"Pesme moje,pesme moje,niza šta me ne krivite ostanite sdrugovima i za mene živite”TOMAautorŽivko.M.BojanićizdavačUdruženje nezavisnih izdavača knjigatiraž500"Inicijativa da jedna ulica u Beogradu ponese imeTome Zdravkovića"http://www.facebook.com/group.php?gid=234239545620&ref=ts

MIT ZA ŽIVOTAToma Zdravković je rođen u Aleksincu,20.novembra 1938 godine.Jugoslovenski Šarl Aznavur.Prever našenarodne muzike.Čovek,boem,pevač,umetnik...Autor je najpopularnijih šansona,kafanskih pesama,starogradske i narodne muzike.Četiri puta se ženio iotac je dvoje dece,Žakline iz prvog braka i Aleksandra iz poslednjeg braka sa suprugom Gordanom.Živeo je kratko i burno 53 godine.I srećan i nesrećan istovremeno."Pevač sa najtužnijim očima na svetu".Teško se probijao kroz život.Doslave i popularnosti stigao je zaobilaznim putem.Od rodnog Aleksinca do bolničke sobe VMA uBeogradu,gde je i preminuo 30.septembra 1991 godine.Pesnik i boem koji je sve svoje pesme doživeo,i na kraju iskreno,kakav je bio svoj ceo život,priznao je"Kada bih se ponovo rodio,radio bih sve drugačije".

Voljen i cenjen,u ljubavi nije imao sreće.Voleo je i bio voljen ,ali je pravu sreću našao tek sa četvrtomsuprugom Gordanom,u poznim godinama u dalekoj Kanadi,kada je već bio na putu bez povratka."Mislim da bih istog časa ozdravio kad bih zapevao"govorio je kad više nije bilo nade i dok su se anđeli uoblacima prestrojavali da mu obezbede počasno mesto u nebeskom horu.Toma Zdravković je otišao.Ostale su njegove pesme da žive kao spomenici vremena i budu svedocineprolazne vrednosti i veličine čoveka,pesnika,boema i pevača koji,kao niko,nikad pre,ali ni posle njega, nijeimao "višak duha"Njegova supruga Gordana,se i dan danas,bezuspešno bori da zaštiti njegova autorska prava.Hvala Tomi Zdravkoviću za sve njegove pesme,pevane dušom, iz srca,za sva njegova dobročinstva,za tošto je bio "srce u obliku čoveka".

Živko.M.Bojanić

ŠKOLA ZA PTICE"Biti konj i biti vuk,to nije isto.A ja sam izvan čopora.Nisam nikomepripadao.A čini mi se da ni sada nikome ne pripadam.Ljudi će pomisliti dasam bio njihov.A ja sam,međutim,bio među zvezdama.Nedodirljiv sam.Izuzetna,ali opakasloboda.Hvatanje za ništa.Da bi se lebdelo ili letelo.Možda je u tomeizvesna draž?Leteti,ali ne u pravcu tuđeg vetra,nego svog sopstvenogtalasa.Šta bi dete želelo da bude?Da ide u školu gde se uči kako da se budeBog.Kako nema takvih škola,onda sam ja krenuo u školu za ptice.Da nebudem avijatičar,već da letim.Tako sam,onda,našao obe škole,u jednoj teistoj.I onu gde se uči,kako sa postaje Bog,i onu za ptice,za letenje".Mika Antić,1986godine

-KRALJ KAFANE-

Kada je imao samo 3 godine otac Dušan je odveden u zarobljeništvo,amajka Kosara se na sve načine dovijala kako bi prehranila, sebe bakuSavku i petoro dečijih usta.Odluka je pala neočekivano:

-Deco,nemamo izbora,moramo da se vratimo u Pečenjevce.Tako je Toma ,zajedno sa porodicom,kada je imao samo tri godine otišao izAleksinca,jer je,smerna i uvek puna razumevanja za sve,a naročito zadecu,majka Kosara procenila da će se porodica u selu lakše prehraniti...Tu u Pečenjevcima,Toma Zdravković je zapevao,po prvi put shvatio fatalnuprivlačnost pesme i zlehudu sudbinsku vezu malog siromašnog ineuhranjenog dečaka i melodije,reči,stiha,koji će nedugo zatim postatijedina njegova insputacija i motiv za teško probijanje na nesigurnim i zanjega nesigurnim putevima sudbine...Toma je u stvari od ranog detinjstva bio drugačiji od ostalih.Krhak i nežansitan do sažaljenja,neugledan imao je samo jednu prednost u odnosu naostale u svom okruženju-lepo je pevao-Jeste pevao je kao slavuj,kako su mu govorili,ali je meni,brižnojmajci,onako sićušan,uplašen i sramežljiv,izgledao kao prelepa nežnaptičica sa krilima duginih boja.Plašila sam se za njega,uverena da je nejakza svet oko sebe i sve zamke koje su ga očekivale.Istovremeno plašila meje njegova odlučnost da suprotno od logike donosi odluke i bori se sateškoćama kojima smo bili izloženi-kazivala je mnogo kasnije majka Kosarao svom Tomi koji je uspeo da se izdigne iznad svih nevolja i da ne bašružičastim stranama života,uspe i proslavi prezime skromne porodiceZdravković iz Pečenjevaca kod Leskovca.U osnovnoj školi je postao prvak hora,dečačić koji jedva da je bio viši odškolske klupe,ali koji je setnim i milozvučnim glasom stekao simpatije iđaka i profesora.Toma je je pevao i sanjao otvorenih očiju.Lepo selo u kome su živeli bilo jepremalo da ambiciozni dečak u njegovim skromnim okvirima smesti svesvoje dečačke snove i ambicije.Želja da ode i sreću potraži na širokimbulevarima grada ,koji je pružao više mogućnosti,je bila veća od straha kojije osećao prema svemu.Svaki slobodan trenutak između obaveza u školi i kući koristio je da uživa umuziciranju seoskog harmonikaša Steve...Ni iskusnom Stevi nije promakao talenat za pesmu malog Tome.Jednom gaje pozvao da sa njima pođe na neko slavlje,i tamo iskoristi pauzu izmeđudve pesme i udene neku svoju,već naučenu melodiju.Tako je i bilo.Na slavlju koje je potrajalo celu noć,Toma je propevao pred"pravom" publikom i prvi put pobrao simpatije.Naravno više zbog svogmilog i nevinog izgleda nego li zbog pesme.Nije dobio obećani honorar,ali je po prvi put u krevet otišao punastomaka.A to jeza uvek gladnog dečaka bio iskorak iz sivila dotadašnjeg života,ali i putokazda bi on s pesmom,kao svetlom u mraku, mogao stići do ostvarenja svihsvojih snova.Lep i dobar sluh otvorili su malom Tomi nove horizonte.Krajem osnovne

škole zaljubio se u pozorište i na daskama hrama božice Talije je doživeosvoje prve pohvale.Gostovanje školske trupe u Leskovcu bio je događaj za sićušnogtrinaestogodišnjaka,dečaka koji je čini se više od svojih vršnjaka žurionapred u budućnost i želeo da što pre preskoči neke stepenice na putu doslave o kojoj je maštao.Prvi susret sa gradom usadio je u Tominoj svesti jednu želju-Hoću da živimu gradu-mislio je dok je otvorenih očiju "gutao"kaldrmu tadašnjeg Leskovcakoji mu se činio ogroman i neosvojiv.Na takmičenju škola,Toma i njegovi vršnjaci su pobedili,a mali dečak izsiromašne porodice je pobrao sve simpatije za ulogu Potea u "ZoniZamfirovoj"...."Prvi odlazak u Leskovac umnogome je odredio dalju sudbinu TomeZdravkovića koji je po okončanju osnovne škole samoinicijativno odlučio daškolovanje nastavi u gradu.Na majčino pitanje otkud to,zna li on da Zdravkovići to ne moguispratiti,Toma nije znao odgovor,ali je uprkos svemu bio siguran da napuštaPečenjevce bez obzira na iskušenja i golgotu koja ga je očekivala.Toma je odlučio i uporan i tvrdoglav,kao svaki mladić koji se ne miri sapostojećim stanjem preselio se u Leskovac.Sa nešto "siće" u džepu,i gotovo bez prtljaga,sam,uplašen odbudućnosti,uspeo je samo da kaže-Zbogom-i zauvek je otišao izPečenjevaca u koje se kasnije,iako retko vračao pun emocija iljubavi zazavičaj u kojem su ostali majka,otac,koji se vratio iz zarobljeništva izaposlio kao mesar,braća Ivan,Aca i Novica i sestra Mirjana.Kratko vreme dok je to mogla pokrivati ona "sića iz bušnog džepa"skromnog dečaka,stanovao je kod izvesne baba Živke,ali je ubrzo morao naulicu...Bez para i bilo kakve pomoći "preselio" se na železničku stanicu,a hraniosekako je i gde stigao.Bila su teška vremena za sve.Za malog Tomuposebno.Morao je da napusti i srednju tekstilnu školu.Postao je dete ulice,ali još više odlučan da ide svojim putem pa šta bude.

Igrom srećnih okolnosti,a zahvaljujući talentu za glumu,kaopetnaestogodišnjak je dobio prvi angažman u pravom pozorištu.Preko noćije postao miljenik svih,isticao se na sceni a i standard mu je skočio.Saulice i tvrde želežničke klupe preselio se u sobičak iza scene u kojem nijeduvalo i bio je za malog vagabunda,kraljevski apartman.Narodnopozorište,međutim,nije plivalo u izobilju,pa je Toma i pored talenta,moraoda pronađe,drugu,mirnu luku.Iako su neke starije kolege tražile odupravnika da se talentovani dečak uputi u srednju glumačku školu,para nijebilo.Toma je morao opet na ulicu.Kratki trenuci sreće i zadovoljstva gubili su se

pred novim naletima siromaštva i bede koji su obeležili dane dečaštva isazrevanja Tome Zdravkovića...Odlazak iz pozorišta,srećom,dogodio se u toplim letnjim danima,pa je Tomadane provodio u lutanju,a noć na klupi u gradskom parku.Bežeći od uliceutočište je našao,a gde bi drugde,do u kafani koja će postati neizbežnipratilac nesrećne sudbine čoveka koji je postao sinonim i kralj zadimljenihprostora,ljudi sa dna života i boeme koji su bežeći od stvarnosti,baš kao imali Toma sivilo svakodnevnive topili u velikim količinama alkohola.Bio jeto sudbinski korak Tome Zdravkovića "čoveka tužnih očiju",boema i pravogDon Kihota koji je u dimu cigareta i mirisu alkohola,gužvi i graji,pronašaosvet kojem se nesebično davao i pripadao sve do kraja života.Prvo je sedeo u uglu bez posluženja za koje nije imao para.Zatim su zanjegov sto počeli da stižu čokanjičići sa "brljom" kojom su ga častilineobuzdani domaći pijanci i stranci.Onda je Toma dobio i mikrofon i prilikuda pokaže da i on zna da peva.Otada je svaku pauzu u nastupu pevačicekoristio da se nametne.-Bio je to moj prvi nastup pred publikom.Kafana je prvo zanemela a onda omah zatim za njim zapevala.Prvu pesmuzavršio je aplauz,taj opijajući damar dlanova ljudi iz svih delovakafane,sale,dvorane ili hale koji će Tomu Zdravkovića kao neizbežnipratilac uspeha slediti do kraja i onog tužnog septembarskog dana 1991.godine kada se sa životne scene,posle teške i duge bolesti,preselio udruštvo anđela.Tada je shvatio da u njemu postoje još neotkriveni rudnici sjaja na čijim ćekrilima leteti do najvećih počasti i slave,kojom se malo ko na ovimprostorima,može ponositi.-Umem i mogu da pevam-to saznanje je bilo dovoljno za potpunozadovoljstvo koje mu te noći očima neće dati sna.Imao je samo 15 godina i to je bilo isuviše malo da bi zahvaljujući talentumogao da dobije angažman i živi od pesme.Bio je gladan i nesposoban da pronađe put do sigurnog krova nad glavom ihranom.Zato je oberučke prihvatio poziv da pokuša u školi za negovateljice..."Muška negovateljica" mu je pružala kakvu-takvu sigurnost.No i ta srećanije trajala dugo.Zaljubljiv i osetljiv zagledao se u prvu devojčicu krajsebe,a ljubav mu je donela nove nevolje.Zabavljanje sa lepom vršnjakinjomnije se svidelo upravniku koji je Tomu isterao sa kursa,pa se Toma ponovonašao na ulici.A odatle jedini mogući smer za dečaka bez igde ikoga,bila jekafana.U "Hisaru",na kraju grada upoznao je svoju dobru vilu,tada nepoznatu,alitalentovanu pevačicu Silvanu.Ona je u njemu prepoznala talenat i nekuvlastitu težinu dotadašnjeg življenja,pa je ona prva pružila ruku čoveku kojiće je mnogo gocina kasnije svojom pesmom "Šta će mi život" lansirati u

sami vrh jugoslovenske muzike.Na žalost ni Toma ni Silvana koji su kasnije obeležili jedno vreme i jedanpravac,nisu imali mnogo sreće.Otišli su rano,u vreme kada su još mnogomogli dati,ali su ostale njihove pesme koje se isada sa nesmanjenim žarompevaju na koncertima,ali još više u kafanama,tim hramovima boemskogživota i neke nesrećne sete koja je sve do kraja pratila i Silvanu i Tomu.Silvana je uspela da nagovori upravnika restorana da i Tomu angažuju.Nijedobijao platu ali se "talio" sa ostalima-delio je bakšiš sa ostalimmuzičarima.Nažalost idila je kratko trajala.Silvana je dobila novi anganžman,a Toma jeopet ostao sam.Ipak susret sa njom mu je doneo samopouzdanje koje mu jebilo neophodno da nastavi svojim putem.Sada već siguran da neće ništa drugo raditi ,muzika je definitivno postalanjegovo zanimanje.Do pravog angažman je bilo teško doći,pa je sa raznimmuzikantima pevao po slavljima i svadbama širom Srbije.Po prvi put je imaoredovna primanja i dovoljno para za ,istina,skroman život.U to vreme upoznao je harmonikaša Hazima Lolića s kojim se preselio uBosnu,tačnije u Tuzlu,gde je prvo pevao u domu "Moša Pijade"Ni tada nije bilo lako.Zajedno sa Tomom pevale su dve pevačice Ruža iDara,a gosti ko gosti,više su voleli da slušaju i gledaju devojke,negosićušnog i preplašenog Tomu,koji se ponovo našao pred zidom straha daneće uspeti.Rekao je sam sebi:-Nemaš šta izgubiti.Ionako ništa osim tog glasa i nemaš.Hrabro se uhvatio u koštac sa novim izazovom,nelojalnom konkurencijomlepih pevačica.Smislio je i malo lukavstvo koje je sproveo u delo.Kada je video da gostinaručuju pesme samo za pevačice,počeo je krišom za sebe danaručuje,tako što je slao papiriće sa novcem i zahtevom da i TomaZdravković zapeva.Publika je negodovala,ali je Toma sve češće,sam plaćajući narudžbu,izlazioi pevao.Plaćao je i nije žalio,kao što će to činiti i mnogo kasnije kada je imao višenego što je mogao potrošiti,on je delio drugima,na štedeći ni novac ni sebeu trenucima kada je sa mikrofonom u ruci na publiku prenosio deo svojihželja i emocija.U to vreme je procenio da narodna muzika nije okvir u kojem zauvek želi daostane.Počeo je u svoj repertoar da ubacuje i nešto drugačiji stil.Pevao je izabavne pesme.Posle Tuzle usledili su nastupi u Bijeljini,Vogošći,NovomBečeju,Kikindi,Zrenjaninu...Pevao je i sanjao.Svaki osvojeni stepenik postajao je prenizak za sve većeambicije.Hteo je više i bolje.

Svi putevi vodili su u Beograd,ali prvi pokušaj u Beogradu nije biouspešan.Negde duboko u sebi morao je da prizna da još nije zreo za velikuscenu,pa se ponovo vratio u zagrljaj provincije.Usledili su angažmani uNovom Sadu,Sarajevu,Nišu,Leskovcu...

-DETE ULICE-

Vec u osnovnoj školi Toma i svi njegovi drugovi u razredu su znali da jenjegov glas,u stvari,najjaci adut kod ucitelja.Ko tako peva ne može da imaslabe ocene.Ucitelj bi ispredavao lekciju za pola casa,a onda bi obicnoupitao:-Je li Tomo,ima li neka nova pesma na repertoaru?-Ima ucitelju-spremno bi odgovarao Toma.-Pa onda hajde,šta cekaš-rekao bi ucitelj i ceo razred bi znao da tog dananije bilo više mesta za ispitivanje i slabe ocene.Toma je tada pevao samo narodnu muziku.Zabavna još nije bila stigla doPecenjevaca.Govorili su mu da lepo peva,da to radi sa dušom...I napravilisu od njega pevaca ili su ga bar usmerili...U stvari Toma nije bio kao ostala deca:bio je mali,nejak,neugledan i cemuto kriti-ružan.Ružniji od ostale dece.Ali imao je nešto što oni nisu imali-glas!-Tomo,pevaš kao slavuj-govorili su mu susedi,a ucitelj u školi,kad bi sespremao dacki hor za neku proslavu ili praznik,uvek bi uperio prst u malogTomu koji je jedva izvirivao iz klupe:-Ti ceš pevati pesmu!Svi su u porodici bili ponosni na najstarijeg Tominog brata Acu.Bio je jošdecak,tek je napunio trinaestu,kada je otišao u partizane.Posle rata usedamnaestoj je postao porucnik UDBE.I službovao je po celojJugoslaviji.Inace,izuzetno lepo je pevao i bio veoma -muzikalan.Kada bi se vratio kuci,znao je pesme koje u Pecenjevcima nisu niculi.I makedonske i slovenacke i bosanske...

I onda bi ih pevao.Tada je i Toma otkrio svoj talenat za muziku.Pevao je sabratom u duetu.Slagali su glasove,a Aca mu je stalno govorio:-Mali odlican si.Kakvi su to samo koncerti bili u staroj kuci u Pecenjevcima.I komšije sudolazile da ih slušaju...On sitan osnovac...devet ili deset godina.Jedina ljubav mu je bila šarenokuce.Zvali su ga Momi,Ne zna se ko je za koga bio više vezan.Ono za Tomuili Toma za njega.A onda je došao taj kobni avgust...Vraca se Toma sa Morave,sa kupanja i cudno mu što ga je Momi pustiosamog na reku.Ide putem i vidi-Momi leži mrtav.Zgazio ga nekiautomobil.Mesecima je žalo za njim.Koliko je samo plakao.Sahranio ga jena njivi,kraj puta za Solun.Sam mu je iskopao grob...Kasnije su ga deca uselu,valjda što je tako dugo tugovao za Momijem,prozvali-Kuca,Tomakuca.Taj nadimak mu je u Pecenjevcima ostao za sva vremena.Desetak godina kasnije Toma Zdravkovic,pevac u usponu nastupa u baruhotela"Esplanada" u Zagrebu.Jednog dana prilazi mu zbunjeni portir i kaže:-Gospon pevac,na ulazu je neki vojnik koji uporno traži da vidi Kucu izPecenjevaca.Da li da ga pustim...Posle Momija,najviše jemuzikalan.Kada bi se vratio kuci,znao je pesme kojeu Pecenjevcima nisu ni culi.I makedonske i slovenacke i bosanske...I onda bi ih pevao.Tada je i Toma otkrio svoj talenat za muziku.Pevao je sabratom u duetu.Slagali su glasove,a Aca mu je stalno govorio:-Mali odlican si.Kakvi su to samo koncerti bili u staroj kuci u Pecenjevcima.I komšije sudolazile da ih slušaju...On sitan osnovac...devet ili deset godina.Jedina ljubav mu je bila šarenokuce.Zvali su ga Momi,Ne zna se ko je za koga bio više vezan.Ono za Tomuili Toma za njega.A onda je došao taj kobni avgust...Vraca se Toma sa Morave,sa kupanja i cudno mu što ga je Momi pustiosamog na reku.Ide putem i vidi-Momi leži mrtav.Zgazio ga nekiautomobil.Mesecima je žalo za njim.Koliko je samo plakao.Sahranio ga jena njivi,kraj puta za Solun.Sam mu je iskopao grob...Kasnije su ga deca uselu,valjda što je tako dugo tugovao za Momijem,prozvali-Kuca,Tomakuca.Taj nadimak mu je u Pecenjevcima ostao za sva vremena.Desetak godina kasnije Toma Zdravkovic,pevac u usponu nastupa u baruhotela"Esplanada" u Zagrebu.Jednog dana prilazi mu zbunjeni portir i kaže:-Gospon pevac,na ulazu je neki vojnik koji uporno traži da vidi Kucu izPecenjevaca.Da li da ga pustim...Posle Momija,najviše je voleo drugara Vladu Popovića.Deda mu je bio pop iimao je najviše košnica u selu.Svakoga dana on i Vlada su išli da mu kradusaće iz podruma...I Toma je imao dedu.Pavle se zvao.On nije imao košnice,ali je njegovabašta bila meta svih seoskih dečaka.

Tu,u Golemom lugu,deda Pavle je gajio kupus,papriku,luk,bostan...Na njivije imao kolibu i iz nje stalno otkrivao male lopove...Bio je upravo u 5.razredu osnovne škole,kad je učitelj odlučio da za sreskotakmičenje školskih dramskih sekcija u Leskovcu pečenjevački đacispreme”Zonu Zamfirovu”.Odabrao je i Tomu i onako malom isićušnom,poverio mu ulogu Potea.Iako je već imao 13 godina i živeo u blizini Leskovca,Toma Zdravković dotada nikada nije video grad.I dok su sa učiteljem na čelu pečenjevački đacimarširali u vojničkom poretku kroz Leskovac,grabeći prema Sali gde jetrebalo da se održi finale sreskog takmičenja školskih dramskihsekcija,Toma je zadivljeno gledao gradske ulice i trgove,prodavnice ukojima su se ljudi nešto tiskali,kafane iz kojih je dopirala muzika.I osetio je–ako se to tako može nazvati-zov nekog čarobnog,velikog,sjajnogsveta,toliko drugačije od prašnjavih i blatnjavih seoskih sokaka i zatrenutak poželeo da tu zauvek ostane.-Živeću i ja u gradu-zakleo se u sebiNije ni slutio da se time obavezuje na korak koji će ga uskoro stajati mnogoiskušenja,suza,poniženja.Ali sada,tog prvog dana kad je video grad,Toma tonije mogao znati.Utoliko pre što je na takmičenju,njegova škola osvojilaprvo mesto i što je-po opštem priznanju-u predstavi briljirao baš on,TomaZdravković u ulozi vragolastog šegrta Potea.Jedan čovek,koga Toma nije poznavao,prišao mu je posle predstave irekao:-Bato,alal ti vera.Ti ćeš jednoga dana biti veliki glumac!Toma je samo porumeneo od zadovoljstva i od silne zbunjenosti i čak nijeuspeo da ljubaznom čiki kaže ni hvala.Od tog događaja koji,sudbinski gledano,predstavlja prelomni trenutak uživotu Tome Zdravkovića,prošlo je godinu dana.Toma je završioosmogodišnju školu i stežući svedočanstvo u ruci,otrčao majci.-Mama-rekao je iznebuha-Hoću u Leskovac da nastavim školovanje!Jednog jutra dok je iz kafane za napojnicu od 5 banki,iznosiopomije,primetio je da ga neki čovek posmatra.Zagledao ga je bolje:čovekmu se činio poznat.Nije mogao da se seti ko je to,ali je znao da je to liceveć negde video.-Je li mali-upitao je čovek-Da ti nisi,slučajno,onaj dečko iz Pečenjevaca kojije igrao šegrta Potea u „Zoni Zamfirovoj”-Jesam-odgovorio je Toma i istovremeno se setio ko je nepoznati čika kojimu je prorekao da će jednog dana postati veliki glumac.-Ostavi te pomije i pođi samnom-rekao je čovek.Ne čekajući da mu se dvaput kaže,Toma je bacio kofu i pojurio.Ubrzo su senašli pred zgradom na kojoj je pisalo:Narodno pozorište!Pred hramom u koji nikada u svom životu nije ušao,pred vratima Narodnogpozorišta u Leskovcu,Toma Zdravković je stajao nekoliko trenutaka kao

omađijan.Iz sna ga je trgao glas čoveka koji ga je doveo ovamo.-Ja sam Đoka Koridorac i radim kao reditelj u ovom pozorištu-predsataviose dečaku.Sad ću da ti kažem zašto sam te doveo.Mi spremamo „ZonuZamfirovu” i nemamo dečaka koji bi igrao Potea.Ja mislim da bi ti mogaodobro da odigraš,sudeći po onome što sam video pre godinu dana na vašemđačkom takmičenju.I hoćeš li?Zar ga je trebalo dvaput pitati!Toma je osetio da mu se tlo gotovo ljulja podnogama kada je prošaptao:--Hoću...Cele te sezone „Zona Zamfirova” je bila na repertoaru i Toma zapravo nijemorao da brine za svoju sudbinu.Imao je uspeha.Njegove replike,publikakojoj je,onako mali i ružan,bio veoma drag i simpatičan,redovno bipozdravljala aplauzima.A kad bi zapevao poznatu pesmu:„Sinoćke te lele,vido Zone kud se promenjuvaš” u gledalištu je nastajaolom.Najviše od svih ponosan na Tomin uspeh bio je reditelj Đoka Koridorac.-Šta sam vam govorio-hvalio se ostalima-Mali je pravo otkriće.Biće toglumčina.Treba samo da mu pomognemo.On pozorište voli,priznao mi je dabi iznad svega želeo da postane glumac.Hajde da mu damo šansu.-Ma kakvu šansu-umešao se upravnik-Svi mi volimo Tomu,on je divandečko,ali kad se sezona završi-moraće da ide odavde.Znaš i sam kakvo jestanje-opstanak pozorišta je u pitanju.-A zar ne bismo mogli da mu izdejstvujemo neku stipendiju,od opštine ilipozorišta,svejedno,pa da ide u Novi Sad,u srednju glumačku školu.Šteta daovakav talenat propadne-pokušavao je da se izbori za svog štićenika ĐokaKoridorac.-Žao mi je-bio je neumoljiv upravnik-Ne možemo ništa da učinimo.Na kraju sezone daćemo mu malo para-i zbogom.Zbogom pozorište,ljubavi koja se nikad nećeš ostvariti.Našavši se na ulici mali Toma se istovremeno našao i pred jednom velikomdilemom: da se vrati u selo i time zauvek pokopa svoje želje i skromneambicije,ili da ostane u gradu i očekuje nešto od života.Setio se „zakletve”da će živeti u gradu.-E,vala-pomislio je-u selo se ne vraćam,i ulica je za ljude.Tako je počeo hod po mukama Tome Zdravkovića.Spavao je gde jestigao,najčešće na želežničkoj stanici,a jeo je-ako bi uopšte jeo-ono što sudrugi bacali...

-VINO I PESMA-

Kada je prve kafanske ispite,iako početnik,položio sa „odličnim“,došli su nared i ozbiljniji angažmani.Početkom šezdesetih,sa već četvorogodišnjimkafanskim stažom,još nedovoljno poznat i priznat,Toma Zdravković je dobioangažman u tuzlanskom hotelu „Bristol“.Klasika za to vreme.Stan i hrana uhotelu,ne baš velika plata i svako veče nastup.Bio je zadovoljan.„I tada se u meni,dole u najintimnijim delovima duše javila iskonska željada iskažem svoje lično osećanje.Naravno kroz pesmu i melodiju.S obziromda nisam bio muzički školovan,krao sam vreme kada je klavir u uglu bioslobodan da prebiram po crno-belim dirkama i onako,za svoju dušu,dapokušam da u pesmu pretočim vlastita osećanja.Prebirao sam po dirkamaposle fajronta kada su pravi svirci već uveliko počivali,iako sam u to vremejedva znao da podignem poklopac pianina“-kasnije je govorio o pionirskimkoracima u komponovanju jedan od najvećih boema jugoslovenskescene,harizmatični ali samouki momak iz Pečenjevaca kod Leskovca.„Bio sam uporan kao mazga.Uživao sam u svakom i najmanjemuspehu.Sanjao sam otvorenih očiju,a nisam imao hrabrosti da svoju strogočuvanu tajnu otkrijem kolegama iz orkestra.Onda su prvo moje umotvorinepočeli da slušaju sobarice i čistačice iz hotela.Zapanjio sam se,ali me tonije nateralo da se do kraja „otvorim“,to što su one javno hvalile mojepesme.Kada sam se ipak osmelio i pijanisti pokazao svoju prvupesmu,sećam se to je bila „Anđela“,nisam ni sumnjao da će moji drugari odtoga napraviti šalu.Kada su hteli da se zezaju tražili su od mene da pevam„Anđelu“.U početku nisam shvatio igru,i pevao sam kao lud.Tek kasnijesam uvideo da su se oni samo dobro zabavljali...Moja prva ljubav koja jeušla u pesmu je završila neslavno.Ja sam obeshrabren izgubio i ono malosamopouzdanja,ali bez novog pokušaja da ponudim neku svoju pesmu“„Bilo je to vreme kada su bili popularni Modunjo,Mario Lanca,ToniDolar.Skidao sam njihove hitove i zarađivao za hleb“.''U Tuzli sam upoznao svoju prvu veliku ljubav. Zvala se Slavica. Bila je izTravnika, igrala je rukomet. Umrla je sa 20 godina. Ja nisam stigao ni da joj

dođem na sahranu.''Umrla je u Sarajevu, sahranjena je u rodnom Travniku, a ja sam stigao nasvežu humku, tek da položim buket belih ruža. Sedam - osam godinakasnije, baš u Travniku, prvi put sam javno pevao pesmu njoj posvećenukoja je bila ogledalo našeg života''...„Majko draga uberi mi buket belih ružazavi ruže,divno cveće u maramu crnuda odnesem svojoj dragoj pokraj odra njenogda poljubim usne njene,mrtve,potamnele“''Izveo sam je na koncertu u Travniku. Tada i nikada više. Pomenuo samsvoju ljubav koja je sahranjena baš tu u Travniku. Rekao sam i njeno ime.Plakao sam ja, plakala je cela sala. To nije bio koncert, već opelo.''

''A bila je plava sa kratkom kosom. Imala je i oči plave i pomalo tužne.Visoka, sa dugim nogama u plavim farmericama, izgledala je kao prava''baba roga''. To kad kažem, mislim na nešto najbolje, što sam do tada videou životu. Kao kad neko kaže -strašno- a misli najbolje. Tako sam ja zalepoticu govorio -baba roga-.''

Slavica i Toma su se voleli do bola. Baš tako, voleli i svađali, ali nisu moglijedno bez drugog. Prva velika ljubav Tome Zdravkovića. On je bio starijigodinu dana.''Bio je to zanos mladosti. Rastanci i pomirenja su se smenjivali. Ja nisammogao bez nje, ona bez mene. Dešavalo se i to da je u besu pošaljem kodnjenih u Travnik. Ona se posle samo dan-dva vraćala u Tuzlu. Otišli smo izhotela, iznajmili sobicu i bili beskrajno srećni. Opet zajedno.''

Kada je ostao bez angažmana u Tuzli, sa koferom i dva-tri odela, ona samosa ženskom tašnom na ramenu, Toma i Slavica su krenuli u Novi Sad.Počele su patnje. Angažman nije donosio dovoljno novca za život i Slavicase vratila kući u Travnik. Toma je preko Novog Sada i Beograda najzadstigao do ''zlatne gaže'' na Svetom Stefanu. Tamo ga je zatekao telegramda je njegova Slavica na samrtničkom odru. Opaka bolest u 20. godini jeprekinula život devojci koja nikada nije prebolela velikog šarmera i kraljakafane.

'Posle sam tek saznao da je za mesec dana koliko je ležala u bolnici uSarajevu stalno insistirala da me pronađu. To joj je bila poslednja želja.Kako su me pronašli na Svetom Stefanu, nikada mi nije bilo jasno, jer samse u to vreme stalno seljakao..''Slavica je bila njegova velika patnja.Bol koji nije nestajao.Tuga koje se nijemogla lečiti vremenom.„Bol sam nekako lečio pevanjem,ili sam se tako samo zavaravao i praviopred prijateljima,stalnim druženjem sa ljudima,pesmom,nesposoban iuplašen da ostanem sam.Sobu u hotelu koja mi je „formacijskipripadala“danima nisam koristio.Danju bih lutao Novim Sadom,noću bihnastupao,a ono kratko vreme između noći i jutra,koristio sam da usavršimsvoje sviranje na klaviru“.Slavica je stalno bila tu.Nažalost,ne kraj njega,već u njemu.Čovek koji jetek zakoračio u treću deceniju i koji je bio sazdan od najemotivnijih notaživota,patio je u sebi i trudio se da to niko ne vidi.Ipak život je tekao dalje.Bez Slavice i istinske radosti.Imao je 21 godinu iništa više.Ni pesma nije mogla da pomogne.Kada je već imao svojih 10-ak pesama potpisao je ekskluzivni ugovor sa„Diskotonom“-„Sanjao sam veliku scenu,društvo najboljih koji su se pojavljivali nateleviziji,ali sam i posle toga ostao kafanski pevač“Toma Zdravković je u sebi probudio talenat za stih i kompoziciju,ali još nijemuzički sazreo da sve to sam bez pomoći pretoči u note.„Po celu noć sam pevušio neku melodiju,koja mi je ušla u uvo da je ne bihzaboravio.Sa tekstovima je bilo lakše.Uzimao sam olovku u ruke i onako „izprve“zapisivao stihove“.U proleće 1962 nastupao je u „Metropolu“.Tu je počela nova Tomina ljubavkoja je takođe,nažalost,ostala bez hepienda.Zaljubio se,a i ona u njega,umaloletnu kćerku bračnog para iz orkestra s kojim je nastupao.Kovali suplanove kako da pobegnu i stupe u brak,ali je lukava majka smislilaprotivplan da maloletnu jedinicu odvoji od kafanskog pevača.„Nagovorila me je da „kao“izađem sa drugom,kako biRuška,ljubomorna,prekinula tu neperspektivnu vezu.Ja sam pomislio samoda smirim trenutnu situaciju,a onda ćemo nas dvoje već da smislimo kako

da pobegnemo i daleko od oca i majke stanemo prd oltar.Nažalost,to Ruškanije mogla da shvati“.„Povređena i uvređena odbila je da prihvati bilo kakvo objašnjenje.Kasnijese udala i otišla u Italiju,a ja sam zahvaljujući novom,bolnom ljubavnompromašaju,kasnije će se ispostaviti,napisao jedan od svojih najlepšihhitova“.Tako je jedne noći,u jednom dahu u Skadarliji nastala“Ciganka“,jer suRuška i njegovi drugari,njeni roditelji bili Romi.„Što je tužna tako ova noćjedna žena nanese mi bolpa sad lutam ulicama samsvaku krčmu sve cigane znamkad sviraju ublaže mi bolkad prestanu ja pričam o njojIdite svi,dovraga svePlačem al nema nje“„Pesma je odmah ušla u uho i srca kafanskih posetilaca.Prvi put sam jeizveo iste noći kad je nastala,u „Gradskom podrumu“„Svima sam pričao da je Ruška glavni lik.I ona je ponekad navraćala u„Gradski podrum“,ali mi nikada nije poverovala da je pesma baš njojposvećena“„Ciganka“ je postala slavna.Pevali su je i po drugim lokalima širomJugoslavije.„Kada sam 1963 snimio prvu ploču sa četiri kompozicije,“Ciganka“ nijeprošla.Godinama tu pesmu,koja će kasnije postati veliki hit,niko nijehteo.Zanimljivo je da mi je kasnije aranžman za tu pesmu napravio nikodrugi nego Ruškin otac Žika Genče,i to u njihovom stanu,u Cvijićevojulici.Zajedno smo je pripremili Žika,njegova supruga i pevačica Rada,u tomstanu,dok je u drugoj sobi bila ona-Ruška,draga moja velika ljubav koja sekao i prva završila,onako kako samk ja to najmanje želeo“„Ciganka“ je snimljena kasnije na prvoj ploči kod nas na kojoj je jedanpevač imao svoje četiri kompozicije.„Ciganka“ je probila led,meni je otvorila vrata na putu do toliko željenogprodora u sami vrh.Najzad sam iz kafane prešao na estradu,punih trinaestgodina nakon što sam počeo da pevam.Sada sam bio u društvu sa DuškomJakšićem,Oliverom Marković,Slavkom Perovićam,ĐorđemMarjanovićem,Cunetom...Bio sam prvi pevač koji je pomirio do tadanepomirljivu razliku između zabavne i narodne muzike.Ja sam oduvek hteoda budem pevač zabavnih pesama.Hteo sam da učestvujem na Spltskomfestivalu,iz „Jugotona“ su insistirali da pevam na Ilidži.Tamo krajSarajeva,gde je dušu ispustila moja Slavica sa pesmom Blagoja Košanina„odlazi,odlazi“osvajam drugu nagradu.Bilo je to zlatno vreme kada su mojepesme „Ciganka“ i „Odlazi,odlazi“ bili hitovi velike Jugoslavije.

Toma Zdravković je postao zvezda ali je ostao veran kafani.Novi angažmanu Zrenjaninu i nova velika ljubav.Po prvi put u gotovo neverovatnojljubavnoj priči,posle samo sat,dva poznanstva,staje na ludi kamen.SaOlgicom,lokalnom lepoticom,koja je pre toga bila devojka tada veomapopularnog fudbalera Radoslava Bečejca,dobio je i prvo dete-kćerkuŽaklinu.-Zašto Žaklina?Te 1963. godine ubijen je predsednik SAD,Džon Kenedi,kogasam mnogo voleo.Zato sam svom prvom detetu dao ime po ženi pokojnogKenedija.Ljubav i brak su međutim,kratko trajali.Tomina osetljivost,i kako je samgovorio,bezraložna ljubomora uništili su ljubav i sve što je vezivalo ovodvoje ljudi.Jedan kratak susret Olgice i fudbalera Bečejca,bio je dovoljanrazlog za rastavu.-Bio sam mlad,kao kafanski pevač bez svetle budućnosti,nisam imaopotrebnu sigurnost.Kafanskog pevača uvek neko pređe.Ili sam sebeupropasti.Nema kuće,nema dom,nema stalan posao,to je čovek niževrste.Bar je tako bilo u ono vreme.I od komarca sam pravio magarca.Anajveći magarac sam i ispao ja“.Zanimljiva je ljubavna storija između Tome i Olgice,koja je na žalost,kratkotrajala.„Bio je to slučajan,ali sudbinski susret.Sreli smo se u podne ispred hotela uZrenjaninu gde sam pevao.Razmenili smo poglede,ali je ona ostala u menicelog tog dana.Na moju neizmernu sreću,Olgica je iste večeri došla u hoteli preko zajedničke poznanice je htela da se upozna samnom.Nisam shvataotu liniju sudbine,a verovatno nisam ni hteo da mnogo o tomerazmišljam.Iste večeri kada sam je pratio kući,u želji da izbegnemo njenogstarog oca koji ju je čekao pred kućom,odlučili smo da se uzmemo.Njeniroditelji to nisu odobravali,ali nisu mogli uticati na našu odluku.Kasnije jedošla i Žaklina ali i nesrećan kraj naše ljubavi“.„Želeo sam dom,porodicu,da dete bude pored mene,a moja užasna ipotpuno idiotska ljubomora sve je pokvarila“-pričao je mnogo kasnije TomaZdravković.Žaklina je odrasla sa majkom,bakom i dekom u Puli,a kasnije se udala i živiu Holandiji.Tomu Zdravkovića nije htelo jedno mesto.Često je menjao gradove ilokale.Najčešće se zadržavao po nekoliko meseci,zaljubljen je ostajao ujednom gradu najviše godinu-dve.Lutao je i tražio sreću,ali i zeleno svetlodo velike scene.Tako je sredinom šezdesetih odlučio da se na duže vreme skrasi uBeogradu.Glavni grad je pružao najviše mogućnosti za potpunuafirmaciju,ali su primanja bila manja,a život skuplji.Ipak doneo je čvrstu ikonačnu odluku:-Ako želim u vrh,moram da se vratim u Beograd.

„Dobio sam angažman u „Gradskom podrumu“.Plata nije bila velika,ali jebakšiš pokrivao razliku.U to vreme to je bilo „in“ mesto za sve one kojimaje noć za provod kratka.“Gradski podrum“ koji se nalazio u najstrožem delugrada(Dom sindikata),jedini je radio do četiri ujutro“Iako je već stekao prve poene popularnosti,bio je samo odličan kafanskipevač.„Kafana i ništa više.Oko mene mali milion zvezda,svako ima svoju ploču,šou

na TV,svoj prostor u medijima...a ja sam trunuo noćima u „podrumu“.Nijeme zadovoljavalo to što su me svi hvalili.Hteo sam gore,na vrh,na mestokoje mi je,to sam i osećao,i pripadalo.Film njegovih nada se nije vrteo u pravcu koji je želeo i zamišljao,ali jezauvek odlučio-iz Beograda ne idem.Iznajmio je stan u blizini,u ulici Braće Nedića broj 12.-Olgicu nisam zaboravio.Tek tada,nekoliko meseci posle razvoda,shvatiosam da je to bila velika ljubav i da sam prenaglio sa razvodom.I to mojedete,sve je to otišlo.Počeo sam i da pijem.Navika,ništa drugo.Mnogoljudi.Vreme bez kraja.Svi bi da sednu,popiju samnom.Niko da naručilimunadu.Sećam se svake večeri neko od konobara je bio zadužen da kupikrmenadle,ili neko drugo meso.Nije bilo nestašice.Naprotiv,bilo je svega.Iposle fajronta u četiri ujutro,niko ne diže sidro,uvek slavlje.Malo seklopa,malo više pije vino,malo peva i svira.Konobari i muzika zajedno.„Postao sam obeležje „gradskog podruma“ i kralj kafane.Nije da mi nijegodilo,ali ja sam hteo više.Znao sam da mogu,ali niko nije hteo da mipomogne,da pređem taj korak-dva,od podruma do velike sale Domasindikata,do radija ili televizije.Čudno je to.Toma je među predstavnicimamedija imao dosta dobrih prijatelja.Nije nikada pomislio da tomaterijalizuje.Bio je takav,skroman i nenametljiv.Na drugoj strani,oni kojisu mogli da mu pomognu da se najzad afirmiše,smatrali su ga za odličnogpevača,ali samo kafanskog.Kao na primer,kada u provinciji igra igrač kojimože „loptu da pojede“,ali nije za Zvezdu,ne uklapa se u dekor velikogkluba.Majstor je,ali za male terene.Tako je i Toma Zdravković,iako već kraljkafane,bio daleko od reflektora velike scene.„Mene su ljudi primali fino.Sve vreme sam pisao neke pesmice.I polakopadao u krizu duha,jer sam mislio da nemam šansi da ostvarim sve ono očemu sam godinama maštao da ću jednog dana postati pevač kojeg ćevoleti i prepznati na ulici-Bila mi je opsesija da me voli nacija,jednostavnoda budem neko i nešto.Nije me htelo-mislio sam tada-ne mogu glavom krozzid.No,stalno sam mislio da one pohvale,kao dobro pevaš,dobe su ti ipesme...A godine idu a ja nisam zainteresovan za disko produkciju...Padaosam u sve dublju depresiju...Beograd me je spasao.Postajao je sve višemoj,a ja njegov.Upoznali smo se i nekako zbližili i to me je održalo u trenucima krize...Imaosam društvo.Po danu smo sedeli u „Šumatovcu“, „Pod lipom“,odlazili u kafe„Terazije“ i u „Moskvu“.I standard mi je skočio...Nije se to na okoprimećivalo,ali ja sam bio nesrećan.Duboko usamljen i razočaran.ZbogOlgice,Žakline...Moju tugu prijatelji i poznanici nisu primećivali.„Gradski podrum“ se nije mogao zamisliti ni jednu noć bez nekrunisanogkralja pesme i boema kakav je već bio Toma Zdravković.„Kafana je nešto posebno.To je neka druga vrsta popularnosti,jedna drugakonkurencija,sasvim posebno vrednovanje.Najkraće rečeno-direktan

kontakt sa publikom i životom koji je pulsirao u toj oazi mira,u centru beloggrada.U kafani nisi popularan pevač,već prijatelj sa svima.To je u dugimnoćima zajedništva bilo jedno društvo.Publika i muzika zajedno-postajali sudrugovi...Ostaviš nekako čoveka koji sedi u uglu,veselog ili tužnog.Neotvaraš usta,a pričaš sa njim.Razume se bez reči.Dešava se da te nekootera u p.m...,pet puta te uvredi,ali na kraju postajete prijatelji „osuđeni“jedan na drugog.Postajete jedan drugom sipatični...To je jedan čudanzanat.U kafani sam stekao mali milion prijatelja.Ljudi su tu dolazili ne samoda piju,da se druže,već su tu slavili rođendane,rođenje deteta“.Olgica,Žaklina,žena i dete daleko od njih,povećavli su depresivno stanjeTome Zdravkovića,koji je,čini se,izgubio bitku sa snovima i sve više sebe ubudućnosti video samo u kafani.„Počeo sam,više nego što to može da podnese moj organizam,dacugam.Alkohol je bio moj izlaz iz sete i tuge.Bio sam izgubljen,ali moralo seići napred.Kako ni sam nisam znao,ali se moralo živeti“Nekako u isto vreme „zalepio“ se za njega još jedanporok.Kocka.Barbut.Još jedan ventil za pražnjenje na putu bez cilja.„To me je isprve strašno uzbudilo,prosto ponelo u novu avanturu kojojnisam mogao da odolim.Nisam mogao,ili nisam hteo,vrag bi ga znao“.„Sa upravnikom „podruma“,izvesnim Alijom otišao sam jedno večeri u nekodruštvo i tu se zaljubio u barbut.Onako kako sam to samo valjda ja znao.Dokraja,bez predrasuda i rezerve.Prvo bacanje i veliki ulov.Prvo bacanje i200.000 dinara u vreme kada mi je mesečna plata bila 300.000.„Stalno sam jurio Aliju da me vodi na kocku.Jurio sam za njim kao vernokuče.Kasnije,bez njega,sam.Išao sam svuda gde su se bacale kockice.Upaosam u vrtlog strasti i uopšte mi nije bilo važno da li sam dobijao iligubio.Važno je da sam igrao i do kraja uživao u kocki“.Barbut ga je odveo do novog poraza.Pare koje je štedeo da kupi stanizgubio je za samo jednu noć.

''Uhvatili su me u kolo vaćaroši profesionalci,koji su bili premazani svimkockarskim farbama.Nekoliko puta sam išao u svoj skromni iznajmljenistan,donosio novac i ''vadio se'' dok nisam izgubio sve...Prazan u srcu ipraznih džepova,vratih se u kafanu i nastavih da pevam kao da se ništa nijedogodilo.Samo sam ja znao kako sam se te нnoći osećao grozno,potpunoizgubljen novim porazom koji su postali sastavni deo mog života''.Sledećeg jutra Tomi u posetu dolazila je majka Kosara.''Dolazi mi majka koju sam neizmerno voleo i poštovao,a ja već stariBeograđanin,poznati pevač i kralj kafane,nemam ni dinara.Nisam imao odkoga da pozajmim .Bilo me je sramota...Prođe fajront,ja krenuo kući.Kroz glavu mi zuji sve – nemam sreće ni uljubavi,ni u kocki,a u posetu mi dolazi majka.Šta da joj kupim,čime da jeobradujem.Idem i glasno pričam sa sobom... ''O majko,majko''...

Te noći nastala je jedna od najboljih pesama Tome Zdravkovića.''Poslednji put ti kažem zbogom,zbogom ljubavi,sutra nek moje srce plače umiru naši sni,prokleta bila sudbo moja,sudbino moja zla,o majko,majko što me rodi kad sreće nemam ja''

„Mnogi su mislili da je ona posvećena nekoj ženi,nekoj ljubavi,a ona jepevala o kocki.Ima tu nije da nema i ljubavi.Sve se pomešalo-Olgica i našaŽaklina.Pa nova ljubav Milica,i majka Kosara i kocka.Sve“.S obzirom da je želeo da peva zabavne pesme „O majko,majko“ mu jeizgledala suviše ruralno.Nije to ono što je želeo.Mislio je Toma Zdravkovićda je to samo trenutak slabosti pijanog i razočaranog čoveka.Nije u njojprepoznao hit.Ili je kao i gotovo celi život bežao od stvarnosti.Kasnije,iakoje već snimio prvu ploču,pesmu „O majko,majko“nije ni pomišljao da uvrstina prvu „singlicu“„Nisam hteo da se brukam-pričao je kasnije-Em što je bila vezana za nekumoju intimu,em,što lično nisam imao poverenja u nju“.Na Ilidži 1969 godine upoznaje Mehu Puzića koji je od tada,već afirmisanogkompozitora,traži neku „pravu“ pesmu.„Nije stajao dobro.Tragao je za pesmom,hitom koj će ga lansirati u vrh.Itako bi.Ponudim mu dve pesme.Kada je čuo „Majko,majko“ čovekzaledi.Ustade i pođe vrištati.Poče da me ljubi.-Daj mi tu pesmu.Daj.Nedugo zatim ona je postala veliki hit koji je proslavio Mehu Puzića“.Toma Zdravković je polako,ali sigurno bežao iz gustog kafanskog dima iuskog kruga obožavaoca.Postao je cenjen i tražen kompozitor.„Pozvaše me u Zagreb u „Jugoton“ i rekoše mi „Majko,majko“ je za mesecdana prodata u 200.000 primeraka.Meni se vrtelo u glavi.Bila je tonajtraženija pesma u to vreme,najveći hit...A ja,budala,stideo sam se tepesme koja je prodata u fantastičnom tiražu od 700.000 primeraka.To mogusamo ja i niko drugi-govorio sam sebi,ipak zadovoljan,jer sam najzadpreboleo dečje bolesti nevere u vlastite mogućnosti.“Toma Zdravković je bio na meti svih,manje kao pevač,više kaokompozitor,pravi hitmejker.„Mnogi su me vukli za rukav,trčali zamnom,u „Šumu“,“Pod lipom“.Tražili sumoje tekstove i kompozicije.Ljudi iz „Diskosa“ su hteli da svoje pesme„Dete ulice“,Martu,“Ciganku“ dam Mikiju Jevremoviću.Nisam pristao“„Buca Jovanović mi je,sećam se,tada govorio-Ti si lud.Nisi ni svestan kakvobogatstvo imaš u svojim pesmama.Jednoga dana ćeš lovu grabuljama daskupljaš.“Vrata raja su bila otvorena za Tomu Zdravkovića.Mali i nesigurni momak izPečenjevaca ne samo da je stigao na vrh kao mpevač koji je stalno

balansirao između narodne i zabavne muzike,već je preko noći postao jedanod najtiražnijih kompozitora i tekstopisaca.Kompletan autor.„U to vreme,krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih,sve što je vredelobilo je u „Beogradskoj estradi“,koju je uspešno vodio Rade Mumin.Sve štoje bar nagovestilo da će biti popularno Rade je dovodio u svoj tim.Za„Estardu“ je radilo sedam-osam,u to vreme najpopularnijihgrupa,sastavljenih od četiri pet pevača“„U jednoj veoma traženoj grupi,koja je krstarila Jugoslavijom,i punilarestorane i dvorane,bili su Ismet Krcić,Muharem Serbezovski,SilavnaArmenulić i ja.Bili smo u obavezi da radimo 100 koncerata u godini dana“Silvanu je Toma znao od ranije.„U stvari upoznao sam je još pre 1956 godine,kada sam počeo da pevam iod pesme da živim“.„Silvana je pevala u leskovačkoj bašti „Hisar“,a ja sam bio iz obližnjeg selaPečenjevac,tek samo počeo da pevušim.Tu i tamo,amaterski.Skitaosam,baš kao „Dete ulice“.Upoznali smo se još kao deca,sprijateljili i lepodružili.Zajedno smo maštali kao klinci.Ženski vokal je imao bolju prođu iSilvana je lakše došla do vrha.“Toma i kolege iz grupe su gotovo svaki dan imali koncert.Putovali su lepose družili,i grabili napred.„Ja sam tada već toliko bio tražen kao autor da su me gotovo svakodnevnosaletali sa molbom da i za njih napišem nešto,kao što sam „pogodio“ MehuPuzića sa pesmom „Majko,majko“.„Silvana je bila na prekretnici.Nije imala hit.Možda samo jednu „zvučniju“pesmu.Vapila je za melodijom koja će potvrditi neosporni talenat.Insistiralaje da napišem nešto za nju.Posebno i dovoljno jako.Ali šta da napišem zanekoga koga sam neobično cenio i voleo kao sestru.Sve moje pesmenastale su iz duše,inspirisane ženom i ljubavlju.Bila je nesrećna.Žalila se nazlu sreću u životu i braku.-Šta će mi ovakav život-govorila je razočarana i depresivna“Nekoliko slobodnih dana Toma Zdravković je iskoristio da se odmori odsvega i naravno,dan i noć,je provodio uz čašicu.„Totalno sam bio umoran,gotovo bolestan od pića.Čini mi se da sam seprobudio u hotelu „Slavija“.Oko devet sati je trebalo ponovo da krenemo naturneju.Onako mamuran i mrzovoljan poručim kafu,i od konobara uzmempapir i olovku.Pomislim-hajde da nešto korisno uradim.Napišem pesmuinspirisanu onim Silvaninim „Šta će mi ovakav život“,i odmah shvatim da jedobra.Odlučim da je zadržim za sebe,i otpevam je na „Beogradskomsaboru“.Ali,sudbina je drugačije htela.Silvana se i dalje žalila na lošusreću.Pomenula je da će možda dobiti i ulogu u nekoj TV seriji,a nemapesmu.„Radio Beograd i „Estrada“ su spremali zajedničku ploču sa stvarima koje

će biti na „Saboru“.Odemo mi tako u „Studio 5“,i tamo,kada je Silvana čula„Šta će mi život“,odmah se prepoznala u njoj,ali i videla da je baš to pesmakoju je sve vreme onako proročanski tražila.-Dado,molim te,ovo je pesma za mene,ti to moraš da mi daš.Odgovorio sam:-A šta ću je pevati na Saboru?-Šta ću na kraju me ubedi i japopustim.-Uzmi,ionako sam je pravio za tebe.Tako je bilo suđeno“Sa tom pesmom Silvana Armenulić je postala prava zvezda.Ostvarili su jojse svi snovi.Došla je nova ploča,zatim serija „Ljubav na seoski način“.„Na žalost,ta pesma,uistinu za nju napisana,postala je njena zla kob.Boljeje da je nije snimila-mislio sam kasnije.Bio sam u Americi kada sam čuo daje poginula u saobraćajnoj nesreći.Užas.Bila je divna žena,dobar drug.Neko koga sam na poseban način neizmernovoleo i poštovao.U to vreme sam bio u totalnom autu,od života,nekakvihsuludih situacija,od pića i kafana.“Fatalnost životnog puta po prvi put je osetio 1974 godine.Neodgovoran,iprepušten sudbini,kao otrgnut list na vetru,dozvolio je sebi i takvuneopreznost da se napije neposredno pošto je primio vakcinu i kada mu jedoktor strogo zabranio da i okusi alkohol.„Sećam se bilo je to na Tašu.Našao sam se sa Mićom Orlovićem i MališomMarinkovićem sa televizije,i tada kockajući, se sa vlastitim zdravljem,kaoonomad sa kockicama barbuta,zajedno sa prijateljima ispraznio dve-triflaše viskija.Tada su nastale nevolje.Sutra ujutro sam mokrio krv.Bio je toza mene pravi šok.Nisam mogao ni hteo da prihvatim činjenicu da mogu i jabiti bolestan.Umislio sam da me je „napao rak“.I onda pravim još većuglupost.Odlučim da krenem u rat sa vetrenjačama.Još više sam pio ibančio.U to vreme sam pevao u Nemačkoj.Sve što zaradim popijem iliprokockam.Mislio sam-Sutra ću da umrem,što i čemu da se štedim.Posle gostovanja u Nemačkoj,kada je bolest uzimala maha,tada većpopularni Toma Zdravković,dobije poziv da peva u Americi.„Mislio sam da je Amerika nešto posebno.A i bolest ću lakše,zauzdati uzemlji u kojoj su samo vrhunski lekari i bolnice.Krenem sa 10 dolara udžepu.Trebalo je da me na aeorodromu neko sačeka.Avaj,kada sam izašaoiz aviona nikog nije bilo.Šta da radim.Ipak,prva američka epizoda se srećnozavršila.Kasnije je bilo gore nego što sam mogao ipredpostaviti.Menadžer,obični prevarant,gledao je samo kako da onzaradi.Na kraju sam turneju od 12 koncerata po Americi i Kanadi završio sadeficitom.U stvari,ispalo je da on treba da mi isplati tek 50 dolara.Bio sampreviše ponosan i gord,pa sam odbio i taj mizeran honorar.Previše samverovao u ljude,a oni su to,bar većina,obilato koristili“.„Ipak da sve nije tako crno,ni u tunelu usred mraka,spoznao sam neštokasnije.Tamo sam upoznao svoju Gordanu.Moju četvrtu suprugu,koja mi jepodarila Aleksandra,Sašu.Dobio sam i dobar angažman u Torontu kod

jednog Makedonca Apeta.Za noć sam dobijao 100 dolara“.Toma Zdravković je u Americi bio već 6 meseci.Onda mu se zdravlje ponovopogoršalo.Morao je na operaciju.„Gordana je uvek bila uz mene.Tada još nismo bili venčani,a ona je,baškada mi je bilo najgore,iz bolnice sam izišao sa samo 55kilograma,insistirala da se venčamo.Tako i bi.Kasnije je na svet došao iSaša“.Nedugo zatim Toma je morao ponovo u bolnicu.“Govorili su mi da ne smemda pijem,da moram da se šetam...a ja,kakav sam bio lud,radio sam svesuprotno.I čekao da umrem“.Prošlo je 5 godina.Toma nije pevao:Malo se kockao,sada na konjskimtrkama,kod kuće čuvao malog Sašu,a Gordana je za život zarađivala u svomfrizerskom salonu.Nije bio srećan.U njemu se probudila i nostalgija.Želeo jenazad u Jugoslaviju,ali se bojao da je kod kuće zaboravljen.„Naši muzičari koji su u Americi gostovali govorili su mi da su moje pesmejoš popularne.Da se svkodnevno vrte na radiju.Mislio sam da me samoteše.Onda smo ipak,1979 odlučili da se vratimo.Pesmu „Umoran sam odživota“započeo sam još davne 1972 godine.Ona je godinama u menizrela.Verovao sam u nju.On je,verovao sam ,trebala biti moja povratnakarta“.Ipak,kao i sve u životu od sudbinskog gubitnika i ovaj veliki hit do ušijuljubitelja Tominih pesama,stigao težim,zaobilaznim putem.„Zatvorite sve kafanenek se moja duša smirida zalečim srcu rane što me boleda ne slušam violinu ili onupesmu njenu što je meni pevala“„Prvi put sam je pevao na „Hitu leta“.Ceo stadion mi je zviždao.Bio samočajan.Ne samo da su me zaboravili,već će me na kraju da išutiraju-misliosam tužan zbog debakla.Kemal Monteno mi je,međutim,rekao:-Nemoj da silud.Dugo te nije bilo.Publika se promenila,odvikla od tvojih pesama,neočajavaj.To će biti hit.“Tačno je tako i bilo.Pesma je posle izvesnog vremena ušla u uvo i postalaveliki hit.„Ja sam se trijumfalno vratio na scenu.Bilo je posle i novih uspeha.Tapesma je u stvari predstavljala moju ljubav prema životu.Ljubav je sve.Iprema ženi,i prema prijatelju,kakav je bila Silvana Armenulić,prema poslu iumetnosti.

KAFANA KAO SUDBINA-

„Ko o čemu,ti o kafani?-Šta ćeš takava mi je sudbina.A od nje se nemože pobeći...Ej oduži serazgovor,a ti znaš da sam ja rekovalescent i da treba da odmaram.Idem...-Verovatno na more ili neku banju?-Ma ne čoveče,u kafanu...„Po povratku sam snimio novu veliku ploču „Umoran sam od života“.Ustvari pesmu sam napravio pre odlaska u Nemačku,ali sam tokom godinena nju potpuno zaboravio.Tek po povratku,setio sam se nje.Drugi su mepodsetili.Jedno vreme sam pevao u hotelu“Šumadija“.Trenutno ne pevampo kafanama.Idem na turneje po zemlji i još uvek sam zaista dobroprimljen.Ako me neko pozove u kafanu,doći ču samo ako me dobroplate.Eto,za neki dan ću otići da pevam u jednoj kafani na Ibarskom putu,neznam tačno kako se zove.Mislim da je „Čarda“.Dobiću 5.000 za veče“...„U Beograd sam stigao iz Zrenjanina gde sam pevao u kafani.U glavnomgradu sam hteo da se okušam na glavnom mestu-u kafeu „Terazije“.Tamoje tada nastupala muzička elita.Zamislite Džimi Stanić peva naengleskom.Glavni je bio Dragan Toković.Ja,dečko iz provincije nisam imaošanse.Još kada sam za stolom video moje fudbalske idole DragoslavaŠekularaca i Zorana Miladinovića-presekao sam se.Zapevao sam,ali jepublika ostala ravnodušna.Shvatio sam da nemam tu šta da tražim.Vratiosam se u Zrenjanin,zatim sam pevao u Nišu,Tuzli“......Kasnije sam se ponovo vratio u Beograd.Sada sa mnogo višeuspeha.Dobio sam angažman u „Stambol kapiji“,zatim sam nastupao u„Metropolu“,“Stadionu“,na kraju u centru grada u „Gradskom podrumu“.Unjemu sam postao ime,stekao ugled.Ljudi su dolazili da me slušaju i o mojojpesmi pričaju sa poštovanjem...„Odomaćio sam se u kafani.Ljudima je palo u oči da mali Toma zna svepesme koje pevačice pevaju,a da one koje slučajno ne zna-za čas nauči.Biloje,dakle,neminovno da jedne noći,kada je raspoloženje pripitih gostijudostiglo vrhunac,neko uzvikne:-Ajde,Tomo,pevaj ti malo!

Ostali su to oduševljeno prihvatili.Za trenutak je osetio grč i pobojao se da mu se ne desi,kao nekad,na onojseoskoj slavi,da ga je izdao glas.Tako reći nesvesno,ispeo se na malu binu,iuplašenim pogledom obuhvatio lica ljudi koji su očekivali,da on,maliodrpanac,bez košulje i cipela,zapeva nešto za njih.-Svirajte „Svadili se orli i sokoli“,došapnuo je muzici,jer je ovu pesmu izrepertoara tada čuvenog pevača narodnih melodija Vuleta Jeftića,najboljeznao.I zapevao je.Ali to nije bila pesma.To je bila ekstaza u kojoj su seorkestar,lica ljudi,kafanski dim,povici pomešali u kovitlac,u jedannestvaran događaj.Prvi put u životu,ne računajući nastupe u pozorištu-pevao je javno,predljudima.Bio je to i prvi aplauz koji ga je,kada je završio pesmu,gotovoprodrmao kao električni udar i probudio iz čudesnog sna.-Ja,znači,umem da stvorim prijatnost ljudima-bilo je sve što je pomisliokada je silazio sa bine.Te noći,do zore nije mogao da zaspi.Otvorenih očiju ležao je na klupi uparku i gledao zvezde,tražeći među njima svoju...Silom prilika,mladi Toma je ostao što i sadašnji-isplatilo mu se što se nijemenjao.-Šezdesetih godina tek sam naslućivao karijeru.„Nisam imao pojma šta ću i kako pevati.Krpio sam život da bih preživeo.Utim danima,tačnije noćima,nije bila važna kreativnost,imidž,i Bog znašta,već kako naći stan,angažman,nešto da popiješ,čalabrcneš.Srećom„Stambol kapija“ je bila narodna-tu su pevali i Trandafilović i radio pevači,ai džezeri.I orkestar Branka Beloška.Tako je Toma Zdravković krenuo uosvajanje Beograda.Iz „Stambol kapije otišao sam u „Metropol“,pa u„Stadion“, a od 1965 pevao sam u „Gradskom podrumu“.Tu sam pevajućisvake večeri,postao pevač kafane i progurao sam svoju ličnost“...A konkurencija je bila ozbiljna.Bili su tu Milenko Radulović,DivnaKostić,Mila Lekić,Đorđe Kraljević,pa Đorđe Gagić...„Svaka čast muzičkim akademijama.Ne daj Bože da klincima preporučujemkafanska uživanja.No ja govorim o svom iskustvu,svom životu.Meni jekafana,silom prilika,bila najbolja škola.Najbolja provera-ako iz noći u noć

nekoliko stotina ljudi uživa u onom što ja radim,znači da je to dobro.Štahoćeš lepše,do razveseliti ljude.Kad sam se uverio da sam za to sposobanpočeo sam da bez ustezanja pišem tekstove i komponujem.Prestao sam daskidam tuđe stvari,da druge imitiram,jer video sam da TomaZdravković,takav kakav je,ima šta da ponudi,da drugima dodirne srce,daoplemeni dušu“...Bilo je to u Tuzli 1956 godine:Tomi je bilo 18 godina,a u kafanama širomzemlje pevao je narednih 12 godina.„U to vreme da bi dobio angažman u boljem lokalu,pevač je morao,ne samoda dobro peva-bez falširanja i „levih“ tonaliteta-nego i da imaraznovrstan,širok repertoar.Za jednu noć,od 8 sati uveče do 2,1 ili 4ujutro,pevalo se po 50 ili 100 pesama-narodnih,starijih i novihzabavnih-francuskih šansona i italijanskih kancona,španskih imeksikanskih,grčkih pesama-a u vrednovanju pevača mnogo je značilo da lina repertoaru ima i kompozicije kao što su„Katari“,Leonkavalova,“Matinata“ ili „Tuga“ na Šopenovu muziku...Ja samsve to pevao“...„Naš svet obično misli da je pevanje u kafani nešto ružno.Da tu ljudi jednidruge udaraju flašama u glavu.Kao,ljudi tu dođu,da se napiju.A ja tvrdim da80 posto ljudi dolazi da sluša muziku ili određenog pevača,da to dožive ujednom drugačijem ambijentu od koncertnog,gde su vezani za događaje nabini i dva sata nemaju drugog izbora.Ovde uvek mogu,ako im se nastup nedopada,pozvati konobara,večerati,pričati sa ženom,društvom,na kraju iotići.To je jedan sasvim drugačiji kontakt sa izvođenjem od onog nakoncertu“...„Kafana mi je davala sigurnost,jer u direktnom susretu sa ljudima se videloda vredim.I pre promašaja sa prvom pločom,pisao sam neke pesme,alitoliko stidljivo,nenametljivo,da se nisam usuđivao da bilo kome kažem dasam ja autor.Ponekad sam ih pevao i kafani,a niko nije znao čije su.Kadsam video da se ljudima dopadaju,hrabrio sam se iz noći u noć“...„Postao sam kafanski pevač kada je to bilo veoma teško.Publikastroga,nemilosrdna,a glavna konkurencija pevačice,koje je publika višecenila i tražila njihovu pesmu...E,ko da se od muškaraca tu probije...Ubrzosam postao prava kafanska zvezda i nisam imao konkurenciju u tomsvetu“...

-POVRATAK-

Osvojio je domovinu,video svu raskoš i još veću bedu bogatog sveta,a ondase,tučen vetrovima nostalgije,srećan i zadovoljniji nego pre,jer se skrasiopored Gordane i Aleksandra,vratio kući.Tamo u svetu video je ambijent zapropadanje,ovde u zemlji,ambijent za život.-Bio sam stvarno srećan.Gordana i Saša,nije mi trebalo ništa više,samo tajkomadić zavičaja,ljudi i atmosfera koji su mi nedostajali u dalekomprozaičnom svetu,bez mirisa i ukusa.Hteo sam da srećne dane živim uzemlji koju volim,među ljudima koje volim.Nije se opterećivao karijerom.Znao je da je prošlo mnogo vremena,da suvrhove zaposeli neki „drugi klinci“,a sam kakav je bio zadovoljavao sesitnim životnim radostima.-Nisam se vratio kući da bi ponovo počeo da gradim karijeru.Hteo sam daživim kao sav normalan svet.Takav ritam mi je nedostajao.Možda sam celogživota tome i težio.Ako za mene ne bude mesta u vrhu,pevaću u kafani,patamo je i najlepše.Ali ispostavilo se da ga publika nikada nije zaboravila.Štaviše bio jepopularniji nego pre.-Mislim da je ova generacija naklonjena muzici koju sam stvarao pre 15godina.Ta nova publika uzrasta od 10 do 30 godina,tu ima i mnogostarijih,ali ne tako mnogo kao kod drugih pevača,oni su po shvatanjima iosećanjima bliski meni.Povratak na veliku scenu,pod svetla reflektora,bio je posutružama.Popularnost veća nego što je bilo ko očekivao.Promene na svakomkoraku kao da su mimoilazile prvog i poslednjeg boema naše estrade koji jeuvek,pa i tada ostao veran sebi i vlastitom izrazu.Sve se menjalo samo je Toma Zdravković ostao isti.Uvek u saglasju sadušom.Svom i svoga naroda.Na početku karijere kada je bukvalno pevao zatoplu sobu i čistu posteljinu,kao i kasnije kada sa parama nije znao štaće.Uvek nemiran i neuhvatljiv u postupcima,sklonnestašlucima,društvu,piću,kafanama,neizbežnoj kocki.Toma Zdravkovićuvek isti.Renesansa njegove pesme i njemu samom je bila posve neobjašnjiva.-Pokušaću da to nekako ispričam.Postoje tu mnoge stvari vezane zavreme,za sazrevanje nečeg...Ne znam,kao treba da pričam o nekimvrednostima,a da istovremeno i sebe tu negde udenem...ne mogu ni ja bašsebe da hvalim...To što sam u početku pisao bila je unutrašnja potreba da ija pokažem da „imam šta reći,da to umem i hoću“...Nikada od života nisampravio neki komercijalni štos.Bila je to potreba jednog momka koji se utkaou neku muziku,u kafanu,u život,da jednostavno opstane,egzistira,ne dabude umetnik,nego čovek koji se pomalo kači za muziku i muzika pomalo zanjega...

Tajna uspeha možda se krila u činjenici da on nikada nije flertovao satrendovima,pomodnim podilaženjem,ni aktuelnostima,već je sledeći tananunit svog srca bio,čini se, isuviše iskren,a publika je to prepoznavala i na istinačin mu se sa istom snagom strasti predavala.„Dom sindikata“, u to vreme meka estradnog krema i barometar kvaliteta ipopularnosti,“Sava centar“,novi hram zabave pred većim auditorijem,palisu ko kula od karata pred obožavateljima Tome Zdravkovića.I novim i onimiz šezdesetih kada je beogradske noći bojio boeomskom rapsodijomvelegradskog šarenila koji se utapao u željene širine velegrada.Deset koncerata u „Domu sindikata“ ,pet punih sala „Sava centra“.To nikonije mogao.Niko sem pevača,pesnika i boema,čije su pesme bile najsvetlijeogledalo čiste slovenske-pravoslavne duše.-Nikada nisam bio popularniji-A,publika,sami klinci,deca koja su se rodilazajedno sa ovim pesmama,znaju svaku moju pesmu.Pevaju samnom ovde u„Domu sindikata“, ali i u Požarevcu,Banjaluci...Vredelo je preći trnovit put od Pečenjevaca,do svetla Beograda izajedništva kojim su se Toma i njegovi obožavaoci,bez razlike,predavali.„Mali Pote“ iz školske predstave „Zona Zamfirova“,zatim talentovani iperspektivni „pravi glumac“ Narodnog pozorišta iz Leskovca,početkomosamdesetih,ostvario je još jedan dečački san.Reditelj filma „Balkan Ekspres“,promućurni Branko Baletić je valjdaukalkulisao veliku popularnost pevača Tome Zdravkovića,pa mu je dodeliomalu,ali efektnu ulogu u svom projektu.-Igrao sam nešto pre toga i na televiziji,ali ne verujem da je to Baletić iprimetio.Slike detinjstva i neostvarene želje da postane glumac su već veomabolesnom Tomi Zdravkoviću,ulili poseban entuzijazam.-Nisam se opterećivao ulogom.Znam zvali su me da pevam,to hvala Boguznam,a malo ću uz sve to i glumatati-mislio je kao dete srećni Toma.-Osetio sam da na filmu ima više istine nego na estradi.Trudio sam se ,hteosam da budem na „visini očekivanja“ i bolji,jer su kraj mene bili sve samimajstori glume.Rdaim što mi se kaže,a oni svi uglas:-Bravo,fenomenalno,tisi pravi glumac.Nisam im verovao,pa ko bi lud poverovao u zajebancijejednog Bore Čvoke(Todorović) ili Dragana Nikolića.Oni su se stalnozezali...Tad se u meni probudila želja za većom ulogom.Istinski samuživao...I novi snimci su za kratko vreme zaposeli vrhove svih toplista.Popularnost,pozivi na turneje,snimanja na radiju i televiziji...novac isjaj...ponovo je Toma Zdravković bio kralj narodne muzike,iako je za sebetvrdio da je bio i ostao „nešto između“.-Na početku je postojala oštra podela na zabavnu i narodnu muziku.Ja samželeo da budem pevač zabavne,a za narod sam bio„narodnjak“.Nesvesno,čini mi se,baš iz te potrebe da budem to što jesam,ionog što mi se kao karte u pasijansu otvaralo,ja sam pomirio dve tada

nepomirljive suprotnosti.Ja,u stvari,nisam imao takvenamere.Jednostavno,taj stil se u meni vremenom sam izgradio.Kada samsnimio „Ciganku“ u arnžmanu Ilije Genića,bio sam ubeđen da će to biti hitzabavne muzike.Međutim,nju su kupovali poklonici suprotnogtabora-„narodnjaci“.Takav slučaj je bio i sa mojim sledećim kompozicijama.Možda je u tom faktoru i ležao odgovor popularnosti mojih pesama.

Kao što sam intuitivno i spontano išao ka jednoj srednjoj liniji između tedve vrste muzike,publika je to na isti način doživljavala,pa sam neku svojupravu publiku stekao tek danas,sredinom osamdesteih godina.Kažu savremenici da su se Tomine ploče u to vreme prodavale ispredprodavnica i pre nego što su veliki paketi i raspakovani.Prednjačili sumladi.

-Poludeše,naprosto.Moje ploče najviše kupuju momci i devojke od okodvadesetak godina.I što je najbolje,sve pesme znaju i horski ih pevaju pokoncertima...Nije voleo da govori o novim pločama.-Jedino mogu reći da su moje pesme kao i uvek tople i osećajne.Sud onjima doneće publika,šta ja imam da pričam o tome...Nije ni voleo suviše preozbiljne kritike i kritičare.-Pesma treba da zabavlja ljude,ali i da im uputi poruku,nešto u čemu će sepublika naći.Postoji samo dobra i loša muzika,nikako narodna ili zabavna ili

slične gluposti.Kakve su to,molim vas,nenarodne ili nezabavne pesme.Odbacio je svaku mogućnost da se svrstava u isti koš sa tadanovokomponovanim zvezdama koji su preplavili estradu.-Ja zaista nemam nikakvih sličnosti,ni sa tom muzikom,ni sa timizvođačima.Nije imao problema sa koleginicama i kolegama,iako je bio poznat kaooštar kritičar.-Sa svima sa skoro prijatelj,mada znam da mnogi misle da sam jabudala,kao što ja to mislim za njih...Pevačice su mu se više sviđale.-Tačno,samo šteta je što među njima malo onih koji znaju da pevaju...Imao je i svoje favorite.-Haris Džinović iz ansambla Sar E Roma je odličan,ima glas da boliglava...impresionirala me je i Gordana Stojičević-govorio je TomaZdravković.Uz novac i slavu idu i lepe žene?-Žene su mi oduvek značile mnogo.U siromašnoj mladosti sam oskudevao uljubavi,kasnije je bilo manje problema.Ništa u životu ne može da meisprovocira kao žena.Ne mislim u seksualnom smislu,već one čudne idejekoje muškarci imaju o ženama,da jednostavno imaju potrebu da su snjima.Jedino uz ženu mogao sam da se osećam vrednim.Sa drugestrane,žena donosi sijaset nevolja.Sve to pomaže da isprovocira u tebiinspiraciju za pesme.Danas,sa godinama,sve je manje tog nemira.Slava i uspesi,garnirani sve žešćim naletima kobne bolesti,polako,alisigurno udaljavali su Tomu Zdravkovića od scene.Sve je manjesnimao,nastupao.Velike turneje doktor mu je zabranjivao.Krajem 1987. krenuo je na“Oproštajnu turneju“,kako je iz markentiškihrazloga,bez Tomine dozvole,nazvao njegov menadžer,a onda,MilovanIlić-Minimaks,gurao u medijima.-To će biti moja poslednja solistička turneja.Umoran sam,ne mogu više.Topevanje iz dana u dan strašno je naporno.Nisu više ni prilike za takvespektakle.Narod nema para.Svestan sam da ljudi otkidaju od usta zaulaznice.Ko u svemu tome može da bude zadovoljan i motivisan...

Bio je ozbiljno bolestan.Doktori su mu zabranili da peva,da pije,da seumara.-Kad doktor sazna za ovu turneju,iako je oproštajna,pašće unesvest-govorio je najboljim prijateljima.Ipak u svoj svojoj neobuzdanoj strasti kad ne zna reći,dosta jebilo,zaglavljivao je do sitnih jutarnjih sati i plašio se posledica.-Posle tri dana ne mogu da se povratim.A na pevanje ne mogu ni dapomislim.Mislio je u određenim trenucima sumnje da je precenjen,da ga publika voliviše nego što on,i njegove pesme,zaslužuju.

-Ja u sebi ne vidim te vrednosti-odgovarao bi posle uspešnog TV šoua sanaslovom“Dao sam vam dušu svoju“-Pitam se u kojoj sam se meri pošteno dao,muzički naravno.Koliko sam bioiskren.Život ne može stati u pesmu.Koliko bih to pesama trebaonapisati,otpevati,i ponuditi tim ljudima koji sve to,za divnočudo,prihvataju-javljao se crv sumnje u nemirnim prebiranjima po vlastitomputu karijere za kojom su svi patili i želeli,bar deo tog uspeha,ponoviti.Uvek sam se pitao,i pitam se,da li sam izvukao maksimum duše i da li samuspeo da sve to prenesem na one divne ljude koji su moju pesmuvoleli.Pitam se iz noći u noć,i ne nalazim pravi odgovor.Zato puštam dasvaka pesma u meni „odleži“,da poprimi moje mirise,a tek potom je puštamu život..Brzo pišem,ali pesmu dugo žvaćem kroz sve postojeće filtere,moje ituđe.Umoran i skrhan bolešću,mirno se povlačio,ali u sebi se nadao da neumitniodlazak sa muzičke i životne scene,neće skoro doći.„-Oproštajnu turneju“sam skončao na obostrano zadovoljstvo.Neću sepovući,samo ću sada malo ređe nastupati.Jednom mesečno u Domusindikata,biće tu neko bliže jednovečernje gostovanje,po koji nastup ukafani...Opet kafana,mesto polazišta i nezaobilazna stanica i obeležje TomeZdravkovića?-Nećete verovati,ali zaželeo sam se kafane.Više volim stotinjak gledalaca unekoj kafani na Ibarskoj magistrali,nego stadion sa pet hiljada gledalacačija lica ne vidim.Kafana je za moju pesmu prava stvar.Gledamčoveka,osećam kako reaguje,a ja u tome najviše uživam.Neostvarena željami je da u Beogradu otvorim jedan lokal u kojem bih svake večeri pevao,bašonako za dušu.Da imam neku veću kintu,sigurno bih uložio u kafanu iostvario i taj san da pevam kad mi se hoće.Toma Zdravković pred kraj karijere nije imao potreban novac ni za tu,višepotrebu,nego želju?-Ima ljudi koji su na estradi zaradili mnogo.To je ipak neki čudan svet kojemja ne pripadam.Sve što sam zaradio,potrošio sam.Odlazak u bolnicu sredinom 1991. godine bio je put bez povratka.Posle višeod 100 dana bolničke čamotinje,borbe sa opakom bolešću,stigla je tužnavest-Toma Zdravković,legenda još za života,ljudina sitnog tela,a džinovskeduše,preselio se na nebo koje je plakalo za setnim pesnikom srca i satoplim kapima kiše,te večeri 30.09.1991. godine,kao i mnogo puta kasnijeodržavalo vezu Tome Zdravkovića,gore među oblacima,sa njegovim vernimsledbenicima koji su ostali na zemlji.-Kao što je to lepo rekao njegov drugar po piću-Dušan Prelević-Prele-Jasam ga voleo u svakom trenutku,ali on mi sada uopšte nenedostaje.Jer,nedostajem ja njemu,pa ću mu se uskoro pridružiti.Čovek sespasao života,isto kao i Zoran Radmilović i Pavle Vujisić.Spasao se ove

bede,a mi još ovako moramo da pričamo...Tako se posle 53 godine donkihotovske borbe sa vetrenjačama smirionemirni duh dečaka iz Pečenjevaca,koji se bežeći od stvarnosti,najzadspasao od života.

-LJUBAV-

Toma Zdravković čovek-emocija.Oni koji su ga najbolje poznavali tvrdili suda je uvek bio zaljubljen.Ljubav je bila njegove pokretačka snaga.Ženio se četiri puta.Sreću i ženu koja ga je savršeno razumela našao je ukasno vreme kada mu je neizlečiva bolest već pripremala nekrolog.SaGordanom se upoznao u Kanadi.Ona je bila uz njega kada mu je bilonajteže.Rodila mu je i sina Sašu.Bila je sa njim i onog tužnog dana kada senjegova duša preselila na nebo.Prvu ženu Olgicu upoznao je u Zrenjaninu i posle jednog sastanka odveopred oltar.Ljubav i brak su trajali kratko.Kao svedočanstvo strasne i burneveze ostala je kćerka Žaklina koja danas živi u Holandiji.Milicu je sreo u Gradskom podrumu.Bila je redovan gost svakevečeri.Upoznali su se i počeli družiti.Posle nekoliko meseci „smirena irazložna devojka iz vrlo dobre porodice“postala je njegova druga žena.Biloje to 1970.godine.Nadu Radovanović,farmaceutskog tehničara sa Cetinja oženio je „na prvipogled“,pošto je upoznao na plaži u Bečićima.Svadba je bila u Budvi uhotelu „Ostrvo cveća“ a kumovi Olivera Katarina i direktor hotelaVukKaradžić.„Sve Danke,Branke,Ljiljane i Sanje,i ostala ženska imena koje samopevao-istinita su-one su postojale.To su devojke koje sam voleo.Najmanješto sam mogao učiniti za njih je to da im posvetim pesmu“.„Imao sam velikih i malih,uzvraćenih i neuzvraćenih ljubavi,srećnih inesrećnih,ali to nikada nije imalo veze sa pićem“.„Viđali smo se svaki dan i vrlo brzo postali bliski.Na žalost,ona je bila takoatraktivna,da sam ja upao u nervozu.Nije bila iz Tuzle,već iz Travnika,a u

Tuzli je igrala rukomet.Za tu čaršiju je bila atrakcija i svi su kidisali nanju.Maltene sam bio izgubljen.Svaki trenutak sam morao da provodim sanjom iz straha da mi mi je neko ne preotme.Sa mnom u hotelu nije mogla dastanuje.Iznajmili smo neku sobicu i počeli da živimo zajedno.Ljubavprava,stalno zajedno.Išli smo na kupanje i to je bilo grozno.Ja sam tadaimao 60 kiligrama,bio sam užasno mršav,sav štrkljav,pa sam bežao uhladovinu,bez kupanja.Jer,tamo su obično bili neki dasovani koji znaju daskaču sa trambuline.A ona,kad se skine u kupaći kostim,fenomen odlepote.I tako sam gledao da je vodim po nekim ćorsokacima,budžacima,daje ljudi što manje gledaju.Prvi put sam stvarno bio zaljubljen i preplašen“...„Totalno utučen,ubijen,skrhan osetio sam ogromnu potrebu da neštonapravim.Video sam sebe na njenoj sahrani,a tamo nisam bio...Nekolikodana kasnije,dok sam onako tup od bola,sedeo u brijačnici prekoputahotela „Bristol“gledajući sebe u ogledalu,video sam i sebe i nju,i ceo našživot.Nešto je iskrslo.Kad sam izašao i seo za prvi kafanski sto,zapisao sampesmu-„Buket belih ruža“...Odmah sam počeo da pevam tu pesmu.UBristolu.Moja pesma,tekst,melodija-moja prva javna pesma.Malo je ko toznao.Samo jednom,osam godina kasnije na koncertu u Travniku,kad višenisam bio kafanski pevač,već postao poznati Toma Zdravković,otkrio sam okome je reč.Tada i nikad više.Pomenuo sam svoju veliku ljubav koja je baštu,u Travniku,sahranjena.Rekao sam i Slavičino ime.Plakao sam ja,plakalaje cela sala.To nije bio koncert,već opelo...Umesto buketa belih ruža,ja samjoj na grob odneo moju pesmu.Prvu,kao što je i ona bila moja prva ljubav“...

„I eto mene ponovo u Nišu.U hotelu „Park“.Sve me je podsećalo naRušku.Sveža rana se otvarala.Tad sam počeo da pijem.Zivkao sam jetelefonom,zvao da dođe,da se venčamo...Ništa!...Malo,pomalo rađala sepesma-Ciganka.Po završetku programa odlazio sam sa društvom u malenoćne kafanice u kojima su svirali cigani.I Ruška je bila ciganka,tako dasamtih pijanih noći u Nišu bio okružen Ciganima i spolja i unutra.I nije ničudo što mi se usadila fiks ideja o „Ciganki“...Vratio sam se uBeograd.Dobio sam angažman u „Gradskom podrunu“.Posle programaodlazio sam u Skadarliju da slušam Divnu Kostić,Romkinju.I jedne noći ujednom dahu,dok je Divna pevala,napisao sam tekst „Ciganke“,a melodijusam već imao.Sledeće večeri,kada je bila pauza u „Gradskompodrumu“,isprobao sam sa muzičarima „Ciganku“.Dopalo im se i od tadasam je pevao svake večeri.“Ciganka“ je postala slavna,ali samo po

kafanama“...„Bio je to greh-dirati kćerku kolege.Pogotovo u ono vreme.Ljudi te vole kaokafanskog pevača dok pevaš.A kada ne pevaš,sasvim drugi tretman-nisiniko i ništa,golja“...

„Nastavio je da peva po kafanama širom zemlje,ali to je sada bio rad.Učio jeod boljih od sebe,i što je veoma važno,naučio je veštinu apsorbovanja samoonog što je u muzici koja je izvođen,vredno.Zaboravio je na svakodnevnezabave i sedeljke.Vežbao je na klaviru,čitao muzičke udžbenike,pisaostihove-tekstove za melodije koje će uskoro komponovati.Osećao je zapesmu koju on pravi neobično važno,kakav je tekst,svaka reč mora imatisvoju harmoniju,i sve što se kaže mora zvučati melodično,mora imati ton iboju.Pogotovo su to morali imati intimni trenuci njegovog života za koje jeon tražio izraz u muzici.Ali sve to nije išlo do jedne zore u Novom Sadu, 1962. godine kada je ustaorano i pošao da se prošeta gradom koji se tek budio.U pekari gde je svratioda kupi burek,ugledao je čudesno lepu devojku koja je stajala isprednjega.Kad je kupila burek i izašla,pošao je za njom u nameri da jojpriđe.Ali,nešto ga je sprečavalo da učini onaj napadački,nepristojni korak,inastavio je da ide za njom uživajući u skladu njenih pokreta.U njenom hodu.

Prenuo se iz misli tek kad je devojka zastala pred jednom kapijom,otvorilavrata,okrenula se,osmehnula se i rekla:-Ludi,Tomi!Potom je zamakla iza vrata...A Toma stojeći zapanjen,prvi jeosetio da jedna reč zvuči puno,intezivno,i da je sama po sebi većpesma.Odjurio je u sobu,seo za klavir i napisao svoju prvu pesmu koju ćeiste večeri pevati.Nazvao je „Ludi Tomi“...„Ljubav se nikada ne može sakriti,ponajmanje su to mogla ova deca.Jedanbolničar ih je opazio i prijavio zameniku upravnika,izvesnom Ćiriću.Ovaj jeodmah naredio da se Toma briše sa kursa i iz bolnice premesti na nekobolničko imanje izvan grada i to sa novim zaduženjem-od čistača je postaosvinjar.„Lišen prisustva dragog bića,Toma je još jednom prokleo nebo koje sezareklo protiv njega.Hranio je svinje i danima razmišljao šta da čini.Najzadje odlučio da napusti sve-i bolnicu i svinje,i da se ponovo vrati na ulicu“...

„Našao sam divnu devojku-ushićeno je govorio Toma.Sinoć smo seupoznali,noćas zavoleli,a jutros sam shvatio da će samo ona moći dapostane moja supruga“-govorio je Toma Zdravković novinaru TV revije ujunu 1972.godine,neposredno nakon što se zaljubio u ZoricuMiladinović,šarmantnu sekretaricu „Srbijaturista“ u Nišu.„Žene sam uvek voleo,često sam zbog njih potpuno gubio glavu.U mnogimpesmama sam se obraćao odrećenoj ženi.Pevao i jecao za nju.Sve te pesmebile su vrlo iskrene.Recimo „Danka“.Posvetio sam je Danki Novović u kojusam svojevremeno bio zaljubljen.Međutim,bez nade i uspeha,što se izpesme vidi“...

-MOJ BRAT TOMA-

„Mnogi nisu razumeli Tomu,ali problem je u tome što ni Toma nije razumeosebe.Nije se čuvao-kaže Novica Zdravković.„Imao je neverovatnu sposobnost da proceni pravu vrednost.Nije znao dapogreši“.„Poslednjih 6 meseci po ceo dan sam provodio sa njim u bolničkoj sobi.I utrnucima kad mu je bilo najteže,više je mislio na mene i moju karijeru.Teraome je da pevam,a to je bila poslednja stvar na koju sam mislio...Bio jesvestan šta ga čeka,ali je bio hrabar i nije se predavao do poslednjegtrena“...„Tog jutra došao sam u bolnicu i kada mi je Goca rekla tužnu vest,ostaosam skamenjen.Sve što sam naučio,naučio sam od njega,Zorana Kalezića iMike Antića.Možda su njih dvojica bili jedini pravi Tomini prijatelji...„Sredinom osamdesteih zajedno smo pripremali ploču „Ispod palme naobali mora““.-Mali,ovo ću ja da snimim.Ti to ne možeš da otpevaš kako valja-iznenadio

me je njegov sud,jer nisam verovao da je to favorit.Kada je snimio“Dotako sam dno života“-u jednoj vožnji mi je rekao-Najboljapesma na ovoj ploči je ona „tvoja“-Mislio sam da se šali,ali je vremepokazalo da je kao i uvek,bio u pravu“.„Pecanje je bila njegova strast.Čitavu noć bi igrao poker,a u cik zore bidolazio da me budi i traži da idem sa njim na pecanje.Išli smo iako sam bioumoran“...„Bio je veliki sanjar.Voleo je prirodu.Jednom prilikom smo se vozili i on jeodjednom zaustavio auto-Vidi kako je lep predeo.Ovde bi mogli dasagradimo kućicu“...Voleo je da mašta i beži od stvarnosti“...

„Bio sam dečak kad je Toma imao već bogato pevačko iskustvo stečeno pokafanama.Iako je bio privržen porodici,retko smo ga viđali,jer je stalno biona putu.Sredinom sedamdesetih snimio sam prvu ploču,a zatim i album„Što je tužna tako ova noć“.Fantastičan tiraž-200.000.Počeo sam da nosimnjegovu sliku u novčaniku.Niko nije verovao da mi je on brat“.„Samo mali broj ljudi znao je da je Toma u suštini bio izuzetno nesrećančovek.Srećnim su ga smatrali samo oni koji ga nisu dobro poznavali“-kažemlađi Tomin brat,takođe pevač,Novica Zdravković.U vreme kad je knjiga čekala red u štampariji,posle tromesečne turneje poAmerici,u Beograd se vratio Novica Zdravković.Sedeli smo u „Suncu“,pili i pričali bez želje da dopisujemo nove stranice,alise Toma onako spontano,nenametljivo nametljiv,udenuo u to prelepopredvečerje.-Za neverovati je,ali ja mislim da je Toma izvršio neku vrstusamoubistva.Godinama je kopnio u čvrstim čeljustima opake bolesti,ali bion,siguran sam,i tada pobedio,da nije ostao bez ideje,inspiracije.Nije želeotakav život,bez pesme,strasti,uzbuđenja- Neću valjda dozvoliti da mi tipišeš pesme-govorio je dok je gledao kroz prozor u izmaglicu avgusta kojeje kišilo-kazivao mi je Nole,dok je konobar sve češće dolazio za naš sto,avreme je sa lakoćom teklo i tminom bojilo tiho beogradsko veče.-Znaš tamo u Americi-priča Novica lepo,tanano,isto onako kako ipeva-Toma ni sada nije zaboravljen.I stari i mladi,deca,da neveruješ,slušaju Tomine pesme i brate uživaju.Vidi im se na licu,u svakomokretu...Svi bez izuzetka.I Srbi i Hrvati i Muslimani.Bosanci,čini se najviše...Naravno Toma nije zaboravljen ni na prostorima bivše Jugoslavije.Sredinom 2000. godine pevao sam u Tuzli zajedno sa Kemalom

Montenom.On kao nikad pre nadahnut.Ne odmiče se od mene.Smenjujemose za mikrofonom,pevamo u duetu.Repertoar Kemin i mi,ipublika.Atmosfera veličanstvena.Kemo,vino,i ja.Sevdah do jutra.Kemalnikad srećniji.I ja sa njim.Kako i ne bih kad znam koliko su se njih dvojicapoštovali.Moram priznati.Bilo je i suza.Kemal je uvek lepo pevao.To večeposebno, puno emocija,kao nikad pre.Slušam ga i ne dišem.Srećan sam ibeskrajno zadovoljan.Imao sam osećaj,u stvari varam se,bio sam siguran,daje Toma bio sve vreme tu sa nama-priča mi Novica,čvršće stežečašu,prinosi je ustima i pušta lozu niz grlo.Ostajemo bez reči.I on i ja.Konobar gleda na sat,a Nole nastavlja „pesmureči“:-Ne smem zo da zaboravim.Molim te napiši da je Toma mnogo voleomajku.To se vidi u svim njegovim pesmama.I ona je neizmerno volelanjega.Više od svih nas petoro.Možda zato što je onako sitan i nežan ranootišao u svet.To naša Kosara nikad nije prebolela.Nadživela ga je,nažalost,ali je večno patila i bdila nad njegovom sudbinom...Novi dan je počeo svoj put,a priča o Tomi teče dalje.Nema kraja.Isto kao nisećanje na čoveka koji gore na nebu,naslonjen na neki šank od oblaka isada traje-do nezaborava.

-PRIJATELJI-"Mnogo je voleo glumce.On je mene zvao"Danice ti si moja, sunce".Rekaoje to i u svom šou programu.Nisam od onih koji misle da u životu nemaumiranja,da nema kraja,ali mislim da je mnogo još mogao da da.Toliko sammnogo volela njegovu pesmu i dok ga nisam poznavala.Imala sam jednogmomka u Aranđelovcu,koji mi je pevao "Danka,Danka",kada sam Tomuupoznala sve pesme sam zavolela,jer su iz duše iskrene"...-Glumica Danica Maksimović-

"Otišao je veliki pevač i veliki drug.Sve što je on radio bilo jeposebno,narod ga je bašvoleo.Sa njim nikada nije bilo tužno.Voleo je da me "zeza"zbog jednogslučaja u Ivangradu.Pevali smo na istom koncertu i kada sam krenuo ka

autobusu jedna devojka je potrčala.Pomislio sam da ide premameni,međutim ona je prošla pored mene,ne pogledavši me,i bacila se unaručje Tomi i rekla da ga voli.Tu situaciju nikada ne mogu da zaboravim,ai on me je stalno podsećao na nju"..-Šaban Šaulić-

„Toma je bio veliki i izuzetan čovek.Mnogi su ga tretirali kao boema koji jebio nepouzdan,koji ne poštuje dogovore,ali sve to je bio sastavni deonjegovog života.Da nije,ništa u životu ne bi uradio.Da je bio uredančovek,da nije pio,da celog života nije vozio auto bez vozačke dozvole,više tone bi bio on.Zaista sam mu na neki način zavidio.Mislim da je bio nesrećan isiromašan i obožavan,čovek koji se retko rađa.Možda će kroz sto godinabiti i boljih ljudi,ali takvog kao Toma nikad više.Jer,on je srce u oblikučoveka...zaista nepredvidiv čovek,fenomen.KO NJEGA NIJE VOLEO ILINIJE POSTOJAO,ILI JE BIO IDIOT.Zbog njega bih išao peške oko sveta”...-Milovan Ilić Minimaks-

"Cele noći nebo je plakalo i beskrajnom reka suza bogovi su žalili tebe kojisi svojom dušom i pesmom za života dosegao nebeske visine.Jesen je tužnau mom kraju,tužna su i prepuna sete hiljade srca i duša napojenih tvojimpesmama,bolno su noćas cvilele violine beogradskih muzičara,beogradskekafane,ulice,noćobdije sa kojima si delio bezbroj noći,svitanja.Tebe pesnikatoplog kao majčino krilo,tebe sa glasom hiljada slavuja.TebeKaramazova,boema,druga sretnih i nesretnih,tebe koji si dušu i srcepodelio sa mnogima,koji si do poslednjeg dana prkosio teškoj bolesti,koji sivoleo i živeo život,kako si samo ti znao,koji si svojom pesmom za životanašao mesto među besmrtnicima,tebi veliko hvala,a za slavu si se za životasam pobrinuo".-Reči Zorana Kalezića na komemoraciji u Udruženju estradnih umetnika-

"Toma je moj uzor,prijatelj i najdraži učitelj.Na svoju prvu turneju krenuosam upravo sa Tomom.On je najveći gigant naše muzike"...-Aleksandar Ilić-

„Već 6 godina je bio odsutan sa scene.I kada sam otišla na turneju posetilasam ga u Torontu,gde je počeo da živi sa Gordanom.Jedne večeri pustio mije pesme sa neke njegove ploče,a ja sam se rasplakala.Plakala sam što jetakav pevač otišao,što se više ne čuje topao,setan glas.Ubeđivala sam gadanima da se vrati,pa da ponovo peva i snima.On se branio rečima da je većzaboravljen.Srećom poslušao me je,vratio se i ponovo napraviojugoslovensku karijeru,a to može samo veliki umetnik,kao što je bio on”...-Lepa Lukić-

Eto, opraštamo se od čoveka kome smo svi verovali,a sada ne želimo daverujemo da ga više nema.U Sarajevu su ga mnogo voleli.Sve vremebolesti,do poslednjeg dana,svi su se interesovali,nadali da će se i ovaj putizvući.Mogu da kažem da sam ponosan,što je pevao moje pesme.Snimio jeprvu i poslednju pesmu sa mnom.Na Ilidži 69 bila je to „Odlazi odlazi” i naposlednjoj ploči „Kafana je moja istina”-Kompozitor Blagoje Košanin-

"U nekoj sportskoj hali u Visokom,reče mi Toma u garderobi:"Gagi(tako jeoslovljavao prijatelje)ne mogu više da radim kao pre,nemam više snage.Akoova ploča bude uspešna želeo bih da napravim oproštajnu turneju,jer čičaje već u godinama,pa bih se odužio publici".Sada mi je teško,jer poslednjiput kada sam ga obišao u bolnici Toma se raspitivao okoncertima,poslu,pločama.Nije se predavao,iskreno je želeo da sevrati.Objašnjavao sam mu da je posao stao,da ništa ne propušta dokboluje,jer je na televiziji najgledanija emisija "Dnevnik".Za pesmu imuziku,govorio sam mu,niko i ne haje"...-Menadžer Ratko Vitomirović-

„Dugo smo radili zajedno,snimio je nekoliko mojih pesama...On je obeležioestradu,da je bez njegovog prisustva sve krnje.On je kreator kultivisanepesme:čak i kad je dikcijski grešio,to je bilo ono pravo.Šta god kaže njemuse veruje,a to mogu samo veliki interpretatori.Nabijen je emocijama,vezaoje svoj život uz kafanu i žene-dve strane izuzetno važne za svemuškarce.Jedna je tešiteljica,a druga veliki izazov”...-Milutin Popović Zahar-

„Niko nije pio kao Toma,a ko nije tako pio,nije ni ljubio kao Toma.Sa njimsam više bio drug u piću,nego u kocki.Mnogi su bili uz njega samo dok jeimao brdo para,a napuštali su ga kad je sve izgubio.Ja sam ga voleo u

svakom trenutku,ali on mi sada uopšte ne nedostaje...Jer,nedostajem janjemu,pa ću mu se uskoro pridružiti...Čovek se spasao života,isto kaoZoran Radmilović i Pavle Vujisić...Spasao se ove bede,a mi moramo jošovako da pričamo”...-Dušan Prelević Prele-

„Meni je Toma Zdravković još kao mlad pevač prirastao za srce.Ima nečegosobenog u sebi,nekakvog šarma koji osvaja.Međutim,on mora da seuozbilji”...-Predrag Gojković Cune-

„Sa Dadom drugujem već 20 godina.O njemu imam najlepše mišljenje,jerčovek voli društvo,žene,pesmu,piće-to ne može biti loš čovek”...-Bora Spužvić Kvaka-

-BOEM S PESMOM-Ako je tačno,a jeste,da se čovek,kada fizički nestane,nastavlja u svomdelu,onda je Toma Zdravković jedan od najubedljivijih primera,Sav upesmi,živeo je pesmom,iza njega je ostala pesma.Toma je sinonim,drugareč za pesmu.I kada ga nisam poznavao-znao sam ga.Po pesmama.Onim setnim,nekakoizduženim,kao lastiš.Starim,novim,svojim.I kada je pevao tuđe,posebno oneiz dublje tradicije,pesme su postajale njegove.Umeo je da im udahnedušu-glasom,gestom,bojom,osećanjem koje se,imao samutisak,jednostavno vidi.A kada sam ga upoznao,uopšte se nisam iznenadio.Bio je baš onakavkakvog sam ga zamišljao,kakvu je predstavu o njemu gradila njegovapesma.Boem-s razlogom.Bez poze,nameštenosti, daleko odtrivijalnosti,nameštenosti i veštačkih gegova.Sav od prirode,i kada seraduje,i kad je setan,sve je izvodio prirodno,istinito,ubedljivo.Sreli smo se daleke 1973. na Ostrvu cveća-kad se ženio.pošto se namah,smesta,na prvi pogled,zaljubio u jednu Nadu,apotekarku.Mogla je Nadada bude i nešto drugo i učiteljica i kosmonaut,za Tomu je jedino bilovažno-da se zaljubio.I bio je zaljubljen iskreno,celim bićem,bez ostatka,bezzastoja.Svi smo se u to uverili-prijatelji oko njega:Olivera Katarina i MiladinŠakić,moja Gordana Brajović i direktor Vuk Karadžić,znani i neznani.CeloOstrvo cveća,njegovi bungalovi,bašte i vrtići,palme i more-svi suučestvovali u Tominoj sreći,nazdravljali ljubavi,cela bašta se kucala punim

čašama,tako je hteo Toma-da svi učestvuju u njegovoj sreći.Noćima,tako.Kao što se brzo u njega useljavala,sreća ga je,možda i brže,napuštala-ženiose regularno četiri puta,a zaljubljivao nebrojeno.Jer,bio je pesnik iboem.Pesnik koji najlepše peva.Boem čija je boemija bilanajelegantnija.Ulaznica za pesmu,u slučaju Tome Zdravkovića,posebno,bilaje-ljubav.Voleo je dok je pevao,pevao dok je voleo.Najviše je voleo-pesmu.Kad jeprestao da peva-stalo je sve.Tomino srce.Priča mi njegov brat Novica,damu je Toma,pritisnut bolešću govorio:”Ne mogu više da pevam,šta će miživot”.I zaista Toma je bio u pesmi.Van pesme nije postojao.Pevao je u svakomtrenutku,i kad pusti specijalno baršunasti glaa,specijalne boje(koju neumem da opišem,ali je duboko osećam).Pevao je i kad ćuti-tada je,pričaomi je, komponovao,slagao note u svojoj duši,a onda naglo krene,kao dabukne,pa proverava-zvuk,reči...”Sazrelo je”,značilo je.Znam ga iz svih,valjda,situacija.I sa čašom i bez nje,i na blještavimscenama i najprivatnije,sa odraslima i decom,kad se slažemo i„svađamo”,ali u svemu što se dešavalo među nama,bila je-pesma.Ona nasje vezala,mene kao zaljubljenika,a njega kao stvaraoca koji je uživao kadadrugi uživaju u njegovoj umetnosti.Ja sam zaista uživao u njegovoj pesmi.U druženju sa njim.Otišao je, kao imoja Gordana-prerano.Oboje su ostali u pesmama.Večno-dok pesme ipoezija,pevanje i pisanje budu trajali-dok postoji svet.Iz višedecenijskog druženja,razgovora o Pečenjevcima i Petersburgu,sitarui klaviru,ženama i menama,pločama i novinama,o svemu što komponuježivot,u kojem smo često zamenjivali dan i noć,sećam se jedne takvezamene.Kada je,prvi put predamnom,otpevao staru vranjsku „Petlovipoje,Morava dzmni”,polemisali smo,šta znači glagol „dzmnuti”?Objasnio mije da je to na starovranjanskom,odjek,pa se pojanje petlova odbija odMorave u zoru,i odjekuje na poseban način.Ja sam izneo svojdoživljaj,doživljaj boje,pa je za mene „dzmnuti” značilo odsjaj,u samuzoru,izmaglicu,od površine Morave.Čekali smo,zamislite,zoru da vidimokako reaguje površina vode-da li je ODJEK ili ODSJAJ?Kada jesvanulo,Toma je zapevao...Čekamo...Ništa!Shvatimo,konačno,da nismo naMoravi,već na-Jadranu!Ali ostala je biserna pesma.Tomina.Ova i svaka kojuje Toma pevao.-Rade Brajović,Beograd,14.06.2001.god-

TOMO,MOJE DETINJSTVO TE ŽALI!

Negde osamdesetih godina svirao sam sa svojim orkestrom “Zlajinidrugari” svadbu jednom Dorcolcu u “Velikoj Skadarliji” kod Srbe.Mladozenjina zelja je bila da mu peva Toma Zdravkovic. “Kralj” je po

obicaju bio na visini ocekivanja. Glasom i cuvenim sarmom fascinirao jesve, pa je uz obode baste bilo vise slusalaca, nego na svadbi.Kada je svadba zavrsena, Toma i ja smo krenuli uz kaldrmu lagano, jer samja nosio kofer sa harmonikom. Negde kod kafane “Tri sesira” iznenadi naspravi proletnji pljusak. Sklonili smo se u bastu dok kisa ne mine. Tu ispodstrehe je stajala mala cigancica s’ velikom korpom punom ruza.Toma je znao i upita je :

- Je li Zorice, kako si nocas prosla?- Lose je bilo, mnogo lose Tomo. Ali, vece mi je i pored loseg pazara, biloprelepo. Slusala sam te kako si pevao i zadovoljna sam.

Toma je iz dzepa izvadio novac i bez reci ga prosledio u njenu kecelju.Zorica mu je uzvratila jednom lepom ruzom.Pravo iznenadjenje je tek sledilo.Kad’ smo nakon sto je kisa prestala izasli iz Skadarlije, a posto smo serastajali jer smo isli u dva razlicita pravca, Toma mi rece :

- E, majstore, daj mi 100 kinti za taksi.

Tek tad’ sam shvatio da je maloj Zorici dao citav honorar od 700 maraka !On se nije dao iznenaditi. Pogledao me i rekao :

- Njoj su pare potrebnije, a i ova ruza, veruj mi, vise vredi od bilo kojih para.

...Kad’ se Toma preselio na neko lepse mesto, svirao sam negde uSvajcarskoj. Zao mi je, nisam mogao biti na poslednjem ispracaju najvecemboemu koji je setao ovim prostorima. Moj gitarista mi je kasnije pricao. Nasahrani je dominirao jedan veliki venac od prirodnih ruza na kojem je pisalo– “Tomo, moje detinjstvo te zali”, a donela ga je, tada vec devojka, lepacigancica Zorica...-Zlatko Krstić,jun,2001.

"Rođen sam u selu Pečenjevci blizu Leskovca u porodici mesarskog radnikasa petoro dece.Bili smo veoma siromašni.Zato sam valjda bio večitotužan,ali pevao sam neprestano,u svakoj prilici,što je mnogima izgledaločudno,a mom ocu neshvatljivo.Kada sam završio osmogodišnju školuotisnuo sam se u svet.Da,Leskovac je za mene tada bio daleki svet,nepoznat I opor,ali nisam odustajao od namere da se probijem,na poštennačin,pa makar me to stajalo natčovečanskih napora..."„Posle prvih uspeha namerno sam se zadržavao u gradu,uživajući što meljudi zapažaju i prepoznaju.Ali i to ubrzo postaje teret i za najdruštvenijegčoveka,pogotovo ako živi sam.Više nemate ni trenutka mira,ne pripadatesebi,svačiji i ničiji u isto vreme...Posle 12 godina rada u kafani,ja sammislio da sam zreo i prekaljen sposoban da podnesem i najširi uspeh-aliprevario sam se.To je bio haos,počeo sam da gubim,vremenom dospeo do

kraja snage...“"U to vreme sam ozbiljno čeprkao po nekim pesmicama.U Osijeku sam sreoosmogodišnjeg klinca koji je prodavao igračke napravljene od oneraznobojne sunđeraste mase.Zaboravio sam mu ime,bilo je to predvadesetak godina...Često sam kupovao te džidža-bidže,iako mi nisu bilepotrebne.Čak sam i druge nagovarao da pazare...zbližili smo se...Tako samsaznao da mu je otac kontuzovan i da u bolesničkoj postelji pravi teigračke...U stvari,klinac je izdržavao i sebe i njega.U ono vreme,kada jetrebalo da se rodi moja Žaklina,prema njemu sam bio maksimalnonežan.Prosto sam bio opsednut njime.Možda i zato što je i moj život sličnotekao.I sam sam bio na ulici,kao i on-celog života...Tako je u Osijekunastala pesma „Dete ulice“

"Taj odnos sa kockom mi je veoma bitan,jer tako možeš da upoznaš sebe idruge ljude.Uopšte novac nije bitan.Razmišljao sam,Bože,ljudi pravekuće,al to je glupo.Mislio sam da sam genije,jer za noć potrošim petmiliona.Šta će mi kuća,kad imam jednosoban stan.A opet ispostavilo se dami je to dovoljno.Ne treba mi više"...„Moja veza sa muzikom je mnogo ozbiljnija nego što to misle moja publika imoje kolege.Sedimo jednom prilikom Miroslav Ilić i ja u Šumatovcu i on mepita-Dado šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane-Bilo mi je mnogočudno-Zašto da prestane.Šta ima to da prođe?Jer ja ništa drugo ne umem ineznam da radim-sem muzike.Od nje i za nju živim“...„U to vreme sam strašno patio od kompleksa neobrazovanosti.Istina,školunikad nisam voleo.Uvek sam smatrao da je škola jedna grozna gnjavaža.Alisa godinama sve više sam uviđao koliko sam šupalj,nekako i prazan.Mojkompleks se naročito uvećavao u danima kad mi komponovanje nije išlo odruke.Naime ja sam bio uobrazio da sam jedini čovek u zemli koji za petminuta može da napravi pesmu koju će onda za mesec dana slušati celanacija.Mislio sam da sam pravi umetnik.Znao sam čak i često da serasplačem od sete i milja nad mojim stihovima i muzikom.Tako sam utrenucima kad mi ništa dobro nije na pamet padalo,pomišljao da samgotov,da je svršeno samnom.Tada sam shvatio da napuštanje škole i nijemoj najpametniji potez u životu“...„Ipak radio sam i dalje i 1971.godine gotovo u jednom dahu napravio sampesme „Tamburaši,tamburaši“,“Danku“ i još nekoliko isto tako dobrihpesama,ali manje poznatih.Bio je to moj vrhunac u stvaralaštvu.Ne i uživotu.Već sam bio na nizbrdici“...„Odmah posle ručka,grupica ljudi,na rzane načine poslovno vezana za „Kuppevača“-zauzima sto u bašti jednog hotela-među njima je TomaZdravković,koji izaziva najveću pažnju osoblja,ali i drugi se priključujusami.Podne je,prilaze,mole fotografiju ili autogram,neke Toma zove zasto,drugi se priključuju sami...popodne je nekoliko stolova oko Tominog jepopunjeno.On poručuje i plaća-raspoloženje je blizurazdraganosti.Predvečerje,sastav prisutnih se delomično izmenio,alidruštvo se još povećalo...Toma poručuje li poručuje i plaća li plaća...pisaoje izveštač TV novosti početkom sedamdesetih godina“...„Naslovna pesma je bila „Žena moga prijatelja“ Enrike Masijasa.Posle togasnimio samjednu ploču sa narodnim pesmama,ali ploče su bile tehničkilošeg kvaliteta,škripale su,a i ja sam pevao loše.Bio je to fijasko u startu.Ipre toga u samom početku bio sam strašno nesiguran u sebe,uplašen odživota,od pomisli d a ću izgubiti posao i ostati bez sredstava za život-aposle tth ploča izgubio sam svaku,do tada potajno gajenu nadu da ću ikadauspeti da se probijem i dokažem izvan kafane“...„Valjda sam u mladosti video u filmovima ili pročitao u knjigama opozitivnim ličnostima i dobrim ljudima.Voleo sam da igram dobrog

čoveka,da ljudima činim,da nekome kupim sto karanfila,jaknu,da načinimneku glupost koja za druge nije normalna.To mi je prijalo...Pare su mi sližileda se zabavim,jer me je sve interesovalo.Ako se nađem u društvu gde sekockalo-to me zanimalo.Ali,kockao sam se van svakog sistema.U timkrugovima se govorilo da sam najveća ovca koja se rodila za kocku,i to jeverovatno istina.Dok ono igraju za pare,ja se zabavljam.I kad nisam imaopara,bio sam miran i srećan“...„Sretao sam puno novinara,urednika sve mi je bilo na dohvat ruke,a takodaleko,jer su svi bili popularniji,slavniji.Ljudski je bilo sanjariti o slavi,da teljudi znaju,prepoznaju na ulici...Sećam se pevao sam u Sarajevu saDžimujem Stanićem i Ivicom Šerfezijem početkom šezdesetih.Neki klinci suhteli da se zafrkavaju,pa su došli i tražili mi autogram,nisam bio siguran dase šale,ali sam im potpisivao.Onda je pukla bruka u čaršiji,kao ima neki ludipevač u „Evropi“,deli autograme.Počeli ljudi svake večeri da dolaze i tražeautograme.Ništa nisam kapirao dok mi prijatelji nisu rekli da sam ustvari,predmet zajebancije“...

"Godine 1969. pocinje prava prica o meni. Prestao sam da pevam pokafanama, jer je poceo da mi pristize novac. Ogromna lova. Mnogi od mojihpoznanika i prijatelja i danas misle da me je taj novac zbunio, izmenio,poremetio. Na neki nacin su i u pravu, ali ne onako kako oni misle. U stvariodjednom sam se obreo u situaciji da za kratko vreme resim svoj zivot.Tada se u meni javio neki neobjasnjiv otpor prema takvoj mogucnosti.Nisam hteo da se mirim sa cinjenicom da mnogi divni, posteni ljudi kojesam poznavao i voleo, imaju neuporedivo manje od mene. Poceo je da medrma nekakav cudan zivot. Nisam zeleo, a ni mogao da zazmurim ipobegnem u neku svoju malu sigurnost. Poceo sam da trosim nemilice. Kaoda sam mrzeo zivot. Medjutim, ni jednog trenutka nisam bio pozer. Da sambio onda bih verovatno kupio jahtu, ili isao u Pariz da se segacim, da seslikam sa Aznavurom, Bekoom... Sta ja znam... Mogao sam svasta da cinim,imao sam sve te mogucnosti. Umesto toga izabrao sam kafanu. Poceo samda se opijam, da se kockam... Pretila mi je ozbiljna opasnost da postanemhronicni pijanac. Pio sam na koncertima, izmedju koncerata, sapoznanicima, kao i sa ljudima koje pre ni posle nisam sreo... Cinio samsijaset ludorija. Znao sam, recimo, da kupim cvece za pet stotina hiljada ida ga onda delim zenama na pijaci. Mozda su mislile da sam lud ili pijan. Ali,

meni je bilo divno. Cesto sam prilazio nepoznatim ljudima i gurao im novacu ruke. Zeni koja radi u kafanskom toaletu, davao sam po sto hiljadadinara. Znao sam isto tako da placam celog dana i cele noci svima u kafani.Sada, kada se setim svega, mislim da niko bolje i brze od mene nije trosiopare..."

„Ne verujem da je ikad na mom koncertu bio makar jedan političar,što bibilo predivno...Da sam na njihovom mestu sam sebe bih naterao dadođem,da se umešmmeđu narod,da makar prošetam ulicom...Što ja ne bihmogao da se sretnem sa Đuranovićem i da pitam-Kako si,hoćemo li dapopijemo kafu.Voleo bih takve ljudske kontakte baš kao što je to Tito činioili ljudi iz njegove generacije.Ti ljudi nisu bežali od života i naroda“...„Pevao sam dvaput pred Titom,prvi put u Karađorđevu početkomsedamdesetih...drugi put u Sarajevu...mada sam imao želju da mu pevamjoš mnogo puta...Nažalost nikada nisam imao priliku da ga ličnoupoznam“...„Nije u pitanju samo muzika-ljudi znaju šta sam sve radio,proživeo.Onipočinju da se identifikuju sa tobom,da te vole.Ta mlađa generacijarecimo,ne misli da sam ja šašav čovek.ali njima takva sloboda prija,jer onivole ono što štrči,što nije obično.Ne radim ja to što sam napravio nekiscenario kako ću živeti u narednih 20 godina,ali sam sve činio instiktivno,ito se ljudima sviđa.I među publikom i među kolegama me ne uzimajuozbiljno-ali me zato vole.Ima,doduše ljudi koji me smatraju za budalu,danemam para,da sam pijanac,ali u suštini i to je deo onog što jesam,Malosam otkačen sigurno...pa dobro napijem se po koji put,svratim ukockarnicu,idem na fudbal...Ne kockam se da bih dobio,već zato što jevreme relativno,što me interesuje ono što je nobjašnjivo u ljudskojprirodi.To u kocki mogu da istražujem,jer nije bitno pogoditi samo broj uruletu,već ostiti nešto što je duboko u tebi.Uostalom ljudi se kockaju uratovima,u politici u investicijama...a meni je san da se kockam sa 100.000dolara.Jedne noći u Baden-Badenu dobio sam 80.000 maraka i druge noćisve izgubio,ostao sam opet „zero“...Toma ćuti i guta pažljivo svaku profesorovu reč.I on i Gordana.Jer,odprofesorove reči sve zavisi.Posle te poste Toma je bio neštoopušteniji,smireniji.Čak se i nekoliko puta i od srca nasmejao.Kao nekadakad bi sa društvom posle mučnog vežbanja šlagera u „Stadionu“,krenuo naburek,ili na „po jednu s nogu“.U očima mu se vidi dajedva čeka ponovnisusret sa pesmom.Punih 35 godina su zajedno.Čak i sanjaju jedno drugo.-To ti je-objašnjava Toma-kao da dišeš.Svake noći pesma mi dolazi usan.Samo,bez ikakve kontrole,to se događa.I kao da me zove da joj se štopre vratim.Kada bih samo mogao da shvatiš koliko mi ona znači.Mislim dabih istog časa bio zdrav,kada bih zapevao“...„Samo još malo da se podgojim,posle svih operacija i ležanja i da mogu da

vozim auto.Prvi nastup koji se ukaže,ja odoh.Eto to sam rešio.Ali ovde tenakljukaju lekovima pa ti nije ni do čega.Zato i žurim da izađem.I na pločitreba da radim.Pet kompozicija ću ja da napišem,a ostalih pet će GoranBregović,Đoka Balašević i još neki od vrhunskih majstora.To ću da snimim ionda ću da napravim veliki koncert u Domu sindikata“...„Ranije mi je bilo toliko loše da nisam imao vremena ni da mislim.Asada,nećeš mi verovati,ali svake noći sanjam da pevam.Na raznimmestima.Bože moj,svu noć ja pevam na koncertima.Valjda,što nikadaovoliko dugo nisam bio odvojen od pesme“„Tužna prošlost je daleko iza mene,ali je nikad nisam zaboravio“„Ja sam doživeo užas i slavu,bio gladan i primao milione,život me ješibao,ali nikada njegovo kormilo nisam ispuštao iz ruku“„Ovih dana očekujem ženu i sina.Do januara ćemo biti ovde,a od prolećaopet u Kanadi,,da bi smo obavilineke poslove i pripreme za konačanpovratak.Imam mnogo planova,mnogo toga želim da učinim inadoknadim,naučim i postignem.Sad znam da sam grešio što nisam biosigurniji u sebe i svoj rad.Mislim da sam dužan da nastavim tamo gde samprestao da radim.Da budem ono što jesam,bez kompleksa inedoumica.Vreme donosi prave situacije,pokazuje šta vredi,a šta ne,šta sezaboravlja,a šta ostaje"...

„Ja sam uvek voleo ljude i verovao im.Mislim da su i oni voleli mene iverovao sam da sam dobar čovek ako im pomažem.Ili sam želeo to dapostanem,ili da sebi dokažem da jesam“...

„U stvari želeo sam da pobegnem od svega,bilo kuda...i od sebe.Da živimskromno,nezapaženo,ali da nađem mir,neku ravnotežu u životi i u sebisamom“...„Ja sam,što mi je najvažnije,pred sobom čist-nikada nisam tvrdio da je tošto radim naša izvorna narodna pesma.Mnogo pre nego što sam postao onošto sam danas,godinama,dok sam pevao po krčmama,tražio sam svoj stilkroz rad,starao se da stvorim pesmu koja će se svideti ljudima.Koliko tuima starnih primesa,zaista neznam,ali znam da sam na pravom putu-zar sedanas osadeset posto produkcije fabrike ploča ne pravi u tom stilu?I tomoraš priznati,u stilu-koji se zove-Toma Zdravković“...„Venčali smo se Goca i ja.Ona je ostala u drugom stanju.Ja sam nešto malopevao,kockao se na konjskim trkama.U stvari Goca je radila.Imala jefrizersku radnju...Došlo je vreme da malo razmislim o svom životu,o timmojim pijankama,o životu koji nije vodio ničemu.Bilo je to samouništenje...umorio sam se od života ,od nemaštine,od pićastalnog potucanja i kockanja sa životom.A umorio sam se oddetinjstva.Preko žurke Cuneta Gojkovića,Kibeta,U Čikagu sam opet dospeou bolnicu- Nema više igre,ovo je ozbiljna stvar.U kratkom razmaku dvaputsam operisan.Svaka tri meseca morao sam da idem na kontrolu.Bio je tostvarno-rak.Govorili su mi da nesmem da pijem,da nesmem da pevam,damoram da se šetam...a,ja sam radio sve soprotno-isto sam živeo kaonekad.I čekao da umrem.To se tako vuklo dok se stanje nijenormalizovalo“...„Odjednom sam shvatio da ja tu nemam šta da radim.Čuvao sam dete dokje Goca radila-kakva je to bila budućnost.Rešio sam da se vratim uJugoslaviju.Da ja odem prvi i proverim da li su me zaboravili.Nije malastvar-pet godina je prošlo.Doduše dolazili su pevači i muzičari i uveravalime da se moje stvari vrte na radiju.No ja sam sumnjao,sve sam mislio dame onako prijateljski teše.I najzad,1979.godine vratimo se u Jugoslaviju“...„Pesma „Umoran sam od života“stalno mi se vrtela u glavi,ali me je neštozbunjivalo-koga interesuje to što sam ja umoran od života.A da pesmupišem i pevam samo zbog sebe bilo bi besmisleno...U muzičkom pogledu zaovu pesmu nisam mogao da nađem najbolje rešenje.I jednom dok samsedeo u „Šumatovcu“ otpevao sam frazu „Ej kafano muko,ej živote mojatugo“...Srećom,naišao je Sele koji se tada oženio UsnijomRedžepovom.Molim te,zapiši zaboraviću.Odemo do „Grmeča“ i on mi sve tusve „nacrta“...Prvi put sam je otpevao na „Hitu leta“.Očekivao sam da ćese svima dopasti.Ja pevam ceo stadion zviždi...Slušaj indijanac,nemoj da silud.Publika se odvikla od ovoh tvojih stvari.Ali,to će kad tad biti hit-govoriomi je Kemal Monteno...Posle godinu dana,tako je i bilo.Pesma je postalatražena.I ploča se kupovala na veliko“...

„Često sam se pitao-zašto me vole mladi?Valjda zato što ovaj čiča ume da

gleda i peva ada ne laže.Mladi žele da se zabave,da se olakšaju uz mojepesme,da se uz njih opiju i zabave.I ne znaju šta ih vreba kasnije-akonastave sa kafanom.Oni u mojim pesma nalaze boemstvo i priliku da seižive.Da malo liče na čudnog Tomu Indijanca.Oni u tim pesmama nalazeolakšanje svojih drama,nezadovoljstava...To im je potreba,da dramu primeuz priče,zabavu sa opuštanjem.Kad bi moju pesmu primili kao istinu,odmahbi je šutnuli.Kao zabava-može,teško kao istina.Pesma tek da seispucaju.Sutra malo boli glava,ali nema veze.Važno je da su svoje besoveizduvali...A ja sam,što se tiče gluposti prema životu,uvek bio u prvimredovima.Nisam bio u šablonu,ni u životu,ni u pesmi.Pevao sam onako kakosam živeo,bez podilaženja i laganja“...„Kako vino kavi špriceri,nema shvre više.Čemu to kad mi vodasmeta“...Govorim ovako jer sam uzbuđen,po prvi put mi se desilo da mogucelim plućima da pevam.Posle operacije dijafragma me nije pritiskala ipoželeo sam,kao nikad do tada,da pevam i pevam...Ne onakoestradno,publici,već samo za sebe,da pevam iz sve snage,da čujem svojglas,da isteram iz sebe svu muku i energiju koja me oprhvala“...„Zatekli smo ga u njegovom stanu na Julinom brdu.Tih pedesetak kvadratasu,kaže,i sve što je za stotine miliona uspeo da stekne i sačuva.Sve što muje ostalo nakon 24 godina pevanja(pruča iz 1981.godine).Kako mu je topošlo za rukom,kada su njemu vrata uspeha,popularnosti i bogatstva bilaširom otvorena?Kao malo kome u poslu u kojem se bavi.-Novac je bar za mene uvek bio velika misterija.Da bi me shvatili ispričaćuukratko svoj život,do trenutka kad sam se preko noći iz anonomnosti vinuodo vrha i koji sam dotle mogao da gledam iz daljine.Maštao sam o nekomšto su koji će mi pomoćiu da pevanje postane moj fakultet i mojakuća,uopšte i sve što mi je nedostajalo.Pomno sam slušao sve što se u to vreme pevalo i sviralo kod nas i napolju.Ikupovao od svega pomalo...“„Vidite ja nisam ni Bah ni Mocart,ali beskrajno volim ono što radim,akohoćžeš da budem iskren reći ču ti.„Kada bih se ponovo rodio,radio bih sve to drugačije.Ništa od ovog životane bih ponovio.Totalno bih se izmenio.Izuzev,razume se,ovog toplogporodičnog trenutka,moje male oaze u kojoj crpim snagu i energiju za teškeestradne borbe“-rekao je u svom poslednjem intervjuu za „Politiku ekspres“već teško bolesni Toma Zdravković.„Niti sam ja bio veliki kockar,niti sam izgubio velike pare na kocki.Iskrenogovoreći,najviše sam izgubio na pozajmicama-pozajmljivao sam pare,a onemi nikad nisu bile vraćene“„Smrt je tri puta dolazila po mene,ali se i vraćala praznih ruku“„Pevači su teško hendikepirani ljudi u odnosu na druge.Oni su previšeopterećeni,frustrirani i izgubljeni u težnji da budu tiražni,bogati ipopularni“...

„Istinski sam živeo-na svoj način.Igrao sam se sa životom dugo vremena.Toje moja priroda.Živeo sam divan život sa užasno velikom slobodom.Važno jeda budeš mlad i u šezdesetoj i da možeš da shvatiš probleme šiparica idečaka,da se sa njima družiš i da ti sve bude blisko.Nisam varao,nisamlagao. Ako se priča da sam malo više pio,ili igrao karte,delije tosimpatično“...„Kažu,najteže je prošlo.Ali mi nije ništa lako ni ostalo-kazuje Toma.„Sa vrata naviruje čovek.Krupan,snažan.U svetloj pidžami-Glavu goreTomo-kaže zvonkim glasom-Ne daj se.--Jel,glavu gore,a dupe u soške-odvrati Toma kao iz topa.Čovek nešto promrlja u stilu da se treba hrabro držati,i ode hodnikom.-Nerviraju me tako ponekad ovci što su prezdravili,pa čekaju da idukući.Samo hrabro.Znam i ja to.Muka se trpi.Ko da će prestati bolovi kadami kažu-drži se hrabro.Držo bih se ja ali boli“...„Verovao sam da će doći i taj dan.Poistovećivao sam svoj život sa pričamaiz filmova u kojima je istina divna.U jednom takvom filmu,koji sam gledaošezdesetih godina igrao je Mario Lanca.Bila je to priča o zaboravljenompevaču koji se vraća u svoje mesto.I ponovo postaje slavan i popularan.Neznam zašto,ali ja sam verovao da je ta priča i moja priča“:...„Da sam ja publika nikad ne bih slušao Tomu Zdravkovića,a narod to voli,onje dobar,ali ja sebi ne valjam...i što da se lažemo,ja muziku pravim zbogljudi.Kada bih komponovao samo zbog sebe,onda bih pevao u kupatilu,inigde više...Narod kažeko peva zlo ne misli,a ja dodajem-ko peva nelaže...Nikada nisam varao i zato tako dugo trajem...Ja ne pevam tuđi,većsvoj život,istinu,a ona se skupo plaća i skupo naplaćuje“...„Ne verujem u autore koji godišnje napisu 100 pesama“...„Pozajmljivao sam pare,a one mi nisu vraćane.Ali to ne smatramtragedijom.Kao što nije katastrofa što su mi svojevremeno pojedini„veliki“beogradski mangupi otimali pare“...„Možda bih mogao da kupim tirkizni mercedes,ali kako brate,kad u momdžepu pare imaju noge“..."Ma kakva operacija,kakva rana.Postoji 999 načina da se umre,a samojedan da se život lepo proživi...Ove dane što sam proveo u bolnici,neračunam.Život moj teče dalje.Zavesa nije pala ,sledi ono što je neminovno upevačkom životu-snimanje,koncerti"...„Ja sam tada živeo kao da sam pao sa neba.Shvatio sam da ništa nisamnapravio,a budući da sam bio siguran u sebe,rešio sam da probam neštodrugo.I Nemačka i Amerika su izazovi koje sam hteo da probam.UNemačkoj se ništa nije dešavalo-pevao sam,zarađivao neke marke,samo jesve bilo mnogo ružnije-ti mali,sitni burdeljčići u koje dolazi naš svet.Za teljude je 1000 maraka pravo bogatstvo,po prirodi srvari takav čovek namahpostaje bahat,osion,vuče te za rukav,gura ti 100 maraka i hoće da tekupi.Kada sam došao u Kanadu,znao sam da neću pevati u „Hiltonu“ ili

„Holidej in-u“,bio sam svestan gde ću raditi.Ljudi koji su me slušali bili supažljivi,obzirni dok me nisu izgustirali-onda im služiš da se sprdaju satobom,da ti govore da si propao čovek,da ti govore da nemaš više gde dapevaš,to mi se događalo.I bukvalno sam dotakao dno života“...„Najzad sav taj moj rastrgani život,sve te bure,pijane noći,lutanja,pokušajida se uhvati vetar,umorile su me.Ponestalo mi je snage da se nosim sanečim što je bilo jače od mene.Opterećeivalo me je i to što su mnogi ljudioko mene počeli da me glefaju kao izgubljenog pijanca“...„Nisam mogao da pijem i da stvaram.Sve češće su me obuzimaladepresivna raspoloženja.Kao ličnost nikada nisam bio jak.Počelo je izdravlje da me drma.U trnutku kada sam mislio da mi je kraj blizu,spakovaosam se i otišao u Nemačku.Hteo sam da pobegnem od sebe,od ljudi koji meznaju,jednodtavno od svega.U Nemačkoj sam se kockao do besvesti.Gubiosam za jednu noć i po 80.000 maraka.Što je i najgore,ja nikada nisam umeoda se kockam.Od kocke nisam dobio ni pare.U Nemačkoj sam izgubiosve.Ne znam,koliko...Onda sam otišao u Kanadu,tamo gde sam bio i predvadesetak godina.Bez igde ičega.S tom razlikom što sam za toliko godinabio stariji i umorniji...U Torontu sam upoznao i Gordanu,moju sadašnjuženu“...Uvek sam verovao u ljubav-kaže Toma-tada je ona za mene značila život iviše od toga...Možete mislizi koja je to želja za životom,koja ljubav,ja kojisam po prirodi bio slabić,odlučih da se oženim posle tri operacije idijagnoze da bolujem od raka.Rodio mi se i sin Saša...Ljubav,želja zaproduženjem i trajanjem-bila je jača od opake bolesti...-Ništa lepše od svoje domovine,od svog doma-kaže pomalo setnoToma-Trebalo je da mi se dogodi sve ovo što sam preturio preko glave,pada shvatim pravi smisao življenja...Na vest o Tominoj smrti,radio je svirao „Ciganku“.I tu „Ciganku“ Toma jeproživeo.Priča o njoj je zapisana,a ima još Tominih storija o pesmama iljubavima.-U proleće1962.godine,trebalo je da idem u vojsku,ali sam to stalno odlagaojer sam prvi put potpisao eksluzivni ugovor,i to sa „Diskosom“.Već sampisao neke pesmice,a na repertoaru sam imao nekoloko svojihpesama.Naravno,pevao sam ih po kafanama,a ne na koncertima.Umeđuvremenu sam avanzovao i sa instrumentom.Kad god bi klavijaturistanapravio pauzu,ustao da popuši cigaretu,ja sam sedao za klavir.Voleo samto i učio.Kasnije u „Gradskom podrumu“,kad nema klavijaturiste-jasviram.Sa notama je išlo teže.Nesreća je u to vreme što sam morao dapamtim svaku frazu,a na programu sam imao oko 1000 pesama.Vežbao sampamćenje i bilo je dovoljno da čujem neku stvar,pa da je znam.Tako je bilo isa mojim kompozicijama.Jednostavno koncetrisao sam se na tekst-jedinoje to bilo zabeleženo.No,često se događalo da neke ideje,neke pesmice izaboravim.I to svoje.Da bih neku melodiju trajno upamtio,pevao sam po

celu noć.Non-stop.To je bila cena nepoznavanja nota“...„Veroveo sam i ja ponekad lagano pokušavajući da u karijeri spasem živuglavu-u kafani.Ali jedno je kafana i preživljavanje,a drugo sposobnost da sesačuva što je u čoveku kreativno,iskreno,baš iz duše.Stvar je u tome štosam ja i pored svih peripetija,ostao ono što jesam-a to je-romatičnabudala“...„U tome je bilo i možda mnogo istine.Od svega što sam u kafanipevao,jasam ipak najviše inklinirao španskom melosu,njegovim ritmovima iharmonijama.Pošto su to uočili i osetili da te stvari „idu“ aranžeri i izvođačisu te elemente prenaglašavali,a ja nisam imao teorijskog znanja ,nitiautoriteta,da se tome suprotstavim-iako sam neke svoje pesmice u sebidrugačije čuo.Pa,ipak,siguran sam da bi u Španiji malo ko u njima našaonešto špansko“..."Danas sam svestan da sam često reagovao preosetljivo,neadekvatno-zbogneke nepovoljne beleške u novinama-preko koje sam mogao mirno dapređem-danima sam bivao nesrećan,van sebe,nesposoban za bilo šta,i svećešće sam se pitao da li sve to što radim ima smisla i značaja-ili je zaistapotpuno bezvredno“...„Pijem kao svaki običan čovek.Volim društvo,piće i veselja,ali nikada nisambio pijanac.Nikad me niko nije video da se valjam po ulici“.„U mladosti sam bio iskompleksiran.Verovao sam da sam bio ružan.To meje tištilo.Ono što mi priroda nije npodarila,morao sam da nadoknadim nadrugi način.Zato sam počeo da pišem stihove i da komponujem.Da sam biorazmaženi lepotan,siguran sam da ne bih učinio sva što sam kasnijepostigao“...„Ja niti sam budala,niti sam pak neka izuzetna ličnost.Ja sam samo jedannormalan čovek,koji sticajem okolnosti peva neke tužne pesme.Nisam nisupermen,ni svetac“...

"Nisam toliko ćorav da na svojim koncertima ne vidim kako i mlađi i starijiveruju u ono što im pevam,šta im poručujem.A to je baš iz duše.Iz dušejedne romantične budale.Kažem zato što je u ovim godinama budalasto bitiromantičan.Postoji tu neki đavo,možda i anđeo,ne znam,ali je se hteo nehteo držim svog puta,puta srca"...spontana procena mojih autorskih ipevačkih kvaliteta.Jer ja sam jedan ozbiljan čika koga ne slušaju zato štoima divne place oči i lepo izgleda,nego zato što uspeva iskreno da prenesesutuacije u kojima se svi nađemo.Nadam se,na jedan pošten način."Mnogi su mislili da je preko mojih ruku prešlo mnogo para i da je trebaloda ih sačuvam.Ali,mnogi i ne znaju da Toma nije mogao da odolikocki.Naročito kad su se kod nas otvorila kazina.Posle svakog koncerta on

je sedao u auto i odlazio da se kocka.Igrao je sve dok ne bi sve izgubio-kažeGordana."Mnoge stvari čovek mora da ima iza sebe da bi bio slobodniji-priča namToma dok sedimo u njegovom jednosobnom stanu na Julinom brdu-Mislimda sam bolje komunicirao dok sam bio neafirmisan.Onda,kad sam shvatioda mi sve ide od ruke,izgubio sam samog sebe.Tada,kada sam zarađivaovelike pare,počeo sam da pijem,da se kockam,da se nesrećnozaljubljujem.Tada sam imao dosta prijatelja,ali malo sebe.A onda je došlabolest.Ona me je ošamutila i naterala da trezvenije razmišljam o sebi isvojim postupcima.Strahovao sam od raka.Ali,verovao da ću seizvući.Jednostavno,nisam želeo da umrem"..."I pored slave,Toma nije prestao da nastupa po kafanama.Neki od gostijunisu bili ni rođeni kada su nastajale neke od pesama koje sada zajednopevaju sa njim-Možda sam ja preteča te muzike koja se danassvira.Ali,najverovatnije,to je neka njihova-svim srcem stojim iza svakenapisane pesme,iako mi se dešavalo ne prođe svaka kod publike.Bez šaleozbiljno razmišljam da od takvih melodija napravim prigodan album podnazivom"promašene pesme".Možda bi bolje išlo u novom pokušaju"..."Stari dobri viski zamenio sam lekovitom vodom iz Prolom banje,prija miorganizmu.Ne da se Toma,mada su mnogo puta dizali ruke od mene"..."Sada baš gledam nešto ovog Konjovića,kome su se svi toliko divili,doksam ga kupovao,i nisam siguran da li bih ga uopšte uzeo,da nije u pitanjutaj slavni autor-iskreno kazuje Toma-Koštao me je papreno,ali ne žalim-navrednim stvarima ne treba škrtariti.Tako se i ja nisam ustručavao da izdžepa izvadim dve milijarde i uzmem ono što mi se dopalo.Nema potrebe davam pričam šta mi je sve žena rekla kad sam se vratio kući sa gepekompunim slika"...

Ja bih bio odličan menadžer s obzirom na estradno iskustvo.Kako bihpevača obrađivao,folirao,savetovao"..."Ja sebe smatram šansonjerom a ne narodnjakom,zato što u mojimpesmama ima i zvuka harmonike""Ne znam da objasnim takve postupke,meni davanje pričinjavaradost,možda je koren takvog ponašanja nekakav kompleks,šta jaznam.Mnogi prijatelji su me kritikovali,da bi nakon izvesnog vremenaprovedenog u ludovanju sa mnom zaključili da sam u pravu.Čemu

stiskanje,gomilanje,narod je to meni dao,narod neka i uzme"..."Vidim njih pedesetak ljudi u gledalištu imaju za mene osmeh,pozdraveme,popričaju i ja pevam za tog gledaoca u publici,jer ako voliš ljude nemožeš u publici gledati ljude kao masu koja plaća ulaznice,a ti si kaoBogom dan da ih zabavljaš...Od malih nogu nastojim da budem čovek kojivoli,izato je pravo da pare koje zaradim potrošim sa tim istim ljudima...Zatoja uvek imam para i nikad ih nemam"..."Pa neću valjda da kažem da sam budala,a narod misli da samizuzetan.Ljudi prema svojim afinitetima nekoga zavole,a nekoga ne.Dragomi je da ima hiljade ljudi kojima je Toma Zdravković prirastao za srce.Lepje to osećaj.Daje ti sigurnost i nove motive.Lažu svi koji kažu da im smetapopularnost.To tako su odvratne lažovčine i tvrdim da bi se odmah ubili kadbi izgubili tu popularnost "koja im smeta"...

"Ja sebi ne dozvoljavam da lažem.Kad sam otkačen,ja sam otkačen,nemafoliranja.Čak i tada volim ljude.Ta potreba da volim svet oko sebe,daje mineku snagu da se ne stidim pred publikom.Velika je stvar izaći predpubliku,a da nemaš nikakve petlje.Ja pevam,a ne lažem"..."Ja sam ranije mislio da sam pozer ,da se foliram.Kasnije sam shvatio da tonema veze sa foliranjem.Ja mogu da pevam za 300.000 dinara.Mada mi nijesvejedno gde pevam.Oduvek sam želeo da imam revijske orkestre,mafilharmonije.Jedino muzika me može ispuniti totalno,bez ikakvih drugihželja.Da mi ne treba novac.To mi zaista nije centralna vrednost.Da mi jenovac najvažniji u životu,ne bih mogao da se šetam u tako velikomdijapazonu,čas gore,čas dole"..."Želeo sam da se izgubim i propadnem.Da odem zauvek u-aut.U to vremesam strašno mnogo pio...I kad treba da propadnem,onda treba da odem uinostranstvo,jer se tami bolnije i strašnije propada"..."Način života se ne određuje matematički.Neko ima potrebu da sepromeni.Verovetno se i ja menjam.Ali,kod mene postoji neka navika ipotreba da budem opušten,skoro nepromišljen,da ne mislim na posledice,ai danas ne ulazim u suštinu stvari...Shvatio sam da mogu da umrem,da menema,da mogu da volim,da budem đubre.Kad bi me neko uverio da u svetunešto zavisi od mene...ja bih se verovatno uozbiljio.Ali ja mislim da samjedan prosečan čovek,koji pomalo živi sa muzikom i pomalo sa ljudima...ionda nemam ja obavezu da nešto mnogo sebe udaram u glavu""Po prirodi sam veseo čovek.Međutim,meni leže tužne pesme.Zamislitemene da pevam poskočice.Ma idite...Ja sam veseljak,ali u mom životu jebilo više tuge nego sreće"...

"Ja bih strašno voleo da mogu objasniti život.Ne mora to da bude krozpesmu.Verovatno je to nemoguće,ali sam u zabludi,da lupam gluposti.Nijevažno da li ja to mogu,što to ne umemšto nism dovoljno obrazovan.Važna je

ta moja želja.Važno je da postoji i ja se nje ne stidim.Mogu da budemnajveći dripac na svetu,a da istovremeno najdivnije osećam neke stvarikoje druge ljude i ne dotiču.Ti moji pokušaji,koliko uzaludni,toliko su valjdai simpatični,jer su iskreni i pošteni.Zato me moja publika i voli"..."Nervira me kada sam neodgovoran.Eto,na primer pozvali su me da pevamu "Hronici".Ja obećam i povezem roditelje u selo.Kad tamo,mlado vino ipečene semenke...Pijuckam ti ja ono vino i grickam...i onda dođem dozaključka-mora se samo umreti"..."Na to pitanje baš i nije teško odgovoriti,jer čitav moj život je bio satkan odgluposti,ako i sam nije jedna velika glupost...Osnovni preduslov da budešglup je nastojanje da budeš pametan.Čim se recimo,kao sada nađem sanovinarom ili uopšte pred nekim pred kojim moram da budem pametan,tadapočinju da kuljaju gluposti.Kada sam sa sobom,onda mislim da sampametan.Tako valjda svako od nas misli"...

"Ne,ne igram ja konja,nego sam se u Americi često kladio nakonje.Doduše,biću pošten,igrao sam često u životu konja"..."Mi sa estrade živimo jedan pravolinijski život,malo znamo,maločitamo.Opsednuti sobom,gubimo osećaj za realnost i onda ti se dogodi daonako pun sebe,odeš malo u prošlost,pročitaš o ljudima koji su nekada,kaoi ti,mislili da se sve oko njih vrti,i sa užasom shvatiš da za te ljude nikadanisi ni čuo,i da ista sudbina čeka i tebe"..."Lepo je lepo misliti o sebi,da vrediš.I ja to ponekad mislim i pravdam se naneki način,ali imam utisak da mi pevači mislimo da se sve vrti oko nas.To jevelika zabluda,međutim,da nije nje,ne bismo se osećali prijatno,zapali bismo u depresiju i ne bi bilo uspeha u poslu"..."Tačno je da nekada ne volim da pričam sa novinarima.Imam neki otpor,iline volim sebe,ili ne volim novinare,tek,neki đavo se događa u meni"..."Jedva sam čekao da izađem,bolnička atmosfera me ubija.Kada je došaodan izlaska,mene spopalo uzbuđenje kao pred venčanje.Mislim ja-E Tomonećeš više u bolnocu pa makar crko.Lekari,ti divni ljudi kojima dugujemzahvalnost do groba kažu mi-Nemoj Tomo da sečeš granu na kojojsediš.Ako popiješ još jednu čašu vina eto te ponovo kod nas.I stvarno samodlučio da ne popijem ni jednu čašu-već celu flašu.Šalim se,ali nameće sepitanje-kakav mi je to život ako moram da se odreknem ovog,onog i jošsijaset životnih zadovoljstava.Treba da živim ka o pod staklenim zvonom"..."Kada bih se ja prihvatio bilo kakvog drugog posla(Neki privatni biznis..),tone bih više bio ja i nijednu pesmu više ne bih mogao da otpevam.Tu nikavapodela ne dolazi u obzir"..."Ispred restorana "Dva goluba" Toma Zdravković se osvrćelevo,desno...Učinilo mu se da je video Dragana Džajića-Znaš,ja sam velikiZvezdaš i hteo bih da pitam nešto Džaju,naravno o Šekiju...Džaje nema paulazimo u restoran.Toma nastavlja svoju navijačku priču-Konačno sam i ja

zadovoljan-dva najveća zvezdaša na svetu Moka Slavnić i Šeki postali sutreneri košarkaša i fudbalera Zvezde.Srce mi je na mestu"...

"Tu je-ovo je verovatno najvažniji trenutak u njegovom životu-upoznaočoveka koji se zove Obrad Jovović,šef predstavništva fabrike ploča"Jugoton" u Beogradu.-Hoćete li da snimite ploču za nas-upitao ga je jedne večeri Jovović.

-Pa mogu-odgovorio je Toma,bez imalo oduševljenja na najveće Jovovićevočuđenje.Toliko je do sada imao obećanja i propalih pokušsja da više nijeverovao ni u šta.Nekoliko dana kasnije,noseći traku na kojoj su bili napravljeni snimci saodličnim orkestrom "Stadion",Toma je zakucao na vrata"Jugotona".Nekolicini prisutnih,među kojima su bili kompozitor ŽarkoPetrović i Jovović,pustio im je četiri svoje pesme "Ciganku","Martu","Nikadneću da te zaboravim" i "Anđelu".Nestrpljivo je čekao šta će rećistručnjaci.Oni su ,međutim primili snimke sa rezervom.Nisu bili za to da se Tominemelodije stave na ploču.Ali,Obrad Jovović,uveren i njuh,koji ga nikada nijeprevario,bio je uporan.Na svoju ruku je uzeo nalog i-ploča je uskoro bilagotova.Tek kada je čuo svoje pesme na ploči Toma je shvatio koliko sulepše u aranžmanu Ilije Genića.Prava muzika.Osećao je,znao je da ovogputa neće promašiti.Kada je snimanje završeno,Obrad Jovović je Tomipoklonio jedan rokovnik i u njemu je pisalo-Iduće godine,u ovo doba,bićešzvezda.Bila je to 1968 godine..."Ciganka" je postala hit te sezone,doživelaje zlatni tiraž,a njenom autoru je otvorila put do slave"..."Inače,materijalno je dobro stajao.Plata je iznosila 50.000 dinara.Imao jebesplatan stan i hranu i dva puta toliki bakšiš.Menjao je i dalje gradove salakoćom,jer je već stekao renome izvrsnog pevača.U Novom Sadu,gde seponovo vratio,upoznao je Angela Vlatkovića,muzičkog urednika radio Novi

Sad,koji mu je omogućio da za ovaj radio snimi dve ,tri pesme.Bio je toTomin prvi kontakt sa širokim auditorijem,ali pesme još nisu bile tolikodobre da bi se o Tomi Zdravkoviću daleko čulo.

Slično se dogodilo i u Nišu.Pevao je u hotelu "Park" i u radio stanici snimionekoliko pesama.Međutim,niški radio je nehotično imao i druguzaslugu-jednu emisiju u kojoj je pevao i Tomu je čuo IvanIvanović,producent tek otvorene,fabrike ploča "Diskos" i pozvao ga da dođeu Beograd.Tu mu je predloženo da snimi ploču.Toma se grozničavobacio na posao i posle nekoliko dana snimio prvu ploču sa četiri svojekompozicije-što te večeras nema","Žena moga druga","Deca Zemlje" i"Esađerata".Razume se,bio je ushićen zbog ovog uspeha koji je trebalo dapredstavlja njegov prvi korak u prodor u svet zabavne muzike,ali je naveliko razočarenje saznao da će ploča izaći-tek za dve godine.U to vreme"Diskos" nije mogao da lansira mnogo pevača.Imao je zvezdu,NikoluKarovića i potpuno se koncetrisao na njega.I dok se Karovićeva pločaprodavala u tiražu od 200.000 primeraka,dotle je Tomina prva ploča jedvaprodata u 50.000."Bum" koji je Toma intimno očekivao-izostao je.Pesme sa te ploče nisupostale hitovi i sem dva koncerta u Domu sindikata u Beogradu,nikakvogdrugog uspeha nije bilo.Ali nešto je ipak ostalo zabeleženo-TomaZdravković je i zvanično postao kantautor"...

"Hoćete li da pevate u "Terazijama".Za nekoliko dana Dragan Tokovićzavršava angažman,a na,a je potreban novi pevač.Slažete li se dapokušamo?Da li je to moguće,da li dobro čuje?U to vreme "Terazije bar"bio je,bezsumnje,najelitniji lokal te vrste u Jugoslaviji,i tu je angažman mogao dobitisamo vrhunski barski pevač.I mada je od sreće i iznenađenjazanemeo,Toma je u dubini duše bio svestan da on još nije za to.-Prihvatam,ali pod uslovom da napravimo probni ugovor na desetak dana.Pada vidimo,i vi i ja,da li odgovarm lokalu.Platićete mi samo hotel.Rečeno-učinjeno.Toma je ubrzo iz Zrenjanina došao u Beograd-prvi put uživotu-zadivljeno je gledao, kao nekad u Leskovcu široke ulice, bujanjenoćnog života,gust saobraćaj.Sve je za njega bilo novo.Posebno publika ubaru,oni pravi muzički sladokusci.Od njih je najviše strepeo.Primili su

ga-suzdržano,što mu je samo potvrđivalo slutnju da još nije bio za ovakvomesto.Zato je samo posle deset dana otišao upravniku Vladi i rekao:-Želim da odem.Mislim da je za mene još rano da pevam uTerazijama.Možda ćemo se uskoro ponovo sresti.Hvala vam u svakomslučaju"...

Sasvim razumljiv,ali gotovo nerešiv problem,bio je,međutim,novac za voz."Gde da nađem pare-pitao se Toma kome je Tuzla izgledala užasnodalekoNikog nije bilo ko bi mogao da mu pozajmi novac za kartu.Ipak,takavse našao.Kartu mu je kupio blagajnik.A pošto nije imao šta da spakuje,seoje u voz i otputovao sa osećanjem da putuje na drugu stranu planete,gde ćese nešto sudbonosno dogoditi.

Prvi susret sa novom sredinom Toma nikada neće zaboraviti.Umestoupravnika,koji je bio odsutan,u susret su mu izašli konobari ikuvarice,radoznali da vide novog pevača.Kada su ga ugledali onakoneuglednog i iscepanog,prsnuli su u smeh.-Šta-govorili su-zar ovaj odrpanac da peva kod nas.Nek ide na vašare,ovo jedobar lokal.Prvi put posle ko zna koliko godina,i najgorih iskušenja Toma je uhvatiosebe-da plače.Od besa,jeda,sramote,poniženja.Na njegovu sreću,ubrzo je došao upravnik,Dragan Karaman,koji je na prvipogled shvatio dramu koja je besnela između personala,i novog ,gladnogpevača.-Nećete večeras pevati Zdravkoviću-rekao je Dragan Karaman-Nastupaćetetek sutra uveče,a ujutro ćemo poći u radnju da vam kupimo novoodelo,cipele i par košulja.

"Toma Zdravković jeste izuzetna ličnost i pojava međunarodnjacima,osoben i po svojim pesmama i po svojoj bujnoj ,neobuzdanojprirodi i po svom nekonvencionalnom životu,lišenom i najmanjih primesamalograđanštine,burnom,dramatičnom punom zapleta i padova,životu brz foliranja,kako je jednom samrekao.Ako je trebalo snimiti iole ambiciozan šou Tome Zdravkovića,a imalo

je smisla,bar zbog tridesetogodišnjice njegovog života na estradi,onda je totrebalo činiti skrivenom kamerom,ili nečim što bi ličilo na skrivenukameru.Naravno u kafani,i to ne u jednoj,nego u mnogim onim iprovincijskim kafanama,u kojima je pevao,u kojima je sa drugovima"Indijancima" lumpovao i bekrijao i pokušavao da odgonetne tajneživota-što mu je ostala večna opsesija-i tajne ljudske prirode,kojoj je takoteško da se izdigne iznadslabosti,poroka i patnje.Jer,iako pevač,kompozitori pesnik,Toma Zdravković je stari dobri Indijanac,a to u njegovom takođenekonvencionalnom rečniku znači-čovek,običan,neugledan,pomaloneracionalan,ali pošten,iskren,drugar...U novokomponovanoj muzičkojprodukciji,uglavnom beskrajnoj,bezličnoj po čuvstvima i mislima,plitkoj itrivijalnoj,pesme Tome Zdravkovića jedan su od onih,ne baš brojnih,časnihizuzetaka,jer one,makar neizglačene i nedoterane uvek do kraja,veomasnažno nose pečat autorove ličnosti,njegovog ličnog života,njegovihduševnih bura i mena...

"Tu u "Gradski podrum" je došao preko volje.Bio je uveren da to nije kafanaza njega.Ali,te večeri,sreo je neke svoje poznanike,muzičare izprovincije.Oni nikada nisu svirali u Beogradu,i imali su,ako iToma,kompleks velikog grada.Toma je pred njima izigravao velikogbeograđanina,koji sve zna,i koga svi znaju...i gosti i kelneri.Te noći stao je za mikrofon...Nije prošlo ni mesec dana,a Toma je neosetno stekao popularnost.Zovu gaiz radio Beograda,traže ga velike producentske kuće.Hoće da plate njegovrad,da ulože novac...Bio je to najvažniji korak ka budućoj popularnosti,kojise njemu,u tom času nije takvim činio.On je i tada,kao i sada, mislio da jenajvdivnija stvar u životu biti čist peva,ono najiskrenije biće za mikrofonom+,koje na kjude prenosi pesmom svoje raspoloženje.Kad Toma plače,plače ikafana,a kad lumpuje od sreće sve prašti oko njega.A publika je to upravotražila od njega.-Kao što sam ja voleo Džajića-kaže Toma tiho-tako je neko iz te publikevoleo mene.Jer,za mene,Džajić je bio čudo.A ja nikome nikad nisam biočudo.Bar sam tako mislo"..."Glad koja prosto divlja u stomaku,natera ljude i na zločin.Uprkos totalnojbedi u kojoj se Toma nalazio,bio je čestit i neiskvaren dečak,daleko odsvake pomisli na kriminal,ali-nužda zakon menja.Jednog dana iskoristio jepopodnevnu gužvu u bakalnici i sa tezge ukrao parče sapunaza pranjerublja u nameri da ga proda jednoj ženi.Nije imao sreće.Onako nevešt,primećen je od strane prodavca koji ga jestigao na vratima radnje i pošteno izudarao.Lopove-vikao je-Prebiću ti kosti.Na robiju ću ja tebe.Tamo ti je mesto.Jedva se istrgao iz ruku pobesnelog prodavca i pobegao niz ulicu,dok su zanjim odjekivali povici ljudi:

-Drž¨te lopov.Telo ga je,doduše,bolelo od udaraca koje je dobio,ali više od toga bolele suga ove reči."Lopov".To ga je peklo kao žeravica.Zar da ljudi ukazuju prstom u njega,daga se klone,da mu prišiju etiketu,koja će mu posle,kao sramni žig,stajatinačelu celog života.Ne,nikada više neće krasti,makar umro gladan,makarse vratio u selo,makar-zašto da ne-i na sebe morao,da digne ruku"."Dogodilo se to u malom bosanskom gradu Livnu,gde jje Toma Zdravković"pevač sa najtužnijim očima na svetu" davao koncert.Sala prepuna.CeloLivno je došlo da vidi čoveka po kojem je jedan stil u muzici dobionaziv.Toma peva,ali pomalo već rutinski,navikao na aplauze i poklike.Tada je na red došla pesma "Kad se voli što se rastaje".Sala jeproključala.Tako nešto Toma nije očekivao-na pozornicu su,najednompočeli da lete razni predmeti.Bilo je tučokolada,bombona,boca,češljeva,čak i jedan ručni sat.-Bojkotuju me,loše pevam-pomislio je Toma i kad je završio pesmu samo sehladno poklonio i napustio pozornicu.Organizatori su pojurili za njim.-Čoveče-rekao mu je upravnik-pa ovakav izraz obožavanja u Livnu do sadaniko nije doživeo.Oni vas vole,tražite šta hoćete, vam,samo pevajtejoš,preklinjem vas!Razume se,Toma se vratio na binu i nastavio da peva.Pevao je sve dok semogao držati na nogama,a onda se,na ivici snage,gotovo srušio unesvest.Odveli su ga u hotel,ali nije želeo da zaspi,iako je bio bolestan odumora.Hteo je da bude siguran da sve to što doživljava nije san i da su i ovisrećni trenuci deo njegovog života,koji se tako čudno poigrao sa njim..."Kada je ploča izašla prvi put sam je ugledao u izlogu "Albanije".Ušao samda vidim da li će je neko tražiti.I neke dve devojčice su je bašpreslušavale.Jedna kaže,držeći omot u ruci:-Jeste,fino peva,ali je mnogo gadan!Zbrisao sam napolje da me ne prepoznaju.Od te prve ploče,jer u to vremenije bilo reklame,nisam ništa imao.Sem da sam saznao da sam gadan"...

"Nedavno kad je priredio koncert u Puli,u sali je primetio svoju kćer,koju jedoveo deda.Grč mu je stegao srce,jer odavno nije video Žaklinu.Bioje,doduše,ponosan što ga ona gleda i sluša,ali je osećao i neizdrživ bol.Nakraju nije više mogao da izdrži i obratio se publici:-Dragi gosti želim nešto da vam kažem-u ovoj sali se nalazi moja kćer,kojuretko viđam,pa mi dozvolite da ove večeri pevam za nju,da joj pesmomkažem koliko je volim i koliko mi nedostaje.U sali se razlegao aplauz,a mnogi su i zaplakali.-Tata,tatice-govorila je Žaklina srećna dok je sve to pratio urnebesanpljesak.Niko nije primetio da Toma Zdravković, slavni pevač sa milion

prodatih ploča i isto toliko obožavalaca...plače,kao malo dete...Baš kao nekada onaj,mali,odrpani,gladni Toma...-Te noći- prve koju je proveo u mirisnom,čistom krevetu-Toma je ivršiojedan mali obračun sa sobom.Priznao je sebi da je uplašen,što s obzirom nanjegovo iskustvo i nije bilo čudno,ali pošto prvi put ima priliku da se pokažemera sve učiniti da se sačuva.-Ostaje ti glas Tomo-rekao je sebi-doduše to je ,mali,nebrušeni glasić,ali iprijatan kadar da se dopadne ljudima.Iskoristi šansu ako nećeš ponovo ublato"..."Shvatio je pre svega da on nije slučajno na sceni.Sad peva pa će posle dase bavi nečim drugim.Zato je i govorio sebi-Ti nisi slučajno tu.Ti si potrebatih ljudi koji te slušaju.Trudio se da nit između njega u thlhudi,publike,nikada ne bude prekinuta.Možda zato sebe nikada nijesmatrao nekim jeftinim pevačem i zabavljačem uz sve komplekse koje jekao početnik imao.Otkrio je da se za njega i pesme koje peva vezujuljidi.Išli su za njim i na druga mesta gde je nastupao.Tada,doduše,nije znaozašto,ali mu je ubrzo sve postalo jasno.Toma je u stvari,jače pevao dušomnego glasom.A publika mu je davala podstreka.Koliko je puta im je videooči u suzama.Koliko puta mu je žena koja je sedela sa mužem kazala:-Sine,kako lepo i osećajno pevaš.Pogodio si i pesme moje mladosti.Svakom takvom rečenicom,Toma je postajao sigurniji da je na pravomputu.Znao je da u sali sede mnoge sudbine i razni motivi...I on se trudio dapesmom otkrije šta stoji u životu ljudi koji ga slušaju"..."Ovaj ciganin će da napravi dar-mar na estradi,seća se Tominih rečiohrabrenja na početku karijere Džej Ramadanovski."Zvao Vlada iz Amerike,Tomin najbolji drug iz detinjstva,nudi pomoć,zove uAmeriku...a Toma više nije za gostovanja."Kira Manevski iz Detroita,bivši Beograđanin,trgovac zlatom i dragimkamenjem,preklinje zlehudu sudbinu...kada je pročitao da je Tomaneizlečivo bolestan u kafani je tražio od pevačice da peva samo Tominepesme...te noći je potrošio na Tomine pesme 2.000 dolara...Toma nažalostto ne može da čuje...Spava i jedva izdržava dijalizu..."Mićo Aćimović iz Bečeja piše:Ne daj se stari druže,hrabri Tomu sa nadom da će skoro napustiti bolnicu ida će krajem godine pevatina obeležavanju 900 god. Novog Bečeja...Tomaviše ne može da čita..."Volim ljude koji pišu pesme,koji plaču,imaju neku svoju ljudskupatnju.Ja,eto,imam sve elemente da budem srećan čovek,ali mi se neda.Imam divnu suprugu,finansijski sam sređen,ali u meni uvek tinja nekatuga.Ne umem to ni sebi da objasnim".

-Upoznala sam Tomu u jednom lokalu u Torontu-priča Gordana-zanala samga još iz Jugoslavije.Da budem poštena,obožavala sam i njegove

pesme.Nisam ni slutila da ćemo se jednog dana u dalekoj Kanadiupoznati.Došla sam u Kanadu da se nikad ne vratim u svoje selo.Kad samprvi put videla Tomu,znala sam-da je naš dom tamo odakle smo došli...-Nismo mogli da ostanemo u Kanadi,iako mi tamo brat živi,a imala sam idobar posao-kaže Gordana-Tomu je vukla nostalgija za rodnimkrajem.Osećala sam da su mu potrebni naši prostori.Naš vazduh,našiljudi,naš život.Vratili smo se da počnemo iz početka.Znala sam da je Tomaproćerdao sve što je imao.Ali,ostao mu je život.To je dovoljno za nas i našedete...

"Dok priča,Toma pogledom tražibuduću suprugu koja je svakog trenutkatrebalo da se vrati iz kupovine.-Istina je da se u meni nešto menja-kaže Toma-A kad je već tako,želim sveda izmenim.Ranije su mi prijatelji pričali da izmenim način života.Kad samto učinio,pitaju me gde sam i zašto sam ih napustio."Toma nam je pričao da je shvatio da je nemoguće održati se na vrhu beztemeljnog rada.Poslednje mesece proveo je kraj klavira,stvarajući novepesme i nove tekstove.On ne krije da mu je bilo teško da se odvoji od svogdosadašnjeg pevačkog i kompozitorskog stila.Stvarajući hitove nadosadašnji način uspesi bi se nizali,ali po njegovom mišljenju,postao bidosadan i sebi i publici"...Na jednoj javnoj aukciji pred TV kamerama Toma je kupio sve izloženeslike.-Na vrednim stvarima ne treba škrtariti-rekao je nehajno...Pod naslovom"Gadni neki problemi" "Sabor" je 1986.godine preneo Tominereči-"Pred koncert mi je najteže pada obaveza da se obrijem,ali kada jepublika u pitanju,ništa nije teško"-Bio sam psihološki pao jedno vreme.Svega mi je bilo dosta.Padalo mi je napamet:biću srećan da umrem...Znaš li kakav je to strah da ti ne pukne arterija.Dok kažeš keks,iskrvariš.Ameni je pucala.Posle toga valjda dvadeset dana nisam noću spavao.Nesmeš.Strepiš.Šta ako pukne,a noć...A onda jednog jutra usred te mojepsihološke kome,dođe Goca.Plače.Šta je bilo?Rasplakao je naš sin,Saša.Pitao ju je: Mama može li tata bar da izdrži samojeno dve godine,da ja malo porastem,pa ću mu dati svoj bubreg i sve će bitiu redu".Ta rečenica me je osvestila.Ma,idi,bre,kažem ja sebi,treba da se boriš.Imaši zašto.I tako je,eto,izgledalo,sve krenulo nabolje.Kakva smrt.Više mi i nepada na pamet.Znaš li šta sam rešio.Zakazaću koncert čim izađem,pamakar umro na sceni"..."Toma je bio umetnik.Živeo je za svoju muziku,ne za neke materijalnestvari.Strašno mi je žao što se njegov život sada tako jeftino krčmi.Srećomima i onih koji ga nisu zaboravili koji mi se često javljaju telefonom,pitaju

me kako mi,treba li mi nešto.Posebno Zoran Kalezić,MerimaNjegomir,Branka Šćepanović,Vlada Ordagić",izjavila je Gordanazdravković,Tomina supruga koja živi u Kanadi sa njihovim sinomSašom,Aleksandrom Zdravkovićem-7.1.1995.godine...

"Kada smo došli,igrao je remi.Nakon pet minuta,kao što je i obećaopojavljuje se u restoranu.Pokušavamo definisati u kojoj se od postojećihmuzičkih žanrova mogla svrstati muzika koju on stvara,interpretira,unapredsvesni sa se nesporna specifičnost njegovog muzičkog izraza opire svimpretincima.Stil koji je godinama stvarao produkt je isprepletenih uticajaraznih muzičkih strujanja kojima je godinama izložen stažom kafanskogpevača,što je morao znati kompletan animir repertoar,kako sam kaže-odŠopenove "Tuge" do najnovijeg San Rema.Uopšte nastoji da se ogradi odsvih tih podela u muzici i kaže-Kod nas se mnogo insistira na tojterminologiji.Šta je izvorna,šta je narodna,šta zabavna?To je stvar začinovnike.Muzika je jedinstvena,pa bila ona polka,bosanska sevdalinka ilirokenrol"...

"Ponekad navrati neko poznato lice sa estrade-iz Tominog sveta.Danas jeopet došao Slavko Perović.Toma mu pruža svoju,od bolesti i dugog ležanjaomršavelu , bledu ruku.-"Sećaš li se 63 god? "Gradski podrum".Ja napisao a ti haraš"-podseća gaSlavkoBledi osmeh na još bleđem Tominom licu-"A ono kada smo se vraćali sa tezge iz Novog Sada,pre trigodine"-nastavlja Slavko-"Sećaš li se one kafane gde smo svratili.I cigana.Tamburaša.Onda si tiumesto da predahnemo učio tamburaše da pevaju"E moj brate".Dobra ti jeta pesma,tada još nije pevana u javnosti.A oni uče...sećaš li se jedan jestalno falširao,nikako da uhvati foršpil.A ti mu kažeš "Majstore,treba još daučiš...I posle kada si ih sve poređao,pa svkog pitaš-koliko ti imaš dece-Aoni odgovaraju-dvoje,troje petoro-A ti svakom po lovu.Za decu.Nisi valjdazaboravio?"Toma se osmehnu i umorno zatvori oči.-Kada sam otišla sa Sašom u Kanadu,zvao je svake večeri.Bilo je to1982.godine.Molio je da se vratimo.Telefonski račun platio je toliko koliko bi bilo dovoljno da se kupe triavionske karte"..."Pa dobro Tomo dokle imate nameru da zafrkavate ovaj narod?Rajatuguje,ali i znatiželjno postavlja pitanje kada je čula da imate sidu i da steprvi narodnjak i poznata ličnost posle Roka Hadsona,koja od nje boluje.

-Majke ti,zar se i to priča-sa širokim osmehom na licu raširenih očiju i vidnoiznenađen reagovao je Toma Zdravković-Ma,manite se gluposti".

Teško li je ko što si ti znao

Osećati sve života strane

Mnogo srećan i nesrećan biti

I nositi u duši orkane

TOMA ZDRAVKOVIĆ1938-1991

Živko Milorada Bojanićbeogradski Banjalučanin,kao i mnogo puta do sada na svom kontroverznomnovinarskom putu hrabro se uhvatio u koštac sa vanserijskimizazovom-priča o životu Tome Zdravkovića i naravno,posao okončao nazadovoljstvo svih nas.Svoje,jer je na ideju prijatelja i saradnika NebojšeVukovića,uz redovne obaveze,iz dana u dan i od usta do usta,od kafana dokafana,prikupio građu i napisao ovo pitko štivo o pevaču sa "najtužnijimočima na svetu".Na svoj specifičan način "sanjara otvorenih očiju" uspeo jeda bar na trenutak zaustavi vreme i podseti nas na neuništivi duhneponovljivog Tome Zdravkovića.Hvala Tomi Zdravkoviću,koji je kao niko pre ni posle,uspeo da suzi prostorizmeđu publike i izvođača i ostavi snažan pečat na istoriju jugoslovenskepopularne muzike.Hvala i Živku Milorada Bojaniću na odvažnom pokušaju da od zaboravasačuva sagu o,na žalost,već pomalo zaboravljenom velemjstoru pesme idruženja kakav je bio Toma Zdravković.Aleksandar-Saša Ignjatović

Za neke ljude dovoljno je reći samo njihovo ime i prezime,a čini ti se ,i upravu si da si sve rekao.Ovo nije kraj priče o Tomi Zdravkoviću,ovo je samojedan deo,jer priča o Tomi traje-do nezaborava.Ovo internet izdanje knjige"Toma" posvetio sam svima onima koji vole Tomu Zdravkovića.Posvetiosam ga i onima(verujem da takvih ima veoma malo,ako ih uopšte ima) kojiiz nekog razloga ne vole Tomu-jer će ga nakon ove knjige sigurnozavoleti.Posvetio sam svima koji znaju da vole,koje život nije mazio,za sveone koji su nekada "dotakli dno života".Posvetio sam svim mojimprijateljima,koji neizmerno poštuju Tomu Zdravkovića i žele da saznaju jošponešto iz života prvog i poslednjeg boema na ovim prostorima...Hvala Živku Bojaniću što je ovom knjigom uspeo da otrgne od zaboravanašeg Tomu...Slobodan Radulovićhttp://www.facebook.com/group.php?gid=23423954562007.07.2010