67

3 Teorijski i empirijski aspekti konkurentnosti

3.1. Uvod Jedan od ciljeva istraživanja u ovoj monografiji je analiza konkurentnosti, kako bi se preciznije odredio sadržaj pojedinih faktora, koji direktno ili indirektno utiču na dinamiku proizvodnje i izvoza agrarne industrije u AP Vojvodini. U ovom kontekstu, naglasak je na određivanju pojma konkurentnosti i njenom sagledavanju u slučaju nacionalne i regionalne privrede. Konkurentnost je u protekle tri decenije sastavni deo modernog upravljanja razvojem i poslovanjem, pre svega, zbog pokušaja da se ovim konceptom obuhvate ekonomske posledice raznih neekonomskih fenomena, kao što su: obrazovanje, nauka, društvena stratifikacija, politička stabilnost i drugo. Zajednički cilj je bolje sagledavanje načina i efikasnosti stvaranja društvenog bogatstva i dugoročno održivog rasta životnog standarda (većine) stanovništva. Problem konkurentnosti analizira se na raznim nivoima društveno-ekonomske organizacije, od procesa i proizvoda, preko preduzeća, delatnosti, sektora, klastera, odnosno njegovih alternativnih oblika: velikih preduzeća i transnacionalnih korporacija, lokalnih, urbanih i ruralnih zajednica, do unutrašnjih regiona, nacionalnih država i međunarodnih regiona.

I, pored postojanja velikog broja radova na ovu temu, nema unificiranog teorijskog okvira za analizu konkurentnosti. Nesaglasnost oko sadržaja opšte prihvaćene paradigme stvara razne teorijske i praktične probleme i usložnjava koncipiranje odgovarajućih razvojnih strategija i politika, no, s druge strane, omogućava konstituisanje sadržajno različitih definicija konkurentnosti, koje za konkrentne studije slučaja obezbeđuju efikasnije uočavanje problema, kontroverzi i načina njenog unapređivanja.

Aktuelno poimanje (makroekonomske) konkurentnosti Evropske unije je izvedeno iz glavnog cilja Lisabonske agende iz marta 2000 godine (Strategije reindustrijalizacije Evropske unije – napomena autora). Njen osnovni cilj je bio da Evropska unija 2010 godine postane najkonkurentnija globalna ekonomija konstituisana u skladu s principima održivog privrednog, socijalnog i ekološkog razvoja. U ovom kontekstu, konkurentnost je određena kao sposobnost privreda država-članica da ostvaruju visoke stope rasta produktivnosti (Silasi et. al, 2011). Mada je već 2004 godine postalo jasno da ključni cilj nije moguće realizovati u projektovanom vremenskom okviru (zbog intenzivnog razvoja realne privrede i izvoza Narodna Republika Kina je 2010/2011 potisnula Evropsku uniju s drugog na treće mesto u globalnoj privredi), ideja o konkurentnosti kao ključnom faktoru razvoja (Evropske unije) nije napuštena. U sklopu priprema modifikovane verzije strategije reindustrijalizacije (EVROPA 2020) Evropska komisija je 2009 godine (pre)definisala pojam konkurentnosti - kao sintetički pokazatelj ekonomskih performansi države-članice, koja se ispoljava sposobnošću obezbeđenja rasta životnog standarda i zaposlenja svim građanima koji žele da rade (European Commision, 2010, p. 18). U skladu s neo-liberalnim

68

paradigmama, Zajedničke institucije protežiraju pristup da osnovu konkurentnosti sačinjavaju institucionalna rešenja za formulisanje i implementaciju mikroekonomskih politika, koje omogućavaju dugoročno unapređenje poslovanja i nagrađivanje individualne kreativnosti i doprinosa njenoj efikasnosti. Osnovni zadatak makroekonomske politike je da podrži konstituisanje takvog okvira prema osnovnim načelima održivog privrednog, socijalnog i ekološkog razvoja.

Evropska centralna banka (ECB) operiše sa širom i užom definicijom pojma konkurentnosti. Uža je izvedena iz spoljno-trgovinskih performansi, pre svega, pokazatelja za merenje rasta izvoza, tržišnog učešća i bilansa tekućeg računa. Šira uključuje i pokazatelj relativne produktivnosti. Pojam označava sposobnost generisanja visokoproduktivnih preduzeća s najvećim perspektivama rasta u okvirima konkretne (nacionalne, regionalne) privrede i globalnog tržišta. Time je konkurentnost, indirektno, određena kao sposobnost države (regiona) da ostvaruje dugoročno održivu stopu privrednog rasta, otvarajući time perspektive rasta blagostanja stanovništva.

Do sloma nacionalnog finansijskog sistema, kao primer uspešne strategije unapređenja konkurentnosti navođen je model Irskog nacionalnog veća za konkurentnost (Ireland’s National Competitiveness Council). Model je popularno označavan kao Piramida konkurentnosti (Shema 3.1). Na vrhu piramide je održivi rast životnog standarda, kao osnovni cilj njenog unapređenja. Ispod toga su uslovi za njeno unapređenje: poslovne performanse (pre svega, izvoz i investicije), produktivnost, cene, troškovi i ponuda rada. Osnovu piramide obrazuju inputi: poslovno okruženje (porezi, regulativa, finansijski i socijalni kapital), fizička i inovaciona infrastruktura. Ovo su ujedno i ključna područja delovanja makroekonomske politike u funkciji unapređenja konkurentnosti.

Shema 3.1. Piramida konkurentnosti

Svetski ekonomski forum (World Economic Forum, akronim WEF) upoređuje konkurentnost između država prema različitim faktorima od 1979 godine. U globalnom izveštaju o konkurentnosti za 2008-2009 godinu (Global Cometitiviness Report 2008-

69

2009) konkurentnost se određuje kao skup institucija, politika i faktora koji određuju nivo produktivnosti konkretne države. Nivo produktivnosti određuje (održivi) nivo blagostanja i stopu povraćaja investicija. Pošto je stopa povraćaja investicija ključni generator privrednog rasta, konkurentnije (nacionalne) ekonomije brže će se razvijati u srednjem i dugom roku. Zbog toga, koncept konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma ima statičku i dinamičku komponentu. Visoka produktivnost omogučava održavanje visokog nivoa dohotka (statička komponenta konkurentnosti), a stopa povraćaja investicija određuje potencijal rasta nacionalne privrede (dinamička komponenta konkurentnosti).

Institut za upravljanje razvojem (Institute for Management Development, akronim IMD) u Svetskom godišnjaku konkurentnosti (World Competitiveness Yearbook) objavljuje komparativnu analizu konkurentnosti za 59 država od 1989 godine. Urednik godišnjaka za 2008. godinu Stefan Gareli (Stephen Garelli) naglašava da je na kratak rok, konkurentnost usmerena prema povećanju stope rasta BDP i profitabilnosti preduzeća. Međutim, na dugi rok, države treba da teže prema blagostanju, odnosno napretku. Gareli pojam blagostanje odredjuje kao privredni rast plus ’’nešto’’. To može biti: rast kvaliteta života, zaštita i unapređenje životne sredine, povećanje socijalne sigurnosti i bezbednosti, ispunjavanje socijalnih, političkih i drugih prava itd. U ovom kontekstu, Gareli definiše konkurentnost, kao mogućnost države da upravlja celokupnim nacionalnim resursima i da kompetentnošću (javnog i korporativnog upravljanja) povećava blagostanje svog stanovništva. Ovaj koncept je izveden iz pristupa (Garelli, 2006) da konkurentnost obuhvata, pored analize: produktivnosti, akumulacije fizičke imovine, uvećanja prirodnog bogatstva i povećanja ekonomske moći, i dve (nemerljive) komponente – podsticanje novih načina razmišljanja i sposobnosti holističkog pristupa rešavanju problema razvoja i poslovanja. Garelli prikazuje konkurentnost na osnovu teorije kocke (Cube theory) pomoću četiri uređena para antipoda: (1) Agresivnost – Atraktivnost, (2) Imovina – Procesi (Postupci), (3) Globalno – Neposredno (Nacionalno), (4) Socijalna odgovornost – Sklonost prema preuzimanju rizika (Shema 3.2).

Izvor: Garelli (2008, p.33)

Shema 3.2. Kocka konkurentnosti

70

Reiljan, Hinrikus i Ivanov (2000) u prvi plan određivanja pojma konkurentnosti stavljaju problem prevazilaženja konflikata interesa između raznih entiteta društveno-ekonomskog života. Uži sadržaj pojma konkurentnosti određuju iz analize uslova nalaženja rešenja za njihovo prevazilaženje između entiteta koji su predmet direktnog istraživanja, a šira definicija uključuje i analizu indirektne i potencijalne konkurencije i načine njihovog rešavanja.

OECD (1998) deli faktore konkurentnosti na dve grupe. Prva grupa obuhvata faktore cenovnw ili troškovne konkurentnosti, a druga tzv. necenovne faktore konkurentnosti.

U svakom slučaju u sve oblike analize konkurentnosti uključeni su neki zajednički faktori, kao što su: privredni rast, ekonomska situacija, performanse spoljo-trgovinske razmene i (ekonomska) efikasnost. Međutim, neki autori (Porter, 1990; Reich, 1990; Krugman, 1994;) odbacuju navedene koncepte, odnosno ulogu analize nacionalne konkurentnosti u njenom određivanju. Tako, na primer, Pol Krugman smatra da vodeće nacije u svetu nisu u međusobnoj konkurenciji, pa je celokupni koncept analize nacionalne (makroekonomske) konkurentnosti pogrešan. 3.2. Teorijski pristupi određivanju koncepta (modela) konkurentnosti Teorijsko određivanje koncepta (modela) konkurentnosti trebalo bi da se zasniva na dva aksioma. Prvi je da koncept treba da bude sveobuhvatan, odnosno da uključuje sve relevantne faktore kojima se može unaprediti konkurentnost u svakom realnom slučaju. Drugi je da treba da poseduje unutrašnju dinamiku, kako bi se omogućila identifikacija faktora, koji utiču na promenu prirode (nacionalne, regionalne, poslovne) konkurentnosti Različiti koncepti konkurentnosti svoje ishodište imaju u pluralizmu škola ekonomske misli.

Hemelainen (Hämäläinen, 2003) je izvršio klasifikaciju radova o konkurentnosti u tri grupe. U prvoj grupi su radovi koji ishodište imaju u klasičnoj školi ekonomske misli, pre svega u doprinosima Adama Smita (Adam Smith) i Dejvida Rikarda (David Rikardo). Druga grupa radova se oslanja na dostignuća neo-klasične škole. Pomenimo najvažnija: Hekšer-Olinov (Heckscher-Ohlin) model, učenje Džona Majnarda Kejnza-a (J. M. Keynes, 1936), teorijski doprinos Valtera Rostov-a (W. Rostow) ekonomiksu razvoja itd. Treća grupa autora odbacuje teorijske doprinose klasične i neo-klasičme škole i ishodište konkurentnosti traži u endogenoj teoriji privrednog rasta (Krugman, 1983, 1989; Grossman i Helpman, 1991, 1995) i novoj trgovinskoj teoriji.

Pomenuti Stefen Gareli (Garelli, 2004) u istraživanju teorijske osnove analize konkurentnosti, posebno ističe značaj sledećih radova (po hronološkom redosledu njihovog publikovanja):

Prvi, rodonačelnika savremene ekonomske misli Adama Smita, koji je u svom delu: Istraživanje prirode i bogatstva naroda objavljenom 1776 godine identifikovao četiri ključna faktora razvoja i privređivanja: zemlju, kapital, prirodne resurse i rad. Pojava njegovog dela je označila početak kraja primene merkantilističkih ideja o unapređenju nacionalne konkurentnosti. Merkantilizam je ovaj problem razmatrao u kontekstu akumulacije bogatstva podsticanjem domaće proizvodnje i ograničavanjem, odnosno zabranom uvoza - primenom odgovarajućih mera državne intervencije. Smitova teorija apsolutnih prednosti dokazuje da se na osnovu specijalizacije i podele rada može povećati ukupna proizvodnja i potrošnja trgovinskih partnera i tako unapredi konkurentnost.

Drugi, Dejvid Rikardo je u svom delu: Načela ekonomije i oporezivanja objavljenom 1817 godine otišao za jedan korak dalje od Adama Smita, jer je formulisao

71

teoriju komparativnih prednosti i pokušao da odredi - kako bi trebalo da se ponašaju pojedine države u svojoj spoljno-ekonomskoj orijentaciji.

Treći, Karl Marks (Karl Marx) je u svom delu: Kapital: Kritika političke ekonomije objavljenom 1867 godine istakao ulogu socio-političkog okruženja na razvoj i privređivanje.

Četvrti. Maks Weber (Max Weber) je u svom delu Etički duh protestantizma i duh kapitalizma objavljenom 1905 godine pokušao da odredi vezu između vrednosti, verskih uverenja i ekonomskih performansi naroda i država.

Peti, Jozef Šumpeter (Joseph Schumpeter) je u svom delu: Kapitalizam, socijalizam i demokratija objavljenom 1942 godine naglasio ulogu preduzetnika kao ključnog faktora unapređenja konkurentnosti i postavio tezu da je napredak rezultat neravnoteža koje pogoduju ekonomskoj valorizaciji inovacija i tehnološkom napretku (znanja u njegovom najširem značenju - napomena autora).

Šesti, Robert Solov (Robert Solow) je u svom delu: Tehnološka promena i agregatna proizvodna funkcija objavljenom 1957 godine, na osnovu analize faktora privrednog rasta SAD, utvrdio važnost: obrazovanja, tehnoloških inovacija i rastućeg know-how-a u unapređenju konkurentnosti (izraženu preko tzv. reziduala (ostatka) u proizvodnoj funkciji koji se ne može definisati vrednostima uloženog kapitala i rada).

Sedmi, Alfred Sloan (Alfred P. Sloan) u svom delu: Moje godine u General Motors-u objavljenom 1963 godine i Peter Drucker (Peter Drucker) u svom delu: Doba diskontinueta objavljenom 1969 godine su detaljno razradili ulogu menadžmenta kao ključnog faktora konkurentnosti.

Osmi, Majkl Porter (Michel Porter) je u svom delu: Konkurentnost naroda objavljenom 1990 godine pokušao da objedini ključne teorijske doprinose u sveobuhvatni koncept (model) koji je nazvao dijamant konkurentnosti. Porterov dijamant konkurentnosti (Shema 3.3) ima četiri međusobno povezane komponente: (1) Faktore proizvodnje (kapital, rad i zemlja), (2) Uslove potražnje, (3) Srodne i prateće industrije, (4) Strategije preduzeća, strukturu i suparništvo. Egzogeni faktori su: (5) Upravljanje i (6) Mogućnosti (prilike). Prema Porteru, konkurentnost će najviše (verovatno) unaprediti industrije – kod kojih je struktura dijamanta najpovoljnija.

Izvor: Porter (1990, p. 127)

Shema 3.3. Dijamanski model konkurentnosti

72

Ovaj pristup je izazvao brojne kontroverze i kritike, jer Porterova metodologija nema ishodište u paradigmama klasične, odnosno neo-klasične škole ekonomske misli. Tako Smit (A. J. Smit) u svom radu objavljenom 2010 godine smatra da Porterov koncept konkurentnosti treba razmatrati u okviru teorije i prakse menadžmenta. Prema ovom autoru, dijamantski model treba koristiti za komparativnu analizu konkurentnosti između država radi identifikacije problema unapređenja performansi menadžmenta u donošenju odluka u lancu vrednosti.

Druga grupa obuhvata predloge za njegovo usavršavanje, pre svega, u cilju njegove primene za analizu konkurentnosti malih zemalja čije su privrede izložene intenzivnoj međunarodnoj konkurenciji. Tako su Rugman i De Kruz (1993) za slučaj Kanade razvili tzv. dvostruki dijamant konkurentnosti (Shema 3.4). Spoljni četvorougao predstavlja tzv. globalni dijamant, a unutrašnji nacionalni dijamant. Spoljni dijamant ima fiksnu strukturu, jer su za Kanadu kao malu zemlju parametri globalnog okruženja egzogene veličine. Četvorougao predstavljen isprekidanim linijama prikazuje tzv. međunarodni dijamant, odnosno konkurentnost Kanade određenu kao sintezu nacionalne i globalne konkurentnosti. U ovom slučaju - razlika između globalnog i nacionalnog dijamanta je određena kao strana direktna ulaganja (SDI). Polazeći od ovog pristupa, Mun, Rugman i Verbeke (1995) razvili su opšti dvostruki dijamantski model, koji uključuje multinacionalne aktivnosti i aktivnosti vlade.

Izvor: Cho & Moon (2000)

Shema 3.4. Dvostruki dijamanski model konkurentnosti

S aspekta ciljeva ove monografije, interesantan je tzv. devetofaktorski model konkurentnosti, koji su razvili Čo i Mun (2000) za potrebe analize konkurentnosti Republike Koreje, a koji se može koristiti za većinu zemalja u razvoju (Shema 3.5). Model obuhvata četiri fizičke determinante međunarodne konkurentnosti: (1) Raspoloživost resursa, (2) Poslovno okruženje, (3) Srodne i prateće industrije i (4) Domaću potrošnju, zatim četiri ljudska faktora: (5) Radnike, (6) Političare i birokrate, (7) Preduzetnike i (8) Menadžere i inženjere. Deveti faktor su: Spoljne mogućnosti i događaji.

73

Izvor: Cho & Moon (2000)

Shema 3.5. Devetofaktorski model konkurentnosti

Deveti, Nikolas Negroponto (Nicholas Negroponto) je u svom delu: Biti digitalan objavljenom 1995 godine detaljno razradio ulogu znanja (u obliku tzv. IT-tehnologija) u unapređenju konkurentnosti. 3.3. Merenje konkurentnosti 3.3.1. Merenje konkurentnosti na makro i mikronivou Pošto nema jedinstvenog koncepta (modela) za određivanje konkurentnosti - ne postoji ni unificirani pristup za njeno merenje. Tako na primer, Zigel (Siggel, 2006) u prvom koraku deli koncepte za merenje konkurentnosti prema fokusu posmatranja u dve grupe - na Koncepte za merenje konkurentnosti na makro, odnosno mikro nivou. U sledećem koraku, odredio je njihovu struktura, podelom na: (1) jednodimenzionalne (j), dvodimenzionalne (d) i multidimenzionalne (m); (2) statičke (s) i dinamičke (d); (3) determinističke (det) i stohastičke (sto); (4) pozitivne (p) i normativne (n); (5) ex-post (ep) i ex-ante (ea). Na osnovu ove klasifikacije u Tabeli 3.1. prezentirane su osnovne karakteristike ključnih teorijskih koncepata za merenje konkurentnosti.

Tabela 3.1. Koncepti i indikatori za merenje konkurentnosti

Autor/Organizacija Karakteristike koncepta Kriterijum ili indikator za (1) (2) (3) (4) (5) merenje konkurentnosti Makrokoncepti za merenje konkurentnosti: Balaša (Balassa, 1965) j s det p ep Otkrivena komparativna prednost Bruno (Bruno, 1965) j s det p ea Troškovi domaćih sirovina Durand (Durand, 1987) Đorno (Giorno, 1987) OECD

j s det p ea Cenovna konkurentnost

Krugman & Hacopules (Krugman & Hatsopoules, 1987)

j s/d det p ep Tržišno učešće, Promena

74

Helajner (Helleiner, 1989) d d det p ea Realni efektivni devizni kurs Porter (Porter, 1990) m s/d det p ea Kompozitni, Multivarijabilni Mandeng (Mandeng, 1991) j s/d det p ep Tržišno učešće, Promena Bukli et. al, (Buckley et. al., 1992) m d det n ea Kompozitni, Multivarijabilni Hikman (Hickman, 1992) j s det p ea Jedinični trošlovi rada Jorgensen & Kuroda (Jorgensen & Kuroda, 1992)

j s det p ea Cenovna konkurentnost

Svan (Swan, 1992) Tagavi (Taghavi, 1992)

m s sto p ea Cenovne/Proizvodne performanse proizvoda

Oral (Oral, 1993) m s det p ea Industrijske veštine Jedinični troškovi

Zigel (Sigell, 1995) Kokburn (Cockburn (1995)

j s det p ea Potpuni jedinični troškovi

Tarner (Turner, 1997) Kolub (Collub, 1997)

j s det p ea Relativni jedinični troškovi rada

Mikrokoncepti za merenje konkurentnosti: Šarpe (Sharpe, 1985) j s det p ep Tržišno učešće Fagerberg (Fagerberg, 1988) m d sto n ea Rast tržišnog učešća Hacopules, Krugman & Somers (Hatsopoules, Krugman & Summers, 1988)

d s/d det n ea Trgovinski bilans s rastućim realnim dohotkom

Lipšic (Lipschitz, 1991) MekDonald (McDonald, 1991) Marč & Tokarik (March & Tokarick, 1994) IMF

j s/d det p ea Realni devizni kurs, Realni efektivni devizni kurs

Markuzen (Markusen, 1992) d s/d det n ea Realni rast dohotka Dolar (Dollar, 1993) Volf (Wolff, 1993)

d s det p ea Produktivnost

WEF/IMD (1995) m s/d det p ea Indeks globalne konkurentnosti Ajginger (Aiginger, 1998) Pitelis (Pitelis, 2003)

m d det n ea -

Jedan od najpoznatijih makroekonomskih koncepata komparativne analize

konkurentnosti je (navedeni) Izveštaj o globalnoj konkurentnosti (The Global Competitiveness Report) koji izdaje Svetski ekonomski forum (WEF). On se često navodi i koristi kao referentna studija, kojom se rukovode investitori i kompanije u donošenju poslovnih odluka. Osnova komparativne analize konkurentnosti između država je tzv. Globalni indeks konkurentnosti, čija se vrednost kreće između 1 (minimalna vrednost) i 7 (maksimalna vrednost). Globalni indeks konkurentnosti ima kompozitnu strukturu izvedenu iz analize 110 faktora konkurentnosti raspoređenih po sličnosti u dvanaest grupa (tzv. dvanaest stupova konkurentnosti). Dvanaest stupova konkurentnosti je, sa aspekta određivanja osnove konkurentnosti konkretnih nacionalnih privreda, raspoređeno u tri grupe (Shema 3.6).

Prva grupa obuhvata tzv. Osnovne (bazične) faktore konkurentnosti. To su: (1) Institucije, (2) Infrastruktura, (3) Makroekonomska stabilnost i (4) Zdravstvo i Primarno obrazovanje. Nacionalne privrede u kojima su ovi faktori osnova za određivanje konkurentnosti pripadaju skupu država niske razvijenosti (u terminologiji Svetskog

75

ekonomskog foruma za ovu klasu država koristi se pojam: Faktorski vođena privreda)1. U ovom slučaju, države konkurišu na osnovu raspoloživog faktorskog bogatstva, pre svega, nekvalifikovanog rada i prirodnih resursa. Na nivou preduzeća preovladava cenovna konkurencija sa osnovnim proizvodima. Produktivnost je mala pa su plate i nadnice niske.

Drugu grupu pokazatelja obrazuju tzv. Faktore efikasnosti. To su: (5) Visoko obrazovanje i obuka, (6) Efikasnost tržišta dobara, (7) Efikasnost tržišta rada, (8) Razvijenost finansijskih tržišta, (9) Tehnološka spremnost i (10) Veličina tržišta. Nacionalne privrede u kojima su faktori od (5) do (10) osnova za određivanje konkurentnosti pripadaju skupu država srednje razvijenosti (u terminologiji Svetskog ekonomskog foruma za ovu klasu država koristi se pojam: Efikasnošću vođena privreda). Osnova njihove konkurentnosti je razvoj efikasnijih proizvodnih procesa i viši kvalitet proizvoda.

Treća grupa obuhvata tzv. Faktore inovativnosti. To su: (11) Sofisticiranost poslovnih procesa i (12) Inovacije. Nacionalne privrede u kojima su ovi faktori osnova za određivanje konkurentnosti pripadaju grupi država visoke razvijenosti (u terminologiji Svetskog ekonomskog foruma za ovu klasu država koristi se pojam: Inovacijama vođena privreda). Osnova njihove konkurentnosti je sposobnost preduzeća da proizvode i nude jedinstvene proizvode. To omogućava održavanje visokih nadnica i odgovarajući životni standard.

Izvor: World Economic Forum (2008)

Shema 3.6. Dvanaest stubova konkurentnosti

1 Klasifikacija nacionalnih privreda je izvršena prema sledećem okvirnom težinskom odnosu između tri osnovne grupe indikatora konkurentnosti:

Grupa pokazatelja Faktorski vođena nacionalna privreda

Efikasnošću vođena nacionalna privreda

Inovacijama vođena nacionalna privreda

Osnovni faktori 60% 40% 20% Faktori efikasnosti 35% 50% 50% Faktori inovativnosti 5% 10% 30%

76

U kvantifikaciji faktora konkurentnosti koriste se dva izvora: (1) oficijelni statistički podaci, koji se dobijaju od relevantnih nacionalnih i međunarodnih institucija i (2) podaci dobijeni anketama na uzorku odabranog u okvirima ključnih ekonomskih (poslovnih) zajednica. Osnovne primedbe za ovu metodologiju je da ne koristi: procene socio-psiholoških faktora konkurentnosti, zatim učestovanje u integracijima, uticaje blizine (posebno u slučaju malih država) globalnim centrima proizvodnje i potrošnje, ali i neke makroekonomske faktore, kojima se na primer, u nacionalnoj poslovnoj i stručnoj javnosti daje veliki značaj u određivanju razloga niske konkurentnosti, kao što su: jedinični troškovi rada i devizni kurs.

Metodologija koju primenjuje Institut za upravljanje razvojem (IMD) za izradu navedenog Svetskog godišnjaka konkurentnosti (World Competitiveness Yearbook) - faktore konkurentnosti deli na četiri osnovne grupe (Shema 3.7): (1) Ekonomske performanse, koje su podeljeni na podgrupe: (1.1) Nacionalna ekonomija, (1.2) Međunarodna trgovina, (1.3) Međunarodne investicije, (1.4) Zaposlenost i (1.5) Cene; (2) Efikasnost vlade, koja se deli na: (2.1) Javne finansije, (2.2) Fiskalna politika, (2.3) Institucionalni okvir, (2.4) Poslovno zakonodavstvo i (2.5) Društveni okvir; (3) Poslovna efikasnost, koja se deli na: (3.1) Produktivnost, (3.2) Tržište rada, (3.3) Finansije, (3.4) Menadžment i (3.5) Stavovi i vrednosti; (4) Infrastruktura, koja se deli na: (4.1) Osnovnu infrastrukturu, (4.2) Tehnološku infrastrukturu, (4.3) Inovacionu infrastrukturu, (4.4) Zdravstvo i Ekologiju i (4.5) Obrazovanje. Logika prezentirane podele je sledeća:

Ekonomski uslovi: Konkurencija zasnovana na tržišnim principima poboljšava uslove za privređivanje konkretne države -> Što ima više konkurencije u okvirima nacionalne privrede, preduzeća će biti konkurentnija na svetskom tržištu -> Otvorenost prema međunarodnim ekonomskim tokovima unapređuje ekonomske potencijale konkretne države -> Strane direktne investicije (SDI) uvećavaju efikasnost alokacije resursa -> Konkurentnost u izvozu je direktno povezana sa razvojnom orijentacijom konkretne države.

Efikasnost vlade: Država intervencija u privrednim aktivnostima treba da bude minimalna i ne sme da utiče na stvaranje konkurentskih uslova za poslovanje preduzeća -> Država treba da obezbedi transparentne makroekonomske i socijalne uslove kako bi se smanjili eksterni rizici na rezultate poslovanja preduzeća -> Država treba da bude fleksibilna u sprovođenju ekonomske politike u cilju prilagođenja dinamičnim promenama u spoljnem okruženju (preduzeća) -> Država treba da obezbedi adekvatne uslove za obrazovanje i razvoj preduzeća zasnovanih na znanju.

Poslovna efikasnost: Ključna predpostavka uspešnog menadžmenta je sposobnost prilagođavanja promenama u unutrašnjem i spoljnem okruženju i na taj način unapređenja izvozne konkrentnosti -> Sloboda pristupa i raspoloživost finansijskih sredstava olakšava aktivnosti na stvaranju nove vrednosti -> Razvijeni finansijski sektor podržava međunarodnu konkurentnost -> Održavanje visokog životnog standarda predpostavlja integraciju u globalnu privredu -> Obrazovana i kvalifikovana radna snaga povećava konkurentnost -> Stavovi i kulturne vrednosti zaposlenih utiču na konkurentnost.

Infrastruktura: Razvijena infrastruktura podržava dinamičnu ekonomsku aktivnost -> Razvijena infrastruktura uključuje postojanje efikasne Informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) i Zaštitu i unapređenje životne sredine -> Komparativne prednosti je moguće izgraditi na efikasnoj i inovativnoj primeni postojećih tehnologija -> Ulaganja u fundamentalna znanja i inovacije stvara nova znanja ključna za razvijene zemlje -> Sistematska i dugoročna ulaganja u Istraživanje i Razvoj (R&D) će povećati konkurentnost preduzeća.

77

Izvor: http://www.imd.org

Shema 3.7. IMD – Osnovna klasifikacija faktora konkurentnosti

U celini, metodologija koju primenjuje IMD obuhvata preko 350 indikatora

konkurentnosti. Sa aspekta agrarne industrije, izdvajaju se: dinamizam nacionalne i regionalne ekonomije; efikasnost primarne poljoprivredne proizvodnje, prerade i kompleksa logističkih i distributivnih usluga; dinamizam ciljnih spoljnih tržišta; ljudski resursi; prirodna bogatstva; orijentisanost prema znanju i inovacijama; socijalno-politička stabilnost i sposobnost stvaranja konsenzusa između ključnih socijalno-ekonomskih grupa; struktura; raspoloživost i kvalitet proizvodnog kapitala (kapaciteta); sposobnost privlačenja stranih direktnih investicija; tehnička i marketinška stručnost preduzetnika i menadžera; itd. Postoje mišljenja, da ovako visoka detaljizacija faktora ima za posledicu sakrivanje same suštine konkurentnosti i načina njenog unapređenja (Matejić, 2003).

Kao što je navedeno, brojni autori osporavaju koncept nacionalne konkurentnosti i ističu da se u analizi ne treba fokusirati na ekonomiju u celini, nego na specifične (industrijske) sektore, delatnosti i preduzeća i njihove sposobnosti održivog rasta i doprinosa BDP, porastu zaposlenosti i suficitu u spoljno-ekonomskoj razmeni. Tako, na primer, Bigeri (Biggeri, 2007) zastupa stav da je konkurentnost dinamičan, multifaktorski i hijerarhijsko uređeni fenomen – pa predmet analize treba da budu: pojedina preduzeća, grupe srodnih ili komplementarnih preduzeća (klasteri), sva preduzeća u okvirima određenog sektora i na kraju sva preduzeća i sektori u jednoj (nacionalnoj, regionalnoj) privredi.

Toming (Tomming, 2011) konkurentnost određuje na osnovu sposobnosti: (1) Zarađivanja profita u odnosu na identične industrije u drugim državama, (2) Privlačenja faktora proizvodnje u odnosu na ostale industrije u okviru jedne države (regiona) ili iz drugih država i (3) Prilagođavanja promenama u društveno-ekonomskom okruženju. Ističe i razlike između mikro, mezo i makroaspekta analize konkurentnosti. Ukazuje da je za istraživanje konkurentnosti na nivou industrije na raspolaganju više međunarodno uporedivih podataka nego na nivou preduzeća. Na nivou industrija mogu se uzeti u obzir i uticaji ekonomske politike. To ukazuje da - neka konkretna industrija nije prosti skup preduzeća nego, manje više, poseban ekonomski entitet.

U svakom slučaju, postoji visoka saglasnost da su ključni faktori konkurentnosti industrija i sektora: (1) Kvalitet proizvoda i usluga, (2) Zadovoljstvo potrošača, (3)

78

Produktivnost i efektivnost obavljanja poslovnih procesa, (4) Sposobnost generisanja i ekonomske valorizacije inovacija, (5) Zadovoljstvo zaposlenih i slično. Većina autora u analizama ne pravi razliku između domaćih i izvoznih tržišta, posebno, u slučaju malih otvorenih privreda, pa je dinamika rasta izvoza i njegova struktura na srednji i dugi rok jedan od najvažnijih indikatora za komparativnu analizu konkurentnosti na mikro, mezo i makro nivou. Ovaj pristup je rezultirao tzv. trgovinskom pristupu u merenju konkurentnosti. 3.3.2. Trgovinski pristup merenju konkurentnosti Osnovni predmet istraživanja u trgovinskom pristupu merenja konkurentnosti je struktura izvoza jedne države (regiona). Kao dopunski indikator za merenje konkurentnosti neke konkretne industrije koriste se i relativne cene u odnosu na ključne konkurente, odnosno tzv. cenovna (nacionalna, regionalna) konkurentnost u određenoj industriji. Pored ovoga koriste se i drugi pokazatelji.

Grubel-Lojdov (Grubel-Lloyd) indeks za merenje kapaciteta konkretne industrije u iskorišćavanju ekonomije obima.

Indeks specijalizacije (Spetialization Index) koji pokazuje nivo specijalizacije unutar konkretne industrije.

Indeks otkrivene komparativne prednosti (Revealed Comparative Advantage, akronim RCA) za merenje komparativne prednosti jedne države u međunarodnoj razmeni određenog proizvoda ili proizvodnje u konkretnoj industriji.

Za potrebe kompleksne analize fenomena vezanih za konkurentnost jedne nacionalne ekonomije u izvozu, Međunarodni trgovinski centar (International Trade Centre UNCTAD/WTO, akronim ITC) razvio je Plan trgovinske konkurentnosti (Trade Competitiveness Map). Osnovni cilj metodologije je utvrđivanje sektorskih izvoznih performansi, kako bi se olakšala strateška tržišna istraživanja i praćenje nacionalnih (spoljno) trgovinskih performansi. Plan obuhvata: (1) Određivanje Indeksa spoljnotrgovinskih performansi (Trade Performance Index, akronim TPI) pojedinih država. Njegova osnovna funkcija je multidimenzionalno ocenjivanje i praćenje izvoznih performansi konkretne nacionalne privrede i identifikacija njenih glavnih izvoznih sektora; (2) Ocenjivanje Performansi nacionalnog izvoza; (3) Određivanje Nacionalnog izvoznog profila (National Export Profil, akronim NEP). Njegova osnovna funkcija je ocenjivanje izvoznih performansi konkretne nacionalne privrede sa aspekta: (a) strukture izvoza po proizvodima, (b) dinamike svetske tražnje i (c) trendova rasta vodećih izvoznih proizvoda; (4) Izradu Statistike stranih ulaganja (SDI, FDI); i (5) Izradu Statistike spoljne trgovine; Jezgro metodologije su indikatori (1) i (3).

Izrada Indeksa spoljnotrgovinskih performansi (TPI) se zasniva na Standardnoj međunarodnoj trgovinskoj klasifikaciji proizvoda (Standard International Trade Classification, akronim SITC, Revision 3). Indeks se posebno izračunava za 180 država i 14 industrijskih sektora. Pošto se radi o kompozitnom indeksu, indikatori su podeljeni u tri grupe.

Prva se označava kao Opšti profil i obuhvata sledeće indikatore: (1) Vrednost izvoza u hilj. USD u poslednjoj raspoloživoj godini; (2) Ponderisano kretanje izvoza u poslednjem raspoloživom četvorogodišnjem periodu (u %); (3) Učešće u ukupnom nacionalnom izvozu u poslednjoj raspoloživoj godini (u %); (4) Učešće u ukupnom nacionalnom uvozu u poslednjoj raspoloživoj godini (u %); (5) Prosečnu godišnju promenu u per capita izvozu u poslednjem raspoloživom četvorogodišnjem periodu (u %); (6) Relativnu jediničnu

79

vrednost u poslednjoj raspoloživoj godini2; (7) Prosečnu godišnju promenu relativne jedinične vrednosti u poslednjem raspoloživom četvorogodišnjem periodu; i (8) Otkrivenu komparativnu prednost3; Ovi indikatori omogućavaju definisanje opšteg (izvoznog) profila i rangiranje sektora.

Drugu čine tzv. Indikatori tekućih izvoznih performansi (koristi se i termin: Položaj nacionalne privrede (u globalnoj privredi – napomena autora) u poslednjoj dostupnoj godini). Ova grupa indikatora predstavlja statičku komponentu određivanja izvoznih performansi i obuhvata: (9) Vrednost neto izvoza, u 1.000 USD; (10) Izvoz p/c (u USD po glavi stanovnika), (11) Učešće izvoza na svetskom tržištu (u %); (12) Diversifikaciju proizvoda; (13) Proizvodnu koncentracija proizvoda (u odnosu na ostale zemlje); (14) Diversifikaciju tržišta; i (15) Tržišnu koncentraciju u odnosu na ostale zemlje;

Treća obuhvata indikatore promena na srednji rok (u vremenskom periodu od poslednjih pet raspoloživih godina, pa predstavlja dinamičku komponentu određivanja izvoznih performansi) pa se za njihovo označavanje koristi termin: Promene u izvoznim performansama u poslednjim godinama. Ova grupa obuhvata sledeće indikatore: (16) Procentualnu promenu učešća na svetskom tržištu; (17) Trend pokrivenosti uvoza izvozom; (18) Prilagođenje dinamici svetske potražnje; (19) Promene u diversifikaciji proizvodnje; (20) Promene u proizvodnoj koncentraciji; (21) Promene u diversifikaciji tržišta; i (22) Promene u tržišnoj konncentraciji;

Izloženo ukazuje da se TPI sastoji od 22 kvantitativna indikatora, koji se određuju za nacionalnu privredu i 14 industrijskih (trgovinskih) sektora. Sektori su definisani kao skupovi proizvodnje sličnih dobara, a obračunavaju se po dubini na osnovu petocifrenih oznaka u Standardnoj međunarodnoj trgovinskoj klasifikaciji proizvoda (SITC) - pa analiza obuhvata oko 3.500 proizvoda. Navedena klasifikacija ukazuje da se indikatori iz prve grupe koriste samo za tzv. deskriptivne opise. Ostale dve grupe koriste se za izračunavanje dva zbirna ranga. Prvi, Tekući indeks – određuje trenutnu poziciju i zasniva se na indikatorima (9), (10), (11), (12) i (14). Drugi, Indeks promene – pokazuje evoluciju izvoznih performansi i zasniva se na indikatorima (16), (17), (18), (19) i (21).

2 Relativna jedinična vrednost (Relative Unit Value, akronim RUV) za svaki sektor se izračunava kao odnos prosečne jedinične vrednosti izvoza u nacionalnoj privredi prema svetskoj prosečnoj jediničnoj vrednosti. RUV pokazuje da li jedna država izvozi svoje proizvode po vrednosti nižoj od svetskog proseka (RUV<1) po srednjoj prosečnoj vrednosti (RUV=1) ili po vrednosti većoj od svetskog proseka (RUV>1). 3 TPI kao meru komparativne prednosti koristi korigovani indeks otkrivene komparativne prednosti (Revealed comparative advantage index) Centra za proučavanje perspektiva i međunarodnih podataka iz Pariza (Centre d’etudes perspectives et d’informations internationalrs Paris, akronim CEPI). Korekcija se vrši kako bi se izolovali efekti poslovnog ciklusa koji nastaju kao posledica promena realnog deviznog kursa. TPI indeks otvorene komparativne prednosti se određuje na osnovu formule:

RCATPI = 1000 : (Xt

i.. + Mti..) x [(Xt

icl. - M t

icl.) – (Xti.. - M

ti..) x [(Xt

icl. + M ticl.) : (X

ti.. + Mt

i..)] gde je: RCATPI = Indeks otkrivene komparativne prednosti (u TPI metodologiji) Xt

i.. i Mti.. = nacionalni dohodak i ukupni izvoz/uvoz u godini t

Xticl. i M

ticl. = nacionalni dohodak i ukupni izvoz/uvoz koji pripadaju industrijskom sektoru

cl. u godini t Xt

i.. - Mti.. = uočena spoljnotrgovinska neravnoteža nacionalne privrede u godini t

Xticl. - M

ticl. = uočena spoljnotrgovinska neravnoteža industrijskog sektora cl. u godini t

80

Jednoobraznost metodologije omogućava direktnu komparaciju između država i sektora, te utvrđivanje dobitnika i gubitnika.

Nacionalni izvozni profil (NEP) pokazuje: (1) Ključne izvozne proizvode svake nacionalne privrede i njihov stepen koncentracije ili diversifikacije; (2) Proizvode kod koga je neka nacionalna privreda ispred, odnosno iza drugih nacionalnih privreda, kao i povećanje, odnosno smanjivanje njihovog učešća na svetskom tržištu; (3) Koliko su vodeći izvozni proizvodi pozicionirani na rastućem, odnosno opadajućem tržištu; i (4) Segmente tržišta na kojima su pozicionirani vodeći proizvodi u pogledu jedinične vrednosti; I, nacionalni izvozni profil ima statičku i dinamičku komponentu.

Statička komponenta obuhvata četiri kategorije proizvoda: (1) Proizvode sa odličnim izvoznim performansama (tzv. Zvezde); (2) Proizvode koji su u fazi rasta izvoza i koji se bore za svoje mesto na svetskom tržištu (Proizvodi u fazi razvoja); (3) Proizvode koje nacionalna privreda izvozi godinama i koji imaju svoje mesto na svetskom tržišti (Tradicionalni (izvozni) proizvodi); i (4) Proizvode koji imaju mali rast ili opadajuće učešće na svetskom tržištu (tzv. Puževi);

Dinamička komponenta obuhvata takođe četiri kategorije proizvoda: (1) Proizvode sa dinamikom rasta izvoza većom od porasta svetske trgovine (tzv. Šampioni); (2) Proizvode sa dinamikom rasta izvoza manjom od porasta svetske trgovine (Gubitnici); (3) Sektore u opadanju za čije proizvode tražnja na svetskom tržištu stagnira ili opada; (4) Proizvode koji imaju rast izvoza na svetskim tržištima u stagnaciji ili opadanju, odnosno stopu rasta ispod proseka rasta svetske trgovine; 3.4. Analiza konkurentnosti privrede Republike Srbije i AP Vojvodine 3.4.1. Pregled ključnih radova o konkurentnosti Republike Srbije i AP Vojvodine Prvo opsežnije istraživanje konkurentnosti privrede Republike Srbije sproveo je Jefferson institue, objavivši dve studije: prvu pod nazivom Konkurentnost privrede Srbije 2003 i drugu pod nazivom: Konkurentnost privrede Srbije 2006: Dijagnoza rasta. U navedenim istraživanjima ističu se brojni problemi konkurentnosti privrede Republike Srbije. Međutim, pokazalo se da nije moguće izdvojiti problem unapređenja konkurentnosti iz problema što Republika Srbije već preko tri decenije nema operativnu strategiju dugoročnog razvoja, odnosno preciznije, u javnosti od 2000. godine cirkuliše veliki broj sektorskih i prostornih strategija, koje se nisu nikada pretočile u odgovarajuće politike i projekte implementacije. Sve ove dokumente objedinjava činjenica, da su u sva na neki način uključeni u većoj ili manjoj meri evropski standardi ekonomske, socijalne i prostorne kohezije, čime je imlicitno u prvi plan stavljen problem unapređenja konkurentnosti (kao osnovnog mehanizma za ostvarivanje ovih zahteva – napomena autora).

Problem: Zašto izostaje implementacija, koordinacija i evaluacija politika, planova i strategija unapređenja konkurentnosti? može se razmatrati u raznim kontekstima. Međutim ,treba izdvojiti tri zajedničke. Prva i ključna je da je polazna istraživačka osnova nepotpuna i nedovoljna, posebno u pogledu identifikacije vizije srednjoročnih i dugoročnih trendova i procene obrazaca ponašanja ključnih aktera razvoja. To je posledica činjenice da su u poslednje dvadeset i tri godine, strateško mišljenje, istraživanje i upravljanje bili zapostavljeno u meri da se više ne raspolaže saznanjima i veštinama za definisanje operativno primenljivih rešenja strategija izlaska iz razvojne entropije, koja je dodatno potencirana širenjem i produbljivanjem finansijske, privredne i socijalne krize ciljnog (evropskog) okruženja. Druga se neposredno nadovezuje na prvu i zasniva se na fenomenu

81

da u se izboru aktera procesa implementacije polazi uvek od istražene ''mape moći i interesa'', pa se uopšte ne bave pitanjem traženja i nalaženja tzv. ''kreativnih aktera'', koji bi poneli i izneti željene transformacije. Treća je da je u sve ove dokumente, manje-više, uneta normativna obaveznost njihove implementacije, koja nema praktično nikakvo značenje. Za detaljniju analizu pozvaćemo se na krovni dokument za eksplicitno formulisanje svih razvojnih politika, strategija i reformi. To je strategija razvoja izrađena 2010. godine pod nazivom ''Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020'' (po ugledu na strategiju EVROPA 2020, pa se često koristi akronim SRBIJA 2020). Ova strategija se, uglavnom, primenjuje kao osnova za izradu ostalih sektorskih i prostornih politika, planova i strategija. Njeni osnovni elementi i vizije rešavanja ključnih problema izloženi su u Tabeli br. 3.2.

Tabela 3.2. Scenariji razvoja Republike Srbije od 2010 do 2020. godine i razvojni problemi

Problemi: Osnovni scenario (Osnovna predpostavka: Sticanje statusa države-članice EU do kraja perioda):

Proinvesticioni scenario (Osnovna predpostavka: Proces priprema za članstvo u EU nije završen)

Populistički scenario (Nastavljanje trenda: Pođi-stani pristupa u tržišnim reformama u korist održavanja prividne političke i socijalne ravnoteže):

Koncept razvoja: Prevazilaženje svih ključnih razvojnih barijera u domenu izvoznih industrija i poslova

Delimićmo prevazilaženje osnovnih barijera za dinamičniji razvoj proizvodnje razmenljivih dobara za izvoz

Nastavak politike održavanja potrošnje i subvencionisanje zapošljavanja u prvom delu posmatranog perioda

Odnos međunarodne zajednice (SAD + EU):

Pozitivan Uglavnom pozitivan Uglavnom negativan

Deindustrijalizacija: Prevazilaženje problema (uspešna priprema za uključivanje sektora proizvodnje razmenljivih dobara u Evropski ekonomski prostor)

Delimično prevazilaženje problema (formiranje inicijalnog jezgra izvoznih industrija i poslova)

Nastavljanje procesa smanjivanja učešća proizvodnje razmenljivih dobara u formiranju BDP-a

Prostorna kohezija: Stvaranje uslova za sužavanje regionalne divergencije i balansirani prostorni razvoj rehabilitacijom razvojnih funkcija većine nasleđenih industrijskih okruga i lokalnih industrijskih centara

Delimično stvaranje uslova za sužavanje regionalne divergencije revitalizacijom regionalnih polova razvoja u Nišu i Kragujevcu

Nastavljanje trenda povećanja regionalne diveregencija i koncentracije stanovništva i privrednih aktivnosti u metropolitensko područje Beograd-Novi Sad

Demografski problemi:

Stvaranje uslova za promenu demografskih trendova posle 2020. godine

Delimično stvaranje uslova za promenu demografskih trendova posle 2025/2030 godine

Zaoštravanje demografskih trendova i problema

Inovaciona politika: Stvaranje uslova da inovacije postanu osnovni činilac razvoja

Delimično strukturno prilagođavanje inovacionog sisteman

Zadržavanje postojeće strukture i efikasnosti (nema inovacija kao

82

proizvodnje razmenljivih dobara (na kraju perioda)

(jačanje inovacione infrastrukture u preduzećima)

činioca razvoja)

Konsenzus: Uspostavljanje konsenzusa oko svih ključnih političkih, ekonomskih i socijalnih ciljeva

Uspostavljanje konsenzusa u političkom domenu (članstvo u EU)

Bez saglasnosti

Očekivani rezultati: - Dinamika rasta u odnosu na druge evropske (post)socijalističke države: - Osnovni parametri razvoja:

Prevazilaženje razvojne entropije - Ubrzani rast BDP po stopi od 5,8% - Sustizanje u razvoju država u bližem okruženju - Restruktuiranje u pravcu izgradnje otvorene tržišne privrede i modernog socio-ekonomskog sistema

Stvaranje uslova za prevazilaženje razvojne entropije Rast BDP nešto brži od proseka po stopi od 4,9% - Sporo sustizanje u razvoju - Sporo prestruktuiranje

Pođi-stani proces u stvaranju uslova za prevazilaženja razvojne entropije Rast BDP po stopi 3% - Stagflacija - Eksterni i interni krah - Nastavljanje procesa razaranja društveno-ekonomskog bića Srbije (Nastavak prrocesa izgradnje polukolonijalnog statusa i atomizacije društva i teritorije Srbije)

Na ovom mestu, treba napomenuti dve stvari. Prvi je da je njen nastanak i postojanje

(u smislu da je oficijelno prihvaćena, kao dokument na osnovu koga se pristupilo pripremi i donošenju odgovarajućih sektorskih i prostornih politika, planova i strategija) nije u skladu sa prenaglašenim neo-liberalnim pristupom ekonomiji i razvoju. Odmah po njenom nastanku, bilo je jasno da nema pravih napora da se navedena opredeljenja pretoče u odgovarajuće akcije – naprotiv, došlo je do pojava zloupotrebe, dezauvisanja i minimiziranja u praksi. Mada je politički deo njegovih kreatora sišao sa vlasti, ništa nije urađeno na planu modifikacije i usklađivanja sa unutrašnjim i spoljnim promenama. Drugo, njegov sadržaj nedvosmisleno ukazuje na nedostatak znanja o savremenom upravljanju razvojem, prvenstveno o najnovijim idejama i merama kojima se nastoji da se uz što manje troškove nađe izlaz iz aktuelne depresije, koja je zahvatila Evropsku uniju. Pokazalo se da ni pozivanje na tzv. evropske vrednosti i standarde objektivno ne znači mnogo, jer Zajedničke institucije nisu bile sposobne (ili zainteresovane?) da nađu prava rešenja za prevazilaženje krize u velikom delu EU, kako bi se ista (eventualno) primenila i u slučaju Republike Srbije.

U svakom slučaju, nakon više od tri godine od njegove promocije, može se zaključiti da je predlog većine ključnih ciljeva bio pogrešan, kao i da je veoma malo učinjeno na pripremi i implementaciji reformi i politika kojima bi se unapredile ključne (unutrašnje) predpostavke na kojima se zasnivala ova projekcija. Nakon W efekta koji je nastupio u EU sredinom 2011. godine, jasno je da bi ostvarenje prosečne godišnje stope rasta BDP od 3% (iz minimalnog tzv. populističkog scenarija) za ceo period, bio odličan razvojni rezultat za Srbiju.Republike Sudbina ove strategije (kao i brojnih drugih u

83

proteklih 33. godine) ukazuje da nije sazrela svest o pravim uzrocima razvojnih problema i načinima njihovog prevazilaženja. 3.4.2. Šta blokira unapređenje konkurentnosti Republike Srbije? U analizi konkurentnosti Republike Srbije najčešće se koriste informacije iz Izveštaja o globalnoj konkurentnosti (The Global Competitiveness Report) koji izdaje Svetski ekonomski forum (WEF). Međutim, u observaciji teme: Šta blokira unapređenje konkurentnosti Republike Srbije?, u kontekstu uloge koja se daje biznisu kao ključnom faktoru i nosiocu strategije prevazilaženja razvojne entropije u koju je zapala regionalna agrarna industrija, za analizu odabraće se set indikatora izveden iz istraživanja kako eksterni evaulatori vide nacionalno poslovno okruženje za preduzetništvo i biznis. Sve ovo staviće će se u kontekst želja ključnih aktera menadžmenta postsocijalističke tranzicije da svoje reforme i politike proglase komplementarnim za tzv. evropskim standardima (institucionalne uređenosti i obeležjima atributa strategija, politika i planova za njihovu implementaciju – napomena autora).

Od 2001. godine, prisutne su brojne inicijative da se unapredi kvalitet poslovnog okruženja za proizvodno preduzetništvo i biznis u Republici Srbiji. Regulativa je usklađivana sa zakonima i propisima koji postoje u Evropskoj uniji, ekonomska politika se pripremala i sprovodila u dogovoru sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), uvedeni su brojni instrumenti za podsticanje stranih direktnih investicija i sprovodile su se razne institucionalne reforme s ciljem poboljšanja uslova poslovanja. Za neke od njih, deklarativno sprovedene prema najboljim (evropskim) uzorima, naknadno se ispostavilo da su pod evropskim plaštom bile u funkciji konkretnih političkih i ekonomskih interesa.

U stručnoj, poslovnoj i političkoj javnosti kontinualno su prisutne ocene da kvalitet poslovnog okruženja za preduzetništvo i biznis nije konkurentan u odnosu na ciljno okruženje, posebno u odnosu na većinu država iz kruga CEEC-10 s kojima se Srbija direktno takmiči u privlačenju stranih direktnih investicija. Za merenje kvaliteta poslovnog okruženja postoji više metodologija, no, na ovom mestu koristiće se rezultati istraživanja Svetske Banke (Doing business)4. Srbija je u 2011. godini po sintetičkom pokazatelju za uslove poslovanja bila na 89. mestu (od 183. države). Prema ovim pokazateljima, Srbija zaostaje u odnosu na glavne konkurente u privlačenju stranih direktnih investicija, iako su uloženi značajni napori na unapređenju poslovnog okruženja (Tabela br. 3.3.):

4 Metodologija koristi 10 sintetičkih indikatora za određivanje uslova poslovanja. To su: (1) uslovi za otvaranje biznisa, (2) uslovi za obezbeđenje dozvola za gradnju, (3) uslovi za zapošljavanje i otpuštanje radnika, (4) uslovi za registraciju vlasništva, (5) uslovi za kreditiranje poslovanja, (6) zaštita prava investitora, (7) uslovi za plaćanje poreza i taksi, (8) uslovi za prekograničnu trgovinu, (9) efikasnost pravnog sistema i zaštita ugovora i (10) uslovi za zatvaranje biznisa.

84

Tabela br. 3.3. Komparativna analiza uslova poslovanja u Srbiji 2008-2011 na uzorku od 183. države

2008 2009 2010 2011 Promena

2011-2012 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Poslovanje 91 94 88 89 +2 Osnivanje biznisa 92 106 73 83 +9 Dobijanje dozvole za gradnju 152 171 174 176 -24 Zapošljavanje i otpuštanje radnika 90 91 94 95 -5 Registrovanje vlasništva 117 97 105 100 +17 Dobijanje kredita 25 28 4 15 +10 Zaštita prava investitora 66 70 73 74 -8 Plaćanje poreza i taksi 127 126 137 138 -11 Prekogranična trgovina 61 62 69 74 -13 Zaštita ugovora 96 06 97 94 +2 Gašenje preduzeća 106 99 102 86 +20

Izvor: World Bank, Doing Business, 2008, 2009, 2010-2011, Washington Analiza izveštaja za period od 2008. do 2011. godine (Doing Business, 2008, 2009, 2010-2011) ukazuje na sledeće:

Prvo, Republiku Srbiju odlikuju skupe, komplikovane i dugotrajne procedure (u obliku licenci, sertifikata, upotrebnih dozvola i slično) za osnivanje biznisa ili investiranje u njegovo proširenje. Periodično, pokreću se inicijative za njihovu redukciju, međutim, nema realnih pomaka. Ključni problem je što je ovo područje regulisano velikim brojem nepreciznih, nejasnih i netransparentnih zakonskih i administrativnih procedura na raznim nivoima državne organizacije, od nacionalne države do mesnih zajednica, sa neuređenom raspodelom nadležnosti. U odnosu na najrazvijeniji deo ciljnog okruženja, koji primenjuju jasne precizne, jeftine i brze administrativne procedure, Republiku Srbiju obeležava stanje tipično za većinu zemalja u razvoju, gde se iza strukture i načina rešavanja ovog problema kriju koruptivne namere njihovih kreatora.

Drugo, privatni investitori u Republici Srbiji se suočavaju s najvećim preprekama u slučaju izgradnje novih pogona. To je posledica delovanja dva faktora (Adžić, 2009, s. 576). Prvi je veliko kašnjenje u privatizaciji građevinskog zemljišta, ali još više, loše i korumpirane administracije za in-cite regulaciju i kontrolu procesa građenja i težnji grupa specijalnog interesa da koristeći model upravljanja zemljištem preuzmu najbolje lokacije i ostvare visoke rente. Drugi faktor su velike cene za infrastrukturne priključke u koje su ugrađeni neefikasnosti, tzv. Direkcija za uređenje zemljišta i lošeg upravljanja komunalnim preduzećima.

Treće, većina preduzetnika preferira veliku fleksibilnost tržišta rada. Oni očekuju da mogu da u svakom trenutku nađu jeftinu, dovoljno obučenu i zdravu radnu snagu i da mogu da jednostavno i s malim troškovima vrše prilagođavanje obima i strukture zaposlenosti u skladu s sezonskim i konjukturnim varijacijama poslovnih aktivnosti. Taj zahtev se direktno sukobljava s očekivanjima na strani ponude rada. Zbog toga su države-članice EU uspostavile složeni institucionalni, administrativni i obrazovni okvir kojima se pokušava da se pomire tražnja i ponuda rada. U načelu, Republika Srbija je na pola puta u izgradnji ove strukture. Zbog diskrepance između ponude i tražnje rada, preduzetnici su u položaju da ne moraju da primenjuju ni tako nedorečenu (u smislu zakonske zaštite ponude rada – napomena autora) regulativu. Mada ovo tržište obeležava niska fleksibilnost,

85

situacija na strani ponude rada ne ograničava razvoj privatnog biznisa do 2020. godine. Da bi se održalo ovo stanje i posle 2020. godine, preduzetnici će morati da prihvate veću odgovornost za dodatno obrazovanje i tako obezbede potrebnu radnu snagu.

Četvrto, registrovanje vlasništva je važan indikator za sve nove preduzetnike i investitore. Preduzetnici žele da imaju brzi, jednostavan i jeftin način za iskazivanje legitimnosti svog vlasništva. Republika Srbija ima niske troškove registrovanja vlasništva ali veoma dugo vreme trajanja postupka registracije. Do javnosti, dopiru i informacije o slučajevima registracije iste imovine na više vlasnika, što ukazuje da je postupak nentransparentan i neprecizan. U pristupu ovom problemu, umesto državne regulative trebalo bi se više oslanjati na princip samo-organizacije. Na primer, važan faktor za razvoj proizvodnog preduzetništva i biznisa je završetak implementacije jedinstvenog nacionalnog registra kolateralnih interesa. Umesto očekivanja da to država reši, banke i preduzetnici trebalo bi da pokrenu inicijativu da u saradnji sa Advokatskom komorom kreiraju mrežu ovlašćenih advokatskih kancelarija povezanih u jedinstveni informacioni sistem. Da bi ovaj sistem funkcionisao, kompanije koje se bave poslovima osiguranja predmeta, koji ima ulogu kolaterala moraju obezbediti nadoknadu štete usled njegovog delimičnog ili potpunog oštećenja ili otuđenja pod veoma jasnim, preciznim i transparentnim uslovima i u najkraćim mogućim rokovima. Ni ovde nije potrebna državna intervencija, nego sami akteri: banke, dileri i osiguravajuće kompanije treba da nađu odgovarajuća rešenja. Na kraju, u pravnu praksu, trebalo bi uvesti efikasniji sistem zaštite kolateralnog interesa. Pošto nacionalni sudski sistem ne može da valjano i blagovremeno uspuni ovu obavezu, trebalo bi na institucionalno uređenoj osnovi omogućiti direktno preuzimanje i prodaju kolaterala, koji je predmet neservisiranih ovaveza.

Peto, u slučaju Republike Srbije, indikator za dobijanje kredita ima najviši rang. Ovo sugeriše da preduzetništvo i biznis mogu da dođu relativno lako do kredita za finansiranje svojih poslovnih aktivnosti. Ova je bilo uslovljeno specifičnostima (post) socijalističke tranzicije u periodu od 2001. do 2008. godine. Likvidacijom četiri ključne nacionalne banke i otvaranjem tržišta kredita, izvršeno je njegovo preuzimanje od strane finansijskih institucija tzv. Centralnih država EU. Stupivši na poslednje nepopunjeno tržište Jugo-Istočne Evrope u kome su stanovništvo i privatni biznis, praktično, startovali s nulte pozicije, bankarski sektor je ostvario veoma brzi rast u periodu od 2004. do 2008. godine. Sektor preduzeća je za samo četiri godine, startujući praktično sa nule dostigao stepen zaduženosti (meren učešćem vrednosti dodeljenih kredita u BDP) skoro isti kao u E-27, ali znatno veći u odnosu na neke napredne tranzicione zemlje, kao što su: Češka Republika, Poljska i Slovenija. Zanemarujući razloge zašto ove obaveze sektora preduzeća nisu postale vidljive u obliku novih kapaciteta i proizvoda, pojavila su se dva faktora, koja ograničavajuće deluju na razvoj preduzetništva i biznisa. Prvi je posledica činjenice da je 60% kreditnih obaveza na kraju 2008. godine pripadalo tzv. cross border kreditima, za koje velika privatna preduzeća (pošto pripadaju sektoru proizvodnje nerazmenljivih dobara) nemaju ni direktne devizne resurse, ni stručnost ni instrumente za upravljanje deviznim rizikom. Drugi problem je da banke i druge finansijske institucije imaju veoma mali prostor za kreditiranje biznisa, što je došlo do izražaja u protekle četiri godine.

U procenjivanju uloge tržišta kredita u razvoju preduzetništva i biznisa potreban je veći nivo realnosti. Tržište kredita za individualno preduzetništvo i biznis u Republici Srbiji se u mnogo čemu razlikuje od onih u savremenim tržišnim privredama i to ne samo zbog činjenice da su tek početkom ovog stoleća stvoreni osnovni institucionalni uslovi za njegovo funkcionisanje. Uzroci su dublji i složeniji i sežu u same osnove funkcionisanja nacionalnog društveno-ekonomskog sistema, a koji se ogleda u upornom održavanju i

86

razvoju raznih distribuciono-orijentisanih koalicija koje dugoročno blokiraju produktivni razvoj, a fenomenima, kao što su: ekonomske slobode, otvorenost, stabilna valuta, niski porezi i niska regulacija daju sasvim druga značenja od onih koji preovlađuju u savremenim tržišnim privredama. Zbog toga, ni država svojim mnogobrojnim i nekoordinisanim akcijama zasnovanim na (neuspešnim) imitacijama institucionalnih reformi i primeni tehnika po ugledu na evropsko okruženje nije uspela da pokrene problem razvoja tržišta kredita za individualno preduzetništvo i biznis u dobrom pravcu. Jasno je da interesi zajmodavaca moraju biti zakonski branjeni i primenjeni i da se u nekim slučajevima to ne radi kako treba. U ovom kontekstu, mogli bi se izvući neki konkretni zaključci, koji su validni za aktelni nacionalni društveno-ekonomski trenutak i razvoj tržišta kredita za razvoj biznisa.

1. Kreditiranje biznisa treba fokusirati na komercijalna poljoprivredna gazdinstva, mala i srednja proizvodna preduzeća orijentisana prema izvozu.

2. Sistem kredita za individualno preduzetništvo i biznis, treba da ima četiri (pod) sistema: (1) Sistem za kreditiranje tekuće reprodukcije. Njegova osnovna funkcija je da se obezbedi malom ili srednjem preduzeću kupovinu potrebnih sirovina, reprodukcionih materijala i drugih inputa koji će omogućiti povećanje produktivnosti i ekonomske efikasnosti u odnosu na situaciju kada se kredit ne bi primenio; (2) Sistem kredita za premošćavanje pojava nepredviđenih problema u tokovima gotovine koji su izvan područja kontrole preduzetnika – vlasnika malog biznisa; (3) Sistem kredita za investicije, prvenstveno za nabavku nove opreme i transportnih sredstava; (4) Sistem kredita za efikasan, regularan i pravovremeni transfer prava vlasništva nad malim i srednjim preduzećem.

3. Rešenja za razvoj tržišta kredita treba tražiti u projektima saradnje između banaka i udruženja preduzetnika uz minimalnu javnu intervenciju i regulaciju u sledećim oblastima: (1) razvoju neophodne institucionalne podrške i poslovne kulture i etike za implementaciju tehnike kolateralnog kreditiranja opreme i reprodukcionog materijala, (2) nalaženju rešenja, koja će omogućiti racionalno smanjenje rizika u kreditiranju malih i srednjih preduzeća na bazi generisanja i implementacije visokih tehnologija (gde treba uključiti i državu, ali na zajedničku inicijativu preduzetnika i banaka) i (3) promociji novih oblika kreditiranja prenosa prava vlasništva.

4. U cilju stvaranja uslova za efikasnije funkcionisanje tržišta kredita za biznis, banke, koje žele da rade na ovom tržištu, treba da unaprede odgovarajuće službe i uvedu nove tehnike procene kreditne sposobnosti. Osnova su neprekidni napori na edukovanju potencijalnih korisnika u primeni tehnika izrade biznis planova i obezbeđenju uslova za efikasnu procenu njihove verodostojnosti.

Šesto, problem zaštite prava investitora i zaštite ugovora su veoma važni u donošenju odluka za ulazak u biznis i investiranje u njegov razvoj. U načelu, Republika Srbija ima adekvatnu zakonsku regulativu uređenu u skladu sa evropskim propisima i standardima. Ograničenja u primeni ove regulative mogu se podeliti u dve grupe. Većina proističe iz nejasne formulacije pojedinih rešenja. Podzakonski akti ne donose se u zakonski utvrđenim rokovina i često oslikavaju trenutni odnos snaga u koalicionim vladama, što u nekim slučajevima vodi kontradiktornim i nepredvidivim situacijama. Drugi je posledica stanja u sudskom sistemu. Među preduzetnicima se smatra da je sudski sistem neefikasan i politizovan pa je u praksi teško realizovati pravo zaštite svojine i ugovora. Zbog sporosti i lošeg kvaliteta sudskih odluka naplata potraživanja u Republici Srbiji je među najdužima u Evropi.

87

Sedmo, indikator plaćanja poreza i taksi obuhvata stope, nivoe, složenost i količinu birokratije vezane za naplatu fiskalnih obaveza. Republiku Srbiju obeležava složeni sistem njihovog plaćanja. Ukupno fiskalno opterećenje je visoko (zbog opterećenja rada s porezima i doprinosima). Javni faktor često koristi diskreciono pravo za pretvaranje fiskalnih potraživanja, odnosno dugovanja javnim preduzećima u vlasničko učešće s obrazloženjem da se na ovaj način spašava (privatno) preduzeće od bankrota. Ovaj postupak je svojevrsni oblik narušavanja svojinskih prava i ometa razvoj (pozitivne) preduzetničke i menadžerske kulture, odnosno dezauviše se aksiom, da je jedan od ključnih faktora razvoja efikasne tržišne privrede da vlasnici imovine i njihovi zastupnici moraju brzo i efikasno da snose ekonomske i sve druge posledice donošenja loših poslovnih odluka.

Osmo, efikasna carina, dobra saobraćajna mreža sa logističkim centrima i graničnim prelazima, precizna, jasna i transparentna spoljnotrgovinska dokumentacija je važan faktor u izboru lokacija za investiranje, posebno, kada se radi o stranim direktnim investicijama. Republika Srbija se u skladu sa svojim nivooom razvijenosti i ne izdvaja posebno iz okruženja. Ono što zabrinjava je činjenica da je za svega tri godine značajno pogoršala svoju poziciju, što sugeriše da kreatori javne regulacije spoljno-trgovinskih odnosa nisu pratili šta se dešava u globalnom ekonomskom prostoru. 3.5. Zaključci Prezentirana analiza koncepta konkurentnosti (pojmovno određenje, različiti teorijski pristupi ovom problemu, rasprava o modelima i metodologijama merenja konkurentnosti, te sagledavanje faktora koji blokiraju unapređenje konkurentnosti u Republici Srbiji) ne pledira na njenu potpunost. Međutim, mogli bi se izvesti dva operativna zaključka.

Prvo, okolnosti u kojima se nalazi agrarna industrija i agrarni biznis u AP Vojvodini zahtevaju da se pristup i analiza konkurentnosti, izvedu na način koji će obuhvatiti što više aspekata proizvodnje, stvaranja dodatne vrednosti i izvoza. Stoga se analize konkurentnosti u ovom radu oslanjaju na stanoviše, koje su Čo i Mun izrekli u svom radu iz 2000. godine, da definisanje konkurentnosti ne mora poči od analize nacionalne kobnkurentnosti nego se može koncentrisati na specifične industrije (u ovom slučaju izvozne segmente agrarne industrije u AP Vojvodini.

Drugo, u analizi konkurentnosti treba koristiti kombinovani pristup, odnosno ovaj problem treba razmatrati u makro, mezo i miro kontekstu, ali koristiti i rezultate trgovinskog pristupa analizi.

88

Bibliografija 1. Adžić, S. (2009), Ekonomska politika u uslovima globalne depresije i finansijske krize – Studija slučaja za Srbiju, Ekonomija/ Economics, Vol. 16, No. 2, pp. 559-609. 2. Biggery. L. (2007), New challenges in the measurment of competitiveness in economic globalisation,(http://epp.eurostat.ec.europa.eu/portal/page/portal/conferences/documents/93rd_dgins_conference/SESSIOn%201%20DOC%208.PDF. 3. Cho, D. S. & Moon, H. C. (2000), From Adam Smit to Michael Porter: Evolution of Competitiveness Theory, World Scientific Publisching, Singapore. 4. Collection of works (2009), Europe, Globalization and the Lisbon Agenda. Edward Elgar. 5. European Commision (2010), European Comptitiveness Report 2009, Commision staff working dokument. 6. European Commision (2011), Europe 2020 – A strategy for Smart, Sustainable and Inclusive Growth, COM (2010) 2020, Brusels, 3.3.2011. 7. European Council (2000), Presidency conduction, Lisbon, 23-24 March, 2000. 8. Fagerberg, J. (1988), International competitiveness, The Economic Journal, Vol. 98, pp. 355-374. 9. Fagerberg, J. (1996), Technology and competitiveness, Oxford Review of Economic Policy, Oxford University Press, Vol. 12(3), pp. 39-51. 10. Hämäläinen, T. J.(2003), National competitiveness and economic growth: the changing determinante of economic performance in the world economy, Edwald Elgar . 11. Garelli, S. (2004), Competitivenees of Nations: The Fundametals, IMD World Competitiveness Yearbook, pp. 730-742, Lausanne, Switzerland. 12. Garelli, S. (2006), Top class competitors: How nations, firms, and individuals succeed in the new world of competitiveness, John Willey and Sons, Ltd. England. 13. Garelli, S. (2008), Competitivenees 20 years later, IMD World Competitiveness Yearbook, pp. 29-34, Lausanne, Switzerland. 14. Grossman, G. M. & Helpman, E. (1991), Innovation and Growth in the Global Economy, MIT Press. 15. Grossman, G. M. & Helpman, E. (1995), Tecnnology and Trade, Collection of works: Handbook of International Economics, Vol. 3, Elseiver. 16. International Trade Center (2000), The Trade Performance Index, Geneve. 17. International Trade Center (2003), Country Market Analysis Profiles – User Guide, Geneve. 18. Keynes, J. M. (1936), The General Theory of Employment, Interest and Money, MacMillan, London (reprint, 2007) 19. Krugman, P. R. (1983), New theories of trade among industrial countries, American Economic Review: Papers and Proceedings, Vol. 73, pp. 343-347. 20. Krugman, P. R. (1989), Differnces in income elasticies and trends in real echange rates, European Economic Review, Vol. 33, pp. 1031-1054. 21. Krugman, P. R. (1994), Competitiveness: A Dangerous Observation, Foreign Affairs, 73, pp. 28-44. 22. Matejić, V. (2003), Prilozi istraživanju naučnog i tehnološkog razvoja i upravljanja organizacijama, Savezni sekretarijat za nauku i razvoj 23. Moon, H. C., Rugman, A. M. & Verbeke, A. (1995), The generalized double diamond approach to internationale competitiveness, Collection of works: Research in Global Strategic Management: A Reserach Manual, 5, pp. 97-114. 24. Njegomir, V. & Stojić, D. (2011), Liberalisation and Market Concentration Impact on Performance of the Non-Life Insurancy Industry, The evidence from Eastern Europe, GENEVA PAPERS ON RISK AND INSURANCE – ISSUES AND PRACTICE, Vol. 36 No. 1(2011), pp. 94-106. 25. OECD (1998), The Compititiveness of Transicion Economies, OECG Proceedings, WIFO. 26. Porter, M. (1990), The Competitive Advantages of Nations, McMillan, London and Basingstoke. 27. Rougman, A. M. & D’Cruz, J. R. (1993), The double diamond model of international competitiveness: The Canadian experience, Management International Review, 33, pp. 17-39.

89

28. Sieggel, E. (2006), International Competitiveness a Comparative Advantage: A Survey and a Proposal for Measurement, Journal of Industry, Competition and Trade, Voč. 6, issue 2. pp. 137-159. 29. Reich, R. (1990), But now we are global, The Times Literatury Supplement (August 31- September 6). 30. Reiljan, J., Hinrukus, M. & Ivanov, A. (2000), Key Issues in Defining and Analysing the Competiriveness of a Country, University of Tartu, Faculty of Economics and Business Administration, Tartu. 31. Sillasi, G et al. (2011), Stages of the Economic Integrration and the Level of International Competitiveness. Oprtimization Moddel. The EU Case, Collection of works: The 6th edition of the international conference Europen Integration – Realities and Perspectives. 32. Smit, A. J. (2010), The competive advantage of nations : is Porter’s Diamond Framework a new theory that explains the international competitiveness of countries?, Southern African Business Review, Vol. 14, No 1, pp. 105-131. 33. Tomming, K. (2011), The impact of integration with the European Union in the international competitiveness of the food procesing industry in Estonia, Disertation, Estonian Tartu University Press, Tartu. 34. Studija (2003), Konkurentnost privrede Srbije 2003, Jefferson Institute, Beograd. 35. Studija (2006), Konkurentnost privrede Srbije 2006: dijagnoza rasta, Jefferson Institute, Beograd. 36. World Bank (2008), Doing Business 2008, Washington. 37. World Bank (2009), Doing Business 2009, Washington. 38. World Bank (2010), Doing Business 2010-2011, Washington. 39. World Economic Forum (2008), The global competiveness Report 2008-2009, Geneva. 40. World Economic Forum (2009), The global competiveness Report 2009-2010, Geneva. 41. World Economic Forum (2010), The global competiveness Report 2010-2011, Geneva. 42. World Economic Forum (2011), The global competiveness Report 2011-2012, Geneva. 43. World Economic Forum (2012), The global competiveness Report 2012-2013, Geneva. 44. Wyiatek-Kubiak, A. & Winek, D. (2010) Changes in Competitive Advanteges of Transition Economies, Collection of works: Structural Change and Exchange Rate Dynamics – The Economiecs of the Eastern Englagement, Springer, Berlin.