Drama

Siniša Kovačević

Sveti Sava

pozorišna drama u četiri dela I dvadeset sedam

slika

Lica:

Rastko Nemanjić kasnije monah Sava, i još kasnije

sveti Sava

Stefan Nemanja, Savin otac

Miroslav, Nemanjin brat, Savin stric

Tugomir, Savin učenik, prijatelj i desna ruka. Ovo

poslednje najviše.

Stefan Prvovenčani, Savin brat, prvi srpski kralj.

Pojavljuju se i carevi, kraljevi, vaseljenski

patrijarsi, kraljice, sebri, monasi i

fukara. Dešava se u Srbiji krajem dvanaestog i

početkom trinaestog veka.

Prvi deo

ODLAZAK ILI PASJA SORTA

(U pomrčini gustoj poput testa sedi starac sa

povezom preko očiju) Spolja dopire raskalašni

ženski smeh, svirka, muška podvriskivanja, pseći

lavež... Skaredne pesme tipa. DOZVOLITE SVATOVI

DA UTERAM ZAOVI, MOJU KITU MEKANU U TU

PIZDU PLEKANU, i slične.Neko pokuca na vrata.

Starac se ne pomeri.)

STARAC: Uđi... Rastko.

(Uđe mladić dvadesetih godina, visok, modrook,sa

svim atributima muške lepote i snage.)

RASTKO: Smetam li, striče? Kako si znao da sam

ja?

STARAC: Slepci znaju sve... Osim da razlikuju noć

od dana. Je li počela jebačina?

RASTKO: Uskoro će.

STARAC: A prednjače tvoja braća, je l` tako?

Stefan naročito.

RASTKO: Tako je. Vukan pije iz mešine,viče du i

gasi sveće. Stefan se razgaćio i gologuz juri

sluškinje oko stola, ostali podriguju i podvriskuju...

STARAC: A vinske mušice i picajzle lete oko

sveća.

RASTKO: I oko usta.

STARAC: Drugim rečima, jedna od onih

nemanjićkih zabava. Da, nije prestao da mu se

diže bio bi tu i moj brat Nemanja, da zajedno prca

sa sinovima

(Zaćute obojica. Spolja se začuje. jedno užasno

glasno i duboko DU.)

RASTKO: Vukan gasi sveće. Dao mu Bog glasak...

STARAC: Izgleda da mu je samo to I dao. Ne

računajući ono što mu visi među nogama. To nam

je, uz modre oči porodični znak. JA SAM MOJOJ

UTERAO SEKI DOK SE ONA KUPALA U REKI, dopre

spolja.)

RASTKO: I to treba da vIada Srbijom

STARAC: Sta ćeš, dete, tako ti je to.Presto se

nasleđuje prvorođenijem .Upali sveću, ako nisi

navikao u mraku

RASTKO: Nije ni moj otac prvorođen, pa vlada. Ti

si trebao biti veliki župan. Nije meni do vlasti,

striče, božijeg mi imena, ali, ova dvojica klipana

to ne mogu.

STARAC: Da su bilmezi, jesu, ali neće biti ni prvi ni

poslednji koji vladaju.

RASTKO: Narod, vašijiv, Srbija puna kopiladi mrči se ko

sa kim stigne.Vizantija se raspada, azijatski nekrst

nadire a prinčevi karju i love...

(Zaćute opet.)

(U sobu bane Stefan noseći golu ženu u rukama. Tek

nakon par trenutaka primeti brata i strica, naknon što

mu se oči navuknu na mrak)

STEFAN: Izvinjavan se, nisam znao daste tu.

(Pođe napolje. Okrene se na vratima.)

Da vam uvatim dve, a?

RASTKO: Ne treba, brate, sami ćemo,

(Stefan izađe smejući se.)

Umesto da organizuju državu, otac više ne može,

umesto da prave vojsku, da se spremaju zemiju za

odbranu, da se kuju mačevi i ...

STARAC: Ne bi to pomoglo.

RASTKO: Nema mi druge, striče,poklaću ih kao ćuriće.

STARAC: Znaš li zašto Nemanja nikad nije postao vladar

kakav je po svemu mogao biti?

RASTKO: Ne.

STARAC: Zato što mu narod nikad nije oprostio to što je

smakao s prestola starijeig brata. Oslepljenje baška.To

će postati deo srpskog folklora. Ako potrajemo ... Da je

sreća drugačije htela, sad bi Nemanju vodali s povezom

oko očiju. Ja sam mu oprostio, fukara nije. Neće ni tebi

ako zasedneš na presto kao bratoubica.

(Zaćute opet. Kao i da se onaj spoljni dernek smirio... Ili

su gospoda srpski vlastelini popadali po služavkama.)

RASTKO: A da razgovarm s ocem?

STARAC: Ne vredi. Izvesno je da si umniji i sposobniji od

ove dvojice magaraca, izvesno je i da ti treba da viadaš

ali je najizvesnije da na braću me smeš dići ruku. Ma

kako ti cilj bio plemenit.

RASTKO: Pa i kako onda?

STARAC: Ima samo jedan način.

RASTKO (nestrpljivo): Koji?

STARAC: Neće pomoći mačevi i buzdovani, ovi se

azijatski skakavci ne mogu mačem zaustavitii. Njihove

se ženke porađaju na konjima, kote po dvoje-troje, kod

njih trudnoća traje dvanajst dana.

Tu spasa nema. Mislim, na spas od mača. Zatrće nas ko

ovce detelinu. Ako se dotle sami ne potamanimo.

Razumeš, sinovče?

RASTKO: Trudiim se, striče.

STARAC: Znaš li ti ime mog i Nemanjinog pradede?

RASTKO: Ljubomir, ne ... Čekaj.

STARAC: Tu smo, sinovče. nije ni Ljubomir ni čekaj.

(Nasmeje se.) Propadaju narodi bez pamćenja, bez

pisma, bez kulture. Nepismeni bilmezi i primitivna

bagrzija. Zašto će Grka i Latina biti dok je sveta i

veka. Pa ma kako se zvali. To što se tiče načina

borbe sa Turčinom. Ako si me razaumeo.

RASTKO: Misilm da jesam.

STARAC: Tu, ispod kandila, ta knjižurina, donesi

mi je.

(Mladić posluša.)

To su mi kaluđeri prepisali sveto jevanđelje.

(Mladić mu da knjigu.)

Vidiš, sinovče, po njoj će Srbi pamtiti tvog strica

Miroslava. Ne po osvajanju Kotora i Huma. Za

hiljadu godina. I više. Ne po svađi sa bratom i

iskopanim očima, nego po Miroslavljevom

jevanđelju.

(Zaćute. Starac kao da namerno pusti Rastka da shvati.)

Narod kojim bi i ti da vladaš je.. Da ne serem više.

Opismeni, okruži lepotom, slikom, opseni

građevinom. Za početak. Posle to ide samo od

sebe. Razumeš. Inače će nas i za hiljadu godina

biti ko i danas. Četiri-pet miliona.

RASTKO: Kako ja da opismenim, kad će Vukan

vladati?

STARAC: Ti ćeš vladati... Ako me poslušaš.

RASTKO: Kako?

(Spolja dopiru dahtaji i krici.)

STARAC: Ovaj ne jebe, ovaj dere.

RASTKO: (nestrpljivo) Kako, striče?

STARAC: Mantijom, eto kako.

(Tajac. Nekoliko beskonačno dugih trenutaka.)

Put je duži, ali je sigurniji. I bez bratske krvi i

očiju, Rastislave. Razumeš?

(Rastko ćuti)

Jedino tako. Vladar iznad sebe ima crkvu i boga,

crkva samo boga, razumeš, sinovče?

RASTKO: Mislim da razumem.

STARAC: Odričeš se pičke, lova, raskoši , bahatosti,

ohoIosti... Dakle, svega onog što te čini

Nemanjićem.

RASTKO: Nema cene kad je Srbija u pitanju.

STARAC: Uf, uf, uf... Umalo da zaboravim da smo

mi Nemanjići i dozlaboga patetični. Dobro

razimisli.

(Mladić ne odgovara.)

Nemanja te neće pustiti ni u ludilu. Znaš kako ćeš

otići među mantijaše?

RASTKO: Jedino da pobegnem.

STARAC: Jedino da pobegneš.

(Pauza. Starac ustane i vrati knjižurinu na mesto gde je

stajala.).

A sad idi i doved im, onu guzatu kuvaricu

(Mladić zastane iznenađen.)

Ajde, šta me gledaš. Pa i ja sam samo Nemanjić,

pizda mi materina krmeljiva. Pasja sorta.

2

(Dva naga tela zapetljana na podu. Uzdasi, vapaji,

jecaji.Muškarac obrađuje planski i sistematski, žena se

uvija poput jegulje.)

ŽENA: Gospodaru... gospodaru moj leeepi.

Lepe smrti, majko božija.

(Završe istovremeno i udarnički. Tek tada prepoznamo i

Rastk. Žena ustane i poče se oblačiti )

RASTKO: Sačekaj.

ŽENA: Ne mogu više, gospodaru, ako boga znaš.

RASTKO: Da te još malo gledam.

(Žena stoji nad Rastkom, pomalo zbunjena i postiđena.

Očito da stid ne postoji samo u zagrljaju. Traje to jako

dugo.)

Ti i niko više.

(Žena ne razume, a onda »shvati« i upiša se od sreće.)

ŽENA: Ženićeš me, gospodaru moj lepi?

3.

(Velika trpezarija dvora Stevana Nemanje, u Rasu. U

čelu stola Nemanja, s njegove desne strane Vukan, s

leve Ana, žena velikog župana i majka Vukanova,

Slefanova i Rastkova. Do majke Stefan, pa jedno prazno

mesto. Na kraju stola slepi Miroslav.)

NEMANJA: Gde je Rastko?

ANA: U lovu, gospodaru.. Zalovio se.

NEMANJA: Da se on nije negde zajebo, a? (Nasmeje se

grohotom).

ANA: Da sačekamo još malo, gospodaru?

NEMANJA: Nek ždere sam kad dođe?

Nikad za trpezom nisu očevi čekali sinove. Kakva su ova

pasja vremena došla, a Miroslave?

(Slepac zausti da odgovori, ali tog trenutka unutra

bane zadihani vojnik, bez kucanja i bez protokola.)

VOJNIK: Pobego je, gospodaru.(Padne na kolena pred

Nemanjom. Zbunjenost ovlada za stolom. Svi se zbune

osim Miroslava, ali niko to ne primeti. Ili se bar tako

čini.)

NEMANJA: Ko je pobego?

VOJNIK: Mladi gospodar Rastko gospodaru, pobego u

manastir... U Svetu goru. (Zaleleče.)

NEMANJA: Šta si pio? Duni!

VOJNIK: Pobego je, gospodaru, tvoje mi sreće.

NEMANJA: (ustane, pocrveneo u licu,strah. ovlada

prostorijom). ...Otkud znaš da ti jebem mater sebarsku,

otkud znaš, govori, jezik ću ti iščupati.

VOJNIK: Kad smo stigli do Vučišta, reko nam je

gospodar da se tu pred veče i nađemo, pa je ošo sam da

lovi sa sokolom. Mi čekali, čekali...

ANA: Kad ste čekali?

VOJNIK: Uveče. Ubili mečku i lane, a gospodara nema

pa nema. Ondak se raspemo po planini, dozivamo, on se

ne odaziva...

NEMANJA: Ne žvali više, otkud znaš da je pobego u

manastir? Brzo.

VOJNIK: Reko nam, posle, jedan čoban, reko mu je

mladi gospodar Rastko, kazo mu je kud ide, da vi i

gospođa ne brinete, da ne mislite da su ga vuci, ili, ne

daj bože, tako nešto. Samo ga je zakleo na krst da nam

ništa do sumraka ne kazuje.

NEMANJA: Ko je taj? Da mi visi još večeras, triput da ga

ubijete, mamu da mu jebem čobansku!

VOJNIK: Gospodar Rastko mu je na krst obećo da mu

vaše gospodstvo neće ništa.

(Nemanja plane.)

NEMANJA: Kuš, đubre robovsko, ti da me učiš šta da

radim .

(Udari ga ručerdom u glavu, onda skoči mahnit, počne

udarati sirotog vojnika čim stigne, svi se razbeže po

ćoškovima, osim slepca.) Ti da me učiš šta da radim, ti..

(Prevrne sto, zazvekeće pehari i posude). Da mi njega

crnorisci pune kurčevima, pa njemu sam ja krunu

namenio, njemu. Niste, valjda, mislili da ću ovoj dvojici

seklesana Srbiju poveriti. Boli me ovaj moj kurac što je

najmlađi, je l’ čujete, kurčina mi puca za to. Straža!

Straža! (Uđe par vojnika.) Tugomira mi zovite, odma.

(Sraža izađe.) Do ujutru da mi ga vrati, do ujutru oću da

mi je dete ovde. (Uđe Tugomir.) Četu vojnika odma, da

mi ga vratiš kako znaš, bez njega mi se i ti ne vraćaj, je

l' jasno? TUGOMIR: Jasno, gospodaru.

NEMANJA: Onog čobanskog crva, njega iseći na

komade, osmuditi, iskopati oči, pa tek onda ubiti.

(Tugomir izađe. Nemanja se obraća bratu.)

A ti, slepčino, ako ovde ima tvojih prstiju, ko što se bojim

da ima, odraću te tako ćoravog i napuniti kožu slamom.

(Zastane umoren, a onda sedne na pod i zaplače. Pokrije

lice rukama i plače poput dečaka kome su oteli sviralu,

veliki raški župan. Niko ne progovara. Jako dugo. Ana

grca bez glasa, slepac sedi na svom mestu ne pomerivši

se. Napokon Vukan priđe vojniku koji leži na podu, ne

pomerajući se. Nasloni mu glavu na grudi.)

VUKAN: Ubi ga namrtvo.

4.

(Noć na dvoru u Rasu. Vukan i Stefan

budni, kraj prozora. Ćute, osluškuju. Na-

pokon Vukan progovori.)

VUKAN: Daće Bog, pa ce potera zakasniti...

5.

(Noć u crkvi manastira Pantelejmon u Svetoj gori. Tek

dve-tri upaljene sveće osvetljavaju nagog Rastka. pred

oltarom. Pod nogama odelo i ošišani plavi uvojci.

Kaluđeri oko njega pev-aju tiho i lepo. Iguman navuče

na mladića grubu košuIju. Preko nje i crnu rizu. Kaluđeri,

tronuti, pevaju setni tropar. Na ruskom.)

IGUMAN: DAJEM TI IME SAVA!

6.

(Nemanjin dvor. Slepi Miroslav, Stevan Nemanja i jedan

isprepadani vojnik ispred njih.)

NEMANJA: Što baš ti?

VOJNIK: Vukli smo slamku, gospodaru.Nemoj, ako boga

znaš, četvoro deceimam. I staru majku.

NEMANJA: Gde je Tugomir?

VOJNIK: Pa reko si mu da se ne vraća.Osto je tamo....

Još su neki ostali.(Zaćute na trenutak)

NEMANJA: Pevaj.

VOJNIK: Stigli smo mi, gospodaru, na vreme, nije

gospodar Rastko još bio postrižen. Odmorite se lepo,

povečerajte, pa ujutru zorom na put s mladim

gospodarom, kaže mrcina igumanska. Usuli su nam

nešto u vino, zaspali smo ko poklani, spavali smo,

gospodaru, dan popodne. Tu noć su ga zamonašili,

dabogda im se usta na potiljak poizokretala mantijaška.

Onda Tugomir naredi da ji izgazimo ko livadu,

gospodaru, na kopitima bi ji doneli da mladi gospodar

nije naredio da stanemo. Eto, gospodaru, pa sudi.

(Umori se na trenutak.) Osetili skotovi zlatnu koku, to je

to, gospodaru, pa ko vele. Princ je to, ej. Sad će veliki

župan da šalje karavane s blagom. U Nemanje sedam

kula blaga. O tim se radi. I poslo ti gospodar Rastko, tebi

i igospođi Ani, ovaj smotuljaik s kosom.

(Pruži gospodaru zamotuljak. Nemanja ga razmota. Drži

u rukama sinovljevu kosu.)

MIROSLAV: Tipično nemanjićki.

VOJNIK : I poručio ti da i i tebe čeka ta mo. A i ti,

gospodaru, nemoj. Sad ga zo vu Sava.

(Zaćuti uplašen. Izrekao je sve što je imao da

kaže, izgubio štit od reči i sad čeka gospodarev

prasak. Nemanja pruži dukat iznenađenom i potpuno

sluđenom vojniku.)

NEMANJA (umorno): Idi.

(Vojnik izađe, klanjajući se. Braća osta nu sama.

Ćute.)

Izdiktiraj pisaru da mi, Nemanja, veliki župan,

abdiciramo

u korist našeg srednjeg sina Stefana i tako to.

Vukanu primorje,

nek viče DU do mile volje.

MIROSLAV : A što Stefan?

NEMANJA : A, svi su izgedi da će mu tast postati car

Vizantije.

MIROSLAV : A ti ćeš u Svetu goru?

NEMANJA : U Studenicu.

MIR0SLAV : Da nadgledaš još neko vre me?

(Nemanja potvrdi glavom.)

NEMANJA : Ana u manastir, isto. Da mi ona ne

arbitrira među sinovima.

MIROSLAV : A posle ćeš u Svetu goru? Da mu

pomogneš da uspe.

NEMANJA : A posle ću u Svetu goru.

MIROSLAV : Opet jedan patetični nema njićki gest.

Pa što u manastir, zar ne postoji i svetovna

abdikacija.

NEMANJA : Ionako mi se više ne diže.

Drugi deo

PODVIŽNIK ILI NAKON NEKOLIKO GODINA .

7.

(Kelija manastira Hilandar u Svetoj gori. Nekoliko

kaluđera nagih do pojasa. Sava i Tugomir među

njima. Sklekovi, čučnjevi, dizanje tegova, borilačke

veštine. Žestok trening. Lipti znoj.)

8.

(Rezidencija nikejskog patrijarha Mihaila Autorijana.

Patrijarh, visokopreosvećeni gaspodin Mihailo u svoj

raskoši svoje gospodske odore i bivši veliki župan

Stefan Nemanja, sada otac Simeon, u crnoj

monaškoj mantiji.)

PATRIJARH : Nikako, oče Simeone. Pa, on je još pre

samo godinu dana una pređen u jerođakona. Pa,

znate li vi da nema arhimandrita ispod pedeset-

šezdeset? Koliko Sava ima godina?

NEMANJA : Dvadeset četiiri.

PATRIJARH : Pa, molim vas lepo. Pa, Iju di pedeset

godina služe Boga pa ne do đu do dostojanstva

koje on danas ima u dvadeset četvrtoj. Na žalost,

ne mogu udovoljiti vašoj molbi. Rano je za nje ga da

bude arhimandrit.

NEMANJA : Lepu abornu crkvu imate ovde, u Nikeji.

Gotavo da je ravna oni ma koje sam ja radio i gradio

u Srbiji i Svetoj gori. Zamislite šte mi se desil o kad

sam rekonstruisao Hilandar, pre osvećeni. Šest

radnika mi padne sa ske le i pogine. A dvesta

pedeset kilograma zlata za Vatoped umalo da mi

otmu raz bojnici. Ceo manastir Pantelejmon, od kelija

i konaka do saborne crkve, zamisli te, vaše

preosveštenstvo, primorski zi dari sazidali su mi za

tri godine. Neverovatni majstori ti primorci. Vidim i

vi, ovde u Nikeji, podižete bogomolju.

PATRIJARH : Stojimo, na žalost, oče Simeone. Nekrst

na granicama, sve nam ode na vojsku, Turčin će

nas upropastiti.

NEMANJA : Šteta, bilo bi lepo da bude gotova do

zime. Sa, ovako, jednim po zlaćenim ikonostasom. Ili,

još bolje, pot puno zlatnim.

PATRIJARH : Ko je gospodiina Savu rukopoložio u

jerođakona?

NEMANJA : Episkopi Nikola Jeriški, Mi hail Kasandrijski i

Dimitrije Adramerejski. I gospodin mitropolit

Kostadije.

PATRIJARH : Vidite, biće lepo da ga ista gospoda

promovišu i u arhimandrita. Moramo negovati naše

pravoslavne tradicije, zar ne, oče Simeone.

9.

(Kelija manastira Hilandara. Sava i Si meon, bivši

Rastko i Nemanja.)

NEMANJA : Lepa ceremonija, to rukopolože za

arhimandrita. Baš sam bio tronut.

SAVA : Stefan ti je poručio da ti je ovo poslednje što

si od njega iskamčio. Kaže više ni dinara...

NEMANJA (zabezeknut): Šta on kaže!?

SAVA : Kaže da mu se jebe za nikejsku i sve

druge bogomolje, ovo što si poslao patrijarhu

bilo ti je poslednje.

NEMANJA : Otpiši ti bratu da ga je otac pozdravio,

da on meni ne šalje njegovo, nego moje...

I još mu napiši da ću mu jeb ati milosnu mater ako

se o tome usudi da pomisli još jednom, a kamoli

zucne.

SAVA: Možda ne bi bilo loše da odemo malo do

Srbije.

NEMANJA : Ne mogu. Ako odem, zgazi ću ga kao

vepar pile. (Ironično): A i umoran sam, brate Savo.

SAVA : Šta si još čuo u Nikeji?

NEMANJA : Ništa novo. Ordija svaki dan uzima deo

po deo Vizantije. Ne mogu im Grci ništa, nadiru ko

skakavci.

SAVA: Mogu li se urazumiti?

(Nemanja se od srca nasmeje.)

Znači, moramo brže raditi.

NEMANJA : Ja i ti? Nema tu, pile moje, pomoći.

Skurcali smo. Za sto godina maksimum, Srbija

više ne postoji. U svemu tome dobro je samo to

što prethodno moraju pregaziti ove smrdljive

Grke.

(Zaćute).

SAVA: Moram što pre početi da vladam. Do sad je

sve išlo po planu, sad mi

je sve to sporo . Završio sam zakonik.

NEMANJA : Video sam.

SAVA: I ?

NEMANJA : Dobar je, brate Savo.

SAVA: Zvaću ga krmčija.

NEMANJA : Gadno ime za zakon.

SAVA: Po krmi, razumeš? Ono što je kr ma za brod, to

će on biti za Srbiju.

NEMANJA : Nisi se baš proslavio s imenom, brate

Savo.

SAVA: Moramo se što pre osamostaliti, što pre. I

crkveno i svetovno. A onda

prosvećivati. Poumiraće od šuge i tripera pre nego što

Turci i stignu do granica.

Sve je stric bio u pravu, sve. Nije vreme za kovanje

mačeva, od njlh spasa

nema.

NEMANJA : Ko je tebe, brate Savo pra vio, ja il on?

(Uleti izbezumljeni Tugomir.)

TUGOMIR (plače): Rat u Srbiji, gospodaru, građanski rat.

Vukan s Mađarima udario na gospodar-Stefana, biju se

kovuci.

NEMANJA: Mamu da im jebem, kalabačastu.

10.

(Trening. Žestok, iscrpljujući, luđački.)

11.

(Manastirska kelija oca Simeona u Hilandaru. Simeon,

iliti Nemanja, pakuje bisage. Uđe Sava.)

SAVA: Gde se ti to spremaš?

NEMANJA: Dosta sam bio otac Simeon, sad ću opet

malo biti Nemanja.

SAVA: Ideš da sažižeš i čerečiš? I kolješ?

NEMANJA: Idem da zavedem red.

SAVA: Ne ideš ti nigde!

(U ocu Simeonu probudi se opet onaj veliki župan.

Plane.)

NEMANJA: Sta!?

SAVA: (povisi ton): To što si čuo. Ne ideš ti nigde. Gde

bi ti, da dokusuriš ono što nisu ova dvojica ludaka, da

osakatiš i unerediš ono malo što još može orati i

pravidi decu.

NEMANJA (nenaviknut da mu iko protivureči, potpuno

van sebe): Slušaj ti, balavče, da nije bilo mene, mog

uticaja i mog zlata, još bi manastirski lukac plevio.

gospodine arhimandritu.

(Otac i sin unesu se jedan drugome u lice, vratne žile

debele kao jedeci.)

SAVA:(koliko ga grlo nosi): Ne ideš ti nigde, oče

Simeone!

NEMANJA: Idem još danas i najebaću im se majke koliko

god ja budem hteo, heruvime!

SAVA: Nema više ni klanja ni čereka, dosta je bilo.

NEMANJA: Jebem ja tebi nanu žutokljunu.

(Zamahne da udari sina. Sava rukama srvečava da ga

otac udari, ali ne vraća. Nemanja pokuša još nekoliko

puta, ali s istim rezultatom.) Samo Nemanja sad može

da ih smiri.

SAVA: Nemanja i hoće, smiri se i saslušaj me.

(Ućute obojica.)

NEMANJA (zadihan): Slušam.

SAVA: Ti ako odeš, moraš kažnjavati,jel' tako. I

uzurpatora i njegove pristalice, i seći ruke i kopati oči.

A ja imam bolje rešenje za moju patetičnu braću.

NEMANJA (nestrpljivo): Slušam.

SAVA: Ići ćemo ja i otac Pajsije.

Grobna tišina. Jako dugo.)

NEMANJA: Čekaj, jel’ ti to mene zajebavaš.

SAVA: Ne pada mi na pamet, oče Simeone.

NEMANJA: Pajsija smo saranili pre tri meseca.

SAVA: Saslušaj me malo sve ću ti objasniti.

12.

(Manastir Studenica. Nepregledna svetina, kaluđeri,

dostojanstvenici, slepi Miroslav. Kraj teškog hrastovog

kovčega stoji Sava u arhimandritskoj odori. Njegova

braća Vukan i Stefan na kolenima kraj odra.)

SAVA: Mir, mir svima.

(Svetina se namah uliša. Sava braći:)

Priđite.

(Braća na kolenima priđu do kovčega Tajac.)

Stavite ruke na mošti svoga oca.

(B ra ća p o s lu ša ju .)

Pogledajte se nad mrtvim telom ovog svetitelja koji vam je

dao život. Pogledajte se, vi, bezumnici i neposlušnici,

pogledajte se, moja zalutala braćo. Zar vas kosti ove

svetiteljske ne opominju, zar da srpsku krv međusobno

lijete. Sram vas bilo i stid, grešnici. Bog mi je u snu rekao:

Idi, Savo, u otadžbinu, izmiri braću nad moštima mrtvog

oca. Nemanja i mrtav neće ostaviti Srbiju na cedilu. Malo

vam je dobara i zemaljske slave, bestidnici, treba vam još i

lelek i plač detinji, trebaju vam materinske i sestrinske

suze, trebaju vam njive nepoorane, treba vam dim i pepeo,

treba vam oblak tudjinski nad Srbijom. Pogledajte se,

zaslužuje li to Srbija od sinova Nemanjinih? Umesto da

ovom zemljom odjekuje frula pastirska i pesma oračka i

žetelačka, zar da se čuje bojna truba i poklič ratnički?

Spustite svoje časne glave u prašinu pred ovim svetim

moštima, celivajte ovu zemlju koja vas je porodila i koja

vam je jedina, koja mora biti nezavisna i samosvojna,

potpuno odvojena od Carigrada i Nikeje, od Bugara i Latina,

potpuno jedinstvena, ili će je nestati. A teško onom, pred

licem božijim, ko za to bude krivac. Na kolena, grešnici.

(Svi kleknu.)

Čujem li samo reč još jednu, da je sebar uvredio

vlastelina, ili vlastelin sebra, čujem li još reč jednu o

neslozi među braćom, čuvajte me se, grešne duše.

Bogom se kunem i rnoštima svoga oca, moj će gnev

osetiti. (Zastane, pogleda kakav efekat ostavljaju

njegove reči. Nastavi zadovoljan.) Srbi, braćo i sestre,

braćo moja mila, Vukane, Stefane, podajte jedan

drugom svoje ruke i srca. Bog čuva Srbe, moramo mu

malo i mi u tome pomoći.

(Vukan i Stefan, obliveni pokajničkim suzama, čelom

dotiču zemlju. Svi plaču.)

Izlijte svoje pokajničke suze i vašem će mrtvom roditelju

lakše biti. Srbiija uskoro mora biti kraljevina, potpuno

nezavisna kao država i s potpunom autokefalnošću svoje

crkve. Na vama je, gospodo srpska, da to učinite, na

vama, braćo moja mila, Stefane, Vukane. Ustanite,

poljupcima jedan drugom suze otrite.

(Braća ustanu, padnu jedan drugom u zagrljaj.

Prolome se klicanja i uzvici.)

Slava Bogu na nebesima, slava Simeunu Mirotočivom,

ocu našem, da živi Srbija na vjek i vjekov, amen.

(Amen odjekne unisono iz svih grla. Stefan klekne na

kolena pred Savom, Vukan odmah za njim.)

STEFAN: Dobrodušno, od Boga poslani, da naučiš i nas i

ceo narod svoga otačastva, da uzakoniš zakonom i

običajem hrišćanskih naroda i da ukrasiš u svemu kako

treba. Ja ću u svemu biti sluga poslušan tvojoj

zapovesti, kao svome gospodaru.

SAVA: Ustanite, braćo moja, ne klečite pred slugom

božijim. Radite u korist svoga naroda, koji vam je Bog

poklonio na staranje. Živela Srbija, braćo Srbi!!!

(Zivela, odjekne gromoglasno. Poljupci, ganuće,

uzdasi.)

M IRO SLAV (t ih o ): Sve s i shvatio , v id im .

SAVA: Ti si mi puno pomogao.

MIROSLAV: Odličan govor. Čestitam. Možda da je bio

još malo patetičniji i uspaljeniji. Zaista, dobro. neko

vreme u Srbiji, pretpostavljam?

(Sava potvrdi.)

SAVA: Ostajem.

MIROSLAV: I treba. Sad je sve u tvojim rukama. Sve.

Idem.

SAVA: Navrati češće, striče

MIROSLAV: Pozdravi Nemanju kad budeš pisao u Svetu

goru.

13.

(Sava i Stefan nagnuti nad raširenim hartijama.)

STEFAN: U redu, ovo razumem, ovo su konaci i ćelije,

ovo crkva, ovo ekonomski deo. A ovo šta je?

SAVA: To su škola i bolnica.

STEFAN: Pa šte će ti to? Ajde, bolnica još đene-đene,

mada su i do sada sebri umirali po kućama, ali škola... I

to za sebarsku i vlasteosku decu zajedno!?

SAVA: Upravo tako.

STEFAN: To su bačene pare. Moram samo nešto da ti

kažem brate. Ovo radim samo da okajem onaj

bratoubilački rat, kad ovo završimo, gotovo je. Ni para

više u te besmislice. Pa ja za taj novac mogu da držim

deset dobrih plaćeničkih četa. I to Kelte. Mogu da

naoružam.

SAVA(pokulja mu krv u glavu ali se savlada): Ovo je,

Stefane, oružje. Ako hoćeš da budeš prvi srpski kralj,

moraš ovo da radiš.

STEFAN: Šta mi fali i kao županu, u čemu je razlika?

SAVA: Ti ćeš biti prvi srpski krunisani vladar, a u čemu

je razlika, to ćeš shvatiti kad se opasuljiš. Kad

porasteš, kašće ti se samo. Lepo ćeš se oženiti.

(Stefan prsne u smeh)

SAVA: Jedini koji te u ovom trenutku može proglasiti

kraljem je papa Inokentije Treći. Od Grka i patrijarha

krunu nećeš dobiti nikad. Oženićeš Anu Dandolo, ćerku

venecijanskog dužda.

STEFAN: Čekaj, jesi li ti stvarno lud, ili ti je manastirska

nejebica udarila u glavu. Pa, ja imam ženu i decu. Žena

mi je ćerka vizantijskog cara, ej. Ja je volim.

SAVA: Prvo, kako stvari stoje, tast ti neće još dugo biti

vizantijski car, drugo, nisi ti sebarska boranija, oni

mogu da se žene iz ljubavi, kraljevi, ne. Otpratićeš je s

lepom otpremninom, pa od volje joj. Ili nazad, ocu, ili

u manastir. I tvoja je mati u manastiru, razumeš.

STEFAN: Ma, neću o tome, uopšte, da razgovaram.

SAVA: Možda Vukan hoće.

(Sava prividno miran, Stefan sa svim znacima

nervoze i straha.)

Da, sam par lepih mesta video, manastire... Tako...

STEFAN: Dok ja vladam Srbijom, neće biti više crkvi

nego sela, to utuvi.

SAVA (Plane. Poleti na brata, sabije ga uza zid, podigne

s lakoćom — tek sada vidimo efekte i svrhu onih

ludačkih treninga). Ma, ko vlada Srbijom, oca ti jebem,

da ti jebem? Ko vlada, nemoj da se zaluđuješ, ti da

vladaš, s gomilom kopiladi i pameću deteta od pet

godina. Pa, ti dalje od nosa ne vidiš, Stefane, nemoj

da ti i taj vidik skratim. Utuvi to u glavurdu...

(Spusti brata. Zaćute obojica. Sava pomalo zadihan,

Stefan potpuno uplašen i sluđen bratovim reakcijama.)

Još nešto. Nemoj da ti slučajno padnu na pamet neke

budalaštine u smislu hapšenja, trovanja i slično. Sva je

dvorska vlastela na mojoj strani. A i braća kaluđeri, što

idu uz mene, nimalo nisu izmučena postovima i

samokažnjavanjem. Nisu to kaluđerske ovčice, kako si ti

mislio, to je vučji čopor, brate Stefane. Zapamti to.

(Zastane na trenutak. Stefan preneražen.)

A sad ćemo popiti po piće u zdravlje budućeg srpskog

kralja.

(Pljesne rukama. Uđe sluga bez nosa i ušiju.)

SAVA: Ko te tako uneredi, ako boga znaš!?

(Pogleda u brata ljut kao ris.)

STEFAN: Strez.

SAVA: Ko je Strez?

STEFAN: Bugarski velikaš, disident. Pobegao je iz

Bugarske. Dao sam mu azil i postavio ga za upravnika

Proseka. Sad se ostrvio.

SAVA: Pa, opozovi ga, nemoj da ti ovako narod

nagrđuje.

STEFAN: Ne vredi. Prosek je neosvojiv, dve mi je čete

razbio. Poručio mi je da se ništa ne brinem, da će sam

otići kad osakati ili ubije i poslednjeg Srbina. A za

Srpkinje...

SAVA: (sluzi): Idi i reci ocu Tugomiru da spremi

braću. Smesta.

14.

(Velika dvorana Strezovog obitavališta u gradu

Proseku, današnjoj Demir-Kapiji. Strez, krupan, bradat

čovek, u čelu stola, pored njega Sava, Tugomir i još

par ljudi.)

SAVA: Nije lepo, brate Streže, da ti sediš u čelu stola,

a ja kao arhimandrit, Nemanjić i brat srpskog vladara,

do tebe. Meni je mesto u čelu stola.

STREZ: Ajde, pope, ne žvali. Jedi i pij, i onako ti je to,

možda, poslednje u životu.

SAVA: Nemoj tako, brate rođeni. Pa, nije lepo. Nemoj

tako sa mnom da govoriš, ipak sam ja svešteno lice.

Božji sluga.

STREZ: Ajde, pope, gači što si došo, pa da gledam šta

ću s tobom.

SAVA: Ti si iz Bugarske izbego ovamo, da spaseš

glavu. Jel' tako?

STREZ: Tako je.

SAVA: Naš brat, Stefan, pružio ti je utočište, spasao

glavu, dao oblast na upravu. a ti mu sad tako

vraćaš...

STREZ: Tvoj je brat, pope, šupak-efendija, pička j

slabić. Ko mu je kriv kad je budala, gostoprimstvo se

ne daje svakom je l’ tako ljudi.... ?

(Nasmeje se brundavo, par njegovih ljudi za njim.

Sava nastavi istim tonom.)

SAVA: Tako se dobročinstvo ne vraća. To nije

ljudski,

nije hrišćanski. Umesto da mu zahvaljuješ, kao svom

dobrotvoru...

STREZ: Pitanje je dana, pope, kad ću ja sesti na

mesto tvog brata.

SAVA:...ti mu sakatiš čeljad, sečeš uši i noseve,

ubijaš, već si i u poslovice ušao: zao kao Strez...

STREZ: I ne samo to, pope, ne samo to. Jebem mu sve

što stignem, i uzduž i popreko, Čerečim, smudim,

vešam, bacam s vrha ove kule u Vardar i još puno

toga.

SAVA: Nego da ti lepo, blago meni, spakuješ prnjice, pa

tutanj. U Dubrovnik, u Mletke, kod Mađara, a? Širok je

svet. (Strez se nasmeje od srca.)

STREZ: Ti si, pope jeo bunike? Ljudi, ovo da mi je neko

pričo, ne bi verovo, e, pope, pope, baš me zasmeja.

SAVA: Jer, brate po Hristu, batina ima dva kraja.

STREZ: Aj ti lepo, pope, svojim poslom dok sam još

dobar. Još malo mi fali da poludim. Ajde, begaj. Još

nisam jebo popovsko dupe, a ako popijem, još dve tvoje

će biti deveto.

SAVA (istim onom mirnim poučiteljnim tonom): Ja se,

pseto jebem u kurac, a imaš još dva minuta vremena da

bežiš i spaseš glavurdu.

STREZ (uhvati Savu za bradu): Znaš li šta ću, žgebe

srpsko, da ti radim, znaš li (Sava ga uhvati za ruku i

stegne.) da je pakao spram Streza banja za nerotkinje,

gnjido crna?

(Strez pusti Savinu bradu, očito je kaluđerov stisak

prejak. Skoči od stola, uhvati se za nož.) Straža, straža!!!

(Dva Strezova čoveka skoče, ali ih otac Tugomir složi pre

nego se uspe ju odvojiti od stolica.)

Zažalićeš ovo, pope, jebaću ti srpsku mater, ubijaću te

danima.Straža! (Vrata se otvore s treskom, umeslo

straže pojavi se Savin vučiji čopor.)

SAVA: Lepo smo se ispričali, brate po Hristu, red je i da

se rastanemo kao ljudi. (Polako prilazi Strezu.) Pametno

je i mudro od tebe što si nas poslušao, što si uvideo

svoje greške. (Strez pokuša da ga udari nožem, Sava se

izmakne i veštim zahvatom izbije Strezu nož iz ruke.

njim ukoštac ali je očito da je Strez uprkos svom izgledu

i veličini nedorastao protivnik svetogorskom kaluđeru.

Sava savija Sreza kao gudalo, graške znojana Srezovoj

glavi)

STREZ: Puštaj, Hrista radi.

SAVA: Lepo je, bratko, od tebe, što si mi se setio i

gospođe majke i srpskog plemena, lepo je što si kao

mudar čovek shvatio da batina ima dva kraja, što nisi

vređao i pretio, ponavljao uvrede i pasjaluke...

(Sava sve više savija Streza.)

STREZ: Puštaaaj... ako Boga... znaš.

SAVA: Što si ...

(Tog trenutka sobom odjekne prasak poput onog kad

neoprezni šetač u šumi nagazi suvu i natrulu granu.

Kičma. Strez se opust, Sava ga baci na pod ,bugarski

uzurpator još dva-tri puta zabatrga nogama onda se

smiri. Tajac?) Neverovatna, je snaga iskrene molitve, zar

ne, braćo kaluđeri? Toliko, velika da i smrt zlotvorsku

može da prizove. Streza je ubila moja i vaša molitva,

zapamtite, braćo hilandarska. Jel to jasno?

KALU ERI:Đ Jasno, oče Savo. Najjasnije.

15.

(Srpski dvor. Sava, Stefan, slepi Miroslav, Stefanova

deca i jedna lepa uplakana žena. Svi plaču. Svi osim

Save. Žena se teško i bolno oprašta od dece, deca joj ne

puštaju skute.)

STEFAN: (suze, kao grašak, kotrljaju mu se u bradu):

Oprosti, oprosti... (Žena mu poljubi ruku, Stefan padne

na kolena, ljubi ženine noge. Žena priđe Savi, dugo ga

gleda.)

ŽENA: Dabogda mrtav goreo, zlotvore.

16.

(Noć. Samo jedna sveća osvetljava neveliku prostoriju.

Sava, go do pasa, bič u ruci. Po golim leđima ostaju

tragovi biča. Do bola, do iznemoglosti. Lipti krv.)

17.

(Manastir Žiča. Srpska vlastela, sveštenstvo, narod.

Ispred oltara Stefan, kraj njega Sava, kraj Save nova

Stefanova žena Ana Dandolo.)

SAVA: Stavljajući ti ovu kraljevsku krunu na glavu, koju

ti šalje rimski otac Honorije Treći, proglašavam te

kraljem, milošću božijom, cele Srbije, Duklje, Trivunije,

Dalmacije i Huma, a tebe, Ana, po milosti božijoj, ženo

Stefana Nemanjića, proglašavam za kraljicu istih

krajeva. Ovo će leto gospodnje, hiljadu dvesto

sedamnaesto pamtilti srpska pokolenja, dokle god ih

bude. (Stavi Stefanu krunu na glavu.) Slara tebi Bože, na

nebesima, slava tebi Stefane Prvovenčani, kralju Srpski,

na zemlji. Amen. (Amen, odjekne unisono. A onda se

prolome poklici: Žveo srpski kralj!Živeo Stefan

Prvovenčani! Zivela Srbija! Sava Stefanu:)

Govor. Čujmo, gospodo hrišćanska, prvog srpskog kralja.

(Stefan ćuti. Sava ispod glasa.) Govor, idiote.

(Stefan se nasmeje, pokaže Savi ruku od lakta nadole.

Komešanje i žagor, pa onda tajac. Sava tiho:) Govori ili

ću te ubiti kao psa. (Stefan ćuti.)

TUGOMIR: (glasno):Dela će govoriti! Živeo Stefan

Prvovenčani srpski kralj! (Živeo, odjekne tako da zadrhti

tavanica.)

18.

(Sava, Tugomir i slepi Miroslav.)

SAVA (Tugomiru): Da se jeres zatre u, korenu, je l

jasno!? Ako može lepim, lepim...

MIROSLAV: Ne može lepim,sigurno. Beskrajno su

fanatični.

SAVA: Onda ih zatri. Pobi to razjuri po Bosni i Bugarskoj,

ne interesuje me šta ćeš i kako ćeš, hoću samo da od te

bogumilske jeresi u Srbiji ne ostane ni kolevke, je li

jasno? I sve one spomenike njihove da razbucaš!

TUGOMIR: Ako mi dozvolite, gospodaru, da kažem, ako

ne, onda ništa.

SAVA: Slušam.

TUGOMIR: Vi znate da sam svama od prvog dana, da

sam za vas gotov i u vatru i na nož, od prvog sam dana

s vama... (zastane.)

SAVA: Ne liči na tebe to prenemaganje, oče Tugomire

pravo u rebra, ajde.

TUGOMIR (ohrabren): Ti su bogumili, gospodaru Rastko,

ko deca. Bezazleni i bezopasni, skroz naskroz. I oni se

Bogu mole.

SAVA: Njihovi su kaluđeri svetovnjaci oženjeni i

paročini, bogumili se mole u šumi, na livadi, njima je to

svejedno, je 1' tako?

TUGOMIR: Tako je, gospodaru.

SAVA: Preziru crkvu i ikone, je 1' tako?

TUGOMIR: Tako je.

SAVA: Sve što traje duže od ljudskog veka ne

razumeju i ne treba im. Ako im je svejedno gde se

mole, za sto godina moliće se i u džamij, oče

Tugomire. A jeres je ko zaraza, širi se, oče

Tugomire. Na izvršenje.

(Tugomir izađe. Sava i Miroslav ćute neko vreme.)

Ko u Boga veruje, može mu se moliti i u buretu,

znam to i ja, striče. Samo oko čega će se narod

okupiti i šta će ga hiljadu godina sačuvati kad

azijatski nekrst nagrne. Šta će mu produžiti

pamćenje, ako slike na zidu nema da ga seti na

poreklo. Ili ako nema Miroslaviljevog jevanđelja, je

l’ tako, striče? Još pamtim onu tvoju lekciju o tvom

i Nemanјinom pradedi.

(Zaćuti. Ćute obojica.)

A krv i greh na moju dušu. Samo, gde će mi duša,

a, Striče?

MIROSLAV: Tamo gde i duše svih podvižnika i

mučenika, sinko, tamo. (Zaćute. Sava, očito,

potresen odlukom koju je upravo doneo.)

SAVA: U ponedeljak napuštam Srbiju.

MIROSLAV: Tako sam nešto i pretpostavljao.

Zbog crkvene nezavisnosti?

SAVA: Ostala je još samo autokefalnost crkve i

srpski arhiepiskop. I onda sam završio. Onda će

stvari same ići svojim tokom. Kad budemo imali

srpsku crkvu i srpske episkope, onda sam,

stvarno,gotov.

MIROSLAV: Neće biti lako.

SAVA: Neće.

MIROSLAV: To je Grcima još jedini način da im

ovde ostane bar malo uticaja. Mislim na grčko

sveštenstvo ovde i našu crkvenu potčinjenosit.

SAVA: Samo, nije ni Rastko lud. Uvali ću ja njima

mačora. I caru i patrijarhu. Smislio sam ja njima.

MIROSLAV: Kad smo već kad mačora, jebeš li šta

(Sava se nasrneje.)

SAVA: Ništa, striče.

МIROSLAV: Pa, kako izdržavaš ? (Sava ne

odgovori.)

Oćeš da tresneš nešto? Niko neće znati. Čak ni

ona neće, znati i ko ju je odeljo, a?

SAVA: Ne treba, striče.

MIROSLAV: Kako ne treba, šta je tebi? Jesi ti

Nemanjić ili nisi, kako izdržavaš?

SAVA: Ja sam, striče, bio Nemanjić.

Treći deo

VUČJI ČOPOR ILI OTAČASTVO

19.

(Carski dvor u Nikeji. Sava, vaseljenski i patrijarh

Mihiajlo Autorijan i car Teodor Prvi Laskaris.)

PATRIJARH: Uz sav respekt prema sve-mu što ste

vi lično, oče Savo, kao i cela vaša familija, učinili

za opštu stvar, ma koliko da su podvižništvo vas i

vašeg brat a, vašeg oca, na kraju krajeva, veliki,

eto, vaš pokojni otac blagoizvoeo je da ogromnim

poklonom, završimo nikejsku sabornu crkvu, i to

kako završimo, gospodine moj, i to kako, ipak je

autokefalnost srpske crkve nezamisLiva.

Apsolutno nezamisliva. Pa, kud bi nas to odvelo, i

molim vas lepo? Em nam je nekrst na granici, ne

na granici, na vratu gospodine moj, na vratu,a mi

ćemo se cepkati i deliiti.

SAVA: Bojim se, sveti oče, da je to,

ipak,neminovnost.

PATRIJARH: Ne zovite me molim vas lepo, sveti

oče. Tako šaponje zovu one svoje ludake,

vatikanske ludake mislim. Tako se, gospodine

Savo, oslovljavaju katolički đuturumi, a ne jedan

vaseljenski patrijarh.

SAVA: Oprostite.

CAR: Pa, dajte, vaše visokopreosveštenstvo, ne

žestite se. Pa, to je samo jedan, pomozi, Bože, da

se setim, lapsus, zar ne, oče Savo?

SAVA: Apsolutno, vaše veličanstvo. Samo, bojim

se da taj lapsus nece još dugo biti lapsus.

PATRIJARIH: Kako to mislite?

SAVA: Vidite, vaše visokopreosveštenstvo, onaj

moj ludi brat potpuno je Srbiju okreno Vatikanu i

papi. I pored svog mog otpora i neslaganja.

Zamislite, cenjena gospodo, primio je papsku

krunu, molim vas. Papska kruna na glavi jednog

srpskog vladara, gospode Bože. Odvraćao sam,

kumio, ništa nije vredelo. Ne samo to, nego je i

oženio jednu ultra katolkiju, protiv moje volje i

pored mog najenergičnijeg protivíljenja. Svoju

ženu, mislim na bivšu ženu, gospodo, oterao je u

manasitir ne trepnuvši. I to kakvu ženu, molim

vas. Anđela, a ne ženu. Vizantjsku princezu, čerku

vašeg prethodnika, koga ste vi blagoizvoleli

smenili i pogubili, da bi doveo tu katolkinju. Ako

srpska crkva u najkraćem roku ne bude

autokefalna, Vizantija će se uskoro graničiti sa

Vatikanom. Imaćete, s jedne strane na granici

Turke, na drugoj pokatoličene Srbe.

CAR: Čekajte, koliko ja znam, vi ste krunisali

vašeg brata u, pomozi, Bože, da se setim, Žiči.

SAVA: To je istina, vaše visočanstvo, ali to je bilo

batrganje da se spase što se spasti da.

CAR: Kako to mislite?

SAVA: Mislim tako da ako je ta papska kruna već

stigla u Srbiju, onda neka mu je na glavu stavi bar

Srbin i pravoslavni sveštenik, a ne neki katolíčki

izaslanik. Šaponja, kako bi rekao gospodin

patrijarh.

CAR: Ne znam za taj izraz šaponja, zašto šaponja?

PATRIJARH: To je, vaše visočanstvo, zbog tog

što se krste celom šapom, što koriste sve prste,

eto zašto.

CAR: (nasmeje se): Simpatično.

SAVA: Ne znam da li su gospoda dovoljno svesna

opasnositi? A ako se srpska crkva osamostali i

dobije svog arhiepiskopa, ona i neće biti ništa

manje daronosna nego danas. Naprotiv. Stefan se

još može, snagom ličnosti i titule jednog

autoritativnog srpskog arhiepiskopa, ako ne

urazumiti, a ono nadvladati. Ponavljam, gospodo,

srpskog. Ili da ja več sada počnem da vežbam.

(Prekrsti se kao katolík.)

PATRIJARH: Fuj daleko bilo. Sta vi mislite, vaše

visočanstvo.

CAR: Meni se ovo što, pomozi, Bože, da se setim,

govori otac Sava čini dosta razložnim.

(Zaćute. Sava još malo dosoli.)

SAVA: A što se grčkog sveštenstva u Srbiji tiče,

njihov status bi ostao apsolutno isti. Ako ne i

povlašćeniji

CAR: A ko bi, pomozi, Bože, da se setim, bio

arhiepiskop? Vi?

SAVA (folirantski): Ne, ne. To ni slučajno. Ja sam

sebi u narednih nekoliko godina namenio askezu.

Meditaciju i samoću na nekoj hilandarskoj steni.

PATRIJARH: Šta znači asketiizmom spasiti samo

svoju dušu, oče Savo? Zar vam se to u ovom

trenutku ne čini malo sebičnim? I sami ste rekli da

ličnost srpskog arhiepiskopa mora biti snažna i

autoritativna.

SAVA: Znam, ali...

PATRIJARH: Ni preterana skromnost nije baš uvek

vrlina. Možete li vi sprečiti širenje katolicizma u

Srbiji? Možete. Ako ste se rešili bogumila, koji su,

tamo kod vas, već pustili koren, moći ćete ovo.

Tada ste lečili, sada i sprečite i gotova stvar.

SAVA: Hoću li ja to...?

CAR (prekine ga): E, pa gospodine arhiepiskope,

pomozi, Bože, da se setim, čestitam.

20.

(Sava i njegovi monasi. Trening. Isti onaj

intenzitet kao ranije, isto ono fanatično

predavanje.)

SAVA: Dobro je, braćo, dosta za danas. (Stanu

znojavi i zadihani.) Sutra se vraćaimo u Srbiju.

(Radost među monasima.) Tugomire.

TUGOMIR: Izvolite, gospodine arhiepiskope.

SAVA: Šta si uradio, oče Tugomire?

TUGOMIR: Trideset šest slikara, četrdeset zidara,

osaim klesara, jedan tesar i devet lekara.

SAVA: U pet ujutru da su ovde. Platio si?

TUGOMIR: Samo kaparu, gospodaru.

SAVA: Braćo! Ovi neimari, slikari i doktori idu s

nama u Srbiju. Da grade, prosvećuju i leće. U

vama će imati direktne nadzornike i pomagače.

Gradiće se brzo, mora se tako graditi i raditi, ali

će se dobro i plaćati. Vi ste uz mene od prvog

dana. Odani, hrabri i pouzdani. Da mi nije bilo vas,

ko zna koliko bi ovog prašnjavog puta iza nas

prešle same moje kaluđerske noge.Zato vam

braćo hvala. Vas devet ste sada, braćo, srpski

episkopi. Kasnije će vam otac Tugomir pročitati

raspored po Srbiji. Vi znate kakav mora biti srpski

sveštenik. Pravedan, odan, strog, učiteljan,

trezan, pobožan, omiljen u narodu. Ostalo znate.

Ako budete takvi, i narod će vam biti takav. Ako

čujem za neku svinjariju, vi znate...

KALU ERIĐ : Znamo?

SAVA: Vi ste moj vučji čoporl na koji sam ja

neograničeno ponosan. Nemojte me razočarati ni

ostaviti na cedilu, kao što ni dosad niste. Cilj koji

je pred nama, svima vam je jasan, i, mislim,

dovoljan. Nas Srba je malo, biće nas još manje,

ako vi svoj zadatak ne ispunite. Koliko sutra,

možda, ako mi posustanemo Srbije biti neće. Ne

dajte, braćo, da se to dogodi. Život je najjeftinija

cena kad je Srbija u pitanju. Je l’tako, braćo?

KALU ERIĐ : Tako je, gospodaru.

SAVA: U svojim episkopijama zatećiće-te episkope

Grke. Preuzećete od njih dužnost i ispratiti ih u

Grčku. Ponavljam, ispratili u Grčku. Braća kaluđeri

koje tamo zateknete, nek prepisuju srbulje, znači

srpske knjige, braća episkopi, nek uče sebarsku

decu da čitaju i pišu, svaka episkopija da otvori

svoju školu i bolnicu. Da se prevedu Hipokrat,

Avicena, Galen i Dioskorid li da se po njihovim

knjigama leci. U Srbiji se više neće lečiti bajanjem,

mlevenim konjskim kopitima i mokraćom

jumferašica. A sad na odmor, dug je put pred

nama.

TUGOMIR: Gospodaru...

SAVA: Reci, Tugomire.

TUGOMIR: A ako neće?

SAVA: Ko ako neće?

TUGOMIR: Ako igrčki episkopi neće da nam

predaju dužnost.

SAVA: Ako neće, zima se. Nek leti perije.

21.

(Dvor Stefana Prvovenčanog. Stefan Prvovenčani

leži na krevetu, brat mu Sava kleči kraj njega.

Očito je da prvi srpski kralj umire.)

SAVA: Sve će bita dobro, izvući ćeš se ti. Doktori

kažu...

(Samrtnik odmahne rukom. Sava ućuii.) Hoću da

znaš da razumeš ako ako možeš zašto sam ja sve

ovo. Shvatio si ti. I zašto je dovedena ova

mletačka bikulja... I zašto je Teodora morala

otići… I Sve.

(Stefan ga pozove rukom. Sava se sagne. Onda

Stefan pljune brata u usta. I umre. Sava otre lice

rukavom. Zaplače. Plače dugo i glasno nad mrtvim

bratom, ljubi ga po rukama, licu. Uđe Tugomir.)

TUGOMIR: Oče Savo, nemojte. (Sava se ne

obazire na Tugomira, leži na mrtvom bratu.)

SAVA: Umro je prvi srpski kralj, sva zvona u Srbiji

da zvone. Da se proglasi četrdesetodnevna žalost,

da se u svim crkvama odsluže opela i imolitive za

dušu. Moj brat je umro kao monah, pred smrt me

je molio da ga zamonašim. Umro je kao monah

Simeon. Moj dobri brat.

TUGOMIR: Gospodaru, smirite se... Božja volja. I

nemojte više ljubiti pokojnika, ako Boga znate.

Možda je nešto zarazno.

SAVA: Nije, Tugomire, moj brat je umro od tuge,

tuga nije zarazna, oče Tugomire!

22.

(Sava u svojoj školi. Nekoliko slušalaca ispred

njega.)

SAVA: I. dakle, kako nas uči Hipokrat, rana brže

zarasta iako je čistim rukama previjena, a pre

toga i iskuvanim nožem rađena. Veliki je i

blagotvoran utiicaj prokuvamih stvari, valjda je i

to volja božija, a naročito prokuvanih metala, na

ljudski organizam. Dakle, da ponovimo. Lekarski

nož se i pre zahvata na bolesniku prokuva u

bakarnoj posudi s vodom, a tek nakon toga činimo

rez. U kasnijem zarastanju rana veliku ulogu ima

stiraks, za čije postojanje dugujemo čuvenom

arapskom lekaru Aviceni. Pravimo ga od kamfora,

mlevene plesnive limunske kore, te raznih vrsta

želatina. Dobro urađen, stiraiks ne gubi nikada

svoj želarinozni ili pihtijasti izgled, a najteža rana

od noža ili drugog oštrog predmata zarasta za pet

do sedam dana. Lečenje stiriksom po pravilu daje

potzitivne rezultate, smrtni ishod prisutan je samo

u retikim slučajevima i to -uglavnom kod povreda

unutrašnjih organa I unutrašnjih krvarenja. (Na

vrata uđe Tugomir).

TUGOMIR: Oče Savo, oprostite što prekidam

nastavu, ali...

SAVA: Izvolite, oče Tugomire.

TUGOMIR: Ako može, molio bih, par геči. Nasamo.

Sava mu priđe.)

SAVA: (uznemiren, u pola glasa): Šta je bilo?

TUGOMIR: Gospodaru, vaš sinovac je...(zastane.)

SAVA: Pravo u rebra.

TUGOMIR: Gospodaru, kralj Radoslav, vaš

sinovac, suspendovao je srpski jezik i proglasio

grčki za službeni jezik na dvoru, u školi i crkvi.

Zabranio sve javne aktivnosti na srpskom.

(Tajac. Savi jurne krv u lice.) Eto...

SAVA: Sedlaj!

TUGOMIR: Je l` odmah, gospodaru?

SAVA: Iz ovih stopa.

(Tugomir izađe.)

Mamicu mu jebem kalabačastu!

23.

(Srpski dvor. Sava i mladi kralj Radoslav.)

SAVA: Šta ovo treba da znači!? Ta gomila

budalaština i svinjarija...

RADOSLAV: Polako, striče, smiri se. I na grčkom,

molim te.

SAVA: Grčki se govori na grčkom dvoru, ovde ne.

Bar dok sam ja živ.

RADOSLAV: Što se prvog tiče, ovo i jeste grčki

dvor, ili će to uskoro biti, a što se tiče drugog, to

je u božjim rukama. A ti i sam znaš kolika je snaga

iskrene molitve, zar ne, striče?

SAVA: Ovo će biti grčki dvor kad nestane i

posledinji Srbin

RADOSLAV: Radi se i na tome, striče. A ti si

pripomogao. Uostalom, ja govorim svoj maternji

jezik, moja majka je bila Grkinja, zar ne? I moja

baba, blaženopočivša županija Ana, i tvoja majka,

i ona je Grkinja. Znači, ti si napola Grk, u meni je

sedamdeset pet procenata grčke krvi, a samo

četvrtina čobanske. Budući da je i moja žena,

takođe Ana, takođe princeza i takođe Grkinja, u

mojoj deci taj varvarski procenat biće još manji.

Tako ćemo ga, striče, uz moju i božju pomoć,

uskoro potpuno eliminisati. I ti, kao lojalan

podanik ove krune, moraš u tome pomoći.

SAVA: Ja!?

RADOSLAV: Ti, dragi striče, upravo ti. Tvoj

položaj srpskog arhiepiskopa je takav. Služba će

se opet vršiti na grčkom, sve knjige, te tvoje

srbulje, i ime im je rogobatno i čobansko, čuješ,

srbulje, na lomaču. Što se tiče tvog vučjeg čopora,

e, pa, njihovi su brlozi pod stražom. Ti

kvaziepiskopi ostaju na svojim funkcijama pro-

forma dok ne stignu pravohirotonisani episkopi iz

Grčke. Škole zatvoriti još u toku današnjeg dana. I

bolnice. Šta će to sebaraskoj jadiji? Da, da bi ti bio

potpuno informisan, naredio sam da se u

najkraćem roku organizuje jedan konvoj za Grčku.

Oni tvoji doktori, slikari šta ja znam koga si sve

sabrao na državne jasle. Čim ih saberem na jedno

mesto. Da li je ostalo još nešto od tvojih planova,

što nije razjebano?

(Nasmeje se provokativno. Sava crven u licu pođe

ka njemu. Radoslav pljesne rukama, uđu tri

ogromna klipana.) No, no, no. Kao što vidiš, dragi

striče, i ta mogućnost je predviđena. (Klipanima:)

Ispratite našeg gospodina strica.

SAVA: Zašto sve ovo?

RADOSLAV: Da sve tvoje podvižništvo I odricanje

učinimo besmislenim, da sve tvoje planove

razjebemo.

SAVA: I život.

RADOSLAV: To posebno.

SAVA: Znaš li ti šta činiš?

RADOSLAV: I više nego što ti misliš.

Puče sve ko maslačak, a, striče?

(Zaćute.)

Tako je jedna viševekovna projekcija

propala, a trideset godina; mučenja i odricanja

otišlo u kurac.

SAVA: Ali zašto sve ovo?

RADOSLAV: Da i u tvom životu napravimo bar

jedan dan sličan onom kad si mi najurio majku,

kad nisam mogao da se odvojim od njenih skuta,

kad je moj jadni otac puzao po podu, a majka

umirala od stida i tuge, a ti nadgledao sa strane,

superioran i apsolutno miran, bože moj, to tako

treba. Sad ćeš i ti ima ti jedan takav dan u svom

životu. Dan kad prestaje život. Napolje!

(Klipani pođu prema Savi, Sava sam pođe prema

vratima.)

Dvadeset godina sanjam ovaj dan.

(Stric mu se na vratima okrene.)

SAVA: Ima, sine, u tebi mnogo više Nemanjića

nego što ti misliš.

(Izađe. Radoslav ostane sam. Ne likuje nimalo.

Naprotiv.)

24.

(Sava, Tugomir, jedan mladi čovek, gotovo dečak,

i još nekoliko zaverenika.)

SAVA: Sve sam ja kriv, grešna mi duša. Ja.

TUGOMIR: Zašto vi, oče Savo?

SAVA: Zato što nisaim ispunio bratov amanet koji

mi je ostavio na samrti, eto zašto. Zato što nisam

poslušao samrtnika. Miislio sam, Srbiji sad ne

treba dinastičko previranje, neka vlada Radoslav,

stariji je. Gde će mi duša. Brat mi je, gospodo, naš

blažanopočivši kralj Stefan Prvovenčani, na samrti

ostavio ananet da presto ostaje ovom ovde

detetu, a ne Radoslavu. A ja sam se o to oglušio.

TUGOMIR: Pa još se može ispuniti želja našeg

blaženapočivšeg kralja, pokojmu duši.

(Prekrsti se.)

SAVA (dečaku): Čuo si ga Vladislave. Na tebi je da

ispuniš očevu poslednju želju.

VLADISLAV: Kako ću protiv brata, sttriče!?

SAVA: Onako kako su tvoj otac i deda. Neka bude

volja božija. Gde je Radoslav najslabiji?

VLADISLAV: Kako to mislite, striče?

(Jedan od zaverenika ustane.)

ZAVERENIK: Gospodaru, vaše

visokopreosveštenstvo, hoćemo li grešni biti, ipak

je on zakonit srpski kralj?

SAVA: Greh na moju dušu, Ratibore.

ZAVERENIK: Na ženi je najslabiji, gospodaru,

gleda je kao ikonu, kao Bogorodicu pamet mu je

okrenula Grkinja.

SAVA: Tugomire, mogu li se braća episkopi

nekako osloboditi straže i nadzora?

TUGOMIR: Odkad su to ovce mogle biti tamničari

kurjacima?

SAVA: Onda da su mi u najkraćom roku, ovde. Znam šta

ćemo spakovati Radoslavu.

(Tugomir pokaže rukom po vratu.)

Neću da im dlaka s glave fali. Ni jednom. Ni njoj ni

njemu.

TUGOMIR: Pa, šta onda, gospodaru?

SAVA: Otećеmo kraljicu i držati dok on ne abdicira.

Posle nek idu s milim Bogom.

25.

(Sava, okružen svojim kurjacima, Vladislav, Tugomir,

zaverenici. Kralj Radoslav kleči pred Savom.)

RADOSLAV (plače): Sve, striče, samo da njoj ništa ne

bude. Sve što treba.

SAVA: Potpiši ovo ovde.

RADOSLAV: Sigurno je živa, striče, zar ne, vi ne biste...

(Potpiše abdikaciju.)

SAVA: Od ovog momenta si abdicirao.

Ženu ćeš naći u Dubrovniku, u kući Jovana Danidola.

Živu i zdravu.

RADOSLAV: Hvala vam striče, do neba vam hvala.

Samo da mi je ona...

TUGOMIR: Živeo srpski kralj Stefan Vladislav.

(Ziveo, odjekne prostorijom.)

RADOSLAV: ... živa i zdrava.

(Bivši srpski kralj izade napolje.)

SAVA: Otpratićete ga do Dubrovnika. Neću da mu dlaka

s glave fali. Ni njemu ni njoj. Vaijda je ovo poslednja

gadost koju sam morao da učinim a, Tugomire?

VLADISLAV: Sagradiću manastir, striče, daću mu, ime

Mileševa.

SAVA: Umalo da sve ode u prah.

TUGOMIR: Oprostite, nisam čuo, gospodaru.

SAVA: Kažem, odlazimo iz Srbije, ostalo nam ie još

samo nešto da se uradu.

TUGOMIR: Šta to, gopodine Savo?

SAVA: Da se umire, gospodine Tugomire...

26.

(Sava i Tugomir.)

SAVA: Nema se više zašta, oče Tugomire. Nema.

TUGOMIR: Kako nema, svetitelju, kako nema? A Srbija?

SAVA: Srbija sad može i bez mene. A koristi, joj još

samo moja smrt. Jedna lepa patetična smrt.

TUGOMIR: Ajte, uzmite bar zalogaj, oče Savo.

SAVA: Posao smo završili, ni kučeta ni mačeta iza nas,

zašto onda?

TUGOMIR: Samo zalogajić. Pa, nemoj te ovde u

Bugarskoj da umirete. Zar nije lepše na rodnoj grudi?

SAVA: Zaboravljaš efekte koje ostavlja jedna

svetiteljska procesija. Koliko ganuća i rodoljublja izaziva.

TUGOMIR: Ali, oče Savo, nema većeg greha nego

samoubiti se, samo zalogajčić, molim vas.

SAVA: To ja, Tugomire, samo postim. Post je i Bogu mio.

Nema više smisla. Koliko plemenitog zanosa izaziva

procesija sa moštima sveca. Pa, sećaš Pa, sećaš li se

samo „sahrane“ moga oca? (Nasmeje se.)

TUGOMIR: Samo jedan srk, molim vas.

SAVA: Tebe sam, oče Tugomire, odredio za sledećeg

srpskog arhieskopa. Arhiepiskop Arsenije, ne zvuči loše,

a?

TUGOMIIR: Gospodaru, greh je, samo zalogajčić...

SAVA: Već dugo hoću da te pitam...

TUGOMIR: Pitajte, oče.

SAVA: Šta ti misliš ima li ga?

TUGOMIR: Molim!?

SAVA: Ima li ga?

TUGOMIR (preneražen): Oče!!! Gospodaru...Pa, šta vi

to, ako Boga znate!?

(Sava se nasmeje.)

SAVA: Šalim se ja to, zaborarvi, oče Arsenije.

TUGOMIR: Smrtni je greh podići ruku na sebe, a vi to

sad činite. Vi se ubijate glađu, gospodaru, ajte amo srk,

Hrista radi. Ajte, molim. vas.

(Sava odmahne rukom.)

Ajte, svetitelju, zalogajčiić samo. Greh je...

SAVA: Moj se deda zvao.....

(Ne završi. Ruka mu klone. Tugomir sve. shvati. Plače

nad telcm gospodara, učitelja i prijatelja. Negde spolja,

oglasi se vuk samotnjak. Zavija dugo i prodorno. I kad se

i kandilo ugasi, još dugo, nad. mrakom lebdi vučji lelek.)

Četvrti deo

LOMAČA ILI PONOVO ME U KURJACIMAĐ

27.

(Godina 1595. Vračarski plato na periferiji Beograda

ispunjen svetinom i obavijen dimom. Četiri Turčina

razbacuju pepeo na sve strane. Kao da seju.)

TELAL: Tako će spaljivanjem kostiju ovog lažnog

neverničkog svetitelja, trista pedest godina nakon

njegove smrti, prestati taj kult okupljanja i besmislenih

nadanja o produženje nepostojeće srpske državne

tradicije i nepostojećeg legitimeiteta. Svaki Srbin koji se

uhvati na delu, to jest da slavi ime svetog Save, iii samo

da ga pominje, biće najstrože kažnje. U Beogradu,

dvadeset sedmog aprila 1595. godine, zapovednik Srbije

Sinan paša, lično.

(Iz mase izađe mladi Rastko Nemanjić i praćen čoporam

pravih kurjaka, ode. Čuje se samo njegov smeh i jezivi

škgut iskežene kurjačine. Cetiri Turčina zdušno

razbacuju pepeo. Kao da seju.)

Kraj

31. 10. 1988.