ЖИВОТ ЗА ЖИВОТ У СЛОБОДИ

ЧЕСТИТАМО ЈУНАЧИНО

СРПСКАБ

ОЖ

ИН

И

ЈА

НК

О

ДРУ

ГО

ВИ

ГОДИНА III, бр. 7., 7. јули 2011.

CM

YK

2 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -7. јули 2011.

ТИМОЧКИ БОРАЦЛист борачких организација Тимочке КрајинеСедиште БорДом културе, „Моше Пијаде” 19Тел., факс 030 - 423-878, 444-280Специјално издање „Борских новина”Техничка обрада Компјутер центар БорРедакцијаТатјана Дроњак, Душан Младеновић, Драган Попаз, Радован Ђико, Живојин Станић, Оливера Хаџић, Милорад Антић, Светлана Станковић, Александра МиљковићСекретар РедакцијеЗоран ИвановићЛист излази повременоЦена 30 динараТираж 500 примеракаШтампа штампарија

„Графомед” БорТел. 030-422-980

Уредник: Брана Филиповић

DTP: Александар Живуловић

МЕДИЈА ЦЕНТАР

КО

МПЈУТЕР ЦЕНТАР БО

Р

Млади офи-цир, касније прослављени

војвода Живојин Мишић кренуо је из књажевачког Новог корита преко врлетног Кадибогаза на Старој планини у своју прву борбу против Ту-рака, а из истог тог жи-вописног, планинског села, у којем је рођен пре 91 годину, Божин Јовановић пошао је у Други светски рат и у по-слератну изградњу и об-нову земље.

У свом родном Ко-риту и многим селима Тимочке крајине пред-водио је велику по-ратну изградњу задруж-них домова да би потом био и успешан дирек-тор Тимочких рудника угља, директор Бор-ског комбината бакра у најполетнијој фази његовог развоја, а онда и председник Скупштине тимочког региона, народни по-сладник и председник При-вредне коморе Југославије.

Немирног горштачког духа, пословно предузимљив истрајан, Божин Јовановић заветовао

се одлазећи у пензији да ће о Бору и Тимочкој крајини оста-вити писани траг. Тако се, од 1995.године,појављују његеве обимне, изузетно садржајне и веродостојне књиге о задругар-

ству, бурном привредном развоју и селима у Тимочкој крајини…

Кренуо је да студира еле-тротехнику и дао све испите у првој години, али га је рат за-уставио у студијама. После је

као активиста и опера-тивац на фронту ван-редно завршио Правни факултет радећи и учечи даноноћно. Био је одли-чан гимназијалац. Вредан и упоран, онакав какви су му били и отац Јеленко и мајка Јелена. Био је Божин Јовановић и пред-седник Народног фронта у Књажевцу и секретар Срезског народног од-бора у време када је његов Тимочки срез саградио 45 од укупно 127 задруж-них домова у Тимочкој крајини. Нема села које је градило задружни дом, а да Божин није био у њему вазда пута.

Баш као што је славни Тимочанин Ни-кола Пашић у листу „Ви-дело“ 1880. године писао оду о сељачком гуњу и опанку, којима Србија не-измерно дугује за под-виге у рату и миру, тако се и Божин Јовановић

дивио ударништву својих тимоч-ких сељака. Својим истраживач-ким, списатељским подухватима, писала је не тако давно „Поли-тика”, верно сведочи како су , и у најтежим условима, тимочки ра-

ПОВОДОМ СМРТИ БОЖИНА ЈОВАНОВИЋА

ОСТАЈЕ ЗАВЕТ НА ДЕЛО ВЕЛИКАНА

У препуној дворани Дома културе, 10.маја, у Бору је одржана комеморација поводом смрти истакнутог борског, тимочког и српског привредника, учесника НОР-а и писца више вредних публикација, Божина Јовановића. О животном путу, лику и делу Јовановића говорили су генерални директор РТБ-а Благоје Спасковски, председник СО Бор Драган Жикић, заменик председника СУБНОР-а Бор и новинар Брана

Филиповић. Овом приликом објављујемо говор Бране Филиповића…

3 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 7. јули 2011.

РАДАН И ТЕМЕЉАН, РАДОЗНАО...

До последњих дана свог плодног живота, интелектуално радознао, изузетно радан и темељан у разрешавању проблема, био је носилац активности развоја Новог Корита, и читавог торлачког подручја.

За дугогодишњи успешан рад добитник је највећих признања Југославије и Србије, и општина Бор, Зајечар и Књажевац. Година никад доста, а време увек мало, тако ће његова деца, сарадници и пријатељи морати да наставе где је он стао. Хвала Божину Јовановићу за све што је урадио за добробит људи Тимочке крајине и Србије, хвала што је допринео да Мегатренд универзитет буде један од најуспешнијих у Србији, хвала му за неисцрпну енергију којом је располагао и велики оптимизам који је преносио на нас.

Проф. др Недељко Магдалиновић

ПРИЈАТЕЉ МЛАДИХ И СТАРИЈИ ДРУГМлади су посебно били у центру чика

Божинових интересовања, њихов живот, проблеми, перспектива. Они су у њему видели не само човека с великим очинским ауторитетом, већ пријатеља и старијиг друга коме се могу поверити, онога који може помоћи као што је и безброј пута и чинио. Нажалост, млади ће убудуће бити ускраћени до појаве неког новог чига Божина.

Кажу, да одлазак са животне сцене није крај него нови почетак, а за тај почетак, задужени су његови Мића и Рођа, унуци и праунуци.

Душан Иванић, начелник Зајечарског округа

ПРЕДЊАЧИО ЈЕ ИДЕЈАМА Посебно ме, годинама, фасцинирала

Божинова неисцрпна енергија, и како то он

све чини плански, без импровизација.Био је обавештен о свему, образован,

радан, хуман у односу према људима увек ангажован и спреман да помогне и увек нађе решење и за нерешиво.

Настојао сам да га следим у моралним надзорима, дневном ангажовању и систематичности. То, међутим, није лако, признајем. Признају то и многи други који су га познавали. Зато и јесам вест о Божину Јовановићу примио с неверицом. Зато што сам веровао да су његова енергија и ментална свежина непресушни, и да никада неће умрети. Зато што је био користан и свима нама потребан, да нас подсети и охрабри. Зато што је предњачио идејама и енергијом.

Чуваћу га таквог у сећању.Стојан Тодоровић, новинар „Политике“

тари и сточари градили и како се развијао борски комбинат бакра, како су грађене ђердапске хи-

дроелекттране и хемијски ком-бинат у Прахову. Посебно су ау-тентичана сведочења о удар-

ништву послератних рудара и металурга у Борском комбинату бакра. Сведочи Божин о времену

када је Тимочки регион био узда-ница привредног развоја Србије.

Божин Јовановић био је најстарији члан борачких организација, с поносом је го-ворио о својим славним пре-цима из Првог светског рата и како му је животна жеља да пронађе и посети њихове гро-бове у Македонији и Грчкој. Није стигао да му се оствари та жеља, али је својим бор-цима, исписницима и потом-цима старих српских ратника помагао и срцем и душом. Наша организација изгубила је Божина, изгубила је најдрагоценије што је имала. Данас, са овог места, нека потекне зават да никад нећемо заборавити његове са-вете, драге речи подршке и стално подстицање у неговању и чувању светих традиција наших родољуба.

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА НАШЕМ ДРУГУ, ПРИЈАТЕЉУ И ВЕЛИКОМ ЧО-ВЕКУ, БОЖИНУ ЈОВАНОВИЋУ.

Божин Јовановић сахрањен је 12. маја на Новом гробљу у Бе-ограду у Алеји великана.

ЈАНКО УРСУЉАНОВИЋ (1926-2011.)

IN MEMORIAM

У Злоту је, у 85. години, убрзо, након смрти његовог великог друга и пријатеља Божина Јовановића, умро Јанко Урсуљановић, истакнути друштвени радник и припадник борачких организација у општини Бор. Урсуљановић је рођен 1926. године у Злоту. У родном селу, у земљорадничкој задрузи, провео је цео радни век. Истоврмено бавио се друштвеним радом како би Злот постао једно од најнапреднијих села у послератној обнови и изградњи земље. Дугогдишњи је председник борачке организације и члан најужег руководства СУБНОР-а општине Бор. У овој организацији носилац је највиших признања. Учесник је народносослободилачког рата. Први је, у свом крају, октобра 1944. године, код Брестовачке бање, дочекао ослободиоце славне Црвене армије.

Јанко Урсуљановић сахрањен је на гробљу у Злоту.

Јанко Веселиновић и Божин Јовановић у Спомен парку у Злоту са амбасадором Русије Конузином, 2009.

4 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -7. јули 2011.

Права величина једног народа не огледа се у броју његових припад-

ника, већ у доприносу који он даје општем добру и напре-тку човечанства. Наш српски народ управо је велики по томе што је кроз своју историју на размеђима времена и невре-мена свагда био на осунчаној страни људске природе, а ни-када на оној мрачној, сатанској.

Данашња наша младеж недовољно зна какво је, и колико, зло био фашизам против којег

се ратовало и гинуло у Другом светском рату. Било је то највеће зло које је задесило људски род од његовог настанка па све до тада, за многе народе, па и наш српски, радило се о бити или не бити. Тадашња младеж српска, у најтежим могућим условима борбе, дала је свој немерљив допринос победи светлости над мраком, принела себе на олтар слободе и стварања праведнијег, човечнијег, хуманијег друштва. Народ српски, витешки по свом етничком устројству, односно

опредељењу, не заборавља такве своје синове и кћери, који су израз благородног чувства...Док наш народ буде изнедривао такве родољубе, такве слободаре спремне за јуриш на звезде, срцем против бетона, он не треба да брине за своју будућност.

Ова књига је трајан споменик на те самосвесне жртве које је јуначка Хајдук Вељкова Тимочка крајина дала у напорима да се фашистичкој немани стане на пут, те да она

никада више не разјапи своју смрдљиву чељуст на сунце слободе, правду и људско достојанство, живот уопште. Мислим да ће ова књига имати рашта да се чита: да би нам памћење било дуже и да никада не заборавимо за које се идеале борило и гинуло под петокраком, под барјаком Комунистичке партије у Другом светском рату. Гробови тих слободара нису раке без колевке нових снага, нових нада...

На промоцији књиге “Живот- за живот у сло-боди”, 30. јуна, у Зајечару,

истакнуто је да је на око 500 страница објављено више од 200 ликова истакнутих бо-раца, револуционара и слобо-дара из времена Другог свет-ског рата. О књизи су говорили аутори: др Љубиша Рајковић Кожељац и Миодраг Ђурђевић, као и чланови редакције: Брана Филиповић, Драгојло Милић и Милоје Рајковић. Уводну реч имао је проф. др Миодраг Зечевић, председник СУБНОР-а

Србије. Он је нагласио значај оваквог, јединственог подухавата за будуће генерације указавши на јуначку Крајину и њене неустра-шиве родољубе и борце за сло-боду.

-Ова књига је трајан споме-ник на те, самосвесне жртве које је јуначка Хајдук Вељкова Ти-мочка крајина дала у напорима да се фашистичкој немани стане на пут.Верујем да ће књига имати рашта да се чита, јер нас подсећа на идеале за које се гинуло у Дру-гом светском рату-рекао је др Рајковић.

ПРОМОВИСАНА књИгА „ЖИВОТ- зА ЖИВОТ у СлОБОДИ“

СРПСКИ, ВИТЕШКИ НАРОД, НЕ ЗАБОРАВЉА

Реч ДР ЉуБИше РАЈкОВИЋА кОЖеЉцА

ТРАЈАН СПОМЕНИК СЛОБОДАРИМА ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ

5 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 7. јули 2011.

-Закон о рехабилитацији четника је само даљи ход претварања издаје у национално дело. Четничка платформа до Конгреса у селу Ба 1944. године била је стварање Велике Србије, национално очишћене од мањина. Тај југословенски систем за који су се они борили не постоји у свести, нити у пракси тог времена, али је то основа да српска Скупштина целу четоворогодишњу ослободилачку борбу против окупатора и издајника прогласи за идеолошки грађански рат. За последице грађанског рата се не одговара, јер су се сукобиле идеологије.. Ови закони су ругање српској националној историји. Зато се проналазе и непостојеће гробнице, као и земни остаци генерала Драже Михајловића на Ади у Београду, што је ортодоксна глупост, јер на том простору вековима су била стратишта, војске и режими – рекао је проф. др Миодраг Зечевић, председник СУБНОР-а Србије, 30. јуна, на обележавању 70-годишњеице устанка народа Србије у Другом светском рату на свечаности у Зајечару .

Проф. Зечевић је посебно говорио о усстанку 1941. у Тимочкој крајини и доприносу партизенских одреда у ослобођењу источне Србије и целе земље подсећајучи на славне битке и слободаре

Представници борачких организација, општина Тимочке крајине и Пирота, као и СПС-а, по традицији, положили су венце и цвеће на устанички Бали брег изнад Зајечара.

ЗАКОНИ КОЈИ СЕ РУГАЈУ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ

Проф. др Миодраг Зечевић, председник СУБНОР-а Србије у Зајечару на обележавању 70-годишњице устанка у Србији

6 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -7. јули 2011.

Породица Станковић, Светлана и Бора, на Ускрс ове годин, посетили су Солун, Српско војничко гробље Зејтинлик, поклонили се сенима више од 8.000 страдалих сународника у Првом светском рату, разговарали са чуваром Зејтинлика, старим Ђорђем Михајловићем.

-Ђорђе нас је одушевио. Говорио је о Србима који долазе на гробље, о нашим државницима, о томе како ће и њега сахранити поред оца и деде на Зајтнлику (чувара овог историјског места у

туђини), јер то му је највећа жеља. Поред споменика је рецитовао Војислава Илића Млађег, причао о српском војнику. Вратио нам је понос и пркос, освежио сећањима на отаџбински рат и неустрашиве јунаке, на херојину Милунку Савић чија је фотографија на најистакнутијем месту у Спомен-костурници. Показао нам је и споменике руским, француским и осталим савезничким војницима који су на том простору остали заувек-кажу Станковићи.

ЗА УСКРС, НА ЗЕЈТИНЛИКУ

БОРСкА ПОРОДИцА НА СРПСкОМ ВОЈНИчкОМ гРОБЉу у СОлуНу

CM

YK

7 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 7. јули 2011.

Село Злот , по традицији, 9. маја, об-вележило је Дан победе над фашиз-мом. Свечаном скупу у Спомен парку

присуствовали су представници амбасаде Русије, општине Бор, Месне заједнице, уче-ници Основне школе „“Петар Радовановић“ и мештани. Говорили су представници ам-басаде Русије, а потом је Драган Жикић, председник Скупштине општине Бор под-

сетио на ратни период и жртве које су село Злот, борска општина и Тимочка крајина дали за ослобођење Србије од фашистич-ких окупатора. Он је посебно нагласио за-слугу славне Црвене армије чијих је 70 бо-раца октобра 1944. године погинуло бранећи Злот од немачких окупатора.Испред борач-ких организацијуа говорио је заменик пред-седника СУБНОР-а Бор, Брана Филиповић.

У културном програму учествовали су ђаци матичне школе.

Представници СУБНОР-а и општине Бор положили су венце и цвеће на споменике изгинулим партизанима и Јеврејима у Другом светском рату, као и на споменик погинулом руском мајору Рабренку Васиљевичу на Новом гробљу у Бору.

R.\iko

У ЗЛОТУ, У СПОМЕН-ПАРКУ...

CM

YK

8 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -1. април 2011.

Борски рудник отворен је 1903., Бор је градом про-глашен 1947, а прво ли-

ковно дело, графике “Крваво злато” Ђотрђа Андрејевића Куна појавиле су се 1934. године. Про-лазиле су деценије, од рударске колоније до савременог града, али тек средином седамдесе-тих, оснивањем Ликовног клуба “Мозаик”, започиње стварање ликовне традиције. Три године касније, у град бакра , из родног Зрењанина, стиже дипломирани историчар уметности Душан Кабић пун елена и воље да приг-рли одговоран посао у Музеју рударства и металургије. Од те, л977. до данас он не мирује: организује изложбе, сакупља разасута дела, прикупља пода-тке и грађу, брине о вајарској колонији и све потанко и приљежно бележи како би остао траг будућим генерацијама.

-Пресудну улогу у мојој радној биографији имала је по-сета Бору Вере Ристић, вишег кустоса Народног музеја из Бе-ограда. Она ме је, тек што сам пркорачио праг борског Музеја, очински посаветовала: - “Колега, све што овде урадите запишите, сачувајте, објавите, требаће вам

једног дана”. До данас не напуш-там тај савет, тако да ни најмањи детаљ није заборављен. Тако је и настала најновија и пре неки дан промовисана књига “Ли-ковна догађања у Бору 1977-2007”. Увршћени су сви реле-вантни подаци о свакој изложби и ликовном збивању, моји за-писи и критике, појединости о којима се наизглед можда и не би требало бавити. Ништа није промакло-говори Душан Кабић прелиставајући 170 књишких страница на којима је “уцртан” 231 ликовни догађај.

На промоцији у Галарији “Бакар” чуло се како Бор , наслањајуи се на ово издање, одаје слику културне пре-стонице источне Србије или града који није само рудар-ски и раднички, него је и сте-циште уметника и култуе-них прегалаца, стваралаца који остављају непроцењива дела у овој, како неко воли да пред-стави, “инженејрској вароши”. Од Словенца Алберта Сирка, из времена Другог светског рата, и првих педесетих година и појаве Николе Граовца, а потом и Радослава Тркуље, прошло је више године док се нису јавили

ликовњаци међу радницима и рударима.

-Док нисам дошао у Музеј није било ни писане документације. Оставили су Сирак, Граовац и Тркуља вредна дела о руднику и рударима и – то је све. Касније сам у Са-мачком хотелу пронашао дело Ђотрђа Мазалића “Путници” из 1922. године. Нико не зна како је ова изузетна слика доспела у Бор. После су се ређали записи о Тркуљином “Ђердапском ци-клусу”, о сликама Ђуре Јашића које су 7. августа 1977. “отво-риле”, по други пут, дворац кнеза Александра, о изложби

“Титов саборац Моша Пијаде”, о “Кварту” Алексе Челебановића и акварелима Светислава Стрела. Записо сам и како је у Музеј до-спела икона “Молитва” Пашка Вучетића, изванредног вајара и сликара из Сплита. Многи уметници долазећи у Бор и руд-ник бакра и злата остављали су своја дела. Било је пара и руд-ник није жалио да купи све што је вредело-сећа се Кабић.

Овај вредни сакупљач народ-ног блага, како га из милошти зову колеге, забележио је и многе детаље свих досадашњих 26 уметничких колонија “Бакар” чија збирка са 400 вајарских дела у бронзи задивљује свет. У

Европи не постоји такво и то-лико богатство. За сваку скул-птуру постоје веродостојни по-даци. Око 140 аутора из Србије и бивше Југославије и више ев-ропских земаља створило је ову, непроцењиву збирку.

-Од Томислава Тодорвића, Косте Богдановића, Дубравке Сомболец, Алена Равиола, Ми-илуна Видића, Фикрета Ли-бовца, Борислава Шупута до Кристијана Дежеа, Бошка Кућанског, Анете Светајеве, Мојце Смерду, Цаје Радојчића учествовало је у Колонији “Бакар” и сви они оставили су и дивне белешке о данима проведеним са борским ливцима и металур-зима. Незабиоравне су изложбе Милића од Мачве (рекордних 3.000 посетилаца), Басариних

“Косовских приповедања”, Моме Антонића у првој приватној Галерији “Делевић”, “Виле на Ду-наву” Наталије Павловић, “Чу-десног света” Бранка Дукића, завичајног Удужења “Ване Живадиновић Бор”, Колоније “Гамзиград”, рамова Адолфа Ка-уфмана, аустријског сликара, Јарсолава Кандића - подсећа Кабић у “само делићу” виђеног и утканог међу корице.

od “KRVAVoG ZLATA” do KoLoNIJE “BAKAR”

Највише захваљујући преданом чувару записа о ликовним и вајарским изложбама и смотрама, од чувених Кунових графика до данашње 27. Уметничке колоније “Бакар”, Душану Кабићу, постоји писани траг о богатој традицији и вредним, непроцењивим збиркама борског МузејаBRANA FILIPOVI]

ИСТАкНуТИ члАНОВИ ПОТОМАкА СТАРИх СРПСкИх РАТНИкА: ДушАН кАБИЋ, ИСТОРИчАР уМеТНОСТИ

9 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 1. април 2011.

Први април, Дан омладинских радних акција у Србији и ове године окупио је око 200 акцијаша из целе Републике,

али само су се тројица из црновршке епопеје нашла у тој групи „старих бораца“. Срећнији, чинило се, него икада, чврсто су се загрлили испред споменика акцијашима на врху ле-гендарне планине, а потекла је и по која суза. Они: проф. др Миодраг Зечевић, актурелни председник СУБНОР-а Србије, Јован Жикић, пензионисани директор ИХП „Прахово“ и борски пензионер Драгутин Чорболоковић, стигли су и овог пута на место где се пре 65 година невиђеним еланом обнављала земља.

-Јову сам и те како упамтио, и раније смо се виђали и овде на Црном врху и у Београду, Неготину, али сам заборавио Драгутина. Било нас је, те 1945, од 11. јануара до краја априла, више од 1.600, такмичили смо се ко ће више насећи и спремити за вучу дрва. Гра-дила се и пруга уског колосека до Бора дужине 12,6 километара. Увече смо се окупљали у већим групама и дружили се уз књигу „Како се калио чалик“, правили смо билтене „Младии горосеча“, „Удар-ник“, „Зидне новине“. Имали смо и своју химну „Низ снежне падине Црног врха“. Ипак, главни задатак био је – отпре-мити што више кубика дрва у Београд, у болнице препуне рањеника са Срем-ског фронта. Звање ударника је стекло око 800 омладинаца. Били смо узор свим наредних акцијашким генерацијама- говори у даху Милија Зечевић не раздвајајући се од Јована Жикића, ком-наданта Зајечарске бригаде која је у ре-кордном року на минус и до 32 степена завршила пругу уског колосека.

Јован Жикић, иако притиснут година, весело добацује да су Тимочани освет-лали образ не само на траси радиилишта,

него и у осталим активностима. На пример, Књажевчанин, Драгољуб Миливојевић Уча, касније познати новинар и уредник „Поли-тике“, написао је чувени акцијашки Днев-ник који је и данас најупечатљивији документ Црног врха 45:

„Вејавица. Хладна кошава засипа снегом. Ветар леди тело. Ноге су ми поваздан мокре. По мразу и снегу постављамо сваки метар пруге-шине...“

Миодраг однекуд вади папирић и подсећа акцијашког друга:

- Овако је Милан Стевановић написао у билтену „Ударник“: „Лед ми се нахватао на трепавице. Идем скоро насумице...“. Док Олга Миљковић бележи: „Писак пиштаљке нас буди. Бели кристали су се нахватали по стаблима које сечемо на висини од прелко хиљаду метара...“

Док још није почело полагане венаца и

цвећа на споменик акцијашима ( дело бео-градске вајарке Милице Рибникар) неко се сетио и Слободана Мирка Босиљчића:

-Како ли је друг Мирко ( партизанско име), све до прошле године стално је долазио 1. априла. Изгледа да није добро са здрављем. Стар је, изгледа...

Босиљчић је једна од црновршких ле-генди. Уз главног команданта, Београђанина, Воју Вуцелића био је „порва карика“ целе акције. У тој храброј , Корчагиновој екипи налазила су се и касније позната имена наше уметност, спорта, науке: песник Слободан Марковић, шахиста Александар Матановић, певач Душан Јакшић, те акдемици Војинн Шуловић и Војислав Петровић, глумац Жика Миленковић, новинар Влада Буњац ( аутор 50- минутног документарног филма о Црном врху 45.)...

-Док је нас најстаријих неће се забора-вити ни Лесковчанин Драгољуб Митић који је преносио по 11 цепаница на раздаљину од око 100 метара. Задивио је и 17- годишњак

Симеон Затезало који је дневно износио три метра исечених дрва из најдубљих снежних сметова. Ми из борског краја чије су куће биле најближе бракама на Црном врху нисмо користили могућност дотурања хране. Делили смо чај без шећера и чорбу. Моји из Брестовца долазили су с воловским колима и помагали вучу дрва. Ником није пало на ум да кришом дотури парче сланине или проје. Красило нас је другарство. Били смо срећни што пома-жемо промрзлом Београду- казује Драгу-тин Чорболоковић.

Целе два сата остали су акцијаши на Црном врху по ко зна који пут ишчитавајући стихове Васка Попе укла-сане пре више од пола века на мермерне споменичке букове гране: Љубави смо учили ватру, да нам земља више не гори...

M. C.

ЉУБАВИ СУ УЧИЛИ ВАТРУ...

На 65. годишњици прве радне, ратне Омладинске радне акције „Цени врх“ нашла су се само тројица црновршких акцијаша СрећНа оМладиНа

Новинари са Запада поставили су питање данском књижевнику Мартину Андерсону Нексеу који се дуго након 1945. године бавио феноменом југословенских омладинских рад-них акција: - Исплатили се тај посао? Данасц је спремно одговорио:

-Не, господо. Радна акција не даје никак-ве профите. У западноевроспком смислу. Овде нема никкаве посредничке фирме која би за-радила стотине хиљада долара. Ништа од оно-га што би овај подухват учинило привлачним у очима западноевропејаца... Овде постоји нови дух и чини ми се да никада нисам видео леп-шу омладину. Целина се обасјава изнутра, соп-ственим сјајем. Можда од радсоти што имају могућност да се образују и граде своју земљу. То је срећна омладина.

10 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -7. јули 2011.

У организацији Срба у Румунији, као и Црквене општине Арад,

у црквеној зборници цркве у овом граду, 2. маја, одржана је веома занимљива промоција ро-мана „Српска кутија шибица“ књижевника из Пругова Сла-више Радовановића у издању Дерете. Пред необично бројном публиком Арада, Арад Гаја, али и из Темишвара, о аутору и књизи говорили су Славомир Гвозденовић, књижевник, пред-седник Савеза Срба у Румунији и у дијаспори, професор универ-зитета и аутор романа.

Овај роман је један од рет-ких који говори о страдању српских заточеника у арадској

тврђави током Првог светског рата, једином стратишту, од многих, без икаквог обележја, са преко 5.000 уморених, од тога 1.200 њих из Браничева.

Срби, Арађани, некада најбројнији народ у овом граду, били су истовремено ганути и одушевљени, како одломцима из романа, тако и излагањем о историјату арадског стратишта, о чему су говорили господин Божидар Панић, хроничар из Арада Славољуб Стојадиновић Регрут из Дрмна, истраживач и

упорни борац за подизање спо-меника умореним у Араду. Арад је, иначе, град у коме све подсећа на Србе, од архитектуре и науке, до позоришта и просвете.

Пожаревљани су били гости генералног конзула у Те-мишвару, господина Лазара Манојловића, са којим је утана-чен след догађања на изградњи споменика у Араду, планира-ном за стогодишњицу почетка страдања Срба, 1914. године.

„Re~ naroda”, 10. maj. 2011.

„СРПСКА КУТИЈА ШИБИЦА“ У РУМУНИЈИ

Из рада братске организације у Пожаревцу

реПУБлички одБор Савеза ПотоМака ратНика СрБије 1912-1920.

годиНе ФоНдација „МилУтиН Бојић”

КОНКУPCза НајБоље књиге-

ПУБликације У 2011.годиНи.

Поводом обележавања 95.годишњице одбране Србије, повлачења преко Албаније и Црне Горе, прихвата, опо-равка и реорганизације српске војске на Крфу, Горничев-ске битке, Боја на Кајмакчалану и Битке у Добруџи 1916.године, a у циљу избора најбољих књига, објављених у 2011.години, на теме о личностима и догађајима од 1912-1920.године, расписује се конкурс, no коме се књиге-цубликације требају предати Републичком одбору Савеза потомака ратника Србије од- 1912”-1920 ГОДИНЕ, Браће Југовића 19, до 1. новембра ове године, на Дан ослобођења Београда 1918.године.

Жири кога чине веома угледни књижевници, истори-чари, културни и јавни радници, изабраће најбоље књиге-публикације, које ће бити награђене првом наградом од 80.000 динара, другом наградом од 50.000 динара и трећом наградом од 30.000 динара.

Промоција, проглашење најбољих књига и уручење признања Савеза и награда, биће 15.децембра у Централ-ном дому Војске Србије, на Дан ослобођења 1914. године.

За сва остала питања обраћати се на телефон/факс 011/334-4721 и мобилни 063/7388691.

ПРЕД СПОМЕНИКОМ НА КОСМАЈУ

делегација СУБНОР-а Бор, на челу са пред-седником Момчилом

Радисављевићем, посетила је, 2. јула, побратиме у Мла-деновцу и положила венац на споменику изгинулим партизанским борцима на Космају. Евоциране су успо-мене о Космајско- посав-ском партизанском одреду. Чуло се да је током 40 рат-них месеци Одред изне-дрио 16 народних хероја са око 2.000 бораца од којих је 500 погинуло, рањено или заробљено.

Z. Ivanovi}

11 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 7. јули 2011.

за разлику од Срба, Бри-танци имају кратко памћење. Ретко ко у мојој

домовини зна колико је Србија пропатила, или да су Срби стали раме утз раме са нама. Срамота је што су се две земље са тако јаким историјским везама то-лико удаљиле. Надам се да ће се то променити, и да ће мој рад о “шкотским болничаркама” у Србини и Флори Сандес, јединој Британки у Српској војсци током Великог рата – колико го скро-ман био – томе мало допринети.

Овако говори Луиз Милер, књижевница из Шкотске, већ годинама обузета судбином храбрих Шкотланђанки које су крајем 1914. похрлиле у Србију како би неговале рањене српске војнике.

До ове приче Милерова је, вели, дошла сасвим случајно:

-Ту се, опет, види разлика између Срба и Британаца., јер код нас је дело ових жена пот-пуно заборављено. Оне се не помињу у уџбеницима историје иако је Први светски рат запо-чео у Србији. Источном фронту се не поклања довољна пажња. То је само фуснота у британској историји. Штета, јер чим мало загребете видите једну неверо-ватну причу- говори Луиз Милер.

То је сторија о јединственој здравственој установи у историји медицине., о “бол-ници шкотских жена” у којој су искључиво радили добровољци

са Острва. Овакавих болница, где су неговани рањеници и бо-лесници, само у Србији – 1915. године резореној и ратом и пега-вим тифусом - било је четири: у Крагујевцу, Младеновцу, Ваљеву и Лазаревцу. Једна је радила у Добруџи, још три на Солунском фронту. И две шкотске амбуланте су у Француској забрињавале српске рањенике. Зато је ово, подсећа Лиуз Милер, и прича о оаданости и пожртвовању, и бли-скости два народа, Шкота и Срба.

-Жене су тада у Британији биле третиране као особе другог реда. А када су дошле у Србију биле су једнаке и све су, без из-узетка, говориле о храбрости и љубазности нашег народа. Какав је то шок за свакога ко без размишљања прихвата све што пише о Србима у овдашњим но-винама- подсећа Милерова.

Више од 20 Британки умрло је у Србији. Три су покопане у Крагујевцу, међу њима и најпознатија, др Еллизабет Рос. На њеном гробу у градском гробљу у срцу Шумадије пише:

“Она је дала своје срце српском народу”.

А Флора Сандес одликована је ореденом Карађорђеве звезде. Остала је , и после рата, да живи у Београду. Удала се за “белог Руса”, Јурија Јуденича и 1941. године поново обукла војничку униформу. Зато је одведена у концентарциони логор.

- Она није била само српска

хероина. Флора Сандес је и једина Британка која је званично била војник у Првом светском рату и – једини официр. Чин наредника добила је у Српској војсци. Одушевило ме је што ви, Срби, нисте нимало налик на нас Британце, не заборављате људе који су вам чинили добро – каже Милерова додајући да је о Флори Сандес и шкотским болничаркама осамдесетих година написано неколико књига у Британији, али нису прошле

довољно запажено. Њена књига “Живот капетана Флоре Сандес” већ је номинована за једну престижну награду у категорији биографије. Написана је у сарадњи са потомцима јунакиње који живе у Енглеској и Јужној Африци.

Верујемо да ће ова вредна књига бити штампана и у Србији, на српском језику, записао је 12. фебруара 2011. Марко Прелевић у “Новостима”.

СУБНОР Бор и општина Бор, пригодним све-чаностима, обележили су, 4. јула, Дан борца. Делегације борачких организација положиле су

венце и цвеће на споменик жртвама фашизма на Тргу ослобођења. Представници општине Бор, заједно са борачким организацијама Бољевца, положили су венце на споменике и спомен-обележја у бољевачкој општини.

По подне је традиционално дружење чланова бо-рачких организација у хотелу Албо.

ДАН КАД ЈЕ СРБИЈА УСТАЛА

ЖИВОТ ДАЛЕ ЗА СРБИЈУ

Фло

ра С

анде

с

12 -ТИМОЧКИ БОРАЦ -7. јули 2011.

Устанички и јуначки Ваља рнж ове, 2011. године, обележиће на

најлепши и достојанствен начин 70-годишњицу сло-боде. Овогдиђњи 7.јули је јубилиларни, наш и сло-

бодарски, велики праз-ник како и приличи величантсвеној победи над фашизмом. Овде је зачета слобода, овде је никло семе устаничко. У традиционалном про-

грам биће и новина: оп-штина и СУБНОР Бор, домаћини окупљања, постарали су се да КУД Бор приреди низ над-хнутих и премијерно припремљених нумера. Положиће се венци и цвеће на споменик, говориће представ-ници општина и борач-ких организација, доћи ће више хиљада људи. Евоцираће се сећања на Бољевачки партизан-ски одред, на борце из

Подгорца и Злота, на бор-ске непоколебљиве рад-нике, зајечарске патриоте и родољубе. У спортском делу програма такмичиће се фудбалери, стрелци, ше-хисти и мајстори пикада. Планирано је дружење до каснијих поподнев-них сати. У овом броју објављујемо фото-детаље са прошлогодишње седмојулске народне свет-ковине на Ваља рнжу.

T.B.

ОВДЕ ЈЕ НИКЛО СЕМЕ СЛОБОДЕ

БОЉеВАчкИ ПАРТИзАНСкИ ОДРеД

ПРВО 18, ПА 400 БОРАцА

У Зајечарском округу прво је основан Бољевачки партизански одред на падинама планине Малиник, Огранку Јужног Кучаја. Овај одред је формиран 28.јула 1941.године од рудара Боговине, радника Бора и сељака Злота и Подгорца. На челу овог одреда био је Добривоје Радосављевић Боби, секретар ОК КПЈ Зајечар до доласка Миленка Брковића Црног. Одред је на дан формирања бројио 18 бораца, а после три дана било их је 30. Прва акција Бољевачког партизанског одреда извршена је 2.августа нападом на воз у железничкој станици Обрадова столица. Затим је уништена електрична централа у Руднику Боговина и тако прекинута производња.Бораца је било све више, па је у Одреду већ 10.августа било 50 људи.

Уништена је немачка посада у Руднику Ртањ, рудник је миниран и прекинут саобраћај на прузи Зајечар – Параћин.

Првих дана септембра Бољевачки партизански одред је бројао око 400 бораца.

VAQA RN@, 7. JULI 2011.

CM

YK