Umetnik u čitanju - Milan R. Simić

8/21/2019 Umetnik u čitanju - Milan R. Simić

1/26

Milan R. Simić

150

UMETNIK U ČITANJU

Ja sam i lavirint i onaj u njemu.

Borislav Pekić

Niko ne piše o svetu bez stvarnosti kao što to činehispanoamerički romanopisci i pripovedači - Jorge LuisBorges jedino tako prihvatao je svet. Pišući, neprestano je brisao

granice između lozoje i života. Njegovo osobeno osećanje zbiljei promišljanje ostalo je za stalno poštovanje! Znamo i da je prvi,i pravi, književni svedok ukidanja vremena! Uzgred, i jedan odnajvećih izazivača književnih polemika? Većina njegovih maštarija

jesu alegorija sveta „koji postoji a kao da ne postoji“, sveta u komenajmanje vlada logika. Takođe, Borges je jedan od retkih književnikakoji je doznao dokle se protežu krajnje književne granice! Znao jekako se vinuti u najudaljenije prostore mašte! Davno smo se upoznali

i s mogućnostima Borgesovog književnog laboratoriuma. U tomlaboratoriumu, Borges je i prilikom „traženja smisla najsloženijihsvojih proza“, s lakoćom eksperimentisao sa svim varijantamaknjiževne lozoje. Jedna od najbitnijih varijanti književne Borgesovelozoje jeste: svet koji ispisujem, istovremeno ispisujemo svi! Citate

je pronalazio u knjigama koje su samo za njega postojale i kojih višenema. Odneo ih je u grob, rekli bi zlobnici! A ako se posle GabrielaGarsie Marqueza „ono magijsko i fantastično“ baš učvoralo između


2/26

Zeničke sveske

151

fikcije i stvarnosti, onda se posle Borgesa „udomilo u našu svest“ onoda zablude funkcionišu kao jedina istina! I mi, bilo da smo čitaoci ilipisci „sledbeničke proze“, da je i tako nazovemo, ostali smo da živimona strogoj granici između stvarnosti i izmaštanog sveta! Nije to samo„privid umesto stvarnosti“, biće da je posredi mnogo složenija priča,koja se ne tiče samo nas „graničara“ između svetova! Svejedno...Znamo i da nam je Borges, taj najznačajniji vavilonski bibliotekar,uz „akademsku“ narativnu razuđenost i ličnu „intelektualnu“pripovedačku – po svojoj volji – strogo ograničenu raskoš, ostaviozametke mnogo nenapisanih priča! A kažu, Borges i nije istinskipisac!? Opet zlobnici imaju reč, oni – piskarala izanđale v. realneproze! Poželeo je taj čudesni Argentinac, i uspeo u naumu, da nassvojim maštarijama, bilo esejističkim ili pripovedačkim, neprestanočika, izaziva, provocira. Jer je Borges, sigurni smo, i pisao tako ne

bi li svako od nas njegovo delo doživljavao, i tumačio, isključivo povlastitom nahođenju! Baš zbog toga, Borgesovo savršeno književnodelo ostalo je „prividno nedopisano“! Paradoksalno, zar ne? Tonismo očekivali od autora koji nas je uverio „kako je san prvotnanaša realnost“. Od pisca, isključivog pripovedača – sećate se, nijeza sobom ostavio nijedan roman – koji kao da je bio najodanijisledbenik misli: „Svet je moja predstava“ (Schopenhauer), što značida pojavni svet ne egzistira izvan subjekta koga On (Schopenhauer),ili On (Borges), ili Mi (tačnije: od nas, ko poželi!), poznajemo ipriznajemo! Borges, i dan danas, svojim književnim delom, a uzpomoć nas, svojih čitalaca i sledbenika, naravno, razrešava večitusveupitanost! Sada nam je, posle stotina i stotina teorijskih radovana temu njegovog stvaralaštva, valjda nešto jasnije koja su svepitanja u polazištu Borgesove književnosti. I sami, do odgovora,stigli smo „šetajući“ se najudaljenijim poljima beskrajne piščeveimaginacije, svejedno da li njegove priče ili eseje čitamo prvi, drugi,peti, ili – ko zna po koji put! Prirodno, nemogućno je pričati i pisatio Borgesu a ne pomenuti „Alef“! Nikad dosta priče o „Alefu“, zarne! Hajde, da dočaramo ovo slovo, i da se zajedno prisetimo: (...)„Presek Alefa mora da je imao dva ili tri santimetara, ali unutra je

bio kosmički prostor, bez umanjenja. Svaka stvar (staklo ogledala,

na primer) bila je jedan beskraj stvari, jer – ja sam gledao, jasno, sa


3/26

Časopis za društvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

152

svih tačaka svemira. .. Video sam prostrano more, video sam zoruu suton, videh ljudski mravinjak Amerika, video sam posrebrenupaukovu mrežu u središtu jedne crne piramide, video sam jedansrušen lavirint (bio je to London), video sam bezbroj očiju kako buljeu mene, iznenada, kao u nekom ogledalu, ugledah sva ogledalaplanete – i ni jedno nije odražavalo moje lice“ (...) Ogledala, lavirint,tačke svemira, mravinjak, lice, oči, oči, i ponovo: oči! Naravno,Borges daje odgovore i na naša nepostavljena pitanja! E da, takovaša preostala „nepostavljena pitanja“ prevodimo u temu bilo kogeseja o Borgesovom stvaralaštvu! Evo primer: na jednom mestu,Srđan Vučinić (u eseju „Borgesov priručnik fantastične metazike“)zapisuje: „U prvi mah, može delovati neobično tvrdnja da nasBorgesovi eseji posvećeni glavnim metazičkim pitanjima najvišeasociraju na njegov „Priručnik fantastične zoologije“, tu „knjigu oizmišljenim bićima“ koju je sastavio zajedno s Margaritom Guerrero.Da vam omađijamo „ovo suvo intelektualno slovo“, i da se zajednoprisetimo samo jednog izmišljenog Borgesovog bića („Priručnikfantastične zoologije“): „Kao i boramec, biljka zvana mandragora,graniči se sa životinjskim carstvom jer krikne kad je čupaju izzemlje; oni koji čuju taj krik mogu i da polude (Romeo i Julija , IV, 3).Pitagora je nazva antropomorfnom; rimski botaničar Lucije Kolumelapolučovekom, a Albert Veliki pisao je da mandragore predstavljajučovečanstvo, za svrhu razlikovanja polova. Pre toga Plinije objasni da

je bela mandragora mužjak, a crna ženka. Takođe, da oni koji je beru,oko nje iscrtavaju tri kruga mačem te upiru pogled prema zapadu;miris lišća je tako jak da obično ljudi od njega zaneme...“ I, zamisliteovo: „Pretpostavljeni čovečji oblik mandragore uvrežio je verovanjeda ona raste ispod vešala“!!! Svakako, pročitajte ponovo „Priručnikfantastične zoologije“. Zaslužuje to književnik čije se izvorište„maštarija“ s pravom može tražiti baš u „centralnoj duhovnoj sferivavilonske biblioteke“. Sećajmo se stalno „besmrtnika“ koji jeste„pasionirani kolekcionar najbizarnijih lozofema sa svih meridijana,iz svih epoha, koje nas mogu prožeti nekom vrstom metafizičkevrtoglavice, nelagode i sumnje u pogledu realnosti nas samih,odnosno varljivosti građe, vremenske i materijalne, od koje je naša

egzistencija satkana. Takav je onaj Lukrecijev odlomak o prividnosti


4/26

Zeničke sveske

153

koitusa, u kojem se spajanje ljubavnika poredi sa žednim čovekomkoji u snu ispija oblike vode, ne uspevajući da utaži žeđ. Ili ona pričao Chuang-u-u koji je usnio da je leptir, i zatim, probudivši se, nijeviše znao je li čovek koji sanja da je leptir, ili leptir koji sanja da ječovek. (Srđan Vučinić, opet esej „Borgesov priručnik fantastičnemetafizike“). Ovo je samo delić intelektualne igre esejiste i načinda se pobliže rasjasni htenje autora. Jer, pisati esej o esejima jesteklasično „udvajanje misli“. Esej tog tipa nude nam mnoge odgovore,a da li i odgovor na najbitnije pitanje? Odnosno, hoćemo li, napokon,saznati da li je pisac „Alefa“, stigao (da ostane kod) do svevidećetačke iz koje sagledava duhovne matrice univerzuma? Baš to pitanjei jeste osnov ove dnevničke beleške, a ne tumačenje „fantastičnemetazike“ i Borgesova sveimaginativne tvorevine! Vi ste na potezu.

Jer, čitalac u svetu književnosti jeste primarni činilac. Valjda je to jasno. Ne dozvolite da vama ovlada osećaj usamljenosti. Nikako ne bitrebalo da se ponašate kao da ste ravnodušni prema apsurdnostimaovog sveta. Na vama je da ovaj isti svet, čitajući, neprestano bogatitenovim promišljanjima! Zbog toga, potražite zbirku eseja „Rađanjekentaura“, potom na strani 73. esej „Borgesov priručnik fantastičnemetazike“. Sami se uverite koliko ste slični Jorgeu Luisu Borgesu,njemu, svedoku ukidanja vremena? I ne plašite se ako se, tokomčitanja, osećate kao Chuang-u! Setite se: Vi ste „graničar“ izmeđusvetova! Ah, da! Umalo da zaboravim! Pitam se, pitam, pitam se: dali mandragora još uvek raste i ispod vešala? I nastavljam da čitamSabata, Marqueza, Fuentesa, Bleistena i ostale majstore opisivanjasveta bez stvarnosti.

II

Podignimo zavesu i zapitajmo se šta povezuje Veliku četvorkukoju čine: Becke, Ionesco, Pirandelllo i Pinter? Becke (vidi esej:„Samuel Beckett, vlasnik posebne mašte. Ili: ako vas je savladalagorušica, sačekajte Godoa, doneće vam pakovanje sode bikarbone!“),Eugene Ionesco, Luigi Pirandello, Harold Pinter, Velika četvorka!Oni jesu, kako Eco reče, „režirana istina na dramskoj sceni“! Ali, nije

reč o tome! Šta ih povezuje? Nećemo o Beckeu... Eugene Ionesco


5/26


154

govorio je „da mrzi pozorište. Piše drame, hoće da se podsmehnesvemu i svačemu u pozorišnom stilu. Jašta, njegovi dijalozi su

besmisleni, pod je dole, tavan gore; „njegov jezik je iščašen, pravatragedija govora“. Ionesco sve vreme uverava: „Ne podučavam, nesvedočim, ne objašnjavam, samo pokušavama da kažem nešto osebi...“ To je ono (Ionesco, bravo!): „mi smo ovde samo u prolazu“.A Luigi Pirandello – njegova hrabrost i njegovi čuveni eksperimenti!Počeo ih je u pravom teatru s glumcima koji se nalaze u gledalištui licima na sceni koja su stalno u neskladu s piscima, publikom,i samim sobom. Po Pirandellu, to je svet koji ništa ne valja! Da nedužimo: u poznatom komadu „Šest lica traži pisca“ glumce kojiprobaju jednu dramsku scenu iznenada prekida jedna porodica udubokoj crnini: to su lica o kojima pisac nije hteo da napiše dramupa su oni sami došli u pozorište da je lično sami prikažu... I tako, ononajmudrije književno bla, bla, bla... da bi otac, na kraju, rezigniranorekao: „Kao da svi nalazimo utehu u tome da za jednu činjenicu kojase ne može objasniti... nađemo reč koja ništa ne kazuje ali u kojojnalazimo smirenje“. To je taj Pirandellov pun pogodak jer kritičaris ushićenjem zapisuju: „Pirandellov dijalog nas uvodi u tišinu, trajekoliko i predstava, uzaludno, jer ništa ne može da bude dokazanoosim paradoksa koji stalno potvrđuje njegovu negaciju.“

E da, kao da ih pamtimo po zajedničkom vapaju: „Svet je ovo kojiništa ne valja!.“ Ali, šta mnogo čvršće povezuje Veliku četvorkudramatičara? Oni (uverili smo se) ne svedoče, oni ne objašnjavaju, onine podučavaju, njih „boli uvo“. Čast izuzetku među njima – znate nakoga mislim? Oni eksperimentišu, oni (se) čikaju ništavilo,

besmislenoj budućnosti, oni oblikuju toliko moćnu (i Pinterovu)Tišinu! Da: i to im je zajedničko, i to ih povezuje, ali ne koliko izapisano jednog od njih: „Sada kada sam mrtav, znam sve!“ Više nijevažno ko je od njih ovo zapisao? To je smisao kraja. Ne samonjihovog, već i kraja bilo kog od nas! Do tada, zadovoljimo se istinomda ne znamo baš sve! Ko zna zbog čega je to dobro! I opet, čini namse kako i njihovo pisanje jeste o svetu bez stvarnosti u kojem stalnovreba apsurdno, a dominira ono iz sveta ništavnog. Moramo da

govorimo o potrebi za krajem umetnosti, posebno ako ste čitali


6/26

Zeničke sveske

155

Fischerovu zbirku ogleda O potrebi umetnosti? U njoj su, izmeđuostalih, i ogledi: Funkcija umetnosti, Postanak umetnosti, Umetnost ikapitalizam, Sadržina i forma i Izgubljena i otkrivena stvarnost. Temom,izdvaja se ogled o „gubljenju stvarnosti“, o kojoj je, po Fischerovompisanju, prvi govorio nemački romantičar Ludwig Tieck. PoLudwigu, pak, „gubljenje stvarnosti, koje samo nejasno osećamo uromantičko doba, izraslo je u glavni problem u jako industrijalizovanopozno kapitalističko doba“. Dalje čitamo o otuđenju čoveka odtakvog sveta. O prebacivanju samoj umetnosti da „uništavastvarnost“, o mnoštvu gledišta a jednolikosti same misli, o iluzirnomsvetu Svakoga i Nikoga, i slično. Ali, nalazimo i Fischerovo mišljenjeda „u borbi protiv odvratnosti poznog buržoaskog romana i utraženju ekonomije, čistote i lakoće forme, Franz Kafka je razvionarativan metod u kojem su sitne pojedinosti povezane da bi stvorileslabe obrise koji navešćuju stvarnost. Kaa je jednom pisao o ženikoju je voleo: `Spolja – bar katkad – sve što vidim od F. samo jenekoliko sitnih detalja, toliko ih je malo da se lako mogu nabrojati. To

je ono što njen lik čini tako jasnim, čistim, spontanim, izražajnim paipak, u isto vreme tako vazdušastim.` Po ovom načelu je on crtaosvoje karaktere i situacije“, zaključuje Ernst Fischer. Zar vam ovo neizgleda zastrašujuće? Stvarnost se, dakle, svodi samo na sitne detalje,na Ovde i Sada koji zajedno jesu naša jedina ciljana tačka. Napred sene sme, nazad se ne može! I, hoće li nam Fischerova tvrdnja pomoćipri ponovnom lutanju kroz Kaine nezgodne književne lavirinte?Hoćemo li slobodnije tumačiti Kainu prozu koja je i (samo)nastalaradi dostizanja perfekcije? Proze koja jeste konačan i potpun susretumetnosti i pisanja i znaka jednakosti između njih? Mnogo je pitanja,malo odgovora, ali... I ova Fischerova razmišljanja, na kraju krajeva,pomoći će nam da bismo (napokon) došli do Suštine Kafkinogpisma? Jer, još smo na putu Kainog dela, ono se izučava i proučava,ono se preporučuje i podiže do krajnjih književnih visina, ono jeneponovljivo. Ali, nije li konačno došlo i vreme da se upitamo. Šta daradimo ako je Kafka pronađenu „izgubljenu stvarnost“ odneo sasobom u grob? To je Kraj priče, zar ne? A o potrebi za krajemu m e t n o s t i g o v o r i m o - d a s e r a z u m e m o !

No, pređimo na drugi tekst, odnosno na jedan od najneobičnijih eseja


7/26


156

Roberta Musila „O knjigama Roberta Musila“. Zašto najneobičnijih?Kao odgovor, najbolje je citirati početak eseja: „Mozak tog pisca.Hitro sam skliznuo niz petu vijugu u oblasti trećeg brega. Nije bilomnogo vremena. Veliki mozak se uzdizao siv i tajanstven kaonepoznata brda u sumrak. Nad produženom moždinom se već bešenadvila noć, boje dragog kamena, boje kolibrija, bleštavo cveće,razvejani miomirisi, izolovani zvuci. Priznao sam samom sebi da ćuuskoro morati da napustim ovu glavu ako hoću da budemindiskretan.“ A o potrebi za krajem kraja umetnosti govorimo...Zato, obratimo pažnju i na sledeći citat: Intervju: „... Gledajte,prijatelju, ostavimo se gluposti i recimo istinu, jednom zasvagda. Alicelu istinu. Hoću da kažem, razgovarajmo o katedralama i bordelima,o nadama i o koncentracionim logorima. Meni, barem, nije do šale.Ko je besmrtan, taj neka sebi dozvoli taj luksuz. I neka i dalje govori

besmislice.“ Ovo je samo delić atmosfere romana Ernesta Sabata Abadon, anđeo uništenja a koji jeste i pravo upustvo za čitanje njegovogsveukupnog rukopisa. Najpre, odgovor na pitanje koje su to opsesijezaokupljale Sabata: pitanje Boga, smisla postojanja, samoće, ulogeknjiževnosti (dakle umetnosti), pitanje Dobra i Zla, podjednako:mogućnosti i nemogućnosti spoznaje... i najzanimljivije - pitanjesvekolike umetnosti našeg doba: mogućnost komunikacije. A akoznamo da se za Sabata književno stvaranje nije razlikovalo mnogo odsveduševnih iskustava, i ako znamo da se (po Sabatu) istorijaponavlja otelovljena u različitim likovima: oni jedni drugimaponavljaju živote, onda pitanje kominikacije dobilo je još više naznačaju! No, dobro, Abadon, anđeo uništenja je roman koji se u ovako„tesnom“ prostoru i ne može na drugi način prikazati većnapomenom da je sve u Sabatovom (filozofskom) dijalogu sonovremenim savremenicima, teoretičarima, mislećim ljudima!Prihvatili smo dijalog nikako ne zaboravljajući i sve želeći da svizajedno govorimo istinu. Ali celu istinu. A ona glasi: došlo je vremeda su mogućnosti komunikacije (između umetnosti i neumetnosti)izgubile, nestale, a to znači: na javi je nečija potreba za prestankomumetnosti! Čija potreba? Da li samo potreba ovovremenih vladara izsenke, kreatora naših sve jadnijih bivanja; i ne samo njih, već i

ispranih mozgova (na globalnom nivou) kojih je, moramo priznati,


8/26

Zeničke sveske

157

sve više. A u eseju „Platonizam pisanja“, iz zbirke Čovek bez umetnosti ,Bela Hamvas piše: „...Pisanje je nastalo u svetu raspada i od tada jemera: vreme siromašno knjigom je jako, bogato i u razvoju; vremepustošenja preplavljuje pisanje. To je znak: malo, ili nimalo knjiga imnogo života; mnogo knjiga – nazadovanje, što više knjiga, sve većenazadovanje. Jer je pisanje znak propadanja i istodobno njegovuzrok: dolazi iz propasti i daljeg pustošenja...“ Hamvasevo tumačenjeupozorava nas na vreme pustošenja, ali u upućuje na pitanje: ima lismisla pisati (i čitati) u svetu koji odumire? Kako odgovoriti natemelju preciznog Hamvasevog razmišljanja!? Odakle početi?Možda baš od pitanja: kako je Hamvas bio u stanju da piše (čita,istražuje) u životnim uslovima koje „su ga zatekle“! U gotovonezamislivom neskladu njegove spremnosti i želje za potpunimostvarenjem kao mislioca, i životnih stvarnosti koje su ga „napadale“sa svih strana! Hamvas, da se prisetimo, svoj lozofski pogled nasvet gradi u vreme „društvenog sistema diktiranog iz Moskve“. Uvreme kada pojedince koji štrče jednostavno hapse, ubijaju,proteruju. Ili „žigošu“ oduzimanjem radnih mesta, zabranama

javnog delovanja i objavljivanja knjiga. Njemu zabranjuju daobjavljuje. I oduzimaju radno mesto bibliotekara. Zabranili bi mu i dapiše, da misli! Nisu mogli! Ako pridodamo i da mu je granata razorilastan i uništila sve knjige i gotove rukopise, od Hamvasa se mogloočekivati sve, ali ne i da nastavi s pisanjem! Ali, Bela Hamvas, snemerljivom duhovnom i moralnom snagom nastavlja da piše! Dapiše! Da misli! Da istražuje! Da ostavlja svoj trag što dublje može!Ređaju se Hamvasevi rukopisi, i On, lišen pomisli na otpor i osvetuprema onima koji su ga „izolovali“, nikad odlučniji, ostvaruje se kaomislilac, kao pisac, kao teoretičar! Piše o književnosti, likovnoj,muzičkoj i pozorišnoj umetnosti, o neophodnosti knjige, ocivilizacijama, o diktaturama, „hrani nas otkopanim korenimafilozofije“. Piše o cveću, drveću, vinu! Prati savremenu svetskuknjiževnost. Pisanje, to je najbolji odgovor Bele Hamvasa Zajednicikoja „ga neće“! Zajednici kojoj nikako ne odgovara Hamvasevoustremljenje ka „misaonim i umnim visinama“! Eto, baš u vreme„pustošenja“, Bela Hamvas uspinje se na najveće vrhove duhovnosti.

Razotkriva velike tajne, sačinjava književne i lozofske ukrštenice za


9/26


158

obdarene sledbenike (kojima se nada?). Piše za njih i sam otkrivajući„bezbroj“ svetova, odnosno „zadate i tolike oblike ljudskepostojanosti“. Bela Hamvas se tako ponaša sve do svoje smrti,trenutka kada je zaokružio svoje Ostvarivanje. Do trenutka kada jemirne duše mogao sebi da „dozvoli“ zički odlazak sve osećajući daće njegovo duhovno prisustvovo - i ostanak „podno neba“ - trajati dosamog kraja sveta. A znao je to jer je u pisanje uneo svoju veru ičitavu Ljubav prema životu! Pisanje, to je za Belu Hamvasa prostorza sreću i trajanje! Bela Hamvas je taj prostor maksimalno iskoristio.Ima li Bela Hamvas danas dostojne sledbenike? Vaš odgovor je iodgovor na pitanje: da li potreba za krajem umetnosti uistinu postoji!Da li slučajno „dolazite“ do knjiga koje menjaju vaš odnos premasaznanjima do kojih čitajući hoćete da dođete? Koje menjaju odnosvašim već stečenim čitalačkim navikama? Pitam se: da li sam slučajnona poklon dobio knjigu Emanuela Swedenborga Nebo i Pakao. Potompročitao u Koracima esej „Susret s telom“ (Michal Ajvaz); nedugoposle - u mojim rukama se našla i Antologija nemačkog eseja? Da lislučajno? Najpre, uz knjigu Nebo i Pakao , dogodio se moj najozbiljniji„susret“ sa Swedenborgovim pisanjem! Pride, oduševio me je esej

Jorge Luisa Borgesa koji je upotrebljen kao predgovor knjizi. To jezapravo jedno od pet održanih Borgesovih predavanja na pozivUniverziteta u Bergamu, i on ga je jednostavno naslovio: EmanuelSwedenborg! Razjasnićemo potrebu za Borgesovim prisustvom uovom tekstu nešto kasnije. Pomenuo sam i Antologiju nemačkog eseja.Nemam običaj, ali sam prvo pročitao pogovor priređivača DraganaStojanovića. Zašto? Privukle su me „silovito“ njegove prve znalačkiosmišljene rečenice pogovora: „Da neko zna šta je u stvari esej,verovatno bi do sada to precizno formulisao. Ovako, imamo manje iliviše neodređene, esejističke, odgovore na to pitanje. Kada se kažeesej, često se odmah pomišlja na Montaignea.“, itd. Tekst koji bi svakiesejista morao da pročita, jer... Pitamo se, pitamo: šta je esej? Dobro, upravu ste, esej je rezultat traganja za ličnim! Ali, ne samo to, već i...!Nešto drugo hoćemo da kažemo: u antologiji je i esej MartinaHeideggera „Poljski put“. E, to je esej koji menja odnos prema čitanjui čitalačkim navikama, prema sveukupnim stremljenjima ka novim

saznanjima. U svoje ime pišem, naravno! Odskora, esej preuzima


10/26

Zeničke sveske

159

primat u obliku mog književnog izraza, i to baš ponajviše zbog eseja:„Susret s telom“, „Poljski put“ i „Emanuel Swedenborg“. Ovi esejiza mene su bili prekretnica! No, da se vratimo pitanju: da lislučajno...? Znam: tek, neko od vas se pita: šta ovaj piše? - Ja biramknjigu, knjiga ne bira mene! U biblioteci, nalazim je na polici. Uknjižari, kupujem knjigu po svojoj želji, dakle: koju hoću. Knjigečitam i na preporuku prijatelja, ređe, dobrog kritičara! Dobro, slažemse, ali! Iskreno odgovorite! Koliko puta ste ušli u biblioteku snamerom da zadužite određenu knjigu, a izašli iz biblioteke sa jošnekoliko knjiga koje vam do tada nisu ni padale na pamet? Kolikoputa? Da li vam se desilo da u knjižari kupite knjigu koja je bilanekako skrajnuta u gomili knjiga, iako je skuplja od one koju steprvobitno nameravali da kupite? Desilo vam se, desilo, naravno, i totoliko puta! Preporučenu knjigu od prijatelja samo ste prelistali,priznajte! Ne uvek, ali bilo je i takvih slučajeva, zar ne? Opsovali stesočno, „po srpski“, književnog kritičara koji vam je na sva zvonapredložio „tu i tu“ knjigu? Šta da se radi, nije više književna kritikašto je nekad bila! A i književni kritičari - pih – da ih se čitalačkaporota kloni, najbolje bi za nju bilo! Čast izuzecima, naravno.Uostalom, lako je prepoznati književnog kritičara posvećenika –toliko ih je malo! Dakle, slažemo se. Valjda! Ne dolazimo slučajno doknjiga „koje nas menjaju“. Ne slučajno... I ne žalimo što je tako,naravno. Pomenuo sam tri teksta moje čitalačke „prekretnice“. Prvi jeBorgesov tekst. Ali, da bih povezao ovu „malu priču“, prvo je naredu jedno „mudrovanje“ Franza Kae, odnosno citiranje (učinio jeto Michal Ajvaz u eseju „Susret s telom“). Dakle, Kaa je napisao:„Svaki čovek u sebi nosi sobu. To se štaviše može proveriti sluhom.Kada oslušnemo brzi korak nekog čoveka, na primer noću kada jesvuda tiho, možda ćemo čuti klaparanje loše pričvršćenog zidnogogledala.“ Eh, nenadmašni Franz Kaa. Esejima, razmišljanjima,dovršenim i nedovršenim svojim snovima, prozama: pomaže svimanama. I tako nadgrađuje svoju besmrtnost; neka ga! Ako ju je nekozaslužio, mislim na književnu besmrtnost, onda je to baš FranzKafka! Ali, citirali smo ga iz drugog razloga. Naime, Jorge LuisBorges o Emanuelu Swedenborgu piše jasno, precizno, i nekako

blisko, kao da je s njim igrao šah, ili mu pravio društvo u lovu na


11/26


160

srne i retke ptice, drugovao. Eh, da je stvarno mogao! Šta mislite:kakve bi to šahovske partije bile? Šalim se! I, evo Borgesovih reči:„...U Londonu mu je neki neznanac, koji ga je pratio ulicom, ušao ukuću i rekao za sebe da je Isus, da je Crkva u raspadu... i da je njegovadužnost da obnovi Crkvu stvarajući treću, jerusalimsku. Sve ovoizgleda besmisleno, neverovatno, ali mi imamo Svedenbergovo delo.A to delo je veoma opširno, pisano veoma smirenim stilom. Onnijednog trenutka ne umuje... Elem, Isus mu reče da mu poveravamisiju obnove Crkve i da će mu biti dopušteno da poseti drugi svet,svet duhova s njegovim nebrojenim nebesima i paklovima...“ Tako,od Swedenborga! Anđeli, duhovi, drugi svet, Nebo! Nebo! (Zaštosmo citirali Kau? - evo odgovora). Neka čoveka, i neka sobe! Retkisu takvi, a Emanuel Swedenborg je taj za koga znamo, koji je u sebinosio čitavo Nebo. Ej, nosio Nebo! U sebi, nosio je Swedenborg imnoge razgovore Anđela, i još... Ali, zamislite samo: da u sebi nositeNebo! Drugi esej je „Susret s telom“. Michal Ajvaz je više negozanimljiv pisac koji u svim svojim rukopisima (bilo da je u pitanjupriča, novela, roman ili esej) ne može bez v. „magijskog realizma“.Početak eseja „Susret s telom“ je za čitaoce više nego primamljiv:„Prostrane oblasti sveta koje nas okružuju nevidljive su nam. Njimane pripada samo ono što se nalazi izvan prostranog horizonta – udaljini, na suprotnim stranama, ili u skrivenim unutrašnjostima – veći ono što je izvan vremenskog horizonta iza granica sadašnjegtrenutka.“ Pitamo se: da li je, i kako je moguće, „preći“ granicuSadašnjeg trenutka? Da, neophodno je ponekad iskoračiti izstvarnosti. Svejedno; ko traži dodirne (moguće) tačke između esejaMichala Ajvaza i propovedanja Emanuela Swedenborga (može uzpomoć Borgesa, i Kafke? , zašto da ne?) , naći će ih .I treći esej koji me je „čitalački raspametio“ jeste „Poljski put“Martina Heideggera. Taj put! „... Od poljskog krsta savija on ka šumi.Na njenoj ivici pozdravlja jedan visoki hrast, pod kojim stoji gruboistesana klupa.“ Zamislite, istesana klupa! Da odmorimo malo,saberemo misli. Da odmorimo; posle nastavimo putem do Zamka,vile, kuće, kolibe, svejedno, ili... Do Sobe, da! Do Sobe u kojoj smem,umem i mogu u sebe da primim Nebo! Da primim Nebo! Čujete li?

Da li slučajno? I još nešto: sve što traje, to i raste, kažemo! A razgovori


12/26

Zeničke sveske

161

Anđela (Swedenborgovih i naših) traju. Kao što traju i dobri starieseji: od Montaignea, naovamo... Jednostavno traju.

III

Slikar je pametan unazad - on prvo slika, pa onda shvata.

Georges Braque

Šta reći o piscima i njihovoj inspiraciji? Da bi napisali pripovetku,novelu, kratku priču, ili roman, pojedinim piscima dovoljna je samanjihova mašta. Drugi, pak, ne mogu da zamisle svoja književnaostvarenja bez pomoći enciklopedija, teških rečnika, citiranja!Moramo pomenuti i majstore pisane reči koji su kao bogomdani zatumačenje tuđih snova, pisama, beleški. Zar nije Roberto Calassonapisao više nego uspešan roman u kojem je glavni junak, glavom i

bradom, Franz Kaa. Takođe, i Milan Rihtar autor je dve drame ukojoj je Kafka glavni lik. Prva drama je Drugi Kafkin život; drugadrama je Kafkin Raj-pakao. Naravno, znamo i za pisce kojima nisuneophodni tuđi snovi, za dobro pisanje dovoljni su im sopstveni!Setimo se i pisaca koji su zalazili duboko u prostransta onostranog!Pomenimo najuspešnije: Simo Matavulj, Milovan Glišić (čuvenenjegove priče „Posle devedeset godina”, „Na mostu”, „Zadušnice” ),Momčilo Nastasijević (neprevaziđena njegova priča „Darovi zarođaku Mariju”). Od naševremenih pisaca, to je, pre svih , FilipDavid...Naravno, pisci pronalaze i skidaju teme iz stripova, love ononeizgovoreno na pozorišnim predstavama, dopisuju neuspelelmove. I ne samo to, već se kreću kroz prošlost. Otuda izvlače, nasvetlost današnjice, životopise carica, kockara i ubica, kraljeva,kukavica i junaka, čuvenih travara, naravno, i revolucionara! BorisDavidovič Novski je lik za vek-i-vekov, štono kažu. On, koji je bioopsednut idejom da napravi bombu veličine oraha, a velike razornemoći! Jedan od najuspešnijih „čuvara prošlosti i šetača kroz istoriju”

jeste Radoslav Petković. Ne možete biti čitalac od ukusa ako niste


13/26


162

pročitali Petkovićev roman Savršeno sećanje na smrt! Čudni su piscikoji se, pored pisanja, bave i prevođenjem. Jedan od najčudnijihmeđu njima jeste Jovica Aćin. Jer, kada čitate eseje i prozu JoviceAćina, imate utisak kao da ste pred zagonetkama Kainih tekstova.Sličan osećaj imate, ponekad, i kada čitate u obrnutom smeru, znači:Kafka = Aćin! Neverovatna srodnost, rekli bi. A šta zaključiti za„Snevomrak”, odnosno, kafkijade Dušana Stojkovića? Da li jemogućno duhovno komuniciranje u ovolikoj meri? Naravno, izmeđuFranza Kae i Dušana Stojkovića. Moguće je! Primer na samo jednojStojkovićevoj kafkijadi: „(Priprema) Završavam s jutarnjomgimnastikom. Sklanjam uže koje je ispalo iz priče Presuda. Ili je to

bila samo zaspala voda. Ne sećam se ni sećanja. Umorne kostipokušavam da pokupim sa stolica na kojima su se pospano zgrčile.Treba da nag poziram slikaru Ascheru za lik svetog Sebastijana.Potrebno je samo da pokupim: uhapšene oči, odletele uši, zavejaneruke, zgromljeno srce, izgubljenu dušu...” Neko će već pospremiti zasobom. Strele same ispadaju iz tobolca i zavejavaju sve što pribeležim.Sad zamislite. U ovoj kaijadi jedna jedina Kaina rečenica je: Trebada nag poziram slikaru Ascheru za lik svetog Sebastijana , sve ostalo jeStojkovićevo domaštavanje. Nema sumnje da u Srbiji nema većihkafkijanaca od Dušana Stojkovića i Jovice Aćina. Čitaocima suposebno dragi „vešti mistifikatori”. Aleksandar Gatalica ostvario jeveliki uspeh romanom Nevidljivi , Svetislav Basara super-uspelomnovelom Fama o biciklistima , Milenko Pajić privukao je našu pažnjučudesnim Društvom kartografa i romanom Put u Vavilon. Piscima nijeteško ni da „pretražuju” arhivu. Ne smeta im podrumska prašina, nitavanska paučina. Važno im je da se upoznaju s „policijskim”tajnama. Ima i takvog koji je pre, tog i takvog, traganja pisao roman!devet godina, a koji govori o osamsto godina čuvene porodiceEsterhazi čiji grofovi jesu bili u centru istorijskih zbivanja Mađarske,ali i Evrope. (Vidi: Petér Esterházi, Harmonia caelestis , Prometej, NoviSad, 2006.) Obratimo pažnju na prvu rečenicu romana: „Užasno jeteško lagati ako čovek ne zna istinu.” Zašto je važna ova prvarečenica? Jer je Petér Esterházy imao tu nesreću, rekosmo, da„zagrebe” po policijskom arhivu tek posle napisanog romana. Znate

priču? Užas…I, tako, mogli bi u nedogled, priči o piscima nikad


14/26

Zeničke sveske

163

kraja... A ona misao Georges Braque-a (vidi podnaslovni citat)? Pa,dobro, da „odgovorimo”: Pisac je pametan unapred - on prvo shvata,pa onda piše! Ima li razlike? Antologije priča su najbolji dokaz da svipišemo jednu knjigu! „A sutra? Šta će se desiti jednom detinjstvukojem industrijski Božić donosi američke lutke koje govore i pevaju isame se kreću, japanske robote koji skaču i igraju a da se baterijanikad ne isprazni, radio-vođen automat čiji mehanizam nikadanećemo shvatiti...“, piše Umberto Eco u priči „Pismo mom sinu“ /

Antologija italijanske pripovetke , str. 87). Pravi dokaz koliko se pričaosvrće na prošlost, upozorava na budućnost, rve sa sadašnošću. I što

je za nas ljubitelje kraće forme još bitnije, priča ne gubi primat uodnosu na roman. Ili bar nije u podređenom položaju. Ne uknjiževnoj Irskoj, Mađarskoj, Italiji. Čak je kratka priča označena„irskom nacionalnom formom“! Ovu tvrdnju nalazimo u antologijikratke priče iz nove Irske, Strele u letu (2005.) koju je priredilaCaroline Walsh. Tema ovog osvrta još su i Antologija italijanske

pripovetke , obuhvaćen period 1945 – 1990, u izboru i prevodu JasmineTešanović, i antologija mađarske Novele (2009.), priredio i preveoSava Babić. Šta je zajedničko antologijama na koje se osvrćemo?

Jedina zajednička, uzgred i najbitnija, crta im je dokaz da svi mipišemo jednu knjigu? Takvo razmišljanje je jače od svih formalnihrazlika koje su i inače neminovne a tiču se izbora teme, neobičnostsame forme saopštavanje (vidi: mađarske novele). Prirodno – tu su igeografske raznovrsnosti: odražavaju „neobuzdanu, globalizovanu,uzburkanu Irsku“, upoznaju nas sa nemirnom italijanskom „dušom“,tako i mađarskim „stalnim intelektualnim otporom“ (Bela Hamvas, imnogi drugi!). Priče se bave, kako sudbinama pojedinaca, tako i

jakim sećanjima na ono što je iza nas i što nikada ne bismo smeli dazaboravimo. Ima ih na čvrstim realnim osnovama, ima ih natemeljima fantastike, ima ih namerno nedomaštanih, dužih i priča upar rečenica ali, o tim razlikama mogli bismo da pišemo danima! Akako razlike i nisu tema ovog osvrta, već preporuka za njihovočitanje i bacanje „čitalačkog svetla“ na njih, ponašajmo se kao i samipripovedači. Ne budimo komotni romanopisci, ne trošimo vreme.Budimo konkretni! Najpre, osvetlimo ostvarenja pripovedača iz

Irske, antologiju Strele u letu. Naravno, pre čitanja, kopka nas pitanje:


15/26


164

da li su „naslednici“ nenadmašnih Beckea, Joycea i Flanna O`Briena, bar približni svojim pripovedačkim umećima pripovedačkimmajstorstvima ove trojice? I... Posle iščitavanja hrabro odgovaramo:obožavaoci stvaralaštva „Svete irske književne trojke“ mogu daodahnu! Jer, i njihovi naslednici „pričaju Veliku priču“ o Irskoj, usputdajući dijagnozu savremenog društva sve slikajući nemoćnu ljudsku

jedinku. Bilo da je Jedinka predodređena „da korača unazad“, ili seoseća „izopštenom iz zajednice“; bilo da tek olako propušta izazoveživota ni ne znajući kako da „ubije vreme“, ili da ne zna šta će saslobodom, svejedno. Irski pripovedači, ne ispuštajući književnekamere iz ruku, nimalo se ne distancirajući od svojih likova, kao darepriziraju neke, npr. Joyceove likove! A to što priče nisu smeštenesamo u urbanu Irsku, već i Skandinaviju, Srednju Evropu, ruralnuIrsku, u avion koji leti iznad Atlantika, itd., nimalo nam ne smeta,naprotiv! Inače, u antologiji su zastupljeni: Tom Humphries(predstavljen je svojom prvom napisanom kratkom pričom), ClaireKeegan, John Mac Kenna, Aidan Mathews, Molly McCloskey,Blanaid McKinney, Mary Morrissy, Eilis Ni Dhuibhne, Joseph O’Neill, Sean O’Reilly, Keith Ridgway. Zanimljivo, među njima ima iromanopisaca, takođe i dramskih pisaca. Nimalo slučajno, Strele uletu preporučujemo kraćim citatom, samim početkom priče „Te važneporuke“ (Blanaid McKinney): „Stvar je u bojama. Ne, ne samo u

bojama, već i u njihovom mnoštvu. Gledao sam kako sevaju nateleviziji, kada bi bile u pokretu: blesnule bi, proletele i raspršile se.Nikad mirne...“. E da, stvar je u bojama! Istina, iako Caroline Walsh

beleži u predgovoru „Ove priče ne daju mnogo nade za iskupljenje.Neki su likovi prepušteni koprcanju u večnom brutalnom svetu...“,mi ih čitamo tražeći i za sebe same izlaz! Ipak, priznajemo! Malo jenade za iskupljenje! Brutalan svet! To je to! Zato kratka priča i jeste,od svih književnih formi, „najprimerenija modernom vremenu“(Declan Kiberd). Malo je nade, ali... Antologiju italijanske pripovetke (1991.) morate potražiti u vašim gradskim bibliotekama. Rekosmoveć, priređivač je Jasmina Tešanović, i ovo je zapravo jedan (iobjektivan i subjektivan!) pogled na posleratnu italijansku priču.Nećemo nabrajati imena zastupljenih autora, jer, pored već citiranog

Umberta Eca, u antologiji su priče još dvadeset pet autora! U


16/26

Zeničke sveske

165

pogovoru, Jasmina Tešanović, kao upustvo za tumačenje oveantologije, predlaže razmišljanja Flanna O`Briena (zanimljivo - uovom osvrtu već spominjani član „Svete književne irske trojke“): „Posvemu sudeći granice nema. Ovde se sve može reći i sve će biti istina,i u sve će se morati poverovati. I naravno, skreći što više ulevo uživotu i nikad nemoj reći `da`.“ Sve se može reći, da... I, sve će bitiistina! Eto, tako. Ali... Iz citata Del Guidicevog iskaza, odnosno priče„U muzeju Remsa“: „Otkad sam saznao da ću oslepeti, zavoleo samslikarstvo...” Pokušajte da shvatite, ne postoji nikakav razlog dačovek oslepi u mojim godinama, uostalom, ne postoji uopšte nikakavrazlog da čovek oslepi“ – mi „izlazimo“ s pokušajima da shvatimo!Sve se može reći, i sve će biti istina... pokušajte da shvatite! Naravno,ovo je samo mala čitalačka igra i dopisivanje s Flannom O`Brienom,autorom kultnog romana Na reci kod Dve ptice. Sve u svemu, čitaocepriča italijanskih majstora pripovedanja očekuje prava intelektualnarazonoda! Treća antologija nam je „poklon“od Save Babića. To jeizbor mađarske „Novele“! Babić napominje: „Novele su birane poestetskoj vrednosti samo zato što drugi kriterijum ne postoji.Umetnost nosi estetsko obeležje; diše svojom estetikom. Ako nijetako, reč je o manipulaciji, bilo društvenoj, bilo političkoj, bilopedagoškoj, dakle o primenjenoj upotrebi...” Hm, da! Koga izabratiod preko čedrdeset zastupljenih autora? Čiju novelu izdvojiti, čijicitat? Ili, uraditi to nasumice, tako to voli da čini Sava Babić (probajte,otvorite da čitate na bilo kojoj stranici knjigu Bele Hamvasa Filozojavina , i nećete pogrešiti!). Nećemo pogrešiti! Tačno, ponavljamo. Upitanju su sve ostvareni autori. Ili, ipak, hajdemo ovako! Jedan citatpo izboru, jedan po nasumice otvorenoj antologiji! Nasumice izabrancitat (Györgi Odze, Fenomen invalidskih kolica , str. 168): „... To je biloono što nisam razumeo. Ja sam bivao neraspoložen čak i onda kad

bih bio prehlađen, kad bi mi se zapušio nos, ili kad bi me spopalokrčanje creva, nisam mogao ni da zamislim kako je to biti prisiljen iceo život proživeti u kolicima. Zaista, mislio sam, kako li je? Suprugastarog čoveka, koja je bila nekoliko godina mlađa od njega, dovozilaga je svaki dan popodne na trg, sela bi na klupu pored njega, zatim bičitali i razgovarali.“ A citat po izboru (Sándor Márai, „Poslednja

večera“, str.146) je kraj priče: „... Slušao sam tutnjavu tenkova i pušio.


17/26


166

Soba je bila prijatno topla. Gledao sam poređane knjige na policama,rasejano, šest hiljada knjiga koje sam prikupljao po raznim stranamasveta. Tu je onaj Marko Aurelije koga sam kupio od bukiniste na obaliSene, pa Eckermannovi Razgovori s Goetheom , staro mađarsko izdanjeBiblije. I još šest hiljada knjiga. Sa zidova su me posmatrali portretioca, dede, pomrlih rođaka.“ Da, sa zidova! Sa zidova, posmatrali...Dobra, stara, kratka priča! „A sutra? Šta će se desiti jednomdetinjstvu....?“

IV

Danilu Kišu, ma gde bio!

Verujem da su se iznad Devet belih oblaka, i ovog sveta, sreliDanilo Kiš i Boris Davidovič Novski, revolucionar, i da je KišNovskom predao četkicu za zube od neoksidirajućeg čelika. Sećatese da je iza Novskog, pisca vatrenih uvodnika i zanesenjaka koji

je maštao da napravi bombu veličine oraha, na ovom svetu, uznjegovu biograju, ostala još samo četkica za zube. Ako verujemo,nije teško da u Bašti cveća vidimo i Mikšu. Pored Mikše, Tieckuz njegovu desnu nogu, zamka je za tvora, običan sanduk odtvrdih bukovih dasaka. Na sanduku nož s drškom od ružinogdrveta. Sto koraka dalje, u društvu mlađe gospođe, primećujemoIrca Verskojlsa. Priča kao navijen, štono kažu. A Her Baltesku,antonovski trgovac krznom, okružen je astrahanskim jagnjadima.Po strani, u pravoj pozorišnoj atmosferi, kao da je i sam lik sfreske, u društvu Melanholičnih anđela, stoji Danilo Kiš. I poneštozapisuje. Kako je Kiš pisao? Po likovima kao što su Novski iVerskojls, pa i Mikša, lako se da zaključiti da su to junaci koji nisuimali izbora, i koji su istoriju prihvatili kao (do)suđen svet u kome

je imalo mesta tek i za njihove životne priče. Kišovim umećem,njihove priče su od onih koje će trajati dokle je i sveta, odnosno ipisane reči. Zar neko ne reče da su te priče, date kratko i jezgrovito,kao pisane iz „Božanskog arhiva i zapisnika“. Po čemu je jošprepoznatljivo Kišovo pisanje? Ono zašta bi drugima bile potrebne

stranice teksta, Kiš je uspevao da dočara u, šahovski rečeno, dva-


18/26

Zeničke sveske

167

tri poteza. Jer, „ponekad je dovoljno prikazati tek mesečinomobasjane krhotine stakla, pa da slika noći začas bude gotova“.Naravno, pisca ne upoznajemo samo čitajući njegove knjige. Slikuo njemu možemo dopuniti i sećanjem njegovih kolega, prijateljapisaca, slikara, reditelja, žena! Lično, dovoljan mi je samo ovajopis: „Jedared smo se peli klizavim stubištem do mansarde,gde je stanovao u sobičku od nekoliko kvadrata. S nama su biliGlavurtić i Šejka. Ušli smo u taj hladni sobičak. Prozor bešezatrpan krpama i starim novinama, a posvuda razbacane knjigei časopisi. Zapazih nekoliko knjiga ispod staklenog zvona – to jeona staklena kupola pod kojom se u kafanama čuvaju namirnice,mahom pihtije, paštete, već spremljeni sendviči, proja, itd. Upitahzašto su tu sklonjene samo neke knjige? „Stalo mi je do tihknjiga, a to je jedini način da ih sačuvam od pacova, rekao je...!“”Samo po sebi, nameće se pitanje: koje su to knjige koje je Kišizdvojio ispod staklenog zvona? I još: koje su to knjige koje bi viizdvojili? Napokon, tu je i razmišljanje. Ja bih ispod staklenog zvonaobavezno izdvojio knjige: Grobnica za Borisa Davidoviča, AndrićeveZnakove pored puta, Marquezovu Sto godina samoće, Sabatov Tunel i Devet belih oblaka Radovana Belog Markovića... Opasno je daljenabrajati, ako se razumemo! Zato, vratimo se prostoru iznad devetbelih oblaka , i ovog sveta. I zamislimo, u ulici Kestenova, kuću od

belog kamena. U kući, radnu sobu Danila Kiša. Sto za kojim piše,prekriven papirima, kožnu stolicu s visokim naslonjačem. S desnestrane, „na sekreteru koji mora da je prepun pisama“, malu zbirkupeščanih satova. Na kraju, hteli-nehteli, primetićemo i staklenozvono. Ali, pod staklenim zvonom nema ni jedne knjige! Kako to?Prosto, to je odgovor. Jer, gospodo, verujem da iznad devet belihoblaka , i ovog sveta, nema pacova! Pa ipak, možda je i nešto drugo upitanju. Đavo bi ga znao! Svejedno, setite se Danila Kiša i pripalitecigaretu. Zadržite dim u plućima što duže možete. I ne čudi ako

baš tada čujete da neko, na gitari, svira i dubokim glasom pevamađarske i ruske pesme...


19/26


168

V

Dobro je što svi ne čitamo knjige

O knjigama pričaju oni koji ih i čitaju! Pričajući, citiraju autore:pisce, lozofe, istoričare, ali i same književne junake. Vremenom,prisvajaju njihove misli, i to je ono lepo što pročitana knjiga poklanjau trajno vlasništvo. Svejedno da li su u pitanju čitaoci koji pratesavremenu književnost, čitaoci koje zanima istoriografija, naučnaliteratura, naučna fantastika, literatura o magijskim i onostranimsvetovima, o muzici, o pozorištu, o šahu, ili da su u pitanju ljubiteljigračke novele! Koliko takvih čitalaca u Srbiji ima, tačno se ne zna,ali... Što nas je manje, to i bolje! Jer, zamislimo samo kako svirazmenjujemo i čitamo knjige! Da o sadržajima knjiga ne pričamosamo na promocijama u bibliotekama i sličnim ustanovama, da nepričamo sa „srodnim dušama“, već da o knjigama pričamo gde godda se zateknemo i sretnemo. U vozu, u autobusu, u parku, na plaži, ukaću, na slavi, na svadbi, na krštenju, na sahrani, u spavaćoj sobi…Takvo čitalačko ludilo većini manje darovitih pisaca bilo bi drago,ali… Da vidimo kako bi to izgledalo? U restoranu - u kome jedozvoljeno pušenje - brzo se shvata: tema razgovora društva za

jednim stolim jeste pisanje Emile-a M. Ciorana. Najčešće se pominje(i citira) njegova Kratka istorija raspadanja. Slušamo: Može se reći da

jedna knjiga zaista utiče na nas tek onda kad osetimo želju da oponašamonjen zaplet, da i mi ubijamo ako njen junak ubija, da budemo ljubomorni ako

je on ljubomoran, da se razbolimo i umremo ako on boluje i umire... Prekidaju mladića upozoravajući ga da je preterao. Dakle: jedni seslažu sa stavom Ciorana, drugi su protiv. Potom se njihovi glasovimešaju, kao da su na Krstovdanskom vašaru, da bi jedan od njihgotovo vrišteći saopštio (takođe citirajući Ciorana): Učenje o spasu imasmisla jedino pođemo li od toga da je postojanje jednako patnji. Kao pokomandi, svi ućute. Tajac. Jer, svesni su svi da smo, kao vrsta,nemoćni, jadni, da nikako nismo kadri izmeniti svoj položaj premapostojanju i nestajanju, da duh koji bi da sačuva svoju posebnost nasvakom je koraku ugrožen od stvari na koje ne pristaje... Naručuje se

nova tura pića, bez sokova. O Cioranovom razmišljanju i pisanju


20/26

Zeničke sveske

169

može da se govori samo uz žestoko piće… Do njih, devojka i mladić„čavrljaju“ o romanu Vladana Matijevića Vrlo malo radosti. Kažu;roman je duhovit, surov, crn, drzak i... bla, bla, bla... Shvatamo da im

je najbliža prva priča romana a koja prati život američke istoričarkeumetnosti Hilari! Itd. Od stola do stola, svi u kafiću pričaju oknjigama i gračkim novelama! Ludilo, kažem! A dva gospodina uautobusu, sede jedan do drugog, živo raspravljaju – zamislite samo– o Andriću i Llosi, tačnije, o njihovim besedama prilikom dodeleNobelove nagrade! Prvi će reći kako je govor našeg nobelovca bioskroman, prikladan, snažan, a da je Llosin govor trajao bespotrebnodugo. Taj gospodin seća se da je Andrić rekao i ovo: Pisac istorijskihromana mogao bi na svoje delo da stavi natpis i kao jedino objašnjenje svega,i to svima i jednom zauvek, drevne reči: Cogitivi dies antiquos et annosaeteornos in mente habui. (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se

godine večnosti.) Da, Andrić je uvek znao gde šta da kaže. Uvek! A zar je Llosa morao, pita se ponovo gospodin, da opiše svaki dan svogdetinjstva, mladalačke i kasnije ljubavne jade, dane provedene uParizu, Barceloni, itd? Da deli političke lekcije, On, koji je bio za

bombardovanje Srbije? ...Nemoj tako, ne preteruj! – umiruje gasagovornik. I Llosa je govorio o književnosti, čak je, ako me sećanjene vara, rekao da je i čitanje, podjednako kao pisanje, protest protivnedostataka u životu! I još kako mi Izmišljamo priče da bismo mogli da

proživimo na izvestan način mnoge živote koje bismo želeli da imamo, kada jedva na raspolaganju imamo jedan. Evo, napokon, i korisnih Llosinihrazmišljanja, ostavimo se njegovog „mudrovanja“ o bombardovanju...A tek jedan mladić u kupeu brzog voza Beograd-Subotica? Priča kaoda „veze“, stiče se utisak kako sadržaj knjiga Danila Kiša znanapamet! Priča o Kišovim, možda i najupečatljivijem junaku,revolucionaru Borisu Davidoviču Novskom. On kao i da neprimećuje mladu gospođicu koja sedi preko puta njega, koja ga,štono kažu, „guta očima“. Ne primećuje taj čitalac ni potrebuudovice, koja sedi pored devojke, da priča o pokojnom mužu, koji jetakođe bio veliki čitalac i koji je za sobom ostavio više od hiljaduknjiga! Ne zna udovica šta da radi s tim knjigama u kući, sapliće se onjih? Mladić uverava sve u kupeu da mu se Boris Davidovič Novski

često obraća, u snu naravno, i da o njegovom životu više zna nego


21/26


170

što je znao i sam Danilo Kiš! I tako, mladić – kao da je (Bože-me-prosti) reinkarnacija samog Borisa Davidoviča Novskog, priča: Kozna dokle bi se ređale davne slike, da me nisu pronašli. 21. novembra hiljadudevesto trideset i sedme, a bilo je četiri sata popodne, logorski stražariopkolili su me, i pustili pse. Stajao sam na skelama iznad kotla, i... kada je

jedan stražar počeo da se penje uz sklele, odlučio sam: skočiću u ključalumasu! ... Tada, potpuno neočekivano, udovica mu upada u reč:Dosadan si, znaš! Svi znamo da Boris Davidovič Novski nije uspeo danapravi bombu veličine oraha a neviđene razorne moći! To nije sve. Urazgovor hoće da se uključi i lepa gospođica koja, istina stidljivo ipoluglasno kaže: Meni je u sećanju, kao da je gledam, Marja GregorovnaPopko, žena visokog carskog činovnika. Ja... Mladić je (nekulturno)prekida i kaže: Marja je obična kurva, znate... Ma, šta vi umišljate? –

besna je gospođica, i... Nailazi kondukter, traži karte na pregled.Naravno, mladić voznu kartu nema, ali to i nije tema ovogteksta... Nimalo ne čudi što je tema razgovora penzionera u parku

jedan tekst o nenadmašnom Aljehinu. Zapravo, u pitanju je članak D.Richardsa, univerzitetskog predavača ruske istorije, objavljen učasopisu „Chess“, kod nas, u prevodu D. Marovića a u jednomzagrebačkom šahovskom glasilu. Tekst donosi zanimljive epizode izAljehinovog života, pa i uspomene izvesnog S. Šiška, koji opisujesusret s Aljehinom kad je tražio posao u lmskom studiju, otvorenomavgusta 1919. Šiško priča da mu je Aljehin rekao da namerava danapusti šah i posveti se potpuno filmu kao glumac. U septembru , pišeŠiško, on i Aljehin radili su u studiju puno radno vreme, ujutro u uredu iuveče na sceni. Krajem oktobra međutim, prema Šišku, Aljehin je postepenoizgubio interes za lmski studio i počeo da posvećuje mnogo više vremenašahu, dopuštajući da je njegova najveća ambicija osvajanje titule šampionasveta. Izgleda da je postepeno izostajao iz studija, mada je jošsredinom dvadesetih godina službeno ubrajan među njegovestudente... Bilo kako bilo, Aljehin nije postao glumac, na sreću –potpuno se posvetio šahu. Naravno, penzioneri su, onako usput,analizirali i jednu Aljehinovu partiju, „šahovsku lepoticu“: E.Rabinovič – Aljehin (naknadna holandska), a koja je odigrana uMoskvi, 1920. Mi, kibiceri, prosto ne možemo da odolimo i pratimo

šahovsku partiju od prvog do poslednjeg poteza! A na jednom


22/26

Zeničke sveske

171

krštenju, da ne poveruješ, kuma je razvezla priču o romanu CarlosaFuentesa „Adam u raju“ sve ponavljajući samu završnicu rukopisagde glavni junak saopštava: A kada se vratim u Elinu kuću i skinem se sEle i pred Ele, jedino moja ljubavnica i ja, i niko više, znamo da nemam

pupak. Ja sam prvi čovek. Eto, našla kuma baš gde i kada da priča očoveku bez pupka, Adamu, raju, i... Na jednoj svadbi Kuma je uglavnoj ulozi. Jezikom otrova, šapuće – a da je čuju svi – kako sumladenci mogli još malo da pričekaju! Da se ugledaju na junakeMarquezovog romana Ljubav u doba kolere , da ljubav čekaju kaoFermina Dasa i Florentino Arisa, da... A ne ovako: mladoženja tekprvo brijanje da je imao, a mlada – juče iz školske klupe, danas„stomak do zuba“! Mogla je kuma ovo i drugim rečima, zar je morala

baš da se posluži „besmrtnom“ ljubavnom pričom Ljubav u dobakolere? Zamislimo i ovo: na krsnoj slavi, počelo se s pričom o srpskomnebeskom narodu. Tačnije – govorilo se o knjizi istoričara Radića Srbi

pre i posle Adama (da li je naslov tačan?). „Druga strana“ tumačaistoriograje uzvratila je pričom o knjizi Jovana I. Deretića AntičkaSrbija. Znate ono, Srbi pre ameba, i pre... Tako se stiglo do svađe koju

je prekunuo domaćin, nastavljajući s pričom o Drugom svetskomratu, o partizanima i četnicima! Domaćin svađu jeste prekinuo, alituču svojih gostiju nije! Šta zatičemo na plaži? Naravno, temarazgovora turista i čitalaca je antologija Ljubice Arsić Ostrvo na dvamora. Priča „Sveci“, koju je potpisao Dino Bucati, najčešća je temaprepričavanja između čitalaca ove antologije. Znate: Sveci imaju svakosvoju kućicu uz obalu, s balkonom koji gleda na okean, a taj okean je bog.Leti, kada je toplo, da se rashlade, oni se kupaju u svežim vodama, a te vodesu bog ... tako bar tvrdi veliki italijanski pisac. Lepo je zamisliti Svece,moramo priznati, ali i nas uz njih (na onom svetu, aha!). E, sad, kadpomenusmo „onaj svet“, uverimo se koliko ljubitelji knjige poštuju„mesto“ i „vreme“, odnosno: o kojim knjigama govore na sahranama!Da, teme su knjiga Emanuela Swedenborga Nebo i pakao , ali i zbirkaeseja Emile-a Ciorana Kratak pregled raspadanja (kao i među gostima urestoranu u kome je dozvoljeno pušenje).. Na jednoj sahrani, neko odožalošćenih započeo je priču o Modesti Blejz, epizodi „Operacijafeniks“, ali su ga prekinuli, rekosmo, „svojim mudrovanjima“ o

Nebu, o Paklu, o kratkom Pregledu raspadanja! Kao da Emile M.


23/26


172

Cioran nije bio dovoljno jasan kada je za sve nas zapisao da: Svako jeduboko nezadovoljstvo religiozne prirode: naša očajna klonuća dolaze odnesposobnosti da zamislimo raj i da mu se predamo, a uznemirenosti iznepostojanosti naših odnosa s apsolutom. A drugi čitalac, posle pažljivogslušanja prethodnog „ushićenika“, reći će da Emanuel Swedenbergpiše i o tome kako Anđeli koji sačinjavaju Nebesko CarstvoGospodnje uglavnom žive na uzdignutim mestima koja izgledajukao planine; dok Anđeli koji sačinjavaju Duhovno CarstvoGospodnje, žive na mestima manje uzdignutim koja izgledaju kao

bregovi; najzad, Anđeli u najnižim delovima Neba žive na mestimakoja izgledaju kao kamene ploče. Sve ovo ima poreklo uSaobraznostima, jer unutarnje stvari saobrazne su onom što jeuzdignuto, a spoljašnje onom što je niže; i to je razlog da; u Rečiplanine označavaju nebesku ljubav, bregovi označavaju nebeskuljubav, a kamenje veru. Šteta što ovaj razgovor (kao i onaj, o Svecima!)ne dopire i do pokojnika (pokojnice). Ili i dopire, Bog bi ga sami znao.Napokon, dođosmo i do razgovora o knjigama u spavaćoj sobi! Tu je

bar sve jasno, odnosno, za vas imamo samo jedno pitanje: o kojojknjizi pričate s ljubavnikom (ljubavnicom)? Ovo je samo delićatmosfere kako bi izgledalo kada bi svi čitali i pričali o knjigama. Nasreću, svi ne čitamo knjige, i sada znamo zbog čega je to dobro. Ono,teško je i zamisliti društvo bez onih koji čitaju samo novine, iliumrlice, ili pravna akta i sudska rešenja, ili cedulje na kojima im ženezapisuju šta da kupe na pijaci, ili koji ne čitaju ništa. Ne, ovde nespadaju i oni koji čitaju samo železnički red vožnje. ZahvaljujućiDanilu Kišu, oni su nešto drugo! Da! Kakvo bi to društvo bilo danema pojedinaca koji se u svakoj prilici hvale kako nisu u životupročitali ni jednu jedinu knjigu! Lično (da ličim bar malo na Ciorana,da budem ciničan i drzak poput njega), volim što postoje i takvi. Daih nije, pitam se – koga bi žalio? Jer, čovek koji ne žali i nije čovek, svemislim da je tako!


24/26

Zeničke sveske

173

VI

Sve ostaje onakvo kakvo je bilo i kakvo je.

Bela Hamvas

Šta reći o trajnosti književnih svetova u kojima dobrovoljno„živimo“? Pišući o knjizi Pobuna masa , u zbirci eseja i prikaza Lepota ,sve želeći da čitaocima što plastičnije prinese bar delić duhovitedijalektike i besprekornog stila Ortege y Gasseta, Bela Hamvasističe: „ U Madridu pre građanskog rata postojao je tip čoveka,nazvan je: caballero. Pre podne bi se pojavljivao u otmenim ulicamagrada, naročito na korzou, u skupoj i sjajnoj odeći, dobro okupani namirisan, sedeo bi u kafanama, ćaskao, zabavljao, odlazio naručak, zatim bi popio kafu, ili liskao sladoled, odlazio u pozorište ili

bioskop, i noću bi opet sedeo u kafani. Ovakvih mladića bilo je moždadve stotine, možda hiljadu, ali broj nije važan...“ I nije, naravno. Nasviše interesuje saznanje da je život takvog kavaljera obezbeđivalaneka bogata gospa. Da je reč o „Zlatnom dobu“, vremenu rangiranihvrednosti, Svetu u kome je dominirala lepa reč, i lepota, svetu kojikao da je neprestano milovala božija ruka. Da, vidim sebe kao

jednog od tih kavaljera... Hoću da kažem: svejedno da li je književniSvet stvaran ili realan, domišljen ili nerealan, s ove ili s one stranevremena, a koji sam kao čitalac od poverenja „dobrovoljno“ izabraoza upoznavanje, taj svet ostaje u meni – što znači da i sam uporedo„živim“ u njemu (njima)! Pomenuo sam dobrovoljan izbor. To značida, kao i vi, „imam“ svoje pisce, i da pišem i razmišljam o njihovimstvorenim svetovima! A knjige mojih pisaca čitam iz, da tako kažem,trostruke potrebe: kao čitalac, kao pisac i (pomalo) kao esejista. Toznači da uživam u vreme iščitavanja, pride: učim se pisanju, i još -tragam za onim što (možda) drugi ne primećuju, ne osećaju, za onimšto želim da na svoj način „dotumačim“! E, sad, da istaknem i ovo:po već višegodišnjem običaju, istovremeno čitam nekoliko knjiga! Tosu ovih dana (kada ovaj tekst nastaje) romani: Savršeno sećanje na smrt (Radoslav Petković); Trezvenjaci na pijanoj lađi (Mirko Demić) i Ubogi

u Lođu (Steve Sem-Sandberg). Eto, kao niotkuda, došla je stvaralačka


25/26


174

muka i priterala me da tražim u svetovima navedenih romana onošto ih „spaja“ u zajedničku Veliku priču vremena (da li prošlih? - vidiuvodni citat!), jeste okruženje gde sve pršti od prejakih likova a to

jesu i likovi koje „kao da svi dobro poznajemo“. Tako su želeli autoriovih knjiga, i uspeli u naumu. Radoslav Petković se, pak, uhvatiou koštac s još bujnijim, mutnijim i težim, nadasve zagonetnijimvremenom u romanu Savršeno sećanje na smrt. Svakom svojomrečenicom, njegov roman koji jeste i besprekorna slika onog vremena,prinosi nam i ovaj odlomak: „Bilo je to skoro pre jednog milenijuma;ali još se pamtilo jer pamćenje nas, Rimljana, Helena ili kako nasZapadnjaci prezrivo zovu, Grka, jeste dugo i uporno. Možda bi nam

bolje bilo da smo prošlost pamtili manje, da smo u svakom svitanjumanje tragali za odsjajem prethodnog sutona. Ili čak ni prethodnog;mi događaje od pre hiljadu godina pamtimo bolje nego ono što sedesilo jutros.“ To je to, Pamćenje! I odgovor na koji način trajuispisani svetovi! Dugo, i uporno! Piščeva besmrtnost, da... PamtimPetkovićev svet, i kao da čujem pisca: Znam o čemu pričaš! – kaže.Naravno, „dobrovoljno“ biramo i upoznavanje s „teškim“ svetovimaa takav jeste Demićev svet u romanu Trezvenjaci na pijanoj lađi kojinajpre „deniše bolest našeg doba“ (Vesna Trijić, prikaz „Braća“). Još

jedna besprekorna piščeva slika vremena opisuje i trenutke prelaskaSave Šumanovića u Belu svetlost što znači smrt:„ A kad su mu, predstreljanje, prebijali ruke – kako to već čine zavidljivci s majstorima– urlao je poput zveri, ali ne od bola, već od preneraženosti što ćenjegove buduće slike ostati bez ruku koje bi ih milovale, brusilenjihov sjaj i senčile prelive, koje bi im otvorile vrata da uđu k nama.“Zar treba da se pitamo kakvo shvatanje sveta predstavljaju oveDemićeve rečenice? Ne, to nije svet čitalaca od poverenja! Upoznalismo i taj svet, ali ga ne „živimo“. Samo, Taj svet je nevidljivo breme,nemamo kud! A slike Save Šumanovića? Eno ih, ka otvorenimvratima! K nama! Svet koji nikako ne bismo voleli da živimo jestei onaj iz Sandbergove knjige Ubogi u Lođu. Steve Sem–Sandbergotvara treće poglavlje „Poslednji grad“ (septembar 1942 – avgust1944) gotovo nestvarnim, začuđujućim i zbunjujućim svedočenjemkoje jeste, s jedne strane skrivena nacistička vizija propasti sveta, s

druge, pak, odgovor pripadnika Zajednice, koja nije imala premca


26/26

Zeničke sveske

u „lukavosti u pokornosti i veštini u poniznosti“, na odgovorništavilu, na požrtvovanje...: „Postojala je jedna scena. Na sceni jedangeto. Postojala je čak i bodljikava žica oko scene koja je pokazivalagde je geto počinjao i gde se završavao. Glumac je prolazio krozkulise, dizao žicu, pokazivao i upirao prste u nju. ‘Ovo je žica. Nepokušavajte da je pređete jer ćete loše proći. Ne pokušavajte ni da jeponesete sa sobom jer ćete tada još gore proći...!` A publika u Domukulture vrištala je od smeha. Nikada Regina Rumkovska nije videlaneku publiku da se tako smeje kao kad je njihov mali svet predstavilaskupina revijalnih glumaca treće klase.“ Setimo se ... da mi događaje od

pre hiljadu godina pamtimo bolje...! I moramo da pamtimo, to je za našedobro. Geto, nikad više! Propast sveta bila bi poželjnija, kažemo. Ašto se tiče pitanja koliko su knjige, o kojima se govori u ovom osvrtu,u dosluhu, i šta ih „učvorava“, možemo dati odgovor: sve ove knjige

jesu dokument o Postojanju i istina po kojoj Jedinstvenu stvarnostzapravo sačinjavaju i stvarnosti svih napisanih knjiga, tako i ovih.

To je to: sve ostaje onakvo kakvo je bilo i kakvo je!

Documents

Umetnik u čitanju - Milan R. Simić