Umetnost i Revolucija2

7/30/2019 Umetnost i Revolucija2

1/35

7

1. Uvod. Preplitanje umetnosti i revolucije

... Kada kaemo da je sama revolucija utopija imanencije, to neznai da je ona san, neto to se ne ostvaruje ili se, pak, ostvaruje je-dino kada se izneverava. Naprotiv, to znai da postavljamo revoluci-

ju kao plan imanencije, beskonano kretanje, apsolutni prelet, ali natakav nain da se te crte povezuju sa onim to realno postoji sada iovde u borbi protiv kapitalizma i to pokree novu bitku kad god seprethodna izneveri. il Delez, Feliks Gatari (Gilles Deleuze, FelixGuattari)1

U ovom kratkom lanku mogu samo ovla ocrtati osobitu, vijugavuliniju odnos izmeu revolucije i umetnosti koju smo dosad uoili.

Ta linija nije prekinuta, ona se nastavlja2 (Anatolij Lunaarski)

U izvesno vreme, u dugom odjeku jedne revolucije, RihardVagner (Richard Wagner) i Anatolij Lunaarski piu svoje tekstove o vijuga-voj liniji odnos izmeu revolucije i umetnosti. Godine 1849, pod utiskompropale graanske revolucije u Nemakoj, Vagner pie svoj spis Umetnost irevolucija,3 a oko 70 godina kasnije, 1920/1922, Lunaarski, kao moni naro-

dni komesar za obrazovanje podstaknut prvim iskustvima postrevolucio-narne kulturne politike nakon uspele Oktobarske revolucije objavljuje obaodeljka kratkog lanka Revolucija i umetnost.4 Oba naslova minimalno, i uisti mah pregnatno, variraju preplitanje umetnosti i revolucije, pritom odraa-

vaju suprotne ideoloke pozicije svojih autora: kod Vagnera izgleda da revolu-cija sledi umetnost, kod Lunaarskog umetnost revoluciju; na jednoj stranikraljevsko-saksonski dvorski kapelnik i gezamkunstverker, ija su kasnijanacionalistika, ovinistika i antisemitska iskliznua mogla da ga estetiki,kao i politiki naine iskoristivom referentnom takom za -nacionalsocijalistiku ideologiju; na drugoj strani, revolucinar i prisni prijatelj

Lenjinov, Lunaarski, tokom dvanaest godina, lan Vlade pod Lenjinom i do1929. pod Staljinom, pre svega u ranim godinama, presudan je za razvoj kul-turne politike u Sovjetskom savezu.

Delez/Gatari,ta je filozofija?, str. 127Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 31.Wagner, Die Kunst und die Revolution, objavljeno u julu 1849.Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst: Prvi odeljak objavljen je 1920. u asopisu

Komunistieskoe prosveenije, 1922 usledio je drugim odeljkom proireni ponovni otisak uzbirci Revolucija i umetnost za petu godinjicu Oktobarske revolucije. Gesamtkunstwerk Vagnerova koncepcija sveobuhvatnog umetnikog dela.

Gesamtkunstwerker (ironino) tvorac sveobuhvatnog umetnikog dela. (Prim. prev.)


2/35

8

Prepozicije, jedva da bi mogle biti razliitije, a ipak, oba teksta konver-giraju u nekim paradigmatinim aspektima, i to na osnovu specifinih -

biografskih povezanosti, kao i na osnovu strukturnih slinosti kulturnopoliti-kih strategija dvaju tako razliitih autora. Vagner se u godinama oko 1848.oslobodio gravitacije svog uskog, uglavnom muziko-teorijskog misaonogradijusa, pod maglovitim uticajem ideja Prudona (Proudhon), Fojerbaha(Feuerbach) i Bakunjinovih (Bakunin) difuznih revolucionarnih tonova. StavLunaarskog razvijao se opet u natezanju izmeu, s jedne strane, uzimanjaumetnosti u slubu ve kroz Lenjinovu praksu i radikalnolevih eksperima-nata levog proletkultskog krila, s druge strane, do jedne neobino konzerva-tivne pozicije koja se nije protivila samo socijalistikim inovacijama, ve pod-

jednako ustro i kulturnom nasleu graanskog drutva. Pred tim ludilomambivalencije, neodreenosti i rasplinutosti obeju pozicija postaje ra-zumljivo zato se poneto i to za na kontekst upravo najrelevantnije uovim inae tako razliitim tekstovima do izvesnog stepena slae.

Vagner je pisao Umetnost i revoluciju 1849, u godini svog bekstva uciriki egzil po slomu Drezdenskog ustanka u kojem je on igrao izvesnu, nesamo publicistiku ulogu.5 U spisu koji, polazei od jadikovke naeg moder-nog umetnitva i njegove mrnje prema revoluciji, eli da prui preglednorazmatranje glavnih momenata evropske istorije umetnosti, moe se skrozprepoznati Vagnerovo ostajanje pri mislima i pojmu revolucije, uprkos pora-zu u Drezdenu. Dakako, u godinama 1848/1849. moe se uoiti izvesna i-

rina kolebanja Vagnerove pozicije: izmeu radikalno demokratskih zahteva,s jedne strane, i odmerenih vizija pomirenja s nemakim kneevima, s drugestrane, opustio se ne samo Vagnerov stav koji je i u revolucionarnim vreme-nima bio jasno usmeren na uslove umetnike produkcije, na reforme uprav-ljanja i finansiranja umetnosti; u tom enormnom spektru izmeu revolucije irestauracije kolebalo se uostalom mnotvo aktera revolucije uopte.

Po Vagneru, vekovna revolucija oveanstva6 koja je skupa s Atin-skom dravom razorila i grku tragediju, treba sada, u vreme pisanja njego-

vog eseja o revoluciji, da stvori situaciju koja e tek da omogui umetnikodelo budunosti. Umetnost, po Vagneru, treba razumeti kao rezultat ivota

up. Krohn, Richard Wagner und die Revolution von 1848/49; Drusche, Vorwort, u:Wagner, Ausgewaehlte Schriften, 13-22. Dok su pobune u Berlinu i Beu bile uguene ve kra-jem 1848, ustanici u Drezdenu su se u maju 1949. borili na barikadama. Vagner je uestvovao uDrezdenskom ustanku pored svog prijatelja Augusta Rekela, politiki jako orijentisanog drez-dnerskog muzikog direktora i Mihaila Bakunjina. Pritom je na strani revolucije delovao kaopublicist, uestvovao je na konspirativnim dogovorima, pribavljao oruje za ustanike, tampaoi delio letke, slovio je kao poslanik, ovek za vezu i glasnik privremene vlade. U zavrnoj faziustanka bio je ak lano obavezan da potpali Staru operu. Nasuprot Rekelu i Bakunjinunjemu je uspeo beg u Vajmar i kasnije u Cirih.

Wagner, Die Kunst und die Revolution, 163; za to shvatanje revolucije kao dugog prevrat-

nog kretanja, koje se pribliava i restaurativnim predstavama, up. dole 25.


3/35

9

u dravi, kao socijalni produkt,7 i tanije, kao veran odraz vladajuegduha javnosti8. Raspad Atinske drave nalazi shodno tome svoj pandan upropasti velikog sveobuhvatnog dela tragedije.9 Iz savremenog drutva iumetnosti kao industrijske ustanove ne moe proizai nijedno umetnikodelo koje obuhvata duh slobodnog oveanstva mimo svih nacionalnih gra-nica.10 Drama kao savreno umetniko delo moe se iznova roditi tek iz re-

volucije: Iz svoga stanja civilizovanog varvarstva istinska umetnost se moepodii do svoga dostojanstva samo na ramenima naeg velikog socijalnogkretanja.11 Vagnerovo kolebljivo dranje izmeu kulturnog pesimizma i re-

volucionarnog patosa, jednoznano jo neopredeljeno u docnijem pristajanjuuz totalitet i autoritarizam, svakako mu je ve 1849. izmamilo grandioznetonove: Samo velika oveanska revolucija, iji je poetak jednom probilagrka tragedija moe nam dati i ovo umetniko delo, jer samo revolucija mo-e iz svog najdubljeg temelja iz novog roditi lepe, plemenitije, optije, onoto je otkinula i splela od konzervativnog duha jednog ranijeg perioda lep-eg ali ogranienijeg obrazovanja.12

Anatolij Lunaarski pisao je svoj lanak Revolucija i umetnost u dveetape. Prvi deo 1920. kao novinski lanak, a drugi za istoimenu zbirku povo-dom petogodinjice Oktobarske revolucije. Tako je tekst pisan u jednom

vremenu kojim dodue vie nije hujao svei elan ruske revolucije, no u komesu nadalje merodavni pojmovi i programi te prve faze. Buroaska umetnost

je u traenoj dikciji revolucionarnog konteksta najpre kuena kao formalisti-

ka, da se izvodi samo kao komini i budalasti eklekticizam.13

Nasuprottome, revolucija sa sobom donosi ideje udesne irine i dubine.14 Otudanajvii kultur-politiar Sovjetskog saveza a ovde Lunaarski 1920. pie jouvek u futuru oekuje od uticaja revolucije na umetnost veoma mnogo,prosto reeno: oslobaanje umetnosti od najgore dekadencije, od istog for-malizma.15 Obrnuto, umetnost je kao sredstvo revolucije odreena pre svegasvojom funkcijom pri agitaciji masa i kao prikladan oblik izraza revolucio-narne politike: Ako revolucija moe umetnosti dati duu, onda umetnostmoe postati ustima revolucije.16

Iako Lunaarski i Vagner u svojoj analizi polaze dodue od krajnje raz-

liitih iskustava, stajalita i pojmova revolucije, ipak se mogu uoiti zapa-

Na i. m., 145Na i. m., 156Na i. m., 148Na i. m., 166Na i. m., 169Na i. m., 166Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 26Na i. m.Na i. m. 27

Na i. m.


4/35

10

njujue dodirne take. Pre svega to su dve zajednike figure, koje se inaepojavljuju ne samo u ova dva teksta ve predstavljaju uopte sumnjivi recidivu razliitim konceptualizacijama odnosa umetnosti i revolucije.

Prva figura u spisima koji pojam revolucije propagiraju ve u nas-lovu sastoji se u relativno neoekivano profanom pitanju o funkciji i finansi-ranju umetnosti koje su oba teksta oznaila kao pripadno umetniko-politi-kom anru. Protivreno optoj tendenciji njegovog lanka, da naime samo re-

volucija moe umetnosti stvoriti budunost, Vagner pre svega pri kraju svogaspisa misli da se ipak i u ravoj stvarnosti moe prepoznati smisao umetnikeprodukcije: prava umetnost je upravo stoga revolucionarna to ona egzistirasamo u suprotnosti sa vaeom optou.17 Umesto da je ukotvljena u javnojsvesti, ona postoji u suprotnosti sa ovom, upravo u svesti pojedinca: Praviumetnik koji je ve sada dosegao ispravno stajalite, kadar je otuda, poto je tostajalite ipak veno postojee, ve sada da radi na umetnikom delu buduno-sti.18 Umetnik, nadasve pravi, izgleda da za Vagnera predstavlja medijumprelaza izmeu ravog jeste-stanja i budueg treba.

Poto se sovjetsko drutvo posle revolucije uopte uzev razume kaoprelazno drutvo, za njega bi kao celinu moralo vaiti neto slino kao kod

Vagnera za umetnost, kod koga se umetnost ujedno afirmie kao konzerva-tivna ili postaje prosto suvina. U svom lanku Lunaarski opisuje kako je uprelazu ka socijalistikom drutvu umetnost ipak jo potrebna, da bi se nai-me revolucionarni sadraj primao nadahnuto. Dravi treba umetnost za agi-

taciju jer njena forma ima prednost pred drugim formama kvazi-sinestetikih efekata: Agitacija se razlikuje od propagande time to ona po-kree pre svega oseanja slualaca i italaca i neposredno utie na njihovu

volju. Ona takorei dovodi do arenja sadraja revolucionarnog proglasa iini da zasija u svim bojama.19

Takvo utemeljenje drutvenog znaaja umetnosti kakopre (Vagner),tako iposle (Lunaarski) revolucije priprema tle za neto trivijalnije pitanje oresursima za umetniku proizvodnju. Iako Vagner isto tako odbija jadanje dasu umetnici/ce upravo kroz revoluciju osiroteli, kao to buduu umetnostopisuje kao onu koja samu sebe izdrava (ta umetnost ne tri zaparama20:

ako se umetnika praksa jednom etablira kao drutveno relevantna a ta bibilo relevantnije od revolucije? onda se u sledeem koraku za nju moe za-htevati materijalna podrka. Zaponemo li () s oslobaanjem javne umet-nosti, jer, kako sam gore nagovestio, upravo njoj treba dodeliti jednu neiska-zivo visoku zadau, jednu neobino vanu delatnost pri naem socijalnom

Wagner, Die Kunst und die Revolution, 172Na i. m., 174Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 27

Wagner, Die Kunst und die Revolution, 172


5/35

11

pokretu.21 Cilj takvog oslobaanja najbre bi se kako Vagner sasvim bezokolianja objanjava postigao time ako bi se umetnost oslobodila od nu-nosti industrijske pekulacije, a drava i zajednica se odluila da umetnikeza njihove uinke obeteti u celini, a ne u pojedinanom.22 I Lunaarskijevtekst pokazuje se kao prevashodno umetniko-politiko lobiranje kad se onali na kulturno-politike efekte zaokreta u Lenjinovoj privredno-politikojstrategiji, Novoj ekonomskoj politici koja je 1921. dovela dotle da su oko dvegodine bili obustavljeni svi otkupi i porudbine.23 I zbilja vidimo dok jeagitacioni teatar gotovo potpuno iezao, pojavljuje se neko golicavo glumi-te i ono pojilite to je otrov buroaskog sveta.24 Takva kritika povratka naalosnu prolost, koja u svako vreme zvui savremeno, mogla je ipak bitispreena u neku ruku revolucionarnim ubrizgavanjem novca: Ako je vama,estititim dravnicima, zaista stalo do toga da drutvenom prevratu koji stepredoseali ubrizgate neki ivotvorni zalog budueg lepeg uljuenja, ondanam pomozite svim silama ()25 Kao da je topos univerzalan, van granicasocijalistikog i graanskog drutva, pa i Lunaarski uvodi u igru svoj bezna-deno partikularni stav prema dravi: Ako je naa raunica tana a jeste u to sam siguran, zar nee onda drava sa svojom tekom industrijom i mo-nim trustovima u svim industrijskim granama, sa svojim poreskim oslon-cem, sa svojom moi nad emisijom novca, i pre svega sa svojim monimidejnim sadrajem, zar nee najposle biti mnogo snanija od ne znam kolikoprivatnih kapitalista, veih ili manjih, i zar nee onda poput velianstvenog

(uz to odista kulturnog i plemenitog) mecene podrati sve ono to je u umet-nosti ivo?26Obe pozicije, Vagnerova leva desnica i desna levica Lunaarskog,

nisu liene izvesnog kuriozuma: dok Vagner paradoksalno, upravo poslepropale revolucije i bekstva od dravnih poglavara preko obilaznice umetno-sti, barem retoriki trai sredstva za novu revoluciju, Lunaarski, kao visoko-rangirani lan vlade, pokuava da iz potpune nemoi priziva dravu kao me-cenu. Deava se ne retko da se s patosom revolucije univerzalno javljaju na-rasli kulturni partikularni interesi u okvirima tekstualnih toposa umetni-ko-politikog legitimacionog pisanja, Vagner i Lunaarski ine ovde ipak

rane i markantne vrhunce.Pored suavanja odnosa umetnosti i revolucije na pitanja finansiranja,javlja se i jedna druga, gotovo protivna optija figura koja upravo vraa go-tovo sve do u sadanjost: topos totalizujueg uklanjanja granica izmeu ume-tnosti i ivota. irenje umetnosti na ulicu, meu mase, u ivot, slogani kao:

Na i. m. 175 d.Na i. m. 177Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 27Na i. m., 30Wagner, Die Kunst und die Revolution, 176

Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 30


6/35

12

svaki ovek umetnik, umetnost za sve i od svih, umetnost koja preko-rauje granice u drutveno i politiko, to nisu pronalasci avangarde 20. veka,Bojsove (Beuys) generacije ili kulturne politike 1970-ih, ve gotovo transisto-rijska matrica umetnike prakse i (umetnike) politike. Tragedije bi postalesveanosti oveanstva kako se o tome ita kod Vagnera u jednom slobo-dnom oveanstvu, obrazovanje bi moralo postati isto umetniko: () isvaki ovek e u nekom odnosu zapravo biti umetnik.27

Za Lunaarskog umetnost se kao masovna sveanost koja obuhvata sveumetnosti pretvara u izraz misli i oseanja celog naroda.28 U umetniko-politikim fantazmama totaliteta, kakve su oba autora tendenciozna zastu-pali, ne zahteva se samo stapanje svih delova umetnosti u jedno totalno, sve-obuhvatno umetniko delo, ve i integracija narodnih masa najpre ispro-

bano (za poetak) u kulturnim okvirima. Nasuprot istovremenih proletkul-tovskih eksperimenata sa politizujuim teatrom od Teatra atrakcija dosmetanja performansa u fabrike29 - estetizovanje politikog odzvanja u odu-evljenju Lunaarskog za sveobuhvatnu akciju narodne sveanosti koja ne-izbeno stvara efekte hijerarhizovanja, strukturizovanja i totalizovanja.

Ve rano i u pregnantnoj formulaciji, Valter Benjamin (Walter Benja-min) je ukazao ne samo na taj instrumentalni odnos estetskog i politikog,

ve je u prvoj verziji svog lanka o umetnikom delu istakao i faistike poku-aje estetske organizacije masa i naglasio da pre svega masovna reprodukcija(umetnikog dela) ide u susret reprodukciji masa faistike strategije esteti-

zovanja politikog ivota: faizam daje masama da dou do svog izraza, ne ido svog prava.30Upravo otuda integracija narodnih masa putem umetnosti ne polazi

tek od Rifentalove (Riefenstahl) pa do savremenih masovnih inscenacija,nego, jo pre, iz koncepata Vagnera i Lunaarskog. U takvim masa-umetnostodnosima ne radi se o kolaima singularnosti, ni o organizujuim preplita-njima koja ele da dovedu do promene proizvodnih odnosa, ne (radi se) orasprenoj distribuciji u prostoru, ve o integraciji razlika, o deobi koja teri-torijalizuje i segmentira prostor radi objedinjavanja mase sredstvima umet-nosti. Lunaarski u svom lanku sanjari o takvoj tenji ka objedinjavanju,

gotovo u duhu svetskog mira: I zamislimo kakav e karakter poprimiti naesveanosti, im uz pomo opteg vojnog kolovanja proizvedemo mase kojese ritmiki kreu; hiljade i desetine hiljada ljudi, i to ne vie kao puko mno-tvo, ve zaista jednom milju obuzeta regularna armija mira!31 Oko desetgodina kasnije, Benjamin, pre svega pred pozadinom uspeha faistikih ma-

Wagner, Die Kunst und die Revolution, 171Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 28Up. Odeljak Pozorine maine protiv predstavljanja. Ejzentajn i Tretjakov u plinari.Benjamin, Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije, Pogovor,Eseji, str. 147

Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 28


7/35

13

sovnih priredbi, pie u krajnjoj saetosti: Sva nastojanja oko estetizovanjapolitike konvergiraju u jednoj taki. Ta taka je rat.32 A na slino se po svojprilici svodi i Vagnerova ideja totalizujueg uklanjanja granica izmeu umet-nosti i ivota takoe kao pra-pojava kasnijih koncepata totaliteta: Tra-gedije e biti praznici oveanstva; u njima e snaan i lep ovek, osloboensvake konvencije i etikete, slaviti slasti i bolove svoje ljubavi, dostojno i uzvi-eno ispunie veliku ljubavnu rtvu svoje smrti.33

Protiv takvih modela totalnog uklanjanja granica i obezgraniavajuegpotiranja umetnosti i ivota, ova knjiga treba da istrai drugaije prakse, tak-

ve koje nastaju u susednim zonama u kojima za ogranieno vreme postajumogui prelazi, preklapanja i preplitanja umetnosti i revolucije.34 Tokom is-traivanja egzemplarnih praksi koje se razlikuju kako od figure uklanjanjagranica tako i od figure sinteze, susreemo pre svega modele jednog-za-drugim, jednog-ispod-drugog, i nepovezanog jednog-pored-drugog umetnos-ti i revolucije. Takve prakse jednogza drugim, od burne metamorfoze Gista-

va Kurbea (Gustave Courbet) iz umetnika u (umetnikog) politiara u Paris-koj komuni, pa do kontinuiranih prelazaka Situacionistike internacionale izpolja umetnosti u polje politike, u potpunosti treba razumeti kao projekteprotiv matrice uklanjanja granice i sinteze umetnost/ivot; isto tako (trebarazumeti) tobonje podreivanje, prividno jedno ispoddrugog revolucije iumetnosti u sovjetskom produktivizmu, ili nesamerljivo jednoporeddrugogumetnosti i revolucije kakvo se kao negativnopreplitanje dogodilo u sukobu

bekog akcionizma i studentskih aktivista/kinja SS u bekom maju 1968.Ono to treba raspravljati o takvom jedno-za-, jedno-ispod-, i jedno-pored-drugog jesu temporalna preklapanja i mikropolitiki pokuaji tran-sverzalnog preplitanja umetnikih i revolucionarnih maina35 u kojima obedospevaju do preklapanja, ne da bi se spojile jedna s drugom, ve da bi stupi-le u neki vremenski ogranien, konkretan odnos razmene. Na koji nain i ukojoj meri pritom revolucionarne maine i umetnike maine uzajamno po-staju sastavni delovi i tokovi jedne drugima,36 to je najvaniji predmet is-

Benjamin, Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije, Pogovor,Eseji, str. 147Wagner, Die Kunst und die Revolution, 171Za pojmovni razvitak koncepata takvih zona srodnosti i nerazlikovanosti, odnosno, prelaza i

razmene pojmovnih komponenti. Up. Delez/Gatari, ta je filozofija?Pre svega 45.Moj pojam maine razvijam u bitnom prema Delez/Gatariju. Pod mainom se ne

podrazumeva ni jedan isto tehniki mehanizam (mainizirani aparat) nasuprot ljudskom, nitineka puka metafora. Maine su prema tome kompleksni sklopovi koji u jedan mah proimaju ipovezuju mnoge strukture, koji prolaze kroz kolektive i individue, ljude i stvari. Odnos oveka imaine u jednoj takvoj koncepciji mainizacije ne da se vie obuhvatiti pojmovima zamene iliprilagoavanja oveka maini, ve samo u pojmovima povezivanja i razmene. Ali pre svega,pojam maine po Delez/Gatariju oznaava i socijalne sklopove koji nasuprot (dravnim)aparatima ne funkcioniu na bazi mehanizma strukturizacije, hijerarhizacije i segmentacije.Up. Delez/Gatari, Anti-Edip, str. 5 41, 340 - 341

Guattari, u: Deleuze, Unterhandlungen, 40


8/35

14

traivanja ove knjige. Aspekti preklapanja koji su u pojedinim poglavljimaknjige ispitivani na istorijskim primerima, podrazumevaju a da se pritomne bei u polja fikcije i utopije neku tendenciju, neku virtualnost, neko vieili manje. Preplitanje revolucionarnih maina i umetnikih maina aktuali-zuje se u vie ili manje izraenoj formi u praksama koje se ovde analiziraju.Delimino, preklapanje ostaje tamno ili parcijalno, a delimino puka mogu-nost. A ipak se ak i u neuspehu ponovnog pribliavanja umetnosti i revolu-cije mogu prepoznati tragovi preklapanja.

Taj postojani element neuspevanja duguje se tekim uslovima na razli-itim nivoima. Umetniki aktivizam i aktivistiku umetnost ne proganjajudirektno samo represivni dravni aparati, zato jer deluju u zonama u suseds-tvu umetnosti i revolucije, njih ex postmarginalizuju strukturni kon-zervativizmi istor(iograf)ije i umetniki biznis. Njihov reduktivni parameter,kao rigidno kanonizovanje, fiksiranje na objekt i apsolutizovanje granica po-lja, uslovljava da aktivistike prakse im nisu oiene od svojih radikalnihaspekata, im ne donose dohodak i kooptirane ne cirkuliu u mainama spe-ktakla, uopte ne nalaze prijema u narativima i arhivima politike istorije iteorije umetnosti. Da bi se razbili takvi mehanizmi iskljuivanja, oekivanoteoretizovanje aktivistikih umetnikih praksi mora zaobii ne samo sveanapisanija unutar uhodanih kanona, nego u toku njihovog nastajanja razvijatinova pojmovna polja i preduzimati nova povezivanja sklopova koja dosad upojedinanim disciplinama nisu uzimana u obzir.

Za ovaj filozofski i istorijski projekat analize i problematizovanja pre-plitanja revolucionarnih maina i umetnikih maina mogao bi se osmislitineki (dis)kontinuitet kojem se trajno uskrauje svaki narativ porekla. U sva-kom sluaju to je istorija strujanja ilomova, s one strane povrnih predstavalinearnog napretka ili kretanja od jedne take do druge. Kako se tema-tizovane tendencije preklapanja umetnosti i revolucije nikako ne mogu opi-sati kao linearni proces uenja u novim situacijama uvek su se ve zaukalinovi pokuaji (a esto biva i da se zaluta) to i pretresanje tih zaukavanjanikako ne dugujemo nekom istorijsko-filozofskom konceptu linearnog nap-retka. Kontinuum homogenog vremena valja razbiti (zajedno) s Benjami-

nom; katastrofi koja se Benjaminovom anelu istorije pojavljuje kao napre-dujue nagomilavanje ruevina ne treba pridodavati jo i ono neprestanoponavljanje sile koja se javlja u metodi istorijsko-objektivistike istorije. Ov-de ne treba zahtevati ispunjavanje praznog homogenog vremena objektivnimfaktima, ni neku istu teoriju emergencije, tavie, savremenom bivanju, na-inima subjektivizacije i vrtlozima dogaaja revolucionarnih maina valjapridruiti adekvatne singularne tigrovske skokove u prolost pod slobod-nim nebom istorije37

Up. Benjamin, Istorijsko-filozofske teze,Eseji, str. 87; up. i Novotny, Der erfasste

Krper, kao i Delez/Gatari,ta je filozofija?, 107 144. Problematika proizvodnje linearnih


9/35

15

Ako je ipak iz pragmatinih razloga blisko dati tom istraivanju poe-tak i kraj onda se namee neka operativna periodizacija koju bih mogao oz-naiti kao dugi 20. vek.38 Dok je istorijska nauka taj vek veinom okarakte-risala kao kratak39 na osnovu masivnih odseaka njegovih 191o-ih godina(Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija) i erozije socijalistikih drutava u1980-im i 1990-im godinama, iz ugla gledanja poststrukturalistike teorijerevolucionarnih mikropolitika on se, upravo suprotno, pokazuje kao vek kojipreskae svoje trajanje. I kod postavljanja dugog 20. veka radi se o odse-cima koji (ovaj) vek svakako ne opisuju kruto, pogotovo ne iskljuivo, kao

vek borbe izmeu faizma i komunizma, izmeu kapitalistikog i socijali-stikog oblika drutva, konano kao teleologiju kapitalistike pobede. Stvarse ne vrti oko velikih dodirnih podataka izmeu dvaju molarnih moi, veoko molekularnosti i singularnosti dogaaja koji su proizveli razliite feno-mene pribliavanja, uzimanja u obzir i preklapanja estetikih i politikihstrategija.

Dugi 20. vek specifinog preplitanja umetnosti i revolucije iri se preko130 godina; poinje to je poruka ove knjige s Pariskom komunom 1871,dobija svoj prethodan i s gledita istraivanja poglavito operativno uslov-ljen kraj u turbulentnom letu 2001. i u antiglobalizacijskim protestimaprotiv vrha G8 u enovi. Kao o svim ograniavajuim odredbama procesnihfenomena, tako je i o ovde izabranim dodirnim takama mogue valjano spo-riti se o izboru razmatranih umetnikih praksi, kojima drugi autori/ke sva-

kako mogu dodati neke druge. S molekulima moje knjige ja bih u svakomsluaju eleo da uzmem u obzir specifine linije ija singularna specifinost,jednako kao i njihove vie ili manje eksplicitne povezanosti i slinosti, trebada postanu evidentne tokom razvijanja teksta. Ako je tim linijama svojs-tvena, pre svega, potraga za uspelim povezivanjima umetnosti i revolucijeonda u toj potrazi nikako ne treba podupirati revolucionarne romantiare iherojske umetnike legende. Nijedna istorija revolucionarne transgresije nijenadoknadila tetu za usamljeni kraj Gistava Kurbea u vajcarskom, za krajFranca Pfemferta (Franz Pfemfert) u meksikom egzilu, za streljanje SergejaTretjakova u sibirskom logoru, za kriminalizovanje i medijski progon ues-

nika u akciji Umetnost i revolucija u Beu, za smrt italijanskog aktiviste

naracija u ovom istraivanju, svakako je jednako malo zadovoljena kao i problem geopolitikogograniavanja na evropske okvire, kao i (problem) nedovoljne implementacije/obradefeministikih aspekata teorije revolucije i umetnosti.

Periodizacije ove vrste nisu nove i nalaze se kod niza teoretiara/ki iz razliitih disciplina:Fernan Brodel (Fernand Braudel) Erik Hobzbom (Eric Hobsbawm) oznaavali su 16., odnosno19. vek kao duge, ovani Arigi (Giovanni Arigi) bavio se u ekonomskoistrorijskoj studiji The

Long Twentieth Century. Money, Power and the Origin of Our Times upravo aspektima ire-nja 20. veka.39 Up. recimo radove Erika Hobzboma koji se odnose na ovu stvar, ali i lanke Jirgena Habarmasa

(Jrgen Habermas) ili Okvui Envezor, van discipline ekonomske nauke.


10/35

16

Karla ulijanija (Carlo Giuliani) i zlostavljanje ne samo lanova -FolksTeaterKaravana po zatvorima u enovi, za ene u Pariskoj komuni kojesu bile silovane, osuene prekim sudovima kontrarevolucije ili deportovane,da i ne govorimo o desetinama hiljada mrtvih u pariskoj Krvavoj nedelji.

Istraivanje zona srodnosti revolucionarnih maina i umetnikih ma-ina ne moe se zapoinjati bez uzimanja u obzir ponavljanih figura vie ilimanje traginog slamanja i promaivanja za dlaku. Jednako malo ono moeprevideti stalno imanentnu mogunost pretvaranja revolucionarnih shizoid-nih flukseva u paranoine faistike formacije40

Ovde moe biti primer ambivalencija Riharda Vagnera kao revolucio-nara i antisemitskog propagatora, ali i preobraanje zamanog broja nema-kih radikalnih leviara posle 1968. u razliite desne i radikalno desne nie.41Delez i Gatari su u zakljunom odeljkuAnti-Edipa42 naglasili upravo oba ek-stremna pola maine-elje izmeu revolucije i faizma i tekou da se oni ra-zmrse. U kontekstu oblika razmene i veza revolucionarnih maina i umetni-kih maina taj Delez/Gatarijev problem osvetljava se preko najvanijihavangardnih strujanja 1910-ih godina, i to u okvirima predloga da serazlikuju etiri stava prema maini, kao egzemplarna za mogue preplitanjeumetnosti i revolucije i njihovo raznovrsno propadanje u marginalizaciju ilipolitiku perverziju.

VolxTheaterKarawane40Delez/Gatari,Anti-Edip, Dodatak: Zakljuni program za elee maine, str. 33041Ginter Make (Gnter Maschke), pre 1968. aktivist u Studentskom pokretu u Beu, 1968.uhapen i proteran, otiao na Kubu, a posle pokuaja pua protiv Kastra vratio se u Nemakukao desni teoretiar i filolog, 1988. bio saosniva radikalno desnog asopisa Etappe, pie i zadruge ekstremno desne asopise, recimo Elemente koji izdaje narodnjako-antisemitskiSeminar u Tuli, takoe je suizdava desniarske edicije Bibliothek der Reaktion , WienerKarolinger Verlag. Horst Maler (Mahler), saosniva RAF-a razvio se u antisemitskog desnogekstremista i narodnjakog propovednika buenja (die Zeit). Rajner Langhans saosnivakomune K1, pripada u meuvremenu najprominentnijim figurama ekofaistikom misaonomblagu bliske ezoterine scene (Jutta Difurth). Bernd Rabel (Rabehl), aktivist SDS-a u Berlinu itada najbliskiji poverenik Rudija Dukea (Dutschke), danas se ubraja u etu stratega poprenogfronta s narodnjako-nacionalistikom pozadinom, time to pokuava da redefinieVanparlamentarnu opoziciju (APO) u jedan nacionalnorevolucionarni pokret. SDS-aktivistFrank Bekelman (Bckelmann), poetkom 1960-ih saosniva situacionistike subverzivneakcije, objavio je 1998. knjiguDie Gelben, die Schwarzen, die Weissen, jedna, po sopstvenojdefiniciji etnopluralistiki napisana odbrana etniki homogenog nemstva. Zajedno sBekelmanom beki prevodilac Fukoa Valter Zajter (Seitter) izdaje asopis Tumult u komeogovara estoko vonjajue Turke oko Barndenburke kapije (br. 17, 121) ili objavljuje lankekoji su se prethodno pojavili u radikalno desnom asopisu Etappe. Njegov renome kaoeksperta za Lakana i Fukoa koristi Zajteru za pretumaenje i okretanje udesno francuskihpoststrukturalista, kao to on uopte i poduava desnoj upotrebi Francuza. Up. za Makea,Zajtera i Bekelmana: Diederichsen, Spiriuelle, Reaktionre und vlkische Vernunftkritiker;za Malera i Rabela: Gretchen Dutschke, Was Rudi Dutschke zu den Irrwegen der abgefallenenAchtundsechziger sagen wrde, kao i Interne-leksikon desnog ekstremizmahttp://lexikon.idgr.de; jedno egzemplarno povezivanje zaplitanja ex-leviara u mreu novedesnice nalazi se u lanku Zwei links zwei rechts: Ex-linke verstricken sic him rechten Netz.

Delez/Gatari,Anti-Edip, Dodatak:Zakljuni program za elee maine, str. 330


11/35

17

Italijanski futurizam prema tome oekuje od maine da pospeuje na-cionalne proizvodne snage i da stvori nacionalnog novog oveka. Dok je novona tim novim ljudima odreeno pre svega radikalno afirmativnim odno-som prema maini kao mehanizmu, obilno se pritedelo na maini kao soci-

jalnoj povezanosti (ili je ona determinisana seksistiki, ovinistiki, naciona-listiki, ratnohukaki). Ravnodunost prema svim sadrajima, dodue, pri-

vidno otvara italijanski futurizam prema svim moguim ideologijama;43 ipak,kroz odreeno isputanje, naime, neproblematizovanje proizvodnih odnosakoji tehnikim mainama ostaju isto onako spoljanji kao i izmatanim me-hanikim ljudima, futuristika praksa stvara organizacione uslove za faisti-ku mainu-elje, isto kao za nacionalistike i militaristike argumentacionelinije u (pseudo) levici.

Humanistiki antimainizam a ovde Delez/Gatari ubrajaju nadreali-zam, (nasuprot dadaizmu) kao i arlija aplina (Charlie Chaplin) (nasuprotBasteru Kitonu (Buster Keaton)); u predstojeem istraivanju ta struja ot-krivena preko postekspresionistikog aktivizma/ spiritualizma (Geistis-mus) Kurta Hilera (Hiller) pokuava da spasi elju i da je okreneprotivmaine. Humanistiki antimainizam pritom ipak mahom zaostaje u patosuspektakularne reprezentacije revolucionarnih sadraja, a da ne promilja te-hniku i sopstveni poloaj u proizvodnim odnosima. Grubo reeno, on pritomnehumanim formalistikim zahtevima italijanskog futurizma, kao njihovkomplementarni odraz u ogledalu, protivstavlja sadrajne i psiholoke zah-

teve. Time on kapitalistiki proizvodni pogon snabdeva eljama, ne menja-jui ga u njegovoj formi.44Ruski futurizam, konstruktivizam i produktivizam nasuprot tome te-

matizuju uslove proizvodnje i promiljaju mainu u kontekstu novih, kolekti-vnim prisvajanjem odreenih proizvodnih odnosa. U kojoj meri ipak proiz-vodni odnosi kako Delez i Gatari podmeu ovde i dalje ostaju spoljanjimaini, pokazuje se tek u okvirima podrobnije analize postrevolucionarnihumetnikih praksi u ranom Sovjetskom savezu. Izmeu kubistikih i supre-matistikih radova, ranih oblika socijalistikog realizma i proizvodne umet-nosti levog krila prolet-kulta protee se iroko polje veoma razliitih strate-

gija, i to se tie prevazilaenja mehanizama graanskog polja u umetnosti irazliitih metoda postajanja-mainom recipijenata/kinja. S intenzivnim po-kuajima organizovanja uesnika i involviranja publike u proizvodnju umet-nikih maina izdvajaju se barem docnije iz sovjetskih jednako kao iz zapad-nih istorija umetnosti istreeni radikalno levi protagonisti proletkulta od

Up. recimo i interes ne samo Musolinija (Mussolini) ve i Gramija (Gamsci) za italijanskifuturizam.

Up. k tome lanak Valtera Benjamina Pisac kao proizvoa,Eseji, str. 102, i tamo neve-denu kritiku (pravca)Neue Sachlichkeiti aktivizma Kurta Hilera, kao i poglavlje Duh i iz-

daja. Nemaki aktivizam u 1910-im godinama.


12/35

18

drugih ranih avangardi. Naroito Agit-Teatar-Atrakcija istrauje nove pove-zanosti ovek-maina, tehnikih maina i socijalnih maina.45 Kraj sveg utili-taristikog zahteva i kraj sveg tehnicizma Teatra naunog doba, proizvodniodnosi su ovde shvaeni kao imanentni maini. Ali poto pozorini ljudi (mo-raju) mainu podrediti sovjetskom dravnom aparatu, ona biva a tu opetsledim Delez/Gatarija sukcesivno od drave podmirivana, kontrolisana ismrvljena.

Konano, molekularna dadaistika mainerija podvrgava proizvodneodnose jednom ispitu kroz mainu elje i sa svojom antimilitaristikom, in-ternacionalistikom, anarhistikom praksom raspiruje vedro deteritorijalizo-

vanje s one strane teritorijalnosti nacije i partije. Ona ostaje uspena sve doku okvirima najeih napada na umetnost i pod pretnjom batinanja ili prisil-nog rada za umetnike/ce taj smeli in preduzima u preglednim i ogranienimprostorima umetnosti. Meutim, pri pokuaju prekoraivanja granica u poli-tiko polje ona pada, jer politika nije jaa strana dadaista.46

Na osnovu tog problematizovanja mainskog kvaliteta etiri najvanijaavangardna strujanja 1910-ih godina koja su celom irinom nagovestili De-lez/Gatari, moe se formulisati pretpostavka da je trajno pribliavanje umet-nosti i revolucije moda ak lake postii na strani faistikih paranoidnihformacija.47 Upravo pred tom pozadinom kao i na bazi strukturno zasno-

vanih praznina i propusta istorije umetnosti u pogledu politikih aspekata postoji potreba da se u okviru povezivanja politike estetike i post-

strukturalistike teorije revolucije jae osvetli drugi pol, da se podrobnije is-trae oni poduhvati koji se na jedan ili drugi nain mogu oznaiti kao revo-lucionarni fluksevi u Delez/Gatarijevom smislu.48

Up. k tome odeljak Pozorine maine protiv predstavljanja. Ejzentejn i Tretjakov u plinari.Delez/Gatari,Anti-Edip, Dodatak: Zakljuni program za elee maine, str. 330

Up. i analizu istraivaa futurizma Manfreda Hinca (Hinz) koji kontinuitet futuristikog po-kreta vidi zasnovan upravo na njegovoj tesnoj kolaboraciji s faistikim aparatom sile (Die Zu-kunft der Katastrophe, 2): Futurizmu nedostaje momenat politikog sloma koji je pre svegadadaizmu, nadrealizmu i suprematizmu dao tako kratki ivotni vek.

Deleuze/Guattari,Antidipus, 521;Anti-Edip, str.


13/35

19

2. Tri komponente revolucionarne maine

Dolazi vreme da se zapitamo ne postoji li, kako teorijski tako i upraksi, jedna pozicija koja omoguuje potedu od padanja u posedmranog i teroristikog bivstva drave. Drugim reima, radi se o to-me da se potrai neko stajalite koje prua distancu od predstave pokojoj je konstitucija (ustav) prinudno upisana u dravu; radi se omogunosti da se misli genealoki i da se uini vidljivom neka kon-stitutivna praksa. To stajalite postoji: kao svakodnevna insurekcija,kao permanentni otpor, kao konstitutivna mo. Antonio Negri49

Da bi se mogla adekvatno osvetliti preplitanja umetnosti irevolucije sve do u sadanjost, treba izraditi jedan savremeni pojam revolu-cije koji se emancipuje od naracija velikih cezura, pre svega Francuske i Ru-ske revolucije, koji se u isti mah nadovezuje na mnogostrukost konstitutivnihi revolucionarnih praksi u 19. i 20. veku. Iz tog aspekta gube na znaaju i oneargumentacione linije koje nisu nauile nita iz uvida Karla Marksa (Marx) iz1871, da su naime sve revolucije samo usavravale dravnu maineriju ume-sto da su odbacivale tu smrtonosnu moru.50 U vidno polje istraivanja dos-

pevaju, tavie, one diskurzivne i aktivistike linije koje su poimale i poimajurevoluciju kao nezavren i nezavriv molekularni proces koji se ne dovodinuno u vezu sa dravom kao esencijom i univerzalijom51, ve nastajepredrave i van drave. Poststrukturalistika teorija revolucije koja to treba darazvije projektuje revolucionarnu mainu kao trojstvo, nadovezujui se na

Antonija Negrija. Tri pojedinane komponente revolucionarne maine, kakose one i u analizi mogu jasno izdvojiti, meu sobom se diferenciraju i aktuali-zuju u svom uzajamnom odnosu; njihovo parcijalno preklapanje i nerazlii-tost odreuje konzistenciju dogaaja kao i pojma revolucije. Revolucionarnamaina kontinuirano prelazi svoje komponente, ona se zbiva u odvijanju in-surekcije (pobune), otpora i konstitutivne moi.

Negri, Repubblica Constituente, 77Marx, Erster Entwurf zum, Brgerkrieg in Frankreich MEW 17, 539; Marx, First Draft of

The Civil War in France, MEW 17, 539(http://www.marxists.org/archive/marx/works/1871/civil-war-france/drafts/ch01.htm#D1s1)

Up. k tome i Foucault, Staaatsphobie


14/35

20

Jednodimenzionalni ustanak kao preuzimanje dravnogaparata

Za razliku od policijskog shvatanja koje revoluciju razume isklju-ivo sa stanovita ulinih nemira i gungule, tj. sa stanovita ,nereda,shvatanje naunog socijalizma u revoluciji vidi pre svega dubokose-ni unutranji zaokret u socijalnim klasnim odnosima. Roza Luk-semburg (Rosa Luxemburg)52

Aprila 1917. u licu Lenjina, iz cirike piglgase (Ulica ogle-dala), gde je Lenjin nekoliko meseci stanovao preko putaKabarea Volteri

nisko cenio glasnou dadaistike razuzdanosti, reimportovala se revolucija ublindiranom (i plombiranom) vagonu kroz Nemaku za Petrograd. Time sumase februarske revolucije dobile svog protagonistu, a sam Lenjin ansu,najpre u Julskom ustanku, a potom u Oktobarskoj revoluciji, da se umea urevolucionarno zbivanje. S juriem na Zimski dvorac 25. oktobra 1917. bolj-evicima se otvorio put da sprovedu veliku socijalistiku revoluciju.

Ovaj kratki zaplet jednog dramatinog revolucionarnog filma i njego-vog herojskog protagoniste u svojoj je radikalno skraenoj montai jednakomalo istinit koliko bi bilo mogue u bilo kom obliku adekvatno odslikati bo-gatu diskurzivnu strukturu i mnogostrukost revolucionarnih akcija u dece-nijama pre i godinama posle. A ipak je on slino, ovako ili onako, predstav-ljao podlogu za hiljade revolucionarnih pria; one koje su u reinscenacijama25. oktobra proizvodili socijalistiki spektakli, one koje su rado htele da for-siraju subverzivnu ulogu Nemake pri raspirivanju Ruske revolucije, one ko-

je su pokuavale da iz istorijskih itanki izbriu Trockog kao vojnog orga-nizatora i kongenijalnog partnera Lenjinovog, ili prosto one koje su lansirale

jednostavne due kojima kompleksnije i dugotrajnije revolucionarne pove-zanosti nisu bile pristupane.

Odvijanje i kasnija interpretacija Ruske revolucije stvorili su utisak ouspenoj revoluciji vie nego drugi ustanci, bune i revolti, ali i vie nego re-

volucionarne teorije u upotrebi, a u isti mah te predstave i zacementirali. Iz-gleda kao da su s lenjinskom cezurom pokretne slike revolucije zaustavljene,kao da su pojmovi, interpretacije i fantazije revolucionarnog kretanja za neko

vreme utvreni. Dugo, povezano kretanje koje se krije ve u latinskom smislurei revolvere, revolucija kao stalno okretanje prilika, kod Vergilija recimo uslici morske plime i oseke, koja se u novovekovnim upotrebama pojma re-

volucije ponovo nala u astronomiji kao kruno kretanje planeta.53 U skladu

Luxemburg, Massenstreik, Partei und Gewerkschaften, 121Arendt, ber Revolution, 50-53, (Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, str. 34-

38 ) opisuje prve politike upotrebe pojma, izmeu ostalog na primeru Engleske u 17. veku ak


15/35

21

s kretanjem planeta kako je Hana Arent (Hannah Arendt) mislila54 - taideja revolucije je toliko neodoljiva da je procesualno znaenje pojma iezlos utvrivanjem slike velike cezure.

I ikone revolucionarnih pokreta 19. i 20. veka koliko god razliite akatkad meusobno srodne njihove teorije mogle biti zaudo su saglasne uzajednikom cilju, a u tom to im je zajedniko je i njihova ogranienost: u

jednodimenzionalnom suavanju revolucije na jednu taku, u predstavi orevoluciji kao preuzimanju dravne vlasti. Revolucija se time redukuje naproces grabljenja vlasti kao oruanog ustanka kojim monopol dravne siletreba da pree u druge, bolje ruke. Da bi prosto preuzimanje dravnog apa-rata koji se progresivno osamostaljuje moglo biti kontraproduktivno za re-

volucionarne ciljeve, videli su samo retki, a meu njima Marks u svojoj ana-lizi Francuske u prvoj polovini 19. veka: Svi prevrati su tu mainu usavra-

vali umesto da je razbiju. Stranke koje su se naizmence borile za vlast smat-rale su zauzimanje te ogromne dravne zgrade za glavni plen pobedioev.55Iako je Marks ve 1852. problematizovao preuzimanje dravnog aparata, onoostaje prosto spleten recept iza najrazliitijih marksistiko-lenjinistikih dis-kursa 20. veka: nad svim dominirajue jezgro revolucije jeste osvajanje dr-ave, da bi se u svakom sluaju iza toga stvorilo jedno novo drutvo.

Puno se pisalo o problematikama takvog jednodimenzionalnog kon-cepta i njegovih komponenti, od centralistike organizacione forme (avan-garde-) partije pa do naina subjektivizacije klasno svesnih ili organskih in-

telektualaca kao posrednika/ca oslobaanja drugih. Na ovom mestu treba dabudu istaknuta pre svega dva meusobno korelativna aspekta tih strategijasuavanja: prvo, linearna, teleoloka predstava koja jasno razdvaja jedne oddrugih kao fenomene razliite komponente revolucionarne maine poputtaaka na nekoj vremenskoj liniji, postavlja ih u utvreni vremenski sledu nekimodel nizanja jednog za drugim i time izaziva pre svega jednu hijerarhijukomponenti; i drugo, problematian stav koji eli da popravi dravni aparatprosto novim linostima i sadrajima,ne menjajui temeljno samu njegovu

formu, ne inovirajui, time naelno ne dovodei u pitanje dravnu formu.Teorija faza kodi svakom revolucionarnom pokretu, pie il Delez56

i time se odnosi pre svega na Lenjinova uputstva za revoluciju57

: u prvoj fazikao retrogradno kretanje upravljeno na neku unapred odreenu taku pa se kao takvo odvijaunazad. Revolucija u posebnim sluajevima, dakle, paradoksalno moe znaiti isto to ikontrarevolucija, ili barem restauracija nekog ranijeg stanja. Ono to svakako ide suvie dalekojeste filoloko-etimoloki zakljuak Arentove (54 d.) da latinska re re-volvere znai zapravookretanje natrag nekog istorijskog procesa. To nije tako, prefiks re- u latinskom znai mnogovie kretanje na pravo mesto nego kretanje u nazad.

Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, prevod: str. 36, Up. takoe Kristeva,Re-volt, She Said, 85 i 100

Marx, Der achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte, MEW 8, 197 i u srpskom prevodu:Karl Marks, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, str. 112

Deleuze, Vorwort. Drei Gruppenprobleme, 16


16/35

22

dopustiti masovnu spontanost, na talasu spontanosti surfovati sve do prev-rata da bi se potom u jednoj postrevolucionarnoj fazi uvela utoliko jaa cen-tralizacija; najpre bazina demokratska i sovjetsko-republikanska mobiliza-cija, potom nasilna revolucija, zatim diktatura proletarijata (s nedefinisanoudaljenim horizontom odumiranja drave.58 Na crtaoj tabli predrevolucio-narnih partijskih funkcionera moe se pronai jedan takav stupnjeviti modelkoji pojedine komponente revolucionarne maine dovodi u niz koji se pojav-ljuje planski i nuno. A kako se moe spoznati na sledu Ruske revolucije, nijese ispostavilo kao nemogue da se taj razvoj, na izvestan nain, uspeno pre-tvori u stvarnost. Ali, ono to je izmeu ostalog uoljivo na konkretnom raz-

vitku Sovjetskog saveza jeste: upravo uvoenje takvog faznog modela an-ticipirajui trajno upisuje odnose moi, progresivno meri uspeh revolucio-narnog procesa dogaajem graanskog rata i preuzimanjem dravnog apara-ta, to na kraju utie na iezavanje svih drugih komponenti.

U politikoj teoriji Delez/Gatarija, upravljenoj protiv svih faznih kon-cepata revolucije, preplitanje pojedinih komponenti revolucionarne maine ususednim zonama razume se kao ne-linearno. Komponente nisu ni apsolutnealternative, koje bi trebalo da se odigravaju jedne protiv drugih, niti bi ih tre-

balo idealizovati po nekom stupnjevitom modelu najpre opravdana sponta-nost, potom centralizacija, i toboe jednom (=realno nikad) decentralizacijaorganizacije i rasipanje programatike u drutvo. U svakom sluaju, one semogu odvojeno prosuivati u analizi, ali in actu one ine komponente jednog

stalno pokretnog prekrcavalita, u kome su irelevantni pre i posle, poetak ikraj. Revolucionarna maina izvorno ne funkcionie od iznenadnog prolomapa do nekog drugog kraja, ona se kreepreko i krozsredinu, kroz silovitu ipostojanu sredinu, mesto na kome se stvari ubrzavaju59. To kretanjeprekosredineznai pre svega da ono ne ide od jedne take do druge, od jednog car-stva u drugo, ili od ovostranosti kapitalizma u onostranost socijalizma. Nap-rotiv, na ravni imanencije revolucionarnih prolaza ne moe se predstavitinikakva onostranost, a time takoe nikakav prelaz ka socijalizmu, ili ve kaemu. Analogno tome se izlae i predstava o fazama revolucije, linearnog po-laenja od jedne revolucionarne etape do druge.

Ali pre svega ispostavio se kao jalov u varijanti Ruske revolucije odi-gran i esto kopiran pokuaj da se po preuzimanju vlasti stvori novo dru-tvo, a uz pomo jednepartije, iji je organizaciona gradnja u obliku i ciljuusmerena upravo napreuzimanje drave. Ve u gradnji partije konstituie se

Up. pre svega Lenjinov spis napisan u avgustu/septembru 1917.Drava i revolucijaVe je Engels, kao prireiva 1891, u svom uvodu za novo izdanje Marksovog Graanskog

rata u Francuskoj (MEW 17, 625) koncipirao konano ruenje dravnog aparata kao pomerenoza neko neodreeno vreme, sve dok generacija uzrasla u jednom novom, slobodnom drutvune bude kadra da svu tu dravnu starudiju odbaci od sebe.

Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 41 d. i Deleuze/Guattari, A Thousand Plateaus, 41f.


17/35

23

jedna mo koja iskljuuje svaku konstitutivnu mo.60 Konstituisana partijskamo postavlja uslov nemogunosti da iz same sebe nastane jedna inovativna,konstitutivna mo. Partija je stvorena za to da uestvuje u dravnom aparatuili da ga preuzme.61 Uzajamnim uslovljavanjem partijske i dravne okame-njenosti gubi se iz vida potraga za alternativnim oblicima organizacije i orga-nizovanja: Teorijska privilegija koja se priznaje dravi kao aparatu vlasti naizvestan nain povlai za sobom praktinu koncepciju jedne vodee, centrali-zujue, i na osvajanje dravne vlasti upravljene partije; obrnuto, pak, oprav-dava se taj organizacioni model partije kroz tu teoriju vlasti.62

Afirmacija (katkad i oboavanje) dravne forme je isto toliko naelankoliko i u istorijskim iskustvima ponavljan problem levice: svugde se troilo itroi se vie energije za to da se stia udnja za preuzimanjem drave, negoda se potrae i isprobaju alternative za dravnu formu. Revolucije, kao preu-zimanje nacionalne drave, ine moni aspekt istorijskog toka koji sa dvavaljka gazi preko praksi koje nisu fiksirane na dravu, poput anarhosindi-kalizma, sovjeta i razliitih radnikih saveta ili jugoslovenskog samouprav-ljanja: najpre forsiranjem konstituisane moi protiv konstitutivne i, ex post,proterivanjem alternativa konstituisanoj moi iz naracija.

I svuda tamo gde je bilo socijalistikog preuzimanja vlasti, ni u zame-cima se nije ostvarilo temeljno menjanje drutvenih organizacionih formi.

Ali upravo takva elementarna prerada, stalna otvorenost socijalnih strukturai osiguranje protiv zatvaranja, bile bi cilj neke ofanzivne prakse koja proiz-

vodi neto razliito od kopija i varijanti onoga to postoji. Da bi se predupre-dila strukturalizacija u dravnom aparatu, radi se izraeno pojmovima Fe-liksa Gatarija o pronalaenju maina koje naelno spreavaju tu struktura-lizaciju. Problem revolucionarne organizacije u osnovi je problem ustrojenjainstitucionalne maine koja se odlikuje posebnom aksiomatikom i posebnompraksom; misli se na obezbeenje da se ona ne zatvara u razliite socijalnestrukture, naroito ne u dravnu strukturu koja naizgled ini kamen temeljac

vladajuih proizvodnih odnosa, iako vie ne odgovara sredstvima proizvod-nje. Imaginarna zamka, ,ogledalce za evu, sastoji se u tome to danas iz-gleda kao da izvan tih struktura ne postoji nita to bi se dalo artikulisati.

Revolucionarna socijalistika namisao koja je kao cilj postavila osvajanjepolitike moi drave i identifikovala je s instrumentalnim nosiocem vlada-

K pojmovima konstitutivna (konstituiua) i konstituisana mo up. odeljak Konstitutivna

mo. ... i da se revolucija ne zavrava.Moje primedbe na ovom se mestu odnose upravo na klasini organizacioni oblik partije, ali

ne (govore) protiv nunosti organizacije i time protiv svakog organizovanja. Up. k tome Mar-chart, Der durchkreuzte Ort der Partei, 207 d., koji ocrtava jednu sliku koja se sjajno ovamouklapa: Mesto partije presecaju socijalni pokreti, i to raskre mrsi raun partijskom obliku;mesto partije se otuda mora ostavljati praznim, a u isti mah biti u potrazi za trajnijim organiza-cionim oblicima za pokrete slobodne opozicije.

Deleuze,Foucault, 47


18/35

24

vine jedne klase nad drugom, s instrumentalnim obezbeenjem poseda nadsredstvima za proizvodnju, uhvatila se na taj mamac.63 Dravni aparat kaomamac, kao poudna konstanta levice, to ovde upuuje na dve stvari: naudnju revolucionara prema dravnom aparatu, i na funkciju partije i dravekao mamca, kako su one delovale u postrevolucionarnim socijalistikimdrutvima gotovo kroz ceo 20. vek.

U settingu nastupajueg 21. veka, u isto tako realnim postrealsocijalis-tikim odnosima kao takvim, u kojima izgleda da nacionalne drave tenden-ciozno gube na uticaju, jo jednom se sasvim drukije postavlja pitanje dra-

ve kao mamca. Drava, onakva kakvu poznajemo, sada stoji izvan funda-mentalnih ekonomskih procesa. Institucionalizovanje ,veletrita, perspek-tiva uspostavljanja super-drava uviestruava mamac hiljadostruko()64Gatari ovde uostalom slino kao Majkl Hart (MichaelHardt) i AntonioNegri tri decenije kasnije uImperiji (Empire) sasvim paualno podcenjuju-i65 odgovornost i odsad kao i dosad relevantnu funkciju nacionalnih drava nailazi na paradoks koji danas u istovremenom irenju ekonomske glo-

balizacije i svetskopolicijske funkcijejedne nacionalne drave in War aga-inst Terror - mora biti raspravljan krajnje protivreno: argument za preuzi-manje dravnog aparata morao bi zapravo sukcesivno gubiti svoju privlanusnagu ako rastue umreavanje globalnih ekonomija ono to Gatari 1969.nemarno naziva institucionalizovanje ,veletrita - i nadnacionalna drav-na organizacija primetno ograniava politiko polje realno postojeih nacio-

nalnih drava. A ipak izgleda da je isti mamac samo promenio udicu. Iakonastaju novi sistemi moi u kojima se menja forma i funkcija drave: dravniaparat u svojoj vidljivosti i napadljivosti i dalje ostaje predmet poude.

S jedne strane, to je u vezi s tim to sistem globalne ekonomije dosad iodsad postojeim dravama i njihovim nadnacionalnim savezima svih kom-ponenata i dalje dodeljuje njihove specifine funkcije. Pritom je diskurs libe-ralne, predstavnike demokratije teren koji, odsad kao i dosad, prihvata ipriziva nacionalnu dravu kao centar. Uz to drava uvek iznova dobija znaajkao instrument represije i upravljanja diverznim transformacijama (od pa-radigme fabrike do paradigme drutva za pruanje usluga, od drutva disci-

Guattari, Maschine und Struktur, 137. Pojam ogledalce za evu (na nemakom Ler-

chenblende=zasena za eve) je prevod sa francuskog: miroir aux aluettes je naprava koja po-mou postavljenog ogledalceta bljeti na suncu, sluei time kao mamac za hvatanje sitnih pti-ca. Autor povremeno u tekstu koristi engleske rei u frekventnoj upotrebi u diskusionom vokabu-laru, pre svega na mrei a i uopte u savremenom intelektualnom diskursu. Poto je ova re uknjizi upotrebljena na vie mesta ostavljamo je bez prevoda na srpski (prim. prev.). Znaenjarei setting koja ovde dolaze u obzir su: okvir, okruenje, okolina, udeenje, tok (pravac) struje.

Guattari, Maschine und Struktur, 137Za kritiku ovog preuranjenog oprotaja od nacionalne drave up. Arrighi, Entwick-

lungslinien des Empire: Transformationen des Weltsystems, 24-28


19/35

25

pline do drutva kontrole, od fordistikih do postfordistikih radnih odnosa,od socijalne- i drave blagostanja (welfare) do work-fare drave. Dakle, mise nalazimo u situaciji u isti mah s ove i s one strane nacionalne drave; usituaciji s one strane poveava se mamac u vidu nadnacionalnih saveza imeanih spojeva izmeu politike i ekonomije, doks ove strane izgleda da sefiksiranost revolucionarne prakse na dravu i sanjarije o preuzimanju vlastihrane prosto iz tradicije i uhodanih revolucionarnih naracija, te da u izvesnojmeri ignoriu promenjene odnose.

Delez i Gatari su 1980. u svojoj nomadolokoj raspravi o ratnoj ma-ini u deluHiljadu platoa preduzeli jedan novi pokuaj da opiu odnos dra-

vnog institucionalizovanja i revolucionarnog pokreta u njegovoj savremenojkompleksnosti66: ovde oni, u viestrukosti i nastajanju, razlikuju dravniaparat s njegovim binarnim segmentiranjem i, izvan njegove suverenosti iiznad njegovog zakona, ratnu mainu koja za cilj zapravo nema rat.67 Kon-cept ratne maine u Delez/Gatari-jevoj rizomatskoj teoriji sveta je dale-kosean i veoma teak. Pritom, rat ne podrazumeva ni, po Hobzu (Hob-bes), neko prirodno stanje koje bi trebalo savladati, ni neko skroz podreenosredstvo dravnog aparata.68 Obrnuto, smo razlikovanje ratne maine i dr-avnog aparata takoe ne sledi neku crno-belu emu po kojoj bi se ratna ma-ina stalno postavljala kao revolucionarna maina prema reakcionarnoj dr-avi.69 Odnos priznavanja izmeu rata i drave moe se okretati u oba pra-

vca. Klasian model bi bio da drava sebi prisvaja ratnu mainu i ini je ins-

trumentom. Meutim, funkcija maine menja se ve prema konkretnim us-lovima njene primene. Recimo, multinacionalni sistem globalizujue ekono-mije sm nije dravni aparat koji urezuje granice prostora, segmentira ga ibroji, tavie, to je apstraktna maina koja proizvodi gladak prostor kojitreba da prepregne i kontrolie itavu zemlju, a time opet dravne aparate.Specifinim preplitanjem segmenata dravni aparat moe pokrenuti tu ma-inu, ona sama pak ne zavisi od drave.

Delez i Gatari su u toj povezanosti otkrili specifian oblik obrtanja po-znate Klauzevicove (Clausewitz) reenice: Politika (globalizovanom ekono-mijom prisvojene apstraktne maine) je nastavak (potencijalnog) rata (jo

neprisvojene ratne maine protiv dravnog aparata) drugim sredstvima(sredstvima totalnog rata/totalnog mira, koji nema za cilj unite-nje/preuzimanje/kontrolu dravnog aparata i njegove armije, ve (unite-nje/preuzimanje/kontrolu) stanovnitva): Moglo bi se rei da se prisvajanje

Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 482-585Na i. m. 580Za odnos drave i rata up. Revel, Die Gesellschaft gegen den Staat. Anmerkungen zu Clas-

tres, Deleuze, Guattari und Foucault.Delez/Gatari sami su na vie mesta ukazivali na tu ambivalenciju ratne maine, up. recimo

Tausend Plateaus, 534 i 582-584 kao i moja izvoenja za prilog pojmu maine kod De-

lez/Gatarija, gore 6, kao i 9-11.


20/35

26

preokree ili, tavie, da drave naginju tome da oslobode ili dograde monuratnu mainu u kojoj su sami tek delovi koji mogu biti protivstavljeni ili pri-dodati.70 Ova iz dravnih aparata proizala globalna apstraktna mainaispoljava se po Delez/Gatariju u dva vida koja slede jedan za drugim: prvi jefaizam koji organizuje totalni rat kao neogranieno kretanje, koje ne posta-

vlja nikakvu svrhu izvan sebe. Drugi je onaj postfaistiki vid koji se razvio uhladnom ratu u kombinaciji imperijalnog sovjetskog komunizma i War aga-inst Communism. Njegova aktualna forma opstojava u paralelnom kretanjurastue rigidnosti efekata ekonomske globalizacije i policijskih akcija in Waragainst Terror. Za Delez/Gatarija ta apstraktna maina, za razliku od total-nog rata faizma, za cilj ima totalni mir, jedan mirom nazvani oblik tota-litarnog terora. Totalni rat je prevazien, on se preobrazio u jedan jo stra-niji oblik mira. Ratna maina ima svrhu da preuzme svetski poredak i dravesu jo samo objekti ili sredstva koja se prilagoavaju toj novoj maini.71 Do-due, globalna politika situacija otima se previe jednostavnim objanjenji-ma, no zamreni odnos nacionalnih drava i transnacionalnih/globalnih ne-dravnih sklopova svakako se i posle 11/9 moe dobro objasniti preko odnosadravnog aparata i ratne maine: () mora se pratiti realno kretanje na i-

jem kraju drave, poto su prisvojile ratnu mainu i prilagodile se njenoj svr-si, ponovo uspostavljaju jednu ratnu mainu koja sebi postavlja za cilj da sebiprisvoji drave i da preuzme sve vie politikih funkcija.72

U toj kompleksnoj povezanosti i odnos izmeu revolucije i preuzima-

nja drave postaje sve komplikovaniji. Dok je jo poetkom poslednjeg sto-lea preuzimanje drave imalo fantazmatini kvalitet, izvan naelne diskusijeoformidrave, dravni aparat postaje sve vie zamagljen i kao realno, kon-kretno polje za napad. Ili moramo poi odatle da je cilj revolucije moda biouvek zamagljen, te da upravo samo na osnovu njegove zamagljenosti uvekiznova biva preusmeren na prostu poudu za preuzimanjem dravnog apa-rata?

Levi teoretiari/ke su ve u 19. veku bili svesni gorueg problema fun-damentalne promene, ukidanja dravnog aparata, i ruku pod ruku s tim, raz-

voja novih organizacionih formi, s tim da se te forme ne utvruju unapred.

Recimo, u Graanskom ratu u Francuskoj Marks uprkos tanoj analizi Pa-riske komune ne navodi ta se tano desilo ili ta je trebalo da se desi nakonruenja dravne vlasti. To ima svoj dobar razlog u tome to ni Savet komune,ni radniki saveti, ni sovjeti ne treba da budu fetiizovani kao zamrznuti mo-deli, ve pre da svaka bitka donosi nove forme sopstvene organizacije. Ipak,nasuprot tome, u socijalistikoj stvarnosti ideja se zamrzava u frazu, recimokao kad Lenjin emfatiki odreuje socijalizam kao Sovjeti plus elektrifikaci-

Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 582Na i. m. 582 d.

Na i. m. 583


21/35

27

ja, kao i kod kasnijih sasvim dobronamernih interpretacija istorijskih revo-lucija u kojima se nove organizacione forme samo postuliraju bez konkretnogizvoenja.

Tako i Slavoj iek u Uvodu svoje knjige o Lenjinu polazi od toga da seu Lenjinovom projektu 1917. godine radilo o radikalnom imperativu da serazbije buroaska drava, tavie, drava kao takva, te da se razvije nekanova komunalna forma u kojoj bi svi sudelovali na preiavanju drutvenihpitanja.73 Uzimajui u obzir ira istorijska zbivanja ova interpretacija delujenategnuto. U svakom sluaju, poentu iekove knjige na izvestan nainprotiv njenog autora vidim u tome da Lenjinovo ime slovi za jedan rairenidiskurs koji je u zavravajuem 19. i otpoinjuem 20. veku forsirao pitanje omoguim oblicima revolucionarne politike. Taj diskurs nipoto nije bio jed-noznano determinisan, a nije to bio ni 1917; on se hranio iz mnotva mogu-ih pozicija, to objanjava i pokretljivost same Lenjinove politike pozicije injegovog pisanja. U irokom polju socijaldemokratskih, socijalistikih, ko-munistikih, individualnoanarhistikih, anarhosindikalistikih pozicija, kojesu stalno otvarale nova referentna polja, raale su se beskonane kombina-torne mogunosti revolucionarnih maina. Na kraju krajeva taj je diskurs ipouan za analogizovanje i diferenciranje s dananjim problemskim situaci-

jama.Dakle ako iekova knjiga predstavlja pokuaj da se ponovi Lenjin,74

upravo onaj Lenjin koji je nestao iza proliferovanih dogmi marksizma-lenji-

nizma, onda bih ja iao jo dalje insistirajui na poenti, da se radi o tome dase ponovi Lenjin-diskurs onaj diskurs koji je nastao u Evropi pre svega ugodinama izmeu dveju revolucija, 1905. i 1917: nipoto ne u spisima samogLenjina, nego u debatama oko Druge internacionale, socijaldemokratije i ra-dnikih sindikata, oko odnosa izmeu socijalistikih i anarhistikih pokreta,oko boljevika i menjevika, oko prikladnih organizacionih formi, oko avan-gardne partije i diktature proletarijata, oko odnosa spontanih akcija i kad-rovskog organizovanja, oko proleterskog i politikog masovnog trajka, punose toga artikulisalo to bi danas bilo vredno da bude ponovljeno - ili baremda svesno ne bude ponovljeno. Donekle u analogiji s Lenjinovom odlukom da

ne napie sedmo i poslednje poglavljeDrave i revolucije o iskustvima rus-kih revolucija 1905. i 1917. iek u svakom sluaju oigledno proneveravataj diskurs i zato se fokusira na usamljene odluke njegovih protagonista. Re-cimo Lenjinove manevre u meuprostoru izmeu Februarske i Oktobarskerevolucije 1917, on opisuje kao teorijske i praktine pripreme usamljenika

iek, Die Revolution steht bevor, 9Na i. m. 187: Ponoviti Lenjina znai prihvatiti ,da je Lenjin mrtav, da je njegovo reenje

doivelo slom, ak zastraujui slom, no da je u njemu bila jedna utopijska iskra koja vredi dabude sauvana. () Ponoviti Lenjina ne znai ponoviti ono to je Lenjin uinio, ve ono to nije

uinio, njegove proputene prilike.


22/35

28

koji se iz egzila vraa kui u revoluciju, a isto tako usamljenog vidi i nekog kosaznaje povoljnosti vremena za nuno ponavljanje revolucije.75

U analogiji sa provalijom izmeu Francuske revolucije izmeu 1789. i1793, po ieku postaje nuno ponavljanje Ruske revolucije, jer prva revolu-cija nije promaila samo sadraj nego i samu formu, ostala je zarobljena ustaroj formi, te time postaje nuna druga revolucija.76 U odnosu na teoretizo-

vanje ustanka kao nikako jednodimenzionalnog ureza bez sumnje se tre-ba sloiti s tim, pri emu svakako ostale komponente revolucionarne maineostaju zamagljene. Naelno pitanje u tom kontekstu meutim glasi: Zatoposle druge revolucije ne i neka trea? Zato ne ak beskonaan niz prevratakoji predupreuje figuru preuzimanja dravnog aparata i fenomen zamrza-

vanja i strukturalizacije organizacione forme stalnim novopronalaenjemorganizacije? Jer drava se kao takva i posle 1917. bila jako udaljila od togada bude razbijena, od parole sva vlast sovjetima, a o zameni dravnog apa-rata novim komunalnim formama drutvene uprave posle Oktobarske revo-lucije gotovo da se vie nita nije moglo uti. Lenjin i boljevici upravo dra-

vni aparat nisu radikalno zamenili sovjetima; uzdrali su se od toga da pod-staknu kako spontan tako i uspean proces organizovanja radnikih i vojni-kih saveta. Umesto toga pod nazivom diktatura proletarijata i uz pomoideolokih figura kao prelaz i odumiranje drave, pre svega je ire spro-

voena vlast partije.Gatari je u vezi s odlukama 1917. godine i za vreme Oktobarske revolu-

cije ukazao na to da upravo lenjinistika partija ni na koji nain nije bilakompetentna da pospei originalan proces institucionalizacije koji je iz-vorno bio na delu pri uspostavljanju sovjeta.77 Naprotiv: umesto da iskoristiansu trajnog i potencijalno permanentnog urezivanja, partija, koja je jo

jue bila graevina u suterenu izgraena je kao embrionalni dravni apa-rat.78 Za ukidanjem sovjeta sledilo je iskljuivanje, docnije proganjanje sva-ke opozicije. U podruju organizacije rezultat je bio kancerozna proliferacijatehnokratija u politici, pri policiji, u vojsci, u privredi.79 Slavoj iek ipakistrajava ne samo na figuri protagoniste Lenjina u 1917. godini, koji je sa zau-zimanjem centra moi za duge decenije gotovo uguio Lenjin-diskurs, on

ne ulazi ni u nipoto tek sa Staljinom zapoete problematine evolucije uLenjinovoj postrevolucionarnoj politici. On bi eleo da spasi Lenjina (iz)1917. godine koji stupa na provaliju koja odvaja konture politike borbemnotva partija i baznih pokreta od onoga to je konkretno u igri: trenutnimir, podela zemlje, sovjeti. Ta provalija je provalija izmeu revolucije qua

Na i. m. 9-12Up. na i. m. 12Guattari, Die Kausalitt, die Subjektivitt und die Geschichte, 143Deleuze, Vorwort. Dei Gruppenprobleme, 12. d.

Guattari, Die Kausalitt, die Subjektivitt und die Geschichte, 144


23/35

29

imaginarne provale slobode kroz kolosalno oduevljenje, qua maginog trenaopte solidarnosti kad sve izgleda mogue, i tekog rada drutvene obnovekoju valja ustrojiti kad to oduevljenje treba da ostavi tragove u glomaznomdrutvenom sklopu.80 Iza Lenjin/iekom preduzetog razdvajanja revoluci-onarnog dogaaja i kontinuiranog organizacionog rada (simptomatino oz-naenog reju obnova [Wiederaufbau]), insurekcije i konstitutivne moi, iuterivanja silom obeju korelativnih komponenti u stupnjeviti, odnosno faznimodel, lei jedan gore opisani naelan problem: kao to je nemogue razdva-

janje Februarske i Oktobarske revolucije od revolucionarnih mikropolitika1917. godine, tako svako razdvajanje vri nasilje nad komponentama revolu-cionarne maine. Kao to redukovanje dogaaja 1917. godine na dve revolu-cije zanemaruje molekularnost i procesualnost revolucionarnih praksi, takoredukovanje revolucionarne maine na ustanak zamagljuje revoluciju konsti-tutivnih komponenti otpora i konstitutivne moi.

iek,Die Revolution steht bevor, 11


24/35

30

Dvodimenzionalni krik

Tvrdi se da nije mogu jedan odreeni tip revolucije, ali istovre-meno se shvata da postaje mogu drugi tip revolucije i to ne odree-nim oblikom klasne borbe, ve molekularnom revolucijom koja nepokree samo socijalne klase i individue, ve i neku mainsku i se-miotiku revoluciju. Gatari 81

Zapatistika Armija nacionalnog osloboenja (EZLN) na-kon vie od deset godina bazinodemokratskog organizovanja sami Zapati-sti su svakako isto tako povezani sa 500-godinjim indigenskim otporom

jo od Kolumbovog otkria 1. januara1994. zauzela je San Kristobal delas Kasas i est drugih okrunih mesta u oblasti japas (Chiapas) u jugoisto-nom Meksiku. U revoltu indigenske populacije Lakandonske praume, Tzel-tala, Tzotzila, Tholes i Tojabala, izborili su se Zapatisti pod motom Ya bas-ta! (Dosta vie) protiv nedostojnih ivotnih uslova Indigena ne samo ujapasu. Nakon samo dvanaest dana trajanja oruanog ustanka, Meksika

vlada je proglasila primirje. U pregovorima sa Vladom koji su usledili usta-nici/ce, maskirani skijakim kapama kao znakom kolektivne anonimnosti,uporno su insistirali na principijelnoj transparenciji i javnosti njihovih akti-

vnosti. U leto 1996, par hiljada ljudi iz 40 razliitih zemalja pozvano je naintergalaktiki susret u praumu; 1997, kao primer otvaranja i transnacio-nalizacije zapatistikog pokreta, takav susret je odran u paniji, kojim po-

vodom je dogovoreno osnivanje mree Peoples' Global Action znaajne zapokret kritiki okrenut prema globalizaciji. Septembra 1997, 1111 Zapatistadoputovalo je u Meksiko siti da javno iznesu ono to ih titi; marta 1999,5000 zapatistikih delegata bilo je na putu po celoj zemlji. Marta 2001, 24delegata EZLN zapoelo jeZapaturu kroz vie saveznih drava, da bi ko-nano Nacionalnom kongresu u glavnom gradu podnelo uslove za ponovnoprihvatanje dijaloga sa Vladom. Dok spremnost da se pregovara sa Vladom

oko zakonski boljeg poloaja, po emi klasine revolucionarne teorije moeizgledati reformistiki, revolucionarni aspekt te prakse istrajava na pomera-njima vladavinskih i organizacionih formi usred pregovora: dnevne konfe-rencije za tampu za vreme razgovora s predstavnicima/cama vlade, poziva-nje savetnika/ca i gostiju na pregovore, kolektivne i konsenzusne odluke istalna opozivost delegata forsiraju dekonstrukciju odnosa moi i politiku

Guattari, Wunsch und Revolution, 69


25/35

31

slamanja reprezentacije i klasifikovanja, i u isti mah omoguuju isprobavanjealternativnih oblika socijalne organizacije.82

Don Holovej, u svojoj teoriji nastaloj po uticajem zapatistikog po-kreta, upozorava na razdvajanje postojeeg i predstavljivog, onoga to jeste ionoga to bi moglo biti: Mi se izdiemo iznad samih sebe, egzistiramo u dvedimenzije (). ivimo u nepravednom svetu, ali elimo da nije takav kakav

jeste.83 Ove dve neraskidivo povezane dimenzije kolektivnog krika, kao kri-ka uasa i nade84 uslovljavaju dve isto tako povezane komponente revolucio-narne maine, komponentu otpora i komponentu eksperimentalnog isproba-

vanja konstitutivne moi. Prezentno formulisanje i druge dimenzije, izdiza-nja preko stanja-postojeeg, treba razumeti kao ukazivanje na to da se neradi o nekoj dihotomiji otpora protiv realnog, sadanjeg sveta, s jedne strane,i neke daleko-od-sadanjeg nastajanja pomerene utopije, s druge strane. Na-protiv, radi se o prvim koracima po nekom naizgled novom terenu, postav-ljenom na stari teren, borei se protiv tog starog terena i u isti mah ga koris-tei, da bi ga se pretvorilo u neto drugo. Dakle samo naizgled ovde je u igrineki potpuno noviteren. Zadobijanje zemlje moe se odigravati samo na je-dnoj i istoj ravni imanencije, kao jedino moguoj platformi za promenu iemancipaciju, polazei od koje u svakom sluaju sve treba da bude preorga-nizovano to je mogue ire. U toj baglami izmeu stvarnog i mogueg stalnosu u igri (izigravaju se) obe karte: Biti izvan mere slui kao destruktivnooruje (dekonstruktivno u teoriji i subverzivno u praksi); a biti s one strane

mere znai konstitutivnu mo.85

Nerazmrsivo prepletene dimenzije krika-protiv i pokreta kreativnemoi, kako Holovej takoe naziva dve komponente, otpor i konstitutivnumo, oituju se najbolje a ovde se ponavlja zahtev da se ne eli prosto preu-zimanje drave u borbama koje svesno tee najavi novog, u kojima se bor-

ba usmerava na to da se u svojoj formi ne reprodukuju strukture i prakseonoga protiv ega se bori, ve da se tavie stvaraju eljene forme drutvenihodnosa.86 Upravo usred tih heterogenih oblika otpora treba da se zbiva ek-sperimentalno isprobavanje onoga to se elelo kao pravedan svet a ne vieda se projektuje u neku daleku budunost ili u neko neizvesno vreme posle

velike revolucije. Holovejevi primeri za sprezanje (onog) biti-protiv i ekspe-rimenata na novim organizacionim formama pritom su manje spektakularninego specifini: trajkovi, u kojima se ne obustavlja samo rad ve se poka-zuju alternativni naini delanja (tim to se uspostavlja besplatni okolinski

82Za ceo odeljak up. Holloway, Der Aufstand der Wrde. Zum Revolutionsverstndnis derZapatistas; Huffschmid, Spinnen im Netz. Zapatismus als Maskerade und paradoxe Politik;Kastner, Zapatismus und Transnationalisierung

Holloway,Di Welt verndern ohne die Macht zu bernehmen, 16Na i. m. Poglavlje 1; Der Schrei, 10-20Hardt/Negri,Empire, 376

Holloway,Die Welt verndern ohne die Macht zu bernehmen, 176 d.


26/35

32

saobraaj, to se izgrauje alternativna zdravstvena zatita); protesti na uni-verzitetima pri kojima se univerzitet ne samo prosto zakljuava ve se ra-zvijaju drugi oblici uenja; zauzimanja zgrada koja ove pretvaraju u zajedni-ki korisne centre, u kojima se odvija neki drukiji oblik politikog delovanja;revolucionarne borbe u kojima se ne radi samo o obaranju reima, ve opromeni iskustva drutvenog ivota.87

Svi ti primeri indiciraju meusobnu povezanost otpora i konstitutivnemoi. Odnos recipronog preplitanja obeju komponenti opisuje se i u De-lez/Gatarijevim pribelekama o ratnoj maini i kao odnos suplementarnosti:Ako neki gerilski pokret, neki rat manjina, narodni rat ili neki revolucio-narni rat odgovaraju svojoj sutini (sutini ratne maine) onda je to zato tooni sebi za cilj postavljaju rat utoliko nunije, to je on ,suplemetarniji: onimogu da vode rat samo pod uslovom da u isti mah grade i stvaraju netodrugaije ().88 Imajui u vidu specifian pojmovni aparat kod De-lez/Gatarija taj se pasa moe posebno dobro konkretizovati na primeru Za-patistikog ustanka: zapatistika ratna maina nikako ne odgovara nekom

voenju rata usmerenog na preuzimanje vlasti ili izbacivanje onih koji suna vlasti. Re je o voenju rata koje podrazumeva revoluciju kao rastakanjedravnog aparata u lokalnom kontekstu i pritom permanentno inicira novop-ronalaenje socijalnih sklopova istog konteksta.

Ni zapatistika ratna maina nikako nije magijski zatiena od pretva-ranja u dravni aparat strukturalizacijom, ili da bude preuzeta od nekog dr-

avnog aparata koji je zloupotrebljava za voenje rata. Ipak, tehnikama per-manentnog propitivanja u pokretu (zapatistiki moto koji se odnosi na ovoglasi: preguntando caminamos [propitujui se idemo napred]) i nepres-tanog stavljanja u pitanje sopstvenog upravljanja (mandar obedeciendo)[vladati skrueno], takva strukturalizacija postaje manje verovatna nego umuenikom gestu preuzimanja vlasti: Nije neophodno osvojiti svet. Dovo-ljno nam je da ga iznova stvorimo.89

Na i. m. 245 d.Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 584Primera Declaracion de la Realidad, u:La Jornada, 30. 1. 1996, cit. po: Holloway,Die Welt

verndern ohne die Macht zu bernehmen, 32


27/35

33

Otpor, insurekcija i konstitutivna mo

kao nedeljivi trodimenzionalni proces

Pokreti i autori/ke koji se izjanjavaju protiv jednodimenzionalnihpredstava revolucije kao preuzimanja dravnog aparata, razumevali su sepoev od 19. veka mahom kao anarhistiki ili su bili identifikovani/stigmati-zovani kao anarhistiki. Tako da ne zapanjuje to ve kod pronalazaa anti-etatistikog zadrunog (societernog) anarhizma, kod Prudona nalazimopredzvuk zapatistike prakse: Pod vladajuim aparatom, u senci politikihinstitucija drutvo je polako i u miru gradilo svoj sopstveni organizam; ono jesebi dalo novi poredak koji je bio izraz njegove ivotne snage i autonomije.90Na tom mestu svakako postaje oigledno i to da neka konstitutivna praksakoja deluje mirno i polagano, podzemno obavljajui neku anarhistiku vrstukrtijeg rada ako se on uopte opisuje kao tako malo ofanzivan kao organ-ski razvoj kod Prudona u predelu kapitalistike (kao i poznokapitalistike)rekuperacije pokazuje jednu znakovitu manjkavost. Da bi se pojasnila ta ne-dovoljnost ne moramo s Marksom posegnuti za prigovorom (protiv) reformi-zma, prigovorom da praksa menjanica, iskljuivanja meutrgovine i bes-kamatnih kredita ovde odgovara samo nekoj marginalnoj reformi u netak-nutom okviru postojeih modela politike reprezentacije91: dualizam revolu-cije i reforme malo je izloen u ovom kontekstu jer se time teorijski konstru-

ie neprevladiva razlika izmeu dveju apsolutno postavljenih pozicija, dok seu molekularnoj revolucionarnoj praksi ne moe u istom obliku sresti ni re-volucionarni patos velike cezure ni neko, za reformistike kontekste tipino,zamagljivanje veih povezanosti.92

Predstava da bi dravni aparati i revolucionarne maine mogli prostoiveti u mirnoj koegzistenciji, blisko Prudonovoj formulaciji, paralelno jednikraj drugih, bez odnosa i konflikta, svakako je nemogua na slian nain ka-ko je Robespjer (Robespierre) oznaio revoluciju bez revolucije kao nemo-guu. Otuda, nasuprot Prudonu, Holovej istrajava poseui za Spinozinimpojmovnim aparatom - na tome dapotentia (dakle kreativna ili kon-

Cit. po Gurin, Anarchismus, Begriff und Praxis, 41 Banke za razmenu, osnivane da organizuju trampu (prim. prev.)

Tu kritiku formulisao je Marks u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte na mestu (MEW8, 122) gde uzima da govori o padovima proletarijata posle sloma Junske pobune iz 1948: Je-dnim dijelom on (pariski proletarijat) se baca na doktrinarno eksperimentiranje, na osnivanjemenjanica i radnikih asocijacija, na pokret, dakle, koji se odrie toga da stari svijet promijenipomou njegovih vlastitih skupnih sredstava, nego pokuava da se spasi iza lea drutva, naprivatan nain, unutar svojih ogranienih ivotnih uvjeta, te prema tome nuno propada 18.Brumaire Louisa Bonaparte, Zagreb, 1934, str. 21.

Up. za ovo obraun izmeu Lenjina i Luksemburgove na prelomnici veka prema 20. veku, alii aktualne procese poput prakse Zapatista ili venecuelanski pokret u prvim godinama 21. veka,

koji kao bolivijanski proces osciluje izmeu polova reforme i revolucije.


28/35

34

stitutivna mo) nije alternativa koja sapotestas (instrumentalna ili konsti-tuisana mo) prosto samo ivi u miroljubivoj koegzistenciji. Moe izgledatikao da bismo mogli prosto negovati svoju baticu, stvarati na svet ispunjenljubaznim odnosima, skanjerati se da umaemo ruke izmetom vlasti, ali to jeiluzija ... . Praktikovanje kreativne moi na nain koji nije usredsreen nastvaranje vrednosti, moe egzistirati samo kao antagonizam prema instru-mentalnoj moi (vlasti).93

Neko kvazi nevino paralelno sprovoenje alternative prema onometo Holovej naziva instrumentalna mo na ijem terenu pre vodi u splendidisolation u hermetike koncepte la George-Kreis i Mil-Komune (Muehl-

Kommune) ili u partikularne getoe, ije predstave od lokalne autonomije na-ginju ka reakcionarnom esencijalizmu a da bi se od njih mogli oekivatiudari ka drutvenoj promeni. Od pogrene mogunosti ispravnog naina i-

vota, ova alternativa se slama na predstavi da je navodno mogu neki nezavi-san teren, pored i izvan globalno integrisanog kapitalizma. Holovej otuda

vidi odnos kreativne i instrumentalne moi kao antagonistiki. Ali, potose u dijagramu sila otpora i moi svaka protiv-mo, svaka anti-mo, dakle iHolovejeva kreativna mo u svom antagonizmu prema instrumentalnojmoi izlae opasnosti da bude kooptirana, pored otpora i konstitutivne mo-i, pored krika-protiv i kreativne moi, potrebna je i nova komponentakoja uzima u obzir preplitanje krikova.

Prudon je iza prvih godina samoupravljanja u radnikim asocijacijama

posle 1848. uskoro ugasio svoj optimizam u odnosu na kvazi-automatskoprovoenje zadruno-anarhistikog samoupravljanja. U tiini i skrivenosti,eljena promena drutva nije mogla da se dogodi. Otpor i konstitutivna momorali su se pokazati kao potpuno nedelotvorni i bezazleni im nisu bili go-vorivii vidljivi, im se nisu pojavili u svojoj konfrontativnosti, svojoj masov-nosti, svojoj provali u zbivanje. Ne-pojavljivanje aspekata koji ne dospevaju upodruje reperezentabilnog, takoe je jedna tehnika reprezentacije. Ta teh-nika razdvajanja reprezentovanog i nereprezentovanog probija se manje upostajanju vidljivim pojedinanih grupa, nego kao naelno pojavljivanje mo-gueg preplitanja praksi otpora tamo gde se revolucija kao krtica pomalja

ka povrini. Ovde konano ponovo u igru ulazi dimenzija ustanka, pobune,ovoga puta svakako ne kao jednodimenzionalna ideja preuzimanja dravnevlasti, ve kao trea komponenta u nedeljivom trojstvu revolucionarne ma-ine.

Koncept tog trojstva prvi je poeo da razvija Antonio Negri u ustavno-teorijskom lanku Repubblica Constituente, objavljenom na italijanskom,u kojem je razradio Kondorseov (Condorcet) stav Svakoj generaciji njen us-tav (konstitucija), do konstitutivne republike bez konstitucije. Ponavljammesto iz tog lanka, od sredinjeg znaaja za nau temu, a koje kao moto slu-

Holloway,Die Welt verndern ohne die Macht zu bernehmen, 52


29/35

35

i ovom poglavlju: Dolazi vreme da se zapitamo ne postoji li, kako teorijskitako i u praksi, jedna pozicija koja omoguuje potedu od padanja u posedmranog i teroristikog bivstva drave. Drugim reima, radi se o tome da sepotrai neko stajalite koje prua distancu od predstave po kojoj je kon-stitucija prinudno upisana u dravu; radi se o mogunosti da se misli genea-loki i da se uini vidljivom neka konstitutivna praksa. To stajalite postoji:kao svakodnevna insurekcija, kao permanentni otpor, kao konstitutivnamo.94

Gotovo deset godina posle tog ukazivanja na tri komponente revolucio-narne maine ideja se ponovo javlja u jednom drugom tekstu kao tri ele-menta protivsnage: u izlaganju u okviru Platforme 1 na Documenti 11 u Be-u, Negri i njegov koautor Majkl Hart prezentuju bitne aspekte njihovog be-stselera Imperija i dopunjuju je razmiljanjima o modernim i postmoder-nim oblicima protivsnage. Otpor, ustanak i konstitutivnu mo definitivnomoramo misliti kao nedeljiv proces tim to to troje biva skovano u jednu ce-lovitu protivsnagu i na kraju jednu novu, alternativnu drutvenu formaci-

ju.95 Hart i Negri argumentuju da su otpor, insurekcija i konstitutivna mo u nacionalnim prostorom i nacionalnim suverenitetom obeleenoj moder-ni bili meusobno pocepani, poev od Francuske revolucije posmatrani kaospoljanji jedni drugima, i uopte, dolazili do izraaja kao razliite revolucio-narne strategije ili razdvojeni ili funkcionisali kao razliiti istorijski momenti.Tek posle Hladnog rata i tendencijskog opadanja znaaja nacionalne drave

(i nacionalnog ustanka koji se uvek iznova svodio na svoje polazite, interna-cionalni rat), sad opet postaje mogue razumeti otpor, ustanak i konstitutiv-nu mo kao kontinuum i tri komponente kao uzajamno imanentne.96 Kao toe se dalje jo pokazati na primeru Pariske komune, to istorijsko razlikovanjeizmeu vremena velike revolucije i vremena Imperija na osnovu jednogrelativno nejasno konstruisanog istorijskog toka, nije skroz i bez daljnjegodrivo, u svakom sluaju zakljuak je bez sumnje ubedljiv: trojnost revolu-cionarne maine treba predstaviti kao uzajamno satkanu, sve tri komponenterazvijaju se ipak po formi i pojavi saobrazno svojim kontekstima u vremenu iprostoru.

to se tie tane analize triju komponenti u aktualnim revolucionarnimkontekstima, dosadanja razrada i konkretizacija teze o nedeljivom procesutrojstva kod Hart/Negrija poneto ostavlja otvorenim. Kao i u nekim drugimokvirima oba autora ovde ostaju nejasni, kako to se tie teoretisanja, tako ipartikularizacije. Metaforizovanje predmeta i spektakularan izbor pojmova

Negri, Repubblica Constituente, 77Hardt/Negri, Globalisierung und Demokratie, 383 d.Na i. m. 380-382


30/35

36

(meso, monstrum, kiborg-telo)97 teko da vode nekom konkretizovanjuteze o preplitanju trojstva a time ni ka odgovaranju na pitanje kako presvega zamisliti insurekciju u vremenima Imperije.

A u vremenima rastueg ograniavanja suverene nacionalne drave imenjanja njenih funkcija ne trai samo insurekcija neku drugu formu od uo-

biajene forme nacionalnog ustanka i otpor i konstitutivna mo slede dru-ge eme u razliitim istorijskim i geopolitikim sklopovima. U razliitim kon-tekstima svagda se, prema tome, postavlja pitanje o povezivanju mikro-politika otpora, svakodnevne insurekcije i konstitutivne moi kao kolektiv-nog pronalaenja novog socijalnog i politikog ustrojstva. Pritom nagla-simo to jo koji put pojmovno trojstvo ne treba razumeti kao tok u vremen-skom sledovanju, recimo kao niz: najpre otpor, potom revolt, zatim izgradnjanovog, drukijeg drutva. Naprotiv, tri komponente se razvijaju kao proceskoji se provlai kroz razliite viestruko izlomljene prostore, povezujui ih na

jednoj imanentnoj ravni jedne kraj drugih, jedne u drugima, tako da se nemogu razlikovati. U onome to sledi, zbog toga se nee raditi manje o tomeda se tri komponente pojedinano istrae da bi se potom (implicitno ili eks-plicitno) konkretizovali u razliitim istorijskim kontekstima.

Na i. m. 87. Jo manje jasnoe unosi s tim povezano mesto u: Hardt/Negri,Multitude, 87.


31/35

37

Primat otpora

Put savrene policijske kontrole nad svim ljudskim delatnostima iput slobodnog beskonanog stvaranja svih ljudskih delatnosti jedan

je i isti. (). Prinudno idemo istim putem kao nai neprijatelji priemu mi uglavnom malo prednjaimo ali mora nam biti potpuno

jasno da tim putem idemo kao neprijatelji. Pobedie bolji. (Situaci-onistika internacionala)98

Po Fukou (Michael Foucault), otpora ima tamo gde imamoi. A ipak, ili tavie, upravo stoga, otpor nikad ne lei izvan moi99. Ako

nema nekog apsolutnog spolja moi onda to svakako ne odgovara nekomnunom i apsolutnom podreivanju otpora pod mo. Za Fukoa striktno re-lacioni karakter odnosa moi ne znai, prvo, da je otpor samo posledinodejstvo, tobo neka negativna forma moi, time uvek samo pasivna i podre-ena strana. Drugo, otpor treba razumeti kao heterogen, kao mnotvo ta-aka-, vorita-, arita otpora, ne kao radikalnu provalu najednom mestu

Velikog Odbijanja, ne kao masivnu obustavu koja etablira dve temeljne sup-rotnosti, ne kao antagonizam, ve kao nepravilno rasutu mnogostrukost ta-aka otpora u jednom isto tako mnogostrukom predelu rascepa i granica kojese pomeraju. Jedno takvo razumevanje otpora kao mnogostrukosti odgovara

viene-jedinstvenoj predstavi o moi: umesto kao ukupnost insitucija iaparata koji obezbeuju poredak graanske drave, Fuko razume mo kaomnogostrukost odnosa snaga koje organizuju jednu teritoriju.

il Delez u svojoj knjizi o Fukou ukazuje na konkretnu istorijsku poza-dinu pred kojom je on karakteristino dalje razvijao svoju teoriju o moi iotporu: to su, s jedne strane, pokuaji oko i iza 1968. da se stvore teorijskepostavke koje se upravljaju kako protiv marksizma (ovde se misli na mark-sistiko-lenjinistika strujanja i partije u okvirima realnog socijalizma i uzapadnoevropskim dravama, pre svega u Francuskoj Italiji) tako i protivgraanskih koncepcija.100 S druge strane, na ovo utie i iskustvo specifinih

borbi, koje su Fuko i drugi tokom 1970-ih vodili u razliitim transverzalnimgrupama, kojima je uspelo da za neko vreme ne padnu u deje bolesti ko-munizma, totalitarizaciju, centralizaciju i strukturalizaciju, ve da odre i-

vom vezu razliitih borbi. Za Fukoa bio je to, pre svega, angaman u groupeinformation prison, koja je informisala o prilikama u francuskim zatvorimai u vezi s tim pokretala akcije.

S.I., Die S. I. jetzt, 86Foucault,Der Wille zum Wissen, 96

Deleuze,Foucault, 38


32/35

38

Pred pozadinom tih iskustava, mo za Fukoa nije toliko neto to nekoposeduje, ve tavie, neto to se razvija, ne toliko steena privilegija vlada-

jue klase, ve tavie skupno dejstvo njihovih strategijskih pozicija.101 Ot-por je zamisliv samo u strategijskom polju tih veza moi, nipoto jedinstvenopredstavljenih kao linearno vladanje jedne grupe nad drugom. U gustomtkanju veza moi koje proimaju aparate i institucije, otpor se ne shvata kaosamo negativna funkcija moi, kao spoj koji se najpre mora odvojiti od sis-tema moi, kao, na kraju, pasivno/reaktivna strana moi. Oni (mnogi razli-iti oblici otpora) su u vezama moi druga strana, ono nasuprot, koje ne sene da ukloniti miljenjem.102 Fuko, dakle, u toj poslednjoj karikaturi moi(Dudit Batler, Judith Butler) istrajava, s jedne strane, najednom-pored-drugog a nejednom-iza-drugog, u nekom ne totalnom, nego skroz hetero-genom sklopu moi i otpora, s druge strane, na nemogunosti da se misli ne-ko spolja tih odnosa.

Levi diskursi su propisno zaribali u Fukoovoj analizi, pre svega na as-pektu imanencije protkanosti moi i otpora koji odrie mogunost radikalneemancipacije u neko spolja (u smislu oslobaanja u nekoj oblasti koja lei sone strane odnosa moi). Fukoovo recepciono delovanje, shodno tome, tendirai tome da proizvodi slike slepe ulice, gumene elije, bezizlaznog totaliteta.103Mnogi su to razumeli kao uvod u defetizam i kao poricanje mogunosti revolu-cije. Mnogostrukost i kompleksnost otpora kod Fukoa Donu Holoveju izgledatoliko mnogostruka kao umetnike fotografije ili slike, bez razvoja, gotovo da

delanje i njegov antagonistiki razvoj ne stoje u sreditu Fukoovog razmi-ljanja. Na taj nain u Fukoovoj analizi postojalo bi itavo mnotvo otpornosti,ali ne i mogunost emancipacije. Mogua je jedino konstelacija moi-i-otporakoja se beskonano pomera.104 I kod samog Fukoa nalazi se ta sumnja koja jeprilino doprinela pregnantnom pomeranju fokusa Fukoovih istraivanja kas-nih 1970-ih i 1980-ih, od analize moi i znanja ka problematizovanju samoup-ravljanja i brige o sebi. Delez pie o toj prelomnoj taki u Fukoovom

Documents

Umetnost i Revolucija2