Tehnologija Filma - Djurdjija

Tehnologija filma 25.9.2009.

Tehnologija podrazumeva ideju, odnosno želju da se nešto napravi. Ček i na pećinskim slikama primećuje se želja čoveka da zabeleži pokret (crtanje 8 nogu, umesto 4 kod životinja). Ta težnja ogleda se i u vajarstvu antičke Grčke. Kod Egipćanja, bez obzira na to što su postojala stroga pravila o prikazivanju (npr. kontrapost ili lice, odnosno oči prikazane anfas dok je glava u profilu), prvi put vidimo težnju da se slikama ispriča priča.

Ljudsko oko ne vidi sliku u kontinuitetu, već zadrži sliku na retini neko vreme. Svetlo koje ulazi u oko formira sliku na žutoj mrlji. Ta slika ide do mozga nervnim impulsima. Ljudski mozak obrađuje sliku, osvešćuje informaciju i, budući da obavlja mnogo funkcija, on obrađuje samo deo slike. Moderna merenja pokazuju da trenirani mozak može da primi mnogo više informacija od netreniranog (primer. Mali koreanac koji igra igrice na svom kompjuteru; igra pa rastura). Takođe, danas su ljudi od rođenja bombardovani vizuelnim informacijama, koje čine ček 70 % čovekove percepcije (čovek je vizuelno biće). */ primer: Kada čovek krene da prelazi ulicu i za malo ga udari auto – većina ljudi tvrdi da su u tom trenutku videli auto kao usporeni film. To je zato što je mozak prekinuo druge akcije i obrađivanje raznih informacija i skoncentrisao se samo na opasnost. */ primer: Muva naše zamahivanje ruke u pokušaju da je udarimo, vidi kao usporen snimak. Čovek može da uhvati muvu jedino u trenutku kada ga ona ne percipira. */ primer: majstori borilačkih veština, karatisti, bokseri...

U želji da se što realnije prikaže stvarnost nastale su mnoge „igraćke“ - */ primer: zootrof ili medaljončić gde je sa jedne strane slika ptice, a sa druge slika kaveza, pa kada se medaljon zavrti stvara se iluzija da je ptica u kavezu... Cilj je bio da se od niza statičnih slika stvori ideja o kinestetičkom pokretu.

Kamera opskura ~ mračna komora. Mnogi slikari su u svom radu koristili znanja o mračnoj komori (iako je slika „bežala“ kako se Sunce pomera). Danas mnogi slikari hiper-realisti projektuju fotografiju na platno, pa onda slikaju po tom platnu (npr. Tapi).

Sa razvojem sočiva i optike razvijala se i kamera opskura. Probali su razne varijante pokušavajući sliku da projektuju na stolu, da slikari na bi morali da jure Sunce. Odatle je nastala i želja da se slika zadrži.

Nijeps (Dagerov prijatelj) je uspeo da zadrži sliku na srebro nitratu, ali ne trajno, jer se hemijski proces posle nekog vremena nastavljao i uništavao fotografiju. Dager je bio prvi koji je uspeo da napravi prvu (trajnu) fotografiju – u pitanju je bio pejzaž, a fotografija nastala tim hemijskim procesom nazvana je dagerotipija. Proces eksponovanja je bio jako komplikovan. Fotografi su terali ljude da se ne pomeraju po 15 minuta da bi fotografija bila oštra. U suprotnom bila bi u „motion blur“-u.

Fotografija je bila prva koja je uspela, u narodu, da dočara dokumentarnost. Ljudi su verovali da je ono što vide na fotografiji istinito i stvarno. Ta činjenica je jako bitna za razvoj koncepta filma. Za radove pre toga (portreti, pejzaži) ljudi su uvek smatrali da je autor nešto izbacio/ubacio. Danas su fotografije, pogotovu u oblasti advertajzinga izmenjene, ulepšane, fotošopirane.

U lutkarskim pozorištima, posebno u „teatrima senki“ Dalekog Istoka, u igri svetlosti i senki, vidi se potreba da se ispriča priča. Kasnije se pojavljuje strip, takođe kao težnja da se pripoveda u slikama.

Kodak je bio prvi koji je na celuloidnu traku stavio emulziju da bi traka mogla da se savija.

1

Jedan grof se kladio sa prijateljem da u jednom momentu kada konj galopira nijednu nogom ne dodiruje tlo. Dao je Mejbridžu zadatak da to dokaže. Mejbridž je sa nekoliko aparata snimio konja kako galopira. Konj je u trku okidao aparate i on je dobio fotografiju na kojoj konj zaista ne dodiruje tlo. To je bio početak stvaranja kontinuiranog zapisa fotografijama.

„Majerova puška“ – Majer je želeo da snimi pticu u letu. Smislio je napravu koja je imala okrugli šaržer (kao neki mašin gan iz Al Kaponeovog vremena) i uz pomoć toga je snimio fotografije u kontinuitetu.

Paralelno sa Isakom Kodakom javlja se i Tomas Edison, koji je napravio fonograf (naprava koja je mogla da zabeleži zvuk, zbog čega je postao jako slavan). On je želeo da snima sliku i zvuk istovremeno. Tako je stvorio kinematoskop. To je bio jedan od onih „nikl aparata“, koji je emitovao sliku i sinhroni zvuk 10 sekundi. To je bila velika priprema za dva fotografa – braću Limijer, koji su sva prethodna znanja iz oblasti iskoristili da bi napravili aparat koji može da projektuje. Iskonska težnja čoveka da zabeleži stvarnost, za koju veruje da je istinita, je glavni razlog zbog kog su projekcije braće Limijer doživele uspeh i zašto je film postao najisplativija i najuticajnija umetnost. Težnja za očuvanjem pokreta, za prikazivanjem realističnog i težnja za pričanjem price dovode do nastanka filma. KINEMATOGRAF


Dikson, Edisonov asistent, napravio je nepokretnu kameru (150 funti težine) koja je radila na baterije (struju), a ne na „okreći ručicu“. Dikson je konstruisao kameru koju pokreće elektromotor (Studio „Crna Marija“). S druge strane, Limijerovi su napravili aparat koji je imao ručicu, ali je njegova prednost bila u tome što je bio mobilan, mogao se lako prenositi.

Filmska traka funkcioniše na osnovu supstance nanete na nosač. Emulzija je osetljiva na sunčevu svetlost. Kodak je izmislio plastičan celuloid, na koji se stavlja emulzija u tankom sloju. Traka se navlači uz pomoć rupica sa strane – perforacija.

Kamera opskura:Slika 1.

Postoje konkavna i konveksna sočiva. Žižna daljina predstavlja rastojanje između centra sočiva i žiže. Žiža je tačka u kojoj se prelome zraci koji paralelno ulaze u sočivo.

Slika 2.

2

- Kamera opskura zasniva se na fizičkoj osobini prelamanja svetlosti.- Ljudi su kasnije počeli da dodaju ogledala, prizme, sočiva.

žižna daljina

centar žižasočiva

Slika 3.

U kameri opskuri slika je kružna. Oblik filmske trake nastajo u želji da slika koja se snima bude pravougaona. Takođe, trebalo je staviti materijal za snimanje tamo gde je najoštrija projekcija.

Svaki fotoosetljiv materijal je osetljiv na određenu količinu svetlosti. Za to su bitne 2 stvari: otvor blende (količina svetlosti koja pada, odnosno veličina otvora kroz koji svetlost pada) i ekspozicija(dužina svetlosti koja pada, odnosno dužina eksponovanja filmske trake). Prve fotografije bile su eksponovane 15-20 min.

U početku je standard bio 16 frejmova u sekundi. Kako su ljudi okretali ručicu, broj frejmova se menjao u zavisnosti od brzine kojoj čovek okreće (prosek je bio od 12 do 20 frejmova/sec) Zbog toga filmovi tog vremena izgledaju sinkopirano. (10 frejmova u sekundi = (1/20 sec za snimanje + 1/20 sec za eksponovanje i pomeranje trake) x 10). Danas je standard 24 frejma/sec. za film. i 25 frejmova/sec, za TV.

U toku eksponovanja filmska traka ne sme da se pomera, a kada se film pomeri dotok svetlosti se mora prekinuti. (motion blur – kada se nešto dok fotografišemo jako brzo kreće, objekat će imati zamagljeni trag za sobom).

Kada se sektor kreće i prekrije film, kukice na sektoru se zakače za perforacije i povuku film, kad se film pokreće ne prolazi svetlo, a kada sektor prođe, osvetljavajuči film, film savršeno miruje. Ručno snimanje je cimalo traku i nekad je kidalo pri projekciji. Zato su promenili našniravanje trake, ostavljali bi malo lufta i koristili su veće rolne, tako da se film nije kidao i ako se cimne, pa to nije uticalo na projekciju. Ako pri projekciji vidimo 1/40 sekunde sliku i 1/40 sekunde mrak to izgleda kao treperenje. Zato su smislili „Malteški krst“.

3

Sektor – zastor koji bi se vrteo i svakih 1/40s pokrivao i otkrivao filmsku traku

Zaštićena filmska traka

Najoštriji deo

projekcijaMalteški krst – pokrivao i otkrivao traku vrteći se

Kroz objektiv svetlo ulazi kroz objektiv u kameru, prelama se i stvara latentnu filmsku sliku. Ovakav način eksponovanja podrazumeva da se u kameri eksponuje negativ. (Latentna filmska slika je ono što se eksponuje na filmu u kameri, ali je nevidljivo ljudskom oku. Zato film mora da se razvije, a nakon razvijanja da se fiksira. Kada se razvije i fiksira, dobija se negativ – ono što je svetlo, sad je tamno, i obrnuto. Da bi se video negativ, on se kopira na drugu traku – pozitiv, na kojoj se opet obrće – ono što je svetlo, opet postaje svetlo, a tamno postaje tamno). Prve kamere su radile po ovom principu, a i današnje tako rade.

Preteča animiranog filma je zooskop, igračkica za decu gde su sličice bile crtane i bojene.

„Sindrom faraona“,potreba da nečija slika bude sačuvana, odnosno beleženje radi čuvanja trenutka dovodi do razvoja filma. Sinhrono eksponovanje i pomeranje trake u aparatu dovode do nastanka filma. Nikl-odeoni – stare (prve) bioskopske sale za projekcije – dovode do smišljanja projektora koji je fiksan. Digitalna tehnologija koja predstavlja budućnost snimanja slike i zvuka, preti da uništistandardnu filmsku tehnologiju (filmske trake – Kodak, Fuji – filmske kamere – Arifleks, Paravižn)

Tehničke inovacije u kombinaciji sa šundom i kičom uvek su gurale razvoj filma (tehničke inovacije – kolor, zvuk... + šund/kič – golotinja, golotinj, golotinja – opravdano istorijom = italijanski spektakli)

Nikon i Canon su bili najpoznatiji proizvođači. Nikon je pravio bolji aparat, ali je Canon pravio za širu upotrebu. Onda je Canon kupio Nikon. Hasablat je fotoaparat velikih dimenzija švedskog proizvođača – nosili su ga na Mesec da fotografišu.

Gledaoci prvih filmova su film doživljavali kao pokretnu sliku, kao strip, bez obraćanja pažnje na priču, kadar.


Filmski formati

Filmska trake je prvenstveno napravljena u formatu 35 mm (tolika je širina trake). (Limijeri su radili s njom). To je i danas najstandardniji format. Tu traku je smislio Kodak (koji koristi anglosaksonske mere, dakle, inče – čudno je što se u svetu svuda zove „35 mm“). Postoje i 16 mm, 8 mm, super 8, 65 mm...

Širina trake određuje površinu, veličinu eksponovanog polja. Što je traka šira, slika se povećeva i po visini i po širini, pa se površina povećava 4 puta – npr. 70 mm ima 4 puta veću površinu nego 35 mm.

Formati projekcije: akademski odnos 4:3 ~ 1.37:1, za TV 1.33:1Prvi filmovi koristili su maksimalnu površinu slike, od jedne do druge perforacije.Da bi se film razvio ide u laboratoriju na „mokri proces“. Filmska traka se ušnira

u mašinu i dok prolazi kroz nju, traka prolazi kroz određene hemikalije. U mokrom procesu se traka razvija i inicira se stvaranje slike. Postoji određeni standard, odnosno ovaj proces je isti svuda u svetu – koriste se iste hemikalije, ista je temperatura, isto vreme razvijanja... (Mada nikad nije isto – svaka laboratorija je posebna i postoje mikro razlike u čistoći filma, ali ne u boji – najbolja laboratorija u Evropi je u Londonu). Nakon

4

razvijanja filmska traka se fiksira, stabilizuje se. Filmovi se čuvaju na specijalan način, ali i pored toga se dešava da i pozitiv i negativ propadaju. Crno-beli filmovi su trajniji nego filmovi u boji).

Prvi filmovi pravljeni su na jako zapaljivoj traci, koja je mogla da posluži kao eksplozivno sredstvo. Celulozna traka mogla je da se pretopi, da se npr. pretvori u đon za cipele. (Beogradska kinoteka je u 10 najboljih u svetu).

U projekciju u bioskop ide pozitiv. Zato je bilo neophodno prekopirati negativ. Traka se zalepi za traku i onda se propuste kroz kopirku (mašinu za kopiranje). Kasnije su se trake odmicale da ne bi oštetile jedna drugu. Na kraju je napravljena optička kopirka. Kada se negativ kopira na drugu traku stvara pozitiv.

Negativ jeste poluproizvod, ali je najvredniji u celom procesu. Kada se negativ prekopira na „dabl negativ“, original se više ne dira i čuva se kao svetinja.

Kada se pojavio zvuk, kadar više nije mogao biti od ivice do ivice, jer se optički zapis tona nalazio sa leve strane. Zato je slika morala da se pomeri u desno i tako de se decentrira. Zbog toga se kapija u kameri pomerala levo da bi se slika pomerila na desno. I objektiv je sad morao da baca na desno ~ sve kamere su morale da se promene.

Čovek je biokularan (ima 2 oka), što znači da vidi šire. On se evolucijom razvijao da više vidi levo-desno, nego gore-dole. Ljudima u bioskopu je bio dosadan akademski format, jer je sa strane bilo još neiskorišćenog prostora koji je čovek video. Filmadžije su tražije način da projekcija zauzme ceo čovekov pogled – zato su počeli da udaljavaju projektor. Godine 1932. akademski format je postap 1.66:1. Widescreen 1.85:1. Sinemaskop 2.50:1.

Na 35 mm traci - ostavili su istu širinu trake, ali su zbog zvučnog zapisa smanjili sliku po visini (odricali su se slike gore i dole, povećavajući crno između slečica – tajlung).

Zatim su se dosetili da sliku kompresuju po širini (i to 3 puta kompresuju). Anamorfozer je sliku kompresovao, a deanamorfozer je sliku širio u projekciji. Sinematoskop podrazumeva snimanje sa anamorfozerom.

Postoje filmske trake koje imaju perforaciju samo sa jedne strane, da bi se uštedelo mesto za slikunpr. 16 mm – mada se proizvodi i dvoperforirana i jednoperforirana.

Vistavižn – traka postavljena da prolazi kroz kameru horizontalno (kao na fotoaparatu). Zbog ovog formata su morali da rekonstruišu kameru i objektive.

Imax – 1:43:1 – najskuplji je, jer može da napravi najveću sliku, koristi se za posebna snimanja – dve imax kamere se posteve kao dva ljudska oka i snimaju istovremeno da bi se na kraju dobila 3D slika (traka 70 mm je horizontalno okrenuta i ima 15 perforacija – negativ).

Sa pojavom optičkih kopirki filmadžije su shvatile da formati pozitiva i negativa ne moraju biti isti. Tako su nastali super 8 i super 16.

5

6


„Umker proces“ – Proces laboratorijske obrade preobratnog filma (umker, riversal) kod kog se neposredno dobija pozitiv, crno-bela ili kolor slika. Stvara pozitiv sliku na istoj filmskoj traci koja se u kameri eksponirala, bez potrebe izrade pozitiv-kopije. U toku preobratnog laboratorijskog procesa, u prvoj fazi nastaje negativ slika, ali se proces ne odvija u pravcu fiksiranja negativ-slike, već u pravcu izbeljivanja, uklanjanja onih delova u emulziji koji su eksponirani (gde je došlo do zacrnjenja srebra), a zadržavanja onih delova koji nisu bili osvetljeni u toku procesa ekspozicije snimanjem kamerom.

Optička kopirka omogućavala je niz intervencija na negativu, npr. u boji – u kopirki se koriguje boja i pozitiv bolje izgleda.

Tonska pista nalazi se na pozitivu. Tonska kamera je tako nazvana zato što je tiha (ne pravi buku), a ne zato što snima ton. Na filmu se zvuk i slika snimaju sinhrono, ali ne na istom mediju (uređaju). Standard je radije bio 1.33:1 (kada nije bilo zvuka), a sada je 1.37:1 (zbog zvuka). Traka za zvuk je bila magnetna traka koja je uža od filmske (17.5 mm ili 16 mm).

Slika i zvuk sinhronizuju se u montaži. Klapa služi za sinhronizaciju. Klapa na vrhu ima šare (kod nekih su šare fluorescentne da bi se videla i u mraku). Na klapi se obeležavaju kadrovi po scenama (25. scena 1. kadar – 25.1.) ili broj kadra od početka (npr. 356). Na klapi se označava i broj dubla. Klapa se stavlja ispred kamere pre komandi (otprilike kad reditelj kaže: „tišina!“) – onda ide ton-ide-kamera-ide-akcija. Kad kamerman kaže: „Ide“, klaper govori broj scene, kadra i dubla, lupi klapu i skloni se. Nekad, zbog fizičkih uslova, nije moguće postaviti klapu ispred kamere (onda kamerman prvo snimi klapu pa vrati na objekat snimanja, pa čeka komandu reditelja).

Spajanje slike i tona se radilo u montaži i sastojalo se od fizičkog sečenja slike pozitiva i lepljenja pod presom Pikštela – mesto gde je slika lepljena u montaži. Kasnije, kada bi se radni pozitiv izmontirao, onda bi se negativ sekao po futnamberu (broj koji je poput bar koda utisnut na traku), da bi bio isti kao pozitiv. Taj negativ bi predstavljao ceo izmontiran film. On je onda išao u optičku kopirku, na korekciju boja. Od tog negativa se pravila nulta kopija. Ona se puštala u projekciji gde bi direktor fotografije određivao male korekcije. Optička kopirka mogla je da izbaci veliki broj kopija (korigovanih) - da izmeni format, da prekadrira sliku (npr. vidi se mikrofon u kadru, u kopirki se malo zumira kadar i zbog toga malo izgubi na rezoluciji)... To je omogućavalo da se slika/snima u najviše odgovarajućem formatu – što šire, bez zvuka na negativu, a da se onda naknadno u optičkoj kopirci odredi format, smanji slika itd.

Traka 35 mm standardno ilma 4 perforacije po sličici. Kada su broj perforacija sa 4 smanjili na 3 uštedeli su 33% materijala. Međutim problem sa troperforiranim filmovima nastajao je u projekciji, jer su svi projektori u bioskopima bili napravljeni za 4 perforacije. Zbog toga su film snimljen na traci sa 3 perforacije morali da prebacuju na traku sa 4 perforacije. Kasnije su traku smanjili na 2 perforacije, što je bilo jako značajno za televizijsku proizvodnju.

Ključni proces današnja postprodukcije je da se kada se napravi kopija negativa više ne prave radne kopije, već se ulazi u proces telekeniranja – proces u kom se vrši orenos materijala sa filmske trake na elektronski medij (bilo koji). Filmsku traku (uglavnom negativ, a može i pozitiv)ušniravamo na hardver koji prebacuje sliku na neki

7

čip (kartu)koja prebacuje materijal na elektronsku traku (Beta, HD, U-matic...). Ako telekeniranje vršimo za film prebacujemo na manje formate i idemo na proces offline montaže (to je svaki oblik montaže koji ne daje završni rezultat u onom mediju u kom se emituje). Za potrebe televizije se prebacuje na neki veći format npr. na Betu i počinje proces online montaže. Film se ušnira i preko optičkih uređajase dovodi do konzole. Tu se nalaze 2 monitora od kojih je jedan PAL rezolucije (pal rezolucija je rezolucija koja se koristi za brodkasting u Evropi; 720x576 – ovo je broj linija po verikali /horizontali, a ne broj piksela). Filmska traka može imati rezoluciju i po 11-12000 linija. HD rezolucija 1900x1085. NA telekinu (onoj konzoli) koja ima PAL monitor, preko interfejsa može da se radi korekcija slike (preko dugmića RED, GREEN, BLUE). Interfejs može da napravi 50 poluslika, umesto 25 slika.

Na jednoj lokaciji snimaju se sve scene koje su planirane zatu lokaciju bez obzira koje je btoj scene i gde će se scena nalaziti u filmu. Različiti objekti (lokacije) mogu zahtevati različite tipove filmske trake.

Kolor balans – osetljivost na kolor – meri se brojem asa (što je broj asa veći, veća je osetljivost filmske trake, veće zrno). Visokoosetljiva filmska traka danas je sa mnogo manjim zrnom nego pre 5 godina.

Kolor temperatura je fizička osobina koja se meri u Kalvinima (dnevna svetlost ima 5600 K). To znači znači da bi na tu temperaturu moralo da se zagreje apsolutno crno telo da bi emitovalo takvu svetlost (apsolutno crno telo je ono koje ne reflektuje boje).

Sunce šalje svetlost na Zemlju, ali ga mi ne vidimo kao usmereni snop svetlosti zbog atmosfere u kojoj se dešava difuzija svetlosti (Što bi rekao Kusta: „Velika difuza...)

Ljudsko oko koriguje viđenje nečega zbog iskustva (u zavisnosti od osvetljenja). Film, s druge strane, beleži objektivno stanje – neko svetlo će dati više žuto na filmu, neko drugo više plavo... Filmska traka za dnevno snimanje (daylight) ima oznaku D. Za enterijer se koristi traka koja je predviđena za snimanje po veštačkom svetlu.


Dve značajne odlike objektiva su: žižna daljina (određuje da li je objektiv širokougaoni, normalni ili teleobjektiv – to zavisi od odnosa žižne daljine i dijagonale filmske trake) i svetlosna jačina.

Dijagonala formata je (otprilike) ista kao format filmske trake.Normalni objektiv čini da prvi, drugi i treći plan budu u istom odnosu kao što ih ljudsko oko vidi (odnosi u prostoru snimljeni normalcem izgledaju isto kao uživo). Teleobjektiv i širokougaoni objektiv čine da se odnosi po perspektivi menjaju (vidniugao kod širokougaonog objektiva je veći, a kod telca je manji) – Nije isto kojim objektivom je snimljen npr. krupni plan – u sve tri varijante izgleda drugačije.

Faktori za oštrinu: otvor blende i vrsta objektiva koji se koristi. Kod teleobjektiva brže se gubi oštrina u dubini, nego kod širokougaonog objektiva. Blenda kontroliše količinu svetla koja će osvetliti film. Što je manji otvor dubinska oštrina će biti veća i obrnuto. To je ključni faktor pri stvaranju likovnosti. Ako je svetlost napolju jaka možemo koristiti slabo osetljivu filmsku traku i igrati se sa otvorom blende. Ako pri akom svetlu napolju koristimo visoko osetljivu traku, otvor blende bi morao biti mali,

8

zarad veće dubinske oštrine. Caka: stavljanje neutralnih filtera koji će smanjiti količinu svetla (sivi su, manje ili veće gustine; zrnatost filtera unosi neku vrstu šuma).

Specijalne kamere (filmske, ne digitalne)I) High speed kamera – specijalne kamere koje snimaju sa većim brojem sličica u

sekundi (standard je 25,75,150, a one snimaju 700, 800, 1000, 2000 frejmova u sekundi). Na sebi ima video kameru koja snima 600 frejmova/sec. To je bitno jer ove kamere snimaju na film i reditelj ne može da vidi šta je snima. Ta video kamera kompjuterski može da simulira i do 1000 frejmova/sec tako da reditelj ipak ima uvid u ono što je snimljeno. Ova filmska kamera nema drajfere, da se traka ne bi kidala. (primer: cipiripi - Kamera ima dva motora i treba joj 3 sec da postigne brzinu 1000 f/s; ARRI kamere su sporije). Za ove kamere neophodno je mnogo rasvete jer se traka kreće jako brzo i brzo se eksponuje pa svetlo ne pada dovoljno dugo.

II)Multi kamerePrimer/ „Timesculpture” – Toshiba reklama – za ovu reklamu povezali su 200

kamera, „friz” varijante se mogu raditi i fotoaparatom – „Matrix”)Postoje šift i tilt objektivi, oni su specijalni objektivi, koji liče na retro fotoaparate

sa mehom. Postoje i periskopski objektivi (kao u podmornici) – npr. Ako treba snimiti bubašvabu, kamera na kojoj je normalni objektiv ne može se spustiti skroz to poda i zato ovaj „cik-cak” objektiv koristimo tako što ćemo ga spustiti do poda, dok je kamera na visini.)


Kada materijal snimimo filskom kamerom, moramo ga telekenirati ili ariskenirati. Telekino služi da se sa filmske trake materijal prebaci u neki elektronski format, ali pri tom procesu materijal gubi na kvalitetu. Ako se koristi arisken kvalitet je isti.

RGB slika (red, green, blue – tri osnovne boje koje, po sistemu spajanja stvaraju sliku kod elektronskih uređaja npr. kompjutera). RGB sliku koristimo u medijima (ali to nije slučaj sa filmom). Svaki monitor ima određenu rezoluciju koja je fabrički određena. Što se računara tiče, postoje 2 vizuelna tipa:

1) (rasperski ?) – bit mape2) VektorskiKada se slika ubaci u kompjuter ona se skenira (svaka tačka se zasebno čita). 2 K,4 K,6 K – K znači kilo, odnosno 1000 (2K=2000 linija po horizontali ~ ako

možemo da prebrojimo 2000 linija onda je rezolucija 2K).Slika je analogna, a kada se skenira prelazi u digitalnu. Problem koji može da

nastane pri digitalizaciji – problem sempla i kvantizacije. (Svaki analogni signal je niz tačaka u kontinuitetu – u vremenu i prostoru).

9

Kamere:1) film2) electric3) multi cam

Q

t

Digitalni sistem sastavljen je od 0 i 1. Procesor razmišlja po sistemu „ima struje/nema struje“, odnosno da i ne. Budući da kompjuter govori mašinski jezik sa da i ne, svaka tačka analognog signala treba da se prevede na 0 i 1.

Pojam bita i bajta. Bit je broj koji govori da li je stanje 0 ili 1. Bajt je osmocifrena kombinacija 0 i 1 ~ 00000011 (28 – može da se iskombinuje 256 kombinacija od 00000000 do 11111111). Da bismo odredili neku tačku moramo odrediti na kom je ona mest vremenski i u kom kvalitetu. Što je vreme u kome merimo kraće, to je krivulja pravija – veća brojka u sample rate-u znači kraće vreme i precizniju meru. Pitanje kvantizacije znači kojom merom nešto merimo (nije isto da li trčanje merimo u minutama ili stotinkama; da li za veličinu papira uzimamo A4 ili milimikron) ~ važno je, dakle, u kom vremenu i kojom merom merimo.

10

0 -255 => 256 kombinacija

0 R0 G } crna0 B

255 R255 G } bela255 B

R. 167G. 25B. 37

Na formatu 1.33:1 ako imamo 2K, senzor vidi 3 000 000 tačaka.

................... 1500

2000

Svaka tačka ima određenu količinu crvene, zelene i plave boje (RGB). */ fotošop primer:

Mi na svakoj slici koju možemo ubaciti, ako dođemo na neku tačku, uvećamo je

do nivoa piksela, možemo odrediti posebnu boju koja tu tačku razlikuje od ostalih – svaka slika je niz tačaka. (24bitna slika ima po 1 bajt; true color ima preko 3 000 000 kombinacija, odnosno 3 000 000 različitih boja, koje ljusko oko ne može razlikovati – primer. R 100, G 100, B 100 i R 100, G 100, B 99). Sem 24bitne slike postoji i 32bitna slika koja sem intormacija RGB ima i informaciju o transparentnosti – svaki od piksela može, u neku ruku, biti providan. Bit mapa ne može da se uveličava do besvesti, jer dolazi do uvećanja kada se vide samo pikseli.

11

Mi, dakle, sliku koja je na filmu skeniramo i prebacujemo u digitelni format 0 i 1. (Na telekinu možemo materijal prebaciti na traku i izvesti offline montažu ili je možemo skenirati na hard disk gde se može uraditi korekcija boja.)

Ljudsko oko iznad rezolucije 2K ne vidi neku bitnu razliku.Ari skener automatski čisti nečistoće (trunčice, dlačice, šta god) sa trake pri

skeniranju. Ari masine koriste se za prinatanje filma.U procesu montiranja može se tražiti da se telekenira u HD rezoluciji. HD je

približno 2K rezolucija. Uvek je neophodno praviti kontrolne projekcije. Najbolji projektori nalaze se u laboratorijama. Za postprodukciju, kompozing i specijalne efekte, potrebno je odmah te delove filma prebaciti na 4 K ili 6 K i poslati u odeljenje sa trikovima, koje nakon urađenog trika materijal vraćaju u 2 K, da bi reditelj mogao da vidi kako taj trik izgleda. Kasnije se trik dorađuje. U montaži se radi i montaža slike i montaža dijaloga, a ako su efekti gotovi, film se lepo složi i prebaci (skenira na hard disk) u punoj rezoluciji sa negativa. (EDL list – u montaži - editing decision list). Posle montaže film ide na kinoskopiranje – sa harda se printa kopija (prva, ako su potrebna korekcije, onda se printaju nove kopije). Odatle film ide na umnožavanje i distribuciju.


Digitalne kamere

Analogno (npr. muzički zapis na ploči ili na traci). Digitalno znači neku meru pretvoriti u brojeve. Ako bismo sto merili kanapom odredili bismo istu dužinu stola i kanapa, isekli bismo kanap u dužini od ivice do ivice. Takvo merenje bilo bi analogno. Ako bismo isti taj sto premerili metrom, dobili bismo brojčanu verednost. Takvo merenje je digitalno.

Zašto se prebacuje u sistem 0 i 1? Praktični razlozi */ primer: Ako je stolar koji treba da napravi isti takav sto u Nišu, vi mu nećete poslati kanap, već mere. Slanje sa kolena na koleno može izazvati analogno stvaranje greške – greška se može multiplicirati (analogno stvaranje generacija – širenje greške). Digitalno sprečava pojavu greške.

Digitalno omogućava npr. korekciju slike uz pomoć određene matematičke operacije (kompjuter razvrstava brojeve po određenom marematičkom sistemu).

Analogni signal za sliku je bio u voltima i merio je osvetljenje. Čim se neka osvetljenost u analognom sistemu prebaci u brojčanu vrednost on se digitalizuje. Nekada su svetlomeri bili analogni (sa brojčanikom i skalom, pa strelica pokaže vrednost), danas su digitalni (izađe broj).

Čovekovo lice: analogno – napravi se gipsani odlivak, ubaci se bronza i bronzana statua bude analogna liku čoveka; digitalno – 3D skeneri svaku tačku na čovekovom licu pretvore u broj (u numeričku vrednost). Analogija je slika predmeta u objektivnoj realnosti. Digitalno je slika zabeležena u nekom trenutku pretvorena u brojeve.

Digitalne kamere imaju senzor koji vrši analogno prebacivanje te slike koja se snima i deo koji te analogne vrednosti pretvara u brojeve, dakle digitalizuje.

Modem služi za prenos podataka, odnosno za njihovo prevođenje. Da bi dva računara međusobno „komunicirala“, moraju razmenjivati informacije u 0 i 1. Računari

12

su povezani analogno kablovima i prebacuju volte mešusobno. Ti volti se u modemu opet prebacuju u 0 i 1. Čovek nije sposoban da razume digitalni sistem (0 i 1 – kao da je u Matrixu). Tako da se signal vraća u onaj signal koji je razumljiv čoveku.

Filmska kamera snima na filmsku traku analogno. (Analogno je uvek superiornije od digitalnog!)

Prednost filma nasuprot digitalnom:- kvalitet slike (filmski izgled)- zrnatost- rezolucija slike- opseg kontrasta (od najsvetlije do najtamnije tačke)- filmska tehnika stvarana je više decenija unazad (objektivi, scenska tehnika...)Prednost digitalnog u odnosu na fim:- instant rezultat (odmah se vidi šta je snimljeno)- manji troškovi (nema trake, nema razvijanja...)- kraća lakša i jeftinija postprodukcijaZa jedan minut snimljenog materijala potrebno je 11 m trake 16 mm, a 27.4 m

trake 35 mm.(Od 2002. godine svi filmovi u trci za Oskara su obrađeni digitalno, a ne za

montažnim stolom)Filmski izgled je relativan pojam; odlikuje ga dubinska oštrina (tako da nekog

možemo da prevarimo da nije snimljeno digitalno, već filmskom kamerom) i 24 p (p-progresiv slika). Digitalna kamera snima 50 sl./s, dok filmska (standard) snima 24 sl/s. (Filmska kamera nikad ne može zabeležiti izuzetno brze pokrete npr. vatru pri pucnju iz pištolja, jer ne može da uhvati momenat. S druge strane, film sa 24 sl./s ima „hipnotički efekat“ na koji su ljudi navikli i koji očekuju da vide u bioskopu – kao ljudi koji npr. vole da slušaju ploče). Zbog toga su filmadžoje napravile kameru koja snima 24 p (24 sl/s). Video kamerom je teško postići dubinsku oštrinu, odnosno neoštrinu – ono što je naglašeno da bude oštro, a ono što je manje bitno da bude malo u bluru.

Pro 35 – uređaj koji se stavi na video kameru da bi na njoj mogla da se koristi filmska optika. On ima na sebi neko mlečno staklo, a video kamera snima projekciju nastalu na tom staklu. Struktura stakla je hrapava, ali postoji deo koji se sve vreme pomera, tako da se ta grubost ne uočava, jer nikada nije na istom mestu.

Rezolucija – broj elemenata sa kojim čitamo sliku (što više elemenata opisuje sliku to je slika bolje opisana, tj. bolja). Rezolucija nekih medija:

- 350 x 240 (260 lines): Video CD- 330 x 480 (250 lines): U-matic, Betamax, VHS, Video 8- 400 x 480 (300 lines): Super Betamax, Betacam (pro)- 440 x 480 (330 lines): analog broadcast- 560 x 480 (420 lines): Laser Dise, Super VHS, Hi 8- 670 x 480 (500 lines): Enhanced Definition BetamaxDigital:- 720 x 480 (520 lines): D-VHS, DVD, mini DV, Digital 8, Digital Betacam (pro)- 720 x 480 (400 lines): Widescreen DVD (anamorphic)- 1280 x 720 (720 lines): D-VHS, HD DVD, Blu-ray, HDV (mini DV)- 1440 x 1080 (810 lines): HDV (mini DV)- 1920 x 1080 (1080 lines): D-VHS, HD DVD...

13

(Broj linija označava broj crnih i belih linija. Filmske trake imaju raspon 11-12 blendi; povećati blendu za jedan znači da je nešto duplo svetlije od prethodnog. Ranije se smatralo da digitalne kamere na mogu preći raspon od 5 blendi).

Oukli naočare – lik (vlasnik) napravio prvu digitalnu kameru – RED. Kamera RED – oznake epik i skarlet.


Da bi se olakšalo snimanje, kamera se stavlja na određena pomagala, ukoliko ne želimo da snimamo iz ruke. Najstandardnija oprema je stativ (tronožac). Da bi se kamera vezala za stativ, koriste se dodaci – ploča za koju se veže glava stativa (jako važan deo) – ona se stavlja na glavu na koju se kači kamera. Glava je kalota koja se stavlja na poluloptu, da bi se kamera pomerala i našla horizonatalu; ima libelu koja pomaže da se odredi horizontala (jer je narušavanje horizontalne ravni nešto što gledaocu prvo padne u oči – ne želimo da slika bude kriva). Nekada se na običnu glavu stavlja dač glava, koja omogućava da kamera radi pan i tilt, tj. da se pomera levo-desno/gore-dole. Dač glacva omogućava da se kamera okreće oko ose objektiva, tj. da se naginje levo-desno (da se iskosi). Glave koje se stavljaju mogu biti: frikcione, fluidne i mehaničke (Vorenove).

Da bi se izveo švenk, kamera mora da klizi, tj. da ima konstantan otpor (što se teško postiže snimanjem iz ruke). Te glave teraju da se primeni sila, tj. one imaju mogućnost da se reguliše otpor i da se kamera što manje trza (što je veća ručica, švenk je precizniji).

Mehaničke (Vorenove) glave imaju zupčanike i točkiće za pomeranje. Kamera se fluidno kreće po horizontalnoj i vertikalnoj osi; one su sjajne za male švenkove, npr. mrtve prirode. (Kod nas ne postoje kamere sa Vorenovom glavom, jer zahtevaju priličnu obuku, za izvođenje švenkova). Te glave su velikih gabarita i prilično su teške i masivne.

Vorenova glava:

Postoje i drugi elementi na koje se postavlja kamera – sir (cheese) ploča. Trouglastog je oblika i ne dozvoljava veliki nagib kamere gore- dole.

Stativi mogu biti razni u zavisnosti od visine i težine. Sva tehnika za snimanje scene naziva se scenska tehnika (grip) i u nju spadaju i tegovi, vreće sa peskom... Stativi koji nose jako teške, masivne i „glavate“ kamere, imaju debele nožice, koje se često dodatno opterećuju tegovima (u zavisnosti od kamere).

Stativ za normalno snimanje (normalno snimanje iz ljudske vizure onnoga ko se snima) ima normalne noge, srednje noge i bebi noge. Da bi se sprečilo klizanje, stativ, odnosno nožice imaju zvezdu ili trougao na dnu, kada toga nema nožice se povežu npr. kanapom, da bi se sprečilo klizanje – (nožice imaju tendenciju da se šire).

14

levo-desno

gore - dole

Da bi se kamera spustila na zelju, ona se skida sa stativa, ali u tom slučaju nema švenka. Tada se koristi „uper case“ – kavez odozgo , kojim se kamera spušta do zemlje – ili – „sand bag“ – vreća sa peskom koja omogućava švenk, ali ne i tilt. Mogu se koristiti i pedanine – daščice.

U scensku tehniku spadaju i pedanine i kajle. Pedanine uglavnom služe za postavljanje šina, ali imaju i ramne druge funkcije.

„Tendovati“ – zamračiti ili zatamniti neki prostor ili nešto, uglavnom uz pomoć crnih platna. „Crnci“ ili „Flag“ – crno platno za korekciju senki. Uz rasfetu idi želatini i razni filteri za korekciju. Ulična rasveta je jako slična „tungsden“ rasveti. To nije najbolje za ljudsko oko, ali najmanje troši. Tungsten rasveta, kao i kućna svetla, koristi užarene žice.

Kada želimo da pomerimo kameru dozvoljena su sva sredstva, ali se u studijima, kao standard, koriste far kolica – kolica sa točkovima na kojima je stub, na čijem vrhu je deo za postavljanje glave kamere. Far kolica su masivna i teška da bi težište bilo što niže i da bi se postigla stabilnost. Veliki točkovi manje osete vibracije (npr. rupe), ali pomeraju težište više (kao oni master kamioni sa ogromnim gumama) i zato su nestabilni. Far ima male točkiće, koji su od gume, jer guma amortizuje neravnine poda. Ako je pod neravan, koriste se šine i, naravno, točkovi za šine. Šine su najbolji i najjeftiniji način za uravnjavanje terena.

/ reklama za Jelen pivo – sa drvosečama kojima domaćica šalje pivo niz vodopad.(primer za komplikovano postavljanje šina)Šine mogu da se stavljaju na razne podloge – npr. na pesku u pustinji – to je jako

teško, jer je komplikovano odrediti horizontalu i, pri tom, pesak utanja.Danas se koriste ploče (kao laminat) koje se postavljaju na idealno ravnu podlogu

i boje se kao scenografija, da bi se po njima vozila far kolica sa točkićima, umesto da se postavljaju šine. To omogućava pravljenje bilo kog pokreta (postoji volan) i sprečava da se snimi šina u kadru. Šine mogu biti prave ili zakrivljene, raznih dužina.

Far kolica mogu menjati visinu:- „makazice“ – kamera se diže, kretanje po verhikalnoj ravni- „hidraulički stub“ – novi hidraulički stubovi imaju elektroniku, dakle putem

dugmeta se uređaju programira kretanje – zato može da upravlja 1 čovek (i da gura kolica i da pritiska dugme)

Ako želimo neko više kretanje kamere, veću visinu ili komplikovanije kretanje, onda se koriste kranovi.

Postoje glave koje se okače na kran i onogućavaju da se kamera pomera levo-desno/gore-dole. Njima se opravlja putem džojstika. Takve glave napravljene su po nastanku elektronske, diditalne kamere, jer je tek tada postalo moguće videti i kontrolisati sliku (zoom, oštrina, blenda...). zato je bilo moguće staviti kameru na kran bez ljudske

15

posade.Sa filmskom kamerom je to bilo nemoguće do trenutka kada je na filmsku kameru ugrađena mala elektronska kamera koja je omogućavala da se vidi ono što se snima.

Kranovi sa ljudskom posadom bili su izuzetno masivni i kabasti. („Milo“ – firma koja pravi profi kranove sa ljudskom posadom. Kranovi sa ljuskom posadom zasnovani su na Njutnovom zakonu inercije. – da bi se postigla ravnoteža

Pravila za sedanje na kranu – sedaš samo kad kran majstor kaže da možeš, a tako i ustaješ.

Dakle, postoje kranovi sa ljusdkom i bez ljudske posade. Kran predstavlja uređaj za navigaciju, kontrolu i snimanje. Neki kranovi mogu ići u „minus“ položaj, odnosno u položaj ispod nivoa zemlje.


1 m5 m

150 kg

750 kg

16

Animacija

Animacija se ranije radila tako što se snimao frejm po frejm (kvadrat po kvadrat).Animacija se deli na:

1) onu koja se radi u crtežima2) onu koja se radi sa lutkama

Animacija koja se radi sa lutkama može biti različita u zavisnosti od vrsta materijala od kojih se prave lutke, a postoje i specijalne lutke. Osim rada sa lutkama tu je i 2D animacija (primer: crtanje na ivici sveske lika koji pravi pokret). Crtani lik pravi pokret tako što u 24 sličice pravimo 1 sekundu života tog lika. Ako se radi animacija pokreta iz stvarnog života, potrabno je znanje o samom pokretu (jer pokret često nema linearnu brzinu). Kod 2D animacije se „ki“ frejmovi (=ključni frejmovi, prvi i poslednji u pokretu, odnosno početak i kraj pokreta) crtaju prvi, a onda se crtaju faze između tih frejmova, tih tačaka. Nekada su se te faze crtale na celovima (providnim folijama), pa su se celovi stavljali jedan preko drugog, da bi se radila nova faza pokreta. Background je bio jedinstven (ponekad bi se u nekoj fazi nešto pomerilo / npr. Bambi - zanjiše se list na grani drveta). Na background su se postavljali likovi.

Proces 2D animacije je olakšan prelaskom na kompjuter. Nastali su programi za 2D animaciju. Najpoznatiji program je Flash (on je prvi koji je korišćen, a i danas je u upotrebi. Radi ga Adobe).

Prvi crtani likovi, npr. Miki Maus (i parobrod Vili), kao i mnogi danas, npr. Samuraj Džek, su jednostavni 2D - imaju iste oči i u profilu i anfas (Samuraj Džek). Miki Maus u prvim crtaćima nikad nije imao anfas. On je doživeo transformacije da bi postao lutka za prodaju. Nakon toga se radila animacija tako da su likove radili 3D, ali su oni bili prikazivani 2D (Bambi, Pepeljuga...). Mange predstavljaju stilizovane 3D likove. Razlika između 2D i 3D je čisto u estetici - npr. Bambi je crtani 3D film koji je rađen u 2D, dok je Miki Maus i parobrod Vili crtać u 2D. Kompjuteri su napravili virtuelni prostor u 2D prostoru. Big Buck Bunny je 3D crtani sa zecom. Kompjuteri matematički definišu 3D, tako što imamo x,y i z osu.

Y

ZX

Tačka van ravni

Najbazičniji način da se napravi telo je preko poligona. Poligon je najmanji isečak ravni (- trougao). Pomoću trouglova moćemo napraviti bilo koji oblik. Npr. Loptu. Milioni malih trouglova koji se spajaju napraviće loptu. Što više ima trouglova ivice su manje oštre.

17

Matematički: ~Ravan je određena sa tri tačke.~Ravan i tačka van nje formiraju telo.~Čim se može odrediti površina ravni, može se napraviti telo.

Iz jednostavnih oblika ~ kocke, lopte, piramide se lako prave komplikovaniji oblici.

Precizniju loptu kompjuterski pravimo, ako zakrivljebu liniju zarotiramo. Matematički definišemo polukrug i putanju kojom se on kreće.

Ako pomerimo tačku iz kocke i spojimo je sa temenima kocke možemo dobiti bilo koji oblik. Taj proces doobijanja željenih oblika je ključ 3D animacije.

3D animacije mogu biti: 1) vidljive (npr. Zeka Big Buck iz primera)2) skrivene

Skrivena 3D animacija se radi kada je:a) nešto nemoguće snimiti – npr. dinosaurusi, leteće planine... b) potrebno nešto potpuno kontrolisati (kontrolisati formu, svetlo, oblik, pokret) –

npr. ako je potrebno snimiti puža koji dolazi do kamere i onda se okrene i ode ili pero koje leti do lika ili gavran koji sleće i gurne oko u kameru (i npr. još se u odrazu njegovog oka vidi silueta lika koji mu prilazi)... Sve to je moguće snimiti, ali je jednostavnije i bolje animirati...

18

c) nešto mnogo jevtinije animirati nego snimiti – npr. avion sleće na Ajfelov toranj...

Faze 3D animacije:1) Modeling – mdelujemo, oblikujemo lik, odnosno oblik koji je potreban.

Modelovanje se vrši direktno u kompjuteruili uz pomoć 3D skenera (ranije su postojali samo mali skeneri, ali danas postoje i veliki – vrhunska tehnologija). Vajar pravi oblik u nekom materijalu (npr. u glini) i taj oblik se ubaci u skener i onda se skenira, ubacuje u kompjuter.

2) Mapping – mapianje ili stavljanje teksture na oblik, jer oblik mora imati površinu (spoljašnjost)

3) Animating – animacija, odnosno pokretanje lika. Da bi se on kretao na oređeni način, animator mora da zna koji su delovi tela bitni za pokret (ljudi i životinje – zglobovi; automobil – točkovi...)

4) Lighting – dodajemo svetlo da bi lik izgledao uverljivo, to daje iluziju 3D5) Rendering – renderovanje, odnosno pretvaranje trodimenzionalne forme u

2D sliku.Pomoć animatorima su uređaji motion capture i face capture. Motion capture

može da zabeleži pokret ćivog bića i da ga unese u animirani lik. Postoje optički i magnetni uređaji za motion capture. Uz pomoć tačaka na telu (modela čiji se pokret skida) se pokret skenira na kompjuter. Nakon toga animator mora da doradi pokret i prilagodi ga animiranom liku. Najteći deo je animacija haljina i kose (program MAJA je pokušavao da reši ovaj problem). Face capture je uređaj sličan motion capture, ali se uz pomoć njega kepčuuju samo delovi lica. Lice je nešto što najviše gledamo i dešifrujemo, pa i najmanji omašaj u mimici čini celu sliku lažnom. Teško je animirati iskrenu facijalnu ekspresiju određene emocije. Zbog toga postoji uređaj specijalno za to. Funkcionišetako što se na lice mdela stave tačke na ključnim mestima i skidaju se grimase što preciznije, kao što se u motio capture skida pokret.

Na početku 3D ere često se radila animacija dinosaurusa, zato što je dobro simulirati pokret i izgled dinosaurusa – niko sa sigurnošću ne može da tvrdi kakvi su dinosaurusi zaista bili, pa je zato sve bazirano na pretpostavkama – krljušt i kretanje slično gmizavcima. Danas je već teško odrediti u filmovima koja je npr. trava snimljena, a koja je animirana.

Efekte treba koristiti sa pravom i dobro razrađenom idejom, jer efekat koji je rašen samo da impresionira tehnologijom, čeni se glupim i staromodnim.Danas je moguće napraviti ceo film animiran, a moguće je i da animacija bude ukomponovana u npr. igrani film (to je proces kompozinga – drugačiji je proces pravljenja animacije i igrane forme. Zato reditelj mora dobro voditi računa o tom procesu, da bi se animacija i kompozing dobro uklopili.)

19

Documents

Tehnologija Filma - Djurdjija