Stiven Hod1 SVICI SA MRTVOG MORA pregled novih tumaenja i teorija

naslov originala: The Dead Sea Scrolls an introductory guide (2001) Stephen Hodge Sa engleskog preveo: Borivoj Gerzi

Sadraj Uvod Prvi deo: Otkrie svitaka 1. Otkrie 2. Pria o objavljivanju svitaka Drugi deo: Istorijska pozadina 3. Ustanak Makabejaca i vladavina Hamonejaca 4. Judeja pod rimskim jarmom Trei deo: Sadraj svitaka 5. Odreivanje datuma nastanka svitaka 6. Biblijski spisi 7. Nesektaki spisi 8. Sektaki spisi etvrti deo: Ko je napisao svitke? 9. Arheologija KumranaStiven Hod (Stephen Hodge), engleski pisac i prevodilac, prouavalac budizma i hinduizma. Autor je sledeih knjiga: Svet zena (The World of Zen); Atlantida (Atlantis); Tibetanski budizam (Tibetan Buddhism) i Nova otkria o svicima sa Mrtvog mora: najnovija tumaenja jedne od najveih arheolokih zagonetki (The Dead Sea Scrolls Rediscovered: An Updated Look at One of Archeology's Greatest Mystery). Sa Housden Rogerom napisao je knjigu Sveta putovanja modernim svetom (Sacred Journeys in a Modern World). Preveo je na engleski Tibetansku knjigu mrtvih i Tao te ing Lao Cea.1

10. Identitet Zajednice 11. Kraj vremena i mesijanizam Judejska hronologija Renik vanijih pojmova Literatura Indeks UVOD Dvadeseti vek je bio svedok otkria nekoliko izuzetnih rukopisnih zbirki: mavangdujikih srebrnih svitaka rane dinastije Han iz Kine, velikog broja budistikih spisa sakrivenih u peini kod Dun Huanga, gnostikih tekstova iz Nag Hamadija u Egiptu i svitaka sa Mrtvog mora iz peina kraj Kumrana. Nauna istraivanja, preduzeta tokom decenija u vezi sa ovim otkriima, potpuno su promenila i esto neizmerno obogatila nae razumevanje kulture i religije ljudi koji su te rukopise pisali ili prepisivali. Mada skoro niko od obinih italaca verovatno nikada nije ni uo za Mavangdui, Dun Huang ili Nag Hamadi, iznenaujue veliki broj pojedinaca zna poneto o svicima sa Mrtvog mora, bilo iz knjiga, bilo iz televizijskih dokumentarnih filmova. Tokom rada na ovoj knjizi, itao sam, putujui javnim prevozom, raznu pomonu literaturu i esto su mi prilazili putnici i postavljali pitanja u vezi sa svicima. Pa ta je to u vezi sa njima to je tako zaokupljalo ljudsku matu? Po mom miljenju, postoji nekoliko povoda za to i neki od njih su se pokazali kao lani. Postojao je jedan skandal povodom tajnovitosti i nepotizma, koji je trajao mnogo decenija. Dok je materijal dran podalje i od akademskog sveta i od publike, tokom osamdesetih i ranih devedesetih godina, pojavio se jedan broj knjiga kao to je Prevara o svicima sa Mrtvog mora (The Dead Sea Scrolls Deception) Majkla Bejdenta (Michael Baigent) i Riarda Lija (Richard Leigh) i u njima se tvrdilo da postoji zavera visokih zvaninika katolike crkve, koji ele da onemogue objavljivanje grae pronaene u svicima - grae koja je potencijalno mogla da ugrozi ortodoksno hrianstvo. Bez sumnje da je veta reklama od strane izdavaa osigurala dobru prodaju takvih knjiga, ali sada kada je celokupna graa dostupna javnosti ini se da su ovi strahovi bili neutemeljeni i da e takvo zanimanje za svitke prestati. Pa ipak, mislim da ovo pobuivanje opte panje potie od pozitivne znatielje da se sazna neto vie o sadraju svitaka i o njihovom znaaju za hrianstvo. Iako je vera u hriansko uenje znaajno opala u gotovo svim zapadnim zemljama, mi smo jo uvek pod velikim uticajem hrianskih stavova i koncepata. teta zbog toga, jer je prava vrednost svitaka sa Mrtvog mora izgleda promakla panji obinih italaca. Kao to emo videti, svici zaista imaju mnogo toga da nam kau o jevrejskom hrianstvu i o njegovom poreklu, ali podaci koje oni otkrivaju mnogo su suptilniji i sloeniji nego to je bilo koji teoretiar zavere mogao i da zamisli. To se najpre odnosi na vrstu i tip grae koja je sada dostupna iz perioda od nekoliko decenija, pre nego to su Isus i Jovan Krstitelj delovali u Palestini. Od trenutka kada su se mnogi Jevreji vratili iz vavilonskog progonstva tokom V veka pre nove ere i ponovo izgradili Hram u Jerusalimu, pa sve do traginog Jevrejskog

ustanka, koji je zapoeo 66. g. nove ere i zavrio se razaranjem Hrama, jevrejsko drutvo i verski stavovi Jevreja pretrpeli su ogromne promene. ivot Jevreja iz perioda Drugog hrama se dosta razlikovao od onog opisanog u istorijskim knjigama Hebrejske Biblije, koja nam govori o dogaajima tokom ranog izrailjskog perioda careva i proroka. Promene i sukobi nastali su usled uticaja sofisticiranog kulturnog sveta Grka, a kasnije i Rimljana, na konzervativno jevrejsko drutvo. Ovo je takoe bilo vreme ponosnog nacionalnog preporoda pod Makabejcima, naruavano estokim i esto krvavim bratoubilakim sukobima meu samim Jevrejima. Ranija vrsta vera u poseban odnos sa Bogom, koja je bila obeleje religije Izrailja (drevnog Izraela), potkopana je nevoljama to su zadesile jevrejski narod. Iz tih razloga, mnogi Jevreji potraili su nove odgovore u vezi sa njihovim Savezom - ili bar nova tumaenja njihovih svetih spisa. Bilo je to vreme udotvoraca, lanih mesija i proroka koji su privlaili veliki broj oajnih ljudi, to su traili sigurnost i veru u to da e se sve zavriti dobro po njih, da ih Bog nije zaista napustio i bacio na milost i nemilost pohlepnim hordama paganskih vukova. Mada su neka od ranijih dela stvorenih tokom ovog burnog perioda bila dostupna u prevodima od kraja XIX veka, u formi apokrifa i pseudoepigrafa, veoma mali broj rukopisa je sauvan iz decenija neposredno pre i posle Isusovog roenja. Postojei izvori, korisni za razumevanje tog vremena, bili su veoma ogranieni i malo toga je bilo poznato o duhovnom ivotu Jevreja, osim onoga to je moglo da se nasluti iz hrianskih jevanelja, iz dela istoriara Josifa Flavija ili iz spisa jevrejskog filozofa Filona Aleksandrijskog, koji je bio pod velikim uticajem Grka. I zaista, u nedostatku bilo kakve druge vrste duhovne grae iz tog vremena, izuzev samih jevanelja, ljudima u prolosti moe se lako oprostiti to su hrianstvo smatrali jedinstvenom istorijskom pojavom nije bilo nieg drugog sa ime su mogli da uporede njegovo uenje. Ali, sve to e se promeniti okriem i postepenim objavljivanjem grae iz svitaka sa Mrtvog mora. U zlatnom dobu pedesetih i ezdesetih godina XX veka, otac Rolan de Vo (Roland de Vaux) iz Biblijske kole u Jerusalimu i njegova grupa, bili su oarani raznolikou poverene im grae iz peina u Kumranu nadomak Mrtvog mora. Oni su izneli brojne nepotvrene pretpostavke o poreklu i znaaju svitaka. Budui da su ovi istraivai i sami po vokaciji mahom bili crkveni ljudi, jedva su doekali da celokupnu zbirku identifikuju kao biblioteku esena, do tada tajanstvene asketske jevrejske sekte koja je, po svemu sudei, ivela onim, u okolini Kumrana, poznatim monakim nainom ivota, iako su neka od esenskih uenja bila vrlo ekstremna. Meutim, ovo njihovo tumaenje je ozbiljno uzdrmano tokom godina, a neke sumnje u vezi s tim poetnim pretpostavkama pretvorile su se, sada kada je celokupni materijal svitaka postao dostupan merodavnim istoriarima, u pravu bujicu. Dok se ranije smatralo da je Kumranska biblioteka predstavljala homogenu zbirku spisa koje su eseni napisali, ili ih bar visoko cenili, sadanja ponovna istraivanja navela su mnoge strunjake da pretpostave da je zbirka zapravo samo presek religiozne grae od neprocenljive vrednosti, koja otkriva, po prvi put, upravo to kako je bogat i raznolik bio duhovni ivot Jevreja tog doba. Svici nude sliku intelektualnog i verskog okruenja u kom bi Isus i njegov pokret mogli da budu smeteni. Jevrejsko hrianstvo vie ne izgleda kao neobjanjiv, izolovan dogaaj. Sada moemo da vidimo da je to bio pokuaj jedne grupe Jevreja da d smisao traginim verskim i drutvenim krizama sa kojima su se suoavali u tim burnim godinama.

Drugim reima, prava vrednost svitaka sa Mrtvog mora je u njihovom doprinosu da se oblikuje istinska logika povezanost sa onim to e kasnije postati hrianstvo. Na primer, svici nam otkrivanju koliko je meu Jevrejima tog doba bilo raireno oekivanje da e se pojaviti Mesija spasilac, kao i to da su u judaistikom svetu postojale suprotstavljene teorije o tome ta se od Mesije zapravo oekuje. Svici nam takoe prenose da je oekivanje koje nalazimo u jevaneljima, da se blii kraj sveta, tada bilo dominantno verovanje u mnogim delovima Judeje. Poto su nove generacije strunjaka poele sa preispitivanjem svih starih i utvrenih injenica o svicima sa Mrtvog mora, verujem da e prosenom itaocu dobro doi jedan saeti pregled novih tumaenja i teorija koje su se pojavile. Iako je moja specijalnost uporedna religija, i to pogotovo budizam i hinduizam, dugi niz godina sam sa velikim interesovanjem pratio kako se odvija ova pria o svicima. Mada postoje brojne knjige o ovoj temi, veina je pristrasna i u njima se dato tumaenje predstavlja kao jedino tano, dok su sva ostala pogrena. estoko rivalstvo i stalne svae izmeu veine vodeih strunjaka koji su se bavili svicima sa Mrtvog mora, upravo to i potvruju. Ja sam, ini mi se, bio u stanju da se odmaknem od velikog broja tih suprotstavljenih pretpostavki i da ih procenim bez linih predrasuda, jer nemam nita ni da izgubim, ni da dobijem, ako je teorija X tana, a teorija Y pogrena. Ova knjiga ima za cilj da izloi jedan uravnoteeni opti pregled iz oblasti studija o svicima sa Mrtvog mora, jer ima ve pedeset godina otkako su svici pronaeni, a i na pragu smo novog milenijuma. Posle prie o tome kako su fragmenti svitaka pronaeni, a i prie o ljudima koji su bili umeani u dugu sagu to je naposletku dovela do obelodanjivanja svitaka u celini, dau jedan opti prikaz sadraja cele biblioteke i pokuati da prikaem vanu vezu izmeu ove grae i evolucije tekstova koji se sada nalaze u Bibliji. Najvanija stvar za razumevanje prirode svitaka jeste nain na koji se dolo do datuma nastanka svitaka, kao i nain na koji su ideje o poreklu svitaka povezane sa arheolokim ostacima u Kumranu i oblinjim lokalitetima. Preciznije reeno, postoji nekoliko novih injenica koje su se pojavile na svetlosti dana i njima jo nije dat znaaj koji zasluuju, iako imaju mo da radikalno izmene i sam na koncept o svicima. Jo jedno obeleje ove knjige, koje bi trebalo da bude od pomoi obinom itaocu, jeste relativno detaljan opis politike i kulturne pozadine jevrejske Zajednice od pojavljivanja Makabejaca oko 168. g. pre nove ere, pa sve do razaranja Jerusalimskog hrama 70. godine nove ere. Bez ove pozadine je nemogue shvatiti skrivena deavanja, to su imala glavnu ulogu u nastanku apokaliptinih i mesijanskih uenja na koja nailazimo u velikom broju svitaka - pa opet, istorija ovog perioda i u mnogim drugim knjigama je prikazana na samo nekoliko stranica. itaoci e ovde, takoe, pronai ujednaen rezime savremenog razmiljanja o kljunim teolokim konceptima u svicima, pogotovo u vezi sa grupom tekstova povezanih sa tobonjom izabranom Zajednicom - bilo da je zapravo postojala samo jedna prepoznatljiva sekta, kao to se obino mislilo, ili da je postojalo nekoliko razliitih grupa sa zajednikom ideologijom. Sloeno istorijsko poreklo i organizacija ove Zajednice su teme od velikog znaaja i o tome dosta moe da se naui iz raznih pravilnika i jedinstvenih komentara, kao i na osnovu objanjenja pronaenih u Kumranu. Sa ovom Zajednicom je povezan i njen tajanstveni osniva, "uitelj pravednosti", a i njegovi suparnici, kao to su "zli svetenik" i "ovek lai". I ovde dolazi do protivurenosti oko identiteta ovih kljunih uesnika zbivanja tokom perioda jevrejstva Drugog hrama.

Nadalje, spisi ove grupe pokazuju da je ona imala izvesne terminoloke i konceptualne slinosti sa najranijim hrianima, pa nam tako ti spisi pomau da razumemo neke tvrdnje iznete u jevaneljima i u spisima apostola Pavla, koje do sada nisu bile dovoljno jasne. U vezi sa ovim odnosom, napravio sam kratak pregled i procenu spornih hipoteza dr Roberta Ajzenmana (Robert Eisenman) i dr Barbare Tijering (Barbara Thiering), koji smatraju da su upravo jevrejski hriani bili tvorci takozvanih sektakih spisa pronaenih meu svicima sa Mrtvog mora. Mada ne sumnjajui u to da se i moje sklonosti i simpatije, ponekad mogu primetiti, pokuao sam da predstavim dovoljan broj podataka o jednom broju kljunih, iako meusobno suprotstavljenih, teorija o poreklu, smislu i vrednosti svitaka sa Mrvog mora, a sve to sa ciljem da itaocima omoguim da sami donesu sud o savremenim naunim tezama. itaoci moda mogu da dou i do jednog od odlinih prevoda Svitaka sa Mrtvog mora, kao to je onaj Geze Vermea, pa da tako budu u jo povoljnijem poloaju da sami donesu svoje miljenje o poruci koju danas za nas imaju ovi dragoceni dokumenti, nekih dve hiljade godina poto su napisani. Uprkos svim nepovoljnim okolnostima, oni su preiveli, premda u fragmentarnom obliku. Oni zasluuju nae potovanje i razumevanje jer su, indirektno, pomogli da se oblikuje drutvo u kome mi sada ivimo. Zbog toga to nam je iz jevanelja poznato toliko mnogo kakrakteristika kasnog perioda Drugog hrama, mi smo nesvesno skloni primenjivanju hrianskih stavova i ideja na jedan religiozni svet koji jo nije bio hristijanizovan, iskrivljujui tako pravu sliku jevrejskog verskog ivota tog vremena. ta god da su njegovi kasniji sledbenici stvorili od njega, sam Isus je, iznad svega, bio jedan poboni Jevrejin koji bi se bolje oseao u intelektualnom svetu iz koga su potekli svici sa Mrtvog mora, nego u bilo emu stvorenom u njegovo ime od strane njegovih nejevrejskih sledbenika, gentila. Iz ovog razloga - ne da bih prema hrianima pokazao nepotovanje, ve da bih itaocima osveio pogled na jednog oveka u kontekstu njegovog vremena - upotrebljavao sam prvobitni oblik njegovog imena, Jeua. PRVI DEO: OTKRI]E SVITAKA I poglavlje OTKRI]E Neobino je to koliko je mnogo velikih otkria u svim oblastima ljudskih pregnua nainjeno pukim sluajem - u oblasti arheologije situacija nije nita drugaija. Krajem 1946. i poetkom 1947. godine jedan beduinski pastir po imenu Duma Mohamed nabasao je na neto izuzetno, dok se penjao po kamenim liticama to su se uzdizale iznad zemljanog platoa, na kome se nalazila grupa drevnih ruevina, poznata kao Hirbet Kumran, na obali Mrtvog mora. Kao to predanje kae, on je, dok je traio kozu koja se izgubila, primetio nekoliko otvora u stenama. Pogledao je dole u tamu, ali nije mogao nita da vidi, pa je bacio unutra nekoliko kamenia. A onda, kada je kamenje udarilo o dno, uo je zvuk lomljenja glinenih posuda. Poto je dan bio na zalasku, Duma Mohamed i njegova dva

roaka poterali su stado sa strmine, nameravajui da se kasnije vrate i da pretrae peinu, da bi videli da li su pronali ita vredno. Dan, dva kasnije, jedan od deaka, ivahni Muhamed el-Dib, Muhamed Vuk, probudio se rano ujutru i popeo se nazad do peine. Raskrio je stene na ulazu i provukao se kroz usku pukotinu dole u unutranjost peine. Deak je unutra je pronaao izvestan broj starih glinenih kraga od kojih je veina bila prazna, izuzev nekoliko u kojima je naao ubuale stare kone svitke zamotane u krpe, koje su on i njegovi drugovi tokom sledeih dana odatle odneli. Poto su oni bili siromani i neuki pastiri, mora da su bili razoarani jer nisu pronali nita to bi im se uinilo vrednim. Po svemu sudei, pastiri su svitke odneli u svoje naselje i ostavili ih da se sue na motkama od atora. Svici, oigledno, nikome nisu bili mnogo zanimljivi. ak se prialo da su neki od pergamenata upotrebljavani za potpaljivanje vatre - to je komar svakog arheologa. Takva je bila sudbina nekoliko manje poznatih papirusa gnostikih rukopisa, koji su pronaeni skoro istovremeno u Nag Hamadiju, u Egiptu. Bilo da se to dogodilo i sa pergamentima sa Mrtvog mora ili ne, u trenutku kada su beduinski pastiri shvatili da moda mogu da prodaju pergamente koje su pronali, ostalo im je samo sedam raspadnutih svitaka. Prodato za pet funti Kad je zima prestala, dva starija roaka, Duma i Halil, odneli su svitke u oblinji Vitlejem. Niko od ljudi sa kojima su razgovarali nije znao ta bi ti oteeni parii pergamenata mogli da predstavljaju, a jo manje ih je bilo briga za to. Neko im je predloio da ih odnesu lokalnom obuaru, koji bi moda mogao da im d nekoliko penija i da svitke upotrebi za popravku cipela. I tako su oni otili do trgovine Halila Iskendera ahina, poznatijeg pod nadimkom Kando, koji je igrom sluaja po potrebi bio i antikvar. Kando je bio malo obrazovaniji od svojih beduinskih muterija i shvatio je da svici moda neto i vrede: platio je dvojici beduina pet engleskih funti i pristao na to da s njima podeli zaradu od eventualne prodaje svitaka. A to je najvanije za priu koja e upravo poeti da se odvija, on je takoe pristao da bude njihov zastupnik, ako oni pronau jo neto interesantno. Igrom sluaja, Kando i njegov prijatelj Dord omun bili su pravoslavni sirijski hriani. Rukovodei se samo pukim oseajem, za vreme Svete nedelje godine 1947, omun je pomenuo svitke mitropolitu Atanasiju Joui Semjuelu, poglavaru pravoslavnog sirijskog manastira Sveti Marko u Jerusalimu. Posle raznih odlaganja, usled sumnji u autentinost ponuenih predmeta, mitropolit Semjuel je, konano, kupio etiri svitka za samo 24 funte. U meuvremenu, uvaenom arheologu Eleazaru Sukeniku (ocu poznatijeg Jigela Jadina), koji je radio na novom Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, jedan drugi prodavac starina, Fejdi Salahi, ponudio je dva skoro kompletna drevna svitka i nekoliko fragmenata. Sukenik je odmah, s oduevljenjem, shvatio da svici ne samo da su autentini nego su i zaista drevni, kao i to da potiu iz perioda Drugog hrama, sudei po slinosti teksta u svicima sa natpisima na grobovima koje je on prouavao. Ovo je bilo otkrie od prvorazrednog znaaja, jer nita slino dotad nije bilo pronaeno - zapravo, pretpostavljalo se da u surovoj suvoj klimi rukopisi iz ovog perioda jednostavno nisu mogli da se ouvaju. Lako se moe zamisliti, kako su njemu ruke drhtale od uzbuenja

dok je ispitivao ta dva svitka. Odmah ih je otkupio, zajedno sa fragmentima, za Hebrejski univerzitet, a onda je, nekoliko meseci kasnije, decembra 1947. g. od istog prodavca kupio i druge svitke. Odblesak jednog drugaijeg sveta Mi sada znamo da su ono to je on kupio bile Knjiga proroka Isaije, Zahvalnice i Svitak o ratu sinova svetlosti protiv sinova tame, ili Pravilo rata. Mada Sukenik nije znao da velika koliina grae jo uvek lei neotkrivena, ova tri svitka dae oveanstvu uvid u jedan neobian svet sektakog ivota Jevreja tokom burnih vekova, od vremena Starog do vremena Novog zaveta. Sukenik je, naravno, bio upoznat sa Knjigom proroka Isaije, mada je ova novosteena kopija nudila malo drugaiju verziju teksta od onog koji se nalazio u Bibliji. Vratiemo se znaaju ove razlike u VI poglavlju. Preostala dva svitka, meutim, bila su potpuno nova i privukla su veliku panju prouavalaca Biblije. Zahvalnice su pretstavljale zbirku himni sa puno udesnih slika i lepote i namena im je bila, oigledno, da se koriste pri bogosluenju. Uprkos njihovoj povrnoj slinosti po tonu sa nekim Psalmima, u njima se govori iz jedne potpuno drugaije perspektive od bilo ega ve poznatog iz drugih izvora. Pitanje je bilo: ko ih je napisao? Da li su bile namenjene za dnevne obrede odravane u velikom Hramu koji se nalazio u Jerusalimu, ili su sastavljai bili lanovi neke nezvanine grupe? Tokom vremena, kako se novi materijal postepeno pojavljivao iz Kumrana, na neka od ovih pitanja je dat odgovor, mada su i sami odgovori esto vodili ka novim pitanjima. Izuzetno zanimljiv spis je takozvano Pravilo rata, gde se do detalja govori o pripremama koje je trebalo da uine pravoverni za predstojeu apokaliptinu borbu izmeu snaga dobra i snaga zla. Ovaj rat, pisalo je u spisu, zavrie se potpunim unitenjem sila zla i uspostavljanjem boije vladavine nad svetom, pod upravom njegovih posveenih predstavnika - scenario koji je bio krajnje slian sa verovanjima pripisanim, u ranim hrianskim spisima, Galilejcu rabinu Jeui i njegovim sledbenicima, koji su takoe propovedali da je "boije carstvo na dohvat ruke". Barijere padaju Sada kada je neverovatnim, srenim sluajem pronaao ovih nekoliko dragocenih svitaka, da li e Sukenik biti u stanju da doe do jo nekih iz istog izvora? Na nesreu, umeala se sudbina, u vidu politikih dogaaja koji e, tokom sledeih desetak godina, imati velikog uticaja na uvanje i eventualno objavljivanje rukopisa svitaka. Krajem 1947. g. Ujedinjene nacije izglasale su da Palestina bude podeljena, a zatim je usledilo priznavanje drave Izrael. Iscrtane su nove granice. Podruje Mrtvog mora, odakle su poticali svici, pripalo je Jordanu, a tu Jevreji, poput Sukenika, nisu bili dobrodoli. Pa ipak, on je uspeo da bar na trenutak vidi i druge svitke koje su beduini pronali. Anton Kiraz je, u ime mitropolita Atanasija Semjuela, zamolio Sukenika da, kao priznati strunjak za stari hebrejski jezik, d svoje miljenje o autentinosti ostala etiri svitka. Oni su sadravali jo jednu kopiju Knjige proroka Isaije; zatim Pravilnik Zajednitva, gde su propisivana stroga pravila po kojima su se rukovodili lanovi do tada nepoznate jevrejske sekte, iji su stavovi o nebesima i paklu izgleda bili usko povezani sa onim izraenim u Pravilu rata; potom Peer Avakuma, sa neobinim tumaenjima

proroka Avakuma, koja taj spis dovode u vezu sa savremenim dogaajima, ukljuujui i tajanstvenog "uitelja pravednosti" i njegove neprijetelje; i Apokrini svitak postanja, koji je sadravao prepis dogaaja opisanih u biblijskoj Knjizi postanja. Verovatno teka srca, Sukenik je vratio svitke u februaru 1948. g., ali je pritom rekao da je vrlo zainteresovan da ih kupi za dravu Izrael. On je naglasio da je ponudio 1000 funti za njih, ali to mora da je mitropolitu ukazalo na pravu vrednost svitaka, pa je poeo da se raspituje i za ostale mogunosti prodaje. Jedan od mitropolitovih kolega, monah Butros Sovmi, imao je izvesnih veza sa uglednom Amerikom kolom za orijentalna istraivanja - sada poznatom kao Institut Olbrajt - koja se nalazila u istonom Jerusalimu, pa ih je odneo tamo, da bi uo i drugo miljenje. Direktor kole je bio na odmoru, ali je svitke video mladi student Don Trever (John Trever) koji je, iako nije mnogo poznavao hebrejski jezik, odmah ustanovio da su veoma stari. Dok su svici bili u Institutu, Trever je bio toliko dalekovid da je, sa mitropolitovom dozvolom, napravio nekoliko izvanrednih kolor i crno belih fotografija sva tri svitka. Ove fotografije su sada od izuzetne vanosti, jer su tokom godina pomenuti svici izbledeli, a njihovo stanje se pogoralo usled izlaganja prejakoj svetlosti i nepaljivom rukovanju ljudi, koji su kasnije bili zadueni za njihovo uvanje. Povratak u Jerusalim Dok je mitropolit jo uvek vagao mogunosti o tome ta da uradi sa svicima, politika situacija u regionu je poela da se pogorava. Posle deklaracije o stvaranju drave Izrael, u maju 1948. g. je izbio rat, a borbe su se vodile ak i na ulicama Jerusalima. Sledea faza u ovoj prii nije potpuno jasna, ali se zna da su svici, da bi bili zatieni, "evakuisani", kao i to da su zavrili u Sjedinjenim Amerikim Dravama, gde su bili izloeni u nekoliko gradova. U tom periodu, neki strunjaci koji su ih videli, verovali su da su svici ili falsifikati, ili srednjovekovni rukopisi bez velike vrednosti! Najzad, u junu 1954. g., pojavio se u Vol strit dornalu (Wall Street Journal) mali oglas u kome se svici nude na prodaju, sa potpisom mitropolita, koji je morao brzo da ih proda zbog sopstvenih finansijskih razloga. Posle raznih pregovora, izvesni Sidni Estrid (Sidney Esteridge) kupio ih je za 250.000 dolara - kasnije se proulo da ih je kupio za izraelsku dravu - i ubrzo potom, svici su bili vraeni nazad u Jerusalim. Kupovinu je zapravo potajno organizovao Jigel Jadin, Sukenikov sin, jedan izuzetni erudita i politiar, koji e kasnije predvoditi nekoliko najznaajnijih arheolokih iskopavanja u Izraelu, poput onog u Masadi, a takoe e objaviti i prevode nekoliko svitaka sa Mrtvog mora, kao i vane studije o njima. U jordanskim rukama U meuvremenu, u podrujima gde su svici bili pronaeni, kao i u istonom Jerusalimu, situacija se sve vie menjala. U vreme prvog otkria svitaka, Hirbet Kumran i cela ta oblast oko Mrtvog mora u Palestini, bili su deo britanske mandatne teritorije, koja je uspostavljena poto su Turci, koji su tom regijom upravljali kao delom Otomanske carevine, bili poraeni u Prvom svetskom ratu. Sada je ta oblast pripala Jordanu i sve do predaje Zapadne obale izraelskoj upravi posle estodnevnog rata 1967. g., svici koji su poticali iz Hirbet Kumrana, njihova prodaja i kasnija arheoloka istraivanja lokaliteta

-sve to je bilo u rukama jordanskog Odseka za starine i slubenika tog odseka. Zbog ove podele se i dan-danas u tom podruju oseaju velike posledice, a to se tie svitaka sa Mrvog mora, rezultat se moe opisati samo kao tragikomedija epskih razmera. Onog trenutka kada su inostrane akademske misije u istonom Jerusalimu saznale za ove, udom sauvane, drevne svitke, poela je potraga za njihovim izvorom. Jo godine 1949, utvren je lokalitet prve peine koju je pronaao beduinski pastir. Ono to je nazvano Peina 1 zapravo je pronaao, posle potrage od nekoliko dana, jedan odred britanskih i jordanskih trupa koji je patrolirao u tom podruju. Peinu su pretraili i ispitali Derald Lankaster Harding (Gerald Lankester Harding), tadanji direktor jordanskog Odseka za starine, i njegov stari prijatelj Rolan de Vo, dominikanski biblista iz Biblijske kole u Jerusalimu. Oni su pronali oko sedamdeset malih fragmenata svitaka i za neke od njih se ispostavilo da su se odlomili od onih komada, koje su beduini bili pronali i nepanjom ispustili. Narednih godina nastavila se potraga i za drugim peinama koje bi mogle da sadre ostatke svitaka, pa su one zaista i otkrivene - ee su ih, meutim, nalazili hitri beduini koji su izuzetno dobro poznavali tu oblast, nego nesnalaljivi arheolozi. Do godine 1956. svih jedanaest peina, od kojih je svaka uvala neto knjievnih ostataka, otkriveno je i istraeno. Zatim su, posle iskopavanja u Peini 1 tokom 1951. g., Harding i De Vo proveli celu arheoloku sezonu istraujui ruevine Hirbet Kumrana, koje su se nalazile na zemljanom platou to se uzdizao pokraj Mrtvog mora. De Voove teorije Iako emo se kasnije detaljnije pozabaviti sa onim to su De Vo i njegova grupa pronali u Hirbet Kumranu, jedan letimini pregled sada nee biti naodmet. De Voova ekipa je vrila iskopavanja na lokalitetu i na osnovu grnarije, novia i ostalih dokaza koje su pronali, oni su povezali svitke sa samim lokalitetom i potvrdili njihovu starost. Oko toga da li je De Vo bio u pravu ili ne, jo uvek se lome koplja izmeu onih koje su poeli da nazivaju kumranolozima, mada je De Vo tada vrlo brzo zakljuio da je taj lokalitet bio neka vrsta monake naseobine asketske jevrejske grupe nazvane eseni, o kojima su pisali istoriar Josif Flavije i filozof Filon Aleksandrijski. De Vo je smatrao da je oigledno da su eseni autori velikog broja knjievnih zapisa pronaenih u peinama Kumrana, jer su zapisi sadravali detaljna uputstva za organizovanje i upravljanje jednom verskom zajednicom, koja je imala mnogo slinosti sa starim izvetajima o esenima. Ali, ono to je bilo zaista iznenaujue jeste neto to nijedan od starih pisaca nije bio nagovestio: lanovi ove zajednice verovali su da ive u "poslednjem vremenu" koje prethodi "sudnjem danu", i da e samo oni biti spaseni, dok e svi ostali biti uniteni. Tokom decenija, De Voovo poistoveenje kumranske grupe sa esenima je postalo opteprihvaena injenica. Meutim, u samim svicima nigde se ne pominje grupa po imenu eseni. Ime kojim lanovi grupe vole da se nazivaju jeste jednostavno Zajednica i to je ime koje u ja upotrebljavati u celoj knjizi za grupu koja je stvorila takozvane sektake elemente u svicima sa Mrtvog mora. Pored toga, pojednostavljeno poistoveivanje esena sa kumranskom Zajednicom je problematino i ono je upravo dovelo do velikih rasprava meu kumranolozima. Ova tema bie razmatrana u narednim poglavljima, a ovo emo zavriti kratkim obilaskom samih peina da bismo videli ta je u njima pronaeno.

Peina 1 i 2 Kao to je ve objanjeno, prvu peinu otkrili su beduinski pastiri krajem 1946. ili poetkom 1947. godine. Posle iskopavanja, postalo je jasno da Peina 1 uopte nije bila otvarana otkako je zatvorena, verovatno negde izmeu 66. i 70 g. nove ere tokom Jevrejskog ustanka, koji se zavrio razaranjem Jerusalima i Jerusalimskog hrama od strane rimskih legija pod Titom, sinom cara Vespazijana. U samoj peini je pronaeno pedeset est kraga koji su bili u dobrom stanju, a zajedno sa njima naeni su i ostaci od oko osamdeset svitaka. Sedam komada koje su beduini pronali spadaju u najouvanije od svih svitaka, koji su uopte pronaeni u Kumranu, jer su tokom protekle dve hiljade godina iskopine iz ove, kao i iz najveeg broja ostalih peina, bile prilino oteene usled protoka vremena, kao i zbog vlage, insekata i glodara. Ova injenica se esto zamagljuje u nekim od najsenzacionalnijih knjiga i lanaka, u kojima se tvrdi da su kljuni spisi sakriveni zbog njihovog opasnog sadraja. Bezazlena publika je moda ostala pod jakim utiskom da gomile paljivo umotanih svitaka u peinama samo ekaju da ih neko proita. A to je veoma daleko od istine. Sada se zna da svi otkriveni fragmenti predstavljaju ostatke od otprilike 850 svitaka, mada je samo u deset sluajeva vie od polovine originalnih svitaka sauvano, a samo jedan svitak - jedan od dva Isaijina svitka - moe da se smatra kompletnim. Od onoga to je preostalo, mnogo je propalo tokom vekova, a sauvano je oko 50.000 zagonetnih komadia. Poto su mnogi od ovih komadia veliine od samo nekoliko santimetara, ne bi bilo pogreno iroj publici predstaviti ta otkria kao konfete sa Mrtvog mora, mada to moe da izgleda pomalo degradirajue. Peinu 2 su arheolozi otkrili 1952. g., ali izgleda da oni nisu bili prvi posetioci. Neko je u prolosti ve bio delimino otvorio ulaz - verovatno neki traga za blagom predak beduina koji je otkrio Peinu1. Krhotine od keramike, ostaci od etiri razbijena kraga, pronaene su razbacane po tlu, zajedno sa ostacima etrdesetak svitaka. Nakon to su oni ispitani i njihov sadraj prepisan, otkriveno je da je veina tih komadia predstavljala delove razliitih knjiga iz Biblije, kao to su Postanje, Izlazak i Zakoni ponovljeni (Deuteronomij), kao i nekih apokrifnih radova. Mada nisu bili toliko uzbudljivi kao materijal koji je oigledno pripadao nekoj davno nestaloj jevrejskoj sekti, ovi fragmenti jevrejske Biblije sami po sebi su vani, jer su bili od koristi biblistima da naprave male, ali ponekad veoma vane ispravke u standardnom tekstu koji je tokom vekova bio prenoen iz generacije u generaciju. Peina 3 I veliku peinu, koja je nazvana Peina 3, otkrila je 1952 g. jedna arheoloka ekipa. Iskopavanja su pokazala da je ova peina prvenstveno bila upotrebljivana kao boravite i moda je bila nastanjena jo od IV milenijuma pre nove ere. to se ostataka svitaka tie, nije bilo razloga za radost. I u ovu peinu neko je u prolosti ulazio - mada je oigledno da je to bilo pre nekoliko vekova. Arheolozi su pronali razbijene komadie od trideset pet upova, nalik onim karakteristinim upovima koji su pronaeni u Peini I. Mada je bilo udno to to se bukvalno nita nije sauvalo od onoga za ta se pretpostavlja da je bio njihov sadraja - samo nekoliko vrlo malih fragmenata od oko dvadeset etiri svitka. Mogue je da nijedan od ta trideset etiri upa nije u sebi sadravao svitke - ali, s druge

strane, ne moe se pretpostaviti da ih uopte nije ni bilo. Na osnovu prosene veliine antikih svitaka, oekivalo se da e biti pronaeni tragovi od barem sedamdeset, pa sve do sto etrdeset malih svitaka, ili svitaka srednje veliine. Pa ipak, i ono to su arheolozi pronali je bilo zanimljivo i podsticajno. Veini ljudi danas na Zapadu nisu bliske knjige u obliku svitaka, mada je korienje svitaka bio ustaljen nain prepisivanja knjige u drevnom svetu, a i dan-danas postoji u nekim sredinama na Dalekom istoku. Po mnogo emu je knjiga-svitak neuporedivo manje pogodna za korienje od savremene knjige, koja je verovatno nastala da bi se prevladale potekoe u korienju svitaka. Na primer, ako elimo da se vratimo nekom odeljku u sredini knjige, jednostavno emo otvoriti knjigu i bez problema nai traenu stranicu. Ali, ako to isto pokuamo da uradimo sa svitkom, moraemo da ga odmotavamo od samog poetka, dok ne doemo do traenog mesta. Zbog toga se deava da se, usled estog korienja, poetak svitka prilino pohaba. Da bi se umanjilo ovakvo oteenje, svici obino poinju sa praznim tabakom koji je neka vrsta zatite. Pored toga, poto svici nemaju korice onakve kakve mi podrazumevamo, obino su obmotani nekom vrstom zatitnog omotaa, ponekad ak i krpom. Mnogobrojni delii zatitnih korica pronaeni su razbacani u ovoj peini. Mnogo vekova je trebalo da proe da koni pergament postane toliko krt da se komadii lako lome, a kao to smo ve rekli, malo je verovatno da je iko u skorije vreme ulazio u Peinu 3. Pa ta se onda desilo sa svicima za koje pretpostavljamo da nedostaju? Ugledni nemaki naunik Hartmut Stegman (Hartmut Stegemann) veruje da moe da objasni problem koji mui arheologe. On pretpostavlja, sasvim ispravno, da je sigurno neko uao u Peinu 3, nekoliko stotina godina nakon to je njen ulaz blokiran u Starom dobu. On ak pretpostavlja da moemo i da odredimo kada se to dogodilo. Oko 800. g. nove ere nestorijanski patrijarh Timotej 1 iz Seleukije, kome je sedite bilo u Bagdadu, napisao je svom kolegi, mitropolitu grada Elama, da je desetak godina pre toga primio poverljiv izvetaj koji se ticao jednog broja knjiga, to su pronaene u nekoj peini blizu Jerihona. U izvetaju je pisalo da je pas nekog lovca uao u peinu i da je tako dolo do otkria pomenutih knjiga. Timotej je takoe pomenuo da je o ovom otkriu izvestio Jevreje iz Jerusalima, pa su oni u velikom broju doli da vide knjige. Po svemu sudei, oni su pronali nekoliko biblijskih knjiga i neke druge rukopise na hebrejskom i sve ih odneli. Delii zatitnih korica, koje su arheolozi pronali, verovatno su bili otkinuti usled nepaljivog rukovanja, zato to su uzbueni Jevreji svete svitke odmotali jo u samoj peini. Kao to Stegman istie, velika je verovatnoa da se ovaj izvetaj odnosio na peine iznad Hirbet Kumrana, jer u blizini Jerihona ne postoje nikakve druge peine. On takoe pretpostavlja da su se ovi svici ponovo pojavili u jevrejskom svetu i da su na kraju zavrili u rukama srednjovekovne jevrejske sekte poznate kao karaiti. U VIII poglavlju ponovo emo se vratiti ovom pitanju, kao i razlozima koji su naveli Stegmana da zasnuje ovakvu teoriju i tada emo se detaljno pozabaviti izvesnim aspektima takozvanih sektakih svitaka. Ipak, uprkos oskudnom broju fragmenata svitaka pronaenih u Peini 3, tu je neto drugo lealo sakriveno i to je bilo neto potpuno neoekivano i sasvim razliito od svega to je bilo, ili to e biti pronaeno: arheolozi su pronali dva svitka od savijenog bakra, skoro u stanju raspadanja. Usled tehnikih potekoa, proi e nekoliko godina pre nego to e e se smisliti kako da se odmotaju ovi slomljeni svici i pre nego to e strunjaci uspeti da proitaju urezani sadraj. To je bio takozvani Bakarni svitak, po

svemu sudei, jedna lista od preko ezdeset mesta na kojima je sakriveno ogromno blago, tako da je ovaj svitak ubrzo postao predmet ive rasprave i raznih pretpostavki. Neki su odbacili tu listu sakrivenog basnoslovnog zlata i srebra, kao delo nekog drevnog aljivdije ili ludaka, dok su je drugi smatrali kljunim dokazom koji razotkriva misteriju svitaka sa Mrtvog mora, kao to emo videti u VII poglavlju. Peina 4 Ovu peinu, jednu od najvanijih od kumranskih peina, otkrili su 1952. g. vredni i uporni beduini, koji su tajno sklanjali mnoge ostatke, sve dok ih arheolozi u tome nisu spreili. Ti parii su bili u veoma loem stanju mada je, kada su naunici uspeli da proitaju ono to je na njima bilo zapisano, postalo jasno da je njihov sadraj izuzetno vaan. Kada su fragmenti konano bili sreeni i privremeno rastumaeni, otkriveno je da je sadraj ove peine raznovrstan, kao i da su naeni ostaci od oko 566 svitaka. Stegman smatra da je Peina 4 bila poslednja od 11 kumranskih peina, koje su bile ispunjene svicima i zatvorene u Staro doba. ini se da su oni svici za koje se smatralo da su bili od najvee vanosti ostavljani u Peinu 1, dok su oni od drugorazredne vanosti stavljani u Peine 2, 5, 6 i 11 - a moda i u Peinu 3. S druge strane, izgleda da je Peina 4 sadravala razliitu grau - od vanih sektakih spisa do ostataka svakakvih rukopisa, na primer, raznih pravilnika i priznanica. Poto nije bio pronaen nijedan krag, zamotuljci svitaka mora da su bili samo slagani na tlo, ili su bili stavljani na police koje su odavno istrulile. Lo kvalitet pronaenih komadia je naveo neke istraivae da pretpostave da je u prolosti neko ulazio u peinu i potpuno ispreturao hrpe svitaka. ak su se pojavile i pretpostavke da su neposredno posle Jevrejskog ustanka osvetoljubivi rimski vojnici pronali svitke i u nastupu besa ih unitili. Moda je to tano, ali je takoe vrlo verovatno da su krivci za propast svitaka zapravo bili pacovi, mievi, insekti, kao i klimatski uslovi. Otkrie ovih nekoliko hiljada fragmenata potpuno e obesmisliti amaterske pripreme koje su preduzeli De Vo i njegov tim, za deifrovanje i objavljivanje svitaka sa Mrtvog mora. Dotad su oni imali relativno malu zbirku ostataka rukopisa, prikladnu za obradu, a sada su bili potpuno zatrpani novim nalazima. Decenijama posle toga, ba e sadraji ovih ostataka iz Peine 4 postati jabuka razdora u naunom svetu, jer je pristup tim fragmentima bio obavijen velom tajni, a i pritom je stalno odgaan. U nekim popularnim knjigama se pojavila teza, koju je podrao ne mali broj strunjaka, da je preteno hrianski tim naunih radnika zaduen za nadgledanje i objavljivanja svitaka naiao na neto to je moglo da ima podrivaki uticaj na nae razumevanje razvoja hrianstva i njegove rane istorije. Ova bajka je podgrevana injenicom da je preduzeto sve da se obezbedi da se svi fragmenti koje su beduini tajno sklonili, a koji su zatim bili vraeni, sauvaju zajedno pod nadzorom De Voovog tima, radije nego da budu ratrkani irom sveta u razliitim kolekcijama. Poto je beduinima sada postalo jasno da fragmenti imaju veliku vrednost, bili su neophodni posebni trgovaki dogovori da bi se oni nabavili preko naeg starog prijatelja Kanda koji je tada nastavio da se, u ime svojih "klijenata", intenzivno zanima za svitke sa Mrtvog mora. De Voovom timu trebalo je est godina da povrati sve komadie iz Peine 4! Poto je dogovoreno da svi fragmenti u poetku treba da budu zajedno uvani u Biblijskoj koli, jordanska vlada je uputila molbu raznim organizacijama i institucijama

da svojim fondovima pomognu pri otkupu fragmenata svitaka naenih u Peini 4, kao i onih kasnije pronaenih u oblinjim peinama. Na kraju, nekoliko arheolokih instituta iz istonog Jerusalima, zatim nekoliko univerziteta i, to je ispalo najspornije, Vatikan, odvojili su novac i uloili ga u posao oko svitaka. Trebalo je napraviti prepise svitaka, pripremiti ih za tampu i objaviti ih svrstane po modelu onih ranije pronaenih, a onda ih razdeliti sponzorima u srazmeri sa uloenim novcem. Precizan iznos koliine novca koji je bio priloen od svake organizacije je, naravno, dran u tajnosti, pa su se pojavile sumnje da je Vatikan uloio znatnu sumu novca i tako obezbedio prava na veliki broj ba onih problematinih fragmenata iz Peine 4. Na alost po veinu teoretiara zavere, injenice su govorile drugaije. Mi sada znamo da je Vatikan dao mali prilog nedovoljan da bi se stekla bilo kakva znaajnija kontrola nad objavljivanjem fragmenata svitaka. Pre nego to je zatvorena, zajedno sa svicima unutra, Peina 4 je u Staro doba koriena kao boravite. Pronaeni su ostaci predmeta koje su upotrebljavali stanovnici peine, na primer ostaci od vreva, kao i rupe koje su bile ukopane u kamenim zidovima peine. Poto se Peina 4, u odnosu na sve ostale peine, nalazi najblie ruevinama u Hirbet Kumranu, na osnovu rasporeda ovih rupa neki naunici su pretpostavili da su one bile namenjene za police i da su navodni sektai, stanovnici kumranske naseobine, ovu peinu prvobitno koristili kao biblioteku. Oni pretpostavljaju da su, poto su drvene police istrulile, svici, koji su na njima stajali, pali na zemlju i razbili se u paramparad. Ovo miljenje moda ima odreenu vrednost, ali je ipak zavisno od utvrivanja injenica o poreklu ovih svitka i tane prirode ruevina u Hirbet Kumranu. Kao to emo kasnije videti, ovo pitanje e izazvati duge i usijane rasprave prepune zajedljivosti, optubi i protivoptubi. Peine 5 i 6 Petu peinu je otkrila jedna arheoloka ekipa 1952. g. za vreme ispitivanja kumranskog lokaliteta. I ona je prvobitno, pre nego to su u nju bili sakriveni svici, koriena kao boravite. ini se da su i ovde svici na brzinu uneti u peinu, jer nisu pronaeni nikakvi zatitni upovi, pa izgleda da su samo slagani na podu peine. U Peini 5 pronaeni su skoro raspadnuti ostaci tridesetak svitaka, uglavnom iz biblijskih knjiga kao to su Zakoni ponovljeni, Isaija i Psalmi. Igrajui se sa arheolozima uobiajene igre make i mia, lokalni beduini su prvi pronali Peinu 6 i sklonili najvei broj ostataka. I ovde je situacija bila slina kao u Peini 5: naeni su raspadnuti ostaci od oko trideset pet nezatienih svitaka, koji su na kraju ipak vraeni. Meu njima su se nalazile jo neke biblijske knjige i nekoliko delova apokrifnih radova i zahvalnica. Peine 7, 8 i 9 Iako su opisani kao peine, ova tri otvora su samo mala udubljenja na liticama; meutim, s obzirom na tronu prirodu stena u ovoj oblasti, te peine mora da su nekada bile mnogo vre. Arheoloka ekipa je i njih otkrila 1955. g., ali bukvalno nijedan fragment svitaka u njima nije pronaen.

Od te tri peine, Peina 7 je najzanimljivija jer su kopai u njoj prvi put pronali fragmente koji nisu bili ni na hebrejskom, ni na aramejskom, nego na grkom jeziku, i po svoj prilici su poticali iz nekoliko knjiga septuagintske verzije Jevrejske Biblije - grkog prevoda Starog zaveta sainjenog u Aleksandriji tokom II veka pre nove ere. I ovde su pronaeni slomljeni komadii upova, ali se vrlo malo od njihovog sadraja ouvalo samo dvadeset tri minijaturna fragmenta. Na osnovu veliine ovih fragmenata i u ovom sluaju je pretpostavljeno da oni nisu ostaci svitaka, koji su se verovatno na neki drugi nain raspali, nego su to bili parii koji su otpali sa ivica originalnih svitaka. Isto se dogodilo i u Peini 8, gde je koliina pronaenih fragmenata bila jo oskudnija - samo tri na hebrejskom jeziku. Nalaz kopaa u Peini 9 je bio najsiromaniji - samo jedan fragment na hebrejskom. Meutim, sudei po tragovima koje su kopai pronali u ove tri peine, inilo se da su svici, koji su tu prvobitno stavljeni na uvanje, ve bili otkriveni u Staro doba. Rimljani ih, po svemu sudei, nisu pronali neposredno posle Jevrejskog ustanka, zato to su na nekim od razbijenih komadia upova naeni itljivi otisci od mastila davno propalih svitaka. Iz ovoga se izvodi pretpostavka da su sakriveni svici neko vreme leali u upovima, a da su onda, pre mnogo godina, pronaeni i sklonjeni. Kao i u sluaju Peine 3, Stegman predlae uverljivo reenje ove misterije. Origen - jedan od najveih otaca rane crkve, tih kljunih figura za formiranja hrianske doktrine tokom prva tri veka hrianske ere - bio je redak i izuzetan strunjak koji se veoma mnogo trudio da proui sva tekstualna svedoanstva i o Hebrejskoj Bibliji i o hrianskom Novom zavetu. Za razliku od mnogih njegovih antisemitski nastrojenih sunarodnika hriana, on je pokazivao izvesno potovanje prema jevrejskoj tradiciji i onome to je moglo da se iz nje naui. Prouavajui jevrejski udeo u Bibliji, on je sastavio ono to je postalo poznato kao Heksapla - izdanje u kojem su se nalazile sve biblijske knjige sa svakom od est verzija teksta, to su u to vreme bile dostupne i sve one su bile poreane u paralelne stupce. Znamo od crkvenog istoriara Euzebija, koji je iveo neto kasnije, da je Origen koristio jo jedan primerak Psalama tokom pripreme za objavljivanje Knjige psalama, jer on kae da je Origen koristio i tekst Psalama, "koji je pronaen u nekom glinenom upu u blizini Jerihona, u doba Antonina, Severovog sina". Nekoliko decenija kasnije, godine 392. nove ere, jedan drugi crkveni otac, Epifan, napisao je da su "u sedmoj godini vladavine Antonina, Severovog sina /217. g. nove ere/, u jednom glinenom upu, u blizini Jerihona, pronaeni rukopisi Septuaginte, zajedno sa drugim hebrejskim i grkim spisima". I tako, ponovo, ovde imamo moguu vezu sa kumranskim peinama, kao to iz istog razloga moemo meusobno da poveemo razliita otkria opisana u gore pomenutom Timotijevom izvetaju iz IX veka. Ali ak i da je Origen koristio rukopis Psalama iz peine u Kumranu, mi na alost nemamo nikakvu predstavu o tome ta se dogodilo sa preostalim svicima koji su, bez sumnje, u isto vreme otkriveni. Peine 10 i 11 Ovo su dve poslednje otkrivene peine. Peina 10 verovatno nikada nije bila koriena kao mesto za sakrivanje svitaka, jer u njoj nije pronaen ni najmanji komadi pergamenta. Izgleda da je u Staro doba ona bila koriena kao boravite, verovatno kao

usamljeno sklonite za izbeglice koje su beale od razjarene rimske vojske u vreme Jevrejskog ustanka, ili nakon ustanka Bar-Kohbe jedan vek kasnije. Peinu 11 su otkrili neumorni beduini godine 1956. Kasnija ispitivanja potvrdila su da je ona bila zatvorena jo od Starog doba, ali je u njoj pronaeno veoma malo ostataka. U to vreme, svi oni koji su bili direktno povezani sa Kumranom, i beduini i arheolozi, kao i iroka javnost, ve su bili shvatili koja je prava vrednost svitaka sa Mrtvog mora. Mada je na kraju vraeno oko dvadeset veoma oteenih fragmenata svitaka, glasine su i dalje kolale o tome da su pronaeni i drugi, bolje sauvani svici, ali da su oni ili izgubljeni usled nepanje, ili su zavrili u rukama privatnih kolekcionara. Ovo lako moe da bude istina. Dosta vremena nakon to su sve peine bile otkrivene, a ono to je u njima pronaeno odneto, ponovo se pojavio neizbeni Kando. On je izjavio da poseduje jedan vaan svitak iz Kumrana, ali se zatim, kao i uvek, u poslednjem trenutku, povukao iz pregovora. Na kraju mu je stvar izmakla iz ruku, jer je za vreme izraelske okupacije Vitlejema, tokom estodnevnog rata 1967. g., u njegovoj prodavnici izvrena racija koju je organizovao Jigel Jadin u ime izraelskih vlasti. Ispod dasaka poda, dok je trunulo u staroj kutiji za cipele, pronaeno je ono to e dobiti ime Svitak Hrama - podui spis koji detaljno opisuje izgradnju idealnog Jerusalimskog hrama i za koji se, kao to emo videti u VI poglavlju, ak smatra da predstavlja dotad izgubljeni dodatak Petoknjija. Iako se ovaj svitak oigledno otetio dok je bio u Kandovim rukama, ipak je bio relativno dobro ouvan, pa ga je na kraju sam Jadin preveo i objavio. Opte je prihvaeno da je taj svitak prvobitno bio pronaen u Peini 11. Pitanje da li je Kando posedovao jo neto od grae iz ove peine i da li je znao neto o njoj, ostaje nejasno, mada je bilo svakakvih glasina. II poglavlje PRIA O OBJAVLJIVANJU SVITAKA Poto smo videli kako su svici sa Mrtvog mora otkriveni, sada emo se pozabaviti jo kontroverznijom priom o tome kako su oni pripremani za tampu i objavljivani. Sve je ilo dobro tih nekoliko godina nakon otkria prvih svitaka. U to vreme, izgleda da niko nije shvatao da su sedam svitaka pronaenih u Peini 1 samo vrh jednog ledenog brega. Tri svitka koje je Sukenik nabavio 1947. g. pripremljeni su za tampu i objavljeni relativno brzo, dok je Amerika kola za orijentalna istraivanja (ASOR) godine 1950. objavila fotografije i prepise Isaijinog svitka A i Peer Avakuma, a godinu dana posle toga i Pravilnika Zajednitva. Sve u svemu, nain na koji su te rane publikacije objavljene nije davao nikakav povod za uznemirenje meu naunicima, dok iroka publika uglavnom nije ni znala da se neto znaajno pojavilo u Judejskoj pustinji. Samo hrianski naunici Izvorite potencijalnog izdavakog i istraivakog skandala nalazilo se u samom sastavu tima koji je oformio jordanski Odsek za starine. Godine 1952. direktor odeljenja, Derald Lankaster Harding, naimenovao je Rolana de Voa za glavnog urednika planiranog izdavakog procesa, koji e biti dotiran od strane Palestinskog arheolokog muzeja (PAM; sada Rokfelerov muzej). Sam Don D. Rokfeler je velikoduno obezbedio znatnu

sumu novca za pokrivanje trokova strunjaka koji e raditi na svicima u Jerusalimu, njihovog osoblja, kao i trokova za fotografisanje i zatitu fragmenata - oekivalo se da e taj proces trajati est godina. Kao to je ranije pomenuto, muzej je takoe obezbedio fondove za kupovinu fragmenata rukopisa koji su dospeli u ruke beduinskim lovcima na novac. Cilj je bio da se omogui da izdavaka kua Oxford University Press tampa verzije ovih fragmenata sa dodatnim prevodima i komentarima, pod naslovom Otkria u Judejskoj pustinji. Tokom nekoliko prvih meseci De Vo je poverio razne delove grae Pjeru Benoi (Pierre Benoit), Juzefu Miliku (Jozef Milik) i Morisu Bejeu (Maurice Baillet), svojim kolegama iz Biblijske kole u istonom Jerusalimu. Teoretiari zavere pourili su da istaknu, gotovo klevetniki, da su sva etiri naunika katoliki svetenici, pa se zbog toga od njih ne moe oekivati da da e objektivno pristupiti bilo emu protivurenom kada je u pitanju poreklo hrianstva. Bilo kako bilo, poljski strunjak Milik izgleda da je bio najvredniji, i njegov krajnji rezultat se i dan-danas veoma uvaava. Upravo je on bio taj koji e kasnije zapoeti izuzetno teak posao klasifikovanja fragmenata iz Peine 4, kao i posao oko pripreme za objavljivanje nebiblijskih elemenata iz Peine 1. Napori francuskog strunjaka Bejea na kraju su se sveli na poslove oko pripreme za tampu mnogih fragmenata iz Peina 2 i 3 i 6-10, kao i poznatog Ratnog svitka. Meutim, zbog otkria Peine 4 i stalnog priliva ogromne koliine fragmenata naenih u toj peini, u prolee 1953. g. De Vo je organizovao jedan meunarodni tim. Taj tim je bio sastavljen od izabrane grupe poznatih strunjaka koji su svi, izuzev Milika i Bejea, bili angaovani iz raznih arheolokih misija aktivnih u istonom Jerusalimu. Grupa je u poetku imala i est dodatnih lanova, mahom relativno mladih i neiskusnih. Uprkos cininim primedbama od onih koji su celu stvar videli kao masku za manipulacije od strane Vatikana, religiozna pripadnost ove grupe bila je srazmerna: etiri katolika i etiri protestanta. Novi lanovi bili su Amerikanac Frenk Mur Kros Mlai (Frank Moore Cross Jnr) za koga se kasnije ispostavilo da e biti zasluan za objavljivanje mnogih biblijskih tekstova iz svitaka; ekscentrini Englez Don Alegro (John Allegro), koji je pripremio za objavljivanje jedan izbor parabiblijskih spisa i komentara; Amerikanac Don Stragnel (John Strugnell), koji e kasnije prei u katolianstvo i koji je radio na nebiblijskim tekstovima i raznim liturgijskim spisima; otac Patrik Sken (Patrick Skehan), Amerikanac koji je radio na delovima biblijskih tekstova i na jednom grkom spisu; i otac an Starski (Jean Starcky), Amerikanac koji se bio specijalizovao za nebiblijske tekstove na aramejskom. Bio je tu i jedan Nemac, Klaus Kunciger (Claus Hunzinger), ali je on ubrzo podneo ostavku. Niko iz tog tima nije bio ni Jevrejin, a kamoli Izraelac. Poto je sva kumranska graa bila poreklom jevrejska, ovo je bilo veoma udno ak i ako odbacimo teoriju o vatikanskoj zaveri, sve dok sa aljenjem ne shvatimo da su mnogi iz te grupe bili poznati po tome to su bili veoma antisemitski, ili pak proarapski nastrojeni. Mada su i neki jevrejski naunici kasnije marginalno ukljuivani u istraivaki posao, skandalozno je i to to oni nisu mogli da se direktno prikljue projektu sve do godine 1990. Nestrunost i nemarnost tavie, gledajui unazad, moemo da vidimo da je bilo i nekoliko drugih dovoljno jakih razloga za zabrinutost. Izgleda da De Vo nije imao velikih organizatorskih sposobnosti,

jer je oigledno da on nije uspeo da osmisli dugoronu strategiju za klasifikovanje i objavljivanje fragmenata. Najjai utisak jeste da se sve odvijalo sa idejom rada na kratke staze. Izgleda da je, sa zaista ogromnom arogancijom, De Vo verovao da e njegova mala grupa strunjaka biti u stanju da ponovo sastavi i pripremi za tampu tako veliku koliinu grae iz Peine 4 za samo deset ili dvanaest godina. to je jo gore, uslovi pod kojima su fragmenti prouavani mogu samo da se opiu kao primitivni. S obzirom na veliku starost i krtost materijala, zauujue je da nikakav ozbiljan pokuaj nije uinjen da se fragmenti konzerviraju ili zatite. Prilikom sastavljanja komadia, istraivai su koristili neprikladan materijal kao to su selotejp i samolepljive ivice od tabaka potanskih marki. Fragmenti su esto stavljani u plitke kutije, a zatim polagani na police gde su bili izloeni tetnom dejstvu bliskoistone suneve svetlosti to je dolazila kroz prozore, a to je bilo neto, uz oljice kafe i cigarete koje su istraivai nemilice konzumirali tokom beskrajnih zamornih asova identifikacije i slaganja fragmenata, od ega se konzervatorima die kosa na glavi. Mada su nainjene kvalitetne fotografije fragmenata, esto uz pomo infracrvene svetlosti da bi se otkrila slova na zatamnjenim pariima pergamenata, nema sumnje da su neki lanovi istraivakog tima ak i uljem od karanfilia premazivali neitke fragmente svitaka da bi slova postala malo vidljivija! Pored tete koja je moda uinjena usled ovakvog naina rada, ima i neto jo gore. Tokom Suecke krize 1956. g. strahovalo se za sigurnost fragmenata iz Peine 4. Zato su oni prebaeni iz istonog Jerusalima u trezore Turske banke, u jordanskoj prestonici Aman. Kada su nakon godinu dana bili vraeni, ustanovljeno je da je dolo do znaajnog oteenja, verovatno zbog neprikladnih uslova skladitenja - mnogi od fragmenata su imali tragove bui. Pa ipak, uprkos povremenim unutranjim trvenjima i neslaganjima izmeu pojedinih lanova tima, pogotovu od strane Dona Alegra koji je na kraju zapoeo lini obraun sa ostatkom tima i, uopte, sa hrianstvom, grupa je, uz pomo Rokfelerovog fonda, tokom pedesetih i ezdesetih godina, relativno efikasno radila. Kako je vreme prolazilo, neki od prvobitnih lanova su naputali tim, a drugi strunjaci su bili pozivani da mu se pridrue. Najistaknutiji od njih bio je doajen kumranskih studija, Amerikanac Dej Ficmajer (J. Fitzmyer), koji je godine 1957. poeo da radi na registru rei iz svih rukopisa iz peina 2-10, a to e 1991. g. konano odigrati vanu, iako nenamernu ulogu u razbijanju monopola za studije svitaka, koji je stvoren tokom decenija. Kasnih pedesetih godina i enigmatski Bakarni svitak je konano otvoren u Velikoj Britaniji, na Manesterskom institutu za tehnologiju, pomou specijalnog cirkulara koji je za specijalno za tu priliku konstruisao profesor Rajt-Bejker (Wright-Baker). Meutim, tokom kasnih ezdesetih godina, posao se odvijao brzinom pua. Do godine 1967. objavljeno je samo pet tomova Otkria u Judejskoj pustinji. Rad na svicima tokom narednih dvadeset godina neprekidno je naruavan velikom haotinou i stalnim odlaganjima - nakon 1967. g. samo e se jo etiri toma pojaviti sve do 1990. g. Kultura tajanstvenosti Oekivalo se da e estodnevni rat 1967. g., koji se zavrio izraelskom okupacijom istonog Jerusalima i Zapadne obale, ipak promeniti situaciju, jer je sada sva graa, sa izuzetkom Bakarnog svitka i nekoliko manjih fragmenata sa izlobe u Amanu, bila u

posedu Izraelaca. Pa ipak, veoma je neobino to to su Izraelci De Vou i celom njegovom nejevrejskom timu ostavili potpunu kontrolu nad velikim brojem fragmenata iz Peine 4 koji jo nisu bili objavljeni. Neznatna koliina grae iz Peine 11 je dodeljena nekolicini holandskih i amerikih strunjaka, s ciljem da oni urade pripremu materijala za tampu i eventualno ga objave. Meutim, od tada, pa sve do svoje smrti 1971. g. izgleda da je De Vo bio potpuno prestao sa radom, moda i iz razumljivih razloga zbog svoje antipatije prema izraelskoj dravi. Naredne godine, De Voovo mesto glavnog urednika je preuzeo njegov stari prijatelj Pjer Benoa, koji je bio ve u poodmaklim godinama. Tokom narednih godina mnogi od lanova prvobitnog tima su se ili penzionisali, ili otili na razne univerzitete da predaju. Otac Sken je umro 1980. g., a za njim i Starski 1986. g., a da rezultate svog rada nisu objavili. Sa neodgovarajuim vostvom, dolo je do neefikasnosti, tajanstvenosti i nepotizma. Dva starija lana, Stragnel i Kros, reili su da delove dodeljenog im materijala raspodele svojim svrenim studentima "ljubimcima" koji su bili relativno neiskusni, pod uslovom da ih oni nadziru u radu. Do tada se svaki naunik sa strane, koji je eleo pristup svicima sa Mrtvog mora, susretao sa oiglednim odbijanjem. Iako su fragmenti iz Peine 4 skoro svi bili identifikovani i klasifikovani, ne samo da su strunjaci sa strane bili spreavani da ita vide, nego su im ak i liste predmeta bile nedostupne. Takvo stanje stvari je dovelo do pojave jedne itave armije senzacionalistikih knjiga, to su tvrdile da postoje mrani razlozi za takvu tajanstvenost. Kao to je ve pomenuto, teoretiari zavere se nisu mnogo dvoumili pre nego to su uprli prstom u Vatikan, jer su verovali da Vatikan pokuava da sprei da neto krajnje neprijatno po istoriju hrianske vere izae na videlo. Sada kada imamo pristup celokupnoj grai, ini se da je ova teza prilino nategnuta - jedini, pomalo uznemiravajui zakljuak koji moemo da donesemo jeste taj da je hrianstvo, po svom sektakom jevrejskom poreklu, ipak malo manje originalno nego to se dosad smatralo, i to e biti objanjeno u XI poglavlju. U jevrejskim rukama - ali i dalje vlada tajanstvenost Benoa je bio penzionisan 1986. g., a naredne godine je umro. Zamenio ga je Don Stragnel. Po svemu sudei, Stragnel je bio veoma talentovan naunik, ali izgleda da je on funkcionisao na potpuno drugaijem vremenskom nivou od ostatka sveta, jer za trideset tri godine nije objavio nijedan jedini tekst! A onda je, godine 1990, jednim izraelskim novinama dao onaj zloglasni intervju, tokom kojeg su njegova antijevrejska i antiizraelska oseanja postala oigledna. Moda je posle toga na njega bio vren pritisak, jer je ubrzo penzionisan zbog "zdravstvenih razloga". Sada su izraelske vlasti uradile ono to je moda trebalo da urade jo 1967. godine: ceo projekat poverili su 1991. g. sposobnom Emanuelu Tovu. Poznati profesor biblijskih studija sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, Tov, bio je prvi Jevrejin koji je bio direktno povezan sa ma kojim materijalom iz svitaka sa Mrtvog mora, izuzev onog kojeg su Sukenik i Jadin tampali godinama ranije. Gotovo istog trenutka, Tov je oformio novi meunarodni tim za pripremanje grae za tampu, koji je po svom sastavu bio mnogo ujednaeniji nego bilo koji prethodni. Ipak, ak je i Tov, na alost, nastavio staro "pravilo tajanstvenosti" koje je utemeljio De Vo, pa je on tako svima zabranio pristup tekstovima, izuzev nekolicini odabranih. To je pokazalo koliko su prazne bile prie nekih

popularnih pisaca da je Vatikan namerno sklonio od javnosti delove grae iz Peine 4, jer inae kakve bi sada imao motive jedan Jevrejin da titi hrianstvo od bilo kakvih neprijatnih otkria? Godine sopstvenog iskustva u akademskom svetu navele su me da doem do mnogo jednostavnijeg objanjenja. Naunici mogu da budu izuzetno posesivni, ili posedniki raspoloeni, kada je u pitanju "njihova" ua oblast prouavanja i obino ele svu slavu samo za sebe. Pored toga, na mnogim univerzitetskim odsecima vlada nepotizam: nova radna mesta i projekti esto se dodeljuju, usled meusobne povezanosti "starih lanova", favorizovanim strunjacima, dok su ostali iskljueni. ini mi se da tajanstvenost i odlaganje objavljivanja materijala iz svitaka sa Mrtvog mora ne predstavljaju izuzetak od ovog pravila. Svici su konano objavljeni Meutim, situacija je poela naglo da se menja poetkom devedesetih godina. Kada su iskljueni naunici shvatili da Tov namerava da nastavi sa primenom pravila tajanstvenosti, sa svih strana se otvorila barana vatra kritike. Dva mlada istraivaa, kompjuterski znalci Ben Cion Vaholder (Ben Zion Wacholder) i Martin Abeg (Martin Abegg), nainili su zadivljujui napredak rekonstrukcijom sedamnaest rukopisa iz Peine 4, na osnovu takozvanog Pripremnog azbunog sadraja koji je zapoeo Ficmajer, i koji je sastavljan decenijama, a za privatnu upotrebu ga je tampao Stragnel godine 1988. Ovi dotad neobjavljivani tekstovi prikazani su u cenjenom asopisu Biblijskog arheolokog drutva, septembra 1991. godine. Predstavnici Hantington biblioteke iz Kalifornije domogli su se jednog kompleta fotografija, pripremljenog za sluaj da se fragmenti svitaka izgube u nekoj neprilici, pa je tako ta biblioteka postala jedna od retkih institucija izvan Izraela kojoj je uspelo tako neto. Septembra 1991. g., na opte zaprepaenje, biblioteka otvara itav svoj fotografski arhiv svim kvalifikovanim naunicima. Shvativi da su sada izgubili pravu kontrolu nad fragmentima svitaka, izraelski Odsek za starine i Tovova grupa "zvaninih prireivaa" nisu imali drugog izbora osim da i sami ukinu sve zabrane pristupa sadrajima svitaka. U isto vreme, jo dva kompleta fotografija svitaka postala su dostupna javnosti - onaj koji se nalazio u Oksfordskom centru za postdiplomske hebrejske studije u Velikoj Britaniji i onaj u Centru za drevne biblijske rukopise u Klermonu, u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Ne samo da su sada fragmenti svitaka i fotografije postali dostupni svim zainteresovanim stranama, nego je i Biblijsko arheoloko drutvo u dva toma objavilo fotografsko izdanje veine kumranskih fragmenata. To izdanje sastavili su prilino osporavani kumranolozi Rober Ajzenman i Dejms Robinson, dotad iskljueni iz projekta, mada ostaje nejasno kako su uopte ova dva profesora dola do grae. I tako se, od poetka devedesetih godina, situacija u vezi sa pristupom svicima sa Mrtvog mora, na sreu, umnogome promenila, mada u nekim krugovima ima jo mnogo gorine. Ne samo da je sada sirova graa, u raznim oblicima, postala dostupna za ispitivanje svakom kompetentom strunjaku, nego su i prevodi na engleski, kao i na druge jezike, iroj italakoj publici pristupani po umerenim cenama. U isto vreme, objavljivanje narednih tomova iz serije Otkria u Judejskoj pustinji, namenjenih akademskoj publici, naglo se nastavlja sa osam novih tomova koji su se pojavili 1998. godine. Priznati naunici, kao i mlai strunjaci, koji su u vreme prelaska jednog u drugi

milenijum napisali ogroman broj studija o svim aspektima svitaka sa Mrtvog mora, gotovo da su stvorili itavu jednu novu privrednu granu. DRUGI DEO: ISTORIJSKA POZADINA III poglavlje USTANAK MAKABEJACA I VLADAVINA HAMONEJACA Skoro svi strunjaci, koji su se bavili svicima sa Mrtvog mora, slau se oko toga da su ovi dragoceni fragmenti rane jevrejske knjievnosti prepisani, ako ne i napisani, negde izmeu 170. g. pre nove ere i 68. g. nove ere, iako se i dalje nastavljaju uzavrele rasprave u vezi sa tumaenjem i poreklom svitaka. Ovo datiranje se zasniva na arheolokim i paleografskim nalazima, i o tome e kasnije u ovoj knjizi biti rei. Pre nego to se detaljno pozabavimo samim svicima, bie korisno da makar letimino sagledamo ovaj tragini period jevrejske istorije poznat po raznim imenima, kao to su meuzavetni period, postegzodusni period, i period Drugog hrama. Drugim reima, poto su svici proizvod jednog izuzetno burnog istorijskog perioda, moe se slobodno pretpostaviti da su dogaaji, koji su se odigrali za to vreme, sigurno imali veliki uticaj na sadraj svitaka i da su, zapravo, inspirisali pisce da napiu to to su napisali. Poraz i vavilonsko progonstvo Kao i toliki drugi mali narodi, i Izrailjsko carstvo esto je bilo izloeno na milosti i nemilosti monijih i brojnijih suseda. U vekovima koji su nastupili posle slavnih Solomonovih podviga, odvijala se duga borba Jevreja koja je za cilj imala ouvanje sopstvenog jedinstvenog identiteta i nezavisnost od strane dominacije. Do godine 928. pre nove ere, ujedinjeno Izrailjsko carstvo se podelilo na dva dela: na ostatak samog Izrailjskog carstva, sa centrom u Samariji, i na novo carstvo, Judeju. Dvesta godina kasnije, 722. g. pre nove ere, Izrailjsko carstvo porazili su ratoborni Asirci iz Mesopotamije, i posle masovnih deportacija i pokolja zemlja je ostala gotovo pusta. Iako je Judeja u meuvremenu postala vazalna asirska drava, i ona je na kraju pala kao rtva osvajaa sa Istoka, Vavilonjana, godine 587. pre nove ere. Tom prilikom ne samo da je Jerusalim opustoen, nego je i Solomonov hram bio razoren. Na hiljade ljudi odvedeno je iz Judeje u Vaviloniju, gde su ostali u progonstvu vie od pedeset godina. Onda se iznenada, to je vrlo tipino za deavanja u tom podruju, itava situacija promenila: veliki deo te oblasti, ukljuujui Judeju i Vaviloniju, osvojio je 539. g. pre nove ere velikoduni persijski car Kir Veliki, koji je ubrzo posle toga jevrejskim izgnanicima dozvolio da se vrate kui. Povratak iz progonstva Nema sumnje da ove godine nisu bile ba najsrenije vreme za mnoge Jevreje, kao to moemo da prosudimo po potresnim reima iz Psalma 137, ali ivot u Vavilonu verovatno nije bio previe teak, jer se povratak iz progonstva odigravao u talasima

tokom nekoliko stotina godina. Mnogi Jevreji bili su izloeni stranim religioznim idejama, pod uticajem svojih bivih vavilonskih osvajaa i onih koji su praktikovali sofisticiranu zoroastrejsku religiju, pa su mnoge tako usvojene ideje kasnije imale veliki uticaj na jevrejsku religioznu misao. Ovaj strani uticaj je posebno primetan kod lanova raznih jevrejskih sekti koje su se razvile tokom narednih vekova, sve do vremena svitaka sa Mrtvog mora. Meutim, kada su se Jevreji vratili u Judeju, Persijanci su se pokazali kao dobroudni vladari, pa su im dali mnoga graanska prava i verske slobode. Do 516. g. pre nove ere, na primer, Jerusalimski hram je bio ponovo izgraen i osvetan, i to uglavnom o persijskom troku, to je dovelo do tzv. perioda Drugog hrama koji e biti centar nae panje u preostalom delu ovog poglavlja. Prorok Jezdra (Ezra) je poveo jo jedan talas izbeglica iz Vavilona oko 458. g. pre nove ere, a smatra se da je bio ukljuen i u izuzetno vaan posao oko pripreme i kanonizovanja onih pet knjiga, ponekad nazivanih Petoknjije, koje sainjavaju Toru, i koje od tada predstavljaju temelj jevrejskog ivota. Mada izgleda da je Jezdra usvojio veoma pomirljiv stav prema onim Jevrejima koji su tokom perioda progonstva ostali u Judeji, prorok Nemija, koji je bio aktivan nekoliko decenija kasnije, bio je daleko manje tolerantan prema njihovim verskim i moralnim nazorima. On je uveo mnoge verske reforme sa ciljem da oisti zemlju od polupagana Jevreja, a takoe je i svom snagom prionuo na posao jaanja odbrambene moi Jerusalima, zapoinjanjem serije graevinskih projekata, koji su ukljuivali i obnovu velikih gradskih zidina. Autonomija Judeje Iako su nominalno bili pod persijskom vlau, stanovnicima Judeje je, bez obzira na to, bilo dozvoljeno da se organizuju kao posebna verska i politika zajednica. Ono to je za nau priu veoma vano, jeste to da je ba u tom periodu dananje nasledno zvanje prvosvetenika poinjalo da dobija svoj izuzetni znaaj: sva unutranja vlast u Judeji je bila skoncentrisana u rukama ove linosti, koja ne samo da je bila doivotni vrhovni voa u verskim pitanjima, nego je i de facto bila doivotni dravni poglavar. Ova situacija se nastavila ak i kada je dolo do promene vlasti, poto je Persijska carevina bila poraena pod naletima armija Aleksandra Velikog. Pod grkim osvajaima je politika autonomija stanovnika male drave Judeje, kako je zemlja tada nazvana, postala jo vea, ali su njihova jevrejska braa u drugim podrujima, koja su nekad bila deo starog Izrailjskog carstva, sada tamo bili u manjini, i nisu bili u tolikoj milosti. Mada su se u mnogo emu razlikovali, persijski, a sada i grki upravitelji Judeje, imali su jednu zajedniku crtu: viziju ogromne carevine koja bi se odravala uz pomo jedinstva jezika, obiaja i kulture. Dok je Aleksandar napredovao preko Srednjeg istoka na svom putu ka granicama Indije, za njim su stizali karavani doseljenika koji su osnivali i gradili mnoge gradove, s ciljem ostvarivanja upravo ovih helenistikih ideala. Nakon Aleksandrove iznenadne smrti 323. g. pre nove ere, teritorija koju je on osvojio biva rascepkana posle kratke, ali krvave borbe meu njegovim vodeim generalima, na nekoliko manjih kraljevstva. Bliski istok je podeljen na dva dela: Egipat i okolna podruja pripala su dinastiji Ptolomeja, dok je Sirija sa delovima Turske i Persije pripala dinastiji Seleukida. Oko uprave nad Judejom, koja se nalazila u nepovoljnom

poloaju izmeu ova dva mona bloka, kao to se i oekivalo, vodila se ogorena borba. U poetku, Judeja je bila pod blagom vlau Egipana koji su Jevrejima dozvolili znatan stepen verskih sloboda; ali, agresivni pohodi istonih Seleukida na kraju su otrgli Judeju iz ruku dinastije Ptolomeja i tokovi jevrejske pobune polako su poeli da se pokreu. Ali tokom celog ovog perioda, i Ptolomeji i Seleukidi snano su podsticali Aleksandrovu viziju helenistikog sveta. Proces je bio toliko uspean da je u vreme ustanka Makabejaca, koji je zapoet 168. g. pre nove ere, najvei deo Srednjeg istoka bio potpuno helenizovan, pogotovo plemstvo i ambiciozna srednja klasa. I Judeja, uprkos svom jedinstvenom verskom i socijalnom statusu u tom podruju, nije bila izuzetak. Moe se rei da je izvestan stepen helenistikog uticaja bio neizbean, jer je veliki deo trgovine sa susednim zemljama obavljan na grkom jeziku - bez izvesnog poznavanja jezika ekonomski opstanak bio bi teak - a sa jezikom su dolazili kultura i obiaji. Da seleukidski vladar Antioh IV Epifan nije bio toliko bezoseajan, vrlo je verovatno da bi Judeja potpuno izgubila svoj jevrejski identitet, a svetska istorija pola sasvim drugaijim putem. Mada je veliki deo jevrejske vie klase u Judeji bio za saradnju sa onima koji su helenizaciju nametali ubrzanim tempom, pod vostvom ovog vladara dolo je do velikih tenzija meu liberalnijim Jevrejima koji su bili za helenizaciju, i hasida, grupe religioznih, konzervativnih Jevreja koje su obini ljudi veoma uvaavali. Ove tenzije uskoro e eruptivno izbiti u jedinstvenom verskom ratu. Prvo podmiivanja... Seleukidski vladar Antioh IV Epifan je bio kontradiktorna linost: veliki despot, okrutan i nepredvidljiv, koji je u isto vreme imao izlive krajnje velikodunosti, kao i sklonost da se drui sa obinim ljudima. Kada je on doao na presto 175. g. pre nove ere na poloaju prvosvetenika Hrama se nalazio poboni Onija III. Onija, koji je bio konzervativac, imao je mlaeg brata koji je, budui prohelenistiki nastrojen, vie voleo da ga zovu Jazon nego po njegovom jevrejskom imenu Joua, ili Isus. Iako je status prvosvetenika bio doivotan, to je zasnovano na starom obiaju jo od vremena Nemije, Jazon je arko eleo da postane prvosvetenik, pa je Antiohu, u zamenu za podrku, obeao veliku sumu novca, kao i to da e uestvovati u Antiohovom projektu helenizacije zemlje. Onija je ubrzo svrgnut sa poloaja prvosvetenika i poslat u progonstvo u Egipat, a Jazon je, kao to je i sam oekivao, zauzeo njegovo mesto. Proces helenizacije je poeo da se ubrzava, mada u poetku nije dolazilo do meanja sa jevrejskom verom. Pa ipak, tokom perioda kada je Jazon bio prvosvetenik, na samo dobaaj kamena od granica Hrama sagraeno je vebalite u grkom stilu, gde su mukarci, po grkom obiaju, vebali bez ikakve odee. Ovo pokazivanje nagih tela bilo je sramno za konzervativne Jevreje, mada se prialo da su mnogi svetenici u Hramu tokom svetih dunosti pravili pauze i s panjom posmatrali gole mladie dok vebaju. (Mada na Bliskom istoku obrezivanje nije bilo specifino jevrejski obiaj, Grcima je ono bilo strano. Mnogi helenizovani Jevreji su zato bili posramljeni pokazivanjem svojih obrezanih genitalija, to je mnoge od njih nagnalo da pokuaju da vetaki "koriguju" oiljke - postupak koji je, pre izuma anestezije i plastine hirurgije, bio bolan i opasan.) A zatim ubistva, pokolji i vladavina terora

Posle nekoliko godina, Jazona je smenio Menelaj koji je takoe podmitio Antioha Epifana da bi mu ovaj dao podrku. Po jevrejskom verskom zakonu, poloaj prvosvetenika mogao je da dobije samo neko ko vodi direktno poreklo od rodozaetnika Arona iz plemena Levi, jo iz Mojsijevog vremena; Menelaj je, meutim, bio iz plemena Benjamina. U oima konzervativnih pobonih Jevreja situacija je bila skandalozna, ali stvari e uskoro postati jo gore. Radei slono sa svojim pokroviteljem Antiohom, Menelaj je 171. g. pre nove ere naredio da Onija III ubiju. U meuvremenu, zbaeni Jazon se nije mirio sa situacijom. Dok je Antioh bio u ratu u Egiptu, Jazon je godine 170. pre nove ere krenuo na Jerusalim i na prepad ga zauzeo. Strepei za svoj ivot, Menelaj se brzo sklonio u tvravu. Antioh je bio van sebe od besa, jer je Jazonovu akciju verovatno shvatio kao direktan izazov svojoj vlasti i lino je poveo pohod na Jerusalim. Dolo je do krvoprolia, a zatim je Antioh, uz pomo pokornog Menelaja, opljakao ogromno blago iz Hrama. Naredne godine je Antioh ponovo krenuo u pohod protiv Egipta koji je bio pod dinastijom Ptolomeja, ali su mu raune pomrsili oprezni Rimljani koji su, po svoj prilici, bili zabrinuti zbog mogunosti da im se poremeti isporuka itarica iz Egipta, kao i zbog rastue snage Seleukidske carevine. Naredili su Antiohu da Egipat ostavi na miru, ili da snosi posledice. Kako to siledije obino i rade, on je svoj bes iskalio na nesrenim stanovnicima Judeje. Antioh je sada odluio da jo okrutnije sprovede svoj plan helenizacije tog podruja. Na njegovu zapovest zapoeli su pokolji, pljake i razaranja Jerusalima, kao i ostatka zemlje. Svi oni koji su odbili da sarauju, likvidirani su - mukarci su pobijeni, ene i deca prodati u roblje. Gradske zidine koje je ponovo izgradio Nemija su unitene, mada je tvrava u starom Davidovom gradu ojaana i tu su bile stacionirane seleukidske trupe. Gnuanje nad oajem Situacija se i dalje pogoravala. Antioh je prvo naredio da se ukine kult Hrama i zabranio da se Zakon izvrava. Trebalo je da ih zamene paganski kultovi i svi jevrejski obiaji su zabranjeni, pogotovo abat i obrezivanje, pod pretnjom smrtne kazne. Najvea uvreda za Jevreje odigrala se krajem 167. g. pre nove ere kada je u Hramu, na vrhu velikog oltara za prinoenje rtava, podignut paganski oltar, a onda su tu Zevsu prinoene rtve, verovatno svinje, koje su Jevreji smatrali za "neiste" ivotinje. Tada nastaje ono poznato "gnuanje nad oajem", koje e postati lozinka za otpor tokom narednih godina. Nareeno je ne samo u Jerusalimu, nego i u svim judejskim gradovima da se paganske rtve prinose bogovima, a samo posedovanje Tore bilo je kanjivo smru. Tokom ove vladavine terora, mnogi Jevreji su sa velikom hrabrou pruali otpor i ostajali verni svojoj veri i izvravanju dunosti. Meutim, ovi hrabri inovi pasivnog otpora nisu mogli dugo da traju, i da nije bilo delovanja jednog skromnog svetenika i njegovih sinova u gradiu Modinu, judaizam bi bez traga nestao iz zemlje u kojoj je ponikao. Poetak Makabejskog ustanka

Jednog dana 168. g. pre nove ere barjak otvorene pobune je podignut. Kada je izvesni Antiohov inovnik naredio Matatiji, pobonom sveteniku iz Modiina u blizini Jerusalima, da prinese pagansku rtvu, ovaj je odbio da izvri nareenje i pritom je ubio inovnika. Matatija i njegovih pet sinova, Johanan, imon, Eleazar, Juda i Jonatis, zatim su unitili oltar i pobegli u planine. Tamo im se pridruio jedan broj istomiljenika, ali su mnogi od njih pobijeni od strane kaznenog odreda sirijskih vojnika iz Jerusalima, jer su toliko potovali zakone Tore da nisu pruili otpor kada su napadnuti na abat. Sudbina ovih pobonih muenika ojaala je Matatijinu reenost da se odupre Seleukidima i njihovim saradnicima - pa ak i ako je to znailo da e se boriti subotom, ako bude neophodno. Matatiji su se pridrulili mnogi savesni pripadnici sekte hasida "bogougodnih" - koji su dotad strpljivo podnosili situaciju, plaajui ne malu cenu zbog toga. Matatijina grupa je poela da putuje kroz Judeju i da se suprotstavlja Antiohovoj nametnutoj helenizaciji. Ruili su paganske oltare, ubijali Jevreje otpadnike, obrezivali decu i, jednom reju, pozivali na otvorenu pobunu protiv Seleukida. Juda Makabejac i borba protiv Seleukida Posle Matatijine smrti 165. g. pre nove ere, nasledila su ga dvojica od njegovih sinova: imon je postao savetnik za verska pitanja, a Juda vojni zapovednik. Na taj nain Juda je postao voa pokreta otpora i uzeo je ratno ime "Makabejac", za koje mnogi misle da znai "eki" ili "kladivo", moda u smislu da je on ratnik koji udara jako i brzo. Za njega je reeno: "U svojim delima bio je kao lav, i kao lavlje mladune rikao je napadajui svoj plen". Akcije Jude i njegove male grupe pobunjenika u poetku nisu bile spreavane, ali je onda Antioh odluio da preduzme mnogo stroije mere i da poalje veliku vojsku na Judeju. Meutim, Juda se bacio na posao. U Mispi je prikupio sve svoje snage, od kojih je do tada ve bio napravio dobro organizovanu vojsku. Nakon to su se, uz molitvu i post, bili pripremili za bitku, sukobili su se sa sirijskom vojskom u Emausu. Uprkos svim oekivanjima, Jevreji su pobedili zahvaljujui vetoj upotrebi taktike. Ali, Antioh, koji nikad nije priznavao poraz, poslao je 164. g. pre nove ere jo jednu vojsku iz Idumeje; Judine armije su jo jednom, kod Vet-Cura nadomak Jerusalima, pobedile superiorne seleukidske snage. Ubrzo posle toga, Antioh je umro u toku jednog pohoda na istok, pa je izmeu Seleukida i Jude Makabejca potpisano nesigurno primirje. Iskoristivi ovo zatije u borbi, 164. g. pre n. e. Juda preuzima Jerusalim iz ruku simpatizera Seleukida - mada je grad i dalje ostao podeljen jer su seleukidske trupe ostale u tvravi, a prvosvetenik, uzurpator Menelaj, bio je na slobodi. Ipak, Juda je uspeo da oisti Hram i ponovo ga osveta. Stari oskrnavljeni oltar je sruen, a novi je zatim sagraen i donete su nove relikvije. Da li namerno ili sasvim sluajno, ponovno osveenje Hrama se odigralo na isti datum na koji je, tri godine ranije, Antioh oskrnavio oltar prinoenjem paganskih rtava. Ovi dogaaji oznaili su kraj prve faze ustanka Makabejaca. ivot u Judeji se na neko vreme normalizovao: Seleukidi su bili zauzeti na drugoj strani, to je Judi omoguilo da uvrsti vlast u zemlji. Do kraja ovog perioda on je jo bolje utvrdio Hram na brdu, kao i nekoliko drugih mesta u Judeji. Ako je naseobina u Hirbet Kumranu bila, kao to neki misle, vojno utvrenje, moe se pretpostaviti da je ona bila ponovo izgraena i utvrena u njegovo vreme. Pored toga, Juda je preduzeo nekoliko prepada na

susedne teritorije da bi zatitio jevrejske manjine koje su tamo ivele, a esto ih je i vodio natrag u Judeju da se tamo ponovo nasele. U meuvremenu, u Siriji, naslednik trona Antioh V Eupator jo uvek nije bio punoletan, pa se general po imenu Lisija ustoliio kao de facto vladar. Uzevi sada u obzir pozive za pomo opsednutih trupa iz jerusalimske tvrave, on je podigao veliku vojsku i poveo je u bitku protiv jevrejske armije; bitka se odigrala kod Vet-Zaharije, u blizini Jerusalima. Iako su se borile sa velikom hrabrou, jevrejske snage su bile potuene do nogu i inilo se da je neizbean potpuni preokret. Ali, sudbina se tada umeala: Lisija je, zbog domaih problema, hitno pozvan nazad u Siriju, pa mu je bilo dobro dolo da sklopi mir, koji je za Jevreje bio povoljan. Jevrejima je najvanije bilo to to im je konano dozvoljeno da svoju veru ispovedaju onako kako su eleli. Iako e se sukob sa Seleukidima razvlaiti decenijama, ovaj ustupak nee biti opozvan ni od jednog od kasnijih seleukidskih careva, koji e i dalje biti nominalni upravitelji Judeje. Sada se, meutim, otvorio novi front: meu samim Jevrejima dolo je do bratoubilakog rata izmeu nacionalno orijentisanih pristalica Makabejaca, i helenista. Juda Makabejac protiv prohelenistikih Jevreja Juda Makabejac je sa uticajnih poloaja uklonio sve prohelenistiki nastrojene Jevreje. Ali, oni su i dalje udeli da po svaku cenu ponovo preuzmu vlast. Uskoro su dobili i priliku za to. Novi vladar, Demetrije I Soter, doao je na seleukidski presto 162. g. pre nove ere. Njega su jedno vreme drali kao taoca u Rimu da bi imali uticaj na njegovog ujaka, Antioha IV Epifana, ali je on uspeo da pobegne. Vrativi se u Siriju, polo mu je za rukom da na brzinu okupi dovoljno pristalica i preuzme vlast, pa je pogubio i Antioha Eupatora i Lisiju. Voa prohelenistike frakcije Jevreja, svetenik po imenu Alkim, naravno da je odmah iskoristio priliku da kod Demetrija estoko optui Judu Makabejca da je zlostavljao proheleniste. Pokoleban Alkimovim tvrdnjama, a verovatno i potkupljen, Demetrije je naimenovao Alkima za prvosvetenika i poslao vojsku na Jerusalim. Vojska e zatim na vlast postaviti Alkima i pogubiti uzurpatora Menelaja. Nakon to je Alkim doao na vlast, protiv njega nije bilo mnogo pritubi po pitanjima vere, ak ni od pravovernih Jevreja kakvi su bili pismoznalci i hasidi. Zapravo, verovatno da su Juda Makabejac i njegovi sledbenioci bili jedini koji nisu bili zadovoljni Alkimom. Poto se seleukidska vojska vratila kui, izgleda da je vlast uticala na Alkimovu mo rasuivanja, pa je on, bez razloga naredio pogubljenje ezdesetak ljudi iz grupacije hasida, to je samo doprinelo tome da se i mnogi drugi okrenu protiv njega. Skoro odmah zatim je izbio otvoreni rat izmeu Alkima i Makabejaca. U panici, Alkim je pozvao Demetrija u pomo, pa je jedna vojska poslata u Judeju pod sirijskim generalom Nikanorom. Izgleda da je on bio prilino nesposoban zapovednik, tako da je 161. g. pre nove ere Juda Makabejac desetkovao njegovu vojsku. U cilju da obezbedi to da makabejska struja ostane za stalno na vlasti u zemlji, Juda je sada odluio da potpuno odvoji Judeju od Seleukida. Mada nije mogao da zamisli krajnje posledice ovog svog poteza, on se obratio za pomo Rimljanima koji su ve bili zabrinuti zbog moi Seleukida. Rezultat Judine poslanice u Rim bio je prijateljski sporazum, koji je obe strane obavezao na uzajamnu pomo u sluaju rata. Ali na nesreu za Judu, Demetrije je brzo poslao veliku vojsku na Jerusalim u jesen 161. g. pre nove ere, pre

nego to je rimska pomo mogla da stigne. Videvi tu ogromnu vojsku, Judini vojnici su se uspaniili i mnogi su se dali u bekstvo. Oni koji su ostali borili su se hrabro, ali su pali na bojnom polju zajedno sa samim Judom. Jonatisov uspon do vlasti Judu Makabejca su nasledila dva njegova preostala brata, imon i Jonatis, i od ove dvojice Jonatis je preuzeo vostvo nad nacionalistikim snagama. Odmah posle toga, pobednika prohelenska grupacija, sa svojim seleukidskim pokroviteljima, zahtevala je izvesnu osvetu nad nacionalno orijentisanom grupacijom. Poto su brojano bili veoma oslabili, Makabejci su iz Jerusalima i ostalih gradova pobegli u unutranjost zemlje, gde su poeli da ponovo prikupljaju ljudstvo. Neko vreme su se bavili i razbojnitvom, saekujui du puteva bogate putnike i pljakajui ih. U meuvremenu, seleukidski predstavnik Bakhid je reio da ojaa upravu nad Judejom, pa je utvrdio gradove kao to su Jerihon, Emaus, Vet-Cur i sam Jerusalim, i stacionirao trupe u njima. Pa ipak, prvosvetenik Alkim nije iveo dovoljno dugo da bi uivao u plodovima pobede. Sredinom 160. g. pre nove ere unitio je zidove unutranjeg dvora Hrama, ali je ubrzo umro od sranog udara, to su mnogi protumaili kao boansku odmazdu za njegovo neverniko delo. Ime sledeeg prvosvetenika nije poznato - ali takav poloaj teko da je ostao nezauzet, s obzirom na vitalnu ulogu koju je njen nosilac imao u jevrejskom civilnom i verskom ivotu. Nije nemogue da je taj anonimni Alkimov naslednik bio neko od sutinske vanosti za sektaku grupu, koja je bila povezana sa Kumranom i svicima, kao to emo videti u X poglavlju. Poto je izgledalo kao da se u Judeji situacija smirila, Bakhid je odluio da se vrati u Siriju. Onda je usledio period od sedam godina (160-153. g. pre nove ere) o kome se veoma malo zna. Moe se pretpostaviti, meutim, da su Makabejci pod Jonatisom sve vreme jaali. Postoje neki podaci da je tokom tog vremena Jonatis osnovao suparniku vladu u Emausu, odakle se njegov uticaj prostirao kroz celu Jedeju, poto preteno aristokratska prohelenistika struja nije imala dubokih korena u narodu. Sama Seleukidija je bila oslabljena krvavom borbom za vlast. Do tada je Jonatis postao snaga koja je morala da se uvaava, i od njega su usluge poeli da trae i suparniki pretendenti na seleukidski presto. Srea se jo jednom okrenula, pa su sada Seleukidi bili ti koji su morali da zauzmu miroljubiv stav prema Jevrejima, da bi ih drali u miru dok se ne srede stvari kod kue. Jonatis postaje prvosvetenik Jedan od rivalskih pretendenata na seleukidski presto bio je i Aleksandar Balas, koji se suprotstavio Demetriju i pokuao da preuzme vlast 152. g. pre nove ere. Poto Demetrije nije bio ba omiljen, on se oajniki trudio da od Jevreja dobije podrku u zamenu za razne povlastice, kao to je doputenje Jonatisu da zadri potpunu vojnu vlast i oslobaanje jevrejskih taoca koji su drani u Jerusalimu. Jonatisu je omogueno i da ue u Jerusalim, pa je on odmah preduzeo korake da utvrdi i grad i njegov Hram. Ne elei da Demetrije dobije podrku Jevreja, Aleksandar Balas je ponudio vie od njega i uradio ono to je, po mnogim strunjacima, bilo od izuzetne vanosti za Zajednicu sa Mrtvog mora naimenovao je Jonatisa za prvosvetenika i poslao mu vladarska znamenja. Uprkos

injenici da, po jevrejskom verskom zakonu, Jonatis nije imao prava da postane svetenik, on je ipak dao da mu se za Sukot (Praznik kolibe) napravi sveana odora, pa je tako i formalno postao poglavar jevrejskog naroda. Posledica toga je bio konani odlazak jevrejske prohelenistike struje sa vlasti. Utisak o veliini moi, koju je sada Jonatis imao u rukama, moe se stei iz injenice da je Demetije odmah pokuao da zadobije njegovu podrku time to je pokuao da nadmai mito, koji mu je ponudio Aleksandar Balas. Ali, njegovi pokuaji su bili uzaludni. Neto kasnije, 150. g. pre nove ere, Demetrije I Soter je ubijen u nekoj bici i vladar je postao Aleksandar Balas. U znak priznanja za podrku Jevreja, on je Jonatisu iskazao veliku ast. Ali, u Seleukidskoj carevini, tek je bio zapoeo dugotrajni proces cepanja drave. Aleksandar Balas je izgleda bio slab i nepopularan vladar, pa su uskoro i drugi poeli da iskazuju svoje pretenzije prema prestolu. Jonatis, koji je bio siguran na svom poloaju u Jerusalimu, neprekidno je koristio borbu za vlast u Siriji da bi ojaao poziciju Judeje i nije imao nita protiv da njegove usluge budu plaene teritorijama, koje su mu zauzvrat bile ustupane. U Seleukidiji, kao rival Aleksandru Balasu, pojavio se Demetrije II Nikator. Uprkos stalnoj podrci zahvalnog Jonatisa, Balas je poraen i pobegao je u Arabiju, gde su ga izdali i ubili. Novi vladar je, naravno, bio besan zbog Jonatisove pomoi njegovom prethodniku, ali nije mogao mnogo da uini za odmazdu, jer Seleukidija vie nije imala onoliku mo. tavie, budui slab, Demetrije je bio prinuen da i dalje, na Jonatisove zahteve, ini ustupke, kao to su pripajanja Judeji jo tri judejske oblasti june Samarije. Jonatisov pad Zamorne i dugotrajne borbe za seleukidski presto sada su ule u novu fazu, mada ovoga puta njihov ishod Jonatisu nee ii na ruku. Jedan sirijski general po imenu Trifon, obrlatio je Antioha, sina Aleksandra Balasa, i postavio ga kao takmaca Demetriju, verovatno s namerom da ga iskoristi kao piona u sopstvenom pohodu na presto. Jonatis, elei da jo vie ojaa poziciju Judeje, krenuo je u pomo Demetriju, koji je obeao da e mu zauzvrat ustupiti sporna utvrenja u Jerusalimu i ostale tvrave u Judeji. Uz pomo svog saveznika, Demetrije je uspeo da ugui pobunu u prestonici Seleukidije Antiohiji, ali je onda glupavo odbio da ispuni zadato obeanje Jonatisu. Onda je Trifon, koga je pratio Antioh, uspeo da osvoji Antiohiju, a Jonatisu je obeao sve ono to mu Demetije nije uinio. Jonatis je opet promenio stranu i zapoeo opasnu igru. Sa bratom imonom je, u ime Trifona i Antioha, pokorio razne seleukidske teritorije, ali je istovremeno, lukavo, tu stacionirao svoje trupe i ojaao svoje prisustvo u nekoliko judejskih gradova. To je zabrinulo Trifona, pa se on na kraju okrenuo protiv Jonatisa. Poto su oni ipak bili saveznici, Trifon je sa vojskom uao u Palestinu i susreo se sa Jonatisom u Skitopolisu. Obojica su iza sebe imali velike vojske. Moda je Jonatis bio previe siguran u sebe, ili je Trifon uspeo da ublai njegove sumnje, uglavnom, Trifon je uspeo da Jonatisa ubedi da raspusti vojsku. Jonatis je sa malom grupom pristalica i sa Trifonom otiao kod Ptolomeja na obalu. Tu je uhvaen, a njegovi ljudi su pobijeni. Poslednji preostao od brae Makabejaca, imon, u Jonatisovom odsustvu je preuzeo vlast u Judeji i spremio se za rat. Poto su i dalje na papiru bili saveznici, Trifon

je u Judeju stigao sa vojskom i Jonatisom kao zarobljenikom. Poslao je poruku imonu u kojoj mu je objasnio da je zarobio Jonatisa jedino zato to mu je ovaj dugovao veliku sumu novca za neke prole usluge, i da e ga rado osloboditi ako mu novac bude isplaen, a Jonatisovi sinovi poslati kao taoci. Verujui mu na re, imon je uinio sve to je od njega traeno. Ali Trifon nije oslobodio Jonatisa, ve ga je ubrzo ubio. Nezavisnost Judeje pod imonom Posle Jonatisove smrti makabejska vojska je i zvanino izabrala imona za svog vou. Svi prvobitno postavljeni verski ciljevi Makabejskog ustanka sada su bili ispunjeni, a jedino to je preostalo je bila potpuna nezavisnost od Seleukida. U meuvremenu, prevrtljivi Trifon je u Siriji otkrio karte i ubio svog mladog tienika Antioha IV. Onda se sam krunisao, ali je i nastavio da se bori protiv Demetrija. Ne iznenauje injenica da je Judeja pod imonom jo jednom promenila stranu i pristala da podri Demetrija, pod uslovom da nezavisnost Judeje bude priznata. Poto mu je pomo bila oajniki potrebna, Demetrije je prihvatio imonove zahteve: godine 142. pre nove ere i formalno je oslobodio Judeju plaanja svih dugova i ukinuo je danak. Zapravo, Demetrije je Judeji priznao punu nezavisnost i, kao to je to u Prvoj knjizi o Makabejcima reeno: "Neverniki jaram skinut je sa Izrailja". imon nije gubio vreme na uvrivanju svojih snaga u Judeji, nego je odmah svog mrtvog brata nasledio na poloaju pravosvetenika i kralja Jevreja. Poslednji znak prisustva strane vlasti u Jerusalimu nestao je sredinom 141. g. pre nove ere kada je poslednji seleukidski garnizon u Jerusalimu zarobljen. Posle toliko mnogo godina krvoprolia usledio je teko steeni period mira i napretka u Judeji, tokom kog se, navodno, imon brinuo i za materijalno i za duhovno blagostanje Judeje. Konano, krajem 140. g. pre nove ere, u znak priznanja za podvige Makabejaca, velika skuptina svetenika i naroda donela je odluku da imon i njegovi potomci treba da zauzimaju poloaje prvosvetenika, vojnog zapovednika i etnarha (vladara) Judeje "sve dok se ne pojavi istinski prorok" (Prva knjiga o Makabejcima, 14:41). O