dr Jelena Perovićprofesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

POTREBA UNIFIKACIJE I HARMONIZACIJE UGOVORNOG PRAVA

Usvajanjem uniformnih pravila koja se primenjuju na ugovore zaključene u

različitim pravnim, ekonomskim i socijalnim sistemima otklanjanju se prepreke u

odvijanju međunarodnih poslovnih transakcija, čime se doprinosi razvoju

međunarodnog prometa i ostvarenju pravne sigurnosti uopšte. Zbog toga je unifikacija

ugovornog prava i posebno prava međunarodne prodaje postala konstantna težnja

poslovnih ljudi, nacionalnih zakonodavaca i pravne doktrine.

Na osnovu ovih težnji, razvila se ideja o kreiranju takvog uniformnog prava

koje će biti u stanju da pobedi najvećeg neprijatelja međunarodnih poslovnih

transakcija - nacionalne granice. One predstavljaju smetnju, svakog dana sve

intenzivniju, za subjekte iz različitih država, posebno za privredne subjekte koji u~estvuju u međunarodnom poslovnom prometu, s obzirom da se u odsustvu

uniformnih pravila, na svakog od njih primenjuje razli~ito nacionalno pravo.

Od vremena donošenja nacionalnih kodifikacija građanskog prava u 19. veku,

pokazalo se da podvrgavanje pravila međunarodne prodaje unutrašnjim pravima

pojedinih zemalja nije dovelo do zadovoljavajuće situacije. Velike razlike koje su

postojale među nacionalnim pravima imale se za posledicu teškoce u odvijanju

međunarodne trgovine.

Nacionalna prava, s obzirom na vreme u kome su nastala, nisu predviđala

pravila koja regulišu međunarodnu prodaju. Pored toga, nacionalno pravo koje se

primenjuje na konkretan slučaj mora biti određeno u smislu sukoba zakona, koji, po

pravilu, nije dovoljno razumljiv i pristupačan za poslovni svet, pa samim tim nije

pogodan za međunarodne poslovne transakcije. Čak i za same pravnike, primena

principa koji variraju od zemlje do zemlje radi rešavanja konkretnog sukoba zakona,

može ostaviti izvesnu dozu nesigurnosti. Međunarodno privatno pravo bi svojim

1

pravilima trebalo da olakša položaj ugovornih strana i da pruži rešenja upućujući na

merodavno pravo za svaki konkretni pravni odnos1. Teškoća je međutim, u tome što

su kolizioni propisi takođe nacionalni, zbog čega se domen nejednakog regulisanja

povećava.

Na tim osnovima, pitanje harmonizacije i unifikacije evropskog ugovornog i

uopšte privatnog prava postaje jedno od najaktuelnijih pitanja našeg vremena. U

daljim izlaganjima biće posebno razmotrena tri međunarodna dokumenta: (I)

Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe iz 1980 (Bečka

konvencija); (II) UNIDROIT Principi za međunarodne trgovinske ugovore i (III)

Principi evropskog ugovornog prava, kao instrumenti koji u značajnoj meri doprinose

unifikaciji i harmonizaciji evropskog ugovornog prava. Oni će biti analizirani u

kontekstu unifikacije i harmonizacije ugovornog prava uopšte (IV), i posebno kao

dokumenti koji vode usvajanju evropskog Građanskog zakonika, kao opštoj

kodifikaciji evropskog građanskog prava (V). Najzad, biće reči i o ostalim

instrumentima unifikacije evropskog ugovornog prava (VI).

I. BEČKA KONVENCIJA

Konferencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe održana u Beču

od 10. marta do 11. aprila 1980. prihvatila je Konvenciju Ujedinjenih nacija o

ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (United Nations Convention on Contracts for

the International Sale of Goods; Convention des Nations Unies sur les contrats de

vente internationale de marchandises ), poznatu kao Bečka konvencija. Konvencija je

rezultat dugogodišnjeg rada predstavnika država sa različitim pravnim sistemima u

okviru UNCITRAL-a2 i predstavlja univerzalni kodifikatorski akt u domenu

međunarodne prodaje robe.

Bečka konvencija koja je u Jugoslaviji i u još deset zemalja stupila na snagu

1988.3 primenjuje se sa sve većim uspehom. Do danas, ovu Konvenciju ratifikovalo

1 Misli se na primenu različitih kriterijuma pri određivanju merodavnog prava, kao što je: mesto zaključenja ugovora, mesto izvršenja ugovora, princip najtešnje veze, i sl.).2 United Nations Commission on International Trade Law (Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo).3 Jugoslavija je ratifikovala ovu Konvenciju 27. marta 1985.

2

je 76 država iz celog sveta. U okviru Evropske unije, skoro sve države su pristupile

ratifikaciji ovog dokumenta, pa se Bečka konvencija smatra opštim pravom

međunarodne prodaje u Evropi.

Oblast primene Bečke konvencije određena je u čl.1. Prema njemu, da bi

Konvencija bila primenjena, potrebno je da se ispune uslovi: (I) vezani za ugovor o

prodaji robe - primena ratione materiae i (II) vezani za međunarodni karakter

ugovora, što znači da je potrebno da je zaključen između strana koje imaju svoja

sedišta na teritorijama različitih država – primena ratione personae.

PRIMENA RATIONE MATERIAE

Oblast ratione materiae Bečke konvencije određena je zahtevom da se

Konvencija primenjuje na ugovore o prodaji robe (čl.1.1).

Ugovor o prodaji. Konvencija ne definiše izričito pojam ugovora o prodaji.

Ipak, on se može odrediti posredno, putem odredaba koje regulišu obaveze prodavca

(čl. 30) i kupca (čl.53). Na osnovu toga, ugovor o prodaji može se odrediti kao ugovor

u kome se jedna strana- prodavac, obvezuje da isporuči robu, preda dokumenta i

prenese pravo svojine na drugu stranu-kupca, dok se kupac obvezuje da isplati cenu i

preuzme isporuku robe onako kako je predviđeno ugovorom. Ovako određen pojam

ugovora o prodaji odgovara definiciji ovog ugovora u srpskom Zakonu o

obligacionim odnosima.

Pod pojmom robe u Bečkoj konvenciji podrazumevaju se samo pokretne,

telesne stvari. I pored terminoloških razlika koje u ovom pogledu postoje između

engleskog i francuskog jezika (u zvaničnom engleskom tekstu Bečke konvencije u

upotrebi je izraz goods, dok je francuski termin - marchandises), suština je ista –

pojam robe treba tumačiti široko, tako da, u postavljenim okvirima, obuhvata sve

stvari koje predstavljaju predmet trgovačkih ugovora o prodaji.

Naime, samo takvo tumačenje može odgovoriti potrebama savremenog

međunarodnog poslovnog prometa u kome se, pod uticajem tehnolgije i elektronike,

razvija trgovina novim vrstama robe. Na taj način, kompjuterski program (software)

3

može se shvatiti kao roba, i ugovori čiji je on predmet biti podvrgnuti pravilima

Bečke konvencije.

S druge strane, Konvencija se ne može primeniti na prodaju know-how s

obzirom da nije inkorporisan u neku telesnu stvar i ne može se vezati za pojam robe.

U istom smislu, ugovori o intelektualnim uslugama ostaju izvan polja

primene Bečke konvencije, o čemu je imala prilike da se izjasni nemačka

jurisprudencija u odluci iz 19944.

Prodaja kompletnog posla (complete business undertaking ) takođe se ne bi

mogla podvesti pod pravila Konvencije, budući da ne predstavlja robu. Primena

Konvencije bila bi isključena činjenicom da nepokretnost čini bitan deo predmeta

prodaje, kao i činjenicom da je u prodaju uključen i goodwill koji se ne smatra

robom.

U istom svetlu treba posmatrati i ugovore o prenosu udela u trgovačkom

društvu.

PRIMENA RATIONAE PERSONAE

Oblast rationae personae Bečke konvencije određena je zahtevom da

ugovor o prodaji robe bude zaključen između strana koje imaju sedišta na

teritorijama različitih država (međunarodni karakter prodaje), kada su te države

ugovornice Konvencije (direktna primena), ili kada pravila međunarodnog privatnog

prava upućuju na primenu prava jedne države ugovornice (indirektna primena).

U Bečkoj konvenciji Konvenciji je usvojen čist subjektivni kriterijum koji

međunarodni karakter prodaje određuje isključivo na osnovu sedišta ugovornih strana.

Najznačajniji rezultat ovog pravila ogleda se u činjenici da se Konvencija može

primeniti i onda kad nema međunarodnog transfera robe ukoliko ugovorne strane

imaju sedišta u različitim državama.

4 OLG Köln, 26-08-1994, Recht der Internationalen Wirtschaft (RIW), 1994, str.970 i dalje.

4

Direktna primena. Bečka konvencija primenjuje se direktno u slučaju kad

ugovorne strane imaju svoja sedišta u različitim državama ugovornicama Konvencije

(čl.1.a.). Država ugovornica je svaka država koja je prihvatila ili ratifikovala

Konvenciju.

Indirektna primena. Bečka konvencija može biti primenjena i onda kad

strane nemaju sedišta u različitim državama ugovornicama, ukoliko pravila

međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava jedne države ugovornice

(čl.1.b.).

UGOVORI O PRODAJI NA KOJE SE BEČKA KONVENCIJA NE

PRIMENJUJE

Ugovori o prodaji na koje se Konvencija ne primenjuje mogu se, prema

razlozima njihovog isključenja, grupisati u tri kategorije: prodaje isključene s obzirom

na cilj zbog koga se preduzimaju, prodaje isključene s obzirom na način njihovog

izvršenja, prodaje isključene s obzirom na njihov predmet.

Prodaje isključene s obzirom na cilj zbog koga se preduzimaju (čl.2.a.). Iz

oblasti primene Bečke konvencije isključena je prodaja robe kupljene za ”ličnu ili

porodičnu upotrebu ili za potrebe domaćinstva” , tj. robe kupljene za neprofesionalnu

upotrebu (potrošačka prodaja). Ovim isključenjem postavljen je zahtev da roba bude

kupljena u poslovne svrhe, čime se primena Konvencije de facto svodi na trgovačke

kupovine (commercial purchases).

Prodaje isključene s obzirom na način njihovog izvršenja (čl.2.b.i 2.c.). Po

ovom kriterijumu, Bečka konvencija se ne primenjuje na prodaje na javnoj dražbi

(2.b.) i prodaje u slučaju zaplene ili nekog drugog postupka od strane sudskih vlasti

(2.c.).

Prodaje isključene s obzirom na njihov predmet (čl.2.d., 2.e. i 2.f.). Pored

isključenja pomenutih vrsta prodaja, Bečka konvencija, predviđa i isključenje

određenih prodaja s obzirom prirodu njihovog predmeta. Tako, iz oblasti primene

5

Konvencije, isključene su prodaje hartija od vrednosti i novca (čl.2.d.), brodova,

aeroglisera i vazduhoplova (čl.2.e.) i električne energije (čl.2.f.).

ISKLJUČENJE PRIMENE BEČKE KONVENCIJE VOLJOM UGOVORNIH

STRANA

U pogledu primene Bečke konvencije, usvojen je sistem “opting out”, što

znači da će se Konvencija, ako su ispunjeni uslovi za njenu primenu, automatski

primeniti, bez potrebe da ugovorne strane posebno predviđaju njenu primenu5. Ipak,

saglasnim voljama ugovornih strana, primena Bečke konvencije može biti isključena.

To isključenje može se učiniti izričito ili prećutno.

Pod izričitim isključenjem podrazumeva se slučaj kad ugovorne strane izričito

ugovorom predvide da se na njihov ugovor neće primenjivati Bečka konvencija.

Prećutno isključenje podrazumeva slučaj kad ugovorne strane izričito predvide

da će se na njihov ugovor primeniti određeni nacionalni zakon6 (na primer, na ovaj

ugovor primenjuje se srpski Zakon o obligacionim odnosima). U okviru ovog slučaja,

potrebno je imati u vidu da predviđanje određenog nacionalnog prava uopštenom

formulacijom (na primer, na ovaj ugovor primenjuje se italijansko pravo “Italian law to apply'') ne znači isključenje primene Bečke konvencije, ako je u

konkretnom slučaju predviđeno pravo države potpisnice Konvencije. Naime,

ratifikacijom Konvencije, ona postaje sastavni deo unutrašnjeg prava jedne države i

uživa prioritet u odnosu na nacionalni zakon. Iz tih razloga, ako je reč o ugovoru o

međunarodnoj prodaji robe, a ugovoreno je pravo države koja je potpisnica

Konvencije, u slučaju spora, po pravilu će biti primenjena Bečka konvencija, a ne

odgovarajući nacionalni zakon.

II. UNIDROT PRINCIPI ZA MEĐUNARODNE TRGOVINSKE

UGOVORE5 Za razliku od toga, postoji i sistem ’’opting in’’ koji znači da će se određna pravila primeniti samo ako njihovu primenu ugovorne strane posebno ugovorom predvide.6 Ili neki drugi izvor prava međunarodne prodaje

6

UNIDROIT (Medjunarodni institut za unifikaciju privatnog prava)7 osnovan je

1926. godine pod okriljem Lige naroda, sa ciljem da unapredi unifikaciju privatnog

prava. Institut ima sedište u Rimu i do danas, okupio je preko 58 država članica,

uključujući veliki broj evropskih zemalja, SAD, Rusiju i Kinu. Aktivnostima Instituta

rukovodi Upravljački Savet sačinjen od 25 eminentnih pravnika iz različith država

članica, koji se biraju na Generalnoj Skupštini svakih pet godina.

Ideja o “reorganizaciji” prava međunarodnih trgovinskih ugovora uopšte,

rođena je na međunarodnom seminaru održanom povodom 40-te godišnjice osnivanja

UNIDROIT u Rimu, u aprilu 1968. Na osnovu preliminarnih studija Sekretarijata,

Upravljački Savet odlučio je 1971. da u radni program Instituta uvrsti projekat pod

nazivom “Progresivna Kodifikacija međunarodnog trgovinskog prava” (Progressive

Codification if International Commercial Law), koji je kasnije izmenjen u “Principi

mežunarodnih trgovinskih ugovora” (Principles of International Commercial

Contracts). U maju 1994. Upravljački Savet dao je i formalnu saglasnost za

UNIDROIT Principe i preporučio najširu moguću primenu Principa u praksi.

UNIDROIT Principi međunarodnih trgovinskih ugovora predstavljaju jedan

potpuno nov pristup međunarodnom trgovinskom pravu. Shvaćeni kao “značajan

korak ka globalizaciji pravne misli”, oni se ne mogu uvrstiti u tradicionalne kategorije

pravnih instrumenata koji su dosada doneti na međunarodnom nivou. Principi su

usmereni, pre svega, na prevazilaženje brojnih teškoća sa kojima se susreće

međunarodno trgovinsko pravo, a koje su prouzrokovane razlikama u nacionalnim

propisima ugovornog prava. Publikovani su 1994. u vidu zbornika čiji su članovi

praćeni odgovarajućim komentarima. Principi se sastoje iz deset poglavlja, kojima su

obuhvaćeni: 1) opšte odredbe; 2) zaključenje ugovora i sposobnost za zastupanje; 3)

punovažnost ugovora; 4) tumačenje ugovora; 5) saržina ugovora i prava trećih; 6)

izvršenje ugovora; 7) neizvršenje ugovora; 8) kompenzacija; 9) ustupanje (cesija)

potraživanja, ustupanje duga i ustupanje ugovora i 10) rokovi zastarelosti. Drugo,

dopunjeno izdanje UNIDROIT Principa publikovano je 2004. godine, a treće 2010.

godine.

7 Institut International pour Unification du Droit Prive

7

III. PRINCIPI EVROPSKOG UGOVORNOG PRAVA

Komisija za evropsko ugovorno pravo (CECL)8 počela je 1982. rad na

pripremi Principa evropskog ugovornog prava. Komisija je univerzalno poznata pod

nazivom Lando-Komisija, prema predsedniku i inicijatoru projekta, profesoru Landu

iz Kopenhagena. Članovi Komisije su eksperti iz svih država članica Evropske Unije,

koji nisu izabrani od strane svojih vlada i ne predstavljaju zvanično svoje države. U

sastav Komisije ušli su zahvaljujući ličnom autoritetu i sposobnostima.

Prva verzija Principa evropskog ugovornog prava objavljena je 1995. Ona je

sadržala samo opšte odredbe i pravila vezana za obaveznu snagu ugovora i sredstva za

slučaj neizvršenja. Kompletiranu verziju Principa, Komisija je objavila 2003. godine.

Zbirka Principa sastoji se od 17 poglavlja koja se odnose na: opšte odredbe;

zaključenje ugovora; ovlašćenje za zastupanje; punovažnost ugovora; tumačenje

ugovora; sadržinu i dejstva ugovora; izvršenje ugovora; neizvršenje ugovora i opšte

odredbe o pravnim sredstvima u slučaju neizvršenja; posebna pravna sredstvaa

sredstva za slučaj neizvršenja ugovora; obaveze sa više subjekata; ustupanje

potraživanja; promena dužnika i ustupanje ugovora; kompenzacija (prebijanje);

zastarelost; nezakonitost; uslovi; pretvaranje kamate u glavnicu.

Prilikom izrade Principa, Lando-Komisija pošla je od pretpostavke da različita

pravila ugovornog prava koja postoje u nacionalnim pravnim sistemima ne idu u

prilog potrebama zajedničkog evropskog tržišta. Takva regulativa ugovornog prava ne

odgovara na probleme geografsko-ekonomskog karaktera koji svakodnevno pogađaju

subjekte koji posluju u Evropi. Tako je na primer, proizvođaču obuće iz Padove,

mnogo jednostavnije da trguje sa Rimom nego sa Frankfurtom. Drugim rečima,

razlike između pravnih sistema država članica Unije, razlog su zbog koga trgovinske

transakcije često skupo koštaju poslovni svet. Zbog toga, sa geografsko-ekonomskog

stanovišta, trgovina unutar jedne zemlje izgleda isplativija u odnosu na izvoz robe u

druge zemlje sa različitim pravnim sistemima, čak i u slučaju kad su te zemlje

geografski blizu. U suštini, reč je o problemu sa kojim se sukobljava čitava ideja

integracije evropskog tržišta – različita pravila ugovornog prava mogu prouzrokovati 8 Commission on European Contract Law, Commission pour le droit europeen.

8

smetnje tržišnoj konkurenciji odnosno odvratiti poslovne ljude od kupoprodaje dobara

i usluga izvan granica njihovih država. Prema tome, da bi se uistinu formiralo

zajedničko tržište, potrebno je eliminisati smetnje izazvane različitim pravilima

ugovornog prava.

To su bili osnovni razlozi koji su motivisali Lando-Komisiju da predloži

široko primenjive, uniformne principe za ugovorne odnose, izdvojene od nacionalnih

pravnih sistema, u cilju olakšavanja trgovinskih transakcija u okviru Evrope. Izrada

Principa evropskog ugovornog prava diktirana je dakle, praktičnim potrebama i

zahtevima poslovnog sveta Evropske Unije.

IV. ZAJEDNIČKA OBELEŽJA I FUNKCIJE UNIDROIT PRINCIPA I

PRINCIPA EVROPSKOG UGOVORNOG PRAVA

Principi evropskog ugovornog prava i UNIDROIT Principi nastali su iz iste

potrebe, a to je harmonizacija pravila ugovornih odnosa. Polje njihove primene

suštinski je identično jer oba dokumenta “pretenduju” da postanu opšti principi

ugovornog prava, odnosno nova “redakcija” modernog lex mercatoria. U tom smislu,

u preambuli UNIDROIT Principa predviđeno je da se oni mogu primeniti kada su

ugovorne strane prihvatile da se na njihov ugovor primene “opšti principi prava”, “lex

mercatoria” ili neka slična formulacija. Praktično identičnu odredbu predviđaju

Evropski Principi ugovornog prava, prema kojoj, Principi se mogu primeniti kada su

se strane saglasile da se na njihov ugovor primene “opšti principi prava”, “lex

mercatoria” ili neki sličan izraz .

Druga zajednička karakteristika Principa ogleda se u tome što ne predstavljaju

obavezne instrumente. Bilo bi, naime, nerealno nadati se jednoj opštoj kodifikaciji

ugovornog prava putem međunarodne konvencije u doglednoj budućnosti. Čak i

uspeh Bečke konvencije čija se pravila, bez sumnje, mogu smatrati opštim pravilima,

takvu kodifikaciju ostavlja van svog domašaja. Zbog toga se ističe da Principi

predstavljaju sredstva unifikacije ili harmonizacije prava koja nisu zakonodavnog

karaktera.

U tom smislu treba razumeti i moguće funkcije Principa. Na prvom mestu, s

obzirom da u evropskim razmerama ne postoji opšta kodifikacija privatnog prava,

9

značajno je predvideti opšte principe koji bi poslužili kao inspiracija nacionalnim i

međunarodnim sudovima u tumačenju odredaba postojećeg uniformnog prava i

popunjavanju pravnih praznina. Uopšte, oni bi mogli poslužiti kao jedan neformalni

osnov za kreiranje novog prava. Potreba za takvim opštim principima posebno je

izražena u okviru Evropske Unije.

Pored toga, Principi predstavljaju model nacionalnim i međunarodnim

zakonodavcima, doprinoseći, na taj način, harmonizaciji ugovornog prava. To je od

značaja ne samo za zemlje koje još nisu pristupile Uniji, već i za zemlje članice Unije

koje nastoje da modernizuju svoje postojeće zakonodavstvo.

Nadalje, strane u međunarodnom ugovoru mogu predvideti Principe kao pravo

koje će se primeniti na njihov ugovor. Ugovorne strane takođe mogu odlučiti da u

svoj ugovor inkorporišu Principe, u celini ili delimično.

Principi su, bez sumnje, biti od izuzetnog značaja za pravnu doktrinu i

izučavanje prava uopšte. U Evropi, oni doprinose tendenciji pronalaženja zajedničkog

imenitelja za različite sisteme privatnog prava, a u pravcu stvaranja novog ius

commune Europae9.

Najzad, u kontekstu prethodnih izlaganja, potrebno je konstatovati da

komparativna analiza Principa s jedne i srpskog Zakona o obligacionim odnosima,

kao matične kodifikacije za ugovorne odnose s druge strane, upućuje na zaključak da

između ovih dokumenata nema značajnijih razlika, te da domaće ugovorno pravo

odražava najsavremnije tendencije u oblasti ugovornog prava.

V. EVROPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK

Nakon sve intenzivnijih procesa produbljavanja integracije država članica EU,

razvila se ideja o donošenju evropskog Građanskog zakonika, kao opšte kodifikacije

građanskog prava u okvirima EU. U tom smislu, postavilo se pitanje da li dokumenti

9 V. T.Koopmans, Towards a new “ius commune” , u, De Witte/Forder, 1992, str.43-51.

10

EU, od Mastrihta do Lisabona sadrže pravni osnov za usvajanje evropskog

Građanskog zakonika i, što je još značajnije, da li su prava država članice dostigla

potreban stepen “zrelosti” za takav projekat.

Osnovne teškoće ogledaju se u činjenici neusklađenosti pravnih sistema

zemalja Evrope. Prepreke postoje, ne smo prilikom rešavanja zajedničkih problema,

već i u pogledu same njihove formulacije, kada se javljaju različite koncepcije i

različiti putevi stvaranja prava (law-making). Već dugo vremena, granice pravnih

sistema identifikovane su sa političkim granicama iz čega proizilazi da ima onoliko

pravnih sistema koliko i nacionalnih država. Tako, nemački pravnici koriste

Burgerliches Gesetzbuch, francuski ostaju pri Code civil, dok u Engleskoj i dalje

preovladjuje “good old” common law10. Pored toga, strana literatura se relativno retko

koristi prilikom donošenja sudskih odluka, na univerzitetima predaju i objavljuju

radove, po pravilu, domaći profesori prava. Posledica toga ogleda se u različitim

koncepcijama modernog privatnog prava u svakoj pojedinoj zemlji, u partikularizaciji

prava i pravne nauke, koja se prenosi na nove generacije pravnika.

Ipak, problem se može i drugačije posmatrati. Tako, common law sistemi

Engleske, Velsa i Irske izuzetno su bliski. Isto se može konstatovati i za zemlje civil

law sistema romanske pravne familije, Francusku, Belgiju i Luksemburg, s jedne, i

nordijske zemlje Dansku, Finsku i Švedsku, s druge strane. U pogledu odnosa

izmedju common law i civil law zemalja, ističe se bliska saradanja izmedju Engleske i

Škotske. Na osnovu ovih primera može se zaključiti da, i pored razlika u zakonskom

regulisanju, zajednički jezik i nasleđena pravna kultura mogu biti dobar početni osnov

za saradnju.

Značajan korak u pravcu usvajanja evropskog Građanskog zakonika

predstavlja Nacrt Zajedničkog Okvira (Draft Common Frame of Reference),

pripremljen od strane Studijske grupe za evropski Građanski zakonik (Study Group on

a European Civil Code) i Istraživačke grupe o privatnom pravu Evropske zajednice

(Research Group on EC Private Law – Acquis Group). Nacrt je izrađen na osnovu

’’Akcionog plana za koherentnije evropsko ugovorno pravo’’ (Action Plan on A More

10 V. R.Zimmermann, Roman Law and European Legal Unity, Towards a European Civil Code, Kluwer, 1998, str. 24 i dalje.

11

Coherent European Contract Law) Evropske komisije iz 2003. godine i publikovan

2008. godine. Sadrži principe, definicije i model pravila evropskog privatnog prava.

Na tim osnovima, Evropski parlament je 8. juna 2011. godine usvojio i odgovarajuću

rezoluciju – “European Parliament resolution of 8 June 2011 on policy options for

progress towards a European Contract Law for consumers and businesses”11 koja

predstavlja značajan korak u pravcu daljeg razvoja Evropskog ugovornog prava

VI. OSTALI IZVORI UNIFORMNOG UGOVORNOG PRAVA

Direktive EU imaju provorazredan značaj za harmonizaciju ugovornog prava

na nivou EU. U tom pogledu, donet je veliki broj direktiva koje se odnose na različite

oblasti ugovornog prava (Direktiva o okviru Zajednice za elektronski potpis,

Direktiva o nefer klauzulama u potrošačkim ugovorima, Direktiva o zaštiti potrošača

u distancionim ugovorima, Direktiva o određenim aspektima potrošačke prodaje i

pripadajućim garancijama, itd.).

U pogledu harmonizacije ugovornog prava, kako na evropskom tako i na

međunarodnom nivou, značajnu ulogu ostvaruju i: model-zakoni, opšti uslovi

poslovanja, praksa ustanovljena između ugovornih strana, međunarodni trgovački

običaji, standardni termini, pravni vodiči, različita uputstva i pravilnici, tipske

klauzule, i sl.

Model–zakoni se donose u cilju izrade jasnih i svobuhvatnih pravila koja

odražavaju moderne standarde u određenoj oblasti, a koja bi mogli da prihvate

različiti pravni i ekonomski sistemi u svetu. Tako, Model-zakon o međunarodnoj

trgovinskoj arbitraži usvojen od strane UNCITRAL-a 1985, jedan je od najznačajnijih

međunarodnih dokumenata u pogledu unifikacije pravila o međunarodnoj trgovinskoj

arbitraži. Rezolucijom OUN od 11. decembra 1985. državama je ''preporučeno da

uzmu u obzir ovaj Model-zakon kad budu donosile ili vršile reviziju svog

zakonodavstva da bi odgovorile savremenim potrebama međunarodne trgovinske

11 http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef=-//EP//TEXT+TA+P7-TA-2011- 0262+0+DOC+XML+V0//DE

12

arbitraže''. Ovaj dokument je od izuzetnog značaja za rešavanje sporova koji proističu

iz međunarodnih poslovnih odnosa putem međunarodne trgovinske arbitraže.

Posebnu kategoriju instrumenata kojima se stvaraju uniformna pravila

ugovornog prava predstavljaju opšti uslovi, standardni termini, tipske klauzule i

pravni vodiči, doneti od strane različitih profesionalnih asocijacija i međunarodnih

organizacija, koji se primenjuju samo ukoliko su to ugovorne strane predvidele u

svom ugovoru. Opšti uslovi mogu biti prihvaćeni u celini ili delimično, mogu biti

upotrebljeni kao model za tipske ugovore, odnosno koristiti kao podsetnik za pitanja

koja ugovorne strane treba da reše u svojim ugovorima.

Međunarodni trgovački običaji koji su u širokoj primeni, tako da poslovni

ljudi angažovani u međunarodnoj trgovini očekuju da će ih se ugovornici pridržavati,

takođe se pokazuju značajnim na planu unifikacije ugovornog prava. Tako, prema

Bečkoj konvenciji, strane su vezane bilo kojim običajima na koje su pristale, kao i

praksom uspostavljenom među njima. Ako drukčije nije ugovoreno, običaji će se

primeniti prećutno, zato što su ugovornim stranama bili poznati ili se pretpostavlja da

su im bili poznati s obzirom da su široko poznati u međunarodnoj trgovini i redovno

ih ''poštuju ugovorne strane u ugovorima iste vrste u odnosnoj trgovačkoj struci''

(čl.9.). Posebna karateristika međunarodnih trgovačkih običaja ogleda se u tome što

su, po pravilu, formulisani i kodifikovani od strane međunarodnih trgovačkih

asocijacija.

13

14