�Sveti Teofilakt OhridskiTUMAČENjE PRVE POSLANICE KORINĆANIMASVETOG APOSTOLA PAVLAPRVA GLAVA

PREDGOVOR

Prvoj poslanici Korinćanima

Korint[1] je bio slavan po svom velikom bogatstvu i mudrosti i, mada je poverovao u Hrista, on se, i poverovavši, našao u opasnosti i da otpadne od Hrista. Ovde su bogati stupali u svoje stranke, a mudraci u svoje. Izabrali su svoje učitelje i kudili Pavla kao siromašnog i neobrazovanog čoveka. Pored toga, jedan od njih se saživeo sa maćehom, neki su zbog proždrljivosti jeli od idolskih žrtava, neki su se u novčanim tužbama sudili na jelinskim (neznabožačkim) sudovima. Muškarci su imali duge kose, jeli su u crkvama i nisu davali milostinju siromasima. Gordili su se duhovnim darovima, ali su se kolebali po pitanju vaskrsenja. Uzrok sve te pometnje bila je spoljašnja mudrost, jer je ona mati svakog zla za one, koji joj u svemu veruju. Pavle zbog toga piše poslanicu u Korint, jer želi da sve to ispravi. [2]

Najvažnije je, međutim, da su Crkve bile podeljene, a što je poticalo od preuznošenja, tako da je on prevashodno nastojao da iskoreni preuznošenje. Zaraženi preuznošenjem su mislili da on uči nečemu uzvišenijem. Zbog toga Pavle počinje na sledeći način.

NAPOMENA:

1 Apostol Pavle je u Korint došao iz Atine. O njegovom prvom boravku u ovom gradu vidi Dela Apostolska glavu 18. Kako kaže i bl. Teofilakt, Korint je bio stari i slavni grčki grad, koji se nalazi na prevlaci između dva mora, Sredozemnog i Egejskog. Rimljani su ga porušili 146. g. Pre Hrista, kada je Rim pokorio razjedinjenu Grčku i slomio Ahajski savez. Korint je, međutim, uspeo da vrati stari sjaj i u doba apostola Pavla bio je slavan po bogatstvu, umetnosti i raskošnom životu svojih žitelja, ali i po moralnoj izopačenost koja takav život neminovno prati. U vreme vladavine cara Avgusta (27. g. pne - 14. g. ne), Korint je proglašen za glavni grad provincije Ahaje, odnosno Peloponeza. Ahaja je obuhvatala sve grčke zemlje u užem smislu te reči. Nakon boravka apostola Pavla u ovom gradu, Korint je postao i mitropolija novoutemeljenih grčkih crkava. Po svemu sudeći, apostol Pavle je u Korintu boravio počev od 50. g. ne, da bi 52. g. odavde otplovio u Efes.

2 U vreme, kad je apostol Pavle napustio Korint, vera je u ovom gradu cvetala. Međutim, uskoro su se pojavili razni propovednici i počeli da unose razdore među verujuće. U tome su prednjačili palestinski Judejci, koji su se lažno izdava-li za istinske sledbenike apostola Petra i svoje učenje suprotstavljali Pavlovom. Nesuglasice među učiteljima dovele su dotle, da su neki verujući u ovoj zajednici došli do pogrešnog zaključka da svako učiteljstvo i posredovanje udaljuje ljude od Hrista. Otuda se, najzad, među njima počelo govoriti: Ja sam Pavlov, ja sam Kifin (Petrov), ja sam Apolosov i ja sam Hristov. Verujući iz Korinta uputili su pismo apostolu Pavlu u Efes, u kojem su ga, između ostalog, obaveštavali ? novonastalim prilikama i postavljali niz pitanja koja su zahtevala da budu razrešena. Bio je ?? povod da apostol 57. g. napiše Prvu poslanicu Korinćanima, koja se, uzgred, pominje i u najstarijim hrišćanskim spisima, kao što je Poslanica Korinćanima sv. Klimenta Rimskog i jedan spis sv. Polikarpa (+155. g) u kojem se doslovno navodi jedan odlomak iz Prve poslanice apostola Pavla Korinćanima.

1. Pavle, voljom Božijom prizvani apostol Isusa Hrista.

Evo početka, koji će odmah razobličiti lažnog učitelja. Ja sam, kaže, prizvan, i nisam sam izmislio, niti sam svojom mudrošću postigao, nego me Hristos poslao. Nisam samoga sebe rukopoložio kao vaši učitelji. Isusa Hrista. To znači da je njegov učitelj Isus Hristos. Kako određujete ljude koji će vam biti učitelji? Voljom Božijom. On nas je spasao i prizvao, ali ne zato što smo toga bili dostojni, nego zato, što je Njemu bilo tako ugodno. Tako i sada On hoće da ja budem vaš apostol. Kako to da želite druge učitelje? Zar onda niste protivnici Božiji?

I brat Sosten.

Usled skromnosti, uporedo sa sobom pominje i čoveka koji je bio daleko manji od njega. Postupio je tako da bi postideo nadmene Korinćane, koji su sve prezirali.

Crkvi Božijoj koja je u Korintu.

Crkvi, ne ovog ili onog, nego: Crkvi Božijoj. Kako to da vi za pred-stojatelje imate ljude? Ako ste Crkva, morate biti u potpunom jedinstvu.

Osvećenima u Hristu Isusu.

Vi niste osvećeni u nekom čoveku, nego u Hristu, tj. kroz krštenje, a ne kroz mudrost ili bogatstvo kojima se gordite.

Prizvanima svetima.

I samo to, kaže, što ste poverovali, nije od vas samih, nego ste poslušali i poverovali stoga, što ste od Boga prizvani. Zato i vera ima svoj početak u Bogu. Da vas On nije prizvao, ne biste ni poverovali.

Sa svima koji na svakom mestu prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista.

Blagodat i mir, kaže, da budu ne samo s vama, Korinćani, nego sa svima koji prizivaju ime Hrista, a ne (ime) ovoga ili onoga.

Na svakom mestu.

Pominje verujuće na svakom mestu, da bi pokazao da svi verujući, ma gde da se nalaze, čine jednu Crkvu. Kako onda da ste se vi, živeći u jednom gradu, podelili? S druge strane, dodaje našeg, jer je, rekavši Gospoda našeg Isusa Hrista i na svakom mestu, rekao: Gospoda našeg i njihovog", da bi pokazao da imamo zajedničkog Vladiku. Neki, uostalom, razumeju ove reči doslovno: na svakom mestu, i kod njih i kod nas, tj. i tamo gde živimo mi, i tamo gde žive oni.

3. Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.

Blagodat i mir od Boga. I ranije, kad smo Mu bili neprijatelji, po Njegovoj blagodati dobili smo mir, i ja se molim, da od Boga svagda imate i jedno i drugo, odnosno, da ne otpadnete niti od Njegove blagodati, niti od mira, pošto živite u međusobnim nesuglasicama. Kako to da se privezujete uz ljude i od njih, kao od učitelja, tražite blagodat i blagonaklonost?

4. Blagodarim neprestano.

Uči nas da budemo blagodarni. Tako postupa gotovo u svakoj poslanici. Međutim, sada posebno govori o blagodarnosti, jer blagodarnost sledi za dobročinstvom. Dobročinstvo, pak, nije niti dug, niti plata. Prema tome, i na taj način ruši gordost Korinćana.

Bogu mojemu.

Zbog svoje velike ljubavi, Boga, Koji je zajednički za sve, prisvaja za sebe.

Za vas, na blagodati Božijoj.

Time poučava i Korinćane da svagda budu blagodarni Bogu a ne svojim delima, jer kaže: blagodarim na blagodati Božijoj a ne na vašim delima.

Koja vam je data u Hristu Isusu.

Odnosno, kroz Isusa Hrista, a ne kroz ovoga ili onoga. Zašto onda obraćate pažnju na ljude?

5. Što se u svemu obogatiste u Njemu.

Izraz u Njemu ponovo je upotrebljen umesto kroz Njega. Kada, dakle, imate bogatstvo, i to bogatstvo Božije, u svemu i to kroz Samog Jedinorodnog, kako onda, vi, neblagodarni, za svoje učitelje određujete ljude?

U svakoj reči i svakom znanju.

Postoji i reč (slovo, beseda) bez znanja, kada, na primer, neko govori prazno i bez ikakve misli. Postoji i znanje bez reči, kada neko misli o uzvišenim predmetima, ali ne nalazi reči kojima bi ih izrazio. Vi, međutim, imate i reč i božanstveno znanje tako da možete i da mislite i da govorite.

6. Kao što se svedočanstvo Hristovo utvrdi u vama.

Reč kao stoji umesto "kroz koje". Kroz reč, kaže, i znanje, kojima ste se obogatili, utvrdilo se i vaše svedočanstvo, tj. propoved o Hristu. Vi tu propoved niste primili kroz spoljašnju mudrost, nego kroz znakove (znamenja) i darove kojih ste se udostojili.

7. Tako da ne oskudevate ni u jednom blagodatnom daru.

Ako nisu oskudevali ni u jednom blagodatnom daru, kako to da ih u nastavku naziva telesnima (v. gl. 3; 1)? Na to ćemo reći: niti su svi bili duhovni, niti su svi bili telesni. Zbog toga sve, o čemu sada govori, govori duhovnima, dok u nastavku govori telesnima. Ili su, možda, oni u početku dobili svaki dar, ali su zatim postali nemarni i počeli da žive po telu.

Vi koji čekate otkrivenje Gospoda našeg Isusa Hrista.

Ovde ih zastrašuje, pominjući Drugi dolazak Hristov. Ako će se Hristos javiti, kako to da imate tuđe predstojatelje? Pokazuje i to, da su pored darova potrebne i vrline. U taj dan darovi ni najmanje neće pomoći onome, koji nije vrlinski živeo (v. Mt. 7; 21-23). Najzad, rečju otkrivenje izražava misao da je Hristos i sada prisutan, ali skriveno, a da će se tada otkriti (javiti).

8. Koji će vas i utvrditi do kraja da budete besprekorni na dan Gospoda našega Isusa Hrista.

Rečju utvrditi pokazuje da se oni kolebaju, a rečju besprekorni pokazuje da sada zaslužuju prekor. U ovoj Poslanici se, češće nego u drugima, pominje Gospod Isus Hristos, da bi se time Korinćani opomenuli ko ih je spasao i čije ime nose. Hrišćani se tako nazivaju po Hristu, a ne po nekom čoveku.

9. Veran je Bog koji vas pozva u zajednicu Sina Svojega, Isusa Hrista, Gospoda našega.

To jest, istinit je Bog. Ako je On istinit, a pozvao nas je u zajednicu Sina Svojega, odnosno, zato da bi nas zajedno sa Sinom proslavio u Svom Carstvu, onda je očigledno da će i ispuniti ono što je obećao. Pozva vas, kaže, što znači da niste prišli zbogopstvene pobude. Kako se onda gordite svojim delima? Zapazi da se ovde zamenica koji odnosi neposredno na Oca.

10. Molim vas pak braćo imenom Gospoda našeg Isusa Hrista.

Nameravajući da im se strožije obrati, najpre objavljuje da ih moli Hristom. Ja, kaže, ne mogu sam da vas molim, nego pozivam u pomoć ime Gospodnje, po kojem se i vi nazivate hrišćanima i koje ste uvredili, poželevši da se nazivate po imenima ljudi. Stidite se zbog toga!

Da svi isto govorite i da ne budu među vama razdori (= raskoli)

Za šta vas molim? Da svi budete saglasni i da među vama ne bude razdora (raskola, podela). Iako se čini da u onome, što se deli, umesto jednog bivaju mnogi, u suštini od (onog jednog) ne postaju mnogi (jer kakva je korist ako se telo raseče na mnogo delova?): u njemu je jedinstvo propalo. Dakle, veoma je izražajno ono, što se među njima dešavalo, nazvao razdorima (raskolima). Tom rečju sasvim jasno pokazuje koliko je žalosno bilo njihovo stanje.

Nego da budete utvrđeni u istom razumu (načinu mišljenja, umu, duhu, i istoj misli u istoj sklonosti volje).

Prethodno je rekao: da svi isto govorite. Da zbog toga ne bi pomislili da se saglasnost sastoji jedino u rečima, dodaje: u istom načinu mišljenja u istom umu, razumu), tj. molim vas i da isto mislite. Mnogi o jednoj stvari misle isto, a o drugoj različito. Zbog toga je dodao: da budete utvrđeni (u istom načinu mišljenja). odnosno, da u potpunosti i o svakoj stvari isto mislite. Mnogi su, opet, saglasni u mišljenju, ali se razlikuju po sklonosti duha (volje). Na primer, kada svi imamo istu veru, ali nismo međusobno sjedinjeni ljubavlju, tada isto mislimo, ali se razlikujemo prema sklonostima duha (volje). Zbog toga je rekao: u jednom mišljenju (razumu, umu) i dodao: i u jednoj sklonosti duha (volje), kako se ne bi razlikovali niti u pogledu vere, niti u pogledu sklonosti duha (volje).

11. Jer sam čuo za vas, braćo moja, od Hlojinih.

Da to ne bi poricali, navodi i svedoke, a da se ne bi ispostavilo da ih izmišlja, pominje ih po imenu i kaže: Od Hlojinih. U Korintu se nalazio dom, koji su nazivali Hlojinim. Naziva ih braćom. Iako je njihov greh bio neprikriven, ništa ga nije sprečavalo da ih naziva braćom. Uostalom, nije ni rekao ko ga je upravo obavestio, nego je ukazao na čitav dom uopšte, kako ne bi pobudio neprijateljstvo prema nekome (određenom) od njih.

Da su među vama svađe.

Otkrivajući ono što je čuo od drugih, upotrebljava blaži izraz: svađe. Međutim, kad govori u svoje ime, onda to isto naziva razdorima (raskolima), što je daleko gore od svađa.

12. A ovo kažem zato što svaki od vas govori: Ja sam Pavlov, a ja Apolosov,[1] a ja Kifin, a ja Hristov.

To ne govore neki, nego svaki od vas. Uostalom, Korinćani nisu tako govorili, ali je apostol tako uobličio svoje slovo da bi im pokazao da je neoprostivo da se nazivaju Pavlovim ili Kifinim, a utoliko pre da se nazivaju imenima drugih ljudi. Ja sam Kifin. Nije Petra pomenuo posle sebe zbog toga, da bi sebe uzvisio, nego zato što mu je time ukazao veću počast, slično kao što je i Hrista pomenuo na kraju. Uopšteno, u stvarima koje nije trebalo da se dogode najpre pominje sebe. A ja sam Hristov. Ne prekoreva ih zbog toga što kažu: A ja sam Hristov, nego zato što ne govore svi tako. Bolje rečeno, to je on sam dodao, želeći da razobličenje učini snažnijim i da pokaže da Hrista prisvaja jedan deo njih, mada Korinćani nisu tako postupali.

13. Zar se Hristos razdeli?

Zašto ste razdelili Hrista? Zašto ste rastrgli Njegovo telo? Ovo su reči ispunjene gnevom. Neki su reči: Zar se Hristos razdeli razumeli na sledeći način: zar je Hristos podelio Crkvu sa ljudima, pa jedan deo uzeo, a drugi dao njima?

Da se Pavle ne razape za vas?

Time pobija njihovo neumesno ponašanje i pominje svoje ime, kako ne bi pomislili da on imena drugih pominje zbog zavisti.

Nije rekao: " Da li vas je Pavle stvorio ili sazdao", nego, što je daleko više, ukazuje na neizrecivo čovekoljublje Hristovo i govori o krstu. Nije rekao ni: "Da li je Pavle za vas umro", nego: da li se raspe, ukazujući time na prividno beščašće ovakve smrti.

Ili se u ime Pavlovo krstiste?

I ja sam, kaže, mnoge krstio, ali u ime Hristovo. Govori o krštenju zbog toga, što su razdori poticali i odatle, što su se nazivali po imenima onih, koji su ih krstili. Ne radi se o tome da li ih je neko krstio, nego u čije ih je ime krstio, jer grehove otpušta Hristos, a ne onaj, koji krštava.

14. Blagodarim Bogu što ne krstih nijednoga od vas, osim Krispa i Gaja.

Zašto se, kaže, gordite time, što krstite, kad ja blagodarim Bogu što nisam krstio? Ne govori to da bi umanjio vrednost krštenja, nego da bi zauzdao Korinćane, koji su se razmetali krštenjem. Krštenje je veliko, ali krštavanje je nevažno (dosl. "krštavanje nije veliko").

15. Da ne bi ko rekao da u svoje ime krstih.

Ne kažem to stoga što je zaista tako, nego iz strepnje da bolest ne dostigne takav stepen. Naime, ako je u prilici kada su ih krštavali neznatni ljudi, došlo do takvog razdora, onda bi mi u slučaju, da sam krštavao ja, koji propovedam krštenje, neki pripisali da krštavam u svoje ime.

16. A krstih i dom Stefaninov.

To jest sve, koji su bili u Stefaninovom domu. Bio je to istaknut i znamenit čovek u Korintu.

Dalje ne znam da li nekog drugog krstih.

Mene, kaže, u toj meri ne brine krštenje, da se čak i ne sećam, da li sam još nekoga krstio. Kako to da se vi gordite krštenjem?

17. Jer me Hristos ne posla da krštavam, nego da propovedam evanđelje.

Propovedanje evanđelja je daleko teže i zahteva posebno nepokolebivu dušu. Ubediti čoveka i udaljiti ga od otačkih predanja, i sve to savršavati usred velikih opasnosti, uistinu je delo velike i odvažne duše. Onoga, pak, ko je bio tako pripremljen za krštenje, mogao je da krsti svaki, koji je imao sveštenički čin. Međutim, ako on nije bio poslat da krštava, kako je onda krštavao? On nije bio poslat prevashodno zbog toga, ali m

u nije bilo ni zabranjeno da krštava. On je bio poslat radi važnijeg dela, ali mu nije bilo zabranjeno da ispunjava ni ono, što je manje važno.

Ne mudrim rečima, da se ne obesnaži krst Hristov.

Unizivši nadmenost onih koji su se gordili krštenjem, prelazi sada na one koji su se gordili spoljašnjom mudrošću i kaže: "Poslao me je (Hristos) da propovedam, ali ne mudrim rečima, tj. krasnorečivo i biranim izrazima, da krst ili propoved o krstu ne bi bili oštećeni i uniženi", jer to znači izraz: da se ne obesnaži, odnosno, da se pokažu kao beskorisni i štetni. Pored toga, da su apostoli propovedali mudrim rečima, neki bi mogli da kažu da su ubeđivali snagom reči a ne silom propovedanoga, a to bi bila šteta i poniženje za Raspetoga. Propovedajući s prostotom, oni su pokazali da sve savršava sila Raspetoga. Sila krsta može da se obesnaži i na drugi način.

Na primer, Jelin me pita za nešto božanstveno, što prevazilazi naš razum. Ako počnem da mu dokazujem posredstvom silogizama i spoljašnje mudrosti, pokazaću se kao slab, jer ni jedan razum ne može da izobrazi božanstvene stvari. Tako će se moja slabost pokazati kao slabost propovedi, a samim tim će se obesnažiti i krst, jer će se pokazati kao prazan i beskoristan.

18. Jer je reč o krstu ludost onima koji ginu...

U Korintu je bilo i neverujućih, koji su se izrugivali krstu i govorili: "Uistinu je bezumno propovedati raspetog Boga. Da je bio Bog, ne bi dozvolio da Ga raspnu. A pošto nije mogao da izbegne smrt, kako je onda ustao iz mrtvih?" Verujući su im se, izgleda, suprotstavljali svojom mudrošću, negodujući što ovi klevetaju krst. Zato i kaže: "Ne smatrajte to čudnim, jer ono, što nam je Bog dao za spasenje, izgleda kao ludost onima što ginu." Rečju o krstu naziva propoved o krstu ili o Raspetom Hristu.

A sila Božija nama koji se spasavamo.

Za nas, kaže, koji ne ginemo nego se spasavamo, on je sila Božija. Krst, međutim, pokazuje i premudrost. Silu pokazuje u tome, što je smrću uništio smrt, jer ako pobedi onaj što je pao, onda je to znak najveće sile. Premudrost je pak u tome što je upravo na taj način spasao one koji ginu.

19. Jer je napisano: Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću.

Rekavši da neverujući mudraci ginu, potvrđuje to i Pismom, jer ono kaže: Mudrost mudrih poginuće (Isa. 29; 14). Misli, naravno, na spoljašnju mudrost, jer u mudrosti ovoga sveta nema razuma (i to već nije mudrost), i biće odbačen razum onih, koji sebe smatraju razumnima i učenjacima.

20. Gde je mudrac? Gde književnik? Gde prepirač ovoga veka? Zar ne pretvori Bog mudrost ovoga sveta u ludost?

Pošto je naveo svedočanstvo iz Pisma, dokazuje svoju misao na osnovu dela i razobličuje, kako Jeline - rečima: Gde je mudrac, tako i Judejce, rečima: Gde je književnik!

Prepiračima je nazvao one, koji sve zasnivaju na silogizmima i istraživanjima. Niko

od njih nas nije spasao, nego su nas ribari izveli iz zablude.

Izraz Zar ne pretvori Bog mudrost ovoGa sveta u ludost, upotrebljen je umesto: pokazao je da je ona bezumna, jer nije bila u stanju da pronađe istinu.

21. Pošto, dakle, u premudrosti Božijoj svet mudrošću ne pozna Boga, izvoli se Bogu da ludošću propovedi spase one koji veruju.

Navodi uzrok zbog kojeg se spoljašnja mudrost pretvorila u ludost (bezumlje). Kako u premudrosti, koja se projavljuje u tvorevini (jer nebo i zemlja i vascela tvorevina propovedaju o Tvorcu, v. Ps. 18; 2 i Rimlj. 1; 20), svet (tj. oni koji misle o svetovnom) nije poznao Boga (očigledno zato, što ga je u tome sprečavala mudrost, kakvu je video u krasnorečivosti), Bog je blagovoleo da verujuće spase prostotom propovedi (koja je samo izgledala kao ludost iako, u stvari, nije bila takva). Dakle, Jelini su za svog učitelja imali premudrost Božiju, tj. onu što je vidljiva u tvorevini, ali nisu poznali Boga, jer ih je rukovodila mudrost koja se sastoji u krasnorečivosti i koja, u stvari, i nije mudrost.

22. Jer i Judejci ištu znake, i Jelini traže mudrost. 23. A mi propovedamo Hrista raspetoga...

Pavle hoće da pokaže kako Bog suprotnim sredstvima stvara suprotna dejstva, i kaže: "Kada Judejcu kažem veruj, on odmah, kao potvrdu propovedi, traži znak. Mi, međutim, propovedamo Hrista raspetoga, a to ne samo da ne pokazuje znakove nego, naprotiv, izgleda kao slabost. A opet, to isto, koje se čini kao slabo i sasvim suprotno onome, što traže Judejci, dovodi ga do vere, i to pokazuje veliku silu Božiju. Jelini pak od nas traže mudrost a mi im propovedamo krst, što znači da propovedamo raspetog Boga. Čini se da je to ludost, ali se oni i tim uveravaju. Dakle, zar ovo nije dokaz najveće sile, kad ih ubeđuje upravo to, što je protivno, onome što oni traže?"

Judejcima sablazan, a Jelinima bezumlje.

Judejcima, kaže. Raspeti služi kao sablazan jer su se oni spotakli o Njega, govoreći: "Kako može da bude Bog Onaj, Koji je jeo i pio i s carinicima i s grešnicima, i Koji je raspet s razbojnicima?" Jelini se pak izruguju nad tom tajnom kao nad ludošću, kada čuju da se samo verom, a ne silogizmima za koje su toliko vezani, može pojmiti da je Bog bio raspet i da propoved o krstu nije ukrašena krasnorečivošću.

24. Onima pak pozvanima, i Judejcima i Jelinima, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost.

Neverujućim Judejcima, kaže, Hristos služi kao sablazan, a neverujućim Jelinima izgleda kao ludost, jer ni jedni ni drugi ne nalaze u Njemu one znake i mudrost koje traže. Pozvanim Judejcima i Jelinima, tj. od Boga pozvanim kao dostojnim, Hristos u Sebi otkriva i jedno i drugo, što traže.

Zašto ti, Judejine, zapravo tražiš znakove? Evo Hrista, Božije sile koja tvori znakove.

A ti, Jelinu, šta govoriš? Ti tražiš mudrost? Evo ti Hrista, koji je premudrost Očeva.

25. Jer je ludost Božija mudrija od ljudi i slabost je Božija jača od ljudi.

Krst naziva ludošću, jer su o njemu tako mislili. Međutim, on je mudriji od ljudi: filosofi su se bavili ispraznim i beskorisnim predmetima, a krst je spasao svet. Dalje, on im se čini slab, kao što se čini slabim i raspeti Hristos. On je, međutim, silniji od ljudi, ne samo zato što i pored napora nebrojenog mnoštva ljudi da pogaze ovo ime on (krst) sve više i više cveta, nego i zato što je tim, kako se čini slabim oružjem, svezan moćni đavo. Možeš to, uostalom, razumeti i ovako: premudro (nadmudro) u Bogu naziva se nemudrim, tj, bezumnim ili ludošću, i sve što je moćno nemoćnim (slabim), slično kao što se i Njegova nadsvetlost naziva mrakom i tamom (primrakom).[2]

26. Jer gledajte, braćo, na vas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenitog roda.

Pogledajte, kaže, i ispitajte prizvane u veru. Otkrićete da vas nema mnogo mudrih po telu, tj. na prvi pogled i prilagođeno ovom životu. Nije rekao: "nema mudrih", nego: nema mnogo. Zapazi, dakle, silu propovedi, jer je neuke ljude naučila tako mudrim dogmama, a spoljašnju mudrost pokazala kao beskorisnu.

27. Nego ono što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom, ono izabra Bog da posrami jake.

Za Jeline je, u stvari, najveća sramota bila da vide kako ih ulični zanatlija prevazilazi u mudroljublju (filosofiji), i kako slabi i prezreni unižava moćne i bogate.

28. I što je neplemenito pred svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno da uništi ono što jeste.

Ništavnim naziva one, na koje su gledali kao da ne postoje, a onim što jeste one, za koje su smatrali da nešto znače. Da bi ovima pokazao koliko su sujetni i beskorisni, Bog je izabrao one, koje su smatrali ništavnim. Kada čuješ: izabrao, nemoj da pomisliš da je On neminovno hteo da izabere prezrene, a da znamenite odbaci. Ne.

Međutim, kako su se znameniti nadimali svojom mudrošću i stoga nisu prihvatali propoved, Bog je našao da su sposobniji da je prihvate oni, koji se ničim nisu gordili.

29. Da se ne pohvali nijedno telo pred Bogom.

Bog je, kaže, tako postupio, da bi srušio gordost i razmetljivost onih, koji su mislili o svetovnom, i da bi ih ubedio da sve, što su od Njega dobili, Njemu i pripišu i da se ne razmeću pred Njim. Kako to da se, vi, Korinćani, gordite tim? Zapazi, između ostalog, da nismo bezrazložno rekli da odbačeni nisu udostojeni propovedi zbog svoje gordosti.

30. Iz Njega ste i vi u Hristu Isusu.

Reči: iz Njega nemoj shvatiti kao uopšteno privođenje (iz nebića) u biće, nego kao privođenje u dobrobiće. Smisao ovih reči je sledeći: vi ste postali čeda Božija i iz Njega ste, postavši Njegovi sinovi, u Hristu, tj. kroz Hrista.

Rečima: ništavne (neblagorodne, neplemenitog roda) izabra pokazuje da su oni plemenitiji (blagorodniji) od svih, jer za Oca imaju Boga.

Koji nam postade premudrost od Boga i pravednost, i osvećenje, i iskupljenje.

Odnosno, On nas je učinio mudrim, pravednim, svetim i slobodnim, jer to znači reč iskupljenje, tj. izbavljenje iz ropstva. Osim toga, izabravši neplemenite, On ih je učinio blagorodnim (plemenitim), jer su postali sinovi Božiji. Tako je i neuke učinio mudrima, postavši Sam za nas premudrost. Zašto nije rekao: "umudrio nas je", nego: postade nam premudrost! Zato, da bi izobrazio obilje dara. Time kao da je rekao: predao nam je Samoga Sebe.

Uzvišeno se izrazivši o Sinu, dodao je: od Boga, da Ga (Sina) ti ne bi smatrao nerođenim, i obratio se Njegovom uzroku, Ocu. Najzad, zapazi redosled: kao prvo, učinio ih je mudrim, oslobodivši ih zabluda i naučivši ih bogopoznanju. Zatim ih je učinio pravednim, podarivši im otpuštanje grehova. Najzad ih je osveštao Duhom Svetim i tako darovao savršenu slobodu i iskupljenje od svakog zla. Na taj način, mi pripadamo samo Njemu jednom i nalazimo se samo u Njegovoj vlasti.

31. Da bude kao što je napisano: Ko se hvali, neka se Gospodom hvali.

Sve je to, kaže, učinjeno zbog toga, da niko ne bi sebe smatrao značajnim i hvalio se samim sobom ili nekim drugim, nego da se hvali samo Bogom, Koji nam je podario tako velika dobra. Kako to da se vi gordite samima sobom i učiteljima - ljudimaNAPOMENA:

Apolos je bio učeni aleksandrijski Jevrejin, koji se odlikovao besedničkim darom. On je ispravno učio i govorio o Gospodu, iako je znao samo za "Jovanovo krštenje". O njemu videti opširnije u Delima apostolskim, 18; 24-25. " Krisp je bio starešina korintske sinagoge (v. Dela ap. 18; 8), a Gaj korintski hrišćanin koji je ukazao gostoprimstvo apostolu Pavlu (v. Rimlj. 16; 23).

Termini koji se prevashodno vezuju za tzv. apofatičko ("negativno") bogoslovlje, koje, sažeto rečeno, odriče mogućnost da se Bog odredi bilo kojim ljudskim pomom, pošto nijedna ljudska reč ili misao ne može da izrazi šta Bog jeste. Ovaj vid bogoslovlja posebno je zastupljen kod Kapadokijskih otaca (IV vek) i, naročito, kod sv. Dionisija Areopagita (v. njegov spis O mističkom bogoslovlju).DRUGA GLAVA

1. I ja, došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokom rečju ili mudrošću da vam javim svedočanstvBožije.

Nisu samo, kaže, za učenike Evanđelja bili izabrani ljudi neuki i neznatnog porekla, nego sam i ja, propovednik Evanđelja, došao da vam bez krasnorečivosti i ljudske mudrosti obznanim svedočanstvo Božije, tj. smrt Hristovu. Zapazi da je i propovednik bio prost i neuk čovek i da su predmet propovedi bili smrt i krst. I pored toga, izvojevao je pobedu. Očigledno je, dakle, da je neizreciva ta sila, koja je sve to učinila. Šta to znači? Zar Pavle, ako bi to hteo, nije mogao da dođe s mudrošću? On sam nije mogao, pošto je uistinu bio prost i neuk čovek. To je mogao da učini Hristos, Koji mu je podario i više od toga. Međutim, to ne bi bilo povoljno za propoved, jer je za Hrista više slave u tome, što je druge pobedio Pavlovom prostotom, nego da je to postigao mudrošću i krasnorečivošću.

2. Jer rasudih da ne znam među vama išta osim Isusa Hrista, i to raspetoga.

I Hristos je, kaže, hteo da budem prost čovek, pa i ja sam smatram da je to bolje (da uopšte ne poznajem spoljašnju mudrost, a da znam samo da je Hristos raspet i da umem da vam propovedam o Njemu).

3. I ja bejah među vama u slabosti i u strahu i u velikom trepetu.

Nisam, kaže, došao kod vas oskudevajući samo u rečima, nego sam i živeo među vama u slabosti, strahu i trepetu, tj. među progonima, iskušenjima i bezbrojnim opasnostima. I on sam se, kao čovek, plašio opasnosti, pa je čak i drhtao zbog njih. Zbog toga je i dostojan velike pohvale, jer nas je, budući iste prirode kao i mi, prevazišao svojom voljom. Navedenim rečima pokazuje silu Hristovu, odnosno da je On prevazišao toliko prepreka, i istovremeno ruši gordost Korinćana koji su se oslanjali na mudrost, bogatstvo i snagu.

4. I reč moja i propoved moja ne bi u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i sile.

Moja propoved nije bila ukrašena spoljašnjom ubedljivošću i krasnorečivošću, nego se sastojala u pokazivanju Duha, to jest imala je za svoj dokaz Samog Duha Svetog. To znači da je apostol, ili kroz blagodatno služenje Logosu (Reči) objavio veru svojim slušaocima na neki neobičan način, ili da je tvorio znakove i čuda, pošto je dodao: i sile, tj. znakova. U suštini, videti mrtve kako vaskrsavaju predstavljalo je snažan dokaz za istinitost vere. Kako pak i demoni pomoću privida tvore znamenja, apostol je dodao reč sile, pošto je prethodno pomenuo Duha. Time je pokazao da su njegovi znakovi zavisili od Svetog Duha. Uostalom reč sila može se shvatiti i drugačije: pošto je rekao da nije došao u mudrosti nego u slabosti, reči u pokazivanju Duha vezuje za mudrost, a reč sila suprotstavlja slabosti i kao da kaže: iako sam trpeo progone i bio bičevan, bio sam sve silniji, a to služi kao najveći dokaz za reč.

5. Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.

Mudrošću ljudskom naziva ubedljivost i krasnorečivost, dok pod silom Božijom, kao što je prethodno pokazano, podrazumeva ukrepljenje slabih i progonjenih, a takođe i pokazivanje znakova. Na taj način je, Korinćani, bila utvrđena i vaša vera - ne sposobnošću da govorite ubedljivo i krasnorečivo, nego silom Božijom.

6. A mudrost govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga veka, ni knezova ovoga v

eka koji su prolazni.

Prethodno je propoved nazvao ludošću jer su je tako nazivali Jelini. Međutim, dokazavši samim delom da je to istinska premudrost, najzad smelo naziva i propoved o Hristu premudrošću i spasenjem krstom Smrću uništiti smrt delo je najveće premudrosti.

Savršenima naziva verujuće, jer su oni uistinu savršeni: pošto su prezreli sve zemaljsko streme ka nebeskom.

Mudrošću ovoga veka naziva spoljašnju mudrost jer je ona privremena i okončava se zajedno sa ovim vekom. Knezovima ovoga veka ne naziva demone, kao što su neki mislili, nego mudrace sastavljače beseda i govornike koji su bili uz narodne vođe i starešine. Pošto su i oni privremeni, naziva ih knezovima ovoga veka i prolaznima tj. onima čije će se postojanje prekinuti, a ne večnima.

7. Nego govorimo premudrost Božiju u tajni sakrivenu...

Tajnom naziva propoved o Hristu. Ona je istovremeno i propoved tajna, jer ni anđeli nisu znali za nju pre nego što je bila blagoveštena. (1. Petr. 1; 12). Mi pak, videvši u njoj jedno, mislimo na drugo. Ja vidim krst i stradanje a mislim na silu. Vidim slugu, a poklanjam se Gospodaru. Sila premudrosti je za neverujuće sakrivena potpuno, a za verne saš delimično, jer sada vidimo kao u ogledalu (v. 1. Kor. 13; 12).

Koju predodredi Bog pre vekova za slavu našu.

Rečju predodredi ukazuje na Božiju ljubav prema nama. Uistinu nas ljubi Onaj, Koji je već odavno spreman da nam podari dobročinstvo. Tako nam je Bog pre vekova predodredio spasenje krstom, spasenje koje čini najveću premudrost. Rekao je za slavu našu jer nas je On učinio pričasnicima slave. Za slugu predstavlja slavu da zajedno sa Gospodarem bude učesnik u skrivenoj tajni.

8. Koju niko od knezova ovoga veka nije poznao.

Knezovima ovde naziva Iroda i Pilata. Uostalom, nećemo pogrešiti ni ako pod knezovima budemo podrazumevali prvosveštenike i književnike. Reči: ovoga veka izražavaju, kao što je prethodno rečeno, njihovu privremenu vlast.

Jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.

Kao što je već rečeno, da su poznali premudrost i tajne božanstvene ikonomije (domostroja), odnosno tajnu Vaploćenja Božijeg, tajnu Krsta, tajnu priziva i usvajanja neznaboža

ca, tajnu preporođenja, usinovljenja i nasleđivanja Carstva Nebeskog, jednom rečju - sve tajne koje je Duh Sveti otkrio apostolima. Isto tako, da su i prvosveštenici znali da će njihov grad biti pokoren[1] i da će oni sami biti odvedeni u ropstvo, ne bi razapeli Hrista. Hrista je ovde nazvao Gospodom slave. Kako su krst smatrali nečim sramnim (neslavnim), pokazuje da Hrist posredstvom krsta ni najmanje nije izgubio Svoju slavu. Naprotiv, On se još više proslavio, jer je kroz krst projavio Svoje čovekoljublje. Dakle, ako nisu znali, da li bi im trebalo otpustiti (oprostiti) ovaj greh? Naravno, da su se oni posle toga pokajali i preobratili, greh bi im bio otpušten (oprošten), kao što je otpušten Pavlu i mnogima od Jevreja.

9. Nego kao što je napisano.

Nedostaju reči: "tako se i dogodilo." Apostol na mnogim mestima izostavlja reči koje se podrazumevaju.

Što oko ne vide i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube.

Šta je Bog priugotovio onima, koji Ga ljube? Poznanje Hrista i spasenje Vaploćenjem. To niti je ljudsko oko videlo, niti je uho čulo, niti je došlo u ljudsko srce. Proroci nisu gledali ljudskim očima, niti su slušali ljudskim ušima, niti su ljudskim umom razumevali otkrovenja o Hristu (v. Isa. 64; 4), nego je kod njih sve bilo božanstveno. Rečeno je: Gospod mi dade uho, naravno, duhovno, i ostalo, tome slično. A ko su oni, što ljube Boga? Verujući. Osim toga, gde je napisana ta izreka? Možda je ona uistinu i bila napisana tim rečima. Sada, međutim, ta knjiga ne postoji. Najzad, možda je premudri Pavle tom izrekom preneo sledeći stih: Jer će videti što im nije kazivano i razumeće što nisu slušali (Isa. 52; 15).

10. A nama Bog otkri Duhom Svojim.

Neko bi mogao da upita: ako nije dolazilo u ljudsko srce, kako ste onda vi doznali za to? Odgovara: Bog nam je otkrio Duhom a ne ljudskom mudrošću, jer ona nije bila toga dostojna, niti je mogla da vidi tajne Božije.

Jer Duh sve ispituje, i dubine Božije. 11. Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovekova koji je u njemu? Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega.

Takva je, kaže, bila ta tajna, i bila je toliko skrivena da ni od koga ne bismo mogli da je doznamo, da nas nije naučio Duh, Koji poznaje i dubine Božije.

Reč ispituje ne ukazuje na neznanje, nego na savršeno znanje, slično kao što je i o Ocu rečeno: Ti ispituješ srca (Ps. 7; 10), umesto: poznaješ dubinu srca. Može se razumeti i ovako: kaže se da Duh ispituje tajne Božije, u tom smislu što se on naslađuje njihovim sozercanjem. Savršeno znanje Duha pokazuje se i u rečima koje slede: kao što čovečiji duh z

na šta je u čoveku, tako, kaže, i Duh Božiji zna šta pripada Bogu. Između ostalog, otuda doznajemo da Duh nije druge suštine u odnosu na Oca, slično kao što ni duh čovečiji nije drugačiji u odnosu na čoveka.

12. A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je od Boga.

Duhom ovoga sveta nazvao je ljudsku mudrost. Mi nismo primili tu mudrost, da ne bi našu propoved učinila praznom i beskorisnom. Naprotiv, naš učitelj je bio Duh od Boga, odnosno, suštastvo jednosuštno Bogu koje ishodi iz Njegove suštine.

Da znamo što nam je darovano od Boga.

Duh je, kaže, svetlost, i mi smo tu svetlost primili da bi, prosvetlivši se njom, doznali ono što je do sada bilo skriveno. A šta je to? Ono, što nam je darovano od Boga, tj. sve što se odnosi na ikonomiju (domostroj) Hristovu, odnosno: kako je On umro za nas, kako nas je učinio čedima Božijim, kako je u Sebi[2] i nas postavio s desne strane Oca. Prema tome, oni, koji nemaju Duha, ne znaju ove tajne.

13. Što i govorimo, ne rečima naučenim od ljudske mudrosti, nego naučenim od Duha Svetoga.

Mi, kaže, imamo više mudrosti u odnosu na jelinske mudrace usled toga što su njih poučavali ljudi, a mi govorimo onako, kako nam savetuje Duh Sveti.

Duhovno duhovnim dokazujući.

Odnosno, ako se pojave neka duhovna pitanja, mi rasuđujemo o njima, tj. razrešavamo ih drugim duhovnim učenjima ili predanjima,

Tako je, na primer duhovno pitanje: da li je Hristos vaskrsao? Mi o njemu rasuđujemo i razrešavamo ga na osnovu drugog duhovnog pitanja, odnosno na osnovu povesti o Joni.[3] Na sličan način pojavljuje se i pitanje: kako je Djeva mogla da rodi? Ono se razrešava neplodnošću Sare, Reveke i Jelisavete, koje nisu začele po prirodnim zakonima, pošto začeće zavisi od snage materice. Isto tako, razrešavamo ga i time, što je Eva bez semena potekla od Adamovih rebara, isto kao i drugim primerima o kojima rasuđujemo u vezi s pojavom čoveka u svetu. Uostalom, reči duhovno duhovnim dokazujući možeš razumeti i ovako: o duhovnim pitanjima rasuđuj i razrešavaj ih samo sa duhovnim ljudima, jer jedino oni mogu da ih razumeju. Zbog toga je dodao ono što sledi:

14. A duševni (u srpskom prevodu: telesni) čovek ne prima što je od Duha Božijega, jer mu je ludost.

Duševni čovek je onaj, koji se u svemu oslanja na svoja razmišljanja (pomisli) i ne smatra da mu je potrebna višnja pomoć. To je onaj, koji ništa neće da prihvati verom i smatra da je ludost sve, što se ne može dokazati. Onoga, dakle, koji misli da se sve događa prema prirodnom redosledu i ne dopušta ništa natprirodno, apostol naziva duševnim, odnosno prirodnim, jer se njegova duša bavi jedino ikonomijom (domostrojem, ustrojstvom) prirode. I kao što telesne oči, iako same po sebi prekrasne i veoma korisne, ništa ne mogu da vide ako nema svetlosti, tako ni duša, koja je postala sposobna za primanje Svetoga Duha, bez Njega ne može da sozercava božanstveno.

I ne može da razume, jer se to ispituje duhovno.

Ne razume zato, što te stvari zahtevaju veru i ne mogu se pojmiti razumom. To znače reči: to se ispituje duhovno, tj. to ima dokaze u veri i Duhu.

15. Duhovan pak sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje..

Duhovni, kaže, zna sve: zna, da je sve sadašnje privremeno a da je buduće postojano; zna da će on zadobiti spasenje, a da će neverujući biti kažnjeni. Zato ih i razobličuje, a njega samog niko ne ispituje, tj. ne mogu da ga razobličuju. Isto tako, onaj koji vidi, vidi i svoje i ono što pripada onima što ne vide, dok slepi ne vidi ni svoje, ni ono što pripada njemu (tj. onom koji vidi).

16. Jer ko poznade um Gospodnji, da bi Ga poučio?

Duhovni um naziva umom Gospodnjim. Reč suditi upotrebio je umesto ispraviti. Pošto je rekao: duhovnog niko ne ispituje sada dokazuje da je to ispravno.

Jer ko poznade um Gospodnji tako, da bi se odlučio da mu sudi, tj. da ga ispravlja. Ako, dakle, niko ne može da pozna um Gospodnji, a takav je um duhovnog čoveka, onda utoliko pre ne može da ga poučava i ispravlja.

A mi imamo um Hristov.

Nemoj se čuditi, kaže, što sam duhovnog čoveka i njegov um nazvao umom Gospodnjim. Svi mi imamo um Hristov, jer nam je sve što znamo otkrio Hristos. Sve što razumemo o božanstvenim stvarima, dato nam je od Hrista. Drugim rečima, znanje kakvo imamo o duhovnim stvarima vere, imamo od Hrista, tako da uistinu niko ne može da nam sudi.

Neki su, uostalom, umom Hristovim nazivali Oca, a neki Svetoga Duha.

NAPOMENA:

Jerusalim U Svojoj ljudskoj prirodi. Starozavetni prorok, čija knjiga čini jednu od 12 knjiga tzv. "malih proroka", iako se, u strogom smislu te reči, ne može svrstati u proročke knjige. Zbog nepokornosti Bogu, koji mu je zapovedio da Ninevljanima propoveda o pokajanju, Jonu je progutao kit i on je u utrobi ove životinje proveo tri dana (kao i Hristos u grobu). Jonin izlazak iz utrobe kita tumači se kao praobraz Vaskrsenja Hristovog, jer i Sam Gospod kaže: Kao što je Jona bio u utrobi kitovoj tri dana i tri noći, tako će i Sin Čovečiji biti u utrobi zemlje tri dana i tri noći (Mt. 12; 40).TREĆA GLAVA

1, I ja, braćo, ne mogoh vam govoriti kao duhovnima, nego kao telesnima...

Prethodno je rušio gordost Korinćana zbog spoljašnje mudrosti. Međutim, da oni ne bi rekli: "mi se ne gordimo tom, nego duhovnom mudrošću", sada pokazuje da ni u našoj mudrosti nisu dostigli savršenstvo i da još pripadaju nesavršenima, pa kaže da oni još ništa nisu čuli o savršenijim stvarima. Dobro je rekao: nisam mogao, kako ne bi rekli da im o savršenijem nije govorio usled zavisti. Nisam mogao da govorim s vama kao sa savršenima, jer se vi još bavite telesnim. Kako su, međutim, kao telesni, tvorili znakove? Uistinu, oni su bili onakvi, kao što je u početku rečeno. Moguće je, međutim, i da neko tvori znakove (znamenja) i da ostane telesan, slično onim ljudima koji su imenom Hristovim izgonili demone. Znakovi često bivaju radi koristi drugih, i često se savršavaju i kroz nedostojne.

Kao maloj deci u Hristu. 2. Mlekom vas napojih a ne jelom, jer još ne mogoste. Ali ni sad još ne možete, 3. Pošto ste još telesni.

U tajnama Hristovim, kaže, vi ste još uvek mala deca i zato sam vas i napojio mlekom, tj. najjednostavnijim učenjem, i nisam vam ni nudio čvrstu hranu, tj. savršenije učenje, jer još uvek niste bili u stanju da ga primite. Da bi srušio njihovu gordost, dodaje: Ni sad još ne možete, jer još razmišljate o telesnom. Vidiš li da oni nisu u stanju da takvo učenje prime zato, što neće da budu duhovni, nego ostaju telesni?

Jer svedok je među vama zavist (ljubomora), i nesloga i razdori, zar niste telesni i zar se ne vladate po čoveku?

Sve što je prethodno rekao, govorio je starešinama, koji su se gordili svojom mudrošću i plemenitošću roda, a sada se obraća potčinjenima i kaže: s pravom vas nazivam telesnima, jer među vama postoji zavist, nesloga i razdori. On je mogao da ih optuži i za blud i za mnoge druge poroke, ali kako su se među njima posebno pojačali razdori, nesloge i svađe, njih i pominje. Važno je da se primeti da on zavist (ljubomoru) uvek povezuje sa svađama. To je zbog toga, što iz zavisti proishodi svađa, a iz svađe nesloga. Međutim, ako sve te nedoličnosti postoje među vama, zar se ne vladate po čovečijem, tj. zar ne pomišljate na ljudsko i zemaljsko?

4. Jer kad neko Govori: Ja sam Pavlov, a drugi ja sam Apolov (Apolosov), zar niste telesni!

Imenima Pavla i Apolosa označava one, koji su bili znameniti ljudi i učitelji među Korinćanima.

5. Ko je dakle Pavle, i ko Apolos, do služitelji kroz koje poverovaste...

Postavivši jedno pored drugog svoje i Apolosovo ime, tačno dostiže svoj cilj. On rasuđuje ovako: ako smo mi ništa, šta tek da kažemo o vašim učiteljima? Mi smo, kaže, služitelji, a ne sam koren i izvor dobara, jer je taj Izvor Hristos. Zbog toga ne bi trebalo da se preuznosimo, jer smo vam mi preneli dobra, koja smo dobili od Boga, i sve pripada Njemu, Darovatelju dobara. Nije rekao: "mi smo blagovesnici", nego: mi smo služitelji. Rekao je to zato, što blagoveštenje obuhvata samo učenje, dok služenje obuhvata i dela.

I to kako Gospod svakome dade.

Ni to, kaže, malo služenje, nemamo od sebe samih, nego smo ga dobili od Gospoda, svaki prema svojoj meri (dosl. svaki prema drugačijoj meri).

6. Ja posadih, Apolos zali a Bog učini da uzraste.

Ja sam, kaže, najpre zasejao propoved. Svojim neprestanim poučavanjem, Apolos nije dopustio semenu da se osuši od žege iskušenja lukavoga, ali je Bog učinio da (seme) izraste.

7. Tako niti je što onaj koji sadi, ni onaj koji zaliva, nego Bog koji čini da raste.

Pogledaj kako, unižavajući sebe i Apolosa, čini podnošljivim uniženje mudrih i bogatih korintskih starešina, poučavajući da Njemu (Bogu) pripadaju sva darovana dobra.

8. A onaj koji sadi i onaj koji zaliva jedno su...

Oni ništa ne mogu da učine bez Božije pomoći, i oni su u tom smislu jedno. Kako to da se vi preuznosite jedan pred drugim, kad ste jedno?

I svaki će primiti svoju platu prema svome trudu.

Lako se moglo dogoditi da se zabrinu oni koji su se u delima vere potrudili više od ostalih, kad čuju da su svi jedno. Zbog toga odmah objašnjava svoje reči i kaže da su svi jedno prema svojoj nemoći da bilo šta učine bez pomoći Boga, Koji čini da uzraste. Što se tiče plate, svaki će dobiti nagradu prema svom trudu. Nije rekao: "prema svom delu", nego: prema svom trudu. Čak i ako nije savršio dela, trudio se.

9. Jer mi smo saradnici Božiji.

Mi, učitelji, jesmo saradnici (satrudnici) Božiji, koji Bogu sadejstvujemo u spasavanju ljudi, i nismo vinovnici (uzročnici) spasenja. Zato nas ne treba niti prezirati, jer smo saradnici Božiji, niti se pak treba gorditi nama, jer je sve Božije.

A vi ste Božija njiva, Božija građevina.

Rekavši prethodno: ja sam zasadio, nastavlja poređenje, i naziva ih njivom. Ako ste pak njiva i građevina, onda ste dužni i da se nazivate imenom Gospodara, a ne imenima zemljodelca ili graditelja. Kao njiva, dužni ste da budete ograđeni zidom jednomislija; kao građevina, dužni ste da međusobno budete u jedinstvu, a ne podeljeni.

10. Po blagodati Božijoj koja mi je data, ja sam kao mudar neimar postavio temelj...

Ne naziva sebe mudrim neimarem zbog preuznošenja, nego želeći da pokaže da je neimaru svojstveno da polaže takve temelje, odnosno Hrista. Da to uistinu nije rekao zbog preuznošenja, vidi se iz reči: Po blagodati Božijoj koja mi je data, tj. mudrost nije moje delo, nego blagodatni dar Božiji.

A drugi zida na njemu; ali svaki neka gleda kako zida.

Prethodno je s njima govorio o jedinstvu, a sada govori o načinu života, nazivajući građenjem (zidanjem) dela svakog čoveka.

11. Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećega, koji je Isus Hristos.

Ne može, dok postoji mudri neimar. Ako pak neko nije mudar graditelj, on može da položi i drugačije temelje, odakle i potiču jeresi. Vi, Korinćani, imate jedan temelj, a to je Hristos. Zbog toga ste dužni da na tom temelju podižete ne ono što ishodi od rasprava i zavisti, nego vrlinska dela.

12. Ako li ko zida na ovom temelju zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu, 13. Svačije će delo izaći na videlo...

Od onog doba, kad smo dobili temelj vere, svaki od nas gradi na njemu. Neki grade dobra dela, koja su različita, neki više a neki manje. Na primer, devstvenost je kao zlato, častan brak je kao srebro, a nekoristoljublje kao drago kamenje. Milostinja pored bogatstva je već manje vredna. Neki pak zidaju rđava dela, koja takođe imaju različite stepene. Ona dela, koja lakše mogu sagoreti, nazivaju se senom i slamom, a to su nečistota, idolosluženje, koristoljublje. Ona pak, koja ne sagorevaju tako lako, nazivaju se drvima, a to su pijanstvo, smeh, i njima slični poroci. Neki, uostalom, razumeju i suprotno, tako da prve poroke nazivaju drvima, a druge senom i slamom.

Jer će Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je.

Danom naziva dan Suda. U ognju će se, kaže, otkriti, tj. pokazaće se kakva su dela sama po sebi, da li je to zlato ili nešto protivno.

14. Ako ostane čije delo što je nazidao, primiće platu. 15. Ako čije delo izgori, biće oštećen.

Ako imaš zlato ili srebro, tvoje delo će se sačuvati, i ti ćeš biti nagrađen. Ako pak imaš seno ili tome slično, tvoje delo neće izdržati silu ognja (to znači izraz: izgoreti), nego će se pokazati da je ono rđavo. Ako bi neko prošao kroz reku u zlatnoj odeći, iz nje bi izašao još blistaviji; međutim, ako bi neki drugi prošao kroz tu istu reku sa senom, ne samo da ne bi dobio nikakvu korist, nego bi i propao. Tako će biti i sa delima. Prema tome, vera bez dobrih dela ne donosi korist. Ovde je temelj Hristos; međutim, dela koja se ne savršavaju po zakonu Hristovom bivaju osuđena na spaljivanje.

15. A sam će se spasti, no tako, kao kroz oganj.

On sam neće propasti kao njegova dela, neće preći u ništavilo nego će se spasti, tj. ostaće ceo da bi goreo u ognju. I kod nas se za ono drvo, koje ne izgori lako i ne pretvori se u pepeo, obično kaže da u vatri ostaje celo, jer je za njegovo sagorevanje potrebno mnogo vremena. Dakle, grešnik će biti na gubitku zbog toga, što se trudio na onim delima zbog kojih će propasti, i što je sve svoje napore upotrebio na to da izgu

bi biće (postojanje) i da ne postoji (jer je svako zlo nešto nepostojeće - nebiće), slično kao kad bi neko po visokoj ceni kupio sebi leš umesto živog tela. Međutim, on sam, tj grešnik, spasava se, tj. ostaje ceo radi večnih muka.

16. Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama!

Obraća se onima, što su sagrešili. Pogledaj kako ih uspešno navodi da se zastide. Drugim rečima, blagodaću koja nam je data, odnosno Svetim Duhom, postiđuje grešnika iako ne ističe sasvim jasno njegov lik, nego govori uopšteno. Međutim, ako smo mi hram Božiji zbog toga, što Duh živi u nama, sledi da je Duh Bog.

17. Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog.

Odnosno, pogubiće ga. Tim rečima se ne izražava prokletstvo, nego predskazanje o budućnosti.

Jer je hram Božiji svet, a to ste vi.

Prema tome, bludnik ne može da bude svet, jer je on prestao da bude hram Božiji, proteravši Duha Koji ga osveštava. Ko čini taj hram? Vi, ako ostanete čisti.

18. Niko neka se ne vara...

Misleći da se to događa drugačije, nego što sam ja rekao.

Ako neko među vama misli da je mudar u ovome veku, neka bude lud da bi bio mudar.

Pošto se blago obratio grešniku, opet se okreće onima, koji su se gordili spoljašnjom mudrošću. Ko, kaže, misli da bude mudar, neka bude lud, tj. neka odbaci spoljašnju mudrost, da bi zadobio mudrost božanstvenu. I kao što je siromaštvo po Bogu bogatstvo, a osramoćenost - slava, tako je i bezumlje (ludost) po Bogu mudrost. Pogledaj: on nije rekao: "neka odbaci mudrost", nego, što je daleko više, neka bude lud, tj. neka ništa ne mudruje sam od sebe, neka ne veruje sopstvenim dokazima, nego neka sledi Boga kao što stado sledi svog pastira, i neka veruje svemu božanstvenom.

19. Jer je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom.

Zato što ona (mudrost ovoga sveta) ne samo da ne pomaže zadobijanju istinske mudrosti, nego naprotiv, još više nas sprečava u tome. Imajući visoko mišljenje o sebi, ona odbacuje božanstveno učenje i na taj način one, koji je poseduju, ostavlja u svagdašnjem neznanju. Bog ih zato i hvata kao bezumne.

Jer je napisano: On hvata mudre u njihovom lukavstvu.

Navodi svedočenje o tome, na koji je način ljudska mudrost ludost pred Bogom i kaže da Bog hvata mudre kao bezumne (lude), odnosno, pokorava ih njihovim sopstvenim oružjem. I pored sveg svog lukavstva i mudrosti, oni se razobličuju u gluposti i bezumlju. Na primer: neki su mislili da im Bog nije potreban i da sve mogu da postignu sami. Međutim, Bog im je na delu pokazao da im snaga i veština reči nisu doneli ni najmanju korist, i da su oni, više nego drugi, imali potrebu za Bogom - oni, koji su mislili da će proći bez ikakve pomoći. Dakle, i pored sve svoje veštine, pored koje su sebe smatrali za sveznajuće, pokazali su se kao potpune neznalice, budući u neophodnim stvarima neobrazovaniji od ribara i kožara.

20. I opet: Gospod zna pomisli mudrih da su ništavne.

Ako Gospod zna da su pomisli ljudske ništavne zato, što u njima nema ničega neophodnog i spasonosnog, kako onda vi, Korinćani, pothranjujete misli koje se protive Bogu, i bavite se njima kao korisnima?

21. Zato neka se niko ne ponosi ljudima, jer sve je vaše: 22. Bio Pavle, ili Apolos, ili Kifa.

Čini se kao da to govori potčinjenima, ali on zapravo ruši starešine, nagoveštavajući da oni nikako ne bi trebalo da se preuznose spoljašnjom mudrošću, jer je ona bezumlje, kao ni duhovnim darovima, jer oni pripadaju Bogu i daju se radi koristi potčinjenih.

To znače reči: jer je sve vaše, tj. zašto se gorde vaši učitelji? Zašto ih vi nadimate i preuznosite? Oni nemaju ništa, što bi bilo njihovo sopstveno, jer im je sve što imaju dato radi vaše koristi, i trebalo bi da vam budu zahvalni. Međutim, opet je pomenuo sebe i Petra. Učinio je to stoga, da njegove reči ne bi bile isuviše teške i da bi im napomenuo: ako smo i mi darove dobili zbog vas, i ako smo radi vas postavljeni za učitelje, onda utoliko pre vaši sadašnji učitelji ne bi trebalo da se gorde darovima kao sopstvenim imetkom, jer je to tuđe dobro.

Ili svet, ili život, ili smrt, ili sadašnje.

I život učitelja je, kaže, za vas, zato da biste vi učili kod njih i zadobili korist; i smrt je njihova zbog vas, jer se oni radi vašeg spasenja izlažu opasnostima. Ili drugačije: i Adamova smrt je radi vas, da biste vi postali celomudreni; i Hristova sm

rt je za vas, da biste se vi spasli. Kraće rečeno, vasceli svet je zbog vas, da biste kroz njega ushodili ka Tvorcu i njegovom propadljivošću naučili da čeznete za nepropadljivim blagom. Za vas je i sadašnje, tj. ona dobra (blaga) koja Bog još ovde daruje verujućima. Za vas je, najzad, priugotovljeno i buduće.

23. A vi ste Hristovi, a Hristos je Božiji.

Hristos nije u onom smislu Božiji, u kojem smo mi Hristovi. Mi smo Hristovi kao Njegovo delo i tvorevina, a Hristos je Božiji i kao prevečni Sin i kao Onaj, Koji za svog uzročnika ima Oca. Na taj način, iako je izraz jedan, značenje je različito. Naime, naše nije sve u onom smislu, u kojem smo mi Hristovi; mi smo Hristove sluge i Njegova tvorevina, a sve što postoji nije ništa drugo do ono što nam služi, ali nije naša tvorevina. Zbog toga rđavo postupate ako se delite prema ljudima, budući da vi pripadate Hristu.

ČETVRTA GLAVA

1. Tako da nas ljudi smatraju kao sluge Hristove i upravitelje tajni Božijih.

Mi, učitelji, nismo ništa drugo do sluge. Zašto se vi, napustivši Gospodara, nazivate imenima slugu? Nazvavši apostole i učitelje Hristove upraviteljima (tačnije domostrojiteljima, ikonomima) tajni Božijih, pokazao je da ne mogu svi, bez razlike, predavati učenje, nego onaj, tada i tako, onome, onda i onako, kako je potrebno. Ono što je tajna ne bi trebalo svima otkrivati, jer tako ne postupa razborit upravitelj (ikonom).

2. A od upravitelja se, dakle, traži da se svaki nađe veran.

Odnosno, zahteva se da upravitelj (ikonom) ne prisvoji ono što pripada gospodaru i da ničim ne raspolaže kao gospodar, nego da svim raspolaže kao tuđom, gospodarskom imovinom; ono, što pripada gospodaru ne naziva svojim nego, naprotiv, i ono što je njegovo smatra gospodarevim.

3. A ja najmanje marim što me sudite vi ili čovečiji dan.

Korinćani su stradali od sledeće bolesti. Oni, koji su se zbog učitelja međusobno podelili, postavili su se kao sudije, pa su ismevali i odbacivali pobožne ljude zbog njihove neukosti. Naprotiv, poročne ljude su prihvatali zbog njihove krasnorečivosti, brzopleto iznoseći sledeće prigovore: taj i taj je bolji od toga i toga, ovaj je niži od ovoga, onaj prevazilazi onoga a ovaj pak ovoga. Kad je Pavle rekao da se od upravitelja (ikonoma) zahteva da se svaki nađe veran, činilo se da je time dao povoda da sude o životu svakoga od njih, zbog čega bi došlo do još većih nesuglasica. Želeći da predupredi ovo zlo i da Korinćane uzdrži od suda, kaže: a ja najmanje marim. Time kao da kaže

: smatram svojom sramotom da podležem vašem sudu. Da ih ne bi uvredio i pokazao da ih prezire, dodaje: ili kako mi sudi čovečiji dan. Neka, uostalom, niko ne optuži Pavla za nerazboritost, jer on to govori o samome sebi (njemu niko nije sudio): da ne bi sudili drugima, on to prihvata na sebe i time izvršava ono što je neophodno.

A ni sam sebi ne sudim, 4. Jer ne osećam ništa na svojoj savesti, ali zato nisam opravdan. A onaj koji me sudi jeste Gospod.

Nemojte misliti, kaže, da ja vaš sud odbacujem zbog prezira prema vama ili prema svima ostalima. I ja samoga sebe smatram nesposobnim za takvo ispitivanje. Ne znam ni za jedan svoj greh, jer nisam u stanju da sudim istinito i pouzdano.

Time, međutim, nisam opravdan, odnosno, ja nisam čist od greha i moguće je da sam u nečemu sagrešio a da ni sam ne znam za to. Jedino Gospod može da sudi istinito i nepogrešivo. Zaključi odatle koliko je pouzdan budući Sud.

5. Zato ne sudite ništa pre vremena, dok ne dođe Gospod.

Vidiš li da Pavle, zabranjujući Korinćanima da sude o drugima, ne istupa u svoje ime? On svagda prenosi na sebe ono, što se tiče drugih, i u svom liku poučava onome, čemu namerava da ih pouči.

Koji će i osvetliti što je skriveno u tami i objaviti namere srca.

Sada su, kaže, rđava dela sakrivena (njih podrazumeva pod izrazom skriveno u tami), i bezbožan i razvratan čovek često izgleda kao vrlinski. Tada će, međutim, Bog sve otkriti, pokazaće se i same namere srca. Neko, na primer, preuznosi ovde drugoga pohvalama, i to je dobro delo. Međutim, moguće je, da je njegova namera rđava, jer ga, možda, ne hvali s dobrim ciljem. Drugi, naprotiv, ovde nekoga razobličuje, ali ne s namerom da ga ispravi, nego nameravajući da pokaže slabosti bližnjeg. Tada će pak biti otkrivene sve slične namere srca.

I tada će biti svakome pohvala od Boga.

Trebalo je da kaže: "ili kazna, ili pohvala", ali je apostol obratio njihovu pažnju na bolju stranu.

6. A ovo, braćo moja, primenih na sebe i Apola (Apolosa) radi vas, da se od nas naučite ne mudrovati više od onoga što je napisano...

A ovo... tj. ono što je prethodno rečeno o razdorima, i ono što je zatim usledilo. Ja sam to, kaže, primenio na sebe i na Apolosa, da biste vi od nas naučili da ne mudrujete više od onoga, što je napisano. A Pismo nas uči da se ne preuznosimo, govoreći: Koji hoće da bude prvi neka bude poslednji (Mk. 9; 35) i Koji se uzdiže, poniziće se (Mt. 23; 12). U njemu ima i mnogo drugih, sličnih pouka. O tome, da ne sudimo drugima, kaže se ovako: Ne sudite, da vam se ne sudi (Mt. 7; 1).

Da se ne bi radi nekoga nadimali jedan na drugoga.

To govori narodu, unoseći različitost i u pouku i upravljajući slovo ponekad učenicima, a ponekad učiteljima i starešinama, kao što i sada postupa. Naime, Korinćani su se jedan pred drugim gordili svojim učiteljima, odnosno, učenik jednog učitelja preuznosio se pred učenikom drugog, jer je svog učitelja pretpostavljao drugome. Dobro je takvo učenje nazvao nadimanjem, izjednačujući ga s izraslinom ili otokom (tumorom) i uporedivši ga sa telom, naduvenim od rđavih sokova ili od vazduha.

7. Jer ko te ističe? Šta imaš, što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio?

Opet upravlja slovo ka učiteljima i kaže: ko te ističe, i ko te smatra dostojnim pohvale? Čovek? Međutim, čovečije rasuđivanje je varljivo. Neka i imaš nešto, što je dostojno pohva; to, međutim, ne pripada tebi, nego onome koji ti je to dao. Ti si to dobio, i nisi sam savršio. Ako si pak dobio, zašto se gordiš kao da nisi dobio i kao da si postigao sopstvenim trudom? Onaj, koji je dobio, ne sme se preuznositi onim što je dobio, jer je to tuđe.

8. Već ste se nasitili; već se obogatiste...

Reči ispunjene negodovanjem. Vi ste, kaže, vrlo brzo sve zadobili! Ništa vam nije potrebno! Već ste se nasitili, za kratko vreme ste dostigli savršenstvo i zadobili sve bogatstvo, poznanje i darove! Savršenstvo se dostiže tek u budućem veku a vi ga, reklo bi se, imate već sada! U suštini, vaše slavoljublje pokazuje da ste se vi tobože uzdigli do samog vrha savršenstva. Ovim rečima pokazuje da su oni nesavršeni, čim se ponašaju na takav način.

Bez nas se zacariste.

I to govori u istom raspoloženju duha, pokazujući njihovu nesavesnost i kao da kaže: udostojivši se takvih darova, vi ne dopuštate da mi, koji smo se trudili zbog vašeg dobra, postanemo učesnici u njima.

O, da se zaista zacariste, da se i mi s vama zacarimo!

O, kad biste se vi, kaže, zaista zacarili, tj. kad biste uistinu dostigli savršenstvo! Da ove reči ne bi izgledale kao izrugivanje, dodaje: da se i mi s vama zacarimo, tj. da i mi s vama dobijemo ista dobra: vaša slava je i moja, pošto svaki učitelj priželjkuje savršenstvo svojih učenika.

9. Jer mislim da Bog nas apostole pokaza poslednje, kao na smrt osuđene.

Reči kakve su svojstvene ožalošćenom čoveku ili, bolje rečeno, onom koji želi da navede druge da se zastide. Kao što, kaže, vidim iz vaših postupaka, samo je nama, apostolima, Bog poverio da budemo poslednji od svih i osuđeni na smrt, tj. spremni za smrt. U stvari, iz toga, što ste se vi zacarili, mogu da zaključim da je nama određeno da budemo poslednji i kao osuđeni, mi, apostoli, tj. oni, koji su toliko stradanja podneli Hrista radi.

Jer postasmo prizor i anđelima i ljudima.

Mi nismo izloženi stradanjima samo u nekom uglu, nego po svim krajevima zemaljskim. Budući da naši postupci nisu nevažni, na nas ne motre samo ljudi, nego i angeli. Naime, naši podvizi su toliko veliki, da su dostojni i angelskog posmatranja (dosl. sozercanja), jer se mi ne borimo samo s ljudima, nego i sa silama zlih anđela.

10. Mi ludi Hrista radi, a vi mudri u Hristu.

Opet govori da bi ih postideo. Dok su apostole tukli i prezirali Hrista radi, Korinćani su bili poštovani i smatrali su ih mudrima, i još su se hvalili da je sve to u Hristu. Zbog toga kaže: kako je moguće, da se takve suprotnosti pojave među ljudima, koji razmišljaju na isti način? To nije moguće. Mora se dopustiti da ili naš ili vaš način razmišljanja nije u Hristu. Međutim, nedostojno je apostola Hristovih da njihov način razmišljanja nije u Hristu. Prema tome, vi ste u zabludi.

Mi slabi a vi jaki; vi slavni a mi prezreni.

Drugim rečima, nas progone, a vi se naslađujete sigurnošću (slabošću svagda naziva iskušenja). I opet, vi ste plemeniti i slavni, a mi smo prezreni. Sve to govori usled velikog negodovanja. Smisao je sledeći: kako je moguće da mi stradamo, a da se vi naslađujete sigurnošću i da sretno živite? Očigledno je, dakle, da vi niste u dobrom stanju. Naprotiv, vaše sadašnje ponašanje je bezbožno i nedostojno apostola, otuda sledi, da ne bi trebalo da se gordite time.

11. Do ovoga časa podnosimo i glad i žeđ i golotinju...

Što, kaže, da pominjem ono pređašnje? Pogledaj kako je sada - na to kako se vi utapate u nasladama, a mi - sasvim suprotno.

I udarce.

Odnosno, nas biju. Ovo govori protiv nadmenih.

I potucamo se.

Nas progone, a mi bežimo. To govori protiv bogatih.

I trudimo se, radeći svojim rukama.

Time postiđuje one, koji su se drznuli da propovedaju radi sticanja koristi.

Kad nas grde, blagosiljamo, kad nas progone, trpimo. 13. Kad hule na nas, molimo.

Najzad, kaže, što je najvažnije, mi u takvim nedaćama ne smatramo sebe nesrećnima. A odakle se to vidi? Odatle što onima, koji nas vređaju, uzvraćamo suprotnim. Mi blagosiljamo one koji nas grde a one, koji nam nanose teže uvrede (to znači huliti, jer je to najteža uvreda), molimo, tj. uzvraćamo im blagim i krotkim rečima (to znači moljenje, tj. blaga i krotka reč). Zbog takvog ponašanja, hrišćane smatraju bezumnima!

Postasmo kao smetlište sveta, svima smeće do danas.

Šta je smeće? Sve, što se čisti ili briše kao nepotrebno, Ako, na primer, neko sunđerom čisti nešto prljavo, on kaže da je to smeće. Smeće je, dakle, ono što se uklanja s nekog predmeta. Apostol, dakle, kaže: dostojni smo da nas odbace i da nas smatraju za smeće, ne samo vi, nego čitav svet i svi ljudi, i to ne u neko vreme, nego sve do sada. Zapazi kakav hrišćanin mora da bude, zapazi, da on mora da se bori (da se podvizava) sve do samog kraja.

14. Ne pišem ovo da vas posramim, nego vas poučavam kao svoju milu decu.

Ne govorim vam ovo, kaže, zato, da bih vas postideo, niti sa zlim i rđavim namerama, nego vas poučavam kao svoju milu decu. Ne samo kao decu nego kao milu decu. Oprostite mi ako sam rekao i nešto uvredljivo: i to je od ljubavi. Nije rekao:" da vas prekorim", nego: da vas poučim. A ko ne bi mogao da podnese očinsku pouku?

15. Jer ako imate i hiljade učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca.

Šta to znači, reći ćete vi, zar nas drugi ne ljube? Ljube, ali ne onako kao ja: oni su učitelji, a ja sam otac. Iako deca imaju jednog oca a mnogo učitelja, njihova naklonost prema deci neuporedivo je manja u poređenju s ljubavlju onog jednog, tj. oca. Zapazi da je, između ostalog, reči: u Hristu vezao za učitelje, da ih ne bi sasvim omalovažio. Uostalom, iako je njima (učiteljima) pripisivao ono što je teže (jer je takva dužnost učitelja), prevashodstvo ljubavi ostavio je za sebe.

Jer vas u Hristu Isusu ja rodih evanđeljem (blagoveštenjem).

Objašnjavajući na koji im je način on otac, kaže: uz sadejstvo Hristovoga vas rodih evanđeljem (blagoveštenjem), odnosno, ne pripisujem sebi to delo, kao mnogi među vama, nego Hristu. Nije rekao: "ja sam vas naučio", nego: ja vas rodih. Ukazujući na prirodu, pokazuje im svoju ljubav prema njima, kao i to, da su oni njegovi najbliži učenici, i tu misao izražava u čitavoj ovoj poslanici.

16. Molim vas, dakle, ugledajte se na mene.

Ugledajte se, kaže, u svemu na mene: ne preuznosite se niti mudrošću, niti bogatstvom, i ne budite neprijatelji svojoj braći, nego i mudrost i bogatstvo pokazujte u ljubavi prema Hristu i braći. Zapazi dobrotu srca: on moli, a ne zapoveda. Davati samoga sebe kao uzor za ugledanje jeste znak velike odvažnosti.

17. Zato vam poslah Timoteja, koji mi je čedo ljubljeno i verno u Gospodu.

Zato, što se o vama brinem kao o deci, poslao sam vam Timoteja. Želeo sam da sam dođem i da vaspostavim mir među vama. Međutim, kako to nisam mogao da ispunim, poslao sam njega, moje ljubljeno čedo. Rekao je to zato, da bi pokazao koliko ih ljubi, kad je odlučio da se zbog njih rastane s Timotejem i da im, istovremeno, napomene da poštuju Timoteja.

Verno (čedo) u Gospodu, tj. ne u žitejskim (= svetskim) delima, nego u delima vere Hristove. Zbog toga će i u onome, što se bude ticalo vas, verno služiti.

On će vas podsetiti na puteve moje koji su u Isusu Hristu, kao što svuda u svakoj crkvi učim.

Nije rekao: on će vas naučiti, da se ne bi uvredili (jer je Timotej bio mlad), nego: on će vas podsetiti da ono, što ste ranije znali, obnovite u svom sećanju. Putevima naziva odluke, pravila, običaje, i božanstvene zakone, koji su sjedinjeni s propovedima. Da vas podseti kako se ja ponašam, odnosno, da se ne gordim, i da ne uvodim razdore i svađe.

U Hristu, tj. u tim putevima nema ničega čovečijeg, nego je sve u Hristu, ili se savršava uz pomoć Hristovu. Timotej će vam reći i to, kako poučavam u svakoj crkvi. Ja vam nisam rekao ništa novo nego, naprotiv, svima predajem jedno isto. Stidite se, što ste se samo vi u Crkvi udaljili od mojih puteva.

18. Neki se naduše kao da ja neću doći vama.

Pošto je rekao: poslao sam vam Timoteja, želi da ih spreči da usled toga postanu još nemarniji i kaže: iako sada ne dolazim, moje odsustvo je nekima dalo povoda da se pogorde. Upravo iz tog razloga ja ću doći kasnije. Pokazuje nezrelost njihovih razmišljanja, jer je samo deci svojstveno da stvaraju pometnju kad učitelj nije među njima. Ko su ti, koji su se pogordili? Saučesnici preljubnika, koji je bio i mudar i bogat. Oni su se gordili, kao da ih Pavle neće razobličiti.

19. Ali ja ću vam doći uskoro, ako Gospod hoće.

Tim rečima ruši gorde i podstiče ih na trezvenost (budnost, trezvenoumlje). Dobro je dodao: ako Gospod hoće, jer se sve dešava prema Njegovom odobrenju.

I neću gledati na reč onih nadmenih, nego na silu, 20. Jer Carstvo Božije nije u reči, nego u sili.

Uzdajući se u krasnorečivost, Korinćani su prezirali Pavla kao neukog čoveka. On zbog toga kaže: "Neću gledati na vašu krasnorečivost, jer ona nije neophodna, nego ću gledati na silu, koja se projavljuje u znakovima. Carstvo Božije nije propovedano i utvrđeno kitnjastim rečima, nego znakovima koji su savršavani silom Svetoga Duha.

21. Šta hoćete? Da dođem vama s prutom, ili sa ljubavlju i duhom krotkosti?

Prutom naziva kaznu. On, dakle, kaže: od vas zavisi da li ću kod vas doći s jednim ili s drugim. Ako ostanete nemarni, ja ću doći i kazniću vas kao Elimu (v. Dela ap. 13; 8-11). Postoji u njemu i duh strogosti i kažnjavanja, ali ga on imenuje s bolje str

ane, slično kao što i za Boga kaže da je blag i milostiv a ne da kažnjava, iako je Njemu i to svojstveno.

PETA GLAVA

1. Svuda se čuje da je blud među vama, i to takav blud kakav se ni među neznabošcima ne pominje, da neko ima ženu oca svoga.

Opominje sve uopšte, da ne bi bili nemarni i da ovaj greh ne bi smatrali za tuđi nego da bi se, naprotiv, postarali da ga isprave kao zajedničko bezbožništvo. Nije rekao: "bestidno se događa", nego: svuda se čuje. Ako je zabranjeno čak i da se čuje za takav prestup, zar onda nije daleko bestidnije ako se on i izvršava? To se utoliko pre odnosi na vas, koji ste udostojeni duhovnih tajni, Pojačavajući optužbu, u nastavku kaže: kakav se ni među neznabošcima ne pominje. Nije rekao: "kakav se nije dogodio", nego: kakav se ne pominje. Da neko ima ženu od svoga. Nije rekao: "maćehu", nego: ženu oca svoga kako bi, pomenuvši oca, učinio ovaj udarac još snažnijim. Osim toga, stideći se da pomene preljubu, upotrebio je pristojniji izraz: ima.

2. I vi ste naduveni...

Gordite se učenjem tog bludnika, jer je on bio mudar. Zapazi mudrost apostola: on se ni na jednom mestu ne obraća bludniku, kao čoveku bezbožnom i nedostojnom da ga pominje, nego govori s drugima, kao da je reč o opštem prestupu.

Umesto da plačete, da bi se izbacio između vas onaj, koji je učinio to delo.

Trebalo bi, kaže, da plačete, jer se ta sramota raširila na celu Crkvu. Trebalo bi da se molite sa suzama, kao u slučaju bolesti i zaraze, da bi se izbacio između vas tj. da se odseče od vas kao zajedničko zlo. Ni ovde nije pomenuo bludnika, nego je rekao: onaj, koji je učinio to delo.

3. Jer ja, odsutan telom no duhom prisutan, već sam osudio, kao da sam tamo, onoga koji je tako učinio.

Zapazi njegovo negodovanje. Ne dopušta da čekaju njegov dolazak da bi odlučili bludnika, nego hita da zaustavi zlo i zarazu pre nego što se oni rašire na vascelo telo Crkve. Duhom prisutan rekao je zbog toga, da bi ih primorao da iznesu presudu i, istovremeno, da ih prestraši time, što zna kako će oni tamo suditi i da će mu duh, tj. dar prozorljivosti, otkriti sve što oni učine. Rečima: već sam osudio, kao da sam tamo ne d

opušta im da preduzmu bilo šta drugo. Ja sam, kaže, izrekao presudu i drugačije ne može da bude.

4. U Ime Gospoda našega Isusa Hrista kad se saberete vi i moj duh, sa silom Gospoda našeg Isusa Hrista.

Da se ne bi pokazao kao gord, i njih prihvata u zajednicu: U ime Gospoda našega kad se saberete vi i duh moj, odnosno tako, da zbor ne bude sastavljen prema ljudskom običaju nego po Bogu; da vas sabere Sam Hristos, u čije se ime i sabirate. Apostol je, međutim iznad njih postavio svoj duh, kako bludnika ne bi udostojili oproštaja, nego da bi mu pravedno sudili, kao u prisustvu apostola.

Sa silom Gospoda našega Isusa Hrista, 5. Da se takav preda satani.

Smisao je dvojak. Možda je ovakav: Hristos može da vam da takvu blagodat, da budete u stanju da bludnika predate satani, a možda i ovakav: i Sam Hristos će, zajedno s vama, osuditi bludnika. Nije rekao: "ustupiti", nego: predati, i na taj način mu prikriveno otvorio vrata pokajanja. Ni ovde, opet, nije pomenuo ime.

Na mučenje tela, da bi se duh spasao u dan Gospoda Isusa.

Odnosno, da ga predaju da ga satana izmuči bolešću. Naime, ukoliko se požuda rađa usled prezasićenja tela, apostol hoće da se to telo kazni, kako bi duh, tj, duša bila spasena. Ne treba, uostalom, tako razumeti, kao da se spasava samo duša, nego treba razumeti da se pri spasavanju duše spasava i telo. Neki pak pod duhom podrazumevaju duhovni dar i objašnjavaju na sledeći način: da bi se dar duha u celini sačuvao i da ne bi odstupio od njega, kao od bezbožnika. Takva presuda u većoj meri izražava brigu, nego kažnjavanje. Uzgredno je pomenuo i dan suda da bi Korinćani, zastrašivši se, predložili iscelenje i da bi ga bludnik prihvatio u istom raspoloženju. Postavlja granicu đavolskom dejstvovanju, slično kao što se dogodilo i sa Jovom, tj. kad mu je (đavolu) dopušteno da se dotakne samo tela, ali ne i duše.

6. Nije dobro hvalisanje vaše.

Napominje da oni sami nisu dopustili bludniku da se pokaje, jer su ga hvalili. On je bio jedan od njihovih mudraca.

Ne znate li da malo kvasca sve testo ukiseli!

Ja se brinem i za vas, kaže, a ne samo za njega. Ako se na zlo ne obrati pažnja, ono može da zarazi i ostale članove Crkve. Kvasac je sam po sebi mali, ali ukiseli čitavo

testo i pretvara ga u samoga sebe. Tako će i greh ovoga čoveka povući za sobom i mnoge druge.

7. Odbacite (dosl. iščistite), dakle, stari kvasac, da bude novo testo, kao što ste beskvasni.

Odnosno, proterajte ovog bludnika ili, bolje rečeno, proterajte i sve druge bezbožnike (jer starim kvascem naziva svako zlo). Nije rečeno jednostavno: "očistite", nego: iščistite, to jest, u potpunosti očistite, da to bude novo testo, koje nema primese starog zla. Kao što ste beskvasni rečeno je umesto: "kao što bi i trebalo da budete beskvasni", tj. otuđeni od staroga zla, koje se prilikom pokajanja pokazuje i kao kiselo i kao gorko.

Jer i Pasha naša, Hristos, žrtvova se za nas.

Pomenuvši beskvasne hlebove, koji su se koristili kao hrana u vreme Pashe, i objasnivši alegorijski šta označavaju beskvasni hlebovi, odnosno život koji je nepričastan zlu, sada alegorijski objašnjava i samu Pashu i kaže da je naša Pasha Hristos, Koji je zaklan zbog nas. Dakle, mi smo dužni da se brinemo o beskvasnim hlebovima, tj. o životu koji je čist od svakoga zla.

8. Zato da praznujemo ne u kvascu starom, ni u kvascu zloće i nevaljalstva (lukavstva).

Pokazuje da je za hrišćane, zbog preizobilja darova koje su dobili, svako vreme - vreme praznika. Sin Božiji je postao čovek i bio zaklan zato, da bi ti praznovao - ali ne sa kvascem starog Adama, i ne sa životom prepunim zla ili, što je još gore, lukavstva, jer je zao svaki koji čini zlo, dok je lukavi onaj, koji ga (zlo) čini s pritajenom i podmuklom pomišlju.

Nego u beskvasnim hlebovima iskrenosti (čistote) i istine.

Odnosno, vodeći neporočan i čist život, za razliku od onog poročnog, i istinit, tj. nelicemeran, bez ikakve podmuklosti, život kakav je suprotan lukavstvu. Osim toga, u reči: istina možeš da razumeš i suprotnost starozavetnim praobrazima, koji nisu bili istina, dok se od hrišćana zahteva da budu iznad starozavetnih praobraza. Najzad, pod čistotom možeš da podrazumevaš i čistotu u delanju, a pod istinom pravilnost (istinitost) u sozercanju.

9. Pisah vam u poslanici da se ne mešate s bludnicima.

U kojoj poslanici? U ovoj istoj. Naime, kada je prethodno rekao: Iščistite stari kvasac, ukazujući na bludnika, pokazuje da se već iz tih reči vidi, da se ne smeju mešati s bludnicima. Međutim, kako bi mogli da pomisle da bi trebalo da se klone svih bludnika, čak i onih, kojih je bilo među Jelinima, objašnjava o kakvim bludnicima govori.

10. Ali ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili s koristoljupcima, ili sa otimačima, ili sa idolopoklonicima, jer biste morali izići iz ovoga sveta.

Reč uopšte upotrebio je zato, da bi označio da je predmet opštepoznat. Smisao je sledeći: ja vam ne zabranjujem da se družite s bludnicima ovoga sveta uopšte, tj. sa Jelinima, jer bi inače trebalo da potražite drugu vaseljenu. Kad u jednom gradu pored vas živi i toliko Jelina, kako je moguće da se ne družite s njima?

11. A sad vam napisah da se ne mešate s nekim koji se brat zove ako je bludnik, ili koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete.

Vidiš li, da nije samo jedan bio bludnik, nego da je bilo i drugih, i da nije postojao samo jedan porok, nego različiti (poroci). Međutim, na koji način brat može istovremeno da bude i idolopoklonik? Kao što su nekada Samarjani samo upola bili pobožni, tako se dogodilo i Korinćanima, odnosno, neki od njih su se još pridržavali idola. Osim toga, apostol se priprema da govori o onima, koji su jeli od idolskih žrtava.

Dobro je rekao: zove se brat, jer svaki, koji je kriv u pomenutim gresima, samo nosi ime brata iako, u suštini, nije brat. S takvim zajedno i da ne jedete, da bi razumeli da su oskrnavljeni grehom, i da bi se uzdržali od njega.

12. Jer što da sudim i onima koji su napolju?

Onima, koji su napolju, naziva Jeline, a onima, koji su unutra, hrišćane. Ja se, kaže, ni najmanje ne brinem za one, koji su napolju. Oni žive izvan mojih zakona. Prema tome, suvišno je da propisujem božanstvene zakone onima, koji su izvan tora Hristovog. Ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu (Rim. 3; 19).

Zar ne sudite vi onima, koji su unutra? 13. A onima koji su napolju sudiće Bog.

Neki iza negacije "ne" stavljaju tačku, a zatim sledeće reči čitaju bez pitanja: "onima koji su unutra, vi sudite". Drugim rečima, nakon što je prethodno rekao: Što da sudim i onima, koji su napolju, apostol je sada dodao:" ne", odnosno, nije na meni da im sudim. Drugi, međutim, čitaju povezano i sa pitanjem: Zar ne sudite vi onima koji su unutra! Spoljašnje očekuje sud Božiji koji će ovi, što su unutra, izbeći ako im vi budete sudili.

I izbacite zloga između vas samih.

Podsetio ih je na starozavetnu izreku (v. 5. Mojs. 13; 5), želeći da napomene da je zakonodavcu ranije bilo ugodno, da se bezbožni ljudi izdvoje iz zajednice. Rečima: između vas samih pokazuje, da će za njih same biti korisnije, ukoliko izbace bezbožnika.

ŠESTA GLAVA

1. Usuđuje li se neko od vas, imajući žalbu na drugoga, da se sudi kod nepravednih, a ne kod svetih?

Mnogi su se u novčanim parnicama sudili pred jelinskim sudijama. kao poznavaocima zakona. Zbog toga se trudi da ispravi to zlo, kojeg se slučajno setio. Naime, kad je pomenuo koristoljupce, odmah se rasplamsao revnosnom brigom za one, koji su zaraženi ovim grehom. Nije rekao: "kod neverujućih", nego: kod nepravednih, jer svaki, koji se parniči, obično traži pravednost. Apostol zato pokazuje da je neće pronaći jer su, kaže, jelinski sudovi nepravedni; kako će onda tebi suditi pravedno? Svetima naziva verujuće, i samim tim nazivima ukazuje na razliku između prvih i drugih, jer su jedni nepravedni a drugi sveti.

2. Ne znate li da će sveti suditi svetu!

Pošto verujući, kao neuki, nisu bili u stanju da prosuđuju na parnicama, ukazuje im na težinu i važnost; kao prvo, nazvao ih je svetima, a zatim je rekao da će oni suditi svetu. To, uostalom, ne treba zamišljati tako, kao da će oni zauzeti mesta sudija i da će izricati presude (jer će suditi Gospod). Naprotiv, oni će samo osuditi. U stvari ako su se oni, budući slični svima ostalima, pokazali kao verujući a ti kao neverujući, zar to onda nije osuda za neverujuće?

A ako ćete vi suditi svetu, zar ste nedostojni presuđivanja o sitnicama!

Zapazi da nije rekao: "od vas će primiti sud", nego: vi ćete suditi svetu, jer ste vi, verujući, bili uzor za svet. Izreka: nedostojni presuđivanja o sitnicama ima sledeći smisao: izgleda da su se Korinćani stideli da im sude oni, koji su unutra. Zato i kaže: naprotiv, trebalo bi da se stidite onda, kad se sudite kod onih, koji su spolja. Ti sudovi su rđavi i nisu kao oni, koji su unutra.

3. Ne znate li da ćemo anđelima suditi, a kamoli u stvarima ovoga sveta?

Anđelima naziva demone. Mi ćemo, dakle, i demone osuditi, ako se, bez obzira na to što smo obučeni u telo, pokažemo kao savršeniji od njih, koji su bez tela.

4. A vi kad imate suđenja za stvari ovoga sveta, uzimate za sudije one, koji u Crkvi ne znače ništa. 5. Na sramotu vama govorim: Zar nema među vama nijednoga mudra, koji će moći presuditi među braćom svojom?

Želeći da ih udalji od spoljašnjih sudova, kaže: možda će neko reći da u Crkvi nema nijednog mudrog, koji bi mogao da prosudi u parnici. Međutim, ako, prema vašem mišljenju, u Crkvi nema nijednog mudrog, onda je bolje da za sudije postavljate unižene, nego neverujuće. Uostalom, to sam rekao za vašu sramotu, ako je kod vas uistinu tako malo mudrih, da sud moraju da donose prosti i neuki ljudi. Reči: među braćom svojom dodao je zato da bi pokazao da u takvom slučaju, ako se vodi parnica s bratom, nije potrebno mnogo znanja, i da bratska naklonost najviše pogoduje prekidanju parnice (rasprave).

6. Nego se brat sa bratom sudi, i to kod nevernih!

Dvostruko zlo: jedno je što se sudi sa bratom, a drugo, što se sudi kod nevernika.

7. I to vam je već sasvim na sramotu što imate parnice među sobom.

Najpre im je zabranio da se sude kod neverujućih, a sada im zabranjuje da se uopšte sude, i kaže: to vam je već sasvim na sramotu, tj. nedolično je i sramno što imaše parnice među sobom tj. što se sporite jedan s drugim (to znače reči: među sobom). Apostol je to rekao veoma izražajno, jer smo mi, hrišćani, dužni da jedan drugoga smatramo braćom.

Zašto radije ne pretrpite nepravdu? Zašto radije ne podnesete štetu? 8. Nego vi činite nepravdu i nanosite štetu, i to braći!

Mnogo optužbi. Prva je ta, da oni ne znaju da podnesu uvredu. Druga je ta što, naprotiv, sami nanose štetu, a treća što to čine braći. Dobro bi bilo, kaže i da ne činite i da ne trpite štetu. Međutim, ako bi trebalo izabrati jedno od ovo dvoje, onda je bolje pretrpeti štetu.

6. Ili ne znate da nepravednici neće naslediti Carstva Božijega?

Zaključujući slovo pretnjom, pojačava reči i pita ih za stvar, koja je svima poznata.

Ne varajte se.

Ovde ukazuje na one Korinćane, koji su govorili da je Bog čovekoljubiv i da neće kažnjavati, nego da će sve uvesti u Carstvo. Zbog toga kaže: Ne obmanjujte se, jer je to očigledno samoobmanjivanje i zabluda da se ovde očekuje svako dobro, a da se tamo bude izložen kazni.

Ni bludnici.

Onoga, koji je već osuđen, postavlja na prvo mesto.

Ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici.

Rukobludnicima naziva one, nad kojima se izvršava sramno delo, a zatim nabraja one, koji izvršavaju sramna dela.

Ni muželožnici, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije.

Mnogi se pitaju zašto je pijanice i opadače postavio pored idolopoklonika i onih, koji tvore sramna dela? Zato, što je i Hristos rekao da je dostojan pakla onaj, koji svom bratu kaže: budalo (v. Mt. 5; 22), a Judejce je pijanstvo odvelo u idolopoklonstvo. Osim toga, ovde nije reč o kažnjavanju, nego o lišavanju Carstva. Carstva se lišavaju svi takvi grešnici podjednako, a ovde nije mesto da rasuđujemo da li će biti razlike u njihovom kažnjavanju.

11. I takvi bejaste neki; ali se opraste i posvetiste, i opravdaste imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom Boga našega.

Razmislite, kaže, kakvog vas je zla Bog oslobodio i kakva vam je blaga darovao. I vi ste bili podložni svim navedenim porocima, ali vas je On očistio od njih. I nije vas samo očistio, nego vas je i posvetio. Na koji način? Tako što vas je opravdao. Najpre vas je očistio a zatim opravdao i posvetio, i to ne imenom ovog ili onog učitelja, nego Imenom Hristovim i Svetim Duhom. Drugim rečima, ta blaga vam je podarila Sveta Trojica. Rekavši da ih je posvetio imenom Hristovim i Svetim Duhom, nije ukazao ni na šta drugo, nego na Svetu Trojicu.

12. Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi.

Kako je prethodno govorio o bludniku i kako će uskoro opet govoriti o njemu, poveo je reč o stomakougađanju. Od stomakougađanja, naime, prevashodno proishodi bludna strast. On, dakle, kaže: dozvoljeno mi je da jedem i pijem, ali je za mene štetno da u hrani i piću budem neumeren.

Sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome.

Ja sam, kaže, gospodar nad hranom i pićem. Međutim, ukoliko ih budem neumereno upotrebljavao, od njihovog gospodara postaću njihov sluga. Onaj, koji ih koristi kako dolikuje, on je gospodar nad njima. Naprotiv, onaj koji padne u neumerenost, nije više gospodar nego postaje sluga, jer u tom slučaju prezasićenje postaje njegov tiranin. Vidiš li kako je onome, koji je sebe smatrao za gospodara, apostol pokazao da je potčinjeni? Pogledaj, svaki od Korinćana je govorio: mogu da se predam nasladama. Apostol pak kaže: ti im se ne prepuštaš zato, da bi imao vlast nad njima, nego zato što si i sam potčinjen njihovoj vlasti. Sve dok si neuzdržan, ti nemaš vlast nad utrobom (stomakom), nego utroba ima vlast nad tobom.

13. Jela su za stomak, i stomak za jela.

Stomakom naziva stomakougađanje a ne deo našeg tela, dok pod hranom podrazumeva neumerenu upotrebu hrane. Prema tome, smisao ovih reči je sledeći: neumerena upotreba hrane prijatelj je i srodnik stomakougađanja, i obrnuto. Ni jedno ni drugo ne može da nas privede Hristu; naprotiv, one koji su im predani upućuju jedno drugome (neumerenost stomakougađanju i stomakougađanje neumerenosti).

Ali će Bog i jedno i drugo ukinuti.

Ne stomak, nego stomakougađanje, i ne hranu, nego neumerenost u hrani. U reči ukinuti neki vide ukazivanje na stanje budućeg veka, odnosno, da tamo neće postojati potreba niti za hranom, niti za pićem. Ako tamo neće biti mesta ni za umerenu upotrebu hrane, onda će se utoliko pre ukinuti neumerenost i stomakougađanje. Rekavši da će se zajedno s ukidanjem hrane ukinuti i stomak, izrazio je misao da će se zajedno sa zasićenjem prekratiti i želja za neumerenom upotrebom. Prema rečima drugih, on je svoj savet zaključio molitvom da se ukine, odnosno da prestane i neumerenost i stomakougađanje.

A telo nije za blud nego za Gospoda, i Gospod za telo.

Iz tih reči se vidi da apostol govori o stomakougađanju povodom reči o bludu. U protivnom bi trebalo da kaže: telo nije za hranu, niti za stomak (stomakougađanje). On, među

tim, nije tako rekao. Nego kako? Nije za blud. Time pokazuje šta su posledice telesnih naslađivanja, odnosno, pokazuje da je to blud. Smisao njegovih reči je sledeći: telo, kaže, nije stvoreno radi toga da bi se utopilo u naslađivanju i da bi palo u blud, nego je stvoreno zato, da bi se pokorilo Hristu kao svojoj glavi i da bi Gospod upravljao njime kao glava.

14. A Bog i Gospoda vaskrse, i nas će vaskrsnuti Svojom silom.

Nemoj da se zbuniš, kada čuješ da je Bog vaskrsao Gospoda; apostol govori tako jer snishodi prema nama kao prema deci. I kako su o Ocu, kao o Izvoru, svi imali uzvišene predstave, apostol i vaskrsenje vezuje za Oca i objavljuje da će On i nas vaskrsnuti. Kao što je vaskrsao našu glavu, a tu podrazumevam Hrista, tako će vaskrsnuti i ostale udove, tj. nas. Da bi potvrdio svoje reči, dodaje: silom Svojom i kao da kaže: ne sumnjajte u ovo što govorim, jer sila Božija, koja savršava velika dela, može i to da ispuni. Da Hristovo vaskrsenje vezuje za Oca kao uzročnika, vidi se i odatle što je Gospod o Samome Sebi govorio: Razvalite ovaj hram i za tri dana ću Ga podići (Jn. 2; 19). O Njemu je napisano i da pokaza Sebe živa (Dela ap. 1; 3). Dakle, mada je On i vaskrsao Samoga Sebe, to delo se pripisuje Ocu kao uzročniku.

15. Ne znate li da su telesa vaša udovi Hristovi?

Opet se vraća na prethodni savet koji se ticao bluda. Međutim, svoje reči naoružava velikim strahotama.

Hoću li dakle uzeti udove Hristove i od njih načiniti udove bludnice?

Nije rekao: "sjediniti ih s bludnicom", nego od njih načiniti udove bludnice, što je daleko strašnije. Ko se neće užasnuti slušajući ove reči, to jest da će uzeti udove Hristove i načiniti ih udovima bludnice?

Nikako! 16. Ili ne znate, da ko se sa bludnicom sveže jedno je telo s njom? Jer je rečeno: Biće dvoje jedno telo.

Pokazuje ono što je rečeno, tj. na koji način će udovi Hristovi postati udovi bludnice. Kroz svezivanje, kaže, muškarac postaje jedno telo s bludnicom. Zbog toga i udovi njegovi, koji su bili udovi Hristovi, postaju udovi bludnice.

17. A ko se sjedini s Gospodom, jedan je Duh s Njime.

Pogledaj, kako i samim imenovanjem bludnice i Hrista nastavlja i pojačava optužbu. K

aže da onaj, koji se sjedinio s Gospodom, ne postaje ništa drugo do duh, tako da ne čini ništa telesno, odnosno, postaje duhovan. Sjedinjenje s Gospodom daje mu osvećenje Duha. Ovim rečima je pokazao i to, na koji način verni postaju udovi Hristovi,

18. Bežite od bluda.

Propisuje da beže od bluda kao od nekog progonitelja, zbog kojeg ni na jedan trenutak ne možemo biti bezbedni, i kaže da sve snage napregnemo radi toga, da bismo se uzdržali od njega.

Svaki greh koji čovek učini van tela je, a koji bludniči svom telu greši.

Blud, kaže, skrnavi čitavo telo. Upravo zbog toga bludnici obično odlaze u kupatila, svedočeći time da je njihovo telo oskrnavljeno. Bludnik, dakle, greši protiv samog tela, jer ga skrnavi i prlja. Iako se i ubistvo savršava telom, ono ipak ne skrnavi čitavo telo. Za ubistvo se može baciti kamen ili drvo ili neko drugo veštastvo, dok blud ne može da se počini bez tela: zbog toga se ono svagda skrnavi. Uostalom, apostol je nameravao da težinu toga greha predstavi u uveličanom obliku, jer se njega tiče sadašnji savet. Blud nikako nije porok koji je gori od svih ostalih poroka.

Poznajem i druga rešenja ovog pitanja. Takvo je i sledeće rešenje: bludnik greši protiv sopstvenog tela u tom smislu što se ne spaja sa željom da izrodi decu, kao prilikom spajanja sa zakonitom ženom, nego ga uzaludno skrnavi izlivanjem semena i time ga čini slabim. Drugo rešenje: bludnik greši protiv žene s kojom se spaja, jer ona kroz to postaje njegovo telo i zato, ako se nezakonito spaja s njom, greši protiv nje.

Uostalom, rešenje velikog Zlatoustog je bolje od svih, a tu mislim na prvo rešenje. Osim toga, neki izražavaju sumnju i pitaju: "Šta to znači? Zar zavist takođe ne isušuje telo", i razrešavaju ovo pitanje na sledeći način: zavist je strast a ne dejstvo. Apostol pak govori o dejstvu (evo njegovih reči: svaki greh, koji čovek učini), a ne o strasti. U stvari, zavist ne stvaramo mi, nego ona dejstvuje u nama.

19. Ili ne znate da je telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, kojega imate od Boga?

Još više zastrašuje, i to veličinom dara, tj. Duha, i dostojanstvom Onoga, Koji je dar dao, tj. Boga. Vi ste, kaže, hram, i to sveti, jer ste vi hram Svetog Duha. Ne skrnavite sveti hram, i ne činite Božiji dar beskorisnim, jer od Boga imate dar i Duha.

I niste svoji. 20. Jer ste kupljeni skupo.

Vi ste, kaže, pod Gospodom i nemate ništa svoje, čak ni samo telo nije vaše. Kupljeni ste skupo, tj. Krvlju Hristovom. Zbog toga vaša tela pripadaju drugom Gospodaru (a ne vama samima) i ka onome, što je Njemu ugodno, treba i da upravite svoje delanje.

Govoreći ovo, ne poništava slobodnu volju nego pokazuje da Bog, Koji nas je iskupio, s pravom zahteva da Mu služimo.

Proslavite, dakle, Boga telom svojim...

Budući da ste kupljeni, kaže, proslavite Boga i svojim telom, tj. tvoreći dobra dela i sačuvavši ga čisto i sveto. Proslavljanje Boga sastoji se u tome da, kada ljudi vide vaša dobra dela, Njega proslave.

I duhom svojim.

Pokazuje da blud ne treba izbegavati samo telom, nego i duhom, da se ni misaono ne bismo skrnavili (jer je duhom ovde nazvao misao). U Evanđelju je zabranjena čak i ona preljuba, koja ostaje u srcu (v. Mt. 5; 2).

Jer su Božiji.

Neprestano podseća da mi ne pripadamo samima sebi, nego da se nalazimo pod vlašću Boga, Koji je iskupio naše duše i tela.

SEDMA GLAVA

1. A za ono što mi pisaste...

Ispravivši pometnju zbog podela, bluda i koristoljublja, sada postavlja pravila za brak i za devstvenost. Naime, Korinćani su ga u pismu, koje su mu poslali, pitali da li bi trebalo da se uzdržavaju od žena ili ne?

Dobro je čoveku da se ne dohvata žene.

Dobro je, prevashodno, kaže, ako se svaki čovek a ne samo sveštenik (kako su to neki rđavo razumeli) ne dohvata žene i ostane devstvenik. Međutim, sigurnije je, a i našoj slabosti bliže, da se stupi u brak. Zbog toga dodaje sledeće:

2. Ali zbog (izbegavanja) bluda, svaki neka ima svoju ženu, i svaka neka ima svojega muža.

Govori i o jednoj i o drugoj strani. Može se dogoditi da je muž sklon celomudrenosti a žena ne, i obrnuto. Rečima: Zbog (izbegavanja) bluda podstiče na uzdržavanje. Ako se brak dopušta radi izbegavanja bluda, onda oni, koji su sjedinjeni brakom, ne bi trebalo da se spajaju bez svake umerenosti, nego celomudreno.

3. Muž neka ukazuje ženi dužnu ljubav, tako i žena mužu.

Smatrajte, kaže, da je ljubav jednog prema drugom vaša dužnost. Pošto je ona dužnost, vi ste nužno obavezni da je pokazujete jedno drugome.

4. Žena nije gospodar svoga tela, nego muž; tako i muž nije gospodar od svoga tela, nego žena.

Sada pokazuje da je ljubav jednog prema drugom uistinu neizbežna dužnost. Supružnici, kaže, nisu gospodari svojih tela, nego je žena istovremeno i sluškinja i gospodarica svoga muža. Sluškinja, jer nema vlast nad svojim telom, da bi ga predavala kome hoće, nego njime gospodari muž. Gospodarica je zbog toga, jer je telo njenog muža - njeno telo, i on nema vlast da ga daje bludnicama. Na sličan način, i muž je sluga i gospodar svoje žene.

5. Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru i privremeno.

Odnosno, žena ne sme da se uzdržava protivno volji muža, isto kao što ni muž ne sme da se uzdržava protivno volji žene. Ako se jedno uzdržava protiv volje drugog, znači da ga lišava sebe, slično kao što se govori i o novcu. Međutim ako se uzdržavaju po volji, onda je to nešto sasvim drugačije, kada, na primer, oboje, i muž i žena, prema uzajamnoj saglasnosti odrede određeno vreme za uzajamno uzdržavanje.

Da bi se predali postu i molitvi.

Objašnjava šta znači njegov izraz: privremeno, tj. kad dođe vreme da obitavaju u molitvi, odnosno, da se mole s posebnom usrdnošću. Nije jednostavno rekao: "radi molitve", nego: da bi se predali molitvi. Da je apostol smatrao da je supružnički život prepreka za uobičajenu svakodnevnu molitvu, kako bi onda na drugom mestu rekao: Molite se bez prestanka (1. Sol, 5; 17). Dakle, da bi vaša molitva bila srčanija, uzdržite se jedno od drugog: iako ne skrnavi, (bračno) spajanje ometa blagočestivo delanje.

Pa opet da se sastanete, da vas satana ne iskušava vašim neuzdržanjem.

Ja, rasuđuje apostol, kažem da se opet sjedinite. To vam, međutim, ne postavljam kao zakon, nego vam propisujem zato, da vas satana ne bi iskušavao, tj. da vas ne bi podsticao na blud. Premda je đavo sam po sebi uzročnik bluda, prevashodno je to naše neuzdržanje, zbog čega je apostol dodao: vašim neuzdržanjem, jer se u njemu krije uzrok i tome, što nas đavo iskušava.

6. Ali ovo govorim kao mišljenje a ne kao zapovest.

Da biste se povremeno lišavali jedno drugoga, rekao sam to, kaže apostol, kao mišljenje (kao dozvolu), tj. snishodeći prema vašoj slabosti, a ne kao neizbežnu zapovest.

7. Jer hoću da svi ljudi budu kao ja.

Svugde, gde propisuje neki težak podvig, apostol obično samoga sebe predstavlja kao primer. Zbog toga i ovde kaže: želim da se svi i svagda uzdržavaju.

Ali svaki ima sopstveni dar od Boga, ovaj ovako, onaj onako.

Prebivanje u devstvenosti je, kaže, dar Božiji. Međutim, taj podvig zahteva i našu snagu. Kako on to naziva darom? Da bi utešio Korinćane, kojima je rečima neuzdržanjem vašim (st. 5) naneo primetan udarac. Zapazi, međutim, da on i sam brak smatra darom, jer je rekao: svaki ima sopstveni dar od Boga, ovaj ovako, tj. da prebiva u devstvenosti, a onaj onako, tj. dar da živi u supružništvu.

8. A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao i ja što sam. 9. Ako ne mogu da se uzdržavaju, neka se žene i udaju, jer je bolje ženiti se i udavati se nego upaljivati se.

Vidiš li Pavlovu mudrost? On ukazuje i na prevashodstvo devstvenosti i, istovremeno, ne primorava na uzdržavanje od supružništva onoga, koji nije u stanju da se uzdržava, da u protivnom ne bi bio izložen teškom padu. Ako, kaže, osećaš veliko nasilje i upaljivanje (jer je vlast požude silna), oslobodi se tog truda i znoja da ne bi, ako ih se prihvatiš, pao u još veće zlo.

10. A oženjenima i udatima zapovedam ne ja, nego Gospod.

Budući da je Gospod jasnim rečima dao zakon da se brakovi ne razvode osim zbog preljube (v. Mt. 5; 32), apostol kaže: ne ja, nego Gospod. Uostalom, i Pavlove reči su reči

Gospodnje a ne čovečije, jer nešto kasnije on kaže: Mislim da i ja imam Duha Božijega (1. Kor. 7; 40).

Da se žena od muža ne razdvaja, 11. Ako li se pak i razdvoji, neka ostane neudata, ili neka se pomiri s mužem; i muž da ne ostavlja ženu.

Razdvajanja se, kaže, događaju ili zbog ljubavi prema uzdržanju, ili usled malodušnosti, ili zbog nekih drugih razloga. Bilo bi, međutim, bolje, kad uopšte ne bi bilo razdvajanja. Ako do njega i dođe, žena je dužna da ostane pored muža, ako ne zbog spajanja, a onda zato, da ne bi doveo neku drugu. Ako ne može da se uzdrži, neka se pomiri s mužem.

12. A ostalima govorim ja, a ne Gospod. Ako neki brat ima ženu neverujuću i ona se privoli da živi s njim, neka je ne ostavlja. 13. I ako žena ima muža neverujućeg i on se privoli da živi s njom, neka ga ne ostavlja.

Šta to kažeš? Ako je muž neverujući, neka ostane sa ženom; ako je pak bludnik, ne treba da ostane s njom? Zar neverovanje nije gore od bluda? Istina je, da je gore. Bog, međutim, više traži za naše grehove protiv bližnjih, nego za grehove protiv Sebe, jer je rečeno: Ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri s bratom (Mt. 5; 24). On je oprostio onome, koji je Njemu dugovao deset hiljada talanata. Međutim, kod onoga, koji je dugovao sto dinara, osvetio se za uvredu (v. Mt. 18; 34). Tako je i u ovom slučaju: On zanemaruje greh neverja, koji vređa Samog Boga, ali greh preljube kažnjava, kao greh protiv žene.

Neki, uostalom, objašnjavaju ovako: čovek, kažu, u neverju ostaje usled neznanja koje se, naravno, može i okončati, kao što i sam apostol kaže: Jer šta znaš, ženo, možda ćeš spastit. 16)? Blud se pak izvršava usled očigledne izopačenosti. Osim toga, bludnik je već samoga sebe odvojio jer je, oduzevši svoje udove od žene, od njih načinio udove bludnice. Međutim, kako neverujući nije učinio nijedan greh protiv telesnog sjedinjenja ili, bolje rečeno, kroz to sjedinjenje, on će se, možda, sjediniti i po veri. Da i ne govorim o tome da će se životni poredak poremetiti i da će Evanđelje biti izloženo porugama, ako se verna polovina odvoji od neverne. Apostol, međutim, razmatranu zapovest vezuje samo za onaj slučaj kad su muž i žena sjedinjeni brakom u vreme dok su se oboje još uvek nalazili u neverju, ali se kasnije jedna ili druga strana obratila u veru. Naime, ako je ranije samo jedna polovina neverujuća, tj. samo muž ili samo žena, onda se verujućoj polovini uopšte nije dopuštalo da stupi u brak s neverujućom. To se vidi i iz reči apostola, jer on nije rekao: "ako neko poželi da uzme neverujuću", nego: ako neki brat ima. On nije jednostavno propisao da verujuća polovina živi s neverujućom, nego samo u onom slučaju da ono drugo tako želi. To znači reč: privoli, tj. ako poželi.

14. Jer se neverujući muž posveti ženom verujućom, i žena neverujuća posveti se mužem verujući

Izobiljem čistote verujuće polovine nadvladava se nečistota neverujućeg. To znače reči apostola, a ne da tobože neverujući postaje svet. Apostol nije rekao: "biva svet", nego: posvećuje se, tj. biva pobeđen svetošću verujuće polovine. Govori to stoga, da verujuća žena ne bi strahovala da će postati nečista ako bude živela s takvim mužem. Međutim, postavlja se pitanje: ako onaj, koji se spoji s bludnicom i bude s njom jedno telo, postaje

nečist (upor. 6; 16), očigledno je da će i onaj, koji se sjedini s neverujućom, postati s njom jedno telo. Ako je prvi nečist, kako to da onda ovaj drugi ne biva nečist? Što se tiče bluda, u tom slučaju se upravo ovako dešava. Kad bludnici međusobno opšte, njihovo spajanje je nečisto, i zbog toga su oboje nečisti. Drugačije je, međutim, u slučaju da verujuća polovina živi s neverujućom. Neverujući muž je nečist po svom neverju. Žena, međutim, njim ne opšti u neverju, nego u bračnoj ložnici. U tom opštenju se ne ispoljava nikakva nečistota, jer je ono zakoniti brak. Zbog toga verujuća polovina i ne biva nečista.

Inače deca vaša bila bi nečista.

Ako neverujuća polovina ne bi bila nadvladana čistotom verujuće, njihova deca bi bila nečista ili samo delimično čista.

A sada su sveta.

Odnosno, nisu nečista. Pojačanim izrazom sveta apostol uklanja strah zbog sličnog podozrenja.

Ako li se neverujući razdvaja, neka se razdvoji.

Na primer, ako ti zapovedi ili da učestvuješ u njegovom neverju ili da se odrekneš bračnih prava, razdvoj se. Bolje je razdrešiti uzde braka, nego lišiti se blagočešća.

Brat ili sestra nisu u takvom slučaju ropski vezani, jer na mir nas je pozvao Bog.

Ako se muž svađa s tobom zbog toga, što ne učestvuješ u njegovom neverju, razdvoj se od njega. Ti u tom slučaju nisi ropski vezana za njega, tj. ne prisiljavaju te da slediš za njim i u takvim delima. Bolje je da se s njim razdvojiš nego da se svađaš, jer ni Bog to ne želi: Na mir nas je pozvao Bog. Dakle, ako se muž svađa s tobom, on ti je sam time dao povod za razdvajanje (= razvod).

16. Jer šta znaš, ženo, možda ćeš spasti muža!

Ponovo se obraća onom savetu da žena ne bi trebalo da ostavlja muža, i izlaže sadašnje pitanje. Ako se, kaže, ne svađa s tobom, ostani s njim i savetuj ga: možda ćeš nešto i učiniti. Uspeh predstavlja kao sumnjiv, s jedne strane i zato, da ne bi pomislili da ženi postavlja neizbežnu obavezu da u potpunosti ubedi svog muža, a sa druge zbog toga, da bi u njoj podržao nadu da će preobratiti muža i da bi predupredio njeno očajavanje.

Ili šta znaš, mužu, možda ćeš spasti ženu! 17. Samo kako Bog svakome dodeli, svako kako ga je Gospod prizvao, onako neka živi.

Neki su čitali ovako: Ili ti, mužu, po čemu znaš da li ćeš spasti ženu ili nećeš! Zatim su sleečenicu počinjali na ovaj način: Svaki neka živi onako, kako muje Bog dodelio, tj. odakle znaš da li ćeš je spasti ili ne? To je sasvim neizvesno. Međutim, ako je neizvesno, ne bi trebalo raskidati brak jer, ako je ne spaseš, nećeš sebi naškoditi, a ako je spaseš, imaćeš koristi i ti i drugi.

Sveti Jovan, međutim, nije čitao na taj način, nego: Samo kako Bog svakome dodeli, svaki kako ga je Bog prizvao, onako neka živi. Takvo čitanje je neuporedivo bolje. Apostol time kao da je rekao: ne bi trebalo da dođe do razdvajanja pod izgovorom neverja, nego neka svako postupa onako, kako je Bog blagovoleo za njega. Ti si prizvan, imajući neverujuću ženu. Ostavi je kod sebe, i ne proteruj je zbog neverja.

I tako zapovedam po svima Crkvama.

Rekao je to stoga, znajući da će ga Korinćani radije poslušati, ako čuju da i drugima zapoveda to isto.

18. Je li ko prizvan kao obrezan? Neka se ne gradi neobrezan.

Verovatno je da su mnogi, stideći se obrezanja, pribegavali nekim lekarskim sredstvima i dovodili obrezani ud u prvobitno stanje, dodavajući na njega kožicu.

Je li ko prizvan kao neobrezan? Neka se ne obrezuje.

S druge strane, neki su se, nalazeći u obrezanju nešto važno, obrezivali nakon što stupe u veru. Zato i kaže, da to ni najmanje ne pomaže veri.

19. Obrezanje nije ništa, i neobrezanje nije ništa, nego držanje zapovesti Božijih.

Svagda se, kaže, uz veru zahtevaju i vrline, a sve ostalo ili se zahteva malo, ili se uopšte ne zahteva.

20. Svako neka ostane u onom zvanju, u kome je prizvan. 21. Jesi li prizvan kao rob? Nemoj da brineš, nego i ako možeš da postaneš slobodan radije se strpi (doslovno: iskoristi ono bolje).

U onom zvanju, u kome je prizvan, tj. u kom načinu života, u kom činu i u kom stanju si poverovao, u njemu i ostani. Pod prizivom se podrazumeva privođenje veri. Da li si veru primio kao rob? Ne brini i ne smućuj se, jer ti ropstvo ni najmanje neće naškoditi. Čak i ako bi mogao da postaneš slobodan, iskoristi ono bolje, tj. žrtvuj sebe radi koristi drugih.

22. Jer koji je kao rob prizvan u Gospodu, slobodnjak je Gospodnji; tako i koji je prizvan kao slobodnjak, rob je Gospodnji.

Slobodnjakom je nazvan onaj, koji je oslobođen ropstva. Apostol, dakle, kaže: ti, koji si poverovao kao rob, slobodnjak si Gospodnji, jer te Hristos oslobodio i od greha i od onog spoljašnjeg ropstva, čak i ako si rob. Ko se ne pokorava strastima, ima plemenitu dušu i nije rob, čak i ako izgleda tako. S druge strane, onaj, koji je kao slobodnjak prizvan u veru, jeste rob Hristov. Dakle, ako imenovanje ropstva zbunjuje roba, neka razume da je on postao slobodan u Hristu, i ta sloboda je daleko važnija od ljudske slobode. I opet, ako imenovanje slobode preuznosi slobodnjaka, neka takav razume da je on rob Hristov i neka se smiri, znajući da je potčinjen takvom Gospodaru i da je dužan da Mu ugodi. Uviđaš li mudrost, s kojom apostol poučava i robove i slobodnjake?

23. Kupljeni ste skupo; ne budite robovi ljudima. 24. Svaki, braćo, u čemu je prizvan, u onome neka ostane pred Bogom.

Ovo ne govori samo robovima, nego i slobodnjacima, savetujući svim hrišćanima da ništa ne čine da bi ugodili ljudima i da im se ne pokoravaju, ako su njihove zapovesti protivzakonite. To znače reči: Bog vas je kupio, i ne budite robovi ljudima. On ne ubeđuje da robovi otpadnu od svojih gospodara. To se vidi iz njegovih sledećih reči: u čemu je ko prizvan, itd, tj. ako je neko prizvan kao rob, neka u tome i ostane. Pred Bogom je dodao zbog toga, da kroz pokoravanje bezakonitim gospodarima ne bi otpali od Boga. Brinuo se i o jednom i o drugom, odnosno da, pod izgovorom pokornosti Bogu, robovi ne otpadnu od gospodara, a sa druge da, pokazujući svojim gospodarima poslušnost veću od potrebne, ne otpadnu od Boga.

25. A za devojke (ili: za devstvenike) nemam zapovest od Boga, nego dajem savet, kao onaj koji je stekao milost od Gospoda da je verodostojan (veran).

Prethodno nam je govorio o celomudrenosti, a sada se obraća važnijem predmetu, odnosno devstvenosti. Kaže da Gospod nije dao zakon, niti da je dao zapovesti u vezi sa devstvenošću, nego da je rekao samo: Ko može primiti, neka primi (Mt. 19; 12). Zbog toga se ni ja, kaže, ne usuđujem da bilo šta propišem u vezi s tim predmetom. To je važno pitanje, ali istovremeno i opasno. Uostalom, dajem svoje mišljenje, tj. savet, jer sam i ja po milosti Božijoj udostojen da budem veran, tj. Njemu blizak i onaj, kojem se mogu poveriti tajne.

26. Mislim, dakle, da je to dobro zbog sadašnje nevolje, da je dobro čoveku ovako biti.

Prema mom mišljenju, kaže, najbolje je da se čovek uzdržava od braka usled nepovoljnosti i neprijatnosti koje su s njim povezane, a ne zbog toga što je brak nečist.

27. Jesi li se privezao za ženu? Ne traži da se razdrešiš. Jesi li se odrešio od žene? Ne traži ženu. 28. Ako li se i oženiš, nisi sagrešio.

Rečima: Jesi li se privezao za ženu, pokazuje da brak, slično okovima, sa sobom nosi neprijatnosti. Razdrešenjem ne naziva uzdržavanje prema uzajamnoj saglasnosgi, nego razdvajanje (= razvod) bez dovoljno razloga. Ako se supružnici uzdržavaju prema uzajamnoj saglasnosti, onda to nije razvod.

Rekao je: ne traži ženu, a da ne bi pomislili da zapoveda bezbračnost dodaje: Ako li se i oženiš, nisi sagrešio. Pogledaj, međutim, kako neprimetno podstiče na devstvenost, nazivajući brak okovima, a devstvenost razdrešenjem i slobodom.

I devojka ako se uda, nije sagrešila.

Pod devojkom ovde ne podrazumeva onu, koja je posvećena Bogu (takva će, ukoliko se uda, nesumnjivo sagrešiti, jer će time, osim svog Ženika - Hrista, uvesti kod sebe i preljubnika), nego misli na još neudatu devojku. Ako se, dakle, takva uda, neće sagrešiti, jer brak u sebi ne sadrži ništa nečisto.

Ali će takvi imati nevolju telesnu, a ja bih da vas poštedim.

Nevoljom naziva brige i žalosti koje su povezane s brakom. A ja bih, kaže, da vas poštedim, kao svoju decu, i želim da i vi budete slobodni i bezbrižni. Brak - to su okovi, i oni, koji su pod njegovim jarmom, nemaju vlast nad sobom, kao što je prethodno rečeno.

29. A ovo vam kažem, braćo, da je ostalo malo vremena.

Da njegovim rečima: takvi će imati nevolju telesnu, neko ne bi dodao: "ali istovremeno i zadovoljstvo", preseca svaku nadu na zadovoljstvo i ističe da nema mnogo vremena. Sve hita ka razrešenju (razlaganju, uništenju). Približilo se Carstvo Hristovo i najzad treba da se pokažemo pred Hristom. Dakle, ako i postoji neko zadovoljstvo u bračnom životu, ono je nepostojano i kratkotrajno.

Od sada i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju. 30. I koji plaču kao da ne plaču; i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju. 31. I koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju.

Ako i oni, koji imaju žene, treba da budu kao da ih nemaju, kakva je onda korist od svezivanja brakom i polaganja bremena na sebe? Šta znači: kao da ih nemaju? Znači da se ne privezuju za brak i za ženu i da ne iscrpljuju sve svoje brige na njih.

Na isti način, niko ne bi trebalo da se isuviše bavi ni nekim drugim stvarima: niti tužnim prilikama, koje je nagovestio rečima: oni koji plaču, niti radošću, koju je označio rečima: oni koji se raduju, ni ugovorima, koje je nagovestio rečima: oni koji kupuju. Zbog čega, kaže, nabrajati ovo i ono? Jednostavno, oni koji upotrebljavaju ovaj svet, trebalo bi da budu kao da ga ne upotrebljavaju, tj. da se ne privezuju za njega usrdno i pristrasno. Prekomerna upotreba, koja izlazi iz granica neophodnog, predstavlja zloupotrebu.

Jer prolazi obličje ovoga sveta.

Prolazi i razlaže se (raspada se). Zašto bi se vezivali za ono, što se raspada? Imenicom "obličje" pokazao je da stvari ovoga sveta samo proleću ispred očiju, da su izuzetno lake, i da u sebi nemaju ništa čvrsto i suštastveno (suštinsko).

A ja hoću da ste vi bezbrižni.

Na koji način mogu da budu bezbrižni? Ukoliko ostanu bezbračni. Zato dodaje i sledeće:

Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu; 33. A ko je oženjen brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi ženi.

Kako da ti, Pavle, želeći da budemo bezbrižni, a zbog čega nam i savetuješ bezbračnost, opet kažeš: Ko je neoženjen brine se za Gospodnje? I tu su, dakle, brige. Međutim, one nisu onakve, kaže, kao one što su povezane s brakom. Brige o Gospodnjem su spasonosne i slatke, a brige u svetu štetne i teške. U stvari, zar nije teško i žalosno starati se da ugodiš ženi, posebno onoj, koja voli da se ukrašava i traži zlato i bisere i druge isprazne stvari? To i primorava nesrećne muževe na nepravdu i dušegubne stvari.

34. Razlikuje se i žena od devojke.

One su međusobno različite i nemaju iste brige. Jedna se brine o ovim a druga o onim stvarima. I ukoliko su njihove brige različite, moraju odabrati one, koje su bolje i lakše.

Koja je neudata brine za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta telom i duhom; a koja je udata brine za ovosvetsko, kako će ugoditi mužu.

Nije dovoljno biti svet telom, nego se takav mora biti i duhom, jer se u tome, tj, u čistoti tela i duše, sastoji istinska devstvenost. U suštini su mnogi, budući čisti i neporočni telom, oskrnavljeni dušom. Pored toga, obrati pažnju na to da devstvenica nije ona, koja se brine o svetskom. Kada, dakle, vidiš ženu koja se prikazuje kao devstvenica (devojka) a pri tom se brine o svetovnom, znaj da se ona niukoliko ne razlikuje od udatih. Pavle je i za jednu i za drugu dao određena obeležja prema kojima ih možemo raspoznavati - to nisu brak i uzdržanje, nego, s jedne strane, veliko i nespokojno delanje a sa druge spokojno zanimanje svojim poslovima. Prema tome, devojka nije ona, koja se opterećuje mnoštvom ispraznih poslova. Udata pak nastavlja da se brine kako da ugodi mužu i pri tom se posebno brine o svojoj lepoti ili, da bi je smatrali dobrom domaćicom, pokazuje se kao štedljiva i marljiva.

35. A ovo govorim za vašu sopstvenu korist, ne da vam nametnem zamku.

Govorio sam, kaže, o devstvenosti, znajući da je to korisno za vas, jer ste tada slobodni od briga i žalosti, i duša od toga ima više koristi. Nisam vam pak besedio zbog toga, da bih vas prisilio da i protiv svoje volje ostanete u devstvenosti (jer je zamkom nazvao prisiljavanje).

Nego za blagoobrazno i istrajno služenje Gospodu u sabranosti.

Zbog toga, kaže, da biste živeli blagoobrazno i u čistoti, jer šta može da bude blagoobraznije i čistije od devstvenosti? Govorio sam vam i zbog toga da biste vi, budući slobodni od bračnih neprijatnosti, nerasejano služili Gospodu i svagda stajali pred Njim, položivši na Njega sve svoje brige (v. 1. Petr. 5; 7).

36. Ako li pak neko misli da je ružno za njegovu devojku da bude neudata, i ako tako treba da bude, neka čini šta hoće, ne greši, neka je uda.

Ako, neko, kaže, budući uistinu slab po duši, smatra da je ružno da njegova kći ostane devojka, posebno ukoliko je prešla zreli uzrast, neka, kaže, tako i bude. Kako? Neka čini šta hoće, tj. ako hoće da je uda, neka je uda, jer neće pogrešiti. Međutim, bolje je zadržati devojku, kao što kaže u nastavku.

37. A koji je postojan u srcu, i nije mu nužda, i ima vlast nad svojom voljom, i ovo je odlučio u srcu svome, da zadrži svoju devojku, dobro čini. 38. Tako i onaj koji udaje svoju devojku dobro čini, ali koji ne udaje bolje čini.

Zapazi kako se na početku divi onome, koji zadržava svoju devojku, nazivajući ga postojanim i čvrstim i govoreći da razborito tvori svoje delo, jer kaže: koji je postojan u srcu. Znači da onaj, koji udaje svoju devojku, nije postojan.

Rečima: nije mu nužda pokazuje da otac ima vlast da svojoj kćerki ponudi muža, i niko ne može da ga primora da je ne udaje. Prema tome, čast onom koji svoju kćer ostavlja neudatu. Apostol ga zato i hvali jer, kaže, dobro čini. Međutim, i onaj, koji udaje svoju kćer, takođe dobro čini, jer udaja nije greh. Sve pak što nije greh - dobro je. Najzad, daleko je bolje ako je ne udaje, jer je to savršenstvo u dobru.

39. Žena je privezana zakonom, za vreme dok joj živi muž; ako li joj muž umre, slobodna je za koga hoće da se uda, samo u Gospodu. 40. Ali je blaženija, ako ostane tako, po mojemu mišljenju, a mislim da i ja imam duha Božijega.

Ovde poučava o drugom braku. Iako ga dozvoljava, za blaženiju smatra onu, koja ne stupi u drugi brak. Kao što je devstvenost uzvišenija od prvog braka, tako je i prvi brak uzvišeniji od drugog. Žena je svezana zakonom, tj. opreznošću zakona uzdržava se od preljubništva, od toga da, kroz sjedinjenje sa drugim dok joj je još muž živ, postane preljubnica. Međutim, ukoliko joj umre muž, ona postaje slobodna od okova i zakona prvog braka i dobija razrešenje.

Samo u Gospodu, tj. samo s celomudrenošću i časno ona može da stupi u drugi brak, radi rađanja i odgajanja dece, a ne zato što je privlači požuda.

Po mojemu mišljenju, dodaje, da ti to ne bi smatrao za nužnost, nego samo za savet, božanstveni savet. Mislim, kaže, da i ja imam Duha Božijeg. Tim rečima pokazuje veliko smirenoumlje, jer nije rekao: "imam", nego: mislim da i ja imam, tj. pretpostavljam, smatram.

Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica

<< prethodna [ sadržaj ] sledeća >>

Sveti Teofilakt OhridskiTUMAČENjE PRVE POSLANICE KORINĆANIMASVETOG APOSTOLA PAVLA

OSMA GLAVA

1. A o žrtvama idolskim poznato nam je da svi imamo znanje. Znanje nadima, a ljubav izgrađuje.

Neki od Korinćana su bili savršeni i, znajući da čoveka ne pogani ono što u usta ulazi (v. Mt. 15; 11), kao i da su idoli drvo i kamen i da ne mogu da naškode, ravnodušno su ulazili u hramove i jeli od (mesa) idolskih žrtava. Drugi pak, koji su bili manje savršeni, kad su videli ove, i sami su ulazili u hramove i prinosili žrtve idolima, ali ne sa istom mišlju s kakvom su ulazili oni prvi, nego misleći da su idoli dostojni poštovanja i sposobni da prihvate žrtve. To je Pavla podstaklo na revnost, jer je to naškodilo i jednima i drugima: savršenima time, što su se naslađivali demonskim jelima, a nesavršenima time, što su se priklonili idolosluženju.

Apostol, dakle, žuri da ispravi ovo zlo, i po svom običaju, ostavivši nesavršene, obraća se savršenima. Kao prvo, on smiruje njihovo preuznošenje (nadimanje) znanjem i kaže: "Vi niste jedini koji imate to znanje, nego svi mi znamo da idol nije ništa u svetu. To znanje, međutim, ne samo da ne donosi nikakvu korist, nego vam i škodi, jer preuznosi i nadima onoga, koji ga poseduje." Time ga udaljuje od bližnjeg, ukoliko uz to znanje ne bude imao i ljubav koja, naprotiv, može da izgradi. Ono, što znanje bez ljubavi sruši, to ljubav vaspostavi (obnovi) i sazida, sve čineći na korist bližnjeg.

2. Ako li neko misli da nešto zna, još ništa nije saznao kao što treba znati.

Ovde govori više, tj. da će znanje, čak i kad se sjedini s ljubavlju, biti nesavršeno. Niko, čak i kad bi bio Petar ili Pavle, ništa ne zna onako, kao što bi trebalo znati. Zašto se onda nadimate vi, koji imate znanje bez ljubavi? Čak i ako biste imali i znanje i ljubav, opet ništa ne biste savršeno znali.

3. A ako neko ljubi Boga, toga je Bog poznao.

Ove reči imaju sledeći smisao: ako neko ljubi bližnjeg, on, nesumnjivo, ljubi i Boga. Onoga, pak, koji ljubi Boga, Bog je poznao, tj. Bog ga zna i usvojio ga je. Takav dobija znanje od Boga, ali je i to znanje nesavršeno. Usled toga, ako budeš imao znanje, nemoj se nadimati, jer ono nije savršeno i nije plod tvog napora, nego ti je darovano od Boga. Pogledaj, kakvim merama kroti njihovu razmetljivost.

4. Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa u svetu, i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga.

Opet ih kroti i uopštava znanje. Svi mi, kaže, znamo, da idol nije ništa u svetu. Prema tome, ne postoje idoli? Ne postoje kipovi? Postoje, ali oni su ništa, tj. nemaju nikakvu moć. To nisu bogovi, nego kamenje i demoni. Među Jelinima je bilo i prostih ljudi i mudraca. Prosti ljudi u idolima nisu videli ništa osim kamenja, dok su mudraci smatrali da u njima obitavaju božanstvene sile koje su oni i nazivali bogovima. Zbog toga apostol prostom narodu kaže da idol nije ništa u svetu, a mudracima kaže da nema drugog Boga osim jednog. Prema tome, u idolima ne žive božanstvene sile, jer je Bog jedan, i ne postoji mnoštvo bogova.

5. Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu, bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo Gospoda, 6. Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi.

Rekao je da nema drugoga Boga. Međutim, kako su Jelini govorili da ima mnogo bogova, a da ne bi smatrali da im on (Pavle) otvoreno protivureči, kaže: ima takozvanih bogova, tj. onih, koje tako nazivaju, ali koji uistinu nisu bogovi. Bilo na nebu, kao što su sunce, mesec i ostale zvezde, koje su Jelini obogotvorili. Bilo na zemlji, kao što su neki od ljudi, koje su oni smatrali za bogove. Mi imamo samo jednog Boga Oca, od kojega je sve. Time ukazuje da je On Tvorac. I za kojega smo mi: time ukazuje na verovanje u Njega i da nas je On usvojio. Kao da je time rekao: mi smo Mu se obratili i privezali se za Njega.

I jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz Njega.

Kroz Sina je sve privedeno u biće; i mi smo kroz Njega privedeni u biće i dobrobiće, tj. postali smo verujući i iz zablude prešli u istinu. Slušajući reči: jedan je Bog Otac i jedan Gospod Isus Hristos, nemoj da pomisliš da se kao Bog imenuje isključivo Otac, a da se kao Gospod imenuje Sin. Sin se isto tako naziva Bogom, na primer: Od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima Bog (Rim. 9; 5).

Isto tako, i Otac se naziva Gospodom: Reče Gospod Gospodu mojemu (Ps. 109; 11). Međutim, kako se apostol obraća Jelinima, koji su poštovali mnogo bogova i mnogo gospoda, on Sina nije nazvao Bogom, kako oni, naviknuti na mnogoboštvo, ne bi pomislili na dva boga. I opet, ni Oca nije nazvao Gospodom, kako ne bi pomislili da i mi imamo mnogo gospoda. Iz istog razloga, tj. snishodeći prema slabosti slušalaca, ovde nije pomenuo Duha, slično kao što ni proroci zbog slabosti Judejaca nisu jasno pominjali Sina, da oni ne bi pomislili na strasno.

Zbog toga stalno dodaje: nema Boga osim jednoga i jedan je Bog i jedan je Gospod. Dakle, Oca je nazvao Bogom da bi Ga razlikovao od lažnih bogova, a ne zato, da bi ga razlikovao od Sina. Isto tako, i Sina je nazvao Gospodom, da bi Ga razlikovao od lažnih gospoda a ne zato, da bi Ga razlikovao od Oca.

7. Ali svi nemaju to saznanje.

Ne znaju svi, kaže, da je Bog jedan, da nema mnogo bogova i da su idoli ništa.

Jer neki, sa savešću naviklom na idole, do sada jedu kao idolsku žrtvu, i njihova savest, budući slaba, prlja se.

Rekao je neodređeno: neki, želeći da ih pred svima pokaže. Bilo je mnogo onih, koji su iz idolopoklonstva prešli u veru, ali koji sve do sada, dakle i nakon što su poverova

li, jedu meso idolskih žrtava, kao idolske žrtve.

Sa savešću naviklom na idole, tj. imajući o idolima isto onakvo mišljenje, kakvo su imali i pre obraćanja u veru, smatrajući ih za nešto i plašeći ih se kao onih, što mogu da im naškode. Zato nije rekao da idoli prljaju, nego da se prlja njihova savest, jer je ona slaba i ne može da podnese da su idoli ništa, da sami po sebi nikoga ne mogu da uprljaju (oskrnave). Razumi, dakle da su oni, koji su jeli od mesa idolskih žrtava, osećali nešto slično kao onaj što je, prema judejskom običaju, dodirivanje mrtvaca smatrao za skrnavljenje. Videvši pak da to drugi čine čiste savesti, a zbog stida pred njima, i on sam bi učinio to isto. On se, dakle, ne bi time oskrnavio, ali bi se oskrnavila njegova savest, budući da ga je ona osuđivala.

8. A jelo nas ne postavlja pred Boga.

Da neko ne bi rekao: " Ja jedem čiste savesti, i ne marim ako se neko zbog svoje slabosti sablažnjava", objašnjava da i samo jedenje mesa idolskih žrtava, čak i uz odlučno preziranje idola, nema nikakav značaj. Čak i kad se tvoj brat ne bi sablažnjavao, ti ni u tom slučaju ne bi učinio ništa pohvalno niti bogougodno, jer nas hrana ne približava Bogu.

Jer niti dobijamo ako jedemo, niti gubimo ako ne jedemo.

Drugim rečima, i u slučaju da jedemo nemamo nikakvu prednost pred drugima, niti činimo nešto, što je posebno ugodno Bogu. Isto tako, ako ne jedemo, ne trpimo nikakav gubitak niti poniženje.

9. A čuvajte se da kako ova vaša sloboda ne postane spoticanje slabima.

Time ih plaši. Nije rekao: "ovo vaše znanje", nego: ova vaša sloboda, tj. neka vaša samovolja i gordost ne posluže kao sablazan za slabe. Više ih optužuje to, što ne štede slabe, kojima je trebalo pomagati.

10. Jer ako tebe, koji imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve!

Ako neko od slabih vidi tebe, koji sebe nazivaš savršenim, kako jedeš idolske žrtve, zar neće pronaći veliki povod da i sam jede ovo meso i zar se neće utvrditi u mišljenju da je idol nešto? Ne znajući tvoje misli s kojima to činiš, on će, nesumnjivo, tvoj postupak smatrati za savet.

11. I zbog tvoga znanja propada slabi brat, za kojega Hristos umre.

Na taj način će tvoje savršenstvo biti uzrok za propast drugoga, i to slaboga, za kojega je umro Hristos. " Ako Hristos nije odbio da umre za njega, kako onda da se ti ne uzdržiš od hrane, da se on ne bi sablaznio tvojim jelom", kaže sv. Jovan Zlatousti.

12. A tako grešeći se o braću i ranjavajući njihovu slabu savest, o Hrista se grešite.

Nijerekao: "sablažnjavajući" nego: ranjavajući, kako bi ukazao na njihovu kamenosrdnost, kad ranjavaju i slabu savest. Taj greh je uzneo na sami vrh prestupa kad je rekao: O Hrista se grešite.

U kom smislu se taj greh savršava protiv Hrista? Ono, što se čini Njegovim slugama, Hristos prihvata na Sebe; ranjeno je Njegovo telo, i Njegovi udovi. Oni ruše to, što je On satvorio kroz sopstveno zaklanje, odnosno ruše spasenje.

13. Zato, ako jelo sablažnjava brata mojega, neću jesti mesa doveka, da ne sablaznim brata svojega.

Kao izvrstan učitelj, sopstvenim primerom dokazuje ono, o čemu govori. Nije rekao: ako Ga sablažnjava pravedno, nego: ako ga na bilo koji način sablažnjava. Nije rekao: "neću jesti meso od idolskih žrtava", nego: neću jesti meso uopšte, čak i ako je to dozvoljeno.

I opet, nije rekao: " neću jesti jedan ili dva dana", nego: čitavog svog života, jer to znači reč doveka. Najzad, nije rekao: "da ne pogubim", nego: da ne sablaznim.Sveti Teofilakt OhridskiTUMAČENjE PRVE POSLANICE KORINĆANIMASVETOG APOSTOLA PAVLA

DEVETA GLAVA

1. Nisam li apostol? Nisam li slobodan? Zar nisam video Isusa Hrista, Gospoda našega?

Prethodno je rekao:" Ako hrana sablažnjava moga brata, uopšte neću jesti meso." Da ga neko ne bi smatrao razmetljivim i slavoljubivim, prinuđen je, najzad, da objavi da se uzdržavao i od dozvoljenoga, kako nekoga ne bi sablaznio. I dok je Hristos zapovedio propovedniku Evanđelja da se hrani od Evanđelja (v. Lk. 10; 7), tj, na račun onih koje poučava, ja sam, kaže, odlučio da je bolje da iznemognem od gladi i da ništa ne uzimam od vas, i da, umesto toga, radim svojim rukama i da se hranim od sopstven

og truda. Čini se pak da je među njima bilo i bogatih učitelja, koji su bili poštovani zbog toga što su besplatno poučavali i nastojali da postide Pavla. On je to razumeo i, kao što sam rekao, nije hteo da se hrani na račun svojih učenika, čak i ako je imao pravo na to. Tako se, kaže, ja ponašam, a vi se ne uzdržavate čak ni od mesa idolskih žrtava. Takva je, uopšteno, misao ovog mesta, koju on razvija u nekoliko stihova. Uostalom razmotrimo svaku izreku pojedinačno.

Nisam li apostol! Da neko ne bi rekao: "Ti ne možeš da uzimaš, i zato i ne uzimaš", kaže: "Kako? Zar ostali apostoli ne uzimaju?" "Da", odgovoriće taj. "I šta sad? Nisam li ja apostol", tj. isti onakav, kakvi su i oni. Nisam li slobodan, tj. niko mi ne zabranjuje da to uzimam. Da mu opet ne bi prigovorili: "Ostali apostoli su važniji od tebe, jer su oni videli Gospoda", kaže: Zar nisam video Isusa Hrista, Gospoda našega... A posle sviju, kao kakvom nedonoščetu, javio se i meni (1. Kor. 15; 8). Videti Hrista sopstvenim očima predstavljalo je veliko preimućstvo, jer je i On Sam govorio: Blago očima koje vide, što vi vidite, jer vam kažem da su mnogi proroci i carevi želeli videti što vi vidite (Lk. 10; 23-24).

Niste li vi delo moje u Gospodu?

Ako si i slobodan, ako si i apostol, ali nisi savršio nikakvo apostolsko delo, šta to onda znači? I Juda je bio apostol, i on je video Gospoda. Zbog toga kaže: Vi ste moje delo, što znači da sam ispunio apostolsko služenje. Kad je to rekao, dodao je i: u Gospodu, tj, nisam ga ispunio svojom silom, nego silom Gospodnjom.

2. Ako drugima nisam apostol, ali vama jesam.

Ne kažem da sam učitelj celoj vaseljeni, ali zar ja nisam vaš učitelj? Zašto ništa nisam uzeo od vas, kad sam na to imao posebno pravo? Kroz takav ustupak još više potvrđuje svoje slovo.

Jer ste vi pečat mojega apostolstva u Gospodu.

To jest, dokaz. Ako neko poželi da se uveri, da li sam ja zaista apostol, ja ću ukazati na vas. Vi ste pečat i potvrda mog apostolstva, jer sam među vama savršio sve, što je apostol dužan da učini.

3. To je moja odbrana pred onima, koji me osuđuju.

Onima koji žele da znaju, odakle se vidi da sam ja apostol, ponudiću vas u svoju odbranu. Dokazavši da ste se svemu od mene naučili, poraziću one što me osuđuju.

4. Zar nemamo pravo (dosl. vlast) jesti i piti?

Odnosno, da od učenika uzmemo ono, što nam je potrebno. Mi se, međutim, ne koristimo tim pravom, iako ga imamo.

5. Zar nemamo pravo sestru ženu sa sobom voditi, kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja, i Kifa?

Apostole su sledile bogate žene, koje su im donosile sve što im je bilo potrebno i svu brigu o tome preuzimale su na sebe, kako bi se oni isključivo bavili propovedanjem. Zapazi da je vrhovnog, kao najvažnije, pomenuo na kraju, izražavajući sledeću misao: "Zašto da govorim o ostalima? I sam Petar tako postupa." Braćom Gospodnjom naziva Jakova, episkopa jerusalimskog, Josiju, Simona i Judu (Mt. 13; 55). Oni se braćom Gospodnjom nazivaju zato, što je Josif bio zaručen s Presvetom Bogorodicom.

6. Ili samo ja i Varnava nemamo pravo ovo činiti?

Zar mi nemamo pravo da živimo bez rada i da se, ne radeći, izdržavamo na račun svojih učenika? Nije prećutao ni o Varnavi koji je, kao što je to njemu bilo poznato, bio isti takav u tom pogledu, budući da je i on živeo od svog rada.

7. Ko ikad vojuje o svom trošku?

Svi vojnici dobijaju izdržavanje od države. Dolično je na prvo mesto postavio služenje vojnika, jer je ono slično apostolskom služenju - kako po opasnostima koje su s njim sjedinjene, tako i po borbi s duhovnim neprijateljima.

Ko sadi vinograd, i ne jede od roda njegova?

Tim primerom je ukazao na teškoće, mnoštvo nedaća i briga. Uostalom, nije rekao: jede sav rod, nego: od roda. Isto tako, nije rekao ni: ko se ne obogaćuje od roda, nego: ko ne jede. Tako svuda ubeđuje da se traži samo ono neophodno a ne suvišno.

Ili ko čuva stado, a od mleka stada ne jede?

Nije rekao: "prodaje ovce ili ih jede", niti "sve mleko", nego: od mleka. Time pokazuje da učitelj mora da se zadovolji malom nagradom i neophodnim izdržavanjem. Pominjući pastira, ukazuje na to da učitelj mora imati veliku brigu.

8. Zar ovo govorim po ljudskom? Ili ne govori ovo i zakon?

Zar ja to potvrđujem samo ljudskim primerima? Zar nemam i svedočenje Pisma? Ja mogu da dokažem da je to i Bogu ugodno: to isto zapoveda i zakon, koji nije od ljudi nego od Boga.

9. Jer je u Mojsejevu zakonu napisano: Ne zavezuj usta volu koji vrše.

Obilje je onoga, što potvrđuje ovaj predmet, pa zbog toga navodi i primer volova.

Brine li se to Bog za volove?

A zar se ne brine? Brine se, ali ne tako, da bi davao zakon o njima. Zato je brigom o beslovesnima napomenuo nešto drugo, odnosno, poučio je Judejce da se brinu o učiteljima. Odatle znamo da sve, što se u Starom Zavetu govori o beslovesnima, služi za poučavanje ljudi.

10. Ili govori upravo radi nas? Jer se radi nas napisa...

Upotrebio je reč "upravo", kao kad je reč o opštepoznatom predmetu, kako slušaocima ne bi dao povoda da bilo šta prigovore.

Da koji ore, treba u nadi da ore.

Učitelj je dužan da obrađuje njivu srca i da se trudi s nadom na platu i nagradu.

I koji vrše, u nadi da će primiti po svojemu nadanju.

Od oranja je prešao na vršidbu, kako bi i time izrazio koliko se trude apostoli, jer se i oni bave i oranjem i vršidbom. Kako se onaj, koji ore, samo nada, dok se onaj, koji vrše, donekle i naslađuje, rekao je da onaj, što vrše, prima po svom nadanju. Da niko ne bi rekao: "Zar ti za tako veliki trud apostola nudiš samo onu nagradu, kojom će dobiti prehranu", dodao je; s nadom tj. s nadom u buduća dobra. Neophodno je da se nadaju i u ta dobra, i to mnogo više nego u to, što će jesti i piti na račun učenika,

11. Ako mi vama posejasmo ono što je duhovno, zar je mnogo ako mi od vas požnjemo ono što je telesno?

Ovde dokazuje ispravnost toga dela. Vi, kaže, neravnomerno uzvraćate za ono, što ste primili. Mi smo u vas posejali duhovno, a vi nam uzvraćate telesnim. Zar je to veliko?

12. Ako li se drugi koriste vašim pravom, kako li ne bi mi.

Ukazuje na neke lažne učitelje, koji su od njih uzimali samovoljno i bez ikakvog stida. Zato nije rekao: ako drugi uzimaju, nego: ako se drugi koriste vašim pravom, tj. ako gospodare i vladaju nad vama, i ako vam naređuju kao robovima, zar onda nemamo veća prava mi, koji smo istinski apostoli?

Ali se mi ne koristimo ovim pravom.

Iako imamo pravo da jedemo i pijemo na vaš račun, mi to pravo nismo iskoristili, da se vi ne biste sablaznili. A vi ne možete da se uzdržite niti od (jedenja mesa) idolskih žrtava, da kroz to ne biste sablaznili slabe među braćom!

Nego sve podnosimo da ne učinimo kakve smetnje evanđelju Hristovu.

Da neko ne bi rekao: "Nije ti bilo potrebno, pa zato nisi ni uzimao", kaže: iako smo u velikoj oskudici, ipak sve podnosimo - i glad, i žeđ, i golotinju, da ne bismo napravili neku smetnju, odnosno, neku prepreku za evanđelje i propoved.

13. Ne znate li da oni koji vrše svetu službu od svetinje se hrane!

Ne zadovoljivši se navedenim primerima, navodi i drugo mesto iz zakona, da bi dokazao da je imao pravo da uzima od učenika. Kako je zapovest o volovima objasnio u prenesenom smislu, kaže da zakon doslovno zapoveda da se oni, koji vrše svetu službu, hrane od svetinje, kao i Leviti, koji su po svom činu manji od sveštenika. Nije rekao: hrane se od onih koji prinose, nego: od svetinje, da se ni oni, koji primaju ne bi stideli što ih hrane ljudi, ali i da se oni, koji daju (prinose), ne bi pogordili.

I koji žrtveniku služe sa žrtvenikom dele.

Podrazumeva sveštenike i arhijereje. Glagolom ukazuje na neprestano služenje i obitavanje. Nije rekao da oni uzimaju svešteno, jer ukazuje na umerenost i da ne treba sakupljati novac. Takođe nije rekao ni da uzimaju od onih, koji prinose žrtve, nego da uzimaju od žrtvenika. Ono, što je bilo prineto, nije više pripadalo onima što su prineli, nego hramu i žrtveniku. Rekao je: uzimaju deo jer je krv zaklanih žrtava izlivana na žrtvenik, salo je spaljivano a ostali delovi mesa, kao što su grudi, desno pleće i neke iznutrice sveštenik je uzimao za sebe (3. Mojs. 10; 14). Međutim, žrtve paljenice su pripadale isključivo žrtveniku (3. Mojs. 9; 12-14).

14. Tako i Gospod zapovedi da oni koji evanđelje propovedaju od evanđelja i žive.

Najsnažniji od svih dokaza naveo je na kraju. Zašto bih kaže, iznosio čas jedno, a čas drugo? Gospod je tako zapovedio, dajući zakon saglasan sa starozavetnim (Lk. 10; 7). Kao što je prethodno rekao: od svetinje, tako kaže i ovde, ne da se hrane od učenika, nego od evanđelja, kako se ne bi preuznosili oni, koji ih hrane. Ne hraniš ga, kaže, ti, nego njegovo delo - evanđelje (blagoveštenje). Rekao je: da žive a ne da trguju ili da sabiraju bogatstvo.

15. A ja od toga ništa ne koristih.

Nisam se koristio nijednim od pomenutih starozavetnih primera, pa čak ni zapovešću Hristovom, da bih jeo i pio ono što je vaše.

I ne napisah ovo da meni tako bude.

Da mu neko ne bi prebacio: "Šta to znači? Do sada nisi koristio, ali hoćeš da se koristiš ubuduće, pa zato o tome i govoriš", hita da ispravi takvo mišljenje i kaže: Ne napisah ovo da meni tako bude, tj. da bih ja uzimao od vas.

Jer bi mi bolje bilo umreti, nego da ko moju pohvalu uništi.

Ja ću se, kaže, radije saglasiti da umrem od gladi, nego što ću dopustiti da neko uništi moju pohvalu, tj. da je proglasi za sujetnu i praznu. Rekao je: pohvalu, da bi iskazao preobilje svoje radosti. Neko bi možda i rekao: "On uistinu nije uzimao, ali je tako postupao s bolom i žaljenjem." On, međutim, kaže: ja sam toliko daleko od žalosti, da se čak i hvalim tim.

16. Jer ako propovedam evanđelje, nema mi pohvale, jer mi i obaveza nalaže; i teško meni ako ne propovedam evanđelje.

Šta to govoriš? Tvoja pohvala nije u propovedanju evanđelja, nego u besplatnom propovedanju? Zar je poslednje bolje od prvog? Nije, kaže. Međutim, meni je zapoveđeno da propovedam evanđelje i to je moja obaveza. Ako je ispunjavam, u tome nema nikakvog savršenstva. Međutim, ako je ne ispunjavam, teško meni, jer ću biti mnogo bijen, kao onaj koji nije izvršio volju svog Gospodara (v. Lk. 12; 47). Besplatno propovedanje je delo slobodne volje, i zato je to pohvalno delo. Reči: obaveza mi nalaže nisu izrečene radi ukidanja slobodne volje, nego da bi se razlikovala sloboda da se uzme i strah od kažnjavanja zbog neispunjavanja dužnosti.

17. Jer ako ovo činim od svoje volje, platu imam; ako pak bez svoje volje, služba mi je poverena.

Da mi nije povereno delo propovedi, ja bih ga savršavao sam od sebe i imao bih velike i mnoge nagrade. Ako mi je pak povereno, očigledno je da ga ne savršavam sam od sebe, nego da to činim po volji Vladike. To znače reči: bez svoje volje. Zato ovo delo ne zaslužuje počast: ja samo ispunjavam služenje koje mi je povereno. Zapazi i sledeće. Nije rekao: ako radim bez svoje volje, neću imati nagradu, da bi pokazao da će on biti nagrađen i za propoved, iako u tom slučaju postupa po volji Vladike. Bilo bi nesaglasno s pravdom ako svi apostoli ne bi dobili nagradu za propoved, samo ne onakvu, kakvu će dobiti oni, što su besplatno propovedali.

18. Kakva mi je, dakle, plata? Da blagovesteći besplatno izložim evanđelje Hristovo, da se ne koristim svojim pravom u evanđelju.

Za mene je velika i pohvale dostojna nagrada da ne koristim svoje pra-vo da uzimam, i to da ga u potpunosti ne koristim. Uzimanje svagda naziva pravom (dosl. vlašću), kako bi pokazao da i oni, koji su uzimali, uopšte nisu sagrešili. Rekao je: u evanđelju, da bi pokazao da onaj, koji blagovesti i trudi se, treba i da uzme, a da onaj, koji ne dela, ne treba ni da uzima.

19. Jer budući slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih što više pridobijem.

Govori još više. Ne samo da nisam uzimao nego sam, budući slobodan i nikome potčinjen, bez tuđeg podsticaja svima postao rob, ne jednom ili dvojici nego čitavoj vaseljeni i ne zbog toga da bih svima ugodio laskanjem, nego da bih zadobio više verujućih, pošto je nemoguće sve zadobiti.

20. I postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem.

Na primer, kad je obrezao Timoteja (Dela ap. 16; 3). Nije rekao: Judejac, nego: kao Judejac, da bi pokazao da je to delo imalo poseban cilj.

Onima koji su pod zakonom kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom.

Pod tim podrazumeva prozelite, ili one među Judejcima koji su poverovali, ali su se još uvek pridržavali zakona. Bilo je to onda, kad je postrigao glavu (Dela ap. 18; 18) i kad je prineo žrtve prema obredu očišćenja. Činio je to s posebnim ciljem i javno, da bi ispravio one, koji su tako postupali iz ubeđenja.

21. Onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona.

Pod onima, koji su bez zakona, podrazumeva one, koji nisu imali Mojsejev zakon i koji su se obratili u veru iz neznaboštva, kakav je bio Kornilije (Dela ap. 10). Kad ih je posećivao, Pavle je snishodio ka njihovoj slabosti. Možda tu podrazumeva i Grke, kojima se takođe prilagođavao. Na primer, kad je besedio pred Atinjanima, započeo je od žrtvenika koji se kod njih nalazio, i o Hristu ih nije učio kao o Bogu, nego kao o čoveku, jer oni ništa takvo nisu mogli da razumeju. Oni su i Njega smatrali za jednog od svojih bogova, kakvi su bili Herakle[1] ili Eskulap (Asklepije).[2] Svagda dodaje reč kao, da bi ti znao da se Pavle samo prilagođavao, iako, u stvari, nije bio takav.

Premda nisam bio Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona.

Da ne bi pomislili da je Pavle besedeći s onima bez zakona menjao svoje mišljenje, kaže: Premda nisam bio bez zakona, nego sam u zakonu Hristovom, tj. imajući zakon koji je uzvišeniji od drevnog zakona, zakon Hristov. I zašto to? Da bi pridobio one, koji su bez zakona.

22. Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem.

Tako i sada, usled vaše kolebljivosti i raspoloženja vašeg duha, koji je sklon sablazni, nisam hteo da se hranim na vaš račun. Čak i u onim slučajevima, kada on usled slabosti slušalaca ne govori jasno o božanstvenosti Sina ili o božanstvenosti Duha, znaj da on slabima postade kao slab.

Svima sam bio sve, da kako god neke spasem.

I zašto da mnogo nabrajam? Ja sam se svima prilagođavao. Iako se nisam nadao da ću sve spasti, želeo sam da bar neke spasem. I to još više zadivljuje. Veliko je delo truditi se do iscrpljenosti radi nekolicine. Dodao je: bar neke, da bi utešio učitelje. Ia

ko niko ne spasava sve, nesumnjivo je da će neke spasti. Zato ne treba biti neradan.

23. A ovo činim za evanđelje, da budem njegov zajedničar.

Evanđeljem naziva verujuće, koji se spasavaju kroz evanđelje, kao što je i ranije rekao: od evanđelja da živite, tj. od verujućih. Ja, kaže, postupam tako stoga, da bih zajedno s verujućima bio zajedničar u vencima. Ne govori tako zbog toga, kao da je to činio zbog nagrade, nego da ih ubedi da sve učine za braću, nadajući se da će zadobiti nebeska dobra. Zapazi smirenoumlje apostola. Iako je dostojan prvenstva, on u pričasnosti dobrima postavlja sebe uporedo s verujućima uopšte.

24. Ne znate li da oni što trče na trkalšitu trče svi, a jedan dobija nagradu!

Dokazavši da je neophodno da snishode ka braći, obraća im se strožije. Njegove reči imaju ovaj smisao. Nemojte misliti da je za vaše spasenje dovoljno i to što ste poverovali i što ste stupili na poprište Crkve (u arenu Crkve). To je malo, kao što je i onima na trkalištu malo da samo trče. Oni, osim toga, moraju da trče besprekorno, i to do samog cilja. Ko je tako trčao, jedino je on i dobio nagradu. Vi ste pak u opasnosti da je ne dobijete jer, znajući više nego drugi, nipodaštavate svoju braću i okušate meso idolskih žrtava.

Tako trčite da je dobijete. 25. A svaki koji se bori od svega se uzdržava.

Vi kaže, treba da trčite tako, da je dobijete. To se, međutim, ne događa bez ljubavi, koju vi nemate. Iako sebe smatrate savršenima, to nije pravedno, jer vi to još niste dostigli. Nagoveštavajući da među njima ima mnogo nedostataka, u koje su spadali stomakougađanje, blud i pijanstvo, kaže: A svaki koji se bori u svemu se uzdržava, ne od ovoga ili od onoga, nego se od svega uzdržava. Priznajte, dakle, da ste još daleko od savršenstva i znajte da je dobijanje nagrade uslovljeno uzdržanjem.

Oni pak da dobiju raspadljiv venac, a mi neraspadljiv.

To je razobličenje. Oni se uzdržavaju radi dobijanja propadljivog venca, a mi to ne činimo ni za onaj nepropadljivi!

26. Ja, dakle, tako trčim, kao na nepouzdano.

Šta to znači: kao na nepouzdano! To, da ja sve radim s ciljem: i kad obrezujem, i kad sečem kosu. Ništa ne činim bez razmišljanja i bez cilja, kao vi. Kakav je cilj jesti m

eso idolskih žrtava, kad drugi zbog toga propadaju? Uistinu nikakav. Čineći to bez razboritog temelja, vi trčite kao na nepouzdano, bez cilja i uzaludno. Kao prevashodni učitelj, apostol najpre samoga sebe daje kao primer.

Tako se borim, ne kao onaj, koji bije vetar.

Znam koga ću da porazim, odnosno, đavola. Vi, međutim, ne poražavate njega, nego savršenstvo znanja upotrebljavate za sujetu (ispraznost).

27. Nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga.

Ovde im ukazuje da su se oni predali stomakougađanju i opravdavaju ga izgovarajući se savršenstvom. Ja, međutim, podnosim svaki trud, da bih živeo celomudreno.

Iznuravam znači: bijem se sa telom. Dakle, apostol hoće da pokaže da je borba s prirodom veoma težak podvig. Telo je, kaže, veoma samovlasno i snažno u borbi. Kako je rekao iznuravam i pomenuo modrice, odmah je dodao i: savlađujem, da bi ti znao da nije potrebno uništavati telo nego ga, kao svojevoljnog roba, treba krotiti i potčinjavati, što je svojstveno gospodaru a ne neprijatelju. Neki misle da je iznuravam rečeno umesto: iscrpljujem glađu.

Da propovedajući drugima ne budem sam odbačen.

I kroz to ih pobuđuje na veću budnost (trezvenoumlje). Ako ni meni, kaže, za spasenje nije dovoljno da propovedam i učim, nego je potrebno i da se u svemu pokažem neporočan, kako onda vi možete da se spasete jedino verom, kad služite tolikim strastima?

NAPOMENA:

1 Najproslavljeniji junak grčke mitologije, poznat po neobičnoj snazi, kojom se odlikovao još od detinjstva. Poznat po tome što je izvršio dvanaest velikih podviga i što je putovao s Argonautima u potrazi za zlatnim runom. Njegova sudbina obrađena je, između ostalog, i u dramama Sofokla i Euripida. 2 Grčko božanstvo lekarske veštine, posebno poštovano u Epidauru. Njegov atribut je zmija obavijena oko štapa.

DESETA GLAVA

1. A neću da ne znate, braćo, da oci naši svi pod oblakom bejahu, i svi kroz more prođoše.

Nabraja kolikih je darova Bog udostojio Judejce i objavljuje da čak ni posle takvih darova mnogi nisu ugodili Bogu. Govori to s ciljem da dokaže da zadobijanje obil

nih darova Judejcima nije bilo na korist. I kao što ni oni sami nisu ispunili svoju dužnost, tako ni vama neće koristiti što ste poverovali i udostojili se duhovnih tajni, ako se ne pokažete kao dostojni blagodati Božije. Svi, kaže, bejahu pod oblakom, jer je Bog raširio oblak da bude pokrov nad njima, i oni su prošli kroz more (v. 2. Mojs. 13; 21 i 14; 22).

2. I svi se u Mojseja krstiše u oblaku i moru.

Zajedno s Mojsejem bili su pod senkom oblaka i zajedno su prošli kroz more. Kad su videli da on prvi prelazi, tada su i sami smelo prošli između voda. Slično se događa i kod nas. Prvi je umro i vaskrsao Hristos, a zatim smo se i mi krstili, podražavajući Njegovu smrt kroz pogružavanje u vodu, kao i vaskrsenje kroz izlazak iz nje (vode). I svi se u Mojseja krstiše. To znači da im je on prethodio u praobrazu krštenja, jer su hodanje pod oblakom i prolazak kroz more predstavljali praobraz krštenja.

Z. I svi isto jelo duhovno jedoše. 4. I svi isto piće duhovno piše...

Kao što mi, nakon što se krstimo, okušamo telo Gospodnje, tako su i Izrailjci, nakon prelaska kroz more, okusili mannu (2. Mojs. 16; 4). I kao što mi pijemo Krv Gospodnju, tako su i oni pili vodu iz tvrde stene (2. Mojs. 17; 6). Mannu i vodu naziva duhovnima zbog toga što se one, iako su bile čulne (opipljive, vidljive), nisu pojavile po prirodnom zakonu nego po blagosti Duha. Osim toga, one su zajedno s telom hranile i duše, i privodile ih veri.

Jer pijahu od duhovne stene koja ih je sledila, a stena beše Hristos.

Što se tiče hrane, tu im nije bila potrebna nikakva potvrda, jer je njena neobičnost bila očigledna. Međutim, što se tiče pića, bila je potrebna potvrda, jer je neuobičajen bio samo način njegovog dobijanja. Zato i kaže: nije priroda stene dala vodu (jer bi ona i ranije odatle isticala), nego je sve savršila druga Stena, odnosno Hristos. Rečima: koja ih je sledila izrazio je misao da je Hristos svagda bio prisutan i da je sva čuda On savršavao.

5. Ali većina od njih ne beše po Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji.

Iako im je Bog u ljubavi objavio mnogo znakova i udostojio ih mnogih dobara, većina od njih nije Mu bila ugodna, ne beše po Božijoj volji. Naime, nisu bili odbačeni svi, nego mnogi. Reči većina od njih izražava istu misao, odnosno, da im njihovo mnoštvo ni najmanje nije poslužilo na korist, kad oni sa svoje strane nisu pokazali dela ljubavi svom Dobročinitelju. Rečima biše pobijeni ukazuje na njihovu iznenadnu propast i na kazne, koje su im bile poslate od Boga.

6. A ovo biše primeri nama da ne želimo zla kao što oni želeše.

Kao i dobročinstva, tako su i kazne Judejaca bile primeri (praobrazi). Pokazuje da grešni među hrišćanima neće biti tako kažnjeni, nego daleko više nego Judejci. Dobročinstva Jejcima bila su praobrazi, dok su dobra hrišćana istina; i kao što je u darovima preimućstvo na strani hrišćana, tako je i u kaznama. U rečima da ne želimo zlo govori o svakom zlu uopšte, jer svako zlo dolazi od želje (upor. Jak. 1; 14-15). Zatim iznosi i neke vidove zla. Zašto su oni bili tako požudni? Tražili su beli luk, meso, posebne bogove, kao što i sam apostol u nastavku ukazuje na njihovo idolopoklonstvo.

7. Niti bivajte idolopoklonici kao neki od njih, kao što je napisano: Sede narod da jede i pije, i ustade da igra.

Na početku se obraća onima, koji su jeli u idolskim hramovima. Pokazuje im da su Izrailjci zbog stomakougađanja pali u idolopoklonstvo (jer su napravili kolo oko teleta i igrali pred njim). Tako i vama, koji ste zbog stomakougađanja okusili meso idolskih žrtava, preti opasnost da postanete idolopoklonici. Gde je vaše prividno (umišljeno) savršenstvo, kad ste bliski idolopoklonstvu?

8. Niti da bludničimo, kao što neki od njih bludničiše, i pade ih u jedan dan dvadeset tri hiljade.

Opet je pomenuo blud, kako bi kroz stalno razobličenje učinio svoje slovo delotvornijim. Taj greh se takođe rađa od stomakougađanja. Kad je poginulo dvadeset tri hiljade? Kada su se po Valaamovom savetu madijamske žene pojavljivale u izrailjskom taboru, privlačile mladiće i kroz blud ih pridobijale da prinesu žrtve Velfegoru. Tada je izginuo narod, koji se nalazio u taboru (v. 4. Mojs. 25; 1-9).

9. Niti da kušamo Hrista kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše.

Ukazuje na to da Korinćani, tražeći znakove, iskušavaju Hrista.

10. Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od

istrebitelja.

Odnosno, od neke sile koja ih je pogubila. Time im ukazuje da su bili netrpeljivi u iskušenjima, da su roptali i govorili: "Kad ćemo biti srećni? Kad će proći nedaće?"

11. A sve ovo njima se događaše za primer, i napisa se za pouku nama, na koje dođe svrše

tak vekova.

Zastrašuje ih u dva slučaja: i onda, kada kaže da je to napisano nama za pouku, i da i mi treba da očekujemo kazne, i to utoliko strašnije, ukoliko smo se većih darova udostojili; zastrašuje ih i onda, kada im pominje svršetak vekova, i objavljuje da će nas nakon smrti obuzeti muke, koje neće biti privremene, nego beskonačne. Taj sud je već pred vratima, jer se okončavaju vekovi ovoga sveta.

12. Zato koji misli da stoji neka pazi da ne padne.

Opet ukazuje na one, koji su se gordili svojim znanjem. Iako ti misliš da stojiš, ipak pazi da ne padneš. I sama tvoja uverenost da stojiš pokazuje da ti, zapravo, ne stojiš. Ti samo tako misliš, a u stvari ne stojiš. Međutim, čak i ako stojiš, uz gordost se lako može dogoditi da padneš.

13. Drugo vas iskušenje nije snašlo, osim čovečijega; veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušavate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podneti

Zastrašio ih je rečima: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne. Međutim, bilo je i onih, koji su već podneli mnoga iskušenja. Da takvi ne bi rekli: "Zašto nas plašiš", kaže: "Snašlo vas je malo i umereno iskušenje", jer se malo svagda naziva čovečijim.

Zatim ih opet teši, ubeđujući ih da gledaju na Boga, koji je veran, tj. istinit, i neće slagati. On je obećao: Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti (Mt. 11; 28). On, dakle, neće dopustiti da budete iskušavani preko vaše snage, nego će ustrojiti da vas sustigne iskušenje srazmerno vašoj snazi.

Uostalom, svako iskušenje će prevazići vašu snagu, ukoliko On ne bude pomogao i ako ne pruži olakšanje u iskušenjima, tj. olakšanje brzo i istovremeno s dolaskom iskušenja. Tako će vam ono, pored tog brzog olakšanja, postati podnošljivo. Rekao je i: učiniće s iskušenjem kraj, da možete podneti, tj. iskušenje će vam se učiniti lako i srazmerno vašim snagama.

14. Zato, ljubljeni moji, bežite od idolopoklonstva.

Kako ih je dovoljno prekoreo, sada ublažuje prekor i naziva ih ljubljenima. Uostalom, on im ne zabranjuje da jedu od mesa idolskih žrtava samo zbog toga, što je to štetno za braću, nego kudi to delo samo po sebi, nazivajući ga idolopoklonstvom, zahtevajući da se od njega brzo udalje i rekavši: bežite.

15. Kao mudrima govorim; sudite vi šta kažem.

Nazvavši njihov postupak idolopoklonstvom, pripisuje im veliki prestup. Sada ublažuj

e strogost svojih reči i same krivce postavlja za sudije (a to je svojstveno jedino onome, koji je nesumnjivo uveren u istinitost svojih reči), i kaže: "Nisu mi potrebne druge sudije. Budući da ste mudri, sudite sami."

16. Čaša blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajednica krvi Hristove?

Blagoslova, odnosno blagodarenja. Držeći čašu u rukama, mi blagosiljamo i blagodarimo Onome, koji je nas radi izlio Svoju Krv i udostojio nas neizrecivih dobara. Nije rekao: "učešće" nego zajednica, da bi izrazio nešto više, odnosno, najprisnije sjedinjenje. Njegove reči imaju sledeće značenje: ono, što se nalazi u čaši, jeste ono isto, što je isteklo iz rebara Hristovih. Kada to primimo, stupamo u zajednicu, tj. sjedinjujemo se sa Hristom. Zar vas nije sramota, Korinćani, da od one čaše, koja vas je izbavila od idola, pritičete čaši idolskoj?

Hleb koji lomimo, nije li zajednica Tela Hristova!

Ono, što Gospod nije pretrpeo na Krstu (jer se kost Njegova nije slomila, v. Jn. 19; 33-36), On trpi sada, budući da se za nas lomi, jer kaže: koji lomimo. Reči: zajednica Tela Hristova znače: kao što je to telo sjedinjeno s Hristom, tako se i mi kroz taj hleb sjedinjujemo s Njim.

17. Jer jedan je hleb, jedno smo telo mnogi.

Pre toga je rekao: zajednica Tela. Međutim, onaj koji je s nekim u zajednici, nije jedno isto što i on, nego je nešto drugo. Sada objavljuje nešto više i kaže da smo mi samo to telo.

Šta je taj hleb? Telo Hristovo. Šta postaju oni, koji se njime pričešćuju? Telo Hristovo, i to ne mnoga tela, nego jedno Telo. Kao što hleb od mnoštva zrna postaje jedan, tako i mi, bez obzira na našu mnoštvenost, postajemo jedno Telo Hristovo.

Pošto se svi od jednog hleba pričešćujemo.

Zbog toga i jesmo jedno. Kako onda da ne čuvamo ljubav i da ne budemo u jedinstvu? Bog nam zato i daje Svoje Telo, da bi nas sjedinio i sa Samim Sobom i jedne s drugima. Budući da je prvobitna priroda tela povređena grehom i da je izgubila život, On nam je dao Svoje bezgrešno i živototvorno Telo, ali slično našem, da bismo se, pričešćujući njime, sjedinili s Njim i živeli, koliko je moguće, bez greha.

18. Gledajte Izrailja po telu: koji jedu žrtve, nisu li zajedničari žrtvenika!

Iz najjednostavnijeg primera naučite se da je ono, što vi činite, zajedničarenje s idolima. Rekao je: Izrailja po telu, jer su hrišćani (Izrailj) po duhu. Zapazi i ovo: nije rekao da su Judejci zajedničari Boga, nego zajedničari žrtvenika, jer se ono, što je bilo posvećeno Bogu, polagalo na žrtvenik i spaljivalo.

O Telu Hristovom se drugačije izrazio, kao o zajednici Tela Hristovog, jer mi ne postajemo zajedničari žrtvenika, nego (zajedničari) Samog Hrista. Strahovao je, međutim da bi slušaoci, kada čuju da Bog koji od Judejaca prima žrtvu može i da im naškodi, mogli da pomisle da i idoli, koji primaju žrtve od neznabožaca, takođe mogu da naškode onima, koji žrtve ne prinose. Zbog toga je dodao sledeće:

19. Šta, dakle, kažem? Da je idol nešto, ili da je idolska žrtva nešto?

Ja vas od idola ne odvraćam zbog toga, što oni tobože imaju moć da vam naškode ili da vam koriste - ne, jer su oni ništa - nego zbog toga što žrtva, koju im prinosite, ne ide vašem Gospodaru. Zatim nastavlja:

20. Ne, nego da ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju a ne Bogu.

Prema tome, ne pritičite neprijateljima svog Gospodara. Ako bi ti napustio carsku trpezu i prešao za trpezu osuđenika, nesumnjivo je da bi pogrešio, ali ne zato što bi ti ona naškodila ili što bi ti koristila, nego zato što bi tvoj postupak predstavljao uvredu za carsku trpezu.

A ja neću da ste zajedničari s demonima,

Ako oni, koji se pričešćuju za tajanstvenom trpezom, postaju zajedničari Hristovi, onda i oni, koji učestvuju u demonskoj trpezi, očigledno bivaju zajedničari demona.

21. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku, ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj.

U vidu saveta, rekao je: ja neću da ste zajedničari demona. Da taj savet ne bi zanemarili, sada tu istu misao izražava u odričnom obliku: ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku. I samim nazivima dokazuje da se moraju uzdržavati od idolskih žrtava.

22. Zar da razljutimo Gospoda? Jesmo li jači od Njega?

Govori im to kao prekor. Zar ćemo ispitivati i ljutiti Boga, da bismo videli može li da nas kazni kad pređemo na stranu Njegovih neprijatelja? Da bi pokazao svu nedol

ičnost takvog ponašanja, kaže: Jesmo li jači od Njega?

Time podseća na veoma oštru izreku: Oni me razdražiše na revnost onim što nije Bog, razgneviše svojim taštinama (5. Mojs. 32; 21).

23. Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi,

Da neko ne bi prigovorio: "Meni je savest čista, i imam pravo da tako postupam", kaže: "Ne, tebi je sve dopušteno jer te Bog stvorio kao slobodnog, ali ti nije korisno da jedeš od idolskih žrtava. Ako stalno učestvuješ za idolskim trpezama, ti ćeš, korak po korak, postati naklonjen i samim idolima."

Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne izgrađuje.

Kao što sam i ranije govorio, tvoje ponašanje nije korisno ni za tebe, ni za tvog brata. Ono ga ne izgrađuje, i pre bi se moglo reći da ga ruši (razgrađuje) i da izopačuje njegovu veru. Ako tu nema koristi ni za tebe ni za tvog brata, zašto onda to činiš?

24. Niko neka ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga.

Nemoj imati u vidu samo to, da li jedeš čiste savesti, nego i to, da li tvoj postupak izgrađuje. Na mnogim mestima svoje poslanice, on to delo ističe kao najneophodnije. Ne zabranjuje da se traži samo svoja korist, ali zabranjuje onda, kad je to štetno za brata. U takvom slučaju, dužni smo da njegovu korist stavimo iznad svoje i da nju izaberemo.

25. Sve što se prodaje na tržištu jedite, ništa ne ispitujući savesti radi.

Mnogim domišljanjima potvrdio je da su dužni da se uzdržavaju od okušanja mesa idolskih žrtava. Da se opet ne bi bavili sitnicama više nego što je potrebno i da se ne bi odricali od onoga, što se prodaje na tržištu, strahujući da možda potiče od idolskih žrtava, kaže:Sve što se prodaje jedite bez raspitivanja o prodavcima, i bez istraživanja da li se prodaje nešto od idolskih žrtava, kao da vas tobože grize savest i da želite da je očistite."

Ili drugačije: "Da te ne bi mučila savest, ništa ne ispituj, jer bi prilikom istraživanja mogao da doznaš da ono, što ti se nudi na prodaju, potiče od idolskih žrtava, pa će tvoja savest biti nemirna."

26. Jer je Gospodnja zemlja, i sve što je na njoj.

Gospodnja a ne demonska. Ako je zemlja Gospodnja, Gospodnji su i plodovi, i drveće, i životinje. Ako je pak sve Gospodnje, onda u prirodi nema ničega nečistog, i sve zavisi od misli (razumevanja) svakoga pojedinačno.

27. Ako li vas neko od nevernika zove, i hoćete ići, jedite sve što vam se prinese, ništa ne ispitujući savesti radi.

Dobro je rekao: ako hoćete, jer on sam nije hteo niti da ih savetuje, niti da ih odgovara. Ništa ne ispitujte, da u preteranoj brižnosti ne biste pokazali bojazan pred idolima, i da biste svoju savest sačuvali čistom i nepomućenom.

28. Ako li vam neko reče: Ovo je idolska žrtva, ne jedite radi onoga koji vas izvesti i radi savesti; jer je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj.

Ne zapovedam ti da se uzdržavaš zato, što je idolska žrtva tobože štetna, nego radi onoga koji te obavestio da je to idolska žrtva, da on ne bi bio oštećen i da ne bi pomislio, da hrišćani nisu dužni da se odvraćaju od idolskih stvari. Ne poučavam te da se uzdržavaš od idolskih žrtava zbog toga, što su one tobože nečiste i potpuno tuđe našem Gospodu. To se vidi otuda, što je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj, tj. sve što postoji na njoj. Ili ovako: uzdržavaj se od te hrane, jer je sva zemlja Gospodnja, i možeš da se nasitiš nečim drugim, pošto ti je sve otvoreno.

29. Ali ne govorim za savest tvoju, nego drugoga.

Odnosno neznabošca. Kao što sam rekao, on će se možda sablazniti i smatrati da ugađaš stomaku ili će, možda, pomisliti da i ti, slično njemu, prihvataš idole. Da neko ne bi rekao: "Zašto bi se ti brinuo za onoga, koji te izvestio", jer si pre toga rekao: Što da sudim onima, koji su napolju (1. kor. 5; 12), kaže: "Ne brinem se za njega, nego za vas, da vi ne budete osuđeni." Zbog toga je i dodao sledeće:

Jer zašto da moju slobodu sudi savest drugoga?

Slobodom naziva neobraćanje pažnje i neograničavanje zabranom. Ja ću, kaže, jesti slobodno i bez razlikovanja, ali će me neznabožac osuditi i reći: "Hrišćanska vera je isprazna: kažu da se gnušaju idola, a ono, što im se prinosi na žrtvu, jedu!"

30. Ako ja s blagodarnošću jedem, zašto da me ruže za ono, zašto ja blagodarim!

Ja, kaže, sa svoje strane, slobodno koristim tvorevinu Božiju, po blagodati Božijoj ko

ja me utvrdila i ukrepila, tako da ne moram da pazim. Međutim, neznabožac će me klevetati kao da sam se licemerno udaljio od idola a da zbog stomakougađanja jedem ono, što im se prinosi na žrtvu. Reči za ono, za što ja blagodarim, znače: ja sa svoje strane blagodarim Bogu što me tako visoko uzdigao, čak i iznad judejskog smirenja, tako da ni u čemu ne nalazim štetu." Međutim, kao što sam rekao, sablažnjava se i kleveta neznabožac.

31. Ako li, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite.

Sve, kaže, činite na slavu Božiju, jer se vašim sadašnjim delom Bog ne proslavlja, i pre moglo reći da se huli. Ako neko jede i pije u slavu Božiju i kad time nikoga ne sablažnjava, onda to ne čini zbog stomakougađanja ili zbog slastoljublja, nego da bi svoje telo pripremio za tvorenje vrlina. Uopšteno, delo se tvori na slavu Božiju onda, kada nikome ne škodi kroz sablazan, ali kad ne škodi ni samom čoveku, kao što škodi ono, koje se tvori zbog čovekougađanja ili zbog neke strasne pomisli.

32. Ne budite na spoticanje (sablazan) ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj.

Nikome nemojte dati povod za klevetu. To će se dogoditi onda, kad ne budemo sablažnjavali niti Judejca, niti neznabošca, a utoliko pre svoju braću, jer su oni Crkva Božija. Zapazi: najvažnije je rekao na kraju. Hrišćani su dužni da i druge privlače veri a ne da progone čak i svoju braću. Pod njima (braćom) podrazumeva sve, koji su se sablaznili zbog njihovog okušanja idolskih žrtava.

33. Kao što i ja u svemu svima ugađam, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu.

Proglasio ih je krivcima za nanošenje štete i neznabošcima i Judejcima, a zatim im zapovedio veliko delo. Da bi im pokazao lakoću toga dela, kao primer je naveo samoga sebe. Da on nije tražio svoju korist, vidi se iz mnogo čega, što je prethodno rečeno, na primer: Svima sam bio sve (1. Kor. 9; 22). Posebno se to vidi odatle, što je želeo da on sam bude odlučen zbog svoje braće (v. Rim. 9; 3).

DEVETA GLAVA 1. Nisam li apostol? Nisam li slobodan? Zar nisam video Isusa Hrista, Gospoda našega? Prethodno je rekao:" Ako hrana sablažnjava moga brata, uopšte neću jesti meso." Da ga neko ne bi smatrao razmetljivim i slavoljubivim, prinuđen je, najzad, da objavi da se uzdržavao i od dozvoljenoga, kako nekoga ne bi sablaznio. I dok je Hristos zapovedio propovedniku Evanđelja da se hrani od Evanđelja (v. Lk. 10; 7), tj, na račun onih koje poučava, ja sam, kaže, odlučio da je bolje da iznemognem od gladi i da ništa ne uzimam od vas, i da, umesto toga, radim svojim rukama i da se hranim od sopstvenog truda. Čini se pak da je među njima bilo i bogatih učitelja, koji su bili poštovani zbog toga što su besplatno poučavali i nastojali da postide Pavla. On je to razumeo i, kao što sam rekao, nije hteo da se hrani na račun svojih učenika, čak i ako je imao pravo na to. Tako se, kaže, ja ponašam, a vi se ne uzdržavate čak ni od mesa idolskih

žrtava. Takva je, uopšteno, misao ovog mesta, koju on razvija u nekoliko stihova. Uostalom razmotrimo svaku izreku pojedinačno. Nisam li apostol! Da neko ne bi rekao: "Ti ne možeš da uzimaš, i zato i ne uzimaš", kaže: "Kako? Zar ostali apostoli ne uzimaju?" "Da", odgovoriće taj. "I šta sad? Nisam li ja apostol", tj. isti onakav, kakvi su i oni. Nisam li slobodan, tj. niko mi ne zabranjuje da to uzimam. Da mu opet ne bi prigovorili: "Ostali apostoli su važniji od tebe, jer su oni videli Gospoda", kaže: Zar nisam video Isusa Hrista, Gospoda našega... A posle sviju, kao kakvom nedonoščetu, javio se i meni (1. Kor. 15; 8). Videti Hrista sopstvenim očima predstavljalo je veliko preimućstvo, jer je i On Sam govorio: Blago očima koje vide, što vi vidite, jer vam kažem da su mnogi proroci i carevi želeli videti što vi vidite (Lk. 10; 23-24). Niste li vi delo moje u Gospodu? Ako si i slobodan, ako si i apostol, ali nisi savršio nikakvo apostolsko delo, šta to onda znači? I Juda je bio apostol, i on je video Gospoda. Zbog toga kaže: Vi ste moje delo, što znači da sam ispunio apostolsko služenje. Kad je to rekao, dodao je i: u Gospodu, tj, nisam ga ispunio svojom silom, nego silom Gospodnjom. 2. Ako drugima nisam apostol, ali vama jesam. Ne kažem da sam učitelj celoj vaseljeni, ali zar ja nisam vaš učitelj? Zašto ništa nisam uzeo od vas, kad sam na to imao posebno pravo? Kroz takav ustupak još više potvrđuje svoje slovo. Jer ste vi pečat mojega apostolstva u Gospodu. To jest, dokaz. Ako neko poželi da se uveri, da li sam ja zaista apostol, ja ću ukazati na vas. Vi ste pečat i potvrda mog apostolstva, jer sam među vama savršio sve, što je apostol dužan da učini. 3. To je moja odbrana pred onima, koji me osuđuju. Onima koji žele da znaju, odakle se vidi da sam ja apostol, ponudiću vas u svoju odbranu. Dokazavši da ste se svemu od mene naučili, poraziću one što me osuđuju. 4. Zar nemamo pravo (dosl. vlast) jesti i piti? Odnosno, da od učenika uzmemo ono, što nam je potrebno. Mi se, međutim, ne koristimo tim pravom, iako ga imamo. 5. Zar nemamo pravo sestru ženu sa sobom voditi, kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja, i Kifa? Apostole su sledile bogate žene, koje su im donosile sve što im je bilo potrebno i svu brigu o tome preuzimale su na sebe, kako bi se oni isključivo bavili propovedanjem. Zapazi da je vrhovnog, kao najvažnije, pomenuo na kraju, izražavajući sledeću misao: "Zašto da govorim o ostalima? I sam Petar tako postupa." Braćom Gospodnjom naziva Jakova, episkopa jerusalimskog, Josiju, Simona i Judu (Mt. 13; 55). Oni se braćom Gospodnjom nazivaju zato, što je Josif bio zaručen s Presvetom Bogorodicom. 6. Ili samo ja i Varnava nemamo pravo ovo činiti? Zar mi nemamo pravo da živimo bez rada i da se, ne radeći, izdržavamo na račun svojih učenika? Nije prećutao ni o Varnavi koji je, kao što je to njemu bilo poznato, bio isti takav u tom pogledu, budući da je i on živeo od svog rada. 7. Ko ikad vojuje o svom trošku? Svi vojnici dobijaju izdržavanje od države. Dolično je na prvo mesto postavio služe

nje vojnika, jer je ono slično apostolskom služenju - kako po opasnostima koje su s njim sjedinjene, tako i po borbi s duhovnim neprijateljima. Ko sadi vinograd, i ne jede od roda njegova? Tim primerom je ukazao na teškoće, mnoštvo nedaća i briga. Uostalom, nije rekao: jede sav rod, nego: od roda. Isto tako, nije rekao ni: ko se ne obogaćuje od roda, nego: ko ne jede. Tako svuda ubeđuje da se traži samo ono neophodno a ne suvišno. Ili ko čuva stado, a od mleka stada ne jede? Nije rekao: "prodaje ovce ili ih jede", niti "sve mleko", nego: od mleka. Time pokazuje da učitelj mora da se zadovolji malom nagradom i neophodnim izdržavanjem. Pominjući pastira, ukazuje na to da učitelj mora imati veliku brigu. 8. Zar ovo govorim po ljudskom? Ili ne govori ovo i zakon? Zar ja to potvrđujem samo ljudskim primerima? Zar nemam i svedočenje Pisma? Ja mogu da dokažem da je to i Bogu ugodno: to isto zapoveda i zakon, koji nije od ljudi nego od Boga. 9. Jer je u Mojsejevu zakonu napisano: Ne zavezuj usta volu koji vrše. Obilje je onoga, što potvrđuje ovaj predmet, pa zbog toga navodi i primer volova. Brine li se to Bog za volove? A zar se ne brine? Brine se, ali ne tako, da bi davao zakon o njima. Zato je brigom o beslovesnima napomenuo nešto drugo, odnosno, poučio je Judejce da se brinu o učiteljima. Odatle znamo da sve, što se u Starom Zavetu govori o beslovesnima, služi za poučavanje ljudi. 10. Ili govori upravo radi nas? Jer se radi nas napisa... Upotrebio je reč "upravo", kao kad je reč o opštepoznatom predmetu, kako slušaocima ne bi dao povoda da bilo šta prigovore. Da koji ore, treba u nadi da ore. Učitelj je dužan da obrađuje njivu srca i da se trudi s nadom na platu i nagradu. I koji vrše, u nadi da će primiti po svojemu nadanju. Od oranja je prešao na vršidbu, kako bi i time izrazio koliko se trude apostoli, jer se i oni bave i oranjem i vršidbom. Kako se onaj, koji ore, samo nada, dok se onaj, koji vrše, donekle i naslađuje, rekao je da onaj, što vrše, prima po svom nadanju. Da niko ne bi rekao: "Zar ti za tako veliki trud apostola nudiš samo onu nagradu, kojom će dobiti prehranu", dodao je; s nadom tj. s nadom u buduća dobra. Neophodno je da se nadaju i u ta dobra, i to mnogo više nego u to, što će jesti i piti na račun učenika, 11. Ako mi vama posejasmo ono što je duhovno, zar je mnogo ako mi od vas požnjemo ono što je telesno? Ovde dokazuje ispravnost toga dela. Vi, kaže, neravnomerno uzvraćate za ono, što ste primili. Mi smo u vas posejali duhovno, a vi nam uzvraćate telesnim. Zar je to veliko? 12. Ako li se drugi koriste vašim pravom, kako li ne bi mi.

Ukazuje na neke lažne učitelje, koji su od njih uzimali samovoljno i bez ikakvog stida. Zato nije rekao: ako drugi uzimaju, nego: ako se drugi koriste vašim pravom, tj. ako gospodare i vladaju nad vama, i ako vam naređuju kao robovima, zar onda nemamo veća prava mi, koji smo istinski apostoli? Ali se mi ne koristimo ovim pravom. Iako imamo pravo da jedemo i pijemo na vaš račun, mi to pravo nismo iskoristili, da se vi ne biste sablaznili. A vi ne možete da se uzdržite niti od (jedenja mesa) idolskih žrtava, da kroz to ne biste sablaznili slabe među braćom! Nego sve podnosimo da ne učinimo kakve smetnje evanđelju Hristovu. Da neko ne bi rekao: "Nije ti bilo potrebno, pa zato nisi ni uzimao", kaže: iako smo u velikoj oskudici, ipak sve podnosimo - i glad, i žeđ, i golotinju, da ne bismo napravili neku smetnju, odnosno, neku prepreku za evanđelje i propoved. 13. Ne znate li da oni koji vrše svetu službu od svetinje se hrane! Ne zadovoljivši se navedenim primerima, navodi i drugo mesto iz zakona, da bi dokazao da je imao pravo da uzima od učenika. Kako je zapovest o volovima objasnio u prenesenom smislu, kaže da zakon doslovno zapoveda da se oni, koji vrše svetu službu, hrane od svetinje, kao i Leviti, koji su po svom činu manji od sveštenika. Nije rekao: hrane se od onih koji prinose, nego: od svetinje, da se ni oni, koji primaju ne bi stideli što ih hrane ljudi, ali i da se oni, koji daju (prinose), ne bi pogordili. I koji žrtveniku služe sa žrtvenikom dele. Podrazumeva sveštenike i arhijereje. Glagolom ukazuje na neprestano služenje i obitavanje. Nije rekao da oni uzimaju svešteno, jer ukazuje na umerenost i da ne treba sakupljati novac. Takođe nije rekao ni da uzimaju od onih, koji prinose žrtve, nego da uzimaju od žrtvenika. Ono, što je bilo prineto, nije više pripadalo onima što su prineli, nego hramu i žrtveniku. Rekao je: uzimaju deo jer je krv zaklanih žrtava izlivana na žrtvenik, salo je spaljivano a ostali delovi mesa, kao što su grudi, desno pleće i neke iznutrice sveštenik je uzimao za sebe (3. Mojs. 10; 14). Međutim, žrtve paljenice su pripadale isključivo žrtveniku (3. Mojs. 9; 12-14). 14. Tako i Gospod zapovedi da oni koji evanđelje propovedaju od evanđelja i žive. Najsnažniji od svih dokaza naveo je na kraju. Zašto bih kaže, iznosio čas jedno, a čas drugo? Gospod je tako zapovedio, dajući zakon saglasan sa starozavetnim (Lk. 10; 7). Kao što je prethodno rekao: od svetinje, tako kaže i ovde, ne da se hrane od učenika, nego od evanđelja, kako se ne bi preuznosili oni, koji ih hrane. Ne hraniš ga, kaže, ti, nego njegovo delo - evanđelje (blagoveštenje). Rekao je: da žive a ne da trguju ili da sabiraju bogatstvo. 15. A ja od toga ništa ne koristih. Nisam se koristio nijednim od pomenutih starozavetnih primera, pa čak ni zapovešću Hristovom, da bih jeo i pio ono što je vaše. I ne napisah ovo da meni tako bude. Da mu neko ne bi prebacio: "Šta to znači? Do sada nisi koristio, ali hoćeš da se koristiš ubuduće, pa zato o tome i govoriš", hita da ispravi takvo mišljenje i kaže: Ne napisah ovo da meni tako bude, tj. da bih ja uzimao od vas. Jer bi mi bolje bilo umreti, nego da ko moju pohvalu uništi.

Ja ću se, kaže, radije saglasiti da umrem od gladi, nego što ću dopustiti da neko uništi moju pohvalu, tj. da je proglasi za sujetnu i praznu. Rekao je: pohvalu, da bi iskazao preobilje svoje radosti. Neko bi možda i rekao: "On uistinu nije uzimao, ali je tako postupao s bolom i žaljenjem." On, međutim, kaže: ja sam toliko daleko od žalosti, da se čak i hvalim tim. 16. Jer ako propovedam evanđelje, nema mi pohvale, jer mi i obaveza nalaže; i teško meni ako ne propovedam evanđelje. Šta to govoriš? Tvoja pohvala nije u propovedanju evanđelja, nego u besplatnom propovedanju? Zar je poslednje bolje od prvog? Nije, kaže. Međutim, meni je zapoveđeno da propovedam evanđelje i to je moja obaveza. Ako je ispunjavam, u tome nema nikakvog savršenstva. Međutim, ako je ne ispunjavam, teško meni, jer ću biti mnogo bijen, kao onaj koji nije izvršio volju svog Gospodara (v. Lk. 12; 47). Besplatno propovedanje je delo slobodne volje, i zato je to pohvalno delo. Reči: obaveza mi nalaže nisu izrečene radi ukidanja slobodne volje, nego da bi se razlikovala sloboda da se uzme i strah od kažnjavanja zbog neispunjavanja dužnosti. 17. Jer ako ovo činim od svoje volje, platu imam; ako pak bez svoje volje, služba mi je poverena. Da mi nije povereno delo propovedi, ja bih ga savršavao sam od sebe i imao bih velike i mnoge nagrade. Ako mi je pak povereno, očigledno je da ga ne savršavam sam od sebe, nego da to činim po volji Vladike. To znače reči: bez svoje volje. Zato ovo delo ne zaslužuje počast: ja samo ispunjavam služenje koje mi je povereno. Zapazi i sledeće. Nije rekao: ako radim bez svoje volje, neću imati nagradu, da bi pokazao da će on biti nagrađen i za propoved, iako u tom slučaju postupa po volji Vladike. Bilo bi nesaglasno s pravdom ako svi apostoli ne bi dobili nagradu za propoved, samo ne onakvu, kakvu će dobiti oni, što su besplatno propovedali. 18. Kakva mi je, dakle, plata? Da blagovesteći besplatno izložim evanđelje Hristovo, da se ne koristim svojim pravom u evanđelju. Za mene je velika i pohvale dostojna nagrada da ne koristim svoje pravo da uzimam, i to da ga u potpunosti ne koristim. Uzimanje svagda naziva pravom (dosl. vlašću), kako bi pokazao da i oni, koji su uzimali, uopšte nisu sagrešili. Rekao je: u evanđelju, da bi pokazao da onaj, koji blagovesti i trudi se, treba i da uzme, a da onaj, koji ne dela, ne treba ni da uzima. 19. Jer budući slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih što više pridobijem. Govori još više. Ne samo da nisam uzimao nego sam, budući slobodan i nikome potčinjen, bez tuđeg podsticaja svima postao rob, ne jednom ili dvojici nego čitavoj vaseljeni i ne zbog toga da bih svima ugodio laskanjem, nego da bih zadobio više verujućih, pošto je nemoguće sve zadobiti. 20. I postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem. Na primer, kad je obrezao Timoteja (Dela ap. 16; 3). Nije rekao: Judejac, nego: kao Judejac, da bi pokazao da je to delo imalo poseban cilj. Onima koji su pod zakonom kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom. Pod tim podrazumeva prozelite, ili one među Judejcima koji su poverovali, ali su se još uvek pridržavali zakona. Bilo je to onda, kad je postrigao glavu (Dela ap. 18; 18) i kad je prineo žrtve prema obredu očišćenja. Činio je to s posebnim ciljem i javno, da bi ispravio one, koji su tako postupali iz ubeđenja.

21. Onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona. Pod onima, koji su bez zakona, podrazumeva one, koji nisu imali Mojsejev zakon i koji su se obratili u veru iz neznaboštva, kakav je bio Kornilije (Dela ap. 10). Kad ih je posećivao, Pavle je snishodio ka njihovoj slabosti. Možda tu podrazumeva i Grke, kojima se takođe prilagođavao. Na primer, kad je besedio pred Atinjanima, započeo je od žrtvenika koji se kod njih nalazio, i o Hristu ih nije učio kao o Bogu, nego kao o čoveku, jer oni ništa takvo nisu mogli da razumeju. Oni su i Njega smatrali za jednog od svojih bogova, kakvi su bili Herakle1 ili Eskulap (Asklepije).2 Svagda dodaje reč kao, da bi ti znao da se Pavle samo prilagođavao, iako, u stvari, nije bio takav. Premda nisam bio Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona. Da ne bi pomislili da je Pavle besedeći s onima bez zakona menjao svoje mišljenje, kaže: Premda nisam bio bez zakona, nego sam u zakonu Hristovom, tj. imajući zakon koji je uzvišeniji od drevnog zakona, zakon Hristov. I zašto to? Da bi pridobio one, koji su bez zakona. 22. Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem. Tako i sada, usled vaše kolebljivosti i raspoloženja vašeg duha, koji je sklon sablazni, nisam hteo da se hranim na vaš račun. Čak i u onim slučajevima, kada on usled slabosti slušalaca ne govori jasno o božanstvenosti Sina ili o božanstvenosti Duha, znaj da on slabima postade kao slab. Svima sam bio sve, da kako god neke spasem. I zašto da mnogo nabrajam? Ja sam se svima prilagođavao. Iako se nisam nadao da ću sve spasti, želeo sam da bar neke spasem. I to još više zadivljuje. Veliko je delo truditi se do iscrpljenosti radi nekolicine. Dodao je: bar neke, da bi utešio učitelje. Iako niko ne spasava sve, nesumnjivo je da će neke spasti. Zato ne treba biti neradan. 23. A ovo činim za evanđelje, da budem njegov zajedničar. Evanđeljem naziva verujuće, koji se spasavaju kroz evanđelje, kao što je i ranije rekao: od evanđelja da živite, tj. od verujućih. Ja, kaže, postupam tako stoga, da bih zajedno s verujućima bio zajedničar u vencima. Ne govori tako zbog toga, kao da je to činio zbog nagrade, nego da ih ubedi da sve učine za braću, nadajući se da će zadobiti nebeska dobra. Zapazi smirenoumlje apostola. Iako je dostojan prvenstva, on u pričasnosti dobrima postavlja sebe uporedo s verujućima uopšte. 24. Ne znate li da oni što trče na trkalšitu trče svi, a jedan dobija nagradu! Dokazavši da je neophodno da snishode ka braći, obraća im se strožije. Njegove reči imaju ovaj smisao. Nemojte misliti da je za vaše spasenje dovoljno i to što ste poverovali i što ste stupili na poprište Crkve (u arenu Crkve). To je malo, kao što je i onima na trkalištu malo da samo trče. Oni, osim toga, moraju da trče besprekorno, i to do samog cilja. Ko je tako trčao, jedino je on i dobio nagradu. Vi ste pak u opasnosti da je ne dobijete jer, znajući više nego drugi, nipodaštavate svoju braću i okušate meso idolskih žrtava. Tako trčite da je dobijete. 25. A svaki koji se bori od svega se uzdržava. Vi kaže, treba da trčite tako, da je dobijete. To se, međutim, ne događa bez ljubavi, koju vi nemate. Iako sebe smatrate savršenima, to nije pravedno, jer vi to još niste dostigli. Nagoveštavajući da među njima ima mnogo nedostataka, u koje su spadali s

tomakougađanje, blud i pijanstvo, kaže: A svaki koji se bori u svemu se uzdržava, ne od ovoga ili od onoga, nego se od svega uzdržava. Priznajte, dakle, da ste još daleko od savršenstva i znajte da je dobijanje nagrade uslovljeno uzdržanjem. Oni pak da dobiju raspadljiv venai, a mi neraspadljiv. To je razobličenje. Oni se uzdržavaju radi dobijanja propadljivog venca, a mi to ne činimo ni za onaj nepropadljivi! 26. Ja, dakle, tako trčim, kao na nepouzdano. Šta to znači: kao na nepouzdano! To, da ja sve radim s ciljem: i kad obrezujem, i kad sečem kosu. Ništa ne činim bez razmišljanja i bez cilja, kao vi. Kakav je cilj jesti meso idolskih žrtava, kad drugi zbog toga propadaju? Uistinu nikakav. Čineći to bez razboritog temelja, vi trčite kao na nepouzdano, bez cilja i uzaludno. Kao prevashodni učitelj, apostol najpre samoga sebe daje kao primer. Tako se borim, ne kao onaj, koji bije vetar. Znam koga ću da porazim, odnosno, đavola. Vi, međutim, ne poražavate njega, nego savršenstvo znanja upotrebljavate za sujetu (ispraznost). 27. Nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga. Ovde im ukazuje da su se oni predali stomakougađanju i opravdavaju ga izgovarajući se savršenstvom. Ja, međutim, podnosim svaki trud, da bih živeo celomudreno. Iznuravam znači: bijem se sa telom. Dakle, apostol hoće da pokaže da je borba s prirodom veoma težak podvig. Telo je, kaže, veoma samovlasno i snažno u borbi. Kako je rekao iznuravam i pomenuo modrice, odmah je dodao i: savlađujem, da bi ti znao da nije potrebno uništavati telo nego ga, kao svojevoljnog roba, treba krotiti i potčinjavati, što je svojstveno gospodaru a ne neprijatelju. Neki misle da je iznuravam rečeno umesto: iscrpljujem glađu. Da propovedajući drugima ne budem sam odbačen. I kroz to ih pobuđuje na veću budnost (trezvenoumlje). Ako ni meni, kaže, za spasenje nije dovoljno da propovedam i učim, nego je potrebno i da se u svemu pokažem neporočan, kako onda vi možete da se spasete jedino verom, kad služite tolikim strastima? DESETA GLAVA 1. A neću da ne znate, braćo, da oci naši svi pod oblakom bejahu, i svi kroz more prođoše. Nabraja kolikih je darova Bog udostojio Judejce i objavljuje da čak ni posle takvih darova mnogi nisu ugodili Bogu. Govori to s ciljem da dokaže da zadobijanje obilnih darova Judejcima nije bilo na korist. I kao što ni oni sami nisu ispunili svoju dužnost, tako ni vama neće koristiti što ste poverovali i udostojili se duhovnih tajni, ako se ne pokažete kao dostojni blagodati Božije. Svi, kaže, bejahu pod oblakom, jer je Bog raširio oblak da bude pokrov nad njima, i oni su prošli kroz more (v. 2. Mojs. 13; 21 i 14; 22). 2. I svi se u Mojseja krstiše u oblaku i moru.

Zajedno s Mojsejem bili su pod senkom oblaka i zajedno su prošli kroz more. Kad su videli da on prvi prelazi, tada su i sami smelo prošli između voda. Slično se događa i kod nas. Prvi je umro i vaskrsao Hristos, a zatim smo se i mi krstili, podražavajući Njegovu smrt kroz pogružavanje u vodu, kao i vaskrsenje kroz izlazak iz nje (vode). I svi se u Mojseja krstiše. To znači da im je on prethodio u praobrazu krštenja, jer su hodanje pod oblakom i prolazak kroz more predstavljali praobraz krštenja. Z. I svi isto jelo duhovno jedoše. 4. I svi isto piće duhovno piše... Kao što mi, nakon što se krstimo, okušamo telo Gospodnje, tako su i Izrailjci, nakon prelaska kroz more, okusili mannu (2. Mojs. 16; 4). I kao što mi pijemo Krv Gospodnju, tako su i oni pili vodu iz tvrde stene (2. Mojs. 17; 6). Mannu i vodu naziva duhovnima zbog toga što se one, iako su bile čulne (opipljive, vidljive), nisu pojavile po prirodnom zakonu nego po blagosti Duha. Osim toga, one su zajedno s telom hranile i duše, i privodile ih veri. Jer pijahu od duhovne stene koja ih je sledila, a stena beše Hristos. Što se tiče hrane, tu im nije bila potrebna nikakva potvrda, jer je njena neobičnost bila očigledna. Međutim, što se tiče pića, bila je potrebna potvrda, jer je neuobičajen bio samo način njegovog dobijanja. Zato i kaže: nije priroda stene dala vodu (jer bi ona i ranije odatle isticala), nego je sve savršila druga Stena, odnosno Hristos. Rečima: koja ih je sledila izrazio je misao da je Hristos svagda bio prisutan i da je sva čuda On savršavao. 5. Ali većina od njih ne beše po Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji. Iako im je Bog u ljubavi objavio mnogo znakova i udostojio ih mnogih dobara, većina od njih nije Mu bila ugodna, ne beše po Božijoj volji. Naime, nisu bili odbačeni svi, nego mnogi. Reči većina od njih izražava istu misao, odnosno, da im njihovo mnoštvo ni najmanje nije poslužilo na korist, kad oni sa svoje strane nisu pokazali dela ljubavi svom Dobročinitelju. Rečima biše pobijeni ukazuje na njihovu iznenadnu propast i na kazne, koje su im bile poslate od Boga. 6. A ovo biše primeri nama da ne želimo zla kao što oni želeše. Kao i dobročinstva, tako su i kazne Judejaca bile primeri (praobrazi). Pokazuje da grešni među hrišćanima neće biti tako kažnjeni, nego daleko više nego Judejci. Dobročinsa Judejcima bila su praobrazi, dok su dobra hrišćana istina; i kao što je u darovima preimućstvo na strani hrišćana, tako je i u kaznama. U rečima da ne želimo zlo govori o svakom zlu uopšte, jer svako zlo dolazi od želje (upor. Jak. 1; 14-15). Zatim iznosi i neke vidove zla. Zašto su oni bili tako požudni? Tražili su beli luk, meso, posebne bogove, kao što i sam apostol u nastavku ukazuje na njihovo idolopoklonstvo. 7. Niti bivajte idolopoklonici kao neki od njih, kao što je napisano: Sede narod da jede i pije, i ustade da igra. Na početku se obraća onima, koji su jeli u idolskim hramovima. Pokazuje im da su Izrailjci zbog stomakougađanja pali u idolopoklonstvo (jer su napravili kolo oko teleta i igrali pred njim). Tako i vama, koji ste zbog stomakougađanja okusili meso idolskih žrtava, preti opasnost da postanete idolopoklonici. Gde je vaše prividno (umišljeno) savršenstvo, kad ste bliski idolopoklonstvu? 8. Niti da bludničimo, kao što neki od njih bludničiše, i pade ih u jedan dan dvadeset tri hiljade. Opet je pomenuo blud, kako bi kroz stalno razobličenje učinio svoje slovo delotvornijim. Taj greh se takođe rađa od stomakougađanja. Kad je poginulo dvadeset tri hiljade? Kada su se po Valaamovom savetu madijamske žene pojavljivale u izrailjskom t

aboru, privlačile mladiće i kroz blud ih pridobijale da prinesu žrtve Velfegoru. Tada je izginuo narod, koji se nalazio u taboru (v. 4. Mojs. 25; 1-9). 9. Niti da kušamo Hrista kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše. Ukazuje na to da Korinćani, tražeći znakove, iskušavaju Hrista. 10. Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše odistrebitelja. Odnosno, od neke sile koja ih je pogubila. Time im ukazuje da su bili netrpeljivi u iskušenjima, da su roptali i govorili: "Kad ćemo biti srećni? Kad će proći nedaće?" 11. A sve ovo njima se događaše za primer, i napisa se za pouku nama, na koje dođe svršetak vekova. Zastrašuje ih u dva slučaja: i onda, kada kaže da je to napisano nama za pouku, i da i mi treba da očekujemo kazne, i to utoliko strašnije, ukoliko smo se većih darova udostojili; zastrašuje ih i onda, kada im pominje svršetak vekova, i objavljuje da će nas nakon smrti obuzeti muke, koje neće biti privremene, nego beskonačne. Taj sud je već pred vratima, jer se okončavaju vekovi ovoga sveta. 12. Zato koji misli da stoji neka pazi da ne padne. Opet ukazuje na one, koji su se gordili svojim znanjem. Iako ti misliš da stojiš, ipak pazi da ne padneš. I sama tvoja uverenost da stojiš pokazuje da ti, zapravo, ne stojiš. Ti samo tako misliš, a u stvari ne stojiš. Međutim, čak i ako stojiš, uz gordost se lako može dogoditi da padneš. 13. Drugo vas iskušenje nije snašlo, osim čovečijega; veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušavate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete poeti. Zastrašio ih je rečima: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne. Međutim, bilo je i onih, koji su već podneli mnoga iskušenja. Da takvi ne bi rekli: "Zašto nas plašiš", kaže: "Snašlo vas je malo i umereno iskušenje", jer se malo svagda naziva čovečijim. Zatim ih opet teši, ubeđujući ih da gledaju na Boga, koji je veran, tj. istinit, i neće slagati. On je obećao: Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti (Mt. 11; 28). On, dakle, neće dopustiti da budete iskušavani preko vaše snage, nego će ustrojiti da vas sustigne iskušenje srazmerno vašoj snazi. Uostalom, svako iskušenje će prevazići vašu snagu, ukoliko On ne bude pomogao i ako ne pruži olakšanje u iskušenjima, tj. olakšanje brzo i istovremeno s dolaskom iskušenja. Tako će vam ono, pored tog brzog olakšanja, postati podnošljivo. Rekao je i: učiniće s iskušenjem kraj, da možete podneti, tj. iskušenje će vam se učiniti lako i srazmerno vašim snagama. 14. Zato, ljubljeni moji, bežite od idolopoklonstva. Kako ih je dovoljno prekoreo, sada ublažuje prekor i naziva ih ljubljenima. Uostalom, on im ne zabranjuje da jedu od mesa idolskih žrtava samo zbog toga, što je to štetno za braću, nego kudi to delo samo po sebi, nazivajući ga idolopoklonstvom, zahtevajući da se od njega brzo udalje i rekavši: bežite. 15. Kao mudrima govorim; sudite vi šta kažem. Nazvavši njihov postupak idolopoklonstvom, pripisuje im veliki prestup. Sada ublažuje strogost svojih reči i same krivce postavlja za sudije (a to je svojstveno jedino onome, koji je nesumnjivo uveren u istinitost svojih reči), i kaže: "Nisu mi potrebne druge sudije. Budući da ste mudri, sudite sami." 16. Čaša blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajednica krvi Hristove?

Blagoslova, odnosno blagodarenja. Držeći čašu u rukama, mi blagosiljamo i blagodarimo Onome, koji je nas radi izlio Svoju Krv i udostojio nas neizrecivih dobara. Nije rekao: "učešće" nego zajednica, da bi izrazio nešto više, odnosno, najprisnije sjedinjenje. Njegove reči imaju sledeće značenje: ono, što se nalazi u čaši, jeste ono isto, što je isteklo iz rebara Hristovih. Kada to primimo, stupamo u zajednicu, tj. sjedinjujemo se sa Hristom. Zar vas nije sramota, Korinćani, da od one čaše, koja vas je izbavila od idola, pritičete čaši idolskoj? Hleb koji lomimo, nije li zajednica Tela Hristova! Ono, što Gospod nije pretrpeo na Krstu (jer se kost Njegova nije slomila, v. Jn. 19; 33-36), On trpi sada, budući da se za nas lomi, jer kaže: koji lomimo. Reči: zajednica Tela Hristova znače: kao što je to telo sjedinjeno s Hristom, tako se i mi kroz taj hleb sjedinjujemo s Njim. 17. Jer jedan je hleb, jedno smo telo mnogi. Pre toga je rekao: zajednica Tela. Međutim, onaj koji je s nekim u zajednici, nije jedno isto što i on, nego je nešto drugo. Sada objavljuje nešto više i kaže da smo mi samo to telo. Šta je taj hleb? Telo Hristovo. Šta postaju oni, koji se njime pričešćuju? Telo Hristovo, i to ne mnoga tela, nego jedno Telo. Kao što hleb od mnoštva zrna postaje jedan, tako i mi, bez obzira na našu mnoštvenost, postajemo jedno Telo Hristovo. Pošto se svi od jednog hleba pričešćujemo. Zbog toga i jesmo jedno. Kako onda da ne čuvamo ljubav i da ne budemo u jedinstvu? Bog nam zato i daje Svoje Telo, da bi nas sjedinio i sa Samim Sobom i jedne s drugima. Budući da je prvobitna priroda tela povređena grehom i da je izgubila život, On nam je dao Svoje bezgrešno i živototvorno Telo, ali slično našem, da bismo se, pričešćujući se njime, sjedinili s Njim i živeli, koliko je moguće, bez greha. 18. Gledajte Izrailja po telu: koji jedu žrtve, nisu li zajedničari žrtvenika! Iz najjednostavnijeg primera naučite se da je ono, što vi činite, zajedničarenje s idolima. Rekao je: Izrailja po telu, jer su hrišćani (Izrailj) po duhu. Zapazi i ovo: nije rekao da su Judejci zajedničari Boga, nego zajedničari žrtvenika, jer se ono, što je bilo posvećeno Bogu, polagalo na žrtvenik i spaljivalo. O Telu Hristovom se drugačije izrazio, kao o zajednici Tela Hristovog, jer mi ne postajemo zajedničari žrtvenika, nego (zajedničari) Samog Hrista. Strahovao je, međutim da bi slušaoci, kada čuju da Bog koji od Judejaca prima žrtvu može i da im naškodi, mogli da pomisle da i idoli, koji primaju žrtve od neznabožaca, takođe mogu da naškode onima, koji žrtve ne prinose. Zbog toga je dodao sledeće: 19. Šta, dakle, kažem? Da je idol nešto, ili da je idolska žrtva nešto? Ja vas od idola ne odvraćam zbog toga, što oni tobože imaju moć da vam naškode ili da vam koriste - ne, jer su oni ništa - nego zbog toga što žrtva, koju im prinosite, ne ide vašem Gospodaru. Zatim nastavlja: 20. Ne, nego da ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju a ne Bogu. Prema tome, ne pritičite neprijateljima svog Gospodara. Ako bi ti napustio carsku trpezu i prešao za trpezu osuđenika, nesumnjivo je da bi pogrešio, ali ne zato što bi ti ona naškodila ili što bi ti koristila, nego zato što bi tvoj postupak predstavljao uvredu za carsku trpezu. A ja neću da ste zajedničari s demonima,

Ako oni, koji se pričešćuju za tajanstvenom trpezom, postaju zajedničari Hristovi, onda i oni, koji učestvuju u demonskoj trpezi, očigledno bivaju zajedničari demona. 21. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku, ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj. U vidu saveta, rekao je: ja neću da ste zajedničari demona. Da taj savet ne bi zanemarili, sada tu istu misao izražava u odričnom obliku: ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku. I samim nazivima dokazuje da se moraju uzdržavati od idolskih žrtava. 22. Zar da razljutimo Gospoda? Jesmo li jači od Njega? Govori im to kao prekor. Zar ćemo ispitivati i ljutiti Boga, da bismo videli može li da nas kazni kad pređemo na stranu Njegovih neprijatelja? Da bi pokazao svu nedoličnost takvog ponašanja, kaže: Jesmo li jači od Njega? Time podseća na veoma oštru izreku: Oni me razdražiše na revnost onim što nije Bog, razgneviše svojim taštinama (5. Mojs. 32; 21). 23. Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi, Da neko ne bi prigovorio: "Meni je savest čista, i imam pravo da tako postupam", kaže: "Ne, tebi je sve dopušteno jer te Bog stvorio kao slobodnog, ali ti nije korisno da jedeš od idolskih žrtava. Ako stalno učestvuješ za idolskim trpezama, ti ćeš, korak po korak, postati na-klonjen i samim idolima." Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne izgrađuje. Kao što sam i ranije govorio, tvoje ponašanje nije korisno ni za tebe, ni za tvog brata. Ono ga ne izgrađuje, i pre bi se moglo reći da ga ruši (razgrađuje) i da izopačuje njegovu veru. Ako tu nema koristi ni za tebe ni za tvog brata, zašto onda to činiš? 24. Niko neka ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga. Nemoj imati u vidu samo to, da li jedeš čiste savesti, nego i to, da li tvoj postupak izgrađuje. Na mnogim mestima svoje poslanice, on to delo ističe kao najneophodnije. Ne zabranjuje da se traži samo svoja korist, ali zabranjuje onda, kad je to štetno za brata. U takvom slučaju, dužni smo da njegovu korist stavimo iznad svoje i da nju izaberemo. 25. Sve što se prodaje na tržištu jedite, ništa ne ispitujući savesti radi. Mnogim domišljanjima potvrdio je da su dužni da se uzdržavaju od okušanja mesa idolskih žrtava. Da se opet ne bi bavili sitnicama više nego što je potrebno i da se ne bi odricali od onoga, što se prodaje na tržištu, strahujući da možda potiče od idolskih žrtava, kaže: "Sve što se prodaje jedite bez raspitivanja o prodavcima, i bez istraživanja da li se prodaje nešto od idolskih žrtava, kao da vas tobože grize savest i da želite da je očistite." Ili drugačije: "Da te ne bi mučila savest, ništa ne ispituj, jer bi prilikom istraživanja mogao da doznaš da ono, što ti se nudi na prodaju, potiče od idolskih žrtava, pa će tvoja savest biti nemirna." 26. Jer je Gospodnja zemlja, i sve što je na njoj. Gospodnja a ne demonska. Ako je zemlja Gospodnja, Gospodnji su i plodovi, i drveće, i životinje. Ako je pak sve Gospodnje, onda u prirodi nema ničega nečistog, i sve zavisi od misli (razumevanja) svakoga pojedinačno. 27. Ako li vas neko od nevernika zove, i hoćete ići, jedite sve što vam se prinese, ništa ne ispitujući savesti radi.

Dobro je rekao: ako hoćete, jer on sam nije hteo niti da ih savetuje, niti da ih odgovara. Ništa ne ispitujte, da u preteranoj brižnosti ne biste pokazali bojazan pred idolima, i da biste svoju savest sačuvali čistom i nepomućenom. 28. Ako li vam neko reče: Ovo je idolska žrtva, ne jedite radi onoga koji vas izvesti i radi savesti; jer je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj. Ne zapovedam ti da se uzdržavaš zato, što je idolska žrtva tobože štetna, nego radi onoga koji te obavestio da je to idolska žrtva, da on ne bi bio oštećen i da ne bi pomislio, da hrišćani nisu dužni da se odvraćaju od idolskih stvari. Ne poučavam te da se uzdržavaš od idolskih žrtava zbog toga, što su one tobože nečiste i potpuno tuđe našem Gospodu. To se vidi otuda, što je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj, tj. sve što postoji na njoj. Ili ovako: uzdržavaj se od te hrane, jer je sva zemlja Gospodnja, i možeš da se nasitiš nečim drugim, pošto ti je sve otvoreno. 29. Ali ne govorim za savest tvoju, nego drugoga. Odnosno neznabošca. Kao što sam rekao, on će se možda sablazniti i smatrati da ugađaš stomaku ili će, možda, pomisliti da i ti, slično njemu, prihvataš idole. Da neko ne bi rekao: "Zašto bi se ti brinuo za onoga, koji te izvestio", jer si pre toga rekao: Što da sudim onima, koji su napolju (1. kor. 5; 12), kaže: "Ne brinem se za njega, nego za vas, da vi ne budete osuđeni." Zbog toga je i dodao sledeće: Jer zašto da moju slobodu sudi savest drugoga? Slobodom naziva neobraćanje pažnje i neograničavanje zabranom. Ja ću, kaže, jesti slobodno i bez razlikovanja, ali će me neznabožac osuditi i reći: "Hrišćanska vera je isprazna: kažu da se gnušaju idola, a ono, što im se prinosi na žrtvu, jedu!" 30. Ako ja s blagodarnošću jedem, zašto da me ruže za ono, zašto ja blagodarim! Ja, kaže, sa svoje strane, slobodno koristim tvorevinu Božiju, po blagodati Božijoj koja me utvrdila i ukrepila, tako da ne moram da pazim. Međutim, neznabožac će me klevetati kao da sam se licemerno udaljio od idola a da zbog stomakougađanja jedem ono, što im se prinosi na žrtvu. Reči za ono, za što ja blagodarim, znače: ja sa svoje strane blagodarim Bogu što me tako visoko uzdigao, čak i iznad judejskog smirenja, tako da ni u čemu ne nalazim štetu." Međutim, kao što sam rekao, sablažnjava se i kleveta neznabožac. 31. Ako li, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite. Sve, kaže, činite na slavu Božiju, jer se vašim sadašnjim delom Bog ne proslavlja, i pre moglo reći da se huli. Ako neko jede i pije u slavu Božiju i kad time nikoga ne sablažnjava, onda to ne čini zbog stomakougađanja ili zbog slastoljublja, nego da bi svoje telo pripremio za tvorenje vrlina. Uopšteno, delo se tvori na slavu Božiju onda, kada nikome ne škodi kroz sablazan, ali kad ne škodi ni samom čoveku, kao što škodi ono, koje se tvori zbog čovekougađanja ili zbog neke strasne pomisli. 32. Ne budite na spoticanje (sablazan) ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj. Nikome nemojte dati povod za klevetu. To će se dogoditi onda, kad ne budemo sablažnjavali niti Judejca, niti neznabošca, a utoliko pre svoju braću, jer su oni Crkva Božija. Zapazi: najvažnije je rekao na kraju. Hrišćani su dužni da i druge privlače veri a ne da progone čak i svoju braću. Pod njima (braćom) podrazumeva sve, koji su se sablaznili zbog njihovog okušanja idolskih žrtava. 33. Kao što i ja u svemu svima ugađam, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu.

Proglasio ih je krivcima za nanošenje štete i neznabošcima i Judejcima, a zatim im zapovedio veliko delo. Da bi im pokazao lakoću toga dela, kao primer je naveo samoga sebe. Da on nije tražio svoju korist, vidi se iz mnogo čega, što je prethodno rečeno, na primer: Svima sam bio sve (1. Kor. 9; 22). Posebno se to vidi odatle, što je želeo da on sam bude odlučen zbog svoje braće (v. Rim. 9; 3). JEDANAESTA GLAVA 1. Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista. Reči kao ja na Hrista nemoj prihvatiti kao izraz gordosti, jer su one izrečene s ciljem da ih snažnije podstakne na podražavanje. Ako sam, kaže, ja podražavao Hrista, Koji nije poštedeo ni sopstveni život da bismo mi oživeli, zar onda vi, utoliko pre, ne možete da podražavate mene? Ja nisam toliko bolji od vas, koliko je On bolji od mene, jer On neuporedivo prevashodi sve nas. 2. Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite... Okončavši slovo o kušanju idolskih žrtava kao o teškom grehu, sada ispravlja donekle lakši greh. On, naime, im običaj da među teškim grehovima pomene i one koji su manje važni. Šta je to bilo? To, što su se žene molile i prorokovale otkrivene glave (tada su i žene prorokovale), dok su muškarci u vreme prorokovanja pokrivali glavu, kao oni koji se bave mudroljubljem (filosofijom). Takav je bio jelinski običaj. Apostol je to već primetio, možda u vreme dok je boravio kod njih. Međutim, neki od njih su ga poslušali, a neki nisu. Za poslušne kaže: Hvalim vas što sve moje pamtite. Iako je u vidu imao samo to, da muškarci ne pokrivaju glavu, on ipak kaže sve moje pamtite. Svagda je imao običaj da razborito pohvali one koje je pohvala mogla da podstakne na veće savršenstvo. I držite predanja kao što vam predadoh. Odatle se vidi da su Pavle i ostali apostoli mnogo toga predali i bez Pisma. 3. Ali hoću da znate da je svakome mužu Glava Hristos. Sudeći po toku slova, on, kako se čini, nastavlja besedu sa onima koje hvali zbog očuvanja onoga što im je predao, iako, u stvari, ispravlja neposlušne. Kad čuješ da je Hristos glava svakom mužu, treba da razumeš: svakom vernom (verujućem) mužu, jer smo mi, verujući, Telo Hristovo, a ne neznabošci, zbog čega ni On nije njihova glava. A muž je glava ženi, a Bog je glava Hristu. Muž je glava ženi, zato što joj gospodari. Bog je glava Hristu, jer Mu je On uzrok, kao Otac Sinu. Ono što je rečeno o glavi, ne mora se nužno u istom smislu razumeti i o Hristu. Hristos je nama glava i zbog toga što je On naš Tvorac i zbog toga što smo mi Njegovo Telo. Otac je pak glava Hristu, kao Njegov uzrok. Ako, pak, nazivanje Oca glavom Hristovom budeš razumeo i po čovečijoj prirodi (Hristovoj), u smislu u kojem je i Hristos nazvan našom glavom, u tome neće biti ničega bezbožnog. Otac se naziva Bogom Hristovim prema čovečijoj prirodi (Hristovoj, v. Jn. 20; 17). Kako je On hteo da nam se upodobi i kako se nazvao našim bratom i našom glavom, onda nije ništa čudno ako On prihvata i imena unižavanja, i ako Svog Oca po božanstvenosti (po božanskoj prirodi) ima za glavu po čovečijoj prirodi, kao Svog Cara i Boga. 4. Svaki muž koji se s pokrivenom glavom (dosl. imajući na glavi) moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju. Mužu (muškarcu) ne zabranjuje se da svagda ima pokrivenu glavu, nego samo u vreme molitve i prorokovanja. Nije rekao jednostavno s pokrivenom glavom, nego imaj

ući nešto na glavi. Da bi unizio pokrivanje glave ne samo odećom, nego i kosom, kaže da onaj koji ima dugu kosu ima na glavi, odnosno ima tu kosu. Zašto pak on sramoti svoju glavu? Zato što je postavljen za starešinu i upravitelja, a opet samoga sebe pokazuje kao potčinjenog. Pokrivanje glave označava polaganje vlasti na glavu, dok pokrivalo na glavi označava mesto starešine, tako da služi kao znak potčinjenosti. Ili ovako: postiđuje svoju glavu - Hrista, sebe unižava i gubi slobodu. Kao što malo telo postiđuje glavu, tako i onaj koji je od Boga stvoren kao slobodan i samovlastan, ali samoga sebe unižava kao potčinjenoga, postiđuje i Hrista koji je Njemu glava kao telu. Dostojno je ispitivanja, zbog čega to apostol ističe kao greh. Mužu i ženi, od kojih jedno označava vlast a drugo potčinjenost, dato je mnogo i različito; između ostalog, da jedno ima otkrivenu, a drugo pokrivenu glavu. Kako da nije greh ako se postupa protiv prirode, pa se muž ukrašava kosom, a žena se ne pokriva? On iskorenjuje tu pojavu kao znak samovolje, koja je veoma pogubna u crkvenim stvarima. I jeresi proizilaze otuda, što svaki izlazi izvan granica zakonitog. 5. I svaka žena, koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju; jer je jedno isto i kad je ošišana. Postojale su, kažem, i žene s proročkim darom, kao što su Filipove kćeri (v. Dela ap. 21; 9) i mnoge druge. Čime postiđuje svoju glavu? Time što glavu predstavlja kao nekog prognanika što je odstupio vlasti koju mu je Bog poverio. Znaj takođe da je mužu, kao što je rečeno, zabranjeno da bude pokriven u vreme molitve i prorokovanja, a ženi se zabranjuje da bude gologlava ne samo u to, nego i u svako drugo vreme. On to želi da kaže rečima jer je jedno isto kao i ošišana. I kao što je za nju sramno da bude ošišana, tako je sramno i da bude gologlava. Kosa zamenjuje pokrivalo i zato ona koja skine pokrivalo liči na onu koja je ošišala kosu. 6. Jer ako se žena ne pokriva, neka se i šiša; ako li je stidno ženi šišati se ili brijati se, neka se pokriva. Nastavlja da dokazuje da je gologlava žena slična onoj koja je ošišana. I kao što je sramno ovo drugo, tako je sramno i prvo. Svim tim izražava da je ženi svagda sramno da bude gologlava. 7. Ali muž ne treba da pokriva glavu, jer je slika i slava Božija. Kao prvi razlog naveo je to što muž za svoju glavu ima Hrista i zato ne bi trebalo da se pokriva. Sad navodi i drugi razlog, odnosno da je on slava Božija, tj. namesnik Božiji i Njegova slika. Zato se predstavnik vlasti Svecara svagda mora pojavljivati pred Njim sa oznakama te vlasti, tj. s nepokrivenom glavom. Ona služi kao znak, da muž nije potčinjen nikome od zemnorodnih, nego da sam nad svim gospodari, kao slika (ikona) Božija. A žena je slava muževljeva. Tj. žena je potčinjena mužu. Zbog toga i treba da ima znak potčinjenosti, a kao takav znak služi pokrivena glava. 8. Jer nije muž od žene, nego je žena od muža. Iznosi razlog zbog kojeg muž ima prvenstvo u odnosu na ženu, odnosno žena je stvorena od njegovog rebra, i nije stvoren on zbog nje, nego ona zbog njega. Rečeno je: Hajde da mu načinimo pomoćnika (1. Mojs. 2; 18). Kako muž da se pokriva, kad je tako počastvovan od Boga? U tom slučaju, on će ugrabiti žensku odeću i učiniće kao da je, dobivši jademu, zbacio ovu sa glave i obukao odeću sluge. 9. Zato žena treba da ima vlast na glavi, radi anđela. Po onome što je rečeno, kaže, žena treba da ima znak svoje potčinjenosti, tj. pokrivalo na glavi, ako ništa drugo a ono bar zbog strahopoštovanja pred anđelima i da se pre

d njima ne bi pokazala kao bestidnica. I kao što pokrivenom glavom i očima oborenim nadole žena dokazuje svoju vernost položaju potčinjene, tako i nepokrivenom glavom pokazuje bestidnost, od čega se odvraćaju anđeli koji prate verujuće. Sveti Kliment, pisac knjige "Stromata", pod anđelima podrazumeva pravednike Crkve. Žena je, kaže on, dužna da se pokriva, kako ih ne bi sablaznila na blud. 11. Ipak, u Gospodu niti je muž bez žene ni žena bez muža. Kaže to zato da bi veću prednost dao mužu, dokazavši da je žena od njega, za njega i pod njegovom vlašću. Da se muževi ne bi uzvisili više nego što je potrebno, i da se žene ne bi unizile, kaže da je pri prvobitnom stvaranju žena uistinu stvorena za muža, ali da se sada ni muž ne rađa bez žene. Uostalom, rečeno je u Gospodu, tj. sve tvori Bog, Koji oživotvorava seme i krepi utrobu. 12. Jer kao što je žena od muža, tako je i muž kroz ženu. Žena je, kaže, od muža. Muž ima i tu osobinu, da je žena od njega. A muž je kroz ženu, tj. žena služi za rađanje čoveka, dok najveće dejstvo ima seme. Zato se za čoveka ne može sa svom strogošću reći da je od žene, nego od svog oca, kroz ženu, kao onu koja je poslužila rađanju. Pavle o Gospodu nije rekao tako, nego da se rodio od žene (Gal. 4; 4). Bojao se da upotrebi predlog kroz, da jereticima ne bi dao povoda da kažu da je Gospod prošao kroz Djevu kao kroz kanal, ili je pak tako rekao zato, što u Njegovom rođenju nije učestvovao muž, nego je On bio plod jedino Njene utrobe. Sve je od Boga. To nije savršenstvo muža, nego savršenstvo Božije. Ako se sve izvršava silom Božijom, On Sam je ustanovio poredak u odnosima između muža i žene, i zato nemoj da se sporiš, nego se povinuj. 13. Sami u sebi sudite. Opet ih postavlja za sudije, da bi u potpunosti potvrdio ono što želi. Je li lepo da se žena gologlava Bogu moli? Ovde nagoveštava nešto strašno, odnosno da bestidnost ushodi do Boga. 14. Zar vas i sama priroda ne uči da je mužu sramota ako ima dugačku kosu, 15. A ženi je slava ako ima dugačku kosu? Jer joj je kosa data umesto pokrivala. Kako da nije sramota za muža da ima dugačku kosu, kad on na taj način dobija izgled žene i, mada je postavljen za starešinu, prihvata znak potčinjenosti. Za ženu je, međutim, dugačka kosa čast, jer ona u tom slučaju zadržava sopstveni čin. Očuvanje čina je, pak, za svakoga čast. Zašto je potrebno da se stavi i drugo pokrivalo, ako i kosa služi kao pokrivalo? Zato da bi izrazila svoju potčinjenost ne samo po prirodi, nego i po slobodnom izboru. 16. Ako li neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božije. Protivurečenje u sličnim stvarima predstavlja delo svadljivosti, a ne razbora i saznanja. Možda su Korinćani poželeli da mudruju i upustili se u rasuđivanja da bi dokazali da je ovo pitanje nevažno. Apostol zbog toga kaže da kod nas, a ni u drugim Crkvama, nije takav običaj, misleći ili na rasprave ili na to da muškarci imaju dugu kosu, a da se žene ne pokrivaju. Zato se vi ne protivite samo nama, nego i vasceloj Crkvi. Slušaocima bi trebalo pokazati da se ništa ne čini mimo apostolskog običaja. 17. A ovo zapovedajući ne hvalim vas. Kao što su prvi verujući imali sve zajedničko i hranili se za zajedničkim stolom, t

ako su u Korintu, da bi ih makar i nesavršeno podražavali, u neke utvrđene dane, možda praznične, posle pričešćivanja Sv. Tajnama postavljane zajedničke gozbe. Bogati su donosili jela i pozivali i gostili siromašne. Kroz takvu podelu, ovaj čudesni, druželjubivi i mudroljubivi običaj se iskvario, i nisu ga se svi pridržavali. Da bi to ispravio, Pavle im piše. I kako je u razobličenju onog poroka, koji je pomenut pre svih, imao mnogo poslušnih, kaže: Hvalim vas. Međutim, kako su u ovom pitanju stvari bile drugačije, kaže: Ovo zapovedajući, ne hvalim vas, tj. ne hvalim vas zato, što vas opet opominjem i ubeđujem u ono, o čemu bi trebalo da govorim. Po vašem sopstvenom razumevanju, vi niti uopšte grešite, niti su vam potrebni saveti. Jer se ne sakupljate na bolje, nego na gore. Trebalo bi da napredujete ka boljem i da sakupljanja budu štedrija, a vi ste umanjili i običaj koji je postojao: mada se sabirate u jednoj crkvi, ne činite to stoga da biste i jeli zajedno. Upravo to i jeste veoma loše, što ste se vi izmenili na gore. 18. Jer, pre svega, kad se sakupljate u Crkvu, čujem da postoje podele među vama. Ne počinje odmah da govori o trpezama, nego ih najpre kudi zbog toga što su se među njima pojavile podele. I zaista, zbog toga je i jeo svaki posebno, zato što su se pojavile podele. I nešto od toga verujem. Da ne bi rekli da oni koji nas klevetaju lažu, nije rekao "verujem", da ih ne bi učinio još bestidnijim, ali ni "ne verujem", da se ne bi pokazalo da ih bezrazložno razobličuje. Zato kaže: Nešto od toga verujem. Osim toga, verovatno je i da su taj običaj narušili neki, a ne svi. 19. Jer treba i podvajanja (različita mišljenja, lat. haereses) da budu među vama. Ne govori o različitim mišljenjima u pogledu dogmi, nego o onim razlikama koje se, na primer, tiču trpeza. Šta znači reč treba? Budući da ste vi ljudi, to je i moguće i neminovno, jer ne koračaju svi pravo. Ja zbog toga i verujem. Slično je govorio i Sam Gospod: Potrebno je da dođu sablazni (Mt. 18; 7), tj. budući da u svetu žive zli, pojaviće se i doći će sablazni. Da se pokažu koji su postojani (opitni, iskusni, ispitani) među vama. Rečima da se (grč. gua) ovde ne označava uzrok, nego posledicu dela, kao što se vidi iz mnogih mesta. Kada gordi ne prihvataju za svoj sto, tada se pojavljuju ispitani (iskušani, postojani), tj. siromasi, jer oni podnose prezir; pre ovoga, njihovo trpljenje se nije videlo. Ili ispitanima (iskušanima, postojanima) naziva one koji su se još pridržavali običaja vezanog za trpezu, jer taj običaj nisu svi narušili. Dakle, kad su se narušioci pokazali kao neispitani (nepostojani), čuvari običaja su se pokazali kao ispitani (postojani). 20. Kad se, dakle, sakupljate na jedno mesto, ne jede se večera Gospodnja. Sakupljanje služi kao znak ljubavi i zajednice; na delu, međutim, toga nema. Večerom Gospodnjom se naziva zajednička trpeza, koja podražava onu Tajnu večeru, koju je Gospod jeo sa Svojim učenicima. Obed je zato i nazvan večerom. Zapazite, kaže, čega se lišavate: vi se lišavate podražavanja trpeze svog Gospodara. Jer svako svoju večeru pre drugih jede.

Vi ste tu Večeru Gospodnju pretvorili u svoju ličnu. Dok je bila zajednička, ona se i nazivala večerom Gospodnjom, jer su Gospodareva dobra zajednička za sve sluge. Kako pak svaki od vas žuri da pojede svoju večeru ne sačekavši siromahe, vi ste svoju večeru osramotili, i učinili da bude vaša sopstvena umesto Gospodnja, Tako jedan gladuje a drugi se opija. Siromah gladuje, a bogati se opija. To su, dakle, dva poroka: jedan je taj, što prezirete siromašne, a drugi taj što se vi sami opijate i sami uzimate ono, što je trebalo da ponudite siromasima. Izražajno je rekao: opija se. 22. Zar nemate kući da jedete i pijete? Ako ne nameravate da jedete svi zajedno, zašto onda ne jedete kod kuće? Ili prezirete Crkvu Božiju? Kad večeru Gospodnju pretvaraš u svoju sopstvenu, i sam jedeš, pokazuješ prezir i prema Crkvi i prema mestu. I sramotite one koji nemaju. Siromahe ne ražalošćuje toliko to što ih ne hranite, koliko to što ih postiđujete, razobličujući njihovu nemaštinu, dok se vi razmećete i opijate. Šta da vam kažem? Hoću li vas zato pohvaliti? Ne pohvaljujem. Nakon što je razobličio njihovu grešku, ublažava svoje reči. Mogao je da kaže da to zaslužuje hiljadu smrti. Međutim, šta on kaže? Hoću li vas zašo pohvaliti! Ne pohvaljujem. Postupio je tako, da bi ih učinio snishodljivijima prema siromasima. Da ih je do kraja snažno razobličavao, oni bi se razjarili protiv siromaha, jer ih zbog njih prekoreva. 23. Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh. Zašto pominje tajne i onu Večeru? Sasvim uzgredno, da bi ih ubedio da je Vladika (Gospodar) sve udostojio jedne iste trpeze, dok ti odbacuješ i prezireš onog koji je istog roda kao i ti. 3ašto kaže da je primio od Gospoda, kad u to vreme nije bio s Gospodom i kad je bio progonitelj? Zato da bi ti znao da i sada na tajanstvenoj trpezi tajne predaje Sam Gospod, kao i tada. Gospod Isus one noći kad beše predan uze hleb, 24. I, zahvalivši, prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo Moje, koje se za vas lomi. Setite se, kaže, da vam je On tu tajnu predao kao poslednju i to u onoj noći u kojoj je bio predat na zaklanje. On ni svog izdajnika nije odlučio od trpeze, a ti prezireš svoga brata! Ti si naučen da blagodariš (zahvaljuješ), jer je i On blagodario, kako bi nam dao primer, a ti činiš ono što je nedostojno blagodarnosti, jer unižavaš Crkvu i dok je drugi gladan, ti se opijaš! On je svima uopšte rekao: Uzmite, jedite, i pri tom je Svoje Telo, koje je prelomio podjednako za sve, predao na smrt, a ti žuriš da jedeš i ne iznosiš zajednički hleb, kako bi podelio mnogima, nego ostavljaš samome sebi. Ovo činite u moj spomen. Šta ti govoriš? Ako bi ti tvorio spomen o Sinu ili Ocu, savest bi te mučila jer nisi ispunio ono što je ozakonjeno i nisi pozvao siromahe i, dok tvoriš spomen Gospodaru, ti jednostavno ne deliš trpezu.

25. Isto tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi Zavet u Mojoj krvi. I u Starom Zavetu su postojale čaše, u koje su nakon prinošenja žrtava odlivali krv beslovesnih (v. 2. Mojs. 4; 6-8), prihvatali su je u pehare i čaše. Dakle, umesto krvi beslovesnih, koja je zapečatila Stari Zavet, Ja sada polažem Svoju krv i njome zapečaćujem Novi Zavet. Ne zbunjuj se kada slušaš o krvi. Ako si u Starom Zavetu prihvatao krv beslovesnih, zar onda sada nisi utoliko pre dužan da prihvatiš božanstvenu Krv? Ovo činite, kad god pijete, u Moj spomen. I kroz čašu, kaže, ti tvoriš spomen na smrt Vladike (Gospodara). Kako da onda samo ti piješ i napijaš se, kad je ova strašna čaša data podjednako za sve? 26. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe. Vi ste, kaže, dužni da budete u takvom raspoloženju duha, kao da primate žrtvu od Samog Hrista, i to u isto ono veče, i ležeći na onom istom mestu. Ova večera je ona ista, i mi objavljujemo tj. spominjemo, tu istu smrt, do Drugog dolaska. 27. Tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv Telu i Krvi Gospodnjoj. Nagoveštava da se i oni sami nedostojno pričešćuju, jer preziru siromahe. Kako biva kriv onaj koji se nedostojno pričešćuje? Tako što i on proliva krv. Kao što oni, koji su tada proboli, nisu proboli da bi pili nego da bi prolili, tako i onaj koji nedostojno pije i zato i nema nikakve koristi, uzaludno proliva krv. Judejci su pocepali Carev hiton (ogrtač) i ko se nedostojno pričešćuje, taj ga baca u blato, tj. baca ga u svoju dušu. Zar to nije isto bezbožništvo? Zato je i kriv u istoj meri. 28. Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Kad se kod Pavla u nekoj rečenici usled neophodnosti pojavi i druga, on obično ispita i tu drugu. Tako je i sada. Prethodilo je slovo o trpezama. Međutim, kako je poveo reč o Sv. Tajnama, on se njima i bavi, kao najneophodnijim. Ukazujući da je najveće blago u tome, da im se pristupi čiste savesti, kaže: "Ja ne postavljam nad tobom drugog sudiju, osim tebe samoga. Opravdaj se, dakle, pred svojom savešću, i na taj način pristupi, ne onda kad je praznik, nego kad nađeš da si čist i dostojan." 29. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije. Ne po suštini Tajni (jer su one živototvorne), nego prema nedostojnosti onog koji pristupa, slično kao što je gledanje u sunce škodljivo za bolesne oči. Ne razlikujući Tela Gospodnjega. Odnosno, ne ispitujući i ne pomišljajući o veličini onoga što je pred njim. Ako bismo bili svesni šta u određeno vreme leži pred nama, ne bi nam ni bilo potrebno drugo buđenje: i samo to bi nas probudilo da bdijemo. 30. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni i dosta ih umire. Dokaz za ono što sam vam rekao uzmite iz onoga što se događa među vama. Odatle i primeri prevremene smrti, odatle mnoge dugotrajne bolesti, pošto se mnogi nedostojno pričešćuju. Zar onda oni koji ne bivaju bolesni do duboke starosti ne greše? Greše. Onima, međutim, koji nedostojno pristupaju, predstoje ne samo ovdašnje kazne, nego ih još teže (kazne) očekuju u drugom životu. Mi ni ovde ne bismo bili kažnjavani kad ne bismo grešili, kako i kaže u nastavku.

31. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. Nije rekao "da smo same sebe kažnjavali", nego "da smo sudili i osuđivali sebe, ni ovde nam ne bi sudio Bog, i izbegli bismo i ovdašnje i tamošnje kazne". 32. A kad nas sudi Gospod kori nas, da ne bismo bili osuđeni sa svetom. Kako, kaže, ne savršavamo tako lako i dolično delo, tj. samoosuđivanje, ni Bog ne postupa s nama nepoštedno, nego nas ovde kažnjava da bi nas tamo pomilovao. Kori nas, kaže, ovde. Nismo izloženi kaznama, nego dobijamo očinske savete, da ne bismo bili osuđeni sa svetom tj. sa neverujućima. Budući da se nalaze pod pokrovom Božijim, verujući ovde dobijaju platu prema svojim gresima. 33. Stoga, braćo moja, kad se sastajete da jedete, iščekujte jedan drugoga. Nakon što je pomenuo kazne i smrt, opet se vratio slovu o siromasima. Nije rekao "podajte jedan drugome", nego iščekujte, da bi pokazali da je ono što se tu donosi zajedničko, i da treba iščekivati zajedničko sabiranje. 34. Ako li je neko gladan, neka jede kod kuće. Reči zbog kojih bi trebalo da se zastide. Govori s njima kao s decom koja su razdražljiva kad osete glad, i osuđuje njihovo stomakougađanje. Zato ih izvodi iz crkve i upućuje kući, čime ih je u velikoj meri postideo. Da se na osudu ne sastajete. Odnosno, sebi na štetu i na osudu. Sakupljanja su određena zbog toga da bi oni koji se u ljubavi sabiraju bili jedni drugima od koristi. Ako pak nije tako, onda je bolje da ste kod kuće. To ne kaže zato da bi oni ostajali kod kuće, nego da bi ih što snažnije privukao da se sakupljaju na doličan način. A ostalo urediću kad dođem. Govori ili o nekim drugim pogreškama, koje su se dogodile među njima i zahtevale su zapovesti, ili pak o tome da će se neki, verovatno, braniti protiv onoga što je rečeno. Ako neko ima da kaže nešto drugo, neka sačeka moj dolazak. Zastrašuje ih svojim dolaskom zato da bi se smirili i popravili ukoliko imaju nešto loše. DVANAESTA GLAVA 1. A o duhovnim darovima, braćo, neću da ne znate. Odnosno, o darovima Duha. Evo o čemu je reč. Svi oni koji su na početku poverovali i krstili se, dobili su Duha. Budući da je On nevidljiv, davao se spoljašnji dokaz Njegovog prisustva: oni koji su ga zadobili ili su govorili na raznim jezicima, ili su prorokovali, ili su tvorili čuda. Kod Korinćana se zbog toga pojavila pometnja: oni koji su dobili više preuznosili su se, a oni koji su dobili manje zavideli su im. Pored toga, pojavili su se i neki predskazivači (gatari) i lažni proroci, i teško ih je bilo razlikovati od bogonadahnutih proroka. Dakle, sve se to ispravlja, a prevashodno delo predskazivača. 2. Znate da kad bejaste neznabošci idoste bezglasnim idolima, kako vas odvođahu. Daje obeležje predskazivača da bi ga razlikovali od proroka, i kaže: ko predskazuje u idolima, po nagovoru nečistog duha, taj kao da je od nekoga vođen, povlači se, je

r ga je duh vezao i ništa ne zna od onoga što govori jer je u stanju zanosa i bezumlja (đavoimanosti). Prorok pak nije takav, jer sve oglašava trezvenog uma. To je prva razlika između đavoimanog predskazivača i bogonadahnutog proroka. 3. Zato vam dajem na znanje, da niko ko Duhom Božjim govori ne kaže: Anatema na Isusa! I niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim. I to govori kao oznaku predskazivača: on "anatemiše", tj. huli i kleveta Isusa. Naprotiv, oznaka je proroka da ime Gospodnje iznosi s velikom pohvalom. Šta je sa oglašenima? Kako to da oni, koji još nemaju Duha, imenuju Isusa? Nije sada o njima reč, nego o verujućim i neverujućim. Šta sa demonima? Zar nisu i oni nazvali Isusa Gospodom (v. Mk. 5; 7)? Oni ga tako nazivaju pod udarcima i protivno svojoj volji, a dobrovoljno i bez prisile - nikada. 4. Različni su darovi, ali je Duh jedan isti. Pokazavši razliku između proroka i lažnog proroka, govori i o darovima, jer hoće da ispravi one, među kojima je zbog njih došlo do pometnje. Najpre isceljuje onoga, koji je dobio manji dar i zbog toga jadikuje. Zašto jadikuješ zbog toga što nisi dobio onoliko, koliko i drugi? To nije nikakva obaveza (Božija), nego milost i dar. Zato budi blagodaran što ti je Bog, Koji ti ništa nije dužan, ipak nešto dao. Pored toga, i tebi i njemu dao je isti Bog. Nije tebi dao anđeo a njemu Bog, nego je i jednom i drugom dao jedan isti Duh. 5. I različite su službe, ali je Gospod isti. Pomenuo je i Sina, kao Darovatelja dobara. Govorio je i o služenju, da bi utešio ožalošćenoga. Naime, kada čuje reč dar, i ako je dobio manje, on je mogao da jadikuje zbog toga što je uskraćen u darovanju. Nije, međutim, tako, kada čuje reč služenje, jer ona ukazuje na trud i znoj. Zašto onda jadikuješ, kad je On drugima zapovedio da više služe, dok je tebe poštedeo? 6. I različita su dejstva, ali je isti Bog Koji dejstvuje sve u svima. Ovde je pomenuo i Oca, Koji uzrokuje dejstva u svim verujućim. Na taj način ti je pokazao savršenu Trojicu. Darovanje, dejstvo i služenje su jedno isto, iako se razlikuju po nazivima, jer ih podjednako daju i Duh, i Sin, i Otac. Zapazi i to da je najpre pomenuo Duha a Oca na kraju. Učinio je to zbog onih koji su isuviše sitničavi u redosledu. 7. No svakome se daje projava Duha na korist. Da neko ne bi rekao: "Šta to znači? Zar jedan isti Gospod, i jedan isti Duh, i jedan isti Bog, a ja sam ipak dobio manje", on to predupređuje i kaže: "Za tebe je tako bilo korisno." Projavom Duha naziva čuda, jer je iz njih bilo jasno da Duh obitava u onima koji su se krstili. Zašto onda jadikuješ? Bilo da ti je darovano više ili manje, vidi se da ti imaš Duha. Zašto se onda brineš? 8. Jer jednome se daje kroz Duha reč premudrosti. Kakvu je imao sv. Jovan, Sin groma (Bogoslov), a takođe i sam Pavle. Zapazi da je u vezi s Duhom ovde upotrebljen predlog "kroz". A drugome reč znanja po istom Duhu. Kakvu su imali mnogi verujući. Oni sami su imali znanje, ali druge nisu mogli da nauče. Naime, mudrost uči, budući da je ona neka jasnoća, jer projavljuje i skriveno. Svagda pominje jednog istog Duha, da bi, kao što je više puta rečeno, utešio onoga koj

i je manje primio. 9. A drugome vera istim Duhom. Vera, ali ne u dogme, nego vera koja čudotvori, koja i gore pomera (Mt. 7; 20). A drugome darovi isceljivanja istim Duhom. Dar da se isceli svaka bolest i svaka slabost. 10. A drugome činjenje čudesa. Takav je mogao i da kazni nepokorne, kao što je Pavle kaznio Elimu slepilom (v. Dela ap. 13; 11), dok je Petar Ananiju usmrtio (Dela ap. 5; 3-5). Onaj koji je dobio darove iscelenja, nije mogao to da učini. A drugome proroštvo, a drugome dar razlikovanja duhova.3 Odnosno, sposobnost da zna ko je duhovan a ko neduhovan, ko je prorok a ko varalica. A drugome različni jezici, a drugome tumačenje jezika. Korinćani su u izobilju posedovali dar jezika. Upravo zbog njega su se toliko i preuznosili, jer je to bio prvi dar koji su dobili apostoli. Zato su ga smatrali važnijim od ostalih. To, međutim, nije tako. Dar učiteljstva je važniji, i tumačenje jezika je važnije nego jednostavno govorenje jezika. 11. A sve to čini jedan i isti Duh, deleći svakome ponaosob kako hoće. Opet nudi istu utehu, odnosno kaže da sve tvori jedan i isti Duh. Posebno zatvara usta onome koji je nezadovoljan svojim darom, jer kaže: "Kako je Njemu ugodno, tako i tvori." Ko si ti, da ne budeš zadovoljan? Zapazi tu izreku i protiv onih, što su ustali na Duha. On, naime dejstvuje ne onako kako Mu je zapoveđeno, nego onako kako je Njemu ugodno. Zato je On Gospodar i Bog, i dejstvuje kao Otac, sve u svima (v. st. 6). 12. Jer kao što je telo jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako i Hristos. I primerom tela teši onoga, koji jadikuje zbog manjih darova, dokazujući mu da nije uskraćen. Kako je telo i jedno i mnogo, budući da ima udove, tako su i udovi i mnogi i jedno, jer svi zajedno sačinjavaju jedno telo. Gde je razlika? Gde je veće? Gde je manje, kad je sve jedno? Tako, kaže, i Hristos, tj. Crkva Hristova, kao što je Hristos glava Crkve, i kao što su telo i glava jedno, tako znaj da su i Hristos i Crkva kao glava i telo jedno. Ovde je umesto Crkve stavio ime Hrista. Kaže, dakle, da u Crkvi, iako je ona složena iz mnogih delova, svi mi predstavljamo nešto jedinstveno (jedno). 13. Jer se i jednim Duhom svi mi krstismo u jedno telo, bili Judejci ili Jelini, bili robovi ili slobodni. Sada pokazuje da je Crkva slična primeru jedinstvenog tela i kaže: svi mi, i ja, Pavle, jednim i istim Duhom krstili smo se u jedno telo, tj. da bismo bili jedno telo. Ja se nisam krstio jednim, a ti drugim Duhom, nego smo se krstili jednim i istim. Zato ja nemam ništa više u odnosu na tebe. Mi smo se krstili u jedno telo, tj. da bismo bili jedno telo – i Judejci i Jelini, i robovi i slobodni. Ako je Duh sjedinio one koji su bili toliko daleki, onda utoliko pre, nakon što smo postali jedno, ne treba da jadikujemo, čak i ako postoji neka razlika među nama.

I svi smo jednim Duhom napojeni. Čini se da on govori o duhovnoj trpezi, o hlebu i vinu, jer je rečima: Duhom napojeni ukazao i na jedno i na drugo: i na Krv i na telo. Uostalom, bliže je istini da on nama ovde govori o dolasku Duha, Koji se savršava u vreme sv. krštenja, pre pričešćivanja Sv. Tajnama. Rekao je napojeni, pozajmivši primer od drveća, koje se orošava sa jednog i istog izvora. Dakle, jedan Duh nas je napojio i orosio, i učinio delovima jednog tela. 14. Jer i telo nije jedan ud, nego mnogi. Ne čudi se, kaže, što smo mi i pored takvog mnoštva jedno telo. I ljudsko telo, i pored mnogo udova, opet čini samo jedno telo. 15. Ako reče noga: pošto nisam ruka, nisam od tela, zar ipak nije od tela! 16. I ako reče uho: pošto nisam oko, nisam od tela, zar ipak nije od tela? Predstavlja delove tela kako govore i negoduju zbog toga, što su umanjeni (uniženi) u odnosu na ostale delove. Učinio je to stoga da bi, dokazavši nerazumnost negodovanja telesnih udova, razobličio one koji i u Crkvi negoduju na to što su neki veći od njih. Pominje dva krajnja uda, nogu i uho; nogu predstavlja ne kako govori s okom, nego s rukom, koja ima neznatno preimućstvo u odnosu na nju. Uho predstavlja kako govori s okom, jer mi obično ne zavidimo onima koji nas u velikoj meri prevazilaze, nego onima koji su neznatno veći od nas. Ako, dakle, noga kaže: "Ja nisam deo tela, jer ne zauzimam središnje mesto kao ruka, nego se nalazim niže od svih", zar ona zbog toga što nije ruka ne pripada telu? To da li će ona biti deo tela ili neće ne zavisi od mesta, nego od toga da li je ona sjedinjena s telom ili nije. Na isti način, ako i uho kaže; "Pošto nisam oko, u potpunosti se odričem da budem deo tela", ono će ipak ostati na mestu koje mu je od početka određeno i ispunjavaće svoje naznačenje. Tako i ti koji si, prema svom mišljenju, dobio manje darove, nemoj da negoduješ. Ti si deo Crkve Hristove, čak i ako si dobio niže mesto. Međutim, kad se sam odvojiš od Crkve i kad raskineš savez s Njom, tada više nećeš biti njen deo. Ako, dakle, želiš da budeš deo Crkve, očuvaj jedinstvo s njom. Ako bi sve telo bilo oko, gde je onda sluh? Kako je pomenuo oko i nogu, uho i ruku, i predstavio ih kako rasuđuju o poniženosti i uzvišenosti, i kako je za Korinćane prirodnije bilo da se kroz to opet ražaloste a ne da se uteše, sada pokazuje da je korisno i nužno da darovi budu različiti. Ako bi telo bilo samo jedan ud, gde bi bili ostali udovi? Zar nije sramno da odbacuješ toliko udova i da uzvisuješ samo sebe? 18. A sada, Bog postavi udove u telu, svaki pojedini od njih kako htede. S velikom silom zatvara njihova usta govoreći da je Bog tako hteo i da je svakom pojedinom udu odredio njemu svojstveno mesto (jer to znači postavi). Ni noga, koja zauzima najniže mesto, ne bi trebalo da jadikuje, jer je Bogu tako bilo ugodno, i za nju je korisno upravo to, da bude nisko. Ni glava, koja se nalazi na vrhu, ne bi trebalo da se preuznosi, jer je i to od Boga, i nije njeno delo. Tako je i u Crkvi Bog jednoga postavio nisko, jer je to za njega korisno, dok je drugog postavio visoko. Prvi treba da bude zadovoljan, a drugi ne sme da se preuznosi. 19. A ako bi svi bili jedan ud, gde je telo? 20. Sada pak, mnogi su udovi a jedno telo. Zapazi njegovu mudrost: zatvara im usta onim istim što je, kako se činilo, rađalo malodušnost, tj. time što su darovi različiti i nemaju jednaku čast. Ako pak ne bi bilo

različitih udova, ne bi bilo ni jedinstvenog tela. Ako ne bi bilo jedinstvenog tela, ne bi bilo ni podjednake časti. Sada svi imaju jednaku čast, upravo zbog toga što se svi sjedinjuju u jedno telo. Usled toga što postoje različiti udovi, sastavlja se jedinstveno telo, i usled toga što je telo jedinstveno (jedno), svima njima pripada jednaka čast, samim tim što služe punoći jedinstvenog (jednog) tela, jer se kaže: Mnogi su udovi, ali je jedno telo. 21. A oko ne može reći ruci: ne trebaš mi; ili opet glava nogama: ne trebate mi. Ukrotivši one koji imaju manje darova, sada svoje slovo upućuje onima koji imaju veće darove i preuznose se nad onima, koji ih nemaju. Kao što, kaže, oko ne može reći ostalim udovima: "Vi mi niste potrebni" (jer je pri nedostatku jednog dela čitavo telo nesavršeno), tako ni oni koji su dobili veće darove ne mogu da se preuznose nad onima koji su dobili manje (darove). Prvima su potrebni drugi, jer oni sami od sebe ne mogu da ustroje Crkvu. Dobro je rekao ne može, jer se nešto može poželeti, a da na delu ne bude tako. 22. Nego, štaviše, koji se udovi tela čine da su slabiji, neophodni su. 23. I koji nam se čine manje časni na telu, njima pridajemo najveću čast. 24. I neugledni naši udovi imaju veći ugled... Sada dokazuje da su i oni udovi koji se smatraju manjim i korisni i neophodni. Oni samo izgledaju kao manji, iako, u stvari, nije tako. Koji su to udovi, za koje se čini da su najslabiji i najnečasniji, dok su, međutim, neophodni? Jedni kažu da su to detorodni udovi, koji se smatraju sramnim i neuglednim, ali su toliko neophodni da bez njih ne bi bilo života. I mi im ukazujemo veliku čast: neko može da bude sasvim nag, ali ove udove ne ostavlja nepokrivenim. Drugi kao slabe ali neophodne udove imenuju oči. Iako male i mnogo slabije od ostalih udova, one su sasvim neophodne. Najmanje časnim i najneuglednijim udovima nazivaju se noge. O očima se mnogo brinemo, jer su one slabe. Pazimo na noge i brinemo o njima, iako one zauzimaju nisko mesto i čini se da su manje časne. Neko u ovim rečima može razumeti tri poretka: prvi udovi su slabi i neophodni, na primer oči; drugi su manje časni, na primer noge, a treći neugledni, na primer detorodni organi. Dok onim uglednima to ne treba. Da neko ne bi rekao: "Iz kog razloga bismo brinuli o neuglednim i manje časnim udovima, dok bismo ugledne zanemarili" kaže: "Mi ih ne preziremo, ali kako su po svojoj prirodi ugledni, nije im ništa potrebno od nas." Ali Bog tako složi telo... Tako ga složi, da ga je učinio jednim. Ono pak što je složeno, biva jedno, a gde je u jednom veće ili manje? Davši slabom udu veću čast, 25. Da ne bude razdora u telu. Nije rekao: neuglednom ili nečasnom, nego: slabom, jer nijedan ud nije po prirodi neugledan i nečastan. Slabijem je, kaže, dao veću čast. Ne jadikuj, dakle, jer si počastvovan više od drugih. Evo i razloga: da ne bude razdora u telu. Ako bi neki udovi uživali našu pažnju a drugi bili ostavljeni bez naše brige, oni bi se međusobno razdelili, jer ne bi bili u stanju da održe savez (vezu, povezanost). Nakon njihovog deljenja, i ostali udovi bi bili rastrojeni, usled podele u telu. Tako i vi koji ste se udostojili većih darova, nemojte da se preuznosite nad onima koji su dobili manje, da ne biste i vi, kad se odvoje od vas, pretrpeli veliku štetu. Nego da se svi udovi podjednako brinu jedan za drugoga. Nije dovoljno, kaže, da se udovi ne razdeljuju, nego je potrebno da među njima

postoji i velika ljubav i saglasnost. Svaki je dužan da se brine i stara o malom, i to ne samo da se brine, nego da se brine podjednako, kako bi i mali uživali istu pažnju kao i oni važni. Kad se trn zabode u petu noge, celo telo oseća i brine se: glava se priklanja, leđa se povijaju, utroba i bedra se stežu, oči posmatraju s velikom brigom, ruke prihvataju nogu. Slično se dešava i sa ostalim udovima. 26. I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi. Tesno jedinstvo čini i nesreću i radost zajedničkim. Kao što smo rekli, kada boli peta, strada čitavo telo. Naprotiv, kad se glava ovenčava, tada je to slava i radost i za ostale udove: oči postaju svetlije i čitavo telo biva prekrasno. 27. A vi ste telo Hristovo i udovi ponaosob. Da ne bi rekli: "Kako da na nas primenimo primer tela i udova", kaže: I vi ste telo Hristovo i udovi. Ako u čovečijem telu ne bi trebalo da bude sporova, zar to ne znači da utoliko pre ne bi trebalo da ih bude u telu Hristovom? Budući da punoću tela Hristovog ne čine samo oni nego verujući koji žive po čitavoj vaseljeni, dodao je i udovi ponaosob. Iako oni nisu činili celo telo, ipak su bili udovi, i to ponaosob. U odnosu na vašu crkvu, vi ste telo Hristovo, kao cela Crkva. U odnosu na vaseljensku Sabornu Crkvu, koja postoji po celom svetu, čije telo čine pomesne crkve i čija je glava Hristos, vi ste udovi, budući da ste njen deo. 28. I ove postavi Bog u crkvi: najpre apostole, drugo proroke... Bog je postavio, ko si ti da se protiviš? Na prvo mesto je postavio apostole, jer oni dele sva dobra. Na drugo - proroke, ali ne starozavetne, jer su oni prorokovali o dolasku Hristovom do Jovana (v. Mt. 11; 13), nego one koji su nakon dolaska Hristovog prorokovali u Novom Zavetu, kakve su bile Filipove kćeri, Agav i mnogi drugi. Naime, ova blagodat Duha izobilovala je u svakoj crkvi. Nabraja ih po redu - prvo, drugo, da bi, postavljajući na kraj dar jezika, smirio one koji su se njime preuznosili. Treće učitelje. Prorok sve obznanjuje od Duha, a učitelj i od samoga sebe, i zato je on treći. Zatim čudotvorce, onda darove isceljivanja. Čudotvorci su i bolesnike isceljivali, i neprijatelje kažnjavali, dok su iscelitelji samo lečili. Zbog toga je prve postavio iznad drugih. Međutim, pre i jednih i drugih pravedno je postavljen učitelj, koji poučava i rečju i delom. (Darove) pomaganja, upravljanja... Tj. pomaganja slabima i upravljanja i raspoređivanja bratske imovine. Iako to zavisi i od našeg staranja, on to naziva darom Božijim, ubeđujući nas da budemo blagodarni, da gledamo na Njega i da se ne preuznosimo. (Dar) različitih jezika. Taj dar je postavio na poslednje mesto, da bi se smirili oni koji su se njim razmetali. 29. Jesu li svi apostoli? Jesu li svi proroci? Jesu li svi učitelji? Jesu li svi čudotvorci? 30. Imaju li svi darove isceljivanja? Govore li svi jezike? Da li svi tumače? Kad su po redu nabrojani veći i manji darovi, bilo je prirodno da se ražaloste.

Zbog toga opet teši one koji imaju manje darove. Zašto bi, kaže, tugovao, ako možda nemaš dar proroštva? Zamisli da ti imaš ono, što prorok nema, i što ovaj ima, onaj nema. Vama bi dolikovala i bila daleko korisnija takva raspodela darova, pri kojoj bi svakome od vas bio potreban bližnji. 31. Revnujte za veće (dosl. bolje) darove. Potajno im je nagovestio da su oni sami krivi što su dobili manje darove. Rečju revnujte ukazuje da je potrebno i staranje s njihove strane, i veća težnja ka duhovnom. Nije rekao: "veće", nego bolje, tj. korisnije. I pokazaću vam još uzvišeniji put. Ako budete odlučno revnovali za darovima, zajedno s tim putevima (na to ukazuje reč još), pokazaću vam i uzvišeniji put, koji privodi svim darovima. Pod tim putem podrazumeva ljubav. TRINAESTA GLAVA 1. Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči. Apostol im nije odmah ukazao put, nego ga je najpre uporedio s onim darom koji su oni smatrali većim, tj. sa darom jezika, i pokazuje im da je taj put neuporedivo uzvišeniji od ovog dara, pa čak i od svih ostalih darova, a zatim ukazuje koliko je on poželjan. Pod jezicima čovečijim podrazumeva jezike svih naroda vaseljene. Ne zadovoljivši se time, on dodaje i drugo preimućstvo: jezike, kaže, anđelske. To nije rekao zato što anđeli navodno imaju jezike, nego u nameri da im ukaže na nešto bolje i uzvišenije od ljudskih jezika. Pod anđelskim jezikom se podrazumeva ona njihova misaona sila da jedan drugome predaju božanstvene pomisli. Nazvao ju je tako radi poređenja s našim oruđem reči, slično kao što je i izrazom: neka se pokloni svako koleno što je na nebesima (Filiplj. 2; 10) označio njihovu najusrdniju potčinjenost, pošto oni nemaju kosti. Ja sam, kaže, kao zvono koje ječi tj. ispuštam glas, ali uzaludno govorim i uznemiravam druge: nikome ne donosim korist, jer nemam ljubavi. 2. I ako imam dar proroštva, i znam sve tajne i sve znanje... Ne jednostavno proroštvo, nego ono najviše, i poznanje svih tajni. Zapazi: o jezicima je rekao da od njih nema nikakve koristi, a o proroštvu da ono zna sve tajne i da ima svako poznanje. I ako imam svu veru... Da ih ne bi opterećivao nabrajanjem pojedinačnih darova, prešao je na koren i izvor svih njih - na veru, i to svu. Da i Gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. Kako je premeštanje gora izgledalo kao veliko delo, on ga je i pomenuo, a ne zbog toga što, navodno, sva vera samo to i može da radi. Gospod pomeranje gora predstavlja kao malu veru, kada kaže: Ako imate vere koliko zrno gorušičino (Mt. 17; 20). Pogledaj kako je on proroštvom i verom obuhvatio sve darove. Čuda se, naime sastoje ili u rečima, ili u delima. Nije rekao: ako nemam ljubavi mali sam i ubog, nego: ništa sam. 3. I ako razdam sve imanje moje... Nije rekao "ako dam deo svog imanja", nego sve imanje, i nije rekao "dam" (nego razdam), tako da gubitku prisajedinim i služenje, i to najbrižljivije.

I ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Nije rekao "ako umrem", nego navodi ono što je najsurovije od svega, odnosno, da živ sagori, i kaže da je bez ljubavi i to beskorisno. Neko će reći: "Kako se imanje može razdati bez ljubavi?" Takvom se može odgovoriti na dva načina. Ili je apostol pretpostavio nemoguće mogućem, slično kao u rečima: Ako vam i mi i anđeo s neba propoveda evanđelje drukčije nego što vam propovedasmo (Gal. 1; 8), pošto ni on ni anđeo nisu ni pomišljali da propovedaju drugačije. On se tako izražava i na mnogim drugim mestima (Rim. 8; 39), ili drugačije: može se davati i bez ljubavi, tj. onda kad se to ne događa iz samilosti prema drugima, nego iz čovekougađanja. S ljubavlju se to pak dešava onda kada neko to čini uz sastradanje i plamenu ljubav. 4. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je... Odatle počinje da nabraja obeležja ljubavi, i kao prvo među njima pominje dugotrpljenje, koren svakog mudroljublja. Međutim, kako neki dugotrpljenje ne koriste za mudroljublje nego se često izruguju onima koji su ih uvredili i pritvorno se suzdržavaju, znajući da ih dugotrpeljivi ljudi još više razjaruju u gnevu, on kaže da je ljubav blagotvorna, tj. ispoljava krotku i nezlobivu narav, a ne kao pomenuti ljudi, koji su pritvorni i zlonamerni. Rekao je to na račun onih među Korinćanima koji su voleli da se raspravljaju i da potajno gaje uzajamno neprijateljstvo. Ljubav ne zavidi. Neko može i da bude dugotrpeljiv, ali zavidljiv. Ljubav se, međutim, i toga kloni. Rekao je to zbog onih zavidljivih među Korinćanima. Ljubav se ne gordi. Odnosno, ljubav ne postupa nepromišljeno, nego onoga koji je poseduje čini razboritim i postojanim (čvrstim). Gordi se umišljen, lakomislen i bezuman čovek. To je rečeno lakomislenima i površnima. Ne nadima se. Mogu se posedovati sve navedene vrline, ali one mogu i nadimati. Ljubav to nema nego je, i pored pomenutih vrlina, smirenoumna. To je rekao protiv nadmenih. 5. Ne čini što ne pristoji. Ljubav ne samo da se ne gordi, nego ni u slučaju da doživi krajnje nedaće zbog onog kojeg ljubi, neće to smatrati za sramotu i beščašće. I Hristos iz ljubavi prema nama ne samo da je pretrpeo neslavno raspeće, nego ga je smatrao za Svoju slavu. Možeš razumeti i ovako: ne čini što ne pristoji, tj. ne vređa, jer ništa nije sramnije od čoveka koji vređa. To je protiv onih koji ne snishode prema drugima. Ne traži svoje, ne razdražuje se... Objašnjava na koji način ljubav ne oseća sramotu: zato, kaže, što ona ne traži svoju, nego korist bližnjeg, i za svoju sramotu smatra kad bližnjeg ne oslobodi sramote. To je protiv onih koji su prezirali ostale. Ljubav se ne razdražuje, jer ne čini što ne pristoji, dok gnevljiv čovek ne može da sačuva pristojnost. Ljubav ne čini što ne pristoji i zato se i ne razdražuje, tj. nije brza na gnev. To je protiv onih koje su vređale uvrede drugih. Ne misli o zlu. Ljubav, kaže, trpi svako zlo, ne razdražuje se gnevom, i ne samo da se ne sveti

zlom, nego i ne pomišlja na to. Zapazi i ovo. On ne kaže: ljubav zavidi, ali se zaustavlja, razdražuje se, ali se savladava. Naprotiv, on kaže da ljubav odlučno ne dopušta nikakvom zlu da se pokaže, čak ni u svom začetku, kao što kaže i ovde: ne misli o zlu. I to je rečeno Korinćanima, da za uvredu ne bi uzvraćali uvredom. 6. Ne raduje se nepravdi. Ne raduje se kad neko pretrpi nepravdu, nasilje ili uvredu. A raduje se istini. Ono, kaže, što je daleko važnije, jeste da se raduje s onima koji su u dobrim mislima i smatra za svoju slavu kada istina uznapreduje. To je protiv zavidljivih. 7. Sve snosi. I uvrede, i udarce, i smrt. Tu osobinu daje joj dugotrpljenje. To je protiv onih koji smišljaju zlo. Sve veruje. Ma šta da kaže onaj kojeg ljubi, jer i ona sama ne govori ništa licemerno, i ne pomišlja da bi drugi mogao tako da govori. Svemu se nada, sve trpi. Ljubav, kaže, ne očajava zbog onog kojeg ljubi, nego se nada da će on svagda ushoditi ka boljem. To je rekao onima koji su očajavali. Ako se, mimo očekivanja, i dogodi da ljubljeni obitava u zlu, ona odvažno podnosi njegove nedostatke. Ona, kaže, sve trpi. To je upućeno onima, koji lako osete neprijateljstvo. 8. Ljubav nikad ne prestaje... Nikada se ne uklanja od cilja, nego sve dovodi do ispunjenja. Ili što je još bolje, ne prestaje, ne preseca se, nikad se ne prekida, nego se nastavlja i u budućem veku, kad će se sve ostalo ukinuti, o čemu apostol govori u nastavku. Dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti... Nabrojavši izdanke ljubavi, ponovo je uzvisuje na drugi način, govoreći da će i proroštva prestati, i da će jezici zamuknuti, a da će ljubav postojati trajno i beskonačno. Naime, ako proroštva i jezici postoje zbog toga, da bi se vera lakše prihvatila, onda je prirodno što će, kad se vera svugde proširi, oni nestati kao suvišni, i u sadašnjem, a posebno u budućem veku. Znanje će prestati. 9. Jer delimično znamo, i delimično prorokujemo. 10. A kada dođe savršeno, onda će prestati ono što je delimično. Ako znanje prestane, hoćemo li onda živeti u neznanju? Nipošto! Naprotiv, on kaže da će prestati delimično znanje, kada dođe znanje savršeno, tj. ono, kakvo je svojstveno budućem životu. Tada nećemo znati onoliko koliko sada znamo, nego daleko više. Na primer, mi sada znamo da Bog svagda postoji, ali na koji način, to ne znamo. Znamo i da je Djeva rodila, ali ne znamo kako. Tada ćemo o tim tajnama doznati nešto više i korisnije. 11. Kad bejah dete... Rekavši da će se dolaskom savršenog ukinuti ono što je delimično, istovremeno izlaže i primer kojim objašnjava koliko je velika razlika između sadašnjeg i budućeg znanja. Sada smo slični deci, a onda ćemo biti zreli ljudi.

...kao dete govorih. To odgovara jezicima. Kao dete mišljah. To odgovara proroštvima. Kao dete razmišljah. To odgovara znanju. A kad sam postao čovek, odbacio sam što je detinjsko. U budućem veku imaću zrelije znanje; tada će se ukinuti malo i detinjasto znanje, kakvo sada imamo. Zatim nastavlja: 12. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki. Objašnjava ono što je rečeno o detetu i pokazuje da je naše sadašnje znanje nekako tamno, a da će tada biti jasnije. Sada, kaže, vidim u ogledalu. Budući da ogledalo dovoljno jasno pokazuje predmet koji se u njemu odražava, dodaje: u zagonetki, kako bi s najvećom tačnošću pokazao nepotpunost tog znanja. A onda ćemo licem u lice... Ne govori to zato što Bog navodno ima lice, nego da bi na taj način pokazao jasnost i očiglednost znanja. Sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bih poznat. Udvostručeno unižava njihovu gordost, pokazujući da je sadašnje znanje nepotpuno i da ono nije naše sopstveno. Nisam ja, kaže, poznao Boga, nego je On Sam poznao mene. I kao što je On sada poznao mene i Sam snishodio ka meni, tako ću i ja tada daleko više poznati Njega, nego sada. Onaj koji sedi u tami ne vidi sunce i ne stremi njegovoj prekrasnoj luči. Svetlost mu se, međutim, pokazuje svojim prekrasnim blistanjem i, kada primeti sunčevo sijanje, tada i on sam stremi ka svetlu. Dakle, reči kao što sam poznat ne znače da ćemo poznati Boga onako kao što je On poznao nas, nego da ćemo, kao što On sad snishodi ka nama, i mi ushoditi ka Njemu. Evo jednog poređenja. Neko je našao odbačeno dete, plemenito i prekrasno. On ga je priznao, podigao i uzeo sebi, brinuo se o njemu, izvrsno ga odgajio i najzad mu podario bogatstvo i uveo ga u carsku palatu. Dete, dok je mlado, ništa od toga ne oseća i ne poznaje čovekoljublje onog, koji ga je odgajio. Međutim, kada odraste, istog trenutka prihvata svog dobročinitelja i uzvraća mu doličnom ljubavlju. Evo ti primer i objašnjenje onoga, što je prikriveno izraženo u rečenome. 13. A sad ostaje vera, nada i ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav. Postoje i darovi jezika, i proroštva i znanja, iako su oni prividni. Kad se vera raširi među svima, oni će se ukinuti. Vera, nada i ljubav su postojanije od njih (jer to označava rečima a sada ostaje, tj. označava postojanost ovo troje). Među njima je najveća ljubav, jer će se ona produžiti i u budućem veku. ČETRNAESTA GLAVA 1. Držite se ljubavi.

Pokazavši da je ljubav veliki dar, u nastavku ih podstiče da streme ka njoj. Nije rekao "tražite ljubav", nego držite se ljubavi, zahtevajući pojačano staranje. Ona se udaljuje od nas, i moraćemo mnogo da trčimo, ukoliko želimo da je dostignemo. Starajte se za duhovne darove, a osobito da prorokujete. Da ne bi pomislili da je uzdigao ljubav s ciljem da omalovaži ostale darove, dodaje starajte se za duhovne darove, a prevashodno za proroštvo. Rekao je to, protiveći se gordosti Korinćana zbog dara jezika. 2. Jer koji govori jezik, ne govori ljudima nego Bogu, jer niko ne razume, pošto on duhom govori tajne. 3. A koji prorokuje govori ljudima za nazidanje, bodrenje i utešenje. Upoređuje jezike s prorokovanjem i pokazuje da su oni potpuno beskorisni sami po sebi, jer ne govore ljudima nego Bogu. Drugim rečima, ne govore ono što je lako razumljivo i shvatljivo za ljude, nego Duhom Svetim govore ono što je tajanstveno. Kao oni, koji govore od Duha, oni tvore veliko delo; međutim, kako su ljudima beskorisni, oni su niže od proroštva. I ono je od Duha, ali je veoma korisno: izgrađuje kolebljive, savetuje i podstiče nemarne, teši malodušne. Pavle je uvek isticao kao više ono što je korisnije. 4. Koji govori jezik sebe izgrađuje, a koji prorokuje Crkvu izgrađuje. Mnogi koji su govorili jezicima nisu mogli da objasne ono što su sami govorili. Zbog toga su oni bili od koristi jedino samima sebi. Onaj pak koji prorokuje, koristan je za sve slušaoce. Prema tome, koliko je rastojanje između koristi za jednog i koristi za Crkvu, toliko je rastojanje između jezika i prorokovanja. 5. A hteo bih da svi govorite jezike, a osobito da prorokujete. Pošto su među Korinćanima mnogi govorili jezike, a da ne bi pomislili, kako on jezike unižava zbog zavisti, kaže: Hteo bih da svi govorite jezike, a ne jedan ili dvojica. Međutim, još više bih hteo da prorokujete, jer je to mnogo korisnije. Jer je veći onaj koji prorokuje nego onaj koji govori jezike, sem ako i tumači da se Crkva izgrađuje. Prorok je, kaže, veći, ali je veći od onoga koji samo govori jezike, a ne ume i da protumači. Ako pak ume i da protumači, onda je jednak proroku. Objašnjavajući ono što jezikom nejasno govori, on izgrađuje Crkvu. Tumačenje je takođe bilo dar i davalo se nekima koji su govorili jezike, a nekima ne. 6. A sad, braćo, ako dođem k vama govoreći jezike, šta ću vam koristiti ako vam ne budem govorio ili u otkrivenju, ili u poznanju, ili u proroštvu, ili u pouci? Hoćete li da znate da su jezici bez tumačenja beskorisni? Neka ja, Pavle, vaš učitelj, govorim jezike. Ni u tom slučaju neće biti nikakve koristi za slušaoce, ukoliko nešto ne objasnim otkrivenjem, tj. kao što obično govore oni koji su dobili otkrivenje od Boga. I to je takođe vid proroštva, kad se u prisustvu mnogih otkrivaju pomisli svakoga. Ili u poznanju, tj. onako, kao što mogu da govore oni koji imaju znanje i slušaocima tumače tajne Božije. Ili u proroštvu, tj. onda kad neko govori o prošlosti, sadašnjosti ili o budućnosti. Proroštvo je, dakle, opširnije nego otkrivenje. Ili u pouci, tj. u vidu učiteljske besede, kada se govori o vrlinama ili o dogmama. I učenje biva od koristi slušaocima. Neki su reč otkrivenje razumevali kao govorenje nečega lako razumljivog, jasnog i očiglednog, a poznanje - ono što je rečeno na takav način, da se može poznati. 7. I bezdušne stvari koje daju glas, bilo svirala ili gusle, ako ne daju razgovetne glasove, kako će se razumeti šta se svira ili gudi?

I zašto, kaže, ja govorim da je nejasno beskorisno, a jasno korisno? Ako na bezdušnim stvarima ne bude bilo razgovetnih Glasova, ne može se raspoznati ni šta sviraju, ni da li se odatle može dobiti naslada i radost. 8. Jer ako truba da nejasan glas, ko će se pripremiti za boj? Od onoga što nije neophodno prelazi na nužno i kaže da i truba ispušta skladne zvukove, tako da jedne privlači u boj a druge odvlači od njega. Ako bude trubila nejasnim i neodređenim zvukom, vojnici se neće pripremiti, i kakva je onda korist od zvuka? 9. Tako i vi, ako rečete jezikom nerazumljivu reč, kako će se znati šta govorite? Jer ćete govoriti u vetar. Da ne bi upitali: "Kakve to veze ima sa sviralom i trubom", kaže: "Ukoliko i vi darom jezika ne budete izgovarali razgovetne tj. jasne reči, onda ćete govoriti uzaludno i u vetar, jer vas niko neće razumeti". Sva sila je u tome da dar bude od koristi, jer zašto bi se inače davao? Zar samo zbog toga, da bi od njega imao koristi onaj koji ga je dobio? Ako želi da bude od koristi i drugima, trebalo bi da se moli Bogu i da kroz čist život dobije i dar tumačenja, ili pak da se obrati onome koji može da protumači. Pavle i to govori zato što želi da ih sjedini jedne s drugima, da ne smatraju da su samima sebi dovoljni, nego da kod sebe prime i one što mogu da protumače, jer će tada dar biti korisniji. 10. Ma koliko da je na svetu vrsta glasova, ali nijedan od njih nije bez značenja. Koliko se jezika pojavilo u svetu: skitski, indijski, trački i jezici drugih naroda, i sva plemena nešto govore, jer niko od njih nije bez jezika. 11. Ako, dakle, ne znam značenje glasa, biću tuđin onome koji govori, i onaj koji govori biće meni tuđin. Ako ne budem razumeo značenje reči, onda će onaj, koji govori, meni biti tuđin (dosl. varvarin)4 tj. onaj koji nerazgovetno govori. Takvim ću se i ja pokazati njemu, ali ne zbog slabosti besede, nego zbog našeg nerazumevanja. 12. Tako i vi, budući da ste revnitelji duhovnih darova, trudite se da izobilujete u onima, koji su za izgrađivanje Crkve. Neki su posle reči tako i vi stavljali tačku, i tumačili ovako: tako i vi, koji nerazgovetno govorite jezicima, slušaocima izgledate kao tuđini, a zatim ponovo počinju i čitaju: revnitelji duhovnih darova... Međutim, sv. Jovan Zlatousti čita bez razdvajanja. Kako, kaže, revnujete na duhovnim darovima, i ja to želim i prihvatam, kao što sam i pre rekao. Vi se pak starajte da se njima obogatite radi izgrađivanja, tj. radi koristi Crkve. Ja ne samo da vas ne sprečavam da govorite jezicima, nego i želim da se obogatite tim darom, ali samo ako ćete ga upotrebljavati na zajedničku korist. 13. Zato, koji govori jezik, neka se moli Bogu da i tumači. Ukazuje na način na koji će taj dar postati koristan za mnoge. Kaže: neka se onaj koji govori jezike moli Bogu da dobije i dar tumačenja. Prema tome, oni su sami krivi za to što ne dobijaju dar tumačenja, budući da ga ne traže od Boga. 14. Jer kad se tim jezikom molim Bogu, moj duh se moli a moj um je bez ploda. U starini su neki, zajedno s darom jezika, dobijali i dar molitve, i izgovarali persijske ili rimske reči, ali njihov um nije razumevao ono, što su govorili. P

avle zato i kaže da se duh moj tj. dar koji pokreće jezik moli, ali da um moj ostaje bez ploda, jer ne razume ništa od onoga što se izgovara. Pogledaj kako je postepeno dokazao da je onaj koji samo govori jezikom beskoristan i za samoga sebe. Tako ovo mesto tumači sv. Jovan. Neki pak razumevaju ovako: ako ja govorim jezikom ali ne tumačim, duh moj, tj. moja duša sama po sebi ima koristi, a moj um ostaje bez ploda, jer ne donosi korist drugima. Oni koji su ovako shvatili tu izreku prema mom mšpljenju su se uplašili Montanove zablude. On je uveo takvu jeres, da proroci uopšte nisu razumevali svoje reči. Međutim, budući obuzeti duhom, oni su nešto govorili, iako nisu razumevali šta govore. Ovde bi to pak bilo neumesno, jer apostol nije rekao da proroci ne razumeju svoje reči, nego oni sa darom jezika, i to ne svi, nego samo neki od njih. 15. Šta treba dakle? Moliću se Bogu duhom, a moliću se i umom; hvaliću Boga duhom a hvaliću i umom. Šta je, kaže, korisnije? I šta treba tražiti od Boga? To da se molimo duhom, tj. darom, a takođe i umom, tj. mišlju, razabirajući reči molitve. Na sličan način govori i o hvali. 16. Jer ako blagosiljaš duhom, kako će onaj koji zauzima mesto običnog vernika reći amin na tvoje blagodarenje, kad ne zna šta govoriš? Kada, kaže, uznosiš hvalu, ako budeš blagosiljao duhom, tj. duhovnim darom posredstvom jezika, kako će onaj koji je na mestu običnog vernika, tj. mirjanin, na tvoju molitvu reći amin! Ti si reči u vekove vekova izgovorio nejasno i na njemu nepoznatom jeziku, koji on nije razumeo, i zato od toga nije imao koristi. 17. Jer ti dobro blagodariš, ali se drugi ne izgrađuje. Da ne bi pomislili kako odlučno unižava dar jezika, kaže: "Ti sa svoje strane dobro blagodariš, ali kako bližnji pri tom nema koristi, i tvoje blagodarenje je beskorisno." 18. Blagodarim Bogu mojemu što govorim jezike više od sviju vas. Da ne bi pomislili da on taj dar unižava zato što ga on sam nema, kaže: Govorim jezike više od sviju vas. 19. Ali u Crkvi volim reći pet reči umom svojim, da i druge poučim, negoli hiljade reči jezikom. Umom svojim, tj. razumevajući i shvatajući svoje reči, i budući u stanju da ih objasnim, kako bi i drugi imali koristi. Negoli hiljade reči jezikom tj. kad ne mogu da ih protumačim, jer se i u tom slučaju korist ograničava na mene samog. Pet reči izgovara svaki učitelj, koji prilaže doličan lek za svako od naših pet čula. 20. Braćo, ne budite deca umom, nego zloćom detinjite, a umom budite savršeni. Pokazavši kakvo mesto zauzima dar jezika, na kraju upotrebljava oštru reč i prekoreva ih zbog toga što mudruju kao deca. Uistinu, deci je svojstveno da se dive malim stvarima jer one mogu da zaprepaste, kao što to mogu i jezici, a da pri tom zapostave one velike, jer one ne pokazuju ništa novo, kao i proroštva. Ovde ih, dakle, ubeđuje da se ne preuznose, pa čak i da ne znaju šta je zloba, kao što to ni deca ne znaju, ali da zato umom budu savršeni, tj. da rasuđuju koji su darovi uzvišeniji i korisniji. Zloćom detinjast je onaj koji nikome ne čini zlo nego svima donosi korist, i ne samo da izbegava zlo, nego dostiže i vrlinu, i samoga sebe uspeva da sačuva od privremenih stvari. Ta pouka je slična sledećoj: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Mt. 10; 16).

21. U zakonu je napisano: tuđim jezicima i tuđim usnama govoriću narodu ovome, i ni tako me neće poslušati, govori Gospod. Opet poredi proroštvo s jezicima i pokazuje njegovo prevashodstvo, a u čemu se ono sastoji vidi se iz onoga što sledi. Zakonom obično naziva ceo Stari Zavet. Zato i ovde, o rečima koje su napisane na kraju Isaijine knjige, kaže da su napisane u Zakonu. Rečima ni tako me neće poslušati pokazuje da je čudo moglo da ih zaprepasti ali da, ako se nisu ubedili, onda je to njihova krivica. Bog svagda dela Svoje i projavljuje Svoju promisao, iako zna da se ljudi neće pokoriti. 22. Tako su jezici ne znak verujućim nego neverujućim. Znakovi zadivljuju, ali ne poučavaju i ne donose korist, a često mogu i da naškode, kao jezik bez tumačenja, zbog čega dalje (st. 23) i kaže: neće li reći da ludujete? Znakovi su pri tom i dati za neverujuće: verujućima oni nisu potrebni, jer oni već veruju. A proroštvo ne neverujućim, nego verujućim. Proroštvo je, kaže, korisno za verujuće, jer ih ono poučava. Međutim, zar proroštvo ne služi i za verne? Kako onda kaže "ako svi prorokuju i uđe neko od neverujućih" (st. 24)? Sledi da je proroštvo i za neverujuće. Na to se može odgovoriti: apostol nije rekao da je proroštvo beskorisno za neverujuće, nego da ono ne služi kao beskorisno znamenje, kakvi su jezici. Ukratko rečeno, jezici služe kao znakovi za neverujuće, tj. služe samo da bi ih zaprepastili, dok je proroštvo korisno i verujućim i neverujućim, razobličuje ih, iako se za njih ne naziva znakom. 23. Ako se, dakle, skupi sva crkva na jedno mesto, pa svi uzgovore jezike, a uđu neupućeni ili neverujući, neće li reći da ludujete! Prikriveno objašnjava da dar jezika bez dara tumačenja može da bude i povod za štetu. Govori to s ciljem da smiri njihovu gordost. Oni su mislili da ih dar jezika čini predmetom divljenja. Pavle im, naprotiv, dokazuje da ih on sramoti, jer daje povod da ih smatraju bezumnima. Da ti ne bi pomislio da od samog dara zavisi da li će se oni koji ga imaju prekriti sramotom, kaže: nerazumni govore da ludujete. Neupućeni, kaže, ili neverujući, kakvi su bili oni koji su o apostolima govorili da su se napili slatkog vina (v. Dela ap. 2; 13). Razboriti pak imaju koristi i od dara jezika, kao, na primer, oni što su bili uz apostole i divili se što ovi govore o velikim delima Božijim (Dela ap. 2; 19). 24. A ako svi prorokuju, i uđe kakav neverujući ili neupućeni, biva prekoren od sviju i suđen od sviju. 25. I tako tajne srca njegova bivaju otkrivene, i tada će pasti ničice i pokloniti se Bogu, objavljujući da je zaista Bog sa nama. Vidiš li kako je proroštvo korisno? Ono otkriva tajne srca i primorava neverujućeg da prizna Boga, da padne ničice i da kaže: zaista je s nama Bog. Bog je nešto slično satvorio i sa Navuhodonosorom. Kad mu je Danilo otkrio značenje sna, on je rekao: Uistinu vaš Bog jeste Bog, Koji otkriva tajne (Dan. 2. 47). Poznaj odatle i značenje onoga što je prethodno rečeno otkrivenjem (st. 6). I otkrivenje je jedan vid proroštva. Zapazi i to da Duh jeste Bog, jer kaže: Uistinu je s vama Bog. U prorocima, nesumnjivo, dejstvuje Duh, jer je prethodno rekao (12; 10-11) da se proroštva daju Duhom. 26. Šta dakle, braćo? Kad se sabirate, svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima jezik, ima otkrivenje, ima tumačenje; sve neka bude za izgrađivanje. U starini su i psalmi sastavljani prema daru, a kao dar je davano i učiteljstvo. Otkrivenjem se naziva proroštvo, koje rodu daje ime vrste. Pominje i dar jezika, da ne bi taj dar smatrali sasvim prezrenim i mislili da čak i ne spada u red darova. Neka, kaže, sve to bude za izgrađivanje, jer je osobito svojstvo hrišćanina da izg

rađuje i da donosi korist. Kako može da izgrađuje i da donosi korist onaj koji ima samo dar jezika? Ovako: ako se udruži s onim, koji ima dar tumačenja, i ako u savezu budu projavljivali svoje darove. 27. Ako neko govori jezike, onda neka ih po dvojica, ili najviše trojica, i to redom, a jedan neka tumači. Ne zabranjujem da se govori na jezicima, ali da to ne bude bez tumačenja. I neka njih nekoliko govori na jezicima, da ne bi došlo do pometnje i nereda. I to redom, tj. uzastopno. U svakom slučaju, mora da postoji tumač. 28. Ako li ne bude tumača, neka ćuti u Crkvi, a neka govori samome sebi i Bogu. Ako ne bude tumača, neka ćuti u crkvi, da ne bi izgledalo da je stranac koji izgovara ono što je mnogima nepojmljivo i nerazumljivo. Ako je toliko slavoljubiv, pa neće da ćuti, neka govori sebi i Bogu, tj. bez glasa i tajno, u sebi, tako da njegove reči može da čuje samo Bog, a ne ljudi. Pogledaj kako se činilo da dopušta, iako zapravo zabranjuje. 29. I proroci dva tri neka govore a ostali neka rasuđuju. Među prorocima su se prikrivali i čarobnjaci. Zbog toga i kaže ostali neka rasuđuju, da se potajno ne bi prikrio i neki čarobnjak. Kao što je već rečeno, postojao je i dar razlikovanja duhova (12; 10), za raspoznavanje pravih i lažnih proroka. Zapoveda da prorokuje dvoje ili troje, da bi se očuvala doličnost i da se u mnoštvu ne bi sakrio i čarobnjak (lažni prorok). 30. Ako li se otkrije drugome koji sedi, prvi neka ućuti. 31. Jer možete prorokovati svi, jedan po jedan, da svi uče i svi da se teše. Ovde ih poučava doličnosti i smirenoumlju. Kada, kaže, Duh pobudi drugog, ti, prvi, ućuti. Međutim, ako bi Duhu bilo ugodno da i ti govoriš, možete prorokovati svi, jedan po jedan. Ne žalosti se, jer možeš da prorokuješ i ti, i drugi, pojedinačno i uzastopno. Taj dar nije ograničen na jednoga, nego se daje svima, da bi se vascela Crkva poučavala i dobijala podsticaj za vrlinu. 32. I duhovi proročki pokoravaju se prorocima. To je za utehu onome kojem je zapoveđeno da ćuti. Te reči imaju sledeće značenje: ne prigovaraj, ne protivi se. Sam duh, tj. dar koji se nalazi u tebi, i dejstvovanje duha koji se nalazi u tebi, povinuje se daru drugog, podstaknutog da prorokuje. I ako se duh povinuje, onda utoliko pre ti, koji si dobio duha, ne treba da prigovaraš. Neki su razumevali ovako: neznabožački predskazivači, kad bi ih jednom obuzeo demon, nisu mogli da ućute čak i kad bi to hteli. Kod naših svetih proroka nije tako: od njihove volje zavisi hoće li ćutati ili govoriti. To i znače reči: duhovi proročki, tj. darovi, poslušni prorocima. Da onaj koji ima taj dar ne bi rekao: "Kako ja mogu da ćutim po tvojoj zapovesti, kada govorim po podsticaju duha", kaže da se ovaj duh koji te podstiče tebi i povinuje, i u tvojoj je vlasti hoćeš li da ćutiš. Prema tome, ne pozivaj se uzaludno na duha. 33. Jer Bog nije Bog nereda nego mira. 34. Kao po svima crkvama svetih. Pokazuje da je Bogu tako ugodno, da prvi ućuti, jer Bog nije Bog pometnje i nereda (a nered će nastati ukoliko niko ne ćuti nego svi prorokuju), nego Bog mira. Ovaj mir se održava u svim crkvama svetih, tj. verujućih. Postoje crkve jelinske i grčke. Postidite se i vi, ukoliko se ponašate drugačije, nego kao što se ponašaju u crkvama. Žene vaše u crkvama da ćute; jer njima nije dopušteno da govore, nego da se pokoravaju, kao što i zakon govori.

Ukazavši na dobar poredak u svemu što se ticalo dara prorokovanja i jezika, odnosno da samo neki prorokuju, kako odatle ne bi proistekla pometnja i nered, sada zabranjuje nered koji potiče od žena i kaže da su one dužne da ćute u crkvi. Zatim govori o nečemu većem, odnosno da njima priliči da budu potčinjene. Potčinjenost, zapravo, označava ćutanje usled straha kao što je to slučaj kod robinja. Zakonom naziva Knjigu Postanja, u kojoj je napisano: Volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar (3; 16). Ako je ženi određeno da bude potčinjena mužu, onda utoliko pre mora biti potčinjena duhovnim učiteljima u crkvi. 35. Ako li hoće što da nauče, neka kod kuće pitaju svoje muževe. Da neko ne bi rekao: "Ako budu ćutale, kako će se naučiti onome što ne znaju?", odgovara da su one dužne da uče kod kuće, kod svojih muževa. To ih čini skromnima, a muževe pažljivijima, jer su dužni da ono što slušaju u crkvi, tačno prenesu svojim ženama, po njihovim pitanjima. Zapazi da ženama nije dozvoljeno da u crkvi govore čak ni o neophodnim i dušekorisnim stvarima. Jer je neprilično ženi da govori u crkvi. Možda su se odlikovale duhovnim besedama u crkvi, a on, naprotiv, kaže da je to za njih sramotno i neslavno. 36. Eda li od vas reč Božija iziđe? Ili samo do vas dođe? Reč je upućena nekome ko bi mu mogao prigovoriti. Vi se dakle protivite i ne smatrate da je dobro ako žena ćuti u crkvi? Da li je to zato što ste vi učitelji i što je propoved od vas prešla i na druge? Vi ste verujući, ali niste prvi i niste jedini. Zato ste dužni da rado prihvatite ono što je ugodno vaseljeni. 37. Ako ko smatra da je prorok ili duhovan, neka razume šta vam pišem jer su ovo Gospodnje zapovesti. Na kraju je izneo ono što je najsnažnije, odnosno da tako kroz mene zapoveda Bog. To će, nesumnjivo priznati onaj koji se među vama smatra prorokom ili koji ima neki drugi duhovni dar, na primer dar znanja. 38. Ako li ko neće da zna, neka ne zna. Ja sam rekao, a ko hoće taj će i poverovati. Takav ton pokazuje čoveka koji se ne trudi da ispuni svoju želju, nego ima u vidu opštu korist. Pavle obično postupa tako onda kada nije nužno da se protivureči. Kakva je potreba Pavlu da se suprotstavlja i da ubeđuje da su njegove reči zapovesti Božije, kada govori svojim učenicima i kad je već rekao da će onaj koji je duhovan priznati njihovu božanstvenost? Očigledno da će svi požuriti da ih nazovu božanstvenima da bi se pokazali duhovnima. 39. Tako, braćo moja, revnujte da prorokujete, i jezike govoriti ne zabranjujte. Govorio je o darovima, pa je uneo i slovo o ženama, i sada opet govori o darovima. Daru prorokovanja daje prvo mesto, rekavši revnujte, dok daru jezika daje drugo mesto. Nije rekao "dozvolite", nego ne zabranjujte. Tako obično govorimo o predmetima koji nisu neophodni: niti ih dopuštamo, niti ih zabranjujemo. 40. A sve neka biva blagoobrazno i uredno. Kao da u jednom trenutku sve ispravlja, i ono što se ticalo govorenja jezika, i ono što se ticalo žena koje su govorile u crkvi, i uopšte sve što je kod njih bilo u neredu. Blagoobrazno i uredno će biti onda kada oni što govore jezike budu govorili s tumačima, a ne kao da luduju, kad proroci budu ustupali prvenstvo jedan drugome i kad žene budu ćutale.

PETNAESTA GLAVA 1. Ali vam napominjem, braćo, evanđelje, koje vam propovedah. Prelazi na učenje o vaskrsenju, koje čini temelj naše vere. Ako nema vaskrsenja, onda ni Hristos nije vaskrsao. Ako nije vaskrsao, nije se ni ovaplotio i na taj način će sva naša vera iščeznuti. Pošto su takva kolebanja postojala kod Korinćana (jer su spoljašnji mudraci bili spremni da prihvate sve, osim vaskrsenja), Pavle se borio za učenje o vaskrsenju. On veoma mudro napominje o tome, da su oni to već prihvatili verom. Ne govorim vam, kaže, ništa čudno, nego vam dajem na znanje i napominjem da vam je to već bilo preneto, ali se zaboravilo. Nazvavši ih braćom, delimično ih je smirio, a delimično podsetio na ono zbog čega smo postali braća, odnosno zbog Hristovog javljanja u telu, u koje su mogli da prestanu da veruju, i zbog krštenja, koje služi kao obraz pogrebenja i vaskrsenja Gospodnjeg. Koje i primiste. Nije rekao "koje ste slušali" nego koje ste primili, jer ga nisu primili samo po slovu, nego i po delima i čudima. Rekao je to da bi ih ubedio da ga održe kao davno primljeno. U kome i stojite, 2. Kroz koje se i spasavate... Iako su se kolebali, kaže da stoje u njemu. On se namerno predstavlja kao neupućen, i predupređuje ih da ne bi mogli da poreknu, čak i ako bi to silno poželeli. Kakva je korist od toga što stojite u njemu? Ta što se spasavate. Ako držiše onako, kako pripovedah... Kao da im kaže: "Ništa vam ne predajem o tome šta je vaskrsenje, jer u tu istinu niste ni posumnjali. Međutim, možda bi trebalo da znate na koji će se način desiti vaskrsenje, o kojem sam vam blagovestio? O tome kako će biti vaskrsenje ja vam sada i govorim". Osim ako uzalud ne poverovaste. Da ih rečima u kome stojite ne bi učinio nemarnima, kaže "ako držite", osim ako niste uzaludno poverovali, tj. ako se hrišćanima ne nazivate uzaludno, jer se suština hrišćanstva sadrži u učenju o vaskrsenju. 3. Jer vam najpre predah što i primih... Kako je učenje o vaskrsenju veoma važno, predao sam ga onakvo kakvo sam i primio. Ono je temelj celokupne vere, a ja sam ga primio od Hrista. Prema tome, kako ga se ja pridržavam, i vi ste dužni da ga se pridržavate. I ako ste ga primili na početku, niste u pravu što ste sada posumnjali, makar i privremeno. Da Hristos umre za naše grehe, po Pismu. Te reči, očigledno, pripadaju Samom Hristu, Koji je govorio kroz Pavla. Pošto će manihejci kasnije govoriti da Pavle smrću naziva grehe a vaskrsenjem oslobađanje od njih, Njemu je bilo ugodno da ih ovim rečima unapred razobliči. Hristos je, dakle, umro. Kakvom smrću? Nesumnjivo, telesnom, a ne grehovnom, jer On nije počinio greh. Ako se oni ne stide da kažu da je i On umro grehovnom smrću, kako je onda rečeno da je umro za naše grehe? Ako je i On bio grešnik, kako je umro za naše grehe? Sasvim jasno ih pobija i ovom primedbom - po Pismu, jer Pismo svagda pripisuje Hristu telesnu smrt. Tako se kaže: Probodoše ruke Moje i noge Moje (Ps. 21; 17) i: Pogledaše na Onoga, koga su proboli (Zah. 12; 10) i: On bi ranjen za Grehe naše, za prestupe naroda moga On ide na smrt (Isa. 53; 5,8).

4. I da bi pogreben. Dakle, On je imao telo, jer telo se sahranjuje. Reči po Pismu nije dodao ili zato što je grob svima bio poznat, ili zato što se reči po Pismu odnose na sve uopšte. I da je ustao u treći dan po Pismu. Gde se u Pismu kaže da je On vaskrsao u treći dan? U praobrazu Jone, ali i u mnogim drugim praobrazima. Takođe i u Isaijinim rečima: Gospod hoće da Ga očisti od rana, da Mu pokaže svetlost, kao i u Davidovim rečima: Nećeš ostaviti dušu moju u adu (15; 10). 5. I da se javio Kifi. Kao prvog navodi svedoka, koji je najverodostojniji od svih. Iako Evanđelje kaže da se Gospod najpre javio Mariji (Mk. 16; 9), od muškaraca se prvom javio Petru kao najboljem od učenika. Trebalo je da onaj koji Ga je prvog ispovedio kao Hrista, prvi vidi i vaskrsenje. Javio mu se prvom i zbog njegovog odricanja, da bi mu pokazao da nije odbačen. Zatim Dvanaestorici. Nakon Vaznesenja Gospodnjeg, Matej je pribrojan umesto Jude. Kako onda da Pavle kaže dvanaestorici? Odgovaramo: verovatno da se On Mateju javio posle Vaznesenja, kao što se javio i Pavlu, prizvanom posle Vaznesenja. Neki kažu da je ovde greška pisca. Ili je pak Gospod unapred znao i provideo da će Matej biti pribrojan Jedanaestorici, pa se javio i njemu, da on ni u tom pogledu ne bi bio niži od ostalih apostola. Nešto slično izražava i Jovan, kada kaže Toma, jedan od Dvanaestorice (Jn. 20; 24). Skoro će svako reći da je On prema predznanju pribrojao Mateja ostalim apostolima, umesto Jude i nakon njegove izdaje i samoubistva. 6. Potom se javio odjednom više od pet stotina braće. Posle dokaza iz Pisma, navodi kao svedoke apostole i ostale verujuće ljude. Reč više (preko, iznad) neki objašnjavaju kao "odozgo", sa nebesa, tj. da se On sa visine i iznad glava ljudi javio zato da bi ih uverio u istinu Vaznesenja. Neki su pak prevodili kao "više od" pet stotina braće, itd. Od kojih su većina i sada živi a neki se upokojiše. Ja, kaže, imam živih svedoka. Izrekom upokojiše se priprema početak vaskrsenja, jer ko spava, on i ustaje. 7. Potom se javio Jakovu. Bratu Gospodnjem, kojega je On postavio za prvog episkopa u Jerusalimu. Zatim svima apostolima. Jer je bilo i drugih apostola, kao što su Sedamdesetorica učenika. 8. A posle sviju, kao kakvom nedonoščetu, javio se i meni. To je slovo smirenoumlja. Razborito je upotrebio smirenoumlje, da mu, kada se uzvišeno izrazi o sebi ja se potrudih više od ostalih, ne bi otkazali poverenje kao hvalisavcu. Nedonošče je dete koje žena pobacuje. Kako sebe naziva nedostojnim apostolskog znanja i odbačenim čovekom (st. 9), nazvao se i nedonoščetom, kao nezrelim u odnosu na apostolsko dostojanstvo. Neki su pod tim nazivom podrazumevali pozno rođenje, jer je Pavle poslednji od apostola. Pavla, međutim, ne unižava to što je poslednji video Gospoda. Ni Jakov nije niži od ostalih pet stotina, zbog toga što je Gospoda v

ideo posle njih. 9. Jer sam najmanji od apostola, koji nisam dostojan nazvati se apostolom, zašo što gonih Crkvu Božiju. Sam o sebi iznosi sud: ja sam, kaže, manji ne samo od Dvanaestorice, nego i od svih ostalih. Pogledaj, ovde napominje one grehove, od kojih se izbavio kroz krštenje, da bi pokazao kakvu je blagodat dobio od Boga. Zbog čega on, kao svedok Hristovog vaskrsenja, jer se On javio i njemu, nabraja svoje nedostatke? Zato da bi zaslužio veće poverenje. Onaj koji iz sušte pravednosti iznese sopstvene nedostatke neće uzaludno govoriti u korist drugoga. 10. No blagodaću Božijom jesam što jesam. Nedostatke pripisuje samome sebi, a savršenstva blagodati Božijoj. I blagodat Njegova koja je u meni ne osta prazna, nego se potrudih više od sviju njih. I to je rekao sa smirenjem, jer nije rekao: "Postao sam dostojan blagodati", nego: Blagodat Božija, koja je u meni, ne osta prazna. Kako? Zato što sam se potrudio više od ostalih apostola. Nije rekao: "Izlagao sam se opasnostima", nego je svoju pohvalu ograničio na skromno ime truda. Govori to za samog sebe zato da bi se pokazao dostojan vere, jer je učitelj dužan da bude dostojan vere. Ali ne ja, nego blagodat Božija koja je samnom. I to što sam se potrudio nije moje savršenstvo, nego delo blagodati Božije. 11. Bilo dakle ja, bilo oni, tako propovedamo i tako poverovaste. Da li sam se više potrudio ja ili oni, ali u propovedi smo, kaže, svi saglasni. I nije rekao: "Ako meni ne verujete, verujte njima", jer bi unizio samoga sebe i pokazao se kao svedok istine koji ne stoji u veri. Naprotiv, kaže da je i on sam po sebi dovoljan svedok, i da su i oni, sami po sebi, dovoljni. Rečju propovedamo takođe potvrđuje istinitost svojih reči. 12. A ako se Hristos propoveda da je ustao iz mrtvih, kako neki među vama govore da nema vaskrsenja mrtvih? Prekrasno rasuđuje. Na početku je dokazao da je Hristos vaskrsao i da tako propovedaju i on i ostali apostoli. Nakon toga, Njegovim vaskrsenjem potvrđuje opšte vaskrsenje, jer za glavom slede i ostali delovi tela. Svojom optužbom ne obuhvata sve, da ih ne bi učinio bestidnima, nego kaže: Neki među vama govore. 13. A ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao. Da ne bi rekli kako, mada je Hristos ustao, nema opšteg vaskrsenja, potvrđuje ovo drugo i kaže: "Ako nema vaskrsenja, onda ni Hristos nije vaskrsao, jer jedno potvrđuje drugo. Zašto je On inače vaskrsao, ako ne zato, da bude naša prvina (prvenac)?" 14. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved naša pa prazna i vera vaša. Ako On, umrevši, nije mogao da vaskrsne, onda ni greh nije iskorenjen, niti je smrt ukinuta. Najzad, mi smo vam propovedali isprazno, i vi ste ispraznom poverovali. 15. A pokazujemo se i lažni svedoci Božiji što svedočismo protiv Boga da vaskrse Hrista, Kojega ne vaskrse, ako, dakle, mrtvi ne ustaju.

Pokazujemo se, kaže, kao nepravedni, jer smo lažno svedočili protiv Boga, govoreći da je vaskrsao Onoga, Kojega nije vaskrsao. To je ono što sledi ukoliko mrtvi ne vaskrsavaju. Ako je takva posledica besmislena (dosl. neumesna), besmisleno je (neumesno) i ne verovati da mrtvi vaskrsavaju. 16. Jer ako mrtvi ne ustaju, to ni Hristos nije ustao. 17. A ako Hristos nije ustao, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim. Opet brani istu tvrdnju. On je vaskrsao radi toga, da bi satvorio (savršio, ustrojio) sveopšte vaskrsenje. Ako nema vaskrsenja, onda ni On nije vaskrsao. Ako se to dopusti, onda je vaša vera uzaludna, što je besmisleno. Još ste u gresima svojim. Ako On nije vaskrsao, onda nije ni umro, ako nije umro, ni greh nije iskorenio, jer je Njegova smrt - za istrebljenje greha, pošto je rečeno: Gle, Jagnje Božije, koje na Sebe uze Grehe sveta (Jn. 1; 29). Nesumnjivo da Ga je Jagnjetom nazvao zbog zaklanja. Ako greh nije uništen, i vi, naravno, ostajete u njemu. Kako ste onda poverovali da ste izbavljeni od njega? 18. Onda i oni koji usnuše u Hristu propadoše. Onda su i oni koji su za Hrista umrli i koji su za Njega svedočili propali, jer nema vaskrsenja. Uopšteno, ako ne bude vaskrsenja, svi koji su umrli u veri Hristovoj, u teskobnom i žalosnom životu, propali su, jer su se lišili svetovnih naslada a nakon toga neće dobiti nikakvo blago. 19. I ako se samo u ovome životu nadamo u Hrista, jadniji smo od sviju ljudi. Ako je, kaže, sve naše ograničeno na ovaj život, i ako mi koji se uzdamo, koji se nadamo u Hrista, postojimo samo u njemu i ako tamo nema drugog života, onda smo nesrećniji od svih, jer niti smo se naslađivali ovdašnjim dobrima, niti ćemo, kao što je rečeno, dobiti ona buduća, pošto, kako neki kažu, nećemo vaskrsnuti. Neko će možda reći: naslađivaćesamo duša. Zašto? Nije se trudila samo ona, nego i telo. Gde je onda pravda ako telo, koje je podnelo najveće teškoće, ne dobije nikakvo blago i ako bude ovenčana samo duša? 20. No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, te postade prvenac, onih koji su umrli. Pokazavši koliko se besmislica rađa zbog neverovanja u vaskrsenje, ponavlja svoje reči i kao da kaže: evo šta sledi ukoliko nema sveopšteg vaskrsenja i ako Hristos nije vaskrsao. Međutim, Hristos je vaskrsao. Zbog toga će i biti sveopšteg vaskrsenja, i te besmislice se neće dogoditi. Neprestano ponavlja iz mrtvih, da bi zatvorio usta manihejcima. Ako je On prvenac iz mrtvih, onda, nesumnjivo, i oni moraju da vaskrsnu. Prvenac, naime, ima i one koji za njim slede, na primer, kad neko nešto učini i u tome bude prvi, a ostali to nastave. 21. Jer pošto je kroz čoveka smrt, kroz čoveka je i vaskrsenje mrtvih. 22. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti. Dodaje razlog, kojim se potvrđuje ono što je rečeno. Bilo je, kaže, neophodno da sama pobeđena priroda pobedi i da sam srušeni pobedi. Ko što u Adamu, tj. u Adamovom padu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti. Budući da je Hristos bio bezgrešan i da nije bio kriv smrti, On je, mada je svojevoljno umro, vaskrsao, jer propadljivost nije mogla da zadrži Njega, Životonačalnika (v. Dela ap. 2; 24). Sve je to upućeno protiv manihejaca. 23. No svaki u svome redu... Da ne bi, kada čuješ da će svi vaskrsnuti, pomislio da će se i grešnici spasti, dodaje: "Što se tiče vaskrsenja, svi će oživeti, ali će svaki biti u svom redu, tj. u onome, čega je bio dostojan".

Prvenac Hristos, potom, o Njegovu dolasku, oni koji su Hristovi. 24. Onda kraj. Hristos je postao Prvenac i putem vaskrsenja. Posle njega će, pre ostalih, vaskrsnuti oni koji Mu pripadaju, tj. verujući i Njemu ugodni, kad On bude sišao s nebesa (jer to znače reči: o Njegovu dolasku). Pravedno je da pravednici imaju neku prednost i prilikom samog vaskrsenja. Pošto će oni biti uzneseni na oblacima u sretenje Gospodu (1. Sol. 4; 17), oni će pre vaskrsnuti. Grešnici će, međutim, kao osuđeni, dole čekati Sudiju. Zatim je kraj svega i samog vaskrsenja, jer će vaskrsnuti svi uopšte. Sada je vaskrsao samo Hristos, dok su dela ljudska ostala kao i ranije. Tada, međutim, neće biti tako, nego će svemu biti kraj. Kad preda Carstvo Bogu i Ocu... Pismo zna za dva carstva: jedno, prema usvojenju, a drugo prema stvaranju. Prema stvaranju, On caruje nad svima, nad Jelinima, Judejcima pa čak i nad samim demonima i nad onima koji to ne žele. Prema usvojenju, On caruje nad verujućima i svetima, koji se dobrovoljno potčinjavaju. O tom Carstvu je rečeno: Traži od Mene i daću Ti narode u nasledstvo Tvoje (Ps. 2; 7) Dade Mi se svaka vlast (Mt. 28; 18). Njega će i predati Ocu, tj. ustrojiti i okončati. Zamislimo da je neki car poverio sinu da ratuje s narodima koji su se odvojili od njega. Kad sin završi rat i pokori te narode, može se reći da je on rat predao ocu, tj. pokazao mu da je delo, koje mu je poverio, okončano. Pavle, dakle, kaže da će svemu biti kraj kada Sin sve pokori. Hristos će se tada potpuno zacariti nad nama, kad više ne budemo podeljeni između Boga i kneza ovoga sveta. On će preoteti carstvo koje je prigrabio tiranin i tako oslobođeno predati ga Ocu. Kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Tj. kad pobedi i ukroti lukave sile. One sada dejstvuju veoma snažno, a tada će prestati da dejstvuju. 25. Jer On treba da caruje dok ne položi sve neprijatelje pod noge svoje. 26. Poslednji neprijatelj ukinuće se - smrt. Pošto je rekao da će ukinuti protivničke sile, neko bi mogao da posumnja i kaže: "Možda će On oslabiti i neće moći sve to da učini", dodaje da On neće oslabiti, nego da će carevati, tj. biti kao Car i Silni dok ne pokori sve neprijatelje, kao i poslednjeg od njih - smrt. Onaj koji je pokorio đavola očigledno je pokorio i njegovo delo, tj. smrt. Odakle će se videti da je ona pokorena, ako ne bude predala tela koja je prigrabila? Ona će, naime, biti pobeđena upravo onda, kad joj plen bude oduzet. Kada, dakle čuješ da će On ukinuti svako poglavarstvo i svaku vlast, ne strahuj da će On oslabiti i da neće moći to da učini. On će učiniti sve, carujući i upravljajući ratom,ok sve ne pokori. Vidiš li da reč dok nije postavljena zbog uništavanja onoga što je posle toga, nego iz razloga iz kojeg je rečeno? Carstvo Njegovo traje i ne slabi, dok On sve ne ustroji, a utoliko pre će postojati kad On sve ustroji, jer Njegovom carstvu neće biti kraja (v. Lk. 1;33). Sveti Grigorije Bogoslov kaže da se ovde carstvom naziva to što nas On potčinjava i stavlja pod Svoju vlast. Zbog toga će se onda kad se mi pokorimo Njemu, takvo Njegovo carstvo, tj. briga i delanje na tome da Mu budemo potčinjeni, okončati. I kao što se graditelj brine o zdanju samo dotle dok ne postavi krov, a zatim prekida delo izgradnje, tako i Sin caruje, tj. u nama ustrojava Svoje carstvo dotle, dok mi ne postanemo Njegovi podanici. 27. Jer sve pokori pod noge Njegove. A kada kaže da Mu je sve pokoreno, očigledno, osim Onoga Koji mu pokori sve. Pošto je za Sina rekao da će srušiti neprijatelje, uplašio se da bi Sina mogli da smatraju za neko drugo, nerođeno načelo. Zbog toga sve pripisuje Ocu, govoreći da je On Sinu pokorio neprijatelje. S obzirom na to da je pisao Jelinima, kod kojih se pričalo da se Zevs pobunio protiv oca Hronosa, kaže da je Sinu sve pokoreno osim Oca,

jer je upravo On pokorio Sinu sve ostalo. 28. A kad Mu se sve pokori, onda će se i Sam Sin pokoriti Onome Koji Mu sve pokori. Da neko ne bi rekao da, iako se Otac nije pokorio Sinu, Sina ništa nije sprečavalo da bude silniji od Njega, potpuno ruši takvu pretpostavku i kaže da će se i Sin pokoriti Ocu, pokazujući potpuno jedinomislije sa Ocem. Stoga znaj da je Otac uzrok i izvor ove sile za Sina i da Sin nije nikakva druga sila, protivna Ocu. Neka te ne čudi što je upotrebio izraz koji više ukazuje na smirenje: kada želi da nešto u potpunosti iskoreni, Pavle koristi snažne izraze. Na primer, kada želi da dokaže da verujuća žena, živeći s neverujućim mužem, ne trpi nikakvu štetu, on kaže da se muž osvećuje (1. Kor. 7; 1. On ne kaže da muž koji ostaje neverujući postaje svet, nego pojačanim izrazom pokazuje da verujuća žena ne trpi nikakvu štetu. Tako i ovde, pomenuvši pokoravanje, u korenu uništava lukavu pomisao koja bi se kod nekoga mogla pojaviti, tj. pomisao o tome da je Sin, možda, jači od Oca, ako može da savrši toliko dela. Sveti Grigorije Bogoslov kaže da Sin, prisvojivši za Sebe sve naše, i našu potčinjenost (pokornost) smatra Svojom. Mi se sada protivimo Bogu: neverujući tako što Ga ne priznaju, a verujući tako što mnogi služe strastima, zbog čega Mu nismo pokoreni. Međutim, kad ovi prvi jednom priznaju Onoga Kojeg sad odbacuju a drugi, tj. mi, odustanemo od strasti u ovom životu, tada se, nesumnjivo, može reći da se i Sin pokorio. Prihvativši čovečiju prirodu, On je sve naše učinio i Svojim (osim greha). Da bude Bog sve u svemu. Odnosno, da sve zavisi od Oca i da niko ne misli da postoje dva bespočetna i razdvojena načela. Kad neprijatelji budu pod nogama Sina, a Sin se ne protivi Ocu nego se, kao što i priliči Sinu, Ocu pokorava, tada će, naravno, Bog Otac biti sve u svemu. Neki kažu da se time, tj. pokornošću svega, označava prekidanje zla. Naime, kad ne bude greha, očigledno je da će Bog biti sve u svemu. Tada oni, koji u sebi nemaju ništa božanstveno, ili ga imaju vrlo malo, neće moći da se prepuste niskim pobudama i strastima, nego ćemo svi biti bogopodobni i svi ćemo u sebi imati Boga i samo Njega. Bog će za nas biti sve: i hrana, i piće, i odeća, i misao, i kretanje. 29. Inače, šta će činiti oni koji se krštavaju za mrtve, ako mrtvi uopšte ne vaskrsavaju? Zašto se i krštavaju za mrtve? Kad se jereticima markionitima dogodi da neko umre bez krštenja, oni onda nekoga od živih sakriju ispod mrtvačkog odra, prilaze odru i pitaju umrloga želi li da se krsti. Onaj što se sakrio ispod odra odgovara odande da želi i na taj način njega krštavaju umesto umrloga. Kada ih pak optuže zbog toga, onda oni u svoju odbranu kažu da je apostol tako rekao i navode, bezumnici, ovu izreku. To, međutim, nije tako. Nego kako? Onaj, koji želi da se krsti, izgovara Simvol vere, a u njemu su i sledeće reči: Verujem u vaskrsenje mrtvih. On, dakle, kaže: šta da rade oni koji su poverovali budućem vaskrsenju mrtvih tela i koji su se u toj nadi krstili, kad su se obmanuli? Zašto se, najzad, ljudi i krste zbog vaskrsenja, tj. u očekivanju vaskrsenja, ako mrtvi ne vaskrsavaju? 30. Zašto se i mi izlažemo opasnosti svaki čas? Ako kao dokaz ne prihvatate ono ispovedanje rečima, koje izgovaraju kršteni, imate svedočanstvo delima. Svi mi, apostoli, stalno smo izloženi opasnostima. Kad ne bi bilo vaskrsenja, zašto bismo trpeli nevolje? Ako se nekad neko odluči na nevolje zbog slavoljublja, on to učini samo jednom. Međutim, svakodnevno trpljenje nevolja, kakvo trpimo mi, služi kao najveći dokaz naše uverenosti u vaskrsenje. 31. Svaki dan umirem, tako mi, braćo, vaše pohvale, koju imam u Hristu Isusu, Gospodu našem.

U rečima izlažemo se opasnosti ukazao je na nevolje, a ovde navodi i nešto više, tj. svakodnevno umiranje. Kako on to umire svaki dan? Svojom odlučnošću i spremnošću na to i podnošenjem nevolja koje su za sobom povlačile smrt. Tako mi, braćo, vaše pohvale (dosl. svedočim o tome vašom pohvalom...), tj. svedočim vašim uspehom, kojim se hvalim, jer je uspeh učenika pohvala za učitelja. Zatim to pripisuje Hristu i kaže: Koju imam u Hristu Isusu, Gospodu našem, jer je to Njegovo a ne moje delo. Ovo im je veoma mudro napomenuo: kao što se hvalim vašim uspehom, tako ću se i postideti ako do kraja budete sumnjali i ako ne poverujete u vaskrsenje. 32. Jer ako se po čoveku borih sa zverovima u Efesu, kakva mi je korist? Koliko je to moguće, kaže, borio sam se sa zverima. Međutim, kakva je korist od toga što me je Bog izbavio od iskušenja, ako nema vaskrsenja? Borbom sa zverima naziva borbu s Judejcima i sa zlatarem Dimitrijem (v. Dela ap. 19). Po čemu su se oni razlikovali od zveri? Ako mrtvi ne ustaju - da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umreti! Ako mrtvi ne vaskrsavaju i ako tamo ne bude blaženstva, onda ćemo se naslađivati ovozemaljskim dobrima i sadašnjim životom, ješćemo i pićemo, jer samo od toga ima koristi. Naveo je ovde reči proroka Isaije (22; 13), podsmevajući se nerazumnosti onih koji ne priznaju vaskrsenje. 33. Ne varajte se: zli razgovori kvare dobre običaje. Počinje da ih savetuje, ali ih prikriveno optužuje zbog bezumlja i lakomislenosti, što izražavaju reči ne varajte se. Dobrim običajima naziva običaje, koji se lako mogu iskriviti obmanama. Istovremeno pokazuje da ih drugi privlače takvim rasuđivanjima. 34. Otreznite se kao što treba, i ne grešite. Jer neki ne poznaju Boga, na sramotu vam kažem. Kaže im kao da su pijani: Otreznite se kao što treba, tj. radi svoje koristi, jer i trezni mogu da budu nepravedni, na primer u tvorenju zla. Ne grešite, kaže. Vi zbog toga i ne verujete u vaskrsenje. Oni koji su svesni da su rđavi ne priznaju vaskrsenje zbog straha od kazne. Oni koji ne veruju u vaskrsenje ne poznaju Boga, jer ne poznaju svemogućstvo Božije. Nije rekao "vi ne poznajete", nego ne poznaju, da bi olakšao optužbu. Na sramotu vam kažem. Pošto ih je dovoljno dugo razobličavao, sada ih teši: "Nisam to rekao zbog neprijateljstva ili zbog prekora, nego da bih vas postideo i da bih vas, kad se postidite i počnete da rasuđujete kako dolikuje, doveo do popravljanja". 35. Ali reći će neko: Kako će ustati mrtvi? I u kakvom će telu doći? Sumnjalo se u dve stvari: prva je bio način vaskrsenja, tj. kako će vaskrsnuti tela koja su se raspala, a druga u kakvom će telu vaskrsnuti, u ovom ili u nekom drugom. Primerom zrna razrešava obe nedoumice. 36. Bezumniče, ono što ti seješ. Rešenje preuzima od onoga što je očigledno i što se svakodnevno savršava. Zbog toga ih i naziva nerazumnima, jer ne poznaju tako očigledno delo. Ono što ti seješ ti, propadljivi - kako to da sumnjaš u Boga? - neće oživeti, kaže, ako ne umre. Upotrebio je reči koje se ne primenjuju na semena, nego na tela. Nije rekao: "Neće ponići ako ne istruli", nego: Neće oživeti ako ne umre. Pogledaj kako je svom slovu dao sasvim protivan tok: njima je bilo neshvatljivo da ćemo posle smrti vaskrsnuti, a on kaže da ćemo vaskrsnuti upravo zato što ćemo umreti. Drugačije ne bismo ni mogli da budemo oživotvoreni, ako ne bi bilo smrti. 37. I što seješ, ne seješ telo koje će nestati, nego golo zrno, bilo pšenično ili neko d

rugo. Kao što je rečeno, postojale su dve nedoumice: jedna - kako ćemo vaskrsnuti, a druga - u kakvom telu. Prvu, tj. kako ćemo vaskrsnuti, razrešio je: kroz smrt, kao zrno. Sada objašnjava u kakvom ćemo telu vaskrsnuti i razrešava i drugu nedoumicu. Kaže da će vaskrsnuti ono isto telo, tj. telo iste suštine, ali u blistavijem i slavnijem vidu. Jeretici kažu da neće vaskrsnuti ovo isto telo, jer to, kažu oni, govori apostol kad kaže: Telo koje će nestati. Apostol, međutim, ne kaže to. A šta kaže? To da ti ne seješ zrno onakvo kakvo će biti, ne seješ ga svetlo i slavno, nego golo, ali da klas izrasta kao prekrasan. I on nije ono isto što je zasejano, jer nije posejan klas, tj. nije posejan kao stabljika nego kao golo zrno. On, međutim, nije ni u potpunosti nešto drugo, jer to nije klas iz drugog zrna, nego iz onog istog, golog. 38. A Bog mu daje telo kako hoće... Ako pak Bog daje telo, zašto se raspituješ u kakvom ćemo telu vaskrsnuti, i ne veruješ vaskrsenju, kada slušaš o sili i volji Božijoj? Bog će vaskrsnuti raspadnuto telo, samo će ga vaskrsnuti kao slavnije i oduhotvorenije. To se može videti i na semenima, jer poniklo seme je bolje (lepše) od onoga koje je bačeno u zemlju. I svakome semenu svoje telo. Ove reči bespogovorno zatvaraju usta jeretika koji govore da u vaskrsenju neće oživeti ovo, nego neko drugo telo. Odavde vidiš da se svakome daje njegovo sopstveno telo. 39. Nije svako telo isto telo, nego je drugo telo čovečije, i drugo telo životinjsko, a drugo riblje, a drugo ptičije. Da ne bi, slušajući o pšenici, čije je sve klasje isto, pomislio da će i sva vaskrsla tela biti ista, ovim pokazuje da će među vaskrslima biti razlike (što je i ranije napomenuo govoreći svaki u svome redu)i kaže da nije svako telo isto, tj. da neće svi vaskrsnuti u jednom istom dostojanstvu, nego da će se najpre pravednici razlikovati od grešnika, kao što se razlikuju nebeska od zemaljskih tela, a zatim će se u velikoj meri razlikovati i tela pravednika, kao i samih grešnika, o čemu govori kasnije. Kao što postoji razlika između ljudskog tela i tela zveri, kao i tela drugih životinja, tako će postojati i razlika u kažnjavanju grešnika. Ono što je rečeno o razlici među telima rečeno je o razlici među grešnicima. 40. I postoje telesa nebeska i telesa zemaljska, ali je druga slava nebeskih a druga zemaljskih. I ovde, kao što je prethodno rečeno, ukazuje na razliku između pravednih i grešnih. Tela prvih naziva nebeskim, a tela drugih zemaljskim, i kaže da je druga slava pravednika a druga grešnika, samo što to nije slava (jer se to ne može podrazumevati), nego život. 41. Druga je slava sunca, a druga slava meseca, a druga slava zvezda, jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi. Kao što je prethodno ponešto rekao o telima grešnika, počevši od ljudi i pomenuvši zatim ptice, životinje i ribe - jer su i grešnici, koji su u početku bili ljudi, pali do upodobljenja beslovesnima - tako i sada ukazuje na razlike među pravednicima. Svi su, kaže, u slavi, ali se svetlost sunca razlikuje od svetlosti meseca ili svetlosti nekog drugog tela; i zvezda se od zvezde razlikuje u slavi, tj. u svetlosti, jer slavu zvezda čini svetlost. Neki su pod nebeskim telima podrazumevali anđele, ali ja mislim da to nije tačno. Iz toga što je pomenuo sunce, mesec i zvezde, očigledno je da je reč o njima.

42. Tako i vaskrsenje mrtvih: Kako? Sa mnogo razlika, kao što se vidi iz navedenih primera. Seje se u raspadljivosti, ustaje u neraspadljivosti. Kad je govorio o semenima, upotrebljavao je reči kakve dolikuju telima. Na primer, kaže: Neće oživeti ako ne umre. Sada pak, kada govori o telima, upotrebljava reči koje bi više priličile semenima, jer kaže: Seje se u raspadljivosti. Pod sejanjem ovde ne podrazumeva naše začeće u utrobi, nego pogrebenje mrtvih tela u zemlju i kao da kaže: mrtvo telo se u zemlju sahranjuje u raspadljivosti, tj. zato, da bi istrulelo. Dobro je rekao ustaje, a ne "niče", da ti ovo ne bi smatrao za delo zemlje. 43. Seje se u beščašću, ustaje u slavi. Šta je beščasnije (tj. poniženije) od mrtvoga? Međutim, vaskrsnuće u slavi nepropadljivosti, iako neće svi dobiti istu čast. Seje se u nemoći, ustaje u sili. Ne prođe ni pet dana i telo više ne može da se suprotstavi raspadanju. Međutim, vaskrsnuće u sili neraspadljivosti, i više neće biti podložno nikakvoj truležnosti, iako će neraspadljivost za grešnike poslužiti kao veća kazna. 44. Seje se telo duševno, ustaje telo duhovno. Duševno je ono telo koje upravlja silama duše i nad kojim duša gospodari i vlada. Duhovno je ono koje ima izobilno dejstvovanje Duha Svetoga koji njime upravlja u svemu. Iako Duh i sada dejstvuje u nama, to nije tako i nije uvek, jer se od onih koji greše Duh udaljuje. Iako je Duh i sada prisutan, telom upravlja duša. Tada će pak Duh neprekidno obitavati u telima pravednika. Ili možda duhovnim naziva nepropadljivo telo, samo ne vazdušno i etarsko, tj. ono čija je suština vazduh i etar, kao što govori Origen. Ako ne veruješ neraspadljivosti, pogledaj nebeska tela koja sve do sada nisu ni ostarila, ni oslabila. Onaj Koji ih je stvorio takvima učiniće i naše raspadljivo telo neraspadljivim. Postoji telo duševno. Ono koje imamo u ovom životu. Postoji telo duhovno. Ono koje ćemo imati u budućem životu, po suštini isto ali duhovno, neraspadljivo. 45. Tako je i napisano: prvi čovek, Adam, postade duša živa, a poslednji Adam duh koji oživljuje. Tačno da je prvo napisano (1. Mojs. 2; 7), dok drugo nije napisano. Međutim, kako se ono dogodilo prema redosledu događaja, kaže da je napisano. I prorok je slično govorio o Jerusalimu (Zah. 8; 3) i rekao da će se on nazvati gradom pravde, iako nije doslovno tako nazvan. Evanđelje je Gospoda nazvalo Emanuilom. On se nije tako zvao, ali Mu dela daju takvo ime. Prvi Adam je, dakle, bio duševni čovek, tj. imao je telo kojim su upravljale duševne sile. Poslednji Adam, Gospod, jeste duh koji oživljuje. Nije rekao da "živi u Duhu", nego da je duh koji oživljuje. Gospod je imao Duha Svetoga Koji je po suštini svojstven samo Njemu; Njime je on oživeo Svoje telo, Njime i daruje nepropadljivost. Dakle, u prvom Adamu smo dobili zalog sadašnjeg propadljivog života, a u Hristu - zalog budućeg. 46. Ali nije prvo duhovno, nego duševno, potom duhovno.

Da neko ne bi upitao zašto sada imamo duševno i lošije telo, dok ćemo duhovno tek dobiti, kaže: zato što su u tom poretku postavljeni počeci jednom i drugom. Adam je bio pre, a Hristos posle, a na nama je da svagda idemo ka boljem, i budi uveren da će se ono što je u tebi sada raspadljivo i rđavo preobraziti u neraspadljivo i bolje. 47. Prvi čovek je od zemlje, zemljan; drugi čovek je Gospod s neba. Da ne bi postali nemarni prema blagočestivom životu, hoće da ih ubedi da žive bogougodno i kaže da je Adam bio od zemlje, zbog čega je tako i nazvan, jer ime Adam označava onog koji je od zemlje i praha. Prvome daje ime po lošijem, a drugome po boljem, ne zato što je čovek, tj. primljena čovečija suština, navodno došla s neba - kao što je praznoslovio Apolinarije – nego zato što je jedno lice u jednom Hristu. Zbog tog jedinstva (dve prirode) kaže se da je On čovek s neba. Iz istog razloga, kaže se da je Bog raspet (1. Kor. 2; 8). 48. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani. Tj. tako će propasti i umreti. Ili: oni koji su se privezivali za zemaljsko umreće grehovnom smrću. I kakav je nebeski, takvi su i nebeski. Tj. biće isto tako besmrtni i slavni iako je umirao i drugi Adam, On je umirao zato da bi uništio smrt. Ili: oni koji su vodili bogougodan život biće proslavljeni kao oni što su pomišljali na nebesko. 49. I kao što nosimo sliku zemljanoga, tako ćemo nositi i sliku nebeskoga. Ovde se jasnije ispoljava savetodavni ton njegovog slova. Slikom zemljanog naziva poročna, a slikom nebeskog - dobra dela. I kao što smo pre živeli u zlu, kao sinovi zemljanog koji mudruju na zemaljski način, tako i sada treba da živimo u vrlini, da bismo sačuvali obraz i podobije nebeskog. Slika zemljanog sastoji se u sledećem: Prah si, i u prah ćeš se vratiti (1. Mojs. 3; 19), a slika nebeskog - u vaskrsenju mrtvih i u neraspadljivosti. Prema tome, ako ono što se govori o vaskrsenju ne treba da razumemo u vezi s načinom života, onda i reči tako ćemo nositi i sliku nebeskoga treba da shvatimo u vezi s budućim događajem, tj. da ćemo je nositi. 50. A ovo kažem, braćo, da telo (plot, meso) i krv ne mogu naslediti Carstva Božijega. Pošto je rekao sliku zemljanoga, kao objašnjenje kaže da su slika zemljanog telo (meso, plot) i krv, tj. telesna dela i ono što je svojstveno masivnosti (pretilosti) tela, koja ne mogu da naslede Carstvo Božije. Niti raspadljivost nasleđuje neraspadljivost. Tj. zlo, koje uništava plemenitost duše, ne može naslediti onu slavu i nepropadljiva dobra. Možeš razumeti da sve to nije rečeno o načinu života, nego o vaskrsenju. Na primer, reči telo (meso, plot) i krv znače da se u budućem veku neće naslađivati sadašnje telo, koje se sastoji od mesa i krvi, jer tamo nema hrane i pića kojima se hrani sadašnje telo. Raspadljivost, tj. raspadljivo telo ne nasleđuje neraspadljivost. Zato je nužno da naše telo postane duhovno i neraspadljivo. Uostalom, znaj da je sv. Zlatoust ove reči apostola shvatio kao savet za poboljšavanje života. 51. Evo vam kazujem tajnu. Opet se vraća na učenje o vaskrsenju i kaže da namerava da im kaže nešto strašno i skriveno. Time ih podstiče na veće uvažavanje onoga što će reći, jer saopštava tajnu. Svi nećemo pomreti, a svi ćemo se promeniti.

Iako kaže, neće svi umreti, svi će se izmeniti, tj. i oni koji ne budu umrli obući će se u neraspadljivost. Dakle, kada budeš umirao, ne plaši se da nećeš vaskrsnuti. Kažem ti da neki neće umreti, ali da im to nije dovoljno za vaskrsenje, ako se ne izmene i na taj način ne pređu iz smrtnih tela kakva su imali u besmrtna. I kao što za njih nije korisno da ne umru, tako ni za nas nije štetno da umremo. I za njih će promena poslužiti kao smrt, jer će u njima umirati raspadljivost, izmenivši se u neraspadljivost. 52. Ujedanput, u tren oka, pri poslednjoj trubi. Za najkraće i najbrže vreme, u tren oka, savršiće se tolika i takva dela. To je veoma čudno. Moramo se diviti ne samo tome što će vaskrsnuti istrulela tela ili tome što će svaki dobiti svoje sopstveno telo, nego i tome što će se sve savršiti tako brzo da se to ne može ni opisati. Reči pri poslednjoj trubi neki su razumeli u smislu one, o kojoj se piše u Otkrovenju (gl. 7,8 i 9) evanđeliste Jovana. On kaže da postoji sedam truba, od kojih će prve pogubiti ljude, ali neće svi zajedno umreti, nego je to, kaže, prema ustrojstvu Božijem, da bi oni koji ostanu videli da su prvi izginuli i da bi se pokajali. Poslednja truba će oglasiti vaskrsenje i izmenu onih koji su već vaskrsli, i to će se dogoditi u trenu oka. Jer će zatrubiti, i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi. Da neko ne bi posumnjao da će se ta dela savršiti u trenu oka, verodostojnost svojih reči potvrđuje silom Boga, Koji to delo savršava. Zatrubiće i desiće se, slično kao: On reče, i postadoše (Ps. 32; 9). Truba ne označava ništa drugo do zapovest i znak Božiji, koji svemu prethodi. I mi ćemo se promeniti. Ne govori to o samome sebi, nego o onima koji će tada biti živi. 53. Jer treba ovo raspadljivo da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. Da neko ne bi, kada čuje da telo (plot, meso) i krv neće naslediti Carstvo Božije i da će mrtvi vaskrsnuti kao neraspadljivi, pomislio da tela neće vaskrsnuti - jer se ona sada sastoje od mesa (ploti) i krvi - dodaje da će tela vaskrsnuti, ali ne ona koja su meso (plot) i krv, nego preobražena i neraspadljiva Ove su reči izgovorene protiv onih što kažu da će vaskrsnuti tela, ali ne ova ista nego neka druga. Apostol kaže ovo raspadljivo i ovo smrtno; ne dakle neko drugo, nego ovo. Telo će biti ovo isto (jer se u njega oblačimo). Međutim, uništiće se smrt i raspadljivost, jer će se ono obući u neraspadljivost i besmrtnost. Između smrti i raspadljivosti postoji razlika, jer se reč "smrt" koristi samo za bića koja imaju dušu, dok se raspadljivost koristi za ona bića koja su bez duše. Mi imamo nešto slično neživom (tj. onom bez duše), kao što nokti ili kosa, ali će se i to obući u neraspadljivost. 54. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost, onda će se ispuniti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt. Kad se to dogodi, ispuniće se ono što je napisao prorok Osija. Pošto je rekao nešto zaprepašćujuće, u istinu svojih reči uverava svedočenjem Pisma. Pobeda, tj. konačno, jer će se pobeđena uništiti, i neće joj ostati nikakva nada da će bilo kad vratiti snagu. 55. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda? Kao da je video da se to i na delu izvršilo, nadahnjuje se, uzvikuje i trijumfuje, kao da je stao na poraženu smrt i zgazio je. Između ada i smrti možeš da otkriješ neku razliku, odnosno ad zadržava duše, a smrt tela, jer su duše besmrtne.

56. A žalac je smrti greh. Jer je ona kroz njega (greh) dobila snagu, koristeći ga kao neko oružje ili žalac. Kao što je i sam škorpion sitna životinja, ali ima silu u žaoki, tako je i smrt dobila silu kroz greh, jer bi inače bila nedelotvorna. To se vidi i iz primera Samog Gospoda, jer smrt u Njemu nije našla greh, tako da nije mogla ni da deluje na Njega. A sila je greha zakon. Zašto? Kad ne bi bilo zakona, mi bismo grešili u neznanju i ne bismo potpadali pod tako strogu osudu. Kada je zakon pokazao greh, on nas je izložio većoj kazni, jer mi znamo i grešimo. On ga je učinio silnim, ne prema njegovoj prirodi, nego usled našeg nemara jer zakon nismo koristili kako je dolikovalo, odnosno kao lek, o čemu je više govorio u Poslanici Rimljanima. Ne sumnjaj, dakle, čoveče, u vaskrsenje. Ti vidiš da je uništen greh, koji je bio oruđe smrti, i da je ukinut zakon, koji je slučajno postao sila greha. Kad je smrt razoružana, ona, očigledno, nema snage. 57. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista. Podvizavao se (borio se) Gospod Isus, a nama je darovana pobeda, ne po zaslugama niti po dugu, nego po blagodati i čovekoljublju Boga Oca, Koji nas je kroz podvig Svoga Sina učinio pobednicima. 58. Zato, braćo moja mila, budite čvrsti, nepokolebivi, napredujte neprestano u delu Gospodnjem. Pošto znate da će biti vaskrsenja i nagrade i dobrima i zlima, budite čvrsti. Kaže to jer su se kolebali u pogledu učenja o vaskrsenju. Kako se nisu trudili na vrlinskom životu, misleći da nema vaskrsenja, kaže napredujte neprestano u delu Gospodnjem. Delo Gospodnje, koje Gospod ljubi i zahteva od nas, jeste vrlina. Znajući da trud vaš nije uzalud u Gospodu. Tj. nadajte se da će biti vaskrsenja i da nećete izgubiti ništa od svog truda. Ranije niste verovali vaskrsenju i niste hteli da se uzaludno trudite; sada pak znate da nikakav vaš trud neće biti uzaludan. U Gospodu znači ili vaš trud koji je u Gospodu, tj. za koji ste imali pomoć sa visine, ili da u Gospodu vaš trud neće biti uzaludan, nego da ćete od njega dobiti nagradu. ŠESNAESTA GLAVA 1. A što se tiče milostinje za svete, kao što uredih po crkvama Galatijskim, tako činite i vi. Okončavši dogmatsko učenje, prešao je na poglavlje o vrlini i milostinji. Milostinjom naziva sabiranje (sakupljanje) onoga što će olakšati delo na samom njegovom početku. Ono što se sabiralo od mnogih za svakoga je bilo lako. Zato ih podstiče na nadmetanje, pripovedajući o onome što su drugi učinili i kako su to, kaže, učinili Galati. Nije rekao "predložio sam", nego uredio (dosl. ustanovio), da bi ti znao da je to carsko ustanovljenje i da ga ne bi zapostavljao. 2. Svakog prvog dana nedelje, neka svaki od vas ostavlja kod sebe sakupljajući koliko može... Prvim danom nedelje naziva dan Gospodnji. I samim tim danom priklanja ih milostinji, podsećajući ih na sv. Tajne koje se savršavaju na taj dan. Veoma razborito savetuje svakome da sabira koliko može, tj. šta mu Bog pošalje i šta bude imao kod sebe. Nije rekao "odmah donesi", da ne bi postideo nekoga ko ima malo, nego neka ostavlja kod sebe, a kad dođe vreme, tada i donesi.

Da ne bivaju prikupljanja onda kada dođem. Da ne sakupljate onda, kaže, kada treba da date. Rečima kada dođem navodi ih da budu usrdniji prema sabiranju (sakupljanju), jer će prilozi biti pred njegovim očima. 3. A kada dođem, one koje izaberete poslaću sa pismima u Jerusalim da odnesu vašu milostinju. Dobro je rekao one koje izaberete, da bi se izbegla svaka sablazan, da ne bi posumnjali kako nešto od sakupljenoga hoće da prisvoji za sebe. Kaže poslaću sa pismima, tako da ću im se i sam pridružiti, i svojim pismima učestvovati u tom služenju. To delo, tj. priloge, nazvao je milostinjom (doslovno: blagodaću) da bi pokazao da izvršavaju nešto veliko, i da izvršavaju bez žaljenja i prinude, jer je takva priroda blagodati. 4. A ako bude vredno da i ja idem, poći će sa mnom. Ako, kaže, ono što saberete bude toliko, da zahteva i moje služenje, poći ću i ja. Time ih takođe podstiče na velikodušnost. Osim toga, želi da ima svedoke da ništa neće uzeti za sebe. Zato i kaže poći će sa mnom. 5. A vama ću doći kad prođem Makedoniju; jer ću proći kroz Makedoniju. 6. A kod vas možda ću se zadržati ili i prezimiti, da me otpratite kuda pođem. 7. Jer neću da vas vidim sada uzgredno, nego se nadam da neko vreme ostanem kod vas, ako dopusti Gospod. Nije rekao "kad pođem u Makedoniju", da ne bi rekli: "Nama pretpostavljaš Makedonce", nego je rekao da će proći kroz Makedoniju, tj. da će nakratko i uzgredno posetiti Makedonce, a da će se kod njih zadržati. Time pokazuje da ih kao najiskrenije i najdostojnije učenike pretpostavlja Makedoncima, jer je korintska crkva bila velika. Rečima možda ću se zadržati zastrašuje one koji su sagrešili. Zbog neizvesnosti dodaje ako dopusti Gospod, jer nije znao hoće li mu to Duh dozvoliti ili neće. Duh ga je vodio kuda je On hteo. Nalazeći se u Efesu, nameravao je da odatle otputuje u Makedoniju, da prođe tim krajem i da dođe kod njih. Na mnogo mesta dokazuje svoju blagonaklonost prema njima, između ostalog i time što neće samo uzgredno da ih poseti, i time što želi da ga oni otprate. 8. A u Efesu ću ostati do Pedesetnice. I to je znak velike ljubavi, jer im govori gde će biti i koliko će tamo ostati. Zatim dodaje razlog i nastavlja: 9. Jer mi se otvoriše velika vrata za rad, i protivnika je mnogo. Mnogo je onih koji žele da pristupe veri i meni su se otvorila velika vrata da uđem k njima, jer su dozreli za služenje u veri. Učitelj je stešnjen kad učenici nisu revnosni. Međutim, kad su učenici spremni, za njega postoji široko polje. Samim tim, protivnika je mnogo, jer kada đavo vidi da ga lišavaju njegovih slugu još više se uznemiruje i podstiče protivnike. 10. A ako dođe Timotej, gledajte da bude kod vas bez straha... Bilo je verovatno da će Timotej, ako dođe, razobličavati one što su grešili i da će ih prekorevati. Zato ih opominje da bogati mudraci ne ustanu protiv njega, ne zato što Timotej nije imao odvažnosti i što bi mogao da padne, nego zato što bi oni sami bili oštećeni. On je pak bio sasvim spreman za opasnost. Dobro je rekao kod vas. Ne govorite mi o Jelinima, kad od vas tražim ono što je potrebno. Jer on radi delo Gospodnje kao i ja.

Propoveda i uči, i to kao ja, što predstavlja veliku pohvalu za Timoteja. Pošto je takav, neka ga niko ne unižava. On je bio mlad i sam, a bilo mu je povereno da se pobrine za mnoge, i to nadmene. Takođe je verovatno da su ga nipodaštavali. 11. Zato niko da ga ne prezre. Ispratite ga s mirom da dođe k meni, jer ga čekam s braćom. On im govori još više: Niko da ga ne prezre. S mirom, što znači bezbedno, bez rasprava i borbe, sa svakom pokornošću. Rečju čekam hoće da ih zastraši, da znaju da će Timotej o svemu govoriti Pavlu i da ga ničim ne ražaloste. Istovremeno im pokazuje da je dostojan poštovanja, jer ga smatra toliko neophodnim da ga čeka. 12. A što se tiče brata Apola, mnogo ga molih da dođe k vama sa braćom; i svakako ne beše volja da sada dođe... Apolos je bio stariji od Timoteja i veoma krasnorečiv. Da se ne bi pitali zašto im nije poslao njega umesto Timoteja, kaže: Mnogo ga molih. I nije rekao: "On mi se usprotivio", nego ga oslobađa prekora i kaže: Ne beše volja da sada dođe, tj. nije bilo ugodno Bogu. Da ne bi rekli da je to samo pravdanje i izgovor, nastavlja: Ali će doći kad bude prilika. Istovremeno štiti i njega i njih koji žele da ga vide, tešeći ih nadom u njegov dolazak. 13. Bdite... Ukazuje im da se ne smeju u svemu oslanjati na učitelje, nego da je potreban i njihov lični trud. Stojte u veri... A ne u spoljašnjoj mudrosti, jer u njoj ne možete da se utvrdite, nego samo da lebdite. Rekao je to zato, što su oni bili kolebljivi. Muški se držite, snažite se. Zato što postoje loši savetnici. Kaže to stoga što su klonuli duhom. 14. Sve da vam biva u ljubavi. Govori protiv onih koji su izazivali pometnju i podrivali Crkvu. Bilo da neko uči, bilo da nekoga uče, bilo da nekoga razobličuju - sve neka bude s ljubavlju, jer posredstvom ljubavi neće biti ni gordosti ni podela. 15. Molim vas pak, braćo... Trebalo bi premestiti uz sledeći stih: Da se i vi pokoravate takvima. Znate za dom Stefaninov daje prvenac iz Ahaje. Znate i nema potrebe da vam ja govorim. Stefaninov dom naziva prvencem Ahaje ili zato što su prvi poverovali, ili zato što su vodili blagočestiv život. Prvenac (prvina) svagda treba da ima prvenstvo nad onim čemu služi kao početak. Ahajom naziva Jeladu. I da sebe posvetiše služenju svetima. Oni su odlučili da prihvate verujuće siromahe i da im služe, ne zato što ih je neko prisilio, nego po svojoj slobodnoj volji.

16. Da se i vi pokoravate takvima, i svakome koji pomaže i trudi se. Tj. da učestvujete i vi u novčanim troškovima i u telesnom služenju. Nije rekao samo "učestvujte", nego da se pokoravate, zapovedajući im poslušnost. Da ne bi pomislili da ističe samo Stefanina, dodaje: Svakome koji pomaže i trudi se. U čemu? U služenju svetima, jer su svi takvi dostojni poštovanja. U tom slučaju će i oni odvažnije podnositi svoj podvig. 17. A radujem se dolasku Stefanina i Fortunata i Ahajika, jer mi oni popuniše vaše odsustvo. Oni su obavestili Pavla o podelama i o ostalim greškama, koje su se pojavile u Korintu. Možda su ga upravo preko njih obavestili Hlojini (1. Kor. 1; 11). Pošto je bilo prirodno da se Korinćani razjare protiv njih, kaže: Oni mi popuniše vaše odsustvo, tj. došli su umesto svih vas, i radi svih vas su i preduzeli taj put. 18. Jer umiriše duh moj i vaš. Obznanjuje da je njegovo spokojstvo i njihovo spokojstvo. Kako su oni mene uspokojili, onda je moje spokojstvo korisno i za vas, i neka sa vaše strane ne bude izrečeno ništa što bi bilo neprijatno njima samima. Uvažavajte, dakle, takve. Tj. poštujte ih. 19. Pozdravljaju vas crkve azijske. Prema svom svagdašnjem običaju, kroz pozdrav sjedinjuje sve članove Crkve Hristove. Pozdravljaju vas mnogo u Gospodu Akila i Priskila sa domaćom svojom crkvom. Kod njih je boravio, pošto su se i oni bavili izradom šatora (v. Dela ap. 18; 1-3). Zapazi njihovu vrlinu u tome što su svoj dom pretvorili u crkvu, uređujući u njemu okupljanja verujućih. 20. Pozdravljaju vas sva braća. Pozdravite se međusobno celivom svetim. Samo je ovde pomenuo sveti celiv, jer je bilo mnogo podela. Kako ih je mnogo nagovarao na jedinstvo, na kraju ih sjedinjuje svetim celivom, tj. iskrenim a ne licemernim. 21. Pozdrav je mojom rukom, Pavlovom. Svojom rukom je dopisao pozdrav, da bi im pokazao kako veliki značaj pridaje ovoj poslanici. 22. Ako neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema. Maran ata (Gospode, dođi, tj. Gospod dođe)! Jednom rečju je zastrašio sve: i bludnike, i one što su uzrokovali podele, i one koji su jeli od idolskih žrtava, i one koji nisu verovali u vaskrsenje, i sve koji su izazivali nesuglasice među njima i ponašali se nesaglasno s njegovim učenjem i predanjem. Maran ata (Gospod dođe). Rekao je to delimično zato da bi utvrdio učenje o ikonomiji a kroz to i o vaskrsenju, a delimično i zbog toga da bi ih postideo: Gospod je zbog nas sve prihvatio na Sebe, a vi Ga gnevite, tako da se neki nazivaju po imenima ljudi, a neki se poročno ponašaju. Nije upotrebio grčki izraz, nego jevrejski, tj aramejski. Govorio je Korinćanima, koji su veliku važnost pridavali spoljašnjoj m

udrosti i lepoti grčkog jezika, čime im pokazuje da njemu to ni najmanje nije potrebno, nego da se hvali prostotom i da govori grubim jezikom. 23. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama. Dužnost učitelja nije samo da ubeđuje, nego i da se moli. On im na taj način dvostruko pomaže: kako poukama, tako i nizvođenjem višnje pomoći posredstvom svojih molitava. 24. Ljubav moja sa svima vama. Amin. Pošto je prostorno bio daleko od njih, kao da ih obuhvata rukama ljubavi i kaže: Ljubav moja sa svima vama tj. ja sam sa svima vama, iako sam na drugom mestu. Time pokazuje da, iako ono što je napisao pokazuje njegovu žalost, nije napisano zbog gneva ili jarosti, nego zbog ljubavi i brige. Da ne bi pomislili da nekome želi da laska, dodaje u Isusu Hristu, tj. u mojoj ljubavi nema ničega čovečijeg ili telesnog, nego je duhovna i u Hristu. I mi ćemo se moliti da, ljubeći jedne druge u Hristu, ne unosimo u sebe ništa od svetovne (mirjanske) ljubavi, koja je neprijateljska prema Bogu. Na taj način udostojićemo se i obitelji Božijih za kojima čeznemo, u Hristu Isusu Gospodu našem Koji nas ljubi i Kojem neka je slava u vekove vekova. Amin.

1 Najproslavljeniji junak grčke mitologije, poznat po neobičnoj snazi, kojom se odlikovao još od detinjstva. Poznat po tome što je izvršio dvanaest velikih podviga i što je putovao s Argonautima u potrazi za zlatnim runom. Njegova sudbina obrađena je, između ostalog, i u dramama Sofokla i Euripida.2 Grčko božanstvo lekarske veštine, posebno poštovano u Epidauru. Njegov atribut je zmija obavijena oko štapa.

3 U podvižničkoj literaturi, ovaj dar se najčešće naziva darom rasuđivanja (prim.prev.)4 Kod starih Grka, izraz „varvarin“ se prevashodno odnosio na jezik, tako da su oni kao varvare ili „varvarofone“ imenovali sve one koji nisu govorili grčkim jezikom (prim.prev.)<PIXTEL_MMI_EBOOK_2005>36 ����������������������������������������������������������</PIXTEL_MMI_EBOOK_2005>