teorija i praksa - pravni-fakultet.info · Diplomatsko konzularno pravo u velikoj meri je kodifikovano Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima, koja je usvojena na Konferenciji

I str.

PRAVOteorija i praksa

Godina XXXII Novi Sad, oktobar - decembar 2015. Broj 10–12

IZDAVAČ:PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJAGeri Karolja 1, 21000 Novi Sad

Tel.: 021/400-484, lokal 109; 021/400-499

SUIZDAVAČ:„PRAVO” DOO

Novi Sad, Geri Karolja 121000 Novi Sad

Glavni urednik:Profesor emeritus Aleksandar Radovanov

Odgovorni urednik:Snežana Lakićević

Sekretar redakcije:Nenad Stefanović

Lektor i korektor: Mara Despotov

Lektor i korektor za engleski jezik:Jelena Dunđerski

Tehnička realizacija i štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

II str.

L AWtheory and practiceYear XXXII Novi Sad, October - December 2015 No. 10-12

Uređivački odbor:Simeon Gelevski, profesor emeritus, Pravni fakultet, Skoplje

Nikola Mojović, redovni profesor Pravni fakultet Univerzitet Banja LukaMiroslav Vitez, redovni profesor, Ekonomski fakultet, SuboticaDušanka Đurđev, redovni profesor, Pravni fakultet, Novi Sad

Slavko Bogdanović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Milorad Bejatović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Dragoslav Neškov, vanredni profesor, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi SadZdravko Petrović, doktor pravnih nauka, advokat, Beograd

Izdavački savet:Slobodan Perović, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet BeogradMiloš Trifković, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet Travnik

Miodrag Orlić, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Beograd Kurt Schmoller, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet SalzburgLynn Wardle, redovni profesor, Brigham Young University, Juta,USA

Christa Jessel Holst, naučni savetnik, Max Plank Institute, Hamburg, NemačkaAndrew Pote, advokat, London – Oxford

Ludvik Toplak, redovni profesor, Alma Mater Europea, Evropsko Središče, MariborArsen Janevski, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Justinijan Prvi, Skoplje

Gordana Stanković, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet NišSlavoljub Carić, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,

Univerzitet Privredna akademija Novi Sad

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад34 PRAVO : teorija i praksa = Law : theory and practice / glavni urednik profesor emeritus Aleksandar Radovanov; odgovorni urednik Snežana Lakićević. – God. 1, br. 1 (1984)– . – Novi Sad : Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe : „Pravo” doo, 1984–. – 24 cmTromesečno. – Sažeci na eng. jeziku.ISSN 0352-3713COBISS.SR-ID 5442050

III str.

PRAVO – teorija i praksaGodina XXXII Novi Sad, oktobar - decembar 2015. Broj 10–12

S A D R Ž A J

AKTUELNE TEME

Slobodan Nešković: Mogućnosti implementacije tehnika prikupljanja podataka u konzularnim poslovima ........................................................................................................1

Aleksandar Božić: Povezanost statusa Kosova i Metohije i primene pravnih propisa Republike Srbije iz oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja na istom području ....12

Ivana Zdravković: Likvidacija privrednog društva u pravu Republike Srbije ............................23

Marko Stanković: Deliktna odgovornost pravnih lica ................................................................35

Mohamed Abdolgader Musbah Shiklaf, Mohamed A. M. Sharef, Fathija Abdusalam Ibn Arabi: Pojam i značenje peremptornih normi u međunarodnom pravu ..................47

IV str.

C O N T E N T S

CURRENT ISSUES

Slobodan Nešković: The possibilities of the implementation of data collection techniques in consular affairs ................................................................................................1

Aleksandar Božić: A correlation between the status of Kosovo and Metohia and the application of the legislation of Serbian pension and disability insurance in the same area ................................................................................................................12

Ivana Zdravković: The company liquidation regulated by law of Republic of Serbia ...............23

Marko Stanković: Tortious liability of legal entities ..................................................................35

Mohamed Abdolgader Musbah Shiklaf, Mohamed A. M. Sharef, Fathija Abdusalam Ibn Arabi: The concept and significance of peremptory norms in the international law ......................................................................................47

LAW – theory and practiceYear XXXII Novi Sad, October - December 2015 No. 10-12

1

1 str.

Slobodan Nešković*

MOGUĆNOSTI IMPLEMENTACIJE TEHNIKA PRIKUPLJANJA PODATAKA

U KONZULARNIM POSLOVIMA

REZIME: Konzularni poslovi predstavljaju aktivnosti koje uspostavljaju dve države u okviru konzularnih odnosa na bazi reciprociteta, gde se na teritoriji te druge države sprovode konzularne funkcije. Konzularni odnosi su deo ukupnih diplomatskih odnosa dve države koji se zasnivaju na me-đunarodnim pravnim dokumentima i propisima unutrašnjeg nacionalnog prava. Prikupljanje relevantnih podataka u cilju obaveštavanja i zaštite interesa države, odnosno njenih državljana predstavlja značajnu funkciju u konzularnim poslovima. Pravovremene i verodostojne informacije obe-zbeđuju uspešnu realizaciju predviđenih delatnosti u navedenoj oblasti. Autor razmatra tehnike prikupljanja podataka i mogućnosti njihove imple-mentacije za realizaciju zadataka konzularnih predstavnika. U kontekstu raspoloživih metoda prikupljanja podataka moguće je primeniti tehnike iz oblasti ispitivanja društvenih procesa u zemlji prijema. Osposobljenost konzularnog osoblja ima esencijalnu važnost za kvalitetno ostvarivanje planiranih ciljeva diplomatske misije i interesa države u zemlji prijema.

Ključne reči: tehnike prikupljanja podataka, država, informacija, konzu-larne funkcije, konzularno poslovanje

* Redovni profesor, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

aktuelne teme

UDK: 341.7/.9BIBLID: 0352-3713 (2015); 32, (10-12): 1–11

ORIGINALNI NAUČNI RAD

PRAVO – teorija i praksa Broj 10–12 / 2015

2

2 str.

Uvod

Diplomatija predstavlja jednu od najstarijih ljudskih delatnosti, koja u savremenom međunarodnom ambijentu dobija prvorazrednu važnost. Taj fe-nomen ima višestruko značenje i podrazumeva završni deo spoljne politike države, odnosno sprovođenje formulisanih spoljnopolitičkih odluka. Državu u međunarodnim odnosima zvanično predstavljaju samo njeni nadležni organi. Najviši organ u toj sferi je šef države, zatim vlada, predsednik vlade, ministri i parlament u okviru svog delokruga rada. Posebno mesto pripada specijalizovanim organima za spoljne poslove, to jest diplomatsko-konzula-rnim predstavništvima sa njihovim osobljem.1 Navedeni subjekti predviđe-ne poslove i funkcije ostvaruju u okviru odredbi međunarodnog prava koje reguliše tematiku konzularnih delatnosti. Narušavanje međunarodno-pravnih akata i zakonodavstva zemlje domaćina u ovoj oblasti može proizvesti ozbi-ljne poremećaje u odnosima između država.

Konzularni odnosi pripadaju međunarodnopolitičkim i međunarodno-pravnim odnosima koji se uspostavljaju uzajamnom saglasnošću između dve države na osnovu reciprociteta. Poslove iz ove oblasti obavlja Ministarstvo inostranih poslova u čijem sastavu egzistira konzularna služba sa osobljem, koja je podređena šefu diplomatske misije u zemlji prijema. Ovde se daje pravo organima druge države i prihvataju obavezu da na teritoriji te druge države obavljaju konzularne funkcije. Tako organi države koja ih akredituje, prilikom obavljanja konzularnih funkcija primenjuju nacionalno zakonoda-vstvo na teritoriji druge države i na taj način ograničavaju nadležnosti organa države prijema.

Prikupljanje podataka označava jednu od najvažnijih aktivnosti pre-dstavnika diplomatske misije konkretne države, samim tim i članova konzu-lata u vršenju službenih dužnosti. Za razliku od vršenja diplomatskih funkcija koje po pravilu predstavljaju političku akciju u odnosu na državu u kojoj je akreditovana diplomatska misija, obavljanje konzularnih funkcija uglavnom je specifična aktivnost preduzeta kod organa koji u državi domaćina reša-va sporna pitanja iz te oblasti. Najčešće se realizuje prikupljanje empirijskih podataka uz primenu ispitivanja kao naučno-istraživačkog metoda, kao i intervju i anketa kao tehnike ispitivanja. Na osnovu raspoloživih podataka šef diplomatske misije koncipira adekvatnu službenu informaciju, koju kontinu-irano dostavlja nadležnom ministarstvu u zemlji.

1 Krivokapić, B., (2014). Međunarodno javno pravo, Beograd, Megatrend Univerzitet i IMPP, str. 457.

3

3 str.

1. Konzularni poslovi i funkcije

Konzularno pravo predstavlja skup normi i principa kojima je uređe-na materija konzularnih odnosa između dve države, a izvori ovog prava su uglavnom međunarodni, ali mogu biti i unutrašnji izvori. Najznačajnija je Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine. Posebno je zna-čajno znati da prekid diplomatskih odnosa ne povlači prekid konzularnih. Na razvoj konzularnog poslovanja značajno utiču razvoj trgovinskog, privrednog, kulturnog i naučnog sektora i međunarodnih odnosa. Iako sa značajnom samostalnošću u radu, konzularno poslovanje je podređeno diplomatskom.

Konzularni odnosi kao deo ukupnih diplomatskih odnosa dve države, postoje samo ako egzistiraju diplomatski odnosi. Diplomatsko pravo je deo međunarodnog prava koji reguliše ovu složenu materiju i predstavlja čvrsta pravila diplomatskog opštenja u domenu međunarodnih odnosa. Diplomatsko konzularno pravo je skup pravila međunarodnog prava koje se odnosni na prava i dužnosti subjekata međunarnog prava (država, međunarodnih orga-nizacija i dr.) u vezi diplomatskih odnosa, funkcija, privilegija i imuniteta di-plomatskih predstavništva i osoblja. Konzularno pravo je posebnan segment diplomatskog prava, odnosno bilateralne i multilateralne diplomatije. „Kao nauka čiji je zadatak da prati, unapređuje i realizuje međunarodne odnose, diplomatija je kroz istoriju izgrađivala i stvarala forme i metode u cilju savla-davanja složenih međunarodnih situacija, koje su od običajnog prava doživele kodifikaciju i postale pravilo na međunarodnom nivou.“2

Do stupanja na snagu Bečke konvencije o diplomatskim odnosima iz 1961. godine diplomatsko pravo bilo je deo međunarodnog običajnog prava. Izuzetak je Bečki pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika iz 1815 godine koji je regulisao samo pitanje prvenstva između raznih diplomatskih predsta-vnika. Diplomatsko konzularno pravo u velikoj meri je kodifikovano Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima, koja je usvojena na Konferenciji Ujedinjenih Nacija 1961. godine a stupila je na snagu 1964. godine. Potpuna kodifikacija konzularnog prava izvršena je Bečkom konvencijom o konzula-rnim odnosima iz 1963. godine koja je stupila na snagu 1967. Ovom konvenci-jom regulisan je najveći deo pitanja koja su do tada bila rešavana bilateralnim sporazumima u pogledu karijernih i počasnih konzula, njihovih kancelarija, prava i obaveza država primalaca i država pošiljalaca, statusa konzularnih funkcionera i konzularnih službenika.

2 Avramović, N., (2006). Diplomatsko i konzularno pravo, Novi Sad, Privredna akademija, str. 7.

MOGUĆNOSTI IMPLEMENTACIJE TEHNIKA PRIKUPLJANJA PODATAKA U KONZULARNIM ...


4

4 str.

Pod unutrašnjim izvorima konzularnog prava podrazumevaju se propisi nacionalnog zakonodavstva, koji uređuju funkcije spoljnog zastupanja države (organizaciju konzularne službe, način imenovanja konzula, prava i obave-ze konzularnih predstavništava). Diplomatsko pravo ima normativni kara-kter, jer je zainteresovano samo za zakonske propise i pravila, čija povreda predstavlja kršenje međunarodnih odnosa. Diplomatskim pravom se takođe smatraju i diplomatske prakse koje nisu podignute na nivo pravnih normi. Povreda diplomatskog prava predstavlja kršenje diplomatske etike, odnosno, diplomatsku nekorektnost, što može imati dugoročne negativne posledice po ugled počinioca.

Diplomatske i konzularne funkcije su zbir zadataka jedne države, odno-sno, predstavljaju sve poslove predstavljanja i zaštite interesa države i nje-nih državljana u inostranstvu i sve druge delatnosti u oblasti međunarodnih odnosa. Za razliku od diplomatskih funkcija, koje po pravilu predstavljaju po-litičku akciju, vršenje konzularnih funkcija je uglavnom aktivnost, koja pre-dstavlja konkretno rešavanje spornih pitanja u zemlji prijema. Prema Bečkoj konvenciji, najvažnije konzularne funkcije su:3

1. Zaštita u državi prijema interesa države odašiljanja i njenih državlja-na, fizičkih i pravnih lica, u granicama koje dopušta međunarodno pravo;

2. Pomaganje razvoja trgovinskih, ekonomskih, kulturnih i naučnih odnosa između države akreditacije i države prijema i unapređenju na bilo koji drugi način prijateljskih odnosa između njih u okviru odredaba ove konvencije;

3. Obaveštavanju, svim dozvoljenim sredstvima, o uslovima i razvoju trgovinskog, privrednog, kulturnog i naučnog života države prijema, podno-šenju izveštaja o ovome državi imenovanja i davanju obaveštenja zaintereso-vanim licima;

4. Izdavanje pasoša i putnih isprava državljanima države odašiljanja kao i viza i drugih odgovarajućih dokumenata licima koja žele da putuju u državu odašiljanja;

5. Pružanje pomoći i potpore državljanima, fizičkim i pravnim licima, države imenovanja;

6. Delanju u svojstvu javnog beležnika i matičara i vršenju sličnih funkcija, kao i vršenju izvršnih funkcija administrativne prirode, ukoliko se zakoni države prijema tome ne protive;

3 Deo člana 5 Bečke konvencije o konzularnim odnosima iz 1963. godine (Avramović, N., Diplomatsko i konzularno pravo, str. 54-55).

5

5 str.

7. Zaštita interesa državljana fizičkih ili pravnih lica države imenovanja, u pogledu nasleđivanja na teritoriji države prijema, shodno zakonima i propi-sima države prijema;

8. Vršenje svih drugih funkcija poverenih konzulatu od strane države odašiljanja koje ne zabranjuju zakoni i propisi države prijema ili kojima se ona ne protivi, ili koji su pomenuti u međunarodnim sporazumima na snazi između države odašiljanja i države prijema.

Navedene funkcije prema Bečkoj konvenciji ukazuju da je pokrivena veoma široka oblast delovanje konzularnog osoblja, pri čemu su uključene i određene funkcije koje država može poveriti konzularnom predstavništvu. Ograničenja u navedenom angažmanu odnose se na činjenicu da vršenje tih i drugih funkcija nije suprotno zakonima i drugim normativnim aktima države prijema ili bilateralnim sporazumima zaključenim između država partnera u diplomatskim odnosima. Evropska konvencija o konzularnim službama usvo-jena od strane Saveta Evrope 1967. godine kao i ugovor o osnivanju Evropske unije 1992. godine bliže regulišu ovu problematiku kao i zaštitu diplomatskih i konzularnih predstavništava.

2. Metode i tehnike prikupljanja podataka

Funkcionisanje međunarodnih odnosa u savremenim uslovima inici-ra korenite promene u radu diplomatskih predstavnika pojedinačnih država. Potreba za ostvarivanjem kompetitivne prednosti na međunarodnoj sceni, posebno međunarodnom tržištu, zahteva izmenjen pristup u angažmanu di-plomatskih misija, tako i konzularnih predstavnika. Visoka osposobljenost osoblja podrazumeva poznavanje i primenu raspoloživih metoda i tehnika prikupljanja podataka o zemlji prijema, konkurenciji i zainteresovanim lici-ma iz delokruga diplomatskih i konzularnih poslova. To zahteva sistematsko i kontinuirano angažovanje u svrsi ostvarivanja spoljnopolitičkih ciljeva i interesa matične države.

Prikupljanje podataka je sistem unapred organizovanih aktivnosti usme-renih na opažanje i evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija korišće-njem odgovarajućih naučno verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka koji odgovaraju svojstvima pojave, predmetu i ciljevima istraživa-nja. To su karakteristike svakog istraživanja, naročito u oblasti diplomatsko-konzularnih delatnosti. U središtu pažnje nalazi se prikupljanje empirijskih



6

6 str.

podataka.4 Kao načini prikupljanja podataka u političkoj i pravnoj teoriji i praksi pojavljuju se: ispitivanje, posmatranje, eksperiment i operativne meto-de koje obuhvataju studiju slučaja, analizu dokumenata, test i biografsku me-todu. Izbor konkretne metode vrši se prema delatnosti i prisustvu adekvatnih tehnika prikupljanja podataka. Navedene funkcije u konzularnim poslovima značajno ograničavaju izbor tehnika u postupku prikupljanja podataka.

Ispitivanje je metod prikupljanja podataka posredstvom verbalne komu-nikacije, koja se uspostavlja između istraživača i lica za koje se pretpostavlja da te podatke može učiniti dostupnim. Osnovne vrste naučnog ispitivanja su: direktno ispitivanje, gde se prikupljaju podaci od ispitanika koji je unapred obavešten o temi ispitivanja, zatim, indirektno ispitivanje, gde ispitanik nije unapred obavešten o pitanjima, potom, blago ispitivanje, neutralno ispitivanje i stroga ispitivanja, slično sudsko-istražnom postupku.

Tehnike ispitivanja u osnovi obuhvataju intervju, anketu i skaliranje. Kao posebne njihove opcije mogu se uvrstiti i određeni oblici testova i po-sebni vidovi eksperimenata. Intervju i anketa se često nedovoljno razlikuju u naučnoj i stručnoj literaturi. Bitni kriterijumi za razlikovanje intervjua od ankete su svojstva primenjenih instrumenata i postupka ispitivanja. Postupak u vođenju intervjua znatno se razlikuje od postupka anketiranja po svojoj slo-ženosti, po zahtevima prema ispitivaču i ispitaniku, kao i nivou saznanja koja se stiču primenom intervjua. Složenost i zahtevi postupka intervjua su znatno veći. Intervju je prodorniji i mogući nivo saznanja i stepen istinitosti saznanja veći su primenom intervjua nego primenom ankete.

Intervju je tehnika prikupljanja podataka putem neposrednog usmenog i ličnog razgovora između ispitivača i ispitanika. Tom prilikom dolazi se do podataka značajnih za istraživanje. To mora biti susret „lice u lice“ i da postoji specifična svrha koja mora biti poznata intervjuisti. U diplomatskim i konzu-larnim poslovima veoma često se koristi ova tehnika za prikupljanje korisnih informacija. Imajući u vidu složenost aktuelnih radnji i postupaka izvršio-ci moraju imati visok nivo znanja iz oblasti obaveštajnog rada i špijunaže. Delikatnost primene određenih tehnika prikupljanja podtaka manifestuje se odredbama pravne regulative zemlje prijema.

U literaturi se navodi i klasifikacija intervjua po sledećem: činjenički intervjui, gde se obezbeđuju kvantitativni podaci o predmetu intervjuisanja, zatim dijagnostički intervjui sa dijagnozom stanja predmeta intervjuisanja i terapeutski intervjui sa modifikovanjem stavova i ponašanja intervjuisanog.

4 Milosavljević, S., Radosavljević, I., (2008). Osnovi metodologije političkih nauka, Beograd, Službeni glasnik, str. 498.

7

7 str.

Intervjui mogu biti i neusmereni (kada nije pripremljena osnova za razgovor) i usmereni (pripremljena osova za razgovor). Usmereni intervjui mogu biti dirigovani, pri čemu su ograničena prava ispitanika i ispitivača. Ispitivanja mogu biti pojedinačna, grupna i kolektivna.

Anketa je tehnika prikupljanja podataka koja se sprovodi tako što ispi-tanik samostalno popunjava prethodno pripremljen obrazac sa pitanjima. To je istraživački postupak kojim se ispitanicima postavljaju pitanja u vezi sa činjenicama od interesa za konkretnu stranu. To može biti konzularno pre-dstavništvo ili neki drugi deo diplomatske misije. Ankete se mogu koristiti u neograničenom broju tema i predmeta istraživanja. Pored opštih može imati i svoje posebne ciljeve. Sprovodi se u načelu kao „ad hock“ istraživanje kao osnovni instrument ankete pojavljuje se upitnik ili obrazac čijim popunjava-njem zainteresovana strana dobija tražena objašnjenja.

Formulisanje upitnika za anketu je važna operacija i ona se sprovodi prema posebnim pravilima. To se odnosi na strukturu ispitanika, oblik pita-nja, obim upitnika, vrstu podataka koja se prikuplja i drugo. Pitanja i njihova struktura treba da budu jasni ispitanicima, a svojom formulacijom i sadržajem treba da se odnose na sam predmet istraživanja. Pitanja mogu biti otvorena, gde ispitanik slobodno može da formuliše odgovor i zatvorena pitanja, gde ispitanik bira jednu ili više alternativa za odgovor.

Pored navedenih tehnika intervjua i ankete, mogu se primeniti i tehni-ke skaliranja. To su posebne forme ankete koje se implementiraju kod serije podataka koje treba urediti i sistematizovati u kontinualan niz, odnosno na pojave koje čine kontinuum. U angažmanu diplomatske misije predviđena je upotreba posebnog dokumenta koji se naziva Upit, sa elementima i struktu-rom navedenim u opštim razmatranjima o anketi i skaliranju kao tehnikama prikupljanja relevantnih podataka od interesa za matičnu državu.

3. Mogućnosti implementacije u konzularnim poslovima

Osoblje diplomatske misije mora uspešno predstavljati vlastitu drža-vu i vršiti zaštitu njenih interesa. Zbog toga je potrebno da bude vrhunski informisano o događajima i procesima u okruženju. Ženevske konvencije o diplomatskim i konzularnim odnosima predviđaju kao funkciju diplomatske misije i obaveštavanje svim dozvoljenim sredstvima o uslovima i razvo-ju događaja u državi kod koje se akredituje i podnošenju izveštaja o tome Vladi države koja vrši akreditaciju. Polazeći od opštih principa, konvencija međunarodnog prava ne dozvoljava špijunažu i druga nedozvoljena sredstva



8

8 str.

obaveštavanja, ali istovremeno ne ograničava ni na koji način spisak dozvo-ljenih oblika obaveštavanja.5 Da bi obaveštenje bilo pravovremeno i verodo-stojno, neophodno je uspostaviti osnovne i dopunske izvore obaveštavanja, pri čemu treba koristiti javne publikacije (knjiga, monografije, razne biltene i slično), a do informacija koje nisu dostupne svima dolaziti preko službe-nih, društvenih i ličnih kontakata sa sagovornicima iz društveno prihvatljivog miljea.

Razmatrajući metodologiju i tehnike prikupljanja podataka u konzula-rnom poslovanju, može se konstatovati da se njena stvarna nadležnost ogleda u nepolitičkoj funkciji i to: obaveštavanju i informisanju državi imenovanja, svim dozvoljenim sredstvima, o uslovima i razvoju trgovinskog, privrednog, kulturnog i naučnog sektora, podnošenju izveštaja o ovim kretanjima, zatim izdavanju pasoša i putnih isprava, svojstvu javnog beležnika, dostavljanju sudskih i vansudskih akata, pomaganju razvoja ekonomskih, kulturnih, trgo-vinskih i naučnih odnosa, u onim okruzima, područjima, oblastima za koju imaju teritorijalnu nadležnost.

U kontekstu napred navedenih tehnika prikupljanja podata-ka, kako u diplomatskom, tako i u konzularnom poslovanju, formira-ju se stručni timovi i službe koje obavljaju posao prikupljanja, klasifi-kovanja i analize informacija od značaja za ciljeve države imenovanja. Kao prvi korak u prikupljanju podataka se podrazumeva bliže upoznavanje države prijema i to putem uvida u stručne preglede, časopise, analize, inte-rneta, izveštaja raznih asocijacija i organizacija, preko tehnika posmatranja, zatim merenja, statičkog prikupljanja podataka, uporednog metoda, kao i analize dokumenata i studija slučaja. Takođe, raspostranjen vid prikupljanja podataka i informacija jeste i službeni zahtev za dobijanje istih od ili države prijema ili konkretne institucije ili organizacije. Nedostatak ove tehnike se ogleda u formalno pisanoj komunikaciji.

Najzastupljenija tehnika prikupljanja podataka je intervju, koji se spro-vodi u neposrednom razgovoru između konzularnih predstavnika i odgova-rajućeg konkretnog sagovornika iz ciljne oblasti. Kao što je ranije navedeno konzularni predstavnici su permanentno uključeni u sve događaje zemlje pri-jema u raznim sferama i oblastima, pa im je na taj način omogućen i neposre-dan izvor informacija, u smislu prikupljanja informacija posmatranjem i ne-formalnim ispitivanjem, koji je u prednosti od službenih sastanaka povodom

5 Nešković, S., (2012). An Agricultural Production as a Signficant of a Strategy of Economy Diplomacy of Serbia, Beograd, Economics of Agriculture, 59 (4), str. 589-602.

9

9 str.

istog cilja.6 Povodom ove tehnike prikupljanja, organizuju se poslovni ručko-vi, večere, radni doručak, prijemi, kokteli i sl., koji pored poštovanja proto-kola ovih sastanaka sadrže i prostor za neformalno druženje. Od ispitivačke sposobnosti obučenog diplomatskog i konzularnog osoblja, zavisiće i rezul-tati ove tehnike.

Moguće tehnike za prikupljanje podataka u konzularnim poslovima su i ankete koje se sprovode korišćenjem autohtonog dokumenta koji se zove Upit, kao i skaliranje. Upit predstavlja zvaničan dokument u diplomatiji sa-činjen po standardnoj formi, pri čemu se ustaljenim kanalima komuniciranja i posredstvom šefa diplomatske misije upućuje ciljnim grupama. To su zva-nični državni organi zemlje prijema na centralnom i nižim nivoima organizo-vanja, sindikati, cehovna udruženja, predstavnici drugih država i državljani sopstvene zemlje. Anketiranje se sprovodi po ustaljenim postupcima naučnog ispitivanja zainteresovanih strana.

Pored navedenih klasičnih tehnika prikupljanja podataka u kontekstu metode ispitivanja pojavljuju se i postmoderne tehnike zasnovane na upo-trebi najsavremenijih tehnologija. To se posebno odnosi na satelistsko pra-ćenje i kontrolu informacija koje se obezbeđuju sistemom „Ešelon“ i druge. U današnjim uslovima sve je teže obezbediti i zaštititi informacije i podatke od strateškog i nacionalnog značaja. Razvojem industrije, tehnologije i info-rmacionih sistema, razvio se veliki broj tehnika prikupljanja podataka koje je otežano kontrolisati, pratiti i eliminisati. Elektronska bezbednost informa-cija posebno je važna u modernom svetu, kada se korišćenje najsavremenije kompjuterske tehnologije postavlja kao imperativ uspešnosti poslovanja.

Zaključak

Prikupljanje podataka predstavlja esencijalnu fazu svakog projekta istra-živanja. To podrazumeva praktičan rad na teorijskim osnovama i u osnovi je prikupljanje empirijskog materijala. Činjenični materijal koji prikupljamo može biti iskustvene (praktične) i/ili naučno-teorijske prirode. Kod prikuplja-nja podataka u diplomatskom i konzularnom poslovanju se strogo vodi računa da određene odredbe međunarodnog prava prema Bečkim konvencijama ne budu prekršene, jer u suprotnom može doći do narušavanja istih, sa brojnim i nepredvidivim posledicama.

6 Nešković, S., (2013). Sredstva međunarodne politike sa posebnim osvrtom na ekonomske resurse, Beograd, Međunarodna politika, br. 1149, str. 97-110.



10

10 str.

Uzimajući u obzir raspoložive tehnike prikupljanja podataka u konzular-nim poslovima može se konstatovati da su najviše u upotrebi klasična rešenja u vidu intervjua i anketa. Ovde se koriste adekvatni i specifični instrumen-ti i postupci primereno normativnoj regulativi u funkcionisanju konzularnih predstavništava, odnosno diplomatskim misijama. Savremeno društvo zasno-vano na upotrebi postmodernih informaciono-komunikacionih tehnologija inicira upotrebu adekvatnih, još uvek nedovoljno istraženih tehnika i istraži-vačkih postupaka. Pri tome se insistira na vrhunskoj osposobljenosti osoblja koje obavlja konzularne poslove od interesa za matičnu državu.

Slobodan Nešković, PhDA full professor, The Faculty for Economics and Engineering management, The University of Business Academy, Novi Sad

THE POSSIBILITIES OF THE IMPLEMENTATION OF DATA COLLECTION

TECHNIQUES IN CONSULAR AFFAIRS

A b s t r a c t

Consular affairs refer to the activities being restored by two countries wit-hin the framework of their consular relations on the basis of reciprocity, where consular functions are conducted on the territory of that other state. Consular relations are one part of the overall diplomatic relations between two countries based on the international legal documents and internal regu-lations of the national law. Collecting the relevant data in order to inform and protect the interests of both the state and its citizens represents a signi-ficant function in consular affairs. Timely and accurate information provi-de the successful implementation of the planned activities in the previously mentioned area. The author discusses the data collection techniques as well as the possibilities of their implementation for the realization of tasks of consular representatives. In the context of the available methods of data collection, it is possible to apply the techniques in the field of testing the

11

11 str.

social processes in the receiving country. The well-qualified consular staff has an essential importance for the quality implementation of the planned goals of diplomatic missions and the state interests in the receiving coun-try.

Key words: Data collection techniques, state, a piece of information, con-sular functions,consular affairs.

Literatura

1. Avramović, N., (2006). Diplomatsko i konzularno pravo, Novi Sad, Privredna akademija.

2. Krivokapić, B., (2014). Međunarodno javno pravo, Beograd, Megatrend Univerzitet i IMPP

3. Melissen, J., (1999). Innovation in Diplomatic Practice, London, Macmillan

4. Milosavljević, S., Radosavljević, I., (2008). Osnovi metodologije političkih nauka, Beograd, Službeni glasnik

5. Mitić, M., (1999). Diplomatija – delatnost, organizacija, veština, profe-sija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

6. Mitić, M., (2003). Diplomatija kao sredstvo za promociju, ostvarivanje i zaštitu poslovnih interesa”, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

7. Nešković, S., (2012). An Agricultural Production as a Signficant of a Strategy of Economy Diplomacy of Serbia, Beograd, Economics of Agriculture, 59 (4), str. 589-602

8. Nešković, S., (2013). Sredstva međunarodne politike sa posebnim osvr-tom na ekonomske resurse, Beograd, Međunarodna politika, br. 1149, str. 97-110

9. Raičević, M., (2006). Ekonomska diplomatija, Beograd: Institut za eko-nomsku diplomatiju

10. Saner, R., Yiu, L., (2003). International Economic Diplomacy:Mutations in Post-modern Times, Discussion Papers in Diplomacy, Netherlands Institute of International Relations “Clingendael”

11. Vukadinović, R., (2004). Politika i diplomacija, Zagreb, Politička kultura


12

12 str.

POVEZANOST STATUSA KOSOVA I METOHIJE I PRIMENE PRAVNIH PROPISA REPUBLIKE SRBIJE IZ

OBLASTI PENZIJSKOG I INVALIDSKOG OSIGURANJA NA ISTOM PODRUČJU

REZIME: Cilj ovog rada je da prikaže na koji način je uspostavljen nov penzijski sistem na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija po-sle 10. 6. 1999. godine, odnosno uspostavljanja uprave Ujedinjenih nacija na istom području. U radu je prikazana i uloga i odgovornost privremenih institucija samouprave na Kosovu i Metohiji u stvaranju novog penzijskog sistema na tom području. Osim toga, ovaj rad posebno za cilj ima da ospori stanovišta po kojima se Republika Srbija pokušava predstaviti kao dužnik, zbog činjenice da od 10. 6. 1999. godine ne vrši isplatu penzija iz svojih javnih penzijskih fondova na većem delu teritorije Kosova i Metohije.

Ključne reči: Srbija, Kosovo, penzije, dug, propisi

Područje Kosova i Metohije, od 1912. godine je u sastavu Kraljevine Srbije. Ovo područje, u kom etnički Albanci čine većinu stanovništva, u doba socijalizma dobilo je status autonomne oblasti, pod nazivom Autonomna Kosovsko-metohijska oblast. Tokom socijalističkog perioda, nadležnost ove autonomije je proširivana, tako da je po Ustavu Jugoslavije iz 1974. godi-ne, ovo područje postalo konstitutivni element federacije, gotovo u svemu izjednačeno u svom statutu sa republikama SFR Jugoslavije, iako se formal-no nalazilo u sastavu SR Srbije. U međuvremenu promenjen je i naziv obla-sti u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo. Kosovo je imalo potpuno odvojeno zakonodavstvo u oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja od SR

Aleksandar Božić*

* doktor nauka, Dom zdravlja „Dr Mladen Stojanović“ Bačka Palanka, e-mail:[email protected]

UDK: 364.35 (497.11: 497.115)BIBLID: 0352-3713 (2015); 32, (10-12): 12–22

ORIGINALNI NAUČNI RAD

13

13 str.

Srbije, kao i posebne penzijske fondove. Kosovo1 je ubedljivo najnerazvijeni-je područje u bivšoj SFR Jugoslaviji.

Godine 1989, amandmanima na Ustav SR Srbije od 24. 3. 1989. godine, a posebno 1990. godine, donošenjem novog Ustava Republike Srbije, autono-mija Kosova je znatno smanjena. Pokrajina je, između ostalog, izgubila zako-nodavnu nadležnost. Ogromna većina kosovskih Albanaca nije prihvatila ove promene, te dolazi do sveopšteg bojkota institucija Republike Srbije. Godine 1997. počinju i prvi oružani sukobi u pokrajini između Vojske Jugoslavije i policije Srbije, s jedne strane i tzv. „Oslobodilačke vojske Kosova”, s druge strane. Ovi sukobi su eskalirali tokom 1998. godine. Godine 1999. nakon neu-spelih političkih pregovora, došlo je do bombardovanja SR Jugoslavije, od strane NATO pakta, koje se okončalo donošenjem Rezolucije 1244, Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, 10. 6. 1999. godine2. SR Jugoslavija obaveza-la se na potpuno povlačenje svih vojnih i policijskih snaga sa teritorije Kosova i Metohije. Područje je stavljeno pod protektorat Ujedinjenih nacija, odnosno Privremene aministrativne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), sa „ciljem uspostavljanja privremenih institucija samouprave i stvaranja široke autonomije uz poštovanje suvereniteta SR Jugoslavije”.

Donošenju Rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti Ujedinjenih nacija pre-todio je tzv. „Beogradski sporazum“, na čiji teskt su saglasnost dale Narodna skupština Republike Srbije i Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije3. U Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, se u tački 6 „Traži od Generalnog sekretara da, uz konsultacije sa Savetom bezbednosti, naime-nuje Specijalnog predstavnika radi kontrolisanja sprovođenja međunarodnog civilnog prisustva i dalje zahteva od Generalnog sekretara da naloži svom Specijalnom predstavniku da blisko koordinira sa međunarodnim snagama bezbednosti da bi se osiguralo da oba prisustva deluju u istom cilju i na na-čin međusobnog potpomaganja“. Zatim se u tački 9. Rezolucije „Ovlašćuje Generalni sekretar da, uz pomoć relevantnih međunarodnih organizacija, uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu da bi bila obezbeđena privremena administracija za Kosovo pod kojom ljudi Kosova mogu da uži-vaju značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije i koja će da obezbedi prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privre-

1 Svako pominjanje Kosova u ovom izveštaju treba se shvatiti u smislu Rezolucije SB UN 1244 [1999].2 Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, (2013, Septembar 11), Rezolucija 1244. Preuzeto sa: http//www.un.org/Docs/scres/1999/sc99.htm3 Panajotis, H. G., (2008), Status Kosova i Metohije prema Međunarodnom pravu, Beograd, Nova srpska politička misao, str. 389-390.

POVEZANOST STATUSA KOSOVA I METOHIJE I PRIMENE PRAVNIH PROPISA REPUBLIKE SRBIJE...


14

14 str.

menih institucija samouprave da bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život za sve stanovnike Kosova“. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija je neposredno po donošenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija imenovao svog Specijalnog predstavnika na Kosovu.

Specijalni predstavnik Generalnog sekretara na Kosovu Bernar Kušner je dana 25. 7. 1999. godine doneo Uredbu broj 1999/1 o ovlašćenjima privre-mene uprave na Kosovu4. Odredba člana 1, stav 1 Uredbe broj 1999/1 utvrđu-je da „sva zakonodavna i izvršna vlast koja se odnosi na Kosovo, uključujući i upravljanje pravosuđem, poverena je UNMIK-u, a sprovodi je Specijalni predstavnik Generalnog sekretara“. Odredba člana 3. Uredbe utvrđuje da „Zakoni koji su bili na snazi na teritoriji Kosova nastaviće da se primenjuju na Kosovu, ukoliko nisu u suprotnosti sa standardima koji se odnose na član 2 (iste Uredbe), na osnovu mandata koji je poveren UNMIK-u po Rezoluciji 1244 (1999) Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, sa ovom ili bilo kojom drugom Uredbom koju je doneo UNMIK“ . Uredba 1999/1 ima retroaktivno dejstvo počev od 10. 6. 1999. godine. Dana 12. 12. 1999. godine Specijalni predstavnik Generalnog sekretara na Kosovu Bernar Kušner doneo je Uredbu broj 1999/24 o zakonu koji se primenjuje na Kosovu.5 Odredba člana 1. stav 1. Uredbe 1999/24 utvrđuje da su „Zakoni koji se primenjuju na Kosovu : a) Uredbe UNMIK-a koje objavljuje specijalni predstavnik Generalnog sekre-tara (zajedno sa dole navedenim pravnim instrumentima) i b) Zakon koji je bio na snazi na Kosovu na dan 22. 03. 1989. Godine“. Ova Uredba takođe ima retroaktivno dejstvo od 10. 6. 1999. godine. Dana 13. 12. 1999. godi-ne, tj. narednog dana od donošenja prethodne Uredbe, Specijalni predstavnik Generalnog sekretara je doneo Uredbu UNMIK-a broj 1999/25 o ovlašćenji-ma privremene uprave na Kosovu.6 Odredbom člana 1 Uredbe UNMIK-a broj 1999/25 ukida se član 3. Uredbe UNMIK-a 1999/1 od 25. 07. 1999. godine koji je utvrđivao da: „Zakoni koji su bili na snazi na teritoriji Kosova nastavi-će da se primenjuju na Kosovu“. Ova Uredba, takođe ima retroaktivno dejstvo od 10. 6. 1999. godine. Takođe, dana 27. 9. 2000. godine specijalni predsta-vnik Generalnog sekretara doneo je Uredbu br. 2000/54 o amandmanima na

4 Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 13), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa http//www.unmikonline.org/regulations/unmikgazet-te/.../RSC1999_01.pdf‎5 Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 15), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa http//www.unmikonline.org/regulations/unmikgazette/.../RSC1999_24.pdf6 Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 16), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa http//www.unmikonline.org/.../RE1999_25.htm‎

15

15 str.

Uredbu broj 1999/1 o ovlašćenjima privremene uprave na Kosovu sa izme-nama i dopunama.7 U članu 3 Uredbe pod nazivom „Zakoni koji se primen-juju na Kosovu“ utvrđuje „opozvano u skladu sa Uredbom UNMIK-a broj 1999/25“, čime je samo konstatovano da se na Kosovu primenjuju Uredbe UNMIK-a i propisi koji su na istoj teritoriji važili na dan 22. 3. 1989. godine.

Dakle, Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 ga-rantuje se rešavanje statusa Kosova uz poštovanje suvereniteta i teritorija-lnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Republike Srbije. Republika Srbija je od 26. 5. 2006. godine međunarodni sukcesor Državne zajednice Srbija i Crna Gora, koja je nastala 04. 2. 2003. godine, promenom naziva dotadašnje SR Jugoslavije. Ali, tokom budućeg pregovaračkog pro-cesa na području Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, sva zakonoda-vna, izvršna (i pravosudna) vlast pripala je UNMIK-u. Uredbom UMNIK-a broj 1999/25 prestali su i da se primenjuju važeći propisi Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, nego se primenjuju propisi koji su bili na snazi na dan 22. 3. 1989. godine i uredbe UMNIK-a. Jedini propisi Republike Srbije koji bi se mogli na osnovu uredaba UMNIK-a primenjivati su propisi Socijalističke Republike Srbije koji su važili za svu teritoriju republike, uključujući i auto-nomne pokrajine, na dan 22. 3. 1989. godine. Ovde se radi se o zanemarlji-vom broju propisa s obzirom da je SAP Kosovo imalo praktično svu zako-nodavnu vlast do 24. 3. 1989. godine kao i SR Srbija. Specijalni predstavnik Generalnog sekretara je Uredbom 1999/25 stavio van snage propise Srbije i to, između ostalog i propise koji se tiču penzijskog osiguranja.

Od 10. 6. 1999. godine na Kosovu, u skladu sa Uredbom UNMIK-a broj 1999/25 važe propisi iz oblasti penzijskog osiguranja, koji su važili do 24. 3. 1989. godine na teritoriji SAP Kosovo. SAP Kosovo je imalo posebne zakone iz oblasti penzijskog osiguranja, kao i posebne fondove penzijskog osiguranja iz koga se vršila isplata penzija korisnicima penzija. Stupanjem na snagu na-vedenih uredaba UNMIK-a prestala je obaveza Republike Srbije da vrši ispla-tu penzija korisnicima penzija koji su imali prebivalište na Kosovu i Metohiji, kojima je nadležni pokrajinski kosovski fond penzijskog osiguranja (u daljem tekstu: pokrajinski fond) priznao pravo na penziju, odnosno koji su doprinose za obavezno penzijsko osiguranje uplaćivali u pokrajinski fond. Republika Srbija je poštujući ustavne amandmane i preuzimanje određenih nadležnosti na teritoriji Kosova od 24. 3. 1999. godine pa do 10. 6. 1999. godine, preuzela isplatu penzija licima kojima je do tada postojeći pokrajinski fond priznao

7 Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 17), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa http//www.unmikonline.org/regulations/unmikgazette/.../RSC2000_54.pdf



16

16 str.

pravo na penziju, licima koja su u periodu od 24. 3. 1989. godine, pa do 10. 6. 1999. godine imali prebivalište na teritoriji AP Kosovo i Metohija, odnosno licima koja su uplaćivala doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u pokrajinski fond. Posle 10 .6. 1999. godine Republika Srbija je, čak nasta-vila i sa priznavanjem prava na penziju, tj. donošenja pojedinačnih rešenja o priznavanju prava na penziju interno raseljenim licima sa Kosova i Metohije. Reč je o građanima, koji su boravište kao interno raseljena lica imali na teri-toriji Republike Srbije, izvan Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija.

Uredbom broj 2001/9 o Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Hans Hakerup je na osnovu ovlašćenja koja mu daje Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, uzimajući u obzir Uredbu UNMIK-a broj 1999/1 od 25. 7. 1999. godine, o ovlašćenjima Privremene administracije na Kosovu pro-glasio „Ustavni okvir za Privremenu samoupravu“8, kojim se uspostavljaju Privremene institucije samouprave na Kosovu. U Poglavlju 5. Ustavnog okvi-ra „Odgovornosti Privremenih institucija samouprave“ u članu 5.1 utvrđuje se da Privremene institucije samouprave imaju taksativno navedene odgovor-nosti u određenim oblastima, a među kojima je pod alinejom (j) Rad i socija--lno staranje. U oblastima u kojima Privremene institucije samouprave imaju odgovornost, Skupština Kosova, uspostavljena na osnovu Ustavnog okvira donosi zakone, koje Uredbom proglašava Specijalni predstavnik Generalnog sekretara. Dana 13. 9. 2001. godine Specijalni predstavnik Generalnog sekre-tara doneo je Uredbu broj 2001/19 o izvršnom ogranku privremenih institu-cija samouprave na Kosovu9 (Uredba je stupila na snagu, istog dana, 13. 9. 2001. godine). Uredbom je utvrđeno da se osnivaju ministarstva privremene samouprave, među kojima i Ministarstvo rada i socijalnog staranja (Glava 2, član 2.2, alineja (f) Uredbe). U Aneksu VII iste Uredbe, alineja (XIII) utvrđe-no je da Ministarstvo rada i socijalnog staranja „promoviše razvoj sistema socijalnog osiguranja, uključujući osiguranje od nezaposlenosti i penzijsko osiguranje“.

Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Hans Hakerup je dana 22. 12. 2001. godine, shodno svojim ovlašćenjima, prema Rezoluciji Saveta bez-bednosti Ujedinjenih nacija 1244, uzimajući u obzir Uredbu UNMIK-a broj 1999/1 od 25. 7. 1999. godine kao i Ustavni okvir za privremenu samoupravu

8 Privremene institucije samouprave Kosova, (2013, Septembar 17), Službeni list Privremenih ins-titucija samouprave. Preuzeto sa: http//www.kuvendikosoves.org/.../docs/FrameworkPocket_SRB_Dec2002.pdf ‎9 Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 18), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa : http//www.see-educoop.net/education_in/pdf/RSC2001_19.pdf

17

17 str.

na Kosovu, priznajući da Privremene institucije samouprave imaju odgovor-nosti u vezi sa penzijama na Kosovu za koje je hitno potrebno zakonodavstvo, a uzimajući u obzir da Privremene institucije samouprave nisu odmah u mo-gućnosti da daju savete u vezi sa ovim pitanjem i da će specijalni predstavnik Generalnog sekretara da uzme u obzir njihova mišljenja kada budu izneta, a u svrhu regulisanja obaveznih penzija i dopunskih penzija koje obezbeđuje po-slodavac i individualnih penzija na Kosovu i uspostavljanja Penzijske admini-stracije, Kosovskog penzionog štednog fonda i Penzijskog odeljenja Uprave bankarstva i platnog prometa na Kosovu, doneo Uredbu broj 2001/35 o pen-zijama na Kosovu10, koja je izmenjena i dopunjena 2005. godine11. Uredbom su ustanovljene, između ostalih, osnovne penzije, a posebna administracija rukovodi i administrira isplaćivanje osnovnih penzija svim licima koja imaju stalno mesto boravka na Kosovu i koja su navršila životnu dob za penzio-nisanje (65 godina života). Skupština Kosova je shodno ovlašćenjima datih Ustavnim okvirom za privremenu samoupravu na Kosovu, imajući u vidu Uredbu UNMIK-a broj 2001/35 o penzijama na Kosovu, u svrhu donošenja odluke o metodologiji za određivanje osnovne penzije i o utvrđivanju datuma početka isplate osnovnih penzija donela Zakon broj 2002/1 o metodologiji za određivanje nivoa osnovne penzije na Kosovu i o utvrđivanju datuma početka isplate osnovnih penzija12. Odredba člana 1, stav 1 ovog Zakona utvrđuje da će osnovna penzija biti isplaćivana počev od 01. 7. 2002. godine. Odredba člana 2, stav 2 ovog Zakona utvrđuje da „podobnim pnzionerima koji svoje zahteve predaju penzijskoj administraciji Kosova do i zaključno sa 31. 10. 2002. godine, penzije će biti isplaćivane retraktivno od 01. 07. 2002. godine“. Odredba člana 2, stav 3 ovog Zakona utvrđuje da „penzionerima koji ima-ju pravo i koji svoje zahteve predaju Penzijskoj administraciji Kosova posle 31. 10. 2002. godine, penzije će biti isplaćivane od meseca kada je podnet zahtev“.

Uredbom o penzijama na Kosovu formiran je Kosovski penzioni štedni fond. Što se tiče samog penzijskog sistema stvorena je određena kombinacija socijalnih penzija i kapitalizacije. Naime, iz budžeta Kosova se obezbeđuju jednake penzije za sve koji imaju prebivalište na Kosovu, kada navrše 65

10 Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 20), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa: http//unmik/reg/2001/35, decembar 2001. 11 Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, op. cit. Preuzeto sa: http//unmik/ur/2005/20, april 2005.12 Privremene institucije samouprave Kosova, (2013, Septembar 21), Službeni list Privremenih institucija samouprave. Preuzeto sa: http//gazetazyrtare.rks-gov.net/Documents/1%20(serbis-ht).pdf‎



18

18 str.

godina života, bez obzira na dužinu i obim uplaćenih sredstava tokom radnog veka. Uredom o penzijama na Kosovu stvoren je penzijski sistem koji nije kompatibilan sa penzijskim sistemom Republike Srbije, odnosno penzijskim sistemom zasnovanim isključivo na obimu i dužini uplate doprinosa. Postoje osnovne penzije koje pripadaju svim stanovnicima Kosova kada navrše 65 godina života i drugi oblici, koji utvrđuju viši nivo penzija i to na bazi uplate doprinosa, ali i na bazi kapitalizacije.Tokom decembra 2006. godine bilo je oko 128 000 korisnika svih oblika kosovskih penzija13. Postoji obaveza ula-ganja zaposlenih u Kosovski penzioni štedni fond, koji plasira sredstva u cilju njihovog oplođavanja.

Početkom 2008. godine, Privremene institucije samouprave, proglasi-le su nezavisnost pokrajine Kosovo i stvaranje „Republike Kosovo. Tako je Skupština Kosova donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzija-ma14. Izmenama i dopunama je zapravo, izmenjena Uredba o penzijama na Kosovu. Izmenama i dopunama su izbrisane odredbe o specijalnom predsta-vniku UN-a i drugih, jer su kosovske vlasti preuzele pun „zakonodavni ka-pacitet“. Da bi se očuvala socijalna komponenta penzijskog sistema i dalje postoje zagarantovane penzije u istom iznosu za sve starije od 65 godina. Sredstva za isplatu ovih penzija se isplaćuju iz budžeta „Republike Kosovo“.

Dakle, pravni propisi koji se primenjuju na Kosovu i Metohiji u pogle-du penzijskog osiguranja, nakon donošenja Rezolucije saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, Uredbe UNMIK-a o broj 1999/1 o ovlašćenjima pri-vremene uprave na Kosovu, Uredbe UNMIK-a broj 1999/24, kojom je utvr-đeno da propisi koji se primenjuju na Kosovu su propisi koji su bili na snazi na dan 22. 3. 1989. godine čime je UNMIK stavio van snage primenu pravnih propisa Republike Srbije, Uredbe UNMIK-a broj 1999/25, Uredbe 1999/54 UNMIK-a o amandmanima na Uredbu UNMIK-a broj 1999/1 o ovlašćenji-ma privremene uprave na Kosovu sa izmenama i dopunama, Uredbe broj 2001/9 o Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu, Uredbe UNMIK-a broj 2001/19 o izvršnom ogranku Privremenih institucija samou-prave na Kosovu su:

1. Uredba broj 2001/35 o penzijama na Kosovu, Uredba o izmenama i dopunama Uredbe broj 2005/20 o izmenama i dopunama Uredbe o penzijama na Kosovu.

13 Stabs P., Hadžikadrija A., (2008). Socijalna zaštita i socijalna uključenost na Kosovu po Rezoluciji 1244 Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda, Sažetak, Zagreb, Ekonomski institut, str. 14.14 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijama, Službeni list Republike Kosova, broj 32/08, str. 6.

19

19 str.

2. Zakon broj 2002/1 o metodologiji za određivanje nivoa osnovne pen-zije na Kosovu i o utvrđivanju datuma početka isplate osnovnih penzija.

3. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijama koji je donela Skupština Kosova 2005. godine.

Nakon svega izloženog možemo zaključiti sledeće. Vlast UNMIK-a na Kosovu i Metohiji uspostavljena je uz pristanak SR Jugoslavije, odnosno Republike Srbije, na osnovu kog je i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo Rezoluciju 1244. Uredbama UNMIK-a prestalo da važi zakonodav-stvo Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. UNMIK, odnosno Privremene institucije samouprave donele su propise o penzijskom osigura-nju. Isplata penzija po ovim propisma počela je za sva lica koja su podnela zahteve, a imala su prebivališe na Kosovu u datom trenutku i to počev od 01. 7. 2002. godine. Uzimajući u obzir činjenicu da i Specijalni predstavnik Generalnog sekretara naglašava u svojoj Uredbi o penzijama broj 2001/35 da Privremene institucije samouprave imaju odgovornost u vezi isplate penzija na Kosovu, ne postoji nikakva obaveza Republike Srbije, odnosno nadlež-nog fonda penzijskog osiguranja Srbije prema korisnicima penzija koji ima-ju prebivalište na Kosovu, a Republika Srbija im je do10. 6. 1999. godine isplaćivala penzije. Licima koja su imala prebivalište na Kosovu, Republika Srbija je uredno isplaćivala penzije, ukoliko su na to stekli pravo bilo od stra-ne pokrajinskog fonda bilo od strane republičkog fonda i to kroz sav period od 24. 3. 1989. godine do 10. 6. 1999. godine. Tada je UNMIK, kao institucija formirana na osnovu Rezolucije Ujedinjenih nacija, utvrdio da se na teritoriji Kosova ne primenjuju propisi Republike Srbije.

U skladu sa propisima na teritoriji pod kontrolom UNMIK-a, licima koja su ispunjavala utvrđene uslove, a podnela su zahtev Penzionoj administraciji Kosova, od 01. 7. 2002. godine počela je isplata penzija. Republika Srbija je-ste nastavila isplate penzija na jednom delu teritorije Kosova i Metohije, gde to bezbednosni i drugi uslovi dozvoljavaju.

Na kraju ćemo pomenuti Presudu Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, po Pritužbi, bračnog para G., tužena Republika Srbija15. Presudom se obavezuje Republika Srbija na isplatu neisplaćenih penzija bračnom paru G. Međutim, tokom većeg dela spornog perioda bračni par G. nije imao pre-bivalište na području Kosova. Bračni par G. je imao prebivalište na podru-čju Republike Srbije, van Kosova i Metohije (N.P.). Osim toga, za bračni

15 Evropski sud za ljudska prava, (2013, Septembar 25), Predstavka broj 31926/08 – Grudić protiv Srbije. Preuzeto sa: http//www.paragraf.rs/zastupnik/predstavka_31925_08.htm‎



20

20 str.

par G. nije dokazano da je primao penzije od strane Kosovskog penzionog štednog fonda, formiranog u svemu u skladu sa procedurom koju su odre-dile Ujedinjene nacije, nakon donošenja Rezolucije 1244. Pored toga, istom Presudom se utvrđuje da je tužena strana, tj. Republika Srbija obavezna da u roku od šest meseci od datuma kada ova presuda postane pravosnažna, predu-zme sve odgovarajuće mere da obezbedi da nadležni srpski organi sprovedu relevantne zakone kako bi se obezbedila isplata penzija i zaostalih zarada, pri čemu se podrazumeva da u vezi sa tim mogu biti neophodni određeni razumni i brzi činjenični i/ili administrativni postupci verifikacije. Ali, kada se analizi-riraju svi gore navedeni pravni propisi, nedvosmisleno je da pravni osnov za eventualnu isplata neisplaćenih penzija za lica sa Kosova i Metohije, od strane Republike Srbije može da postoji samo u slučaju kada licu nije vršena isplata penzija od strane Privremenih institucija samouprave na Kosovu i Metohije.

Aleksandar Božić, PhD“Dr Mladen Stojanović” Health centre, Bačka Palanka

A CORRELATION BETWEEN THE STATUS OF KOSOVO AND METOHIA AND THE APPLICATION

OF THE LEGISLATION OF SERBIAN PENSION AND DISABILITY INSURANCE IN THE SAME AREA

A b s c t r a c t

The aim of this paper is to present the establishment of the new pension system in the Autonomous Province of Kosovo and Metohia after 6th Oc-tober 1999 as well as the establishment of the United Nations administra-tion in the same area. The paper analyses the role and responsibilities of the Provisional Institutions of Self-Government in Kosovo and Metohia in the creation of a new pension system in this area. In addition, this work is aimed to challenge the standpoint according to which Serbia is presented as a debtor, due to the fact that since 6th October 1999 it has not performed the payments from its public pension funds in a greater part of the territory of Kosovo and Metohia.

21

21 str.

Keywords: Serbia, Kosovo, pensions, debt, regulations

Literatura:

1. Evropski sud za ljudska prava, (2013. septembar 25), Predstavka broj 31926/08 - Grudić protiv Srbije. Preuzeto sa: http//www.paragraf.rs/za-stupnik/predstavka_31925_08.htm‎

2. Panajotis H. G., (2008), Status Kosova i Metohije prema Međunarodnom pravu, Beograd, Nova srpska politička misao, str. 389-390.

3. Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 13), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa: http//www.un-mikonline.org/regulations/unmikgazette/.../RSC1999_01.pdf‎

4. Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 15), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa: http//www.un-mikonline.org/regulations/unmikgazette/.../RSC1999_24.pdf

5. Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (2013, Septembar 16), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa: http//www.unmikon-line.org/.../RE1999_25.htm‎

6. Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 17), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa: http//www.un-mikonline.org/regulations/unmikgazette/.../RSC2000_54.pdf

7. Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 18), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa http//www.see-edu-coop.net/education_in/pdf/RSC2001_19.pdf6.

8. Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 20), Službeni list UNMIK-a.. Preuzeto sa: http//unmik/ur/2005/20, april 2005.

9. Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 18), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa: http//www.see-edu-coop.net/education_in/pdf/RSC2001_19.pdf

10. Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, (2013, Septembar 20), Službeni list UNMIK-a. Preuzeto sa: http//unmik/reg/2001/35, decembar 2001

11. Privremene institucije samouprave Kosova, (2013, Septembar 21), Službeni list Privremenih institucija samouprave. Preuzeto sa: http//gazetazyrtare.rks-gov.net/Documents/1%20(serbisht)



22

22 str.

12. Stabs P., Hadžikadrija A., (2008), Socijalna zaštita i socijalna uključenost na Kosovu po Rezoluciji 1244 Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda, Zagreb, Ekonomski institut

13. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijama, Službeni list Republike Kosova, br. 32/08

14. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, (2013, Septembar 11), Rezolucija 1244. Preuzeto sa: http//www.un.org/Docs/scres/1999/sc99.html

23

23 str.

Ivana Zdravković *

LIKVIDACIJA PRIVREDNOG DRUŠTVA U PRAVU REPUBLIKE SRBIJE

REZIME: Predmet ovog rada je likvidacija privrednog društva, kao je-dan od načina prestanka postojanja društva. Postupak likvidacije se može sprovesti samo ako privredno društvo ima dovoljno finansijskih sredstava za potpuno namirenje svih svojih obaveza. Likvidacija privrednog društva uređena je Zakonom o privrednim društvima. Važeći zakon poznaje do-brovoljnu i prinudnu likvidaciju. Privredno društvo u toku postupka likvi-dacije zastupa jedan ili više likvidacionih upravnika. Nakon sprovođenja i okončanja postupka likvidacije, društvo prestaje da postoji i briše se iz registra privrednih subjekata.

Ključne reči: likvidacija, prestanak privredog društva.

* Student doktorskih studija na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

UDK: 347.72.04BIBLID: 0352-3713 (2015); 32, (10-12): 23–34

PREGLEDNI NAUČNI RAD


24

24 str.

1. POJAM LIKVIDACIJE

Jednom osnovano privredno društvo može prestati na više načina. Privredno društvo osnovano na određeno vreme prestaje protekom vre-

mena na koje je osnovano, osim ako se vreme trajanja ne produži ili ne nastavi poslovanje kao privredno društvo osnovano na neodređeno vreme.

Privredno društvo osnovano na neodređeno vreme može prestati: po osnovu sprovedenog postupka dobrovoljne ili prinudne likvidacije, po osno-vu sprovedenog postupka stečaja i po osnovu statusne promene koja ima za posledicu prestanak društva.

Likvidacija privrednog društva predstavlja način prestanka privrednog društva koja se sprovodi kada privredno društvo ima dovoljno finansijskih sredstava za potpuno namirenje svih svojih obaveza. Dakle, neophodan pre-duslov za pokretanje postupka likvidacije jeste da se radi o solventnom pri-vrednom društvu. Sprovođenjem i okončanjem postupka likvidacije solven-tno privredno društvo prestaje da postoji.

2. PRAVNE POSLEDICE POKRETANJA POSTUPKA LIKVIDACIJE

Postoji veći broj pravnih posledica pokretanja postupka likvidacije pri-vrednog društva. Uz poslovno ime privrednog društva u postupku likvidacije dodaje se oznaka „u likvidaciji”. Danom donošenja odluke o pokretanju po-stupka likvidacije prestaju zastupnička prava svim zastupnicima društva i ta prava prelaze na imenovanog likvidacionog upravnika. Od trenutka pokreta-nja likvidacionog postupka menja se cilj ili svrha društva. Cilj više nije obav-ljanje delatnosti radi sticanja dobiti već likvidacija imovine društva i njena podela ovlašćenim licima.1

Zakonom su predviđena ograničenja isplata članovima privrednog druš-tva u likvidaciji. Za vreme likvidacije društva ne isplaćuje se učešće u dobiti, odnosno dividenda niti se imovina društva raspodeljuje članovima društva pre isplate svih potraživanja poverilaca. Navedena zabrana ima svrhu da zaštiti interese poverilaca.2

Zakon isključuje uticaj postupka likvidacije na mogućnost određivanja i sprovođenja izvršenja protiv društva u likvidaciji, vođenja drugih postupaka

1 Šogorov S., (2003). Pravo privrednih društava, Novi Sad, Poslovni biro SB, str. 199.2 Novaković S., (2012). Komentar Zakona o privrednim društvima, Beograd, Poslovni biro, str. 400.

25


25 str.

protiv ili u korist društva u likvidaciji, niti na mogućnost pokretanja postupka stečaja.

Ukoliko poverioci privrednog društva u likvidaciji ne prijave svoja po-traživanja u zakonom određenom roku, njihova potraživanja će biti preklu-dirana, izuzev ako se radi o potraživanjima utvrđenim izvršnom ispravom, u kom slučaju ne postoji obaveza prijavljivanja potraživanja, a takva potraživa-nja se smatraju prijavljenim.

3. VRSTE LIKVIDACIJE

Važeći Zakon o privrednim društvima3, za razliku od ranijih, poznaje dve vrste likvidacije. Osim dobrovoljne, uvodi mogućnost vođenja prinudne likvidacije. Dobrovoljna likvidacija zavisi od volje samog društva, odnosno njegovih članova, dok prinudnu likvidaciju pokreće i sprovodi Agencija za privredne registre po službenoj dužnosti kada nastupe zakonom predviđeni razlozi.

3.1. DOBROVOLJNA LIKVIDACIJA

Dobrovoljnu likvidaciju privredno društvo sprovodi samostalno, bez angažovanja drugih institucija.4 Pokreće se odlukom o likvidaciji, i to: kod ortačkog društva jednoglasnom odlukom svih ortaka, ako osnivačkim aktom nije predviđena manja većina; kod komanditnog društva jednoglasnom od-lukom svih komplementara ako osnivačkim aktom nije predviđena manja većina; kod društva sa ograničenom odgovornošću odlukom skupštine koja se donosi dvotrećinskom većinom ukupnog broja glasova svih članova; kod akcionarskog društva odlukom skupštine koja se donosi običnom većinom glasova prisutnih akcionara.

Postupak dobrovoljne likvidacije otpočinje danom registracije odlu-ke o likvidaciji i objavljivanjem oglasa o pokretanju likvidacije u skladu sa Zakonom o registraciji (član 526 Zakona o privrednim društvima).

Kako bi se poverioci mogli upoznati sa sadržinom odluke o likvidaciji Zakonom je predviđeno da se oglas objavljuje u neprekidnom trajanju od 90 dana na internet stranici Agencije za privredne registre.

3 Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 36/11, 99/11, 83/14 – dr. zakon i 5/15.4 Arsić Z., Marjanski V. (2013). Pravo privrednih društava, Novi Sad, Pravni fakultet, Centar za izdavačku delatnost str. 69.


26

26 str.

Sadržina odluke o likvidaciji privrednog društva Zakonom nije eksplicit-no propisana. Međutim, kada je u pitanju sadržina oglasa o pokretanju likvi-dacije, Zakon propisuje da isti mora sadržati: poziv poveriocima da prijave svoja potraživanja; adresu sedišta društva, odnosno adresu za prijem pošte; upozorenje da će potraživanja biti prekludirana ukoliko ih poverioci ne prija-ve najkasnije u roku od 30 dana od perioda trajanja oglasa.

Pored obaveze objavljivanja oglasa o pokretanju likvidacije na internet stranici Agencije za privredne registre, društvo ima i obavezu da u roku od 15 dana od dana objavljivanja oglasa o pokretaju postupka likvidacije po-znate poverioce individualno obavesti o pokrenutom postupku likvidacije. Obaveštenje koje se dostavlja poznatim poveriocima mora da sazdrži i tri zasebno značajna elementa, i to: dan objavljivanja i period trajanja oglasa o pokretanju likvidacije; adresu sedišta društva, odnosno adresu za prijem pošte na koju poverilac dostavlja prijavu potraživanja; upozorenje da će potraživa-nje poverioca biti prekludirano ukoliko ga poverilac ne prijavi u označenom roku.5

Poverioci čije je potraživanje utvrđeno izvršnom ispravom nema-ju obavezu prijavljivanja potraživanja, a njihova potraživanja se smatraju prijavljenim.

Zakonom o privrednim društvima uređeno je postupanje privrednog društva u likvidaciji po prispeću prijava. Tako je propisana dužnost društva da sve prispele prijave potraživanja evidentira u listu prijavljenih potraživanja, te da na osnovu njih sačini listu priznatih i osporenih potraživanja. Prijavljeno potraživanje društvo može osporiti u roku od 30 dana od prijema, s tim da je dužno da o tome u istom roku obavesti poverioca uz obrazloženje ospora-vanja potraživanja. Potraživanja poverilaca utvrđena izvršnom ispravom ne mogu se osporavati, jer su ista utvrđena u sudskom postupku pravnosnažnom sudskom odlukom. Poverilac čije je potraživanje osporeno može, u roku od 15 dana od prijema obaveštenja o osporavanju potraživanja, pred nadležnim sudom pokrenuti sudski postupak, o čemu je dužno da u istom roku obavesti pisanim putem društvo. Ukoliko ne postupi na navedeni način, njegovo potra-živanje će se smatrati prekludiranim.

Potraživanja nastala nakon pokretanja postupka likvidacije se ne prijav-ljuju i moraju se namiriti do okončanja postupka likvidacije.

Odlukom o pokretanju postupka likvidacije društvo imenuje jednog ili više likvidacionih upravnika. Imenovanjem likvidacionog upravnika prestaju zastupnička prava svim zastupnicima društva. Ukoliko odredba o imenovanju

5 Novaković S., op. cit. str. 404.

27

27 str.

likvidacionog upravnika izostane, funkciju likvidacionog upravnika vrše svi zaskonski zastupnici društva.

Likvidacioni upravnik zastupa privredno društvo u likvidaciji i odgo-voran je za zakonitost njegovog poslovanja. Ovlašćen je da vrši sve radnje na okončanju započetih poslova pre početka likvidacije, preduzima radnje u cilju sprovođenja likvidacije i vrši druge poslove neophodne za sprovođenje likvidacije privrednog društva.

Likvidacioni upravnik ima pravo na naknadu svih troškova koje je imao u vezi sa sprovođenjem postupka likvidacije, kao i na isplatu naknade za rad. U pogledu ovih potraživanja likvidacioni upravnik se smatra poveriocem pri-vrednog društva u likvidaciji.

Likvidacioni upravnik može biti razrešen svoje dužnosti odlukom na isti način na koji je imenovan, bez navođenja razloga. Takođe, likvidacioni upravnik u svako doba može dati ostavku u pismenom obliku.

Imenovanje, razrešenje i ostavka likvidacionog upravnika registruje se u skladu za zakonom o registraciji, kako bi trećim licima ovaj podatak bio dostupan.

Likvidacioni upravnik ima obavezu da u toku postupka likvidacije sači-njava odgovarajuća dokumenta.

Pre namirenja poverilaca sastavljaju se:1. Početni likvidacioni bilans – koji je, u roku od 30 dana od dana počet-

ka likvidacije, likvidacioni upravnik dužan da sastavi kao vanredni finansijski izveštaj u skladu sa propisima kojima se uređuje računovodstvo i revizija, te da ga u istom roku podnese na usvajanje ortacima, komplementarima ili skupštini, kod društva sa organičenom odgovornošću i akcionarskog društva. Odluka o usvajanju početnog likvidacionog bilansa mora da se donese najka-snije u roku od 30 dana od njegovog podnošenja. Usvojeni početni likvidaci-oni bilans registruje se u skladu sa propisima o registraciji. Početni likvida-cioni bilans se sastavlja sa ciljem da se prikaže imovinski položaj privrednog društva koje se nalazi u likvidaciji. On takođe omogućava poveriocima da sagledaju mogućnost namirenja svojih potraživanja iz imovine društva, te da im pokaže da je likvidacija izvesna i da njihova prava nisu ugrožena.6

2. Početni likvidacioni izveštaj – koji sadrži: listu prijavljenih potraži-vanja, listu priznatih potraživanja, listu osporenih potraživanja sa obrazlo-ženjem osporavanja, podatak da li je imovina društva dovoljna za namire-nje svih poverilaca, neophodne radnje za sprovođenje postupka likvidacije,

6 Ilić-Popov G., (2012). Poreski apekti likvidacije privrednih društava - Zbornik Usklađivanje poslovnog prava Srbije sa pravom Evropske unije – 2012., Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 361.


28

28 str.

vreme predviđeno za završetak likvidacije i druge činjenice koje su od zna-čaja za sprovođenje postupka likvidacije. Početni likvidacioni izveštaj likvi-dacioni upravnik dužan je da sastavi najranije 90 dana, a najkasnije 120 dana od dana početka likvidacije i u istom roku ga podnese na usvajanje ortacima, komplementarima ili skupštini kod društva sa organičenom odgovornošću i akcionarskog društva, koji su dužni da odluku o usvajanju istog donesu u roku od 30 dana od dana kada im je podnet na usvajanje. Usvojeni početni likvida-cioni izveštaj registruje se u skladu sa propisima o registraciji. Nedostavljanje usvojenog početnog likvidacionog izveštaja na registraciju onemogućava dalje sprovođenje postupka dobrovoljne likvidacije i predstavlja osnov za pokretanje prinudne likvidacije po službenoj dužnosti od strane Agencije za privredne registre.

3. Godišnji likvidacioni izveštaji – u kojima likvidacioni upravnik na-vodi svoje obavljene radnje, sa navođenjem razloga zbog kojih se likvidacija nastavlja, a nije završena. Godišnji likvidacioni izveštaji podnose se na usva-janje ortacima, komplementarima ili skupštini, kod društva sa organičenom odgovornošću i akcionarskog društva, najkasnije tri meseca po isteku svake poslovne godine i registruju se kod Agencije za privredne registre.

Nakon namirenja poverilaca sastavljaju se:1. Završni likvidacioni bilans – koji likvidacioni upravnik sastavlja u

skladu sa propisima kojima se uređuje računovodstvo i revizija. Završni likvi-dacioni bilans podleže obavezi registracije u registru privrednih subjekata.7

2. Izveštaj o sprovedenoj likvidaciji – koji se sastavlja nakon sprovede-nog postupka likvidacije. Odluka o usvajanju izveštaja o sprovedenom po-stupku likvidacije donosi se na isti način kao i kod svih drugih dokumenata, i to: kod ortačkog društva, jednoglasno od strane svih ortaka; kod komanditnog društva, jednoglasno od strane svih komplementara; kod društva sa odrani-čenom odgovornošću od strane skupštine dvotrećinskom većinom ukupnog broja glasova svih članova; i kod akcionarskog društva od strane skupštine običnom većinom glasova prisutnih akcionara.

3. Pismena izjava da je uputio obaveštenje poznatim poveriocima, da su svi poverioci u potpunosti namireni, te da se protiv društva ne vode drugi postupci – kojom, zapravo, likvidacioni upravnik izjavljuje da je u svemu postupao u skladu sa Zakonom. Likvidacioni upravnik u toku postupka likvi-dacije privrednog društva preduzima sve poslove radi namirenja poverilaca i odgovoran je za zakonitost poslovanja društva.

7 Novaković S., op. cit. str. 410.

29


29 str.

4. Predlog odluke o raspodeli likvidacionog ostatka – koji se sastavlja nakon izmirenja svih obaveza društva. Zakonom propisana zabrana da se za vreme likvidacije društva isplaćuje učešće u dobiti, odnosno dividenda, kao i da se imovina društva raspodeljuje članovima društva.

Kako se radi o dobrovoljnoj likvidaciji, to u toku njenog sprovođenja društvo može da donese odluku o obustavi postupka likvidacije i da nastavi sa poslovanjem, ukoliko su svi poverioci društva namireni, društvo nijednom zaposlenom nije otkazalo ugovor o radu po osnovu likvidacije i ukoliko druš-tvo nije počelo sa isplatama svojim članovima.

Zakon propisuje obavezne elemente odluke o obustavi likvidacije. Tako su sastavni deo odluke o obustavi likvidacije imenovanje zakonskog zastu-pnika društva i izjava likvidacionog upravnika da su svi poverioci namireni u potpunosti i da društvo nije otpočelo sa isplatama članovima društva. Kao i drugi značajni podaci i odluka o obustavi postupka likvidacije registruje se u registru privrednih subjekata.

Takođe, moguća je i obustava postupka likvidacije zbog pokretanja po-stupka stečaja usled prezaduženosti. Naime, ukoliko se iz početnog likvida-cionog bilansa i početnog likvidacionog izveštaja utvrdi da društvo nema do-voljno sredstava za namirenje svih poverilaca, likvidacioni upravnik je dužan da u roku od 15 dana od dana sastavljanja početnog likvidacionog bilansa, odnosno sastavljanja početnog likvidacionog izveštaja nadležnom sudu pod-nese predlog za pokretanje stečaja. Od momenta podnošenja predloga za po-kretanje stečaja ne mogu se namirivati poverioci, osim potraživanja nastalih iz tekućeg poslovanja do dana pokretanja stečajnog postupka.

Ukoliko ne dođe do obustave postupka likvidacije, nakon namirenja svih poverilaca i izmirenja ostalih obaveza društva dolazi do raspodele likvidacio-nog ostatka i okončanja postupka likvidacije.

Likvidacioni ostatak je imovina koja preostane nakon namirenja svih poverilaca društva i raspodeljuje se članovima društva na sledeći način: or-tacima, komplementarima i članovima društva sa ograničenom odgovorno-šću srazmerno njihovim udelima; imaocima preferencijalnih akcija u skladu sa njihovim pravom prioriteta na isplatu iz likvidacionog ostatka; imaocima običnih akcija srazmerno učešću njihovog broja akcija u ukupnom broju obič-nih akcija u društvu, nakon isplate imaocima preferencijalnih akcija.

Ukoliko dođe do spora u vezi sa raspodelom likvidacionog ostatka, likvi-dacioni upravnik je dužan da odloži raspodelu do pravnosnažnog okončanja spora.


30

30 str.

Tek nakon pravnosnažnog okončanja svih postupaka koji za pravnu po-sledicu mogu imati bilo kakvu obavezu društva i izmirenja svih tih obaveza, društvo može doneti odluku o okončanju likvidacije.

Postupak dobrovoljne likvidacije okončava se donošenjem odluke o okončanju postupka likvidacije. Navedena odluka se registruje skladu sa pro-pisima o registraciji, a društvo se briše iz registra privrednih subjekata i pre-staje da postoji kao pravni subjekt.

Ortaci i komplementari odgovaraju neograničeno solidarno za obaveze prema poveriocima nakon brisanja društva iz registra privrednih subjekata, dok komanditori, članovi društva sa ograničenom odgovornošću i članovi akcionarskog društva odgovaraju solidarno za obaveze društva u likvidaciji do visine primljenog likvidacionog ostatka nakon brisanja društva iz registra privrednih subjekata. Potraživanja poverilaca prema članovima društva zasta-revaju u roku od tri godine od dana brisanja društva iz registra.

Poslovne knjige i dokumenta društva koje je brisano iz registra privred-nih subjekata usled okončanja likvidacije čuvaju se u skladu sa propisima kojima se uređuje arhivska građa, a ime i adresa lica kome su poslovne knjige i dokumenta povereni na čuvanje registruju se u skladu sa zakonom o registra-ciji. Zainteresovana lica imaju pravo na uvid u poslovne knjige i dokumenta brisanog društva, o svom trošku.

3.2 PRINUDNA LIKVIDACIJA

Jedna od novima u Zakonu o privrednim društvima jesu odredbe o pri-nudnoj likvidaciji. Pored postupka dobrovoljne likvidacije, Zakon poznaje i postupak prinudne likvidacije, koji pokreće i sprovodi Agencija za privredne registre po službenoj dužnosti iz zakonom predviđenih razloga. Zakon propi-suje jedanaest osnova pokretanja postupka prinudne likvidacije, i to:

1. ako je društvu pravnosnažnim aktom izrečena mera zabrane obavlja-nja delatnosti, odnosno oduzeta dozvola, licenca ili odobrenje za obavljanje određene delatnosti, a društvo ne registruje promenu pretežne delatnosti ili ne otpočne likvidaciju u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti tog akta;

2. ako u roku od 30 dana od dana isteka vremena na koje je društvo osno-vano društvo ne registruje produženje vremena trajanja društva ili u istom roku ne otpočne likvidaciju;

3. ako ortačko društvo ostane sa jednim ortakom, odnosno komanditno društvo ostane bez komplementara ili bez komanditora, a društvu u roku od tri meseca ne pristupi nedostajući član ili u istom roku društvo ne promeni

31


31 str.

pravnu formu u pravnu formu čije uslove ispunjava u skladu sa ovim zako-nom ili u istom roku ne otpočne likvidaciju;

4. ako se osnovni kapital društva smanji ispod minimalnog iznosa pro-pisanog zakonom, a društvo u roku od šest meseci ne poveća osnovni kapital najmanje do minimalnog iznosa propisanog zakonom, ili u istom roku društvo ne promeni pravnu formu u pravnu formu čije uslove ispunjava u skladu sa ovim zakonom, ili u istom roku društvo ne donese odluku o likvidaciji i takvu promenu u istom roku registruje u skladu sa zakonom o registraciji;

5. ako društvo ne dostavi nadležnom registru godišnje finansijske izve-štaje do kraja poslovne godine za prethodnu poslovnu godinu, odnosno ako ne dostavi početni likvidacioni bilans u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija;

6. ako je pravnosnažnom presudom utvrđena ništavost registracije osni-vanja društva u skladu sa zakonom o registraciji ili ništavost osnivačkog akta društva;

7. ako je pravnosnažnom presudom naložen prestanak društva, a druš-tvo u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude ne otpočne likvidaciju;

8. ako društvo ostane bez zakonskog zastupnika, a ne registruje novog u roku od tri meseca od dana brisanja zakonskog zastupnika iz registra pri-vrednih subjekata;

9. ako društvo u likvidaciji ostane bez likvidacionog upravnika, a ne re-gistruje novog u roku od tri meseca od dana brisanja likvidacionog upravnika iz registra privrednih subjekata;

10. ako usvojeni početni likvidacioni izveštaj ne bude dostavljen registru privrednih subjekata u skladu sa zakonom;

11. u drugim slučajevima predviđenim zakonom. Ako utvrdi da postoji neki od zakonom predviđenih razloga Agencija

za privredne registre po službenoj dužnosti pokreće postupak likvidacije i prevodi društvo u status „u prinudnoj likvidaciji” i istovremeno objavljuje oglas o prinudnoj likvidaciji na internet stranici registra privrednih subjekata u neprekidnom trajanju od šest meseci. Zakonom je propisano da oglas mora da sadrži: dan objave oglasa; poslovno ime i matični broj društva; razlog pri-nudne likvidacije; obaveštenje poveriocima da u roku od šest meseci od dana objave oglasa mogu podneti predlog za pokretanje stečaja nadležnom sudu u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj.

Ako Agencija za privredne registre u roku od godinu dana od dana obja-ve oglasa ne primi rešenje nadležnog suda o otvaranju stečaja nad društvom u prinudnoj likvidaciji, po službenoj dužnosti briše društvo iz registra.


32

32 str.

Imovina brisanog društva postaje imovina članova društva u srazmeri sa njihovim udelima u kapitalu društva, a u slučaju ortačkog društva koje nema kapital raspodeljuje se na jednake delove između ortaka. Članovi društva svo-je odnose u pogledu imovine mogu da urede ugovorom, pri čemu svaki član društva može tražiti da nadležni sud u vanparničnom postupku izvrši podelu te imovine.

Ortaci i komplementari odgovaraju neograničeno solidarno za obaveze prema poveriocima nakon brisanja društva iz registra privrednih subjekata, a komanditori, članovi društva sa ograničenom odgovornošću i članovi ak-cionarskog društva odgovaraju solidarno za obaveze društva u likvidaciji do visine primljenog likvidacionog ostatka nakon brisanja društva iz registra pri-vrednih subjekata.

Potraživanja poverilaca prema članovima društva zastarevaju u roku od tri godine od dana brisanja društva iz registra.

ZAKLJUČAK

Likvidacija predstavlja oblik prestanka postojanja privrednog društva koja se sprovodi kada društvo ima dovoljno finansijskih sredstava za namire-nje svih svojih obaveza. Tek nakon izmirenja svih obaveza, preostala imovina se raspodeljuje članovima društva.

Likvidacija se može pokrenuti na osnovu odluke društva i tada se radi o dobrovoljnoj likvidaciji ili od strane Agencije za privredne registre po služ-benoj dužnosti iz zakonom predviđenih razloga, kada je u pitanju prinudna likvidacija. Bez obzira na osnov nastupanja likvidacije, likvidacija se uvek sprovodi nad solventnim privrednim društvom.

Za vreme trajanja postupka likvidacije privredno društvo i dalje postoji kao pravni subjekt, s tim da se cilj društva menja i više to nije obavljanje delatnosti radi sticanja dobiti, već okončanje privredne delatnosti društva i prestanak njegovog postojanja.

Zakon o privrednim društvima, kojim se reguliše postupak likvidacije, propisujući: stroge rokove za obavljanje odgovarajućih radnji, obavezu re-gistrovanja svih važnih dokumenata kod Agencije za privredne registre, za-branu da se za vreme likvidacije društva isplaćuje učešće u dobiti, odnosno dividenda, kao i da se imovina društva raspodeljuje članovima društva; zatim mogućnost obustave likvidacije samo pod uslovom da su svi poverioci druš-tva namireni, da društvo nijednom zaposlenom nije otkazalo ugovor o radu po osnovu likvidacije i da društvo nije počelo sa isplatama svojim članovima;

33


33 str.

te da će rok za prijavu potraživanja, u slučaju promene adrese privrednog društva u likvidaciji ili adrese za prijem pošte, početi ponovo da teče od dana registracije te promene, obezbeđuje zaštitu interesa poverilaca društva u likvi-daciji od mogućih zloupotreba, onemogućava dovođenje određenih poverila-ca u povoljniji položaj i izigravanje postupka likvidacije.

Nakon sprovođenja i okončanja postupka likvidacije, privredno društvo prestaje da postoji i briše se iz registra privrednih subjekata.

Zdravković IvanaA student of doctoral studies at the Faculty of Law in Novi Sad

THE COMPANY LIQUIDATION REGULATED BY LAW OF REPUBLIC OF SERBIA

A b s t r a c t

The subject of this work is a company liquidation as one of the ways of the company termination. The liquidation process can be carried out only if the company has sufficient funds to settle all its liabi-lities. The company liquidation is regulated by the Company law. Applicable law recognizes a voluntary and forced liquidation. Du-ring a company liquidation procedure, the company is represented by one or more liquidation trustees. After the implementation and completion of a liquidation process, a company ceases to exist and it is deleted from the companies register.

Keywords: liquidation, the company termination.


34

34 str.

LITERATURA

1. Arsić Z., Marjanski V. (2013). Pravo privrednih društava, Novi Sad, Pravni fakultet, Centar za izdavačku delatnost

2. Ilić-Popov, G. (2012). Poreski apekti likvidacije privrednih društava: Zbornik Usklađivanje poslovnog prava Srbije sa pravom Evropske unije – 2012, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 356-374

3. Novaković, S. (2012). Komentar Zakona o privrednim društvima, Beograd, Poslovni biro

4. Šogorov, S. (2003). Pravo privrednih društava, Novi Sad, Poslovni biro SB

35

35 str.

Marko Stanković*

* Master pravnik, sudijski pripravnik u Osnovnom sudu u Kragujevcu, e-mail: [email protected]

DELIKTNA ODGOVORNOST PRAVNIH LICA

REZIME: Istorija delikata je poznavala fizička lica kao jedine subjekte koji su, svojim konkretnim postupcima, činili različite vrste pravno-nedozvoljenih ponašanja. Kazniti se mogao čovek koji je preduzimanjem ili propuštanjem radnje proizvodio zabra-njenu posledicu. Međutim, razvoj industrijalizacije i ekspanzija privrednih aktivnosti dovela je do osnivanja pravnih lica, odno-sno privrednih subjekata. Oni su stupali u različite vrste pravnih odnosa u čijoj osnovi je bila želja za sticanjem profita. U tom kontekstu dolazi do pojave prvih oblika pravno-nedozvolje-nih delatnosti pravnih lica koje se odvijaju u finansijskoj sferi. Krajnja posledica protivpravnih postupaka pravnih lica sastoja-la se u nanošenju enormno velike štete koja je prevazilazila onu koju su mogli učiniti ljudi kao subjekti deliktne odgovornosti. S obzirom da je pravoverni pratilac društvenih zbivanja prirod-no je da se pravnim uređenjem delatnosti pravnih lica nastojalo odgovoriti njihovim pravno-nedozvoljenim ponašanjima. Otuda deliktnu odgovornost pravnih lica možemo podeliti na: prekršaj-nu, privredno-prestupnu i krivičnu. U Srbiji je prethodne decenije premijerno uvedena krivična odgovornost pravnih lica čime je naša država svrstana u red pravno uređenih evropskih zemalja. Međutim, time nije isključena njihova odgovornost za prekršaje i privredne prestupe kao posebne oblike deliktne odgovornosti. Polazeći od navedenog, autor želi ukazati na osnovne elemente sva tri oblika deliktne odgovornosti pravnih lica u našem prav-nom sistemu. Redosled izlaganja biće usklađen sa momentom njihovog uvođenja u naše pozitivno pravo. Zato će najpre biti

UDK: 347.4BIBLID: 0352-3713 (2015); 32, (10-12): 35–47



36

36 str.

reči o prekršajnoj, a zatim o privredno-prestupnoj i krivičnoj od-govornosti pravnih lica.

Ključne riječi: pravno lice, deliktna odgovornost, prekršaj, privredni pre-stup, krivično delo, odgovorno lice.

Uvod

Privredna društva su u Srbiji doživela ekspanziju, početkom XX veka i od osnovnih formi zanatlija i esnafskih udruženja, preko državnog socija-lističkog uređenja sredinom XX veka, koji je bio u sferi državnog kontro-lisanja i upravljanja društvom sa razvojem privrede i industrije. U 60-im i 70-im godinama XX veka je počeo njihov masovni razvoj koji su pod kontrolom i upravljanjem pojedinaca ili kapitalističkog uređenja. Osnivaju ih sopstvenom voljom, radi ostvarivanja prihoda, a samim tim dolazi i do zloupotreba, za koje se u određeno vreme nisu mogli zakonski goniti za delikte, da bi postepeno sazrevala svest o njihovom sankcionisanju do-nošenjem određenih zakona. Privredna društva imaju status pravnog lica koje ima ekonomsku i pravnu samostalnost, i nezavisno obavljaju delat-nost u cilju sticanja dobiti. U pravnoj samostalnosti privrednog društva ogleda se činjenica da je ono pravni subjekt i da po tom shvatanju snosi i odgovornost za ponašanje prilikom obavljanja svoje delatnosti. Tokom ra-zvoja kroz istoriju su se menjale forme privrednih društava da bi se u sada važećem Zakonu o privrednim društvima, (u daljem tekstu ZPD)1 ustalile četiri forme privrednih društava i to: ortačko društvo, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo. Ista mogu se podeliti i na: društva kapitala ( društvo sa ograničenom odgovornošću i ak-cionarsko društvo) i društva lica (ortačko društvo i komanditno društvo). Shodno tome, lica koja osnivaju i pristupaju privrednom društvu se nazi-vaju članovi, koji mogu biti kako fizička tako i pravna lica, i isti shodno formi društva u kojoj se nalaze imaju određena prava i obaveze, i naravno deliktnu odgovornost koju snose za funkcionisanje društva u pravnom pro-metu. Ta deliktna odgovornost koju poseduje privredno društvo, i njegovo protivpravno ponašanje koje može proizvesti sankcioniše se Zakonom o prekršajima (u daljem tekstu ZOP2),2 Zakonom o privrednim društvima,

1 Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 36/11 i 99/11.2 Zakon o prekršajima, Službeni glasnik RS, br. 65/13.

37

37 str.


Zakonom o odgovornosti pravnih lica za krivična dela ( u daljem tekstu ZOPLKD),3 kao i Krivičnim zakonikom Republike Srbije.4 Deliktna spo-sobnost je mogućnost pravnog lica da odgovara za prouzrokovanu štetu.5 Ona može biti objektivna, gde lice odgovara za štetu prouzrokovanu od opasne stvari ili delatnosti i može biti subjektivna, po osnovu krivice za učinjeno krivično delo.

Prekršajna odgovornost pravnih lica

Polazeći od načelnog postulata prekršaja, da je prekršaj protivpravno postupanje koje zakonom ili drugim aktom nadležnog organa određeno kao prekršaj, i za isti mogu biti izrečene sankcije koje su propisane navedenim Zakonom. Imajući u vidu da je pravno lice, u svemu izjednačeno sa prekr-šajnom odgovornošću fizičkog lica, tako je i u smislu deliktne odgovorno-sti podložno uticaju ovog Zakona. Imajući to u vidu, za prekršaj odgovara i odgovorno lice u pravnom licu, propuštanjem nadzora organa upravljanja ili radnjom drugog lica koje je bilo ovlašćeno da postupa, jer pravno lice ne može samo odgovarati za prekršaj, a da ga odgovorno lice svojim činjenjem ili ne činjenjem dovelo do toga. „Pravno lice odgovara za prekršaj i kada organ upravljana donese protivpravnu odluku ili nalog kojim je omogućeno izvršenje prekršaja ili odgovorno lice naredi licu da izvrši prekršaj, a fizičko lice izvrši prekršaj usled propuštanja odgovornost lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu“ (član 27, ZOP2).

Po prethodnom Zakonu o prekršajima (u daljem tekstu ZOP1),6 pravno lice nije moglo da odgovara za prekršaj bez utvrđene odgovornosti odgovor-nog lica koje je u pravnom licu, ili odgovornosti organa upravljanja ili nekog drugog lica koje je ovlašćeno da postupa, tačnije kako je navedeno „skrivlje-no preduzetom radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora od strane organa upravljanja ili odgovornog lica ili skrivljenom radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica […]”7 a po važećem Zakonu o prekršajima, pravno lice može odgovarati za prekršaj u nekim slučajevima, tj. ne mora se utvrđivati odgovornost odgovornog lica u pravnom licu.

3 Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, Službeni glasnik RS, br. 97/08.4 Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/05 i 104/13.5 Babić, I., (2008). Osnovi imovinskog prava, Beograd, JP „Službeni Glasnik“, str. 98.6 Zakon o prekršajima, Službeni glasnik RS, br.101/05, 106/08 i 111/09. 7 Ibid., član 17. stav 4.


38

38 str.

U literaturi su prisutne razne teorije po pitanju subjektiviteta pravnog lica. Prema teoriji fikcije ono ima pravnu odgovornost ali u odnosu na fizičko lice je nestvaran ili fiktivan subjekt. Teorija negacije osporava pravnom licu subjektivitet jer se umesto njega javljaju fizička lica (odgovornost odgovornih lica), pa pravno lice predstavlja imovinu po teoriji personifikacije. Realistička teorija ima shvatanje da je pravno lice realno-stvarno. Tako da se u suštini prihvata teorija da pravno lice raspolaže imovinom, i da postoji, tj. posluje u pravnom prometu, pa se subjektivna odgovornost i ne utvrđuje, već objek-tivna, koja je dovoljna da se pravno lice oglasi odgovornim za učinjeni delikt.

Kod pokretanja prekršajnog postupka, Zakon je propisao da postupak može pokrenuti podnosilac zahteva, podnoseći prekršajnu prijavu, i posle procene uslova za pokretanje prekršajnog postupka i odlučivanjem o daljem toku, donosi odluku koja može biti, ili pokretanje postupka ili odbacivanje zahteva. Po okončanju postupka, Sud može izreći sankcije za protivpravno prekršajno ponašanje pravnog lica.

Kao sankcije za prekršajnu odgovornost pravnih lica, Zakon propisuje:• kaznu, • opomenu i • zaštitne mere.Kazna koja može biti izrečena pravnom licu nakon utvrđene odgovorno-

sti, može biti samo novčana. Propisana novčana kazna za pravno lice može biti od 50.000,00 do 2.000.000,00 dinara, a za odgovorno lice u pravnom licu od 5.000,00 do 150.000,00 dinara. Odgovornom licu koje načini prekršaj pro-tiv bezbednosti javnog saobraćaja, može se izreći i kazna zatvora, kao glavna sankcija, sa izrečenim kaznenim poenima u rasponu od 1 do 18 poena, ili alternativno i novčana kazna.

Opomena se može izreći pravnom licu koje načini prekršaj, ali je uslov za izricanje ovog vida sankcije taj da je pravno lice pre donošenja rešenja o prekršajnoj odgovornosti otklonilo ili nadoknadio štetu i izvršio obaveze koje je imalo u vezi datog prekršaja.8 Svako ispunjenje obaveze ne znači i moguć-nost za izricanje opomene, već je to subjektivna procena Suda, da li pravno lice neće ponovo vršiti prekršajne radnje ili je otklonjena opasnost. Kao pri-mer, može se navesti da su prilikom kontrole, poreski inspektori utvrdili da pravno lice, nije uredno uvezenu robu, koja je prijavljena na ulasku u zemlju, i dopremljena do carinskog skladišta, upotrebljena za dalju proizvodnju, ili upotrebljena u daljoj reprodukciji, a da na istu količinu nije plaćen porez.

8 Bošković, M., (2006). Privredno kazneno pravo, Novi Sad, Pravni fakultet, str. 409.

39

39 str.


Nakon te kontrole, pravno lice uplati porez, te onda prekršajni sud može po-stupati ili izricanjem opomene, ili po drugom shvatanju, može izreći zaštitnu meru oduzimanja predmeta koji su proizvedeni od te robe i izreći novčanu kaznu za poreski prekršaj, koji je nastupio. Iako je isto pravno lice platilo po-rez, jer po tom shvatanju pravno lice ne bi ni prijavilo navedenu upotrebljenu količinu robe da nije došlo do kontrole od strane inspekcije.

Svrha zaštitnih mera je prevencija ponovnog vršenja prekršaja, jer zaštit-ne mere u prekršajima imaju istu svrhu kao i mere bezbednosti u krivičnom pravu. Zaštitne mere koje se tiču pravnog lica su oduzimanje predmeta, zabra-na pravnom licu da vrši određene delatnosti, i javno objavljivanje presude, a u vezi odgovonog lica koje se nalazi u pravnom licu, mere zabrana odgovornom licu da obavlja određene poslove, zabrana upravljanja vozilom na motorni pogon.

Kao najčešće korišćena mera koja se tiče pravnog lica je mera oduzima-nja predmeta, jer je svrha te mere oduzimanje predmeta koji su bili namenje-ni ili upotrebljeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja i mera se može predvideti istim članom kao obavezno oduzimanje predmeta (član 54, ZOP2). Takođe, oduzeće se presudom, imovinska korist pribavljena prekršajem koje pravno lice pribavi, a njegova odgovornost je utvrđena u postupku. Oduzima se novac, hartije od vrednosti, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koja je pribavljena izvršenjem prekršaja. Ako u ostavljenom periodu, lice dobrovoljno ne izmiri novčani iznos, naplata će se izvršiti prinudnim putem.

Kod mere zabrane pravnom licu da vrši određene delatnosti, izriče se pravnom licu koje je izvršilo prekršaj koji se sastoji u zabrani proizvodnje određenih proizvoda ili vršenja određenih poslova u prometu finansija i uslu-ga. Ako nisu posebno predviđeni uslovi za izricanje zaštitne mere, ona se može izreći ako bi dalje vršenje delatnosti bilo opasno po život ili zdravlje ljudi ili štetno za privredno i finansijsko poslovanje drugih pravnih lica ili generalno privrede. Mera se može izreći u trajanju od 6 meseci do 3 godine.

Ostale zaštitne mere koje mogu izreći prekršajni sudovi se tiču odgovor-nosti odgovornog lica, pa iste autor neće obrađivati u ovom radu smatrajući, da iako je odgovornost odgovornog lica usko vezana sa odgovornosti pravnog lica, i da se odgovornost pravnog lica teško utvrđuje bez odgovornosti odgo-vornog lica, ostavlja za dalja razmatranja koja će se usko ticati odgovornosti odgovornog lica.


40

40 str.

Privrednoprestupna odgovornost pravnih lica

Termin privredni prestup je relativno mlad, i u srpski pravni sistem je uveden Zakonom o privrednim sudovima iz 1954. godine, da bi se kasnije ra-zvijala značenja ovog termina. Po važećem Zakonu o privrednim prestupima (član 2, stav 1) stoji: „Privredni prestup je društveno štetna povreda propisa o privrednom i finansijskom poslovanju koja je prouzrokovala ili je mogla prouzrokovati teže posledice i koja je propisom nadležnog organa određena kao privredni prestup“ (u daljem tekstu ZPP).9

Postoje razlike između privrednog prestupa i prekršaja, a razlike se ogle-daju u pogledu zaštite koje pružaju, pa se prekršajima mogu štititi skoro sve oblasti života i rada, a privrednim prestupima samo privredno i finansijsko poslovanje. Zaštitni objekt koji se štiti Zakonom je širi u prekršajima nego u privrednim prestupima. Zatim, privredni prestupi se smatraju društveno štet-nim delima, dok se u prekršajima javljaju štetne posledice, ali nisu društvena štetna dela kao privredni prestupi. „Iz ovoga proizilazi da je osnovna razlika privrednog prestupa i prekršaja upravo u kvantitativnom razlikovanju druš-tvene opasnosti.“10

Odgovornost stranog pravnog lica i odgovornog lica u privrednim pre-stupima je istovetna odgovornosti domaćih pravnih lica i odgovornih lica, tj. oni odgovaraju po domaćim zakonima. Kod isključenja odgovornosti za privredne prestupe, Zakon u čl. 7 navodi da sva ili samo neka pravna lica mogu biti odgovorna za navedeni privredni prestup. Odgovornost odgovor-nog lica za privredne prestupe se isključuje ako je postupalo po naređenju drugog odgovornog lica, ili organa upravljanja i ako je preuzelo sve radnje koje na osnovu zakona, drugog propisa ili opšteg akta bilo dužno da preuzme da bi sprečilo izvršenje privrednog prestupa (član 13 ZPP).

Takođe, pravno lice je odgovorno za privredni prestup, ako je došlo radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica, ili radnjom drugog lica koje je ovlašćeno da postupa. Ako se pravno lice nalazi u stečaju, odgovara za privredni prestup koji je učinjen pre ili u toku stečajnog postupka, ali mu se ne može izreći kazna, već samo zaštitna mera oduzimanja predmeta i imovinske koristi.

Postupak za privredne prestupe se odvija pred privrednim sudovima, a u drugom stepenu pred Privrednim Apelacionim sudom. Sam postupak je

9 Zakon o privrednim prestupima, Službeni list SFRJ, br. 4/77; Službeni list SRJ, br. 101/05.10 Jovašević, D., (1997). Komentar Zakona o privrednim prestupima, Beograd, NIU Službeni List SRJ, str. 9.

41

41 str.


identičan krivičnom postupku, koji će biti objašnjen u delu krivične odgovor-nosti pravnih lica.

Sankcije koju mogu biti izrečene pravnom licu u privrednoprestupnom postupku su različite od krivičnih, jer i sam oblik odgovornosti se drugačije utvrđuje. Kod pravnih lica je potrebna objektivna odgovornost, dok se kod odgovornih lica utvrđuje subjektivna odgovornost.

Vrste sankcija u privrednoprestupnom postupku su: • novčana kazna,• uslovna osuda i• zaštitne mere.Kako je prihvaćen institut da se pravnom licu ne može izreći kazna za-

tvora, već ekvivalentna novčana kazna koja bi srazmerno nadoknadila prou-zrokovani delikt, Zakon propisuje da se ona kreće od 10.000 do 3.000.000,00 dinara, a za odgovorno lice u pravnom licu se kreće od 2.000,00 do 200.000,00 dinara (član 18 ZPP). Novčana kazna za razliku od novčane kazne u krivič-nom postupku se razlikuje po tome što je u privrednoprestupnom postupku jedina kazna, a u krivičnom postupku može biti i glavna, a i sporedna.

Što se tiče uslovne osude, za razliku od opomene u prekršajnom postup-ku, ovde se izriče prema učiniocu privrednog prestupa, i pogađa pravno lice. Za razliku od uslovne osude u krivičnom pravu, ovde se kazna izriče u novča-nim iznosima, i uslovno se zamenjuje i onda se neće izvršiti ako pravno lice ne ponovi isti ili sličan prestup. Ista je fakultativnog karaktera i Sud je može izreći i ako je pravno lice nadoknadilo prouzrokovanu štetu ili preduzelo mere da istu otkloni. Izrečena uslovna osuda, može opozvati, bilo obavezno, bilo fakultativno, ako su ispunjeni određeni uslovi, i to: ako je ponovljen privredni prestup, ako je učinjen prestup pre izricanja uslovne osude ili samog postupka, i ako se ne ispune određene obaveze predviđene presudom kojom se izriče.

Postoje četiri vrste zaštitnih mera11 koje se izriču prema učiniocu pri-vrednog prestupa: oduzimanje predmeta, zabrana pravnom licu da se bavi određenom privrednom delatnošću, javno objaljivanje presude i zabrana od-govornom licu da obavlja određene delatnosti.

Zaštitne mere koje se izriču pravnim licima u privrednoprestupnom po-stupku su identične zaštitnim merama koje se izriču u prekršajnom postupku, tj. imaju istu svrhu i dejstvo.

11 Jovašević, D., op.cit., str. 7.


42

42 str.

Krivična odgovornost pravnih lica

U pogledu krivične odgovornosti, u Srbiji su pravna lica sve do 2008. godine bila odgovorna samo za prekršaje i privredne prestupe.12 U drugoj po-lovini 2008. godine donosi se Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela,13 koji reguliše materiju njihove krivične odgovornosti.

Pravno lice odgovara za krivično delo koje u okviru svojih poslova, od-nosno ovlašćenja učini odgovorno lice u nameri da za pravno lice ostvari korist. Odgovornost postoji i ako je zbog nepostojanja nadzora ili kontrole od strane odgovornog lica omogućeno izvršenje krivičnog dela. (čl. 6 ZOPLKD). Ovde je jasno definisano da je potrebna namera, umišljaj za izvršenjem kri-vičnog dela, da pribavi protivpravnu imovinsku korist, dok je u prekršajnom postupku potreban samo nehat – nesvesno postupanje.

Sam postupak je regulisan Zakonom o odgovornosti pravnih lica za kri-vična dela. Najčešće ga pokreće javni tužilac odgovarajućim optužnim ak-tom. Pre pokretanja postupka, javni tužilac može krivičnu prijavu odbaciti iz razloga celishodnosti, ako je kazna za zaprećeno delo do 3 godine ili novčana kazna. Za suđenje su nadležni sudovi opšte nadležnosti, u mestu na čijem po-dručju je delo izvršeno. Ako se postupak pokreće samo za pravno lice, onda je nadležan sud u mestu sedišta pravnog lica, dok ako je strano lice u pitanju, nadležan je sud gde to strano pravno lice ima predstavništvo ili ogranak.

Pravnom licu za učinjeno krivično delo mogu se izreći sledeće sankcije:• kazna,

• uslovna osuda i

• mere bezbednosti.Kod kazni, kao najstrožih oblika krivičnih sankcija, sudovi mogu izre-

ći dve vrste: novčanu kaznu i prestanak pravnog lica, obe samo kao glavne kazne.

Novčana kazna je čl. 14 Zakona propisana da se izriče u određenom iznosu, a kreće se u okviru najmanje i najveće mere novčane kazne. Ne može biti manja od 100.000,00 dinara niti veća od 500.000.000,00 dinara. Sud ima diskreciono pravo da odmeri sankciju u granicama koji su zakonom propi-sane, a pri tome imajući u vidu okolnosti koji utiču da sankcija bude manja ili veća. Za određivanje se koriste sledeći parametri: da li je pravno lice već

12 Joksić, I., (2010). Krivičnopravni aspekt odgovornosti pravnih lica. Pravo - teorija i praksa 27 (7-8), str. 138.13 Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, Službeni glasnik RS, br. 97/08.

43

43 str.


osuđivano, da li će ponoviti krivično delo, da li je i koliko povredilo norme koje se štite Krivičnim zakonikom.

Prestanak pravnog lica može se izreći ako je delatnost pravnog lica u celini ili u znatnoj meri bila u funkciji vršenja krivičnih dela. Nakon pravno-snažnosti presude kojom je izrečena kazna prestanka pravnog lica sprovodi se postupak likvidacije, stečaja ili prestanka pravnog lica na drugi način, a ono prestaje brisanjem iz registra koji vodi nadležan organ (čl. 18). To znači da se pravnom licu, potpunim brisanjem iz registra oduzima poslovna sposobnost, i time mu se u potpunosti onemogućuje da učestvuje u pravnom prometu i ponavlja ili vrši krivična dela. To je najteža sankcija koja se može izreći prav-nom licu.

Uslovna osuda je specifična sankcija, jer se pravnom licu ne može izreći kazna zatvora, pa se onda ona određuje kao novčana kazna, koja se može odrediti do 5.000.000,00 dinara, ali se istovremeno određuje da se neće izvr-šiti ako pravno lice u periodu proveravanja koje odredi sud, a period može biti od jedne do tri godine, ne ponovi isto ili slično krivično delo, ili se ne oglasi odgovornim u krivičnom postupku. Mere bezbednosti u krivičnom pravu su iste kao zaštitne mere u privrednim prestupima, i to su:

• zabrana obavljanja određenih registrovanih delatnosti ili poslova,

• oduzimanje predmeta,

• objavljivanje presude.Može se konstatovati da Zakon predviđa bogat spektar sankcija i mera

bezbednosti koje se mogu primeniti prema pravnom licu, u cilju što adekvat-nije pravne zaštite.14

Stanje u uporednom pravu pokazuje prisustvo brojnih različitosti. Hrvatska je donela Zakon o odgovornosti pravnih osoba za kaznena djela 2003. godine. Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela Republike Srbije se ne razlikuje od navedenog zakona u pogledu postupka, ili sankcija koje propisuje hrvatski zakon. U nemačkom pravu, u čl. 31 BGB15 je nave-deno da pravno lice odgovara za štetu koju proizvede odbor, član odbora, ili drugo zakonom imenovano lice, koji u vršenju svojih poslova pričine štetu,

14 Stojanović, Z., (2010). Odgovornost pravnih lica za krivična djela, Podgorica, Uprava za antikorupcijsku inicijativu, str. 25.15 Bürgerliches Gesetzbuch(BGB), Ausfertigungsdatum: 18.08.1896, Bürgerliches Gesetzbuch in der Fassung der Bekanntmachung vom 2. Januar 2002 (BGBl. I S. 42, 2909; 2003 I S 738), das durch Artikel 1 des Gesetzes vom 22. Juli 2014 (BGBl. I S. 1218) geändert worden ist, ar. 31.


44

44 str.

a po istom članu, analogno, smatra se da pravno lice ekskluzivno odgovara za saobraćajnu ili drugu nezgodu u materijalnom pogledu koju pričini vozilo koje se nalazi u vlasništvu pravnog lica, u pogledu deliktne sposobnosti, ako je to lice imalo ovlašćenje za predstavljanje.16 U Švajcarskom građanskom zakoniku ZGB, organi koji predstavljaju pravno lice, snose odgovornost za njeno poslovanje, kako pravnu, tako i krivičnu.17

Sve do 2003. godine u Švajcarskom pravu bilo je prisutno shvatanje da samo fizička lica mogu biti učinioci krivičnog dela. Prema članu 100, stavu 1 Krivičnog zakonika Švajcarske iz 2003. godine pravno lice se smatra izvr-šiocem krivičnog dela ukoliko lice zaposleno u njemu izvrši krivično delo, a njegov identitet se ne može utvrditi.18

Zaključak

Još od davnina, države su regulisale i razlikovale odnos pravne odgovor-nosti od fizičke odgovornosti, iako je bilo sporenja, da li uopšte pravno lice može imati deliktnu odgovornost, tj da li ima svest i volju da može odgovarati za svoje postupke. Videli smo da se Zakonom o prekršajima uređuje prekršajna odgovornost pravnih lica, ali da sankcije koje stoje na raspolaganju, u velikoj meri ne mogu zaštiti privredno poslovanje i moguće zloupotrebe. Zakonom o privrednim prestupima, koji su kao termin kod nas uvedeni u pravni sistem 1954. godine, regulisala se odgovornost pravnih lica, ali ni sa ovim uređenim zakonom, nije se moglo potpuno stati na put izvršenju privrednih prestupa, i deliktne odgovornosti koje je proizvodilo pravno lice. Zakonom o odgovor-nosti pravnih lica za krivična dela, država je pokušala konačno stati na put krivičnoj odgovornosti pravnih lica koja je po klasifikaciji povreda najteža, i to sa širokim spektrom sankcija, koje idu i do sankcije prestanka pravnog lica, što je jednako smrtnoj kazni fizičkih lica.

Sa sveobuhvatnim zakonima, koji pokrivaju skoro sve aspekte poslova-nja pravnog lica, ne postoji mogućnost da isto ne odgovara za delikte, i ostalo je još da praktična primena ovih zakona bude sprovedena, da bi se ostala lica,

16 Kleindick, D., (1997). Deliktshaftung und juristische Person, zugleich zur Eigenhaftung von Unternehmensleitern, Tubingen, Mohr Siebeck, p. 355-357.17 Schweizerisches Zivilgesetzbuch, vom 10. dezember 1907 (Stand am 1. Juli 2014), ar. l55.18 Šuput, J., (2009). Odgovornost pravnog lica za krivična dela. Strani pravni život (1), str. 176.

45

45 str.


a i država koja posluje u pravnom prometu zaštitila, od nesavesnog poslova-nja i zloupotreba pravnih lica.

Marko StankovićMaster of law, A trainee at the Basic Court in Kragujevac

TORTIOUS LIABILITY OF LEGAL ENTITIES

A b s t r a c t

Тhe history of tortious acts had known individuals as the only entities who, through their specific actions, performed the different types of legal dishonesty. There could be punished the person who, by taking an acti-on or by its omission, produced a prohibited consequence. However, the development of industrialization and the expansion of economic activity have led to the establishment of legal or business entities. They marched in different types of legal relationships being based on the desire for profit. In this context, there appeared the first forms of illegal activities performed by legal entities in the financial sphere. The final consequence of illegal actions taken by legal entities was reflected in causing extremely large damage being beyond the one which could be made by people as subjects of tort liability.

Regarding the fact that law is a faithful companion of social events, it is natural that there were attempts of a legal regulation of the activities of legal entities as the answer to their illicit conduct. Hence, the tort liability of legal entities may be divided into: misdemeanor liability, economic leap responsibility and criminal liability. Last decade there was, for the first time, introduced criminal liability of legal entities in Serbia, by which our country was classified among legally regulated European countries. However, this does not exclude their liability for violations and economic crimes as special forms of tort liability.

Starting from the previously mentioned facts, the author wishes to point out the basic elements of all three forms of tort liability of legal entities in our legal system. The order of the presentation will be aligned with the


46

46 str.

time of their introduction into our positive law. Therefore, first there will be said something about the misdemeanor, then about the economic leap and criminal liability of legal entities.

Keywords: legal entity, tort liability, misdemeanor, economic leap, a crimi-nal offense, responsible person.

Literatura:

1. Babić, I., (2008). Osnovi imovinskog prava, Beograd, JP Službeni glasnik2. Bošković, M., (2006). Privredno kazneno pravo, Novi Sad, Pravni

Fakultet 3. Bürgerliches Gesetzbuch (BGB), Ausfertigungsdatum: 18.08.1896,

Bürgerliches Gesetzbuch in der Fassung der Bekanntmachung vom 2. Januar 2002 (BGBl. I S. 42, 2909; 2003 i S 738), das durch Artikel 1 des Gesetzes vom 22. Juli 2014 (BGBl. I S. 1218) geändert worden ist.

4. Jovašević D., (1997). Komentar Zakona o privrednim prestupima, Beograd, NIU Službeni List SRJ

5. Joksić, I., (2010). Krivičnopravni aspekt odgovornosti pravnih lica, Pravo - teorija i praksa 27 (7-8), str. 127-143

6. Kleindick, D., (1997). Deliktshaftung und juristische Person, zugleich zur Eigenhaftung von Unternehmensleitern, Tubingen, Mohr Siebeck

7. Krivični Zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/05 i 104/138. Schweizerisches Zivilgesetzbuch (ZGB), vom 10. Dezember 1907 (Stand

am 1. juli 2014).9. Stojanović, Z., (2010). Odgovornost pravnih lica za krivična djela,

Podgorica, Uprava za antikorupcijsku inicijativu10. Šuput, J., (2009). Odgovornost pravnog lica za krivična dela, Strani prav-

ni život (1), str. 169-18911. Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 36/11 i 99/1112. Zakon o prekršajima, Službeni glasnik RS, br. 65/1313. Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, Službeni glasnik RS,

br. 97/0814. Zakon o prekršajima, Službeni glasnik RS, br. 101/05, 116/08 i 111/0915. Zakon o privrednim prestupima, Službeni list SFRJ, br. 4/77; Službeni list

SRJ, br. 101/05

47

47 str.

POJAM I ZNAČENJE PEREMPTORNIH NORMI U MEĐUNARODNOM PRAVU

REZIME: Međunarodno pravo predstavlja novonastali sistem primarnog karaktera kojim se postavljaju nadnacionalne dimenzije. U njemu su sadr-žane peremptorne norme kojima se regulišu sva važnija pitanja u međuna-rodnom pravnom poretku. Peremptorne norme su prošle kroz nekoliko faza pre nego što su se ustalile u međunarodnom pravu, a priznanje postojanja zakonskih propisa koji imaju prednost nad drugim propisima otvara pitanje sadržine ovih propisa i njihove tematike. Zbog toga ćemo u ovom radu raz-motriti pojam, pravnu prirodu i značenje peremptornih normi, uključujući i njihov istorijski razvoj. Pod tim se podrazumeva kretanje peremptornih normi u okviru međunarodnih presedana, običaja, ugovora, sudskih odlu-ka i dr. Sva važnija pitanja biće razmotrena sa stanovišta pravne teorije i pravne prakse u okviru međunarodnog javnog prava. S obzirom na širinu materije koja obuhvata područje peremptornih normi sadržajem će ciljano biti obuhvaćena najvažnija pitanja bez kojih nije moguće razumeti njihovu suštinu i pravno određenje.

Ključne reči: peremptorne norme, međunarodno pravo, Ujedinjene nacije, međunarodni dokumenti, međunarodni sudovi.

Mohamed Abdolgader Musbah Shiklaf* Mohamed A. M. Sharef** Fathija Abdusalam Ibn Arabi***

* Magistar pravnih nauka, e-mail: [email protected]** Magistar pravnih nauka, e-mail: [email protected]*** Magistar pravnih nauka, e-mail: [email protected]

UDK: 341.01 BIBLID: 0352-3713 (2015); 32, (10-12): 47–64



48

48 str.

Uvodna razmatranja

Peremptorne norme prate svojevrsne poteškoće koje se tiču njihove pri-znatosti, nastanka i klasifikacije. Još uvek postoji pravna rasprava koja se tiče njihove tematske sadržine i pratećih dokaznih elementa. Pošto je izvor peremptornih normi okružen velom misterije, neki stručnjaci za međunarod-no pravo ovu kategoriju propisa svrstavaju u posebnu kategoriju običajnog prava, a drugi negiraju postanak od običajnog prava. Najzad, postoje i oni koji potpuno negiraju njihovo postojanje. Definisanje ideje peremptornih normi u okviru propisa međunarodnog javnog prava nije lako, u poređenju sa nacio-nalnim pravom. Čak je i priznanje termina „peremptorne norme“ i postojanje istih relativno skora stvar, a poznavaoci međunarodnog prava su podeljeni na protivnike i pristalice njihovog postojanja.1

Profesor Pul se suprotstavio upotrebi pomenutog termina koji se koristio još za vreme Rimljana da označi propise zakona koji se ne odnose na kršenje zakona od strane pojedinaca. Uprkos kontraverzi koju je izazvao, ovaj ter-min se konačno našao u uporednoj upotrebi Komisije međunarodnog prava u Konvenciji o ugovornom pravu iz 1969. godine. Arapski jezik koristi dva termina a to su: peremptorne norme i pravila javnog reda.2 Kao što je na-pomenuto, ideja peremptornih normi je prethodila pojavi termina kojim se označava u oblasti prava. Poznavaoci rimskog prava upotpunili su prirod-ni zakon karakterom normativnog zakona i istakli kao njegovu najvažniju osobinu prevazilaženje mesta i vremena. On je superiorniji od volje, koja ne treba da ga krši nego da mu se povinuje, te je zbog toga Gaj proglasio da je prirodni zakon prioritet i osnova u primenjivanju ostalih zakona. Ipak, Rim nije poznavao široke međunarodne odnose zbog različitih okolnosti i zato je ideja peremtornih normi bila ograničena, što je navelo neke pravne stručnjake da kažu da su stari Rimljani poznavali samo ideju propisa bez njene primene u pozitivnom pravu.3

1 Upotreba latinskog termina „ius cogens” kao sinonima za peremptorne norme stvorila je dodatne poteškoće. Jedan od članova Komisije za međunarodno pravo, koji je dobio zadatak izrade projekta za kodifikaciju pravila međunarodnog ugovornog prava, profesor Pul, priznao je da nije znao za taj latinski termin do rasprave koja se vodila između čla-nova o tom pitanju unutar same Komisije 1962. godine. Abdulmedžid, S., (1968). Opšta teorija peremptornih normi u međunarodnom pravnom sistemu, Kairo, Kuća arapskog preporoda (Dar al-Nahda al-Arabija), str. 66. 2 al-Hadisi, A., (1986). Opšta teorija peremptornih normi u međunarodnom pravu, prvo izdanje, Bagdad, str. 29. 3 Abdulmedžid, S., op. cit., str. 89.

49


49 str.

U islamskom šerijatu ideja Božijeg zakona se može smatrati pandanom peremptornoj normi i zakonu koji su stvorili ljudi. Fundamentalisti dele su-dove prema njihovom cilju što je dovelo do podele na one sudove za koje se vezuje Božije pravo i druge za koje se vezuje pravo roba. Oni koji se zalažu za javni interes zajednice predstavljaju pravo od Boga, a oni koji se bave pri-vatnim interesima pojedinaca predstavljaju pravo roba. Prve sudove odlikuje nemogućnost pomilovanja, oslobađanja, nagodbe ili postizanja dogovora u sukobu i oni slede Bogu po važnosti. Ako znamo da sudovi za koje se vezuje Božije pravo obuhvataju i obaveze i zabrane, time je određen domen ideje peremptorne norme u islamskom šerijatu tako da su propisi koji određuju dužnosti ili zahtevaju uzdržavanje od delanja među propisima koje ne dozvo-ljavaju teške povrede istih ili dogovor oko onoga što im se protivi.4

U današnjem vremenu se ideja peremptornih normi pojavila u okviru međunarodnog prava, a temelje su joj udarili pravnici devetnaestog veka. U projektu kodifikacije koju je sproveo Blanšli 1868. godine definisano je da „nevažeće ugovore predstavljaju oni koji uključuju povredu javnog prava čo-večanstva i neophodnih principa međunarodnog prava“ (na primer ugovori o verskim uverenjima ili uskraćivanju prava strancima). Emerih de Vatel je napravio razliku između dve vrste zakona. Prvi je neophodan zakon, koji, kako je on rekao, nacija ne može izmeniti sporazumno, a drugi je opcioni zakon koji se može izmeniti ili ukinuti. Emrih de Vatel je predstavio ono što je postalo tradicionalna formula koja glasi: „[…] neophodni zakon za nacije ogleda se u primeni prirodnog zakona na države – koji je nepromenljiv zakon jer je zasnovan na prirodi stvari, posebno na prirodi ljudskih bića – iz ovoga sledi da neophodni zakon nacija ne može menjati. A onda, pošto je zakon ne-promenljiv a obaveze koje proizilaze iz njega od ogromne važnosti, nacije ne mogu da menjaju nešto dogovorima, ni da utiču na njega svojim postupcima, niti izuzeti jedna drugu iz primene i ovo je princip koji nam omogućava da razlikujemo legalne od nelegalnih dogovora, i nevin i razuman put od nepra-vednog i uvredljivog puta“.5

Posle osnivanja Lige nacija, a potom i Ujedinjenih nacija, ideja per-emptornih normi je uspela da dobije veću važnost u studijama nekih prav-nika. Pravnik Gevara je proglasio nevažećim dogovore koji se kose sa

4 Abulmedžid, S., op.cit., str. 92-93. 5 Koskeniemi, M., (2006). Fragmentacija međunarodnog prava: teškoće koje proističu iz diverzifikacije i širenja međunarodnog prava, Komisija za međunarodno pravo, doku-menti Ujedinjenih nacija, 11/08/2006, dokument br. CN.4 / L.682, margina br. 497, str. 142.


50

50 str.

međunarodnim javnim sistemom u tri stavke: moralu, pravima i opštoj bez-bednosti. Profesor Fredos je uvideo neosnovanost ugovora koji su u sukobu sa međunardnim peremtornim normama ili prelaze donju granicu etičnosti priznatu od strane svih zemalja (na primer ugovori koji zabranjuju državi da svojim građanima olakša zašitu u inostranstvu).6

PRAVNE DILEME O POSTOJANJU PEREMPTORNIH NORMI

Prisutne pravne stavove i mišljenja u pogledu peremptornih normi mo-žemo podeliti na one koji se njima protive i one koji se zalažu za njihovo postojanje. Shodno tome, među pravnicima u oblasti međunarodnog javnog prava ima onih koji apsolutno odbijaju njihovo postojanje, a nasuprot njima postoje brojna pravna mišljenja koja potrvđuju njihovo postojanje i dokazuju primat nad propisima samog međunarodnog prava. Oba shvatanja koriste ar-gumente kojima nastoje pravno opravdati sopstvene stavove i mišljenja, pa je zato neophodno ukazati na njihove odrednice.

Negiranje peremptornih normiZajedno sa idejom peremptornih normi i njihovom pojavom u među-

narodnoj zajednici povezano je nekoliko faktora i uzroka koji su doveli do stvaranja struja koje negiraju postojanje peremptornih normi. Prvaci među onima koji ih negiraju su engleski pravnik Brajerli i pravnik Kokenhajm koji su odbacivali postojanje bilo kakvog ograničenja moći državne volje u me-đunarodnim sporazumnim ugovorima.7 Isti je slučaj sa Švarcenirgerom koji se ubraja među najveće protivnike postojanja peremptornih normi u okviru međunarodnog prava. On ide čak toliko daleko da kaže da postojanje peremp-tornih normi poriče države, ne nudi njihovo zadovoljenje njima i po njego-vom mišljenju su samo pretpostavke izvedene iz prirodnog zakona, ili da one u najboljem mogućem slučaju može samo da preslika šta bi trebao da bude a ne da izrazi ono što objektivno jeste.8

6 Saad, E., (1983). Međunarodni dogovori i konvencije za zaštitu zakona o ljudskim pravima, Egipatski časopis o Međunarodnom pravu (39), str. 273.7 Šabar, H., (1977). Peremptorne norme međunarodnog javnog prava, Uporedna studija (10), str. 49.8 Abdulmedžid, S., op. cit., str. 37.

51


51 str.

Postoje brojni faktori koji su doveli do toga da ovi pravnici negiraju postojanje peremptornih normi mada neki kroz svoje pravno mišljenje o ovoj temi ne negiraju postojanje peremptornih normi već strahuju od pojave takvih propisa koji ograničavaju moć volje država. Uz to, faktori koji su doveli ovu stranu pravne nauke međunarodnog prava do negiranja su povezani sa priro-dom međunarodnog prava generalno ili su to faktori povezani sa prirodom samih zakona peremptornih normi. Što se tiče faktora povezanih sa prirodom međunarodne zajednice, istina je da se ova pritužba održava kroz žalbu okre-nutu ka međunarodnom pravu kojim se negiraju njegovi zakoni. Među onima koji to smatraju jeste engleski pravnik Ostin negirajući njihov obavezujući karakter koji ne može važiti za zakon sa nedostatkom bilo kakve vrednosti i značenja.9 Takođe, pristalice dobrovoljne škole smatraju da je međunarod-na zajednica bez organizacije, odlikovana nedostatkom više centralizovane vlasti, ali koja poseduje ono što je dovoljno da obezbedi poštovanje poseb-nih zakonskih propisa onima za koje su namenjeni. Međunarodnoj zajednici nedostaje organizacija i u njoj se ističe priroda pojedinca, što znači da ona naglašava individualnu prirodu. Nepostojanjem više centralne vlasti ova za-jednica gubi karakteristike organizovane zajednice ali može da nametne za-konske propise svojim članovima. Znaci koji ukazuju na individualnu prirodu međunarodne organizacije su to što svaka zemlja ističe sopstvene insterese u odnosu na druge kao radikalne i glavne.10

Što se tiče faktora povezanih sa prirodnim međunarodnim pravom, kao zakonom za koordinaciju a ne za podvrgavanje, istina je da oni predstavlja-ju smanjenje značaja međunarodnog prava i njihovo spuštanje sa nivoa koji zaslužuju, čak i kada je reč o unutrašnjem zakonu. Ovaj stav je kontradikto-ran sa stvarnošću unutar okvira odnosa između međunarodnog prava i na-cionalnog zakona predstavljenog međunarodnom odgovornošću u slučaju međunarodne povrede ugovora pod izgovorom da je taj ugovor u suprotnosti sa domaćim zakonodavstvom. Međunarodna odgovornost se javlja u ovom slučaju. Ova kritika se odnosi na činjenicu da suverene države ne može ni-kakva vlast prevazići u njihovoj snazi a da im ne nametne propise koji bi ih podredili. Međunarodne obaveze su ništa više do uzajamni dogovor između onih koji sarađuju u cilju koordinacije. Dakle, ne može se razumeti nameta-nje postojanja peremptornih normi jer se prihvatanje ovih normi ne uklapa u okvir nacionalnih zakona.11

9 al-Hadisi, A., op. cit., str. 37.10 Abdulmedžid, S., op. cit., str. 136.11 Ibid., str. 138.


52

52 str.

Što se tiče faktora povezanih sa prirodom peremptornih zakonskih normi, oni se svrstavaju u dve grupe: prvu u vezi sa problemom definisa-nja peremptornih normi i drugu koja se povezuje sa mogućnošću pozivanja na peremtornu normu za degradaciju međunarodnih obaveza. Čini se da je drugi faktor smešten u okvir straha od pojave peremptornih normi. Oni ne-giraju njihovo postojanje ne zbog povezivanja istih sa realnim postojanjem ili nepostojanja peremptornih normi, već sa rezultatima do kojih može doći priznavanjem njihovog postojanja. Nepostojanje više vlasti u međunarodnoj organizaciji vodi ka tome da ove zajednica izgubi svoje organizacijske karak-teristike. Ovo je osnova koju iznose zastupnici dobrovoljne škole za pojavl-jivanje moći državne volje u većem stepenu. Kao rezultat, postojanje peremp-tornih normi, može dovesti do njihove prekomerne upotrebe od strane država u sukobu kako bi se kršili ugovori, u skladu sa peremtornim normama, a u cilju njihovog obezvređivanja i oslobađanja od nametnutih ograničenja, što bi dovelo do haosa u međunarodnim transakcijama s tim da oni koji se plaše da priznaju postojanje peremtornih normi u međunarodnom pravu mešaju, kao što smo pomenuli, dve stvari oko kojih se mora napraviti razlika. Oni mešaju postojanje peremptornih normi i njihovu prirodu, a to nije prihvatljivo.12

Oni koji negiraju postojanje peremptornih normi, opravdanje za svoj stav temelje na izvorima međunarodnih normi. Prema njima, jedini izvor je ugovor, bilo da je eksplicitan (u formi sporazuma) ili implicitan (u formi obi-čaja ili opštih zakonskih principa).

Prihvatanje peremptornih normiIako zapadna jurisprudencija negira postojanje peremptornih normi, po-

stoji i drugi pravac, koga predvodi Ficmoris. On je tokom jednog predavanja, održanog 1957. godine u Hagu naglasio da postojanje peremptornih normi ne može biti poreknuto, jer te norme imaju humanitarnu prirodu.13

Verdros je bio jedan od prvih pobornika postojanja peremptornih nor-mi. Po njemu na polju međunarodnog prava postoje propisi koji imaju kvalitet normativnih, obavezujućih načela. Kriterijum koji te norme treba da ispune nije u zadovoljenju potreba pojedinačne države, već on služi pri-meni i zaštiti čitave međunarodne zajednice. Te norme se dele u tri grupe:

12 al-Dakak, M., (1977). „Sultan irada al-dual fi ibram al-mu’ahadat al-dualiya bayna al-itlaq wa al-taqyid, dirasa li ahkam mu’ahada fiyana 1969“, izdavač „Al-matbu’at al-jami’iya“, str. 135.13 Šabr, H., „Al-qawa’id al-amira fi al-qanun al-duali al-’am“, op. cit., str. 50.

53


53 str.

a) Norme u vezi sa pravima treće strane, jer strane ugovornice ne smeju da zloupotrebe ili uključe treću stranu bez njenog pristanka; b) Norme koje sadrže humane ciljeve, u vezi sa zaštitom celovitosti međunarodne zajednice, kao što su sporazumi zaključeni protiv zloupotreba, stavljanje u ropstvo i trgovina ženama i decom i v) Norme u vezi sa poštovanjem odredbi donetih u poveljama Ujedinjenih nacija o principu korišćenja sile i kažnjavanja zločina protiv čovečnosti, pri čemu je svaki ugovor koji je u suprotnosti sa tim normama nevažeći.14

Profesor Vajtman, međutim, predlaže sledeće norme za koje smatra da predstavljaju naredbu i koje se ne smeju kršiti: zabrana zločina genocida; za-brana stavljanja u ropski položaj i trgovine robljem; zabrana piratstva; zabra-na političkog terorizma izvan i unutar terorističkih aktivnosti; zabrana otmice vazduhoplova; zabrana pribegavanja ratu, što je često slučaj u samoodbrani; zabrana zastrašivanja i korišćenja snage protiv teritorijalnog integriteta ili po-litičke nezavisnosti druge države (intervenisanja); zabrana oružane agresije; zabrana priznavanja stanja nastalog kao posledica korišćenja sile, a samim tim i plodova nasilja; zabrana silom nametnutih sporazuma; zabrana ratnih zločina; zabrana zločina protiv čovečnosti; zabrana napada usmerenih protiv mira i bezbednosti čoveka; zabrana upotrebe biološkog oružja; zabrana bilo koje vrste genocida – uključujući i nuklearnim oružjem; sprečavanje trovanja vazduha, zemlje i vode i njihovo činjenje nezdravim za čoveka; sprečavanje nasilnog menjanja prirodne atmosfere; sprečavanje korišćenja štetnih objeka-ta u svemiru; sprečavanje ometanja međunarodnih telekomunikacionih mreža u cilju narušavanja mira; sprečavanje ekonomskih posledica rata, koje utiču na poslovanje banaka, inostrane valute i preradu energije i hrane.15

Među pobornicima postojanja peremptornih normi je i Džordž Sejl, koji je svoje mišljenje zasnovao na ideji višeg međunarodnog legitimiteta. Ta ideja ukazuje na to da međunarodno pravo obuhvata određene propise koji imaju najvišu vrednost i koje nijedna država ne sme da prekrši. Ovi propisi, između ostalog, štite pojedinačna prava i slobode, kao što su pravo na život, koje je u suprotnosti sa ratom, pravo na telesnu slobodu, koje je u suprotnosti sa trgo-vinom robljem, pravo na slobodno kretanje i trgovinu, koje je u suprotnosti sa proizvoljnim zatvaranjem granica, kao i pravo naroda na samoopredelje-nje.16 Muhamed Hafiz Ganim iz Egipta, pripadnik socijalne škole, naglaša-va postojanje peremptornih normi i nemogućnost zaključivanja bilo kakvog

14 Abdulmedžid, S., op. cit., str. 50.15 Šabr, H., „Al-qawa’id al-amira fi al-qanun al-duali al-’am“, op. cit, str. 54.16 Abdulmedžid, S., op. cit, str. 189.


54

54 str.

sporazuma između dveju država koji je u suprotnosti sa tim normama, kao što je postavljanje posebnih propisa o slobodi plovidbe na otvorenom moru.17 Mustafa Kamil Jasin smatra da „nema sumnje da peremptorne norme postoje i niko ne može da porekne njihovo postojanje“.18

Sledbenici škole društvenog zakona spadaju u pobornike postojanja pe-remptornih normi u domenu međunarodnog prava. Prema njima, osnova prava leže u društvu iz kojega je nastalo, jer postojanje zajedničkog života podrazu-meva zajedničke potrebe, koje nameću postojanje ovih normi. Društvena so-lidarnost je osnovna ideja ove škole, a sama ta ideja podrazumeva postojanje peremptornih normi, iako je društvena solidarnost u domenu međunarodnog prava slabija od one u unutrašnjem pravu.

Ugovori sklopljeni na polju međunarodnog zakona, a koji se tiču ljudskih prava, regulišu ono što neki pravnici nazivaju peremptornim ili regulativnim normama. Jedan od primera je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, u čijem članu 4/2 stoji: „Prethodna odredba ne daje ovlašćenje ni za kakvo odstupanje od članova 6, 7, 8 (stav 1 i 2), 11, 15, 16. i 18.“, a ti članovi se tiču omogućavanja i sprovođenja prava na život i zabrane mučenja i okrut-nog i nehumanog kažnjavanja i postupanja, zatim zabrane stavljanja u ropstvo i zabrane zatvaranja nekoga samo iz razloga što nije u stanju da izvrši neku ugovornu obavezu. Tekst tog pakta je posvećen ljudskoj slobodi, zahvaljujući zakonskim principima, kojima se uređuju krivične mere i svakom pojedincu obezbeđuje pravo na postojanje i idejno i versko samoopredeljenje.

Termin ius cogens označava obavezujuće pravo i zbog toga ovaj princip zauzima najvišu hijerarhijsku poziciju u odnosu na sva ostala zakonska načela i principe. On obuhvata grupu međunarodnih zločina i izvodi se iz među-narodnih deklaracija ili onoga što možemo nazvati međunarodnim pravnim mišljenjem ili ubeđenjem – opinio iuris. To odražava činjenicu da su ti zločini deo međunarodnog običajnog javnog prava, što potvrđuju zakonski tekstovi u preambulama međunarodnih ugovora i uslova u vezi sa tim zločinima, koji ukazuju na to da zauzimaju ozbiljno mesto na međunarodnom nivou. Veliki broj država koje su ratifikovale te ugovore i međunarodne istrage u vezi sa sprovođenjem mera protiv počinilaca tih zločina takođe ukazuju na neophod-nost da se svaka država posebno njima pozabavi, kako bi se dostigao najviši nivo poštovanja određenih ugovornih obaveza. Međunarodni zločini poga-đaju interese čitave međunarodne zajednice, jer ugrožavaju mir i bezbednost

17 Ibid., str. 190.18 Kamil Jasin, M., (1970). „Masa’il muhtara min qanun al-mu’ahadat“, Egipatska komisija za međunarodno pravo, edicija „Dirasat al-qanun al-duali“, II tom, str. 159-160.

55


55 str.

ljudskog roda i uzdrmavaju svest o humanosti i zbog toga su uzdignuti na nivo peremptornih normi. Kada su u pitanju krivična dela koja su obuhvaćena peremptornim normama, one se ne odnose neophodno na svaki element tih krivičnih dela. Ako je u pitanju agresija koja ugrožava mir i bezbednost čove-čanstva, ako su u pitanju genocid ili zločini protiv čovečnosti, oni uzdrmavaju osećanje humanosti, ali postoje neki izolovani primeri takvih dela koji nisu usmereni protiv čitavog čovečanstva. Takav je slučaj i sa stavljanjem u ropski položaj i mučenje, koji uglavnom uzdrmavaju osećaj humanosti, iako retko ugrožavaju mir i bezbednost. Međutim, kada je reč o piratstvu, ono danas ne uzdrmava niti mir i bezbednost, niti osećanje humanosti, iako ih jeste ugro-žavalo u prošlosti. Ratni zločini, pak, ugrožavaju mir i bezbednost, ali je to samo otežavajuće ugrožavanje elemenata bezbednosti i mira, jer se oni izvr-šavaju tokom međunarodnog ili unutrašnjeg oružanog sukoba. Mera u kojoj je ljudska savest pogođena ratnim zločinima zavisi od okolnosti u kojima su se ti zločini dogodili i obimnosti i vrste počinjenog zločina. Uz to, postoje još tri dodatne stvari koje treba razmotriti pri određivanju toga da li je neko krivično delo obuhvaćeno peremptornim normama, a to su:

a) Istorijsko-pravni razvoj zločina: što više dokaza ima za osuđivanje i prisutnost određenog zločina, to je više moguće da će biti obuhvaćen peremp-tornim normama.

b) Broj država: što više država ima koje zabranjuju ili osuđuju počinje-nje određenog kriminalnog dela, što je uključeno u njihove nacionalne zako-ne, to će pre biti na nivou peremptornih normi.

c) Treća stvar koju treba uzeti u obzir je u vezi sa brojem slučajeva krivič-nog gonjenja na nacionalnom ili međunarodnom nivou zbog određenog zloči-na, kao i stavova drugih izvora međunarodnih pravnih propisa prema tom zlo-činu, kao što su pravni spisi najistaknutijih pravnika ili pravnih stručnjaka.19

TERMINOLOŠKE RAZLIKE

Postoji relativno veliki broj savremenih termina, čije se značenje meša sa značenjem peremptornih normi, koje su poznate u međunarodnom pravu, te se javlja problem distinkcije među tim terminima. Zato ćemo pokušati da sa što većom preciznošću odredimo značenje ovih termina.

19 Bassiouni, C., op. cit. p. 2.


56

56 str.

Krivična odgovornost država za međunarodne zločineNajpre možemo istaći da se u velikoj meri meša sa peremptornim nor-

mama pitanje krivične odgovornosti država za međunarodne zločine, koje je određeno članom 19 Nacrta o odgovornosti država za međunarodna krivična dela. Tu su međunarodni zločini uzdignuti na nivo peremptornih normi, koje su za sve jednako obavezujuće (obligatio erga omnes). Pravnici ukazuju na to da zločin genocida, zločini protiv čovečnosti, ratni zločini, piratstvo, stav-ljanje u ropski položaj i mučenje predstavljaju napade u okviru peremptornih normi, koje se ne smeju kršiti.20 Ti zločini uglavnom predstavljaju međuna-rodne zločine. Postoje različiti stavovi koji se tiču odnosa između peremptor-nih normi i krivične odgovornosti država. Neki članovi Komisije za međuna-rodno pravo su izrazili stav o tome kako su ova dva koncepta u velikoj meri povezana, što se ne može primetiti na prvi pogled, kada se definicija peremp-tornih normi prema Bečkoj konvenciji iz 1969. godine uporedi sa definicijom međunarodnih zločina u skladu sa članom 19/2 Nacrta o odgovornosti država. U svakom slučaju, kršenje peremptornih normi ne mora da bude neizbežno rezultat činjenja međunarodnog zločina, ali su posledice kršenja peremptor-nih normi obavezno počinjenje međunarodnog zločina.

Obligatio erga omnesTermin koji se meša sa terminom ius cogens (peremptorne norme), je-

ste obligatio erga omnes, to jest obaveze koje važe za sve, odnosno, koje su usmerene prema svima. Pojavila su se mnoga različita mišljenja u Komisiji za međunarodno pravo, oko toga da li će se obaveze erga omnes i dalje razvijati. Neki članovi Komisije naglašavaju da je neophodno uzeti u obzir činjenicu da, iako se peremptorne norme po svojoj definiciji ubrajaju u obaveze koje važe za sve, ne moraju se sve obaveze erga omnes neizostavno primenjiva-ti, niti imaju suštinski značaj za međunarodnu zajednicu.21 Prema tom stavu, može se zaključiti da je termin ius cogens širi i sveobuhvatniji od termina obligatio erga omnes, jer peremptorne norme u pravnim okvirima suštinski služe zaštiti osnovnih interesa međunarodne zajednice, što spada i u domen obaveza erga omnes, ali u manjem obimu.

20 Bassiouni, C., International Crimes: Jus Cogens and Obligatio Erga Omnes, (2015, Jun 25). Preuzeto sa: www.lawnduke-journals.edu 21 Anali Komisije za međunarodno pravo, drugi tom, drugi deo, 1998, Izveštaj Komisije za međunarodno pravo, Pedeseta sednica Ujedinjenih nacija, str. 140.

57


57 str.

Drugi članovi Međunarodne komisije pravnika smatraju da obaveze erga omnes nisu u suštini ništa drugo do jedne od triju tipova normi, koje se koncentrišu oko jednog centra. U te norme spadaju: obaveze erga omnes, peremptorne norme i međunarodni zločini. Obaveze erga omnes su takođe u osnovi u vezi sa međunarodnim interesima i određenim pojedinačnim situaci-jama, a pogotovo se tiču prava o habeas corpus pred sudom.

Pojedini pravnici ukazuju na to da se ova dva termina ili principa – ob-ligatio erga omnes i ius cogens – jedan od drugog razlikuju, kao i na to da se međunarodno pravo bavi i vodi ovim principima. Međutim, kada je reč o situacijama koje nisu obuhvaćene međunarodnim krivičnim pravom, on uver-ava u to da su ova dva principa dve strane istog novčića. Termin erga omnes znači da se odnosi na sve, stoga obaveze erga omnes proističu iz peremptornih normi, koje se moraju odnositi i primenjivati na sve. Pravna logika kaže da obligaciono pravo podrazumeva obaveze koje se neizostavno odnose za sve. Problem koji se ovde javlja jeste jednostavnost formulacije, koja je ciklična: ono što je usmereno ka svima je obavezno i ono što je obavezno, usmereno je ka svima. Teško je napraviti razliku između onoga što čini generalni princip, stvarajući obavezu koja je očigledno – obavezna, i obaveze kao nečeg što mora da važi za sve, tj. koja obavezuje sve države.22

Na osnovu navedenog, pojavljuje se određena vrsta distinkcije između koncepata ius cogens i obligatio erga omnes, iako se ta dva principa i dalje mešaju. Iako možemo da dospemo do definicije peremptornih normi, to nije slučaj sa pitanjem obaveza erga omnes. Onaj ko pokuša da objasni ovaj koncept, ne može to da uradi a da time ne otvori nova pitanja, koja povećavaju složenost ovog problema.23

22 Bassiouni, C., op. cit., p. 15.23 Izgleda da termin obligatio erga omnes, po svojoj suštini i predmetu, predstavlja kariku koja određenoj obavezi pomaže da se podigne na nivo peremptorne norme, koja se ne sme kršiti. Ako neko pokušava da napravi razliku između ova dva termina, to znači da on ver-uje u to da peremptorne norme u međunarodnom pravu postoje u uskim okvirima, odnos-no sužava mogućnost postojanja brojnih peremptornih normi u spomenutom sistemu. Iz toga sledi da on priznaje postojanje peremptornih normi, ali nevoljno. Takav stav je možda proistekao kao deo pravnog mišljenja koje odbija postojanje peremptornih normi u domenu prava koje upravlja odnosima između država, što odražava dubok uticaj svo-jevoljno orijentisane škole na zastupnike ovog stava. Tehnički, iz ugla postavljanja normi u međunarodnom pravu, oni veruju da poredak i vešestepenost pri uređivanju normi, služi očuvanju i zaštiti prilikom dozvoljavanja određenih normi da budu uzdignute na nivo pe-remptornih normi. Umesto da veruju u postojanje dve grupe normi, a to su norme koje se smeju kršiti i norme koje se ne smeju kršiti, sledbenici ovog uskog, konzervativističkog stava, veruju da postoje tri vrste normi: obične norme, norme koje su obavezne za sve


58

58 str.

Obaveze erga omnes se od peremptornih normi razlikuju po tome što se peremptorne norme odlikuju normativnom snagom, odnosno imaju primat nad normama koje joj se suprotstavljaju, dok se obaveze erga omnes prime-njuju u domenu odgovarajućeg zakona, a samim tim i na posledice kriminal-nih aktivnosti. Načelo koje grade obaveze erga omnes, odnosi se na „međuna-rodnu zajednicu kao celinu” i pravo da se na njega pozovu imaju sve države, bez obzira na njihove pojedinačne interese u vezi sa nekim pitanjem. Takođe, svaka država se smatra odgovornom u slučaju kršenja tih obaveza. Priroda obaveza erga omnes ne ukazuje jasno na primat ovih obaveza u odnosu na druge. Iako načelo koje je u praksi prihvaćeno kao obavezno za sve nesum-njivo predstavlja važnu obavezu, njihov značaj ne povlači za sobom primat u hijerarhiji na čijem vrhu se nalaze peremptorne norme.

Bilateralnost međunarodnog prava znači da međunarodno pravo oba-vezuje države da uspostave uzajamne odnose i da jedna drugu ne isključuju. Bilateralne radnje su veoma bitne za zakon o državnoj odgovornosti, kojeg možemo opisati kao „lična pravda“ ili „princip preovladavanja ličnog in-teresa“. Država uživa određena prava, koja joj daju zakonsku osnovu da sprovodi obaveze koje je odredila, kao i da jednu ili više osoba izuzme od poštovanja tih obaveza. Na kraju, treba reći da obaveze erga omnes u tradicionalnom smislu ne postoje, nego da svaka država sama treba da štiti svoja prava, jer nije ni na kome da brani tuđa prava.24 Međunarodni sud pravde je izrazio isti stav, kada je dao savetodavno mišljenje u vezi sa kompenzacijom za povrede, u kome je zapazio da „samo strana koja ima međunarodnu obavezu može da podnese zahtev za kompenzaciju zbog svoje povrede“.25

Savremeno međunarodno pravo je prevazišlo bilateralnu dimenzi-ju. Otkad je Komisija za međunarodno pravo vodila diskusiju o Bečkoj

i peremptorne norme. S druge strane, oni koji ne veruju u postojanje značajnije razlike između ta dva termina, predstavljaju pravac koji je progresivniji od onog prvog, jer ne postavljaju razgraničenje između običnih i peremptornih normi. Stoga, sledbenici ob-jektivnih škola predstavljaju prve zastupnike ovoga stava, napuštajući prvi stav i sledbe-nike konzervativne škole. al-Ta’I, H., Tatawur al-qawa’id al-amira fi al-qanun al-duali, Pravni fakultet Univerziteta „Nahrayn“, (2015, Jun 25). Preuzeto sa: http://www.iasj.net/iasj?func=fulltext&ald=7145324 Koskeniemi, M., (2006). Komisija za međunarodno pravo, „Tajazu’ al-qanun al-duali: al-su’ubat al-naši’a ’an tanawu’ wa tawasu’ al-qanun al-duali“, dvadeset peta sednica, 31/04/2006, Povelje Ujedinjenih nacija, dokument br. 682L/4CN/A, str. 152.25 Međunarodni sud pravde, „Al-ta’wid ’an al-adrar al-mutakabada fi hidma al-umam al-mutahida“, savetodavno mišljenje doneto 11/04/1949, dokument br. ST/LEG/SER.F/1, str. 9.

59


59 str.

konvenciji, napravljena je razlika između ugovora u kojima države jedna dru-goj nameću obaveze kroz mrežu uzajmnih odnosa i ugovora za koje Ficmoris kaže da nameću „vrstu apsolutnih obaveza“. To su obaveze koje imaju ka-rakter „integrisanosti“ ili „međusobne povezanosti“. Najbolji primeri za ove dve grupe obaveza su konvencije o razoružanju i ljudskim pravima. Obaveze u ovom ugovoru ne mogu biti svedene samo na međusobne odnose između dveju država. Zbog toga, veliki značaj leži u načinu razrešavanja konflikata među takvim ugovorima, jer je „apsolutne“ obaveze teško izbeći ’izmenama i dopunama’ ili potonjim zakonima.

Slučaj koji prvo treba pomenuti, a bio je predmet ranijih debata, jeste zabrana genocida, zbog argumenata koje je Međunarodni sud izrazio po pi-tanju rezervacija koje ima o Konvenciji o genocidu, a koje se tiču toga što su tradicionalni ugovori u vezi sa dobrim ili lošim stranama pojedinačnih država ili održavanja ugovorne ravnoteže.26 Sa tim u vezi, države potpisnice nekog sporazuma, kao što je Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina geno-cida, ne treba da teže ka zaštiti svojih pojedinačnih interesa, već treba da teže ka „zajedničkom interesu, a to je ispunjenje uzvišenih ciljeva koji su svrha po-stojanja konvencije“. Na osnovu toga, „nije moguće da konvencija ovog tipa bude utemeljena na interesima pojedinačne države ili održavanja apsolutne ugovorne ravnoteže kada je reč o pravima i obavezama“. Nakon ovog pitanja, pravnim stručnjacima, kao i međunarodnim i nacionalnim sudovima, postalo je jasno da ovo rešenje ukazuje na to da je najbitnije očuvanje „primarnih univerzalnih vrednosti“ i zajedničkih interesa ili prioriteta na osnovu kojih se pravi razlika između kriterijuma i standarda koji imaju ugovorni karakter i kriterijuma pravnog karaktera.

Tekst na koji ćemo se ovde pozvati, zbog prirode stvari, jeste izveštaj Međunarodnog suda pravde po pitanju slučaja kompanije Barcelona traction, light and power company, koji je možda inspirisan diskusijama koje su se vodile tokom uspostavljanja Bečke konvencije o prirodi i ulozi „osnovnih normi“, koje se ne smeju kršiti, u uređivanju bilateralnih odnosa. U ovoj ra-spravi, prvi put je prihvaćen termin erga omnes (što je latinski izraz koji znači „usmereno ka svima“) i pridat mu je veliki značaj. Poznato je da je Sud sma-trao da Belgija nije zakonski kvalifikovana da govori u ime belgijskih akcio-nara u kanadskoj firmi protiv Španije. Sud je tada izneo poznato mišljenje: „Treba napraviti jasnu distinkciju između obaveza koje jedna država ima pre-ma međunarodnoj zajednici kao celini i obaveza usmerenih ka drugoj državi

26 Međunarodni sud pravde, „Tahafuzat bi ša’n itifaqiya mukafaha jarima al-ibada al-jama’iya wa mu’aqaba murtakibiha“, savetodavno mišljenje doneto 28/05/2951, doku-ment br. ST/LEG/SER.F/1, str. 23.


60

60 str.

na polju diplomatije. Prva vrsta obaveza po prirodi predstavlja obaveze koje se tiču svih država, imajući u vidu prava, čija je zaštita pravni interes svih država – i to je ono za šta se kaže „usmereno ka svima“.27

Ove obaveze nastaju, na primer, u savremenom međunarodnom pravu prilikom kriminalizovanja agresije i genocida, kao i na osnovu principa i na-čela u vezi sa osnovnim ljudskim pravima i zaštiti čovečanstva od ropstva i diskriminacije na rasnoj osnovi. Neka prava zaštite su ušla u telo opšteg me-đunarodnog prava, a uz to su dozvoljeni i neki međunarodni instrumenti, koji drugim pravima daju univerzalnu ili skoro opštu prirodu. Značaj ovih izraza u osnovi leži u postojanju različitih tipova obaveza u međunarodnom pravu. Sa jedne strane, postoje tradicionalne obaveze, usmerene ka određenoj državi ili državama – na bilateralnim osnovama. S druge strane, postoje obaveze koje se tiču svih država i za koje je pravni interes svih država da ih zaštiti.

Uprkos tome što primeri koje je naveo Međunarodni sud pravde o oba-vezama usmerenim ka svima mogu da imaju i prirodu peremptornih normi, Sud nije naglasio nemogućnost odstupanja od tih obaveza, ali je ukazao na postojanje nekih načela koja predstavljaju osnovu za podnošenje optužbi u slučaju kršenja tih obaveza. Sud je izrazio stav da načela koja su usmerena ka svima ne moraju da se odlikuju samo značajem svog sadržaja, nego da su to načela koja imaju posebne karakteristike i procedure, od kojih jedna nalaže da bilo koja država može da protestuje protiv kršenja tih načela. Takve obaveze su sekundarne, a ne primarne. Obaveze usmerene ka svima ne karakteriše značaj interesa koje ta načela štite – za to služe peremptorne norme – već ih karakteriše nemogućnost obuhvatanja „zakonski integrisanih“ obaveza. To znači da načelo koje ove obaveze zastupaju u isto vreme obavezuju sve. Ovom zakonskom formulacijom nisu obuhvaćene samo peremptorne norme, nego i druga načela koja obuhvata opšte međunarodno pravo, kao i određeni broj načela iz mnogih multilateralnih ugovora (obaveze koje se odnose na sve strane ugovornice).

Zaključak

Blizak odnos između peremptornih normi i principa obaveza erga omnes predstavlja stalni izvor konfuzije. Peremptorne norme su veoma bitna načela koja su nepovrediva i neprikosnovena. Bilo koje druge norme koje sa njom nisu u skladu su, kao što smo videli, ništavne. Sa druge strane, obaveze erga

27 Međunarodni sud pravde, „Al-qadiya al-muta’alaqa bi šarika baršaluna li al-jar wa al-inara wa al-taqa al-mahduda“, mišljenje doneto 24/07/1964, dokument br. ST/LEG/SER.F/1, str. 100.

61


61 str.

omnes su obaveze koje svim državama (međunarodnoj zajednici kao celini) stoje u pravnom interesu. Vrlo je verovatno da je svim državama u pravnom interesu da poštuju nepovrediva načela, što je dobar osnov za pretpostavku da su sve peremptorne norme obaveze erga omnes. Međutim, obrnuto nije tačno! To što je svim državama u interesu da poštuju obaveze, ne mora da znači da su ta načela peremptorne norme, ali ne znači i da su te obaveze nevažeće i ništavne.

Komisija za međunarodno pravo je u komentaru Nacrta članova, obja-snila odnos između peremptornih normi i obaveza erga omnes, na sledeći način: Peremptorne norme opšteg međunarodnog prava se koncentrišu oko domena i prioriteta koji treba da se da određenom broju fundamentalnih oba-veza. Fokusiranje obaveza ka međunarodnoj zajednici kao celini je u suštini bazirano na pravnom interesu svih država kojih se tiče. Uz razliku u fokusu između ovih normi, prigodno je razmotriti i posledice ovih dvaju koncepa-ta na dva različita načina. Prvo, ozbiljno kršenje obaveza koje proističu iz peremptornih normi opšteg međunarodnog prava mogu za sobom povući i dodatne posledice, ne samo za odgovorne države, nego za sve države. Drugo, sve države imaju pravo da pozovu na odgovornost zbog kršenja obaveza pre-ma međunarodnoj zajednici kao celini.

Prilikom slučaja Furundžija, Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju je naglasio vezu između pokretanja postupka zbog obaveza erga omnes i per-emptornih normi sa normativnom hijerarhijom. Majkl Bajerz je sam taj odnos opisao kao: „Norme koje se nazivaju ius cogens, poznate kao peremptorne norme, jesu norme u međunarodnoj ’javnoj politici’ i od njih ne sme biti od-stupanja. S druge strane, erga omnes obaveze, ako se prekrše, daju pravo svim državama koje potpadaju pod te obaveze da, na primer, podnesu tužbu pred sudom“.28

28 Komentari na Nacrt članova u vezi sa odgovornošću država za međunarodno neza-konita dela, (2001). II tom, drugi deo, str. 281-282.


62

62 str.

Mohamed Abdolgader Musbah ShiklafLLM

Mohamed A. M. SharefLLM

Fathija Abdusalam Ibn ArabiLLM

THE CONCEPT AND SIGNIFICANCE OF PEREMPTORY NORMS IN THE

INTERNATIONAL LAW

A b s t r a c t

The international law is a newly established system of a primary charac-ter by which one sets supranational dimensions. It contains peremptory norms which regulate all important issues in the international legal order. Peremptory norms have gone through several stages before they become fixed in the international law, and the recognition of the existence of legal regulations taking precedence over the other legislation raises the question of the content of these regulations and their themes. Therefore, this paper will examine the concept, legal nature and meaning of peremptory norms, including their historical development. By this we mean the movement of peremptory norms among the international precedents, customs, treaties, court decisions and others. All important issues will be discussed from the standpoint of both a legal theory and practice as part of the international public law. In regard of the breadth of the subject matter that covers the territory of peremptory norms, the content will purposely include major issues without which it is not possible to understand their essence and legal definition.

Keywords: peremptory norms of the international law, the United Nations, international documents, international courts.

63


63 str.

Literatura:

1. Abdulmedžid, S., (1968). Opšta teorija peremptornih normi u međunarodnom pravnom sistemu, Kairo, Kuća arapskog perporoda (Dar al-Nahda al-Arabija)

2. Anali Komisije za međunarodno pravo, drugi tom, drugi deo, 1998, Izveštaj Komisije za međunarodno pravo, Pedeseta sednica Ujedinjenih nacija

3. al-Dakak, M., (1977). Sultan irada al-dual fi ibram al-mu’ahadat al-dual-iya bayna al-itlaq wa al-taqyid, dirasa li ahkam mu’ahada fiyana 1969“, kaitor, Al-matbu’at al-jami’iya

4. al-Hadisi, A., (1986). Opšta teorija peremptornih normi u međunarodnom pravu, prvo izdanje, Bagdad

5. al-Ta’i, H., (2015). Tatawur al-qawa’id al-amira fi al-qanun al-duali“, Pravni fakultet Univerziteta „Nahrayn“, (2015, Jun 25). Preuzeto sa: http://www.iasj.net/iasj?func=fulltext&ald=71453

6. Bassiouni, Ch., (2015). International Crimes: “Jus Cogens and Obligatio Erga Omnes“, (2015, Jun 25). Preuzeto sa: www.lawnduke-journals.edu

7. Saad, E., (1983). Međunarodni dogovori i konvencije za zaštitu zakona o ljudskim pravima, Egipatski časopis o Međunarodnom pravu (39)

8. Koskeniemi, M., (2006). Komisija za međunarodno pravo, „Tajazu’ al-qanun al-duali: al-su’ubat al-naši’a ’an tanawu’ wa tawasu’ al-qanun al-duali“, dvadeset peta sednica, 31/04/2006, Povelje Ujedinjenih nacija, dokument br. 682L/4CN/A

9. Koskeniemi, M., (2006). Fragmentacija međunarodnog prava: teškoće koje proističu iz diverzifikacije i širenja međunarodnog prava, Komisija za međunarodno pravo, dokumenti Ujedinjenih nacija, 11/08/2006, doku-ment br. / CN.4 / L.682, margina br. 497

10. Komentari na Nacrt članova u vezi sa odgovornošću država za međunarodno nezakonita dela, 2001, II tom, drugi deo

11. Kamil Jasin, M., (1970). Masa’il muhtara min qanun al-mu’ahadat, Egipatska komisija za međunarodno pravo, edicija „Dirasat al-qanun al-duali“, II tom

12. Međunarodni sud pravde, „Al-ta’wid ’an al-adrar al-mutakabada fi hid-ma al-umam al-mutahida“, savetodavno mišljenje doneto 11/04/1949, dokument br. ST/LEG/SER.F/1 Međunarodni sud pravde, „Tahafuzat bi ša’n itifaqiya mukafaha jarima al-ibada al-jama’iya wa mu’aqaba


64

64 str.

murtakibiha“, savetodavno mišljenje doneto 28/05/2951, dokument br. ST/LEG/SER.F/1

13. Međunarodni sud pravde, „Al-qadiya al-muta’alaqa bi šarika baršaluna li al-jar wa al-inara wa al-taqa al-mahduda“, mišljenje doneto 24/07/1964, dokument br. ST/LEG/SER.F/1

14. Šabar, H., (1977). Peremptorne norme međunarodnog javnog prava, Uporedna studija (10)

65

65 str.

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „Pravo – teorija i praksa” moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

U časopisu se objavljuju radovi iz pravnih ekonomskih i društvenih disci-plina. Pod terminom radovi podrazumevaju se: članci, prikazi, analize propisa, studentski radovi i drugi prilozi. Radovi se po pravilu dostavljaju u elektron-skom obliku na sledeću e-mail adresu: [email protected].

Svi radovi podležu recenziji. Svaki naučni rad ocenjuju bar dva recezenta po izboru redakcije. Redakcija ima pravo da prilagodi rad pravilma uređivanja časopisa.

Opšte informacije za pisanje rada:Radove pisati na srpskom ili engleskom jeziku. Koristiti vrednost 25 mm

za sve margine.Rad treba da bude napisan u tekst procesoru Microsoft Word, fontom

Times New Roman, veličine 12 pt, latinicom, prored 1,5. Obim rada može biti najviše do 12 stranica formata A4, uključujući tekst, tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.

Na naslovnoj strani članak treba da sadrži naslov rada na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 14 pt, Bold. Zatim razmak, pa na-vesti ime i prezime autora, titulu, afilijaciju (mesto zaposlenja), e-mail adresu i kontakt telefon, veličine 12 pt. Zatim razmak, pa napisati apstrakt, dužine do 250 reči, na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 12 pt. Ključne reči se navode nakon jednog reda razmaka ispod apstrakta, na srp-skom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku. Treba da ih bude maksimalno pet, veličine 12 pt, Italic. Zatim razmak, dva reda pa sledi tekst rada.

Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, razradu teme i zaključak. Veličina slova za osnovni tekst je 12 pt. Naslovi i podnaslovi u tekstu 12 pt, Bold.

Za pisanje referenci koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni standard za pisanje referenci s tim što smo zadržali citiranje u fusnotama. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja ili komentare koji su u vezi sa tekstom. Fusnote se pišu u fontu 10 pt.

Primeri kako da citirate određenu vrstu izvora koje koristite:1. Primer ukoliko citirate monografiju:a. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad,

Privredna akademija, str. 48

66

66 str.

2. Ukoliko monografija ima više od tri autora:a. Carić, S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar

za privredni consulting, str. 56

3. Primer ukoliko citirate članak iz časopisa:a. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema

maloletnicima. Pravo – teorija i praksa 26 (7-8), str. 78

4. Primer ukoliko citirate rad iz Zbornika radova:a. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravič-

ne novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa savetovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 150

5. Primeri ukoliko citirate izvor sa Interneta:a. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-

sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id =930&Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Power Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrijski pokazatelji učinka časopisa. (2009, Novem bar 14). Pre uze to sa: http://ceon.rs/index.php?option=com_content&task=-view&id= 84&Itemi d = 896

d. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

6. Primeri ukoliko citirate Zakona. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93;b. Ukoliko preciznije citirate: Zakon o obligacionim odnosima, Službeni

list SRJ, br. 31/93, član 18. stav 2.

7. Ukoliko ponavljate citirane reference – primeri:a. Ukoliko u radu citirate samo jedan tekst određenog autora, kada prvi

put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Carić, S. op. cit. str. 77

b. Ukoliko više puta citirate različite tekstove istog autora, kada prvi put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Kokolj, M., Prekršajno pravo, str. 98 ili Kokolj, M., Krivično procesno pravo, str. 69

67

67 str.

8. Citiranje teksta na istoj stranici kao i u prethodnoj fusnoti:a. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora i sa iste stranice kao i u prethodnoj

fusnoti: Ibid.b. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora ali sa različitih stranica kao i u

prethodnoj fusnoti: Ibid., 25Na kraju svakog naučnog čanka obavezno je napisati Literaturu odnosno,

spisak korišćenih, odnosno citiranih referenci po abecednom redu.

Literatura

1. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija

2. Carić, S. et al. (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar za privredni consulting

3. Ceon. Bibliometrijski pokazatelji ucinka casopisa. (2009, Novembar 14). Preuzeto sa: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task = view&-id = 84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O., (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Pouer Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

5. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima. Pravo – teorija ipraksa 26 (7-8), str. 76-92

6. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik), Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa save-tovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 139-154

8. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930& Itemid

9. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93

68

68 str.

THE INSTRUCTION TO THE AUTHORSFOR WRITING AND PREPARING MANUSCRIPTS

The editorial board of the „Law – theory and praxis” magazine asks its associates to write their texts to be published according to the following instruction:

In the magazine there are being published the pieces of work referring to legal, economic and social disciplines. Under the term pieces of work we mean the following: articles, reviews, the analyses of regulations, students` papers and other additional texts. The pieces of work are as a rule being sent in an electronic form to the following e-mail address: [email protected] or [email protected]

All pieces of work must submit the criticism. Each scientific paper is judged by at least two critics according to the choice of the editorial board. The editorial board has the right to adjust the paper work to the editorial rules of the magazine.

General information about writing the paper work:Pieces of work should be written in Serbian or English. One should use

the value of 25mm for all margins.The piece of work should be written in the Microsoft Word text proce-

ssor, Times New Roman font of the value of 12 pt, in Latin letters, with a spa-cing of 1,5. The range of the paper work can be of 12 pages at most in an A4 format including a text, tables, pictures, graphs, literature and other additional material.

The title-page of an article should contain the title of the paper work in Serbian, and below it there should be the same thing in English of the value of 14 pt, Bold. Then comes a spacing, the author`s name and surname after it, his/her title, affiliation (the working place), the e-mail address and contact phone of the value of 12 pt. After that there is a spacing, and then there should be written an abstract of the length to 250 words in Serbian, and in English below it, of the value of 12 pt. Key words are stated after one line of a spacing below the abstract written in Serbian, and in English below it. There should maximally be five of them, of the value of 12 pt, Italic. Then comes a two-line spacing and the text of the work.

Pieces of work should be written concisely and intelligibly in a logical order which, according to the rule, includes the following: an introduction, the working out of the topic and a conclusion. The letters of the basic text should be of the value of 12 pt. Titles and subtitles in the text should be of the value of 12 pt, Bold.

69

69 str.

One should use the APA (The hand book for publishing, the American psychological association) for writing references as an international standard for writing references including the fact that we have kept citing in footnotes. Remarks, namely footnotes, may contain additional explanations or comments referring to the text. Footnotes are written in a font of 10 pt.

There are some examples how to cite a certain source you have used:1. There is an example of citing a monograph:a. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business

Academy, p. 48

2. If a monograph has more than three authors:a. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The

Centre for Business Consulting, p. 56

3. There is an example of citing a magazine article:a. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sanc-

tions referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), p. 78.

4. There is an example of citing some paper work from the Anthology of paper works:

a. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while de-fining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the sympo-sium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, p. 150

5. There are some examples of citing a certain source from the Internet:

a. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.na-uka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task= view&id=930& Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović O. (2008). Citing bases of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrical indicators of effects made by magazines. 2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

d. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

70

70 str.

6. There are some examples if you like to cite some Act:a. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of

Yugoslavia, no. 31/93;b. If you like to be more precise in citing: The Act of Contract, The

Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93, article 18, section 2.

7. There are some examples of repeating already cited references:a. If you cite only one text of a certain author in your paper work, you

should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Carić S. op. cit. p. 77

b. If you cite different texts of the same author several times, you should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Kokolj, M., Law of Delict, p. 98 or Kokolj, M., Criminal-Procedural Law, p. 69

8. Citing of the text on the same page being already mentioned in the previous footnote:

a. If you cite a text from the same source and the same page being already mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid.

b. If you cite a text from the same source, but from different pages alre-ady mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid., 25

At the end of each scientific article it is necessary to write Literature, namely, a list of the used or cited references according to an alphabetical order.

Literature

1. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business Academy

2. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The Centre for Business Consulting

3. Ceon. Bibliometrical indicators of effects made by magazines. (2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović, O., (2008). Citing ba-ses of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

71

71 str.

5. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sancti-ons referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), ps. 76–92

6. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while defining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the symposium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, ps. 139–154

8. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930&Itemid

9. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93