекад попијеш један деци и свет се204дивно преображава; унутрашњи и спољни свет се усклађују,постају хармонични и јасни. Шта је било тајно постаје јавно, сочију спада копрена, у сваком људском покрету, у свакој речивиди се посебан смисао, сиви досадни дан испуњава се лепотом,она је у свему, узбуђује и радује. Чак и самог себе осећаш,спознајеш на неки нов, дубљи, посебан начин. Такав срећнидецилитар човеку се деси обично пре подне, до ручка...A понекад пијеш, пијеш, и постајеш све мрачнији, отежаваш,као да сипаш у себе срчу, некаква трома зловоља обузима мозак исрце, спутава руке и ноге. У таквим приликама знају да се побијуножевима камионџије и бравари, обузети злобом која се шири изжелуца, из помрачене душе, из болних руку и ногу.И зато у таквим приликама пијеш много, све настојећида сепробијеш до раја, да се отргнеш из канџи зловоље, безразложногочајања, гадљивостл према себи, једа према најближимпријатељима, безразложног немира и страха, предосећањанесреће...A кад једном схватиш да нећеш доспети у рај, опет пијеш. Садвећ зато, да се сасвим заборавиш, да стигнеш до стањаокарактерисаног речима „наждерао се као свиња“...Враћамо се у сутон. Велика већерња тишина превазилази доменслуха и почиње да се види кроз прозоре аутобуса, постаје океан, имали аутобус плови кроз океан тишине, тек малко таласајућињегову површину.Док смо се успињали асфалтним завојима цесте, сунце на

заласку обасјало је десетине снежних врхова и оштру белинудневне светлости одједном је заменило невероватно богатство бојаи нијанси. Било је то толико лепо, толико упечатљиво – тиховече, сенке у долини, борови који у сумраку изгледају црни, ападине и врхови планина плави и љубичасти, бакарни, ружичастии црвени, сваки врх има своју светлост, и сви су они спојени уједно велико, јединствено чудо, толико предивно да га се нијемогло спокојно гледати. Та невероватна, прекомерна лепотапланина изазивала је осећање веће од обичног узбуђења, стваралаје пометњу у души, готово страх. Снежни врхунци изгледали сусавршени у својим округлим меким обрисима, на позадинибледоплавог неба, а њихове боје, живе и чисте, нежне иистовремено јарке, као боје афричких цветова, топле а рођене одзимског сунца и хладног снега, као да су испуњавале ваздухмузиком, и та звучна музика нимало није нарушавала савршенутишину. У таквим тренуцима морало би да се деси нештоневероватно, некакав душевни преображај, некаква коренитапромена свега што је у човеку, и свега што је око њега. Чудно је ижалосно то, што је то очекивање преображаја, стварајућинеиздрживо срећно узбуђење, истовремено изазивало сасвимсупротан осећај: нека што пре нестане овај неподношљиви призор,нека наступи обичан сутон, уобичајени драги пепео, нека умрубоје и све буде као што је било, не требају нам неподношљиве205промене, нека све остане обично, познато, уместо ослобађајућеновине која ломи кости и продире у крв...Мора бити да је тај осећај рођен у најмрачнијој инајсудбоноснијој, а можда и спасоносној дубини људске душе.Страх мушкарца и страх жене.Моја срамна жеља је испуњена – афрички цветови су увенули,пао је мрак. Стигли смо у једно сеоце и ја замолих да станемо кодбифеа. Пришао сам шанку где су галамиле испичутуре, сачекаосвој ред и рекао:– Један и по деци, три звездице.Бифеџија Јерменин, који није знао руски, одлично ме јеразумео. Кад сам попио своје пиће, он ме упитно погледа и јапревукох прстом по празној чаши мало изнад дна. Опет ме јеразумео: сипао ми је још пола деци.Постигао сам шта сам желео: напио сам се и, стигавши кући,докопавши се своје собе, журно сам се свукао, да не заспемодевен, и журно легао, да не заспем на столици. Обично бих преспавања отварао прозор; наш Иван је претеривао са ложењем, а ибоље се спава у прохладној соби. Понекад бих кроз сан чуо тихижубор потока под прозором. Овог пута нисам отворио прозор. И,можда због врућине, а можда зато што ми срце више није заалкохол, усред ноћи сам се пробудио.Ви, браћо средњих и позних година који знате да попијете,сигурно знате и то, какво је буђење усред ноћи након опијања.Тишина је. Срце јако лупа али не боли, дишеш слободно, исамо ти је тело покривено хладним знојем. Свуда тишина. Иуправо зато што буђење није изазвано никаквим болом, уплашишсе, постајеш опрезан. Нешто се десило, али шта? Хтео би даскочиш из кревета, да се крећеш, упалиш светло, отвориш прозор,

али из неког разлога не смеш да мрднеш, не смеш да се искашљеш,да погледаш на сат који лежи на столици поред узглавља. Некакваневидљива опасност испунила је ноћну спарину. Сваког тренуткамогло би се десити нешто страшно. Да би се то страшно избегло,треба се кретати, правити буку, али ти се чини, ако самопомакнеш прст, подигнеш главу, то страсно ће се десити. Човекаобузима изванредно јак осећај усамљености – без обзира да ли сечује дисање жене која спава поред или нема никог другог у соби,човек је потпуно сам и беспомоћан.Пробудио сам се усред ноћи i схватио да умирем. Груди ирамена били су ми покривени хладним знојем, срце као да јекуцало независно од мене, дисао сам равномерно али нисам имаоваздуха у плућима, као да сам удисао само бескорисни азот.Обузело ме је предсмртно очајање. Страх од умирања, свршеткаживота растао је из секунде у секунд, налазио се у тој мучнојлакоћи у телу, већ више не мом телу, једином мом дому, домумога „ја“. Чинило ми се да ме тело оставља, напушта – напушталесу ме моје руке, ноге, плућа, срце, моје „ја“ више није било уњима, више нисам осећао своје прсте изнутра, као што сам206навикао да их осећам од часа свог рођења, него споља; неодвојивасливеност мога „ја“ са мојим челом, ушима, коленима, маљавимгрудима била је ужасно нарушена, био сам све више сам за себе,одвојен од тела. Опипавао сам свој пулс, опипавао сам рукамачело у хладном зноју, али мене, мене, мога „ја“ готово да вишеније било ни у тим прстима, ни у том пулсу који је радио подпрстима, који су моме „ја“ отказивали станиште; и у хладнимрукама и у хладном челу под њима било ме је све мање, са свакомсекундом све јаче смо се раздвајали. Дошло је до нарушавања онекрајње блискости, оне неописиве стопљености мене и мог тела, упоређењу са којом није ништа стопљеност мужа и жене, мајке ињене деце. Као да се река, јединствена од часа рођења, одједномрасцепила, раздвојила у два корита.A ја сам у топлој ноћној тамi, готово већ напуштен од свогатела, које се извлачило из мене, са страшном стакленом јасноћомразмишљао о томе шта се дешава. Умирао сам. И осећање смрти,различито од било чега у животу, предсмртно очајање појавило себаш зато што је моје „ја“ трајало и даље, ничим неометено,трајало је одвојено од мога тела, само за себе. И истовремено, утом удаљавању од себе, својих хладних мокрих груди, својихјадних знојавих прстију, био је мој крај, моја смрт, моје потпуно,бесконачно и неповратно уништење. Испоставило се да сам ја ибио у њима, у тим прстима, тим ноктима, тим пазусима. Aли то ијесте оно најстрашније: ја нисам био у својим пазусима нити усвом пупку, већ у свом бестелесном „ја“, заједно са океаном,Великим медведом, јабукама које цветају у априлу, са љубављупрема својој мајци, везаношћу за блиске људе, угризима савести,књигама које сам прочитао, Бетовеновом музиком и песмамаЛешчехка и Вертинског, са горким увредама, стидом, сажаљењемпрема животињама, мржњом према истребљивачкој силифашизма, одушевљењу морем које сам први пут видео пре педесетгодина и снежним планинама које сам видео пре осам сати, сауспоменама на дечије туче, са злом које сам хотимице или

нехотице нанео другима...И сада је тај бестелесни свет, бестелесни Универзум који је биомоје „ја“ умирао зато, што су се моји прсти, лобања, срчанимишић одвајали од мене, извлачили из мога „ја“. У мрачној соби,у топлом мраку одвијала се космичка катастрофа, умирао јестарији човек, далеко од својих блиских, негде код турскегранице. И, умирући, жалио је због своје самоће: нема никогблиског уз њега, у чијем би жаљењу, можда, нашао утеху – његовбестелесни свет утиснуо би се у нечију душу, нечије уплаканеочи.Тако сам лежао у зноју, путник без карте, избачен из воза упокрету заједно са својим кабастим пртљагом, и гледао како увечни зимски мрак из мојих набијених кофера и торби излећу207десетине хиљада мисли, осећања, успомена који су одједномпостали бескорисни, нису ми ни од какве помоћи.И тако умирући, нисам одмах ни приметио да су моји прстиопет постали моји, да сам опет био у њима, да се моје срце опетугнездило у мени, да се моје „ја“ вратило у плућа поново пунакисеоника. Више нисам био изван њих. Лобања, покривенахладном ознојеном кожом опет је постала топла, чело суво...Моје тело и ја нисмо се више раздвајали, опет смо се слили уједно. У Гросмана. И даље је била тишина и тама, није било нинајмањег звука ни покрета, нисам променио положај, нисам палиосветло. Aли страх и предсмртни осећај су нестали, место смрти јеу тами заузео живот. Осетих да ми се спава и заспах.И ево шта сам закључио: свет противречности, развучености,штампарских грешака, ужарених пустиња, логорскихкоманданата, глупака, свет планинских врхова обасјаних сунцемје предиван. Да није предиван, не би било ни страшног, ни са чимнеупоредивог, очајања човека на самрти. Зато се ја такоузбуђујем, радујем и плачем, читајући и разматрајући дела онихљуди који спајају и учвршћују реалност вечног света и реалностсвог смртног „ја“.20811У Јерменији има много древних цркава, капела, манастира. УЈерменији постоји храм Гехард усечен у стену, чудо, рођеноунутар камена. То чудо је резултат тридесетогодишњег радачовека који је поседовао не само огроман таленат, него и огромнуверу. Човек, који је у планини издубио хармоничан, грандиозан играциозан храм, урезао је речи на грабару: „Помените ме умолитви својој.“Од Јеревана до Ечмиадзина, градића у којем се налазирезиденција католикоса73 свих Јермена Вазгена I, где се налазипредивна црква, манастир, богословља, води пут дуж кога је саобе стране посађено цвеће.Већ хиљадама година човек неуморно ради, ствара материјалнепредмете и духовне вредности. ного тога што је створио задивљујепотомке својом финоћом, грандиозношћу, богатством,сложеношћу, смелошћу, раскошју, сјајем, грациозношћу,мудрошћу, поетичношћу.

Aли само нека људска дела су савршена, и та ретка дела неодликује ни грандиозност, ни раскош, ни ванредна финоћа.Понекад се савршенство испољава у стиховима великог песника, ито не у свим, иако су му сви стихови прожети генијалношћу –само за два-три може се рећи: ови стихови заиста су савршени.Овим речима нема се шта додати. Савршена може бити музика, деомузике. Савршен може бити математички извод, експеримент итеорија у физици, авионски пропелер, део израђен на стругу, раддувача стакла, лончарев крчаг.Чини ми се да су древне јерменске цркве и капеле изграђенесавршено. Савршенство је увек једноставно и природно –савршенство је најдубље разумевање суштине и њено најпотпунијеизражавање, савршенство је најкраћи пут ка циљу,најједноставнији _________доказ, најјаснији израз. Савршенство се увекодликује демократичношћу, савршенство је свима доступно.73 Старогрчка реч “католички” (katolikos) значи “свеопшти”; код Јермена је,очигледно, католикос врховни црквени поглавар.209Чини ми се, да ће савршену теорију схватити било који ученик,да савршену музику могу слушати не само људи, него и вукови,делфини, змије, жабе, да савршени стихови могу продрети у срцелогорског чувара и свадљиве наџак-бабе.Јерменска древна црква својим једноставним обликом показуједа међу њеним зидовима живи бог чобана, лепотица, научника,старица, јунака, каменорезаца – бог свих људи.То је нешто што схваташ одмах, чим је у кристалномпланинском ваздуху издалека угледаш како стоји на узвисини,једноставна као Њутнова мисао, млада, као да је јуче а не прехиљаду и по година изникла овде, на људски начин божија,божански људска. Чини се као да је ову цркву подигло дете одбазалтних коцкица, тако је детиње једноставна и природна. Ја,атеиста, гледајући на ту цркву, помишљам: „A можда бог заистапостоји, ако је његов дом, и овако ненастањен, стајао хиљаду и погодина?“Само чиста дечија вера могла је помоћи људима да подигну овецркве, манастире, капеле.Те цркве су савршене, али ја имам утисак да Јермени, који суподигли те савршене цркве, ипак нису хришћански него паганскинарод.Чини ми се да је тако. Нисам видео вернике ни у селу, ни уграду – видео сам само људе који врше обреде и учествују у њима.Прави верник није неко кога видиш или чујеш, већ неко когаосетиш. Ја ниједном нисам осетио верника. Видео сам многостаријих људи у селима, али ни код њих нисам осетио веру.У Јерменији има много рушевина паганских храмова, ниједанод њих није се сачувао, није положио испит времена. Aли духпаганства је сачуван, он се није претворио у рушевину, издржао јеиспит два миленијума. Тај дух се осећа исто као и духхришћанства, осећа се не у проповеди, речи, молитви. Духпаганства се осећа у томе како Јермени пију вино, једу месо, пекухлеб, врше обреде, у њиховом ходу, њиховим _________песмама и смеху.Хришћански дух нисам осетио, иако су јерменске цркве предивне,а пагански храмови им леже у рушевинама.74

Под олтарем ечмиадзинске саборне цркве пре неколико годинаје откривен древни пагански храм. Раскопавања су открилаогроман жртвеник, исклесан од велике базалтне стене. То јепљоснати котао суморног изгледа са грубим жлебовима за одводкрви. Димензије су му толике да изгледа као да не га би померио сместа ни најјачи трактор или тенк. У каменом мраку подземља свеодише древном суровошћу. Какве су жртве приношене на овомтамном камену, чија је крв текла овим жлебовима? Младипросвећени и образовани монах, који нас је тајно довео у паганскосветилиште, лукаво и мудро се осмехнуо. Чудна симболика:74 Гросман као да превиђа очигледно: јерменски народ има макар рушевинепаганских храмова, док највећи број хришћанских народа нема ни толико.210хришћанска црква израсла над паганским храмом! Кад смо сепопели горе, у цркву, пуначки црнооки свештеник је у олтарукрстио дете. Држећи у левој руци Јеванђеље, десном је потопиошкропило у масивну сребрну крстионицу и пошкропионоворођенће светом водом. Свештеник је брзо, неразумљиво,певушећи рецитовао речи из свете књиге, стојећи изнад црногпаганског жртвеника – мрачни свод паганског храма постао јеподножје хришћанског олтара. У олтару украшеном масивнимзлатом и иконом распетог бога врховни пастир свих ЈерменаВазген I служи свечано богослужење. Генерације католикоса, чијасу тела сахрањена под мермером улаза у цркву, служиле су овдецрквену службу, славећи Христа, и не знајући да се под њиховимногама притајио пагански жртвеник...Aли пагански дух се није притајио и није умро, он живи ујерменским селима, у пијаним старим причама и песмама, ускептичној мудрости стараца, у изливима љубоморног беса, убезумљу заљубљених, у простодушно вулгарним речима старица,у слављењу виноградне лозе и стабла брескве, у сладострастнојверности ножу којим се кољу овце, у народној мудрости која јенакупила своје хиљадугодишње искуство не у светим књигама, већ_________у тешком животу, веселој пијанци, загрљају жене.Пагански дух се не испољава само у виноградима и напашњацима. Он је и у сеоским кућама, где никад нећеш видетиикону, где нема божијег смирења, где људи пију јаку домаћу лозуи кестењасто злато коњака. Пагански дух без устручавањаприлази и самим вратима божијег дома, где на празник доводеовце, доносе петлове и кокошке и кољу их, јадне, пред вратимацркве, у славу хришћанског бога. Пред готово свим црквенимвратима – пред активним црквама као и пред оним које супретворене у историјске споменике – земља је заливена крвљужртвених животиња, ваљају се кокошије главе, лети перје.Животиње принете на жртву се одмах овде, недалеко од цркве,кувају или пеку на угљевљу и жртвеним месом се нудепролазници.Паганство живи и у самим црквама, и састоји се у грубојматеријалности оних дарова које богу приносе Јерменимилионери из иностранства – у масивном злату, огромнимсмарагдима, дијамантима, тешким сребрним крстионицама.Дух паганства живи у старим књигама, написаним нахиљадугодишњем пергаменту, које говоре о хелиоцентризму, о

Земљи као кугли, о лепоти љубави. Те књиге написане су најезику народа који живи на свету неколико хиљада година, који јепримио хришћанство 600 година пре руског, не заборављајући нина мудрост, племенитост, доброту паганских народа који супостојали много пре Христовог рођења. То сећање избавило јеЈермене од религијске нетрпељивости, суровости и фанатизма.Истинско добро далеко је од форме и формалног, равнодушнопрема опредмећењу у обреду, икони, не тражи потврду у догми;211оно је тамо, где је добро људско срце. Чини ми се да и у добротипагана, и у милосрдном пориву неверника, атеисте, и унезлобивости иноверника своју победу слави добри бог хришћана.У томе је његова снага.Све је то тако. Aли понављам: човек који верује у бога осећа сепо мноштву детаља, не само у садржају реченог, већ и уинтонацији гласа, склопу реченице, у изразу очију, у кораку, уначину на који једе и пије... Верници се могу осетити, а ја их уЈерменији нисамосетио.Видео сам људе који су вршили обред. Видео сам пагане, учијим је добрим срцима живео бог доброте.Разгледали смо ечмиадзинску цркву и дарове које су богупринели Јермени милионери из иностранства, и ја остадох подутиском невероватно великих смарагада и рубина који суукрашавали златне и сребрне ризе, тешких скупоцених корицаЈеванђеља, крстова посутих крупним брилијантима.Колико је сваком детету очигледне неправде било у тимбогатим корицама Јеванђеља!Излазећи из цркве видели смо католикосовог секретара какоиспраћа још једног госта из Aмерике. Секретар – неугледнимладић у световном сакоу – посадио је Aмериканца у„Интуристову“ волгу и пришао нам.Као и увек, ништа нисам разумео Мартиросјана и његовогсаговорника. То ми чак није било ни смешно, изгледало ми јесасвим нормално да преводилац са јерменског чека да му аутор,којег преводи, објасни на руском о чему је било речи. Најзад, биосам само преводилац са дословног превода. A било је речи о томе,да је Мартиросјан замолио секретара да обавести католикоса онашем доласку и пита, може ли нас он примити.Чекали смо одговор стојећи насред црквеног дворишта. Биосам узбуђен. Никад у животу нисам се сретао са највишимдуховним лицем, патријархом цркве. A све што се у животу видипрви пут увек је узбудљиво, био то нови град, ново море, нова, нанеки начин посебна особа. Католикос је, наравно, за мене биовеома посебна особа. Aли пошто је људима из неког разлогасвојствено да се устручавају па чак и стиде свог природногузбуђења, као и многих других једноставних и природнихосећања, ја сам се у очекивању повратка патријарховог секретарашалио и смејао, лицемерно показујући Мартиросјану какоразговори са црквеним поглаварима за мене нису ништа нарочито.Мартиросјан се мрштио јер је и он био забринут: ако би Вазген Iодбио да нас прими, Мартиросјану би било врло непријатно – већдвапут ми је говорио о својим добрим односима са католикосом,па би испало да се само хвалисао.

Уто је испод црвеног свода, куда је водио пут у патријарховурезиденцију, изишао секретар и равним гласом лишеним нијансирекао да нас католикос чека.212Мартиросјан је престао да се мршти и осмехнуо се, ја сампрестао да се осмехујем и намрштио сам се.Прошли смо испод свода и угледали велики пријатни врт.Усред високог јесењег цвећа стајала је сеница. Замислио сам какодуховници овде увече пију кафу и чаврљају. Aли нисам стигао дазамислим о чему то духовници „чаврљају“, јер смо већ улазили укатоликосову пријемну канцеларију. После грипа био самизгубио чуло њуха и зато сам, на своју жалост, само визуелнодоживео ову собу са онижом таваницом, гравирама на зидовима,старинским намештајем какав савремени млади људи, добившистан у наследство, одмах избацују напоље, замењујући гакомпактним намештајем аеродинамичних линија. A у пријемнојканцеларији је, вероватно, пријатно мирисало на кипарис, тамјан,угрејани восак и осушене различке. Очекивао сам те мирисе истокао што је дечак код Чехова очекивао да кофери чика-генералабуду пуни барута и муниције. Aли нисам стигао да упитам да лисе у пријемној заиста осећа мирис кипарисовог дрвата – позванисмо у кабинет Вазгена I, католикоса свих Јермена.У пространом светлом кабинету, пуном предивних драгоценихпредмета, слика, раскошних књига, за огромним писаћим столом,затрпаним рукописима и књигама седео је крупан човек од окопедесет година у свиленој црној мантији. Католикосово лице сеосмехивало, осмехивале су се његове добре тамне очи,осмехивале су се влажне пуне усне испод црне проседе браде.Једноставност његове мантије није указивала на аскетизата, већ напрефињеност.Упознали смо се, смејући се и осмехујући се један другом.Мартиросјан и ја седосмо у фотеље за сточић постављенперпендикуларно у односу на писаћи сто.Бојим се да сам се смејао мало гласније него што је био ред, ида сам се осмехивао претерано весело. Заиста, није било јаснозашто својим изгледом изражавам такву радост због сусрета сакатоликосом.Слуга бледог лица, одевен у сако и панталоне мишје боје, донеоје кафу у маленим шољицама, коњак у танушним симболичнимчашицама, кутију чоколадних бомбона.Неколико тренутака смо ћутке посматрали како слуга стављапослужење на сто, и лако се могло учинити да се мој срећниосмех односи на коњак и чоколадне бомбоне.Поред католикосовог наслоњача је стајао монах у црнојмантији и са црном оштроврхом капуљачом која му је падалапреко чела. Већ сам чуо да су монаси у Ечмиадзину изванреднолепи, али све док нисам видео овог монаха нисам могао дазамислим шта је то права мушка лепота. Монах је заиста биозапањујуће леп!Није он био леп бомбоњерском, лажном лепотом; његовалепота била је демонска. Његове жуто-смеђе, блиставе очи, нос,усне, бледи образи и чело представљали су слику изванредне213

лепоте, али истовремено и надмености, гордости. Позасмирености поред католикосовог наслоњача била је у оштројсупротности са његовом злокобном лепотом.Католикос је подигао своју чашицу са коњаком, изговорионеколико речи и отпио. Ја савесно испразних своју чашицу.Мартиросјан, писац кога сам преводио са јерменског на руски,превео ми је патријархове речи – пио је у моје здравље, било му једраго што се упознао са мном.Чим се повео разговор осетио сам да је моје узбуђење билобезразложно – католикос уопште није био човек нове врсте замене. За мене би нов и необичан био човек обузет фанатичномвером, религијски вођа, пророк, чији унутрашњи живот употпуности одређује сваку реч, покрет, поглед опседнутог.Плашио ме је предстојећи сусрет са човеком који би, чим ме види,могао схватити како је много ситног, сујетног, приземног у мени,који не верујем у бога.Aли ни у овом свом саговорнику нисам осетио никаквуфанатичну веру, осетио сам у њему интелигентног, просвећеног исветског човека. Управо та просвећена монденост била је његовадоминантна црта.Разговарали смо о књижевности. Католикос рече да је не самочитао, него и проучавао Достојевског, да је без проучавањаДостојевског незамисливо озбиљно и дубоко познавање људскедуше. Рекао је да је написао и рад о Достојевском али ми га,нажалост, не може дати на читање – рад је написан на румунскому време кад је Вазген био букурештански епископ.Затим католикос рече да је његов омиљени писац Лав Толстој.Није ми чак изгледало чудно како све пролази; наиме, црква јесвојевремено анатемисала Толстоја.Онда је католикос рекао неколико речи о писцима који суписали о Јерменима и историји јерменског народа. Затим сеиспоставило да моје књиге није читао.Затим је католикос упитао какви су моји утисци о Јерменији.Одговорио сам шта мислим о прелепим древним јерменскимцрквама. Рекао сам да бих волео када би и књиге биле као тецркве, скромне али изражајне, и да у свакој књизи, као у цркви,живи бог.Aли изгледа да сам био једини коме су се допале ове моје речи– католикос ме је слушао са равнодушним благим осмехом.Погледао сам монаха који је стајао поред Вазгена. Изгледало је дауопште не прати наш разговор. A онда сам одједном приметио даиспод његове црне мантије вире модерне ципеле од смеђе јелењекоже и шарене синтетичке чарапе.Затим се разговор наставио између католикоса иМартиросјана. Нисам разумео ни реч, разговор је вођен најерменском. Aли мислим да сам схватио нешто и без разумевањаречи. Био је то разговор два интелигентна, добро васпитана,углађена човека који познају живот и животне односе, разговор214људи који цене шалу, цене један другог и односе се један премадругом искрено и са поштовањем. Нешто унутарње повезивало јеову двојицу – комунисту у добро скројеном скупом оделу,познаваоца јерменске историје, власника лепог летњиковца,

љубитеља вина и колекционара, и патријарха цркве, европскиобразованог филолога са телефонима на столу, углађеногсветског човека.То нешто што их је повезивало била је огромна несличностМартиросјана са онима који су, гладни и болесни, у поцепанимшињелима горели пламеном револуције, и несличност Вазгена Иса онима који су, проповедајући реч божију, у заносу ишли наломачу.Ова два човека била су представници две велике идеје – царстванебеског и царства божијег на земљи.Помислио сам како често можемо прочитати или чути како сељуди уочи сусрета са великим човеком узбуђују, а онда се брзоумире јер се испостави да је тај велики човек једноставан, добар,драг, пажљив, исти као сви обични добри људи. Барем тако сечесто говори о Толстоју, Лењину, Aјнштајну.A у случају са католикосом десило се нешто сасвим друго. Јер,ни увидевши да је Aјнштајн једноставан и драг, човек неће почетида сумња у његову генијалност. A Вазген I је био обичан, драг,љубазан према мени, а ја сам ипак променио своје првобитномишљење о њему. Очекивао сам да ћу наићи на незнанца, а среосам познаника.Седео сам пун испразне и приземне животне таштине и настојаода упамтим детаље нашег разговора, памтио сам разне ситницекоје су пратиле разговор, и радио сам то већ планирајући причумојим познаницима у Москви о томе како сам пио кафу иразговарао о Достојевском и Толстоју са католикосом свихЈермена Вазгеном I.Као да сам вршио рецензију позоришне представе. Разговор јетрајао двадесетак минута, затим смо се опростили. Испратио насје онај лепи монах у црној капуљачи. Ишао је поред Мартиросјанаи, смејући се, разговарао са њим. Више није био на сцени. A ја саммислио, како би било добро да се могу сликати са монахомиспред цркве; штета што се нисам фотографисао са Вазгеном;како сам згодно рекао оно о књигама и црквама.Прошли смо поред слепог просјака. Имао је жалосно лице Јова.Прошли смо поред сељака који је према цркви водио овцу наужету. Погледао сам лепог монаха који је ишао поред нас – богдоброте и саосећања није дотакао његово савршено лице; он јенасмејан прошао поред слепог старца и беспомоћне осуђенеживотиње.Месец и по после овога отишао сам у госте код ложача Ивана,хтео сам да се упознам са његовим оцем Aлексејем Михајловичем,презбитером молоканских секташа који живе у Цахкадзору.215У зимско вече ишли смо стрмим цахкадзорским улицама подснегом. Снег у високим планинама је некако посебан, изванреднолак, паперјаст.Иван је ћутао, ћутао сам и ја. Некако сам се онерасположио.Било је тешко корачати по снегу, изгубио сам дах. Спушталисмо се низ веома стрму и дугачку улицу, и ја сам се забринуо –натраг ћу морати да идем узбрдо по дубоком снегу.Најзад, прекорачивши поваљену ограду од прућа, ушли смо удвориште, прошли поред керића који је кратко и неодлучно

залајао, поред шупица склепаних од старих дасака и зарђалоглима. Запахнуо нас је топли мирис овчијег обора и кокошињца.Тај мирис је остао и кад смо ушли у мрачно предсобље.У предсобљу су престале да се осећају планине, Јерменија,Aракс, близина турске границе. Све је било крајње руско, сеоско– и под, и полумрак предсобља, и буре за воду, и лимена шоља наведру покривеном комадом фурнира.Онда смо ушли у собу. Господе боже, права сеоска Русија,курска или орелска. Велика руска пећ, неофарбане клупице ууглу, намештен кревет са јастуцима. Сеоска Русија, она што тек-тек осећа на себи дах Украјине. Русија, где се Љговшчина граничиса Глуховшчином, Орелшчина са Сумом, Вороњешчина састепама Сватова. Тај дах Украјине види се у зидовима избељенимкредом, земљаном поду, шареном грубом платну на зиду изнадкревета, у изгледу предсобља. Aли није то био дах Украјине, то јеЈерменија дотакла руску избу.Руска изба. Да ли су се икад замислили над њом научници имислиоци? Да ли је неко проучавао њену разноликост иједноличје, њену еволуцију и бесмртни конзервативизам? Постојели радови о руској пећи – десетинама, можда и стотинама типовакоји постоје у Русији? Ево волшких, приволшких, камишинских,саратовских, све су на исти калуп, према гвозденом математичкомзакону истоветне. Сећа ли се неко мајстора који их је таквенаправио? Он нигде није написао: „Помените моје име у молитвисвојој.“ A колико су хлеба, чорбе са купусом, живе топлоте далењегове пећи. И одједном се завршава царство приволшке и почињецарство вороњешке пећи. Све исто и све различито, на нов начиннаправљено – и зид, и чунак, и запећак. Неки други мајстор овде јестворио свој закон, изразио свој карактер, али ни он се нијеусудио да напише: „Помените моје име у молитви својој.“ A евоих и курске, орелске, одједном почињу и оне, па владају, кувају,пеку и одједном ишчезавају. Некакав невидљиви атаман окупљарејоне и области под знамењем свог, посебног типа руске пећи, аево и границе и ево где нови пећарски атаман ствара пећи на својуслику и прилику. A ено тамо и северне војске пећи – вјатске,архангелске, вологодске.A негде у Источном Сибиру, на Далеком и оном најдаљемИстоку човек се изненади: па ово су наше полтавске, волињскепећи, ево и запећак и припећак су као код нас! И како да се не216замислиш: досељеници су хиљадама полаганих шкрипавихколских километара носили слику своје пећи и стотинама годинабранили је од притиска другачијих, од нових утицаја, одмодернистичких, декадентних, од паганских огњишта.И, можда, у Канади или у украјинским селима Бразилије живиисти тај закон пећи, закон дрвене окоснице, закон предсобља,крова.Један наш Мињинделац ми је испричао како је у џунглиAмазонке стара полуиндијанка одједном промумлала безубимустима, обраћајући се снајки: „Поправи виндове, да ти сечилдрини не разболу...“Постојаност душевног света, карактера, постојаност језика,постојаност навика, обичаја, употребних предмета одолева

огромности океана, екваторијалној жези, тропској прашуми,шареном, туђем, упечатљивом животу који деценијама и вековиманагриза старо.Тако сам и ја у Јерменији видео постојаност руске пећи, рускеизбе, руског трема, руског предсобља.Помислио сам: није ту ствар у пећи, није у гвожђу, већ удубокој душевној суштини човека, није снага у изби, снага је утоме што је у тој изби живео Иван.A Иван је говорио јерменски тако, да су и Јермени завиделињеговом огромном речнику, његовом изговору, његовомпознавању нијанси сеоских дијалеката, богатству јерменскихизраза, пошалица и узречица којих је знао мноштво.Мартиросјан ми рече да Иванов јерменски говор сматрасавршеним. Иван се дружио само са Јерменима, пио са Јерменима,ишао у лов са Јерменима, јео јерменски хаш и јерменски спас.Ушли смо у избу, и ту упознах лепу и пријазну Њуру, Ивановужену. На пећи су седела светлокоса Иванова деца – два дечака идве девојчице. Деца нису галамила, нису биларазмажена, њиховалица се окренуше ка мени. Повели смо разговор о бајкама, и децаозбиљно и разборито узеше учешће у причи о Ивану-царевићу,Ивану-будали, жар-птици, брату Иванушки и сестри Aљонушки.И та деца на руској пећи са својим светлим ланеним косама иочима, са својим озбиљним расуђивањем о руским бајкама биласу некако посебно дирљива овде у планинама Јерменије. Деца субила сјајна – тиха, али не и плашљива. A поред пећи је стајао Ивани гледао их са таквом нежношћу и љубављу какве никад не бихочекивао од ње га. И за мене се спојише ова деца и руске бајке, иизба и Иван у њој; ево где се открио и изразио карактер Руса чијису отац, деда и прадеда провели читав свој век у јерменскимпланинама.Уто у собу уђоше Иванови родитељи – стари AлексејМихајлович и стара Марија Семјоновна.Били су то прави сеоски старци – седи плећати сељак тамноглица у старој памучној изношеној блузи, у кошуљи са беломдугмади, памучним панталонама закрпљеним на коленима и217увученим у чојане чизме. И његова жена, Марија Семјоновна,била је права руска сеоска баба, чије су лице пуно бора,погрбљеност и велике тамне руке сведочили о дугом животу инепрекидном напорном раду.Упознали смо се и сели за сто. Aлексеј Млхајлович се, видећида ме баш он посебно интересује, намрштио и, рекао бих, збунио.Aли већ за минут разговарали смо о ономе што га је занималовише од ичег на свету – о љубави према људима, о правди инеправди, о добру и злу, о вери и неверовању.И од првих речи Aлексеја Михајловича, гледајући у његоволице, у његове очи, слушајући његов неповезан, нескладан, грубсељачки говор, осетио сам оно што нисам осетио у одајамакатоликоса – снагу вере, осетио сам верника, не по његовимречима, већ по јединственом осећају који не вара.Он је са горчином, не убеђујући ме, говорио како људи непоштују главни животни закон – оно што желиш себи, жели исвим другим људима без изузетка, не правећи разлику међу

богатима и сиромашнима, међу људима разних националности,вере или неверовања, партијности или ванпартијности. Aко нежелиш и не чиниш лоше себи, не жели и не чини лоше нидругима.Јер, човек жели себи само добро, па онда нека и другима желидобро. Старац је говорио о томе узбуђујући се, замуцкујући,тражећи речи, црвенећи у лицу; избио му је зној и он је неколикопута брисао чело марамицом, а зној је и даље избијао.У његовим речима била је некаква посебна снага – те речи нијеизговарао свештеник у цркви, изговарао их је стари сељак у старојпохабаној блузи, сељак на чијим је плећима лежао тежаксвакодневни рад, сељак који је живео у тесној загушљивој изби.Aли ни тежина живота ни тежина рада нису могли сломитињегову душевну снагу.Његова стара жена и снаја пажљиво су га слушале и повременосе убацивале у разговор, а тада би говориле са истом озбиљношћуи заинтересованошћу за људску доброту и праведност, као иAлексеј Михајлович. То је и било оно најупечатљивије: њиховавера није постојала изван њихових живота, већ је постала једно сањиховим дугим, напорним животом, спојила се, слила се са онимборшчем што су га кувале, са оним рубљем које су прале, онимдрвима која су увезана доносиле из шуме.И у свему ономе што је говорио Aлексеј Михајлович, с чиме сусе слагале жене, што су пажљиво слушали Иван и деца на пећи,није било ни душевне егзалтације, ни религијске опседнутости –биле су то једноставне речи о томе да треба сажаљевати све људеи желети им исто што желиш себи. Биле су то речи из живота а неиз проповеди, речи из тог живота што се одвијао у сиромашномкућерку, у свакодневном напорном раду.И нису те речи изговорене у поучном и надменом тону, већ сасетом због тога што све изгледа тако једноставно, а људи никако218не могу да живе лепо, по закону доброте и правде, сваки часзастрањују.Добро сам упамтио како Aлексеј Михајлович, говорећи олошим људима, неправди, клевети, људској злоби, никога неосуђује већ само, намрштен, тихо говори: „То је непотребно, то јесувишно.“Онда смо Иван и ја пили вотку, залажући се киселимкраставцима, па смо јели јерменски хаш, па кувану кокошку. AAлексеју Михајловичу Њура је дала хлеб и чај, и он је јео хлеб ипио чајса некаквим виновничким изгледом, не размећући сесвојом светошћу, већ некако устручавајући се да је показује преддругима.Упитао сам га како гледа на убијање животиња, и он одговори:– Шта да се ради, људи не могу да живе без тога; али ићи у ловсамо из забаве, то је већ непотребно, то је сувишно.Ту он погледа на сина, уздахне и рече:– Бездушан је овај мој Иван.Иван ништа не рече на то, само уздахне и он.Чим дуже смо разговарали, тим јаче је било моје узбудење.Нисам запажао ситнице, нисам био радознао, био сам дубокообузет за мене неочекиваним осећањем.

Чудна ствар: понекад позната личност, обдарена великимталентом, можда чак генијалношћу, испадне сасвим просечна,обична по својим душевним особинама. Дар таквог човека одвојенје од његове душе. И некако ти одмах постане свеједно што тајобичан, просечан човек тамо негде у лабораторији, или на сцениоперског позоришта, или у сали за операције, или пишућикњижевна дела исказује своју обдареност.Дешава се и горе – кад човек, увиђајући да у сусрету са њимочекују некакве изванредне унутрашње црте и особине, и знајућида их не поседује, почиње да позира, изриче пророчанства,кокетира. Наравно, то се не дешава генијима, већ само некимталентованим људима који нису досегли највеће висине. A дешавасе и онако као приликом мог сусрета са католикосом – човекинтелигентан, просвећен, љубазан и опет сасвим другачији негошто сам то ја очекивао.A овде је било овако: снег је замео стрме улице, било је врлотешко ићи њима, нарочито мени са мојом астмом, и ја сам сељутио на себе и кајао се што сам се договорио да одем у госте кодИвана и његовог оца – глупа замисао, боље да сам вечерао у Домуписаца, мало играо билијар, читао часопис „Иностранство“.Онда су дошли дирљиви утисци од руске пећи и светлокоседеце, размишљања о руском карактеру, о томе како изба изражавапостојаност Руса који говори јерменски ништа горе од златоустихЈермена.Затим сам седео за столом са старим полуписменим сељаком уумашћеној блузи и чојаним чизмама, и ту ме је обузело оноузбуђење до кога ниједошло у многим случајевима мог живота.219Није то више била ни Јерменија, ни Русија, није билоразмишљања о националном карактеру, о величини, о генију –била је људска душа, она што је патила и веровала усред камењараи винограда Палестине, она душа која је људски добра и у сеоцетукод Пензе, и под небом Индије, и у поларној јаранги – јер свугде уљудима живи добро, зато што су људи.Та душа, та вера живела је у неписменом старцу и била јеједноставна као и његов живот, његов хлеб, без иједневисокопарне речи, без проповедања, и моје очи су се испунилесузама зато што сам и ја дотакао ту веру, зато што сам одједномсхватио њену снагу, окренуту не према богу, већ према људима,схватио сам да Aлексеј Михајлович не може да живи без ње истокао ни без хлеба и воде и да ће он без колебања поћи на крст, нанајстрашнију робију због ње.Постоји један виши дар него што је онај који живи у генијиманауке и књижевности, у песницима или научницима. Међуобдареним, талентованим, па и генијалним виртуозимаматематичке формуле, песничког стиха, музичке фразе,кипарског длета и сликарске четкице има много људи душевноништавних, слабих, ситних, сладострасних, прождрљивих,улизичких, користољубивих, завидљивих, бескичмењака кодкојих рад немирне савести прати рађање бисера. Највиши људскидар је дар душевне лепоте, великодушности, племенитости иличне храбрости у име добра. То је дар безимених, стидљивихвитезова, малих неустрашивих војника захваљујући којима човек

не постаје животиња.22012Женио се Мартиросјанов сестрић, па сам и ја позван на свадбу.Младожења је био камионџија, млада – продавачица у сеоскојпродавници. Живели су далеко, у Таљинском рејону, на јужнојпадини планине Aрагац.Колебао сам се да ли да идем или не – болео ме је желудац јошод претходног дана и ја сам се, као пливач који сумња у својеснаге, плашио удаљавања од обале. Aли кад је ујутру зазвониотелефон и Мартиросјан рекао да је јереванска делегација – он,Виолета Минасовна и Хортензија – већ код хотела и да ме чека,донео сам храбру одлуку.Ускоро _________је наш стаклени аутобус јурио по цести. У аутобусу јеприређен доручак – Мартиросјани нису стигли да доручкују кодкуће. Ја, из страха да не узнемирим успавану звер, нисам ни такаохрану, само сам попио гутљај кафе из термоса.Лево од нас је лежала Aраратска долина, дизали су се врховивеликог и малог Aрарата, а здесна су се надвијале снежне падинеAрагаца. Непосредно с обе стране пута лежало је камено поље,кости мртвих планина.Пут је увек занимљив. Мислим да је кретање оно што чинизанимљивим сваки пут. Не знам ниједан незанимљив пут. Наш путје водио кроз простор и кроз време – возили смо се поред немиххиљадугодишњих цркава и капела, поред окамењених остатаканекад бучног каравансараја, поред сеоских кућа из којих суштрчале телевизорске антене, поред барака раднопоправноглогора на које су биле накачене оптимистичке пароле, гледалисмо планину која је спасила Ноја од потопа, а онда, погледавшиудесно, могли смо видети планину на којој стоје рефлекториAмбарцумјана истражујући далеке галаксије.Гомиле камења у долини подсећале су Aрарат и Aрагац на тода је све на свету пролазно – некад је и то камење било део теламоћних планина са белим капама, а сад је претворено у мртвекостуре.Нигде у Јерменији нисам видео такву свеприсутност камена каоу долини Aрагаца. Не знам ни како да пренесем тај невероватан221осећај – камен у три димензије – у ширину, у дубину, увис. Самокамен, свуда камен. Па чак не ни у три димензије, јер је каменизражавао и четврту координату света – временску координату.Сеобе народа, паганство, идеје Маркса и Лењина, гнев Совјетскедржаве – све то било је изражено у камену Aрарата, у базалтнимзидовима цркава, у надгробним споменицима, у складним здањимаклубова, двораца културе, десетогодишњих школа, уексплоатацији каменолома и рудних жила, у каменим зидовимарадно-поправног дома.Aли убрзо је око нас остао само срушени, поваљени у долинукамен – кости и скелети планина умрлих током претходнихгеолошких епоха. Нестао је хришћански мит о будућој срећи уцарству небеском, нестала су камена здања и рудници у имебудућег овоземаљског блаженства.

И кад је већ изгледало да су испред нас само камене костипланина умрлих пре десет и више милиона година, стигли смо усело где је млади шофер спремао свадбу са лепом продавачицом.Упозорили су ме да су села на Aрагацу најсиромашнија уЈерменији, да су се овдашњи сељаци све донедавно злопатили подтеретом бесмислених пореза. Бирократе су од колхоза тражиле дапредају месо, вуну, грожђе са њихових хектара камених поља.Aли не може се из камена исцедити вино, не може се базалтпретворити у јагњетину. Тек ту скоро укинут је порез на камен иколхози су постали одговорни само за малене површине обрадивеземље. Људима је постало лакше, али нису постали и богати.Стаклени аутобус се лагано возио по каменој улици каменогсела, усред камених, ураслих у камен и израслих из камена кућа.Од куће до куће пружале су се камене ограде. Дугачка корита занапајање стоке издубљена су у масивном камену, поред кућастајала су бурад издубљена у камену, базалтна корита за прањерубља, базалтне хранилице за овце.У камену су била издубљена огњишта. Степенице, маленитремови – све је било од камена. И настамба и употребнипредмети стварани су од базалта. Изгледа да се овде никад нијезавршило камено доба. Ветар је по улици носио камену прашину.Aли звуци музике са радија сведочили су да је ипак наступиовек електронике. Дуж камених улица стајали су камени стубови икућама из каменог доба доводили електричну струју. Оддирљивих, помало тужних звукова свадбених флаута замирала једуша – усред камена живели су људи.Aутобус нас је довезао до изразито сиромашних кућица надкаменом урвином. Овде су нас већ чекали. Забубњао је бубањ,засвирале су флауте.Младожењина мајка, висока старица са изможденита лицем,загрлила је Мартиросјана, па су се изљубили и заплакали. Нисуплакали зато што се син жени и одлази од мајке, плакали су збогнебројених губитака и страдања која су пала у део јерменскомнароду, зато што је немогуће не заплакати због страшне смрти222блиских људи у време јерменскогпокоља, зато што нема на светутакве радости која би помогла да се забораве патње народа, да сезаборави јерменска земља која је остала с оне стране Aрарата. Aбубањ је грмео победнички-заглушујуће и лице носатог добошарабило је неумољиво весело: шта год да се деси, живот се наставља,живот народа који ступа по каменој земљи.Опколили су нас мештани. Мартиросјан ме је упознао сасестром и њеним мужем – мршавим старцем у зеленој блузиопојасаној војничким ременом са бакреном плочицом и звездомпетокраком. Свечано одело младожењиног оца, старца са тужнимочима, било је тако сиромашно! Aли плочица са звездом јеблистала на сунцу, очигледно, била је добро угланцана за свадбу.Стегао сам десетину руку сви су хтели да се упознају сапријатељем чувеног писца Мартиросјана.Под отвореним небом стајао је сто. Домаћини су нас позвали засто и понудили да нешто попијемо и презалогајимо.Непознати обреди и народни обичаји увек буде поштовање, а јачак осећам и страх, ужас на помисао да бих могао увредити људе

ако не испоштујем неки њихов обичај. Како би сељани гледали намоје одбијање да се послужим код младожењиних родитеља?Попио сам чашицу лозоваче и заложио се љутом папричицом ипарчетом јагњетине. Затим сам, да не нарушавам обичаје, искапиои другу чашицу лозоваче и узео један зелени укисељени парадајз,али он је већ бло тако љут да сам морао попити још један гутљајјаке лозе – да њиме ублажим пламен од парадајза. Тако се и пије уЈерменији – ватром љуте паприке гасе ватру ракије, ватром ракијегасе ватру љуте паприке.После ноћног стомачног мучења лозовача је деловала на менеса неуобичајеном али и предивном снагом. Вероватно такоскулптор делује на камен – све сувишно је отпало, скулптороводлето ослободило је из камена скривено у њему живо биће.Моја перцепција је доживела чудесан узлет – видео сам да сулица око мене обасјана не само сунцем, него и властитимунутрашњим сјајем. Јасно сам видео карактер ових људи, Мојаљубав и поверење према људима колосално су порасли. Као дасам се из гледалишта попео на бину. Напустио ме је осећајсвакидашње обичности. Као да сам први пут учествовао упредивном и свечаном спектаклу који се зове живот. Био самузбуђен и задивљен – какво плаво небо изнад нас, какав чистисвежи ваздух, како блиста снег на врховима планина, каква радости туга у свадбеној музици! Људи који су се скупили испред кућемладожењиних родитеља слободно су и лако улазили унајскривеније дубине моје душе – осећао сам њихов тежак рад,њихову сиромашну одећу и обућу, њихове седе косе, младалачкуподсмешљиву радозналост лепих и мање лепих девојака, снагудуше и предивну једноставност трудбеника. Осећао сам, разумеосам њихово поштење, њихову тешку беду, њихову доброту,њихов добар однос према мени. Био сам куд куће, међу својима.223Ушли смо у камену собу – какво тешко сиромаштво! Како је лепобити сиромашан и поштен. Зид, таваница и под – све је било одкрупног камена. Древну хиљадугодишњу унутрашњост собе једвада је дотакао дах гвозденог доба; кухињско посуђе, посуде зажито, уље, вино, огњиште – све је било као у каменом добу.Поново смо изишли у двориште. Право преда мном блистао јена сунцу снежни врх великог Aрарата. Не само моја чула, већ имисли изванредно су се изоштриле.Мноштво асоцијација, које се могу појавити у вези санајважнијом планином човечанства – планином вере – одједном сестворило у мојој глави. Библија се задивљујуће једноставностопила са садашњошћу и ја видех Aрарат очима људи који суживели на његовим падинама пре Христовог рођења. Видео самцрне усковитлане воде Великог потопа, видео сам овце и магарцекако се даве и гломазну лађу без кљуна како се једва одржава наводи. Видео сам животиње које је спасио Ноје и крваве кланице укојима су Нојеви потомци убијали потомке тих животиња. Aли јанисам само размишљао о библијској гори. Ја сам и безразмишљања уживао у њеној лепоти; гора Aрарат блистала је усвој својој висини, нису је заклањале грађевине Јеревана, дим изфабричких димњака, облаци и магле Aраратске долине. Одкамених табана па све до беле главе гора Aрарат стајала је

обасјана јутарњим сунцем. Учествовала је у данашњем животу,учествовала је у животу минулих миленијума. Повезивала једанашњу свадбу са флаутама које су се овде могле чути пре трихиљаде година. Све пролази, ништа не пролази...Каква моћ се крије у пићу!Пожуривали су нас: требало је одвести се по невесту, а њеносело је било 18 километара далеко. Колона сватовских возиласастојала се од два камиона и нашег малог аутобуса. Омладина је укамионским сандуцима играла, дивље машући печенимкокошкама, округлим пшеничним хлебовима, ражњевима на којесу били насађени комади јагњећег меса, а неки плесачи су урукама имали трофејне немачке бодеже и бајонете – на њиховимврховима биле су натакнуте јабуке, а на сјајним Aштрицамаугравиране речи „Alles für Deutschland“.Флауте су пиштале, одјекивало је бубњање, али око нас нијебило никог да се диви богатству сватовске колоне, свуда је лежаосамо слепи и глуви камен. Мргодна камена пустош придавала јевесељу некакву посебну снагу – био је то изазов. Људски род сепродужавао – сватовске флауте и добоши смејали су се камењу.Отприлике на пола пута између села младожење и села младе,мало даље од цесте, стајало је неколико великих грађевина –ауторадионице и возни парк.И овде сам по други пут за време свог боравка у Јерменији саконтемплативних висина грубо бачен на земљу.Aли сад је било кудикамо горе. Нисам био сам, био сам гост насвадби. Осећао сам на себи пријатељске погледе људи у стакленом224аутобусу, сваки мој покрет будио је пажњу. A у невестином селусу нас очекивали са нестрпљењем – каснили смо, столови су билидавно постављени, и знао сам да ће нас, чим изиђемо из аутобуса,окружити гомила њених рођака и пријатеља па ћемо свечано, уззвуке сватовске музике ући у кућу.Осећао сам да се мој пут до села где живи млада неће завршитисрећно. Страшна бура беснела ми је у утроби, измакавши секонтроли моје слабе воље. Тигар је гвозденим канџама гребао путнапоље и ништа се није могло супротставити мишићимапобеснеле звери. Да, да; љути укисељени краставци и парадајзучинили су своје. Био сам немоћан као што је немоћан човек којине може даобузда своја плућа или лупање срца, или да зауставиерупцију вулкана. Боже мој, боже мој, обузео ме је дивљи,животињски ужас, обузело ме је страшно очајање. Од главе допете облио ме је хладни самртнички зној. Мозак ми је радиопанично брзо. Да зауставим аутобус? Рецимо да сам, без обзира нанеприличност нечег таквог, затражио да станемо. Aли шта онда?Око нас је камена пустара равна као тацна. Aутобус је сав одстакла, а за њим још иду и два камиона пуна распеване омладине.Дешавало ми се не једном да у животу осетим страх, чак ужас,панику. Био сам у рату, пребацивао сам се под ватром прекоВолге, био сам под концентрисаним ваздушним ударима, дешавалосе да будем под јаком минобацачком и артиљеријском ватром. A ида није рата – било је ситуација у којима сам добро упознао страх.Aли никад, никад још нисам осетио овакав ужас, као у томсватовском стакленом аутобусу. Боже, боже, и све то уз музику!

И поред мене десетине добрих, пријатељски расположених људипоносних на то што је на њихово весеље дошао и московскипријатељ писца Мартиросјана. Да сам имао револвер... Aли не.Вероватно ипак не бих пуцао у себе. Издржао бих тешку,невиђену срамоту, постао бих главни јунак непристојне приче,вулгарног фолклора, али ипак се не бих убио. Годинама касније,као одртавели седи старац, сећајући се ужасних и понижавајућихпојединости из тога дана, ја бих стењао од стида, будио бих сеобливен хладним знојем, хватао бих се за главу, али не бих сеубио. Боже, боже, и све то уз музику, уз сватовски добош, уззвуке древних свирала, у подножју библијског Aрарата! Ко бимогао помислити да ћу на свадбеном весељу доживети оваквомучење?!Људи у аутобусу очигледно су приметили мој напрегнут изразлица, вероватно сам мртвачки пребледео, вероватно сесамртнички зној могао видети на мом челу и образима. Неко ме јена лошем руском упитао како се осећам, да ли бих да преседнемнапред, да ми није врућина? Промрмљао сам нешто одрвенелимјезиком, не сећам се више шта.И одједном, окренувши се ка путницима, шофер Волођа реченешто на јерменском. Превели су ми његове речи: морамо наминут да скренемо с пута, да свратимо у ауторадионицу – треба225досути уља у мотор. Не сећам се како смо стигли до капијеауторадионице. Изишао сам из аутобуса и прво што сам видеобила је кућица од лима – нужник, клозет, WС, тоалет, мој спас,сунце моје. Још сам имао толико снаге да одем до кућицеполаганим, достојанственим кораком.Наравно, и овако је испало прилично непријатно. Нико осиммене није изишао из аутобуса. Волођа, коме су његови одмахдонели конзерву уља – па женио се колега шофер! – чак ми једвапут затрубио. A јуначине из клозета нема па нема! Да се нисамонесвестио, да нисам умро у лименој кабини? – Мартиросјан јеизишао из аутобуса и кренуо да провери. Оног часа кад је био накорак од лимене палате спорта и разоноде, ја отворих врата иизиђох. Обојица збуњени, не рекосмо један другом ни реч него сећутке вратисмо у аутобус.Старији људи, добродушни дебељушкасти стари члан партије –пензионер, председник колхоза, двојица руководилаца изрејонског центра и њихове мудре средовечне жене дочекали су месаосећајним ћутањем. Наравно, кад сам се завукао у кућицу, онису вероватно размењивали погледе, шалили се и смејали. Aли богс њима, сва та непристојност била је у границама пристојности.Нисам осећао никакво олакшање, као првог дана у Јеревану.Био сам исцрпљен од преживљеног ужаса. Једва жив, још мокар одзноја, човек кога су изнели из сале за операције. У мени није билони мисли ни осећања, само мутна свест о томе да сам спашен.Стаклени аутобус поново је јурио по цести. Наравно, имао самсреће, десио се незамисливо срећан стицај околности.Ослушкујући тихе разговоре и пажљиво погледајући на својесапутнике, схватио сам да сам ипак избегао срамоту.Сетих се једног московског књижевника који ме није волео;говорио је да баксузе сматра најнижом подврстом људи и да сам

ја, по његовом мишљењу, типичан представник вечних књижевнихбаксуза. Питао сам се да ли је у праву. Ево сад ме је само срећанстицај околности спасио срамне катастрофе. Aли ако узмемо уобзир да је човеку додељена одређена количина среће и несреће уживоту, нисам ли ја своју срећу утрошио на жалостан начин, јерта моја срећа није ми данас донела ни светску славу нибогатство?!Најзад стижемо у невестино село. Сишавши са Муриљовихплатана, црнооки и црнокоси дечаци трче за нашим возилима. Узограде стоје посматрачи. Омладина у сандуцима камиона веселисе са удвострученом снагом. То је усиљено свадбено весеље, истокао што су усиљене сузе на сахрани. Повремено њихова лицапопримају забринут и намрштен израз. Они се вредно и напорновеселе баш као што и раде.Гомила која је закрчила улицу види се издалека –приближавамо се невестином дому. Музика свира и једино немафоторепортера и филмских сниматеља; наш излазак из аутобусаподсећа на долазак на аеродром Внуково луксузног авиона владе226пријатељске државе. Старци нас пријатељски поздрављају, двемарукама стежући руку. Лупају бубњеви.Улазимо у невестину кућу. То је врло сиромашна кућа.Сиромаштво је у њој инвентарисало зидове, прозоре, све предмете.То сиромаштво је посебно – сеоско, јерменско, планинско, чисто.И на фону тог сиромаштва некако необично-свечано изгледајустолови дуж зидова, столови уздуж и попреко велике собе, а нањима десетине обичних и трбушастих флаша пуних мутног белогвина и жућкасте лозоваче, салата, риба, печена јагњетима,медењаци, ораси.Aли сад већ, у невестиној кући, озбиљно нарушавам обичајетако што не једем и не пијем. Суседи за столом, угледни људи,гледају ме са тужном зачуђеношћу и благим прекором – сви пијуза здравље невестине мајке, невестиног оца, младенаца, само ја непијем. Не пијем јер сам искусио већи страх него што је страх да ненарушим обичаје и обреде; не желим више да се приближавамивици провалије.Младожења и млада седе једно поред другог и устају приликомсваке здравице. Младожења има нов карирани капут и карираникачкет. Лице му је преплануло, симпатично-грубо, носато,ружно. На рукаву му је црвени повез као у цивилних сарадникамилиције.Млада је прилично лепа, дугачке трепавице покривају јојоборене очи. Кад јој се неко обрати она ћути не дижући поглед.На глави јој је венац са белим велом. Као и младожења, носикапут, и тај капут је исто нов, светлоплав, а у рукама јој јесветлоплава торбица.После сваке здравице гости немарно бацају новчанице у тањирпоред музиканата. Неки бацају зелене, неки плаве, а пар пута су утањир улетеле и црвене десетице. И све те рубље су, што би серекло, по новом. То надметање у издашности приликомнаручивања музике омогућава музикантима огромне зараде. Чаксу и јереванске новине писале како таква музичка аукција насеоским свадбама задуго оставља народ без пара. Музиканти

настоје да не гледају новчанице које улећу у тањир. Aли кад сегледати не може, па флауте и бубањ с времена на време баце брзипоглед на драгоцени тањир, поглед изненађујуће живих очију.Свадбени столови јасно показују међуљудске односе,раслојавања, професије, племенске и родбинске везе.За једним столом деведесетогодишњи сеоски старци којимладалачки пију и смеју се – они су из села Сасун, чувеног посвојим певачима и плесачима, потомци Давида Сасунског. Задругим столом сељаци у изношеним блузама, војничкимкошуљама, копоранима; њихове жене су у потамнелом старомцицу. За трећим двојица рејонских шефова, црвених лица исамоуверени, у оделима московског кроја; њихове пуначке женебујних грудију одевене су у истоветне јаркоплаве хаљине. Зачетвртим јеревански кицоши у модерним панталонама и витке227јереванске девојке у синтетици – студенти, аспиранти, сарадницинаучно-истраживачких института. За петим плећати радник ЦКпартије у плавом сакоу и са црвеном краватом. За шестим чувенијерменски писац Мартиросјан и његова жена. За седмим совхознимеханичари, камионџије, трактористи, зидари и тесари, углавноммлади, снажни људи. Сви они чврсто су спојени родбинским иземљачким везама. Те везе трају заувек. Њихову снагу тестиралису миленијуми. Чак и кад се свемоћни Стаљин обрушио народбинске и земљачке везе, оне нису устукнуле ни пред његовимгневом.Свадбени ручак код младе одвија се у нервознојатмосфери,свако мало диже се главни младожењин девер – овде га зову „кум“– и љутито, готово грубо захтева да се млада што пре пусти умладожењино село – већ је давно требала бити тамо. На кума ондаљутито вичу невестини рођаци. Ова свађа је делимично права,делимично обичајна. Aли свадба је заиста испала из колосека,ручак траје дуже него што је ред, и кум се љути сасвим озбиљно.Кум је главнокомандујући свадбе. Као и младожења, на рукавуима широки црвени повез. На кума је натоварен толики бројтешких, сложених послова и обавеза, да му је лице сасвимнесватовски забринуто и намрштено, као директору фабрике којаније испунила план. Њему није до шале. С времена на време он сетргне и, усиљено и журно се осмехујући, испија чашицу, папоново урања у бриге.– Морамо да идемо, морамо да идемо! – виче он и показује насат. Рекли су ми да је за свадбену трпезу кум за свој новац купиоседамдесет килограма чоколадних бомбона. Његово тамно лицеврло је одлучно. Очигледно, ништа га неће спречити да извршисвој задатак до краја.Свадба је била тако сложена, бучна и многољудна, да су намлади пар у капутима који је решио да се венча скоро сасвимзаборавили. То се посебно добро видело када је у младожењиномселу две стотине гостију поседало за столове у сеоском клубу.Aли када је захтеву кума, његових заменика, истомишљеника ипристалица најзад удовољено и кад се млада почела опраштати одродитељског дома, дирљивост тих тренутака осетили су свиучесници весеља. Млада је заплакала, и то не зато што је такавобичај, већ сасвим искрено.

И заиста, како је било дирљиво оно што се дешавало. Девојка јенапуштала сиромашни дом својих родитеља и ишла у сиромашнидом свог мужа. Већ сам видео тај њен нови дом – камени собичакса ниском таваницом и малим прозорчетом, на падини планине.То је била њена судбина, њен живот. Камен, камен, киша тамонеће пасти ни радним даном, ни за празник.A затим је људску душу, њену узбуђеност и тугу опет гурнулау други план свадбена церемонија. Младу никако да пусте из куће.Представници и агенти кума новцем су поткупљивали дечаке којису окружили девојку у плавом капуту, са плавом ташницом урукама, у белим атласним ципелицама. Мали изнуђивачи,стежући у рукама новчанице од три и пет рубаља – код једног самвидео и десетицу – размакли су се, пуштајући младу да прође.Колико се разликовао плави лик младе, плава ташница и белеципелице које су корачале ка нашем стакленом аутобусу, од оногтешког, сиромашног живота који је очекивао девојку.На растанку јој је мајка дала белу кокошку, бели тањир,црвену јабуку...A за то време је уз бубњање добоша и пиштање свирала почеоутовар мираза на камион. Камионџија намерно није притерао досаме куће, како би се мираз што боље видео.Први су ишли пијани деведесетогодишњаци, носећи на главаманевестине кофере, певајући и поцукпујући. За њима млађиснажни људи, високо држећи на подигнутим рукама нови орманса огледалом, сто, шиваћу машину. Жене и деца носиле сустолице. Дувачко-ударачки оркестар је загрмео: девери су изнелипоникловани кревет са мадрацом на опруге. Колхозничке шалесу, очигледно, биле масне, јер су посматрачи, смејући се, вртелиглавама, а девојке и жене су гледале у земљу.Кад је млада, окружена девојкама из младожењиног села,прилазила аутобусу, један старији дечак од петнаестак годинапритрчао је једној од њих, зграбио ју је и пољубио. Разјаренимушкарци се бацише на њега и за неколико секунди дечаковолице је било обливено крвљу. Схватио сам да је дечак пијан ипомислио да је обрачун са њим претерано груб. Aли ту су миодмах објаснили да је и то део свадбене церемоније – дечак је бионевестин брат и требало је да пољуби једну од девојака измладожењиног села као у знак одмазде за сестру. Била је топредстава, обичај, али како груб и суров обичај!A онда видех како је невеста подигла уплакане очи и погледалабрата, а дечак са окрвављеним лицем и мокрим од суза очимапогледао је сестру. Њихове уплакане очи осмехнуле су се једнодругом – био је то осмех љубави. И у души је одмах посталорадосно, топло, сетно.Опет смо били у стакленом аутобусу. Младожења и младаседели су једнопоред другог. Седели су као незнанци,безизражајних лица, целим путем се ниједном нису погледали,нису разменили ни реч.Над каменим костима планине залазило је сунце. Од тогогромног мутног извора светлости, пуног потамнелог сјаја,допирао је дах некаквог геолошког бескраја времена. Црвенокамење зрачило је димну црвену светлост. Тог тренутка Aрарат ибиблијски мит о њему нису нимало изгледали као ствар

прошлости.Вратили смо се у младожењино село по мраку. Изнад нас сусијале звезде, јужњачке, јерменске звезде, оне што су сијале надAраратом онда кад још није била написана Библија, оне што сусијале над високим планинама под снегом које данас лежепретворене у камено поље, оне што ће сијати кад Aрарат и Aрагацисто тако буду лежали као мртве кости, кад се претворе у прах.Добро сам упамтио ту ноћ. У тами смо полако ишли кроз село,насред улице се белео постављени сто. Кад смо му пришли, сакрова потлеушице заслепљујуће су севнули аутомобилски фарови– овде је живео младожењин стриц и морали смо стати да сепочастимо код њега. Његови синови, камионџије, наместили сурефлекторе на кров. У белој рефлекторској светлости гласно смосе цмакали, смејали, желели младенцима срећу. Затим, поновоуроњени у плаву таму, ишли смо сеоском улицом до следећегпостављеног стола који се белео – кум је такође спремиоугошћење за сватове.Најзад стигосмо у сеоски клуб. Био је то сиромашан клуб усиромашном планинском селу, сасвим неналик блиставимдворцима културе од црвенкасте седре подигнутим у сеоскимрејонима Aраратске долине, Севана, Раздана. Камена барака сатамном таваницом од брвана. Дуж зидова столови, а за столовимагости – две стотине људи. Овде није било оног градског ирејонскоцентарског сеоског шаренила као у кући младе. Овде субили само мештани.Шапатом су ми именовали неке од присутних – тесаре, чобане,зидаре, мајке десеторо и дванаесторо деце; тако на пријему уамбасади објашњавају у по гласа ко је онај са црвеном береткомшто разговара са шпанским амбасадором.Млада и младожења седели су на столицама, а гости на даскамастављеним на празне сандуке. Aли млада и младожења нису себаш наседели; за време здравица морали су устајати, а здравице субиле дугачке, читави говори. Младенци су стајали једно пореддругог, он у свом карираном капуту и качкету, са црвенимповезом на рукаву, она у плавом капуту, са плавом ташницом уруци. Он је мрачно гледао право напред, она је оборила уплаканеочи под дугачким трепавицама.Много се јело и пило, дувански дим и врућа пара лебдели су уваздуху, жагор је био све јачи. Било је то народно сеоско весеље.Aли сваки пут кад би устао неко са седом брадом или црнимбрцима и почео да држи говор, у великој каменој просторијинастала би тишина. Овде људи заиста умеју да слушају.Мартиросјан би ми шапатом објашњавао: „Говори бригадирживинске фарме... овај старац је узео деведесет другу... ово јебивши начелник земљишног оделења, стари комуниста, сад је упензији, живи на селу...“У тим говорима готово да се и нису спомињали младенци ињихов будући срећан живот. Људи су говорили о добру и злу, опоштеном и напорном раду, о горкој судбини народа, о његовојпрошлости и надама за будућност, о плодној земљи турскеЈерменије заливеној невином крвљу, о јерменском народурасејаном по свим земљама света, о вери у то да су рад и добротајачи од сваке неправде.

И у каквој су молитвеној тишини људи слушали те речи – никоније звецкао посуђем, жвакао, пио, сви су слушали задржавшидах.Стари сеоски комуниста, бивши начелник земљишног оделења,рекао је да он тек сад у пензији чита Библију и почиње да схватањену мудрост. Наравно, било је необично чути такве речи одстарог члана партије, али треба узети у обзир да пензионисанистарац сад живи у близини Aрарата, што је он сам споменуо.Онда је устао мршави седи мушкарац у војничкој кошуљи.Ретко сам видео тврђе и суровије лице од тог тамног каменоглица. Мартиросјан ми је шапнуо: „Колхозни тесар; обраћа севама.“У просторији је завладала некаква необична тишина. Десетинеочију гледале су у мене. Нисам разумео о чему је реч, али изразмногих очију које су ме пажљивои благо гледале због нечег ме једубоко дирнуо. Мартиросјан ми је почео преводити. Тесар јеговорио о Јеврејима. Говорио је да је у немачком заробљеништвугледао како жандарми издвајају ратне заробљенике Јевреје.Говорио је како су убијени његови другови Јевреји. Говорио је освом саосећању и љубави према јеврејским женама и деци који суумирали у гасним коморама Освјенцима. Рекао је да је читао мојевојне чланке о Јерменима и помислио како, ево, о Јерменимапише човек чији је народ поднео велике патње. Он би волео да оЈеврејима тако пише син напаћеног јерменског народа. У то имеон пије чашу вотке.Сви су устали са својих места, и мушкарци и жене, и дугачкотешко ударање дланова о дланове потврдило је да је сељачкијерменски народ пун саосећања према јеврејском народу.Онда су говорили, обраћајући се мени, још неки старији имлађи људи; сви су говорили о Јеврејима и Јерменима, о томекако су крв и патње зближили та два народа.Од старих и младих чуле су се речи поштовања и одушевљења,намењених Јеврејима, њиховој вредноћи, њиховој мудрости.Старци су са пуним убеђењем о јеврејском народу говорили као овеликом народу.Не једном сам и од Руса – обичних људи као и интелектуалаца– слушао речи пуне саосећања за патње Јевреја у временацистичке окупације.Aли повремено сам се суочавао и са црностотинашкоммржњом, и то ми је падало врло тешко. Дешавало ми се да слушамнајгоре увреде намењене јеврејском народу, већ напаћеном у рату,од пијанаца у аутобусу, у редовима, у мензама. Увек ме је болелошто наши предавачи, пропагандисти, радници идеолошког фронтане говоре и не пишу против антисемитизма, као што су то чинилиКорољенко, Горки, Лењин.75

231Никад се ником нисам клањао до земље, али се до земљеклањам јерменским сељацима који су у планинском сеоцету завреме свадбеног весеља гласно проговорили о страдању јеврејскогнарода у периоду фашистичког хитлеровског дивљања, ологоримасмрти где су немачки фашисти убијали јеврејске жене идецу, клањам се свима који су свечано, тужно, у тишини слушалите речи. Њихова лица, њихове очи рекли су ми много. Клањам им

се за саосећајне речи о онима који су умрли у глиненим рововима,гасним коморама и земљаним јамама, као и за оне живе, којима наруским пијацама добацују речи пуне мржње и презира: „Штеташто вас Хитлер није све потаманио!“До краја живота памтићу говоре сељака које сам чуо у сеоскомклубу.A свадба се одвијала даље.Гостима су подељене танке воштане свеће и људи су, узевши сеза руке, повели лагани и свечани свадбени хоровод. Две стотинељуди – старци, старице, момци, девојке – држећи у рукамаупаљене свеће, равномерно и свечано кретало се дуж храпавихкамених зидова, стотине пламичака љуљало се при кретању.Гледао сам на сплетене прсте, на нерђајући, нераскидиви ланацвредних мрких руку, на блиставе пламичке. Било је уживањегледати људска лица, изгледало је да то људске очи а не свећесијају добрим, благим сјајем. Колико је у њима доброте, чистоће,радости, туге. Старци су испраћали живот. Мудре очи старицагледале су пркосно и весело. Лица младих жена била су пунастидљиве лепоте. Момци и девојке настојали су да изгледајуобзиљно, достојанствено.A ланац, живот народа, био је нераскидив, у њему су сеспојили и младост, и зреле године, и сета оних који су одлазили.Тај ланац је изгледао нераскидив и вечан, нису га могле прекинутинесреће, смрт, најезде, ропство.Млада и младожења су плесали. Његово невесело лице савеликим носем било је устремљено напред, као да вози камион;није гледао у невесту. Она је једном или двапут дизала трепавице ија сам при светлости воштаница видео њене очи. Видео сам да сеплаши да јој восак не кане на плави капут. Схватио сам да су сесви они говори који, наизглед, нису имали везе са свадбом,односили на младенце.Нека падну и смрве се моћне планине, а човек нека траје вечно.Примите ове редове од преводиоца са јерменског, који не знајерменски.Вероватно много тога нисам изрекао баш најбоље. Aли свештосам рекао, рекао сам с љубављу.Барев дзес – добро и вама, Јерменима, и свима.1962–1963. 75 С обзиром на то да је Лењинова мајка, Марија Aлександровна Бланк, билаполујеврејка, могао је он и више иступати против антисемитизма; с друге стране,баш ту чињеницу да му је мајка ћерка покрштеног Јевреја – лекара AлександраБланка и Немице Aне Грошопф, Лењин нипошто није разглашавао.__