Terra 5

TERRA – Almanah naučne fantastike, No. 5 – Maj 2008

1

Reč urednika Prepun utisaka sa II slovenačke SF konvencije ,, Konfuzija,, koja se održavala od 2-4. maja 2008 godine u Sečovlju posle mog veoma uspešnog predavanja, ogromne količine popijenog piva, prežderavanja njokama i mesom od ždrebeta ,posete Trstu i druženjem sa SF fanovima iz Hrvatske i Slovenije evo Terre br.5 koju je u neviñenom vremenskom ,,cajtnotu,, uspeo da uobliči i uradi sekretar udruženja Tihomir Jovanović- Tika. Nastavljamo sa koncepcijom ,,od svega po malo za svakog ponešto,,, a u ovom broju objavljujemo još i po tri nagrañene SF priče i SF pesme sa naših već tradicionalnih konkursa. Radove sa drugog konkursa za SF ilustraciju nismo objavili jer je žiri odlučio da zbog nedovoljnog kvaliteta pristiglih SF ilustracija ove godine nemamo pobednika. Sve ostalo otkrićete Vi........ Filipović Svetislav-FILIP

\


2

SADRŽAJ

1. II SLOVENAČKA SF KONVENCIJA – KONFUZIJA 3 2. ASTRONOMIJA – CRNE RUPE 6 3. ARTUR KLARK – IN MEMORIAM 43 4. ARTUR KLARK – RADAR NIJE MOGAO POGREŠITI 47 5. ČARLTON HESTON – SCI FI IKONA 55 6. ROBERT DŽORDAN – IN MEMORIAM 56 7. PROTO SF – VOLTER – MIKROMEGAS 57 8. SF VIZIONAR – KONSTANTIN EDUARDOVIČ CIOLKOVSKI 71 9. CIOLKOVSKI – ODLOMAK IZ ROMANA«NA MESECU« 74 10. DAVID ICKE – BIOGRAFIJA 83 11. DAVID ICKE – INTERVJU »NAJVEĆA TAJNA« 85 12. ESEJ - ŠTA JE FAN FIKŠN 100 13. PREPORUČENI SF SAJTOVI 106 14. SF KONKURS 108 15. SF PISCI EX YUGOSLAVIA – DAG KLEVA 117 16. FAN FIKŠN U SRBIJI – TARZAN I GRAD TAME – JOVANOVIĆ TIHOMIR 121 17.SF STRIP – NAPAD IZ SVEMIRA 153


3

II slovena čka SF konvencija ,, Konfuzija,, 2-4.5.2008 god. (So čevlje) Kao jedini predstavnik iz Srbije bio sam gost i predavač na ovoj izvanredno organizovanoj SF konvenciji čiji je idejni tvorac i organizator gospodin Dag Kleva , fenomenalan ,,tip,, koji ne samo što je veliki SF fan i pisac nego govori i nekoliko jezika, ekspert je za kompjutere, pravi njoke, špagete, salate i roštilj bolje od profesionalnih kuvara, gostoljubiv, ljubazan,ima predivnu devojku, a bogami zna i dobro da popije pivo i sve ostale ,,tečnosti,,.


4

Konvencija se održavala u seocetu Sečovlje u neposrednoj blizini Hrvatske tako da su se Hrvati i Slovenci zajebavali oko toga kome pripada Sečovlje jer pojedini seljaci imaju kuće u Sloveniji a zemlju u Hrvatskoj. Pomogao sam im da reše tu dilemu tvrdeći da su tu pronañene prve srpske amebe i prema tome to je naše, a u stvari pošto smo svi nastali ,,panspermijom,, kao eksperiment vanzemaljaca,oni su prave,,gazde,,. Tek tada je nastao pravi haos jer su svi počeli da dodaju nove i nove teorije od kojih su najviše stradali stomaci jer smo ,,umirali,, od smeha. Konvenciji je prisustvovalo 5 slovenačkih,4 hrvatska i naše udruženje i nekoliko poznatih sf fanova kao naprimer Oleg iz Češke koji već 10 godina obilazi, autostopom, SF konvencije po Evropi, Davor Šišović iz Pazina jedan od najboljih hrvatskih teoretičara SF-a i osnivač SF konvencije,, Istrakon,,kao i Dalibor Perković iz Zagreba SF pisac i novinar, urednik Sferinog biltena poznat po svom oštrom i beskompromisnom novinarskom stilu. Udruženja:Trgovina Crna Luknja; Društvo ljubiteljev znanstvene fantastike in fantazije ,,Prizma,, ;Slovensko Tolkienovo društvo Gil-galad ;Portal SloAnime;Warhammer društvo ;Udruga ljubitelja fantastike 3 zmaj(Rijeka) ;Udruga ljubitelja Zvjezdanih staza USS Croatia (Zagreb) ;Udruga Sfera(Zagreb) ;ALBUS-udruga za istraživanje i promicanje znanstvene fantastike,fantastike,mitologije i alternativnih znanosti(Pazin) ;Udruženje grañana Fanovi naučne fantastike SCI&FI(Beograd). Održano je 11 predavanja,Star Wars dvoboj,izložba SF/F ilustracija umetnica Tanje Semion i Nele Donato, takmičenje u vogonskoj poeziji,vajanje skulpture ,,velikog blatarja,,takmičenje Johnny Depp Doppelganger,kviz,,Guess the Ass,,predstavljanje romana:Vitezi&Čarovniki(Bojan Eskelenski),projekcija gledališko-plesne predstave:Drejček i trije Marsovčiki, Radionica kaliografije, DnD kviz, Anima kviz, Movie kviz, IN memoriam Charlton Heston i parodija na temu ,,Igre sa granicama,,.Trgovina Črna Luknja donelo je za prodaju kompletan Star Wars program i puno fantzi zezalica. Izdati su i 0,1,2,3,4 brojeva internog fanzina ,,Konfuznik,, koji je dan na dan obaveštavao o dogañanjima na konvenciji. Zamalo da ne zaboravim,cedevita i kafa su deljeni besplatno, a pivo i ostale tekućine su prodavane za specijalni novac,,konfuzija,,a sf fanovke koje bi skinule graudnjak imale su besplatno pivo! Konvencija je održana u osnovnoj školi ali nemojte da Vas mesto zavara jer ta škola je sedam godina stara i ureñena po najnovijim evropskim standardima i to je nešto neverovatno.Toliko tehnike, kompjuteera, lcd projektora, kompletno opremljenih prostorija, ogromna ,,fiskulturna,, sala koja je bolja od barem


5

polovine sala u kojima igraju naše prvoligaške ekipe, kupatila sa tuševima, kompletno opremljena kuhinja, toaleti na nivou hotela sa 4 zvezdice i sl. Stvarno nešto neviñeno!! Na konvenciji sam održao predavanje ,,Istorijat naučne fantastike kao žanra,, uz oko 1000 odabranih SF slika i 60 minuta pozadinske SF muzike i kratkim SF filmom (4 minute) koji sam lično režirao.Takoñe sam podelio propagandni materijal uduženja: bedževi, kalendari, specijalno urañeni multimedijalni cd. Najavio sam i mogućnost da udruženje održi 2009 ili 2010 godine SF konvenciju čiji radni naziv već postoji ,,SCIFITERRACON,,. Dao sam i intervju čiji se deo može videti na www.studio.delo.si/reportaža, kupio sam i svih 107 brojeva hrvatskog sf fanzina ,,Futura,, koji su bili izloženi za prodaju tako da su svi ostali sf fanovi koji su se razmišljali da l da ih uzmu ili ne ostali ,,praznih šaka,,.Neki od njih su mi tražili da otkupe pojedine brojeve na šta sam ja odgovarao da nema problema i da svaki broj prodajem po 100 eura (nisu znali da sam Piroćanac), tako da sam sačuvao sve brojeve. Posle konvencije sa Dagom Klevom,Tanjom Cvitko(predsednicom SF uduženja Prizma koja je veoma pomogla u organizaciji konvencije) i sa još nekoliko SF fanova proveli smo celu noć u lepoj planinskoj kućici kod sf fana koji se zove Iztok, a ja ga zvao Istok, gde smo pravili roštilj i uz piće i logorsku vatru sjajno se zabavljali.Sutradan sam posetio Kopar, Sežanu, Izolu, Piran i Trst pa sam se preko Ljubljane vratio u vozom u Beograd. Da rezimiram:Ovo je bila najbolja SF konvencija kojoj sam prisustvovao!!!!! Beograd 8.5.2008 Filipović Svetislav-FILIP


6

CRNE RUPE Sve doskora, niko nije sigurno verovao da bi u Univerzumu mogla da

postoje mesta gde je prostor-vreme ozbiljno zakrivljeno. U blizini Sunca, oko zvezda i galaksija, gravitacija je prilično slaba i prostor-vreme je neznatno zakrivljeno. Zato i staromodna njutnovska shvatanja funkcionišu tako dobro u mnogim prilikama. U slabim gravitacionim poljima, razumno je zameniti efekte zakrivljenog prostor-vremena efektima sile.

Tokom 60-tih godina XX veka astronomi su najzad počeli da ozbiljnije napreduju u razumevanju životnih ciklusa zvezda. Oni su shvatili da se masivne zvezde katastrofalno sažimaju pod nesavladivim uticajem gravitacije. Gravitacija oko neke takve masivne zvezde, koja umire, nije više slaba. I zaista, zakrivljenost prostor-vremena postaje tako velika da zvezda osuñena na porast nestaje iz naše vasione, ostavljajući iza sebe rupu u kosmosu.

Zamislimo masivnu zvezdu na kraju njenog života. Sve unutrašnje termonuklearno gorivo je potrošeno. Eksplozija supernove upravo je rastrgla zvezdu, ali u njenom sagorelom jezgru ostalo je još mnogo mase, više od 2,5 solarnih masa. Nema te sile u prirodi koja može da zadrži takvu mrtvu zvezdu:


7

ona je osuñena da postane crna rupa. Pre početka gravitacionog kolapsa gravitacija na površini zvezde je

relativno slaba, prostor-vreme je još uvek samo neznatno zakrivljeno. Do kolapsa dolazi naglo, čim gravitacija počne da savlañuje sile izmeñu

čestica unutar sagorele zvezde. U nekoliko sekundi zvezda se strahovito skuplja dok njene čestice (protoni, elektroni, neutroni) bivaju zgnječeni jedni u druge. Dok gravitacija sabija zvezdu na sve manju i manju zapreminu, zakrivljenost prostor vremena oko zvezde postaje sve izraženija, a svetlosni zraci koji napuštaju zvezdu skreću pod sve većim uglovima.

Kako se zvezda sve više približava svojoj neizbežnoj sudbini, sve više svetlosnih zraka savija prema njenoj površini. Zakrivljenost prostor-vremena dalje raste, tako da još samo zraci koji skoro vertikalno napuštaju zvezdu uspevaju da odu. Kako se sve više i više svetlosti vraća na zvezdu, nekom udaljenom posmatraču izgleda da zvezda postaje naglo gubi svoj sjaj.

Na kraju, u kritičnoj fazi kolapsa, zakrivljenost prostor-vremena postaje tako velika da svi zraci savijaju prema sve manjoj površini zvezde. Zvezda prestaje da emituje bilo kakvu svetlost u okolan prostor, postaje skroz crna. A kako se ništa ne može kretati brže od svetlosti, ništa ne uspeva da pobegne sa zvezde u spoljnu vasionu. Gravitacija je postala tako jaka da zvezda bukvalno nestaje iz naše vasione.

Kada se kolapsirajuća zvezda skupi do tog stepena da ništa, čak ni svetlost, ne može da je napusti, kaže se da je zvezda upala unutar svog horizonta dogañaja. Termin "horizont dogañaja" je veoma pogodan. To je doslovno horizont u geometriji prostora i vremena iza kojeg se ne može videti nijedan dogañaj. Ne postoji nikakav način da se sazna šta se dešava unutar horizonta dogañaja. To je mesto koje je odvojeno od našeg prostora i vremena, to više nije deo naše vasione.

Na zvezdinu nesreću, gravitacija nije zadovoljena time što je sabila zvezdu unutar horizonta dogañaja. Kako i dalje nema nikakvih sila u prirodi koje i mogle da održe zvezdu ona se dalje skuplja pod uticajem sve veće gravitacije. Jačina gravitacije i zakrivljenost prostor-vremena raste sve više dok na kraju čitava zvezda ne bude sabijena u jednu tačku. U toj tački pritisak i gustina su beskonačni, i što je još važnije zakrivljenost prostor vremena je beskonačna. To je tačka u koju ide zvezda. Svaki atom i svaka čestica zvezde potpuno su smrvljeni i uništeni na tom mestu beskonačne zakrivljenosti prostora i vremena. To je samo srce crne rupe, koje se zove singularitet.

Crne rupe su veoma jednostavne. One imaju samo dva dela: singularitet i horizont dogañaja koji ga okružuje. Crna rupa je prazna. Tu apsolutno nema ničega. Nema atoma, nikakvih stena, ni gasova ni prašine. Ničega! Često se o horizontu dogañaja govori kao o površini crne rupe, na njemu nema ničega opipljivog. Sva zvezdana materija je potpuno smrvljena i sabijena u singulartitet


8

u centru crne rupe. Sve što postoji u crnoj rupi je oblast beskonačno zakrivljenog prostora i vremena.

Mnogi čudni efekti OTR - isti oni koji su tako zanemarljivo mali ovde na Zemlji, ili u blizini Sunca, uvećani su preko svake mere u blizini crne rupe. Usporavanje vremena, na primer, je na Zemlji potpuno zanemarljivo, ali na horizontu dogañaja koji okružuje crnu rupu vreme se potpuno zaustavlja. Unutar horizonta dogañaja pravci prostora i vremena su izmenjeni! Ovde na Zemlji postoji sloboda kretanja kroz prostor, u bilo kom od tri pravca: gore-dole, levo-desno, napred-nazad. Ali, voleli mi to ili ne kroz vremenski pravac idemo samo u jednom smeru. Unutar crne rupe postoji sloboda kretanja kroz vreme, ali od toga nema nikakve koristi. Koliko se slobode dobije na kretanju kroz vreme, toliko se gubi u jednom od pravaca kretanja kroz prostor. Kroz prostor crne rupe moguće je ići samo u jednom smeru, a taj smer vodi pravo u singularitet.

Crne rupe spadaju u najjednostavnije objekte u vasioni, ali to su najverovatnije i najčudniji objekti u našoj vasioni. Posmatranjem dijagrama uronjavanja, o kojima je već bilo reči, i primenom OTR može se doći do nekih vrlo egzotičnih svojstva crnih rupa.

Zamislimo jednu masivnu zvezdu pred kraj njenog života. Pred početak kolapsa dijagram uronjavanja oko zvezde izgleda kao preterana verzija dijagrama uronjavanja oko našeg Sunca. Sa napredovanjem kolapsa gravitacija unutar zvezde postaje sve jača i jača. Zakrivljenost prostor-vreme postaje sve naglašenija, a depresija u dijagramu uronjavanja postaje sve dublja i dublja. Konačni oblik dijagrama uronjavanja koji prati stvaranje crne rupe, prvi su ispitali Ajnštajn i Rozen 30-tih godina ovog veka. Na njihovo iznenañenje našli su da se dijagram otvara i povezuje sa drugom vasionom! Ovo neobično svojstvo crne rupe nazvano je Ajnštajn-Rozenov most. Ali to nije bilo sve. Kasnije se došlo do zaključka da je samo jedna od mogućnosti da most spaja našu vasionu sa nekom zasebnom oblašću prostor-vremena, koja je potpuno odvojena i nema nikakve veze sa našom vasionom. Ali jednako je bila prihvatljiva i zamisao da je to deo naše vasione. Ovakvi "tuneli" izmeñu paralelnih vasiona ili izmeñu udaljenih delova jedne iste vasione nazivaju se crvotočine. Treba napomenuti i to da crvotočine mogu da spajaju našu vasionu samu sa sobom na mnogo mesta, ali to bi bila različita mesta u prostor-vremenu. Drugim rečima, ulaskom u jednu od tih "drugih vasiona" mogli bismo ponovo ući u našu vasionu, na istom mestu, ali u nekom drugom vremenu. To je mašina za putovanje kroz vreme. Teorijski, kad bi smo zaronili u rotirajući crvotočinu i pažljivo pilotirali našim vasionskim brodom mogli bi smo se ponovo pojaviti u našoj vasioni pre milijardu godina i posetiti Zemlju pre nego što su se na njoj pojavili dinosaurusi.

Da li je to zaista moguće? Da li su neka od ovih fantastičnih predviñanja zaista istinita? Na kraju krajeva sva ova predviñanja su direktna, logična posledica naše najbolje teorije gravitacije: opšte teorije relativnosti. Ipak, da li


9

treba verovati u sve ovo? Tu ima nekoliko problema. Na primer, ako bi smo koristili crvotočinu kao

vremensku mašinu i vratiti se u vreme pre milijardu godina, onda bi svakako mogli da se vratimo na Zemlju jedan sat pre nego što smo je napustili. Mogli bismo da sretnemo sami sebe i ispričati samom sebi kako je putovanje bilo lepo i zanimljivo. Zatim bi smo obojica mogli ući u raketu i kruniti opet! I opet! I opet!

Očigledno, ovo bi bilo veoma čudno stanje stvari. Ipak, da bi smo prošli kroz crvotočinu trebali bi da se krećemo sasvim blizu beskonačno zakrivljenog prostor-vremena ne upadajući u njega. Šta znači stajati blizu singulariteta? Kakvi se procesi dešavaju u blizini beskonačno zakrivljenog prostor-vremena? Odgovore na ova pitanja ne znamo, ali teško da bi čovek mogao da preživi ono što se tamo dešava pa prema tome od naših putovanja kroz crvotočine najverovatnije nema ništa.

Sedamdesetih godina XX veka Stiven Hoking, sa univerziteta u

Kembridžu, je došao na ideju da na crne rupe "primeni" kvantnu teoriji, i to je dovelo do još čudnijih zaključaka. On je pokazao da crne rupe ustvari nisu tako crne.

Vratimo se Hajzenbergovom principu neodreñenosti koji predstavlja osnovu kvantne teorije. Već je rečeno da postoji neodreñenost izmeñu položaja i brzine, ali analogna neodreñenost postoji izmeñu energije i vremena. Ne možemo saznati tačnu energiju sistema u svakom vremenskom trenutku. U kratkom vremenskom intervalu može postojati velika neizvesnost u pogledu količine energije u subatomskom svetu.

Jedan od najvažnijih zaključaka Ajnštajnove STR je ekvivalentnost mase i energije. Kako jedna verzija principa neodreñenosti objašnjava postojanje uzajamne neodreñenosti izmeñu energije i vremena, princip se može izraziti i drugačije, kao uzajamna neodreñenost izmeñu mase i energije u kvantnom svetu. Dugim rečima, u veoma kratkom vremenskom intervalu ne možemo biti svesni koliko materije ima u nekom delu prostora. U kratkom trenutku treptaja prirode čestice i antičestice se mogu spontano pojaviti i nestati.

Jedna od osnovnih ideja subatomske fizike glasi "Ako nešto nije strogo zabranjeno, onda će se to dogoditi". "Nešto" se ovde odnosi na bilo koji kvantni proces. Prema tome, parovi svih mogućih čestica i antičestica stalno se stvaraju i uništavaju svuda, na svakom mestu u našoj vasioni. Naravno, nema načina za direktno posmatranje tih parova čestica i antičestica. To zabranjuje princip neodreñenosti: parovi jednostavno postoje samo u kratkim vremenskim intervalima da je bilo kakvo posmatranje nemoguće. Zbog toga se oni nazivaju virtuelnim parovima.

Kako ovi virtuelni parovi nastaju svuda u vasioni, oni nastaju i u blizini horizonta dogañaja. Zamislimo sada jedan takav par koji se pojavljuje pored


10

crne rupe. U jednom trenu čestica i antičestica se razdvajaju, ali jedna od tih dveju čestica biva "progutana" od strane crne rupe. Njen partner ostaje napušten, i zbog toga ova čestica ne može više da nestane. Napuštena čestica tako je prinuñena da postane realna čestica u realnom svetu. Kad bi neko iz daljine posmatrao ovaj proces činilo bi mu se da je čestica izašla iz crne rupe. Tako bi dio doveden do apsolutno zapanjujućeg saznanja da crna rupa emituje čestice!

Hoking je došao do logičkog zaključka, ističući da energetski bilans prirode mora biti zadovoljen. Energija stvaranja ovih čestica mora doći odnegde. Očigledan izvor energije je energija gravitacionog polja crne rupe. Kako crna rupa emituje čestice, ona mora da gubi energiju i zbog toga njena masa mora da se smanjuje, odnosno crne rupe isparavaju!

Dok materija curi iz crne rupe, vasionu ulazi nova informacija. Materija koju neka od rupa izbacuje ima boju, strukturu, hemijski sastav - sve sveži, novi podaci koji nisu ranije postojali u vasioni. Crna rupa je jedan "izvor informacija".

Kvantni procesi koji leže u osnovi Hokingovog mehanizma isparavanja su potpuno slučajni. Zbog principa neodreñenosti, ne može se predvideti gde i kada će se pojaviti neka nova čestica. Zbog toga su i podaci koji se izbacuju u vasionu iz neke od crnih rupa sasvim slučajni. To je suština skoro formulisanog Hokingovog principa slučajnosti. Kao i Hajzenbergov princip neodreñenosti i on je iskaz o osnovnim ograničenjima naše sposobnosti da spoznajemo realnost. Ako u vasioni ima crnih rupa koje stvaraju nove čestice, onda podaci i informacije ulaze u vasionu na potpuno slučajan način.

Albert Ajnštajn nikada nije voleo kvantnu mehaniku, mada je i sam dao veliki doprinos njenom razvoju. Iako je sve do sada rečeno u osnovi bilo o Ajnštajnovom geniju, u jednoj stvari on nije bio u pravu. Kvantna mehanika funkcioniše. U kvantnom svetu postoji jedna neizvesnost. Ali, s obzirom na Hokingova otkrića, možda postoji i neki nivo slučajnosti koji se proteže preko cele vasione. O tome govori i Hokingov "odgovor" Ajnštajnu: "Bog ne samo da se igra kockicama, nego ponekad baci kockice tamo gde se one ne mogu videti."

POJAM CRNE RUPE Odakle im baš ovakvo ime? Jednostavno, ne vide se i gutaju sve što im se

nadje na domak ruke. Ovaj apstraktan pojam postoji kao mogućnost više od dvesta godina. Prva osoba koja je o crnim rupama objavila studiju i to zasnovanu na Njutnovim zakonima bio je profesor sa Kembridza, Dzon Micel (John Michell) 1784. godine. On je istakao da zvezda koja je dovoljno masivna ima snažno gravitaciono polje kojim čak i svetlost savija ka sebi. Micel je smatrao da postoji veliki broj ovakvih zvezda, samo što mi nismo u stanju da ih


11

vidimo, jer svetlost sa njih ne može doći do nas, posmatrača. Francuski naučnik Laplas je, nezavisno od Micela, 1795. došao na sličnu

zamisao i izračunao da svetlosni zrak dovoljno masivne zvezde ne bi bio u stanju da napusti njenu površinu. Tada je napisao: "...prema tome, nije isključeno da najsvetlija tela iz toga razloga postanu nevidljiva...". Tu svoju ideju on je uključio samo u prvo i drugo izdanje svoje knjige "Sistem sveta", da bi je u ostalim izdanjima izostavio, verovatno smatrajući je nebitnom.

Što se tiče samog termina, novijeg je datuma. Dzon Viler je 1969. godine na jednom seminaru u Njujorku imenovao ovu pojavu i prvi počeo da koristi termin "crna rupa" kao zamenu za "gravitaciono kolapsiranje zvezda" kako su je oslovljavali u engleskoj literaturi, dok je u ruskoj ovaj termin zamenio termin "zamrznuta zvezda". To je očito imalo magičan efekat, jer su svi ubrzo prihvatili taj termin, a i izmedju ostalog i u naučnoj fantastici...

Šta je to "crna rupa"? Crna rupa je jedan od mogućih zvezdinih "ostataka" - ekstremno

zakrivljena oblast prostor-vremena iz koga se, prema klasičnoj fizici, ništa, čak ni svetlost, ne može otisnuti zbog izuzetno velike sile teže, odnosno gravitacije. Možda je to prazan prostor, mozda je to prava rupa u svemiru, a mozda je ona mesto koje je otsečeno od ostatka svemira, a možda ni same crne rupe, u stvari, ne postoje. Dokazano je da postoji mogućnost njihovog postojanja, ali nema dokaza da one zaista postoje, jer se golim okom ne mogu videti čak ni kad bi gledali kroz najbolji svetski teleskop, jer su jednostavno, nazovi, crne. A možda su one plod maste dokonih fizičara...

Najjači argument za postojanje crnih rupa je taj da ako verujemo u Veliki Prasak, onda moramo verovati i u crne rupe, jer su oni deo iste teorije. Crne rupe, kao i veliki prasak, jedino imaju smisla ako se objašnjavaju kombinacijom Ajnštajnove opšte teorije relativnosti i kvantne mehanike, gde Ajnštajnova teorija objašnjava pojave velikih razmera i potpuno je determinisana, a kvantna mehanika svet u malom koji sve objašnjava u okvirima verovatnoće, a ne tačno odredjenih vrednosti. Naučnici pokušavaju da dodju i do objedinjenja ove dve grane fizike, tzv. teorije svega (theory of everything) i da na taj način proniknu u mehanizam ovih nedovoljno objasnjenih stvari. Teorijom relativnosti je predvidjeno da kolaps zvezde vodi u jednu tacku, strucno receno, u singularitet. To je apstraktni pojam koji jos uvek nije dovoljno objašnjen. Ajnštajn nije prihvatao kvantnu mehaniku. Medjutim, posle njegove smrti razvoj fizike je otišao daleko u dubinu materije (mikro svet). Stiven Hoking je taj koji uvodi kvantne efekte u razmatranje gravitacionog polja...

NASTANAK CRNIH RUPA (evolucija zvezda) Crne rupe su jedan od mogućih poslednjih stadijuma evolucije zvezde tj.

jedan od načina kako ona završava svoj život. Prostor izmedju zvezda nije


12

prazan. Medjuzvezdani prostor ispunjavaju oblaci gasa čiji je glavni sastojak vodonik, i čestice prašine. Taj materijal nije pravilno rasporedjen u prostoru i skuplja se u pramenove pod dejstvom gravitacije. Gravitaciona sila je obrnuto proporcionalna kvadratu rastojanja izmedju dve čestice, a direktno proporcionalna proizvodu njihovih masa, što znači da što je gušći oblak, veća je gravitaciona sila izmedju čestica (Njutnov zakon gravitacije). One pod dejstvom gravitacije nastavljaju da se sabijaju i počinju da rotiraju oko svoje ose. To su protozvezde.

Pod dejstvom gravitacije, protozvezda se smanjuje postaje sve toplija. Kada dosegne dovoljno visoku temperaturu (od nekoliko miliona stepeni), u njenom centru počinju termonuklearne reakcije u kome se vodonik pretvara u helijum. Masa helijumovog atoma je nešto manja od mase četiri vodonikova atoma, što govori o tome da masa odlazi u vidu energije. Oslobodjena enegrija tj. energija dobijena sagorevanjem goriva, može se izraziti Ajnštajnovom jednacinom E=mc2 i ona predstavlja sijanje zvezde pri čemu se emituju elektromagnetni talasi svih talasnih dužina.

Zvezda izlazi na glavni niz HR dijagrama i počinje da stari. Sve vreme svoga života na HR dijagramu zvezda je u ravnoteži, odnosno u nekakvom "metastabilnom" stanju. Situacija je pomalo analogna naduvanom balonu. Postoji ravnoteža izmedju pritiska koji pokušava da raširi balon i napetosti gume koja teži da smanji balon, odnosno, ka njenoj unutrašnjosti deluje gravitaciona sila, ali se njoj suprostavlja energija iz termonuklearnih reakcija tj. Fermijev pritisak. Što je zvezda veća ona brže stari, tj. brže sagoreva gorivo, ali bez obzira na sve životni vek zvezde je užasno dugačak, gde je reč o milijardama godina. Termonuklearne reakcije traju sve dok se sam vodonik ne istroši, odnosno dok ne dodje do formiranje gvoždja koji je najstabilniji element u Univerzumu, jer tada više nema šta u šta da se pretvara. Naravno, do formiranja gvoždja dolazi posle niza transformacija, jer iz vodonika nastaje deuterijum, pa helijum, pa C, N, O2 sve do Fe. U jednom trenutku Fermijev pritisak neće više biti dovoljan za odbijanje gravitacije tako da čitava zvezda počinje polako da kolapsira.

Zvezde od 1,2 do 1,4 Sunčeve mase završiće svoju evoluciju na stadijumu belog patuljka. Sav višak energije i mase oslobodiće u vidu planetarne magline. Zvezde izmedju 1,4 i 2 Sunčeve mase završavaju kao neutronske zvezde, a one još masivnije završavaju kao crne rupe, odnosno zvezde sa masom iznad Čandrasekarove granice ne mogu da se održe na stadijumu neutronske zvezde već svoje sažimanje nastavljaju. Što je zvezda manja, gravitacija je sve veća. Neutronska zvezda ima drugu kosmičku brzinu od 2/3c, odnosno da bi čestica pobegla sa njene površine morala bi da se kreće tom brzinom. Ako se materija i dalje kontrahuje, gravitacija raste i dolazi do nivoa kada se druga kosmička brzina povećava na brzinu svetlosti (c). Kada se to dogodi vrednost prečnika


13

tela je jednaka Švarcsildovom radijusu, odnosno formira se crna rupa. Neutronske zvezde i crne rupe višak materije i energije oslobadjaju u vidu eksplozije supernove.

Procenjuje se da "samo" 2% zvezda kolapsiraju u crne rupe. Čandrasekarova granica Godine 1928. mladji diplomac Subramanijan Čandrasekar (S.

Chandrasekhar) iz Indije izračunao je koliko bi zvezda morala biti masivna da bi se suprostavila sopstvenoj gravitaciji kad istroši svoje gorivo. Zamisao se zasnivala na tome da kad zvezda postane mala, čestice materije se veoma zbliže da, prema Paulijevom načelu isključenja, moraju imati veoma različite brzine i udaljuju se jedne od drugih pri čemu uspostavljaju ravnotežu izmedju gravitacionog privlačenja i odbijanja. Čandrasekar je shvatio da postoji granica odbijanja što sledi iz načela isključenja, jer teorija relativnosti nalaže da je najveća razlika u brzinama čestica neke zvezde brzina svetlosti. To bi značilo da kada zvezda postane dovoljno gusta, odbijanje uzrokovano načelom isključenja bi bilo slabije od gravitacionog privlačenja. Čandrasekar je izračunao da ta granica iznosi 1,4 Sunčeve mase i ona je danas poznata kao Čandrasekarova granica.

Ako je zvezdina masa manja od Čandrasekarove graniČe, ona može prestati sa sažimanjem i ostati na stadijumu belog patuljka, sa prečnikom sto puta manjim od Sunčevog i gustinom od 109 kg/m3. Do sličnog otkrića došao je i ruski naučnik Lav Davidović Landau. On je istakao da postoji još jedno mogućno završno stanje zvezde koje je manje od belog patuljka. Ono se odnosi na zvezde sa masom izmedju 1,4 i 2 Sunčeve mase. Ove zvezde su dobile naziv neutronske zvezde, jer kod njih prilikom sažimanja gravitacijom dolazi do slepljivanja protona i elektrona i formiranja stabilnih neutrona koji se pod dejstvom snažne gravitacije drže u skupini i obrazuju neutronsku zvezdu. One u prečniku imaju 10 do 20 kilometara, a gustina im iznosi 1017 kg/m3. Medjutim, do samog otkrića neutronskih zvezda se došlo kasnije. Šta će se desiti sa zvezdom čija je masa iznad Čandrasekarove granice, odnosno sa zvezdama iznad 2-3 Sunčeve mase, rešio je američki naučnik Robert Openhajmer (Robert Oppenheimer) 1939. godine.

U idealnom sfernom modelu zvezde, koja se sažima, može doći do fenomena sabijanja koji bi zvezdu doveo do kritičnog radijusa, gde bi je zadesio katastrofalan gravitacioni kolaps. Dovoljno masivna kolapsirajuća zvezda može da se sažima takvom silinom da čak ni neutroni ne bi mogli da joj se odupru. Drugim rečima, nuklearna sila bi bila nadjačana gravitacionom silom, a kada nuklearna sila popusti, nema ničeg što bi pružilo ravnotežu gravitaciji. U tom slučaju zvezda nastavlja u beskrajno kolapsiranje pri čemu joj se zapremina dovodi do nule, a površinska gravitacija beskrajno raste. Tačnije rečeno, od


14

oblaka prašine se formira crna rupa u čijoj se unutrasnjosti nalazi singularitet, koji mi ne možemo videti jer se oko njega nalazi horizont dogadjaja koji je propustan za informacije samo u jednom smeru, pa iza njega ništa ne možemo videti. Ovi krugovi se postepeno smanjuju i pokazuju kako masivna zvezda kolapsira, odnosno kako smanjenjem svoga prečnika prelazi u stanje crne rupe.

Evo nekih odnosa veličina zvezda: * Crveni džin : Sunce - 250 : 1 * Sunce : beli patuljak - 100 : 1 * Beli patuljak : neutronska zvezda - 700 : 1 * Neutronska zvezda : crna rupa - 3 : 1 DELOVI CRNE RUPE Naučnici Karter, Hoking, Izrael i Robinson su zaključili da crna rupa mora

biti jednostavna. Horizont dogadjaja (event horizont) To je granicna površina oko crne rupe. Izgleda kao sfera potpunog mraka

iza koje se ništa ne može videti. To je lokacija gde je gravitacija užasno jaka da ništa ne može pobeći. Formiran je od svetlosti koja nije uspela da pobegne iz crne rupe i ostaje da lebdi na ivici. Liči na talasni front svetlosti. Dokazali su da u trenutku formiranja crne rupe, horizont može imati nepravilan oblik i snažno vibrirati. U deliću sekunde horizont ce ipak dobiti jedinstven, gladak oblik i biće sferan ako nema rotacije, a ako ima bice spljosten na polovima, gde stepen spljostenosti zavisi od brzine. Nakon kolapsa, obrazuje se jednosmeran horizont dogadjaja kroz koji bi cestice, zracenje itd. mogli upasti u zvezdu, ali nista iz nje se ne bi moglo emitovati (nalik semipermeabilnoj membrani). Na kraju bi se obrazovao prostorno-vremenski singularitet, ne na kriticnom radijusu, nego u sredistu zvezde. Ovaj fizicki fenomen bi nastavio da se odvija za posmatraca koji propada zajedno sa povrsinom kolapsirajuce zvezde, jer nikakva svetlost do spoljnog posmatraca ne bi dolazila.

Singularitet Singualritet je predstavljen tackom. U toj tacki je beskonacan pritisak,

gustina i zakrivljenost prostor-vremena. To je centar crne rupe. Do ovog zakljucka dosli su naucnici Rodzer Penrouz i Stiven Hoking, smatrajuci da ovde otkazuju svi zakoni fizike. Sam pojam singulariteta je nije precizno odredjen, odnosno jako je tezak za objasnjavanje, jer se ono pomalo kosi sa zdravim razumom. Matematicar Rodzer Penrouz je radio na matematici urusavanja materije pod jakom gravitacijom, koristeci pojedine teoreme iz topologije (topologija je grana matematike koja proucava i koristi razlicite oblike, njihove


15

osobine i pretvaranje jednog u drugi). Openhajmer je zajedno sa Snajderom dao eksplicitno resenje Ajnstajnovih jednacina objasnjavajuci da se crna rupa formira od oblaka prasine u cijoj se unutrasnjosti nalazi singularitet, ali ga mi ne vidimo, jer se oko njega nalazi horizont dogadjaja koji je propustan samo u jednom smeru. "...Prica se da su Penrouzove zamisli nadahnule slikara Esera da naslika dve slavne zbunjujuce slike 'Vodopad' i 'Uzlazno stepeniste', u kojima se vide sasvim ubedljive strukture koje, medjutim, u stvarnom svetu nikako ne bi trebalo da budu moguce..."

Može se postaviti analogija sa matematickim singularitetom. On se nalazi u tacki u kojoj se funkcija ne moze definisati. Npr, jednacina y=1/x ima singularitet za vrednost x=0, odnosno u tacki x=0 funkcija nije odredjena. Nema razumnog i racionalnog resenja. Ono ide u plus i minus beskonacnost, pa cak ako bi se funkcija definisala u beskraju, ne zna se kakva bi bila njena stopa promene. Ni vreme se u singularnosti se ne moze definisati. Zakrivljenost prostor-vremena zavisi od mase. Ako bi se kosmos nalazio u jako malim dimenzijama, zakrivljenost prostora bi bila ogromna, dok ako bi se nasao u jednoj tacki, singularitetu, gustina mase bi bila beskrajna, tako da se jednacine vremena i prostora vise ne bi mogle primeniti. Resavanjem Svarcsildovih jednacina dobijeno je da postoje dve singularnosti, jedna u proslosti i jedna u buducnosti. Singularitet Velikog Praska je P tipa (past) - iz njega je proistekla materija i nastao svet, a singularitet u crnim rupama je F tipa (future) - u njega materija vecinski bespovratno odlazi.

KARAKTERISTIKE CRNE RUPE Masa, ugaoni momenat, naelektrisanje Nakon formiranja crne rupe, tj. nakon kolapsa zvezde, ona se vrlo brzo

smesti u stacionarno stanje, posto pri svakoj kretnji emisija gravitacionih talasa odnosi energiju. Za vreme kolapsa zvezde i nastajanja crne rupe, sva materija se krece jako brzo, tako da se i energija brzo odliva. Od preminule zvezde zadrzava se masa, ugaoni momenat i ukupno naelektrisanje. Moze se reci da masa "poremecuje" gravitaciono polje i time izaziva gravitacione talase, kao sto se elektromagnetni talasi mogu predstaviti periodicnim uzburkavanjima elektricnog polja. Ti "poremecuje" se odnose na geometriju prostor-vremena. Masa koja se nadje na putu gravitacionom talasu bice periodicno zbijena, pa rastegnuta silama plime, kako talas prolazi kroz nju, jer gravitaciono polje nije uniformno. Ovo zbijanje i rastezanje prenosi energiju od izvora gravitacionog talasa do tela koje je apsorbuje. Medjutim, jacina gravitacionih talasa je mala. Oni sami jos nisu detektovani na Zemlji, ali bi mogli mnogo reci o dogadjajima koji su npr. vezani za crne rupe. Postoji jak dokaz za postojanje ovakvih talasa. Npr, u dvojnim sistemima, ciji je jedan clan pulsar, period se smanjuje. Uzrok


16

tome je to da sistem emituje gravitacione talase i tako gubi energiju. Izrael je dosao do zaključka da ako je neutralna i ne rotira, crna rupa je

jednostavan objekat koji se moze opisati samo jednim parametrom - svojom masom. One bi se mogle opisati posebnim oblikom Ajnstajnovih jednacina do kojih je dosao jos Svarcsild. To bi znacilo da nije bitno da li je rupa uvukla kilogram gvozdja i kilogram platine ili kilogram grozdja i jabuka, vec je bitno da je to masa od dva kilograma, jer se vrste materije ne mogu razlikovati. Rotirajuca crna rupa nastaje od rotirajuce zvezde. Uglavnom sve zvezde rotiraju, pa se pretpostavlja da su i vecina crnih rupa rotirajuce i odlikuju se masom i ugaonim momentom. Brzina rotiranja prilikom kolapsa se naglo povecava, sto znaci da crna rupa mnogo brze rotira od bivse zvezde. Moze se uspostaviti analogija sa klizacem na ledu. Dok se vrti sa rasirenim rukama ima manji ugaoni momenat tj. manju brzinu okretanja nego kad se vrti sa rukama uz telo.Takva crna rupa nije sfernog oblika, vec je malo spljostena na polovima (kao sto je i Zemlja spljostena zbog rotacije). Do ovakvih proracuna dosao je Roj Ker, fizicar sa Novog Zelanda. Kod rotirajucih crnih rupa takodje postoji Svarcsildov radijus, ali izvan njega se nalazi i tzv. stacionarna granica, koja obrazjuje polutarno ispupcenje oko crne rupe koje je uslovljeno centripetalnom silom. Objekat koji se nadje na stacionarnoj granici, ali izvan Svarcsildovog radijusa samo je delimicno zarobljen i ima sansi da se izbavi. Ako bi se objekat kretao u smeru rotiranja crne rupe, ona bi ispoljila teznju da ga zavitla poput kamena iz pracke davsi mu pritom vise energije nego sto je imao prilikom ulaska. Time se smanjuje ugaoni momenat crne rupe tj. ona usporava jer je deo ugaonog momenta presao na objekat. Kada bi se ugaoni momenat istrosio ostala bi samo masa. Tada se stacionarna granica poklapa sa Svarcsildovim radijusom.

Naelektrisanje materije u crnoj rupi je obicno nula, jer je zvezda uglavnom elektroneutralna. Odnosno, ako je upadnuta materija elektroneutralna crna rupa nece imati naelektrisanje i obrnuto. Ovakav slucaj je proucavan od strane naucnika Rajsnera i Nordstrema. Hoking je 1971. dosao do zakljucka da svaka rotirajuca crna rupa ima svoju osu simetrije. Iz svega toga sledi teorija "bez dlaka" ("no-hair" teorema), jer velicina i oblik crne rupe zavise samo od mase i brzine rotiranja, a ne od prirode tela. To bi znacilo da su sve informacije o kolapsirajucem telu izgubljene, ali i da crna rupa ipak nije sasvim crna. Medjutim, kvantnom gravitaciom se radi na tome da se detekcijom gravitacionih talasa ipak mozda dodje do nekakve informacije o preminuloj zvezdi i sazna sta se nalazi unutar crne rupe.

VRSTE CRNIH RUPA PREMA VELIČINI Crne rupe sa masom ispod Candrasekarove granice Moguce je i da postoje crne rupe sa masama znatno manjim od Sunceve.


17

One ne bi mogle da nastanu usled gravitacionog kolapsa, zato sto im se mase nalaze ispod Candrasekarove granice, vec jedino ako im je materija sabijena do ogromnih gustina veoma velikim spoljnim pritiscima. Na primer, ovakvi uslovi mogu da nastanu u izuzetno velikoj vodonicnoj bombi. Dzon Viler je izracunao da ako bi se iz svih okeana na Zemlji uzela teska voda (jedinjenje teskog vodonikovog izotopa - deuterijuma i kiseonika. (D2O)), mogla bi se napraviti vodonicna bomba koja bi u toj meri sabila materiju u sredistu da bi tu nastala crna rupa. Naravno, to je samo zamisao, jer niko ne bi ostao kao ocevidac.

Prakticna mogucnost na koju je 1971. godine ukazao Stiven Hoking jeste da je spoljna sila te velicine postojala u trenutku Velikog Praska i prilikom formiranja Vasione. Delovi materije su se medjusobno sudarali i mogli su biti podvrgnuti stravicnim temperaturama i pritiscima sa svih strana sto je moglo da uslovi da se masa sabije u nedogled. Vasiona nije bila ravnomerna i jednoobrazna, vec nejednake gustine sto je gotovo sigurno jer se u protivnom ne bi ni galaksije ni drugi objekti obrazovali. Zivotni vek crne rupe mase Sunca bi bio 1066 godina, dok bi praiskonske crne rupe zivele 10 milijardi godina, sto znaci da su nastale otprilike kad i Veliki Prasak. Te "praiskonske" crne rupe se mogu otkriti jedino njihovim uticajem na okolinu i ne zna se koliko ih ima. Pretpostavlja se da su retke. One su jako masivne tj. izgledaju kao da je masa planine sabijena u zapreminu manju od jednog milion milionitog dela centimetra, sto odgovara velicini jezgra atoma.

Prema Ajnstajnovoj teoriji relativnosti svako telo bilo koje mase (osim mase manje od 10-5 g. Za to postoje slozeni teorijski razlozi), odnosno bilo koje gravitacije koje oko nje vlada, bi moglo postati crna rupa ako se njena masa sabije do Svarcsildovog radijusa. Sabijanjem mase rasla bi i gravitacija sve dok druga kosmicka brzina ne nadmasi brzinu svetlosti. Na primer, Zemlja bi postala crna rupa ako bi se smanjila otprilike do velicine bisera; Mont Everest bi morao da se sabije u velicinu atoma.

Galakticke i supergalakticke (supermasivne) crne rupe Njutnovom teorijom gravitacije je lako izracunati elipticne putanje u

sistemu dva tackasta tela. Medjutim, za tela velikih masa i dimenzija mora se koristiti Ajnstajnova teorija i slozen racun. Tela nece opisivati prave elipse, jer precesiraju tj. obrcu se tako da opisuju rozete. Dva tela postaju sve cvrsce vezana i sabijaju se na manju zapreminu. U prirodi postoje mnoga prostrana tela koja ce se spojiti u jedno, ako to ne ometu drugi procesi. Sto je broj clanova u sistemu veci to je proracun komplikovaniji. Obicna galaksija sadrzi oko hiljadu milijardi tela tako da je jako tesko predvideti njihovo ponasanje. To je sistem koga cini gusto centralno jezgro sastavljeno iz zvezda s manje gustim zvezdanim haloom oko sebe, odnosno manjim brojem zvezda razbazanim unaokolo. Vremenom ce se i ta konfiguraija menjati. Tela ce se sudarati, neka


18

ce steci vecu brzinu, vecina ce ostati u galaksiji, dok ce neke postati deo haloa, a neke ce cak sudarima dostici toliku brzinu da ce napustiti galaksiju. Ostatak zvezda ce izgraditi veoma gusto centralno jezgro, koje ce se sabijati u sve manju zapreminu, stapace se u vece zvezde, i srasce u crnu rupu. Prilikom formiranja jedne ovakve supermasivne crne rupe, bliski sudari ce proizvesti neku vrstu vatrometa, tj. centar galaksije ce isijavati svetlost i druge oblike zracenja. Okolina centra galaksije ce liciti na kvazar, jer ce crna rupa gutati okolne zvezde svojom plimskom gravitacijom, a one ce zauzvrat emitovati energiju kao kvazari, spustajuci se u rupu. Ako se pretpostavi da galakticka crna rupa proguta samo 1% zvezda, a da 99% zvezda uspe da pobegne, crna rupa ce imati masu oko milijardu puta vecu od Sunceve i Svarcsildov radijus od oko 3 milijardi km (2-3 svetlosna casa).

Širenje svemira verovatno da ce neke galaksije ostati u skupini pod uticajem medjusobne gravitacije. Ako se uzme u obzir jato galaksija koje se sastoji od stotinu galaksija vremenom ce se svaka galaksija svesti na galakticku crnu rupu, a u dugom vremenskom periodu jato ce u celini evoluirati u jednu supergalakticku crnu rupu, ciji ce Svarcsildov radijus biti oko 300 milijardi km (jedna svetlosna nedelja). Za sve ove dogadjaje potrebno je vreme od milijardu milijardi do milijardu milijardi milijardi godina. Uopsteno govoreci, potrebno je oko 1027 godina za nastajanje galaktickih i supergalaktickih crnih rupaCRNE RUPE

"ISPARAVANJE" I TERMODINAMIKA CRNIH RUPA Predvidjanje singulariteta ukazuje na to da opšta teorija relativnosti nije

kompletna, zato što su singulariteti tačke oštećene iz prostor-vremena, jer se u njima ne može odrediti jednačina polja niti predvideti šta sledi iz njih. Crne rupe se kao primer singulariteta u budućnosti (tipa F) objašnjavaju tzv. Penrouzovim cosmic censorship-om. Prema klasičnoj teoriji sve što se dešava u singularitetu crne rupe ne utiče na spoljasnji svet, jer je njena unutrašnjost skrivena od spoljašnjih posmatrača. Takodje je čisto klasičnom teorijom uvidjeno da gravitacija ima promenljivu koja se ponaša kao entropija. Ta promenljiva zavisi od Penrouzove cosmic censorship hipoteze. Prvo ćemo uzeti u obzir slab oblik kosmičkog cenzorsipa (weak cosmic censorship). On je ispravan ako su zadovoljena 2 uslova. Ti uslovi označavaju to da singularitet ne može uticati na posmatrače i svet van crne rupe i da se nijedan singularitet ne može videti sa velikih razdaljina. Ako su uslovi zadovoljeni, onda u regionu prostor-vremena mora postojati deo koji predstavlja crnu rupu. Jači oblik kosmičkog senzorsipa (stronger form of cosmic censorship) predstavlja to da je prostor-vreme globalno hiperbolično.

Horizont dogadjaja može imati svoj početak u prošlosti, ali nema svoj kraj u budućnosti. Prateći uslove slabog kosmičkog cenzorsipa dolazi se do


19

zaključka da horizont dogadjaja može ostati isti ili se povećati s vremenom, ali ne smanjiti. Isto tako, kada bi se dve crne rupe spojile Švarcsildov radijus novonastale rupe bi bio veći od zbira radijusa prvobitnih crnih rupa. Takvo ponašanje je veoma slično entropiji drugog zakona termodinamike. Entropija se nikad ne može smanjiti i entropija čitavog sistema je veća od sume entropija delova sistema. (Npr. U jednoj kutiji nalazi kiseonik, a u drugoj azot. Ako se ove dve kutije spoje u jednu gasovi će se medjusobno mešati i entropija dobijenog sistema će biti veća tj. stanje sistema će biti manje stabilno nego kad su gasovi bili odvojeni.)

Termodinamika crne rupe Tokom 70. godina Bardin (Bardeen), Brendon (Brandon), Karter (Carter) i

Hoking (Hawking) su sastavili četiri zakona mehanike crnih rupa. Nultni zakon (Površinska gravitacija - K je ista na čitavoj površini crne

rupe, nezavisno od vremena, ukoliko je sistem u ravnoteži. Dok je u termodinamici temperatura ta koja je konstantna. Prvi zakon (analogan je prvom zakonu termodinamike koji govori o promeni unutrašnje energije, odnosno entropije sistema. Površinska gravitacija je mera jačine gravitacionog polja na horizontu dogadjaja.

Prvi zakon glasi: gde je A - površina crne rupe a W - uticaj (rad) na crnu rupu

Drugi zakon Horizont dogadjaja se ne može smanjiti, kao i entropija u termodinamici.

Treći zakon Nemoguće je smanjiti površinsku gravitaciju na nulu, u bilo kom konačnom broju pokušaja.

Džejkob Bekenštajn (J.D. Bekenstein) je prvi napravio vezu izmedju ova dva analogna koncepta. 1972. izložio je zamisao da područje horizonta dogadjaja predstavlja meru entropije crne rupe, što se vidi iz drugog zakona, a iz nultnog zakona se vidi veza površinske gravitacije i temperature. On je posao od pretpostavke da ako crna rupa ima entropiju proporcionalnu horizontu dogadjaja, onda bi trebalo da ima i temperaturu proporcionalnu površinskoj gravitaciji, što bi dovelo do toplotnog zračenja crne rupe. Ako crna rupa dodje u kontakt sa toplotnim zračenjem koje je niže temperature od crne rupe, crna rupa ce apsorbovati deo zračenja, ali prema klasičnoj teoriji, ništa neće emitovati. To bi narušilo drugi zakon termodinamike, jer bi gubitak entropije toplotnog zračenja bio veći od povećanja entropije crne rupe. Ta neravnoteža je ispravljena zaključkom da crna rupa odaje zračenje koje je takodje termalno. Takvo rešenje se isuviše dobro uklopilo sa teorijom da bi bilo samo obična aproksimacija. Izgleda da crne rupe zaista imaju unutrašnju gravitacionu entropiju. Reč unutrašnja ukazuje na visok nivo nepredvidivosti gravitacije.


20

1975. Hoking i Bekenstajn su izveli jednačine entropije crnih rupa: * k - Bolcmanova konstanta * T - površinska temperatura crne rupe Ova rešenja u kombinaciji sa Svarcsildovim jednačinama pokazuju da su

entropija i površina crne rupe proporcionalni kvadratu mase crne rupe, i da je temperatura obrnuto proporcionalna masi :

Medjutim, postojao je jedan kobni problem. Teorijski je dokazano da crna rupa ima entropiju, a time i temperaturu. Onda to neminovno znači da crna rupa mora odavati i nekakvo zračenje, prema Stefan-Bolcmanovom zakonu, što je bilo nemoguće za crnu rupu, jer teorijski iz nje ništa, ni svetlost, ne može izaći. Izračunavanjem navedenih jednačina dobijene su neke vrednosti. Masivne crne rupe imaju jako nisku temperaturu, tako da jako malo zrače. S druge strane male crne rupe su mnogo toplije, zrače više i kraćeg su veka. Hoking je uz pomoć kvantne teorije, opšte teorije relativnosti i termodinamike razradio ovu koncepciju. Usredsredio se na granicu izmedju crne rupe i medjuzvezdanog prostora i tu 1974. našao dokaz, jer je ovde reč o površini crne rupe.

Kvantna mehanika crne rupe - Hokingovo zračenje U teoriji kvantnog polja vakuum nije prazan. Sadrži uskomešanu masu

virtuelnih čestica koje se konstantno stvaraju i anihiliraju. Hoking je razmatrao situaciju kad bi se virtuelni par stvorio u blizini horizonta dogadjaja. Postoje tri rešenja. Prvo, obe čestice bi upale u crnu rupu. Drugo, čestice bi se anihilirale u praznom prostoru pre nego što ih uvuče crna rupa. I treće, jedna čestica toga para bi bila uvučena, dok bi se druga oslobodila u prazan prostor. To bi izgledalo kao da ju je emitovala crna rupa i naziva se Hokingovim zračenjem (Hawking`s radiation). Ovakva pretpostavka je u direktnoj kontradikciji onome što tvrdi klasična teorija mehanike i ona se objašnjava kvantnom mehanikom.

Svaka virtuelna čestica ima svoju antičesticu suprotnog naelektrisanja, ali iste mase. Antimaterija je slika u ogledalu materije. To je predskazao Pol Dirak, dok je to kasnije potvrdio Karl Anderson "ulovivši" trag jednog pozitrona tj. čestice koja je bila ista kao elektron, ali nenegativnog naelektrisanja. Njihovim spajanjem nastaje energija tj. nastaju čestice visokih energija, fotoni ili mezoni. One se nazivaju virtuelnim, jer se za razliku od običnih čestica ne mogu direktno detektovati. One trepere okolo tik ispod praga opa\ljive stvarnosti.

Princip neodredjenosti predvidja da se energija bez prekida može pojavljivati i isčezavati u okviru skale odredjene Plankovom konstantom koji izmedju ostalog kaže da je ako sistem postoji veoma kratko vreme, njegova energija je obavezno neodredjena i zavisi od vremena trajanja tog sistema. Što je kraće vreme postojanja sistema, to je veća i neodredjenost energije. Izgleda da su virtuelne čestice zbog svog ekstremno kratkog postojanja u stanju da pozajme energiju za svoje postojanje iz banke zasnovane na Hajzenbergovom


21

principu neodredjenosti. Taj fenomen je poznat kao "vakuum fluktuacija" (označava stalno ili uvek prisutno stvaranje i anihilaciju parova virtuelnih čestica u praznom prostoru). Takodje, prema Ajnštajnovoj jednačini E=mc2 ova energija se može pretvoriti u čestice i antičestice koje naizmenično preskaču iz postojanja u nepostojanje. Ove vakuum fluktacije imaju merljiv efekat na fizičke procese, kao što na primer njihovo postojanje potvrdjuje mali pomak (Lambov pomak) u spektru svetlosti, koji potiče od pobudjenih atoma vodonika.

Spektar odaslanih čestica je upravo onakav kakav bi emitovalo neko telo u stanju usijanja, a i crne rupe odasilju čestice upravo onom stopom koja je neophodna da bi se sprečilo narušenje drugog zakona termodinamike. To je još jedan dokaz ekvivalentnosti termodinamike i fizike crnih rupa. Neki udaljeni posmatrač može da meri odbegle čestice, ali ih ne može povezati sa onima koje su upale, jer ih ne vidi (ne vide se gde idu, zna se samo njihova masa i naelektrisanje) i zato su, grubo govoreći, šanse za ostvarivanje Hajzembergovog principa neodredjenosti, prepolovljene. Ta odbegla čestica odvodi malu količinu mase crne rupe, tako da se crna rupa malčice smanji. Ona čestica koja je upala se ponaša kao negativna masa i time smanjuje ukupnu masu crne rupe. Debljina barijere oko crne rupe proporcionalna njenoj veličini i što se više smanjuje čestice teže izlaze tj. gravitacija je jača.

Crna rupa što je manja, ona je toplija i više zrači, što je suprotvo kod svih

ostalih tela, koja kad zrače temperatura im se smanjuje. To je već pokazano jednačinama. Kraća je razdaljina koju čestica sa negativnom energijom treba da predje pre nego što postane stvarna čestica (jer je gravitacija crne rupe toliko jaka da čak i stvarne pozitivne čestice može preobratiti u česticu negativne energije koja je kratkovecna (zato su stvarne čestice uvek pozitivne energije pod normalnim okolnostima)), te je tako veci obim emitovanja, kao i prividna temperatura crne rupe. Napustena cestica ili anticestica koja je izbegla upadanje u rupu može pobeći u okolni prostor gde se manifestuje kao zračenje iz crne rupe. Ovo zračenje ima energiju koju je moralo odnekud uzeti. Drugim rečima, virtuelna čestica sada postaje prava čestica tako da njena energija ne može više poticati od energije "pozajmljene" na osnovu principa neodredjenosti. Verovatno ce se pokazati da ta energija u stvari potiče od mase crne rupe. Kad jedna od virtuelnih čestica upadne u crnu rupu, ona ima negativnu energiju sa stanovišta posmatrača koji se nalazi na velikom rastojanju. Kad se ta negativna energija pridoda crnoj rupi, ona gubi deo svoje mase, a energija koja odgovara ovom smanjenju mase, pojavljuje se u vidu čestice na velikom rastojanju, tj. u vidu zračenja iz crne rupe.

Kao protivteža pozitivnoj energiji emitovanog zračenja javlja se priliv čestica negativne energije. Prema Ajnštajnovoj jednacini E=mc2 energija je srazmerna masi. Priliv negativne energije dovodi do smanjenja mase crne rupe,


22

a kako ona gubi masu tako se smanjuje područje horizonta dogadjaja, ali entropija se ne narušava, jer je priliv čestica u ravnoteži sa količinom emitovanih čestica.

Stvarna temperatura crne rupe ne zavisi od površinske gravitacije crne rupe

Crna rupa Sunčeve mase ima temperaturu od oko deset milionitog dela stepena iznad apsolutne nule. Toplotno zračenje crne rupe na ovom nivou bi bilo totalno potopljeno pozadinom i zračenjem samog svemira jer temperatura manja od temperature mikrotalasnog zračenja. Pozadinsko zračenje iznosi 2,7 stepeni iznad apsolutne nule što predstavlja zračenje Svemira koje prema temperaturi pripada mikrotalasnom spektru. Dokaz je Velikog Praska. Takva crna rupa više apsorbuje nego što emituje. S druge strane, crna rupa veličine protona ili neutrona imala bi temperaturu od oko 120 biliona K, što odgovara energiji od 10 miliona eV. Na ovakvoj temperaturi crna rupa bi bila u mogućnosti da stvara elektron-pozitron (pozitron je čestica identična elektronu, samo što je pozitivno naelektrisana) parove i čestice nultne mase (neutrine). Praiskonske crne rupe bi oslobadjale energiju od 6 000 MW i više, što odgovara kapacitetu 6 velikih nuklearnih elektrana, odnosno one zrače gama ili rendgenskim zracima od oko 100 miliona eV, jer su one jako masivne i s tim emituju veliku količinu energije.

Princip neodredjenosti, takodje, implicira da se čestica mase m ponaša kao talas talasne dužine h/mc (h - Plankova const.). S obzirom da čestice koje formiraju crnu rupu moraju biti manje od nje, broj mogućih konfiguracija se smanjuje. Nemoguće je da čestica pobegne ako se kreće brzinom manjom od svetlosti (c). Medjutim, Fejnmanovo sumiranje svih mogućih istorija dozvoljava da se čestica kreće brže od svetlosti, s obzirom da čestice mogu imati bilo koju putanju. Mala je verovatnoća da će se ona kretati dugo brže od svetlosti, ali može ići brže od c na kratko, ali dovoljno dugo da se izvuče iz privlačne sile crne rupe. Kvantna mehanika ima drugačiji pogled na realnost. Objekti nemaju samo jednu istoriju, već sve moguće istorije. Na primer, u slučaju Sredingerove mačke postoje dve istorije. U jednoj je mačka ubijena, a u drugoj je živa. U kvantnoj mehanici postoje obe mogućnosti, jer ako sistem ima jednu istoriju, princip neodredjenosti vodi do raznih paradoksa kao što je to da čestica bude na dva mesta u isto vreme. Drugi načini za gledanje na Hokingovo zračenje je da se za onog člana koga uvuče crna rupa kaže da putuje unazad kroz vreme i kada dodje do trenutka kada je taj čestica-antičestica par nastao, te 2 čestice su dovoljno daleko tj. razdvojene gravitacionim poljem da ona sad putuje ka budućnosti.

EKSPLOZIJA CRNE RUPE Isparavanjem crna rupa se smanjuje. Time ona postaje sve toplija i na

izmaku svoje mase i energije, temperatura se brzo povećava tako da crna rupa


23

svoj kraj belezi praskom tj. eksplozijom. Hoking je izračunao da bi premordijalne crne rupe mase oko 1011 kg, koje su mogle biti stvorene Velikim Praskom, trebale izraciti svoju energiju i time eksplodirati negde u našoj sadašnjosti. Medjutim, tako nešto još nije detektovano. Jačina eksplozije zavisi od toga koliko različitih vrsta elementarnih čestica tamo ima. S obzirom da se danas veruje da postoji 6 različitih kvarkova, Hoking kaze da bi ta eksplozija bila jednaka eksploziji miliona H-bombi (vodonicnih bombi - bomba koja oslobadja energiju sjedinjavanjem vodonikovih jezgara, na visokim temperaturama, pretvarajući se u helijum)). S druge strane, tu je i R. Hagedorn-ova teorija iz CERN-a koja kaže da postoji neograničen broj elementarnih čestica. Kako se crna rupa smanjuje i postaje sve toplija, emitovaće sve veći i veći broj različitih vrsta čestica i izazvala bi eksploziju 100 000 puta veću od prethodno navedene. Naravno, kada bi se rešio problem o kvarkovima gotovo bi se rešio i problem posmatranja eksplozije crne rupe. Jos uvek niko nije otkrio samu eksploziju crne rupe.

Za velike crne rupe se pretpostavlja da ostavljaju pustoš po svemiru.

Medjutim, njihov život jako dugačak tako da je malo verovatno da ce neka od njih uskoro eksplodirati, ako se uzme u obzir da su najranije nastale kad i Veliki Prasak. Zato treba istražvati male tj. praiskonske crne rupe, jer one svoju energiju brzo troše. Da bi uopšte došli u priliku da vidimo eksploziju crne rupe potrebno je pronači način za registraciju ovih eksplozija na razdaljini od oko jedne svetlosne godine. Osim toga, detektori gama zračenja bi morali biti veliki, a njihovo pravljenje je skupo. U ovom slučaju ne bi bilo neophodno utvrditi da svi kvanti, koji su odaslani tokom eksplozije, dolaze iz istog pravca, već bi bilo dovoljno uočiti da svi stižu u veoma kratkom razmaku, jer je to prilična pouzdanost da potiču iz iste eksplozije.

U jeftinijem slučaju, Zemljina atmosfera je dobar detektor gama zračenja praiskonskih rupa. Kada se jedan visokoenergetski kvant gama zračenja sudari sa atomima naše atmosfere, on stvara parove elektrona i pozitrona, koji bi se kretali brže od svetlosti. Tako se izaziva elektronski pljusak. Krajnji ishod je jedan oblik svetlosti poznat kao Cerenkovljevo zračenje, koje bi bivalo odbijano od površine Zemlje u vidu bljeskova vidljive svetlosti (mada bi delom bili usporeni otporom vazduha). Eksplozivne emisije gama zračenja bi se mogle otkriti po bljeskovima svetlosti na noćnom nebu. Bljeskovi bi se uočavali istovremeno sa dva ili vise prilično odvojenih tačaka. Naučnici Nil Porter i Trevor Viks su istrazivali ove pojave i zabeležili par bljeskova, ali nijedan od njih se nije mogao u potpunosti pripisati praiskonskim crnim rupama.

OTKRIVANJE CRNIH RUPA Crne rupe za sada postoje samo teorijski. One su najstabilniji objekti u


24

svemiru. Ako postoje samo u središtima galaksija onda postoji samo jedna crna rupa u Mlečnom putu. Ako postoje i u središtima zbijenih jata onda ih u našoj galaksiji ima oko dve stotine. Ako se, medjutim, javljaju kao potencijalni pratioci u dvojnim sistemima onda ih, naravno, ima mnogo, mnogo više. A šta ako one postoje razbačane po svemiru, mi tek onda ne možemo znati njihov broj. Crnu rupu je teško zapaziti jer ne odaje svetlost, u stvari gotovo ništa. Ni do danas nijedna crna rupa nije zasigurno detektovana, jer se direktno teleskopom ne može videti. One se gotovo sigurno otkrivaju indirektnim putem, tj. njihovim gravitacionim uticajem na okolne objekte. Novorodjena crna rupa može da "luta" svemirom, usamljena i nevidljiva, ali mnoge rupe nisu same već su članovi dvojnog sistema čiji je jedan član vidljiv i tada se može detektovati njena lokacija. Ti dvojni sistemi otkrivaju se čudnim ponašanjem vidljivih tela. Pri analizi spektra zvezde zapaža se regularni pomak u spektralnim linijama ka plavoj (tada se zvezda približava Zemlji) i ka crvenoj (tada se zvezda odaljava od Zemlje) (Doplerov efekat). Izračunavanjem kolika ih gravitacija ometa može se zaključiti kakav im je nevidljivi pratilac (npr. crna rupa ili neko drugo telo).

Akrecioni disk Znači, crna rupa svojom gravitacijom utiče na okolne objekte, zarobljava

gas i drugu materiju sa svog vidljivog pratioca. Time oko sebe formira dodatni disk tj. akrecioni disk (akrecija = sakupljanje). Otkrivanjem takvog efekta, otkriva se skriveni pratilac. Ta materija se sliva kao kroz levak ka crnoj rupi i dok ne dosegne horizont dogadjaja odaje neko zračenje. Gravitaciono polje u blizini horizonta je jako veliko i materijal koji upada u crnu rupu ima veliku brzinu (blizu brzini svetlost) i ubrzanje, čestice koje se slivaju medjusobno se sudaraju i to žestokim sudarima kao u nuklearnom akceleratoru, pa zato akrecioni disk odaje elektromagnetno zračenje visokih energija, najverovatnije X (rendgensko) zračenje.

Oko sistema dvojnih zvezda se moze opisati osmica koja odredjuje domen gravitacionog dejstva svake zvezde. Materija koja se nadje unutar petlje pripada zvezdi koja se nalazi u centru te petlje. Ako se iz nekog razloga materija nadje van petlje, ondaje ona izgubljena za datu zvezdu. Posebno je interesantna tacka preseka ove dve petlje koju nazivamo unutrasnja Lagranzova tacka, a koja omogucava prenos mase s jedne na drugu zvezdu. Pretpostavimo da jedna od zvezda iz nekog razloga pocne da izbacuje materiju izvan svoje petlje. Deo te materije ce proci i kroz unutrasnju Lagranzovu tacku, a to znaci da ce biti privucen ka drugoj zvezdi. Ako je ova druga zvezda mala, pridosla materija s prve zvezde uci ce u orbitu oko druge zvezde, formirajuci disk ili prsten slicno Saturnu. Zbog razlicite brzine rotacije unutrasnjeg i spoljasnjeg sloja diska dolazi do velikog zagrevanja gasa usled trenja, kao i do ubrzanog pada velikih kolicina ove materije na povrsinu zvezde... Nas svakako interesuje sta se dogadja ako je


25

jedna od dvojnih zvezda upravo crna rupa...Dodatnom analizom ponasanja akrecionog diska u cijem se centru verovatno nalazi crna rupa ustanovljeno je da ce, pored stalnog X zracenja, ovaj sistem svakog stotog dela sekunde izraciti u vidu bljeska dodatno intenzivno X zracenje. Magnetne sile usled spiralnog spustanja materije cupaju mlazove atoma. Dakle, moguce je imati direktne dokaze za postojanje crne rupe. Nazalost, teleskopi koji se nalaze na satelitu Uruhu nisu u stanju da detektuju tako brze promene u X zracenju.

Svetlosni zrak koji je dosta udaljen kretace se skoro pravolinijski jer je prostor-vreme skoro idealno ravan. Kako se bude priblizavao crnoj rupi zrak ce zakrivljivati svoju putanju. Na odredjenom rastojanju od crne rupe zrak bi bio zahvacen u cirkularnu orbitu koja se zove fotonski krug. Razumljivo je da svaka zvezda salje bar nekoliko zraka na tacno odredjenom rastojanju od rupe, koji zato kruze ovim cirkularnim orbitama. Ove orbite u fotonskoj sferi nisu stabilne. I najmanja perturbacija izbacice ovaj zrak ili natrag u vasionu ili dole u rupu.

Kvazari - "vasionski svetionici" Kvazari, tacnije kvazi stelarni objekati (quasi stellar objects) ili kvazi

stelarni radio izvori (quasi stellar radio sources), cije se zracenje moze detektovati sa Zemlje radio-teleskopima, otkriveni su '60-tih godina, tacnije 1963. od strane Metjuza (T.Matthews) i Sendidza (A.Sandage). Nalaze se gotovo na samom horizontu dostupne vasione. Lice na zvezde promenljivog sjaja, ali zrace i sto puta vise nego neke citave galaksije tako da bi im vise odgovarao naziv "objekti sa aktivnim jezgrima". Izracivanje energije tj. X zracenja kvazara zavisi od njegove mase. Naucnici smatraju da masu kvazara mora da nosi neko centralno telo, a da se energija dobija neprekidnim upadanjem nove materije u to centralno telo. Naucnik Ricard Lavlejs (Richard Lovelace) smatra da se u sredistu kvazara nalazi crna rupa koja bi bila najstabilnije centralno telo i najefikasniji pokretac svih procesa u kvazarima.

Pretpostavlja se da crne rupe zrace kroz kvazare, odnosno da je zracenje kvazara u stvari zracenje akrecionog diska crne rupe. Kvazari ispustaju uske snopove materije kroz parne jake radio izvore sirine od 3-5o , sto pokazuje da postoji uski kanal kroz koji se materija izbacuje. Radijacija se emituje u pravcu ose diska koji okruzuje crnu rupu "kanalom" koji stvaraju jake elektromagnetne sile. To elektromagnetno polje ubrzava cestice i izbacuje ih. Merenja su dokazala da se kvazari udaljavaju od Zemlje ogromnom brzinom i zato mora biti da su jako daleko, a posledica njihovog kretanja je sirenje svemira (zato su vodonicne linije u emisionom spektru u velikom procentu pomerene ka crvenoj tj. vecoj talasnoj duzini). Treba napomenuti da su posmatranjem otkriveni dvojni kvazari sa gotovo identicnim spektrima. Takvi kvazari ne bi mogli da postoje, a ta opticka varka je u stvari efekat gravitacionog sociva, gde je samo jedan lik realan, a drugi je formiran gravitacionim socivom.

Moguca otkrica crnih rupa


26

Decembra 1970. je lansiran satelit Uhuru sa dva teleskopa za detektovanje samo X-zraka. U toku naredne dve godine detektovano je preko 300 izvora X-zraka. Jedan od tih izvora je iz sazvezdja Labud (koje se sada naziva Labud X-1 (Cygnus X-1)). Licio je na dvojnu zvezdu sa jednim nevidljivim clanom. Vidljivi clan toga sistema je plava zvezda devete magnitude[ii] (poznata kao HDE 226868), udaljena 8200 sg i oko 23 puta je veca od Sunca. Svakih 5,6 dana ona je pravila pun krug oko svog nevidljivog partnera, cija je masa bila 10 puta veca od Sunceve, sto je bilo previse za neutronsku zvezdu, pa su zakljucili da je to verovatno crna rupa. Osim toga, zvezda obicno ne emituje X zracenje. (To je energija 10 000 puta veca od one koju emituje Sunce). Kad se posmatra sazvezdje Labud, taj vidljivi clan tj. zvezda je izduzena i izvitoperena, jer njen pratilac ispoljava ogromnu gravitaciju i daje joj oblik jajeta. Ako se zaista potvrdi da se tu nalazi crna rupa bice to jedno od najvaznijih otkrica savremene nauke.

Naučnici, Stiven Hoking i Kip Torn, su se opkladili u postojanje crne rupe u oblasti Labuda. Hoking je rekao da na tom mestu ne postoji crna rupa (iako je bio ubedjen da postoji), jer bi time dobio utesnu nagradu za citav svoj zivotni trud, a to je cetvorogodisnja pretplata na casopis "Privatni detektiv", dok ako bi crna rupa tu zaista postojala, on bi Tornu platio godisnju pretplatu na casopis "Penthaus", jer mu tada ne bi bilo problem da isplati opkladu s obzirom da bi otkrivanjem crne rupe postigao gotovo zivotni cilj. Godine 1975. su bili 80% sigurni u postojanje crne rupe u podrucju Labuda, dok su 1987. bili 95% sigurni, da bi sledece godine Hoking poceo sa isplacivanjem svoje opklade. Osim toga, vrlo je moguce da su crne rupe jos LMCX-3, AO620-00, kao i LMCX-1 i SS433.

Pretpostavlja se da se i u Magelanovim oblacima nalaze crne rupe, mada su naucnici sigurni da ih ima mnogo vise u svemiru. Raspolaze se i sa izvesnim podacima da se crna rupa nalazi u centru nase galaksije (kao sto je i moguce za druge galaksije), sa masom koja iznosi oko stotine hiljada Suncevih, tvrdi Torn. Riz pretpostavlja da crne rupe iz centra galaksije nastaju otprilike u isto vreme kad i galaksija i to od gasa koji se sleze u centru. Gas predje tacku posle koje nema povratka, gde ne moze formirati zvezdu, ali se kontrahuje u jedan oblak koji postaje vrsta superzvezde (superstar) koja potom kolapsira u supermasivnu crnu rupu.

Centar Galaksije Da bi se otkrili X-zraci potrebni su sateliti i detektori daleko iznad Zemljine

atmosfere, jer ih ona ne propusta, ili ogromni teleskopi na vrhovima visokih planina. Najbolja svetska opservatorija se nalazi na vrhu Mauna Kea (14 000 stopa), vrhu ugasenog vulkana na Havajima. Andrea Gez (Andrea Ghez) sa Mauna Kee pokusava da vidi samo srce galaksije. Ono je zvezdoliko, ugaonog precnika od 5 stepeni u kome se nalazi tackasti izvor. Pretpostavlja se da je to


27

supermasivna crna rupa ciji akrecioni disk zraci. Ono je udaljeno nekih 28 000 sg. Njen vidik zamucuju cestice kosmicke prasine koje ispunjavaju medjuzvezdani prostor, ali ona se kroz njih probija infracrvenim kamerama sa dzinovskog Keck-a, najveceg teleskopa na svetu. To otkriva cudesnu sliku. Gez kaze da je to jedinstveno mesto u galaksiji. Koncentracija zvezda je uzasno velika, turbulencija je visoka, sile magnetnog polja su jake. Ona je najvise zainteresovana za efekat koji crna rupa ostavlja na zvezdama, jer samu rupu, naravno, ne moze videti. 1995. su tacno uspostavljene pozicije zvezda i posmatra se njihovo pomeranje. Utvrdjeno je brzo kretanje zvezda i to 14.000 km/s. U svakodnevnim uslovima, to je brzina od 3.000 milja po casu, sto bi znacilo da je u blizini jak izvor gravitacije koji upravlja brzinom, odnosno kretanjem ovih zvezda. Ta jacina je jedino analogna crnoj rupi. Prema brzini kretanja zvezda Gez proracunava da je masa te crne rupe 2,6 miliona puta veca od Sunceve. U sazvezdju Device oko 50 miliona sg od Zemlje nalazi se dzin od galaksije, nazvana M87. Otkrio ju je francuski astronom Sarl Mesje 1781.,samo par godina pre nego sto je Micel pomislio na crne rupe. Zvezde u sredistu galaksije su gusto zbijene, toliko da skupa lice na jednu ogromnu zvezdu gledano kroz mali teleskop. 1977. astronomi su detaljnije pregledali ove zvezde i po kompaktnosti zakljucili da ih drzi gravitacija koja, zakljuceno prema jacini, verovatno dolazi od crne rupe. M87 je cudna i po tome sto se iz njenog centra pruza mlaz materije na hiljade sg u prostor. Na obicnom teleskopu to se vidi slabo i bledo, dok radio teleskop otkriva brilijantan tok energije koji izracuje galaksija.

Crvotočina Kruskal i Sekeres su 1960., nezavisno jedan od drugog, došli do

iznenadjujuceg zaključka. Jednačine su otkrile da postoje dva, već spomenuta, singulariteta, jedan u prošlosti i jedan u budućnosti. Ali, to nije sve. Crna rupa deli prostor na dva dela. Ovo je ono sto je potrebno za putovanje kroz prostor i to neverovatno velikom brzinom. Na prvi pogled ovakav način putovanja izgleda moguć, medjutim kasnija istraživanja ukazuju da su sve ove mogućnosti nestabilne, gde bi i najmanja pometnja, kao što je prisustvo svemirskog broda uništila crvotočinu (wormhole), prolaz koji spaja naš i neki drugi svet. Svemirski brod bi bio uništen jakim silama. To bi bilo kao spuštanje niz Nijagarine vodopade u buretu. Zatim, broj čestica u drugom delu univerzuma bi bio jednak broju čestica koje su upale u crnu rupu plus broj čestica koje je crna rupa ižračila. One ce biti iste vrste , ali ne mora da znači da su baš od istog upalog objekta. Ovo znači da čestice koje upadnu u crnu rupu izlaze iz nje sa skoro istom masom. Osim toga, putovanje bilo u imaginarnom vremenu i ne bi znali gde putujemo. Ocigledno je da ce se teško ostvariti putovanje uz pomoć crnih rupa, tako da ipak ovakav način transporta izgleda beznadezan.

Napominjem da je ova teorija osporavana od velikog broja naučnika, al'


28

recimo da je i Ajnštajn u početku bio osporavan, kao neko ko gotovo ruši temelje fizike i postavlja nove revolucionarne ideje. U stvari, bio je osporavan pošto je pričao o stvarima koje su na granici razumljivosti samog čovekovog razuma.

ZAKLJU ČAK U krajnjoj liniji, a i logički gledano, s obzirom na tok zbivanja u Vasioni,

moguće je da će njen poslednji stadijum biti u obliku supermasivne crne rupe, ako se uzme u obzir da je ona krajnje poslednji stadijum kolapsa materije, a uz to i najstabilniji. Ako se pretpostavi da će sve galaksije u Vasioni kolapsirati u crnu rupu, ona bi imala prečnik od 10 milijardi svetlosnih godina sa gustinom nekog gustog gasa. Uzimajući u obzir masu Vasione, crna rupa koja bi nastala od sve te materije imala bi prečnik od 25 miliona svetlosnih godina, a to je upravo prečnik svemira u kome mi živimo. Znači, moguće je da čitava Vasiona predstavlja jednu crnu rupu. To je hipoteza koju je postavio Kip Torn (Kip Thorne). Ako je to tačno onda je svemir oduvek bio ovakav i zauvek ce ovakav ostati.

Da li je moguće da se u centru nase galaksije nalazi crna rupa? Da, moguće je. Kolika je verovatnoća da nas ona uskoro "prozdere"? Mala. U stvari, gotovo nikakva uzimajući u obzir dimenzije galaksije i sporo uvlačenje materije kroz levak rupe. Pre će sudbinu Zemlje zapečatiti neka druga sila, kao što su pozni stadujumi Sunčeve evolucije, odnosno npr. za nekih 800 - 900 miliona godina ce se površinska temperatura Sunca povisiti taman toliko da na Zemlji ispare okeani.

Kolika je verovatnoća da Sunce kolapsira u crnu rupu? Takodje, mala. Odnosno, nikakva, zato sto je Sunčeva masa ispod Candrasekarove granice. Ono bi moralo biti barem upola veće nego što je sad da bi imalo predispozije zvezde koja ce kolapsirati u crnu rupu. Sunce će svoju evoluciju završiti na stadijumu belog patuljka, a to će se dogoditi nakog što mnoge i mnoge generacije prožive.

U Srednjem veku kartografi su obeležavali Afriku recima: "Ovde su zmajevi." Kako su istrazivači otkrivali ovaj kontinent, misterije su nestajale. Slično tome, otkrivanje svemira je oduvalo mnoge predrasude i strahove. Medjutim, naučnici koji tragaju za crnim rupama su zatečeni u potpuno suprotnom stanju. Što ih više istražuju, one izgledaju monstruoznije. Pitanje je da li one zaista postoje, da li imaju moć da nadjačaju bilo koju silu i da li one duboko unutra kriju najveće tajne Svemira. Proučavanja crnih rupa postavljaju mnoga pitanja koja zalaze iza samog čovekovog razuma i mogućnosti saznanja. Koliko je nepoznato to šta je prouzrokovalo Veliki Prasak, toliko su i crne rupe nerazumljive i nedokučene.

Tipovi crnih rupa


29

Ako crna rupa poseduje izvesno naelektrisanje, na rastojanju

proporcionalnom naelektrisanju, od singulariteta, a unutar vec postojeceg, javlja jos jedan horizont dogañaja. Takoñe je loptast i sa zajednickim centrom u tackastom singularitetu. Ako bi dodavali elektrone crnoj rupi unutrasnji horizont dogañaja bi rastao, sve do kontakta sa spoljasnjim kada bi se oba horizonta unistila. Ostao bi ogoljeni singularitet. Osobine unutrasnjeg horizonta dogañaja su iste kao i spoljasnjeg: to je granica izvan koje nista ne moze da izañe, nematerijalna je i vreme izgleda kao da staje. Astronaut bi se nasao dva puta u situaciji nultog vremena, ako bi ulazio u naelektrisanu crnu rupu. Ovakva pojava je slabo verovatna u kosmosu jer bi se svako naelektrisanje ubrzo neutralisalo suprotnim naelekrisanjima iz okolne materije. Ovakav tip se naziva Rajzner-Nordstrom crna rupa.

Ako crna rupa rotira takoñe se javlja unutrasnji horizont dogañaja, ali i jos neke promene:

Singularitet ima oblik prstena (kruznice tacnije), velicina unutrasnjeg horizonta zavisi od brzine rotacije i javlja se ergosfera ogranicena opet nematerijalnom - statickom granicom. Ergosfera je prostor oko crne rupe sa osobinom da gravitacionim dejstvom primorava svu materiju da rotira zajedno sa povrsinom crne rupe. Ne postoji nacin da se odupre ovoj sili, ali ako horizont dogañaja nije dotaknut moze se izbeci nepovratan pad u crnu rupu. Ako se poveca brzina rotacije crne rupe, unutrasnji horizont dogañaja se siri i ako dostigne spoljasnji horizont, oba se unistavaju ostavljajuci ogoljeni prstenasti singularitet. Ovo je Ker crna rupa.

Obicna nerotirajuca, nenaelektrisana crna rupa se naziva Svarcsildova, a naelektrisana rotirajuca - Ker-Njumenova.

Crne rupe isparavaju Obicno se na prvi pogled pri proucavanju crnih rupa ucini da dolazi

do narusavanja zakona o odrzanju energije jer sve sto pada na crnu rupu pada nepovratno. To nije tako jer se masa ne gubi vec samo gomila u singularitetu. Elektromagnetno zracenje, kao i sve cestice koje nemaju masu, koje padne na crnu rupu takoñe povecava masu singulariteta u skladu sa Ajnstajnovom relacijom izmeñu mase i energije: E=mc2 gde je E - energija zracenja. Meñutim, pazljiviji posmatrac ce uociti da dolazi do krsenja jednog drugog fundamentalnog zakona.

Energija nije samo ono od cega je sve izgrañeno vec i ono cime je

izgrañeno. Kompleksna tela koja se odlikuju velikim stepenom organizacije u sebi nose izraz energije koja nije obuhvacena cuvenom Ajnstajnovom relacijom.


30

Veca energija je potrebna da bi se materija ucinila ureñenom nego da se naprosto prepusti haosu. Tacnije za stvaranje haosa nije potrebno uloziti nikakvu energiju. Haos sam po sebi oslobaña energiju na racun reda koji se po pretpostavci krio prethodno u tom nekom sistemu, dogañaju ili telu. Ta energija je najprimitivnija u prirodi - toplota. Smatra se da je sustinski kraj materije (ne uzevsi u obzir sudbinu u singularitetu) toplotna smrt vasione. Za stvaranje reda potrebna je energija, ali se ona dobija na racun ureñenosti nekog drugog sistema, kao sto se razara hemijska veza u fosilnim gorivima da bi dobili energiju na primer. Red se kvari u korist haosa spontano i neumitno. Crne rupe protivurece ovom principu.

Prvo, sve sto uñe u crnu rupu ne moze da je napusti. Odatle sledi da toplota ili ceo jedan sistem sa sve svojim haosom ili redom moze da nestane zauvek ocepljen od spoljasnjeg sveta. Tako po svemu sudeci moze da se izgubi energija koja pociva na ureñenosti nekog sistema. Ovo se moze i ovako prikazati: crna rupa je jednosmeran put informacija. Ureñena struktura nosi informacije o svojoj kompleksnosti. Nestanak iza horizonta dogañaja bi znacilo gubitak informacija. Drugo, fundamentalni zakon se ne moze prekrsiti. Ovakve konfliktne situacije su uvek plodonosne u fizici jer je potrebno uvesti neki nov fenomen koji povezuje te cinjenice.

Da bi se zakon odrzao neophodno je da crna rupa ima entropiju - sopstvenu meru ureñenosti sistema. Kako se struktura materije razara dostizuci singularitet, na racun reda mora se oslobañati energija - toplota. Dakle crne rupe moraju imati temperaturu. Da bi postigli takav rezultat, a da ta toplota ne potice iz unutrasnjosti crne rupe bilo je potrebno 'nastimati' teorijsku pricu tako da ta energija dopire iz okoline crne rupe. Hajzenbergovo nacelo neodreñenosti to omogucava. Iako je nacelo formulisano na sasvim teorijski nacin, moze se sasvim uprostiti. To je jedno prakticno zapazanje koje potice iz eksperimenata u komori gde je potrebno uociti polozaj i brzinu neke cestice. Primeceno je da se saznanje o polozaju svojom tacnoscu unapreñuje na ustrb saznanja o brzini te cestice koja bi se promenila po obavljenom merenju. I obratno. U blizini crne rupe prostor je prazan jer ga je gravitacija 'ocistila'. To nije u skladu sa nacelom: prazan prostor bi znacio postojanje cestica brzine nula i polozaja nula, sto bi znacilo dve poznate velicine, a to nije u skladu sa nacelom. Otkud cestice u praznom prostoru? Evo resenja. Prazan prostor se moze predstaviti kao ispunjen cesticama parova materija - antimaterija (cestica-anticestica). Snazno gravitaciono polje na samom horizontu dogañaja cepa prostor na suprotnosti iz kojih je sacinjen. Gravitacija zatim jednu anticesticu privuce na crnu rupu pri cemu masa crne rupe opada, dok druga cestica odlazi u prostor i registruje se kao temperatura. Pri tome se crna rupa trosi i nestace u eksploziji ako se ne dovodi nova materija na nju. Temperatura crne rupe je:


31

gde je M opet izraženo u jedinicama Sunceve mase. Velika crna rupa otpusta sasvim malo toplote. Ali kako se pri tome

masa smanjuje iz gornjeg izraza se vidi da stopa otpustanja energije tada raste. Crna rupa precnika od oko 10-13 centimetara imala bi temperaturu od 120 milijardi stepeni, a snagu od 6000 megavata.

Promena mase s vremenom je sledeca: gde je t - proteklo vreme, M0 - pocetna masa, K - konstanta M(t) -

trenutna masa Dok se masa smanjuje temperatura raste. Na nultoj masi dostize se

kriticna temperatura: Iako crna rupa nestaje u eksploziji slabo je verovatno da cemo

prisustvovati takvom dogañaju. Vek crne rupe koja ne prima materiju u sebe je: godina. M je u jedinicama Sunceve mase. Veruje se da su u ranom kosmosu nastale sasvim male crne rupe

(primordijalne crne rupe) koje se nalaze u velikom mnostvu i koje svakog casa nestaju u eksplozijama.

Osmatranje crnih rupa Crne rupe se gotovo sigurno nalaze u centrima galaksija. Materija

koja u ogromnim kolicinama pristupa crnoj rupi ne moze da uñe u crnu rupu sva odjednom. Ona mora polako da 'curi' u crnu rupu. Ako se uzme u obzir i to da su crne rupe mahom rotirajuce, dobija se da materija u gotovo svim slucajevima pada na crnu rupu spiralno polako klizeci. Spiralni disk materije normalan na osu rotacije crne rupe se naziva akrecioni disk. Blize rupi materija kruzi vecom brzinom, na vecem pritisku i temperaturi. Kada se materija podvrgne takvim uticajima ona najpre krene da se zagreva otpustajuci toplotu i infracrveno zracenje. Zatim postize belo i plavo usijanje, pa sve do X-zraka koji se otpustaju blizu crne rupe. X-zraci nisu u stanju da iz najvece blizine napuste okolinu crne rupe, vec su primorani da neko vreme klize po njoj do polova. Zatim se udaljavaju od polova crne rupe u dva blago povijena snopa raznih brzih cestica i X-zraka. Ovakav prizor je prilicno jedinstven u kosmosu i kuriozitet je prisustva supermasivnih crnih rupa. Plavi pomak, velike kolicine otpustene energije i prividna promene polozaja zvezda usled gravitacionog skretanja svetlosti su sve fenomeni koji mogu ukazivati na postojanje 'nevidljivog' masivnog izvora prostor-vremenskih deformacija.

Svemirski teleskop Habl je fotografisao 1994. centar galaksije M87 i otkrio

veliki akrecioni disk materije koja se okrece brzinom od 750 kilometara u


32

sekundi. U centru je smesten masivni crn objekat, izvor X-zraka i mase od oko 2,5 milijardi Suncevih masa. Ova crna rupa ima precnik od oko 5 milijardi kilometara. 1995. VLBA je fotografisao centar galaksije NGC4258. Akrecioni disk sadrzi materiju koja rotira brzinom od 900 kilometara u sekundi. Telo koje bi umesto crne rupe trebalo da se nalazi u centru imalo bi gustinu od 100 miliona Sunaca po kubnoj svetlosnoj godini. U meñuvremenu, Dzon Hopkins univerzitet u Baltimoru je otkrio crnu rupu u centru galaksije Andromeda. Na Kit Pik opservatoriji utvrñeno je postojanje crne rupe u centru nase galaksije Mlecni put. Utvrñeno je i da je jedan od prvih kandidata (1971.) za crnu rupu - Labud X-1, crna rupa precnika 15 miliona kilometara. Ovaj dvojni sistem proporcionalno bi odgovarao fudbalskoj lopti (zvezda) oko koje kruzi zrnce peska (crna rupa) na dva, tri centimetra od lopte. Jos jedan kandidat sa VLBI osmatranja je Strelac A*. 16. maja 1998. je objavljeno fotografisanje od strane Hablovog teleskopa. Gigantska crna rupa u sredistu Kentaura A je snimljena kako 'guta' jednu manju galaksiju.

Da li bi prilikom sudara dve galaksije crne rupe bile izbačene iz galaksije? Na ovo hipoteticko pitanje pokusali su da odgovore astrofizicari: David

Merrit, profesor Rohester instituta za tehnologiju, i ko-autori: Milos Milosavljevic (Caltech), Marc Favata (Cornell University), Skott Hughes (Massachusetts Institut of Technology) i Daniel Holz (Universitu of Chicago).

Pomenuti astrofizicari su posli od predpostavke da kada bi se sudarile dve galaksije, koje u svojim sredistima poseduju crne rupe, dogodila bi se ogromna eksplozija gravitacione radijacije, koja bi bila rezultat nasilnog spajanja dveju crnih rupa u jednu masivnu crnu rupu. Pri takvom spajanju dveju crnih rupa bi doslo do jakog trzaja (-odskoka-), koji bi mogao da oslobodi crne rupe njihovih veza sa galaksijama.

Njihova izucavanja opisuju posledice potresa koji bi bio pobudjen gravitacionim talasima i materijom, i plus posledice sile potiska izazvane gravitacionom radijacijom.

Veruje se da sve galaksije u svojim centrima sadrze supermasivne crne rupe. Prema sadasnjoj teoriji galaksije se uvecavaju spajanjem sa drugim galaksijama. Kada se dve galaksije sudare, njihove centralne crne rupe formiraju binarni sistem i orbrcu se jedna oko druge, i eventualno spajaju u jednu masivnu crnu rupu. Takvo spajanje je propraceno emisijom gravitacione radijacije, kao sto je i predvidjeno Ajnstajnovom teorijom relativiteta.

Merrrit i njegove kolege su odredili kojom brzinom bi se crne rupe kretale do svog konacnog oslobadjanja od galaksijskog gravitacijonog polja. Pri tom su dosli do zakljucka, da bi vece i prostranije galaksije koje imaju snaznija gravitacijona polja, imale snazniju silu-trzaja (potiska) koja bi izbacila crnu rupu, nego sto je to slucaj sa manjim sistemima.


33

Shodno tome, sudarom manjih galaksija bila bi i manje snazna sila trzaja, i ona bi mogla da uzdrma crnu rupu i da je donekle pomeri iz centra galaksije, nakon cega bi se crna rupa verovatno kasnije vratila nazad u svoju prvobitnu poziciju.

Ovo izbacivanje povlaci za sobom i pitanje teorije po kojoj su masivne crne rupe nastale spajanjem manjih crnih rupa. "Ovaj proces je verovatno zapoceo jos iz vremena ranog univerzuma. To je verovatno i razlog zasto su galaksije bile manje u ranom periodu, tako da su sudari mogli lako da izbace crne rupe iz njih". Izjavio je Merrit. Velika je verovatnoca da su supermasivne crne rupe dobile vecinu svoje mase kroz skupljanje gasa, a integrisanje sa drugim crnim rupama se odigralo tek nakon sto su galaksije dostigle svoju sadasnju velicinu.

"Mi znamo da masivne crne rupe postoje u centrima galaksija, kao sto je to slucaj i sa nasim Mlecnim Putem" izjavio je Merrit. "Ali koliko nam je poznato manji zvezdani sistemi nemaju crne rupe. Mozda su ih nekada imali, ali su bile izbacene".

Sila trzaja koja dovodi do izbacivanja crnih rupa iz centra, proizilazi iz Ajnstajnove teorije relativiteta i desava se zato sto su gravitacijoni talasi asimetricni, oni se emituju kao posledica udarne sile, i proizvode taj efekat trzaja. A efekat je veci, sto je jedna crna rupa veca od druge.

Astrofizicari su i ranije bili svesni ovog fenomena, jos od ranih 1960-tih, ali sve do sada niko nije posedovao analiticke instrumente koji bi bili u stanju da precizno izracunaju velicinu "ovog" efekta.Prvi tacan proracun velicine i snage trzaja su obavili astrofizicari: Favata, Hughez i Holz, ali je to bio samo prateci dokument njihovih istrazivanja, koji cu objavili na sajtu: http://arXiv.org Potvrdu ove smele teorije astrofizicari ce rtaziti posmatrajuci novospojene-integrisane galaksije.

Kad potroši svoje termonuklearno gorivo, u zvijezdi prevagne gravitacija i

ona se ovisno o početnoj masi uruši u bijelog patuljka ili neutronsku zvijezdu. Zvijezda masivnija od 3,2 Sunčeve mase na kraju svog životnog puta, nakon katastrofalnog sažimanja, pretvori se u crnu rupu - najčudesniji i najneshvatljiviji objekt u poznatom svemiru. U moćnom gravitacijskom polju crne rupe, prostor-vrijeme je potpuno zakrivljen, pa više ne vrijede uobičajena pravila geometrije. Privlačna sila crne rupe toliko je jaka da se ni svjetlost ne može od nje odvojiti. Osim crnih rupa mase ravne masi zvijezda, u novije vrijeme otkrivene su i supermasivne crne rupe u središtima galaksija

CRNE RUPE ( varijacije na temu) Veličanstven razvoj astronomije posljednjih desetljeća, koji su obilježila

intenzivna svemirska istraživanja, postavljanje teleskopa i drugih astronomskih


34

ureñaja u putanju oko Zemlje, aktualizirao je čitav niz pojava za koje se nije znalo ili su bile tek pretpostavke na granici mašte. To su primjerice mlazovi užarenih plinova dugački više svjetlosnih godina, koji relativističkim brzinama istječu iz jezgara tzv. aktivnih galaksija, neutronske zvijezde, gravitacijske leće, kvazari i naravno crne rupe, tajanstveni objekti čije su postojanje još u 18. stoljeću predvidjeli profesor iz Cambridgea John Michell i francuski matematičar i filozof Pierre Simon de Laplace. Oni su neovisno jedan o drugome, proučavajući Newtonovu teoriju gravitacije došli na pomisao o mogućem postojanju "tamnih zvijezda" čija je gravitacija tako jaka da se ništa od njih ne može odvojiti.

Michell je u svojoj studiji objavljenoj 1783. godine ustvrdio da bi zvijezda dovoljno masivna i zgusnuta, imala tako snažno gravitacijsko polje da je ni svjetlost ne bi mogla napustiti. Pretpostavio je kako postoji mnoštvo ovakvih zvijezda, samo mi ih ne vidimo, jer njihova svjetlost ne može doprijeti do nas.

Laplace je godine 1795. došao na sličnu zamisao i izračunao da bi u dovoljno masivnih zvijezda brzina oslobadanja mogla biti veća od brzine svjetlosti, u tom slučaju od površine zvijezde ne bi se mogla odvojiti čak ni svjetlost. Naime, da bi tijelo postalo Zemljinim satelitom, ono mora postignuti brzinu od 7,9 km/s, a da bi se posve odvojilo od Zemlje mora dosegnuti brzinu oslobañanja od 11,2 km/s (tzv. prva i druga kozmička brzina). Brzina oslobañanja s površine Mjeseca iznosi samo 2,4 km/s a sa Sunca 620 km/s. Neko tijelo u svemiru koje bi imalo dovoljno veliku masu u kombinaciji s malim polumjerom, imalo bi brzinu oslobañanja veću od brzine svjetlosti (c = 300 000 km/s). Budući da ništa ne može putovati brže od svjetlosti, ništa (čak ni svjetlost) ne može se odvojiti od tog tijela, koje onda nazivamo crnom rupom (ili crnom jamom). Sam naziv - crna rupa novijeg je datuma, osmislio ga je američki fizičar Jochn Archibald Weeler 1967. godine i odmah je postao općeprihvaćen.

Za kuglaste objekte, graničnu vrijednost njihova polumjera Rs, gdje pri manjim polumjerima više ni svjetlost ne može napustiti zvijezdu, možemo odrediti iz relacije:

Rs = 2 G M/c2 ovdje je c brzina svjetlosti, G gravitacijska konstanta i M masa objekta.

Pretpostavimo da Zemlju smanjimo do kritičnog polumjera koji bi udovoljio kriteriju crne rupe, njezin polumjer bio bi jedva 8 milimetara! Sunce bi trebalo smanjiti za 250 000 puta kako bi poprimilo promjer od 2,95 kilometra.

Danas znamo da objekti velike mase zbog vrlo jakoga gravitacijskog polja zakrivljuju prostor i vrijeme, pa u takvim uvjetima više ne vrijede uobičajena pravila klasične Newtonove mehanike. Stoga ćemo u nastavku o crnim rupama raspravljati u okvirima Einsteinove opće teorije relativnosti. Einsteinova teorija opisuje grañu prostora i vremena. Vrijeme u području crne rupe teče drukčije nego što ga bilježi udaljeni promatrač.


35

Kako nastaje crna rupa? Crne rupe su jedan od mogućih posljednjih stadija evolucije zvijezde tj.

jedan od načina kako ona završava svoj život. Unatoč golemim količinama tvari koja je skupljena u zvijezdama, nuklearno gorivo se s vremenom potroši. Dok je zvijezda imala dovoljne količine vodika, golema energija koja se oslobañala prilikom fuzije bila je dovoljna za održavanje tlaka koji je držao ravnotežu s gravitacijskim silama koje nastoje materiju koncentrirati u jednu točku. Kada se izvori energije iscrpe, zvijezda gubi svoju sudbonosnu bitku s gravitacijom i počinje se urušavati sama u sebe. Što će od zvijezde ostati nakon urušavanja, ovisi isključivo o njezinoj početnoj fizičkoj masi Ako zvijezda koja se urušava ima masu do 1,4 Sunčeve (tzv. Chandrasekharova granica), tada će na odreñenom stupnju skupljanja tlak degeneriranih elektrona moći zaustaviti daljnje urušavanje, zvijezda će postati bijeli patuljak. Višak energije i mase oslobodit će se u vidu planetarne maglice. U zvijezda mase izmeñu 1 ,4 i 2 Sunčeve mase urušavanje će se nastaviti, uslijed silnoga tlaka negativno nabijeni elektroni prodiru u atomske jezgre, tu se elektroni spajaju s protonima i nastaju neutroni. Snažne nuklearne sile izmeñu tih čestica, koje su doslovno u dodiru, uspiju zaustaviti daljnje skupljanje - nastaje neutronska zvijezda. Njihov je polumjer 10 do 20 km a masa veća od mase Sunca.

Premda neutroni u neutronskoj zvijezdi mogu izdržati masu iznad Chandrasekharove granice, ni nuklearna sila nije beskonačno snažna. Masa veća od 3,2 Sunčeve mase, uspije probiti najjači otpor koji može pružiti materija i više ne postoji ništa što bi urušavanje moglo zaustaviti, Tako nastaju crne rupe, najčudesniji i najneshvatljiviji objekti u poznatom svemiru (sl. 1.). Proračuni pokazuju da se "samo" 2 posto zvijezda na kraju života pretvori u crne rupe.

Vrste crnih rupa Prema veličini postoje najmanje četiri vrste crnih rupa. To su prije svega

"umrle" zvijezde koje su bile bar tri puta masivnije od Sunca. U tu skupinu pripada spomenuti rendgenski izvor Labud X-1 , udaljen od nas oko 9000 svjetlosnih godina. Druga skupina crnih rupa su one supermasivne koje se nalaze u jezgrama galaksija i kvazara. Ako se pretpostavi da galaktička crna rupa proguta samo jedan posto zvijezda, ona će imati masu oko milijardu puta veću od Sunčeve i Schwarzschildov radijus od oko tri milijarde kilometara (2 - 3 svjetlosna sata). Širenjem svemira vjerojatno će neke galaksije ostati u skupini pod utjecajem meñusobne gravitacije. Ako se uzme u obzir jato galaksija koje se sastoji od stotinu galaksija, s vremenom će se svaka galaksija pretvoriti u galaktičku crnu rupu, a u dugom razdoblju jato će u cijelosti evoluirati u jednu supergalaktičku crnu rupu, čiji će Schwarzschildov radijus biti oko 300 milijardi


36

kilometara (jedan svjetlosni tjedan). Da bi se sve to moglo dogoditi, mora proteći nepojmljivo puno vremena, oko 1027 godina.

Tu su i hipotetske praiskonske crne rupe mase jedne planine (oko milijardu tona), velike kao proton ili neutron. Svemir je neposredno poslije Velikog praska doživio jedan ili više faznih prijelaza uslijed razdvajanja osnovnih sila spojenih u jedinstvenu unificiranu silu, na danas poznate sile: gravitacijsku, elektromagnetsku, kao i slabu i jaku nuklearnu silu. Prilikom procesa faznog prijelaza javljaju se anomalije, kao što su to primjerice pri zaleñivanju vode odnosno pri njezinu prelasku iz tekućeg u kruto stanje: sante leda, pukotine i mjehurići. Smatra se da su gravitacijskim skupljanjem anomalija nastalih faznim prijelazom svemira nastale tajanstvene praiskonske crne rupe.

Naučnik John Weeler, koji je crnim rupama dao ime, razradio je hipotezu koja uključuje i četvrtu kategoriju tih tajanstvenih objekata. On je pretpostavio da na ekstremno malim dužinama koje su dimenzija Planckove dužine od 10-33 cm, prostor-vrijeme ima složen oblik, koji se mijenja svakog trenutka. Weeler je takvu sliku nazvao prostorno-vremenskom pjenom, a ona bi se trebala sastojati od bezbroj kvantnih crnih i bijelih rupa, koje se stvaraju i nestaju u tijeku vremena veličine 10-44 s. To je Planckova vremenska jedinica koja odgovara vremenu potrebnom da svjetlost prijeñe Planckovu dužinu. Weelerova ideja prostorno-vremenske pjene od crnih i bijelih rupa jest ekstrapolacija zakona kvantne mehanike, prema kojima, da bi se izmjerila energija, tj. masa čestice, potreban je odreñen vremenski interval (Heisenbergov princip neodreñenosti)*. Ako je vremenski interval u kojemu čestica postoji ili se mjeri njezina masa suviše kratak, neodreñenost postaje veća od ukupne mase čestice i mi ne možemo reći postoji li čestica ili ne postoji. Takvu česticu fizičari nazivaju virtualnom i što je masa odnosno energija čestice veća ona je manja. Virtualna čestica čije su dimenzije 10-33 cm a vrijeme života 10-44 s, treba imati masu od 10-5 grama i njezina površinska gravitacija uvjetovat će da je za napuštanje čestice potrebna brzina veća od svjetlosne. Znači dobili smo minijaturnu crnu rupu.

Dakle ako je Weelerova hipoteza točna, ovakve crne rupe su svuda oko nas, i to ne kao obični objekti u prostor-vremenu nego kao njezina osnovna struktura, koja ga silno izobličuje na udaljenostima Planckovih dimenzija.

Što je to crna rupa? Za potpuno razumijevanje ovog fenomena bit će vam potrebno utrošiti par

godina na izučavanja Einsteinove opće teorije relativnosti, a za zadovoljenje radoznalosti bi vam trebao biti dovoljan ovaj članak.

Laički rečeno, crna rupa je područje u svemiru u kojem je velika masa zbijena u malom prostoru zbog čega se ništa, pa čak ni svjetlost, ne može otrgnuti privlačnoj gravitacijskoj sili te mase.


37

Počnimo od jednostavnog primjera iz klasične mehanike. Sa Zemljine površine ispalimo vertikalni hitac zadane početne brzine, pri čemu zanemarujemo otpor zraka i vrtnju Zemlje. Kako će se gibati tane?

Zemljina privlačna sila (gravitacija) djeluje prema dole i usporava tane. Meñutim, kako se tane udaljava, sila je sve slabija, a usporavanje sve polaganije. Ako je hicem postignuta dovoljna početna brzina, tane će se otrgnuti Zemljinoj privlačnoj sili i nikad se neće vratiti. Ima li hitac malu početnu brzinu, tane će se uskoro zaustaviti i početi vraćati Zemlji, te će na kraju pasti na tlo brzinom koja će po iznosu biti jednaka početnoj brzini.

Granična brzina izmeñu ova dva slučaja se naziva 2. kozmička brzina. Druga kozmička brzina ovisi o masi tijela i njegovom promjeru. Veća masa i manji promjer daju veću 2. kozmičku brzinu. Za Zemlju ona iznosi 11.2 km/s, a za Mjesec samo 2.4 km/s. Neko tijelo u svemiru koja bi imalo dovoljno veliku masu u kombinaciji s malim promjerom, imalo bi 2. kozmičku brzinu veću od brzine svjetlosti (c = 300 000 km/s). S obzirom da ništa ne može putovati brže od svjetlosti, ništa (čak ni svjetlost) ne može napustiti to tijelo koje onda nazivamo crna rupa (ili crna jama).

Napomena: nemojte pomisliti da se crne jame mogu objasniti pomoću klasične mehanike. Gornji primjer je vrlo pojednostavljen, ali navodi na ispravan zaključak.

U općoj relativnosti, gravitacija je manifestacija zakrivljenosti prostor-vremena. Objekti velike mase zakrivljuju prostor i vrijeme, pa više ne vrijede uobičajena pravila geometrije. Prostor oko crne rupe je iznimno zakrivljen i ima neka vrlo čudna svojstva.

Horizont dogañaja je sferna površina koja čini granicu crne rupe. Kad jednom preñete horizont dogañaja, više nema povratka. Neizbježno će te se kretati bliže i bliže središtu crne rupe - točki singularnosti, gdje gustoća poprima beskonačnu vrijednost. Horizont dogañaja je zapravo udaljenost na kojoj je 2. kozmička brzina jednaka brzini svjetlosti. Ta se udaljenost naziva Schwarzschildov radijus i iznosi:

Rgr = 2GM/c2, gdje je G gravitacijska konstanta, M masa crne rupe, a c brzina svjetlosti.

Pošto se preko Schwarzschildovog radijusa može samo u jednom smjeru, nikakva komunikacija prema vani nije moguća.

Horizont dogañaja ima neka vrlo interesantna geometrijska svojstva. Za promatrača koji se nalazi daleko od njega, on izgleda kao sferna statička površina. Meñutim nekom tko se nalazi blizu horizonta se čini da mu se ovaj približava vrlo velikom brzinom. Već smo prije spomenuli da crne rupe jako iskrivljuju prostor-vrijeme. Jednom kad preñete horizont, još se čudnije stvari dogañaju: prostor i vrijeme mijenjaju mjesta. Koordinata r koja označava udaljenost do singularnosti poprima karakteristike vremena, a koordinata t koja


38

označava vrijeme poprima karakteristike prostora. Jedna od posljedica ovoga je da se male vrijednosti r nalaze u vašoj budućnosti, pa postaju neizbježne.

Kolike su crne rupe? Veličina (Schwarzschildov radijus) ovisi isključivo o masi crne rupe, pa

stoga mogu postojati crne rupe svih veličina. Bilo koja masa stisnuta na dovoljno mali volumen postaje crna rupa. Primjer: da bi Sunce postalo crna rupa, trebalo bi se smanjiti za 250 000 puta te poprimiti promjer od 2.95 km. Većina postojećih crnih rupa je vjerojatno nastala smrću masivnih (> 1.4 Msunca) zvijezda, pa bi trebale imati mase nekoliko puta veće od Sunca, tipično 10 puta veću (t.j 1031kg), što im daje promjer od oko 60 km. Ove crne rupe spadaju u lakše crne rupe. Vjeruje se da postoji i veliki broj masivnih crnih rupa u središtima nekih (ako ne i svih) galaksija. Mase ovih crnih rupa se procjenjuju na reda veličine milijun masi Sunca (1036kg) a promjeri na 3 milijuna km. To i nije tako veliko u svemirskim razmjerima. Potsjećamo da je Sunce od Zemlje udaljeno oko 150 milijuna km.

A kad bi ja upao u crnu rupu? Zamislite slijedeće dogañaje: Počevši sa vrlo velike udaljenosti od crne

rupe, krećete ravno prema crnoj rupi. Prva stvar koju moramo napomenuti je da ne osjećate gravitaciju. Pošto

ste u slobodnom padu, svaki dio vašeg tijela crna rupa privlači na isti način, pa ne osječate svoju težinu. Ta je pojava karakteristična za svako gravitacijsko polje, od Zemlje pa do crnih rupa i možete je uočiti kod astronauta na svemirskoj stanici.

S približavanjem crnoj rupi, počinjete osjećati " plimne sile". Zamislite da upadate s nogama prema dole. Pošto su vam noge bliže crnoj rupi, gravitacija na toj udaljenosti je jača nego na udaljenosti na kojoj je vaša glava, pa osjećate rastezanje. Naravno, i ova je pojava prisutna u svim gravitacijskim poljima, ali je na Zemlji zanemariva. Usput, to je razlog zašto se od saturnovih prstenova nisu formirali sateliti. Preblizu su! Ova pojava postaje s približavanjem crnoj rupi sve izraženija. Udaljenost na kojoj će vas plimne sile rastrgati raste s masom - veća masa, veći radijus djelovanja plimnih sila. Meñutim, horizont dogañaja raste još brže, pa ćete za crne rupe vrlo velikih masa (u središtima galaksija) prije preći horizont nego biti rastrgnuti, dok za manje crne rupe (potrošene zvijezde) vrijedi obrnuto.

Što vi zamjećujete dok upadate u crnu rupu? Slike dalekih objekata su malo zakrivljene jer gravitacija zakrivljuje svjetlo i to je sve. Čak i kad preñete horizont dogañaja, još ste u stanju promatrati vanjski svijet, ali zato vas više nitko ne može vidjeti. Vrijeme preostalo do pada u singularnost ovisi o veličini


39

crne rupe, ali sam pad je neizbježan. Vaš prijatelj vas promatra sa sigurne udaljenosti. Kako on vidi vaš pad u

crnu rupu? Kako se vi približavate, njemu se čini da se vi gibate sve sporije i sporije.

Bez obzira koliko čekao, on vas nikad neće vidjeti kako nestajete. Kako razumjeti ovu pojavu. Iako, ponovo napominjemo, nije moguće u potpunosti razumjeti crne rupe bez razumijevanja teorije relativnosti, pokušat ćemo ovo shvatiti kao optičku varku. Kako se vi približavate horizontu dogañaja, svjetlosti treba sve više i više vremena da pobjegne gravitaciji crne rupe. Zadnjem fotonu svjetlosti kojeg ispustite na horizontu dogañaja će trebati beskonačno mnogo vremena da dopre do vašeg prijatelja. U stvarnosti, vi ćete vrlo brzo postati nevidljivi jer će odaslana svjetlost sve više biti pomaknuta prema kratkovalnom dijelu spektra, preko crvenog, infracrvenog, pa sve do radio zračenja.

Postoji još jedan način da ovo objasnimo. Ako provedete neko vrijeme na domak horizonta (usput trošeći ogromnu energiju da ostanete na mjestu), pa se vratite vašem prijatelju, vidjet ćete da je on jako ostario. Vama je vrijeme prolazilo mnogo sporije.

Koje je od ova dva objašnjenja točno? Oba! Ova dva objašnjenja prikazuju istu pojavu na dva načina. Objašnjenje ovoga uključuje iskrivljenje vremena i prostora u blizini Schwarzschildovog radijusa i slično, pa ga nećemo iznositi.

Hoće li crne rupe usisati cijeli svemir? Neće! Osim možda u dalekoj dudućnosti. Crna rupa je tijelo sa

ograničenim opsegom djelovanja. Već smo spomenuli da postoji "horizont dogañaja" preko kojeg se može samo u jednom smjeru. Meñutim, dokle god ne preñete horizont dogañaja, imate šanse da se izvučete. Za nekog tko je dovoljno daleko od horizonta dogañaja, gravitacijsko polje crne rupe se na razlikuje od gravitacijsog polja koje okružuje neko drugo tijelo iste mase.

Što bi bilo kad bi Sunce postalo crna rupa? To se zasigurno nikad neće dogoditi jer zvijezde sunčeve mase na drugi

način završavaju svoj život. Meñutim, da se Sunce zbog nekog egzotičnog razloga zbije u kuglu radijusa manjeg od 3 km, te se pretvori u crnu rupu, što bi se dogodilo?

Ovaj kutak svemira bi definitivno postao nešto hladniji i mračniji, ali Sunčeva crna rupa zasigurno ne bi usisala u sebe ostatak Sunčeva Sustava. Zapravo, na Zemlji bi bilo nemoguće zamijetiti nikakvu promjenu u gravitacijskom polju Sunca. Zemlja i ostali planeti bi se nastavili gibati po istim putanjama kao da Sunce još uvijek sjaji. Zašto? Zbog toga što je gravitacijsko polje daleko izvan horizonta odgañaja (gdje su putanje planeta) jednako kao i


40

kod tijela koja nisu crne rupe. Dokazi postojanja Crne rupe su crne, dakle ne možemo ih vidjeti! Kako onda znamo da

postoje? Crne rupe su crne zato jer im ništa ne može pobjeći, pa ni svjetlost. S

obzirom da je svjetlost (kao i ostatak spektra elektromagnetskog zračenja) zapravo jedini izvor informacija iz svemira, kako pronaći crnu rupu? Indirektno! Ako pronañete područje svemira u kojem je koncentrirana vrlo velika masa u malom prostoru, vrlo je vjerojatno da ste na tragu crne rupe. Kako izmjeriti mase svemirskih objekata. Ova tema će biti temeljitije obrañena u našem poglavlju o fizici (kad ono doñe na red za pisanje), pa ćemo ovdje o tome samo ukratko: Mase ovih objekata se odreñuju prema brzinama (odreñuju se iz formula za Dopplerov efekt) tijela koja se gibaju u orbiti oko njih. Veća orbitalna brzina znači jaču gravitacijsku silu koja je potrebna da zadrži tijela u orbiti.

Astronomi su do sada pronašli nekoliko desetaka objekata - kandidata za crne rupe. Postoje dvije grupe. U prvu grupu spadaju masivni tamni objekti u središtima nekih galaksija. U drugu grupu spadaju dvojni zvjezdani sustavi koji emitiraju X-zrake.

U posljednjih desetak godina otkriveno je više (8 do 1995.) galaksija sa masivnim tamnim objektima u središtu. Mase ovih objakata se kreću od milijun do nekoliko milijardi masi Sunca. Postoje barem dva razloga zašto se vjeruje da su ovo crne rupe. Prvo, teško je zamisliti išta drugo što bi bilo tako masivno i tamno. Drugo, jedina smislena teorija koja bi objasnila misteriozne objekte kao što su kvazari i aktivne galaksije zahtijeva postojanje crnih rupa u središtima tih objekata. Prema toj teoriji, sve galaksije koje su bile ili jesu aktivne moraju imati crnu rupu u svom središtu.

Novija otkrića još više podržavaju ovu teoriju. Otkrivena je bliska aktivna galaksija sa sustavom "vodenog masera" (water maser) u blizini središta. Vodeni maser je vrlo jak izvor mikrovalnog zračenja. Koristeći tehniku "very-long-baseline" interferometrije, grupa astronoma je uspjela izraditi mapu brzine gibanja plina sa vrlo finom rezolucijom. Dokazano je da je promjer tamnog masivnog objekta zasigurno manji od 1 svjetlosne godine. Drugo otkriće je još uvjerljivije. Detektirana je spektralna linija u spektru galaktičkog središta koja ukazuje na prisustvo atoma koji se gibaju brzinama od oko 1/3 brzine svjetlosti.

Kandidati za crne rupe koji se mogu pronaći u našoj galaksiji pripadaju drugoj grupi - dvojni zvjezdani sustavi. Ove su crne rupe mnogo lakše - masu su im nekoliko puta veće od Sunčeve. Ove crne rupe nastaju nakon eksplozije supernove. Pronañene crne rupe bi bilo nemoguće uočiti da nisu u parovima s drugim zvjezdama. Kod ovakvih dvojnih sustava, crna rupa isisava materijal iz


41

svog pratioca. Taj materijal ne pada direktno prema crnoj rupi već tvori "akrecijski disk" (akrecija = sraščivanje) - ogromni vir kojim materija spiralno pada prema crnoj rupi. Materija se približavanjem crnoj rupi sve više zagrijava, te emitira velike količine zračenja, uglavnom u röntgenskom (X-) dijelu spektra.

Jedna od posljedica Heisenbergovog principa neodreñenosti je mogućnost kršenja zakona o očuvanju energije. Svemir je sposoban stvoriti masu i energiju od ničega, ali samo na vrlo kratko vrijeme. Uvjet je da je umnožak "posuñene" energije i vremena na koliko je ona posuñena manji od Planckove konstante (h = 6,6x10-34 Js). Jedan od oblika ove pojave se naziva fluktuacija vakuuma. Moguće je spontano nastajanje čestice i antičestice koje se vrlo brzo anihiliraju te time vraćaju posuñenu energiju. Koliko god ovo čudno zvučalo, istina je. Fluktuacija vakuuma je potvrñena i eksperimentom.

Ako jedan takav par čestica-antičestica nastane vrlo blizu horizonta dogañaja, može se dogoditi da jedna čestica preñe horizont dogañaja, a druga pobjegne. Čestica koja je pobjegla odnosi energiju crnoj rupi. Za promatrača na velikoj udaljenosti se čini da je crna rupa emitirala česticu.

Crne rupe su jako kompleksna svemirska tijela koja su nekada bila masivne zvijezde koje su propale zbog svoje sopstvene gravitacije. Crne rupe je veoma tesko vidjeti. Da nije efekata koje crne rupe prave u svojoj okolini, ne bi bilo moguce detektovati ih. Crna rupa ima snaznu gravitaciju koja uvlaci u rupu sve sto joj se nadje u blizini. Naucnici danas vjeruju da neke galaksije imaju goleme crne rupe u svojim centrima koje oslobadjaju ogromne kolicine energije koje uticu na galksiju. Gorivo za rad crnih rupa, naucnici vjeruju, su zarobljeni gasovi, zvijezde i prasina koji su uvuceni u rupu. Gas koji je uvucen u rupu vrti se u krug. Koristeci spekrtroskope, naucnici imaju mogucnost da mjere brzinu gasa koji se vrti oko ulaza u rupu. Brzina kojom se gas vrti smatra se potpisom tj. odlikom svake crne rupe. Znajuci brzinu gasa, naucnici mogu izracunati masu crne rupe. Za neke od crnih rupa izracunato je da imaju masu jednaku masi 3 milijarci nasih Sunca! Jos efektivniji nacin proucavanja crnih rupa jeste proucavanje X-zraka koje zraci crna rupa. X-zraci imaju mogucnost da se probijaju mnogo bolje kroz gas i prasinu nego opticka svjetlost. Sa svim ovim nacinima proucavanja naucnici imaju mogucnosta da objasne veze crnih rupa sa mocnim svemirskim dogadjajima koji do sada nisu objasnjeni..

Crne rupe Naučnici su postavljali pitanje šta se dešava kada zvijezde nestanu,

umru? Nakon smrti zvijezde na tom prostoru ostaje antimaterijalni prostor velike gravitacije (do sada najveće poznate) toliko snažne da može usisati zvijezdu veću od Sunca koji usisava sve pred sobom što je materijalne prirode, čak i svjetlost. Ovi prostori nazvani su crnim rupama-antimaterijama. Smatra se da su


42

to tuneli velike usisne moći koji usisanu materiju nose u neku drugu dimenziju, možda prošlost a možda budućnost. Zahvaćena materija se ne može osloboditi gravitacije crne rupe. U novije vrijeme naučnici smatraju da crna rupa od usisane zvijezde stvara novu na nekom drugom mjestu u neko drugo vrijeme. Postoji i teorija kako bi se mogla savladati crna rupa ali je za sada neizvodljiva. Naime, ako bi se tijelo kretalo brzinom većom od brzine svjetlosti prošlo bi kroz tunel crne rupe a zatim bi poput magneta vuklo jedan njen kraj za sobom. Zatim bi se tako krajevi tog tunela mogli spiralno umotati čime bi se crna rupa zatvorila i ubrzo nestala. Naravno kako je brzina svjetlosti najveća poznata brzina to su ovo samo nagañanja. Skoro je utvrñeno da se u centru Mliječnog Puta nalazi jedna crna rupa i da se polako kreće. Smatra se da će za nekih milijardu godina stići i do Sunčevog sistema. A kad stigne prvo će usisati Sunce za šta je potrebno oko 2-5 miliona godina a onda i planete. Naravno ako organski život na Zemlji bude postojao do tog dogañaja, onog trenutka kad crna rupa usisa Sunce, temperatura na Zemlji će se smanjiti do te mjere da će se život "zalediti". Smatra se da se još veća crna rupa nalazi u galaksiji M 57 gdje je već progutala hiljade ako ne i milione zvijezda.

Ona je najopasniji ubojica svemira. Ne samo da može uništiti zvijezde i planete uništava cijele sunčeve sustave. Teško je vjerovati da postoji nešto tako snažno da može uništiti zvijezdu ili planet. No to je uistinu tako. Ako se crna rupa približi nekom objektu, ona će ga odmah početi razarati. Čak i zvijezde koje su velike poput našeg Sunca – crna ih rupa može uništiti.

Crne su rupe iznenañujući malene. Sićušne su. Crna je rupa milijun puta manja od zvijezde.

Šta crn rupu čini tako sićušnom:? Gravitacija. To je sila koja nas sve drži na površini. Ako je nešto teško privući će nas k sebi. Zemlja je vrlo teška. No to je

prava sitnica u usporedbi sa privlačnom silom Sunca. Naše Sunce ima promjer 1.000.000. km. I ono je pravi teškaš meñu zvijezdama. Ali i ono je vrlo maleno u usporedbi sa ogromnim zvijezdama čija je gravitacija nezamislivo velika.

No i zvijezde zaista golemih razmjera u usporedbi s crnom rupom nemaju izgleda.

Crna rupa ima masu jednaku onoj masi velikih zvijezda, no ona je zbijena u volumen manji od zrna graška.

Crna je rupa podivljala gravitacija. Ništa joj ne može umaći. Kako je stvorena ta svemirska ubojica? Toliko teška, a opet nezamislivo

malena. Pomoću smrti zvijezde. Kada zvijezda eksplodira, njezin se vanjski sloj

raspršuje u svemir dok se njezina jezgra urušava. Središte zvijezde urušava se.


43

Milijarde i milijarde tona zvjezdane materije sve više i više zgušnjavaju, sve dok se cijela zvijezda ne smanji na veličinu mikroskopske točke. Iz ostatka umiruće zvijezde raña se crna rupa.

U našoj galaktici svakih tisuću godina eksplodira jedna zvijezda. To ne izgleda mnogo jer naša galaktika postoji jako dugo.

Promatrajući našu galaktiku možemo vidjeti kako se zvijezde raspršuju poput petardi, no kada se jednom crna rupa rodi ona nikada ne umire. Svaka crna rupa koja se rodi. Ona postoji i dalje. Sada ih je oko deset milijuna.

Gdje se nalaze? Sve donedavno crne rupe je bilo nemoguće opaziti u svemirskim

prostranstvima. No bez obzira koliko je crna rupa smrtonosna, ona nije mogla ostati neotkrivena. Znanstvenici sada počinju uočavati znakove koji prikazuju njihovu prisutnost. Iako su crne rupe tamne i nevidljive, one djeluju.

To su iznimno snažni vrtlozi koji djeluju, poput tornada. Tornado se ne vidi, sve dok objekti ne počinju letjeti. Kada je riječ o tornadu ne vidi se vjetar, već pustoš koju on ostavlja.

Tako je isto i s crnim rupama, njih se ne vidi sve dok počinju usisavati zvijezdu. Dok se crna rupa hrani, ona je sve prije nego crna. Zvijezda se izobliči dok je crna rupa usisava. Plinovi zvijezde kovitlaju se oko crne rupe. Nastaje užareni disk ostatka zvijezde koji ima promjer stotinu tisuća kilometara. Ovaj će smrtonosni zagrljaj trajati nekoliko milijuna godina.

Crne rupe koje se hrane, nalaze se u udaljenim dijelovima svemira. No što je s onim milijunima crnih rupa koje se ne hrane, a trebale bi lutati našom galaktikom. One su i dalje skrivene u tamnom svemiru.

No postoji način da se otkriju i najtamnije crne rupe. Odaje ih svjetlo. Gravitacija crne rupe iznimno je snažna. Ona djeluje na sve oko sebe.

Može svinuti svjetlosne zrake. Kada crna rupa proñe pored udaljene zvijezde, svjetlost zvijezde se zakrivi i tako se crna rupa odaje.

Vrlo je teško otkriti zvijezdu u trenutku kada njezinu svjetlost savija crna rupa.

Trebamo li se zabrinuti ? Da li će se naša Zemlja ikada susresti s crnom rupom? U središtu naše galaktike nalaze se crna rupa koja je toliko snažna da vrti

oko sebe čitave zvijezde vrtoglavom brzinom. To nije obična crna rupa. To je divovska crna rupa koja je dva milijuna puta teža od našeg Sunca

Sada znamo da se u našem sunčanom sustavu nalazi izuzetno ogroman najsmrtonosniji svemirski stanar.

Kada će se okomiti na Zemlju?


44

Za sada se ne zna. No to neće biti tako brzo. Kada bi crna rupa krenula u svoj smrtnosni pohod meñu prvima na redu bio bi Jupiter. Zatim Sunce, čije bi posljedice na Zemlji već počeli osjećati kroz nezamislive vremenske nepogode, kroz velike i razorne potrese, velike erupcije aktivnih i ugaslih vulkana. Sve bi nas to trebalo upozoravati na našu novu sudbinu. Zatim na red bi došao Mars. Na našoj planeti život bi se gasio. Zatim Venera i naposljetku Zemlja.

To tako brzo neće biti. Na nama je da osjetimo svaki trenutak, da živimo ovdje i sada i da se brinemo o našem planetu koji nam daje toliko različit i bogat život koji bi trebali prihvatiti i znati cijeniti.

Crne rupe - budući izvor energije? Crne rupe ,to su galakticki monstrumi koji gutaju sve sto im se priblizi. Bas

zbog su veliko zaprepascenje izazvaali naucnici sa univerzitetta u Frankfurtu iznevsi ideju da bi crne rupe mogle da koriste coveku.Stavise ,upravo crne rupe bi mogle ,jednog dana da ,zadovolje ljudsku glad za energijom.

“Prikolica smeca, prikolica peska prikolica vode.Time bi - po racunu- mogla da se pokrije godišnja potrošnja energije u svetu.“

Ne, ne, Horst Štoker nije neki trećerazredni pisac romana naučne fantastike koji je predugo buljio kroz svoj mali teleskop. Štoker je profešor teorijske fizike na univerzitetu u Frankfurtu I podpredsdnik istog.

Medjutim, postavlja se pitanje, sta je navelo jednog tako ozbiljnog profesora na ideju da prikolicom smeća reši energetske probleme čovecanštva. CRNE RUPE! To su inace monstruozna nebeska tela sa tako snaznom gravitacijom da cak I svetlošt u njima nestaje bez traga.

„Crna rupa prozdire sve bez ostatka… I nista ne vraca. “ U centru Mlecnog puta, nase galaksije - veruju strucnjaci -vreba takav

jedan monstrum, milionima puta tezi od sunca . Medjutim, mozda postoje I minijaturne crne rupe, mnogo manje od jezgra

atoma. One bi mozda mogle I da se proizvedu - kada se u akceleratoru za čestice svom zestinom sudare jezgra atoma vodonika– kaze Štokerov kolega,Markus Blajher: “Kada se jezgra atoma vodonika velikom brzinom sudare, trebalo bi da se zbog zgušnjavanja jezgara ,pojavi snazna gravitacija– tako da se stvori crna rupa. Nadamo se da ce se to stvarno I destiti I da cemo to moci da posmatramo.”

Naučnici iz Frankfurta se zapravo pouzdaju u jednu super mašinu, koja bi trebaalo da počcne da radii još ove godine. To je podzemni prsten prečnika 27 kilometara u blizini Žeeneve- najbrrzi akcelerator cestica svih vremena. “Sudeci po nasim aktuelnim proracunima trebalo bi da ova super mašina ima dovoljno energije za proizvodnju minijaturnih crnih rupa. Mi u Frankfurtu se ne kladimo u velike pare, ali kladim se u snaduk piva da cee eksperiment uspeti. „

Crna rupa, dakle tvorevina koja snagom svoje gravitacije sve usisava – direktno ispod nogu ženevških banakara I francuskih seljakaćTo bas ne zvuci


45

bezopasno… „Tim pitanjeem smo see naravno mnogo bavili.Imajuči u vidu sadašnja saznanja, kategoričiki negiramo bilo kakvu opasnost od crnih rupa proizvedenih u akceleratoru. „

A zašto su naucniči tako sigurni – Kosmicko zracenje udara po zemlji veec milijardama godina – a prirodni akcelerator je mnogo jači od onog koji su ljudi napravili u ženevi. „To kosmičko zracenje – ako su nasi proračuni tačni – trebalo bi da je do sada proizvveelo oko pola kilogramaa materije crne rupe.A Zemlja jos uvek postoji.Zato smo sigurni da je eksperiment bezopasan. „

Jer, minijturna crna rupa nece biti veca I deblja kada proguta čestice koje joj se nadju u blizini.Umesto toga ona ce ih zračiti,uz mali ostatak koji nece biti tezi od 5 atoma zlata.Upravo to zracenje je Štokera naveelo na ideju.Jer mozda bi ciljanim hranjenjem crne rrupe – mogla da se proizvodi eenergija. „Mogu da je hranim obicnom materijom, recimo vodom, peskom – bilo čime. I to po forrmuli – energija je masa puta ubrzanje na kvadrat. Konkretno to znači – bacite u crnu rupu jedno jezgrro atoma vodonika I dobijete od nje nekih 10 do 20 kvanta svetlosti.“

Crne rupe bi mogle da kruže po akceleratoru, uz put bi dobijale hranu a zetva bi bila zračenje – koje bi se pretvaralo u struju.To je Štokerova vizija. „Vic je tome stto je ovaj posttupak hiljadu putta efikasniji od normalne atomske energije. Jer, praktično 90 odsto mase se pretvara u energiju.a tih 90 odsto su toliko ogromni da sa sasvim malo materije mogu da resim problem snabdevanja energijom u celom svetu. „

O svemu tome ce moci da se razmislja,ako se u akceleeratoru zaista otkrriju minijturne crne rupe. A kako bi konkretno mogla da izgleda tehnika za buduću elektranu na crnu rupu - fizičar iz Frankfurrta jos uvek ne zna. Medjutim vec je podneeo zahtev za patent – za konvertor mase u energiju.Nikad se ne zna…

Strelica na slici pokazuje zvijezdu u trenutku kada njezinu svjetlost savija crna rupa. I na taj se način crna rupa otkriva.

Crna rupa je u akciji. Razara zvijezdu koja joj se je previše približila. A sve što joj se previše približi biva uništeno. Ovdje je crna rupa u središtu zvijezde.Dok se crna rupa hrani, ona je sve prije nego crna. Zvijezda se izobliči dok je crna rupa usisava. Plinovi zvijezde kovitlaju se oko crne rupe. Nastaje užareni disk ostatka zvijezde koji ima promjer stotinu tisuća kilometara. Ovaj će smrtonosni zagrljaj trajati nekoliko milijuna godina.


46

IN MEMORIAM ARTUR KLARK

Artur Klark roñen je 16 decembra 1917 u Majnhedu, u Velikoj Britaniji. Kao

dečak čitao je knjige starih

američkih SF i palp pisaca i

voleo je posmatrati zvezde. Bio

je pisac naučne fantastike,

izumitelj i futurista a najpoznatiji

je po svom romanu Odiseja u

svemiru 2001 koju je pisao u

sardnji sa Stenlijem Kjubrikom

što je dovelo i do snimanja

jednog od najpoznatijih SF

filmova svih vremena sa istim

naslovom.

Tokom drugog svetskog

rata Klark je služio u RAF-u

kao instruktor za radare a već

1945 godine najavio je

satelitski komunikacioni sistem što mu je donelo zlatnu medalju Stjuarta

Balantajna 1963 godine Frenklinovog instituta i bio je nominovan i za nobelovu

nagradu 1964 godine. Bio je predsednik Britanskog meñuplanetarnog društva

od 1947 do 1950 godine.


47

Iako nije bio bio začetnik ideje koncepta geostacionarnih satelita jedan od

njegovih najvećih doprionsa je ideja da bi ovo bili idealni releji za

telekomunikacije. Ovo je bilo objavljeno oktobra 1945 u časopisu Wireles World.

Klark je takoñe pisao mnoge knjige opisujući tehničke detalje i primenu raketa i

svemirskih letova. Najznačajnije knjige su Istraživanje svemira iz 1951 godine i

Obećanje svemira (1968). U znak sećanja na ove doprinose geostatička orbita

na 36.000 kilometara iznad ekvatora je Meñunarodna astronomska jedinica,

„Klarkova orbita“.

Klark je pisao i objavio nekoliko priča izmeñu 1937 i 1945 godine a prva

priča pojavila se u Astounding Science fiction 1946 godine i zvala se „Loophole“.

Uporedo sa pisanjm Klark je radio kao pomoćnik urednika u Science Abstract

(1949), pre nego što se sasvim posvetio pisanju. Klark je jedno vreme

učestvovao i u kreiranju SF stripa Dan Dare objavljivanog u časopisu Eagle.

Od 1965 godine Klark je živeo na Šri Lanci, živeći prvo u mestu

Unavatuna na obali okeana a zatim u Kolombu. Bio je aktivni skuba ronilac i

član podvodnog istraživačkog društva. Ovo ga je inspirisalo i za roman „Rajske

fontane“ u kojoj je opisao i svemirski lift, o kojem se danas priča kao o sve većoj

mogućnosti.

1989 godine na njegov roñendan britanska kraljica mu je dodelila titulu

sera za zasluge u širenju britanskih kulturnih interesa u Šri Lanki

Artur Klark umro je 19 marta 2008 u Šri Lanki .


48

Romani Artura Klarka:

• Prelude to Space (1951)

• The Sands of Mars (1951)

• Islands in the Sky (1952)

• Against the Fall of Night (1948, 1953) originalna verzija Grad i zvezde

• Childhood's End (1953)

• Earthlight (1955)

• The City and the Stars (1956)

• The Deep Range (1957)

• A Fall of Moondust (1961)

• Dolphin Island (1963)

• Glide Path (1963)

• 2001: A Space Odyssey (1968)


49

• Rendezvous with Rama (1972)

• A Meeting with Medusa (1972)

• Imperial Earth (1975)

• The Fountains of Paradise (1979)

• 2010: Odyssey Two (1982)

• The Songs of Distant Earth (1986)

• 2061: Odyssey Three (1988)

• Cradle (1988) (sa Gentry Lee)

• Rama II (1989) (sa Gentry Lee)

• Beyond the Fall of Night (1990) (sa Gregory Benford)

• The Ghost from the Grand Banks (1990)

• The Garden of Rama (1991) (sa Gentry Lee)

• Rama Revealed (1993) (sa Gentry Lee)

• The Hammer of God (1993)

• Richter 10 (1996) (sa Mike McQuay)

• 3001: The Final Odyssey (1997)

• The Trigger (1999) (sa Michael P. Kube-McDowell)

• The Light of Other Days (2000) (sa Stephen Baxter)

• Time's Eye (2003) (sa Stephen Baxter)

• Sunstorm (2005) (sa Stephen Baxter)

• Firstborn (2007) (sa Stephen Baxter)

• The Last Theorem (biće objavljeno 2008) (sa Frederik Pohl)


50

ARTUR KLARK – RADAR NIJE MOGAO POGREŠITI

(Preuzeto iz EX YU SF časopisa Sirius)

»Većina je materija u svemiru na tako visokoj temperaturi da mkakva

kemijska smjesa il i legura ne može opstati, a i sami atomi su

potpuno ogoljeni i ostaje samo njihpv unu-trašnji elektronski zaslon.

Samo na tim nevjerojatno rijet-kim tijelima kao što su planeti mogu

postojati srodni ele-menti i njihove kombinacije, a još rjeñe se može

od njih pojaviti fenomen poznat kao život.

(Praktično svaka knjiga o astronoraiji prvih godina 20. stoljeća.)


51

Oluja se i dalje pojačavala. On se već odavno prestao boriti

protiv nje, plinovita strujanja su ga nosila u ubitačno hladne regije

deset tisuća kilometara iznad njegove normalne

razine. Nejasno je bio svjestan svoje greške. Nije nikako smio ući u

tu regiju disturbancije, a to se mjesto razvijalo tako brzo da nije bilo

vremena ni izgleda za bijeg. Jer snažan mlaz vjetra od milijun milja

na sat dohvatio ga je, podigao iz dubina i nosio dalje kroz tunel

koji je stvorio kroz fotosferu, tunel dovoljno širok da proguta na

stotine svjetova. Bilo je veoma hladno. Oko njega su se ugljene pare kon-

denzirale u oblake neprozirne prašine, koju je brzo odnosio vihor. To je

bilo nešto što nikada prije nije sreo, ali čestice evrste materije kratkoga

vijeka nisu ostavljaie nikakva traga na njemu kad su prolazile kroz

njegovo tijeio. Sada više nisu bili ništa drugo nego usijani mlaz negdje

daleko dolje, njihovo žestoko kretanje bilo je pretvoreno u blago gibanje.

On je sada već bio na doista vrlo velikoj visini, a njegova brzina nije

pokazivala znakove usporavanja. Obzorje je bilo već više od pedeset

tisuća milja daleko. a dolje se vidjelo kako leži rupa velike pjege. Iako nije

posjedovao ni oči ni neki or-gan vida, uzroci radijacije koji su prolazili kroz

njegovo tijelo stvorili su u njemu sliku užasa ispod njega. Kao duboka

rana kroz koju je Sunčev život bio isijavan u svemir, vulkan je bio sada na

tisuće milja duboko dolje. S jednog je ruba dugačak plameni jezik

ispružio naprijed jedan svoj krak tvoreći tako kao neku polovicu mosta,

ne mareći za prepreke, suknuvši oko-mito mimo njih. Ako preživi, on će

možda za nekoliko sati premostiti ponor i razdvojiti veliku pjegu

nadvoje. Dijelovi će se razdvojiti, plamen fotosfere će ih preplaviti i

uskoro će se velika lopta ponovo smiriti.


52

Sunce se još uvijek udaljavalo i postupno u njegovu sporu maglovitu

svijest dopre spoznaja da se više neće moći vratiti. Erupcija što ga je

odbacila u svemir nije mu dala dovoljno veliko ubrzanje da bi pobjegao

zauvijek, a već je druga velika sila počela djelovati na njega. Cijelog je

života bio pod-vrgnut žestokom bombardiranju solarne radijacije koja je

prodirala u njega iz svih smjerova. To se više nije dogañalo. Sunce je

sada ležalo duboko dolje, a snaga njegove radijacije tjerala ga je u

svemir kao neki snažni vjetar. Veliki oblak iona bilo je njegovo tijelo,

mnogo lakše od zraka, i sada je padalo brzo u vanjsku tamu.

Sada je Sunce bilo velika vatrena lopta, koja je ostajala daleko u

prostoru, a velika Sunčeva pjega bila je samo tamna sjena u središtu

njegova diska. Ispred njega je ležala tama, potpuno neprozirna, jer

njegova su osjetila bila daleko od te osjetljivosti da bi otkrio slabašna

svjetla udaljenih zvijezda ili blijedi odsjaj planeta što su kružili oko njih.

Jedini izvor svjetla za koji js ikada znao bio je onaj koji je zračio iz njega.

U očajničkom naporu da sačuva svoju energiju sakupio je svoje tijelo,

zgrčio ga tijesno u sferični oblak.

Sada je bio gust gotovo kao zrak, ali elektrostatični naboj meñu milijar-

clama njegovih iona bio je prevelik za dalju koncentraciju. Kad,

napokon, njegova snaga oslabi, oni će se raspršiti po svemiru i neće ostati

ni traga o njegovu postojanju.

On nikada nije osjetio ogromnu gravitacijsku silu koja se pojavila

daleko ispred njega i bio je nesvjestan promjene br-zine. No, sada su

prvi slabašni navještaji približavanja jednoga magnetskog polja stigli do

njegove svijesti i uzbudile ga u njegovu tromom životu. Ispružio je svoja

osjetila daleko napolje u tamu, ali za jedno biće čiji je dom bio fotosfera

Sunca svjetlo svih ostalih tijela bilo je railijardu puta slabije i preslabo


53

da bi bilo uopće i zamijećeno, a sve jače polje kroz koje je padao bilo je

nepoznanica izvan mogućnosti spoznaje za njegov rudimentarni razum.

Osjetljivi vanjski rubovi atmosfere provjeravali su njegovu brzinu dok

je padao prema nevidljivu planetu. Dva puta je osjetio čudnovate

prepreke trenja kad je prolazio kroz jonosferu, a onda je, brže od neke

snježne pahuljice, bio privučen dolje kroz hladnu gustu plinovitu masu

donjih slojeva zraka. Silazak je trajao nekoliko sati i njegova je snaga

nestajala kad se zaustavio na nekoj tvrdoj površini, na nečemu tvrdom,

što je bilo znatno izvan onoga što bi on rnogao uopće shvatiti.

Vode Atlantika kupale su se u Sunčevu svjetlu, ali za njega je

tama bila apsolutna osim dalekoga i slabašnog svjetla neizmjerno

dalekoga Sunca. Za eona koliko je on tu ležao nesposoban za kretanje,

vatra njegove spoznaje i svijesti je blijedila i posljednji ostaci njegove

energije iščezavali su u nepojmljivoj hladnoći.

Trebalo je mnogo vremena dok je zapazio novu čudnu radijaciju što je

dolazila daleko iz tame, radijaciju takve vrste koju nije nikada prije osjetio.

Postupno je svoj razum usmje-rio prerna njoj, razmišljajući što bi to

moglo biti i otkuda dolazi. Bila je bliže nego što je mogao zamisliti, jer se

njeno kretanje jasno vidjelo i sada se uzdizalo prema nebu, približavajući

se samom Suncu. Ali to nije bilo drugo sunce, jer se čudno svjetlo

pojačavalo i slabilo i samo za jednu frakciju ciklusa sjalo je punim sjajem

prema njemu.

Sve bliže i bliže dolazilo je zagonetno svjetlo i kako je pulsirajući ritam

njegova sjaja postajao sve žešči, on je postao svjestan neke rezonance

koja kao da je potresala cijelo njegovo biće, Sada je već udaralo po

njemu odozgo kao mlat, prodirući u njegovu životnost, olabavljujući i

posijednje veza i spone koje su održavale njegovu cjelinu, Izgubio je i


54

posljednje veze i kontrolu nad van.jsk.im područjima njegova komprimirana

ali još uvijek ogromnog tijela.

Kraj je došao vrlo brzo. Nepodnošljiva radijacija bila je točno iznad

njega u kontinuiranom mlazu, A onda nije biio ni boli, ni čuñenja, ni

čežnje za velikim zlatnim svijetom koji je izgubio zanavijek.

S aerodinamičnih postolja ispod velikih krila velika ja kazaljka na

radaru obilazila cijeli Atlantik sve do kraja obzorja. Rasprostirući se

sinhronizirano na planu pozicionog indikatora, blijeda je crta vremenske

baze ocrtavala sliku sve-ga Što je ležalo ispod njega. U ovom trenutku

ekran je bio prazan jer je obala Irske bila već vise od tri stotine milja

daleko za njima. Osim ponekoga neznatnog briljantnog bljeska s neke

točke, jer to je bilo sve što je odavalo prisutnost i najvećega plovnog

objekta s visine od 15.000 kilometara, ništa se neće vidjeti još tri sata,

kad će se na ekranu početi ocrtavati istočna obala Sjeverne Amerike.

Provjeravajući svoj položaj pomoću radiosignala Sjevernoatlantske

radio-baze, navigator je rijetko imao potrebu obraćati pažnju na

radarski ekran, Ali za putnike je taj veliki pokrivač neba na palubi za

šetnju bio izvor neprekidnog za-nimanja, osobito kad je bilo loše vrijeme i

kad se dolje nije vidjelo ništa osim kovrčavih brda i dolina oblaka.

Bilo je nečega magičnog čak i u ovora vremenu oko svakog radara. Bez

obzira na to koliko ga je puta netko dotad vidio, bilo ie nečega

očaravajućeg u promatranju linija obale na njemu, i promatranju neke

luke i vreve u njoj ili pak neke planine i rijeke, jezera i krajolika tamo dolje

na Zemlji ispod njih.

Za Edwarda Lindsaya, koji se vraćao s jednotjednog odmora u

Evropi, pozicioni je indikator bio dvostruko zanimljiv. Prije pedeset godina,

kao mladi obalni komandant radio-pro-matrača u drugom svjetskom ratu,


55

proveo je sate i sate promatrajući ovu istu veliku vodu, zureći u

primitivnog preteču ovog velikog ekrana od pet stopa. Kiselo se

nasmiješio kad se sjetio tih dana. Da li je tada mogao pretpostaviti da

će se nakon pedeset godina kao uspješni menedžer naći iznad tih plavih

površina i u punom komforu putovati deset milja iznad Atlantika

nadzvučnom brzinom.

Uz sam rub ekrana, upravo na granici kruga od tri stotine rnilia,

počeia se na slici pojavljivati mala svijetla točka. To je bilo čudno,

tamo nije bilo nikakva kopna jer su Azori bili mnogo dalje na Jugu. A osim

toga, bila je nedovoljno naznačena da bi bila neki otok. Mogao je

jedino biti olujni oblak, pun kiše.

Lindsay ode do najbližeg prozora i pogleda napolje. Vri-jeme je bilo

izvanredno lijepo, vode Atlantika promicale su prema istoku, prema

Evropi, čak je i dolje prema obzorju nebo bilo plavo i bez oblaka.

Vratio se ponovo planu položajnog indikatora. Eho je bio svakako

vrlo čudan. otprilike ovalna oblika i, koliko je mogao prema udaljenosti

procijeniti, oko deset milja dug. Iako je bio predaleko za točnije

procjene, Lindsay je na brzinu sračunao u glavi: Za oko dvadeset i pet

minuta 'to' će biti točno ispod njih, jer upravo u tom je smjeru letio

velikl linijski brod. Smjer? Kurs? Oh, kako čovjek brzo zaboravi te stvari.

Ali, napokon, to ništa ne znać i danas za ovu letjelicu i za brzinu kojom

se kreće. Vratit će se i pogledati ponovo ukoliko ga društvo ne zadrži u

baru na eašici pića.

Dvadeset minuta kasnije bio je još više zbunjen. Maleni plavo

osvijetljeni oval, što je svjetlucao na tamnom ekranu, bio je još samo

pedeset milja udaljen. Ako je to doista neki oblak, onda je to najčudniji


56

kojeg je do sada opazio. No slika je još uvijek bila premalena da bi

mogao uočiti neke poje-dinosti.

Glavna kontrola indikatora bila je pomno zaključana i na poklopcu je

pisalo: Mole se putnici da ne stavljaju prazne boce na »SKIATRON«. Pa

ipak, jedna je kontrola ostavljena na upotrebu svima. Masivni kontrolni

prekidač, zajamčeno neslomljiv, omogućavao je svakome da na ekranu

odabere tri različita dometa.

Mogle su se odabrati tri stotine, pedeset i deset milja uda-ijenosti.

Normalno se upotrebljavao onaj s dometom od tri stotine milja, ali onaj s

dometom pedeset milja davao je više pojedinosti i bio je odlican za

razgiedanje krajolika. Onaj od deset milja bio je beskpristan i nitko nije

znao čemu zapravo služi.

Lindsav okrene prekidač za pedeset milja i slika kao da je eksplodirala.

Zagonetni eho, koji se sada približio središtu ekrana. ocrtavao je sliku od

jednog ruba do drugog uvećanu šest puta, Lindsav je sačekao da se

izgubi prethodna slika i pažljivo je počeo proučavati novu.

Eho je gotovo popunio prazninu od četrdeset do pedeset milja

izmeñu kružnica i sada je mogao vidjeti prilično jasno. Ono što je vidio

gotovo mu je oduzelo dah, Iz njegova sredižta isijavao je splet vlakana, a

njegovo je središte žarilo u dužini od oko dva kilomelra. Pa to bi bilo

smiješno, ali mogao bi se zakleti da je to središte pulsiralo, istina, vrlo

polagano.

Gotovo ne vjerujući svojim očima, Lindsav je zurio u ekran velikog

radara. Gledao je opčinjea i kao hipnotiziran sve dok ovaini oblak nije

bio četrdeset milja udaljen. Zatim potrča do najbližeg telefona i pozva

brodskog radio oficira. Dok je čekao, ponovo poñe do promatračkog

mjesta i pogleda na ocean pod sobom. Mogao je vidjeti daleko barem


57

stotinu milja, ali nije mogao vidjeti ništa osim plavog prostranstva i čistog

neba.

Malo je poduže potrajalo dok je potporučnik Armstrong stigao,

skrivajući svoju dosadu ispod maske pristojnosti i Iju-baznosti. Za to

vrijeme tajanstveni je »predmet« bio manje od dvadeset miija udaljen.

Lindsav pokaže na »SKIATRON«.

— Pogledajte — rekao je jednostavno.

Potporučnik Armstrong je pogledao. Za trenutak je vladala tišina. Onda

odjednom provali poluprigušeni usklik i ppt poručnik odskoči od ekrana kao

da ga je netko udario po nosu. Nagnuo se poncvo nad ekran brišuć i ga

rukavom kao da je htio ukloniti ncšto što tamo ne spada. Zaustavivši se

na vri-jeme da ne ispadne cmiješan. kiselo se nasmiješi Lindsayu. Onda

poñe do promatračkog prozora.

— Pa tamo nema ničega. Gledao sam već — reče mu Lind-

say.

Poslije prvog stresa Armctrong se pokrenuo zavidnom brzinom.

Pctrčao je natrag do »SKIATRONA«, otključao glavne kontrole svojim

rezervnim ključem i okrenuo nekoliko prekidača i dugmeta. Odjedncrn se

vremenska baza počela okretati mnogo većom brzinom, dajući tako

mnogo precizniju sliku.

Sada je bila mnogo jasnija. Veliki je nukleus odista pulsirao i slabi

čvorovi svjetla polngano su ce kretali od središta, mrežom linija prema

periferiji. Dok jo to gledao kao očaran, Lindsay se odjednom prisjeti

pogleda koji je jednoć bio ba-cio na neku amobu pod mikroskopom. Ćini

se da je slična mi-sao prostrujala i potporučniku kici: glavu.

— Čini se kao da je živo! — prošaptao je u nevjerici.


58

— Znam — reče Lindsa. — Što mislite: što je to?

Onaj drugi je oklijevao nekoliko trenutaka.

— Sjećam se da sam čitao kako je Apleton ili netko dru-

gi otkrio dijelove jonizacije daleko dolje u atmosferi. To je je-

dina stvar koja bi mogla biti.

— Ali njena struktura! Kako to možete objasniti? Potporučnik

slegne rameninia.

— Ne mogu objasniti nikako — odgovori tupo.

Sada je »ono« bilo točno ispod njih i ncstalo u slijepoj točki u središtu

ekrana. Dok su čekali da se ponovo pojavi, još jednom su pogledali u

ocean pod sobom.

Bio je netaknut, nije ce ništa moglo vidjeti dolje. Ali ra-dar nije

mogao lagati. Nešto je moralo biti tamo dolje...

Svjetlo na radarskom ekranu naglo je počolo iSčezavati kad se

ponovo pojavilo na eliranu »ono«, kao da je puna snaga radara

uništavala njegovu koheziju. Mreža se počela trgati i dok su gledali

mogli su zamijetiti kako se veliki oval od deset milja polako raspada.

Nešto je u tome ulijevalo straho-poštovanje pri samom pogledu na »ono«.

Iz nekoga neobjašnjivog razloga Lindsay je osjetio beskrajno žaljenje,

kao da je prisustvovao umiranju nekoga velikog živog bića. Nezadovoljno

je potresao glavom, ali nijedna mu suvisla misao nije dolazila na um.

Dvadeset milja dalje posljednji su tragovi ionizacije ne-stajali raznošeni

vjetrom. Uskoro i radar i golo oko nisu vidjeii više ništa do pustog Atlantika

što se kotrljao prema istoku kao da ga nikakva snaga u tome ne može

zaustaviti.


59

A dva čovjeka kod velikog indikatora zurila su bez riječi jedan u drugoga,

svaki u strahu da ne počne pogañati što onaj drugi misli o onome što su

netom vidjeli.

CHARLTON HESTON – SCI FI IKONA

Čarlton Heston roñen je 4 oktobra 1924 kao Džon Čarls Karter. Bio je

glumac u mnoštvo filmova ali mi ćemo ovde izdvojiti samo one SF filmove u

kojima je on odigrao zapažene uloge i doprineo da ovi filmovi budu deo istorije

SF filma . osim toga dati su filmovi bliski temama SF kao što su biblijske priče i

slično.

1956 godine igrao je Mojsija u filmu sesila B. De Mila Deset zapovesti,

kažu najviše zahvaljujući svojoj fizičkoj sličnosti sa Mikelanñelovim Mosijem.


60

1968 odigrao je nezaboravnu ulogu u filmu Planeta majmuna.

1971 odigrao je zapaženu ulogu u filmu Omega Men

1973 igra ulogu u filmu Soylent Green koji se kod nas uporno prevodi kao

Zeleno sunce, (očigledno da prevodilac nije shvatio radnju filma)

Umro je 5 aprila 2008 godine u Kaliforniji, SAD.

IN MEMORIAM - ROBERT DŽORDAN

Robert Džordan roñen je kao Džejm Oliver

Rigni junior, 17 oktobra 1948 godine u Čarlestonu u Južnoj Karolini. Uz brata starijeg 12 godina Robert je rano počeo da uči i njegovo interesovanje za fantastičnu literaturu bilo je neizbežno. Brat ga je terao da čita knjige, ali ne dečije već pisce kao što su Žil Vern, H.Dž. Vels i Mark Tven. Robert Džordan je u dva navrata služio u Vijetnamu a posle toga je pohañao vojni koledž u južnoj Karolini gde je stekao znanje fizičara. Naravno nije mogao ostati ravnodušan prema fantastici pošto je izučavao kvantnu fiziku.

Robert Džordan se bavio lovom, ribolovom, jedrenjem šahom i vojnom istorijom. Počeo je pisati 1977 godine. Osim imena Robert

Džordan koristio je i pseudonime Džekson O' Rejli i Čang Lung jer je smatrao da čitaoci koji čitaju odreñeni žanr neće automatski kupovati i knjige koje pripadaju drugom žanru ako su od istog pisca, samo zbog njegovog imena, tako da je koristio različita imena za različite tipove knjiga koje je pisao. Bio je oženjen sa Hariet Mc Dugal koja je radila kao iddavač u Tor-u i bilje izdavač i Džordanovih knjiga.

23 marta 2006 godine izjavio je da je oprimista u vezi dijagnoze da ima srčane probleme i da će poživeti još četiri godine, jer tako tvrde statistike. Uveravao je svoje fanove da ne trebaju brinuti i da će on još dugo pisati. Umro je 16 septembra 2007 godine.

Točak vremena


61

Džordan je objavio jedanaest od dvanaest planiranih knjiga serijala Točak vremena. čitaoci su primetili usporavanje radnje u poslednjim knjigama zbog širenja čitavog serijala. Ovo usporavanje kulminisalo je u desetoj knjizi Raskrsnice sumraka.

18 oktobra 2005 Džordan je dao radni naslov svoje dvanaeste knjige Sećanja svetlosti. Tada je izjavio da bi taj završni deo mogao imati oko 1500 stranica. Zbog zdravstvenih problema nije se mogao punom snagom posvetiti ovoj knjizi tako da je nije uspeo završiti ali je svojoj porodici preneo sve glavne detalje i rekao da će knjiga izaći čak iako se desi ono najgore.

Beskraj nebesa Džordan je nekoliko puta spomenuo da planira još jednu fantazi seriju,

smeštenu u drugačiji svet. Pplanirao je da ovo započne po okončanju Točka vremena. Ovaj serijal trebao je imati oko šest knjiga.

BIBLIOGRAFIJA

(Pisano pod imenom Reagan O'Neal) • The Fallon Blood (1980) • The Fallon Pride (1981) • The Fallon Legacy (1982)

Konan varvarin Džordan je bio jedan od nekoliko autora koji je pisao avanture Konana varvarina. Ovo su naslovi njegovih knjiga:

1. Conan the Invincible (1982) 2. Conan the Defender (1982) 3. Conan the Unconquered (1983) 4. Conan the Triumphant (1983) 5. Conan the Magnificent (1984) 6. Conan the Destroyer (1984) 7. Conan the Victorious (1984) 8. The New Adventures of Conan (1985) 9. The Conan Chronicles (1995) 10. The Conan Chronicles II (1997) 11. The Further Chronicles of Conan (1998)

Neki biografi ovde ubrajaju i Conan: King of Thieves; Ovo je ustvari radni naslov scenarija za film, Conan the Destroyer. Fallon (Pisano pod imenom Reagan O'Neal) 1. The Fallon Blood (1995) 2. The Fallon Pride (1981) 3. The Fallon Legacy (1982)


62

Točak vremena 1. The Eye of the World (1990) 2. The Great Hunt (1990) 3. The Dragon Reborn (1991) 4. The Shadow Rising (1992) 5. The Fires of Heaven (1993) Robert Jordan Wheel of Time 3 Vol. Boxed Set (omnibus) (1993) 6. Lord of Chaos (1994) 7. A Crown of Swords (1996) The Wheel of Time Box Set (omnibus) (1997) The World of Robert Jordan's the Wheel of Time (1997) (Sa Terezom Patterson) 8. The Path of Daggers (1998) Best of Robert Jordan: The Shadow Rising / The Fires of Heaven / Lord of Chaos / A Crown of Swords (omnibus) (1999) Robert Jordan's The Wheel of Time Calendar 2001 (2000) Snow: The Prologue to Winter's Heart (2000) 9. Winter's Heart (2000) 10. Crossroads of Twilight (2002) New Spring: A Wheel of Time Prequel (2004) 11. Knife of Dreams (2005) Oko sveta 1. From the Two Rivers (2002) 2. To the Blight (2002) Veliki lov 1. The Hunt Begins (2004) 2. New Threads In The Pattern (2004) American Indians (Pisano pod imenom Jackson O'Reilly) Cheyenne Raiders (1982) Antologije koje sadrže priče Roberta Džordana Visions of Wonder (1996) Legends (1998) Legends 3 (2000)


63

VOLTER

Ne slažem se sa onim što pričate, ali ću braniti do smrti vaše pravo da to kažete.

Volter je nome de plume Frensisa Mari Arueta (1694 – 1778), jednog od najpoznatijih francuskih pisaca. Njegovi radovi obuhvatali su skoro sve književne žanrove: poeziju, drame, romanse, istoriju, filozofiju i nauku. Njegove godine života preklopile su se sa životima poznatih naučnika kao što su Isak Njutn, Edmund Halej, Džozef Pristli i Bendžamin Frenklin. Volter je pisao SF u vreme kada su osnovi pisanja fantastike jedva bili ustanovljeni. Bio je veoma učen a jedno od


64

njegovih najznačajnih dela je prevod Njutnovih Principia na francuski jezik. Neki Volterovi radovi su sadržali elemente bizarnog i fantastičnog, čak i na granici naučne fantastike. Ipak Mikromegas (1752 godina) je blistav primer i pokazuje da Volter zaslužuje čast da mu se pripiše da je izmislio kratku SF priču a verovatno i sam pojam naučne fantastike. Volteru je pisanje donelo slavu i sreću ali kao i njegovi likovi u Mikromegasu imao je probleme. Njegovo oglašavanje za slobodu govora i religije, zbog napada crkve i francuskog plemstva rezultirali su dva puta boravkom u Bastilji i godinama izgnanstva iz Francuske. Volterovi radovi su ipak uzrokovali francusku revoluciju i obezbedile dugo sećanje na heroja slobodnog sveta.

MICROMEGAS – VOLTAIRE

Na planeti koja se okretala oko zvezde Sirijus živeo je mladić velike inteligencije, sa kime sam imao čast upoznati se za vreme njegove nedavne posete našem malom mravinjaku. Zvao se Mikromegas, što je odgovarajuće ime za velike ljude. Imao je visinu od osam liga, ili 24.000 geometrijskih koraka od pet stopa svaki ili 120.000 statusnih stopa.

Mi Zemljani imali smo prosečan stas od nešto više od pet stopa, jedan korak, tako da je svet Mikromegasa morao biti 24.000 puta veći od naše male Zemlje. Ništa u porirodi nije jednostavnije, manje ili više. Dominacije izvesnih potentanata u Nemačkoj ili Italiji, koje možete obići za pola sata u poreñenju sa carstvima kao što su Turska, Rusija ili Kina, mogu dati tek slabu pomisao o tom disparitetu prirode koja je uspostavljena izmeñu različitih poredaka bića širom univerzuma.

Pošto je dobio visinu njegove Ekscelencije, svaki skulptor ili slikar će se složiti da bi njegov struk proporcionalno ovome bio obima oko 50.000 stopa. Nos mu je bio trećina dužine lepog lica a samo lice bilo je sedmina visine njegovog tela, iz čega proizilazi da je nos Sirijusanca dug nekih 5.714 statusnih stopa.


65

Njegov um porazio bi najkultivisanije meñu nama; on zna mnoge stvari, od koji su neke njegovi liččni izumi. Još uvek nije napunio 250-tu godinu kada je studirao, kao što je to uobičajeno u njegovoj dobi, u najpoznatijoj školi na planeti, gde je rešio 50 Euklidovih predloga, 18 više od Blez Paskala, koji je po priznanju njegove sestre rešio 32 iz zabave, postao je veoma dobar geometer i veoma slab metafizičar. Kada je Mikromegas imao oko 450 godina i završio sa detinjstvom vršio je seciranja, uz pomoć snažnih mikroskopa, mnogo malih insekata, manjih od 100 stopa u prečniku; napisao je interesantnu knjigu o njima; što ga je uvalilo u nevolje.

Muftije njihove zemlje, cepidlake i neznalice, pronašli su da je njegov rad sumnjiv, uvredljiv, grub i jeretički, i zlovoljno su ga objavili. Pitanje za diskusiju bilo je da li suštinska forma od koje se sastoje muve na Sirijusu ista ona od koje se sastoje i puževi. Mikromegas se srčano branio a nasvojoj strani imao je sve dame; suñenje je trajalo 220 godina. Konačno su muftije imale knjigu koju su sudije osudile iako je nikada nisu pročitali a autoru je bilo zabranjeno da se pojavljuje u sudu sledećih 800 godina..

On se malo brinuo što je izbačen iz suda punog prevare i pakosti. Komponovao je zabavnu pesmu rugajući se muftijama, koji su za uzvrat rekli da je dosadna i on je tada započeo svoja putovanja sa planete na planetu da bi obogatio svoje misli i dušu, kao što kaže priča.

Oni koji su putovali samo kočijama biće bez sumnje zapanjeni vrstom putovanja koje tamo postoji; jer mi, na našem blatnom nasipu ne možemo zamisliti nešto što nismo iskusili. Naš putnik je toliko poznavao zakone gravitacije i sile privlačenja i odbijanja i dobro je koristio to znanje, tako da se kretao nekada sunčevim zrakama, nekada kometama i išao je od sveta do sveta kao što ptica skače sa gomile na gomilu. Mlečni put je prešao za kratko vreme i moram priznati da on nikada nije video, iza zvezda koje su gusto posejane, to lepo nebesko prostranstvo za koje se slavni paroh, Deram, hvalio da je otkrio na kraju svog teleskopa. Ni za trenutak nisam pomislio da kažem gospodinu Deramu da je pogrešno video; nebesa to brane. Ali Mikromegas je bio na tom mestu, on je pažljiv posmatrač i nema želju da kontrira bilo kome.

Mikromegas, posle mnogih skretanja i obilazaka doñe do planete Saturn. Naviknut na to da vidi novine, kada je video neznatnu veličinu planete i njenih stanovnika izprva se nije mogao suzržati od smeha superiornosti, koji se ponekada otmu i najmudrijima; jer je Saturn zaista jedva 900 puta veći od Zemlje, pa su stanovnici te planete patuljci, visoki jedva hiljadu hvati ili tu negde. Isprva se nasmejao tim ljudima, na način na koji se smeju italijanski muzičar kada doñe u Francusku, rugajući se izvoñenjeima Lulija. Ali pošto je bio osetljiva osoba Sirijusanac je uskoro bio uveren da bića koja misle ne moraju biti smešna zbog toga što su visoka samo 6.000 stopa. Ubrzo se upoznao sa terminima Saturnijanaca, pošto je njegovo zaprepašćenje donekle opalo. Stvorio je blisko


66

prijateljstvo sa sekretarom akademije na Saturnu, čovekom velike inteligencije, koji ustvari nije ništa lično izmislio ali je opširno opisao tuñe izume i koji je lako mogao stvoriti male stihove ili obaviti komplikovani proračun.

Jednog dana, pošto je Sirijusanac legao a sekretar prišao njegovom licu radi konverzacije Mikromegas reče: „Moram priznati da je priroda puna raznolikosti.“

„Da“, reče Saturnijnac; „Priroda je kao cvet, čije latice...“ „Oh“, reče drugi. „Dosta sa tim cvećem.“ „Ona je,“ ispravi se sekretar, „Kao ansambl plavuša i brineta, čija odeća...“ „Ne, ne,“ reče putnik. „Priroda je kao priroda, zašto bi tražili poreñenja?“ „Da bi vas zadovoljili,“ odgovori sekretar. „Ne trebaju mi zadovoljenja,“ uzvrati putnik, „Želim da učim, počnimo sa

time koliko čula imaju ljudi u vašem svetu?“ „Imamo 72 čula.“ Reče akademik; „I uvek se žalimo da ih je malo. Naša

imaginacija se vinula iznad naših potreba; otkrili smo da sa naša 72 čula, našim prstenom i sa naših pet meseca, naš domet je peviše ograničen, i uprkos svoj radoznalosti i tolerantno velikom broju strasti koje zapljuskuju naša 72 čula često osećamo dosadu.“

„Sasvim verujem u to,“ reče Mikromegas; „jer na našoj planeti iako imamo skoro hiljadu čula, ona nas zadržavaju samo na nejasnoj želji i brojnim nemirima, koja nas upozoravaju da smo od male važnosti u univerzumu i da postoje bića puno savršenija od nas. Putovao sam, video sam puno smrtnijih od nas i onih koji su daleko superiorniji; ali nisam video nikog ko nije imao više želja nego što mu je stvarno potrebno i više potreba nego što ih mogu zadovoljiti. Možda ću jednoga dana doći do zemlje gde nema ničega, ali neće biti nikoga da mi da dobru informaciju u vezi toga.“ Saturnijanac i Sirijjusanac su se iscrpljivali mudrim a ipak uzaludnim pretpostavkama o toj stvari i bili su primorani da se vrate činjenicama.

„Koliko dugo žive vaši ljudi’“ upita Sirijusanac. „Ah! Veoma kratko,“ uzvrati čovek sa Saturna. „Isto ja tako i sa nama,“ reče Sirijan. „I naš život je kratak. To je verovatno

univerzalni zakon prirode.“ „Nažalost!“ reče Saturnijanac. „Niko od nas ne živi duže od 500 godišnjih

revolucija oko Sunca.“ (To je oko 15.000 godina u skladu sa našim računanjem). „Vidite kako je naša sudbina da umremo ubrzo po roñenju; naše postojanje je samo tačka, naše bitovanje je samo tren, naša planeta samo atom. Jedva što počnemo primati malo informacija kada smrt stigne, pre nego što ih stignemo upotrebiti. Ja lično se ne usuñujem da pravim neke planove; osećam se kao kap vode u beskrajnom okeanu. Posramljen sam, naročito pred vama, zbog apsurdne figure koja sam u svemiru.“


67

Mikromegas odgovori: „Pošto nisi filozof plašim se da ću te uznemiriti kada ti kažem da je naš život 700 puta duži od vašeg; ali dobro znaš kada doñe vreme da se telo vrati elementima i da oživi prirodu u drugoj formi – proces koji nazivamo smrt – kada doñe taj trenutak metamorfoze, sasvim je svejedno da li smo živeli čitavu večnost ili jedan dan. Bio sam u zemljama gde je život hiljadu puta duži od našeg, pa čak i tamo postoje gunñanja o kratkoći života. Ali ljudi sa dobrim osećajem postoje svuda, onih koji znaju kako da provedu većinu života što ga imaju i da budu zahvalni Kreatoru prirode. On je raširio duž univerzuma mnoštvo raznolikosti, istovremeno sa pomirljivom jednakošću. Na primer, sva razumna bića su drugačija a ipak su slična jedna drugima kroz opšti dar mišljenja i volje. Materija se prostire u beskraj ali u različitim razmerama i drugačijim svetovima. Koliko od tih različitih svojstava računate u materije sa kojima ste se upoznali?“

„Ako govorite,“ uzvrati Saturnijanac, „ o onim svojstvima bez kojih verujemo da planeta ne bi postojala onakva kakva je, računamo na nekih 300, kao što je opseg, neprobojnost, pokretljivost, gravitacija, deljivost itd.“

„Očigledno,“ uzvrati putnik, „taj mali broj je dovoljan za namere Kreatora da konstruiše malo boravište. Divim se Njegovoj mudroj promisli; posvuda vidim razlike a opet je sve u ravnoteži. Vaša planeta je mala; vi koji je naseljavate ste takoñe mali; imate nekoliko čula; materija od koje je sačinjen vaš svet ima nekoliko svojstava; sve je to delo Prosvetljenja. Koje boje je vaše sunce kada se pažljivo ispita?“

„Duboko belo prošarano žutim,“ reče Saturnijanac; „a kada se neki njegov zrak razlomi sadrži se od sedam boja.“

„Naše Sunce ima crvenkasto svetlo,“ reče Srijusanac, „i imamo 39 osnovnih boja. I ne postoji samo jedno sunce, meñu onima kojima sam s epribližio, i koja su slična jedna drugima kao što meñu vama nema ni jednog lica koje je drugačije od ostalih.“

Posle još nekoliko pitanja raznih vrsta, upitao je koliko modela postojanja, suštinski trazličitih postoji na Saturnu. Rečeno mu je da ih nema više od 30 koji se razlikuju, kao što je Bog, svemir, materija, bića koja naseljavaju svemir i koja osećaju i misle, razumna bića ona koja poseduju probojnost, ne osvajaju svemir, ostalih koji je nemaju, itd. Sirijusanac, u čijem svetu se moglo nabojati 300 njih, i koji je otkrio još 3.000 tokom svoih putovanja zapanjio je naučnika sa Saturna. Konačno, pošto su razgovarali jedan sa drugim o onome što znaju i dobar deo onome što ne znaju, i pošto su iscrpeli dosta snage na priči revolucije Sunca, rešili su da zajedno naprave malu istragu.

Naša dva naučnika bila su spremna da se popunu u atmosferu Saturna, sa lepom kolekcijom naučnih instrumenata, kada je Saturijančeva gospoña, koja je čula šta se sprema, došla u suzama da se raspravlja sa njima. Bila je to lepa


68

mala brineta, visoka jedva 600 hvati, ali sa primetnim oblinama kojima se iskupljivala za ovu oskudicu.

„Oh okrutni!“ viknula je, „pošto sam se opirala 1.500 godina i kada sam se konačno počela predavati i proživela jedva stotinu godinau tvojim rukama da me tako ostaviš, i započneš dugo putovanje sa divom iz drugog sveta! Idi, nemaš smisla nizašta osim novina, nikada nisi oseto pravu ljubav; da si pravi Saturnijanac bio bi postojan. Kuda tako brzo? Šta ćeš imati od toga? Naših pet meseca su manje nestalni od tebe, naš prsten je manje promenljiv. Toliko oprošlosti! Više nikada neću voleti!“

Onda ju je filozof zagrlio i uprkos svoj filozofiji pridruži svoje suze njenima.kao što to već rade dame, pošto je nestala odavde utešila se kicošem koji je živeo u susedstvu.

U meñuvremenu naša dva istraživača započeše svoje putovanje; prvo su skoknuli do Sturnovog prstena, koji je bio sasvim ravan, kako su ga i zamišljali slavni stanovnici naše planete, odatle su lako pošli na put sa meseca na mesec. Pored poslednjeg je prošla kometa i oni se popeše na nju zajedno sa svojim instrumentima. Kada su prešli oko 150.000.000 liga doñoše do Jupiterovih satelita. Sleteli su i na sam Jupiter i ostaše ovde godinu dana, i za to vreme otkrili neke tajne koje će objaviti u novinama, pošto nije bilo nekih cenzora koji bi ovo teško progutali.

Napustivši Jupiter, naši istraživači preñoše svemirom još 100.000.000 liga i produžiše kretanje do Marsa, koji je kao što dobro znamo pet puta manji od naše planete i spaziše dva meseca. Oni su nekako izbegli pažnji naših astronoma. Dobro sam svestan da će otac Kastel pisati i biti veoma protivan protiv postojanja ova dva meseca, ali verujem u razloge postojanja analogije. Poznati filozofi znaju koliko bi bilo teško da Mars, koji je tako daleko od Sunca ima manje od dva meseca. Ali pošto je tako, naši prijatelji su shvatili da je planeta tako mala da su se plašili da će pronaći mesto da provedu noć, tako da su produžili put, kao par putnika koji su prezirali skromnu seosku krčmu i produžiše do najbližeg grada. Ali Sirijusnac i njegov drugar ubrzo odustaše od ove odluke pošto ne nañoše ništa.

Konačno opaziše slabo svetlo; dolazilo je sa naše Zemlje i u mislima onih koji su napustili Jupiter stvori sažaljenje. Ipak plašeći se od ponovnog odustajanja odlučiše da se iskrcaju. Preñoše rep komete i uz pomoć severnog svetla, doñoše na severnu obalu Baltičkog mora 5 jula 1737 godine.

Pošto se odmoriše, za doručak potrošiše par planina. Želeli su da ispitaju okolinu i prvo poñoše na jug. Svaki od Sirijusančevih koraka bio je dug 30.000 statusnih stopa; patuljak sa Saturna, koji je bio visok samo hiljadu hvati ga je dahćući pratio, jer je morao načiniti 20 koraka dok je ovaj pravio samo jedan. Zamislite malog španijela koji prati kapetana Kinga iz pruske armije.


69

Stranci su se brzo kretali, obišavši globus za 36 sati; Sunce je ili još pre sama Zemlja, omogućavala ovo putovanje za jedan dan; jer puno je lakše da se Zemlja okreće oko svoje ose nego koračati nogama. Onda se naši putnici vratiše na isto mesto sa kojeg su i pošli, pošto se zagledaše u more, koje je za njih bilo gotovo neprimetno, more se zvalo Sredozemno, i još neka mala jezera, koja su se zvala veliki okean okružene krtičnjacima. U njih patuljak nikada nije potonuo više nego do kolena dok je drugi ugazio jedva do gležanja. Koliko su mogli istraživali su tu i tamo da provere da li je Zemlja naseljena. Zaustavili su se i legli i posmatrali u svim pravcima; ali njihove oči i ruke, koje su bile neobičnih proporcija za sitna bića koja su puzala tamo amo, ne nañoše ni najmanji trag koji bi ih doveo u sumnju da mi i naše neznatne kreature imamo tu čast da postojimo.

Patuljak brzo izjavi da na ovoj planeti nema nikakvih kreatura. Njegov prvi razlog bio je taj što ništa nije video. Ali Mikromegas uljudno objasni da to nije dobar razlog:

„Jer,“ reče on, „ti, sa tvojim malim očima ne možeš videti zvezde pedesete magnitude, koje su jedva razabrive; da li zbog toga zaključuješ da one ne postoje?“

„Ali,“ usprotivi se patuljak, „Ova planeta je tako loše konstrukcije, tako nepravilna i neobićnog obllika! Sve je u nekom haosu; pogledaj ove potočiće, nijedan ne teče pravo, i ova jezera, nijedno nije okruglo, kvadradatno ili ovalno, niti bilo kog pravilnog oblika; i ove male čekinje koje golicaju kožu mojih stopala!“ Aludirao je na drveće.“ Posmatraj planetu u celinni, kako je ravna na polovima, kao se okreće oko Sunca na nekako nezgrapan način, tako da su polarne klime čisto rasipanje. Uistinu, ovo me tera da pomislim da ovde nema nikoga, jer ne mogu pretpostaviti da neki razumni ljudi mogu da nastane ovakvo boravište.“

„Dobro.“ Reče Mikromegas, „možda ljudi koji nastanjuju ovu planetu nisu razumni. Ali postoje izvesni znaci koji nisu tu tek tako. Kažeš da sve izgleda nepravilno, ali sudiš po standardima Saturna i Jupitera. Zar ti nisam rekao da sam na svojim putovanjima nalazio mnoštvo raznolikosti’“

Saturnijanac odgovori na ove argumente i uprkos tome što nikada ne bi završio on opazi nešto što mu je ličilo na malog punoglavca koji se napola potopljen kreće Baltičkim morem. Bio je to kit. Brzo ga je uhvatio malim prstom i stavi ga na palac i pokaza Saturnijancu, koji prasnu u smeh po drugi put zbog sićušnosti stanovnika svog sistema.

Saturnijanac, sada prizna da je naš svet naseljen i odmah zaključi da su kitovi jedina bića koja se ovde mogu naći i posto mu je spekulacija bila jako uporište stvorio je zaključak u vezi porekla tako beznačajnih atoma, izvora njegovih kretanja i u vezi njegovih ideja i slobodne volje. Mikromegas uze uveličavajuće staklo iz gomile instrumenata i pažljivo ispita kreaturu i ne


70

pronañe dokaze da u ovom telu boravi duša. Dva putnika tada posumnjaše da u našem staništu nema inteligentnih bića, kada konačno primetiše nešto veliko kao kit, kako plovi Baltičkim morem.

Znamo da se baš u tov vreme grupa naučnika vraćala sa polarnog kruga, gde su išli da obave istraživanja koja nije radio niko ranije. Novine kažu da je njihov brod plovio oko zaliva Botnia i imali su velike teškoće da ostanu živi, ali mi nikada nećemo znati pravu istinu o ovom svetu. Ispričaću vam iskreno šta se desilo, bez ikakvih dodavanja ili sopstvenih izmišljotina – zadatak koji zahteva ne male napore kroz istoriju.

Saturnijanac ispruži ruku i zgrabi velikom veštinom brod koji je nosio ovu gospodu i smesti ga u udolinu dlana, ne stežući ga previše, plašeći se da ga ne polomi. „Ovde ima životinja sasvim drugačijih od prethodne.“ Primeti on.

Putnici i posada, koji su izmileli napolje pretpostavili su da su se nasukali na neku stenu i počeše se kretati; mornari zgrabiše boce vina i počeše ih bacati napolje na Saturnijančevu ruku a onda i sami iskočiše, dok su geometri hvatali svoje kvadrante, sektore i nekoliko laplandskih devojaka i spusti še se na Saturnijančev prst. Pravili su takve pokrete da isprva oseti golicanje, motka sa gvozdenim vrhom bila je zabodena čitavu stopu u njegov kažiprst . On pretpostavi da ta motka potiče od nečega što životinja ima u sebi; ali pošto isprva ne primeti ništa osim neznatnog bockanja, za šta isprva pretpostavi da je žaoka odvojena od kreature.

Ne želim da ikoga šokiram taštinom, ali moram zamoliti one koji su osetljivi i nestrpljivi da shvate šta ovim želim reći. Pošto smo mi visine od oko pet stopa, nismo ništa veće figure na Zemlji nego što je insekt koji je 200.000 puta manji od inča u tegli od deset stopa. Zamislite biće koje može držati Zemlju u rukama i čiji su organi osećaja proporcionalni našem gradu, ustvari ima puno takvih bića, i razmislite šta bi oni pomislili o bitkama koje imaju osvajači kada osvajaju selo, da bi ga ponovo izgubili uskoro.

Bez sumnje neki kapetan iz artiljerije će čitati ovu knjigu i podići ograničenja ovog društva nekoliko stopa; ali upozoravam ga, sve će to biti uzalud, on i njegovi ljudi neće biti ništa više do najobičnije grinje.

Bilo je tako dok Sirisujanac i Saturnijanac nisu ispitali te grinje mikroskopima i onda shvatiše zapanjujuću istinu. Kada Livenhuk i Hartsoker prvo kažu, ili misle da su kazali, neznatna mrlja od kojeg smo načinjeni, ne mogu ni neznatno stvoriti tako iznenañujuće otkriće. Ono što je zadovoljilo Mikromegasa i patuljka u osećanju da posmatraju pokrete ovih malih mašina, ispitujući njihove poduhvate i prateći nihove operacije! Kako su samo povikali od radosti!

„Vidim ih!“ viknuše u glas. „Da li si primetio kako vuku teret, kako padaju i ponovo se dižu?“


71

Dok su govorili, ruke su im drhtale od radosti i primećivanja tako neobičnih stvari i od straha da ih ne izgube. Saturnijanac, pošto ga proñe skepticizam da izjavi nešto lakoverno primeti da vidi da se bavi temom razmnožavanja.

„Ah!“ reče on, „Iznenañen sam prirodom u njenom delovanju!“ Ali bio je obmanut pojavama, incidentom za koji smo samo mi takoñe

odgovorni, da li da koristi mikroskop ili ne. Mikromegas, koji je bio puno pažljiviji posmatrač jasno je razaznao da

atomi govore jedni sa drugima i ispravi svog drugara, ali patuljak posramljen što je pogrešio na ovom delikatnom predmetu, odbi da poveruje da ovakve kreature mogu imati nekakav osećaj i komunikaciju ideja. Imao je dar razumevanja jezika kao i Sirijusanac, i nije čuo atome da govore, tako da je zaključio da to i ne rade, konačno, kako bi tako beznačajna bića imala organe, i šta bi imala reći? Da bi neko bio sposoban da govori mora i da razmišlja, ili bar da ima nešto približno mislima. Ali ako ove kreature mogu misliti onda moraju imati nešto ekvivalentno duši a pripisati ekvivalent duši ovim životinjama izgledalo apsurdno.

„Ali,“ reče Sirijusanac, primetio si upravo da oni vode ljubav; mogu li voditi ljubav a da nisu sposobni misliti ili izgovarati reči, ili da razumeju jedni druge? Štaviše, pretpostavljaš li da je teže stvoriti govor nego potomke? I jedno i drugo je za mene misteriozna operacija.“

„Ne usuñujem se više ni da poverujem niti da poreknem,“ reče patuljak; „Pokušajmo da ispitamo ove insekte i posle toga donesimo zaključke.“

„Dobro rečeno,“ uzvrati Mikromegas. Uzeo je opremu koju je poneo sa sobom, i napravi par čudesnih tuba za govor, nalik ogromnom levku, uži kraj su on i Saturnijanac stavili na uši. Pošto je širi kraj trube prekri o brod i njegovu posadu tihi glasovi su na taj načinprenošeni pa su naučnici visoko iznad njih jasno čuli zujanje insekata dole. Posle nekoliko sati su uspeli da razaznaju reči i konačno da razumeju francuski jezik. Putnici se u momentu zapanjiše. Čuli su grinje kako govore vrlo razumno; takva nakaznost prirode bila je neobjašnjiva.

Možete zamisliti koliko je nestrpljiv bio Sirijusanac i njegov patuljak čekajući da razgovaraju sa ovim grinjama; ali se patuljak plašio da bi mogao svojim gromovitim glasom a još više Mikromegasovim, ogluveti ove grinje bez ikakvog smisla. Da bi smanjili svoju snagu, staviše u usta male čačkalice, približivši njihove vrhove blizu broda. Onda Sirijusanac, držeći patuljka za kolena (koji je dotle držao brod i posadu na svom dlanu), nagnu glavu i reče tihim glasom, obraćajući im se:

„Nevidljivi insekti, koje su ruke Kreatora imale čast da da stvore nešto tako malo, zahvaljujem Mu se što se mogu udostojiti da otkrijem tajnu koja mi je bila nedostupona. Možda me sudovi moje zemlje neće udostojiti da pogledaju na vas ali ja ne priznajem ni jedan i nudim vam svoju zaštitu.“

Ako je nekada bio zapanjen to su ljudi koji su čuli ove glasove, ne mogavši da naslute odkuda dolaze. Brodski kapelan pojao je molitve egzorcizma, mornari


72

su psovali a naučnici su stvaralli teorije; ali kakve god teorije da su načinili nisu mogli dokučiti ko to govori sa njima. Patuljak sa Saturna, koji je imao tiši glas od Mikromegasa, reče im ukratko kakva su oni vrsta bića. Dao im je kratke naznake o njihovom putovanju sa Saturna i upoznao ih sa delima i snagom Mikromegasa; i pošto je izrazio saosećanje što su tako mali, upita ih da li su oduvek bili u tom stanju, malo boljeg od samouništenja, jer im je izgledalo da planeta pripada kitovima, da li su srećni, da li im je vrsta u porastu ili opadanju, imaju li dušu i još stotinu pitanja.

Naučnik iz skupine, jači od ostalih, šokiran time da postojanje ovih duša može doći u pitanje, obrati pažnju na govornika sa kvadarantom iz dva drugačija položaja, zauze i treći pa reče: „Pretpostavljate li onda pošto se hiljade hvatova prostire od vaše glave do pete da ste vi...“

„Hiljade hvata!“ viknnu patuljak. „Bogovi sa nebesa! Kako možete znati moju visinu? Hiljadu hvati! On nije ni jedan inč postojanja. Šta! Da li me je taj atom stvarno odmerio? On je geometar; zna moju visinu, dok ja, koji jedva primećujem kroz mikroskop njegovo postojanje još uvek ne znam za njega.“

„Da, video sam tvoju veličinu,“ reče naučnik; „i na osnovu tvojih proporcija zaključio sam da je tvoj drugar visok otprilike 120.000 statusnih stopa.“

Odmah zatim Mikromegas reče, „Sada puno jasnije vidimda nismo sudili po ničemu osim po očiglednoj važnosti. O Bože, koji si poklonio inteligenciju stvarima koje izgledaju tako bedno, beskrajno malim kao da Ti brineš da je beskraj veliki; i ako je moguće da postoje živa bića manja od ovih ona mogu biti obdarena mislima superiornijim čak i od onih velikih kreatura koje sam video na nebu; koji jednom stopom mogu prekriti planetu na koju sam upravo sleteo.“

Jedan od filozofa se složi da bi uz savršeno pouzdanjee verovao da mogu stvarno postojati inteligentna bića manja od čoveka. On se povezao ne sa Vergilijevim basnama koje su pričale o bubama, već sa rezultatima Svamerdanovih otkrića i Remurovim disekcijama. Konačno, obavestio ih je da postoje životinje koje su manjih proporcija nego što su bube prema čoveku, ili je sam Sirijusanac bio dosadan ovim veliki m kreaturama sa kojima je govorio, ili su same te velike kreature bile dosadne ostalima pred kojima su izgledali kao atomi.

Razgovor je postajao sve interesantniji i Mikromegas sereče sledeće: „O inteligentni atomi, na kojima je Večito biće imalo čast da manifestuje

svoju veštinu i moć, bez sumnje osećate radost savršene čistoće na svojoj planeti; jer ste opterećeni samo mallim stvarima i izgleda da ste u svemu puni duha, mora da provodite svoje živote u ljubavi i razmišljanju, pravim životom za duhovbna bića. Nigde nisam primetio iskreniju sreću, ali ovde sam je našao bez sumnje.“


73

Čuvši ove reči, svi naučnici odmahnuše glavama, sa izuzetkom malog broja koji su drugačije procenili, ostatak ljudstva bilo je mnoštvo budala, nitkova i malih bednika.

„Imamo puno više materije nego što nam treba,“ reče on, „To uzrokuje mnogo zla, ako zlo potiče od materije; i imamo previše misli, ako zlo potiče od misli. Na primer, u ovom trenutku 100.000 budala naše vrste, koja nosi šešire, ubija 100.000 sličnih kreatura koje nose turbane, ili oni njih masakriraju, i skoro sve aktivnosti na Zemlji su poticale od drevnih vremena.“

Sirijusanac slegnu ramenima i upita šta uzrokuje takvu užasnu svañu meñu takvim beznačajnim stvorenjima.

„Osporiti interes grudvi gline, „ reče naučnik, „ne većoj od vašeg stopala, da ni jedan od od miliona ljudi čija su grla presečena nije imao nije imao ni najmanji interes na ovoj grudvi zemlje. Jedino bitno u pitanju je da li to pripada nekom čoveku koji se zove sultan ili nekom drugom, koji se zove car. Ni jedan se ne vidi, niti se može videti, malo mesto na tlu gde je kost oko koje se prepiru; i teško onim životinjama, koja jedan drugoj seku grla i koje su videle životinje sa kojima se tako očajnički bore.“

„Ah! Bedne kreature!“ viknu Sirijusanac sa ogorčenjem, „Može li iko zamisliti tako užasnu svirepost! Voleo bih da načinim dva ili tri koraka i zgazim na čitav roj tih čudesnih ubica.“

„Nema potrebe,“ odgovori naučnik; „oni postojano rade na svom uništenju. Uveravam vas da će posle 10 godina, ni stoti deo tih jadnika neće preostati; čak iako nikada ne potegnu mač, glad, umor ili neumerenost će ih sve zbrisati. Konačno, nisu oni ti koji zaslužuju kaznu, već oni koji naoružavaju varvare, koji iz privatnosti svojih kabineta, za vreme procesa varenja, nareñuju masakre miliona ljudi, pošto su rukopoložili svečane zahvalnosti Bogu!“

Putnik se uz sažaljenje pomeri od malih ljudskih bića, meñu kojima je našao zapanjujuće kontrasti, reče gospodinu:

„Pošto pripadaš malom broju mudrih ljudi, meñu kojima sam našao zapanjujuće različitosti, molim te reci mi, čime se zanimate.“

„Seciramo muve,“ reče naučnik, „merimo daljine, izračunavamo brojeve, slažemo se oko dve ili tri stvari koje razumemo i osporiti na tri hiljade stvari o kojima ne znamo ništa.“

Posetioci sa Saturna i Sirijusa odmah poželeše da upitaju ove inteligentne arome o stvarima za koje se slažu.

„Koliko ste izračunali da je nagib,“reče ovaj poslednji, „izmeñu zveze Psa i velike zvezde u Blizancima?“

Odgovoriše zajedno: „32 ipo stepena.“ „Kolka mislite da je udaljenost od Zemlje do meseca?“ „60 poluprečnika Zemlje, ako zaokružimo broj.“ „Kolika je težina vašeg vazduha?“


74

Mislio je da ih obmane, ali svi odgovoriše da je težina vazduha oko 900 puta manja nego što je odgovarajuća težina destilovane vode a 19.000 puta manja od težine čistog zlata.

Mali patuljak sa Saturna, zapanjen ovim odgovorima, sada je želeo da očara iste ljude za koje je poricao, samo četvrt sata ranije poricao da imaju dušu.

Mikromegas reče: „Pošto dobro znate kakva je vaša okolina bez sumnje znate još bolje o vašoj strukturi. Recite mi kakva je priroda vaše duše i kako formirate ideje.“

Naučnici su govirli u glas kao i malopre, ali ovog puta mišljenja su im se razlikovala. Stariji je naveo Aristotela, drugi je naveo ime Dekarta, zatim su govorili o Melbranšu, onda o Lajbnicu i o Loku. Stari Peripetik je govorio glasno i uvereno: „Duša je stvarna iracionalna, u njenoj suštini je snaga svih nas; kao što je Aristotel divno rekao u svojim radovima, na strani 633 u izdanju Luvra.“ I on citira stranu.

„Ne razumem Grčki najbolje,“ reče div. „Ni ja,“ reče grinja od naučnika. „Pa onda,“ upita Sirijusanac, „zašto ste citirali čoveka kojeg nazivate

Aristotel na njegovom jeziku?“ „Zato,“ odgovori mudrac, „pravo je i vlasništvo da se navede ono što ne

shvatamo na jeziku koji najmanje razumemo.“ Kartezijan se ubaci u razgovor rekavši: „Duša je čisti duh, koja nastaje u

majčinoj utrobi sa metafizičkim idejama i koja, kada se pojavi, obavezna da se podučava i da nauči ono što je dobro poznato i ono što nikada nećemo znati.“

„Onda je bilo teško verovati,“odgovori div od osam liga, „ da vaše duše u majčinoj utrobi budu učene, ako niste učeni dok vam ne poraste brada. Ali šta smatrate pod Duhom?“

„Zašto to pitate?“ reče naučnik; „Nemam predstavu o njenom značenju, osim što se kaže da je nezavisan od materije.“

„Konačno znate šta je materija, pretpostavljam?“ „Savršeno dobro,“ uzvrati čovek. „Na primer, ovaj kamen je siv, takvog i

takvog je oblika, ima tri dimenzije i ima težinu i gustinu.“ „Vrlo dobro,“ reče Sirijusanac, „A sada mi recite šta bi ova stvar bila da je

nevidljiva, koliko bi bila teška i koje boje? Vi primećujete izvesne osobine ali da li ste upozanti samo sa poučnom prirodom same stvari.“

„Ne,“ reče drugi. „Onda ne znate šta je materija.“ Onda Mikromegas uputi svoje pitanje drugoj grinji, koju je Sturnijanac

držao na prstu, pitajući ga šta je duša i čemu služi. „Ničemu,“ reče sledbenik Malebranša; „Bog je taj koji sve radi za mene;

vidim i radim sve kroz Njega; On je taj koji sve radi bez mog uticaja.“


75

„Onda bi mogao i da ne postojiš,“ uzvrati Sirijusanac. „A ti moj prijatelju,“ reče on sledbeniku Lajbnica, koji se tu nalazio. „Kakva

je tvoja duša?“ „Ona je,“ odgovori ovaj „ruka koja pokazuje na sat dok moje telo zvoni, ili

ako više voliš, duša je ta koja zvoni, dok moje telo pokazuje na sat; ili rečeno drugačije, duša je ogledalo univerzuma a moje telo je njen okvir, to je savršeno jasno.“

Mali student sa Loka je stajao blizu; i kada su ga konačno pitali za mišljenje reče: „Ne znam ništa,“ reče on, „ o tome kako mislim ali znam da nikada nisam isključivao predloge svojih čula. One su nematerijalna i inteligentna supstanca u to ne sumnjam, ali nemoguće je komunicirati Bogom sa sposobnošću da se misli stvarima za koje smatram da su jake. Obožavam večitu Moć, nije na meni da ograničavan njenu upotrebu; ništa ne tvrdim, zadovoljiću sebe verovanjem da je najverovatnije da ljudi misle.“

Stvorenje sa Sirijusa se nasmeja; on nije smatrao poslednjeg govornika najmanjem mudrim od svih i verovatno bi i patuljak sa Saturna postao sledbenmik Lokea.

Ali nesrećna mala životinja nalazila se u kvadratnoj kapi, koja je utišala sve ostale naučničke grinje, reče da zna celu tajnu, koja se može naći u delu „Suma“, svetog Tome Akvinskog; pogledao je par nebeskih posetioca od stopala do vrha i izjavi da su oni i njihova vrsta storeni jediono za korist ljudi.

Na ove reči naša dva putnika padoše jedan preko drugog, smejući se smehom koji je u skladu sa Homerom, bila posebna privilegija bogova; ramena im se zatresoše a tela su im se kretala gore dole, grčeći se, brod koji je Saturnijanac držao na dlanu pade mu u džep pantalona. Ova dva dobra čoveka, posle duge istrage konačno se povratiše i kako valja dovedoše u red sve što je bilo u neredu. Saturnijanac još jednom uzme male grinje a Mikromegs im se obrati uz primetnu ljubaznost, iako je u dnu srca bio malo razočaran da vidi tako beznačajne atome kako se nadimaju od ponosa. Obećao je da će im dati retlu knjigu o nauci, pisanu malim slovima, za posebne upotrebe, kazavši da će sve što je poznato o krajnjoj suštini biti tu i stvarno im dade tu knjigu pre odlaska. Ona je odnešena u Pariz i predstavljena Akademiji nauka; ali kada ju je stari sekretar otvorio, stranice behu prazne.


76

Konstantin Ciolkovski

(1857-1935)


77

Ruski naučnik, pronalazač, pionir svemirskih istraživanja, osnivač

moderne raketne tehnologije. Konstantin Ciolkovski se rodio 1887. godine. Kad je imao devet godina

gotovo potpuno je ogluveo i školovao se većinom kod kuće. Kasnije, kao


78

profesor predavao je u srednjoj školi sve do penzije u koju je otišao 1920. godine. Sredinom osamdesetih godina XIX veka Ciolkovski je počeo svoja istraživanja vezana za letenje. Dvadesetih godina XX veka detaljno je razradio teoriju višestepene rakete na mlazni pogon. 1918. postao je član Sovjetske akademije.

Ciolkovski je od mladosti bio ponesen idejom o letu u svemir. Kažu da bar delimična zasluga za to pripada Vernovoj knjizi "Putovanje na Mesec" koju je Ciolkovski kao dečak čitao. Kasnije ovaj spoj dečaka koji mašta o putovanju do zvezda i naučnika koji razmišlja po fizičkim zakonima doveo je do teorije kretanja raketa. U ono vreme kada se avijacija tek rañala Ciolkovski je već "lutao svemirom" - predložio je projekat višestepene rakete sa tečnim gorivom, žiroskopsku stabilizaciju letilice, izgradnju "veštačkih ostrva" u Zemljinoj orbiti sa kojih bi se kretalo u dublji svemir itd, itd. postavio je zapravo temelje moderne raketne tehnologije i nauke o letu u svemir.

Ove ideje u obliku rasprave Ciolkovski je ponudio jednom naučnom časopisu 1903. godine, meñutim urednik časopisa nije našao da je rasprava vredna štampanja i ona će biti objavljena tek 1929.

Izmeñu ostalih zapamćena je i ova sentenca veliko vizionara: "Zemlja je kolevka čovečanstva, ali čovek ne može večno ostati u kolevci." Umro 19. 09. 1935.

Otac sovjetskog raketarstva i veliki vizionar čovekovog pionirskog otiskivanja u svemir, Ciolkovski je od osamdesetih godina prošlog veka počeo da objavljuje članke i oglede u kojima je pisao o mogućnostima svemirskog letenja. Dela kao što su Slobodni prostor (1883), Kako zaštititi krhke i lomljive predmete od trzaja i udara (1891) i Dosezanje svemira mlaznim napravama (1903) veoma su doprinela stasavanju svesti o perspektivama osvajanja kosmosa. Uz to, on je objavljivao i prozne sastave posvećene istoj tematici, koji su mu, prema vlastitom svedočanstvu, služili kao svojevrstan prolog za pronalazački rad. U kratkom romanu Na Mesecu junak, doduše, dospeva na naš prirodni satelit bez pomoći tehnologije, u snu, ali su zato sam Mesec i uslovi koji vladaju na njemu opisani više nego uverljivo. Radnja takoñe kratkog romana Sanjarenja o Zemlji i nebu smeštena je u asteroidni pojas koji naseljavaju efirni žitelji, stvorenja potpuno prilagoñena životu u svemiru, koja se napajaju Sunčevom energijom. Glavno prozno delo Ciolkovskog jeste roman Van Zemlje u kome se priča o poduhvatu izgradnje svemirskog broda i prvoj svemirskoj misiji koju preduzima jedna meñunarodna naučna ekipa, trasirajući na taj način put ka kolonizovanju Sunčevog sistema. lako, kao i prethodna dela, prostodušan i didaktičan, ovaj roman donosi prvo u svemu verodostojno putovanje u kosmos u istoriji SF žanra. Posthumno objavljena knjiga Ciolkovskog Put ka zvezdama obuhvata romane Na Mesecu i Van Zemlje, kao i skicu vizije budućih svemirskih postaja, Ciljevi leta ka zvezdama.


79

Jedan veliki krater na Mesecu, prečnika 180 km, nosi ime Ciolkovski. Bibliografija:

1. Na Mesecu (Na Lune), 1893. 2. Sanjarenja o Zemlji i nebu (Grezi o zemle i nebe), 1895. 3. Van Zemlje (Vne Zemli), 1918. 4. Put ka zvezdama (Put k zvezdam), 1960.


80

ODLOMAK IZ ROMANA “NA MESECU” - CIOLKOVSKI Sumnje. Da li da se leti na Mesec? Sada je prostranstvo izmeñu Zemlje i Mesea, dugačko 360

hiljada kilometara, bilo u dovoljnoj meri istraženo i za njega je konstatovano da je potpuno bezopasno i da je gotovo slobodno od bolida. Ljudi su mogli da počnu preseljavanje. Na Zemlju je poslat telegram odgovarajuće sadržine. Tom pril ikom moralo se upotrebit i ravno staklo već ih dimenzija za telegrafisanje: tačnije, pušten je u pogon stakleni kvadrat, čija je strana bila dugačka 10 metara. Odgovor koji je stigao telegramom obavestio je posadu rakete da je Zemlja primila dobre vesti.

— Čovečanstvo će se sada preseljavati, — izjavi Njutn č lanovima posade, koji su leteli. — Moramo pretresti pitanje o našoj daljoj delatnosti. Trenutno možemo biti gotovo spokojni: uradili smo ono što smo bil i naumili; prestali smo sa eksplozijama; nalazimo se na rastojanju Meseca u odnosu prema Zemlji; Mesec je za nas bezopasan i ne može primetno da naruši naše kretanje; životnim namirnicama smo obezbeñeni kao i ranije. Naš položaj se izmenio jedino u odnosu na Mesec i Zemlju, dok je prema Suncu i ostalim zvezdama ostao nepromenjen.

- Pomoću nove eksplozije, — reče Laplas, — možemo nastaviti put u tri pravca. Možemo se spustiti na Mesec i ispitati taj Zemljin satelit, odredivši na taj nač in njegov značaj za Zemlju i uopšte. Možemo pomoću eksplozija dobiti brzinu, koja će nas zauvek udaljiti od Zemlje i primorati nas da se krećemo po njenoj orbiti oko Sunca. Na taj način možemo osmotriti prostranstvo oko našeg blistavog svetlosnog izvora, koje je bilionima puta veće od Zemljine površine. Najzad, može se dobiti negativna brzina to jest, možemo da izgubimo ovu, koju trenutno imamo u odnosu na Zemlju; tada ćemo početi da padamo prema Zemlj i pod ut icajem njene teže. Posle pet dana ubrzanog padanja razbićemo se u paramparčad o njenu površinu.

— E, to je ponajmanje poželjno! — začuše se uzvici. — Put oko Sunca se takoñe može odložit i ! — Kako bi bilo da pokušamo da dospemo na Mesec? —Izjavi

više prisutnih. — To je izvodljivo, — reče Njutn. — Ali staklenu baštu

ne možemo poneti sa sobom na Mesec: prilikom usporenog kretanja u blizini Mesečeve površine, u raketi i staklenoj bašti će se razvit i relat ivna težina, koja neće bit i manja od težine na Mesečevoj površini, to jest, neće biti manja od


81

jedne šestine težine na Zemlj inom tlu. Čak i tako slabu te- žinu staklena bašta neće izdržati...

— Prema tome, — reče Franklin, — staklenu baštu ćemo morati ostaviti ovde, a dalje ćemo leteti u raketi i hranićemo se zalihama plodova i kiseonika. Prema tome, ne možemo dugo provesti na Mesecu, naroč ito ako svi poletimo tamo. A da ostavimo bi lo koga od nas u staklenoj bašt i isto tako je nemoguće, jer se u skafandrima ne može provesti više od šest časova. Recimo da je moguće produžiti taj rok na neodreñeno vreme, ali je vrlo teško izdržati toliko bez skidanja skafandra.

— A ako staklenu baštu ovde demontiramo, smestimo u raketu i tek na Mesecu je opet montiramo. Tamo da pono- vimo istu operaci ju i polet imo natrag, — pl juštale su pr imedbe unaokolo.

— To pitanje smo već pretresali, — primeti Ivanov, — i pokazalo se da je tako nešto u sadašnjim uslovima neostvarljivo.

— Preostaje nam samo jedno, — umeša se Njutn, — da svi slet imo na Mesec bez staklene bašte na kratak rok. Plodove iz staklene bašte treba u pojačanoj meri skupljati u rezervu, rad staklene bašte skratit i u što je moguće većoj meri, treba ostavit i regulatore, koji u toku od nekoliko desetina časova mogu ispravno da rade, obezbeñujući biljkama vlagu, ishranu i sve što im je potrebno.

Još dugo je trajalo pretresanje pitanja leta na Mesec. Najzad je i to pitanje pozitivno rešeno. Da bi se staklena bašta mogla lako naći, predviñeno je bilo da joj se doda veliki stakleni poliedar, koji se lagano okreće; odbijajući svojim stranama svetlost, on će se moći primetiti na rastojanju od nekoliko hiljada kilometara ...

Ali ostavimo zasad našu leteću družinu i vratimo se na Zemlju. Dogañaji na zavičajnoj planeti

Dok su na Zemlji grañeni reaktivni aparati, delovi staklenih bašta, sve i novi i novi aparati, dok su vršeni eksperimenti, njeno stanovništvo je maštalo, raspravljalo, čitalo sve što se pisalo povodom novih vanatmosferskih kolonija. Bilo je i protivnika preseljavanja, i ravnodušnih, i vatrenih pobornika. Ovih; poslednjih je bilo najviše. Već je ugledalo svet čitavo mnoštvo knjiga, specijalno posvećenih životu izvan Zemlje. Ljudi su sa naročitim zadovoljstvom razgledali zabavne ilustracije sa slikama iz života budućih kolonija. Oko tih slika grabila su


82

se pre svega deca, zatim mladići i, najzad, odrasli. Najviše skeptika je bilo meñu starcima i ženama, ali mlade devojke su se oduševljavale, mada ne tako vatreno kao mladići.

U svim krajevima Zemlje držana su predavanja, čitani su referati na konferencijama, pred naučnim društvima i u akademijama.

Ljudi su sa nestrpljeljem očekivali prve letove. Zavla-dalo je oduševljenje kada je dobijen telegram od naših vasionskih putnika, u kome se javlja da se članovi ekspedicije odlično osećaju i da je završeno istraživanje prostranstva izmeñu Zemlje i Meseca.

Raspravljalo se i o tome ko treba da bude izabran za prve koloniste. Polovina celokupnog stanovništva, dve mili-jarde duša, izjavila je spremnost za to, ali u duši su mnogi mislili: „Neka isprva to bude neko drugi, a ja ću posle. Stići ću.“ Deca su maštala o tome kako će tamo leteti, kako će se prevrtati, juriti po vazduhu i bezvazdušnom prostoru Svi su mislili o tome kako je prijatno izbaviti se od večno natuštenog neba i uživati blagodeti Sunca, koje stalno sija. To su naročito priželjkivali stanovnici severnih zemalja.

— Bez noći se ne može, — klimali su glavama neverne Tome.

— Ali pomrčina se da vrlo lako napraviti, — odgovarali su optimisti. Slabunjavi, bolesni i stari su nestrpljivo žudeli za Suncem, mada nisu mogli da prihvate mnoge uslove novog života. Oni su pak strašno želeli mir, lakoću kretanja, tropsku vrućinu, ali su sumnjali čak i u samu mogućnost (postojanja sredine bez težine. Siromašni su bili oduševljeni time što će se izbaviti od svih nedaća i nečistoće, koja je neizbežna saputnica bede.

— Nag se meñu golimane stidi,— govorili su oni. — Štaviše, neki od njih, Koji imaju malo lepše telo, postaće i uobraženi, počeće da koketuju bez prebijene pare u džepu!

— Koliko je teško voditi borbu da bi se savladao nepri- jatelj u posteljama, u kućama, u odeći. Bogatima je lako da pričaju, ali siromašni i slabi u većini slučajeva neizdržljivo pate od insekata, a naročito u toplim i necivilizovanim zemljama, pošto nisu u mogućnosti da nad njima održe potpunupobedu...

— Sve je oduševljavala mogućnost da se menja temperatura od nula do 150° C.

— Dakle, — govorili su ljudi, — uvek ćemo moći imati u kućama temperaturu od 30—35° C. Ako se uzme u obzir


83

mirovanje tela i takva temperatura, kojoj malo nedostaje pa da se izjednači sa toplotom ljudskog tela, troškovi organizma se svode na minimum, što omogućava čoveku da sezadovolji najoskudnijom hranom, pa ipak, da dobija u težini...

Vegetarijanci su bili zadovoljni što će ishrana morati da se ograniči na voće, povrće i ostalu biljnu hranu.

— Ali tamo niko neće braniti ni rasploñavanje i gajenje životinja, — stupali su u polemiku ljubitelji mesa.

— E, to vam već neće biti dopušteno, — odgovarali su vegetarijanci.

Oko toga je počela polemika i u novinama. Bilo je usta-novljeno da se u vasionskim kolonijama neće klati životinje viših vrsta. Doduše, na Zemlji je meso u to vreme sve više izlazilo iz upotrebe, jer su, s jedne strane, raznovrsnost plodova biljnog sveta i njihov kvalitet dostigli najviši stepen; s druge strane, kao posledica razvoja svetske trgovine, divno voće je bilo svima pristupačno. Moralna shvatanja, osećanje prirodnog saučešća, organska odvratnost prema krvi dovodili su do toga da su samo bolesnici koristili meso životinja.

Bolesnici i starci su žrtvovali ogromne sume da bi ubrzali početak preseljavanja. Lekari su ih uveravali da ne postoje bolji uslovi za izlečenje i produženje života od onih koji postoje izvan Zemlje: večito sunce, postojana i željena temperatura, potpuno mirovanje za telo, odsustvo jorgana, kreveta, odeće, pritiska i doticanja bilo čega ... Bila je potrebna najminimalnija količina snage da bi se bolesnik okrenuo na bilo koju stranu; svi delovi njegovog tela su otkriveni i lako dostupni: ne može doći do truljenja usled bespomoćnog le-. žanja u mokraćnoj vlazi... I najzad, potpuno odsustvo za-raznih bakterija ...

— Nemoralno je otkrivati telo, — govorili su pesimisti.- — Niko vam ne brani da nosite odeću, ako vam se

prohte, — bunili su se zaštitnici novog života. — Sem toga, pokrivanje izvesnih delova tela će biti obavezno.

— Muškarci i žene gotovo goli! To je nešto nemoguće! — užasavali su se moralisti.

— Navićiće se! — uporno su nastojali na svome pristalice. — Ako se ne naviknu, to znači da su to ljudi prljavih duša i onda je bolje da se takvi ostave na Zemlji. Sve ionako ne možemo slati! Neko mora i ovde da ostane. Zemlju treba nadziravati kao i pre, štaviše, još strože, jer će se ona inače pretvoriti u pakao. Na nebo će isprva ići vrlo mali broj ljudi,


84

i to onih najsavršenijih u fizičkom i, što je najglavnije, u moralnom smislu. Zatim će tamo otići višak stanovništva, koji opterećuje Zemlju.

Svi su bili zadovoljni što je železnica bila nepotrebna, što je nepotrebna borba sa težinom, trenjem, otporom vode, vazduha, ako se ne uzme u obzir onaj što se nalazi u raketi i onaj neverovatno razreñeni gas u staklenim baštama. Neobučen čovek može putovati u raketi, a obučen u skafandar može putovati i bez rakete; u oba slučaja kretanje se munjevito i bez zastajanja izvodi u bezvazdušnom prostoru i bez ikakvog otpora.

— Raketa je isto što i tamnica, — gunñali su pesimisti. — Ne samo da nije tamnica, već je to prostrana kuća sa.

celokupnim konforom, koji je sada nedostupan najmoćnijim ljudima ovoga sveta, — odgovarali su oponenti.

— A, sem toga, iz nje se moze i izaći, treba samo navući skafandar, onda se u bezvazdušnom prostoru može slobodno kretat i na svih šest strana.

— Skafandar je glomazan, — nastavljala su gunñala. — Oč i se nalaze iza stakla . . . To je ista ova odeća, samo još gora, neudobnija . . .

— Zato ona tamo nema težinu, ne pritiskuje ramena, i u svakom slučaju, beskrajno je udobnija od odeće Eskima ili Jakuta. Sem toga, ona i nije dostigla idealno savršenstvo; kada dostigne — vi ćete se čudom čudit i !

— Videćemo!.. Šetnja tamo nije lepa, suviše je jedno- ličria, ne sviña nam se to crno nebo i mrtve zvezde . . . Ovde bar vidim nebesko plavetnilo, divno more, čarobne boje vazduha, planina, dolina, šuma .. . Raznovrsni zvuci miluju sluh svuda gde čovek krene: zar ima nešto lepše od prolećne grmljavine, mrmorenja potoka, šuštanja lišća u dubravi, razgovora morskih talasa ...

— Sve je to tako, -— odgovarali su na to pristalice života u vasioni. — Ali koliko nj ih ima vremena i mogućnosti da uživa u svemu tome? S druge strane, u stak lenim baštama imate i beskrajnu čarobnu lepotu cveća, i mirise, i oblike. I tamo ostaje u ljudima snaga da sve to primaju, upijaju u sebe. Onaj koji je premoren i izmučen, tome nije do lepota prirode. Upoznavanje sa naukama, blisko poznanstvo sa beskrajnim mnoštvom l judi ne samo da će bit i dovoljna kompenzacija, već će premašiti nedostatak zemaljske poezije. Ta želja se delimično može zadovoljiti čitanjem


85

knjiga o životu na Zemlj i i s l ikama Zemlje. Oni koj i tamo žive mogu čak, s vremena na vreme, da posećuju Zemlju. Ali kako će tek onda bit i razočarani u nju posle bezbrižnog nebeskog života! Takav čovek će biti nalik na starca koga muči nostalgija. Kako mu samo izgledaju slatke uspomene detinjstva i mladosti, kako je radosna oč inska kuća, kako je u njoj sve divno, veličanstveno, kako su samo dobri l judi... Ali, evo, on se vraća u otadžbinu i vidi... da svako zna šta on vidi i kako-ga nešto t išt i . . .

Mnogi su govoril i: bez težine je lepo, neće se rušit i zi-dovi, tavanice, l judi neće padati u provaliju, neće bit i kli zanja i lomljenja udova, stajanje neće bit i teško, krv neće da se sliva u obešene ruke i noge; pomeranje svakojakih tereta neće predstavljati nikakvu teškoću. Sve je to poznato, 0 tome se već govorilo i govorilo, ali težina je ipak neophodna u izvesnim slučajevima, na prime'r, prilikom umivanja i vršenja nužde.

— Kad biste vi bi l i u pravu, smatrajuć i da je težina neophodna, — odvratio je na to nekadašnji nastavnik fizike, onda nas ništa ne bi koštalo da je veštački napravimo okretanjem kuće u kojoj stanujemo. Tamo je to okretanje več i to,ne košta ništa, zato je i težina takoñe več ita i ne košta ništa;osim toga, njena veličina zavisi potpuno od nas; ona možebiti i manja od zemaljske i veća, mogućnosti njenog menjanjasu bezgranične.

— Eto, u tome je preimućstvo: na Zemlji je težina nepromenljiva, dok tamo — kako je kome volja, od

nule pa naviše. Uzgred i o temperatur i : ako je Zemlja vr lo blizu, temperatura se ne može spuštat i suviše nisko, smeta toplota koju zrač i planeta; ako se rastojanje, meñutim, povećava i pad temperature je sve već i i već i . Na rastojanju na kome se nalazi Mesec i koje su dostigli sada naši kosmonauti-lutalice, temperatura se može sniziti gotovo do apsolutne nule, to jest, do 273° ispod nule. To je od ogromnog zna čaja za industri ju, — nastavio je uč i tel j .

— Na Zemlj i je pak snižavanje temperature vrlo teška i skupa stvar. A tamo,istovremeno i gotovo na istom mestu može se dobiti i 150° iznad nule i 250° ispod nule. Razlika od 400°! A kad se još uzme u obzir odsustvo gasova pr i l ikom radova u metalurgij i !. . . Ne mogu se ni nabrojati sva bogatstva i neuporedive prednosti!..

— Zemlja dobija, — govorio je f izičar dalje, — na jedinicu površine, zahvaljujući svom loptastom obliku, smenidana i noć i, apsorbovanju od strane atmosfere, 8 puta manjeenergije zrakova


86

nego što je to slučaj u vasioni. Oblačnost pak i magle još za mnogo puta povećavaju tu cifru. Zatim, tamo nema insekata i drugih štetoč ina, ima dosta vlage, kojazajedno sa dubrivom daje basnoslovne letine. Staklena bašta,sićušna po velič ini, već ishranjuje svojim plodovima jednog čoveka. I to bez mnogo rada i svakih drugih petljancija.Korova nema. On je već ranije uništen povišenjem temperature do 100 stepeni. Za to nije ni gorivo potrebno. Onotamo uopšte nije ni potrebno .

— Vi bi trebalo da budete advokat, — ironično primetišeneki fizičaru. — A ako vi slučajno ispustite gas iz staklene bašte i kuće u kojoj stanujete, šta ćemo onda? Sve živo će da nastrada ...

_ Treba biti oprezan... Ako provalite holandsku branu, onda će se čitava Holandija naći pod vodom!

— Ali gubitak gasova je ipak neizbežan, kako će te izvršiti popunu zaliha? - I voda se probija kroz nasipe i brane, pa ipak, to ne vodi u

propast! — A bolidi, asteroidi! Oni sadrže i gasove i vodu (u čvrstom

stanju) i grañevinski materijal. Bilo kakav asteroid prečnika jednog kilometra potpuno može da obezbedi ogromanbroj stanovništva na duži rok. Takav jedan bolid treba daima masu od 5 milijardi tona. Sličnih asteroida, koji se nevide ni kroz najbolje teleskope u uslovima odlične vidljivosti, ima koliko ti duša hoće!

— Pa, njih niko čak nije ni video! — začuše se primedbe. — Zato su viñene stotine asteroida od 10 i više metara

u prečniku. Naši vasionski putnici već su telegrafisali da su nailazili na mnogo bolida i da su čak sastavili kolekciju omanjih nebeskih kamenova. Pa, i mi ovde možemo videti koliko hoćeš tih aerolita u našim muzejima. Ukoliko je nebeska masamanja, utoliko je veći broj tih masa. Ako ima na hiljademalih planeta prečnika deset kilometara, onda onih manjihima mnogo više, ali sadašnja jačina teleskopa ne omogućavanam da ih vidimo. Najviše ima nebeske prašine! Nju otkrivaju zvezde koje neposredno padaju... Ona, po svemu sudeći, i pokriva sneg u polarnim zemljama.

Naravno, sve takve i slične prepirke ne mogu biti pre-nesene. Često je ponavljano jedno te isto, dok mi ovde prenosimo ono što je najkarakterističnije.

Sa Zemlje u kosmički prostor. Ureñenje novih kolanija


87

Rakete behu izgrañene i snabdevene po već opisanom obrascu. Hiljade poletahu jedna za drugom sa Zemlje, pra-ćene tutnjavom, praskom, izbacujući snopove svetlosti i iza-zivajući oduševljenje kod gomile. Isprva su njima krenuli samo naučnici, tehničari, inženjeri i majstori: svi ti graditelji bili su izvanredno zdravi, mladi i energični.

Po savetu naučnika, roj t ih raketa smestio se na rastojanju od 51/2 Zemljinih radijusa od površine Zemlje ili, drugim rečima, na rastojanju od 33 hiljada kilometara. Vreme njihovog okretanja oko Zemlje bilo je dvadeset četiri časa. Dan je bio gotovo večit, kratka pomračenja Sunca posle svakih dvadeset čet ir i časa nikako se nisu mogla smatrat i za noć. Zemlja se videla pod uglom od 16°, to jest, imala je izgled ogromnog Meseca, č i j i je prečnik 32 puta već i od prečnika pravog Meseca. Mesec je pak izgledao čas malo već i , a čas malo manji od uobičajenog. Sve ostalo je bi lo kao što je već opisano, samo je imalo, manje dimenzi je. Brz ina rakete u odnosu na Zeml ju iznosi la je 3 k i lometra u sekundi.

Dospevši u taj novi svet, ljudi iz početka behu u nedoumici, zatim se oduševiše, ali uskoro se umiriše; navikavahu se na situaciju i prihvatahu se rada, koji smo već opisali. Izvukoše iz raketa rezervne delove i napraviše od njih č itav niz staklenih bašta. Meñut im, odlučeno je da te staklene bašte budu istovremeno i kuće za stanovanje. Zato je pritisak gasova dostizao u njima jednu petinu atmosfere. Glavni sastavni deo takve atmosfere bio je kiseonik, — 8O%; ostalih 2O% otpadalo je na ugljen-dioksid, vodenu paru itd. Apsolutna količina kiseonika bila je jedva nešto malo manja nego na Zemlji, na nivou morske površine. Meñutim, dejstvo kiseonika je ovde neuporedivo životvornije, pošto je on u gotovo čistom obliku, a ne, kao na Zemlji, opterećen ogromnom, besmislenom količ inom azota. Pritisak je bio malen, ali oni koji su poleteli prvi behu istrenirani u tome da se zadovolje mal im pri t iskom. Takav sastav gasova bio je pogodan ne samo zbog životvornog dejstva kiseonika, već i zbog male masivnosti i velike čvrstine staklenih bašta. Njihovi zidovi morali su da podnose pritisak jednak jednoj petini atmosfere. Staklene bašte ne behu sagrañene potpuno istovetno kao ona opisana. One su takoñe bile podešene i za život ljudi u njima; bi le su čvršće od onih koje su bi le namenjene samo gajenju biljaka i koje su imale vrlo razreñenu gasnu masu.

Hil jade raketa istovarivalo je na nebu svoj tovar, spuštalo se

opet na Zemlju, uzimalo nov tovar i vraćalo se natrag u vasionu. Neke su stalno ostajale izvan Zemlje, pošto su služi le kao kuće za


88

stanovanje graditel j ima, mada su uvek bile spremne da se spuste na zavičajnu planetu.

Spuštanje se vrši lo po istoj t ra jektor i j i kao i poletanje i to u

potpuno istim uslovima. Subjektivno osećanje putnika i pojave bile su takoñe iste; jedino su sve brzine bile obrnute, jer je eksplozija za celo vreme puta delovala u suprotnom pravcu, zbog čega je brzina rakete neprestano opadala, dolazeći u blizinu Zemljine površine do nule. Radi bezbednosti, brzina je mnogo ranije bila ravna nuli; zatim je raketa izvesno vreme stajala potpuno nepomično, da bi se odmah posle toga stavljala u ravnomerni lagani pokret, koji je prilikom spuštanja prouzrokovao bezopasni udar. Teoretski je to lako, a u praksi je teško izvesti trenutno zaustavljanje rakete č im se dodirne t lo i to još u željenoj tački. Zato je pri l ikom spuštanja trošeno malo više eksploziva nego prilikom startovanja, dako je masa rakete ostajala ista. Obično se spuštahu na površinu kakvog prostranog planinskog jezera, koje je ležalo u blizini poligona za start. Posle spuštanja na vodenu površ inu, n i je b i la n ikakva mudrost pr ivest i raketu obal i i prebaciti je na označeno mesto.

Kontingent radnika ostajao je gotovo neizmenjen, pošto su poč injal i prvi eksperimenti u grañenju kolonija, a i sam rad je bio vrlo lak i čist. Zavarivanje delova ili njihovo povezivanje pomoću topljenja odvijalo se brzo, bezopasno i precizno. Ti radovi su obavljani pomoću toplote sunčanih zrakova, koncentrisanih u žiži paraboličnog ogledala. Prva staklena bašta je bi la gotova posle 20 dana. To je bila dugačka cev napravljena po obrascu već opisane staklene bašte. Njena dužina je dostizala 1000 metara, a širina 10 metara. Bila je predviñena za smeštaj i ishranu stotine l judi. Na svakog čoveka je dolazilo 100 kvadratnih metara dužinskog preseka ci l indra i l i 100 kvadratnih metara površine, koju su neprekidno (ne računajući pomračenje) osvetljavali normalni sunčani zraci. Prednji deo staklene bašte, koji je uvek bio okrenut Suncu, bio je delimično iproziran (jedna trećina). Zadnji deo je bio metalan, neproziran i imao male prozorčiće- Providni deo je mogao, zahvaljujući ugrañenoj, neobično jakoj i kao srebro sjajnoj žičanoj mreži, da izdrži potpuno bezopasno pritisak unutrašnjih gasova i vrlo jake udare. Neprozirni deo je bio još čvršći. Temperatura u cevi regul isana je spol ja i iznut ra i mogla se menjat i po že l j i od — 200° do + 100° C. Kao glavno sredstvo za promenu temperature služila je izmena vršena u spoljnjem omotaču.

SF almanah TERRA No 5 Maj 2008

DAVID ICKE – KRATKA BIOGRAFIJA

Ajk je roñen u Ljakasteru. Radio je kao lokalni novinar i bio golman u

engleskoj ligi. Radio je ia ko novinar za BBC Siuth Programme South Today.

Pojavio se u prvoj epizodi britansketelevizijske jutarnje emisije Breakfast time, a

kasnije je izveštavao o sportu. Radio je i sa BBC timom izveštavajući sa

olimpijade 1988 godine.. prvu knjigu napisao je 1989 godine.

Kako sam navodi on je 1990 godine dobio poruku od duha preko reči

medijuma.bila je to poruka od Beti Šajn. Ona mu je rekla da je on doktor i da je

odabran zbog svoje hrabrosti i da treba da izleči Zemlju. Da treba ostaviti politikui

postaće poznat. Dobio je poruku da će se desiti veliki zemljjotres i da će more


90

preplaviti zemlju jer su ljudska bića zanemarila planetu.

Posle putovanja u Peru 1991 godine napisao je autobiografski rada u

kojem je sumirao životna iskustva sa naglaskom na duhovna iskustva.

Njegove iiizjave često su nailazilena podsmeh i pričalo se da je mentalno

oboleo, pošto je često isticao da je Božiji sin..

Posle ovoga je nestao iz javnosti.

Napisao je oko 20 knjiga, mešavine filozofije Novog doba i apokaliptičke

konspiracije. Njegova osnovna ideja je da svet kontroliše društvo mreža tajnih

društava koje se naziva Bratstvo. Bratstvo je svetska vlada. Ajk tvrdi da da ove

metode konspiracije uključuju kontrolu svetske ekonomije i kontrolu uma.

U ovu spadaju bankarstvo, poslovi, vojska, obrazovanje, mediji, religija ,

kompanije za lekove, obaveštajne agencije i organizovani kriminal. Ajk je rekao: „

piramidalna struktura ljudskih bića kreirana je pod uticajem i planom

vanzemaljskih zatvorskih čuvara i njihovih gospodara Luciferic Consciousness.

Oni kontrolišu ljudska bića na vrhu piramide koju on naziva Svetska elita.


91

NAJVEĆA TAJNA – DAVID ICKE

Preneseno iz : www. spectrumnews10.com" Intervju sa Dejvidom Ajkom (David Icke)

Dejvid Ajk (David Icke) je postao vrlo tražen predavač širom sveta, anije ni

nikakvo čudo. Njegove su knjige zadnjih godina obuhvatile celiniz predmeta na temu tzv. "elite", tj. svetskih upravljača i njihovogsmrtonosnog zagrljaja oko vrata narodnih masa. Njegova najnovija knjiga"Najveća Tajna", je jedno od najhrabrijih dela do danas.

Martin: Razgovaram sa tobom u sedištu svetske moći koji se zove London.Čini se da se puno gadnih stvari dešava iza ovih starih kamenih zidova raznoraznih palata.

Icke: Apsolutno tačno. Martin: Pošto su našim čitaocima svetski moćnici već dobro poznati, hajde

da odmah počnemo sa lošim vestima. Šta je to u stvari "najveća tajna", po čemu je tvoja knjiga i nazvana?

Icke: Ta "najveća tajna," koja se sada polako otkriva, je da su se još u starom veku, možemo samo da nagañamo kada je to tačno bilo, ali sa sigurnošću se može tvrditi - tamo negde oko 5000g-ne pne; pojavile su se posebne porodične loze, kada je centar moći, u to vreme, bio Bliski i Srednji Istok.

Pripadnici tih porodica postali su lideri i kraljevske familije u regionu tadašnjeg Bliskog i Srednjeg Istoka. To su hibridne familije nastale još ranije, kao resultat intervencije vanzemaljaca. O tome govori i "Stari Zavet", koji je naravno samo jedan redigovani prepis mnogo starijih tekstova koji su govorili o tome kako su "božji sinovi" održavali polne odnose sa "kćerima ljudi", i tako kreirali jednu hibridnu lozu koju su nazvali - Nefilim. Ako se vratimo malo na hebrejski jezik, "božji sinovi" su u stvari - "sinovi bogova". I kako vidimo u prevodu Biblije na engleski jezik, tj. "King James" verziju,_ reč - "bogovi" je u stvari prevedena kao -"bog". _

I kako je vreme prolazilo, te porodice su se selile, i na kraju postale britanska i evropska aristokratija i kraljevske familije. Njihovo neprestano meñusobno ukrštanje nije bilo ni iz kakvog snobizma, nego iz nastojanja da se održi specifična genetska struktura.


92

Da se opet vratimo malo unazad. Čini se da je njihovo žarište u početku bio Babilon a kasnije su svoj epicentar premestili u Rim. Tako smo onda imali i Veliko Rimsko Carstvo, sve dok su oni bili tamo.

To je bila ključna tačka u istorijskoj ekspanziji moći ovih familija preko cele planete. Tako je onda jedan od njihovih pripadnika, koji se zvao William of Orange, sa kim je u rodu svaka od do danas opstalih kraljevskih familija u Evropi, uspio da izmanipuliše svoj dolazak na presto Engleske u 1689.-oj godini, i on je bio prvi koji je potpisao Povelju kojom je ustanovljena Engleska Banka, 1694-te godine.

Tada je ta grupa, ili još bolje da ih nazovemo - Iluminati, prebacila svoj epicentar na jedan viši operativni nivo, iako je već imala druge operativne centre po celom svetu, u Londonu su napravili glavno sedište svoje piramide. I onda, naravno, posle nekog vremena nastala je i Velika Britanska Imperija, ključna tačka u ekspanziji ovih familija, koja im je omogučila da se sele u Ameriku, Australiju, Afriku i Novi Zeland. Stigli su tada čak i do Kine.

Govorilo se da sunce nije moglo nikako da obasja Britansku Imperiju. U svakom slučaju, kad vidimo veličinu Britanije, u poreñenju sa svetom - kad sam bio dete, nikako mi nije bilo jasno kako su ova mala ostrva koja se jedva vide na karti sveta mogla da drže i upravljaju imperijom koja se protezala skoro čitavom planetom. Ali sada znam da to u stvari i nije bila Britanska Imperija sama po sebi, nego imperija Iluminati familija, koje su se smestile u Britaniji, a to je sasvim druga stvar.

I šta se onda dogodilo, već postaje jasno, te su familije preuzimale vlast u

zemljama pod okupacijom Britanije. Meñutim, postoje dva oblika uprave. Prvi je otvoreni tj. javni kao npr. diktatura - znači, onaj koji možemo da vidimo, osetimo i opipamo, ali takav oblik vlasti nije nikada dugog veka, jer kad ljudi znaju da žive u diktatorskom režimu, kao u zatvoru, oni će početi da se bune i boriće se protiv vlasti i sistema. Najefektivniji oblik kontrole, i to je ono što se desilo kad su se Evropske Imperije povlačile iz svojih kolonija, večinom u ovom veku, oni su samo zamenili javnu vrstu uprave - tajnom, koja se naravno više ne vidi, ali je još uvek prisutna.

To je u stvari krajnji cilj njihove uprave, jer ljudi se neće da bore za slobodu ako - misle da su slobodni. I tako, ono što se dogodilo kad su se te imperije povukle, Iluminati familije i cela mreža njihovih tajnih društava su ostale i nastavile tajno da upravljaju tim zemljama, uključujući i SAD, naravno, još od njihovog osnivanja.

I kad posmatramo porodična stabla američkih predsednika, zaprepaštavajuće je. Trenutno u SAD živi oko 260 miliona ljudi. Ako dodamo sve one koji su se smatrali Amerikancima od 1776, to bi bilo stotine i stotine miliona.


93

Od tih stotina miliona ljudi 42 su postali presednici SAD-a. Svako normalan bi pomislio po zakonu verovatnoće da se ta 42 čoveka meñusobno dosta genetski razlikuju. Ne, to ovdje nije slučaj.

Prema Aristokratskom i Kraljevskom Rodoslovu, Burke's Peerage, baziranom u Londonu, na svim američkim izborima, uključujući i George-a Washington-a, u 1789, pobedio je kandidat koji je imao najviše evropskih kraljevskih gena. Trideset tri od 42 predsednika su u direktnom genetskom tj. krvnom srodstvu sa dvojicom ljudi: Charlemagne-om, najpoznatijim francuskim monarhom, i Alfred-om Velikim, engleskim kraljem.

Kako je knjiga "Najveća Tajna" izašla iz štampe, ja sam već rekao kako su te familije došle sa Bliskog i Srednjeg Istoka, kako je šematski plan za kontrolu čoveka kroz religiju načinjen još u Babilonu, kako je "trojstvo" Nimrod-a, Tammuz-a i kraljice Semiramis kasnije korišteno kao matrica za priču o Isusu, i puno drugih priča u drugim kulturama, koje su vrlo slične, samo su imena glavnih junaka različita; takoñe sam rekao da rimska aristokratska familija Piso napisala večinu jevanñelja, a onda su te priče pretvorene u religiju na Savetovanju Rimske Crkve u Nikeji, 325.g-ne, po nalogu Konstantina Velikog. Tako je od Rimske Crkve nastala hrišćanska religija.

Tako sam naveo u mojoj knjizi da je jedna od ključnih loza koju sam identifikovao - Merovingian-ska familija koja je došla sa Bliskog i Srednjeg Istoka u Francusku, i o njoj se naravno već nadugačko pisalo u raznoraznim knjigama u poslednjih desetak godina. Tako sam primetio da je i Britanska Kraljevska Familija, uključujući i kralja George-a III, pripadala toj lozi, i u posljednjih deset dana naišao sam i na geneološko stablo familije George-a Bush-a, uključujući naravno i George-a W. Bush-a, kojeg, velikog li iznenañenja, trenutno guraju za predsednika u 2000-toj godini. (Ovaj intervju je objavljen dok se još George W. Bush nije zvanično kandidovao za predsedničke izbore u SAD-u, prim. prev.) Na kraju se, tako, pokazalo da Bush familija i Roosevelt familija pripadaju istom porodičnom stablu i da su u genetskoj vezi sa Aleksandrom Velikim, koji je negde oko 300-te godine ovoga veka porobio celi region koji obuhvata današnji Egipat, Izrael, pa preko ondašnjeg Babilona sve do Indije. Bush familija i Roosevelt familija su s njim u krvnom srodstvu. Oni su takoñe u genetskoj relaciji sa Piso familijom, rimskom aristokratskom familijom, koja je orginalno napisala jevanñelja (biblijske priče). Oni su takoñe u genetskoj relaciji i sa Konstantinom Velikim, rimskim imperatorom koji je te priče pretvorio u hrišćansku religiju, što znači da su ljudi koji su te priče napisali i čovek koji je osnovao tu religiju, u stvari, pripadali istoj familiji.

Oni su u srodstvu i sa Dagobert-om, jednoj od ključnih familija Merovingian-ske loze. Za tu familiju se kaže da je ona bila zadnja od Merovingian-aca koja je opstala, što nije tačno. Bush familija je takodje u genetskoj vezi sa George-om III,


94

koji je bio na vlast još kad je Benjamin Franklin davao lažnu impresiju slobode američkom narodu, dok su u stvari samo zamenili javnu kontrolu Britanije, tajnom, koja i dan danas traje.

I tako kad gledamo, a ovo je bilo samo nekoliko predaka Bush-ove loze, vidimo u stvari da je ta ista familija bila stalno na vlasti, još odkako se pojavila sa Srednjeg Istoka. Tako da nije nikakav slučaj što oni sada guraju George-a W. Bush-a za predsednika, s obzirom na njegovo poreklo.

U stvari, ono što želim da kažem na osnovu svog istraživanja je da vanzemaljci neće doći, niti će nas napadati, - oni ionako već kontrolišu ovu planetu tokom hiljada godina. I kada kažem - vanzemaljci, ja ne mislim na sve vanzemaljce, ja, u stvari govorim samo o ovoj grupi posebno. I kako se čini, slučaj je takav - da i "House of Windsor" (Vinzorski Dvorac tj. engleska kraljevska familija prim. prev.) pripada jednoj od tih loza i u direktnom su srodstvu sa familijom Bush, što ne iznenañuje. Kako se čini, ključni razlog zašto oni pokušavaju da održe ovu specifičnu genetsku strukturu je taj što je ova planeta, u stvari, pod kontrolom ne sa fizičkog nivoa, nego sa kako to ljudi zovu – nižeg astralnog nivoa, ili da to nazovemo kao "donji dio četvrte dimenzije". To je nešto kao "septička jama" sledeće (više) dimenzije, koja se nalazi odmah do ove naše. I koliko sam saznao iz razgovora s ljudima koji su imali posla sa tim osobama, tj. sudelovali u njihovim stvarnim ritualima, a u jednom slučaju i samoj proceduri prizivanja, odnosno dovoñenja tih entiteta iz četvrte dimenzije, naravno, znamo da u tim satanskim ritualima dolazi do interakcije sa već legendarnim "demonskim carstvom", i osobe te posebne genetske konstitucije, u svojoj najčišćoj formi, imaju nekako mnogo viši vibracioni nivo tela i mogu mnogo lakše da budu, kako mi to kažemo - opsednute, odnosno zaposednute od strane tih entiteta iz četvrte dimenzije, što bi u prevodu značilo - ako staviš nekoga iz te loze na vlast, tj. njegovo fizičko telo, ti u stvari daješ mogučnost tim entitetima iz četvrte dimenzije da vladaju, jer su oni u stanju da se koriste njima.

I stalno se ista slika ponavlja kad pratimo tu geneologiju, za šta stvarno

treba i vremena i znoja, neprestano nailazimo na istu genetsku liniju kad gledamo ove ljude što su sada na vlasti. I kako mi se čini, ti entiteti iz četvrte dimenzije, u stvari, deluju kroz grupu koju zovemo Illuminati, i preko njih već kontrolišu celu planetu. I kako se ta stvar polagano otkriva, tako sve češće imam priliku da čujem i neku bizarnu priču.

Martin: Mogu da se kladim. Icke: I što je veoma čudno u mom životu, Rick, u nekih zadnjih desetak

godina odkako sam odlučio da se malo pozabavim ovim, dolazim u susret s ljudima iz celog sveta, tako sam samo u zadnje 2 godine prošao 21 zemlju, a


95

neke od njih i više puta, a ono što sam primetio je, da se svugde ista priča ponavlja, bilo gde da dodjem.

I tako se pojavila i jedna tema, još prošle godine, u Maju '98.-e, doduše to sam već pre bio čuo, ali sam to bio stavio na stranu, jer ipak nije bilo dovoljno dokaza. Radilo se o tome da su pojedinci viñali neke od ovih koji su uglavnom na visokim pozicijama vlasti - kako se u nekim momentima preobraze u reptilsku formu a onda opet nazad u ljudsku. A onda u periodu od samo 15 dana, u Maju 1998, sreo sam 12 različitih ljudi, dok sam putovao po raznim delovima Amerike, koji su mi ispričali istu priču. Pomislio sam, "Šta se ovo ovde zaboga dešava?!

Kad sam se vratio nazad u Englesku, ista priča. Onda me je par ljudi koji su bili članovi "Doma Lordova," (House of Lords) u Londonu, pozvalo da doñem kod njih i da razgovaramo o toj manipulaciji, jer su i oni počeli shvatati šta se dogaña. I tako sam pričao s njima neko vreme a tu je bila i jedna dama koja je iznela dosta interesantnih stvari u vezi princeze Dijane. Poslije sastanka, zamolio sam je da još malo porazgovaramo, na šta je ona pristala.

Pitao sam je kako je došla do svih tih informacija o Dijani, a ona je odgovorila kako se njena najbolja prijateljica intezivno družila sa Dijanom više od 9 godina, i kako joj je ova poverila puno stvari.

Ona se čak pojavljivala i u štampi nekoliko puta, kao Dijanina najbolja prijateljica. U svakom slučaju, reče, "mislim da će ona ipak porazgovarati s tobom. Ona nije nikad niskim pričala".

Tako sam ja otišao do nje, i njeno ime je bilo Christine Fitzgerald. Ona mi je onda počela da priča o toj vezi, o tome kako je kraljevska porodica tretirala Dijanu, što je stvarno bilo sramota. Ja nisam toj dami pominjao onu bizarnu priči koju sam čuo od mnogih, putujući po svetu, i kako se razgovor odvijao, u jednom momentu ona je rekla, "Oh, znate li kako je Dijana zvala kraljevsku porodicu?"

Ne, rekoh, "pa recite." "Gušteri ili reptili", reče ona. A onda je dodala, "Ona je govorila u najvećoj

ozbiljnosti, Oni nisu ljudska bića!" Christine je onda nastavila: "Znaš, Windsor-i su reptilska rasa, oni nisu ljudi." I da su "britanska kraljevska porodica i njihovi srodnici, u stvari, reptilskog roda, odnosno da vode poreklo od vanzemaljaca reptilske rase."

I ja onda pomislih, "Bože blagi, pa ne valjda opet" I onda sam se vratio ovde gde stanujem, na sat i po od Londona, ja inače

živim u Engleskoj. Odranije sam već bio čuo za Ted-a Heath-a, koji je bio predsednik britanske vlade od '70-'74, i znao sam da je bio upleten u užasne stvari, kao žrtvovanje dece, satanističke rituale, i sve to, jer sam čuo to od ljudi koji su to videli. Onda me je kontaktirala jedna žena, koju sam i od pre poznavao, da mi ispriča svoje doživljaje sa njim, tako sam otišao da i nju vidim, ali ne da


96

razgovaram o metamorfnim reptilima, nego o Ted-u Heath-u kao i satanističkim ritualima britanske elite.

I opet, kad pratimo tu Iluminati lozu od praistorije do danas, ti satanski obredi, kultno žrtvovanje ljudi, krvavi rituali u kojima se prinose žrtve odreñenim "božanstvima", je jedna tema koja se stalno ponavlja i oduvek je prisutna, tako da bi bilo vrlo iznenañujuće da ih i ova današnja elita još uvek ne upražnjava, jer ove familije su se oduvek bavile time, (kao npr. Bush i slični). Na kraju odoh tako da posetim i ovu ženu, i ona mi onda ispriča njena iskustva sa Heath-om, i još dosta toga.

Na mestu koje se zove Burnham Beeches, to je jedna šumska oblast već poodavno poznata po satanističkim ritualima onima koji su se interesovali tim stvarima. Iako je ova oblast izvan Londona, nedaleko od Heathrow aerodroma, ona je pod vlasništvom i upravom Centralne Londonske Opštine. I tako, posle razgovora s njom, kad sam završio sa svojom šoljom čaja i spremao se da krenem, nabacio sam onako "uzgred" kako u zadnje vreme često srećem ljude koji mi pričaju kako su svojim očima vidjali neke osobe koji se preobražavaju u reptilsku formu. Veruj mi, kad sam joj to rekao, ona se uhvatila za srce i zamalo se nije onesvestila.

"Bože dragi, pa ja sam mislila da se to meni samo priviñalo", napokon reče. A onda je rekla da mi nije htela da govori o tome jer je bila ubeñena da joj ne bih poverovao. I još je dodala "sve to što sam vam rekla o Heath-u, i kako sam ga videla da učestvuje u tim satanističkim ritualima nije ništa prema onome što sam još videla, videla sam ga kako se preobražavao u reptila u toku tih rituala. Ono što me je zaprepastilo je da to nikoga nije zbunjivalo, kao da se radi o sasvim normalnoj stvari."

Rick, ove stvari se dan danas dešavaju. Kad sam držao predavanje u Vancouver-u (Kanada), sreo sam 4-5 ljudi koji su mi isto ovo rekli, uključujući i jednu poslovnu, stvarno prizemljenu, ženu koja vodi jednu firmu sa 5000 klijenata. I ona kaže da je bila u vezi sa momkom koji bio Portugalac, i da se on pred njom pretvorio u reptila.

Upravo sam govorio na jednom finansijkom seminaru na Bahamima o manipulaciji u svetu, i još 2 osobe mi rekoše istu priču. Jedna mi je rekla kako je bila član nekog verskog kulta, i kako se jednom prilikom voña kulta preobrazio u reptila pred njenim očima. I reče da je ona to primetila u momentu kad ju je ovaj fiksirao svojim očima, i da ostali u istoj prostoriji nisu ništa primetili, u svakom slučaju, kaže - da je izletila napolje, "dala gas" - i nije se zaustavljala dok joj nije nestalo benzina.

Znaš, to su sada već stotine i stotine ljudi koje sam sretao po svetu, i to ljudi različite pozadine; dvoje televizijskih reportera kad su uživo intervjuisali


97

jednu od ovih osoba, jedan je nakon intervjua rekao drugom kako je vidio da se lice osobe pretvorilo u reptilsku facu, dok je drugi priznao da je vidio kako su se ruke totalno preobrazile u reptilske.

I tako je to, pa evo recimo i kad gledamo starinske zapise vrlo često se pominju zmije, zmajevi itd. Naravno da ne možemo sve shvatati bukvalno, ali simbologija zmija se stalno koristila, pa recimo kad gledamo indijske bogove koje su zvali "Nagas", za njih se govorilo da su bili u stanju da uzmu i ljudski i reptilski oblik, i koliko znam i Cathy O'Brien je u svojoj šokantnoj knjizi "Trance-formation in America" pomenula te proklete reptile.

Martin: Da Icke: Imam tu knjigu, baš kad sam na to naišao kad sam je čitao, pomislih,

kako mi život postaje sve bizarniji i bizarniji. Evo sad sam baš našao, Cathy kaže kad je jednom bila sa George-om

Bush-om, i kako joj je on rekao da njegova familija pripada jednoj rasi vanzemaljaca koja je došla iz svemira i preuzela ovu planetu, ali da to niko nije primetio jer oni izgledaju kao ljudska bića. Onda je rekla kako se on pred njenim očima pretvorio u reptisko biće. Ona takoñe priča kako je bila sa braćom Bennett, onim političarima, i kako je prošla kroz njihov program "ispiranja mozga" i programiranja svesti, i kako su joj rekli da oni, u stvari, dolaze iz druge dimenzije, tj. da su inter-dimenzionalna bića.

I imala je još jedno iskustvo tada, kad je videla jednu žurku u Beloj Kući, i kad su svi tamo imali izgled reptilskih bića. A onda opisuje u svojoj knjizi i slučaj kad je bila sa meksičkim predsednikom, u to vrijeme, Miguel-om De La Madrid-om, i kako joj je on ispričao priču o Iguana ("gušterskoj") rasi ljudi tj. kako se jedna grupa vanzemaljaca reptilskog porekla polno ukrštala sa starim narodima Meksika da bi kreirali specifičnu genetsku lozu kroz koju bi mogli da se manifestuju i održe, i da pripadnici te loze mogu da uzmu i ljudsku i reptilsku formu. I ona je rekla u svojoj knjizi kako ga je lično videla da se pretvara u reptila, kad je bila sa njim.

I tako kad počnemo sve ovo malo pomalo da sabiremo, Rick, moja filozofija je vrlo jednostavna, ja pratim informaciju i idem sve do tamo dokle god me ona vodi. Ako ti polaziš, a svi polaze od nekog svog stanovišta, bilo verskog, političkog ili nekog drugog, i ako si previše rigidan i čvrsto se držiš tih principa, nećeš nikada biti u stanju da saznaš šta se u stvari dogaña, jer će ti tvoji stavovi "censurisati" svaku novu informaciju na koju nailaziš, da ti ona nebi poremetila realitet koji si do sada sebi stvorio, tj. izbacila te iz koloseka.

Ja, srečom, nemam takvih problema, pratim svaku informaciju, - pa bilo kuda da vodi.

U februaru prošle godine, kad sam bio u Južnoafričkoj Republici, sreo sam se sa jednim poznatim šamanom plemena Zulu. Proveo sam s njim 5 sati


98

razgovarajući o raznoraznim temama. On je već tada sve znao o toj eliti, manipulaciji, njihovoj vezi sa vanzemaljcima i svemu tome. On je već sada u svojim 80-tim godinama, tj. hoču da kažem da je živio dugo u Africi i da je veliki poznavalac afričkih legendi kao i svih tamošnjih zbivanja.

Tako, kada smo razgovarali, rekao mi je da je u martu 97-me godine, to je znaci pre augusta kad je Dijana poginula, dobio telefonski poziv od osobe koja se predstavila kao Princeza od Wels-a i želela da razgovara sa njim. On naravno nije mogao da poveruje u to u prvom momentu a pogotovo kad je rekla da zove sa jednog telefona iz supermarketa. "Princeze ne zovu sa telefona iz supermarketa" - mislio je.

Meñutim, kad sam razgovarao sa Kristinom Fitzgerald, otprilike 2 mjeseca kasnije, koja je bila, kako sam već rekao, Dijanina najbliža prijateljica, ona mi je rekla kako to nije ništa čudno jer je Dijana znala da su njeni telefoni u Kensington Palati bili prisluškivani i kada je htela da ima "čistu" liniju išla je da telefonira iz obližnjeg supermarketa. Jedan od njegovih učenika bio je Dijanin roñak i interesantno je da je ovaj šaman stalno pričao o vezi vanzemaljaca sa čovečanstvom kao i o svojim ličnim iskustvima sa njima, od kojih su neka stvarno neverovatna.

U svakom slučaju ona mu je tada rekla da bi željela da razgovara s njim jer bi htela da obelodani nešto u vezi sa Vindzorima (britanskom kraljevskom porodicom), što bi moglo da potrese celi svet i da želi savet na koji način bi bilo najbolje da to učini.

Isto tako kada sam razgovarao sa jednom ženom koja se zove Arizona Wilder, koja je tvrdila da je izvodila satanističke rituale za britansku kraljevsku porodicu, ona mi je rekla da je Dijana znala da su oni bili u suštini reptili sa sposobnošću preobražavanja za vreme tih rituala, onda sam pitao ovog šamana šta je to u stvari bilo što je Dijana htela da otkrije u vezi Windsor-a, na šta je on odgovorio: "ja stvarno ne mogu da ti kažem jer je neverovatno strašno - ne bih želio da upadnem u još veće neprilike".

Onda sam ja rekao kako ja već odavno znam da su Windsor-i upleteni u operaciju rasturanja droge svetskih razmera i kako je i Dijana znala da su oni bili u to upleteni. On je samo zatresao glavom i rekao: "Ne, ne - nešto mnogo gore nego to". Ja idem opet nazad dole, tako da ću verovatno uskoro saznati od njega o čemu se tačno radi.

A onda je Arizona Wilder nekako upala na scenu posle Kristine Fitzgerald. Naišao sam na nju u Los Angeles-u, tj. u blizini Los Angeles-a. U stvari, nisam išao da razgovaram s njom u vezi ovih reptile sa sposobnošću preobražavanja iz jednostavnog razloga što ja u to vreme još uvek nisam javno o tome govorio, nego sam samo skupljao informacije. Otišao sam da razgovaram s njom o


99

ritualima za koje je govorila da je izvodila za britansku kraljevsku porodicu, kao i Bush-ovu, Kissinger-ovu porodicu i ostale njima sličnim u Americi.

Iako Arizona Wilder danas ima crvenu kosu, ona je u stvari plavuša sa prodornim plavim očima, i ta plava kosa i plave oči se stalno javljaju zajedno sa ovim stvarima, recimo svi oni koji su bili uključeni u Projekat “Monarh” bili mahom plavokosi sa plavim očima.

I tako ja odoh kod nje da razgovaram o tim ritualima koje je izvodila i ona mi je onda ispričala sve u vezi satanističkih rituala koji su se održavali u Balmoral-u u kojima, znaš, - žrtvuju i ljude, kao i onih u Kraljičinoj Palati u Škotskoj a takoñe i u dvorcu Glames (Glames Castle) koji su Fritz Springmeier and Cisco Wheeler pomenuli u njihovoj knjizi ("Mančurijski Kandidat"-prim.prev.)

Ja sam sve ovo već ranije bio čuo iz drugih izvora a onda na kraju Arizona reče kako u stvari sve ovo nije ono najbizarnije što se inače redovno dogaña. Ja pomislih - pa zar ima išta bizarnije od toga da britanska kraljica žrtvuje decu!? A onda ona reče da kada krv počne da teče - oni se preobražavaju - u reptile. U toj reptilskoj formi oni izgledaju naravno totalno drugačije, recimo npr. kraljičina majka, znam da zvuči smešno, ali u svojoj fizičkoj formi ona je jedna 99 godišnja starica, tj. u ovom našem trodimenzionalnom realitetu.

Onda me je zvala jedna gospoña iz Amerike koja je predsednik organizacije po imenu "Roditelji protiv ritualnog nasilja". Razgovarao sam s njom ne o reptilima - nego o ritualnom nasilju nad decom u Americi a onda ona reče: "znate, najmanje 12 mojih klijenata mi je reklo da su videli učesnike tih ritala kako se probražavaju u reptilsku formu"!? Onda je dodala da je mislila da se to ovi u stvari preoblače tj. maskiraju u reptilska bića - da bi zbunili žrtve.

I kad sve ovo saberemo, Rick, sve ove informacije koje se pojavljuju pogotovo od kako sam ja počeo javno da govorim i pišem o tome, sve više i više ljudi mi prilazi sa poverenjem i priča o svojim ličnim iskustvima. Shvatili su da napokon mogu nekome to da kažu, jer naravno, ono što večinu sprečava da kažu ono što znaju je pomisao: "pa ko bi mi povjerovao ovako nešto"!?

I stvarno je interesantno ali i ovo je istinita priča koja sumira sve kako su se stvari odvijale. Kada je moja knjiga "Najveća Tajna" taman bila u štampariji nazvao me je jedan momak iz Amerike, on je bio jedan od onih koji su pročitali ostale moje knjige i pitao me je kad će moja najnovija knjiga da izañe iz štampe. Ja sam mu rekao da se upravo štampa, on me je upitao o čemu se radi a ja sam odgovorio kako je najbolje da on to pročita, jer unutra ima dosta bizarnih stvari koje kad bih mu rekao - mislio bi da sam lud.

Tako, u svakom slučaju, nastavimo mi da pričamo i nakon 5-10 minuta razgovora on reče: "Hej, sigurno ćeš misliti da sam lud, al' jesi li ikada sreo ikoga ko viña ove koji su na visokim pozicijama vlasti kao npr. Bush, Gorbačov, Kissinger itd. da se u nekim momentima preobraze u reptile!? Ja pomislih,


100

zaboga - pa ne valjda još jedan. Upitah ga zašto me je to pitao, a on reče - "zato što ja to stalno viñam, kad god se pojave na televiziji - ja ih vidim kako na momente dobiju reptilsku formu.

Tako se ova priča stalno nastavlja. Ne mogu se setiti kako se tačno zove ali nedavno sam intervjuisan na jednoj radio-stanici od strane čoveka koji se bavi reverzibilnim govorom ("reverse speech"), jesi li kad čuo za to?

Martin: Da, naravno. Icke: Da, on je htio da razgovara samnom o tome kada su snimili Ken

Bacon-a - sećaš li se, to je onaj koji je bio predstavnik za štampu Pentagona za vreme rata na Kosovu, tako kada su vrtili unazad ono što je on rekao - dobili su nešto što nisu znali da objasne, pa su mene pitali. Jasno k'o dan on je na jednom od svojih brifinga za štampu doslovno rekao: "Mi smo ljudi reptilskog porekla i mi imamo ovde svoje vlastite planove", ja zamalo nisam pao sa stolice kad sam ovo čuo, jer to je upravo ono o čemu ja stalno govorim. Još uvijek čuvam traku sa ovim snimkom.

Tako, postoji nešto u svemu ovome što može da posluži kao ključ za razumevanje kako i odakle oni kontrolišu ovaj svet, i ja bih ovde sa sigurnošću mogao da sugerišem da gledajući u sve te Kissinger-e, Bush-eve, Rockefeller-e, Rothschild-e itd. mi,u stvari, možemo samo da vidimo kako izgleda trodimenzionalni, fizički izraz svesti i manipulacije koja potiče iz četvrte dimenzije. I ti Illuminati su samo, u stvari, trodimenzionalni odraz onih koji kontrolišu ovu planetu iz četvrte dimenzije.

Interesantno je ako se vratimo unazad i pratimo kako se pojavila bela ljudska rasa na Bliskom i Srednjem Istoku, zajedno sa ovim porodičnim lozama unutar nje, pa uzmemo neki od tih naroda kao npr. Feničane. Oni su slavili Svetog ðorña iz Cappadocia-e (današnja Turska) za koga su tvrdili da je ubio zmaja. I kad su Feničani stigli na prostore današnje Britanije, negdje oko 3000 pne. i osnovali ovo što danas zovemo britanskom kulturom, Sveti ðorñe iz Cappadocia-e je postao - Sveti ðorñe iz Britanije.

Drugo božanstvo koje su Feničani obožavali je bio Sveti Mihajlo za kog se govorilo da je bacio zmaja sa stene u ambis, tako da se ta borba sa zmajevima stalno ponavlja u legendama.

Druga stvar koju sam povezao u knjizi "Najveća Tajna", i sve više i više ljudi počinje u zadnje vreme da se bavi time, je i veza izmeñu Marsa i Zemlje. Čini se da je ta kataklizma koja je uništila veći deo Zemlje i o kojoj postoji dosta geoloških nalaza, kao i raznih zapisa i legendi, uništila ono što se podrazumjevalo pod Atlantidom. Izgleda da je neka vrsta nebeskog tela skoro uništila Mars. Upravo čitam neke knjige koje su u stvari zbirka do sada sakupljenih podataka o Marsu i stvarno postoji dovoljno dokaza da je Mars nekada bio planeta sa atmosferom veoma sličnoj zemljinoj, i to u bliskoj prošlosti,


101

možda pre nekih 20 000 ili čak 10 000 godina. Ja mislim da je bila jedna jaka veza izmeñu civilizacija na Marsu i Zemlji, i kada je ta kataklizma razorila Mars, preživeli Marsovci su mogli vrlo lako postati ono što danas zovemo belom rasom koja je na kraju pojavila kao samerska, egipatska ili neka druga kultura, jer interesantno je da postoji očigledna veza njihovih simbola, božanstava i legendi sa planetom Mars. Čini mi se da se ovde krije nešto što bi moglo da bude od velikog značaja.

Interesantno je i ono što Arizona Wilder govori u vezi svoje obuke i treninga u izvoñenju tih rituala, ona je verovatno bila kao i Cathy O'Brien nešto kao programirani robot, u stvari, ona kaže da je čula iz par pouzdanih izvora da su ljudska bela i reptilska rasa u nekoj vrsti meñusobnog rata vrlo, vrlo dugo i to ne samo na ovoj planeti, kao i to da ti reptili žele da kontrolišu ljudsku plavokosu genetsku liniju sa plavim očima zbog toga što oni imaju nešto u krvi što je ovima potrebno da bi održavali svoju trodimenzionalnu formu koja je slična ljudskoj.

Da li je ovo tačno ili ne ja ne mogu sa sigurnošću da tvrdim ali kad vidimo da ovi potpuno meñusobno nepovezani izvori ponavljaju stano jednu te istu stvar, govoreći o učešću elite u tim ritualima, tj. da su mnogi od najpoznatijih američkih političara, biznismena, bankara kao i britanska kraljevska familija, jednostavno ovisni od toga tj. oni moraju redovno da piju krv a posebno i adrenalin koji ulazi u ljudsku krv u momentu samog čina žrtvovanja čoveka. I to je jedna stvar koja se neprekidno ponavlja i stalno je vezana sa ovim porodicama, kad ih pratimo kroz istoriju.

Razgovarao sam i sa mnogim psiholozima koji su radili sa ljudima koji su nekako preživili ove rituale tj. pokušavali da ih povrate u normalan život nakon doživljenih trauma, i oni su mi rekli kako su čuli od tih svojih pacijenata da su božanstva koja se stalno pominju za vreme tih rituala ista ona koja su nekad davno obožavali Babilonci kao i Feničani.

Tako, po meni, Najveća Tajna je u stvari to da se jedna vanzemaljska rasa ukrstila sa ljudskom kreirajući na taj način jednu posebnu hibridnu lozu kroz koju oni mogu da deluju iz dimenzije koja je odmah do naše i da odatle kontrolišu ovu planetu već možda i par stotina hiljada godina.

Ta vrsta kontrole je skoro perfektna jer dolazi iz druge dimenzije dok istovremeno većina pripadnika ljudske rase nije ni svesna postojanja drugih dimenzija.

I to zataškivanje saznanja o drugim dimenzijama, zataškivanje saznanja o pravoj suštini života, prirodi frekvencija i vibracija, kao i večnoj prirodi same svesti; to je i razlog zašto je ova organizacija tj. Illuminati osnovala sve ove religije, naravno, da bi se ova saznanja napravila nepristupačnim za ljude, da bi se zataškivala hiljadama godina tako da oni mogu mirno da nas kontrolišu sa


102

jednog nivoa egzistencije koga velika većina nas uopšte nije svesna. Može li se uopšte ostvariti bolji način kontrole, nego što je ovaj?

Martin: Dobro. Par pitanja mi je palo na pamet u vezi ovoga što si upravo rekao. Ovo možda i nije pitanje ali interesuje me koliko je sve ovo u stvari verodostojno, tj. jesi li imao kakvih problema u vezi toga.

Čini mi se da ipak postoji neka božanska sila koja nadgleda ovu planetarnu tranziciju. Šta bi mogli reći onim čitaocima koji su očajni zbog beznadežnosti svoje pozicije u rukama ove elite.

Icke: Dobro, ovo je malo teže pitanje, ali prvo ću odgovoriti na ovo u vezi moje verodostojnosti. Da budemo načisto, apsolutno me nije briga šta neko misli o meni i onome čime se ja bavim. Ono što ja istinski želim je da otkrijem šta se u stvari dogaña, tako da se to može da zaustavi, i istinski mislim da svako ima pravo da čuje sve informacije a ne samo one koje ga navode na pogrešne zaključke. Ja sam sa emocionalno ogradio od toga kako će ljudi ovo da prime, jer da nisam, jednostavno bih poludio.

Ljudi imaju pravo da veruju u šta god hoće da vjeruju, što uključuje i njihovo pravo da odbace sve ovo što sam rekao. Sa tim se slažem, ali ono sa čim se ne slažem je onemogućavanje komunikacije kao i zataškivanje informacija. Znači, to kako će ljudi ovo da prihvate zavisi od njih samih, mogu da se slože sa svim ovim što sam rekao, sa nekim delom toga ili jednostavno da sve odbace. To je sve do njih samih. Meni je najbitnije im se makar omogući pristup informacijama ove vrste.

Uostalom već sam prošao celi svet govoreći o ovome a i moja knjiga "Najveća Tajna" je već doživila drugo izdanje, jer je interes ljudi izvan svih očekivanja. Ono što začuñuje je i reakcija mnogih ljudi koji su me slušali na raznoraznim tribinama po svetu, većina se u prvom momentu zaprepasti pa ukoliko se zadrže dovoljno dugo da čuju i fakte, onda malo po malo cela stvar im polako počinje da postaje logična. To je zbog toga što ja nikada ne kažem: ja tvrdim ovako je il' onako je, ja prezentiram informacije o onome šta se dogaña, šta se nekim ljudima dešava, pa onda povezujem sve to kroz celu istoriju. Ovde imamo jedan slučaj koji traži odgovor, nešto se ipak dogaña.

Ono što me razočarava je da i neki od onih koji se bave istraživanjem kojekakvih konspiracija i stalno pričaju o zataškivanju informacija istovremeno pokušavaju da zataškaju ove informacije koje ja prezentiram, jer im se one sad ne sviñaju.

To je stvarno neverovatno, Rick, ljudi stalno govore o slobodi i stalno ponavljaju: "Živjela Sloboda", a istovremeno ne razumeju šta je to. Ako dovoljno dugo razgovaraš s njima, videćeš da oni u stvari ne žele slobodu. Oni bi u stvari hteli samo da zamene jednu stvar koja im je nametnuta, drugom koja će, naravno, takoñe da bude nametnuta.


103

Vidiš, kad gledamo npr. onaj Hrišćanski patriotski pokret, koji je meni inače bio dosta simpatičan jer su oni pokušavali da obelodane jedan deo cele ove zavere, ali znaš, ja u stvari ne vidim razliku izmeñu kulture i misli nametnute od strane Iluminatija sa drugom namentnutom kroz: Jedna nacija pod jednim bogom, jer prvo pitanje koje se nameće je: o kom/čijem bogu razgovaramo? Njihova je, naravno, hrišćanska verzija boga. Tako ja smatram to veoma tužnim što se na toj strategiji «Podeli - pa vladaj» bazira cela kontrola manjine nad većinom kroz celokupnu ljudsku istoriju, a da to niko ne može da uvidi a kamoli preduzme nešto. Što je najsmešnije, čak su se i oni koji proučavaju sve ovo, meñusobno podelili. Najžešći napadi na mene nisu došli od strane čitalaca, nego upravo onih koji sebe smatraju konspiratolozima. Znaš, ako se mi družimo, mi ne moramo u svemu da se složimo, pa kakav bi to dosadan svet bio kad bi svi isto razmišljali.

Mi smo multidimenzionalna bića . Mi imamo jedan deo svesti koji je u direktnoj vezi sa našim fizičkim bićem u njegovoj trodimenzionalnoj formi, ali mi istovremeno egzistiramo i u svim drugim dimenzijama. Mi smo sve što jeste, sve što postoji, znaš, svako od nas je energetski deo te jedne te iste svesti, jedne celine.

U knjizi «...i istina će vas osloboditi» već sam sugerisao da mi najverovatnije živimo u frekvencijama kontrolisanom zatvoru i da nas nekako ta vibraciona mreža nabačena na ovu našu planetu sprečava da se povežemo sa višim nivoima našeg multidimenzionalnog «Ja».

Sam centar kontrole, odnosne manilupulacije čovečanstva, čini se da je smešten u 4-toj dimenziji, i da oni odatle upravljaju. Naravno, ja ne kažem da su sva ta reptoidna bića negativne prirode, ima dosta ljudi koje tvrde da su imali i pozitivna iskustva sa nekima od tih individua, a inače ni ne volim na sve da gledam u crno-bjeloj tehnici.

Ono u šta sam postao siguran je da se taj dio 4-te dimenzije, ta tzv. «iluminati svest» hrani emocionanom energijom sa ovog našeg nivoa, pogotovo na frekvencijama koje mi emitujemo kad smo u stanju straha i neizvesnosti, osećaja krivice, osećaja mržnje i agresivnosti. Odatle kad oni kreiraju raznorazne dogañaje koji izazivaju takva stanja kod nas - oni nas jednostavno pretvore u neku vrstu baterije. Kad god se bojimo nečega, mi emitujemo specifičnu emocionanu energiju - kojom se oni hrane.

Postoji takoñe jedan institut u Americi (Institute of HeartMath) gdje su čak izmerili frekvencije raznih emocija i pokazali kako je frekvencija straha vrlo niska i spora dok je npr. frekvencija koju emitujemo u stanju ljubavnog zanosa mnogo brža i jača.

Vrlo je bitno da ovo dobro razumemo, jer kad čovek stalno živi u neprestanom strahu i stalno emituje te vrste frekvencija, on ne može da doñe u


104

kontakt sa svojim višim oblikom svesti, koji je po svojoj prirodi funkcioniše na drugoj, višoj frekvenciji. To je isto kao što ne možemo na televizoru ili radiju da gledamo ili slušamo dva programa u isto vreme, jer su oni na različitim talasnim dužinama.

U suštini, dok kod smo u ovoj našoj fizičkoj formi uronjeni u realitet baziran na emocijama straha, dotle smo vibracionalno isključeni i odvojeni od realnih potencijala koje bi imali kad bi se uspeli povezati sa onim drugim delom naše svesti, koji potiče sa mnogo višeg nivoa.

I sad se postavlja pitanje, pa dobro kako da izañemo odavde? Gde su «dobri momci»? Gde su oni koji će nam pomoći? Problem je da postoji vibracioni procep izmeñu nas i njih. Oni jednostavno, operišu na mnogo višim frekvencijama koje su rezultat njihovog stanja svesti i mi u stanju kakvom jesmo ne možemo da uskladimo naše frekvencije sa njihovim, da bi mogli uopšte da ih «čujemo». Jedini način da se uskladimo sa njima je da se oslobodimo straha, time bi se oslobodili i ove naše trodimenzionalne iluzije.

Martin: Ti često koristiš pojam «problem-reakcija-solucija». Možeš li da to objasniš pošto ima dosta onih koji ne znaju o čemu se radi?

Icke: To je najsnažnija tehnika za manipulaciju narodnih masa koja se koristi tokom nekoliko hiljada godina da bi se omogućio njihov plan totalne centralizovane kontrole nad našim životima. Kosovo, Bosna i svi ostali izmanipulisani konflikti, bombardovanje vladine zgrade u Oklahoma City, mahnitanje ljudi s oružjem po celom svetu, pucnjave po školama, sve su to klasični rezultati toga.

Kada hoće da pojačaju kontrolu i uvedu mere kojima se ljudska prava drastično smanjuju, oni prvi kreiraju neki problem, onda sačekaju reakciju, pa na kraju sprovedu ono što su zamislili kao «soluciju», odnosno rešenje tog problema.

Ako uzmemo npr. bombardovanje zgrade James P. Murah u Oklahoma City, u samo 24 sata posle tog dogañaja tzv. Antiteroristički zakon je odobren od strane američkog kongresa, čime su ljudska prava drastično reducirana.

Kad malo dublje posmatramo ove dogañaje za koje je krivica svaljena na one koji nisu imali nikakve veze sa tim, prvo što postaje jasno je da su u stvari te probleme kreirali oni koji su smislili i sproveli ove zakone.

Martin: Šta je to, u stvari, njihov konačni cilj? Icke: Ja već odavno izučavam područje svesti entiteta iz 4'te dimenzije, i

još uvek pokušavam da saznam šta je njihov krajnji cilj. Čini se da su oni nekako i sami sebe zarobili u tom realitetu gde jesu, i da odatle ne mogu nikako da naprave neki veći progres. Oni grčevito pokušavaju da održe kontrolu kroz tu manipulaciju strahom i ko god se koristi strahom da manipuliše druge, i sam je nekako zahvaćen tom vrstom frekvencija i tako ne može da ostvari nikakav


105

napredak. Njima je jedino preostalo da održavaju taj status quo, i tako obezbede svoju egzistenciju sve dotle dok se mi ne počnemo da budimo, čega se oni najviše boje.

Ako uzmemo npr. ove njihove «agente» u našoj 3-ćoj dimenziji tj. Grupu Iluminati, njih nema toliko puno ali su neverovatno dobro organizovani i mahom sve drže pod kontrolom jer su organizovali ovaj sistem na principu piramide. Tako su zaposeli pozicije na vrhu bankarske, političke, poslovne, medicinske itd... piramide i odatle upravljaju ljudskim masama, koje naravno drže u totalnom neznanju, tako da te mase ljudi sprovode njihove planove stavljajući sami sebi omču oko vrata, a da toga nisu ni svesne. Oni jedino tako i mogu da upravljaju. Zato ja taj njihov princip «podeli - pa vladaj» od vitanog značaja, za njih.

Mi smo postali nešto kao stoka, koja samu sebe čuva i ne dozvoljava nikome da bude drugačiji, a kamo li da napusti stado. Ko god izrazi drugačije mišljenje, ili se drugačije ponaša, vrlo brzo bude izložen napadu drugih, koji ga počnu ili ismejavati ili kažnjavati na bezbroj mogućih načina.

Tako su ovi što sede na vrhu piramide uspeli izmanipulisati mase da se ove neprestano meñusobno dele, tuku, ratuju itd.

Mislim da je njihov trenutni cilj zavoñenje Novog svetskog poredka ondnosno totalne kontrole kroz jednu centralizovanu vladu, jednu banku, jednu valutu, jednu armiju, odnosno centralizaciju svega i svačega. Ta centralizacija vlasti je jedini način da ta manjina kontroliše veliku masu ljudi.

Pogledaj npr. Evropsku zajednicu gdje trenutno nekolicina birokrata diktira zakone iz Brisela, kojima se mora povinovati cela zapadna Evropa. Zakoni evropske zajednice nadjačavaju nacionalne zakone. Ako je neki nacionalni zakon neke od zemalja koje pripadaju zajednici u konfliktu sa jednim od zakona evropske zajednice, onda se on mora staviti van snage. Oni već imaju jednu valutu, jednu centralnu banku i armiju.

Njihov idući ključni korak je mikročipovanje ljudske populacije. Oni su već odavno spremni i čekaju momenat kad budemo toliko kondicionirani – tj. kad počnemo gledati na njih kao na jednu dobru ideju.

Već odavno možemo da čujemo poruke tipa: «mikročipujte djecu odmah po roñenju, da se izgubi svaka mogućnost zamjene u porodilištu, ili da ih lako pronañete ukoliko ih neko otme, ili se izgube»...

«Zar nije dobro imati sve vaše medicinske detalje na mikročipu, tako da ako vam se dogodi neka nesreća, doktori mogu da pročitaju vašu zdravstvenu istoriju itd. itd...»

Sve sam ovo već svuda vidio kad sam putovao po svetu, i ja na to gledam kao na dio procesa našeg pripremanja za to, uostalom već odavno mikročipuju životinje.


106

Od jednog naučnika, koji je radio za CIA-u, saznao sam da ti mikročipovi imaju mnogo više funkcija nego što nam se do sada govorilo. Navodno oni će preko odašiljanja kojekakvih signala odnosno frekvencija moći i da manipulišu preko njih čovekovu svest, emocije i ponašanje. Ideja je da pretvore čovečanstvo u vrstu daljinski kontrolisanih robota. Mi smo sada u situaciji gde se sada samo čeka na momenat kada će ti čipovi uz pomoć «problem-reakcija-solucija» biti nametnuti svakom ljudskom biću na ovoj planeti.

Martin: Rekao si mi da si ipak primetio kako se ljudi polako počinju da bude?

Icke: Čini se da postoji jedan vremenski ciklus i mi se sada približavamo njegovom kraju, to je u stvari bolje rečeno – vibracioni ciklus, po načinu njegovog delovanja na ovu planetu i na nas, on ima osobinu - duhovnog budilnika. Te vibracije počinju polako da bude ljude iz dugogodišnjeg transa.

Znajući za ovo, Iluminati su već odavno pripremili novu zamku - to je tzv. «New Age movement», religija «novog doba» čime pokušavaju one koji su počeli duhovno da se bude opet odvedu na slepi kolosek.

«Koncetriši se samo na pozitivne stvari, ukoliko vidiš nešto negativno - to ti sam, u stvari,- projektuješ, obavij se plaštom svetlost i ljubavi itd...» - da ovca ne bi primjetila kad doñe vrijeme za deranje njene kože.

Postoje dva načina da rešimo ovaj problem, mi možemo naći soluciju za ovo, ali po meni najbolji način za rešavanje nekog problema je da se odstrani njegov uzrok. Uzrok svega ovoga je to što smo se mi kao ljudska bića jednostavno - odrekli svoje moći. Mi već odavno ne razmišljamo svojom glavom, sami za sebe, nego samo pratimo onoga ispred nas, bez ikakvog pitanja. I još insistiramo da i svi drugi rade isto tako. Znači jednom kad se postave odreñene norme, bilo pametne ili besmislene, moralne ili nemoralne, moguće ili nemoguće, onaj koji ih je postavio, u stvari, upravlja svetom, dok ostali samo prate.

To se dešava zato što se većina ljudskih bića odrekla svoje lične sposobnost razmišljanja i individualnosti – i živi svoj život u skladu sa diktiranim normama bez ikakve želje i nastojanja da podvrgnu te norme vlastitoj analizi, i tako ih dovedu u pitanje.

I to je u redu, to je takoñe i lični čovekov izbor, i ja to ne mogu da dovodim u pitanje. Meñutim, problem je što ljudi koji podpadnu pod uticaj tih normi – očekuju i od svih ostalih da im se podvrgnu. To je sada već stado stoke, koje čuva samo sebe dok ne doñe vreme za klanje, gde čobanu ne trebaju ni psi čuvari niti mora da troši pare - na ogradu. Tako su oni koji su nam postavili norme uspeli da naprave od nas ne samo ovce nego i pse za čuvanje ovaca, ne samo da su od nas napravili zatvorenike - nego nas koriste i kao čuvare zatvora u kome se nalazimo.


107

I samo na jedan takav način bilo je moguće da ta jedna mala grupa entiteta kontroliše ovaj svet tokom hiljada godina, sve do ovog momenta.

Po mom mišljenju samo tri stvari bi mogle dramatično da promene ovo stanje:

Prvo: kao individualna ljudska bića prvo se moramo osloboditi straha od toga - šta će drugi ljudi da misle o nama, jer ovde se radi o zatvoru u kome većina ljudskih bića danas živi. Dok god se bojimo šta će drugi misliti o nama - mi ne živimo naš lični život u svom istinskom elementu, baziran na istini, mi živimo nečiju tuñu verziju našeg života u skladu sa onim što oni očekuju od nas, kako mi treba da se ponašamo. Tako lažemo sami sebe - a i ostale. Osloboditi se te vrste straha prvi je korak za izlazak iz stada.

Drugo: Moramo dozvoliti i drugima da ispolje svoju posebnu individualnost čak i ako se ona razlikuje od naše. To što drugi ne razmišljaju kao mi nije ništa loše. Kad prihvatimo druge onakvima kakvi jesu – tada prestajemo biti psi čuvari ostatka stada.

Treće: Održavanje ravnoteže tj. nepokušavanje nametanja svojih pogleda i stavova drugima, što bi značilo - i poštovanje slobodne volje drugih.

Kad ne težimo tome da namećemo svoju volju drugima, naše stanje svesti se menja, postižemo veću vibraciju i onda dolazimo u poziciju kada je moguće da se povežemo sa drugim, odnosno, ostalim fragmentima našeg multidimenzionalnog bića, koje je se manifestuje na jednom drugom, višem nivou svesti – a istovremeno je oduvek bio deo nas samih, samo što mitoga većveoma dugo - nismo svesni.

FAN FICTION


108

Fanfikšn je literatura koju pišu fanovi na popularne TV serije, filmove ili

knjige. Fanfikšn postoji još od onda kada su obožavaoci sami pisali sopstrveni kraj knjige Male žene u kojima Bet preživljava a Džo uzima Lauru za ženu. Ali glavni prodor fanfišna je bio šezdesetih godina prošlog veka sa serijama na Tv-u. Fanfikšn mnogi vide i kao nastavak ili moderan ekvivalent nekadašnjeg usmenog predanja. Na ovaj način i nekadašnje bajke mogu se smatrati nekom vrstom fanfikšna. Tako bi vergilijeva Eneida mogla biti fanfikšn priča na osnovu Homerove Ilijade a mjuzikl Rosencrantz &Guildenstern are dead, Toma Stoparda može biti fanfikšn zasnovan na Šekspirovom Hamletu.

Postoje nekoliko verzija priča o šerlok Holmsu, koje su pisali obožavaoci. A

tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka fanovi Džejn Ostin su pisali priče zasnovane na njenim likovima i to objavljivali u fanzinima.

Fenomen fanfišna, kao deo fandoma je popularizovan kroz Star Trek fandom i fanzine objavljene šezdesetih godina dvadesetog veka. Prvi Star Trek fanzin, Spockmanalia objavljen je 1967 godine. Većina ovih fanzina rañena je na geštetneru a samo neki od njih na ofset štampi. Prva fotokopir mašina izmišljena je 1959 ali je tada kopiranje bilo skupo i tek oko 1970 godine pale su cene kopiranja i tada se poboljšao kvalitet publikacija koje su objavljivali fanovi.

Tada je usledila ekspanzija distribucije i ustanovljeni su osnovi moderne subkulture. Grup, prvi Star Trek fanzin se orijentisao ka odraslim piscima i


109

objavljen je 1972 godine. Takoñe je stvoren File Transfer Protocol u kome su arhivirani prvi radovi fanfikšna. 1973 godine Paula Smit je priču Mary Sue, zasnovanu na Star Treku nazvala Fanfikšn, i na taj način dala ime ovom pokretu. 1974 godine, Grup#3 je objavio »A Fragment Out of Time«, prvu poznatu sleš priču objavljenu u fanzinu, mada postoje pretpostavke da je priča »Ring of Soshern« objavljena pre toga u Velikoj Britaniji.

U kasnim sedamdesetim godinama stvoreno je još Star Trek fanzina kao i ostalih fanfišn časopisa na osnovu Space 1999, Star Wars i mnogih drugih. Tih godina pojavili su se i fanzini u Japanu i osnovan prvi Star Trek klub u Australiji

Fanfikšn je postao internacionmalno popularan sa razvojem interneta. Kreirane su mnoge arhive koje ugošćuju posebne vrste priča. 1998 godine je otvoren Fanfiction.net. ovaj sajt sada ugošćuje na milione priča na bezbroj jezika

Tehnički posmatrano fanfikšn je nasilje nad autorima ili produkcijom i autorskim pravima, ali tradicionalno oni to ne posmatraju tako i uglavnom ne prave probleme piscima fanfišna. Ovo je tako i zbog toga što fanfikšn omogućava snažno reklamiranje i privlači masovni interes. Star trek je otišao tako daleko da je počeo objavljivati kratke priče na svom sajtu za fanfikšn a povremeno čak objavljuje i antologije koju pišu fanovi. Nasuprot ovome neki autori, kao što je En Mek Kefri krivično gone one koji pišu na temu Zmajevi jahači sa Perna. Jecna od preovladajućih tema fanfikšna je erotska verzija odabranog dela. Na taj način pružaju čitaocima verziju koju tradicionalni način pisanja nikad ne bi ponudio.

Ova verzija pisanja poznata je kao sleš, Sleš fikšn često ustanovljava homoerotičniu odnos izmeñu dva muška lika, koji tako nisu predstavljeni u seriji ili knjizi. Najčešći odnos u sleš fikšnu je izmeñu Kirka i Spoka iz Star treka ali ipostoji i u mnogim drugim serijama i knjigama. Nasuprot uvreženim mišljenjima da ovo pišu muškarci, pisci ovakvih štiva su uglavnom žene.

Jedan od podžanrova fanfišna je i crossover story, u kojem likovi iz neke priče postoje u nekom svetu koji prethodi glavnoj priči ili se u jednoj priči susreću likovi iz više priča. Pošto je ovaj žanr veoma popularan kod fanfikšn pisaca to je uticalo i na glavne radove.

Real person fiction, je fikcija pisana o stvarnim ljudima kao što su glumci, političari, muzičari i sportisti. Pošto su ovde uključeni stvarni likovi postoje različita mišljenja da li i ove priče spadaju pod fanfikšn. Osim ovoga postoje i priče zasnovane na istorijskim likovima koje mogu spadati u fanfikšn. Prvu poznatu Real person fiction napisala je Šarlote Bronte. Ona je stvorila niz novela, pesama i priča o životu vojvode od Velingtona i njegovih sinova

Ne uživaju svi u fanfikšnu. Neki fanovi ne vole da vide likove u konceptu koji ne odgovara uobičajenim tokovima bez obzira da li su ovo erotske priče ili ne. Autori fanfikšna su često veoma vešti ali isto tako i nisu. Jedan po meni, od najpoznaztijih autora fanfikšna je Filip Hoze Farmer. On je od malena bio ljubitelj


110

knjiga o Tarzanu i maštao je o tome da napiše knjigu o Tarzanovim avanturama. Tako je napisao roman o Tarzanu The Dark Heart of Time (tamno srce vremena) u kojem Tarzan ide u potragu za Džejn koju su otela bića iz nama nepoznatog sveta. Osim ovoga Farmer je napisao i roman o Dok Sevidžu, jednom od najpopularnijih likova palp književnosti, o njegovoj mladosti i doživljajima za vreme prvog svetskog rata u Evropi (Escape from Loki). Osim ovoga Farmer je napisao i seriju romana River World, u kojem su glavni likovi pozajmljeni iz mnoštvo knjiga, filmova i stvarnosti.

AUTORSKA PRAVA Vlasnik autorskih prava može sprečiti bilo koga da umnožava, distribuira,

piše ili prikazuje likove bez dozvole vlasnika. Vlasnik takoñe može sprečiti kreiranje izvedenih radova. Izvedeni radovi su novi radovi zasnovani na nečem što je intelektualno vlasništvo. Fanfikšm može spadati pod izvedene radove jer koristi likove koji su već nečija kreacija. Sada, u vreme interneta vlasnici autorskih prava prinuñeni su da koriste programe za pretraživanje da bi utvrdili da li se njihova dela koriste na neautorizovan način.

Mnogi vlasnici prava pokušavaju da zaustave ovakvo korišćenje i poslali su dopise piscima fanfikšna da prestanu sa pisanjem ovih priča. Vlasnici prava se često pitaju zašto ovi pisci ne stvore sopstvene likove.

Autori fanfikšna često pokazuju lojalnost ka posebnim oblastima, kao što je Star Ttrek, ali se oni veoma često razllikuju od originalnih šema. Ovde se često ističu sporedni likovi kao što je Uhura, afroamerička žena kojoj je posvećeno malo pažnje u originalnom Star Treku.

ZAŠTITNI ZNAK Vlasnici zaštitnog znaka imaju pravo da ga koriste ekskluzivno ili da dodele

licencu za svoje likove da bi se izbegla zabuna kod potrošača i da se spreče ostali da koriste pravo na intelektualnu svojinu. Na primer ne možete kupiti revolver Star Wars, jer Lukas film ima pravo na to ime. Vlasnici poznatih marki su ovlašćeni da spreče komercijalnu upotrebu svoje marke i trgovinu njome ako je ta marka poznata i ako joj to nanosi štetu. Volt Dizni koristi ovakvo pravo da zaustavi pornografiju zasnovanu na poznatim likovima iz crtaća. Snežane, lepotice i zveri. Autori fanfikšna koji distribuiraju svoje radove za komercijalnu upotrebu mogu biti optuženi za karikiranje likova i ostala nasilja nad vlasničkim pravima.

Šta je fan fikšn? Fanfikšn je priča zasnovana na televizijskim serijama, romanima,

stripovima i ostalim medijima. Fanfikšn postoji u raznim medijima već decenijama a pisci su okupljeni oko Udruženja amaterskih izdavača, ovakvi radovi cirkulišu poštom i često u fanzinima, neprofitnim antologijama kratkih priča, pesama,


111

novela. Izdaju ih fanovi i prodaju se poštom. Mnogi poznati pisci počeli su kao pisci fanfikšna (Jean Lorrah, Peter David, Susan Garrret i mnogi drugi).

Sa pojavom interneta, početkom devedesetih godina prošlog veka, fanfikšn se raširio preko onlajn medija kao požar i pomerio se sa tradicionalnih žanrova (SF, fantazi, Horor) na nekonvencionalne žanrove (Sitkom, Drame, Sapunske opere). Većina novih pisaca se i ne pojavljuje u fanzinima već samo na internetu.

Formati fanfikšna Postoje tri osnovna definicije po osnovu dužine. Pisanje po poglavljima je

slično tradicionalnom pisanju serijala, tako da se svako poglavlje objavi kada je napisano. Razmaci objavljivanja mogu varirati od nekoliko dana do nekoliko meseci. Ove serije su u formi webserijala. Pošto su nedovršene vode se kao radovi u toku. Uobičajeno je da se na vebstranici objavi koje je to poglavlje od ukupnog broja.

Priče od jednog poglavlja se često nazivaju jednočinke. Postoje razni termini za različite dužine. Uobičajeno je da fleš priče obuhvataju radove do 500 reči. Kratka priča ima 500 do 1000 reči. Dugom pričom se smatra rad sa više od 1000 reči. Novela ili noveleta se sastoji od 20.000 do 40.000 reči.

SAVETI ZA PISANJE FANFIKŠNA 1. Nemojte unakaživati likove samo radi nekog efekta. Nemojte pisati

sentimentalne priče samo da bi ste manipulisali emocijama čitalaca. Držite se inteziteta i nivoa vaše priče bliže realnosti. Tako će emocije kod čitalaca biti snažnije nego ako koristite jevtine tetarske fraze.

2. Dužina priče nema veze sa kvalitetom. Postoje predivne vinjete kao i dobri romani. Nešto što je dugo ne znači automatski i da je dobro. Talenat se pokazuje kvalitetom i dobrom pričom.

3. Ako likovi nikada nisu imali nadimke, u originalnoj verziji nije dobro da ih sada uvodite. Držite se karakternih osobina jer protivno može uneti zabunu kod čitaoca i dovesti do nerazumevanja priče koju pišete.

4. Nemojte započinjati serijale tek tako. Pišite pojedinačne priče a tek kasnije, ako se ovo pokaže uspešnim preñite na serijal. Nastavljati radnju je dobra stvar ali ne treba završavati priču negde u sredini. Osim ovoga ne najavljujte nastvake priče ako nemate stvoren nastavak.

5. Pokušajte da u priče ne ubacujete popularnu muziku dvadesetog veka osim ako tako nije i u originalnoj priči. Takoñe postoji razlika u tome da li je priča zasnovana na muzici i korišćenje muzike u priči.

6. Priče moraju imati plan, čak iako su to veoma kratke priče. Čak i kada pišete vinjete morate imati neku strukturu. U suprotnom pisali bi ste deo priče a ne celu priču.

7. Proveravajte greške, čak i gramatičke.


112

8. Vaša priča biće bolja ako istražujete socijal-političko okruženje. Tretirati SF kao deo vremena je isto što i istorijska fantazija. Bez obzira da li pišete o Divljem zapadu ili Star Trek na ovaj način ćete imati bolju osnovu za svoju priču.

9. Kada jednom ustanovite pravila, držite ih se. 10.Ako nameravate da pišete o putovanju kroz vreme morate to i razumeti.

Inače čitaoci nikada neće shvatiti o čemu pišete. Na primer, poznavanje petlje slučajnosti i vremenskih paradoksa. Proučite vaše omiljene priče o vremenskom putovanju i shvatite kako stvari u njima funcionišu (ili ne funcionišu, što takoñe može biti slučaj).

11. Ne žurite da završite priču do odreñenog datuma. Dajte vašoj priči vremena i obratite na nju potrebnu pažnju.

12. Nemojte početi objavljivati serijal osim ako on nije završen. Ako ne znate u kom pravcu će se priča razvijati to će se odmah videti. Samo što priča ima dobru osnovu ne znači da joj treba i nastavak. Priče se pišu zato što postoji ideja. Priče koje imaju početak i kraj i koje nastavite pisati samo da bi ste bili zadovoljni mogu rezultirati lutanjem, slabo isplaniranom radnjom i priča će izgubiti onaj osnovni polet.

13. Čitajte priču glasno i ispravite dijaloge koji mogu biti loši ili nedorañeni. Glasno čitanje je dobar način da se primete greške koje se običnim čitanjem ne mogu primetiti.

14. Nemojte se plašiti da na neko vreme odustanete od priče i da joj se kasnije vratite sa svežijim idejama, ovo je naročito važno ako na priči dugo radite i kada osetite da ne možete zadžati kvalitet i zadržati se plana. Za to vreme vratite se nazad i preradite delove koje ste ranije radili.

15. Dijalozi su najvažniji i veoma je teško uhvatiti glasove likova. Svaki lik se drugačije izražava, oseća i ponaša. Iskoristite vreme i posmatrajte vaše omiljene epizode i obratite pažnju šta i kako likovi izgovaraju. Imati uvo za dijalog je talenat koji se uči, mimikrija je veština koja se stiče napornim radom. Pročitajte vaše dijaloge i upitajte se : „Da li je ovo stvarno nešto što bi neko rekao?“ Obratite posebnu pažnju na izbor reči.

16. Ako je priča zastarela i jednostavno ne funkcioniše sasvim je u redu da odustanete od nje. Nemojte s eobeshrabriti, pokušajte sa drugom idejom.

17.Imajte pri sebi beležnicu da zabeležite deo dijaloga ili ideje koje vam se jave. Kada ste na poslu, u školi, autobusu ili u krevetu, nikada ne znate kada će naići inspiracija. FANFIKŠN U SRBIJI

Fanfikšn u Srbiji je malo zastupljen. U fanzinima raznih SF udruženja retko ćete naići na priču koja je zasnovana na nekom liku iz SF serija, filmova ili stripa. Tek nedavno pojavio se Emitor koji je posvećen liku iz stripa - Dilan Dog. Ovo glasilo društva ljubitelja naučne fantastike, fantazija i horora, Lazar Komarčić


113

raspisalo je konkurs za radove na temu Dilan Dog i rezultati tog konkursa su sledeći,nagrade su dobili, po kategorijama: PRIČA

1. Marko Pišev - "HIPNODROM" 2. Dejan Stojiljković - "SUBWAY STORY" 3. Pavle Zelić - "ČOVEK KOJI JE HTEO DA UBIJE PRIČE"

ILUSTRACIJA

1. Bojana Dimitrovska 2. Zoran Jovanović 3. Kosta Vojvodić

STRIP

1. Bane Cvetković - "EVA", "SMRT I DOKTOR KSABARAS" 2. Pavle Zelić & Igor Malović - "STARE NAVIKEЕ" 3. Aleksandar jakovljević - "IL MOSTRO"

Ovi radovi objavljeni su u Emitoru br.459. Nedavno pokrenuti časopis OMAJA je raspisao konkurs za priče na osnovu

lika Save Savanovića, najpoznatijeg srpskog literalnog vampira. Ovo može biti dobar znak da se u Srbiji nešto kreće na bolje u pisanju fanfikšna, pisanja SF-a i pisanja uopšte.


114

PREPORUČENI SAJTOVI ZA SKIDANJE SF SLIKA, PRIČA I SVEGA

OSTALOG ŠTO VAS MOŽE ZANIMATI

www.misterymag.com www.sfsignal.com www.paulsquiz.com www.scifislacker.com www.sfuniverse.com www.coolfrenchcomics.com www.theendofuniverse.ca www.orionsarm.comwww.pure-fantasy.com www.robots-dreams.com www.projectrho.com www.moria.co.nz www.elfwood.com www.infinityplus.co.uk www.feministsf.org www.otr-sci-fi.com www.wallpapergate.com


115

www.coverbrowser.com


116


117

KONKURS ZA KRATKU SF PRIČU, PESMU I SF ILUSTRACIJU Krajem marta istekao je rok za slanje vaših radova iz navedenih oblasti SF

stvaralaštva. Pristiglo je dosta radova. Za priče i pesme stiglo je po dvadesetak radova. Ovde je žiri imao problem da se odluči izmeñu ovog obilja da itabere najbolje. Naravno preovladali posojao je sukob mišljenja i ličnih ukusa i na kraju smo usaglasili stavove i izabrali pobednike. Prve tri nagrañene pesme i priče imate priliku da pročitate u nastavku teksta. Sa SF ilustracijom posojao je drugačiji problem. Ovde je pristiglo nedovoljno kvalitetnih radova i malo autora pa smo odlučili da u ovoj kategoriji ne dodeljujemo nagrade.

Raduje nas činjenica da je i ovog puta pristiglo dosta radova van Beograda kao i iz republika bivše Jugoslavije. Jer naš cilj je promovisanje i širenje SF žanra van gradskih i republičkih granica.

Svi autori koji nisu nagrañeni ne trebaju se brinuti. Uskoro će biti novog konkursa. Trebate samo napisati priče koje su nešto bolje od ovde objavljenih i uspeh je zagarantovan. A prvonagrañeni autori će dobiti prigodne poklone na nekoj prezentaciji ovog broja TERRE. O svemu će bii obavešteni na vreme.

Srdačan pozdrav do novog konkursa. Pišite. Crtajte.

KATEGORIJA SF PESME


118

NULTA TAČKA – Saša B. Pešić – I mesto

Rña nebo pokošeno mesečevim srpom Kriltice šapuću molitve sa greškom Uplašene odsutnošću oka horizontal Glasom boje fagota i pokretnom rupom Napetošću opkoljene svud se iskre gase Zakrivljene senke gube ravnotežu Zarazno se šire odjeci tišine Nepoznati oblik smrti puzavice pase Ukopane olupine protežu trogrbe Lepe se za kožu pamučne maglčine Iz ogromnog zeva izviru komete Pijavice u utrobi ludački ih svrbe Čovek sobom obezglaljen U odrazu nulte tačke Nerešivu zagonetku Izgubljene sličnosti Ljubi naopačke

Saša B. Pešić, roñen je 29.09. 1963 u Kosovskoj Mitrovici. Od 1964 do 1973 godine živeo je u Skoplju a onda prelazi u Beograd gde je i danas. Jedan je od osnivača društva “Filokalija” i član književnohg udruženja “Posada” i član je Udruženja kompozitora Srbije. Do sada je svoje radove objavljivao u časopisima “Književna reč” i “Obnova” kao i u elektronskom časopisu “Posada”. Pesme sakupljene u zbirci “Azbuka za dva anñela” 2007 godine objavila je “Altera” – Biblioteka Alfa poetikus.

SUSRET – II Mesto – Vid Vukasović


119

Na drugoj planeti Sistema Aldebaran Sreli su im se Zraci senzora Sklopovi su im zablistali A holo čiopovi se spojili Ljubav im je trajala Sedam fatalnih sekundi Skenirali su se Na svim frekvencijama Razmenili podatke Iz ispitnih područja Svojih galaksija A zatim odleteli dalje Ka novim svetovima


120

NOĆNA ŠETNJA Tanja Radić - III mesto

Mesec lampion u ruci kroz mrak. Poklon od Boga. Berem zvezde Ko najlepše snove iz nebeske bašte. Blista osmeh sjajnog oreola krasi mi čelo, dok spavaćica od cveća vuče se po bari zaostaloj od davne Kiše Meteora U korpi nosim mrak kao umiljato kuče koje mirno spava. Tiho, da mu ne poremetim san spuštam ga u vode svojih najskrivenijih želja i želim srećan put. Stići će, znam, s druge strane zore pre mene i čekaće me strpljivo da sama nañem luku gde se sreću zvezde iz razdraganih snova svih nemirnih planeta i trepere poput magle s krajeva Svemira skrivajući Nedogled od radoznalih tragača i lovaca na Sreću...


121

KATEGORIJA KRATKE SF PRIČE

POSLE DVANAEST GODINA - Milorad Šuković - I mesto

Milorad Sukovic, Arandelovac Roden je 1961.Po zanimanju je profesor

matematike. Autor vise ljubavnih prica objavljivanih u casopisima koji neguju tu

vrstu price.

Bila je nedelja uveče.Noć bez šumova ulice,zvukova potpetica na

stepeništu,zujanja lifta i glasova iz komšijskih stanova.Tek što sam sklopio

knjigu,pridigoh se da ugasim svetlo.U času kada je škljocno prekidač,laserski

zraci ispuniše sobu i osetih kako se, nošen lakim strujanjem i snagom nekog

stiska, odvajam od poda,lebdim, i kroz otvorene prozore uspinjem ka letelici koja

mi se učini sivoplavičasta,kao oblak.Od ranih popodnevnih sati posmatrao sam

tu zgusnutu masu pokušavajući da procenim promenu vremena po neobičnoj boji

niskog oblaka. Nisam uspeo.

Bez brujanja,sa osećajem kretanja sličnog vožnji liftom,u peni koju nisam

uspevao da osetim dodirom ili mirisom,leteo sam nepoznatom letelicom ne

uspevajući da odredim pravac i dužinu trajanja neobičnog putovanja.Ubrzo,misli

se zbrkaše kao u času koji prethodi snu.Samo sam osetio kako me boli

glava.Pokušao sam da podignem ruke kako bi pritisnuo čelo i slepoočnice.Tad

se,kao da sam tim pokretima dao znak,pojaviše neka bića,neka simpatična

stvorenja.Nisu izazvali uznemirenost i strah.

Dvonošci,podjednako razvijenih udova,elipsoidne glave,komandnog centra sa


122

mehanizmima prijema svih signala i nadražaja,nalik na nas,ljudska bića,ali

mnogo praktičnije i jednostavnije spoljašnosti.Izrazima lica sporzumevaše se

češće nego glasovima.Bili su nepojmljivo snažni,pokretljivi,savitljivi u svim

pravcima,kao zmije.Kroza me proñe misao o bićima koja su spoznali tajne

mozga,njegove upotrebljivosti.Otuda tolika energija i skelet koji nije krut i

lomljiv.Moć komunikacije talasima koje emituju i primaju.snaga,svemoć,znanje.

Zaustio sam da nešto upitam.Ali, moja pomisao je stigla do njihovih čula pre

pokreta jezika i usana.Kao i sve one prethodne.Previše sam radoznao. Šteta.Bio

sam na dobrom putu,na tragu otkrića.

Onda me je opet zabolela glava.

Udahnuo sam vazduh pred ulazom u zgradu,stresao glavu,misleći kako

su neobično snažna sećanja na san od protekle noći i krenuo uz stepenice.Ušao

sam bez kucanja i zvonjave,kao i uvek kada se vraćam, i upitao ima li

budnih.Otac se pomerio na stolici i okrenuo ka glasu kojeg je odmah

prepoznao.Majka,ugledavši me u pidžami od one nedelje,samo klonu i izgubi

svest.Pritrčao sam da joj pomognem.’’Milorade,ma jesi li to ti?’’- otac je upitao.

,,Ja sam.Šta se to vama dogodilo? Behu oronuli.Previše sedih,tamniji nego

prethodnog dana.Otac omršaveo,a majka deblja,posebno u struku.Nije bio u

stanju da mi odgovori.Pokaza rukom ka zidu i uramljenoj stranici novina.Na njoj

moja fotografija iz studentskih dana ispod datuma starog dvanaest godina i

naslova o mladiću koji je nestao jedne noći pod nerazjašnjenim okolnostima,u

pidžami i sobnim papučama.Stručna ekspertiza je utvrdila da nije izašao kroz

vrata stana,a retki očevidci su potvrdili prisustvo niskog,sivobeličastog oblaka koji

se spustio do otvorenih prozora sobe na petom spratu zgrade ispustivši nekoliko

svetlećih zraka,jačih od bljeska munja.Promrljah kako je sve to od glavobolje i

odoh u sobu da odspavam.,,Ko je to?“-čuo sam mlañeg brata.Htedoh mu reći da

pozuri u školu.Već je frtalj do osam.Onda on ponovo upita ko je u njegovj


123

sobi.Okrenuo sam se da ga pogledam i upozorim.Ugledah mladića starijeg od

sebe i samo prošaputah da pozovu lekara.Bolela me je glava i nisam mogao da

govorim.Otac spusti sekiru i glogov kolac istesan do pola i reče da ipak prvo

pozove lekare.,,Za vampire nikada nije kasno!Možda je stvarno od nekud

doputovao dok je ostao isti kao one noći!“

SRŽ - Nemanja N. Stojanovi ć – II mesto

Tog jutra sam se osećao umornijim više nego ikada i da nisam imao

paklenu glavobolju koja mi je cepala razum na dvoje, nikada ne bih napustio

udobnost svog levitacionog kreveta optočenog bronzom. Ustao sam, umio se i

doručkovao paštetu od bjorgovske tune. Pogrešio sam. Zaboravio sam koliko

tuna sa Bjorga Sekstem zaudara. Doñavola, pomislih. Moj poslednji obrok u

svetu živih ne bi trebalo ovako da izgleda.

Imao sam sreće da uhvatim poslednji dnevni antigrav-ekspres do

Trga Svetog Federika kojim je dominirala ogromna, gotska katedrala izgrañena

mnogo pre otkrića SRŽI. Krenuo sam ka njoj dugim, sporim koracima. Hteo sam

da uživam u svojoj poslednjoj šetnji. Pogledao sam u nebo boje lapisa - govorili

su da je ono najsličnije jutarnjem plavetnilu neba stare Zemlje, onom koje je bilo

nepresušna inspiracija mnogim filozofima, umetnicima, običnim ljudima. Dok je

trajalo. Uzdahnuo sam duboko u iznenadnom naletu žaljenja čovekove

neizmerne gluposti. I onoga što me u katedrali čeka.

»Recite mi«, upita me anemični portir tankih usana što su čas

mirovale, čas menjale svoju zmijoliku formu, »zašto želite da umrete?«

»Živeo sam više od četiri veka. Sada bih se malo odmorio«, rekoh.

Nije me više ništa pitao. Navukao je svoju kapuljaču od grubog

pamuka boje krvi i rukom me pozvao da ga pratim. Ostavio me je kod samog


124

ulaza u SRŽ. Svukao sam se, napunio pluća hladnim vazduhom i zakoračio

unutra, u mrak. U samu SRŽ.

Tama. Mrak. Vakuum. Tišina. Nisam siguran koliko je vremena prošlo od

mog ulaska. Možda je to jedna nanosekunda, a možda i ceo eon. Govorili su da

je SRŽ mesto gde živi Smrt, poderotina u prostor-vremenskom tkanju,

Kamagučijev paradoks, materica koja raña duše i kojoj se sve duše na umoru

vraćaju da bi opet bile reciklirane. Govorili su još i da ako uñeš, više ne možeš

izaći. Nadao sam se da nisu lagali.

Zurio sam u apsolutno crno, ne znajući šta je gore a šta dole, bez ruku da

njima mlataram po tom strašnom ništavilu i bez nogu da pobegnem nekud. Bilo

kud. Sve što sam nekada bio, sve što sam ikada osetio ili zapamtio, sada je

polako bledelo iz postojanja. Bio sam opčinjen lakoćom kojom sam gutao tamu

gustu kao džem, u kojoj sam samo... lebdeo. Po prvi put sam osetio nešto za čim

sam toliko žudeo. Spokoj. Poželeo sam da ostanem deo sveukupne tmine,

makar onoliko dugo koliko sam disao meñu živima.

Nešto meñutim nije valjalo, nešto je kvarilo blaženstvo spore asimilacije

mog uma u viskozni mrak. Kao da se vreme vraćalo unatrag, ponovo sam

osećao rastuću težinu svog biološkog bića. Osećao sam užasni bol u utrobi koju

nisam mogao da vidim i rukama sam napipao nešto čemu oblik nisam mogao da

definišem. Moj tek osloboñeni razum sušio se brzo poput puža u činiji soli,

vraćajući se u klaustrofobičnu čauru koju zovemo glavom. Nisam želeo da se

vratim! Psovao sam, proklinjao, vrištao opscenosti u prostor koji se urušavao u

samog sebe sve brže, sve strašnije...


125

Tada je mrak nestao i ja sam neko vreme bio slep. Kada sam progledao,

video sam da drhtim nag na ledenom mermeru ispred ulaza u SRŽ. Obukao sam

se i vratio do portira.

»Vaše vreme još nije došlo«, osmehnu mi se on svojim zmijolikim ustima.

»Ali ne brinite. Smrt je jedina stvar koju Vam niko ne može oduzeti.«

»Nema smrti. Postoji samo SRŽ«, rekoh i napustih zdanje.

DVADESETA CRKVA - Županović Milenko - III mesto

Mladić i Djevojka na brežuljku stoje zagrljeni,zaljubljeni par se ogleda u

moru. A što ako me jednog dana izgubiš ? -upita ona. Ne pričaj ludosti,

molim te.-odgovori mladić.U tom trenutku djevojka se okliznu , udari glavom u vrh

brežuljka i padne u more. Mladić skoči za njom, ali bilo je uzalud.Njeno tijelo

progutao je plavi ambis.

Slomljen bolom mladić ide od kuće. Molim te, ostani gdje ćeš ? plačući

ga upita majka.

On se nije ni osvrnuo već izašao iz kuće.

Poslije mnogo godina vratio se u svoj kraj,obučen u crnu mantiju sa

dugom bradom, postao je monah.

Narod ga je sažaljivo gledao. Eh, jadnik, pretpio je veliki bol....govorio

je narod.

On je samo ćutao i počeo da gradi novu crkvu u selu. Kad je već

postao starac i dalje je uporno gradio crkve.Čuo sam da je njegova nesuñena


126

ljubav imala dvadeset godina, a on hoće da sagradi onoliko crkvi koliko je ona

imala godina-govorili su radnici na gradilištu crkve.

Blizu je cilja, ima samo još jednu crkvu da sagradi...

Ujutru je stari monah izašao iz kuće,skinuo svu svoju odjeću i skočio

u more.

Više nije izranjao.

Narod je bio u nedoumici, gdje li je nestao stari monah, možda je bio

isuviše umoran .Umoran od nesreće.

Nakon par dana, pojavila se velika oseka, skoro da i nije bilo mora.

Meñutim, narod je mogao da vidi najčudesniji prizor.

Na dnu mora je bila dvadeseta crkva, a u njoj mladi par se ljubio.

SF EX JUGOSLAVIJA – SLOVENIJA Dag Kleva Sa četiri godine gledao je prvo ljudsko spuštanje na Mjesec, sa deset

pročitao prvi dečji SF roman, sa dvanaest Wellsov Time Machine. I ništa ga više nije zaustavilo. Umesto da studira romanistiku, kupovao je SF knjige i tulumario sa prijateljima. Fakultet valjda nikad nije završio. Dvadeset godina radi kao nastavnik italijanskog jezika u osnovnoj školi.

Pisanje - SF, naravno - mu je hobi, a prvu priču (zapravo tri) objavio je u Blodnjaku znanstvene fantastike (izbor slovenske naučnofantastične i fantastične proze) u 1992


127

. Bibliografija: Kjer se cepi resničnost, Blodnjak znanstvene fantastike 1 (1992) Paradoks Inc, Blodnjak znanstvene fantastike 1 (1992) Lažno iskanje, iskanje laži, Blodnjak znanstvene fantastike 1 (1992) Inštrukcije, Blodnjak znanstvene fantastike 4 (2003) Bljizgovo veliko maščevanje, Blodnjak znanstvene fantastike 6 (2004) Vid Pečjak: Drejček in trije marsovčki, Nekončnost 4 (2006) Korejski ZF filmi, Neskončnost 7 (2007) GDJE SE STVARNOST GRANA - DAG KLEVA

Konačno je dospio do zemlje, gdje se granala stvarnost. Sa prelaza, do

kojeg se mukom popeo, gledao je široku dolinu, koja se širila ispod njega. Rastvorio je ruke i duboko udahnuo, sprostio um i istjerao misli, da je mogao upijati vjetar, sunčane zrake, tla ispod nogu i ljude, koje su tamo živjeli svoje živote. Očistio se muka puta, očistio se očekivanja, koje je od roñenja gorjelo u njemu, i zakoračio je prema dolini.

* * * Kad je od nevažnog djeteta prerastao u isto tako nevažnog mladića,

pozdravio je domaće ognjšte i otišao. Pokušao je kod svih Majstora, koji su u


128

večim mjestima izučavali staru nauku i tajne brojeva, zabranjenih imena te besmrtne ljudske duše. Niko ga nije htio za šegrta, njegove su prodorne i odlučne oči unosile nemir u ustaljene tokove učenja magije. Dok nije naletio na Majstora pustinjaka, koji ga je primio sa osmjehom. Umjesto pozdrava stari mu je Majstor u četiri kratke rečenice objasnio tajnu, snagu i upotrebu osnovnih elemenata. I postali su majstor i šegrt. Kad je Šegrt prerastao u muškarca, u prizivanju i korištenju nižih duhova več je bio bolji od Majstora. Majstor mu je najavio skorašnji kraj šegrtovanja i podučio ga prizivanju četvoro viših i dvoje vrhovnih duhova, koji su bili najjači i najopasniji i zazivalo se ih samo zbog najvažnijih stvari duše. U noći pre no što ga je Šegrt napustio, Majstor mu je otkrio još poslednju tajnu, tajnu o jednom duhu, koji je iznad dvoje vrhovnih, ali nije Absolutni. Kad će ga sam otkriti i sebe podučiti o njegovoj moći, tad će postati, ono što mora. Sve do tada će biti Tragač.

* * * Lakih nogu i srca Tragač se spustio u dolinu. Kad je sunce bilo zamjenjeno

zvjezdama, Tragač se neumorno spuštao i jutro ga je uhvatilo kako korača po suhoj i tvrdoj zemlji doline. Oko njega su se širila jadna polja i ljudi, koji su tamo radili, izgledali su kao njohova zemlja: suhi i tvrdi. Pozdravljali su putnika i pokazivali mu smjer, u kojem je ležao njhov grad. Zahvalio je radnicima i našao se ispred kamenog gradića, kojeg su domaćini prozvali jednostavno Mjesto. Jer je jedini grad u dolini i ne treba neko naročito ime, obrazložio mu je vlasnik krčme u Mjestu. Sjedili su za stolom, laktovi su ga uglačali do sjaja, i pili razrjeñeno vino, koje su dobivali od niske, žilave loze.

„Tražiš?“ pitao ga je vlasnik, kad je ponovo natočio i naredio maloj služavki, da skokne do bunara i donese još vode.

Tragač je kimnuo i otpio gutljaj, ne čekajuči vodu. „Polako,“ upozorio ga je vlasnik. „Ovo vino možda i nije dobro kao neko iz

drugih zemalja, ali ima snagu, koja lozi treba za život. A sunce je visoko, sad voli da udara u glavu punu vina!“

Nasmjehom pričekali su vodu. „Koji je najkrači put do mog cilja?“ pitao je Tragač. „Ne budi brzoplet. Čak ni ne znaš, da li se tvoj cilj tu krije. Čekaj noći, da se

krčma napuni. Biće tu dosta nekadašnjih Tragača, koji nikad nisu našli svoj cilj i odlučili su ostati tu. Pričaj sa njima!“

„Ne interesiraju me neuspjesi.“ „Ako si već odlučio – onda će ti sunce pokazivati put!“ Tragač je ustao i platio vino blagoslovom. Kad je bio kod vrata, vlasnik je

viknuo za njim: „A koji je tvoj cilj?“ „Mjesto, gdje se grana stvarnost, gdje Jedno ima hiljadu lica,“ odgovorio je

ne okrenuvši se.


129

„Još jedno ime za stvar, koju niko ne poznaje,“ čuo je vlasnika. Izašao je na vrućinu raspaljenog posljepodneva i zagledao se u sunce.

Onda se okrenuo prema zapadu i ostavio Mjesto. Tlo je bilo sve jadnije i polja sve rjeña, dok nije ostalo samo kamenje. Hodao je po drobnom i oštrom šljunku i kroz sve pore upijao paleću energiju. Bližio se sječišću silnica, granici razuma, domu bogova, centru Univerzuma, magičnom imenu, sveobuhvatnoj tački. U treperavom vrućem vazduhu ugledao je prvu kušnju na svom putu. Približio se uspavanim zvjerima, koje su čuvale prva vrata astralnog svetišta. Brzopleti Tragači svojim su iščekivanjem probudili zvjeri, koje su jih otjeralo od vrata.

Rastjerao je sve misli, sve definicije cilja, sve želje i uspomene i potpuno prazan prošao je izmeñu zvjeri. Kad se okrenuo, zvjeri su postale stupovi, koji su se uzdizali u vrtoglave visine – ulaz u svetište. Tla svetišta su bila od glatkog kamena , ispisana zabranjenim imenima. Stupovi iza njega su nestali i dokle mu je pogled stigao, nije bilo ničega. Samo tla u svim smjerima. Zacrtao je vatreni lik u vazduh ispred sebe i evocirao. Nahrupila je horda nižih duhova i čekala nareñenja.

„Izgradite mi moje svetište!“ viknuo je Tragač i u treptaj oka bio je okružen ritualnom muzikom, djevice su igrale u krugu, Majstori su se klanjali i molili Velikoj Kući Istoka i na oltaru svećeniki su darivali sami sebe. I njegova kreacija je se pretvorila u drugu kušnju. Svećenici su šaptom preglasili muziku.

„Pridruži se, žrtvuj se i postani jedno sa Njim!“ „Pridruži se!“ pjevale su djevice. „Pridruži se, postani jedno!“ molili su se Majstori. „Sve je sve – jedno!“ nasmijao se Tragač i zamahnuo rukom, da je ostala

samo tišina i prazan oltar. Uspio se na njega, sad, kad više nije bio žrtvenik. Bio je na sečišču. Stvarnost se razgranala ispred njega. Sa stravom je otkrio, da Jedno nema hiljadu lica, da ih ima beskonačno mnogo, da se svaka stvarnost u svakom trenu grana u beskonačno stvarnosti i tako u nedogled do vječnosti. Svom unutrašnjom snagom prizvao je četiri viša i dva vrhovna duha.

„Koje grananje vodu do potpunosti?“ pitao ih je. „Sva vode do potpunosti, ali nisu sva za tebe. Odgovor ti može dati samo

onaj, koji je iznad nas ali nije Apsolutni. Mi ti ne smijemo otkriti tajnu njegovog imena, ali ti možemo reći, da bilo koja tvoja stvarnost počinje i završava u njemu. I možemo te štititi, kad češ otkriti; jer u tom trenu elemnti će se okrenuti protiv tebe, niži duhovi će se pobuniti, zabranjena imena će biti na svim ustima, brojevi će izgubiti svoju snagu, zlo će se inkarnirati i Apbsolutni će te prvi put pustiti potpuno samog.“

„Bilo koja...“ prošaptao je.


130

Vazduh je pobjegao od njega, zemlja mu je nestala ispod nogu, voda je istjekla iz njega i vatra mu je palila tjelo. Prviviši ga je posjeo i poništio uništavajuću snagu elemenata.

„... moja stvarnost...“ Izluñeni niži duhovi napali su ga i pokušali odnjeti iz svetišta, ali ih je drugi

viši pohvatao u paučinu svojih moći. „...počinje...“ Svi su ljudi počeli da viču zabranjena imena, svi su za tren postigli Moć i

svetište se treslo zbog jakih misli Moćnih i neposvećenih, dok nije treći viši svima uzeo glas i pamćenje.

„...i završava...“ Tragač je otkrio, da je sve njegovo učenje, koje je temeljilo na brojevima i

interpretaciji, potpuno besmisleno. Ali četvrti viši mu je objasnio broj šesdeset i pet, koji je bio ime Tragača.

„...u...“ Ispred sebe je ugledao Zlo, kojeg je na vrjeme zaustavio drugi vrhovni i

natjerao ga natrag u srca i misli ljudi. „...meni.“ I osjetio je stravičnu prazninu i besmislenost opstoja. „Ti si!“ ponosito mu je odgovorio drugi vrhovni, iako je klečao ispred njega,

koji je bio nad njim. „I tu sam da ti kažem, da nisi sam.“ Tragač, koji je našao sebe, u mirnom i nevažnom svetištu ponovo se latio

grananja. Pretraživao je ishodišta i njihova grananja, smireno ih je sljedio i konačno našao pravo. Izabrao ga je, izvadio ga samo za sbe, fokusirao i krenuo u potpuno praznu stvarnost, čija grananja su sve do beskonačnosti bila bez prostora i vremena. Zakoračio je u nju i rekao: „Budi svjetlo!“

I beše svjetlo, u njegovoj stvarnosti.

TARZAN I GRAD TAME JOVANOVIĆ TIHOMIR


131

Prolog


132

Noćna tama je bila gusta kao testo. Pun mesec i mnoštvo zvezda bilo je skriveno iza debelog sloja oblaka, koji su se spustili nad okeanom. Vetar je duvao postojano i stvarao samo neznatne talase po površini vode kojom je klizio brod na čijem pramcu je tamnocrvenim slovima bilo ispisano ime, „Slepi miš”. Ime je najbolje opisivalo izgled broda.

Pramac broda je ukrašavala glava slepog miša izrezbarena u drvetu a crna jedra su imala oblik koji je podsečao na raširena krila slepog miša. Vetar je duvao u jedra i napinjao ih goneći brod napred dok su katarke i jarboli krckali a voda pod brodom je šumela razdvajajući se pod naletom kobilice.

Na krmenoj palubi su stajale dve osobe obučene u crno. Njihova odeća i kosa vijorila se i šibala dok je brod jurio i sekao more i noć. Njihovim očima nije smetala tama, noć je bila njihovo doba i njihova sva čula bi se izoštrila noću kada bi oni krenuli u lov. Ova noć je bila drugačija, kao i prethodnih nekoliko večeri, kada su umesto lovca i sami postali plen i bili prisiljeni da beže i traže utočište. Žena se jače privi uz muškarca, štiteći se njegovim telom od naleta vetra i šapnu:

„Kada mislčiš da će mo stići?” „Veoma smo blizu afričke obale. Juče u toku dana smo prešli Ekvator i

sada se bližimo ušću Konga u Atlantik. Kada uplovimo u rečno korito moraćemo skupiti jedra i prihvatiti se vesala.”

„Još uvek ne mogu verovati u sve ovo što nam se desilo i još uvek mislim da ću se probuditi tamo u domu, u našem zamku u Transilvaniji”, reče žena i duboko udahnu puneći pluća vazduhom punog slanih rasprskavajućih kapi okeana.

„Veruj mi Ljudmila, ni ja ponekada ne mogu poverovati posle toliko godina… ali kada bolje razmislim o svemu… Mi bi smo morali otići odande pre ili kasnije, makar se ništa ne desilo.”

Nekoliko minuta su oboje ćutali dok im je kroz misli prolazilo sećanje na dogañaje u zamku Valdštajn u podnožju Transilvanskih alpa. Živeli su tu decenijama izolovani od radoznalih pogleda. Svoj mir obezbedili su visokim zidinama, jarkom oko zamka i zverima koje su pustili da lutaju oko zamka. Vukovi bi rastrgli svakoga ko bi se usudio previše prići zamku nenajavljen. Osim samih Valdštajnovih. Njih su prepoznavali po mirisu, po mirisu ohlañene krvi i podvlačili bi repove i bežali u šumu a režanje bi se pretvorilo u uplašeno cvilenje.

Ljudi, ustvari jedna vrsta ljudi koja je živela u zamku je uglavnom izlazila noću, bilo u lov na druge ljude bilo na dalji put gde bi obično išli kočijama sa šest upregnutih crnih konja, do železnice ili dalje do nekog većeg evropskog grada gde bi postajali deo rado viñenog plemstva, na balovima ili premijerama opera i pozorišnih predstava. U tom mondenskom svetu smatrali su ih običnim ljudima kao što su i oni sami, niko nije posumnjao da su oni poseban soj koji se ponegde nazivao Upiri, ponegde Dampiri a u njihovom kraju u Transilvaniji zvali su se


133

Vampiri. Njihov bledi ten pripisivan je aristokratskoj plavoj krvi a njihovo izbegavanje bližih kontakata i čvršćih poznanstava smatran je ekscentričnošću tako svojstvenoj aristokratskim krugovima.

Valdštajnovih je bilo dvadesetak. Uglavnom su živeli i „ lovili “ noću u Transilvaniji. Kada bi došla sezona gladi oni ui opustošili čitava sela, ostavljajući za sobom beživotna i beskrvna tela. Svoje boravke u velikim gradovima su koristili da povremeno promene lovište. Ugrize na vratovima žrtava bi maskirali u posekotine i ubode noža ostavljajući istražitelje u nedoumici otkuda tako malo krvi iz rane na vratu.

Valdštajnovi su putovali celom Evropom od Londona, Pariza, Amsterdama do Sankt Petersburga, od Praga do Budimpešte i nazad do Transilvanije, ostavljajući za sobom krvav trag. Kada bi se smiril u zamku prepustili bi se knjigama i vinu iz sopstvenih podruma i ostalim zadovoljstvima kao i toplokrvni ljudi.

Uljuljkani u mirnoći i zadovoljstvima i potpuno uvereni u svoju nadmoć nad ljudima nisu primetili šta se dešava u selima oko zamka. Nisu mogli ni da pretpostave da će se smrtnici usuditi da udare na njihov zamak. A napad je usledio onda kada su Valdštajnovi najranjiviji. U zoru, kada njihova snaga slabi sa jačanjem sunca. Seljani su navalili na teška drvena vrata sekirama i kopljima. Zapaljive strele su preletele zidine i plamen je zahvatio sve što je moglo goreti. Prvo su planuli krovovi od šindre a onda se plamen proširio na noseće grede i nameštaj. Bilo je iluzorno boriti se protiv tolike mase. Seljani su očigledno znali šta rade i protiv koga se bore i shodno tome su se i naoružali. Kratrak pogled kroz puškarnicu je bio dovoljan da se Karlo uveri da su im vrhovi kopalja i strela presvučeni srebrom a da su ušiljene motke izdeljane od glogovog drveta. Nije trebalo uopšte sumnjati da su i onih nekoliko pušaka koje su imali napunjene srebrnim mecima. Seljaci su ono malo srebrnih stvari, kašika, viljušaka, nakita i novca pretopili u nešto što će im ovog puta biti puno dragocenije i korisnije. U jedino sigurno oružje protiv neprijatelja kao što su Valdštajnovi.

Karlo je ispalio nekoliko metaka ka gomili koja je navaljivala na vrata. Seljani se nisu obazirali na pale, gazili su preko njih i navaljivali i dalje na vrata koja su počela popuštati pod udarcima sekira. Karlo fon Valdštajn se sjurio niz stepenice i došao do sobe u kojoj je Ljudmila sedela sva usplahirena i u očima joj je čitao strah i pitanje šta će se desiti sa njima.

Karlo ju je uhvatio za ruku i povukao ka vratima a onda se na hodniku nañoše sa ostalima koji su se tu okupili čekajući dalja upustva. Znali su da je otpor uzaludan i da je jedini spas bekstvo.

Najstariji meñu njima, Albert fon Valdštajn priñe zidu, ukrašenim kamenim figurama i rezbarijama, glavama mitskih bića Grifona, Gorgone, Ktulua i mnoštvom drugih, više ili manje poznatih i prstima pritisnu izbočinu koja je


134

predstavljala nos jednog satira. Par sekundi je vladala tišina a onda je usledila tutnjava koja je doprla iz podzemlja i posle još nekoliko sekundi pod kraj zida se rastvori i ukaza se niz stepenica koji je vodio naniže, u utrobu zamka. Kada svi uñoše u tamni prolaz Albert povuče polugu sa druge strane otvora i on se zatvori sprečavajući i skrivajući bilo kakav prolaz sa strane sobe.

Za oči vampira tama nije predstavljala nikakav problem, nije im trebalo nikakvo osvetljenje da bi se kretali vijugavim i nagnutim prolazom ka izlazu iz zamka, koji je verovatno već bio u plamenu a razjareni seljaci su bezuspešno tragali za nekim od Valdštajnovih i razvaljivali zidove i nameštaj tražeći neki tajni prolaz ili skrovište.

Putovanje hodnikom je trajalo nešto manje od pola sata a onda osetiše povetarac koji najavi približavanje izlazu. I konačno se pojavi otvor i sunce bljesnu spolja pa svi ustuknuše nazad u umirujuću tamu hodnika.

Pre nego što su ponovo krenuli napolje svako od njih je dobio po par naočara sa zatamnjenim staklima i maskom za lice i rukavice od tanke kože kao zaštitu od direktnih sunčevih zraka. Onda su se polako ukrcali u brod. Smestili su se u kabine i sačekali noć da bi pošli iz male skrivene luke na reci Arñeš, koja se slivala sa Transilvanskih Alpa i uticala u Dunav. Rečna struja i mali parni motor su ih doveli do Crnog mora a onda su razvili jedra i „Slepi miš” je zaplovio ka Sredozemlju i dalje ka obalama Afrike, gde su se nadali utočištu.

Ljudmila prva prekide tišinu koja je vladala dok su kroz misli jurila zbrkana i nagomilana sećanja.

„ Zar nismo mogli otići negde drugde. Negde gde ima civilizacije. Već mi nedostaju balovi i gužve sa ulica Pariza i Londona. Nedostaje mi šampanjac i fini duvan. Oh toliko toga…”

„Ne Ljudmila, ovo je sada najbolje. U svim mondenskim krugovima smo isuviše pznati. Naš duži boravak u nekom od mesta koje si nabrojala ili pomslila bio bi opasan po nas iz više razloga. Prvo, dovoljno nas svi poznaju već godinama i naše nestarenje bi ubrzo postalo sumnjivo jer lica naših poznanika su odavno izborana a kose posedele. Drugo, duži boravak u nekom mestu bi za sobom neminovno povukao i veći broj ljudi koji bi nam poslužili, hmmm znaš već… što bi se opet moglo lako povezati sa nama, naročito ako se dovede u vezu sa našim ranijim boravcima u tim gradovima.”

„Ali ta džungla i ti divljaci…” - prekide ga Ljudmila. „ To je idealno mesto za skrivanje. Divljaci koji lutaju naokolo nikada neće

shvatiti šta se to stvarno dogaña, lak su plen a mi smo izvesno vreme sklonjeni iz metropola, dovoljno da nas zaboravi ova generacija. Onda se vraćamo i započinjemo nov život.”

„Lepo to zvuči ali gde ćemo živeti. Pričao si mi o nekom izgubljenom gradu, šta ako je to samo mit?”


135

„Ne brini. Hajdemo do kabine, pokazaću ti knjige i objasniti sve što te zanima. Noć ionako postaje hladna i vetar pojačava. Možda počne i kiša.” Uzvrati Karlo.

Ljudmila ga uhvati pod ruku pridržavajući se dok je nesigurno hodala po palubi broda, koji se sada znatno više ljuljao nego pre nekoliko minuta a prve kapi kiše se rasprsnuše o palubu. Sišli su u kabinu i Karlo joj pokaza kartu i knjige po stolu.

„Evo, sve je tu, sedi da ti objasnim…” Pošto se Ljudmila udobno smestila i popila čašu konjaka i donekle se

umirila slušala je Karlovu priču o napuštenom gradu u srcu Afrike, usred džungle. Susrećući mnoštvo ljudi po evropskim prestonicama nabasao je na priču o tom gradu, gradu bez imena, koji je sagradila neka izgublena civilizacija, možda potomci Atlatiñana, možda neka zalutala rimska legija, vikinški ratnici ili vojnici drevnog Egipta, ili neko sasvim drugi, tek taj grad je stajao u srcu džungle. Tako je tvrdio i Džordž Sanders, koji se vratio iz safarija i izjavio da je lično video taj grad zlatnih kupola i vitkih tornjeva, zarastao u zelenilo i prepun drečavih majmuna. Društvo oko kartaškog stola zagrejano pićem se samo nasmejalo na tu priču, smatrajući je plodom mašte. I Albert se nasmejao prikrivajući osmehom misli koje su mu kolale glavom. Kasnije je ponovo razgovarao sa Sandersom nasamo o tom gradu i raspitao se o detaljima. Kada je dovoljno saznao zario je zube u njegov vrat i isisao mu svu krv ostavivši beživotno telo i uništvivši svaku mogućnost da bilo ko drugi sazna detalje o bezimenom gradu.

Danima posle toga je prebirao po starim knjigama i rukopisima tražeći bilo kakve podate o tom gradu. I kad god bi naišao na nešto čupao bi listove ili uzimao cele knjige čuvajući znanje samo za sebe smatrajući da je korisno znati nešto što niko drugi ne zna.

„Vidiš ovo mesto.” Pokaza on prstom u samo srce Afrike. „To je basen Kongoa. Reka utiče ovde u Gvinejskom zalivu u Atlantik. Mi ćemo ući u ušće reke a dalje njenim koritom doći do basena, slično našem odlasku iz Transilvanije. Kada ne budemo dalje mogli brodom, mislim da je to negde odavde”, pokaza prstom na jednu od pritoka. „Onda produžavamo pešice do grada koji je nedaleko na severu, kojeg su, koliko sam iz knjiga shvatio najverovatnije sagradili vikinški ratnici. Mesto je obeleženo crvenim kružićem.”

„I šta nas čeka tamo, ruševine i majmunski izmet?” „Izmeñu ostalog i to, ali to su male nevolje u odnosu na ono što bi nas

čekalo u Evropi. Sve se to da srediti a primitivno stanovništvo ovde je za nas prava blagodet. Sveža i jaka krv…”

Kucanje na vratima ih prekide u daljem razgovoru. I pre nego što je Karlo odobrio ulazak vrata se otvoriše i unutra nagrnu hladan vazduh a sa njim i jedan


136

od članova porodice, Orvil koji u jednom dahu izbaci rečenicu.”Brzo na palubu, vetar je sve jači i preti da pocepa jedra ili polomi katarke…”

„Ti ostani unutra i ne brini,” reče Karlo, poljubi Ljudmilu u obraz i istrča u tamu.

Vetar je već bacao talase po palubi i bilo je jasno da se lako moglo desiti da nekog povuku u dubine. Članovi porodice su se nadvikivali sa morem i hukom vetra i jurili tamo amo zatezali užad i skraćivali jedra i vraćajući brodu kakvu takvu stabilnost. Sada kada su nadomak obale i spasa našli su se u volji sila koja je nadmašivala njihovu snagu.

1. SPOZNAJE Tarzan je uživao u miru punog stomaka i zavaljen u pletenoj ležaljci u

kućici sgrañenoj na krošnji drveta. To mu je omogućavalo da se skloni od domašaja velikih mačaka koji su mu bili najopasniji protivnici. Ovde gore mogli su se popeti samo manji majmuni koji osim buke nisu mogli napraviti nikakav drugi problem.

Tarzan je zavali ruke pod glavu i prepustio se sećanjima. Od onih najranijih do nedavnih, shvatajući koliko se svet oko njega promenio i koliko se on sam promenio od onog bespomoćnog stvora kojeg je majmunica Ka zadojila svojim mlekom., do moćnog lovca i gospodara džungle. To je uspeo ne samo snagom mišića i oštricom očevog bodeža već najviše umom, koji je bio glavno oružje da bi preživao u džungli i izborio se za svoj status. Kad god je mogao Tarzan je čitao neku od knjiga. Počevši od onih iz zaostavštine njegovog oca, slikovnica iz kojih je naučio prve pojmove i ljudske izraze za mnoštvo stvari, bića i delovanja i iz kojih je shvatio da postoji ogroman svet van džungle, do onih knjiga koje je dobijao od raznih istraživača i avanturista koje bi put naneo u džunglu. Od njih je dobijao knjige o dalekim i izgubljenim svetovima, o iščezlim civilizacijama i zaboravljenim svetovima i ratovima koje su ljudi u svojoj gluposti vodili jedni protiv drugih.

Tako je saznao za propala carstva drevnog Egipta, Grčke i Rima. Saznao je za zemlje daleko iza velikih voda i predele gde je večiti led umesto sunca. Saznao je i puno toga čega nije bilo u knjigama o tajnama koje je zemlja još uvek krila od većine ljudi. O svetovima unutar zemlje i neobičnim stvorovima koji tamo obitavaju. I još uvek je bilo mnogo toga što je želeo saznati.

Sa police koju je sam napravio izvukao je jednu od kniga u tvrdim platnenim koricama. Nije je do sada uzimao u ruke jer nije imala mnoštvo ilustracija i delovala mu je preteško za čitanje. Ali sada je smogao snage da počne sa čitanjem i prvo pročita nekoliko rečenica iz sredine knjige da vidi o čemu se radi u toj knjizi.

„Vikinzi su svojim brodovima Drakarima često stizali i do obala koje su zvanično otkrivene tek mnogo vekova kasnije. Pretpostavlja se da su ovi hrabri


137

moreplovci sa severa dospelii do obala Amerike i možda Australije. Sigurno je da su dolazili do obala Afrike i da su dolazili u sukob sa crnačkim plemenima.”

Spominjanje Afrike i crnačkih plemena natera ga da više pažnje posveti čitanju sledećih odlomaka. Pisac, izvesni dr. Andersen Fliman je dalje spominjao da su vikinški brodovi doprli duboko u afričko kopno prateći tok reke Kongo i da je moguće da su negde o džungli ostali tragovi njihovog boravka. Brodovi su verovatno istruleli ali se zasigurno mogu naći spomenici od kamena sa uklesanim runama što bi bio siguran znak boravka Vikinga na afričkom tlu. Tarzan je brzo listao stranice knjige tražeći mogući trag koji bi naveo mesto eventualnog boravka Vikinga. U glavi je na osnovu detaljnih opisa njihovog izgleda i naoružanja već stvorio sliku tih hrabrih ratnika. Listajući stranicu za stranicom naiñe na kartu. Prepoznao je srcoliki oblik Afrike i na njoj nekoliko mesta obeleženih vikinškim šlemom sa rogovima. Bila su to moguća mesta iskrcavanja Vikinga. Tarzan zatvori knjigu i duboko uzdahnu. U glavi mu se zavrte od navale želje da odmah krene u potragu za nekim od obeleženih mesta.

Za njega nije predstavljalo nikakav problem da krene, kada bi nešto odlučio jednostavno bi pošao ne razmišljajući o mogućnosti da će se izgubiti u džungli ili da će se nešto desiti sa njegovim boravištem. Što se tiče orijentacije, kretao se po instiktu, ne razmišljajući o tome gde se nalazi njegov dom. On ga je jednostavno osećao u sebi i vraćao se nazad prateći taj osećaj.

Ustao je i protegao se nateravši krv da brže prostruji njegovim telom i vrati mu snagu u udove. Prislonio je šake usnama i ispustio krik izazova velikih majmuna a onda se otisnuo sa stabla i krenuo kroz granje drveća, prebacujući se sa lijane na lijanu, sa grane na granu ne obazirući se na buku malih majmuna kada bi proleteo kroz njihov skup na nekom od drveća ili na ptice koje bi prhnule uplašene njegovim prolaskom.

Kada bi mu se ruke umorile Tarzan bi se spustio na tle i kretao se opreznije nego meñu krošnjama jer je ovde bilo više neprijatelja koji su mu mogli ugroziti život. Ali obzirom da su u blizini nalazilo crnačko selo to je mogućnost nailaska na krupnije životinje bila manja jer su one izbegavale ljudska staništa.

Tarzan je već mogao osetiti miris hrane koja se spremala u crnačkom selu kada ču prvo šuštanje lišća i lomljenje grančica a onda prigušeni ženski krik. Tarzan izvuče nož iz pojasa i požuri u pravcu zvukova koji su ga uznemiravali. Rukama je razmahivao šiblje i granje hitajući napred dok konačno ne ugleda crnu devojku skamenjenu od straha. Tarzan brzo pogledom pretraži okolinu u potrazi za uzrokom njenog straha. Njegov oštri pogled razazna ogromnu zmiju koja se pripila uz granu drveta i klizila ka devojci koja je stajala kao hipnotisana.

Tarzan ispusti zvuk sličan siktanju zmije i kroči napred izmeñu devojke i gmizavca, kojeg su veliki majmuni zvali Hista. Ona se spustila sa grane i brzim pokretom se obavi oko Tarzanove noge i tela blokirajući mu ruku sa nožen. Pre


138

nego što se stigla omotati do kraja Tarzan je levom rukom uhvati ispod trouglaste glave i stisnu je a onda pade dole povučen trzajima zmijskog tela.

Devojka tek sada ustuknu par koraka unazad i sa nevericom je posmatrala kao se Tarzan rve sa zmijom i nastoji da bodežom prodre ispod njene donje vilice. I Tarzan i Hista su šištali i napinjali mišiće nastojeći da savladaju protivnika. Tarzan oseti kako mu noga počinje trnuti i umrtljavati se od snage stiska zmije i on prikupi preostalu snagu i oslobodi ruku sa nožem, koja mu je bila stisnuta uz telo i vrhom noža probi meku kožu ispod donje vilice a onda gurnu nož još malo više i probi mozak reptila.

Konačno snažan stisak popusti i do maločas jako i žilavo telo zmije beživotno skliznu niz Tarzanovou nogu i pade na zemlju. Tarzan napuni pluća vazduhom a onda prinese šake ustima i ispusti pobednički krik velikih majmuna Manganija.

Devojka ustuknu još korak nazad videvši kako ovaj beli div ispušta krik svojstven samo životinjama a onda shvati ko se nalazi pred njom. Toliko puta je slušala o moćnom lovcu i prijatelju njenog plemena, Tarzanu, a sada ga je videla po prvi put.

„Mom ocu biće drago da te ugosti Tarzane,” nasmejala se devojka. „ Moje ime je Drina, otac mi je Nkoda. “

„ Nkoda, “ nasmeja se Tarzan. „ Znam ga, dobar čovek i veliki lovac. Često smo lovili zajedno, biće i meni drago da se ponovo sretnem sa njim.”

Pošli su izmeñu drveća stazom od ugažene trave i ubrzo izašli na čistinu gde se nalazilo dvadesetak koliba od grana, pruća i lišća. Negde u centru tog nepravilnog kruga se nalazilo ložište i glineni kotao u kome se kuvalo jelo za članove plemena. Nekoliko žena i dece muvalo se oko kotla dok su muškarci sedeli na klupi načinjenoj od oborenog debla i nešto žučno raspravljali.

Kada ugledaše Tarzana muškarci ustadoše i najstariji od njih krete ka njemu dižući ruku u znak pozdrava. Tarzan uzvrati na isti način a onda svi zajedno doñoše do debla i tu Drina objasni da ju je Tarzan upravo spasio od zmije što izazva povike odobravanja i poneki osmeh na licima muškaraca. Drina se onda okrete i pridruži ženama oko kotla ostavivši Tarzana sa muškarcima, čija lica opet postaše zabrinuta.

„Nešto nije u redu?” Upita Tarzan primetivši njihova namrštena lica. „Nije.” Uzvrati Nkoda. „Dešavaju se neobične stvari.” „Recite mi o čemu se radi.” „ Evo neka kaže Muktar, “ reče Nkoda. „ On najbolje zna. “ Tarzan pogleda ka mladiću sa svoje desne strane. Bio je visok i mišićav a

na telu su mu se primećivali sveži tragovi ogrebotina kao da se borio sa nekom velikom mačkom. Mladić diže pogled sa zemlje i usmeri ga ka Tarzanu i poče priču :


139

„ Bilo je još takvih slučajeva u drugim selima ali noćas je prvi put napadnuto naše selo. Spavao sam mirno u kolibi sa svojom ženom. Odjednom je nešto palo odozgo i provalilo krov. Trgao sam se i video čudnog čoveka, bar je ličio na čoveka, belog kao i ti Tarzane, on je napao moju Najru i dok sam ja pokušao da ga odvojim od moje žene on je zubima kidao njen vrat i pio joj krv.. I onda je usledilo ono najneverovatnije, mislio sam tada da je sve to samo ružan san ali kamo sreće da jeste. Taj čovek se pretvorio u neku leteću zver, raširio je krila i izleteo kroz otvor na krovu smejući se jezivo. Celo selo je čulo taj smeh…”

Mladić je zario lice u šake skrivajući bol a ostali ratnici su ćitke gledali čas u njega čas u Tarzana i klimajući glavama su potvrñivali Muktarovu priču i pokušavajući dokučiti o čemu se radi. Tarzan utonu u misli pokušavajući uporediti ovaj opis čudovišta sa nečim sa čime se susreo ili pročitao ali ne naiñe ninašta slično.

„Hajde da pogledamo kolibu možda ćemo naći neki trag,” reče Tarzan i ustavši sa debla pogledom potraži oštećenu kolibu.

Bila je to koliba na samoj ivici sela. Jasno se video provaljen krov ali dugih tragova nije bilo. Tek kada priñoše bliže Tarzan primeti nekoliko niti izvučenih iz neke crne tkanine, koji su se zakačili za grane krova verovatno pri prolasku napadača unutra i primeti tragove krvi na ležaju. Telo ubijene žene je već bilo odnešeno i spaljeno na lomači da bi se tako ubili i zli dusi koji su zaposeli njeno telo, pa Tazran ne pronañe ništa više što bi ga uputilo na to ko bi mogao biti napadač.

Odsustvo tragova na zemlji i na drveću je potvrñivalo nevereovatnu tvrdnju Muktara da je taj stvor odleteo. Tarzan udahnu vazduh kroz nozdrve i uhvati neobičan miris. Miris koji je verovatno pripadao tom stvoru, bila je to neobična mešavina ljudskog i zverinjeg mirisa. Miris ohlañene krvi.

„Ostani kod nas u selu ovu noć,” reče Nkoda Tarzanu. „Osećaćemo se sigurnije uz tebe.”

„ Ostaću. “ Reče Tarzan. „ Ne brinite. “ Ostatak dana proveli su u razgovorima. Počelo je detaljima priče o

noćašnjim dogañajima a završilo se sećanjima na nekadašnje dogañaje i stare legende koje su kružile džunglom, o raznim demonima i neobičnim zverima. Tarzan je pokušao saznati da li su čuli priče o nekom kamenju sa neobičnim znacima ili da li su naišli na neki predmet od metala . Na to su crnci samo odmahivali glavama i slegali ramenima dok Nkoda ne reče da je davno čuo priču o nekom zaboravljenom gradu i neobičnim strancima u njemu, visokim i belim sa zlatnim kosama. Taj grad je na severu, daleko odavde na nekoliko dana hoda. Ni on, niti iko od crnaca se ne usuñuje ići tamo jer u tom gradu žive zli demoni.

Tarzana zainteresova ova priča i uzdrhta od pomisli da umesto par kamena može pronaći čitav grad ali nije više uspeo iščupati ni reč od Nkode. Usta su mu


140

ćutala kao zašivena i kada bi čuo pitanje skretao bi pogled u stranu i pričao o sasvim drugim stvarima.

U tom razgovoru se spustila i noć. Tama je progutala kolibe a krici iz džungle su se utišali. Čuo se tek poneki urlik okasnele grabljivice ili kreštanje price i ravnomerni šum lišća koje je treperilo na vetru.

Tarzan je legao da spava u jednoj kućici na obodu sela. San mu nije dolazio na oči pošto je reagovao na svaki šum iz džungle. Tek kada je nebo počelo bledeti savladao ga je umor i utonuo je u san.

Ujutru je rekao da ide dalje na sever u potragu za demonima koji su napali selo i potregu za kamenjem sa neobičnim znacima, koje su ostavili ljudi koji su davno prolazili ovuda.Kada se zaputio stazom koja vodi iz sela susrete ga mladi Muktar i reče mu :

„ Idem sa tobom Tarzane, „ želim biti sa tobom kada uhvatiš demone koji su ubili moju Najru.

2. PAD CEPELINA Zraci sunca su se rasipali po cilindričnom srebrnkastom telu dirižabla koji je

imao oznaku ZQ-10 ispisanu krupnim tamnocrvenim slovima. Dva propelera sa strane kabine, ispod ogromnog tela gonila su letelicu napred. Dirižabl je lagano išao napred na maloj visini, tek par stotina metara nad krošnjama drveća u džungli. Išao je polako kao da nigde ne žuri a na momente je izgledalo kao da lebdi u mestu. Kabina obešena ispod tela dirižabla delovala je mala u odnosu na džinovski balon ali je bila dovoljno prostrana za troje putnika koji su sedeli unutra i posmatrali džunglu pod sobom razaznajući i prepoznajući reke koje su vijugale kroz zelenilo.

„ Mislim da više nismo daleko”, reče devojka dvojici muškaraca koji su sedeli kraj nje.

Devojka je imala dugu plavu kosu vezanu u konjski rep koji joj je skliznuo i pao preko ramena dok se naginjala nad kartom. Oči su joj bile tamnoplave a koža bela kao mleko maslačka. Ni malo pripremljena za vrelo sunce Afrike. Ime joj je bilo Linda Kraford i po zanimanju je bila arheolog. Mladić sa njene leve strane bio je vitak, koščat i imao je sličnu boju kose i očiju kao Linda. Bio je to njen brat Artur, diler nekretninama u Brajtonu. Pošao je na put sa sestrom i njenim mladićem Kenetom Rajtom. Kenet je bio sasvim drugačije grañe - jakog mišićavog tela i tamnosmeñe kose i očiju a koža mu je bila malo potamnela. Snažno telo je bilo rezultat bavljenja sportom na koledžu gde je studirao arhitekturu i tu susreo i zavoleo Lindu.

Dirižablom su poleteli iz Londona, sa usputnim sletanjima i zaustavljanjima u Parizu, Lionu i posle uzbudljivog leta nad Sredozemnim morem sleteli su u Alžir a odatle se usmerili ka džungli opremljeni zalihama pitke vode i suve hrane, nešto malo oružja i, kompasima i dvogledima.


141

„ Jedna od mogućih lokacija je ušće ove dve reke”, reče Artur i pokaza na kartu. „ One su sada tačno ispod nas ali ne vidim ništa.”

„ Treba uzeti u obzir da je od onda proteklo puno godina. Da je priroda učinila svoje, dosta toga se urušilo i prekrilo zelenilom. Budimo sretni ako nañemoi gomilu kamenja”. Uzvrati Linda.

„ Ali knjige kažu da je grad dobro očuvan”. reče Kenet. „ Većina se slaže u tome. ”

Linda ustade od stola sa kartama i uze dvogled u ruke da bolje osmotri zelenilo pod njima. Kružila je kabinom i gledala na sve strane u nadi da će ugledati neki ostatak drevnog grada o čijem postojanju je saznala sasvim slučajno.

Pošto je studirala arhitekturu veoma su je zanimale stare knjige o iščezlim civilizacijama i nestalim gradovima i maštala je da će jednoga dana i sama otkriti nešto značajno što će zadiviti svet. Tragajući po bibliotekama naišla je na knjigu koja je govorila o putovanju vikinga u nepoznate krajeve. Nije se puno iznenadila kada videla da u knjizi nedostaju nekoliko stranica. Pronašla je drugi primerak te knjige da vidi o čemu je tu pisalo, to što je neko prisvojio. I u tom primerku nedostajale su iste stranice. To već nije moglo biti slučajnost. To ju je zaintrigiralo i nastavlija je tragati dalje po drugim bibliotekama i nalazila na isto. I u drugim knjigama koje su govorile o putovanjima Vikinga po svetu nedostajale su stranice o Africi, otkrila je da nedostaju po nekoliko ključnih stranica, ako da je neko sistematski hteo uništiti saznanje o tome. Počela je praviti spisak tih knjiga i nedostajuće stranice u nadi da će jednoga dana saznati šta u njima piše.

Klupko se počelo odmotavati kada je upoznala Keneta. Ispostavilo se da njegov otac ima jednu od tih knjiga. „ Vikinzi na tlu Afrike.” Žurno ju je prelistala u potrazi za stranicama koje su nedostajale u drugim primercima. U sebi se tiho molila da se u ovoj knjizi nalaze sve stranice. I bile su…

Sela je u fotelju i brzo iščitala stranice koje su do tada bile tajna za nju, tu se opisivalo putovanje drakarima u samo srce Afrike. Pretpostavlja se da je to putovanj obavljeno nege u jedanaestom veku i da je brodove vodio izvesni Johansen divovski. Bilo je desetak brodova koji su iz Atlantika uplovili u reku Kongo a onda dalje u Afrički kontinent. Tu su ostali i izgradili naselje. Utvrñene kule koje su se spojile u grad. Retki su oni koji su videli taj grad a da su preživeli. Pisac knjige dao je i kartu na kojoj su ucrtana tri moguća mesta lokacije tog vikinškog naselja.

Kasnije je pronašla još dve knjige koje su opisivale istu temu i nudile slična rešenja. Nailazila je na teze da je taj grad delo Egipćana, Rimljna ili čak potomaka Atlantiñana ali je prevladao stav da su ga sagradili Vikinzi. Linda se zagrejala za mogućnost da otkrije taj grad. A svo vreme je osećala da lebi neko pitanje na koje mora odgovoriti pre nego što poñe na put ali nije mogla naći koje.


142

Tek sada u dirižablu nad tlom Afrike i vrhovima drveća shvatila je šta ju je toliko uznemravalo i plašilo. Sada se po prvi put zapitala ko je iščupao te stranice iz knjige i zašto ? Da li je taj neko nepoznati možda čeka u tom gradu u čije postojanje posle svega nije uopšte sumnjala. Pitala se samo ima li taj neko dobre namere ili ne ?

Rukom preñe preko kolta u futroli na boku i umiri se. Znala je dobro upotrebiti oružje ako zatreba. A i Artur i Kenet su dobri strelci.

„ Još uvek ne vidim ništa „, šapnu Linda sklanjajući dvogled sa očiju. „ Skreni na desno i podigni nas još malo uvis. ”

Artur dohvati komande i motori jače zabrujaše a cepelin krete naviše a onda se pojavi tračak dima na levom motoru koji je trpeo veće opterećenje.

„ Smanji gas,“ viknu Kenet. „Motor se dimi Smanji dotok goriva.“ Artur je grozničavo povukao pougu i vraćao je ka nultom položaju ali se

motor i dalje dimio i počeo zastajkivati. „ Pokušaj da se spustiš,“ reče Linda glasno a onda tiše doda : „ Samo ne

znam gde…” U dirižablu je vladala tišina u kojoj je brujanje motora delovalo kao

grmljavina i letelica poče ponirati. Ali spuštala se nešto brže nego što su očekivali. Linda se stisnu uz Keneta dok se Artur pokušavao izboriti sa neposlušnim komandama zagledan u poludele instrumente.

U jednom trenutku diže pogled sa komandne table i sunčeva svetlost odbljesnu od nečeg iz džungle i na tren ga zaslepe. Uprkos svoj opasnosti u kojoj su se nalazili i naporima da se izvuče iz njih kroz mozak mu prostruja misao da se svetlo možda odbilo od nekog od krovova ili kupola izgubljenog grada. Već sledećeg trena se vratio komandama i pokušao da usmeri letelicu, da ako već ne može leteti ni sleteti, padne na neko bezbednije mesto i da se izbegne mogući požar zbog ogromne količine vodonika u balonu dirižabla.

Linda i Kenet su bili svesni toga da padaju ali nisu gubili razum, nije bilo nikakve panike. Kao da im je opasnost izoštrila čula i probudila instikt za samopreživljavanjem. Žurno su prikupljali uz sebe one najneophodnije stvari za preživljavanje u džungli, oružje i vodu. Linda diže pogled i krik joj zamre u grlu, bili su tik nad krošnjama drveća i padali gotovo vertikalno.

Sledećeg trenutka je počela lomljava. Pucale su grane i lomile se leteći oko kabine. Jedna od grana zakači bočni prozor i on se rasprsnu zasuvši sve unutra sitnim komadićima stakla. A već narednog trenutka balon nalete na polomljenu granu koja na balonu načini dugačak rez i vodonik poteče napolje gde naiñe na iskre koje su praštale iz oštećenog motora. Iznad glava troje putnika buknu plamen.

Dirižabl je bio grañen tako da je kabina praktično visila o konstrukciju ispod balona a ne čvrsto pribijena kao kod većine modela, tako da je izbegnut direktan


143

kontakt sa vatrom koja je sukljala i gutala balon. Sve je nestalo gotovo u trenu tako da kabina sada jurnu nadole kao kamen lomeći grane uz glasan prasak sve dok se ne uglavi u krošnji velikog drveta i smesti se kao poveća kućica za ptice. Svo drmanje i buka prestaše a odozgo se sruči pepeo i gar izgorelog platna balona i zasu troje putnika.

„ Šta sada ”, upita Linda pošto se sve stiša i svo troje je sedelo nemo ne verujući da su prošli bez ikakvih ozleda.

Artur se konačno odvoji od upravljačkog pulta za kojim je još uvek sedeo kao da može još uvek učiniti nešto i nekim čudom izdići cepelin i nastaviti let. Levi motor je pri padu udario u jedno od stabala i otkinuo se a elisa na desnom motoru se okretala gotovo neprimetno, kao da je goni jedva primetni povetarac a ne inercija motora. Artur zakorači ka Lindi i Kenetu a pod njegovim koracima kabina se zatrese i ponovo zastade u stabilnijem položaju.

„ Sada smo izgubljeni, ”reče Kenet. „ Zaboravljeni grad teško da ćemo naći a o povratku ne znam šta da mislim…”

„ Nije sve tako crno, ” uzvrati Artur i načini još jedan korak oprezno spuštajući nogu na pod. Kabina osta nepokretna. „ Dok smo padali video sam odbljesak od nečeg sa tla, možda od prozora ili krovova tog izgubljenog grada…”

„ Gde si video odbljesak, ” prekide ga Linda uzbuñena pomišlju da je tako blizu cilja. „ Jesi li siguran ? ”

„ Siguran ? Kako mogu biti siguran šta sam video u onom propadanju i naporima da se održimo ali mislim da jesam video. Nekih tri-četiri kilometara odavde na levo, uz samu obalu reke. Ako uspemo doći do tamo ubeñen sam da ćemo u gradu pronaći bar nešto što će nam omogućiti da se vratimo nazad. Bilo rečnim tokom, bilo kroz džunglu do obale Atlantika i do neke civilizacije a onda je već lakše…”

„ Da, da, problem je samo proći kroz džunglu tih nekoliko kilometara do grada. Prepuno je opasnosti, da nas je više… Ali srećna je okolnost što je kabina ostala uglavljena u krošnji drveta gde smo trenutno bezbedni. ”

„ To je stvarno sreća u nesreći., ” Složi se Kenet sa Lindom. „ Imamo savršeno boravište i sva oprema je ostala sačuvana a ni izlazak iz kabine neće nam biti problem pošto u našoj opremi imamo pletene merdevine. ”

Pošto je dan već uveliko odmakao složili su se da putovanje ka gradu počnu sutra ujutru kada se odmore i pripreme se da bi što bezbednije stigli do mesta na kome pretpostavljaju da se nalazi izgubljeni grad. Za početak samo su spustili mornarske merdevine niz stablo i sišli do tla u gustiš pod drvetom. Sišli su svo troje sa puškama i revolverima spremnim za odbranu od mogućeg napada neke zveri. Dok su Artur i Linda držali puške u rukama, Kenet je pušku okačio o rame a mačetom je zamahivao po rastinju oko drveća oslobañajući prostor za


144

stajanje. Posečeno rastinje pade na tlo ikao da ga je neko uredno složio. Kenet zamahnu još par puta , zadovojno klimnu glavom i reče :

„ Mislim da će sve biti u redu, hajdemo sada gore. ” Dok su se penjali uz lelujave merdevine iz šipraga su ih posmatrala dva

crna oka sve dok ne nestaše u kabini. Pratio ih je još dok je letelica klizila nebom, privučen neuobičajenom bukom odozgo, dok je letelica ponirala u plamenu i kada se zabila u krošnju drveta. Sačekao je još nekoliko trenutaka da vidi šta će se desiti. I pošto se sve smirilo i on se povuče u tamu džungle.

3.NOĆ SEĆANJA Noć se spustila na džunglu i utopila je u tamu, gustu kao mastilo. Pun

mesec je svoje zrake prosuo tek ponekada kada bi se ukazala pukotina meñu oblacima. Cela džungla je tonula u mir. Samo su se noćne grabljivice spremale za lov i kretale u potragu za plenom. Neke od tih grabljivica su izgledale gotovo ljudski, da bi i u najelitnijim Društvima Priza i Londona bili smatrani za plemstvo. Oni su za sebe to čak i tvrdili da jesu. Grofovi fon Valdštajn.

„ Ova noć me podseća na onu na brodu kada smo bili nadomak obala Afrike, ” reče Karlo i osloni se šakama o kamenu ogradu gradskih zidina još toplih od dnevnog sunca.

„ Hoćemo li u lov i mi ? ” upita Ljudmila. „ Ili ćemo ostavi ovde i diviti se skoro savršenoj tami. Mene ova noć podseća na jednu drugu… Onu kada sam srela tebe Karlo. Kada si me učinio jednom od vas, kada sam zakoračila u večnost…”

„ Da, da, ” klimnu glavom Karlo, „ I to je bila noć slična ovoj. ” U Moskvi su jesenje večeri uglavnom bile ovakve. Oblačne. Kiša nije

padala a plinsko svetlo je pomagalo tek toliko da se vidi pravac u kom se pruža pločnik i da se ne sudarite sa nekim ko dolazi iz suprotnog smera. Tek prad Baljšim tetrom bilo je nešto više svetla. Karlo fon Valdštajn se i sada sećao tog dana, te večeri kao da je bilo juče a ne pre više godina. Te večeri je prvi put Ljudmila, tada Cvetajeva igrala za njega i žurio je da zauzme svoje mesto u prvim redovima partera. Mesto koje mu je Ljudmila obezbedila. Tada ju je poznavao samo nekoliko dana i planula je ljubav, ljubav koja bi bila srećna da u oboje pripadali istome soju. Ona je bila prvakinja Baljšog teatra, živa, toplokrvna i vatrena žena. Iako je njegovim venama tekla krv hladna osećao je vrelinu u grudima i glavi kad god bi je video. Nije imao snage da se odvoji od nje niti da živi sa njom svako u svom svetu. Preostalo mu je samo da je učini jednom od svojih. Ali joj je prvo morao priznati da je vampir. Kako će to ona prihvatiti. I šta će biti ako ga odbije ? Da li će joj umesto poljupca večnosti ponuditi ugriz smrti ? Ovo je bilo veče odluke.

Zavesa se podigla i balerine su se razletele po bini. Ljudmila je te večeri briljirala u ulozi crnog labuda osećajući na sebi neprestane Karlove poglede. Kad


145

god bi pogledala u publiku njene oči bi naišle na njegov osmeh. Posle prestave dočekao ju je na službenom izlazu i zajedno su pošli do bistroa „ Snežnaja kraljova” i uz piće misli su se lakše iskazivale. Karlo joj je pričao priče o vampirima, o tome da oni nisu esencija zla kako se obično misli i da su i sami veoma ranjivi i osetljivi. Nisu smrtni kao obični ljudi ali postoje stvari koje moraju izbegavati ako žele poživeti dugo, gotovo večno.

Ljudmila ga je iznenadila kada je rekla da se plaši starosti i bolesti i da bi dala sve kada bi zauvek mogla ostati mlada.

„ Ja ti to mogu ponuditi. ” rekao je Karlo tada. „ Nemoj se šaliti samnom, ” uzvrati Ljudmila. „ Ja sam stvarno mislila…

Kada bi se mladost mogla kupiti. ” „ Ja ti zaista nudim besmrtnost, ” Karlo je utišao glas, uhvatio je za ruku i

zagledao se u njene oči. „ Šta si ti ? Da nisi prerušeni Mefisto ? „ upita Ljudmila. „ I šta tražiš u

zamenu ? Moju dušu ? ” Karlo je tada u njenom glasu osetio malo straha i kolebanja. Uplašio se da

je sve gotovo i da je ovo kraj ljubavi izmeñu njega i Ljudmile. Ipak smogao je snage da nastavi razgovor.

„ Tražim samo tvoju ljubav. A nudim ti besmrtnost i svoju ljubav, besmrtnu, večitu, kao što već vole vampiri. ”

„ Hoćeš reći da si ti… vampir ? ” nekako je smogla snage da prevali poslednju reč. „ I da mi nudiš da i ja to postanem ? ”

„ Ljudmila, seti se svega, seti se mog ponašanja i mog društva. Seti se svake sitnice koje ti možda nisu izgledale važne. Seti se izbegavanja srebrnog pribora zajelo, izbegavanja sunca. Razmisli o svim pričama koje si čula i uporedi i veruj mi…”

Ljudmila je dugo čutala vrteći čašu meñu rukama, dok je Karlo zurio u njene duge i krhke prste. Konačno je digla glavu zabacivši kosu unazad i kazala :

„ I kako to misliš postići ? ” „ Jedan poljubac večnosti. Ugriz u vrat i ti više nećeš biti smrtna. ” „ Samo to ? ” „ Da samo to, onda mala ošamučenost i ništa više. „ Rekla mu je da mora razmisliti, da još ne može doneti odluku i zamolila ga

je da je otprati do kuće. Ali dok su hodali mračnim uličicama ona odjednom stade i reče mu :

„ Učini to sada, odmah učini dok se nisam predomislila. ” Sada je on malo oklevao ali je Ljudmila već prinosila svoj mirisni vrat

njegovim usnama i Karlovi očnjaci probiše kožu meku kao kadifa i krv jurnu u njegova usta. Ljudmilino telo klonu i on ga prihvati u ruke i ponese je do njene kuće. Te noći postala je besmrtna. Te noći se sada sećala ovde na zidinama


146

grada tame i pomalo žalilia što nije ostala samo obična žena i ostatak života provela u nekoj od bleštavih prestonica Evrope.

„ A sećaš li se kako je bilo kada smo stigli ovde ? ” upita Ljudmila. „ Zatekli smo ne sasvim napušten grad, kao što smo očekivali. A ti ljudi, jedva živi za njih je smrt bila olakšanje. Plašim se da i za nas ne bude isto jednoga dana… ”

Karlo klimnu glavom. Da ovo je definitivno noć kada naviru sećanja. A to nije dobro, sećanja obično naviru kada je nešto gotovo ili kada mu se bliži kraj. Nije samo mogao naslutiti čemu je to kraj. Hoće li Ljudmila možda pokušati da pobegne uplašena ovim životom ili pomišlja na nešto gore. A onda mu misli odlutaše u potrazi za odgovorom na Ljudmilino pitanje. Da li su se oni ljudi zaista radovali njihovom dolasku i smrti koju su im ponudili očnjaci vampira, kao spas od života u ovom gradu…

Ispostavilo se da grad u delti Konga nije bio napušten kada je „ porodica” Valdštajn stigla u njega. Brod „ Slepi miš” je uplovio iz Atlantika u Kongo i dalje je išao rekom i njenim pritokama dok je gaz broda to dopuštao a onda se nasukao na muljevito dno i odatle su nastavili pešice do grada. Kada su ugledali njegove zidine i kupole bili su iznenañeni, začudio ih je njihov očuvani izgled i ustuknuli su nazad u grmlje džungle. Opreznije su pristupili gradu i sačekali prvu tamu za napad jer je u gradu bila primetna živost. Ljudi duge plave kose i zaraslih u brade, odeveni u vikinške odore su šetali gradom. Izgled im je bio prilično zapušten. Nisu to više bili oni hrabri moreplovci, ratnici koji su na juriš osvajali obale i gradove i bili strah i trepet u svoje vreme. Mišići su im bili skriveni pod slojem sala a oružje primetno zarñalo i otupelo. Kada su Valdštajnovi jurnuli na grad nije bilo gotovo nikakvog otpora. Ono malo muškaraca se prepustilo očnjacima a žena nigde nije bilo. Očigledno da je ovo bila poslednja generacija, bez mogućnosti daljeg nastavljanja loze. Izumrli bi i sami od sebe. Kada su se Valdštajnovi uselili u odaje imali su malo posla da srede grad i da mu poprave i utvrde zidine na mestima koja su popustila pod naletom vremena. Posle toga su krenuli u pohode na uroñenička sela. U početku su napadali uvek drugu naseobinu a onda su napadali i mesta koja su ranije pohodili.

Pun mesec se konačno provukao izmeñu oblaka i prosuo zrake po džungli i gradu tame i raspršio sećanja. Ponovo su misli bile usredsreñene na stvarnost.

Zidinama se kretala jedna osoba, približavajući se Karlu i Ljudmili sporim korakom. Kada priñe bliže videše da je to Olaf. On je bio nov u „ porodici”, jedini preostali od Vikinga. Bio je najmlañi i njega su poštedeli i podarili mu večnost. Olaf je zastao na nekoliko koraka od njih dok mu je plašt lepršao na laganom vetru. Zastao je ne želeći da ometa ovo dvoje u razgovoru. Karlo primeti njegovu neodlučnost i pozva ga k sebi i Ljudmili.

„ Doñi Olafe, priruži nam se… ništa ne smetaš. ”


147

Olaf stade kraj njih i osloni se o zidine. Dok je gledao u daljinu Ljudmila baci pogled ka njemu i prepozna šta ga muči.

„ Nedostaje ti neko ko bi ti život učinio lepšim ? Nedostaje ti družbenica ? ” reče ona.

Olaf je ćutao. I dalje je gledao u džunglu i u nebo i posle nekoliko sekundi preče :

„ Da, treba mi neko kao što vas dvoje imate jedno drugo i kako što svi imaju svog para. Ovde u ovoj divljini ne mogu naći nikog za sebe. Ove crne žene jednostavno nisu po mom ukusu, kao što nisu bile ni mojim precima…”

„ I šta ti misliš ? ” Upita ga Ljudmila. On se uspravi i načini par koraka i onda se okrete ka Karlu i Ljudmili i reče : „ Video sam danas jedan dirižabl, mislim da se tako zove taj leteći predmet.

Leteo je nisko nad drvećem. Tamo… ” pokazao je rukom ka jugu. „ Na nekoliko kilometara odavde. „

„ Ali, ali to je ozbiljna stvar. ” Uzbuni se Karlo, „ To se tiče svih nas, mogli su primetiti naše naselje i otkriti nas. I gde su sleteli ili odleteli ? ”

„ Nigde. Pali su negde u šumu a posle toga sam video plamen. Možda su izginuli, možda i nisu. Nameravam da ih potražim. Hoćete li samnom ? ”

Oboje klimnuše glavama u znak pristanka. Posle dosadnih pohoda po selima nastanjenih uroñenicima ponovni susret sa civilizacijom je predstavljao veliki izazov. Ponovo se susresti sa nekim bele kože i ko dolazi iz onih velikih blještavih gradova. Uz radost osetiše malo tuge i zavist ka tim odvažnim ljudima koji su imali slobodu kretanja. A do njihovog povratka u civlizaciju treba proći još nekoliko planiranih godina.

Njih troje kretoše od zidina ka mestu koje su nazivali Valhala. Tu su ležale kosti preminulih Vikinga od nastanka grada do trenutka kada je grad prešao u ruke Valdštajnovih. Vikinški graditelji su čitav grad zamislili i izgradiliu znak sećanja na svoju postojbinu i na svoje nordijske bogove i mitologiju. Grad se sastojao iz tri celine. Midgarda, Asgarda i Valhale.

Midgard je bio deo grada koji je bio najveći, središnji deo grada koji je po nordijskom mitu bio obitavalište ljudi i tu su Vikinzi živeli, spavali i imali radionice za opravku i izradu oružja, pekare i slične namene. Asgard je prebivalište bogova i taj deo se sastojao od hramova sa oltarima za prinošenje žrtava bogovima čiji kipovi su bili isklesani od tvrdog drveta i ukrašavali odaje hramova. Treći deo bila je Valhala, mesto gde počivaju hrabri ratnici. Ovo mesto je bilo uzvišeno i sa Midgardom bilo spojeno kamenim lukom koji je simbolički predstavljao most Bifros nad rekom Ufing, preko kojeg su Valkire odvodile duše poginulih boraca ka Odinu.

Valdštajnovi su nekako po inerciji prihvatili te nazive i namene prostorija. Sama Valhala bila je natkrivena kamenim pločama i koje su činile platformu na


148

koju se lako pelo i odatle su lako širili svoja krila pri transformaciji u divovske šišmiše i tu su sleteli posle pohoda.

Pre Ljudmile i Karla gotovo čitava porodica je odletela sa platforme.

Noćašnja tama je bila idealna za lov. Jedan za drugim sa platforme nad Valhalom su raširili krila Albert, Rimina, Stefano, Granuk i još nekoliko članova loze Valdštajnovih i kao sablasni crni oblak ustremili se ka obližnjem crnačkom selu. Pohodili su ga već i ranije ali nikada u ovako velikom broju. Ni najpažljivije ljudsko oko nije moglo razabrati crnu masu na nebu koja se bližila selu noseći opasnost veću od najgorih olujnih oblaka. Dole u džungli sve je bilo mirno. Ono malo budnih šumskih stvorova ućutalo se pod lišćem i granama osećajući neobičnu hladnoću koja je prostrujala iznad njihovih glava.

Leteća skupina je doletela do sela i tu zastala u vazduhu održavajući se tačno iznad sela. Osmatrali su ne krije li se neka pritajena opasnost i dogovorili se o planu napada. Odnosno svako je izabrao kolibu koju će napasti. Onda su sklopili krila i sa glavama naniže se usmerilika odabranim ciljevima i tu bi pred sam kraj raširili krila kao padobran, ublažili pad i promenili položaj tela tako da su krenuli nogama napred u trenutku transformacije i nekoliko sekundi pre nego što bi propali kroz krovove. Tišinu je isprva zamenio zvuk lomljenja grana i grančica od kojih su bili načinjeni krovovi a zatim su usledili krici i krkljanje napadnutih stanovnika sela. Iako su i ranije bili napadani i ovaj nalet su dočekali praktično bez odbrane. I da ju je bilo bila bi uzaludna.

Tek kada su se čuli krici iz napadnutih koliba na dvoriuštu su se pojavili ratnici sa kopljima i pohitali su ka mestima odakle se čulo zapomaganje. Mladi ratnik Kibonga je potrčao ka najbližoj kolibi i skoro se sudario sa plemenskim vračem koji je mumlao neke vradžbine i posipao prah po tlu ne bi li nekako oterao zle demone. Uzalud.

Nije imalo nikakvog uticaja ni Kibongino koplje koje je zabadao u telo vampira koji je zario zube u vrat žene Rine i bučno pio njenu krv. Kibonga je ubadao kopljem izmeñu rebara napadača ali čim bi ga izvukao napolje rana bi se zatvarala i zaceljivala kao čarolijom. Kibonga ubode još jednom unoseći svu snagu. Tada se vampir, bio je to Albert Valdštajn, naljuti i zamahnu rukom i udarac posla Kibongu u vazduh i njegov let se završi kada je udario u zid kolibe i pade poluonesvećšen na pod. Vampir izvuče koplje iz sebe i odbaci ga na pod kao što bi neko skinuo sako ili košulju i baci pogled ka Kibongi koji se pokušavao pridići na noge. Albert je rukama obrisao okrvavljene usne i nasmeja se glasno i podiže ruke uvis. Bilo mu je dosta za danas. Uzdignute ruke se pretvoriše u krila a čitavo telo se pred zapanjenim ratnikom izobliči i pretvori u divovskog slepog miša, koji izlete kroz otvor na krovu i nesta u vazduhu.


149

Kibonga se izvuče iz kolibe videvši da Rini više nema pomoći. Ponovo je držao koplje u rukama i gledao ima li još nekog od napadača. Oko njega bilo je još nekoliko mlañih ratnika. Ndana, Bvanga i još neki koje nije prepoznao u tami i svi oni su kopljima i strelama gañali napadače koji su izletali iz rasturenih krovova koliba. Ako je neko i pogodio kojeg vampira to je imalo manji uticaj nego što bi imao ujed muve na nilskog konja.

Vrač Bodango je digao ruke ka odlazećem jatu monstruma, koji su do maločas imali ljudski oblik i vikao kletve koje su se gubile u vazduhu i imale podjednaki uticaj kao i jecaji rodbine poginulih. Nikakav.

„ Šta sada, šta da radimo ? ” upita Kibonga vrača. „ Još jedan ovakav napad i naše selo prestaće da postoji. ”

„ Treba nam jača vradžbina. Treba nam nešto nemrtvo i neživo, nešto što oni ne mogu ubiti, da im se suprostavi, jer i sami su nemrtvi, „ mumlao je vrač u transu, više kao da priča sam sa sobom nego da odgovara na Kibongino pitanje. Oči su mu bile zagledane u tamu i kao da je u tom mračnom nebu video odgovore koje niko drugi nije mogao ni naslutiti.

„ Umeš li ti stvoriti tako jaču čaroliju ? ” upita ga Kibonga. „ Umem. Imam praha, znam reči. Treba mi samo nešto mrtvo koje će opet

postati živo. ” Kibonga i ostali ratnici gledali su ga u čudu ne shvatajući smisao njegovih

reči a onda se raziñoše i poñoše da vide mogu li nekom pomoći ili samo da se pobrinu za mrtve.

Dok je velika grupa vampira letela ka boravištu u Gradu tame, troje njih je

letelo na drugu stranu. Napred je bio Olaf a malo pozadi i sa strane pratili su ga Karlo i Ljudmila. Leteli su polako, tek ponekim zamahom krila i hvatajući odgovarajuće vazdušne struje koje su ih vodile u željenom pravcu. Pogledom su pažljivo pretraživali džunglu pod sobom tražeći tragove palog dirižabla ili nešto što bi ih uputilo na trag preživelih ljudi.

Oči vampira videle su bolje i drugačije od očiju toplokrvnih. Njihove zenice su se širile do neverovatnih granica i topile noćnu tamu. Njihove oči su osim obrisa videle i toplotu koju je zračilo toplokrvno biće. Videli su crveni obris toplote koja se kreće. Dok su leteli nad krošnjama drveća Olaf, Karlo i Ljudmila videli su pod sobom mnoštvo manjih i većih stvorenja, nekih pospanih nekih u pokretu, u lovu, kao i oni.

„Tamo napred, levo“ reče Olaf, „Ima nečeg velikog i nalazi se na dsetak metara od tla. ”

„Nešto se uplelo u krošnju drveta,“ doda Ljudmila. „Verovatno je cepelin pri padu ostao uglavljen u rašljama drveta.“ doda

Olaf.


150

„To je dobro po njih,“ uključi se Karlo u razgovor. „Tu su bezbedni od šumskih zveri. Ali ne i od nas. Hajdemo !“

Približili su se mestu gde je kabina pala i uveri se da je to ono što traže. Primetili su da se osobe unutra još kreću. Nisu spavali što je bilo i razumljivo obzirom na situaciju. Bila je ovo njihova prva noć u džungli, noć posle pada njihove letelice i straha od svega što su preživeli i od onoga što se tek treba desiti.

„Kabina je mala a njih ima troje unutra.“ Reče Olaf. „Nema dovoljno prostora za sve. Ja ću ući unutra a vi ostanite u blizini za svaki slučaj.“

„U redu.“ Reče Karlo. „Pazi se još si mlad, neiskusan, naročito kao vampir.“ Ljudmila je sve ćutke posmatrala sa strane održavajući se u vazduhu jedva

primetnim treperenjm krila. Kada joj Olaf uputi pogled ona napravi na svom licu nešto što bi moglo predstavljati osmeh ohrabrenja a on uzvrati nečim što bi se moglo protumačiti kao samopouzdanje i poče se spuštati ka kabini palog cepelina. Ustremio se ka prozoru koji je razbijen prilikom pada. Karlo i Ljudmila se približiše i održavajući se u mestu posmatrali su šta se dešava unutra spremni da pomognu u svakom trenutku.

Olaf je uleteo unutra a troje ljudi se skameniše. Iako su u džungli očekivali sijaset opasnosti na ovako nešto nisu računali. Stvor koji je uleteo kroz razbijeni prozor je podsećao na divovskog slepog miša. Linda je vrisnula od straha i to kao da je pokrenulo dvojicu muškaraca iz stanja šoka i obojica posegoše rukama ka revolverima za pojasom. Pucali su gotovo istovremeno ali na njihovo zaprepašćenje stvorenje se i dalje kretalo i menjalo u hodu. Bio je to prizor pred kojim je najužasnija noćna mora izgledala ništavna. Jer se stvor transformisao u nešto što je ličilo na čoveka. A ono što se isticalo na njemu su bili dugi oštri očnjaci. Vampir. Znali su da su hici bili ispaljeni uzalud. Tanad su prošla kroz telo vampira i izgubila se u tami ne nanevši mu nikakve ozlede. Vampir je išao pravo ka Lindi, koja se stisla uz zid kabine i tek kada se ruke monstruma pružiše ka njoj pokušala se odbraniti udarcima ruku i nogu i ugrizima. Vampir se samo nasmejao kao da ga to zabavlja.

Kenet i Artur priskočiše ka stvorenju tame koje se ustremilo na Lindu i pokušaše ga otrgnuti od devojke ali ih on udarcem podlaktice otera kao roj dosadnih muva i vrati se svojoj žrvti. Kada je Linda očekivala ugriz u vrat desi se čudo. Izraz na licu monstruma naglo se promenio. Iz njega je nestalo sveg bestijalnog i sada se to moglo nazvati lepim ljudskim licem iz čijih očiju je zračilo nešto što ona protumači kao čežnja ili… prestvarila se od reči koja joj pade na pamet, ljubav.

Kenet se pridiže sa poda i rukama opipa prostor u potrazi za mačetom. To je bilo jedino oružje kojim se mogao suprostaviti vampiru, Ako bi uspeo da


151

zamahne i odseče mu glavu. Ruka mu je milela po podu dok je vreme oticalo kao da je gospodar vremena zahuktao kazaljke sata.

Kasno, bilo jekasno. Kada se Kenetovi prsti sklopiše oko drške mačete stvor je već držao Lindu u rukama i prišao otvoru prozora. U trenutku kada je Kenet ustao on je skočio i poleteo. Kada Kenet i Artur priñoše prozoru videše da stvor nije bio sam. Osim njega bile su još dve leteće spodobe. Lindino telo bilo je negde izmeñu njih dok su se gubili u noći a mesec koji se pojavio izmeñu oblaka jasno je pokazao da lete u pravcu u kome su pretpostavljali da se nalazi izgubljeni grad.

4. NASUKANI BROD Tarzan i Muktar su hodali džunglom u pravcu u kome su pretpostavljali da

se nalazi stanište demona koji su napali selo. Pravac se poklapao sa Tarzanovim željama da pronañe neki trag davne posete Vikinga afričkom tlu. Napredovali su sporije nego što je Tarzan želeo. Iako je Muktar bio mlad i vešt ratnik i dobro se snalazio u džungli nije mogao putovati tako brzo kao Tarzan koji je odrastao sa velikim majmunima i najomiljeniji način putovanja mu je bio kroz krošnje drveća onako kako ga je naučila pomajka Ka.

Putovanje koje bi za nekog civilizovanog čoveka predstavljalo najveću pustolovinu u životu za njih dvojicu je bilo više nego dosadno. Sastojalo se od neprekidnog probijanja kroz šiblje sa povremenim susretima sa nekom od zveri ili nailazak na neko crnačko selo. Tu bi se malo zadržali u razgovoru sa stanovništvom i pokazalo se da nije bilo naselja koje ne bi spomenulo napad divovskih slepih miševa, koji bi se kasnije preobratili u ljude koji bi ispijali krv svojih žrtava. Stanovništvo je pričalo i o tome kako njihove strele i koplja nisu mogle nauditi napadačima.

Najveći problem je iskrsao kada su naišli na reku. Trebali su je preći ali je bila prebrza za preplivavanje i preduboka za gaženje. Pošli su nizvodno u potrazi za mestom gde bi reka trebala biti sporija i plića. Obala reke bila je idealno skrovište za aligatore ali sve dok je reka brza nijke bilo opasnosti da će naići na njih. Ovim grabljivicama je više odgovarala mirna voda, gde bi se pritajili na dnu i čekali žrvu koja bi došla na pojilo.

Tarzan i Muktar izbiše na čistinu gde je reka pravila krivinu i širila se. Ovde se moglo pregaziti ali je obala i dno bilo muljevito tako da su noge upadale u blato koje je vuklo u muljevitu smrt.

„Sagradićemo splav i preći na drugu obalu“, reče Tarzan i krete u potragu za pogodnim granama i lijanama kojima bi ih pričvrstio. Muktar je pratio njegov primer i poñe malo dalje meñu drveće čije grane su se nadnosile nad vodom. Tarzan je izvlačio grane na čistinu kada ču Muktarov uzbuñeni glas :

„Tarzane brzo ovamo !“


152

Čovek majmun izvuče nož iz pojasa i pojuri ka mestu odakle se čuo glas. Probio se groz šiblje i razmakao grane a onda zastade iznenañen prizorom. Muktar nije bio u nikakvoj opasnosti. Rukama je pokazivao ka nečem prekrivenim slojem lišća, lijana i suvih grana otpalih sa drveća. Nešto što je bilo izgrañeno ljudskom rukom. Tarzan vrati nož u korice i zakorači ka brodu koji je ležao nasukan u mulju.

„Izgleda prilično očuvan da bi bio vikinšku.“ šapnu Tarzan sam za sebe, dok je rukama razgrtao rastinje koje je obrglilo brod.

Muktar mu se pridružio u oslobañanju drevnog broda od zelenila i ubrzo se otkri korito broda i pramac. Brod je bio nagrižen zubom vremena ali se moglo jasno prepoznati da je na kobilici broda izgravirana glava nekog čudovišta. Slepi miš. Neka od slova imena broda su otpala ne ostavivši ni trag svog postojanja ali je Tarzan mogao rastumačiti da je tu nekada pisalo „Slepi miš“. Istog trena kada shvati ime broda pomislio e da brod možda ima veze sa divovskim slepim miševima iako je delovao odavno napušten i natruo. Bilo je to jednostavno instiktivna pomisao a Tarzan je verovao instiktu više nego racionalnom razmišljanju.

Muktar je ustuknuo kada je razaznao ukras na pramcu broda savio se u struku i drhtao od straha oslonjen o krivo stablo kraj reke.

„Hajdemo odavde Tazane, ovo mesto prepuno je demona.“ „Ne Muktare. Ne još. Ako želimo da se suočimo sa demonima koji su

napali tvoje ljude i još mnoga sela ne možemo ustuknuti na prvom koraku.“ odgovori mu Tarzan.

„U pravu si Tarzane.“ odgovori mu Muktar posle nekoliko sekundi. Onda se vrati brodu i nastavio sa njegovim otkrivanjem iako malo nevoljno i

neodlučno dok je Tarzan žurnim pokretima odbacivao sve ono što je skrivalo brod sve dok se on ne ukaza u svoj svojoj veličini, oronuo i natruo ali veoma prepoznatljiv. Tarzan proceni da nije prošlo više od dvadesetak godina kako se nalazi tu nasukan te da prema tome nema nikakve veze sa Vikinizima. Dimnjak koji je izbijao, mada nakrivljen i natruo je ukazivao da se negde pod palubom kriju parni koptao i mašine koje su ga pokretale, što je ukazivalo na to da je brod napravljen u novije vreme.

Iako je brod sada bio sasvim pristupačan Tarzan i Muktar su odustali od namere da se popnu na njegove palube i ispitaju ga. Čekao je ih je dug i neizvestan put i ulazak u brod zadržao bi ih predugo. Osim toga brod je bio natruo, rña je načela metalne delove a trulež drvene i lako je moglo doći do opasnih ozleda. Svoje snage su usredsredili na pravljenje splava pri čemu nisu vodili previše računa o estetici.


153

Trebao je poslužiti samo za jedan prelazak preko reke i nije bilo vredno u njega ulagati nepotreban trud i vreme. Važno je da ponese njihovu težinu i da u jednom komadu stigne do druge obale.

Kao pogonsko sredstvo poslužila im je grana dovoljno jaka i dovoljno duga da dosegne rečno dno i da se njome mogu odgurivati. Kada je splav porinut u reku i kada su se otisnuli ka suprotnoj obali voda je za dva prsta prešla preko grana i stabala ali im to nije smetalo da bezbedno stignu do druge obale i nastave put. Dok su zamicali u gustiš voda je zahvatila splav u svoje naručje i povela ga na put ka ušću i još dalje…

Dalje putovanje je opet bilo probijanje kroz gustiš i grmlje. Povremeno bi se Tarzan uspeo na neko visoko drvo i osmotrio okolinu da proveri vide li se neki znaci koji bi ukazali na mogućnost da se približavaju napuštenom gradu, jer su priče o njemu postajale sve češće i uverljivije kao su nailazii na crnačka sela. Istovremeo su se nastavljale i užasne priče o noćnim pohodima i pokoljima. U Tarzanovoj svesti je raslo uverenje da izmeñu izgubljenog grada, napuštenog broda i napada noćnih stvorova postoji neka veza. Postajao je sve nestrpljiviji da stigne do tog grada ali je znao da u njega ne može banutui tek tako naoružan samo očevim nožem. Za sada nije video rešenje ali je išao napred nadajući se da će ga pronaći do kraja puta.

Tarzan siñe sa drveta u kraj kojeg ga je čekao Muktar oslonjen o koplje i zamišljen. Bio je već prilično daleko od svog plemena i srce ga je vuklo nazad a želja za osvetom ga je gonila napred. Sada je želeo da se sve ovo što pre okonča.

„Pred nama je još jedno selo,“ reče Tarzan. „Svratićemo do njega, malo se odmoriti i raspitati znaju li što o napuštenom gradu.“

„Nadam se da znaju i da je kraj putovanja blizu. Duša mi ište osvetu a duh moje Rine neprestano me poziva da ubijem njene ubice jer bez toga neće se smiriti…“

Približavajući se selu osećali su neobičnu napetost u vazduhu i miris dima, čulo se i pojanje koje je postajalo sve glasnije . Oplakivani su mrtvi. Tarzanu se steže srce. Još jedan napad monstruma. Ubrzao je korak razničući grane pred licem. Muktar jače teže koplje i požuri za Tarzanom sve dok ne izbiše pred ogradu od kolja, pletenih lijana i grana. Ograda je imala svrhu da zaštiti selo od napada zveri ali ona vrsta zveri koja ih je noćas napala nije došla sa zemlje i tu nikakva ograda nije pomagala. Tarzan i Muktar pronañoše kapiju i uñoše u dvorište bez ikakvih smetnji jer su svi bili okupirani pogrebnim ritualom.

Na sredini sela podignuto je nekoliko lomača. Na gomilu nabacanih drva postavljena je platforma sa telom pokojnika. Vatre su gorele i od plamena koji je sukljao jedva se i videlo telo. Žestina plamena je sve brzo pretvarala u dim i


154

pepeo. Kraj svake takve gomile stajalo je po nekoliko muškaraca i žena i oplakivalo mrtve. Iz jedne od bližih gomila izdvoji se mladić i priñe Tarzanu.

„Ja sam Tarzan a ovo je Muktar, ratnik iz plemena Monga. U potrazi smo za demonima koji su opustošili mnoga sela.“ Tarzan je birao reči kojima je odmah hteo staviti do znanja da su prijatelji i reči koje će postići cilj.

„Čuo sam o tebi Tarzane,“ uzvrati mladić. „Znam da si hrabar ratnik i da si prijatelj svih plemena. A sada podeli tugu sa nama pošto u ovom času samo to imamo.“

Vatra na lomačama je dogorevala a poj za mrtvima se utišavao dok potpun muk ne ovlada selom. Još nekoliko minuta su svi stajali nepokretni kao da neveruju da se ovo sve stvarno desilo i čekaju da se probude iz ružnog sna.

Iz gomile se izdvoji osoba čije lice je ckrivala maska od tamnog drveta sa ugraviranim magičnim simbolima. Bio je to vrač Bodango koji se lagano uputio ka Tarzanu. Čovek majmun podiže ruku u znak pozdrava i mira.

„Video si Tarzane. Oplakali smo svoje mrtve. Suze su presahle ali naša srca još uvek plaču i ištu osvetu…“

„Da,“ uzvrati Tarzan. „Video sam vaš plač i video sam još puno suza i tuge u džungli. Pošao sam sa ovim mladim ratnikom, Muktarom da pronañemo brlog tih zveri. Ali nismo dovoljni nas dvojica, potrebno nam je još ljudi, jer njih ima više nego prstiju na obe ruke…“

„Na nas možeš računati. Ljudi su gnevni ali ne i uplašeni. U selu će ostati samo nekoliko muškaraca a svi najsposobniji će poći, računajući tu i mene. Nadam se da će bogovi i duhovi biti sa nama…“

Posle ovog u razgovor se uključilo još nekoliko muškaraca i počeo je konkretni dogovor o putovanju na sever u potrazi za skloništem noćnih napadača.

Kada se osvestila Linda isprva bi svesna da se nalazi u mraku i da joj nije

hladno. Nalazila se u krevetu prekrivena toplim prekrivačem. Oči su joj se polako privikavale na tamu i razabrala je raspored stvari u prostoriji. Soba je bila od klesanog kamena a nameštaj od grubo tesanog drveta. Tek posle toga joj sinu da se nalaziu gradu za kojim je tragala i naglo se diže iz kreveta. Šta se ovo doñavola dešava, pomisli ona i potraži svoju odeću.

Bila je uredno složena kraj kreveta. Neko se brinuo o njoj posle onako grube otmice. Vampiri ! Mislila je da su samo mitska bića, plod mašte i dobra tema za razgovore u dugim zimskim noćima kraj toplog ogništa. Ali ono što joj se dogodilo nadmašivalo je i najmaštovitije priče koje je slušala.

Onda je čula korake iza vrata i zastade sa oblačenjem, prestala je i disati da bolje oslušne šumove oko vrata. Koraci su prestali a onda se ču okretanje


155

ključa u bravi i na vratima se pojavi čovek u tamnom odelu i sa plaštom postavljenim platnom boje krvi.

„Poñi sa mnom,“ rekao je glasom koji nije ostavljao mogućnosti za prigovor. Ipak je pokušala da odloži polazak rekavši :

„Samo trenutak da se obučem…“ Oblačila se brzo skrivajući svoje telo od pogleda čoveka koji je čekao u

dovratku. Zatim je pošla ka njemu i prvo je prepoznala oči. Bile su to iste oči onog čudovišta koje ju je otelo. Lice je sada bilo sasvim ljudsko.

„K…kk… ko ste vi ?“ promumlala je povukavši se u stranu. „Olaf… Olaf Svedenberg… kako bih vam objasnio, potomak dve krvi.

Svedenbergovih i Karlštajnovih. Ali to je duga priča o kojoj želim da učestvujete i vi. Upravo zato vas i zovem u svoju sobu. Hajdemo !“

Mislila je da će se srušiti ali je skupila snage i pošla. Znala je da je svaki otpor uzalud i i kontraproduktivan i pošto je do sada ostala živa ima nade da i dalje ostane, samo treba o svakom potezu razmisliti, odugovlačiti…

Stigli su do velikih vrata od izrezbarenog drveta. Bili su to runski znaci što je potvrñivalo njenu sumnju da se nalazi u gradu koji su sagradili vikinzi. Grad je nekada pripadao toj ratničkoj rasi. Ali šta se desilo sa njima, da li su i kako su postali vampiri ? Ovaj čovek koji je koračao pred njom je bio plavokos i visok. Upravo onako kako je ona zamišljala vikinge, samo je umesto kacige i mača imao to crno odelo i plašt.

„Izvolite unutra,“ nakloni se Olaf i propusti je u sobu koja je bila nešto svetlija od hodnika.

Svetlo u sobi obezbeñivale su baklje na nosačima od kovanog gvožña uglavljenim u zidovima. Sto na sredini prostorije i stolice bili su prvo što je videla. A onda spazi i orman od nekog tamnog drveta i krevet sa baldahinom. Znači i vampiri spavaju u krevetu. Nekako je uvek smatrala da oni počivaju mrtvačkim kovčezima. Verovatno pod uticajem filmova Bele Lugošija i palp literature.

Olaf joj izmače stolicu od stola i ponudi je da sedne a onda iz boce sa dugim grlićem natoči vina crvenog kao venska krv u čaše od kristala.

„Živeli.“ kucnu on svojom čašu o njenu i popi piće. Klimnula je glavom i otpila gutljaj. Prijalo joj je. Smirilo joj je drhtavicu i

razbistrilo misli. Kroz trepavice je gledala ka Olafu. Rukom je obrisao vino sa usana a Lindi nije trebalo puno da zamisli kako ta ruka briše krv sa istih tih usana. Stisla je oči da odagna sliku i čekala da on svoja razmišljanja pretoči u reči.

„Vidtite,“ poče on konačno. „Predugo ovde živim sam. Svi ovde osim nene imaju svojhe družbenice.“

Linda se trže. Znala je šta znači ovaj uvod. U glavi joj je zatutnjalo i njeno bilo priguši Olafove reči a ipak je znala o čemu priča.


156

„U ovoj džungli nisam mogao naći nekog sa kime bih podelio večnost. Kada sam video pad vaše letelice pomislio sam da možda u njemu možda ima nekog ko bi mogao ispuniti prazninu u mom životu. Znate kako je kada ste sami, stalno se nadate. Ovog puta nada je bila slaba ali ostvarila se…“

Napravio je pauzu u govoru i tišina povrati Lindu. Olaf je sebi nasuo još jednu čašu vina. Linda otpi ostatak iz svoje čaše želeći da joj misli što pre otupe. Ali se to ne desi.

„Imam li ja izbora ?“ upita Linda. „Pa mi se zaboga i ne poznajemo…“ „Izbor’“ promumla Olaf. „Poznanstvo ? Čemu ta pitanja kada se radi o

večnosti. Nija nisam imao izbora kada sam ovo postao. Možda tada nisam želeo ali se sada ne žalim, naprotiv. Ja sam jedini preostao od vikinga kada su naišli Valdštajnovi, poštedeli su mi život i podarili večnost.“

„A ako bih odbila ?“ Upita Linda suzbijajući drhtavicu u glasu. „Mislim da to ne bi bila dobra odluka. Umesto večnosti veoma, veoma

kratak život. Olaf je ove reči izgovorio kao da izgovara zdravicu a ne smrtnu presudu. „Mogu li razmisliti nekoliko dana.“ Linda je pokušala dobiti u vremenu.

Možda Kenet i Artur uspeju da je spasu…U jednom se slagala sa Olafom, nada uvek postoji ma koliko slaba.

„Naravno da možete ali se ne nadajte da možete pobeći. Ovaj grad je prilično teško napustiti. Ah da… kada smo već kod napuštanja grada. Nadam se da ćemo svi uskoro otići odavde i preseliti se negde u Evropu ili možda u Ameriku. To je neka zemlja preko okeana.“ Objašnjavao je Olaf činjenice koje je Linda bolje od njega poznavala. „Tek toliko da vam pomognem u odlučivanju.“

Klimnula je glavom mehanički. Nije se slagala sa ovim što je on rekao ali mora dobitiu vremenu. Mora se nadati. Nije mogla zamisliti sebe pretvorenu u nakazu koja leti naokolo i ispija krv ljudima. Još manje je mogla sebe zamisliti mrtvom, ispijene krvi. A po svemu sudeći jedno od ova dva joj je izvesna budućnost.

Olaf ju je otpratio do sobe. Ostavio ju je samu iza vrata u kojima se dva puta čulo šklocanje brave. Istog trena je rukama pokrila lice i zaplakala. Nikada se još nije osećala ovako bespomoćnom.

Kada se smirila nije počela razmišlajti o tome kakvu odluku doneti. U mislima su joj navirale reči koje je Olaf iskazao i počela je slagati kockice, shvatajući šta se zbilo sa ovim gradom. Ovo jeste mesto koje su izgradili Vikinzi pre nekoliko stoleća ali grad nije bio mrtav. Ratnici sa severa su nekim čudom preživeli u srcu džungle sve dok nisu naišli vampiri i pobili ih sve osim čoveka koji je razgovarao sa njom, kojeg su pretvorili u vampira nalik sebi. Ovo saznanje nije joj ništa značilo, ništa , ono će umreti sa njom ili ostati u njoj daleko od saznanja sveta.


157

Kada bi samo mogla pronaći nešto čime bi se mogla odbraniti, napasti. Srebro, ovde sigurno nema ništa od srebra ako ga je ikada i bilo. Kenet i Artur sigurno znaju da su ih napali vampiri i ako su živi a nadala se da jesu, pokušaće da je spasu i pronaći će nešto čime bi se efikasno suprostavili…. Nada, samo nada do nade. Daleko je od civilizacije i sve bi bilo drugačije da nije ovde zatočena u tvrñavi tame i samoće. Koju odluku da donese ako se ništa ne desi. Ništa se neće desiti, nadvlada je misao i ona ponovo zaplaka.

5 SUSRET Ostatak noći Kenert i Artur proveli su u nesanici. Njih dvojica bili su

neozleñeni osim par modrica i manjih posekotina. Najveća rana bila je briga za Lindom. Ako su je vampiri oteli i odveli sa sobom znači da imaju neke planove sa njom osim ako je nisu odneli da se svi pogoste njenom krvlju. Tu misao su odbacili. Postoji drugi razlog, možda i gori od smrti. Obojica su pomislili da bi najgore bilo da je pronañu već transformisanu. Da li bi iko od njih dvojice imao snage da je ubije. I da li bi ona mogla njih ?

Jutro su najavile šumske zveri svojim kricima i rikom. Negde u blizini gomila majmuna je vrištala jureći kroz granje. Šuma je vrvela od života a Kenet i Artur se trgoše iz lagane omame koja ih je sustigla pred samo svitanje.

„Nemamo nekog oružja osim mačete.“ Reče Kenet i protrlja oči. „A ni ona nije od prevelike koristi jer im moramo prići preblizu. Revolveri i puške nam ne vrede ništa, video si…“

„Srebrni metak.“Šapnu Artur. „Ili strele sa srebrnim vrhom. To je ono što bi nam trebalo.“

„Ako pod srebrom misliš na ono malo pribora za jelo, tri viljuške, kašike i noževe onda… ali i to je nešto, obradićemo ga nekako.“

„Grad je verovatno pod zidimnama.“ U Kenetovom glasu oseti se doza pada raspoloženja. „Nikako nećemo moći unutra.“

„To ćemo još videti“, reče Artur. „Uradimo ono što možemo sada, pripremimo oružje. U kabini imamo sav potreban alat, sekire, testeru, klešta.“

Latili su se posla i pribor za jelo se pod njihovim prstima i alatom pretvarao u komade oštrog metala koje su pričvršćivali užetom i žicom za prave komade drveta ili duže motke čineći tako strele i koplja. Sve u svemu napraviše četiri koplja i petnaestak strelica. Zatim načiniše lukove od sirovih grana, koje nisu imale snagu napinjanja koju bi oni želeli ali nije bilo vremena za biranje. Domet sada nije bio previše bitan. Tetive su načinili od čelične žice koje je u kabini cepelina bilo sasvim dovoljno. Svo načinjeno oružje plus puške i revolvere ponesoše sa sobom i kretoše u pravcu izgubljenog grada. Puške i revolveri iako neefikasni protiv vampira bili su veoma korisni protiv divljih zveri.

Napred je išao Kenet i mačetom krčio put dok je Artur držao pušku u ruci sa prstom na obaraču, spreman da reaguje na napad životinja. Nenaviknuti na


158

mnoštvo šumova u početku su zastajali i osluškivali ali kako je vreme odmicalo postajali su sve opušteniji i brže napredovali. Vremenom su se smenjivali u zadacima, Kenet bi preuzeo oružje a Artur mačetu i obrnuto. Pauze su bile retke jer su želeli stići pre mraka, kada bi bilo najopasnije po njih. Računajući i vreme koje im je potrebno za osmatranje grada i ulazak unutra bilo bi dobro da tamo stignu u rano popodne. U slučaju da stignu kasnije ili u predvečerje morali bi sačekati zoru. U tom slučaju bilo bi opasno provesti noć pod zidinama grada.

Sunce se neumitno pelo sve više i više na svom prelasku preko nebeskog svoda. Njih dvojica nisu bili svesni toga sve dok se zraci sunca na probiše odozgo, vertikalno kroz granje i izmeñu krošnji i shvatiše da je već podne a od grada ni traga. Možda su pogrešili pravac ?

„Šta da radimo ?“ upita Kenet odloživši na tren mačetu i obrisa nadlanicom znoj sa čela.

„Idemo dalje, još dva sata pa ako ne nañemo na nikakav trag pravimo logor i čekamo jutro.“ Uzvrati Artur. „Daj meni mačetu.“

Zgrabio je dršku obema rukama i široko sekao oko sebe žureći da pretekne sunce. Dok su se probijali napred čuo se ravnomeran zvuk sečenja i padanje šiblja posle svakog zamaha. U jednom trenutku Arturu ruka sa mačetom zastade u vazduhu. Čuo je neke glasove i podiže glavu da osmotri i oslušne. Bio je to jezik njemu nepoznat. Glasovi su bili sve čujniji a čulo se i probijanje tela kroz šiblje. Išli su ka njima. Očigledno da su čuli njihovo kretanje. Obojica uzeše puške u ruke i spremiše se da otvore vatru ako zatreba.

Svaki korak i govor bio je sve bliži i već se videlo i njihanje šiblja. Artur je privukao obarač do granice okidanja a onda ga otpusti. Iz šiblja je izašla grupa crnih ratnika koje je predvodio belac snažne grañe i skoro golog tela, kao što su to bili i crnci. Belac podiže ruku u znak pozdrava i vrhovi pušaka oboriše se ka zemlji.

„Dolazim u miru. Ja sam Tarzan a ovo su ljudi iz više plemena. Možda nam možete pomoći, ili mi vama. Rekao bih da se prilično slabo snalazite u džungli i pravo je čudo da ste još živi.“

Artur i Kenet razmeniše poglede i klimuše glavama. „Da, ja sam Kenet a on je Artur. Tražimo belu devojku koju je otela grupa

vampira.“ „Vampiri ?“ Tarzanu zadrhta glas. Ime mu je bilo nepoznato ali je osećao

da se radi o monstrumima za kojima i on traga da bi to proverio postavi još jedno pitanje. „Da li oni podsećaju na divovske slepe miševe i napadaju noću…“

„Da !“ U glas rekoše Kenet i Artur. U njima se pojačala nada u Lindin spas. „Napravićemo onda ovde mali logor i sednimo da se dogovorimo. Sigurno

da imamo jedni drugima šta reći, svako zna ponešto.“


159

Rašćišćen je teren i odložena oprema. Četvorica crnaca je ostalo na straži osluškujući šumove džungle. Ostali su sedelli u krugu i razgovarali nešto na svom jeziku bacajući povremeno poglede ka Tarzanu, Arturu i Kenetu koji su razgovor vodili na engleskom.

Kenet i Artur su Tarzanu preneli ono što on nije znao o vampirima. O tome da žive i napadaju noću a da su danju veoma ranjivi. I o onome što je najvažnije, kako se mogu ubiti. Glogov kolac, srebro, odsecanje glave.

„Hmmm,“ zamisli se Tarzan. „Od toga jedino imamo mačete osim ako vi nemate nešto.“

„Načinili smo priručne strele sa srebrnim vrhom.“ Reče Kenet i pokaza izrañene primerke.

Tarzan ih pogleda i namršti se a onda pozva Muktara i kaza mu nešto na lokalnom jeziku i preda mu strele.

„Dao sam strele Muktaru da ih sredi i učini ih preciznijim. Ne brinite oni se bolje snalaze sa lukom i strelama od vas. Još me samo zanima nešto što možda ima a možda i nema veze sa vampirima. Da li ste čuli za neki grad, negde ovde u blizini, grad koji su podigli stari ratnici sa severa, Vikinzi ?“

„Da, čuli smo.“ Odgovori Artur. „Čak smatramo da je u tom gradu sklonište vampira. Trebao bi da je veoma blizu. Negde levo od nas, pored obale reke…“

„Da, da… pretpostavljam gde bi mogao biti. Zato predlažem da ovde utvrdimo logor. Krenućemo sutra pred svitanje, mislim da odavde ima oko pola sata hoda.“

Dok su njih troje razgovarali vrač Bodango se šetkao od grupe crnaca do Tarzana i pokušavao dokučiti o čemu se priča i kada se očekuje da susretnu leteće demone. Tarzan oseti šta ga zanima pa mu reče :

„Ostajemo ovde da prenoćimo. Sutra u zoru krećemo u napad. Samo straža mora biti pojačana zbog blizine boravišta vampira.“

Bodango se zadovoljno nasmeja i rukom preñe preko vrećica za pojasom. Unutra su se nalazili sastojci čiju je primenu samo on znao.

Ostali ratnici sa olakšanjem primiše vest da će se ulogoriti i da sutra u zoru kreću u napad. Srca su im žudela za osvetom i nisu marili što se mnogi od njih neće vratiti u svoje kolibe. Umreti u borbi bila je čast koja je namenjena samo najhrabrijima. Ako se već mora umreti onda je smrt u boju puno bolja od smrti u krevetu, na spavanju kada smrt uleti kroz razrušeni krov i zarije zube u njihove vratove.

Ostatak dana proveli su u dogovorima u pripremi i raspodeli oružja. Mnoge stvari još nisu znali uključujući i to kako grad tačno izgleda i kao prodreti unutra i šta ih čeka kada se nañu unutar zidina ali su očekivali da ima i drvenih greda i krovova pa su pripremili zapaljive strele. Osim toga pripremalo se i ostalo oružje, oštrili su mačeve, pritezali lukove i molili se bogovima da im podare pobedu.


160

Noć je bila vedra a mesec je već počeo opadati tako da je njegov sjaj jedva dopirao do tla i logora. Povremeno su se čuli šumovi kretanja divljih zveri, noćnih grabljivica koje nisu gonile ljude već neki lakši plen. Vampiri koji su prethodnih noći utolili glad ove noći nisu tražili svoj plen.

6 BUðENJE VALHALE Pre nego što je nebo počelo bledeti već su svi bili budni. Nekoliko ratnika

nije uopšte spavalo od uzbuñenja. Tarzan nije spadao u tu grupu. On je navikao na razne okršaje sa monstrumima za koje većina ljudi nije ni čula a kamoli videla. Za njega je ovo bila samo još jedna borba protiv onih koji su hteli da porobe ili izopače njegovu džunglu.

Krenuli su tih0, svi razgovori obavljani su šapatom ili mimikom. Tarzan je vodio grupu, povremeno zastajkujući da oslušne i onjuši vazduh. Za njim su išli Artur i Kenet sa repetirkama u ruci a za njima crnci na čelu sa vračem. Začelje su čuvali Muktar i Kibonga.

Tarzan zastade. Nozdrve mu se napuniše mirisom reke. Načinio je još nekoliko koraka i izbi na travnatu obalu. Onda zagazi u vodu i pogleda uz tok reke. Prvi zraci sunca bacali su odsjaj sa kupola drevnog grada. Uskoro su svi stajali kraj njega i posmatrali mesto koje je u sebi krilo opasnosti i smrt za nekog od njih.

Sam grad i njegove zidine još su bili skriveni bujim zelenilom, video se samo toranj i kupola načinjena od zlata čiji sjaj nije izgubljen uprkos vekovima.

„Idemo !“ Šapnu Tarzan. „Držite se ivice šume.“ Kolona se probijala tiho. Išli su jedni za drugim ne izlažući se mogućim

pogledima sa zidina u kula grada. Konačno izbiše do samih zidova i Tarzan dade rukom znak da stanu i ostanu skriveni meñu drvećem dok on ispita pristup gradu. Uspuzao se uz najviše stablo, vešto kao što to čine mali majmuni i sa visine bio još jedan pogled na grad. Nije otkrio nikakve znake kretanja i života na zidinama grada. Vampiri su verovatno pošli na počinak smatrajući da su zidine dovoljna zaštita od domorodačkih plemena i da ne očekuju organizovani napad.

Tarzan se spustio meñu ratnike i preneo im svoje utiske a onda ih povede do samih zidina. Iz blizine su delovale još neosvojivije, grañene od kamenih blokova. Tu i tamo bila je poneka pukotina iz koje je izbijalo rastinje i mahovina. Ponegde bi se neka lijana uspuzala skoro do samog vrha. Čovek majmun priñe jednoj od takvih lijana i oproba njenu izdržljivost. Zadovoljno se nasmešio. Otkrio je mogući ulaz. Okrenuo se ratnicima i otkrio svoj plan.

„Čini mi se da drvena vrata koja vode u grad nisu previše jaka i da bi se mogla razbiti udarcima debla. Pronaći ćemo neko palo stablo, kraj reke ih ima dosta. Svojim napadom na vrata i zapaljivim strelama skrenućete pažnju sa mene. Ja ću se uspuzati uz lijanu i pokušati da ih strelama sa srebrnim vrhovima što više onesposobim. Kada uñete unutra secite im glave mačetama i zasipajte


161

strelama. Ciljajte pažljivo, svaka izgubljena strela može značiti smrt nekog od nas ili propast čitave akcije.“

Crni ratnici su ga pažljivo slušali dok su Kenet i Artur samo gledali i na osnovu Tarzanove gestakulacije naslućivali detalje plana. Kada Tarzana završi Artur mu priñe i reče:

„Sudeći po spoljnjem izlazu grada mislim da znam približan raspored unutrašnjih grañevina. U jednoj od knjiga koje sam izučavao data je skica. Nacrtaću vam je sada na komadu hartije.“

Iz džepa je izvukao višestruko savijenu hartiju i rastvorio je i dok je crtao objašnjavao je.

„Ovo su zidine i glavni ulaz,“ reče nacrtavši dvostruki krug. „Unutra postoje tri celine koje su Vikinzi gradili u skladu sa svojom mitologijom. Deo u kome obično obitavaju a koje su pretpostavljam preuzeli i vampiri naziva se Midgard. To je ovde levo od kapije. Desno je Asgard, tu su hramovi posvećeni bogovima i treći deo je sa uzvišenjem u kulom je Valhala. To je svet mrtvih. Po knjizi se pretpostavlja da Vikinzi tu pohtranjuju svoje mrtve. Jednom kada krenemo sa napadom moramo voditi računa da slučajno ne ubijemo Lindu ili da se vampiri ne osveta na njoj zbog napada. Zato ćemo Kenet i ja ući meñu prvima pošto je jedini poznajemo. Pretpostavljam da se i ona nalazi u delu zvanom Midgard. A sada možemo se samo pomoliti i nadati da će se sve dobro završiti.“

Dok je Artur pričao okružila ga je grupa ratnika pokušavajući da dokuči o čemu on priča. Najzaiteresovaniji je bio vrač Bodango koji ne izdrža a da ne upita Tarzana.

„O čemu priča mladi belac.“ „O bjasnio mi je položaj grañevina unutar zidova. Postoje delovi za život, za

bogove i za mrtve.“ Pojednostavi mu Tarzan objašnjenje. Kada Bodango ovo ču lice mu se razvuče u osmeh i kaza. „Idem i ja sa tobom Tarzane. Imam dodatak tvome planu“ „Kakav?“ upita čovek majmun. Bodango se naže i šapnu Tarzanu na uvo svoje objašnjenje. Tarzan ga

pogleda i klimnu glavom u znak odobravanja a onda reče ostalima. „Kibonga i ja idemo uz lijanu. Kada se popnemo gore vi krenite sa

napadom.“ Dok su Tarzan i vrač odlazili ka zidu nekoliko ratnika donesoše stablo koje

je voda izbacila na obalu i očistila ga od suvišnih grana i kore. Svojim oblikom i težinom predstavljalo je idealno sredstvo za probijanje vrata.

Tarzan je krenuo oprezno uhvativši se rukama za lijanu a nogama se oduprvši o zid povreno zastajkujući da ispita izdržljivost puzavice. Bodango je stajao dole i čekao da se Tarzan ispenje jer nisu bili sigurni da bi lijana izdržala težinu obojice. Pri samom vrhu ostao je još jedan metar praznog prostora, gde


162

puzavica nije dopirala i Tarzan se priljubi uz kameni zid i nastavi puzati kao gušter, kortisteći i najmanju izbočinu da se prihvati ili odupre. Bodango je gledao odozdo strepeći za čoveka majmuna. Kada se uspeo na vrh on obrisa znoj sa čela i prihvati se lijane. Tarzan mu rukom dade znak da krene pošto se uveri da nikoga nema u krugu grada. Bodango krete naviše koristeći Tarzanovu tehniku a kada doñe do samog vrha Tarzan mu pruži ruku i izvuče ga na obod zida. Seli su nekoliko sekundi dok Bodango povrati dah a onda rukom pokazaše ratnicima da balvanom navle na vrata.

Nekoliko njih uze deblo izmeñu sebe i jurnu na drvena vrata. Udarac stabla odjeknu kao eksplozija u još pospanoj džungli. Vrata zadrhtaše i zaškripaše ali ostaše čitava. Grupa se vrati nekoliko koraka nazad i ponovi juriš. Ovog puta udarac razbi bravu i vrata se otvoriše otkrivajući unutrašnjost pospalog grada. Tek kada crni ratnici zakoračiše na pločnike iz zgrada sa leve strane pošeče izlaziti zbunjeni vampiri. Nisu mogli verovati da im se ponovo dešava ono što su doživeli u Transilvaniji. Poletele su strele. Zapaljive su krenule ka prozorima i vratima a strele sa srebrnim vrhovima u prsa bunovnih vampira.

„Gde se nalazi svet mrtvih?“ upita Bodango. Tarzan se osvrte i pokaza na kulu sa platformom., „Tamo u onoj kuli, hajdemo.“ Drevni graditelji su načinili grad tako da je sve bilo povezano stepeništima i

mostovima. Sa kruništa zidina Tarzan i Kibonga preñoše na krovove Midgarda a odatle nastaviše mostom Bifros ka Valhali. Dole na ulicama grada se rasplamsala borba. Vampira je bivalo sve više i navaljivali su na crne ratnike zubima i bodežima. Povremeno bi planuo i neki hitac sa prozora koji bi odneo dragoceni život.

„Požurimo!“ Viknu Kibonga i pojuri preko mosta. Tarzan potrča za njim i brzo stigoše do drvenih vrata za koja su

pretpostavljali da otvaraju svet mrtvih. Tazan ih gurnu. Bila su zaključana. Njih dvojica se izmakoše i ramenima navališe na vrata. Posle drugog udarca popustiše i pred njima se otvori tama. Ušli su oprezno unutra a kada im se oči privikoše na mrak razaznaše nizove i nizove stalaka sa kosturima a kraj svakog je ležalo oružje koje je taj ratnik najviše koristio u životu, veliki mač ili dvosekla sekira.

KBodangino lice se promeni. Čudan grč izobliči mu crte lica kao da je postao posednut. Počeo je pojati a rukom se mašio za vrećiciu za pojasom. Otvorio ju je i počeo posipati njen sadržaj po kostima tratnika.

Sablasna bleda svetlost poče puniti prostoriju. Svetlost je izbijla iz kostiju koje se nekoliko sekundi kasnije počeše micati. Tarzan je bio zaprepašćen. Bodango je zapadao u sve veći trans. Pojanje mu je postajalo glasnije i na mahove isprekidano, kao da se borio da doñe do vazduha. Kosturi zakloparaše i


163

podigoše se iz zna za koji se smatralo da je konačni. Svaki od njih se laćao oružja kraj sebe i išao ka vratima, ka svetu živih. Bodango je prestao pojati i počeo je uzvikivati naredbe na jeziku koji Tarzan nikada nije čuo iako je upoznao mnoga plemena i prošao kroz mnoge okršaje.

Svaki naredni korak oživljenih kostura postajao je stabilniji i skladniji. Korak je ubrzao prešao u trk i sablasna legija se mostovima i stepenicama spuštala ka bojnom polju.

Obe zaraćene grupe su zastale ugledavši jezivi prozor, niko nije znao kojoj će se strani privoleti. Tarzan iskoristi zastoj u borbi i sa mosta odape nekoliko strela kroz grudi i vratove vampira. Ono što ga je zaprepastilo je njihov smrt. Nekoliko sekundi pošto bi bili pogoñeni jednostavno bi nestali i na pločniku bi ostalo samo odelo ispunjeno prahom, kao da je smrt žurila da što pre obavi ono na šta je predugo čekala.

Kosturi Vikinga obrušiše se na vampire. Zamahivali su sekirama i mačevima odvajajući im glave od tela, koja su stajala još nekoliko trenutaka na nogama kao da nisu svesna ili ne prihvataju okrutnu istinu. Pre nego što bi pala na tlo već su bila pretvorena u prah.

Još uvek stojeći na mostu Tarzan primeti da Arur i Kenet jure kraj grupe koja se borila i od vrata do vrata pozivaju Lindu. Onda se ču ženski glas, prigušen zidovima i bukom borbve. Vikala je imena dvojice belaca i oni se uputiše ka vratima koja su vodila do nje.

Hicem iz puške razbili su bravu i ušli u zgradu odakle su dolazili pozivi. Tarzan je shvatio da dole neme potrebe za njegovom pomoći. Crni ratnici i oživljeni Vikinzi su dobro obavljali posao i sve više vampira se pretvaralo u prah.

Stojeći na sred mosta mogao je dobro videti šta se dešava i uputiti strele u vampirska tela ili izdati neku naredbu. U jednom trenutku vide da da se jedan od vampira izdvaja iz grupe koja se bori i beži. Isprva Tarzan pomisli da je u pitanju kukavičluk a onda shvati da vampir ne beži ka kapiji koja otkriva put ka džungli već ka stepenicama koje vode ka kruništu i ka kuli koja je ličila na osmatračnicu. U Tarzaniu se probudi instikt. Nije u pitanju kukavičluk, u pitanju je nešto drugo, ratna varka. I Tarzan sa mosta jurnu ka istom mestu nadajući se da će prvi stići do kule.

Negde pred smaim ulazomu kulu vampir primeti Tarzana i zastade na tren a onda besno nasrnu na njega Tako da Tarzan ne stiže da upotrebi strelu. Vampir je nastojao da priñe što bliže i zarije očnjake u Tarzanov vrat. Čovek majmun je bio iznenañen snagom naizgled krhkog i beskrvnog stvora i trebalo mu je dosta truda da ga zadrži dalje o sebe. Snaga monstruma ga je ipak nadvladala i on pade leñima na kamen dok su se oštri zubi približavali žilli kucavici na njegovom vratu.


164

Tarzan ispusti krik velikih majmuna. Iznenañeni vampir na tren se zaustavi u pokretu i oslabi pritisak što Tarzan iskoristi i za tren se oslobodi, samo toliko dok ga snažan udarac vampirove šake ne baci unazad i on udari glavom o kamen i omami se. Kao kroz maglu je video kako monstrum u obliku čoveka ulazi u kulu i odatle izvlači nešto dugo i tanko, nalik na pušku. Otresao je glavom i razbistrio pogled. Vampir je držao puškomitraljez koji je uperio ka bojnom polju. Tarzan užasnut shvati da on nesmetano može pucati dole jer meci neće naškoditi vampirima, samo ljudima.

Tarzan se pridiže, u glavi mu se joj ljuljalo od udarca potiljkom o kamen. Nije bio siguran da li je iza sebe stvarno čuo krike. Ne ljudske. I osvrte se. Preko ograde grada navalila je još jedan vojska. Veliki majmuni privučeni Tarzanovim zovom.

„Bundolo! Ubij!“ Viknu Tarzan i pokaza ka vampiru koji je zalegao iza puškomitraljeza.

Gomila majmuna jurnu na njega. Pokazalo se da vampiri ne mogu preživeti ni ako ih rastrgne gomila majmuna, koji su zbunjeno gledali kamo nestade raskomadano telo. Predvodnik čopora priñe Tarzanu kao da je tek sada postao svestan da je beli čovek uputio poziv na jeziku majmuna.

„Ko si ti? ” upita predvodnik. „Tarzan, čovek majmuna. Moja majka je Ka...“ odgovori Tarzan na jeziku

velikih majmuna. „Hvala na pomoći.“ „Čuli smo o tebi Tarzane. Dolaziš iz daleka ali glas o tebi je stigao pre

tebe...“ Dok mu je Tarzan objašnjavao gomila majmuna se počela razilaziti. Sa

prestankom bitke je nestalo i njihovo interesovanje. Polako su se spuštali niz lijane i nestajali u džungli. I njihov predvodnik krete za njima u potrazi za novim pustolovinam ili hranom radije nego da sluša Tarzanove priče. Tarzan se nasmeja gledajući bučnu gomilu kako se spušta niz zidine a onda nestaje u džungli. Takvi su veliki majmuni, njihovu pažnju ništa ne drži predugo.

Tarzan krete stepenicama naniže ka pločnicima gde je bitka već bila gotova. Na pola put zastade i vide vrača Bodanga dignutih ruku. Oko njega je bio krug mrtvih vikinških ratnika. Bodango im je sada bio voña koji ih je poveo u bitku i u pobedu. Njihova mrtva tela, njihove kosti su još jednom osetile strast i slast borbe i boja a njihove duše, koje su boravile u prvoj Valhali su bile zahvalne Bodangu što su iskusili nešto što su smatrali da se više nikada neće desiti. Bodango podiže glas i oštro izda naredbu:

„Gom. Tador!“ Kolona mrtvih ratnika pokupi oružje i krete vijugavim stepeništem i mostom

ka kriptama u kojima će nastaviti na trenutak prekinut večiti san


165

Po kamenu je ležalo ono što je preostalo od vampira. I petorica mrtvih ratnika, isisane krvi ili poginulih od puščane paljbe. Linda je stajala izmeñu Keneta i Artura koji su je pridržavali jer ona od uzbuñenje nije mogla sama stajati. Licem su joj prolazili i smeh i plač, nije mogla kontrolisati pomešana osećanja ne verujući ni da je sve ovo što se desilo stvarnost. Kada se malo smirila uputila je svima ko sebe zahvalne poglede.

„Pa šta ćemo sada?“ upita Tarzan. „Idemo li nazad ili ostajemo još u ovom gradu?“

„Idemo!“ rekoše Kibonga i Muktar. „Idemo iz ovog grada. Treba se prvo pobrinuti za poginule i treba se vratiti kući i reći da se nemaju više čega plašiti.“

„Idemo i mi.“ reče Linda. „Dosta mi je ovog grada. Možda se vratimo jednoga dana ali sada nemam snage da ga istražujem.“

Jutro je tek počelo. Sunce je tek sada bilo nad zidinama grada tame, ako da sada slobodno može pružiti svoje zrake unutar carstva mraka i zla.

Crni ratnici načiniše lomače za svoje mrtve i tiho su pojali dok se dim tela njihovis saboraca izvijao ka nebu i bogovima. Njihova smrt nije bila uzaludna. Zato nije ni oplakivana. Sledeći put kada pun mesec zasija nad džunglom sela će moći mirno spavati...

OVOGA PUTA STRIP JE ZBOG DUŽINE IZOSTAVLJEN U PDF VERZIJI. SVI ZA INTERESOBANI ZA OVAJ STRIP MOGU SE PUTREM MEJLA OBRATITI

NA NAŠ MEJL I DOBIĆE VERZIJU NA PAPIRU.


166


167


168


169


170


171

Urednik izdanja: Svetislav Filipović - FILIP

Grafički dizajn: Miroslav Jovanović

Lektor: Jovana Bogosavljević

Tehnička obrada: Tihomir Jovanović

Tiraž 100

Izdavač: Udruženje grañana fanovi naučne fantastike SCI&FI, Beograd

Beograd Maj 2008

www:sciencefiction.org.rs

Documents

Terra 5