Нека трајно живе успомене на омладинске радне акције. Нека млади знају како су некада њихови вршњаци обнављали и градили земљу. Нека се из књига и прича упознају у каквим условима се одвијала ОРА Црни врх.

Нека живе успомене на остварене резултате у периоду обнове и

социјалистичке изградње!Из телеграма Божина Јовановића

учесницима обележавања годишњице ОРА „Црни врх '45”

24. март 1999-2011.1. април 1945-2011.

15. фебруар 2011. НЕГО

ТИ

НА

Ц,

ПРВ

И С

РП

СК

И

РАТ

НИ

К С

К

АМ

ЕР

ОМ

Стр.

9

ГОДИНА III, бр. 6., 1. април 2011.

2 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -1. април 2011.

ТИМОЧКИ БОРАЦЛист борачких организација Тимочке КрајинеСедиште БорДом културе, „Моше Пијаде” 19Тел., факс 030 - 423-878, 444-280Специјално издање „Борских новина”Техничка обрада Компјутер центар БорРедакцијаТатјана Дроњак, Душан Младеновић, Драган Попаз, Радован Ђико, Живојин Станић, Оливера Хаџић, Милорад Антић, Светлана Станковић, Александра МиљковићСекретар РедакцијеЗоран ИвановићЛист излази повременоЦена 30 динараТираж 500 примеракаШтампа штампарија

„Графомед” БорТел. 030-422-980

Уредник: Брана Филиповић

DTP: Александар Живуловић

МЕДИЈА ЦЕНТАР

КО

МПЈУТЕР ЦЕНТАР БО

Р

У Бору и околини последњих година оскрнављено је и

унуиштено више споменика и спомен обележја из времена ос-лободилачких ратова. Покра-дене су месингане плоче са име-нима бораца НОР-а из Спомен-парка у селу Злот, однета је биста првоборца Срђе Томића у малом парку у центру града, биста Иве Лоле Рибара чами у подруму Тех-ничке школе, украден је брон-зани крст са споменика српским и фрнацуским родољубима ис-пред бивше „Југобанке“, нестао је готово цео споменик у селу Шарбановац, у већини села спо-меници из Првог светског рата су запуштени и неизгледни, не-давно је, самовољом локалне власти, беспотребно и ружно ограђен споменик повешаним партизанима 1942. године ис-пред Робне куће „Београд“. Спсак је дугачак, али се готово ништа не предузима да се сачувају ратна обележја и успомене на великане из тог времена.

-Најдрастичнији су примери украденог споменика мађарског песника и борског логораша из Другог светског рата Миклоша Раднотија на Борском језеру. Око 600 килограма бронзе је највероватније претопљену у некој од приватних лив-ница. Девет година лопов није пронађен. На месту садашњег Макси маркета у средишту града склоњен је споменик првоборца

Томислава Миловановића и до данас није постављен. Зато од полиције захтевамо да обавести јавност ко су лопови и вандали, а општина би требало да , заједнсо са Музејем рударства, оснује Одељење за бригу о спомени-цима и споменичким просто-рима. Ову идеју предложићемо и републичким властима, јер много боље није ни у осталим градовима и општинама – каже Момчило Радисављевић, пред-седник СУБНОР-а Бор.

Радисављевић напомиње да је најгор ешто се и власт уме-шала у скрнављење споменика не хајући за мишљење стручњака и стручних установа. Мађарска влада је сама надоместила не-станак „бронзаног Раднотија“ плаћајући израду и постављање новог споменика пре две године, али сада испред Дома здравља у бору како би боље био чуван.

- Музеј има списак свих споменика из ратног доба, као и споменика културе који су у надлежности завода за заштиту културних добара у Нишу. Ипак, не чини се довољно јер недостаје новац. Постоји обећање од општине да ће идуће године бити обезбеђено више пара у ту сврху. Тек тада ће бити лакше да се органузујемо и доведемо у ред и споменичке просторе за које се инетресују и домаћи и страни туристи- каже Душан Кабић из Музеја рударства.

БОРСКИ БОРЦИ ЕНЕРГИЧНО ЗАХТЕВАЈУ БОЉЕ ЧУВАЊЕ СПОМЕНИКА

ХЕРОЈИ У ПОДРУМИМАУ селима Шарбановац и Злот нестали готово цели споменици, а на Борском језеру ни после девет година није познат лопов бронзаног споменика чувеног мађарског песника Миклоша Раднотија, док је биста Лоле Рибара

у подруму Техничке школе, а споменик првоборца Томислва Миловановића у некадашњем паркићу код садашњег „Максија“ нико више и не спомиње

Бор, центар града: постаменти без бисти, покрадене су и плоче са подацима партизанских бораца (снимио Д. Попаз)

3 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 1. април 2011.

У јануару 1945, на Црном врху код Бора по-чела је прва омладинска радна акција у

ратом још захваћеној Србији. Припреме за акцију почеле су раније, одмах после првог конгреса Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије (УСАОС), одржаном у Бео-граду од 16. до 18. новембра 1944. године.

Акција на Црном врху почела је 11. јануара 1945, али су омладинци пре тога мо-рали да поставе и оспособе уску железничку пругу, дугу 12,5 километара.

Постоје још неки подаци који су непо-уздани, а једини прави извор информација налази се у такозваном Учином дневнику, бригадисте Драгољуба Миливојевића Уче, из књажевачке бригаде и, донекле, у листу Млади борац из оног времена, као и у неко-лико књићжица на ту тему.

Оно што би могло да буде поуздано је број бригадиста и бригада. Према постојећим по-дацима, на црновршкој сечи учествовало је 10 бригада са око 1.620 омладинаца. Ра-дили су батаљони из Београда, Зајечара, Крагујевца, Ниша, Лесковца, Прокупља, Све-тозарева, Пожаревца и још неких места.

У вртачама Црног врха раније је било већ посечено неколико хиљада кубика буковог дрвета, јер су Немци, такође, имали план да у Бор допреме довољне количине дрвета по-требних за производњу бакра. Али, Немци су погрешно проценили неке детаље, а први је била изградња пруге. Српски омладинци су знали да најпре треба изградити малу црновршку железницу, а понекад је темпе-ратура била и минус 30 степшени. Касније је Драгољуб Миливојевић Уча црновршку акцију поредио и са чувеним игманским мар-шем.

Писање Дневника почео је 30. новем-бра 1944. Миливојевић говори о путовању до Бора и припремама те прве групе бригади-ста за почетак изградње пруге. Омладинци су били смештени у немачким зградама на Четвртом километру (данашња Београдска улица).

Друга група омладинаца, из Космајске бригаде, дошла је да направи бараке и већ 29. јануара 1945. направљено је девет барака у којима се сместило око 1.000 омладинаца. Све бригаде, спремне за сечу и извлачење дрвета, биле су у баракама 6. фебруара 1945.

„ЦРНИ ВРХ, РУДНИК, СРЕМ“Постоји веома мало писаних података

о акцијама младих Србије у време непо-средно пред крај другог светског рата. Једна од књижица која може да пружи део одго-вора на бројна питања је и „Црни врх, Рудник, Срем“, која говори о масовним добровољним акцијама у Србији, а ево шта о раду на Црном врху пише на њеним страницама:

„Првог фебруара почели су радови на извлачењу дрвета. Лесковачки округ послао је на Црни врх 220 најбољих омладинаца

Пусте реке, Јабланице и Црне траве, изТо-плице је похитало 110 свесних омладинаца, из нишког округа је дошло 220 младиха (не-давно је преминио један од нишких ударника на Црном врху, глумац Жика Миленковић). Београд је изабрао 160 најбољих ударника, пожаревчки округ је дао 110 омладинаца, из Тимочке Крајине је било 300, а из Поморавља 88 младих...Седмог фебруара формиране су бригаде, а сутрадан су бригаде отишле на рад. Требало је извлачити дрва...

По свему судећи, акција на сечи дрва на Црном врху завршена је 28. марта 1945. (према подацима из листа Млади борац). Једна чета је после тога остала на планини, која је насекла још 5.000 кубика букве и ра-дила на пошумљавању.).

СРЕЋНА ОМЛАДИНАУ Младом борцу од 11. априла 1945. је за-

писано:„На завршетку рада прве три омладинске

бригаде, у Бору је 3. априла, одржан велики митинг, на коме је говорио Мирко Босиљчић, председник Окружног одбора УСАОС-а. Он је рекао да је најпре требало завршити изградњу пруге дуге 12,6 километара, а већ 6. фебрара 1945. почели су транспорти дрва према Београду.

Реконструкцијом догађаја могло би да се утврди да је први транспорт дрва ка Београду пошао 24. марта 1945, када је, коначно, завр-шена и изградња пруге.

Није потпуно разрешена ни дилема о ко-личини дрва. Простим сабирањем располо-живих података омладинци су насекли око 10.000 кубика, а још толико било је разасуто по црновршким падинама, али су све те ко-личине отишле у Београд (углавном у бол-нице препуне рањеника са сремског фронта).

Новинари са Запада поставили су једном приликом питање данском књижевнику Мартину Андерсену Нексеу, који се бавио проучавањем феномена југословенских рад-них акција: Исплати ли се то?

„Не, господо.. Овај подухват (радна акција) не даје никакве профите у заападно-европском смислу. Овде нема никакве по-средничке фирме која би зарадила стотине хиљада долара...Ништа од онога што би овај подухват учинио привлачним у очима западноевропејца...Овде постоји нови дух и чини ми се да никада нисам видео лепшу омладину. Целина се обасјава изнутра, соп-ственим сјајем. Можда од радости што имају могућност да се образују и граде своју земљу. То је срећна омладина.

ДАТУМ ПО ПРУЗИ ШАМАЦ-САРАЈЕВООбележавање Дана омладинских рад-

них акција 1. априла сваке године узето је као сећање на почетак највеће омладинске акције на просторима бивше Југославије. Пругу Шамац-Сарајево омладинци су почели да граде 1.априла 1947, а завршили је 17. новем-бра исте године. Учествовало је 217.234 бри-гадиста, који су поставили 242 километара пруге и 60 километара станичног колосека.

Касније је организована још масовнија акција на изградњи аутопута Београд-Загреб, уз учешће 319.155 омладинаца.

Али, пруга Шамац-Сарајево остала је у најупечатљивијој успомени.

На Црном врху постоји споменик. Окамењено стабло букве, на коме су искле-сани стихови песника Васка Попе: „Љубави смо учили ватру, да нам земља више не гори“.

Да ли смо били добри учитељи? Закључите сами!

КАКО СЕ КАлИлА ЦРНОВРшКА МлАДОСТ

Miroslav Radulovi} Први април - Дан омладинских радних акција

4 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -1. април 2011.

У Неготину је јуче, 16. авгу-ста 2010., свечаном академијом, обележена 69-годишњица од оснивања Крајинског партизан-ског одреда. О устаничким данима у зачетку стварања народносоло-бодилачких одреда у Крајини го-ворио је Драгољуб Филиповић,

потпредседник Општинског од-бора СУБНОР-а Неготин. Првобо-рац Миодраг Ђуричић проглашен је за почасног члана СУБНОР-а, а у културно-уметничком про-граму учествовали су ученици неготинске гиманзије, ученици Средње Музичке школе “Стеван

Мокрањац” и деца из неготин-ских вртића. Представници бо-рачких организација тимочких општина, Пирота и Округа Видин у Бугарској положили су венце и цвеће на спомен-бисте народних хероја и првобораца у центру Не-готина.

ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА КРАЈИНСКОГ ПАРТИЗАНСКОГ ОДРЕДА

КАЗИВАЊА О ДАНИМА УСТАНКА

Драгољуб Филиповић

Љуб

омир

Мар

ић и

Дра

гољ

уб

Ђур

ичић

5 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 1. април 2011.

Борачке организације општине Бор достојанствено и свечано обеле-жиле су 15.фебруар - Дан држав-

ности и војске Србије и крсну славу Са-веза потомака ратника Србије 1912-1920., Сретење Господње.

Свечаној академији присуствова ли и председници општина и борачких организација С.Митровице, Обреновца, Пожаревца, Бојника и Бољевца, као и

Центра за обуку војске Зајечар.Након пријема у СО Бор, про-

мовисана је књига новинара Бране Филиповића „Србија у великом рату у 99 слика“.  Организације потомака старих српских ратника Бора и Пожаревца, од 15. фебруара ове године постале су по-братими.

У свечаном делу академије поводом 15.фебруара наступио је КУД Бор.

ПОБРАТИМИлИ СЕ ПОТОМЦИ БОРА И ПОЖАРЕВЦА

ДОСТОЈАНСТВЕНО ОБЕЛЕЖЕН 15.ФЕБРУАР

6 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -1. април 2011.

Полагањем венаца на споменик француским и српским родољубима изгинулим у Првом светском рату, свечаном седницома Општинског одбора и културним програмом 15. септембра је у општини Бор обележена годишњица Пробоја Солунског фронта. Истовремено је обележен и Дан резервних војних старешина. Ове две организације основане су 1919. године, а први председник био је

војовда Степа Степановић.У хали Спортског центра приређена је изложба наоружања

и војне опреме Петог Центра за обуку Војске Србије из Зајечара. Ову лепу поставку посетило је више од 3.000 ученика основних и средњих школа и најмање 2.000 грађана.

D. Popaz

ОБЕлЕЖЕН ДАН ПРОБОЈА СОлУНСКОГ

ФРОНТА

Лепотице Преводског потока…

7 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 1. април 2011.

БОРачКе организације општионе Бор обележиле су 22. децембар Дан бивше

ЈНа полагањем венаца и цвећа на спо-меник стрељаним партизанима на Тргу ослобођења и гроб првоборца и коман-данта Првог батаљона Прве пролетерска бригаде Исидора Муњина.

На свечаној ака-демији у Дому културе говорио је Момчило Радисављевић, председник Општи нског одбора СУБНОР-а Бор. По подне су одржани спортски сусрети пото мака бораца и припадника Центра за обуку Зајечар. Организовано је и другарско вече са више

од 200 бораца и потомака ослобилдачких ратова.

Полагању венаца и цвећа на споменик обешеним партизанима 1942. године из Скупштине општине Бор и политичких и осталих друштвених организација нико није присуствовао.

БОРЦИ И ПОТОМЦИ ОБЕлЕЖИлИ ДАН ЈНА

8 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -1. април 2011.

У пиротском Музеју Пони шавља и данас се љубоморно чува тајин-

ратни хлеб који је умешен да-леке 1912. Овакав експонат није познат у музејима Европе, па и света. Тадашњи регрут, терзија и кратко време поштар, Алекса Здравковић пошао је у ратни вихор с мајчинским аманетом да нипоште не утоли глад с првим војничким следовањем. Посаве-тован је да чува прво следовање тајина, јер ће га оно, по веровању, одбранити од куршума. Чим је стигао у касарну стигло је и прво парче хлеба. Алекса је био у искушењу, али је одолео. Сетио се мајчинског завета. Кре-нуле су ратне муке. Ратовао је Алекса са тајином на дну торбе на југу Србије, у Макдонији, пре-шао је албанску голготу, доп-

сео до Крфа, а потом и Солун-ског фронта и – ослобођене отаџбине. Вратио се након шест година ратовања у родни Пирот са тајином у ратној торби и – ни-ском одликовања. На грудима је сијало и најдраже и највеће одликовање, Карађорђева звезда.

Породица је буђави тајин чу-вала све до шездесетих година прошлог века. Остала је међу синовима и прича о оцу како је, уочи сваке битке, љубио мајчин хлеб. Ни у најтежим тренуцима, кад је глад претила и његоцвом физичком опстанку, није имао снаге да погази мајчински савет. Амајлија је наџивела Алексу и многе Здравковиће. Алекса се после рата оженио и добио че-тири сина. Њима је често гово-рио да је једино саборцима одао највећу војничку жељу која му се, захваљујући ратној срећи и хра-брости, и оставарила - први је, у Првом светском рату, на груди окачио Карађорђеву звезду. На-прасно је умро 1941. када су бу-гарски окупатори ушли у Пирот.

Чудесни, ратни хлеб- Јунак ове приче данас нема ди-ректних потомака. У Музеју је остало прегршт његових одлковања, али и тајин у старој дрвеној кутији. Занимљиво је како је кутија са “ратним хле-бом” доспела у музејске витрине. Тадашњи директор Музеја, го-сподин Најдановић, у догвору са људима из Електродистрибуције, обећао је Алесиним потом-цима прикључак за струју уко-лико предају успомену. Обећање је испуњено. Од тог дана овај јединствени експонат је под строгим музејским надзором- каже Радмила Влатковић, исто-ричар уметности и виши савет-ник у Музеју Понишавља.

Истопричари из Пирота објашњавају да се о чудесном хлебу међу ратницима прочуло још 1915. на Крфу, али се није знало ко је чувар. О томе су збо-рили и Франзуци и Енглези. А Алекса је своју амајлију свако јутро кришом љубио и поново враћао у торбу. О томе је потанко писао Душан Ћирирћ у књизи

“Доживљаји Пироћанаца у Бал-канским и Првом светском рату”.

Но, у Поштанско-телефон-ском аламанаху из 1935. (ау-торр Ђорђе П. Ђорђевић) на 481. страници (дао нам на увид Алексин даљи потомк, Родољуб Здравковић, пензионер из Бора) , за разлику од више хиљада биографија радника те службе, уз фотографију, стоји и подужи текст о Алекси Т. Здравковићу, рођеном 14. августа 1881. го-дине у Пироту. “Вредно је за Здравковића забележити његове подвиге у рату. О њему пуковник Лазар Поповић пише и ово”:

Још 1914. прикачио Карађорђеву

-“Са Тија Баре, терзија у годи-нама, средњег раста, великих изразитих очију, дугих бркова. На први поглед рекли би да је из какве коморе са далеке по-задине, али се љуто варате: то је борац, најхрабирји Пироћанац, налетљив до безумља, јунак усред ноћи као усред дана… Први тајин кога прими при дола-

ску у касарну оставља у торбу и носи кроз све борбе до свршетка рата. Чува га, ћути и ником не прича своје тајне. Једном се само изрече о највећој жељи: да први прикачи “Карађорђеву”… Го-дине 1914. у време наше по-новне офанзиве понестаде муниције, а бомбе ни једне, ни за

“лек”. Наши ипак надиру напред. Аустријанци се повлаче, али и дају отпор на свакој стопи. Тако стигосмо до Малог Пожаревца, и ту више села застадосмо…

Трећи пешадијски пук сав се раз-вио у борбу, број рањеника све већи. Наредник Алекса са својим водом беше се привукао у празне ровове пред једним ћувиком, на педесет корака од непријатеља… Само се чака да падне и тај вис према нареднику Алкеси и онда је наше напредовање осигу-рано. Како заузети тај ћувик а са мало жртава. Наједном пре-стаде пуцњава. Не прође дуго, па се зачу “ура”, “ура”… И наша цела линија крете напред. Откуд сат па то? – Ето, тако- рече ор-донанс.- Бију они, бијемо и ми, али никако напред. На послетку реши се наредник Алекса и даде им знак марамом. Утиша се ватра с обе стране. Алекса се издиже, извади из џепа бомбу, завитла и викну Швабама: - Не пуцајте, боље се предајте, сад ће педе-сет “таквоје” да загрме. Не прође дуго, из швапског рова појави се бело марамче. Изађоше Швабе с

рукама у вис. Пристигосмо. За-робисмо их много.

-Одакле бомбе-упита неко.- Не, то је била табакера на-

редника Алексе, ама иста као бомба…Командант пука ништа не рече, али је после отишао предлог. Нареднику Алекси, за умешност, храброст и држање у свим борбама, првом прикачише “Карађорђеву” звезду.

Испунила се тако велика жеља великог ратника.

QUBE]I MAJ^INU AMAJLIJU DO^EKAO PRVU

KARA\OR\EVU ZVEZDUАлекса Здравковић, Пироћанац, чувени ратник и чувар тајина-хлеба који је “прошао”

Балканске и Први светски рат, први је стекао Карађорђеву звезду

Алекса Радовановић у војничкој униформи

Хлеб који је ратовао, тајин из Музеја у Пироту

Алекса Радовановић, снимак из поштанског Алманаха 1935.

BRANA FILIPOVI]

9 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 1. април 2011.

Новембра 2002. године почело је снимање дугометражног доку-ментарног филма о Драгиши М.

Стојадиновићу (1885-1968), заборављеном тимочком солунцу, великом јунаку и драго-ценом филмском хроничару солунске епопеје из свих ратних у мирнодопских догађаја од прве до седме деценије минулог века.

Под покровитељаством“ Застава филма“о шефу кинематографске секције српске војске на Солунском фронту у витезу Карађорђеве звезвде ,коју се истицао јунаштвом у него-тинском 13. пуку “Хајдук Вељко“ (рођен у селу Јасеници код Неготина) филмску причу сада прави Стеван Јовичић, пензионисани дугогодишњи директор Југословенске ки-нотеке, у улози сценаристе у наш и познати редитељ Миомир Мики Стаменковић.

ВОЈНИ ФОТОГРАФ Материјала за занимљиву причу о борцу,

војном фотографу и кинематографу ,који је борбу за ослобођење српске нејачи од тлачења Турака и Арнаута почео да води још пре пунолества ,има на претек. Млађани идеалиста (завршио гимназију у Зајечару и Правни факултет у Београду) борио се још као школарац и студент у одредима комита у Македонији и старој Србији, а храбро је предводио неготинске митраљесце у балкан-ским ратовима и у Првом светском рату.Ис-товремено са пушком и камером, без длаке на језику ,прозивао је и Николу Пашића због криминалних послова његовог сина,а са скупштинске говорнице ,као посланик Југословенске националне странке за Не-готин ,упућивао је оштре критике и пред-седнику владе Милану Стојадиновићу због фашизације земље уочи Другог светског рата.У новинарству и публицистици узор му је био Миомир Милановић,Тимочанин(рођен у борском селу Злот),дугогодишњи новинар и уредник“Политике“, ратни друг још из комит-ских дана. Иза Драгише М. Стојадиновића остало је више од 120 филмова и више од не-колико хиљада фотографија ,драгоцених све-дочанстава о ратном и мирнодопском вре-мену, о ратним страхотама и стварању нове државе. Снимио је и први наш филм у боји („Сахрана краља Александра Карађорђевића у Београду“ 1934. године, после атентата у Марсеју), а боље од осталих забележио је и пучистичка превирања 27.марта 1941. године.

Митраљезац, с фотоапаратомНажалост, добар део фотографија и до-

кументарних филмова нестао је у време

његовог тамновања у казаматима у Сремској Митровици од 1936. до 1939. године. Неке од његових документараца приграбили су Французи, неке Руси, а многи се налазе и у архивама полиције. Према прецизном извешстају-попису, које је Стојадиновић до-ставио Југословенској кинотеци шездесетих година прошлог века, а за многима се још

трага.Има их доста у Југословенској кино-теци.На основу онога што је сачувано из за-писа истразивача Стојадиновићеве остав-штине Стевана Јовичића ,доскорашњег ди-ректора Југословенске кинотеке,познатог историчара филма,објављена је пре три го-дине веома занимљива књига о знаменитом Неготинцу(са камером и пушком).

НЕПОЖЕЉАН У СВИМ РЕЖИМИМАСтојадиновић је и сам оставио више

књига о свом ратовању,кинематографском раду и политичком делу.У историјском ар-хиву у Зајечару истраживач Зоран Јанковић предочио нам је једну од веома ретких публикација Драгише Стојадиновића“Српска народна скупштина од 1908.до 1912.“ Са биографијама и фотографијама свих по-сланика из тог времена.Ова публикација биће уснимљена као драгоцено сведочан-ство у документарном филму о знаменитом Неготинцу.У филму ће бити уснимљени и из-води из још десетак Стојадиновићевих књга.

- Био је непоткупљив и правдољубив идеалиста и зато је нападан од противника у свом режимима-каже за овог необичног борца и хроничара његов истраживач Сте-ван Јовичић.- Зато га је Милан Стојадиновић и послао на робију 1936. године. Инсцениран је најпре атентат наовог властодршца, и за то без икаквих доказа, оптужен Стојадиновић као један од наводних организатора. На обљављеном солунском процесу 1953. године Драгиша Стојадиновић је поново напад-нут да је као један од противника Драгутина Димитријевића Аписа примиравао сведоке да лажно сведоче у солунском процесу 1916. го-дине. Борио се опет против нових режимлија и доказивао да није био ни“белорукац“ ни „ црнорукац“, да никада није био човек двор-ске камариле.Ништа, ни на новом процесу против њега, није доказано. Много докуме-ната доказује да Стојадиновићеви против-ници нису били у праву ,а сметао је многима управо зато што се бескомпромисно борио против корупције и фашизације.

Најизвесније је да је његова заслуга за српски филм огромна и да као идеалиста и патриота није могао да се уклопи у стандарде политичког режима. Многи су његово комит-ско четовање идеолошки поистовећивали са касније компромитованим четништвом. По-казало се без икакве логике и без оправдања. 1999.године Неготинци су заборављеном суграђанину поставили спомен плочу на згради биоскопа..

НЕГОТИНАЦ, ПРВИ СРПСКИ РАТНИК С

КАМЕРОМ

Драгиша М. Стојадиновић, млађани идеалиста (завршио

гимназију у Зајечару и Правни факултет у Београду) борио се још као школарац и студент у

одредима комита у Македонији и старој Србији, а храбро је

предводио неготинске митраљесце у балканским ратовима и у Првом светском рату. Иза њега остало је више од 120 филмова и више од неколико хиљада фотографија,

драгоцених сведочанстава о ратном и мирнодопском времену, о ратним страхотама и стварању

нове државе

10 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -1. април 2011.

С. МИТРОВИЦА: На пољу Легет, крај обале Саве у Сремској Митровици, 4.

септембра 2010., на традицио-налном народнном скупу Сре-маца и Тимочана, свештеници Епархије Сремске одржали па-растос 6 и по хиљада изгину-лим и заробљеним војницима првог позива славне Тимочке дивизије из Првог светског рата. Крај монументалног спо-меника подигнутог 1923. го-дине венце и цвеће положиле су делегације општина и борач-ких организација С. Митро-вице, Неготина и Бора, Друштва за неговање традиција до 1918., припадници Војске Србије и села Шашинци.

Др Срђан Козомора, за-меник председника општине С. Митровица подсетио је да је до стравичне Битке на Ле-гету и изгибеније дела Ти-мочке дивизије (готово цео пук

“Хајдуик Вељко”) дошло након блиставе победе српске војске на Церу и на зехтев савез-ника. У сукобу са неупоредиво надмоћнијим непријетељем, ау-строугарском војском, око 600 Тимочана се, у невиђеним му-кама, подавило у набујалој Сави после рушења понтопнског моста између Чеврнтије у Мачви и Легета у Срему. У седам рака поред велике реке сахрањено је више хиљада наших војника, док их је немали број заробљено.

- Зато не заборавимо јунаш-тво и жртвовање Тимочана за прво присједињење Војводине матици Србији, чувајмо народ и државу, чувајмо отаџбину - по-ручио је др Козомора.

Др Радован Срдић, исто-ричар, дугогодишњи директор Истпоријског архива Срема и аутор књиге Битка на Легету, Шашинчанин, био је и овог пута срећан што на саборишту ле-гетском види потомке старих српских ратника из Тимочћке крајине:

-Ово је диван пример поштовања и одавања поште славим прецима. Иако у годи-нама не пропуштам да се на овом месту још једанпут покло-ним сенима храбрих ратника из источне Србије. Жао ми је што се у једном раздобљу запустио Легет. На хумкама је и на овој,

некада чистој пољани изни-као тополњак. И споменик кога је подигло Соколско друштво Сремске Митровице је више пута оскрнављен. Но, радује ме што су Митровица и Него-тин остали побратими, што је сачињен и документарни филм о лететској трагедији и првој српској, реченој плавој гроб-ници. То су урадили часни по-томци и моје колеге писци и пу-блисцисти из Бора.

Чедомир Адамовић - Пеша-дија, сваке године почетком сеп-тембра стиже из Бора на Легет:

-Потомак сам деветорице браће Адамовића из борског Шарбановца који су прошли сва бојишта у Великом рату. Тројица су оставили кости на Церу, Бре-гелници и у пробоју Солунског фронта. Моје село Шарабано-вац дало је више од сто жртава за отаџбину. Из суседног Злота изгунуло је 365 бораца. Њихова имена су златним словима испи-сана на импресивном споменику у центру села. Никад нећемо за-боравити тај део историје свог народа.

Делергација Друштва за неговање традиција до 1918. из Београда бацила је венац у Саву, крај монументалног спо-меника одвзвањали су стихови и речи историчара и песника

родољубаца , сељаци из околних села молили су се за покој душа војницима са Тимока.

Мирко Цокић из Горњана, села размеђи Бора и Мајданепка, у врлетима Хомоља, први пут је дошао на Легет да запали свећу довјици дедова, највероватније аустроугарских заробљеника који се, након легетског стра-дања, никада нису вратили кући.

- Они су, по причању њихових преживелих ратних другова, заробљени и одевдени у Петроварадинску тврђаву. Одатле су депортовани у ло-горе у Аустрији. Никад се више нису вратили. Чуо сам да су непријатељски војници били пуни поштовања према хра-брим српским војницима. Бог ће знати за њихову судбину. Донео сам им на Легет венац и пуно планинског цвећа. Идуће године, ако буде здравља, доћи ће овде цело моје село. Песник је био у парву: Овде се Тимок улива у Саву- прича Цокић.

M. Anti}

ОВДЕ СЕ ТИМОК УЛИВА У САВУ

И дрУгИ ЈаСеНовац

Годинама је скуп на Легету од-ржаван 5. или 6. септембра, на дан када се одигреала велика бит-ка. Премошћавање Саве у дужи-ни 380 метара завршено је у ноћи, кад и изгибенија, 5.и 6. септембра 1914. године. И увек, након Легета, сутрдана се одлазило на још једно, стравично гробље, у другом делу С. Митровице, у Спомен-парк, на ме-сту где су Немци и највише усташе 1942. године стрељале око 7.000 не-дужних сремских сељака. Влкади-ка Сремнски Василије ркао је да је то и део Јадовна, Крагујевца и највише Јасеновца. Велики пара-стос над огормним хумкама, спо-меничко дело архитекте Богда-на Богдановића, неће изостати ни ове године. Највише захваљујући Сремско-митровачкој епархији, мада и општоина С. Митровице има удела у ненапуштању традиције.

СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЊЕ ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ ПРВОГ ПОЗИВА СЕПТЕМБРА 1914. НА ЛЕГЕТУ, НА САВИ КОД СРЕМСКЕ МИТРОВИЦЕ

11 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 1. април 2011.

На Караџину, изнад Кња жевца, 8. авгу-ста, одржан је тради-

ционални скуп народа овог краја поводом годишњице формирања Заглавско-тимоч-ког партизанског одреда.. Го-

ворио је Миле Милојевић, председник Општинског од-бора СУБНОР-а Књажевца наглашавајући слободарски дух Заглавка и традиције које се и данас негују. Делегације бораца и општина Тимочке крајине, као и Пирота и Сврљига, положиле су венце и цвеће на монументални спо-меник ослободиоцима.

У културно-забавном про-граму учествовали су КУД

“Младост” из Зајечара, фол-клорна група инвалида рада Књажевац “Сунчана јесен” и

аматери из Штрпца.Захваљујући донатори ма

уређен је прилаз спомени ку. Исто времено, отворена је прва партизанска касарна у којој

су постављене фотографије првих партизана Заглавка и околине из 1941. године.

Дружење је настављено у про сто ри јама пензионерске орга­ни за ци је у Књажевцу.

ИЛИЋ ЈЕРЕМИЈА- ЈЕГОРРођен 1919 год.од мајке Христине и оца

Станимира. Био је члан Обласног Комитета СК Зајечар и комесар Крајинског партизан-ског Одреда.

Погинуо је у Салашу као комесар Одреда 1942. године од стране Пољске страже.

ИЛИЋ РАДОМИР-МИКАРођен 1921. године од мајке Христине

и оца Станимира. Био је члан Обласног Ко-митета СК Зајечар, а после 1944. до 1952. и шеф Обласне Озне –УДБЕ Зајечар. До 1944.године радио је као ПОЗАДИНАЦ-борац на подручју ОБЛАСТИ ЗАЈЕЧАР.

МИЛЕНКОВИЋ БОРИСЛАВ – СРЂАРођен 1924. године од мајке Даре и оца

Јеврема. Био је члан Среског Комитета СК Бор. После расформирања Крајинског пар-тизанског одреда 1942. године радио је као позадинац –борац на подручју Среза Бор. Ухапшен је од стране Немаца у Бору и пре-дат четницима Драже Михајловића и за-клан је у Глоговици 1944. године. Ранио је четничког комаданта Љубу Јовановића на путу Копита-Сува река 1943. године.

ТОМИЋ БОРИВОЈЕ-ИКАРођен је 1922.године од мајке Миланке

и оца Драгомира. Био је члан Среског Комитета СК Зајечар. После расформирања Крајинског партијског одреда 1942. године радио је као борац- позадинац на подручју Среза Зајечар. Погинуо је 1943.године од стране четника Драже Михајловића на путу Копита – Сува Река.

РАДОЈЕВИЋ ДРАГОЉУБ- ЈОВАРођен 1922.године од мајке Румене и оца

Светозара. Био је секретар Среског Комитета СК Кладово после 1944. до 1952.године.

После расформирања Кра јине парти-

занског одреда радио је као Борац-Позади-нац на под ру чју Среза Зајечар. Погинуо је у саобраћајном удесу 1968.године на путу Рготина-Бор.

МИЛЕНКОВИЋ ЧЕДОМИР- ЛУНЕ

Рођен 1921. године од мајке Велинке и оца Станимира. После расформирања Крајинског пар ти занског одреда радио је

као борац –позадинац на подручју Среза Зајечар. Средином 1944. године ступно је као борац у 9. Српску ударну Бригаду . После ослобођења 1945.године био је секретар Среског Комитета СК Бољевац до 1952.године. Умро је природном смрћу 1996. године као пензионер.

МИЛИЋ ЖИВОЈИН – ТАНАСКОРођен је (засад нема податка) од

мајке Цвете и оца Станимира. После расформирања Крајинског партизан-ског одреда радио је као борац –позади-нац. Био је у јединици 9. бригаде од по-четка 1944. године до завршетка рата 1945. У Армији се активирао и завршио Војну Академију. Све до пензије био је активни официр у чину потпуковника. Умро је природном смрћу 4. 11. 2003. го-дине у Рготини.

ИЛИЋ СТАНИМИР- БОЖИНРођен 1900. године од мајке Персе и

оца Божидара. Радио је као борац - поза-динац на подручју Среза Зајечар од 1941. до 1943. године. Погинуо је 1943. године од стране жандарма Жандармеријске станица Рготина.

ДРАГОЉУБ – СТАНКО РАДОСАВЉЕВИЋ

Рођен 1922. године од мајке Даре и оца Томе. Био је члан Обласног Коми-тета СК Зајечар до 1952. године. После

расформитања Крајинског партизанског одреда 1942.године радио је као Борац – по-задинац до завршеног рата 1945.године.

Био је секретар Среског Комитета СК Неготин од 1945. до 1952.године.

Умро је природном смрћу деведесетих година у Неготину. Ванредно је завршио Правни факултет. (Припремио Шане Којић)

РГОТИНА, ПРВОБОРЦИ…

ПРВА ПАРТИЗАНСКА КАСАРНА

Кар

аџин

…

12 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -1. април 2011.

Дванаест година од бомбардовања НаТО авија-ције Србије и Црне Горе обеле-жено је 24. марта полагањем цвећа на спомен плочу изги-нулим припадницима поли-ције у рату 1999. године, а потом и полагањем венаца на споменик жртвама НаТО агрсије у општинама Тимочке крајине, посебно у Бору, где су наши фоторепортери за-

бележили детаље програма посвећеног овом, значајном датуму у историји нашег на-рода.

Говорио је Момчило Ра-ди сављевић, председник СУБНОР-а Бор. Он је рекао да је Бор 1999. седам пута бом-бардован.

У Медија центру, након свечаности, одржан је Окру-гли сто о теми НаТО агре-

сија на СРЈ. У дебати, пред више десетина грађана, уче-ствовали су: генерал Божи-дар Делић, новинар Мило-ван Дрецун, правник Златко Марковић и непосредни учес-ник рата, тадашњи војник Жарко Петровић.

- Нисмо желели како се и данас саопштава, ни могли, да победимо снажну НаТО коалицију, хтели смо једино да

бранимо нашу земљу. Нисмо им омогућили да војнички уђу у Србију, мада је однос снага био 600 до 1.000 у њихову ко-рист- рекао је генерал Делић.

Милован Дрецун је нагласио да агресија још траје, јер се права истина крије. Основни циљ био је да се Србији отме део њене вековне територије и то је учињено.

M. Anti}

НИСМО ЖЕлЕлИ ДА ПОБЕДИМО НАТО, НЕГО ДА ОДБРАНИМО СВОЈУ ЗЕМЉУ

24.mart, 2011.