UNIVERZITET U BEOGRADU FAKULTET ...chem.bg.ac.rs/~mario/FON/Zavrsnirad_ZlatovicD.pdfFAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA Menadžment u javnom sektoru Održivi razvoj javnog sektora Naučna

UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA

ZAVRŠNI (MASTER) RAD

Dragana Zlatović 2018/3603

Beograd, decembar 2019.

UNIVERZITET U BEOGRADU FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA Menadžment u javnom sektoru Održivi razvoj javnog sektora

Naučna i tehnološka strategija i održivi razvoj Završni (master) rad

Dragana Zlatović 2018/3603

Beograd, decembar 2019.

Radna Biografija Dragana (Miroslave) Zlatović

Rođena 31. maja 1967. godine u Beogradu, gde je i završila osnovnu školu.

OBRAZOVANJE

Srednja škola (prva i druga godina) – VIII Beogradska gimnazija u beogradu, društveni smer Srednja škola (treća i četvrta godina) - Škola pravno birotehničke struke „9. Maj“ Beogradu,

smer poslovni sekretar V stepen stručne spreme - Škola pravno birotehničke struke „9. Maj“ Beogradu, smer

poslovni sekretar Visoka poslovna škola strukovnih studija u Blacu, studijski program Finansije i računovodstvo,

završena sa prosečnom ocenom 8,86 i odbranjenim završnim radom sa ocenom 10 (2014.-2017.)

Fakultet za poslovne studije i pravo Univerziteta “Union – Nikola Tesla” u Beogradu, smer poslovna ekonomija (IV godina školske 2017/2018) završen sa prosečnom ocenom 8,75

DODATNO OBRAZOVANJE

Pohađala i sa uspehom položila ispite WIFI Institute, Austria Training Courses - Negotiations and motivation, International project management, Controlling (Novembar 2003. – Mart 2004.)

Pohađala i sa uspehom položila finalni ispit u okviru seminara S-01 – Kako uvesti sistem menadžmenta kvalitetom + tranzicija ISO 9001:2008 (novembar 2009.)

Pohađala “Pripremu za polaganje ispita za službenika za javne nabake” – Sertifikat “Paragraf” Beograd (decembar 2014.)

Položen ispit za službenika za javne nabavke - Sertifikat Uprave za javne nabavke republike Srbije broj 00508 (novembar 2015.)

Pohađala i sa uspehom položila obuku Horizon 2020 Project development and implementation – sertifikat European training academy (jun 2018.)

RADNO ISKUSTVO

Redakcija časopisa “Ilustrovana Politika” u Beogradu, sekretarski poslovi u periodu 1985.-

1986.

Gradski sudija za prekršaje u Beogradu, administrativni poslovi u periodu 1987.-1989.

NU Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju – Centar za hemiju u Beogradu, sekretar u

periodu 1989. do danas

SPOSOBNOSTI I INTERESOVANJA

Napredan nivo znanja rada na računaru, Office paketa i korišćenja Interneta Strani jezik: engleski, B2 nivo Radno iskustvo i ostvareni radni staž u trajanju od 31 godine

Ništa nije nemoguće za onoga ko ima volju pokušati

Aleksandar Veliki

Volja i rad jesu bitni ali za potpuni efekat je ponekad potrebno malo vetra u leđa, podrška ili možda čak skoro nevidljivi ohrabrujući osmeh ili stisak ruke. Pored značajne stručne podrške na Fakultetu organizacionih nauka, ne mogu a da ne pomenem neke drage ljude koji su verovali u mene, hrabrili me i davali mi snagu.

Prvo želim da se zahvalim mojoj Olji za svaku ohrabrujuću reč i što je nesebično svo vreme bila uz mene. Dragim kolegama Aleksandri N. i Aleksandri M., Mili, Biljani i Dejanu dugujem zahvalnost za svu pozitivnu energiju, interesovanje, korisne savete i sugestije.

Posebnu zahvalnost dugujem dr Srđanu Miletiću na prijateljstvu, kolegijalnosti, stručnoj pomoći, kao i na svom prenetom znanju koje mi je pomoglo da se bolje upoznam sa značajem i postupkom bioremedijacije.

Beskrajnu zahvalnost dugujem i kolegama iz Brem group doo, a naročito dr Miroslavu Vrviću, redovnom profesoru Hemijskog fakulteta, dragom kolegi i prijatelju koji me je ohrabrio da sagledam svoje mogućnosti i izuzetno mi pomogao stručnim i konkretnim savetima.

I na kraju najveću zahvalnost dugujem svojoj porodici za svu bezgraničnu ljubav, nesebičnu podršku, razumevanje, ohrabrujuće osmehe i zagrljaje kada su mi bili najpotrebniji i njima posvećujem ovaj rad.

Apstrakt:

Polazeći od toga da pojam održivosti u opštem smislu označava sposobnost za dugoročni razvoj i rast, jasno je da je za svaki napredak neophodno postojanje vizije i osećaja za budućnost, odnosno strateškog razmišljanja. U ovom radu je kroz istraživanje literature, relevantnte aktuelne nacionalne strategije naučnog i tehnološkog razvoja i održivog razvoja, javno dostupne podatke i baze podataka, kao i direktan uvid i analizu toka naučnih istraživanja u praksi, ukazano na neka bitna pitanja kao što su: stanje naučnoistraživačkog rada u Republici Srbiji, značaj razvijanja preduzetništva u akademskoj sredini i neophodnost unapređenja istraživanja na putu od invencije do inovacije. Polazeći od istraživačkog pitanja: koji su ključni faktori za postizanje održivosti naučnih i tehnoloških istraživanja i hipoteze da su za iskorišćenost i razvoj naučno-istraživačkog potencijala značajni sistem i stepen finansiranja i adekvatna struktura organizacije, obrađeni su neki od značajnih pokazatelja definisanih analiziranim strategijama, u cilju utvrđivanja pozicije Republike Srbije u odnosu na zemlje regiona. Takođe, kroz studiju slučaja obrađen je primer projekta, koji je poštujući sve principe održivosti, od fundamentalnih istraživanja, zahvaljujući izuzetnoj upornosti istraživača i izraženom preduzetničkom duhu, prešao put do implementacije na tržištu kroz formiranje spin-off kompanije.

Ključne reči: Naučna i tehnološka strategija, održivi razvoj, inovacija, preduzetništvo

Abstract:

Considering that the concept of sustainability in a general sense denotes the capacity for long-term development and growth, it is clear that any progress requires a vision and a sense of the future, in short, strategic thinking. In this paper, through the literature research, relevant current national strategies for scientific and technological development and sustainable development, publicly available data and databases, as well as through the direct insight and analysis of the flow of scientific research into practice, some important issues such as: the state of scientific research in the Republic of Serbia, the importance of developing entrepreneurship in academic surrounding and the need to improve research on the path from invention to innovation are highlighted. Starting from the research question: what are the key factors for achieving the sustainability of scientific and technological research and the hypothesis that a significant system and degree of funding and adequate structure of the organization are considered as a key points for the utilization and development of scientific and research potential, several significant indicators defined by the analyzed strategies have been addressed in order to determine position of the Republic of Serbia in relation to the countries of the region. Also, through a case study, an example of a project was processed, showing the prject that, starting from fundamental research, because of the exceptional persistence of the researchers and the expressive entrepreneurial spirit, respecting all of the principles of sustainability, crossed the path to market implementation through the formation of a spin-off company.

Keywords: Scientific and technological strategy, sustainable development, innovation, entrepreneurship

Spisak tabela

Tabela 1. Tabela Lisabonske lige: Ukupan učinak u Lisabonu (The Lisbon league table: Overall Lisbon performance - Tilford, S., et al., 2010.) .................................................................................... 9

Tabela 2. Pregled održivosti Republike Srbije i zemalja regiona na osnovu Izveštaja o održivom razvoju 2016-2019 (Izvor: Sustainable development report, Obradio: autor)...................................... 14

Tabela 3. Globalni indeks inovativnosti (GII) u Republici Srbiji i zemljama regiona 2013-2019 (Izvor: Cornell University, WIPO, Obradio: autor) ....................................................................................... 19

Tabela 4. Evropski inovacioni indeks u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Izvor: European Commission, Obradio: autor)............................................................................................. 20

Tabela 5. Izdaci privrede za istraživanje i razvoj u EU, Republici Srbiji i zemljama regiona (% od ukupnog izdvajanja) 2008-2017 (Izvor: European Statistical Office - EUROSTAT, Obradio: Autor). 29

Tabela 6. Pregled projekata koji se finansiraju i realizuju u okviru programa tehnološkog razvoja (Izvor: MPNTR RS, Obradio: Autor) ................................................................................................ 31

Tabela 7. Pregled rezultata ankete o značaju i primeni JPP u oblasti nauke i istraživanja (Izvor: Studija Danilović-Grković, G., et al., 2007., Obradio: Autor) ........................................................................ 32

Tabela 8. Procenat izdvajanja BDP-a za nauku u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2017 (Izvor: Budžet Republike Srbije, Savezni zavod za Statistiku i Eurostat; Obradio: autor) .......... 51

Tabela 9. Finansijska podrška za istraživanje i razvoj Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Izvor: EIS, Obradio: autor) .............................................................................................................. 52

Tabela 10. Organizacije finansirane iz sredstava za nauku, istraživanje i razvoj u Republici Srbiji (Izvor: Savezni zavod za statistiku, Obradio: autor) ........................................................................... 53

Tabela 11. Ljudski resursi finansirani iz sredstava za nauku, istraživanje i razvoju Republici Srbiji (Izvor: Savezni zavod za statistiku, Obradio: autor) ........................................................................... 54

Tabela 12. Pregled objavljenih radova u oblasti fundamentalnih, primenjenih i razvojnih istraživanja u RS 2009-2017. (Izvor: Savezni zavod za statistiku, Obradio: autor) ................................................... 55

Tabela 13. Ukupan broj i citiranost radova u Republici Srbiji i zemljama regiona – IX 2019. (Izvor: WoS, Obradio: autor) ........................................................................................................................ 56

Tabela 14. h-Indeks i pozicije Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Izvor: Scimago Journal (SJR), Obradio: autor) ....................................................................................................................... 58

Tabela 15. Indikator učešća publikacija Republike Srbije i zemalja regiona u 10% najcitiranijih 2011-2018. (Izvor: EIS, Obradio: autor) ..................................................................................................... 59

Tabela 16. Pozicije na Šangajskoj listi Beogradskog i Univerziteta u zemljama regiona 2011-2019 (Izvor: Academic Ranking of World Universities, Obradio: autor) ..................................................... 61

Tabela 17. Procentualno učešće državnog i poslovnog sektora u ukupnom odvajanju za I&R u Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2016 (Izvor: Eurostat, Obradio: autor) .............................. 62

Tabela 18. Indikator intelektualne svojine u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Izvor: EIS, Obradio: autor) .......................................................................................................................... 63

Tabela 19. Prijavljeni, registrovani i progati patenti u Republici Srbiji 2009-2018 (Izvor: Bilten NID RS, Obradio: autor) ........................................................................................................................... 64

Tabela 20. Procentualno učešće naučnog i stručnog kadra u ukupnom broju zaposlenih u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2018 (Izvor: Eurostat, Obradio: autor) .............................. 67

Tabela 21. Procentualno učešće mladih (24-34) u ukupnom broju istraživača u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2018 (Izvor: Eurostat, Obradio: autor) .............................................. 68

Tabela 22. Indikator ljudskih resursa Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Izvor: EIS, Obradio: autor) ................................................................................................................................. 69

Tabela 23. Indikatori međunarodnih naučnih kopublikacija Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Izvor: EIS, Obradio: autor) ...................................................................................................... 72

Spisak grafika:

Grafik 1. Grafički prikaz SDG indeksa u Republici Srbiji i regionu 2016-2019 (Obradio: autor) ....... 14

Grafik 2. Grafički prikaz pozicije Republike Srbije i zemalja regiona u Izveštajima o održivom razvoju 2016-2019 (Obradio: autor) .................................................................................................. 15

Grafik 3a. Grafički prikaz GII u Republici Srbiji i zemljama regiona 2013-2019 (Obradio: autor) ..... 19

Grafik 3b. Grafički prikaz pozicije Repubike Srbije i zemalja regiona na GII listi 2013-2019 (Obradio: autor) ................................................................................................................................................ 19

Grafik 4. Grafički prikaz Evropskog inovacionog indeksa u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Obradio: autor) ....................................................................................................................... 20

Grafik 5. Izdaci privrede za istraživanje i razvoj u EU, Republici Srbiji i zemljama regiona (% od ukupnog izdvajanja) 2008-2017 (Obradio: autor) .............................................................................. 29

Grafik 6. Grafički prikaz projekata tehnološkog razvoja po oblastima (Obradio: autor) ..................... 31

Grafik 7. Grafički prikaz odnosa participanata iz javnog i privrednog sektora (Obradio: autor) ......... 31

Grafik 8. Prikaz odnosa procentualnog izdvajanja BDP-a za nauku u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2017 (Obradio: autor) .................................................................................. 51

Grafik 9. Prikaz finansijske podrške za istraživanje i razvoj Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Obradio: autor) ....................................................................................................................... 53

Grafik 10. Prikaz odnosa ogranizacija Univerziteta i ostalih sektora finansiranih iz sredstava za nauku, I&R u RS (Obradio: autor) ................................................................................................................ 54

Grafik 11. Prikaz odnosa ljudskih resursa zaposlenih na Univerzitetu i u ostalim sektorima finansiranim iz sredstava za nauku, I&R u RS (Obradio: autor) ......................................................... 54

Grafik 12. Grafički prikaz odnosa objavljenih radova u oblasti fundamentalnih, primenjenih i razvojnih istraživanja u RS 2009-2017 (Obradio: autor) .................................................................... 55

Grafik 13. Prikaz odnosa citati/radovi i broj visoko citiranih radova u Republici Srbiji i zemljama regiona (Obradio: autor) .................................................................................................................... 57

Grafik 14. Pregled pozicije Republike Srbije i zemalja regiona na SCImago Journal&Country Rank 2011-2018. (Obradio: autor).............................................................................................................. 58

Grafik 15. Pregled kretanja indikatora učešća publikacija u 10% najcitiranijih u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Obradio: autor) .................................................................................. 60

Grafik 16. Prikaz trenda kretanja na Šangajskoj listi Beogradskog i Univerziteta u zemljama regiona 2011-2019 (Obradio: autor)............................................................................................................... 61

Grafik 17. Pregled procentualnog odvajanja za I&R Republike Srbije i zemalja regiona u prvoj (2009.) i poslednjoj posmatranoj godini (2016.) (Obradio: autor)................................................................... 62

Grafik 18. Pregled trenda kretanja indikatora intelektualne svojine u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Obradio: autor) .................................................................................................. 63

Grafik 19. Prikaz prijavljenih i registrovanih patenata u NID RS 2009-2018 (levo) i prikaz prodatih patenata u zemlji i inostranstvu proisteklih iz NID RS 2009-2018 (desno) (Obradio: autor) ............... 65

Grafik 20. Prikaz procentualnog učešća naučnog i stručnog kadra u u ukupnom broju zaposlenih u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2013-2018 (Obradio: autor) ........................................... 67

Grafik 21. Prikaz procentualnog učešća mladih (24-34) u ukupnom broju istraživača u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2018 (Obradio: autor) ....................................................... 68

Grafik 22. Pregled indikatora ljudskih resursa Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Obradio: autor) ................................................................................................................................ 69

Grafik 23. Grafički prikaz indikatora međunarodnih naučnih kopublikacija Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Obradio: autor) .................................................................................................. 72

Spisak slika:

Slika 1. Održivi razvoj kao presek tri sastavne celine (prema Adams, W.M., 2006.) ............................ 4

Slika 2. Izvor E-kapija (energetski portal) (https://www.ekapija.com/site) ........................................... 5

Slika 3. Odnos čoveka prema prirodi vs. mesto koje zauzima u prirodi (https://recyclingsutainabiliy4a.weebly.com/ego-vs-eco.html) ............................................................. 7

Slika 4. Prioritetne oblasti i vodeće inicijative Strategije Evropa 2020 (Kronja, J. et al., 2011.) ......... 11

Slika 5. Prvi prikaz rangiranja zemalja po indikatorima realizacije OR (Kroll C., 2015.) ................... 13

Slika 6. Tehnološka piramida (Bodrožić, D., 1978.) .......................................................................... 22

Slika 7. Razlika između spin-off i split-off osamostaljivanja (Izvor: Key Differences) ........................ 26

Slika 8. h-Indeks Republike Srbije i okolnih zemalja u 2015., 2016. i 2017. godini (preuzeto iz Izveštaja Nacionalnog saveta za 2017. godinu) .................................................................................. 59

Slika 9. Velika izložba industrijskih dela svih naroda 1851. Godine .................................................. 71

Slika 10. Izvori zagađenja zemljišta (Mirsal, I. A., 2008.) ................................................................. 77

Slika 11. Tok tretiranja zemljišta do povratka u svoju prirodnu biološku aktivnost (Izvor: Brem group d.o.o) ................................................................................................................. 78

Slika 12. Postupak bioremedijacije koji se primenjuje na terenu (Izvor: Brem group d.o.o) ............... 79

Slika 13. Suština bioremedijacije kao zelene tehnologije (Izvor: Brem group d.o.o) .......................... 80

Spisak skraćenica:

ARWU Academic Ranking of World Universities

BDP Bruto društveni proizvod

DMT Direktni materijalni troškvi

EIS European Innovation Scoreboard

EU Evropska unija

EPO European patent office

GII Globalni indeks inovativnosti

IMF International Monetary Fund

I&R Istraživanje i razvoj

JPP Javno-privatno partnerstvo

MPNTR Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja

NID Naučno istraživačka delatnost

NIO Naučno istraživačka organizacija

NU IHTM Naučna ustanova Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju

OECD Organisation for Economic Co-operation and Development

OR Održivi razvoj

SDG Sustainable Development Goals

SDSN Sustainable Development Solutions Network

SNA System of National Accouts

UN Ujedinjenje nacije

WoS Web of Science

WCED World Commission on Environment and Development

WIPO World Intellectual Property Organization

Sadržaj:

UVOD ....................................................................................................................................1

1. ODRŽIVI RAZVOJ – POJAM, ASPEKTI I ZNAČAJ ZA ŽIVOTNU SREDINU ..........4

1.1. Održivi razvoj – od ideje do naučne discipline ............................................................................................ 4

1.2. Održivost kroz Strategije ............................................................................................................................ 7

2. INTERAKCIJA INOVACIJE, NAUKE I PREDUZETNIŠTVA ................................... 15

2.1. Ideja, invencija, inovacija, naučni projekat .......................................................................................... 16

2.2. Preduzetništvo u funkciji nauke i održivog razvoja .............................................................................. 22 2.2.1. Preduzetništvo u nauci kroz osnivanje spin-off kompanija .................................................................. 25 2.2.2. Preduzetništvo u nauci kroz javno-privatno partnerstvo ...................................................................... 26

3. NAUČNE I TEHNOLOŠKE STRATEGIJE U FUNKCIJI ODRŽIVOSTI ....................... 33

3.1. Naučne i tehnološke strategije EU i zemalja regiona ................................................................................. 33

3.2. Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije ........................................................................ 47

4. PROCENA ODRŽIVOSTI NAUČNIH I TEHNOLOŠKIH STRATEGIJA KROZ KOMPARATIVNU ANALIZU ............................................................................................ 50

4.1. Povećanje ulaganja u istraživanje i razvoj ................................................................................................. 51

4.2. Podsticanje izvrsnosti i relevantnosti naučnih istraživanja ......................................................................... 56

4.3. Jačanje povezanosti nauke, privrede i društva radi podsticanja inovacija ................................................... 62

4.4. Osiguranje izvrsnosti i dostupnosti ljudskih resursa za nauku, privredu i društvene delatnosti .................... 66

4.5. Unapređenje međunarodne saradnje u domenu nauke i inovacija ............................................................... 70

5. OD FUNDAMENTALNOG ISTRAŽIVANJA DO SPIN-OFF-A .................................... 74

ZAKLJUČAK ...................................................................................................................... 81

LITERATURA ..................................................................................................................... 84

1

UVOD

„Moramo da razmotrimo naša sredstva pre nego naše želje“ Džordž Vašington (1732-1799)

Želje i potrebe savremenog čoveka u potrošačkom društvu kakvo je naše, su neograničene. Priroda, sa druge strane, nudi ograničene mogućnosti da odgovori svim ljudskim potrebama. Sve više se suočavamo sa ubrzanom degradacijom životne sredine, eksploatacijom resursa, ekonomskom i finansijskom krizom, kao pojavama koje obeležavaju „moderno društvo“, a to se reflektuje na svim socijalnim segmentima. I upravo su ove pojave širom otvorile vrata ideji održivog razvoja, kao nauci koja postavlja pitanja, daje odgovore, iznalazi rešenja i uspostavlja balans i sklad između ekologije, ekonomije i sociologije, ali i etike, morala, humanosti, pravde... Smisao ideje održivog razvoja jeste ostvarivanje boljeg kvaliteta života, svih građana, svih socijalnih kategorija, polova i rasa, kroz ekonomski razvoj, ali uz smanjenje pritisaka na životnu sredinu i uz uspostavljanje humanijeg i pravednijeg društva.

Cilj ovog rada je da metodama istraživanja literature i komparacije dostupnih sekundarnih podataka, ali i direktnog uvida i analize toka naučnih istraživanja u praksi, kroz teorijski okvir ukaže na neka bitna pitanja kao što su: održivost naučnoistraživačkog rada u Srbiji, značaj razvijanja preduzetništva u akademskoj sredini povezivanjem privrednih subjekata i naučnih institucija i neophodnost unapređenja istraživanja na putu od invencije do inovacije. Inovacije koje su bazirane na nauci ispunjavaju sve uslove za poziciju strateškog prioriteta u poslovanju, samom činjenicom da se pomoću njih može ostvariti brzi ekonomski rast i konkurentska prednost, što predstavlja bitnu kariku u lancu održivosti. Upravo iz navedenih razloga akcenat istraživanja je stavljen na značaj postojanja i primene strategije, kao sinergije planiranja, postupka i realizacije, definisanja pozicije i utvrđivanja perseptiva, a u cilju ostvarivanja konkurentske prednosti, koja vodi ekonomskom progresu celog društva.

Istraživačko pitanje koje se nameće je koji su ključni faktori za postizanje održivosti naučnih i tehnoloških istraživanja na putu od invencije do inovacije, odnosno od ideje do realizacije i implementacije. Polazeći od hipoteze da su za iskorišćenost i razvoj naučno-istraživačkog potencijala značajne karike sistem finansiranja i adekvatna struktura organizacije, u radu će biti ukazano na neophodnost definisanja konzistentnih indikatora, kao što su procenat odvajanja za nauku iz BDP-a, broj naučnih radova i patenata, broj naučnika i sl. Neki od navedenih indikatora će biti istaknuti i obrađeni u radu, u cilju dokazivanja postavljene hipoteze, kroz komparativno određivanje pozicije naučnog i tehnološkog razvoja Srbije u odnosu na region i EU.

Sam rad je koncipiran iz nekoliko celina koje za cilj imaju da nas, polazeći od upoznavanja sa osnovnim pojmovima, kao što su održivi razvoj i inovativnost, preko sagledavanja strategija naučnog razvoja u EU i regionu i analize pozicije nauke u Republici

2

Srbiji kroz strategijom postavljene ciljeve, a uz paralelno istraživanje potencijalnih mogućnosti za implementaciju rezultata naučnih i tehnoloških istraživanja kroz saradnju sa privredom putem zakonom definisanih opcija, dovedu do zaključaka i eventualnih smernica za unapređivanje inovativnosti uz maksimalnu iskorišćenost naučnih rezultata. Sama aktuelnost i relevantnost kompleksnog problema koji je predmet istraživanja proizilazi iz visoke stope neuspeha u primeni prethodne Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije, nedavnog usvajanja novog Zakona o nauci i istraživanjima, ali i sve intenzivije medijske zastupljenosti značaja inovativnosti, razvoja društva zasnovanog na znanju i održivosti.

Cilj prvog dela rada je da nas upozna sa pojmom i razvojem održivog razvoja kao naučne discipline i približi nam definicije i tumačenja različitih autora. Kompleksnost održivog razvoja se sagledava kroz tri osnovna aspekta: ekonomski, socijalno kulturni i ekološki, pri čemu je zbog aktuelnosti problematike u ovom delu istaknut značaj održivosti za životnu sredinu. Kroz obradu Lisabonske strategije, Stragegije Evropa 2020, Nacionalne strategije održivog razvoja Republike Srbije i izveštaje Konferencija UN sagledani su najbitniji ciljevi održivosti i, na osnovu globalnog indeksa održivosti, pozicija naše zemlje u odnosu na zemlje okruženja.

Nastavak rada se koncentriše na inovativnosti, kao osnovnom strategijskom cilju savremenog društva, i ukazuje na značaj postojanja interakcije između naučnih istraživanja, inovacija i preduzetništva. Akademska zajednica i naučne organizacije sve više postaju ključni akteri u razvoju inovacionih sistema, te se uočava neophodnost, kako uspostavljanja kooperativnosti između univerziteta i drugih istraživačkih organizacija i privrednih organizacija, tako i razvoja preduzetničkog duha u samoj akademskoj zajednici. Pored, kao i u prvom delu rada, pretrage literature u cilju upoznavanja sa osnovnim pojmovima bitnim za razumevanje i praćenje daljeg toka rada, ovaj deo rada sagledava i stepen inovativnosti Republike Srbije u odnosu na zemlje regiona kroz Globalni indeks inovativnosti i Evropski inovacioni indeks. Takođe kroz podpoglavlje „Preduzetništvo u funkciji nauke i održivog razvoja“, uz objašnjenje značaja apekata održivog preduzetništva i preduzetništva znanja, prezentovane su institucije spin-off kompanija i javno-privatnog partnerstva, kao zakonskom regulativom predviđene strukture za razvoj i unapređenje preduzetništva u naučno istraživačkim organizacijama.

Imajući u vidu samu temu rada i značaj dobro osmišljene strategije kao sinergije planiranja, definisanja pozicije i postupka realizacije strateških ciljeva, treći deo rada prezentuje značajne i za dalje istraživanje relevantne, naučne i tehnološke strategije Evropske unije, zemalja regiona koje su članice EU i Republike Srbije. Definisanjem tematskih nacionalnih strategija naučnih i tehnoloških istraživanja i razvoja se, kroz rešenja koja prevazilaze kratkoročne mere, obezbeđuje konkurentska prednost koja vodi ekonomskom progresu društva i održivosti.

Nakon, dobrim delom, teorijske pozadine istraživanja, u četvrtom poglavlju rada „Procena održivosti naučnih i tehnoloških strategija kroz komparativnu analizu“, polazeći od osnovne hipoteze rada i istraživačkog pitanja „definisanje ključnih faktora za postizanje

3

održivosti naučnih i tehnoloških istraživanja“, istraživanje je usmereno ka pozicioniranju načno-istraživačke delatnosti u Republici Srbiji u odnosu na EU i zemlje regiona. Kroz osnovne metode analize, klasifikacije i komparacije na objektivan i nepristrasan način je prezentovan trend relevantnih i ključnih pokazatelja, grupisanih po primarnim ciljevima Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Obzirom da su svim analiziranim strategijama inovacije, istraživanje i razvoj definisani kao ključni potencijal za ostvarivanje tehnoloških ciljeva i održivi razvoj na nacionalnom nivou, jasan je značaj ocene stepena ispunjenosti definisanih strateških ciljeva. U istraživanju su korišćeni javno dostupni podaci Saveznog zavoda za statistiku Republike Srbije, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i nekoliko baza podataka (Eurostat, EIS, WoS i dr.) i analiza je prilagođavana u zavisnosti od dostupnosti istih i perioda koji obuhvataju. Osnovna ideja polazi od analize zemalja regiona, odnosno bivših republika SFRJ i zemalja sa kojima se Jugoslavija graničila, ali su u većini obrađenih pokazatelja izostavljene Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Albanija, usled nedostatka relevantnih podataka.

Takođe, imajući u vidu da savremena proizvodnja dovodi do generisanja sve većih količina otpadnog materijala, deo rada je posvećen neophodnosti ulaganja napora da se štetni uticaji svedu na minimum, kako kreiranjem inovativnih, a istovremeno ekološki podobnih proizvoda, tako i iznalaženjem postupaka i metoda za umanjenje negativnih efekata socijalne nebrige za prirodnu sredinu. Ova problematika obrađena je kroz studiju slučaja i primer projekta, koji je poštujući sve principe održivosti, od fundamentalnih istraživanja, zahvaljujući izuzetnoj upornosti istraživača i izraženom preduzetničkom duhu, prešao put do implementacije na tržištu kroz formiranje spin-off kompanije. Samom implementacijom su zadovoljeni ne samo ekonomski i socijalni standardi za preduzeće i istraživače, već je i dat izuzetan ekološki doprinos društvu uvođenjem u primenu postupka prečišćavanja zemljišta zagađenog naftnim izlivanjima u okviru velikih industrija. Navedeni primer upravo ukazuje na neophodnost ohrabrivanja ovakvih projekata od strane države i privrede, obzirom da su nauka i razvoj tehnologija ključni za održivi ekonomski i društveni razvoj svake države kao i globalnog društva u celini.

Na samom kraju rada, na osnovu kompletno sprovedenog istraživanja i navedenih primera, se na validan i objektivan način rezimiraju rezultati i iznose zaključna razmatranja uz predlog eventualnih daljih smernica i rešenja ovog kompleksnog i, do sada, nedovoljno obrađivanog problema.

4

1. ODRŽIVI RAZVOJ – POJAM, ASPEKTI I ZNAČAJ ZA ŽIVOTNU SREDINU

„Zemlja pruža dovoljno za zadovoljavanje svih čovekovih potreba, ali ne i za zadovoljavanje njegove pohlepe“ Mahatma Ghandi (1869-1948)

„Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, ne dovodeći u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe“ (WCED, 1987.) – definicija koja dominira u literaturi sa tematikom održivog razvoja. Ipak, može se reći da ne postoji univerzalna i opšteprihvaćena definicija kojom bi se opisala tako raznovrsna i široka disciplina. Pojam i koncept održivog razvoja je daleko složeniji od ove jedne rečenice, proste definicije, koja je samo mali rezić po površini relativno mlade, ali obimne i dinamične interdisciplinarne, naučne i nastavne oblasti koja se prožima kroz sve naučne oblasti – prirodne, tehničke, društvene, matematičke, medicinske.

1.1. Održivi razvoj – od ideje do naučne discipline

Prvobitnim konceptom, uvedenim Izveštajem Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj (World Commission on Environment and Development – WCED) 1987. godine1, sugeriše se da dalji razvoj planete bude zasnovan na očuvanju „prirodnog kapitala (vazduha, vode i drugih ekoloških blaga) na način koji zahteva balans između ljudskih aktivnosti i sposobnosti prirode da se obnavlja“ (Petrović, 2004.). Upravo to je i najrasprostranjeniji koncept prihvaćen od široke populacije, koja održivi razvoj najčešće dovodi u vezu sa zaštitom životne sredine, očuvanjem prirodnih resursa, globalnim zagrevanjem i sveopštom brigom za opstanak života na Zemlji. Dinamični razvoj ove naučne oblasti učvršćuje uverenje da se životna sredina ne može unapređivati i očuvati parcijalnim merama i izdvojenim politikama, već isključivo realizacijom celovitog koncepta održivog razvoja (Štrbac N., et al., 2012.), te se prvobitni koncept umnogome modifikuje i širi i danas obuhvata široku lepezu različitih faktora i uticaja na kvalitet života i na zadovoljstvo i blagostanje ljudi, trudeći se da ne zanemari ni jednu značajnu sferu. Upravo se delovanjem na svim poljima i ugrađivanjem principa održivosti u sve relevantne odluke može obezbediti dugoročna održivost (Levi-Jakšić, M., et al., 2012.). Može se reći da se održivost javlja ne samo kao suštinski preduslov nego i kao krajnji cilj efikasne organizacije brojnih ljudskih aktivnosti.

Slika 1. Održivi razvoj kao presek tri sastavne celine (prema Adams, W.M., 2006.)

1 Izveštaj „Our common future“, poznat i kao Brundtlandov izveštaj

5

Danas održivi razvoj podrazumeva društvo koje svojim raspoloživim resursima

zadovoljava ljudske potrebe, ne ugrožavajući pri tome prirodne sisteme i životnu sredinu. Održivi razvoj predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj, usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja životne sredine, koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života, što je i prikazano na slici 1 (Adams, W.M., 2006.). U okviru tematskog okvira održivog razvoja ravnopravan status zadobijaju pitanja:

Ekonomije i racionalnog korišćenja resursa, Socijalne pravde, Problema životne sredine globalnih razmera.

Primarni fokus održivog razvoja, a samim tim i društveno odgovornog poslovanja je na tome kako organizacija utiče na ljude i prirodno okruženje, pošto dok organizuje svoje poslove (dizajnira, proizvodi i prodaje proizvode, upravlja svojim objektima i sl.) istovremeno nabavlja i koristi resurse (Rainey, D. L., 2006.).

Slika 2. Izvor E-kapija (energetski portal) (https://www.ekapija.com/site)

Različiti autori ističu različita pitanja kao primarna u konceptu održivog razvoja, pa tako Spence, Gherib i Biwole, polazeći od definicije da održivi razvoj predstavlja zadovoljavanje potreba u sadašnjosti bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da ispune svoje potrebe (Brundtland, G.H., 1987.), navode da za firme to podrazumeva da je profitabilnost i dalje glavni cilj kako bi se osigurao dugoročni opstanak poslovanja, ali ističu da se ona ne može osvarivati na bilo koji način i da su podjednako bitni i poštovanje životne sredine, društvo i ljudi (Wustenhagen, R., et al., 2008.). Rainey pak izdvaja socijalna razmatranja kao najbitnija, dodajući da socijalna briga uključuje više od „zakonskih obaveza“, odnosno da uključuje i kategorije kao što su zaštita zdravlja i sigurnosti opšte populacije, izbegavanje štete za prirodno okruženje, razvoj i primena etičkih standarda i praksi, ispunjavanje kulturnih i društvenih normi, balansiranje interesa preduzeća sa interesima

6

društva, te da sve nabrojano čini proaktivnog korporativnog građanina (Rainey, D. L., 2006.). Francuski biolog, Francesko di Castri koncept održivog razvoja izražava na slikovit način, koristeći metaforu „stolice održivog razvoja“, koja ima punu funkciju samo ako su sva četiri oslonca – ekonomski, društveni, kulturni i ekološki, jednaki po značaju uz čvrstu recipročnost2 (Di Castri, F., 1995.). Pored navedenog značaja održivog razvoja koji se, gotovo ritualno, predstavlja kao ogroman izvor razvoja, prilika i stvaranja vrednosti za kompanije, ipak se mora imati u vidu da se u praksi više doživljava kao ograničenje pritisnuto propisima, ili čak kao pretnja ili rizik vezan za značajne izdatke sa sumnjivim povraćajem uloženog kapitala (Sempels, C., et al., 2013.).

Analizom obimne literature i definicija održivog razvoja, kao osnovni aspekti, odnosno principi održivosti izdvajaju se:

Ekonomska održivost – obezbeđuje ekonomski efikasan razvoj i traži odgovore na izazove globalnog nadmetanja u konkurentnosti kroz povećanje produktivnosti, pri tome vodeći računa da se negativni uticaji na životnu sredinu u potpunosti uklone ili bar svedu na minimum;

Socijalna i kulturna održivost – vodi računa da razvoj zadovoljava potrebe većine stanovnika na Zemlji, da bude usklađen sa kulturnim i tradicionalnim vrednostima i doprinese razvoju ljudskih sposobnosti i znanja;

Ekološka održivost – jača i razvija saznanja koja omogućavaju sagledavanje prednosti zdrave životne sredine i time obezbeđuje razvoj u skladu sa vitalnim ekološkim procesima.

Imajući u vidu da „suštinu koncepta održivog razvoja ipak čini interakcija razvoja životne sredine usklađena sa sveukupnim zahtevima razvojne politike uz puno uvažavanje zakonitosti ekoloških sistema“ (Levi-Jakšić, M., et al., 2012.), nemoguće je ne osvrnuti se na ljudske aktivnosti koje utiču na životnu sredinu. Intenzivna urbanizacija, razvoj industrije, saobraćaja, nove tehnologije i sl. dovode do prekomernog zagađivanja životne sredine, odnosno neželjenih promena fizičkih, hemijskih i bioloških svojstava životne sredine (vazduha, vode i zemljišta), unošenjem zagađujućih materija, koje mogu nepovoljno delovati na živa bića ili narušiti njihove ekosisteme. Zagađivač može biti svako fizičko ili pravno lice koje ispušta zagađujuće materije (ostatke onoga što proizvodimo, koristimo i odbacujemo) u životnu sredinu i time dovodi do degradacije životne sredine, odnosno narušavanja kvaliteta životne sredine ili štete po životnu sredinu, prirodne ili radom stvorene vrednosti (Zakon o zaštiti životne sredine, 2018.). Sam proces zagađivanja može se vršiti emisijom - ispuštanjem i isticanjem zagađujućih materija (u gasovitom, tečnom i čvrstom agregatnom stanju) ili energije iz izvora zagađivanja u životnu sredinu, što dovodi do imisije, tj. primanja i koncentracije zagađujućih supstanci u životnoj sredini, čime se narušava kvalitet životne sredine u određenom vremenu i prostoru.

2 Jasno je da će osecaj udobnog sedenja, odnosno celovitost održivosti, izostati ukoliko je neka noga stolice duža ili kraća od ostalih

7

Slika 3. Odnos čoveka prema prirodi vs. mesto koje zauzima u prirodi (https://recyclingsutainabiliy4a.weebly.com/ego-vs-eco.html)

1.2. Održivost kroz Strategije

Sam pojam održivosti nije nov. Njegovi koreni se mogu naći u delima klasične ekonomske nauke, u ranim pokušajima iznalaženja odgovora na pitanje kakva je perspektiva razvitka ljudskog društva (Kula, E., 1998.).

Nakon Konferencije UN o životnoj sredini, održanoj u Stokholmu 1972. godine, u velikom broju zemalja se osnivaju nacionalne agencije za životnu sredinu, što je iniciralo globalnu akciju za podsticanje održivosti i dovelo do donošenja Svetske strategije očuvanja prirode, kojom Međunarodna unija za očuvanje prirode, Ekološki program UN i World Wildlife Fund promovišu globalno podsticanje odživosti i zaštite životne sredine u cilju očuvanja i zaštite interesa čovečanstva. Podstaknute ovom inicijativom Ujedinjene nacije 1983. godine formiraju Svetsku komisiju za životnu sredinu (Brundetlandova komisija, nazvanu po predsedavajućem) koja nakon četiri godine (1987. godine) objavljuje prvi i do danas poznat i citiran izveštaj „Naša zajednička budućnost“. Po svom značaju navedeni izveštaj se može smatrati i prvim vidom strategije održivog razvoja, obzirom da obuhvata niz tema, od siromaštva do zaštite životne sredine. Brutlandov izveštaj prvi definiše održivi

8

razvoj i ističe neophodnost da se ekonomski razvoj, koji je nezaustavljiv, mora uklopiti u ekološke limite planete.

Podstaknute izveštajem „Naša zajednička budućnost“, kao i osnivanjem brojnih nevladinih organizacija koje podstiču ideju održivog razvoja i aktivnostima državnih organizacija širom sveta, UN održavaju Konferenciju o životnoj sredini i razvoju 1992. godine u Rio de Žaneiru koja rezultira donošenjem Akcionog plana održivog razvoja za 21. vek nazvanog Agenda 21.

Nakon donošenja Akcionog plana, već u martu 2000. godine u Lisabonu Evropski savet donosi desetogodišnju strategiju, takozvanu Lisabonsku strategiju (revidiranu 2005. godine), kojom proklamira da će Evropska unija postati najkonkurentnija i najdinamičnija ekonomija zasnovana na znanju, sposobna za održivi ekonomski rast, uz veći broj i bolja radna mesta i veću socijalnu koheziju uz očuvanje održivosti životne sredine (European Council, 2000.). Ovako definisan cilj strategije objašnjava se tvrdnjom da snažna ekonomija pokreće otvaranje novih radih mesta, što vodi socijalnoj i ekološkoj stabilnosti i time obezbeđuje celovitost održivog razvoja. Promovisanjem rasta BDP-a po glavi stanovnika, uz pridavanje značajne uloge istraživanju i razvoju i inovacijama, odnosno ekonomiji znanja, vrši se uticaj na dinamiku razvoja industrije. Ne može se reći da je ovo „nova“ ekonomija, već samo pravac u ekonomiji gde znanje, veštine i kompetencija igraju centralnu ulogu u ekonomskom životu (Johansson, B. et al., 2007.). Za postizanje navedenog osnovnog cilja strategije definisana je dugačka lista podciljeva, kao što su: prosečna stopa rasta oko 3% godišnje, stopa zaposlenosti od 70%, odredba da svaka država članica EU do 2010. godine poveća odvajanje za istraživanje i razvoj na 3% BDP-a, od čega bi dve trećine trebale da potiču iz privatnog sektora3, brzi internet za 30% evropskog stanovništva, kao i ekološki ciljevi koji se tiču smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte i dr. Mnogi autori već tada, u svojim analizama Lisabonske strategije, ističu da su ovako postavljeni ciljevi vrlo ambiciozni, možda čak i previše ambiciozni (Soete, L., 2002.; Schibany, A., et al., 2003.), te da ih je gotovo nemoguće postići (Sakellaris, P., et al., 2005.).

Realizacija ambiciozno postavljenih ciljeva Lisabonske stgrategije nije se ni približno odvijala predviđenim tempom, a sama strategija je sve više postajala složeni program ciljeva sa nejasnom podelom odgovornosti između EU i zemalja članica (Kronja, J., et al., 2011.). Upravo stoga je 2005. godine Lisabonska strategija značajno revidirana i kao prioritete definiše rast i zapošljavanje uz postavljena tri pravca delovanja:

Snažna podrška razvoju znanja i inovacija, Ostvarivanje boljih uslova za investiranje i rad u Evropi, Jačanje socijalne kohezije kroz povećanje zapošljavanja,

dok je navedeni spektar ciljeva sada sveden na prioritete: stopa zaposlenosti 70% i 3% BDP-a izdvajanja za istraživanje i razvoj, uz definisanje mehanizama za njihovo ostvarivanje (Commission of the European Communities, 2005.).

3 Ova ideja je opšteprihvaćena i opstala je i zadržala se u svim naknadno donesenim strategijama i akcionim planovima, samo uz konstantno prolongiranje roka za dostizanje (do 2020. godine, a verovatno i duže)

9

Lisabonsku strategiju ne možemo smatrati neuspešnom, uprkos neostvarenosti postavljenih stopa i indikatora, kao i prioritetnog cilja da će Evropska unija postati najkonkurentnija i najdinamičnija svetska ekonomija. Ova strategija je u svakom slučaju ukazala na suštinski problem – da među zemljama članicama postoje znatne strukturne razlike i da je neadekvatna primena smernica integrisanih po principu „jedna mera za sve“ (Samardžija, V., et al., 2010.). Kao što se iz tabele 1 vidi, najuspešnije u implementaciji i realizaciji definisanih ciljeva su upravo značajno razvijenije zemlje, pa se na prvih pet mesta nalaze: Švedska, Austrija, Danska, Holandija i Finska, dok su, osim Slovenije, zemlje regiona (Grčka, Mađarska i Bugarska) znatno lošije rangirane.

Zemlja Redosled 2009 Redosled 2008 Švedska 1 1 Austrija 2 4 Danska 3 2

Holandija 4 3 Finska 5 5

Nemačka 6 8 Irska 7 6

Velika Britanija 8 7 Francuska 9 10

Češka 10 9 Slovenija 11 14

Luksemburg 12 12 Belgija 13 13 Kipar 14 15

Estonija 15 11 Litvanija 16 17 Latvija 17 16

Slovačka 18 18 Španija 19 19 Portugal 20 21 Poljska 21 24 Grčka 22 20

Mađarska 23 23 Italija 24 22

Bugarska 25 25 Rumunija 26 26

Malta 27 27

Tabela 1. Tabela Lisabonske lige: Ukupan učinak u Lisabonu (The Lisbon league table: Overall Lisbon performance - Tilford, S., et al., 2010.)

Govoreći o strategijama značajnim za razvojnu politiku održivog razvoja, kao stubovi se ističu navedena Lisabonska strategija i Strategija Evropske unije za održivi razvoj “Održiva Evropa za bolji svet: Evropska strategija održivog razvoja” iz 2001. godine (značajno revidirana 2006. godine) i Strategija Evropa 2020.

10

Evropska strategija održivog razvoja, doneta na zasedanju Evropskog saveta 2001. godine u Geteborgu4 insistira na širokom i međusektorskom principu, te ističe da se pri procesima donošenja odluka moraju uzeti u obzir ekonomski, socijalni i ekološki efekti svih sektorskih politika. Kako bi se premostio jaz između ambiciozne vizije Lisabonske strategije i praktičnog političkog delovanja, Komisija predlaže da se strategija fokusira na mali broj problema koji predstavljaju ozbiljne pretnje budućoj dobrobiti evropskog društva i zahtevaju hitne mere i novi pristup kreiranju politika i koji se mogu definisati grupama: zaštita životne sredine, društvena jednakost i koherentnost i ekonomski napredak uz poštovanje međunarodne odgovornosti5. Tačnije, ekonomski rast, socijalna kohezija i zatita životne sredine moraju ići ruku pod ruku. U praksi to zahteva da ekonomski rast podržava društveni napredak i poštuje životnu sredinu, da socijalna politika koristi ekonomske rezultate i da je politika zaštite životne sredine isplativa (A Sustainable Europe for a Better World, 2001.), a u cilju postizanja održivosti. Održivi razvoj, koji Evropskoj uniji nudi dugoročnu pozitivnu viziju naprednijeg i pravednijeg društva, se ovom strategijom definiše kao središnji cilj svih sektora i politika.

Neuspeh u potpunom ostvarivanju postavljenih ciljeva u prethodnim strategijama nameće potrebu za novim strateški program razvoja za period 2010. do 2020. godine, što rezultira donošenjem nove strategije EU “Evropa 2020: strategija za pametni, održivi i inkluzivni rast”. Imajući u vidu da je strategija doneta u jeku ekonomske krize, jasno je zašto je kao prvenstveni kratkoročni cilj istaknut plan izlaska iz iste uz obezbeđivanje održive budućnosti. Sama strategija je koncipirana kroz tri međusobno povezane prioritetne oblasti koje definišu vodeće inicijative i integrisane smernice (prikazane na slici 4) i pet glavnih kvantitativnih ciljeva.

4 Dugo je nazivana i Geteborška strategija 5 Neka od glavnih pitanja na koja se stavlja akcenat su: obnovljivi izvori energije, smanjenje emisije štetnih gasova, povećanje efikasnosti korišćenja resursa upotrebom novih tehnologija, veća iskorišćenost rezultata istraživanja, poboljšanje komunikacije i mobilnosti stanovništva i privrednih subjekata, borba protiv siromaštva i socijalne isključenosti i dr.

11

Slika 4. Prioritetne oblasti i vodeće inicijative Strategije Evropa 2020 (Kronja, J. et al., 2011.)

Kao glavni kvantitativni ciljevi Strategije definisani su (European Commission, 2010.):

Izdvajanje za istraživanje i razvoj u visini od 3% BDP-a; Smanjenje stope ranog napuštanja škole na ispod 10% i povećanje stanovništva sa

visokom školom na 40%; “20/20/20” klimatsko energetski cilj – 20% smanjenja emisija gasova koji izazivaju

efekat staklene bašte (u odnosu na 1990. godinu), 20% povećanja obnovljivih izvora energije i 20% povećanja energetske efikasnosti;

Stopa zaposlenosti populacije od 20 do 64 godine od 75% uz veću zastupljenost mladih, starijih i nekvalifikovanih radnika, kao i bolja integracija legalnih migranata;

Smanjenje broja stanovništva koje živi ispod linije siromaštva za 25%;

Imajući u vidu da uspešnost svake strategije zavisi od stepena primene, treba istaći da Evropa 2020. predviđa novi set instrumenata kojima se ostvarivanje smernica prati u tri pravca i to kroz: makroekonomske faktore, javne finansije i reforme za jačanje rasta. Ukratko, strategija 2020. je inovativni plan za ekonomsko socijalno ekološki napredak kroz srednjoročne i dugoročne reforme utemeljene na znanju.

U skladu sa globalnom zajedničkom odgovornošću i neophodnošću usklađivanja potreba ljudi i prirode i Republika Srbija u svojoj Nacionalnoj strategiji održivog razvoja definiše održivi razvoj kao ciljno orijentisan, dugoročan, neprekidan, sveobuhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte života (Nacionalna strategija OR, 2007.). Rešenja

12

navedena u Strategiji su u potpunosti usklađena sa evropskom regulativom6 i kao ključni nacionalni prioriteti ističu se:

Članstvo u EU, Razvoj konkurentne tržišne privrede i uravnotežen ekonomski rast, podsticanje

inovacija, uspostavljanje boljih veza između nauke, tehnologije i preduzetništva, povećanje kapaciteta za istraživanje i razvoj, uključujući nove informacione i komunikacione tehnologije,

Razvoj i obrazovanje ljudi, povećavanje zapošljavanja, privlačenje stručnjaka, Razvoj infrastrukture i ravnomerni regionalni razvoj, Zaštita i unapređenje životne sredine i racionalno korišćenje prirodnih resursa.

Uzimajući u obzir da se održivi razvoj bazira na sinergiji svih razvojnih komponenata i da je Strategija multisektorski dokument, te da je ključni uslov za njenu uspešnost usaglašenost sektora, Vlada Republike Srbije 21. jula 2011. godine donosi Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije održivog razvoja. Strategijom utvrđen institucionalni okvir za njeno sprovođenje predstavlja osnov za utvrđivanje nadležnosti za realizaciju specifičnih mera i aktivnosti definisanih u akcionom planu. Navedenim akcionim planom kao najbitniji element održivog razvoja i prioritet definisano je povećanje energetske efikasnosti na svim nivoima, odnosno smanjenje energetske intenzivnosti u svim sektorima (industrija, energetika, rudadarstvo, saobraćaj, poljoprivreda, komunalna delatnost, stanovanje i sl.) (Akcioni plan, 2011.).

Iako je Strategija rađena u participativnom procesu, uz angažovanje velikog broja zainteresovanih strana i uz oslanjanje na akademsku zajednicu, moglo se očekivati da se prilikom primene pojave i moguće prepreke, kao što su (Nacionalna strategija OR, 2007.) :

Održivi razvoj još uvek nije široko prihvaćena paradigma u Srbiji,

Održivi razvoj zahteva međusobna usaglašavanja i međusektorsku saradnju,

Javljanje problema u ostvarivanju predviđenog institucionalnog okvira,

Budžetska ograničenja zbog ekonomske krize u Srbiji.

Na osnovu nekih realnih činjenica stiče se utisak da se strategija, uprkos profesionalnom i optimističkom pristupu, u praksi ne sprovodi dovoljno uspešno, o čemu, za početak, svedoči podatak da Srbija i dalje nije članica EU, da je predviđeni procenat izdvajanja iz BDP-a za zaštitu životne sredine još do 2011. godine trebao da pređe 1% (tačnije 1,02%), a u 2018. godini je iznosio 0,7%. Takođe je uspostavljanje boljih veza između nauke, tehnologije i preduzetništva još uvek u povoju, a do značajnog povećanja kapaciteta za istraživanje i razvoj nije došlo, o čemu će biti više reči u daljem radu.

Ipak, imajući u vidu da se opšti utisak javnosti i činjenično stanje nekada znatno razlikuju, za uspešno praćenje realizacije nekog plana ili strategije se stepen ostvarenih ciljeva meri veličinama definisanim indikatorima i indeksima. Upravo potreba za jedinstvenim i

6 Strategijom održivog razvoja EU (usvojenom 2001. i obnovljenom 2006. godine), Lisabonskom strategijom (usvojenom od strane Saveta Evrope marta 2000. godine) i Milenijumskim ciljevima razvoja (UN)

13

uporedivim načinom merenja realizacije postavljenih ciljeva održivog razvoja dovela je do uspostavljanja jedinstvenog SDG indeksa na Konferenciji UN o održivom razvoju u Njujorku 2015. godine7. Izveštajem sa ove Konferencije (Agenda 2030) je pored niza zaključaka i postavljenih novih ciljeva definisana i prva „rang lista“ zemalja po stepenu uspešnosti implementacije i realizacije definisanih ciljeva održivog razvoja (Slika 5), koja je ovom agendom i ustanovljena kao pravilo za naredne godine.

Slika 5. Prvi prikaz rangiranja zemalja po indikatorima realizacije OR (Kroll C., 2015.)

7 SDG indeks predstavlja vrednosnu procenu učinka država na postavljenim ciljevima i prvu sistematsku procenu razvijenih nacija o tome šta bi trebali da budu ciljevi globalne politike u narednom periodu.

14

Uspostavljanje indeksa „Održivih razvojnih ciljeva” (Sustainable Development Goals – SDG), iako nije pravno obavezujući, već samo predstavlja politički cilj, služi kao poluga da se kroz pritisak celog društva slede bolji ekološki, ekonomski i socijalni modeli u cilju održivosti (Kroll C., 2015.). Od uspostavljanja i prvog prikaza pozicija uspešnosti zemalja u sprovođenju održivosti razvojnih ciljeva svake godine timovi nezavisnih stručnjaka iz Sustainable Development Solutions Network (SDSN) i Bertelsmann Stifung pripremaju i objavljuju Izveštaj o održivom razvoju (tabela 2 i grafici 1 i 2) (https://sdgindex.org/reports/).

Globalni indeks Pozicija




2016. 2017. 2018. 2019.

Albania 60,77 68 68,9 63 68,9 62 70,3 60

Austria 79,07 7 81,4 7 80,0 9 81,1 5

B i H 59,90 73 65,5 84 67,3 71 69,4 69

Bugarska 71,80 33 72,5 40 73,1 34 74,5 36

Grčka 69,90 37 72,9 38 70,6 48 71,4 50

Hrvatska 70,71 36 76,9 24 76,5 21 77,8 22

Mađarska 73,37 24 78,0 18 75,0 26 76,9 25

Makedonija 62,76 58 69,4 57 69,0 61 69,4 70

Rumunija 67,51 41 74,1 35 71,2 44 72,7 42

Slovenija 76,62 17 80,5 9 80,0 8 79,4 12

Srbija 68,30 39 73,6 37 72,1 40 72,5 44

Crna Gora 62,47 60 67,3 69 67,6 69 67,3 87

Tabela 2. Pregled održivosti Republike Srbije i zemalja regiona na osnovu Izveštaja o održivom

razvoju 2016-2019 (Izvor: Sustainable development report, Obradio: autor)

Grafik 1. Grafički prikaz SDG indeksa u Republici Srbiji i regionu 2016-2019 (Obradio: autor)

55.00

60.00

65.00

70.00

75.00

80.00

85.00

2016. 2017. 2018. 2019.

Albania

Austria

B i H

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

Crna Gora

15

Grafik 2. Grafički prikaz pozicije Republike Srbije i zemalja regiona u Izveštajima o održivom razvoju 2016-2019 (Obradio: autor)

Iz priloženih tabele i grafika se vidi da, uprkos stavu javnog mnjenja da se kod nas nedovoljno sprovode razvojni ciljevi održivosti, Republika Srbija pokazuje trend rasta SDG indeksa i da je pozicionirana među srednje razvijenim zemljama regiona, a na zbirnoj listi prosečno oko četrdesetog mesta, od 162 rangirane i ukupno 193 zemalja. Ipak, treba istaći da i dalje postoje oblasti bez ključnih sektorskih strategija i da nas, imajući u vidu pristupanje Evropskoj uniji kao jedan od glavnih strateških ciljeva, tek čeka dug put i reforme u funkciji realizacije ciljeva održivog razvoja, koji se moraju sprovoditi kroz proces EU integracija (Vlada Republike Srbije – Republički sekretarijat za javne politike, 2017.).

2. INTERAKCIJA INOVACIJE, NAUKE I PREDUZETNIŠTVA

„Inovacije su ono što razlikuje lidere od sledbenika.“ Steve Jobs (1955-2011)

Održivi razvoj je snažan pokretač promena i može imati ogroman uticaj na strategiju preduzeća i formiranje biznis modela, te je neophodno da menadžeri pri njegovoj izradi detaljno sagledaju sve mogućnosti i posledice ukoliko žele da zadrže ili stvore konkurentsku prednost.

Imajući u vidu da poslovni model opisuje principe po kojima organizacija kreira, distribuira i stiče vrednost, možemo ga strukturirati u tri bloka (Sempels C., 2013.):

Vrednosni predlog – predstavlja centar biznis modela i pruža odgovor na sustinska pitanja „Šta naši klijenti žele?“ i „Šta možemo da ponudimo kao izvor vrednosti za njih?“;

0

10

20

30

40

50

60

70

80

90

2016. 2017. 2018. 2019.

Albania

Austria

B i H

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

Crna Gora

16

Arhitektura vrednosti – ukazuje kako je preduzeće organizovano pri kreiranju i distribuciji vrednosne ponude ciljanim klijentima;

Ekonomska jednačina – omogućava analizu tokova prihoda generisanjem ponude vrednosti i troškova.

Vreme u kome živimo karakterišu velike promene, turbulentnost, ubrzani razvoj tehnologija, širenje i globalizacija tržišta, te se nameće potreba za konstantnim unapređivanjem poslovanja i preispitivanjem uspešnosti. Borba za osvajanje tržišta i pridobijanje potrošača je sve žešća, sve je teže pronaći nešto novo, otkriti nezadovoljene potrebe potrošača i na taj način ostvariti konkurentsku prednost. Upravo to je razlog da u okviru svakog biznis modela inovacije postanu nezaobilazna i strateška tema. Jos 1991. godine Draker ističe da „inovacija predstavlja radnju koja obdaruje resurse novim kapacitetima za stvaranje bogatstva i da inovacija u stvari kreira resurs“ (Drucker, P., 1991.).

2.1. Ideja, invencija, inovacija, naučni projekat

Par teza zapisanih na brzinu, kroki sa izukrštanim strelicama i samo nama znanim skraćenicama samo čine ideju, a svaka ideja ili tehničko rešenje ne predstavljaju inovaciju. Biti inovativan znači da se obezbede organizaciona i tehnička poboljšanja koja se mogu uspešno prodavati na tržištu. U tržišnom sistemu, održivi razvoj zahteva inovativnost u pogledu održivosti i preduzetnike koji mogu postići ekološke ili društvene ciljeve sa superiornim inovacijama koje su uspešne na tržištu kod vodećih klijenata (Wustenhagen, R., 2008.).

Sam koncept, ideja i metod za dobijanje novog proizvoda ili procesa, uključujući otkrivanje nove tehnologije (proizvoda ili procesa) za iskorišćavanje prirodnih resursa predstavljaju invenciju (Zakon o inovacionoj delatnosti RS, 2013.). Invencija se tek komercijalizacijom pretvara u inovaciju, pa tako izuzetna ideja, koja značajno unapređuje zadovoljenje neke potrebe, ostaje na nivou invencije, ukoliko privrednom subjektu ne donese korist kroz ostvarivanje dobiti ili konkurentske prednosti (Ristić N. et al., 2016.).

Na osnovu izloženog možemo reći da je „inovacija proces pretvaratanja ideje u praktičnu primenu – realizaciju“ , te se može predstaviti kroz relaciju (Trott P, 2008.):

Inovacija = teorijski koncept + tehnička invencija + komercijalna eksploatacija

Inovacija je specifičan oblik promene, te se može definisati i kao, po Schumpeter-u, „osnovni element tehnološkog procesa“ i, po Drucker-u, „kao ključni element preduzetnišva“ (Stošić, B, et al., 2007.). Takođe, inovacija je proces, i to veoma nepredvidiv, pa samim tim rizičan, skup i težak za upravljanje.

Posmatrajući uspešne inovativne organizacije ceo proces nam može delovati mnogo lakši nego što jeste, te je poželjno da postavimo sebi dva pitanja: „Zašto su dobri tako dobri i šta to oni rade?“ i „Zašto drugi nisu tako dobri?“. Napredak u bilo kojoj oblasti zahteva razvoj okvira za sistematske inovacije, način za organizovanje ključnih ideja i principa da bi ih

17

učinili korisnim za primenu. Morris se upravo zato bazira na pet pitanja koja bi morala da prethode samom pristupanju procesu inovacije (Morris, L., 2011.):

Zašto inovirati – inovacioni proces bi morao da bude obuhvaćen strategijom organizacije, odnosno inovacija bi trebala da bude ključni deo realizacije strategije;

Šta inovirati – nepredvidiva priroda promena zahteva da imamo više ideja za inovacije (portfolio ideja) što nam pruža mogućnost ocenjivanja i selekcije;

Kako inovirati – Istraživanjem se savladava široka lepeza nepoznatog, uključujući tehnologije, društvene promene i zadovoljenje potreba potrošača i u ovom procesu se pokazuju značajne nove mogućnosti za inovacije;

Ko inovira – iako svi učestvuju u inovacionoj kulturi, tri uloge se ističu: inovacioni lider koji određuje smernice, inovacioni geniji koji smišljaju ideje i inovacioni šampioni koji podržavaju najbolje i isplative ideje.

Gde inovirati - razlikujemo sledeće elementa infrastrukture: virtuelna, fizička, metode saradnje unutar i izvan organizacije.

Iako nam ova pitanja na prvi pogled deluju tako jednostavno, odgovori su u stvari jako komplikovani i detaljni i zahtevaju potpunu posvećenost i profesionalizam.

Inovacija u stvari predstavlja resurs kojoj čovek svojim aktivnostima daje upotrebnu vrednost i njena sistematičnost se ogleda u svrsishodnom i organizovanom traganju za promenama (Drucker, P., 1991.).

Mnogi nivoi i dimenzije inovacija moraju se razmatrati u kontekstu održivosti. Oni se kreću od apstraktnih i relativno nematerijalnih inovacija vezanih sa institucionalnim razvojem i politikom razvoja prema opipljivijim inovacijama vezanim za trajni proizvod i tehnologiju (Sarkis, J., et al., 2010.). Možemo reći da savremeno društvo počiva na inovacijama i da samo oni koji su prvi, koji uvode novine, mogu računati na poslovni uspeh i konkurentsku prednost, te se uočava neophodnost da se inoviranje poverava timovima sastavljenim od stručnjaka različitih profila.

Pristup inovacijama može se sagledati i iz perspektive različitih aktera (Sarkis, J., et al., 2010.):

Perspektiva preduzeća za profit. Ova perspektiva se u literaturi ističe kao najvažnija. Veliki deo inovacija može se smatrati rezultatom preduzetničkog duha, koji za krajnji cilj ima ekonomsku održivosti preduzeća i njegovog lanaca snabdevanja;

Perspektiva kreatora javne politike. Praksa i istraživanja vezana za politiku fokusiraju se na institucionalne aspekte javno-privatnog partnerstva. Kreatori javne politike kontrolišu budžetiranje i kanališu pružanje podrške u dodeljivanju održivih inovacija;

Perspektiva R&D jedinice, laboratorije ili univerziteta. Održivi razvoj se u ovom slučaju najčešće kreće od osnovnih prema primenjenim istraživanjima, jer ove organizacije obično imaju neophodne naučne i istraživačke resurse za pokretanje inovacija. Oni su repozitorijumi starog i novog znanja. Iskoristljiva (primenjena) i istraživačka (osnovna) istraživanja su dva osnovna resursa koje oni nude saradnji.

18

Iako je uloga univerziteta i nauke u okviru različitih mreža održivosti i inovacija još u povoju, može se reči da je investiranje u znanje od krucijalnog značaja za naučna i tehnološka istraživanja i inovacije (Kronja, J., et al., 2011.). Kao tri ključna pokretača rasta ističu se: pametan, održivi i inkluzivni rast. Uloga nauke u održivim inovacionim partnerstvima kreće se od lidera znanja i osnovnih istraživanja do transfera tehnologije i diseminacije (Sarkis, J., et al., 2010.).

Akademska zajednica se sve više prepoznaje kao ključni akter u nacionalnim inovacionim sistemima (Edkuist, C., 2005.; Moveri, D., et al., 2005.). U mnogim studijama o inovacijama snažan fokus je stavljen na visokotehnološke inovacije zasnovane na nauci i na interakcijama između velikih firmi, univerziteta i drugih istraživačkih organizacija. Postoji mnogo različitih veza između akademske zajednice i društava u kojima oni rade, kao što su: edukuju visokoobrazovane kadrove, dolaze do novih naučnih saznanja koja preduzeća mogu koristiti i sarađuju među sobom kako u istraživanju tako i na druge načine. Odgovornošću, prilagodljivošću i inovativnošću akademska zajednica kao javni sektor opravdava ulaganja državnih resursa i stiče poverenje poreskih obveznika (Vapa-Tankosić, J., et al., 2018.). Od univerziteta se sve više očekuje da sarađuju ne samo sa visoko-tehnološkim firmama, već i sa malim i srednjim preduzeća i drugim organizacijama (uključujući i vladu), koje se bave niskim ili srednjim nivoom tehnologija i oni se sve više smatraju ključnim pokretačima regionalnog rasta i razvoja i postaju ključni elementi u regionalnom inovacionom sistemu (Sarkis, J., et al., 2010.).

Polazeći od činjenice da je savremeno društvo društvo znanja jasno je da to podrazumeva novu ekonomiju u kojoj je upravo znanje ključan resurs za opstanak i razvoj (Lekić, S., et al., 2018.). U novoj ekonomji znanje postaje najvažnija sirovina, najvažninji proizvod i ključ upravljanja poslovanjem (Stewart, T. A., 2001.). Razvoj nove ekonomije znanja i povećanje konkurentnosti uslovljeni su kako unapređenjem saradnje nauke i privrede, tako i neophodnim ulaganjem u inovacije. Treba istaći činjenicu da su najkonkurentnije privrede ujedno i najinovativnije i da imaju jaku ekonomiju zasnovanu na znanju, ekonomiju u kojoj u razvoj i inovacije podjednako ulažu i državni i privatni sektor (Jovičić, J., 2018.).

Značaj koji inovativnost ima u sticanju pozicije lidera, konkurentske prednosti i ekonomskog napretka države nameće potrebu za sveobuhvatnim merenjem inovativnosti, jer je upravo vrednost indikatora inovativnosti polazna osnova za definisanje razvojne politike i etalon vrednovanja uspešnosti njenog sprovođenja (Novaković, I., 2016.).

Inovativnost se može sagledati kroz:

Globalni indeks inovativnosti (GII) – obuhvata zemlje za koje postoje dostupni podaci za dva podindeksa: indeks inovacionih imputa (pet stubova koji ukazuju inovacioni potencijal) i indeks inovacionih autputa (dva stuba koja prikazuju realne rezultate – rezultate nauke i tehnologije i kreativne rezultate);

Evropski inovacioni indeks – kroz 25 različitih pokazatelja razvrstana u tri grupe ocenjuje inovacione karakteristike u okviru zemalja EU, ali i među potencijalnim članicama, u cilju nadgledanja sprovođenja strategije Evropa 2020.

19

Tabela 3. Globalni indeks inovativnosti (GII) u Republici Srbiji i zemljama regiona 2013-2019 (Izvor: Cornell University, WIPO, Obradio: autor)

Grafik 3a. Grafički prikaz GII u Republici Srbiji i zemljama regiona 2013-2019 (Obradio: autor)

Grafik 3b. Grafički prikaz pozicije Repubike Srbije i zemalja regiona na GII listi 2013-2019 (Obradio: autor)

GII Pozicija GII Pozicija GII Pozicija GII Pozicija GII Pozicija GII Pozicija GII Pozicija

Albanija 30,9 93 30,5 94 30,7 87 28,4 92 28,9 93 30,0 83 30,3 83

Austrija 51,9 23 53,4 20 54,1 18 52,6 20 53,1 20 51,3 20 50,9 21

B i H 36,2 65 32,4 81 32,3 79 29,6 87 30,2 86 31,1 77 31,4 76

Bugarska 41,3 41 40,7 44 42,2 39 41,4 38 42,8 36 42,6 37 40,3 40

Grčka 37,7 55 38,9 50 40,3 45 39,8 40 38,8 44 38,9 42 38,9 41

Hrvatska 41,9 37 40,7 42 41,7 40 38,3 47 39,8 41 40,7 41 37,8 44

Mađarska 46,9 31 44,6 35 43,0 35 44,7 33 41,7 39 44,9 33 44,5 33

Makedonija 38,2 51 36,9 60 38,0 56 35,4 58 35,4 61 29,9 84 35,3 59

Rumunija 40,3 48 38,1 55 38,2 54 37,9 48 39,2 42 37,6 49 36,8 50

Slovenija 47,3 30 47,2 28 48,5 28 46,0 32 45,8 32 46,9 30 45,3 31

Srbija 37,9 54 35,9 67 36,5 63 33,8 65 35,3 62 35,5 55 35,7 57

Crna Gora 41,0 44 37,0 59 41,2 41 37,4 51 38,1 48 36,5 52 37,7 45Obuhvaćenih

zemalja 129142 143 141 128 127 126

2018. 2019.2013. 2014. 2015. 2016. 2017.

25.0

30.0

35.0

40.0

45.0

50.0

55.0

2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019.

Albanija

Austrija

B i H

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

Crna Gora

15

25

35

45

55

65

75

85

95

2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. Albanija

Austrija

B i H

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

Crna Gora

20

Kao što se iz prikazanog vidi od zemalja regiona su najbolje rangirane na svetskoj globalnoj listi Austrija i Slovenija, mada se kod Slovenije primećuje blagi pad trenda inovativnosti. Na začelju liste se nalaze Albanija, Bosna i Hercegovina i, na žalost, Srbija, ali treba primetiti da se u Republici Srbiji, nakon pada, u poslednjih tri godine javlja blago uzlazni trend. Prikazani rezultat upravo potvrđuje tezu da su ekonomski razvijenije i stabilnije zemlje i najinovativnije.

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

EU 100,0 99,2 100,2 99,9 101,6 104,4 106,3 108,8

Austrija 113,4 116,5 118,8 116,4 116,6 121,7 122,0 124,8

Bugarska 46,3 40,2 42,7 45,5 45,7 47,0 47,9 48,7

Grčka 61,4 61,3 62,9 63,3 65,3 68,9 71,5 81,6

Hrvatska 56,1 52,0 53,8 49,1 52,0 52,1 54,0 59,6

Mađarska 66,2 63,1 62,8 63,9 65,1 66,4 68,1 69,0

Makedonija 37,9 36,9 38,8 40,7 43,4 43,9 46,3 43,4

Rumunija 44,8 40,0 39,1 31,3 29,8 31,1 32,2 34,1

Slovenija 98,2 96,2 96,7 97,3 96,0 97,2 96,7 87,6

Srbija 43,7 54,1 55,0 57,4 58,4 57,3 61,9 63,7

Tabela 4. Evropski inovacioni indeks u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Izvor: European Commission, Obradio: autor)

Grafik 4. Grafički prikaz Evropskog inovacionog indeksa u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Obradio: autor)

25.0

45.0

65.0

85.0

105.0

125.0

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

EU

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

21

Po evropskim kriterijumima inovativnosti8, baziranim na strategiji Evropa 2020, Srbija je znatno bolje pozicionirana i inovativnija od Makedonije, Bugarske i Hrvatske uz blago uzlazni trend. Ipak, i na ovom prikazu se uočava visoka pozicija ekonomski stabilnih i razvijenih zemalja, kao što su Austrija i Slovenija.

Na putu do inovativnosti odnos između nauke i tehnologije međusobno je uslovljen, isprepletan i bez striktno razgraničenih faza. Koliko toliko programirane i kanalisane istraživačko razvojne aktivnosti, sa predviđenim okvirnim fazama, mogu se sprovesti kroz naučno istraživačke projekte, koji trenutno i predstavljaju osnov finansiranja u okviru univerzitetskih organizacija u Republici Srbiji.

Svaki projekat je poseban i jedinstven i karakterišu ga delokrug poduhvata, neponovljivost, kompleksnost i podrška. Najčešća definicija je da je projekat složeni neponovljivi poslovni poduhvat koji se preduzima u budućnosti da bi se dostigli ciljevi u predviđenom vremenu i sa predviđenim troškovima (Jovanović, P., 2010.). Pojednostavljeno, projekat je privremeno uložen rad sa ciljem da se dobije jedinstven proizvod, usluga ili rezultat (PMBOK, 2000.).

Naučno istraživački projekti imaju svoje specifičnosti koje se odražavaju u metodologiji rada zasnovanoj na naučnom istraživanju. Posledice i rezultati naučnih projekata mogu biti dugoročni, zavisni od akcija i postupaka drugih subjekata, neizvesni i relativno teški za definisanje. Takođe, krajnji proizvodi i ciljevi mogu biti nejasni i sakriveni i često služiti samo kao preduslov ili informacija za buduće projekte. Istraživačko okruženje ovih projekata je vrlo dinamično i menja se brzo sa svakim novim prodorima i otkrićima u različitim oblastima (Putniković, B., et al., 2015.). Kod mnogih naučno-istraživačkih projekata, ukoliko je rezultat poznat, nije ni potrebno izvoditi eksperiment, ili kao što je još Albert Ajnštajn (1879-1955) rekao „Da smo znali šta radimo, to se ne bi moglo nazvati istraživanjem, zar ne?“. Osnovu svakog naučnog istraživanja na prvom mestu predstavlja definisanje problema, postavljanje pitanja, bilo da je usmereno na konkretan problem ili prilično otvoreno, pri čemu istraživač objekt ispitivanja opisuje i klasifikuje u postojeću shemu znanja (ili neznanja), upoznaje njegove osobine, posmatra, eksperimentiše i na osnovu svega postavlja hipotezu. Upravo ovu „prvu“ fazu istraživanja možemo svrstati u osnovna, odnosno fundamentalna istraživanja, koja predstavljaju stvaralačku sistematsku aktivnost usmerenu ka osvajanju novih znanja o poreklu i uzrocima pojava i činjenica, a da se pri tom nema u vidu ni posebna primena ni korišćenje. Rezultati fundamentalnog istraživanja obično se formulišu kao opšti principi, teorije ili zakonitosti. Osnovna istraživanja proširuju granice naučnih saznanja, i sa tehnološkim informacijama koje se poseduju i postojećim invencijama stvaraju uslove za ostvarenje primenjenih istraživanja (Levi Jakšić, M., et al., 2015.).

Primenjeno istraživanje se preduzima ili da bi se utvrdila mogućnost korišćenja rezultata nekog istraživanja, imajući u vidu njegovu praktičnu primenu, ili da bi se iznašle nove metode ili načini koji omogućavaju da se postigne neki poseban, unapred određen cilj. Ovo istraživanje polazi od postojećih znanja i produbljuje ih u cilju rešavanja posebnih

8 U pregledu inovativnosti Evropske komisije ne postoje podaci za zemlje: Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Albaniju

22

problema (Bilten Naučnoistraživačka delatnost u RS, 2018.). Ukoliko se steknu uslovi, daljim razvojem istraživanja - razvojnim istraživanjem, dolazi do preobražaja i smanjivanja neizvesnosti i preko laboratorijskih istraživanja, probnih postrojenja, proizvodnje prototipa, istraživanja tržišta i ekonomske opravdanosti i sl. stiže se do trenutka odluke da se ideja odnosno invencija komercijalizuje i time postane inovacija (Levi Jakšić, M., et al., 2015.). Znači razvojno istraživanje jeste stvaralačka sistematska aktivnost zasnovana na rezultatima fundamentalnog i primenjenog istraživanja i praktičnim znanjem usmerena na uvođenje novih materijala, proizvoda, uređaja, procesa i metoda (Bilten Naučnoistraživačka delatnost u RS, 2018.).

Upravo ovaj bliski odnos između naučno-istraživačkog rada i tehnologija najbolje se sagledava u šemi koja je u literaturi poznata kao tehnološka piramida (Bodrožić, D., 1978.).

Slika 6. Tehnološka piramida (Bodrožić, D., 1978.)

Tehnološka piramida slikovito prikazuje broj i angažovanje naučnih kadrova u pojedinim oblicima istraživanja. Najmanji je broj u fundamentalnim istraživanjima (vrh piramide), a prema osnovici se širi preko primijenjenih i razvojnih istraživanja (najviše angažovanih je u fazi komercijalizacije nove tehnologije, predstavljenoj u osnovici piramide). Tehnološka piramida ukazuje na neke značajne odnose i zakonitosti istraživačkog rada i nastanka novih tehnologija. Tehnološke inovacije su sve manje rezultat slučajnog otkrića, odnosno sve manje zavise samo od talenta i sposobnosti pojedinaca, a sve više su rezultat planiranog istrazivačkog i razvojnog rada, uz ogromna finansijska ulaganjia i angažovanje ljudskih resursa (Lajović, D., et al., 2010.). Naravno, potrebno je istaći da u praksi ne postoje ovako jasno definisane granice između faza inovacione aktivnosti i proces ne teče samo u jednom smeru, već naprotiv, postoji čitav niz povratnih veza. Takođe, inovacije često ne prođu sve navedene faze, niti sve inovacije potiču direktno od fundamentalnih istraživanja.

2.2. Preduzetništvo u funkciji nauke i održivog razvoja

Model inovativne projektne organizacije, po nekim autorima, sadrži tri osnovne vrednosti koje podstiču upravljanje projektima i inovacijama (Gemunden, H.G., et al., 2017.):

23

Buduća orijentacija - budući uspeh je prioritetniji od trenutnog uspeha, što ima za cilj dugoročne vrednosti i održivi razvoj,

Preduzetnička orijentacija - proces izrade strategije preduzetništva koju proizvođači koriste kako bi ostvarili organizacionu svrhu svoje firme, održali svoju viziju i stvorili konkurentsku prednost (Rauch, A., et al., 2009.). Ova orijentacija karakteriše preduzetničke firme kao one koji teže inovacijama, agresivno ulaze na nova tržišta, i prihvataju meru strateškog rizika,

Orijentacije zainteresovanih strana - osnovna ideja projekata je povezivanje kompetencija različitih funkcija i disciplina kako bi uokvirio probleme i rešio ih bolje i brže.

Pregledom literature može se utvrditi da je ovaj model u skladu sa temeljnim teorijama održivog razvoja (Wustenhagen, R., 2008.):

Teorija preduzetništva - sastoji se od nekoliko paradigmi. Verstraete i Fayolle identifikuju četiri: prepoznavanje prilika, kreiranje biznisa, stvaranje vrednosti i inovacije (Verstraete, T., et al., 2005.),

Teorija interesnih grupa (stejkholdera) - najviše se koristi u korporativnoj odgovornosti istraživanja (Déjean, F., et al., 2002.; Lauriol, J., 2004.). Uprkos nekim svojim ograničenjima, predstavlja relevantan okvir za implementaciju koncepata održivog razvoja u poslovnom okruženju,

Resursno-orijentisan pogled na firmu - Ova istraživačka perspektiva drži da firme mogu postići održivi i superiorniji povratak ako i samo ako imaju superiorne resurse - vredne, retke, neponovljive i nezamjenjive (Valuable, Rare, Imperfectly imitable, Non-substitutable - VRIN), zaštićene nekim od mehanizma koji sprečava njihovu difuziju širom industrije.

Na osnovu iznetog se vidi da se modeli inovativne projektne organizacije u suštini poklapaju sa temeljnim teorijama održivog razvoja i da se u oba slučaja preduzetništvo ističe kao strateška i bitna komponenta. Još Schumpeter, davne 1911. godine, u svom klasiku „Teorija ekonomskog razvoja“ daje odličnu polaznu tačku za značaj preduzetništva i kroz predloženu teoriju kreativnog uništavanja nedvosmisleno govori o organizacionoj strukturi koja je najpogodnija za preduzetnike (Schumpeter, J., 1911.). Navodi da bi nove firme sa uključenim preduzetničkim duhom pomerile umorne i stare nosioce vlasti, a to bi dovelo do snažne inovativne aktivnosti i stvorilo veći stepen ekonomskog rasta. (Acs, Z. J., et al., 2009.). Teorije ekonomije i menadžmenta, kao i literatura o upravljanju životnom sredinom su dugo zanemarivale fenomen preduzetnišva. Međutim poslednjih godina sve veći broj autora se bavi preduzetništvom, prateći i nastavljajući rad Schumpeter-a (Schumpeter, J., 1934.) i Kirzner-a (Kirzner, I., 1973.; Wustenhagen, R., 2008.) Čak i Evropski savet u Lisabonu 2002. godine, zajedno sa tadašnjim predsednikom Evropske unije, Romanom Prodijem, u nastojanju da se oživi ekonomski rast i perspektiva zapošljavanja sugerišu Evropi da ne postane samo lider u znanju već i lider u preduzetništvu (Acs, Z. J., et al., 2009.). “Naše praznine u polju preduzetništva se moraju ozbiljno shvatiti zato što se sve više dokazuje da ključ za ekonomski rast i poboljšanje produktivnosti leži u preduzetničkom kapacitetu ekonomije” (Prodi, R., 2002.).

24

Za preduzetništvo se vezuju termini: „nov, inovativan, fleksibilan, dinamičan, kreativan i sklon preuzimanju rizika“ (Coulter, M. K., 2001). U litreraturi se susrećemo sa raznovrsnim diskusijama o „preduzetničkoj ličnosti“, ali u svetlu iskustva ove diskusije su beznačajne. Ljudi koji se ne osećaju prijatno kao inovatori ili preduzetnici u svakom slučaju se neće baviti tim poslovima, a ukoliko imaju sklonosti ove zadatke mogu pojednako dobro da izvrše osobe svih vrsta temperamenta, porekla i starosti (Drucker, P. F., 1991.). Preduzetništvo se definiše na više načina, od Schumpeter-ove definicije preduzetnika kao inovatora koji vrši „kreativnu destrukciju“, Drucker-ove kao „nekoga ko maksimizira poslovne prilike“, do Dollinger-ove da je „preduzetništvo stvaranje inovativne ekonomske organizacije (ili mreže organizacija) u cilju dobiti ili rasta u uslovima rizika ili neizvesnosti“ (Dollinger, M. J., 1999).

Ipak, ne možemo govoriti o preduzetništvu i preduzetničkom duhu a da ne istaknemo značaj svih aspekata, odnosno preduzetništva znanja i održivog preduzetništva.

Termin „održivo preduzetništvo“ kombinuje ili premošćuje dva koncepta, održivost i preduzetništvo. Održivo preduzetništvo karakterišu neki osnovni aspekti preduzetničkih aktivnosti, koji su manje orijentisani prema sistemima upravljanja ili tehničkim procedurama, već se više fokusiraju na ličnu inicijativu i veštine samog preduzetnika ili tima, a u cilju ostvarivanja tržišnog uspeha, uz uključivanje zaštite životne sredine ili društvene inovacije. Dok se klasični preduzetnici bave usklađivanjem aktivnosti između dobavljača i kupaca radi stvaranja i menjanja tržišta, održivi preduzetnici pored navedenog grade mostove između životne sredine ili društvenog napretka i tržišnog uspeha. Održivi preduzetnici uništavaju postojeće neodržive konvencionalne metode proizvodnje, proizvode, tržišne strukture i obrasce potrošnje, i zamenjuju ih sa superiornom zaštitom okoline i društvenim proizvodima i uslugama. Oni kreiraju dinamiku tržišta za održivi razvoj (Wustenhagen, R., 2008.).

Preduzetništvo znanja možemo posmatrati kao dodatni zahtev za aktiviranjem baze znanja kako bi spojila inovacije i preduzetničke poduhvate. Ono potiče od „potrebe za izvlačenjem najkvalitetnijih sokova iz baze znanja u obliku novih tehnologija i novih preduzeća koja doprinose razvoju i konkurentnosti privrede i društva“ (Levi-Jakšić, M., et al., 2010.) Možemo reći da je preduzetništvo znanja usmereno ka stvaranju i razvijanju najidealnijih znanja kojima bi se stvorila vrednost koja bi dovela do konkurentske prednosti, pa samim tim i do većih šansi za postizanje održivosti.

Zadatke preduzetništva znanja možemo sagledati kroz nekoliko komponenti (Acs, Z. J., et al., 2009.):

Filtere znanja - ometači prelivanja znanja u komercijalizaciju, inovaciju i na kraju ekonomski razvoj, koje su identifikovali i definisali još Acs (Acs, Z. J., et al., 2004.) i Audretsch (Audretsch, D. B., et al., 2006.). Njih možemo smatrati glavnim krivcima što se inovacije zasnovane na znanju ne generišu intenzivnije. Literatura dokumentuje da je veliki broj novih i vrednih ideja zarobljen i zaustavljen u velikim korporacijama „zahvaljujući“ filterima znanja, a upravo su one na kraju, u nekim slučajevima, pokrenule čitavu novu industriju,

25

Efekat presipanja znanja – doprinosi komercijalizaciji znanja i ideja. Sa povećanjem konteksta znanja i preduzetništvo postaje važnije. Ono predstavlja nedostajuću kariku za komercijalizaciju ideje.

Osnivanje spin-off kompanije – znanja koja bi možda unutar matične organizacije ostala zapostavljena i nekomercijalizovana se koriste za lansiranje („zavrti i pusti“) nove firme.

2.2.1. Preduzetništvo u nauci kroz osnivanje spin-off kompanija

Mnoge danas uspešne i vidljive kompanije su stvorili ljudi koji su se odlučno zadržali na idejama odbačenim od strane birokratije matičnih organizacija. Vodeće spin-off organizacije su uglavnom rezultat menadžerske i strateške nesuglasice unutar vodećih firmi, koje su ponekad nevoljne da nastave korišćenje nove ideje ili neproizvodno uvezene prakse u drugim industrijama i firmama. Spin-off kompanije su finansirane od strane pojedinaca i firme sa svojim sopstvenim, prepoznatljivim znanjem. Što je još važnije, ako spin-off preduzeća stvaraju društvenu korist, onda je poželjno da koriste javnu politiku za promovisanje njihovog formiranja. U najmanju ruku, trebalo bi preduzeti akcije kako bi se sprečile postojeće firme da suzbijaju spin-off preduzeća na antisocijalan način. Jedan od načina na koji poslodavci mogu zakonski ograničiti formiranje spin-off-a je zahtev da zaposleni potpišu sporazume o nekonkurentnosti9.

Ipak mnogi investitori, odbori i menadžeri vjeruju da su spin-off „sigurna“ preduzeća i da mogu da pruže više ako su u izdvojenom vlasništvu i upravljanju, nego u okviru istog preduzeća.

Osnovni razlozi koje kompanije navode za osnivanje spin-off-a uključuju sledeće (Kastiel K., 2014.):

Poboljšan poslovni fokus. Spin-off omogućava da se svaki posao fokusira vlastitim strateškim i operativnim planovima bez preusmeravanja ljudskih i finansijskih sredstava iz drugih poslova,

Struktura kapitala prikladna za poslovanje. Spin-off pruža mogućnosti izbora strukture kapitala koja je najprikladnija za strategiju i razvoj poslovanja preduzeća,

Različiti investicioni identitet. Spin-off stvara različite i ciljane investicione mogućnosti u svakom poslu. „Čistija“ kompanija se može smatrati transparentnijom i privlačnijom investitorima,

Efikasnost kompenzacije zasnovane na kapitalu. Spin-off povećava efikasnost poslova baziranih na kompenzacijama vezivanjem vrednosti nadoknade koju dobijaju zaposleni za vrednost posla koji obavljaju,

Korišćenje kapitala kao valute za sticanje. Stvaranjem zasebnih deonica kojima se javno trguje, spin-off će povećati mogućnosti za spun-off10.

9 Neke države, međutim, ne dozvoljavaju primenu sporazuma o nekonkurentnosti 10 Kompanije za koje se očekuje da su vrednije kao nezavisni entiteti nego kao deo veće celine

26

Spin-off takođe može uključivati različite rizike koje treba razmotriti, uključujući i potencijalni gubitak sinergije prihoda i troškova (prekid poslovanja, troškovi odvajanja, moguće aktivnosti preuzimanja i sl.).

U zavisnosti od vrste razdvajanja i osamostaljivanja razlikujemo sledeće strukture:

100% Spin-off – manji deo odnosno poslovna jedinica se osamostaljuje izdvajanjem iz matične organizacije i stvara kao posebna firma koja može distribuirati sopstvene deonice. Izdvojena poslovna jedinica je uvek manja u odnosu na ostatak matičnog preduzeća;

Delimičan Spin-off - U nekim slučajevima, „roditelj“ može distribuirati manji deo deonica spin-off kompanija;

Split-off - poslovna jedinica koja se razdvaja postaje posebno pravno lice ali je i dalje u vlasništvu matičnog preduzeća (zavisno društvo).

Slika 7. Razlika između spin-off i split-off osamostaljivanja (Izvor: Key Differences)

Kod Univerziteta i naučno-istraživačkih organizacija u slučaju razvijanja inovacije sa komercijalnom primenom može se izvršiti transfer ili u neko od postojećih preduzeća ili osnivanjem novog spin-off preduzeća, koje postaje korisnik nove tehnologije, odnosno komercijalni entitet, pri čemu značajan deo poslovnih aktivnosti ostvaruje primenom tehnologije i znanja koji su rezultat akademskih naučnih istraživanja (Stošić, B., 2013.)11.

2.2.2. Preduzetništvo u nauci kroz javno-privatno partnerstvo

Imajući u vidu veliki opseg osnovnih univerzitetskih mogućnosti i aktivnosti, kao i potrebu za interakcijom između univerziteta i privrede možemo reći da se razlikuju tri „misije“ univerziteta (Danilović-Grković, G., et al., 2007.):

Obrazovanje i obuka – pružanje doprinosa društvu prenošenjem znanja kao glavnog izvora inovativnosti kroz osposobljavanje perspektivnih kadrova,

Istraživanje i razvoj – glavni izvor novih ideja i razvoja korpusa znanja i nazjančajnija pokretačka snaga u oblasti inovativnosti. Obuhvata osnovna istraživanja

11 U toku ovog rada će kroz studiju slučaja biti prikazan i konkretan primer istraživanja koje je započeto u Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u okviru projekta fundamentalnih istraživanja, nastavljeno u narednom projektnom ciklusu kroz tehnološki projekat, a rezultati istraživanja su implementirani na tržište osnivanjem spin-off kompanije

27

podstaknuta znatiželjom i primenjena istraživanja koja imaju perspektivu primene u privredi i društvu,

Saradnja sa privredom i usluge društvu – generisanje, praktična primena i eksploatacija znanja i drugih sposobnosti univerziteta izvan akademskog okruženja (Molas-Gallart, J, et al., 2002.).

Za razvoj nauke, tehnologija i inovacija svake zemlje neophodna je prvenstveno sinergija i usklađenost sve tri navedene misije kako bi se pokrenuo širok spektar aktivnosti kojima se unapređuje zajednička svest, komunikacija i interakcija između univerziteta, privrede i društva u celini. Saradnja univerziteta i istraživačkih oraganizacija, kao javnog sektora, i privrede je izazov za obe strane - javnom sektoru da redefiniše pravila rada i otvori se za saradnju, a privatnom sektoru da aktivnije koristi potencijale univerziteta (Danilović-Grković, G., et al., 2007.).

Pored već pomenitih i obrađenih spin-off kompanija, kao još jedan značajan oblik interakcije univerziteta i privrede javlja se institucija javno-privatnog partnerstva. Javno-privatna partnerstva u nauci, tehnologijama i inovacijama postala su posebno važno sredstvo u kombinaciji politika ministarstava i agencija za inovacije, kako u OECD-u tako i u ekonomijama zemalja koje nisu članice (Kina, Rusija i Malezija). U odnosu na poreske kredite ili subvencije, JPP se ističu kao fleksibilan i prilagodljiv instrument za podsticanje saradnje u nauci, tehnologiji i inovacijama (DSTI/STP/TIP(2014)15).

Polazeći od činjenice da je sam koncept javno-privatnog partnerstva baziran na stalnom unapređivanju u cilju iznalaženja efikasnijih načina funkcionisanja, jasno je da ne može postojati i jedna usaglašena univerzalna definicija. JPP se za početak može definisati u u užem i širem smislu. Širi smisao podrazumeva primenu svih do sada poznatih tipova saradnje između javnog i privatnog sektora, podrazumevajući ne samo zajedničke već i dopunske pojedinačne ciljeve i često vodi ka zajedničkim ulaganjima. Pod užim smislom podrazumevaju se zajednički poslovi i ciljevi kojima se udružuju resursi i stručna znanja, a ideja partnerstva se realizuje kroz saradnju u kojoj učesnici zadržavaju nezavisne identitete (Jupp, B., 2000.).

Iako su svi autori saglasni u jednom – da je javno-privatno partnerstvo oblik saradnje javnog i privatnog sektora baziran na kooperaciji i ekonomskom interesu, kroz literaturu se susrećemo sa raznim definicijama. Grimsey i Lewis partnerstvo determinišu kao rešavanje međuorganizacijskih konflikta pri čemu dve ili više organizacija maksimiraju svoje resurse u postizanju zajedničkih projektnih ciljeva (Grimsey, D., et al., 2007.), Klijn i Teisman ističu da se javno-privatno partnerstvo zasniva na zajedničkom osmišljavanju javne usluge i načina njene isporuke, a kroz saradnju subjekata iz privatnog sa javnim sektorom, pri tome navodeći da se u praksi često privatizacija poistovećuje sa javno-privatnim partnerstvom (Osborne, S. P., 2000.). Bettignies i Ross JPP svrstavaju na poziciju između privatizacije i ugovora o isporuci javnih usluga, te ga definišu kao ugovorni odnos između javnog sektora i privatnog investitora koji obuhvata izgradnju javnih objekata i isporuku javnih usluga koje je tradicionalno do tada obavljao isključivo javni sektor (De Bettignies, J-E., et al., 2004.), što se

28

poklapa sa definicijama Međunarodnog monetarnog fonda (IMF, 2004.) i Evropske komisije (European Commission, 2003.), koja još kao najznačajnija pitanja u okviru ove saradnje ističe podelu investicija, rizika, odgovornosti i dobiti među partnerima.

OECD definiše JPP kao sporazum između vlade i jednog ili više privatnih partnera (koji mogu obuhvatati operatore i finansijere), na osnovu koga privatni partner isporučuje uslugu i to na takav način da su vladini ciljevi usklađeni sa profitnim ciljevima privatnog partnera, pri čemu efektivnost usklađenosti zavisi od transfera rizika na privatnog partnera (OECD, 2010.).

Za temu ovog rada najznačajnija je možda definicija OECD izveštaja u oblasti inovativnosti, po kome javno-privatno partnerstvo podrazumeva svaki formalni odnos ili aranžman između javnih i privatnih aktera na određeno/neodređeno vreme, gde obe strane uzajamno deluju u procesu odlučivanja i zajednički ulažu u nedostajuće resurse kao što su novac, kadrovi, objekti i informacije, a u cilju postizanja konkretnih ciljeva u oblasti nauke, tehnologije i inovativnosti (OECD, 2005.). Tokom godina JPP su postala izuzetno značajna pri kombinaciji politika ministarstava i agencija za inovacije u OECD-u, te se po izveštaju iz 2014. definišu kao istraživački i inovacijski napori koji se sprovode i finansiraju zajednički i koji se mogu ali ne moraju institucionalizovati kroz određene jedinice. Takođe, javno-privatna partnerstva su mnogo fleksibilniji i prilagodljiviji instrument za podsticanje saradnje u nauci, tehnologiji i inovacijama od poreskih kredita ili subvencija (OECD, 2014.).

Ipak, uprkos ekspanziji institucije javno-privatnog partnerstva kao inovativnog i povoljnog načina finansiranja javnog sektora, kroz literaturu i u praksi se susrećemo samo sa sporadičnim idejama o primeni u oblasti nauke, tehnologija i inovacija. Za sada se sve svodi na mrtvo slovo na papiru, dobru volju i poneko propagandno izlaganje na naučnim skupovima ili konferencijama za novinare.

Imajući u vidu relativno nizak broj ostvarenih javno-privatnih partnerstava sa Univerzitetom, a u cilju sagledavanja potencijalne saradnje i projekata, vratićemo se na ciljeve Lisabonske agende iz 2000. godine po kojoj bi dve trećine izdvojenog BDP-a za projekte nauke, tehnologije i inovacija trebale da potiču od investitora, odnosno privrednog sektora, što je i prikazano u tabeli i grafičkom prikazu 5. Kao uzorak za komparativnu analizu uzeti su: sumarno zemlje članice EU (28 zemalja) i zemlje regiona. Iz grafičkog prikaza su izostavljene Crna Gora, Severna Makedonija i BiH zbog nekonzistentnosti i iskazanih velikih odstupanja u prikazanim podacima, kao i Albanija, za koju ne postoje podaci. Takođe, izostavljena je 2017. godina, obzirom da ne postoje podaci za sve analizirane zemlje.

29

Tabela 5. Izdaci privrede za istraživanje i razvoj u EU, Republici Srbiji i zemljama regiona (% od ukupnog izdvajanja) 2008-2017 (Izvor: European Statistical Office - EUROSTAT, Obradio: autor)

Grafik 5. Izdaci privrede za istraživanje i razvoj u EU, Republici Srbiji i zemljama regiona (% od ukupnog izdvajanja) 2008-2017 (Obradio: autor)

Iz navedenog prikaza vrlo jasno se vidi da je Srbija znatno ispod vrednosti ostalih zemalja analiziranog uzorka i da su, na žalost, izdvajanja privrednog sektora za nauku, tehnologije i inovacije nezadovoljavajuća, ali ipak u periodu 2014-2015 godine sa blagom uzlaznom tendencijom.

Fokusirajući se dalje na potencijal implementacije institucije javno-privatnog partnerstva u Republici Srbiji, istraživanje je usmereno na projekte u okviru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, tačnije na program tehnološkog razvoja, koji za osnovni cilj ima da pomogne i podstakne privredne organizacije da kroz učešće u istraživanju i razvoju dostignu neophodni nivo kvaliteta svojih proizvoda i usluga, te samim tim i konkurentnosti. Ovako zamišljen program daje mogućnost za organizovane aktivnosti od strane države po pitanju javno-privatnog partnerstva u oblasti istraživanja i razvoja (Danilović-Grković, G., et al., 2007.). Sam program je koncipiran tako da je za realizaciju projekta obavezno učešće privredne organizacije koja obezbeđuje finansijsku participaciju u visini od najmanje 20% troškova rada istraživača angažovanih iz naučno-istraživačkih

2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017.

EU - 28 zemalja 54,8 54,1 53,8 55,0 55,1 55,2 55,5 55,3 56,6

Austrija 46,1 47,1 45,1 46,2 45,7 48,7 47,7 49,7 53,1 54,0

Bugarska 30,6 30,2 16,7 16,9 20,8 19,5 22,3 35,6 43,6

Grčka 29,2 33,5 36,5 32,7 31,0 30,3 29,8 31,4 40,2 44,8

Hrvatska 40,8 39,8 38,8 38,2 38,2 42,8 42,9 46,6 42,9

Mađarska 48,3 46,4 47,4 47,5 46,9 46,8 48,3 49,7 56,4

Rumunija 23,3 34,8 32,3 37,4 34,4 31,0 32,9 37,3 49,4

Slovenija 62,8 58,0 58,4 61,2 62,2 63,8 68,4 69,2 69,2

Srbija 8,3 8,6 9,1 5,8 7,5 8,2 12,8 9,2 10,0

BiH 17,1 16,4 41,7

Makedonija 16,8 24,1

Crna Gora 34,0 42,3 28,5 29,8

0.0

10.0

20.0

30.0

40.0

50.0

60.0

70.0

80.0

2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016.

EU - 28 zemalja

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Rumunija

Slovenija

Srbija

30

organizacija, pri čemu privatni sektor može da pruži doprinos i kroz učešće svojih eksperata, u materijalu ili u opremi. Program obuhvata sedam ključnih oblasti definisanih u skladu sa Strategijom naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije (Strategija naučnog i tehnološkog razvoja, 2010.):

Biotehnologija i poljoprivreda Energetika, rudarstvo i energetska efikasnost Materijali i hemijske tehnologije Mašinstvo i industrijski softver Saobraćaj, urbanizam i građevinarstvo Elektronika, telekomunikacije i informacione tehnologije Uređenje, zaštita i korišćenje voda, zemljišta i vazduha12

Uvidom u evidenciju svih projekata koji se realizuju primećuje se da, uprkos obavezi, 88 projekata finansiranih u okviru programa tehnološkog razvoja nema navedene participante, te se oni automatski mogu isključiti kao potencijalni partneri u saradnji javnog i privatnog sektora. Od preostalih 189 projekata dalje su isključeni projekti koji imaju isključivo participante iz javnog sektora i dolazimo do 149 projekata, potencijalno interesantnih za realizaciju putem javno-privatnog partnerstva, za koje je zaintresovano 259 participanata, odnosno 1,74 participanta po projektu, kao što je i prikazano u tabeli 6 i grafičkim prikazima 6 i 7.

Imajući u vidu tvrdnju profesora Kristensena da 95% inovacija propada i da se u stvari realizuje samo 5% svih ideja (Christensen, C., 2003.), dolazimo do 7 potencijalno isplativih projekata koji bi mogli da se implementiraju putem institucije javno-privatnog partnerstva, što nije impozantan broj ali je u svakom slučaju bolji od trenutnih nula projekata JPP u oblasti nauke, tehnologija i inovacija.

Takođe treba istaći da je poražavajuća činjenica da je privatni sektor najmanje zainteresovan za oblast uređenja, zaštite i korišćenja voda, zemljišta i vazduha, kao jednu od trenutno najaktuelnijih problematika za održivi razvoj i očuvanje prirodne sredine i Zemlje u celini.

12 Izvor: Sajt Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (http://147.91.185.20/rezultati2/)

31

Oblast

Projekti koji se

realizuju

Projekti sa

partici-pantima

Organiza-cije

participanti

Participanti iz javnog sektora

Projekti sa participantima

privrednog sektora

Učešće u ukupnim proj.(%)

Participanti iz

privrednog sektora

Partic. po

proj.

1. Biotehnologija i poljoprivreda

72 41 86 24 29 19.46 62 2.14

2. Energ., rud., i energ. efikasnost

38 29 53 22 20 13.42 31 1.55

3. Materijali i hem. tehnologije

29 22 37 3 22 14.77 34 1.55

4. Mašinstvo i industrijski softver

40 33 67 10 30 20.13 57 1.90

5. Saobr., urban. i građevinarstvo

40 23 43 8 18 12.08 35 1.94

6. Elektr., telekom. i IT

40 27 37 6 23 15.44 31 1.35

7. Uređenje, zaštita i korišćenje voda, zemljišta i vazduha

18 14 26 17 7 4.70 9 1.29

UKUPNO SVI PROJEKTI

277 189 349 90 149 100 259 1.74

Tabela 6. Pregled projekata koji se finansiraju i realizuju u okviru programa tehnološkog razvoja

(Izvor: MPNTR RS, Obradio: autor)

Grafik 6. Grafički prikaz projekata tehnološkog Grafik 7. Grafički prikaz odnosa razvoja po oblastima (Obradio: autor) participanata iz javnog i privrednog sektora

(Obradio: autor)

Ipak, ovi projekti su i dalje samo moguća perspektiva i za sada se ne mogu posmatrati kao javno-privatno partnerstvo, čak ni kroz definiciju u širem smislu. Kada bi smo po

20%

13%

15%20%

12%

15%

5%1

2

3

4

5

6

7

Učešće u ukupnim projektima (%)

0

10

20

30

40

50

60

70

80

90

1 2 3 4 5 6 7

Javni vs privredni sektorParticipanti iz privatnog sektora

Participanti iz javnog sektora

32

principu dobre volje prihvatili da se radi o obliku saradnje između javnog i privatnog sektora, javni konkurs za projekte posmatrali kao vid javne nabavke, sagledali interes i javnog i privatnog sektora, potpisane ugovore definisali kao varijantu zaključenih javnih ugovora, sveukupno je sporno i diskutabilno poštovanje svih načela JPP-a definisanih zakonskom regulativom Republike Srbije.

Na osnovu svega iznetog nemoguće je ne postaviti pitanje: šta je razlog ovako sporih koraka i opreznosti u prihvatanju institucije javno-privatnog partnerstva kao perspektivnog vida finasiranja u oblasti nauke i istraživanja. Bar deo odgovora na ovo pitanje nam daje anketa sprovedena prilikom izrade Studije „Javno-privatno paratnerstvo za naučno zasnovane inovacije i znanjem vođen ekonomski razvoj u Srbiji“ sprovedena 2005/2006 godine (Danilović-Grković, G., et al., 2007.), prikazana u tabeli 7.

Privredni sektor - preduzeća Javni sektor - NIO

Broj anketiranih preduzeća / institucija 82 32

Potvrdnih

odgovora %

Potvrdnih

odgovora %

JPP je značajno za razvoj inovativnosti 70 85.37 29 90.63

JPP u Srbiji nije razvijeno na zadovoljavajućem nivou 74 90.24 31 96.88

Zadovoljni postignutim rezultatima u JPP 5 6.10 0 0.00

Razlozi za nezadovoljstvo u JPP

Ne postoje razvijeni mehanizmi za podršku akcija privatnog sektora 50 60.98 23 71.88

Nedovoljno izgrađena mreža institucija 41 50.00 19 59.38

Nema dovoljno informacija o ponudi NI sektora 50 60.98 21 65.63

Nemogućnost identifdikacije partnera 39 47.56 15 46.88

Nedovoljna informisanost o mogućnosti saradnje 48 58.54 18 56.25

Tabela 7. Pregled rezultata ankete o značaju i primeni JPP u oblasti nauke i istraživanja

(Izvor: Studija Danilović-Grković, G., et al., 2007., Obradio: autor)

33

3. NAUČNE I TEHNOLOŠKE STRATEGIJE U FUNKCIJI ODRŽIVOSTI

„Ideje i strategije su, naravno, važne, ali je pravi izazov izvršenje.“ Percy Barnevik (1941 - )

Današnje poslovanje je nemoguće zamisliti bez dobro osmišljenje strategije, odnosno,

jednostavnije rečeno, putanje kojom se planira prelazak iz aktuelnog stanja do postizanja određenih ciljeva. Ako pođemo od Drakerove „teorije biznisa“ i tvrdnje da strategija podrazumeva osnovni način na koji organizacija funkcionise (Drucker, P., 1994.) možemo sagledati značaj dobre strategije za poslovanje na svim nivoima – od preduzimača do nivoa države. Da bi se obezbedio održivi razvoj i bezbedna budućnost, potrebno je tražiti rešenja koja prevazilaze kratkoročne mere, definisati nacionalne strategije za sva relevantna pitanja i oblasti i dobiti odgovore na osnovna strateška pitanja:

Analizu situacije – Gde se sada nalazimo?,

Željene ciljeve,

Moguće taktike – Kako da stignemo do cilja?

Kontrolu sprovođenja strategije – predviđanje efikasnih instrumenata za njeno sprovođenje.

Imajući u vidu navedeno, akcenat istraživanja je stavljen na značaj postojanja i primene strategije kao sinergije planiranja, postupka realizacije, definisanja pozicije i utvrđivanja perspektiva, a u cilju ostvarivanja konkurentske prednosti koja vodi ekonomskom progresu celog društva.

3.1. Naučne i tehnološke strategije EU i zemalja regiona

Zajedničko za sve strategije naučnog i tehnološkog razvoja o kojima će u nastavku biti reči13 je da su: po širini - nacionalne, po poslovnoj funkciji obuhvataju naučna i tehnološka istraživanja i razvoj, po karakteru promena - kombinacija revitalizirajućih i prestrukturirajućih, prema pravcu – strategije intenzivnog rasta i pri tom preventivne i strategije saradnje (Džanković-Jerebičanin, A., 2014.). Delimičan izuzetak je jedino “strategija nad strategijama” Evropa 2020 – strategija pametnog, održivog i inkluzivnog rasta, koja je internacionalno autonomna i po kojoj su usklađivane sve nacionalne strategije.

Evropa 2020

O strategiji Evropa 2020 je već bilo reči, pa će ovde samo biti istaknuto da je jedan od tri definisana pririteta pametan rast, odnosno razvoj ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama (naučno-tehnološkim istraživanjima i razvoju, inovacijama, obrazovanju i

13 Biće obrađene sve naučne i tehnološke strategije zemalja koje su u okviru rada analizirane, a pri tome su članice Evropske Unije

34

digitalnom društvu). Ovim prioritetnim ciljem obuhvaćene su inicijative (Evropa 2020, 2010.):

Unija inovacija – unapređenje uslova za finansiranje istraživanja i inovacija u cilju implementacije inovativnih ideja, čime će se kreirati novi poslovi i podsticati rast;

Mladi u pokretu – unapređenje performansi obrazovnih sistema i stimulisanje uključivanja mladih na tržište rada;

Evropska digitalna agenda – razvoj kako digitalnog jedinstvenog tržišta i promocija njegovih prednosti tako i Interneta velike brzine.

Strategijom je razrađen set novih efikasnih istrumenata za sagledavanje rezultata i sprovođenje dogovorenih mera, kao što je strože praćenje nacionalnih reformskih programa i jasnija podela zaduženja između unije i država članica.

Glavni cilj i inicijativa vodilja istraživanja, razvoja i inovacija na nivou EU je da ulaganje u istraživanje i razvoj u 2020. godini dostigne nivo od bar 3% BDP-a.

Fokus strategije usmeren je na izlaze sistema istraživanja, tj. na naučne invencije, objavljene naučne radove, zaštićene patente, inovacije nastale na naučnim invencijama i znanju, nove tehnologije, doprinos inovacija međunarodnoj konkurentnosti, racionalizaciju upotrebe postojećih i razvoj novih resursa (posebno energetskih), doprinos razvoju „zelene ekonomije“, zaštitu životne sredine, itd.

Zapadno Balkansko regionalno istraživanje i razvoj - Strategija za inovacije

Koordinisanim naporima od strane Saveta za regionalnu saradnju i Evropske komisije doneta je Regionalna istraživačko-razvojana strategija Zapadnog Balkana (Western Balkans Regional R&D Strategy for Innovation - WBRIS-TA, 2013.), koja kao ciljeve ističe jačanje istraživačkih kapaciteta regiona, poboljšanje intraregionalne saradnje, promovisanje saradnje sa poslovnim sektorima i pomoć integraciji regiona u Evropski istraživački prostor. Zemlje potpisnice su: Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Kosovo14, Crna Gora i Srbija.

Strategija polazi od konstatacije da je javna podrška istraživanju i inovacijama od presudnog značaja, posebno u kontekstu zaostalih ekonomija i potencijalnih ekonomskih padova. Takođe se ističe da je naučna uspešnost zapadnog Balkana u najvećem delu znatno ispod rezultata prosečnih zemalj EU, da su aktivnosti prenosa tehnologije oskudne, a saradnja sa privredom se svodi na povremene prilike a ne strateška i dugoročna partnerstva.

Zemlje potpisnice ove strategije su se usaglasile da se kao cilj postavi da do 2020. godine odvajanje za istraživanje i razvoj bude na nivou 1,5% BDP-a. Strategija razmatra četiri prelazna cilja (WBRIS-TA, 2013.):

14 “Ovo imenovanje ne dovodi u pitanje pozicije o statusu i u skladu je sa UNSC 1244 i mišljenjem ICJ-a o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti” (WBRIS-TA, 2013.)

35

Poboljšanje istraživačke baze i uslova za istraživačku izvrsnost,

Promovisanje saradnje i prenosa tehnologije između istraživačkih institucija i industrije.

Omogućavanje inovacije u poslovanju i inovativne početnike,

Jačanje upravljanja istraživačkom i inovacionom politikom.

Za ovu strategiju se može reći da je u nekoj meri i restriktivna, obzirom da predviđa racionalizaciju istraživačke infrastrukture uvođenjem pravnog okvira za konzorcijum zajedničkog vlasništva, smanjenje izdvajanja sredstava za institute i univerzitete (srazmerno efikasnosti komercijalizacije rezultata) i preispitivanje ljudskih resursa. Pored navedenog, akcenat je stavljen na podsticanje razvoja namenskih organizacija za prenos tehnologija (npr. poreskom politikom), uspostavljanje dobre ravnoteže između osnovnih i primenjenih istraživanja.

Akcionim planom predlaže se pet regionalnih inicijativa kojima se želi obuhvatiti ceo spektar lanca istraživanja i inovacija od laboratorija do tržišta, uključujući aktere iz javnog i privatnog sektora, uz naglašavanje značaja istraživačkih performansi, prenosa tehnologije i saradnje s privatnim sektorom.

Takođe predložen je instrument WISE (Western Balkans Research and Innovation Strategy Exercise), koji bi promovisao razvoj i pratio i ocenjivao sprovođenje odabranih regionalnih programa podrške:

Fond za izvrsnost u istraživanju za promociju saradnje lokalnih naučnika i naučne dijaspore, zajedno sa razvojem mladih naučnika,

Program za podsticanje razvoja “mreža izvrsnosti” u oblastima, a u skladu sa “pametnom specijalizacijom” regiona i povećanjem racionalizacije korišćenja resursa,

Program prenosa tehnologije za olakšavanje saradnje između istraživanja i privrede,

Početni program koji će pružiti finansiranje i mentorstvo za poslovne programe (razvoj koncepta i prototipa) u cilju premošćavanja “doline smrti”15.

Kao zaključak navedene strategije može se izdvojiti da je zapadni Balkan spreman da uloži napore u mobilizaciju sredstava i van regiona u cilju finansiranja predloženih programa. Pored toga konstatovano je da se definisani akcioni plan može sprovoditi postepeno, te da će se realizacija započeti izvedivim inicijativama i pilot projektima, koji će koristiti manje resursa a brzo dati rezultate.

15 „Dolina smrti“ je termin koji se odnosi na poteškoće u pokrivanju negativnog novčanog toka u ranim fazama pokretanja, pre nego što njihov novi proizvod ili usluga donese prihode od kupaca

36

Strategija za istraživanje, tehnologiju i inovacije austrijske savezne vlade

Austrijska strategija “Realizacija potencijala, povećanje dinamike, stvaranje budućnosti – Postati lider za inovacije” (Austrian Federal Government, 2011.), doneta marta 2011. Godine, kao akcenat održivosti ističe ekonomske efekte i povećanje standarda. Kao imperativni odlučujući odgovor na pitanje kako se pripremiti za budućnost i obezbediti visoki životni standard dolazećim generacijama, austrijska Savezna vlada definiše jačanje istraživanja, tehnološkog razvoja i inovacija. Kao glavni cilj strategije definisano je da se Austrija iz grupe sledbenika inovacija prebaci u grupu lidera tj. da bude među najinovativnijim zemljama EU, pri čemu moraju biti iskorišćeni puni potencijali celog društva zasnovanog na znanju. Preduslov za realizaciju strateškog cilja je fundamentalna reforma i poboljšanje efikasnosti u celom inovacionom sistemu.

Interesantno je istaći da, za razliku od strategije Evropa 2020 i drugih regionalnih strategija, vlada Austrije kao osnovni temelj radikalnih inovacija ističe osnovna istraživanja, navodeći da ona pokreću radoznalost, proširuju granice naučnog znanja i stvaraju rezervoar novih znanja i da su neophodna komponenta na putu ka inovacionom lideru. Osnovna istraživanja definisana su kao jedan od glavnih stubova inovacionog sistema i predstavljaju ključno područje odgovornosti vlade u politici istraživanja i inovacija i, kao i u svim visoko razvijenim industrijalizovanim zemljama, uglavnom su finansirana iz javnog sektora (tj. budžeta).

Kao dodatni ciljevi primarnog cilja ističu se (Savezna vlada Austrije, 2011.):

Održiva reforma austrijskog obrazovnog sistema – optimizacijom uslova za istraživanje, tehnologiju i inovacije i poboljšavanjem povezanosti obrazovnog i inovacionog sistema, uz povećanje kvaliteta i količine ljudskih resursa16;

Ojačavanje osnovnih istraživanja i njegovih institucija – paralelnim povećavanjem finansiranja osnovnih istraživanja i sredstava koja se dodeljuju kroz takmičarske procese i koordinacijom realizatora izvrsnih istraživanja unutar i van univerziteta;

Ojačavanje inovativne moći firmi – povećavanjem direktne i indirektne podrške za poboljšavanje tehnoloških performanci i inovativne snage i intenziviranjem primenjenih istraživanja i transfera tehnologija;

Povećavanje efikasnosti političkog upravljanja – unapređivanjem efikasnosti i efektivnosti inovativnog sistema kroz jasne strukture upravljanja i poboljšavanjem pouzdanosti planairanja za sve aktere.

Kao i u Strategiji Evropa 2020 i Austrijska savezna vlada ističe neophodnost povećanja izdvajanja za istraživanja i vizionarski predviđa 4% BDP-a do 2020. Godine, dodajući da je za postizanje ovog cilja neophodan nastavak transformacije strukture korporativnog sektora u pravcu intenzivne industrije, uz istovremeno povećavanje broja preduzeća koja sprovode sistematska istraživanja i razvoj.

16 Povećanje ljudskih resursa je takođe u suprotnosti sa nekim regionalnim strategijama koje propagiraju redukciju naučnoistraživačkog kadra (npr. pomenuta Strategija zapadnog Balkana)

37

Austrijska vlada smatra istraživanje, tehnologiju i inovacije pokretačkim snagama za održivo povećanje performansi i konkurentskih potencijala društva. Istraživanja sprovedena na austrijskim univerzitetima, istraživačkim centrima, malim i srednjim preduzećima i u industriji daju važan doprinos u rešavanju socijalnih izazova istovremeno osiguravajući konkurentnost, ekonomski rast i radna mesta. Savezna vlada Austrije postavila je cilj da poveća istraživačke pokazatelje na 3,76% do 2020. godine, što će Austriju promovisati u ligu „inovativnih lidera“, čime će Austrija postati jedna od najinovativnijih zemalja u Evropskoj uniji17 (Austrian Embassy Washington, 2019.).

Istraživački i razvojni put u Austriji karakteriše ogroman skok u poslednje dve decenije. Povećanje odnosa istraživanja i razvoja, odnosno izdvajanje iz BDP-a koje je sa 1,53% u 1994. godini povećano na 3,17%, jasno pokazuje ostvareni napredak. Shodno tome, Austrija se može pohvaliti jednim od najdinamičnijih dešavanja u Evropi u pogledu istraživanja i razvoja. Sistematska ulaganja domaćih i međunarodnih kompanija u istraživanja u Austriji daju značajan doprinos ovom uzlaznom trendu, zajedno sa opredeljenjem javnog sektora. Ovo je naglašeno širokom promocijom i finansiranjem austrijskih istraživanja i poreskim sistemom prilagođenim inovacijama (ABA – invest in Austria, 2019.)

Po objavi Ausrijskog zavoda za statistiku od 11. aprila 2019. godine, ulaganja u istraživanje i razvoj su se u 2019. godini povećala na 3,19%, čime je Austrija dospela na drugo mesto među EU-28, odmah iza Švedske sa 3,40% (ERA Portal Austria, 2019.).

Kao potvrda navedenih podataka može se istaći i do sada prikazano istraživanje (tabele 3 i 4), iz koga se vidi da je Austrija po inovativnosti visoko kotirana, kako po Globalnom inovacionom indeksu (GII), tako i po Evropskom inovacionom indeksu, gde se oučava izuzetno ubrzan uzlazni trend. Zasluge za ovako iskazani trend mogu se pripisati Saveznoj vladi koja konstantno prati realizaciju strategije i obelodanjuje najnovije indekse.

Strategija istraživanja i inovacije Slovenije

Savet za nauku i tehnologiju slovenačke Vlade usvojio je 7. jula 2010. godine Strategiju istraživanja i inovacija Slovenije 2011-2020 (Research and Innovation Strategy of Slovenia – RISS, 2010.), zasnovanu na Strategiji razvoja Slovenije i usklađenu sa Strategijom Evropa 2020 i vodećim inicijativama EU.

Kao primarne ciljeve slovenačka strategija ističe: dalji razvoj u svim naučnim oblastima radi uspostavljanja društva znanja i podsticanje partnerstva nauke i njenih korisnika kroz nove održive tehnologije usko povezane sa naučnim saznanjima, a u cilju poboljšanja životnog standarda i kvaliteta života.

17 Iako je u prezentaciji navedeno da se Austrija trenutno nalazi na sedmom mestu na osnovu baze Evropske komisije, u 2018. godini je rangirana na jedanaestom mestu sa indeksom 124,8

38

Ističući fragmetiranje sistema upravljanja istraživanjem i inovacijama, neusklađenost politike, te samim tim dupliranje instrumenata i lošu primenu strateških ciljeva kao razloge za neuspeh prethodne strategije, definišu se mere kojima bi se postigla što bolja implementacija strateških ciljeva u periodu 2011. do 2020. godine:

Uspostavljanje efikasnijeg sistema zajedničkog upravljanja sistemom istraživanja i inovacija, koji će uključivati sve stejkholdere i zasnivaće se na horizontalnoj i međusektorskoj koordinaciji;

Nadgledanje primene i procene efekata RISS-a; Periodična provera efikasnosti izvršnih institucija koju će obavljati domaći i

međunarodni stručnjaci;

Ovom Strategijom je predviđeno da će javne istraživačke organizacije (prvenstveno naučni instituti) svoje strategije i istraživačke oblasti u kojima su izuzetno uspešni definisati i uskladiti sa nacionalnim prioritetima, dok će se manji instituti, finansirani skoro isključivo iz javnih resursa, povezati ili integrisati sa univerzitetima. Veća autonomija u istraživanju u okviru naučnih instituta bi bila obezbeđena povećanjem institucionalnog finansiranja, dok bi se programska sredstva polako ukidala. Navedena reorganizacija finansiranja predviđa i konstantno jačanje kvalifikacija zaposlenih, odnosno celoživotno učenje18.

Kao resursi za sprovođenje strategije predviđena su znatna povećanja nacionalnih fondova za istraživanje i razvoj, kao i korišćenje sredstava evropskih fondova, a u cilju dostizanja izdvajanja od ukupno 3,5% BDP-a (1,2% budžetskih i 2,4% privrednih sredstava) do 2020. godine. Za praćenje procesa sprovođenja ciljeva Strategije predviđeni su pokazatelji, koji su u skladu sa Lisabonskom, odnosno strategijom Evropa 2020, kao i sa indikatorima inovativnosti na WOS-u (Web of science) i to:

Procenat izdvajanja BDP-a,

Ljudski resursi u istraživanju i razvoju (udeo istraživača u zaposlenima, udeo istraživača sa stranim državljanstvom i sl.),

Javna istraživačka infrastruktura,

Prenos znanja iz javnog istraživačkog okruženja,

Inovaciona saradnja,

Međunarodna saradnja i mobilnost (naučne publikacije u koautorstvu sa inostranim istraživačima i sl.),

Naučna produktivnost (broj naučnih publikacija),

Naučna izvrsnost (učešće nacionalnih naučnih publikacija među 10% najcitiranijih publikacija u svetu),

Inovativnost,

Kapitalizacija znanja (npr. broj prijava patenata, Evropske prijave za patent (EPO) i dr.),

Ekonomska konkurentnost,

18 Između ostalog predviđeno je da će istraživači biti u obavezi da steknu znanja i o novim upravljačkim tehnikama, komunikaciji, preduzetništvu i zaštiti intelektualne svojine

39

ali ni u jednom delu nisu precizirana tela ili institucije zadužena za praćenje navedenih pokazatelja i indikatora, kao ni preporuke korektivnih mera.

Nacionalna strategija istraživanja, razvoja i inovacija Mađarske

Pretragom nije nađen izvorni tekst nacionalne strategije istraživanja, razvoja i inovacija Mađarske već samo vladina internet prezentacija iz koje se vidi da je strategijom obuhvaćen period od 2013. do 2020. godine, kao i da su njome obuhvaćene prioritetne ose, koje će dovesti do toga da odvajanja za istraživanje i razvoj budu vredna investicija u budućnost: obrazovanje, inovacije i istraživanje.

Na osnovu izjave Palkovics Laszla, ministra za inovacije i tehnologije u Vladi Mađarske u planu je potpuna reorganizacija sistema istraživanja i inovacija pri čemu je planirano da se fokus prebaci na finansiranje primenjenih, a na štetu humanističkih i društvenih nauka, čime Mađarska planira da se uvrsti među jake inovatore u okviru EU. Takođe je planairano da se uspostave dva nezavisna toka finansiranja, jedan za istraživanje, a drugi za inovacije (Science/Business, 07. mart 2019.).

Adam Szigeti, zamenik državnog sekretara za inovacije naveo je da je “društveni značaj inovacija sada široko prepoznat, te je krajnje vreme da se napravi nova nacionalna strategija za istraživanje, razvoj i inovacije” (Science/Business, 07. mart 2019.).

Za sva nacionalna strateška i finansijska pitanja vezana za naučno istraživanje, razvoj i inovacije zadužena je Nacionalna kancelarija za razvoj, inovacije i istraživanja. Pored donošenja odluka o upravljanju i administraciji finansiranja instraživanja, u delokrug rada kancelarije spada i priprema mađarske strategije za istraživanje i razvoj i predstavljanje mađarske zajednice za istraživanje i razvoj u međunarodnim organizacijama (National RDI Office, 2019.).

Rumunska Nacionalna strategija istraživanja, razvoja i inovacija

Rumunska vlada je nakon završenog prethodnog ciklusa javne politike u oblasti istraživanja, razvoja i inovacija (2007-2013) i izvršene srednjoročne evaluacije 2011. godine, aprila 2014. godine donela novu Nacionalnu strategiju istraživanja, razvoja i inovacija 2014-2020 (România Strategia națională, 2014.), koja uključuje principe, ciljeve i rezime preporučenih mera za navedeni period i rađena je u širem kontekstu evropske strategije 2020.

Sagledavajući trenutno stanje u istraživanju, razvoju i inovacijama, strategija glavni akcenat stavlja na nedovoljan broj istraživača, navodeći da nedostaje kritična masa ljudskih resursa, da broj istraživača u poslovnom okruženju opada, a da podružnice velikih kompanija u Rumuniji nerado razvijaju lokalne istraživačke centre. Takođe se ističe da je unutar i

40

međusektorska mobilnost ograničena, što negativno utiče na protok i razmenu tehničkog znanja i inovacija.

Sagledavajući izdvajanje za istraživanje i razvoj konstatuje se da je ono po glavi stanovnika skoro 20 puta manje od evropskog proseka, ali da istovremeno ne postoji ni potražnja za istraživanjem i razvojem, te da ne postoje ni podsticaji ni povezanost sa poslovnim sektorom i širom javnošću.

Rumunska Nacionalna strategija definiše dve vrste prioriteta:

Prioriteti inteligentne specijalizacije – definisanje i konsolidacija nekih oblasti visoke kompetentnosti koje mogu značajno doprineti porastu BDP-a;

Prioriteti od javnog značaja – dodela resursa oblastima koje svojim tehnološkim istraživanjima pokrivaju konkretne i goruće društvene potrebe.

Navedeni prioriteti obuhvataju razvoj kapaciteta javnog sektora i zahtevaju inovativna rešenja, kako od javnog, tako i od privatnog sektora, pri čemu osnovna istraživanja ostaju prioritet kao izvor graničnih i interdisciplinarnih istraživanja.

Ono što treba istaći je sam proces donošenja strategije, koji je sledio participativni postupak i obuhvatio sledeće korake:

Izbor skupa strateških domena i pridruženih poddomena kandidata - sproveden na osnovu konsultacija u okviru proširenog panela stručnjaka,

Istraživanje i definisanje 13 kandidatskih područja – na osnovu podataka dobijenih od domena, analiza “mapa znanja” i internih debata, svaki panel je precizirao strateško polje prema unapred definisanim kriterijumima,

Izbor “kratke liste” prioritetnih domena – finalna lista prioritetnih oblasti definisana je nakon proširenog “on-line” savetovanja zasnovanog na postupku “Delphi 2.0”.

Sami ciljevi strategije su podeljeni na: opšte, specifične i specifično sveobuhvatne ciljeve i to:

Opšti ciljevi:

Povećanje konkurentnosti rumunske privrede putem inovacija,

Povećanje doprinosa Rumunije napretku znanja na granici znanja (povećanje međunarodne vidljivosti),

Povećanje uloge nauke u društvu.

Specifični ciljevi:

Stvaranje stimulativnog okruženja za inicijativu privatnog sektora,

Podržavanje inteligentne specijalizacije,

Usredsređivanje aktivnosti istraživanja i razvoja na društvena pitanja,

Podržavanje težnje za izvrsnošću u istraživanju.

41

Specifični sveobuhvatni ciljevi:

Postizanje kritične mase istraživača do 2020. godine,

Razvoj efikasnih istraživačkih organizacija.

U cilju podsticanja privatne potražnje za uslugama javnog istraživačkog sektora predlaže se niz mera kao što su: 50% odbitka poreza za troškove povezane sa istraživanjem i razvojem, poboljšanje računovodstvenih propisa vezanih za istraživanje i razvoj i sl.

Pored navedenog, strategijom je, kao i u svim ostalim strategijama u regionu, predviđeno uvođenje institucionalnog finansiranja, koje će se bazirati na proceni rezultata naučnog istraživanja i koje će biti predvidljivo i vršiće se kroz višegodišnje cikluse.

Neke od vrednosti definisanih strategijom kojima se teži do 2020. godine su: odvajanje za istraživanje i razvoju u visini od 1% BDP-a, 7% naučnih publikacija od ukupnog broja na nivou države svrstanih u prvih 10% najcitiranijih, 300 međunarodnih ko-publikacija na milion stanovnika i 15000 do 17000 istraživača sa punim radnim vremenom. Nadgledanje i praćenje primene ciljeva strategije predviđeno je kroz specijalizovane strukture u okviru ministarstva, i to kroz redovne analize zabeleženih rezultata i izradu godišnjih izveštaja, dok je za samu implementaciju odgovoran ministar za visoko obrazovanje, naučno istraživanje i tehnološki razvoj.

Nacionalne strategije za razvoj naučnog istraživanja u Republici Bugarskoj

“Bolja nauka za bolju Bugarsku” – Nacionalna strategija za razvoj naučnog istraživanja u republici Bugarskoj za period 2017-2030 je zamenila Nacionalnu strategiju za razvoj naučnog istraživanja 2012-2020 usvojenu odlukom Narodne skupštine 28. jula 2011. godine i ažuriranu oktobra 2014. godine i pri tome, pored navedene, objedinila još nekoliko državnih strategija i programa (National strategy of scientific research to 2020, 2012.; Better science for better Bulgaria, 2017.):

Nacionalni razvojni program: Bugarska 2020;

Nacionalni program reformi, ažuriran 2016. godine;

Inovacionu strategiju za pametne specializacije Republike Bugarske 2014-2020 i proces pametne specijalizacije;

Strategiju razvoja visokog obrazovanja u Republici Bugarskoj za period 2014-2020;

Izjavu o problemima tehnološkog razvoja Bugarske.

Još su strategijom za period 2012-2020 definisani neki opšti pravci razvoja, usklađeni sa strategijom Evropa 2020, kao što su doprinosi transformaciji bugarskog društva u “društvo znanja” i stvaranju integrisanog evropskog istraživačkog prostora. Ona je razvijena u okviru

42

koncepta istraživanja, tehnološkog razvoja i inovacija, kao pokretača ekonomije zasnovane na znanju i usklađena sa ciljevima Nacionalne inovacione strategije19.

Novousvojenom strategijom se, na osnovu revizorskog izveštaja o dosadašnjoj realizaciji zacrtanih programa, konstatuje da je Ministarstvo prosvete i nauke imalo propuste i nedostatke u svom radu i da nisu uspeli da obezbede postizanje strateškog cilja pretvaranja bugarske nauke u faktor razvoja ekonomije, zasnovane na znanju i inovativnim aktivnostima. Za sprovođenje nove strategije za period 2017-2030 predviđaju se tri faze:

Faza oporavka (2017-2020); Faza ubrzanog razvoja (2023-2026); Faza naučnih istraživanja na svetskom nivou (2027-2030).

Analizom stanja u nacionalnom sistemu naučnog istraživanja i položaja Bugarske u međunarodnom pogledu, konstatuje se stalno zaostajanje u odnosu na ostale zemlje20, te je, sa tim u vezi, kao glavni cilj strategije definisano da brzi i dugoročni razvoj sistema istraživanja Bugarske postane atraktivan centar za napredna istraživanja i razvoj novih tehnologija. Očekivanje je da takav sistem istraživanja oporavi i podigne međunarodni ugled zemlje u nauci i zadrži i privuče talentovane naučnike, a što bi za krajni rezultat dalo dugoročni ekonomski rast i poboljšanje kvaliteta života u zemlji. Kao vidovi dostizanja strateškog cilja ističu se povećanje naučne kulture društva i borba protiv lažne nauke i partnerstvo, i to ne samo između institucija odgovornih za sprovođenje strategije, već i između poslovnih, industrijskih i državnih organizacija i najbitnije – naučne zajednice. Kao ključni faktor i snaga u oblasti naučnog istraživanja u zemlji prepoznaju se ljudski resursi, te se ističe da postoje jaki centri i naučne grupe, kako u naučnim organizacijama tako i na fakultetima.

Vizija Nacionalne strategije za razvoj naučnog istraživanja u republici Bugarskoj je da se uspostavi ravnoteža između usmerenih temeljnih jasnih fundamentalnih i primenjenih istraživanja i istraživanja u raznim oblastima nauke i regiona. Pri tome se planira da će fundamentalna istraživanja imati relativno nižu vrednost, ali uz podršku i bez definisanja prioritetnih oblasti, u odnosu na primenjena istraživanja, koja se ističu kao jedna od glavnih komponenti istraživačkog rada i ključni faktor za tehnološki razvoj bugarske privrede.

Kao specifični ciljevi, koji su usklađeni sa ciljevima definisanim strategijom Evropa 2020, izdvajaju se:

Održivi oporavak međunarodnih pozicija zemlje, u količini i kvalitetu međunarodno vidljive naučne proizvodnje do i izvan nivoa tipičnog za početak veka,

Podizanje količine i kvaliteta istraživanja, povezanih sa pitanjima od nacionalnog značaja,

19 Definisane su mere za povećanje konkurentnosti bugarskih preduzeća kroz: jačanje naučnog kapaciteta, zajedničke finansijske instrumente za podršku nauci i inovacijama i izgradnju kompetencija u prioritetnim oblastima ekonomije. 20 Uglavnom se u analizi kroz indikatore vrši poređenje sa EU, Rumunijom i Srbijom uz stalnu konstataciju da je Srbija bolje pozicionirana.

43

Promovisanje primenjenih istraživanja i fokusiranje na prioritetna područja,

Stimulisanje privatnih investicijskih ulaganja.

Kao suštinski značajan faktor za ispunjavanje zadatih ciljeva ističe se održivo finansiranje istraživanja putem niza međusobno povezanih i efikasnih finansijskih instrumenata, kao što su državni budžet, operativni programi, evropski i međunarodni programi i privatni sektor. Pored navedenog, kao ključni faktor navodi se i reorganizacija Nacionalnog fonda za nauku u politički i operativno nezavisnu Agenciju za finansiranje naučnih istraživanja.

Imajući u vidu ključni značaj strategije za razvoj Bugarske, kao vladino telo odgovorno za njenu implementaciju određuje se Veće ministara koje usvaja operativne planove za sprovođenje i prihvata izveštaje svake faze, te daje predloge za ažuriranje, koordinira sprovođenje operativnih planova, donosi godišnje izveštaje, osigurava aktivnosti u telima EU. Za operativne aktivnosti odgovorno je Ministarstvo prosvete i nauke, a za sprovođenje zacrtanog plana finansiranja Ministarstvo finansija.

Sama imlementacija Strategije je podeljena u tri faze, kako bi se osiguralo efikasno operativno planiranje, sprovođenje planiranih aktivnosti i kontrola nad njima, kao i izveštavanje o učinku. Svaka faza povezana je sa sprovođenjem nekih specifičnih ciljeva strategije i doprinosi realizaciji njene vizije. Za procenu učinka svake faze definisane su vrednosti izabranih pokazatelja koje je neophodno postići, a njihova kontrola se vrši godišnjim izveštajima i oni se dostavljaju Narodnoj skupštini, zajedno sa mišljenjem Međunarodnog nadzornog odbora za sprovođenje strategije (koje se takođe dostavlja i Evropskoj komisiji).

Grčka Nacionalna strategija za istraživanje i inovacije – za pametnu specijalizaciju

Generalni sekretarijat za istraživanje i tehnologije Grčke doneo je 2015. godine, na predlog Saveta za strategiju pametne specijalizacije, Nacionalnu strategiju za istraživanje i inovacije – za pametne specijalizacije 2014-2020 (RIS3, 2015.).

Na samom početku strategije ističe se da je zbog ekonomske krize neophodna hitnost poboljšavanja celokupnog okvira inovacija i jačanja konkurentnosti preduzeća, te rešavanje glavnih izazova u oblasti zdravlja, životne sredine, nezaposlenosti i odliva mozgova. Bazirajući se na trenutnoj situaciji strategija daje prednost ljudima u društvu, reformi proizvodnog sektora, kao pokretača aktivnosti u istraživanju i razvoju, i održivosti zapošljavanja. Ističe se značaj unapređenja inovativnog sistema u celini, uz podršku istraživačima i kompanijama koje eksperimentišu sa novim idejama, tehnologijiama i poslovnim modelima u cilju konkurentnosti.

44

SWOT analizom se ističe da Grčka ima odlične ljudske resurse u oblasti istraživanja, ali i slabu iskorišćenost istih. Takođe, skreće se pažnja na nedovoljno ulaganje od strane privatnog sektora, naročito za inovacije i nova znanja, kao i na otpor države prema inovacijama.

Strategija ističe i značaj istraživačkih tela (univerziteta i istraživačkih centara) koja čine dinamički i međunarodno priznati deo nacionalnog sistema inovacija i pružaju široku tehnološku bazu neophodnu za inovacije. Kao ključni faktor ističe se rizik koji proizilazi iz istraživačkih aktivnosti, ali i značaj “učenja iz neuspeha”, te se definišu tri tipa inovacionih aktivnosti:

Inovacije proistekle iz “potreba tržišta” – uslovljene potražnjom,

Inovacije proistekle iz naučne radoznalosti,

Inovacije proizvedene za ispunjavanje strateške misije.

Navedene inovacione aktivnosti bi trebale da budu usmerene ka izlasku iz krize i baziraju se na osam prioritetnih oblasti: poljoprivredna proizvodnja, nauka i zdravlje, informacione i komunikacione tehnologije, energija, prirodno okruženje i održivi razvoj, transport, materijali i kultura i turizam. Za svaku od navedenih oblasti je dat pregled povezanosti sa nacionalnim planom za istraživačku infrastrukturu.

Kao dodatni problem navodi se da samo tri (od trinaest) regiona pružaju podršku preduzetništvu kroz saradnju između akademske zajednice i privatnog sektora, te se ističe neophodnost centralnog planiranja i posredovanja.

Što se samog istraživačko, tehnološko inovacionog sistema tiče, strategijom se kao smernice definišu:

Razvoj kapaciteta u oblastima specijalizacije – kroz jačanje istraživačke infrastrukture, specijalizovane centre za kompetencije i razvoj profesionalnih znanja i veština u oblastima inovacija, upravljanja tehnologijama, intelektualne svojine i sl.

Jačanje istraživačko tehnološko inovacionih aktivnosti i “ostrva” izvrsnosti - jačanjem kapaciteta kroz doktorske studije, osnaživanjem post-doktorskih studija, razvojem inovativnih proizvoda i sl.

Jačanje mrežne strukture – kroz platforme za digitalno istraživanje i inovacije, jačanje odseka za inovacije i preduzetništvo, modernizaciju interne infrastrukture univerziteta i istraživačkih centara, integraciju bolničkih jedinica u nacionalnu akademsku mrežu i sl.

Međusobno povezivanje i saradnju – jačanjem učešća u transnacionalnim i transevropskim mrežama, programima i inicijativama i bilateralnom saradnjom.

U skladu sa ciljevima strategije Evropa 2020, kao prvenstveni cilj ističe se povećanje izdvajanja za nauku i istraživanje i to na nivou od 1,2% BDP-a, odnosno 0,38% iz poslovnog sektora u 2020. godini.

45

Grčka Nacionalna strategija za istraživanje i inovacije, koju na osnovu iznetog možemo nazvati i kriznom strategijom, obzirom da je usmerena prvenstveno na ciljeve koji vode ka izlasku iz krize, predviđa primenu odgovarajućeg sistema pokazatelja kojima će se meriti i nadgledati dostizanje definisanih ciljeva i igraće ključnu ulogu pri donošenju daljih odluka.

Strategija obrazovanja, znanosti i tehnologije Republike Hrvatske

Pri prvom susretu sa Strategijom Republike Hrvatske uočava se da je temeljno i izuzetno obimno urađena, precizno obuhvatajući sve oblasti i predviđajući široki spektar razvojnih opcija. Na strategiji je radio veliki tim stručnjaka, počev od predsednika vlade, resornih ministara, savetnika u vladi, preko akademika, rektora regionalnih sveučilišta, dekana, eminentnih naučnika, do predstavnika sindikata i privrede okupljenih u dva tela: nacionalno koordinacijsko i nacionalno operativno. Pored ova dva tela aktivno je učestvovalo i 19 radnih skupina za određene oblasti. Strategija (Vlada Republike Hrvatske, 2014.) obuhvata period 2014-2020. godine i na samom početku definiše da Hrvatska prepoznaje obrazovanje i nauku kao svoje razvojne prioritete od posebnog javnog interesa, koji joj jedini mogu doneti dugoročnu društvenu stabilnost, ekonomski napredak i osiguranje kulturnog identiteta, odnosno dovesti je u rang visokorazvijenih zemalja. Ističe se potreba da se nacionalni prioriteti i izazovi povežu sa evropskim, kako bi se postigla sinergija ulaganja u nauku i tehnologiju iz nacionalnih, regionalnih, međunarodnih i fondova EU i time zaokružio programski cilj trougla znanja (obrazovanje, istraživanje, inovacije).

Interesantno je da Hrvatska posebnu ulogu dodeljuje humanističkim naukama, ističući potrebu za stalnim proučavanjem nacionalne i svetske kulturne baštine, a u cilju prezentovanja hrvatske prepoznatljivosti u multinacionalnoj uniji, kao i neprekidnog redefinisanja hrvatskog identiteta u okviru same države. Generalno, ističe se društvena i humanistička dimenzija povezivanja nauke, tehnologije, organizacije i marketinga sa novim poslovnim modelima, čime se otvara prostor za saradnju u istraživanju, razvoju i inovacijama.

Dalje se ističe značaj Centara izvrsnosti, uspostavljenih na nacionalnom nivou, koji neće biti ograničeni lokacijom, institucijom ili istraživačkom skupinom, već će okupljati i umrežavati sve istraživače i resurse u isključivo jedan centar za istraživačku oblast.

Što se tiče javnog finansiranja i razvoja predviđeno je da se po prioritetima sredstva usmeravaju prvenstveno u istraživače i istraživačke projekte, zatim u nabavku istraživačke opreme, a da se izgradnje novih objekata finansiraju u okviru fondova EU. Uloga i učešće privrede u istraživanju, razvoju i inovacijama osnažiće se raznim podsticajima i podrškama, imajući u vidu da se to pokazalo kao delotvorna mera u zemljama EU. Takođe, prilikom definisanja programa investiranja vodiće se računa da istraživačko inovacijske aktivnosti budu zasnovane na znanju i radno intenzivne, te da ne zahtevaju velika ulaganja u dugotrajnu imovinu.

46

Najveći deo strategije posvećen je celoživotnom učenju i zasebno obrađuje oblasti: od predškolskog do srednjoškolskog obrazovanja, visokog obrazovanja i obrazovanja odraslih, dok u nastavku definiše ciljeve razvoja nauke i tehnologije kao i smernice za sprovođenje strategije. Kao osnovni ciljevi razvoja nauke i tehnologije definisani su:

Brzo pokretanje promena u sistemu visokog obrazovanja i nauke; Međunarodno konkurentni državni univerziteti i naučni instituti koji stvaraju novu

naučnu, društvenu, kulturnu i privrednu vrednost; Okruženje koje omogućuje i podstiče mehanizme za saradnju istraživačke zajednice sa

inovativnom privredom i društvenim delatnostima; Uključenje univerziteta i naučnih instituta u pametne specijalizacije i sa njima

povezane smernice tehnološkog razvoja; Uključivanje nacionalnih istraživačkih i inovacionih struktura u evropske i

povezivanje sa njima; Rast ulaganja u istraživanje i razvoj unapređenjem državnog finansiranja i

podsticanjem ulaganja privrednog i društvenog sektora.

Uz konstataciju da prethodni postavljani ciljevi nisu u potpunosti ostvareni, te da člansto u Evropskoj uniji otvara nove mogućnosti, ističe se neophodnost promena u skladu sa međunarodno prihvaćenim kriterijumima. Za početak, iako osnovna istraživanja u nauci i tehnologiji imaju presudnu važnost, sugeriše se povezivanje istraživanja i inovacija (od ideje do tržišta) u cilju jačanja konkurentnosti države. Što se tiče tehnološkog razvoja, ključne evropske tehnologije, kao što su nanotehnologije, mirkoelektronika, napredni materijali i sl. su u Hrvatskoj zastupljene samo kroz istraživanja i strategija u njima ne vidi potencijal za ostvarivanje konkurentske prednosti u kraćem roku, te se planira postepeno uvođenje tehnološkog razvoja kroz pametne specijalizacije.

Kao rešenje za jačanje izvrsnosti, te nacionalnu, regionalnu i evropsku vidljivost i konkurentnost istraživanja definiše se reorganizacija sistema državnog finansiranja i uvođenje takozvanog institucionalnog namenskog finansiranja, čime će se ukinuti finansiranje malih naučnih projekata i omogućiti održivost naučnih oblasti, pri čemu će od strane Nacionalnog veća za nauku, visoko obrazovanje i tehnološki razvoj biti definisani hrvatski istraživački prioriteti. Iz ostalih namenskih fondova biće obezbeđena dodatna ulaganja za izvrsne istraživačke grupe i pojedince, što će podsticati samostalnost, originalnost i inovativnost u istraživanju.

Strategija posebnu pažnju posvećuje jačanju saradnje između univerziteta i naučnih instituta i poslovnog sektora definišući šest dodatnih mera za intenziviranje saradnje, koje su skoro sve u nadležnosti vlade i državnih institucija. Naravno, kao i u svim strategijama usklađenim sa Evropa 2020 predviđa se povećanje ulaganja u istraživanje i razvoj i to većinski (dve trećine) upravo iz sredstava privrede. Hrvatska predviđa da će do 2020. godine dostići nivo ulaganja od ukupno 2% BDP-a.

Samom sprovođenju strategije je dat izuzetan značaj uz detaljno definisane mere za praćenje svakog od navedenih ciljeva. U okviru svake mere precizirano je u čijoj je

47

nadležnosti sprovođenje navedenog cilja, ko je zadužen za kontrolu sprovođenja, rok za realizaciju cilja, kao i pokazatelji kojima će se oceniti stepen ispunjenosti. Ipak treba istaći da su prihvatljive i očekivane vrednosti indikatora uglavnom nisu definisane, tačnije definisano je samo očekivano izdvajanje sredstava kroz procenat BDP-a.

3.2. Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije

U društvu znanja, preduzeća i nacionalne ekonomije konkurentsku prednost baziraju na znanju i iskorišćavanju potencijalnih šansi i mogućnosti, za čiju realizaciju je ono neophodno. Upravo zato su osnovni i razvojni ciljevi najrazvijenijih zemalja povećanje ulaganja u istraživanje i razvoj i inovativne aktivnosti kroz kontinuirano učenje i obrazovanje ljudskih resursa. Donošenjem Strategije naučnog i tehnološkog razvoja za period od 2016. do 2020. godine – Istraživanja za inovacije, Srbija se uključila u ove globalne trendove i započela proces izgradnje nacionalnog inovativnog sistema.

Strategija već u uvodom delu ističe da su nauka i inovacije ključni faktori konkurentnosti i održivog razvoja, te u tom smislu definiše šest posebnih ciljeva, i to (Strategija naučnog i tehnološkog razvoja RS, 2016.):

Podsticanje izvrsnosti i relevantnosti naučnih istraživanja u Republici Srbiji,

Jačanje povezanosti nauke, privrede i društva radi podsticanja inovacija, Uspostavljanje efikasnog sistema upravljanja naukom i inovacijama u RS, Osiguranje izvrsnosti i dostupnosti ljudskih resursa za nauku i privredu i

društvene delatnosti, Unapređenje međunarodne saradnje u domenu nauke i inovacija, Povećanje ulaganja u istraživanje i razvoj putem javnog finansiranja i

podsticanja ulaganja poslovnog sektora u istraživanje i razvoj.

Navedeni ciljevi su u velikoj meri u skladu sa ciljevima definisanim prethodnom strategijom (Strategija naučnog i tehnološkog razvoja RS, 2010.), koja je izuzetno ambiciozno, razvojno i promotivno zamišljena, uz predviđen strog sistem praćenja implementacije. Na žalost, analiza ispunjenosti navedene Strategije je prilično poražavajuća (Strategija naučnog i tehnološkog razvoja RS, 2016.):

Izvrsnost naučnih istraživanja i njihova relevantnost nisu dovoljno podržani sistemom finansiranja istraživanja;

Ne postoje odgovarajući finansijski elementi ni institucionalni okvir za povezivanje nauke sa privredom;

Sistem upravljanja naučnim i inovacionim sistemom nije dovoljno delotvoran;

Postoji nedostatak odgovarajućih ljudskih resursa i ne postoje dugoročne mere za rešavanje ovog problema;

Nauka u RS nije u potpunosti integrisana u Evropski istraživački prostor.

48

Za razliku od prethodne, za Strategiju „Istraživanja za inovacije“ može se reći da je pregledno i sistematski koncipirana po ciljevima, uz navođenje velikog broja konkretnih mera za ostvarivanje svakog cilja. Takođe, za svaki cilj su precizno definisani ključni pokazatelji uspeha, kao što su:

- Broj radova godišnje u mreži WoS na 1000 istraživača, - Broj i udeo nacionalnih publikacija u 20% najcitiranijih publikacija u oblasti, - Hiršov (Hirsch) indeks - Broj patentnih prijava ili drugih oblika intelektualne svojine, - Izdvajanje za nauku iz privatnog sektora kao % BDP, - Rangiranje RS u međunarodnom okviru (GII i sl.), - Broj istraživača na milion stanovnika, - Udeo publikacija sa koautorstvom stranih istraživača, - Ukupna izdvajanja za istraživanje i razvoj kao % BDP, - Budžetska izdvajanja za istraživanje i razvoj kao % BDP, i dr.

Treba napomenuti da, uprkos definisanom velikom broju indikatora koji će se pratiti u cilju ocene uspešnosti implementacije zadatih ciljeva, kao ni u većini analiziranih strategija, ni Strategijom ni Akcionim planom (Akcioni plan, 2018.) nisu navedne zadovoljavajuće vrednosti kojima se teži. Izuzetak je jedino, već više puta istican, procenat izdvajanja iz BDP-a, koji bi trebao da bude na nivou 3%, a prvi put je definisan Lisabonskom i potvrđen strategijom Evropa 2020.

Analizom strategije Republike Srbije uočava se da su svi strateški ciljevi merljivi i pogodni za praćenje kroz definisane indikatore osim trećeg cilja – „Uspostavljanje efikasnijeg sistema upravljanja naukom i inovacijama“. Za ovaj cilj su kao mere predviđeni:

Unapređenje institucionalnog okvira – uspostavljanjem tela koje bi razmatralo i pratilo naučnoistraživački i inovativni razvoj Republike Srbije;

Uspostavljanje strateškog upravljanja naučnoistraživačkim organizacijama – uvođenjem obaveze za svaku naučnoistraživačku instituciju da izradi program svog razvoja usklađen sa strategijom;

Reformisanje mreže instituta – sprovođenjem procesa samoevaluacije po jedinstvenoj metodologiji od strane svakog instituta;

Analiziranje integrisanih politika (Policy mix peer review) – evaluacijom integrisanih politika pomoću sistematskog pregleda i ocene učinka/funkcionisanja nacionalnog sistema istraživanja i inovacija od strane međunarodnih eksperata.

Kao ključni pokazatelji za sprovođenje navedenih mera, između ostalog, definisani su i usvajanje novog zakonskog okvira donošenjem Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, Zakona o visokom obrazovanju i Zakona o inovacionoj delatnosti, te izrada metodologije za samovrednovanje NIO i izrada izveštaja o analizi integrisanih politika. Uvidom u aktivnosti Vlade Republike Srbije, kao i Akcioni plan i Izveštaj o stanju u nauci u 2017. godini sa predlozima i sugestijama za narednu godinu (Izveštaj Nacionalnog saveta, 2018.), sa

49

sigurnošću se može tvrditi da su većim delom usvojeni planirani zakoni21 i to u predviđenom roku.

Zakon o visokom obrazovanju donela je Narodna skupština Republike Srbije na svom zasedanju 27. septembra 2017. godine i od tada je još dva puta dopunjavan – „Sl. glasnik RS“ br. 88/2017, 27/2018 – dr. zakon, 73/2018 i 67/2019.

Za samu temu ovog rada najznačajniji je Zakon o nauci i istraživanjima, koji je stupio na snagu 08. jula 2019. godine, objavljivanjem u Službenom glasniku RS (Zakon o nauci i istraživanjima, 2019.), te će istom i biti posvećena najveća pažnja. Zakon, za početak, predviđa donošenje nove petogodišnje strategije koja bi bila usaglašena sa strategijom opšteg privrednog i društvenog razvoja RS i određivala prioritete za koordinaciju rada Fonda za nauku i mreže institucija. Jedna od bitnih izmena u odnosu na dosadašnji sistem je uvođenje institucionalnog finansiranja programa od opšteg interesa za državu. Takođe, u cilju jačanja aktivnosti na polju međunarodne saradnje, pored do sada postojećih tela i odbora, zakon predviđa i formiranje Odbora za međunarodnu naučnu saradnju i dijasporu. Još jedna nova institucija je Fond za nauku koji će pored, do sada, definisanih institucija takođe učestvovati u sistemu finansiranja naučnoistraživačke delatnosti. Upoređivanjem prethodnog Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti (Zakon o NID, 2015.) uočava se i da je mnogo veća pažnja posvećena naučnoistraživačkim zvanjima uz detaljnije definisanje kriterijuma i postupaka, da su insitituti od nacionalnog značaja preciznije određeni, da je predviđena evaluacija instituta, da je značajno promenjen status i značaj Centara izuzetnih vrednosti, te da je predviđeno rešavanje stambenih pitanja naučnika pod povoljnijim uslovima. Ne mogu a da ne istaknem utisak, nakon detaljnog upoznavanja sa novodonetim Zakonom o nauci i istraživanjima, da je preširok i zalazi u oblasti definisane drugim zakonima i pravilnicima (Zakon o zaštiti intelektualne svojine, Pravilnik o izboru u naučnoistraživačka zvanja, Zakon o radnim odnosima), da pokušava da obuhvati sve, počev od definisanja naučnoistraživačke delatnosti i programa od opšteg interesa za Republiku Srbiju, vođenja registara NIO i istraživača, davanja zakonskog okvira za tela koja se staraju za obezbeđivanje kvaliteta naučnoistraživačkog rada, organizacije i načina finansiranja naučnoistraživačke delatnosti, preko već pomenutih procedura za izbore i reizbore u zvanja, postupaka iz oblasti radnih odnosa (zasnivanje i prestanak radnog odnosa, korišćenje plaćenog odsustva), do rešavanja stambenih pitanja. Dalje, imajući u vidu da se radi o zakonu koji suštinski menja višedecenijski ustaljeni sistem projektnog finansiranja i prevodi ga na institucionalno finansiranje, možda deluje malo neozbiljno da nije precizirano kako će nov način finansiranja funkcionisati, već je ministru ostavljen rok od šest meseci za donošenje podzakonskih akata. Nastavljanje projektnog finansiranja kao „avansnog institucionalnog“ i u narednoj godini unosi popriličnu zabunu i onemogućava naučnoistraživačke organizacije da blagovremeno sagledaju sredstva sa kojima će moći da raspolažu, naprave planove i efikasno se organizuju u cilju održivosti poslovanja. Pored svega do sada navedenog, ostaje još da se istakne nedefinisan status „mladih i nadarenih“ istraživača koji su velikom promotivnom akcijom „1000 mladih doktoranata“ (MPN, 2018.) Vlade RS i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja primljeni u

21 Novi Zakon o inovacionoj delatnosti, uprkos definisanom roku do 2018. godine, još nije usvojen, te je na snazi Zakon iz 2005. godine, poslednji put izmenjen 2013. godine („Sl. glasnik RS“, br. 110/05, 18/10 i 55/13)

50

radni odnos 2018. godine22, a za koje će tek biti donet poseban program ministarstva, što u mnogome šteti strateškom cilju „osiguranje izvrsnosti i dostupnosti ljudskih resursa“ i doprinosi ubrzanom odlivu mozgova.

Vraćajući se ostalim definisanim ciljevima, a imajući u vidu da se period obuhvaćen strategijom bliži svojoj poslenjoj godini, jasna je neophodnost sagledavanja do sada postignutih rezultata u cilju ocene uspešnosti implementacije.

4. PROCENA ODRŽIVOSTI NAUČNIH I TEHNOLOŠKIH STRATEGIJA KROZ KOMPARATIVNU ANALIZU

„Koliko god bila dobra strategija povremeno se potrebno i osvrnuti na rezultate“. Winston Churchill (1874 – 1965)

Ako pođemo od toga da pojam održivosti u opštem smislu može da se definiše kao „sposobnost preživljavanja“, dok specifičnije označava sposobnost za dugoročni razvoj i rast, jasno je da je za svaki napredak neophodno postojanje vizije i osećaja za budućnost, odnosno strateškog razmišljanja (Levi-Jakšić, M. et al., 2012.). Donošenje strategije podrazumeva planiranje i predviđanje budućnosti na osnovu podataka i informacija iz prošlosti. Na osnovu navedenog možemo reći da procena održivosti ima tri faze: prethnodna procena, ocena trenutne pozicije kroz analizu i naučno predviđanje i planiranje narednog razvojnog plana (nove strategije).

Do sada je u radu, kroz pregled trenutno važećih strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije i zemalja regiona, delimično prikazana „prethodna situacija“, odnosno procena perioda pre donošenja navedenih strategija. Obzirom da je sagledavanjem navedenih stategija utvrđeno da su istraživanje i razvoj ključni za potencijal svake zemlje u ostvarivanju postavljenih tehnoloških ciljeva, kao i za razvoj u celini, jasan je značaj ocene realizacija ciljeva strategije i „štete“ koja nastaje neispunjavanjem istih. Da bi se dobila što šira slika, u ovom delu rada će komparativnom analizom biti prikazan trend relevantnih pokazatelja, baziranih na primarnim strateškim ciljevima naučnog i tehnološkog razvoja. Analiza uglavnom obuhvata period od 2009. do 2017. godine, uz mala odstupanja kod nekih pokazatelja, što je uslovljeno dostupnosti informacija iz pretraživanih baza podataka.

Imajući u vidu da je ideja rada da prvenstveno sagleda poziciju i održivost naučnih i tehnoloških istraživanja Republike Srbije, vratićemo se na definisane posebne ciljeve Strategije naučnog i tehnološkog razvoja RS, te će u nastavku rada biti obrađen zasebno svaki cilj kroz predviđene ključne pokazatelje.

U istraživanju je korišćeno nekoliko baza podataka (Eurostat, EIS, WoS i dr.) i analiza je prilagođavana u zavisnosti od dostupnosti i perioda za koje postoje podaci. Osnovna ideja 22 Novembra 2018. godine raspisan je drugi konkurs za 100, koji je zbog velikog interesovanja proširen na 300 mladih istraživača. Treći konkurs je u toku i raspisan je 07.11.2019. godine (sajt MPNTR, 2019.) uprkos nepoznatoj i neizvesnoj perspektivi svih novoprimeljenih mladih istraživača

51

polazi od analize zemalja regiona, odnosno bivših republika SFRJ i zemalja sa kojima se Jugoslavija graničila, ali su u većini obrađenih pokazatelja izostavljene Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Albanija usled ne postojanja relevantnih podataka za iste.

4.1. Povećanje ulaganja u istraživanje i razvoj

Polazeći od osnovne hipoteze ovog rada i pitanja da li je stepen ulaganja u istraživanje i razvoj značajan za imput i razvoj nauke i tehnologija, iako je u strategiji naveden kao poslednji, ovaj cilj će biti prvi obrađen i na njemu će se bazirati dalja analiza i istraživanje.

Ono što je karakteristično i predstavlja trend u Republici Srbiji u ovom veku je ekstremno mali iznos izdvajanja (kao procenta BDP-a) za nauku, što se može sagledati u tabeli i grafičkom prikazu 8.

Tabela 8. Procenat izdvajanja BDP-a za nauku u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2017 (Izvor: Budžet Republike Srbije, Savezni zavod za Statistiku i Eurostat; Obradio: autor)

Grafik 8. Prikaz odnosa procentualnog izdvajanja BDP-a za nauku u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2017 (Obradio: autor)

2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017.

EU - 28 zemalja 1,93 1,92 1,97 2,01 2,02 2,03 2,04 2,04 2,06

Austrija 2,60 2,73 2,67 2,91 2,95 3,08 3,05 3,13 3,16

Bugarska 0,49 0,56 0,53 0,60 0,64 0,79 0,96 0,78 0,75

Grčka 0,63 0,60 0,67 0,70 0,81 0,83 0,96 0,99 1,13

Hrvatska 0,84 0,74 0,75 0,75 0,81 0,78 0,84 0,86 0,86

Mađarska 1,13 1,14 1,19 1,26 1,39 1,35 1,36 1,20 1,35

Rumunija 0,44 0,46 0,50 0,48 0,39 0,38 0,49 0,48 0,50

Slovenija 1,82 2,06 2,42 2,57 2,58 2,37 2,20 2,01 1,86

Srbija 0,82 0,70 0,68 0,85 0,68 0,72 0,81 0,84 0,87

0.00

0.50

1.00

1.50

2.00

2.50

3.00

3.50

2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017.

EU - 28 zemalja

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Rumunija

Slovenija

Srbija

52

Kao što se iz prikazanog jasno vidi odvajanje za nauku je značajno veće u razvijenijim zemljama, što doprinosi njihovom još ubrzanijem i intenzivnijem razvoju, naročito u slučaju Austrije koja je već 2014. godine dostigla i prestigla cilj Lisabonske i Strategije Evropa 2020 i konstantno pokazuje uzlazni trend. Interesantan je primer Slovenije koja posle izuzetnog uzlaznog trenda beleži značajan pad u izdvajanju i na kraju posmatranog perioda se nalazi otprilike na istom mestu kao i na početku. Grčka na početku posmatranog perioda stagnira i nalazi se na nivou manje razvijenih zemalja, ali od 2015. godine je uočljiv rastući trend, te u 2017. prelazi preko 1% izdvajanja. Manje razvijene zemlje (Bugarska, Hrvatska, Rumunija, Srbija) se ističu po nedovoljnim izdvajanjima za nauku, mada ohrabruje da, uprkos oscilacijama, iskazuju blago uzlazni trend u odnosu na početnu posmatranu godinu.

Iako je, kada se govori o izdvajanjima države za istraživanje i razvoj, procenat BDP-a osnovni parametar, sve više se koriste i druge baze podataka i pokazatelji da bi se što detaljnije sagledala situacija. Tako baza European Innovation Scoreboard (EIS)23 prezentuje koeficijente koji definišu ukupnu finansijsku podršku istraživanju i razvoju (tabela 9).

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija 86,56 82,15 84,92 79,26 89,24 87,39 98,51 92,29

Bugarska 43,99 57,36 31,15 31,34 19,53 21,81 21,43 16,99

Grčka 20,66 27,82 28,50 36,67 41,14 51,83 46,55 48,54

Hrvatska 28,83 38,45 43,60 54,87 44,76 43,56 36,39 33,08

Mađarska 36,48 38,99 40,76 45,79 48,53 50,66 42,92 46,15

Rumunija 31,73 25,83 21,11 16,05 10,75 16,01 17,97 29,43

Slovenija 51,55 51,65 49,99 46,27 39,80 37,16 33,99 31,21

Srbija 38,53 38,53 32,97 32,97 33,13 37,57 35,04 40,13

Tabela 9. Finansijska podrška za istraživanje i razvoj Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Izvor: EIS, Obradio: autor)

Poređenjem ova dva pokazatelja uočavaju se neznatne razlike (grafik 9), odnosno Austrija je i dalje daleko iznad ostalih posmatranih zemalja, dok se ostale zemlje preplicu i osciliraju. Po drugom pokazatelju Slovenija je lošije rangirana, što ukazuje da su drugi vidovi ulaganja u istraživanje nedovoljni, ali i dalje ima opadajući trend, kao i Bugarska. Izrazito rastuci trend i u ovom pokazatelju uočavamo kod Grčke, koja izlaz iz finansijske krize vidi upravo u naučno tehnološkom razvoju. Srbija se i kod ovog pokazatelja nalazi oko sredine manje razvijenih zemalja sa blago uzlaznim trendom.

23 Evropska inovaciona tabela rezultata (European Innovation Scoreboard – EIS) uvedena je od strane Evropske Komisije 2001. godine i meri učinkovitost inovacija složenim pokazateljem - Sumarnim inovacionim indeksom (Summary Innovation Index) koji objedinjuje i rezimira performanse niza različitih pokazatelja. Razlikuje četiri glavne vrste pokazatelja: Okvirni uslovi, investicije, inovacijske aktivnosti i uticaji i obrađuje ih kroz 27 pokazatelja

53

Grafik 9. Prikaz finansijske podrške za istraživanje i razvoj Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Obradio: autor)

U Republici Srbiji su iz budžetskih sredstava za nauku, istraživanje i razvoj finansirani osim univerziteta24 (visoko obrazovanje), još i sektor države25, nefinansijski sektor26 i neoprofitni sektor27 (Bilten Naučnoistraživačka delatnost u RS, 2018.), što znači da su, već nedovoljna sredstva koja se odvajaju iz BDP-a, u stvari samo delom namenjena univerzitetu i naučnoistraživačkim organizacijama, što se može videti i na osnovu tabela i grafika 10 i 11.

Tabela 10. Organizacije finansirane iz sredstava za nauku, istraživanje i razvoj u Republici Srbiji (Izvor: Savezni zavod za statistiku, Obradio: autor)

24 Obuhvata univerzitete, fakultete i akademije, istraživačke institute i klinike koji su pod neposrednom kontrolom ili upravom visokoškolske organizacije. 25 Organizacije, službe i druga tela koja društvu pružaju zajedničke usluge koje se po tržišnim uslovima ne bi mogle obezbediti, a predstavljaju izraz ekonomske i socijalne politike društva - aktivnosti administracije, odbrana i regulisanje javnog reda; zdravstvo, obrazovanje, kultura, rekreacija i druge društvene usluge. 26 Privredni subjekti i organizacije čija je primarna aktivnost tržišna proizvodnja robe i usluga i njihova prodaja po ekonomski značajnim cenama. 27 Netržišne privatne neprofitne organizacije koje domaćinstvima pružaju usluge bez naplate ili po niskoj ceni - profesionalna udruženja, dobrotvorne organizacije, humanitarne organizacije, trgovinska udruženja, udruženja potrošača itd.

10.00

20.00

30.00

40.00

50.00

60.00

70.00

80.00

90.00

100.00

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Rumunija

Slovenija

Srbija

Godina 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017.

Broj organizacija Univerziteta

(visoko obrazovanje) 93 102 102 99 101 104 112 110 111

Broj organizacija ostalih sektora

(države, neprofitni i nefinansijski) 178 141 157 146 136 169 167 173 169

Ukupno organizacija u I&R 271 243 259 245 237 273 279 283 280

54

Tabela 11. Ljudski resursi finansirani iz sredstava za nauku, istraživanje i razvoju Republici Srbiji (Izvor: Savezni zavod za statistiku, Obradio: autor)

Grafik 10. Prikaz odnosa ogranizacija Univerziteta i ostalih sektora finansiranih iz sredstava za nauku, I&R u RS (Obradio: autor)

Grafik 11. Prikaz odnosa ljudskih resursa zaposlenih na Univerzitetu i u ostalim sektorima

finansiranim iz sredstava za nauku, I&R u RS (Obradio: autor)

Izdvajanje za nauku i istraživanje i razvoj dovodi do osvajanja novih tehnologija, kao sila koje pokreću razvoj i predstavlja ključni elementi društvenog razvoja svakog preduzeća,

Godina 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017.

Zaposleni na Univerzitetu

finasirani iz sredstava za NIR 12181 12810 13708 13152 14312 13923 14680 14248 14156

Zaposleni u ostalim sektorima

(države, neprofitni, nefinansijski)

finansirani iz sredstava za NIR 7886 6531 6034 6494 6732 7957 8949 9294 8626

Ukupni zaposleni finansirani iz

sredstava za NIR 20067 19341 19742 19646 21044 21880 23629 23542 22782

55

grane, regiona, privrede, zemlje. Razvojem nauke i jačinom naučno-istraživačkih aktivnosti utvrđuju se pravci tehnološkog napredovanja i samim tim ostvaruju konkurentske prednosti, kako preduzeća, tako i društva u celini. (Levi Jakšić, M., et al., 2015.)

Kao što je već rečeno, u Republici Srbiji se istraživanje i razvoj još uvek sprovodi kroz naučno istraživačke projekte i to u okviru tri programa: osnovna istraživanja, tehnološki razvoj (kojim su obuhvaćena primenjena i razvojna i straživanja) i integralna i interdisciplinarna istraživanja, a samo finansiranje projekata obuhvata naknade za rad istraživača, režijske troškove (DMT 1) i direktne materijalne troškove rada (DMT 2). Na osnovu Izveštaja Nacionalnog saveta o stanju u nauci za 2016. i 2017. godinu, najveći deo sredstava se troši na zarade istraživača (76%), zatim na režijske troškove (17%), a za troškove rada se izdvaja neznatni deo sredstava i to 6% (2016.) i 5,82% (2017. godine)28 (Vlada Republike Srbije, 2017. i 2018.). Na osnovu ovih podataka Nacionalni savet ističe da je navedeni nivo finansiranja nedovoljan da obezbedi osnovni nivo istraživanja i da samim tim postoji ozbiljna pretnja da u bliskoj budućnosti dođe do prekida započetih istraživanja.

Takođe, treba istaći da se naučno-istraživački rad najviše bazira na fundamentalnim istraživanjima, ali ohrabruje podatak da se broj objavljenih naučnih radova iz oblasti primenjenih i razvojnih istraživanja lagano kreće uzlaznom putanjom (tabela i grafik 12).

Godina 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017.

Fundamentalna istraživanja 1499 3298 3822 4134 3513 4054 3936 3245 2089

Primenjena istraživanja 915 1287 1530 1561 1743 1861 2532 2289 2351

Razvojna istraživanja 697 633 1431 1316 1346 806 879 678 1775

Tabela 12. Pregled objavljenih radova u oblasti fundamentalnih, primenjenih i razvojnih istraživanja u RS 2009-2017. (Izvor: Savezni zavod za statistiku, Obradio: autor)

Grafik 12. Grafički prikaz odnosa objavljenih radova u oblasti fundamentalnih, primenjenih i razvojnih istraživanja u RS 2009-2017 (Obradio: autor)

28 Preračunato po istraživaču dobija se podatak da je svaki istraživač za troškove rada mesecno raspolagao iznosom od 4.951 RSD u 2016., odnosno 6.804 RSD u 2017. godini

56

Još jedna bitna karakteristika je da se naučnoistraživačiki rad uglavnom finansira iz budžeta, a ulaganja ostalih izvora (privreda, nacionalni fondovi, međunarodne organizacije i sl.) su još uvek na nezadovoljavajućem nivou. Za sada postoje samo pojedinačne i usamljene akcije da se ovaj problem prevaziđe.

4.2. Podsticanje izvrsnosti i relevantnosti naučnih istraživanja

Polazeći od činjenice da razvoj nauke značajno utiče na brži društveni i privredni razvoj zemlje može se reći da je izvrsnost u nauci osnova modernog inovativnog društva znanja. Naučna izvrsnost je osnovna pretpostavka da istraživanje i razvoj postanu međunarodno konkurentni stvarajući novu vrednost i konkurentsku prednost. Dokazujući hipotezu da je održivost naučno istraživačkog rada i razvoja tehnologija u neposrednoj zavisnosti prvenstveno od nivoa finansijskih ulaganja, ali i od kvaliteta rezultata istraživanja, neophodno je naučne rezultate u Srbiji staviti u opšti kontekst i sagledati međunarodnu pozicioniranost.

Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije i akcioni plan kao primarni pokazatelj navode bazu Web of Science (WoS), odnosno poziciju određenu na osnovu ukupnog broja citata u poslednjih deset godina. Značajani pokazatelji su i koeficijent – indikator koji predstavlja odnos citiranih u odnosu na objavljene radove, kao i broj visoko citiranih radova koji obuhvata broj radova pozicioniranih u prvih 1% u poslednjih deset godina uvećan za radove koji su visoko citirani u tekućem dvomesečnom periodu (tabela 13).

Pozicija

Ukupan broj citata

Ukupan broj radova

Koeficijent - indikator

(citati/radovi)

Visoko citirani radovi

Austrija 21 2.736.271 152.691 17,92 3.441

B i H 57 283.953 24.662 11,51 363

Bugarska 115 33.587 4.925 6,82 54

Grčka 32 1.761.234 115.067 15,31 2.026

Hrvatska 52 413.889 37.930 10,91 473

Mađarska 42 975.520 70.306 13,88 1.163

Makedonija 113 36.021 3.733 9,65 60

Rumunija 47 670.983 79.440 8,41 824

Slovenija 48 504.890 40.016 12,62 583

Srbija 51 459.980 52.022 8,84 558

Crna Gora 145 13.060 2.203 5,93 12

Tabela 13. Ukupan broj i citiranost radova u Republici Srbiji i zemljama regiona – IX 2019. (Izvor: WoS, Obradio: autor)

57

Od ukupno 153 zemlje obuhvaćene ovom bazom Srbija se nalazi u prvoj trećini, odnosno na 51 poziciji, a u regionu je po broju citata relativno izjednačena sa Hrvatskom, Slovenijom i Rumunijom. Daleko bolje rezultate iskazuju Mađarska, Grčka i Austrija kao lider među posmatranim zemljama. Malo lošiji rezultat Srbija iskazuje kroz obračunati koeficijent, što ukazuje na veliki broj radova koji su manje ili nisu uopšte citirani. Takođe, ako pogledamo količinu visoko citiranih radova uočava se da u ukupnom analiziranom broju Srbija učestvuje sa 6% radova, odnosno pozicionirana je ispod Austrije, Grčke, Mađarske, Rumunije u rangu sa Slovenijom i Hrvatskom. Bugarska, Makedonija i Crna Gora iskazuju izuzetno nizak broj visokocitiranih radova (grafik 13).

Grafik 13. Prikaz odnosa citati/radovi i broj visoko citiranih radova u Republici Srbiji i

zemljama regiona (Obradio: autor)

Kao još jedan često korišćen pokazatelj koristi se h-indeks29, koji se kao naukometrijski kriterijum i elegantno rešenje za ocenu naučnog kvaliteta istraživača pojavljuje 2005. godine i u kratkom vremenu postaje izuzetno popularan kod istraživača iz oblasti prirodnih nauka, medicine, matematike i tehničko-tehnoloških nauka. Treba istaći da je ovaj indeks bez značaja za humanističke i veći deo društvenih nauka. Iako može da ukaže na dobre naučnike i zbog toga se široko koristi, treba istaći i da se kao nedostaci navode (Popović, Z., 2019):

Zavisi od oblasti istraživanja,

Ne govori o veličini otkrića, autorskog doprinosa kod koautorstva, pa ni da li je rezultat tačan ili pogrešan30,

Blagonakloniji je prema starijim istraživačima zbog njihove veće produktivnosti i sl.

29 h-Indeks se u praksi često naziva i Hiršov indeks, po svom predlagaču Horhe Hiršu, fizičaru sa Univerziteta u Kaliforniji 30 U praksi je čest slučaj da je rad upravo visoko citiran zbog svojih pogrešnih i loše izvedenih rezultata

0.00

5.00

10.00

15.00

20.00

Koeficijent - indikator (citati/radovi)

Visoko citirani radovi

Austrija B i HBugarska GrčkaHrvatska Mađarska

Makedonija RumunijaSlovenija Srbija

58

Ipak, i pored navedenih nedostataka h-indeks je, kao što je navedeno, našao široku primenu i ističe se kao jedan od bitnih pokazatelja naučne izvrsnosti i relevantnosti.

Tabela 14. h-Indeks i pozicije Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Izvor: SCImago

Journal (SJR), Obradio: autor)

Na osnovu tabele 14 uočava se da je regionalni lider i dalje Austrija, a da najmanju

vrednost h-indeksa iskazuje Crna Gora, ali je ona istovremeno i jedina zemlja koja ne iskazuje opadajući trend u pozicioniranju na listi i svake godine se pomera po par mesta na gore (grafik 14). Srbija je pozicionirana u prvih 25% zemalja ali svake godine pada na listi i ima relativno nisku vrednost h-indeksa – među zemljama regiona niže su samo vrednosti Albanije, BiH, Makedonije i Crne Gore.

Grafik 14. Pregled pozicije Republike Srbije i zemalja regiona na SCImago Journal&Country

Rank 2011-2018. (Obradio: autor)

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. h-indeks

Albanija 115 114 103 103 107 115 124 114 62

Austrija 23 24 25 25 25 25 25 26 620

B i H 90 91 91 94 91 92 91 91 91

Bugarska 54 55 56 57 59 59 60 61 240

Grčka 27 30 32 34 35 35 37 39 466

Hrvatska 47 48 50 52 52 53 54 57 259

Mađarska 42 43 44 45 45 49 48 48 419

Makedonija 92 93 92 92 92 95 95 96 108

Rumunija 37 36 36 38 38 39 42 43 271

Slovenija 50 51 52 54 53 55 57 59 278

Srbija 48 47 47 49 50 51 51 54 220

Crna Gora 122 120 119 117 118 113 110 113 51

Ukupno zemalja 228 228 229 231 232 233 231 233

20

40

60

80

100

120

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.Albanija

Austrija

B i H

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

Crna Gora

59

No, i pored iskazane opadajuće pozicije i niske vrednosti ohrabruje podatak da se

vrednost h-indeksa Srbije u poslednjih četiri godine konstantno povećava, što se može videti iz slike 8, preuzete iz Izveštaja Nacionalnog saveta o stanju u nauci u 2017. godini

Slika 8. h-Indeks Republike Srbije i okolnih zemalja u 2015., 2016. i 2017. godini (preuzeto iz Izveštaja Nacionalnog saveta za 2017. godinu)

Akcioni plan za sprovođenje Strategije naučnog i tehnološkog razvoja RS kao još

jedan od bitnih pokazatelja izvrsnosti definiše „broj i udeo naučnih radova u odnosu na ukupan broj radova u časopisima sa najvišim uticajem“, odnosno, jednostavnije rečeno, broj naučnih publikacija koje se nalaze u prvih 10% najcitiranijih (tabela 15).

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija 101,63 104,08 106,88 109,32 110,05 115,03 107,08 110,12

Bugarska 10,84 15,76 13,31 4,91 10,26 11,44 9,18 12,59

Grčka 76,36 74,85 72,83 78,36 81,09 76,40 85,46 85,86

Hrvatska 15,07 13,70 16,16 14,25 15,16 18,97 19,56 27,89

Mađarska 35,24 39,62 37,85 47,66 35,98 38,14 42,63 50,17

Makedonija 21,57 7,07 12,59 10,28 14,27 12,34 20,99 13,40

Rumunija 14,67 19,57 16,89 21,38 19,78 21,62 24,42 31,91

Slovenija 50,82 56,70 50,04 59,82 56,76 58,47 64,77 68,66

Srbija 37,87 35,25 27,76 22,15 27,73 33,55 26,53 28,25

Tabela 15. Indikator učešća publikacija Republike Srbije i zemalja regiona u 10%

najcitiranijih 2011-2018. (Izvor: EIS, Obradio: autor)

Ovaj indikator je rađen na osnovu Scopus-a i, polazeći od pretpostavke da su visoko citirane publikacije kvalitetnije, predstavlja meru za efikasnost i izvrsnost istraživačkog sistema.

60

Grafik 15. Pregled kretanja indikatora učešća publikacija u 10% najcitiranijih u Republici

Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Obradio: autor)

Na osnovu grafika 15 uočava se da je Srbija, osim što je relativno nisko pozicionirana, jedina zemlja koja pored Makedonije iskazuje oscilirajući i negativni trend. Veliku oscilaciju uočavamo i kod Bugarske u 2014. godini, ali nakon drastičnog pada u narednim godinama se primećuje izuzetan napredak. Grčka, uprkos laganom padu u 2013. godini, uspeva da postigne uzlazni trend, što može da ukazuje i na postepeni izlazak iz ekonomske krize. Kao i kod do sada posmatranih pokazatelja, Austrija je lider među posmatranim zemljama.

Iako ne ulazi u grupu predviđenih pokazatelja značajno je osvrnuti se i na, ovih dana često pominjanu, Šangajsku listu, odnosno Akademsko rangiranje univerziteta u svetu (Academic Ranking of World Universities – ARWU), kao jedan od tri najprestižnija sistema rangiranja univerziteta31. Rangiranje po ovoj listi započelo je juna 2003. godine i samo 2% svetskih univerziteta dobije priliku da se nađe na ovoj listi. Što se Republike Srbije tiče, Univerzitet u Beogradu je prvi put ušao na Šangajsku listu 2012. godine i tada je zauzeo poziciju između 401. i 500. mesta, koju je već u narednoj godini uspeo da popravi (tabela 16).

31 Od 2014. godine rangiranje se vrši prema jedinstvenoj formuli koja kao kriterijume obuhvata: visokocitirane istraživače u 21 naučnoj oblasti, radove publikovane u časopisima „Nature“ i „Science“, indeks naučne citiranosti i indeks citiranosti socijalnih nauka i akademski doprinos navedenih indikatora po glavi institucije

0.00

20.00

40.00

60.00

80.00

100.00

120.00

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

61

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019.

Austrija (Beč)

151-200 151-200 151-200 151-200 151-200 151-200 151-200 151-200 151-200

Bugarska (Sofija)

901-1000 901-1000

Grčka (Atina)

201-300 301-400 301-400 301-400 301-400 301-400 301-400 301-400 301-400

Hrvatska (Zagreb)

401-500 401-500 401-500

401-500 501-600 501-600 401-500

Mađarska (Budimpešta)

301-400 301-400 301-400 301-400 401-500

501-600 501-600 501-600

Rumunija (Babes-Bolyai)

701-800

Slovenija (Ljubljana)

401-500 401-500 401-500 401-500 401-500 401-500 401-500 401-500 501-600

Srbija (Beograd)

401-500 301-400 301-400 301-400 201-300 201-300 301-400 401-500

Tabela 16. Pozicije na Šangajskoj listi Beogradskog i Univerziteta u zemljama regiona 2011-

2019 (Izvor: Academic Ranking of World Universities, Obradio: autor)

Grafik 16. Prikaz trenda kretanja na Šangajskoj listi Beogradskog i Univerziteta u zemljama

regiona 2011-201932 (Obradio: autor)

Kao što se iz tabele i grafika 16 vidi, Srbija, odnosno Univerzitet u Beogradu, je u

poslednje dve godine zabeležila značajan pad na Šangajskoj listi, što se uklapa u do sada

32

Rumunija i Bugarska su izostavljene zbog preglednosti

0

100

200

300

400

500

600

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019.

Po

zuci

ja n

a Ša

nga

jsko

j lis

ti (

od

-d

o)

Austrija (Beč) Grčka (Atina) Hrvatska (Zagreb)Mađarska (Budimpešta) Slovenija (Ljubljana) Srbija (Beograd)

62

iskazani trend kroz više pokazatelja i ukazuje da nizak nivo izdvajanja za naučna i tehnološka istraživanja ne pruža mogućnost za dalji razvoj kako istraživačkog rada tako i zemlje u celini.

4.3. Jačanje povezanosti nauke, privrede i društva radi podsticanja inovacija

Republika Srbija, kao i većina zemalja u regionu, nema razvijene regionalne inovacione sisteme, već samo pojedine elemente (institucije i organizacije) između kojih postoji slaba povezanost, tokovi znanja i novca. Kao dva najveća problema ističu se slaba iskorišćenost rezultata naučno-istraživačkog rada i dug period od ideje do tržišta (Domazet, D., 2002.). Kao što je već istaknutno, naučnoistraživački rad se uglavnom finansira iz bužeta, te se kao dodatni, i verovatno najveći, problem javlja nedostatak ulaganja u istraživanje od strane privrede, kojim bi se podstakla primenjena istraživanja i razvijao preduzetnički duh u nauci, odnosno preduzetništvo znanja kao i održivo preduzetništvo.

Tabela 17. Procentualno učešće državnog i poslovnog sektora u ukupnom odvajanju za I&R u

Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2016 (Izvor: Eurostat, Obradio: autor)

Grafik 17. Pregled procentualnog odvajanja za I&R Republike Srbije i zemalja regiona u prvoj (2009.) i poslednjoj posmatranoj godini (2016.) (Obradio: autor)

Ako se vratimo na cilj Lisabonske agende da finansiranje za istraživanje i razvoj bude raspoređeno tako da samo jedna trećina bude finansirana iz državnih sredstava, iz tabele i

drž. posl. drž. posl. drž. posl. drž. posl. drž. posl. drž. posl. drž. posl. drž. posl.

EU - 28 zemalja 34,9 54,1 34,8 53,8 33,3 55,0 32,8 55,1 32,5 55,2 31,9 55,5 31,3 55,3 30,9 56,6

Austrija 34,9 47,1 38,3 45,1 35,8 46,2 37,8 45,7 33,6 48,7 35,6 47,7 32,6 49,7 30,4 53,1

B i H 26,8 17,1 25,9 16,4 46,7 41,7

Bugarska 60,5 30,2 43,2 16,7 38,8 16,9 31,5 20,8 31,6 19,5 26,4 22,3 20,3 35,6 21,8 43,6

Grčka 54,7 33,5 48,3 36,5 49,2 32,7 50,4 31,0 52,3 30,3 53,3 29,8 53,1 31,4 42,6 40,2

Hrvatska 51,2 39,8 49,2 38,8 48,2 38,2 45,5 38,2 39,7 42,8 41,7 42,9 36,4 46,6 41,4 42,9

Mađarska 42,0 46,4 39,3 47,4 38,1 47,5 36,9 46,9 35,9 46,8 33,5 48,3 34,6 49,7 26,2 56,4

Makedonija 52,9 16,8 46,8 24,1

Rumunija 54,9 34,8 54,4 32,3 49,1 37,4 49,9 34,4 52,3 31,0 48,5 32,9 41,7 37,3 39,6 49,4

Slovenija 35,7 58,0 35,3 58,4 31,5 61,2 28,7 62,2 26,9 63,8 21,8 68,4 19,9 69,2 20,2 69,2

Srbija 62,9 8,3 59,4 8,6 63,4 9,3 51,3 5,8 59,5 7,5 53,5 8,2 50,6 12,8 45,6 9,2

Crna Gora 46,3 34,0 31,7 42,3 46,6 28,5 57,8 29,8

2015. 2016.2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014.

63

grafika 17 uočavamo da se toj ideji približila Austrija, da su je Mađarska i Slovenija i premašile, a da Srbija nije ni blizu definisanog cilja i da jedina od svih posmatranih zemalja ima oscilirajuće opadajući trend finansiranja iz poslovnog sektora. Treba još napomenuti da kategoriju „ostali“ čine inostrana ulaganja, ali i privatni neprofitni sektor i ostala ulaganja u skladu sa „Sistemom nacionalnih naloga“ (System of National Accouts – SNA) koja delom mogu poticati i od strane države.

Značaj povezanosti i saradnje nauke i privrede radi podsticanja inovativnosti su već u velikoj meri obrađeni u drugom poglavlju, te će ovde, uz podsećanje da se na osnovu pokazatelja globalnog inovacionog indeksa Srbija dosta nisko pozicionira, biti obrađen indikator intelektualne svojine na osnovu EIS baze (European Innovation Scoreboard) (tabela i grafik 18).

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija 157,08 161,07 157,83 151,9 148,52 146,3 145,45 141,84

Bugarska 49,88 59,34 93,82 120,47 118,19 97,71 85,46 78,79

Grčka 14,63 15,93 23,08 29,14 30,27 33,79 34,43 34,97

Hrvatska 21,24 22,14 24,47 28,03 30,08 29,83 29,23 29,22

Mađarska 36,58 34,17 36,98 38,04 38,13 39,02 40,58 40,12

Makedonija 5,59 5,79 8,25 5,9 7,49 4,99 13,65 15,84

Rumunija 13,25 15,02 13,39 13,48 15,03 17,33 21,49 22,35

Slovenija 93,79 91,23 89,44 93,66 97,52 90,68 79,05 79,16

Srbija 25,15 16,53 15,01 16,56 17,75 23,04 25,79 23,81

Tabela 18. Indikator intelektualne svojine u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018

(Izvor: EIS, Obradio: autor)

Grafik 18. Pregled trenda kretanja indikatora intelektualne svojine u Republici Srbiji i zemljama regiona 2011-2018 (Obradio: autor)

0

20

40

60

80

100

120

140

160

180

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

64

Nakon prikazane izuzetno niske i varirajuće vrednosti indikatora intelektualne svojine u Srbiji istraživanje je nastavljeno u pravcu broja prijavljenih, registrovanih i prodatih patenata. U okviru baze Eurostat za Republiku Srbiju nema podataka o broju patentnih prijava podnetih Evropskoj patentnoj kancelariji (European patent office – EPO), te se može pretpostaviti da nije podneta ni jedna patentna aplikacija. Pretraga je dalje nastavljena kroz Biltene naučnoistraživačke delatnosti u Republici Srbiji (2009-2018), te su dobijeni rezultati prikazani u tabeli 19.

Tabela 19. Prijavljeni, registrovani i progati patenti u Republici Srbiji 2009-2018 (Izvor: Bilten NID RS, Obradio: autor)

Ono što se uočava iz prikazane tabele je da se, u odnosu na broj podnetih patentnih prijava i registrovanih patenata, relativno mali broj i plasira na tržište, te da je prodaja patenata u inostranstvu postala praksa tek 2015. godine. Takođe, nakon perioda intenziviranja prijavljivanja i registrovanja patenata (2009. do 2015. godine) dolazi do pada u aktivnostima i tek u 2018. godini se može uočiti mali porast, koji i dalje ne može da se meri sa produktivnošću 2015. godine. Pored navedenog, treba istaći da je u sektoru visokog obrazovanja, od koga se očekuje najveća inovativnost protistekla iz širokog spektra istraživačkih oblasti, uzlazni trend stagnirao 2014/2015 godine i da je od tog trenutka alarmantno opala zainteresovanost, kako za podnošenje patentnih prijava i registraciju

Prijavljeni i

registrovani patenti

u Zavodu za patente

Prodati patenti

u zemlji I

inostranstvu

Patenti prodati

u inostranstvu

Ukupno 106 41

Visoko obrazovanje 24 9

Ukupno 114 57


Ukupno 64 30 3

Visoko obrazovanje 44 28 3

Ukupno 109 69


Ukupno 121 66


Ukupno 175 96


Ukupno 201 98 4


Ukupno 63 38 10


Ukupno 58 66 38


Ukupno 109 76 50

Visoko obrazovanje 16

2014.

2015.

2016.

2017.

2018.

2009.

2010.

2011.

2012.

2013.

65

patenata, tako za implementaciju i tržišnu realizacija novih naučnih i tehnoloških dostignuća (grafik 19).

Grafik 19. Prikaz prijavljenih i registrovanih patenata u NID RS 2009-2018 (levo) i prikaz prodatih patenata u zemlji i inostranstvu proisteklih iz NID RS 2009-2018 (desno),

(Obradio: autor)

Na osnovu svega iznetog i prezentnovanih podataka može se reći da su kapaciteti Republike Srbije u skoro svim aspektima inovativnosti i transfera tehnologija ograničeni i da su aktivnosti naučnoistraživačkog sektora trenutno na najnižem nivou u odnosu na celi posmatrani period. Ipak, ohrabruje činjenica da se radi na ublažavanju ovakve situacije i da su u poslednje dve godine intenzivirane aktivnosti vezane za inovacionu delatnost i transfer tehnologija i to kroz dve aktivnosti koje se odvijaju paralelno i nezavisno (Nacionalni savet, 2018.):

Fond za inovacionu delatnost – operativno je počeo sa radom 2011. godine ali je svoje aktivnosti intenzivirao u poslednjih par godina. Kao jedina državna organizacija specijalizovana za pružanje podrške inovacionoj delatnosti Fond se bavi aktivnostima vezanim za finansiranje pripreme, realizacije i razvoja programa iz oblasti inovacione politike i do sada su realizovani (Fond za inovacionu delatnost, 2019.):

Program ranog razvoja,

Program sufinansiranja inovacija,

Program saradnje nauke i privrede,

Program transfera tehnologije (uključujući i inovacione vaučere),33

Programe iz oblasti inovacione delatnosti projekata koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnoškog razvoja – uz podršku resornog Ministarstva efekti ovih programa se sagledavaju kroz osnivanje: 7 inovacionih centara, 20 istraživačko-

33

Program Dokaz koncepta, namenjen istraživačima kojima je potrebna podrška u dokazivanju da će komercijalni proizvod biti rezultat njihovog istraživanja, je otvoren 17. septembra i trenutno je u toku

0

50

100

150

200

250

Ukupno Univerzitet

0

10

20

30

40

50

60

70

80

90

100

Ukupno Univerzitet

66

razvojnih centara, 47 razvojno-proizvodnih centara, 11 infrastrukturnih organizacija za podršku inovacionoj delatnosti, kao i takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju koje se održava neprekidno od 2005. godine (Nacionalni savet, 2018.).

4.4. Osiguranje izvrsnosti i dostupnosti ljudskih resursa za nauku, privredu i društvene delatnosti

Period opšte globalizacije doveo je ne samo do brzog protoka informacija i efikasnijeg uspostavljanja saradanje, nego i do ekspanzije migracija i mobilnosti ljudskih resursa. Na žalost, u manje razvijenim zemljama navedena mobilnost se svodi na odliv mozgova, te ni Republika Srbija nije pošteđena od ove pojave koja se poslednjih godina sve više intenzivira. Upravo iz tog razloga se trenutno projektno finansiranje istraživača dodatno podržava od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kroz četiri programa (Nacionalni savet, 2018.):

Program usavršavanja kadrova za naučnoistraživački rad (sufinansiranje učešća na naučnim skupovima, izrada doktorskih disertacija, posledoktorsko usavršavanje, boravak gostujućih istraživača);

Program podsticanja i stipendiranja mladih i nadarenih za naučnoistraživački rad; Program nabavke naučne i stručne literature iz inostranstva i omogućavanje pristupa

naučnim i stručnim bazama podataka; Program izdavanja naučnih publikacija i održavanja naučnih skupova (sufinansiranje

domaćih naučnih časopisa i publikacija monografskog tipa, naučnih skupova i sl.).

Kroz Izveštaje Nacionalnog saveta o stanju u nauci za 2016. i 2017. godinu se detaljno prikazuju rezultati realizacije ovih programa i na osnovu istih uočava se da je najveće interesovanje i najveći broj podnetih zahteva od strane istraživača za učestvovanje na naučnim skupovima u inostranstvu i održavanje naučnih skupova u Srbiji. Poražavajući je podatak da je u okviru programa podsticanja i stipendiranja mladih najmanje podnetih prijava, pa tako za sufinansiranje mladih istraživača na olimpijadama znanja nije bilo ni jednog podnetog zahteva, a u 2017. je za studijske boravke u inostranstvu konkurisalo ukupno osam studenata poslediplomskih studija. Nameće se pitanje da li su mladi istraživači dovoljno upoznati sa mogućnostima i svim vidovima moguće podrške od strane resornog ministarstva, kao i da li je potrebno dodatno promovisanje navedenih programa.

Sama Strategija naučnog i tehnološkog razvoja RS predviđa niz pokazatelja kojima se prati dostupnost ljudskih resursa za nauku, privredu i društvene delatnosti, kao što su: učešće istraživača u ukupnom broju zaposlenih stanovnika, broj istraživača iz dijaspore, broj inostranih istraživača, kao i pokazatelji vezani za mlade istraživače (broj doktoranata, broj mladih koji su doktorirali). Osim broja odbranjenih doktorskih disertacija prikazanih po fakultetima kroz takoreći „takmičarsku“ tabelu ostali predviđeni pokazatelji nisu obuhvaćeni izveštajima, te će nastavak ovog rada za početak dati pregled učešća istraživačkog i stručnog kadra starosti od 25 do 64 godine u ukupnom radno aktivnom stanovništvu (tabela 20).

67

Tabela 20. Procentualno učešće naučnog i stručnog kadra u ukupnom broju zaposlenih u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2018 (Izvor: Eurostat, Obradio: autor)

Imajući u vidu da ovaj rad prvenstveno sagledava poziciju Republike Srbije na grafiku 20 je prikazan period od 2013. godine kao prve godine za koju postoje konstantni podaci za našu zemlju. Uočava se da skoro sve posmatrane zemlje imaju blago uzlazni trend, osim Austrije koja u poslednjoj godini iskazuje izuzetan porast navedenog procenta i Crne Gore sa opadajućim trendom. Značajan rezultat koji nadmašuje i prosek Evropske unije uočavamo kod Slovenije, dok je Srbija u ozbiljnom zaostatku po broju istraživača i prosečnom vrednošću se pozicionira na predposlednjem mestu, odmah iza Makedonije.

Grafik 20. Prikaz procentualnog učešća naučnog i stručnog kadra u u ukupnom broju zaposlenih u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2013-2018 (Obradio: autor)

Polazeći od činjenice da je za svaku zemlju izuzetno značajan naučni podmladak kao potencijalna razvojna snaga, u tabeli i grafiku 21 prikazano je učešće mladih istraživača (25 do 34) godine u ukupnom broju naučnika.

2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

EU - 28 zemalja 5,3 5,4 6,9 6,9 7,0 7,1 7,2 7,4 7,6 7,9

Austrija 3,8 3,8 5,3 5,7 6,2 6,1 6,5 6,6 6,8 9,6

Bugarska 3,6 3,3 5,1 5,1 5,1 5,8 6,1 6,1 5,9 6,2

Grčka 4,3 4,5 4,9 5,0 5,2 5,0 4,9 5,3 5,6 5,6

Hrvatska 3,3 3,7 4,1 4,3 4,3 5,2 4,9 4,9 5,2 6,2

Mađarska 4,2 4,4 5,0 5,1 5,2 5,4 5,5 5,4 5,5 5,9

Makedonija 2,7 2,7 3,0 3,1 2,9 3,2 3,5 4,1 4,0 3,9

Rumunija 4,6 4,6 6,1 6,0 5,8 5,9 6,1 6,4 6,4 6,6

Slovenija 5,7 5,3 6,6 6,4 7,0 7,0 8,0 8,0 7,8 8,1

Srbija 4,1 3,5 3,9 4,4 4,5 4,8 4,8

Crna Gora 3,2 4,0 4,0 4,4 4,4 4,9 4,6 4,3

2.0

4.0

6.0

8.0

10.0

2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

EU - 28 zemalja

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

Crna Gora

68

Tabela 21. Procentualno učešće mladih (24-34) u ukupnom broju istraživača u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2018 (Izvor: Eurostat, Obradio: autor)

Grafik 21. Prikaz procentualnog učešća mladih (24-34) u ukupnom broju istraživača u EU-28, Republici Srbiji i zemljama regiona 2009-2018 (Obradio: autor)

Na osnovu iskazanog rezultata vidi se da je Republika Srbija ima uzlazni trend u broju mlađih istraživača i da se nalazi u rangu sa razvijenim zemljama. Uočava se napor manje razvijenih zemalja da obnove i pojačaju svoj naučni i stručni potencijal. Iznenađenje su Grčka, sa izuzetno malim brojem naučnog podmlatka, što se može pripisati višegodišnjoj ekonomskoj krizi, kao i Makedonija i Crna Gora sa izuzetno velikim procentima mladih.

Presek do sada iznetih pokazatelja, kao i opštu sliku ljudskih resursa u oblasti naučnih i tehnoloških istraživanja i inovacija možemo sagledati u tabeli 22 na osnovu indikatora iz baze tabela evropskih inovacija (European Innovation Scoreboard – EIS). Indikator obuhvata tri podgrupe:

2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

EU - 28 zemalja 31,4 30,9 30,2 29,7 29,8 30,0 29,6 29,5 29,4 29,9

Austrija 30,7 31,6 31,7 30,8 32,6 33,5 32,6 33,2 33,3 31,6

Bugarska 24,5 26,8 23,8 24,2 22,7 23,3 24,3 26,4 28,3 27,8

Grčka 29,5 29,8 27,0 25,5 25,5 21,5 21,2 22,4 23,4 21,5

Hrvatska 34,8 38,8 33,1 31,5 34,7 33,0 29,4 29,2 29,4 32,6

Mađarska 39,5 36,2 36,0 37,8 37,5 33,4 31,2 32,2 31,6 30,4

Makedonija 33,6 37,2 33,7 35,0 36,0 36,3 43,4 38,4 43,2 40,8

Rumunija 35,5 33,4 34,3 33,1 32,9 33,0 32,5 31,9 33,7 31,8

Slovenija 36,3 39,6 41,3 36,0 38,8 35,8 36,2 34,8 34,3 31,0

Srbija 16,5 19,8 29,0 28,8 30,0 30,3 30,4

Crna Gora 30,6 31,1 33,0 31,1 30,8 27,1 35,1 35,2

15.0

20.0

25.0

30.0

35.0

40.0

45.0

2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

EU - 28 zemalja

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

Crna Gora

69

Broj doktora nauka starosti od 25 do 34 godine na 1000 stanovnika;

Odnos ukupnog diplomiranog stanovništva starosti od 25 do 34 godine, kao opšteg pokazatelja naprednih veština. Pokazatelj se ne koncentriše samo na naučna i tehnička područja, već obuhvata sve oblasti koje su potencijalni nosioci inovacija;

Celoživotno učenje – obuhvata osobe od 25 do 64 godine koje se edukuju, kako vezano za svoj posao, tako i van svoje primarne struke, a u cilju poboljšanja znanja, veština i kompetencija.

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija 133,56 130,05 132,39 127,24 127,03 128,83 132,00 142,62

Bugarska 31,51 31,51 41,87 48,05 54,06 58,84 62,03 64,47

Grčka 69,26 65,08 69,26 67,03 73,26 80,76 92,63 95,61

Hrvatska 57,81 58,14 81,37 59,17 56,78 64,85 54,47 60,97

Mađarska 56,98 56,98 59,48 57,11 59,38 56,49 54,58 53,66

Makedonija 26,88 29,72 28,88 31,90 35,76 41,08 40,48 40,59

Rumunija 40,31 51,01 45,33 50,26 34,80 34,70 21,35 16,73

Slovenija 121,12 124,80 122,48 163,25 163,26 170,58 177,42 125,99

Srbija 29,25 31,00 34,51 40,74 48,02 66,32 69,44 66,84

Tabela 22. Indikator ljudskih resursa Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Izvor: EIS, Obradio: autor)

Iako u velikom delu posmatranog perioda Slovenija iskazuje izuzetan rezultat, moglo bi se reći da se, zbog svoje konstantnosti i blagog rasta, Austrija i na osnovu ovog pokazatelja ističe kao lider, da Grčka i Republika Srbija iskazuju značajan napredak, dok Hrvatska i Rumunija nemaju doslednost i iskazuju oscilirajuće opadajući trend (grafik 22).

Grafik 22. Pregled indikatora ljudskih resursa Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Obradio: autor)

0.00

20.00

40.00

60.00

80.00

100.00

120.00

140.00

160.00

180.00

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

70

Polazeći od činjenice da se pod ljudskim resursima podrazumeva ukupni duhovni i fizički potencijal, svo iskustvo, veštine, mudrosti, sposobnost, znanje i kontakti pojedinca, sa sigurnošću možemo reći da su ljudski resursi u savremenom poslovanju, a samim tim i u naučno istraživačkom radu, najveći kapital koji svojom jedinstvenošću i idejama uspostavlja most između osnovnih, primenjenih i razvojnih istraživanja, utire put od invencije do inovacije, doprinosi efektivnosti i efikasnosti, a samim tim i konkurentskoj prednosti, kako naučno istraživačke organizacije, tako i države u celini. Na osnovu iznetog sagledava se nepohodnost konstantnog ulaganja u razvoj ljudskih resursa kroz iznalaženje novih mogućnosti za proširivanje postojećih i sticanje novih znanja, obezbeđivanje uslova za istraživačku kreativnost, omogućavanje mobilnosti, uspostavljanja novih kontakta i saradnje, a prvenstveno kroz zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba istraživača, jer najbolja motivacija i kreativnost proizilazi upravo iz osećaja sopstvene sigurnosti i zadovoljstva. Navedenim se ponovo vraćamo na osnovnu hipotezu rada i, na osnovu prikazanih pokazatelja u ovom delu, sa sigurnošću može da se konstatuje da je razvoj i povećanje ljudskih resursa u korelaciji sa stepenom izdvajanja za naučna i tehnološka istraživanja. Na žalost, iako se vidi izvesni napredak, može se reći da je pred Republikom Srbijom još uvek dugačak put u ostvarivanju svih neophodnih uslova za osiguranje izvrsnosti i dostupnosti ljudskih resursa za nauku, privredu i društvene delatnosti.

4.5. Unapređenje međunarodne saradnje u domenu nauke i inovacija

Zakon o nauci i istraživanjima ističe kao jedan od glavnih ciljeva realizacije naučnoistraživačke delatnosti „jačanje međunarodne saradnje i doprinos u regionalnom, evropskom i globalnom istraživačkom prostoru“ (Zakon o nauci i istraživanjima, 2019.). Međunarodna saradnja predstavlja važan segment razvoja istraživačkog i obrazovnog prostora i može se reći da je sam značaj globalne saradnje na polju naučnog i tehnološkog razvoja sagledao još princ Albert (1819-1861) organizujući “Veliku izložbu industrijskih dela svih naroda” 1851. godine34 i istakavši da “je dužnost svake obrazovane osobe da pažljivo posmatra i proučava vreme u kome živi, te da rastojanja koja su razdvajala različite narode i delove sveta brzo nestaju pred dostignućima modernih izuma” (Napoleon.org, 2019.).

34 Izložba se održala u Hajd parku u Londonu u periodu od 1. maja do 15. oktobra 1851. godine i često je nazivaju i Izložbom kristalne palate zbog građevinske strukture u kojoj je održana. To je bila prva u nizu izložbi kulture i industrije na Sajmu sveta i okupila je brojne ugledne ličnosti tog doba. Izložba je bila podeljena na četiri odeljka: sirovine, mašine, proizvodi i umetnička dela i okupila je oko 14000 izlagača iz četrdeset stranih zemalja uz preko šest miliona posetilaca

71

Slika 9. Velika izložba industrijskih dela svih naroda 1851. godine35

Danas su mogućnosti saradnje i razvijanja zajedničkih naučnih ideja nesagledive i možemo slobodno reći da su veze i prepletenost mreže istraživača i naučnih i tehnoloških istraživanja neograničeni. Međunarodna saradnja se odvija kako kroz pojedinačne zajedničke naučne radove tako i kroz razne vidove zajedničkih projekata.

U Republici Srbiji saradnja sa inostranim naučnim organizacijama se odvija kroz: bilateralne projekte, COST, EUREKA, BMBF, NATO, ERASMUS programe i trenutno najaktuelniji i najprestižniji HORIZON 2020.

Akcionim planom se za ostvarenje cilja unapređenja međunarodne saradnje u oblasti nauke i inovacija upravo i predviđa najveći broj pokazatelja vezanih za projekte Horizont 2020:

Broj projekata u Horizontu 2020 u kojima učestvuju timovi iz Republike Srbije,

Broj prijava za projekte Horizont 2020 u kojima učestvuju timovi iz Republike Srbije,

Broj privrednih društava koja su uzela učešće u Horizont 2020 projektima,

Broj privrednih društava koja rukovode projektima Horizont 2020,

Broj srpskih institucija koje učestvuju na projektima horizont 2020 i sl.

35 Preuzeto sa: History- Victorians-The Great Exhibition - Crystal Palace by Paul Hitchcock, https://www.tes.com/lessons/gDOIK3hc-OmmzQ/history-victorians-the-great-exhibition-crystal-palace, posećeno 30.9.2019.

72

Problem vezan za sve ove pokazatelje je da ni jedna relevantna institucija (Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Fond za inovacionu delatnost, Fond za nauku i sl.) nema dostupan spisak ili bilo šta slično vezan za projekte Horizont 2020. Jedini sporadični podaci se mogu pronaći u okviru internet stranica Univerziteta u Novom Sadu - koja se može istaći kao primer preglednosti, ažurnosti i informativnosti i Univerziteta u Beogradu.

Iz navedenih razloga istraživanje uspešnosti realizacije ovog cilja Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Srbije se svelo na jedan pokazatelj: indikator udela publikacija sa koautorstvom stranih istraživača na osnovu EIS baze podataka (tabela i grafik 23). Treba istaći da međunarodne kopublikacije predstavljaju reprezentativno merilo za kvalitet naučnog istraživanja i naučnu produktivnost.

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija 178,65 193,64 206,44 218,20 225,14 236,56 239,33 241,98

Bugarska 23,42 24,92 25,37 28,00 26,20 31,76 35,73 37,05

Grčka 77,98 86,45 91,95 98,50 101,97 108,60 110,31 112,79

Hrvatska 52,78 60,18 60,41 66,45 70,96 77,87 84,02 92,11

Mađarska 51,21 57,54 57,71 62,78 63,32 69,08 69,66 71,85

Makedonija 11,58 13,67 14,06 18,80 20,37 21,04 25,07 23,78

Rumunija 15,73 19,37 22,28 23,25 24,60 26,49 26,95 27,29

Slovenija 139,94 162,73 168,87 169,17 188,23 193,81 195,75 206,68

Srbija 31,06 43,19 42,16 46,49 49,32 52,13 58,41 59,57

Tabela 23. Indikatori međunarodnih naučnih kopublikacija Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Izvor: EIS, Obradio: autor)

Grafik 23. Grafički prikaz indikatora međunarodnih naučnih kopublikacija Republike Srbije i zemalja regiona 2011-2018 (Obradio: autor)

0.00

50.00

100.00

150.00

200.00

250.00

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018.

Austrija

Bugarska

Grčka

Hrvatska

Mađarska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

73

Na osnovu prikazanih rezultata prvo može da se primeti veliki raspon u vrednostima indikatora, kao i značajna razlika između razvijenijih zemalja za koje je karakteristično i veće izdvajanje za istraživanje i razvoj (Austrija i Slovenija) i manje razvijenih zemalja među kojima se nalazi i naša. Ipak, mora se istaći prilična konstantnost zemalja, kod ovog indikatora, bez opadajućeg i sa eventualno blagim uzlaznim trendom, što ukazuje na kontinuitet u naučnoj saradnji i održivost uspostavljenih akademskih veza.

Kao delimičan razlog, ali ne i opravdanje, za nisku poziciju Republike Srbije kod ovog pokazatelja može se istaći način vrednovanja naučnoistraživačkih rezultata, na šta upravo ukazuju sami istraživači u neposrednom kontaktu. Naime, Pravilnikom o postupku, načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživača (Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, 2017.) je kao značajan kriterijum prilikom bodovanja uzet u obzir i efektivni, odnosno normirani broj radova. Preciznije, to znači da se svakom istraživaču za naučno napredovanje objavljeni naučni radovi boduju (prihvataju) u zavisnosti od broja koautora te ukoliko je više od tri (kod prirodnih, medicinskih, društvenih i humanističkih nauka), više od pet (kod numeričkih simulacija ili složenih eksperimentalnih istraživanja), odnosno sedam (kod prirodno-matematičkih, tehničko-tehnoloških, biotehničkih, leksikogeografskih i lingvogeografskih radova) koautora vrednost rada se umanjuje. Upravo iz navedenog razloga istraživači često imaju problem sa međunarodnim koautorstvima, jer kako navode „ne mogu stranim kolegama da objašnjavaju naša pravila i da se cenjkaju koliko istraživača iz inostranog tima može da bude prikazano na radu“. Ovaj i slični problemi ukazuju na još jednu komponentu koja značajno utiče na imput naučnih i tehnoloških istgraživanja, a to je zakonska regulativa36 i nedostatak dovoljno razvijenih i uhodanih institucija.

U sklopu navedenog neodstatka institucija i razvijenog sistema ističe se i još uvek relativno mala podrška za uspostavljanje saradnje između univerziteta i privrede. Iako se u Izveštaju nacionalnog saveta za 2017. godinu navodi veliki broj programa upravo namenjenih razvijanju raznih vidova saradnje, propagira osnivanje start up i spin-off kompanija, ističe se i da je broj rezultata koji mogu biti od značaja za privredu nizak (o čemu govore pokazatelji o broju patentnih prijava u Republici Srbiji). Treba istaći da su svi navedeni programi uglavnom namenjeni razvijanju saradnje u slučajevima kada već postoji takoreći finalni proizvod ili prototip, dok za saradnju koja bi započela u fazi osnovnih, fundamentalnih istraživanja još uvek nema razvijenog interesovanja.

Imajući sve ovo u vidu u nastavku rada će kroz studiju slučaja biti prikazan primer istraživanja koje je započeto u Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u okviru projekta fundamentalnih istraživanja, nastavljeno u narednom projektnom ciklusu kroz tehnološki projekat, a rezultati istraživanja su implementirani na tržište osnivanjem spin-off kompanije.

36 O nedostacima najnovijeg Zakona o nauci i istraživanjima je već bilo reči u ovom radu

74

5. OD FUNDAMENTALNOG ISTRAŽIVANJA DO SPIN-OFF-a (Primer bioremedijacije i soilifikacije degradiranih prostora)

„Vrednost ideje leži u njenoj primeni.“ Thomas Alva Еdison (1847 – 1931)

Životna sredina je u savremenim uslovima života preopterećena raznim otpadom u

količinama koje su prevelike da bi se uklonile prirodnim putem – samoprečišćavanjem. Stoga se nameće neophodnost da se cela populacija uključi u postupak čišćenja zagađenih prostora, kako bi se vratili u stanje pre zagađenja, tačnije neophodno je izvršiti remedijaciju zagađenog staništa. Na žalost, za najveći broj metoda koje se trenutno u svetu koriste karakateristično je da za posledicu imaju nastajanje novog otpada, koji zahteva kontrolisano odlaganje. Jedna od tehnologija, koja ima sve veću primenu u svetu, za remedijaciju zagađenih staništa je bioremedijacija, a među najefikasnijim vrstama bioremedijacije su one koje koriste nepatogene mikroorganizme za koje zagađujuće supstance predstavljaju izvor hranljivih supstanci. Mikroorganizmi koji su prirodno prisutni na mestu zagađenja prevode toksične supstance u proizvode koji su netoksični za čoveka i okolinu (Miletić, S. B., 2013.).

Ideja zapošljavanja mikroorganizama u upravljanju otpadom nije tako nova kao što se misli. Postupak je korišćen u starim rimskim postrojenjima za tretman otpadnih voda. Da bi ispunili svoje potrebe za vodom, stari Rimljani su izgradili vodovode koji su doveli do prekomerne količine otpadnih voda. Ovaj problem je rešen izgradnjom sofisticiranog kanalizacionog sistema (Cloaca Maxima), gde se voda isušivala i čistila prirodnom biodegradacijom. Proces je bio spor i neefikasan, ali je pokazao potencijal prirode da degradira otpadne materije. Vekovima kasnije, sličan proces je koristio i George M. Robinson37, koji je razvio modernu bioremedijaciju šezdesetih godina. Robinson je mešao bakterijske kulture sa naftnim derivatima i shvatio da bi oni mogli da budu potencijalni „lek“ za brojna izlivanja nafte. Velika kalifornijska naftna i turistička industrija bila je ogromno opterećenje za životnu sredinu, a Robinsonov razvoj bioremedijacije pomogao je da se smanji njihov uticaj. Njegov rad nije ostao nezapažen od strane naučne zajednice, pa je na osnovu njega 1975. godine Ananda Mohan Chakrabarty (mikrobiolog zaposlen u General Electrics) dizajnirao prvu genetski modifikovanu bakteriju, iz roda Pseudomonas, koja razgrađuje naftu. Prva komercijalna upotreba sistema bioremedijacije vezuje se za čišćenje naftovoda Sun Oil u Ambleru, Pensilvanija 1972. godine (OUP blog, 2018.).

Na osnovu iznetog vidi se da je bioremedijacija godinama uspešno sprovođena za sprečavanje naftnih zagađenja u vodenim okruženjima. Istraživači NU Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, u saradnji sa kolegama sa Hemijskog fakulteta su u svojim istraživanjima otišli korak dalje i osnovni postupak razradili i usavršili za prečišćavanje zemljišta zagađenog naftnim izlivanjima.

37 George M. Robinson bio je radoznali inženjer, zaposlen u naftnoj kompaniji u Santa Maria, Kalifornija, koji je uspeo da prikupi dovoljno dokaza da ubedi lokalne vlasti i javnost da primene njegove nalaze u praksi. Zahvaljujući njegovom postupku izvršeno je čišćenje rezervoara za gorivo britanskog putničkog broda Queen

Mary pre njegovog “penzionisanja” kao turističke atrakcije u Long Beach-u u Kaliforniji 1967. godine

75

Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju osnovan je 1961. godine od strane: Izvršnog veća NR Srbije, tri fakulteta Univerziteta u Beogradu (Prirodno-matematički, Tehnološko-metalurški i Farmaceutski) i četrnaest radnih organizacija sa teritorije cele Srbije, čime je nastavljena tradicije Državne hemijske laboratorije, koju je 1859. godine osnovao Knez Miloš Obrenović. Formiranje IHTM-a je nastalo kao rezultat saznanja da se ozbiljniji napredak u razvoju hemijske i metalurške proizvodnje ne može ostvariti bez razvijenog i efikasnog naučno-istraživačkog rada, da se efikasan naučno-istraživački rad ne može ostvariti bez koncentracije i specijalizacije naučno-istraživačkih kadrova i opreme, kao i saznanja da Srbija, a posebno Beograd raspolažu značajnim kadrovskim potencijalom za istraživanja u domenu hemijskih, fizičkohemijskih, hemijsko-inženjerskih i metalurških nauka, čije bi organizovanje moglo značajno da poveća šanse Srbije za efikasan razvoj u oblasti hemije i metalurgije.

Navedena područja aktivnosti u NU IHTM realizuje preko 170 istraživača, od čega oko 100 doktora nauka, i to u okviru sedam specijalizovanih naučnoistraživačkih centara: Centar za hemiju (CH), Centar za remedijaciju (CzR), Centar za ekologiju i tehnoekonomiku (CET), Centar za elektrohemiju (CEH), Centar za katalizu i hemijsko inženjerstvo (CKHI), Centar za mikroelektronske tehnologije (CMT) i Centar za materijale i metalurgiju (CMM).

Zahvaljujući svom značajnom doprinosu u popularizaciji nauke i obimnim istraživanjima u širokom spektru oblasti, NU IHTM je odlukom Vlade Republike Srbije br. 022-2943/2018 od 29. marta 2018. godine stekao status instituta od nacionalnog značaja38.

Saradnjom naučno neodvojivih institucija NU IHTM, Hemijskog i Tehnološkog fakulteta iz Beograda realizuje se preko pedeset naučno-istraživačkih projekata različitih kategorija (fundamentalna, tehnološka, multidisciplinarna istraživanja) i finansiranih iz različitih izvora (Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstvo ekologije, bilateralna saradnja, EU fondovi i sl.). Jedan od projekata koji se izdvojio po svojim karakteristikama i uspešnosti je upravo projekat „bioremedijacije“.

Ideja za istraživanje u oblasti bioremedijacije rodila se pre više od deset godina u istraživačkoj grupi za biohemiju i biotehnologiju NU IHTM i to polazeći od, tada tek samo naznaka, o budućoj aktuelnosti ekoloških istraživanja i značaja zaštite životne sredine. Razmatranje ideje startovalo je sagledavanjem dve komponente: ekosistema, kao mreže interakcija između organizama (ali i kao odnosa između organizama i njihove životne sredine) i značaja ekologije ekosistema koja proučava kao glavne procese energetske transformacije i biogeohemijske cikluse (Schulze, E. D., et al., 2005.), a takođe se bavi i funkcionisanjem sistema kao celine i glavnim funkcionalnim aspektima sistema.

Prva, preliminarna i čisto naučna istraživanja u ovoj oblasti započeta su 2006. godine, nakon odobravanja finansijskih sredstava od strane Ministarstva nauke i tehnologije za projekat fundamentalnih istraživanja „Biomasa i metabolizam nekih mikroorganizama kao izvor široko upotrebljivih proizvoda i biohemijskih reakcija“. Paraleno sa fundamentalnim istraživanjima, 2008. godine su istraživanja unapređena kroz inovacioni projekat „Proizvodni

38 Preuzeto sa internet stranice NU IHTM - https://ihtm.bg.ac.rs/sr/

76

mobilni bioreaktor i dobijanje biomase mikroorganizama za bioremedijaciju“, za koji je istraživački tim osvojio i prvo mesto na Takmičenju za najbolju tehnološku inovaciju 2009. godine.

Tokom odvijanja projekta i nakon zadovoljavajućih rezultata fundamentalnih istraživanja, kao i osvajanja prvog mesta za najbolju tehnološku inovaciju, sve više se kristalisala ideja mogućnosti uvođenja novog postupka u zaštiti životne sredine i njegove implementacije na tržištu.

Kao što znamo iz literature, istraživanje i razvoj novog proizvoda i procesa može se odvijati kroz osnovne faze (Levi-Jakšić, M., 2008.):

Generisanje ideja, preliminarna selekcija i izbor ideja, Generalna specifikacija, Ocena i odabir projekata, Projektovanje novog proizvoda, Detaljno projektovanje tehnologije proizvoda i procesa, Testiranje.

Prilikom generisanja ideje komercijalizacije bioremedijacije zemljišta istraživački tim je metodom pregleda literature prikupio i sagledao neke osnovne polazne tačke, kao što su:

Zemljište je važan faktor koji utiče na razvoj i produktivnost različitih ekosistema naše planete. Mnogi oblici života zavise od zemljišta, kao što su vaskularne biljke, a njihov razvoj i rast dalje utiče na ostale organizme iz lanca ishrane. Iako je važnost zemljišta bila poznata oduvek, tek poslednjih nekoliko decenija se zemljište ispituje u naučnom smislu (Jenny, H., 2005.);

Zagađenje zemljišta može poticati iz mnogih izvora. To mogu biti diskretni i tačkasti izvori zagađenja, difuzioni izvori, zagađenja usled đubrenja, akcidentne situacije kao što je izlivanje nafte i sl. Na slici 10 navedeni su glavni izvori zagađenja zemljišta;

Remedijacija je logičan nastavak koji proističe iz činjenice da se u nekom staništu koncentracije zagađivača nalaze u nedozvoljenim količinama. Cilj remedijacije je da se zagađeno stanište dovede u održivu životnu sredinu, pri čemu se koncentracija zagađivača smanjuje ispod zakonom dozvoljenog maksimuma;

Remedijacija se može izvesti primenom fizičkih i hemijskih metoda ili bioremedijacijom. Kod zemljišta remedijacija se može izvesti na mestu gde se zagađenje nalazi (in situ) ili nakon odvoženja na specijalno postrojenje (ex situ);

Uspešan remedijacioni plan se zasniva na informacijama dobijenim u toku preliminarnih istraživačkih postupaka koji moraju bitu urađeni pre početka remedijacije. Ti testovi moraju dati odgovore na sledeća pitanja:

koji su tipovi i koja je hemijska priroda zagađivača na ispitivanoj lokaciji,

stepen zagađenja i dimenzije zagađenog prostora,

koji je nivo rizika,

koje tehnike remedijacije bi bile najoptimalnije za zagađenu lokaciju,

da li postoje finansijske restrikcije za izabrane metode remedijacije.

77

Slika 10. Izvori zagađenja zemljišta (Mirsal, I. A., 2008.)

Uz pregledanje literature i prikupljanja informacija, metodom skeniranja okruženja (prvenstveno ispitivanjem tržišta) se došlo do sledećih činjenica:

Da se postupak bioremedijacije u praksi prvenstveno primenjuje za zagađenja u vodenim okruženjima,

Da je tržište zaštite životne sredine i remedijacionih tenologija u stalnom porastu i da je vrednost globalnog tržišta za remedijaciju opasnog otpada u 2006. godini iznosila 11,7 milijardi dolara, a da je procena za 2011. godinu 16,6 milijardi dolara, što predstavlja porast od 7,8% godišnje (Robles-Gonzales, I.V., et al., 2008.),

U Republici Srbiji su donošenjem novog Zakona o zaštiti životne sredine 2004. godine stvoreni preduslovi za razvoj remedijacionih tehnologija,

Na osnovu istraživanja Agencije za zaštitu životne sredine identifkovano je 375 kontaminiranih lokaliteta na kojima je zagađenje zemljišta potvrđeno laboratorijskim analizama zemljišta i podzemnih voda u neposrednoj blizini lokalizovanih izvora zagađenja i prisutno je u dužem vremenskom periodu.

Breinstormingom u okviru istraživačke grupe došlo se do generisanja jedinstvene ideje o razvoju postupka bioremedijacije zemljišta i nekih prvih pravaca u kojima bi trebalo da se krene sa istraživanjem.

Neophodno je istaći podatak da se u svetu biološke metode koriste dugi niz godina i da u odnosu na abiotičke, biološki postupci imaju višestruku prednost koja se manifestuje kroz ekonomsku isplativost i pripadnost „prijateljskim za okolinu“ tehnologijama. Ovi postupci dovode do transformacije u jedinjenja sa smanjenom toksičnošću ili do potpune razgradnje kontaminanata, pri čemu se ne stvara otpad, a tretirano zemljište može da povrati

Izvori zagađenja

Agrohemijski izvori

Veštačka đubriva i pesticidi

Izlivanje goriva

Urbani izvori

Elektrane, pepeo

Gasovi, katran, teški metali

Transport, proizvodi

sagorevanja goriva

Odlaganje otpada,

kanalizacioni muljevi, organski

zagađivači

Industrijski izvori

Hemijska i petrohemijska

industrija

Elektronska industrija

Metalurška industrija

Rudarstvo, teški metali

Atmosferski izvori

Zagađivači nošeni vetrom

Kiseli depoziti

Incidentni izvori

Ratovi, eksplozije,

otrovni gasovi

Industrijski akcidenti

78

svoju prirodnu biološku aktivnost (ilustrovano na slici 11). Biološkim metodama se osim ugljovodonika nafte uklanjaju i drugi organski zagađivači39. Kao biološki agensi se pri ovim metodama koriste mirooganizmi, ali i biljke, te se može reći da „bioremedijacija u širem smislu podrazumeva korišćenje bioloških agenasa za uklanjanje većine toksičnih komponenti, uključujući i metale“ (Beškoski, V. P., et al., 2012.).

Slika 11. Tok tretiranja zemljišta do povratka u svoju prirodnu biološku aktivnost (Izvor: Brem group d.o.o)

Prateći tok istraživanja i razvijanja metode, možemo reći da se faza generalne specifikacije kao faze razvoja novog postupka odvijala u okviru realizacije primenjenog projekta „Simultana bioremedijacija i soilifikacija degradiranih prostora za očuvanje prirodnih resursa biološki aktivnih supstanci i razvoj i proizvodnju biomaterijala“, finansiranog od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja počev od 2011. godine. Ovim projektom je bioremedijacija i soilifikacija degradiranih prostora definitivno, kao novi postupak, našla svoje mesto na tržištu i od ideje, preko invencije i fundamentalnih istraživanja stigla do inovacije. Sam postupak bioremedijacije, prikazan na slici 12, se već nekoliko godina uspešno primenjuje na terenu za potrebe organizacija koje se javljaju kao veći zagađivači životne sredine (Rafinerija nafte Pančevo, Naftna industrija Srbije, FAM

39 U druge organske zagađivače ubrajamo pesticide, policiklične aromatične ugljovodonike – PAH-ove, deterdžente, organske rastvarače ili fenole

79

Kruševac, JKP Beogradske elektrane, Toplana Trstenik i sl.). Konkretan izbor tehnologije za bioremedijaciju je jedinstven za svaki slučaj i zavisi od celog spektra faktora: „vrste i koncentracije kontaminanta, karakteristike zemljišta i terena, graničnih koncentracija koje treba dostići na osnovu zakonske regulative, vremena raspoloživog da se izvede dekontaminacija, kao i cene“ – kao što nisu sve tehnologije primenljive za sve slučajeve, tako ni najpovoljnija ekonomska opcija ne mora da bude i najbolja tehnička varijanta (Beškoski, V. P., et al., 2012.).

Slika 12. Postupak bioremedijacije koji se primenjuje na terenu (Izvor: Brem group d.o.o)

Pored opisanog uspešnog toka postupka bioremedijacije od ideje do implementirane inovacije, ono što posebno karakteriše ovaj niz projekata od fundamentalnih do primenjenih istraživanja je formiranje spin-off kompanije Brem group d.o.o. Iako praksa sve više ukazuje na neophodnost razvijanja preduzetničkog duha u organizacijama, a čak i literatura ističe neophodnost da ustanove iz sektora javnih usluga sve više razvijaju inovativnost i preduzetništvo, ukazujući da brze promene u društvu javnom sektoru pružaju možda čak i veće mogućnosti nego preduzećima, u praksi se pokazuje da u javnom sektoru inovativnost do zaslužene pozicije dolazi teže nego u najviše „birokratizovanoj“ privrednoj kompaniji. Draker ističe da „čak i oni, dotad najviše preduzetnički i inovativno orijentisani ljudi, počinju da se ponašaju kao najgori oportunisti pošto samo šest meseci provedu na rukovodećim mestima“ Kao tri glavna razloga za prepreke inovativnosti u ustanovama javnih preduzeća on ističe (Drucker, P., 1991.):

Ustanove javnih preduzeća i službi se baziraju na budžetu i plaćeni su iz fondova koje drugi stvaraju isključivo za posao koji obavljaju,

80

Ustanove zavise od velikog broja sastavnih delova, za razliku od privrednog preduzeća kod koga potrošač nadjačava sve ostale,

Kao najvažiji razlog javlja se činjenica da ustanove postoje „da bi činile dobro“, te one svoju misiju vide kao moralni a u mnogo manjoj meri ekonomski čin.

Kao što je već istaknuto spin-off preduzeća često predstavljaju rezultat menadžerske i strateške nesuglasice unutar organizacija, ali takođe i omogućavaju da se svaki posao fokusira svojim vlastitim strateškim i operativnim planovima.

Može se reći da je bar jedan, a možda i donekle svi navedeni razlozi, doveo do formiranja spin-off kompanije Brem group, ali kao u svakom slučaju osnovni razlog se može navesti zaista izražena preduzetnička volja i sposobnost istraživačke grupe, kao i želja da se doprinese očuvanju životne sredine novom in situ tehnologijom, koja se kao deo zelene hemije i zelenog inžinjeringa uklapa u strategiju održivog razvoja, prateći trend ekonomski razvijenih zemalja koje podižu kriterijume u ovoj oblasti.

Slika 13. Suština bioremedijacije kao zelene tehnologije (Izvor: Brem group d.o.o)

Ostaje u svakom slučaju otvoreno pitanje kako i zašto se neki naučnici odlučuju da komercijalizuju svoja naučna istraživanja, a drugi ne. Odgovori na ova pitanja su važni ne samo za institucije i naučnike koji se bave istraživanjem, već i za kreatore politike koji imaju za zadatak da promovišu ekonomski rast. Neka dosadašnja empirijska istraživanja kao smernice za traženje odgovora na ovo pitanje ističu iskustvo, ugled, funkciju proizvodnje znanja koja ističe ulogu naučnog ljudskog kapitala i resursa, ali i regionalni i univerzitetski kontekst. Svakako ne treba zanemariti i činjenicu da su naučnici koji su komercijalizovali svoja dostignuća delimično ili u potpunosti kompenzovani ekonomskom vrednošću njihovog znanja (Acs, Z. J., et al., 2009.).

81

ZAKLJUČAK

Moderno doba karakteriše sve brži tehnološki napredak i konstantna trka za uvođenjem novih tehnologija, koje postaju lako pribavljiv proizvod. Možemo reći da naučno-tehnološka dostignuća prožimaju sve aspekte društva, te samim tim imaju značajan uticaj na podsticanje ekonomskog razvoja, kao i na socijalna događanja i životnu sredinu. Povećanje svesti o veličini tenutnih izazova održivosti neminovno vodi ka uvođenju ekološki podobnih „čistih“ tehnologija i zelenih proizvoda i postupaka.

Upravo iz navedenog bitno je intenziviranje aktivnosti koje bi dovele do toga da privreda prepozna inovacije kao jedini način opstanka u savremenom poslovanju i spozna da je do obezbeđenja konkurentske prednosti najefikasniji put kroz saradnju sa naučnim organizacijama. Istovremeno je neophodno edukovanje akademske zajednice o potrebi uspostavljanja i negovanja preduzetničke inicijative i težnje da se naučni rad sve više kreće u pravcu primenjenih i razvojnih istraživanja, odnosno ka implementaciji na tržištu. U Republici Srbiji razvoj inovacionog sistema je još uvek u povoju i uprkos uloženim naporima relativno nove institucije – Fonda za inovacionu delatnost (aktivan je od 2011. godine), svodi se na sporadične akcije i programe koji do sada nisu doveli do značajnijih rezultata i ispunjenja definisanih ciljeva. Povezanost naučno-istraživačkih organizacija i privatnih preduzeća, kao i primena koncepta triple helix je još uvek na nezadovoljavajućem nivou, te se može reći da je potrebno još dosta napora da bi se utemeljila dugoročna institucionalna podrška održivom inovativnom preduzetništvu znanja. Naime, programi koji se sprovode su uglavnom namenjeni razvijanju saradnje u slučajevima odmaklih istraživanja (možda čak i postojanja finalnog proizvoda ili prototipa), dok je značaj rezultata osnovnih istraživanja i interesovanje za iste od strane privrednih organizacija relativno nisko, o čemu svedoči i izuzetno nizak stepen ulaganja poslovnog sektora u istraživanje i razvoj (manje od 10% od ukupnih ulaganja).

Imajući u vidu da su se naučna i tehnološka istraživanja u Srbiji do sada skoro isključivo finansirala iz javnih resursa, odnosno budžeta, jasno je da primarnu ulogu u uspostavljanju mostova između privrede i akademske zajednice mora da preuzme država ustanovljavanjem odgovarajućih institucija i tela odgovornih za ubrzano stvaranje uslova za ispunjavanje odredbi Strategije naučnog i tehnološkog razvoja RS, kako i ova strategija ne bi ostala samo mrtvo slovo na papiru.

Posmatrajući ukupan stepen finansiranja naučnih i tehnoloških istraživanja uočava se da se među zemljama regiona Republika Srbija nalazi na samom začelju (zajedno sa Rumunijom, Bugarskom i Hrvatskom) sa izdvajanjem manjim od 1% BDP-a, što je daleko ispod definisanog cilja, kako Strategije Evropa 2020, tako i same Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

Ako pođemo od činjenice da su danas nauka i tehnologija sastavni deo svih aspekata života i da su bitan element temelja savremenog društva, uočava se neophodnost što šireg

82

sagledavanja trendova i perspektiva u cilju utvrđivanja pozicije i potencijalnih mogućnosti koje vode ka konkurentskoj prednosti i održivom ekonomskom razvoju društva u celini.

Polazeći od osnovne hipoteze i sagledavanjem velikog broja pokazatelja u radu je utvrđeno:

Naučno-istraživački rad u Republici Srbiji se bazira na fundamentalnim istraživanjima, uz lagani porast primenjenih i razvojnih istraživanja u poslednjoj posmatranoj godini;

Po naučnom imputu i broju citiranih radova Republika Srbija se nalazi u prvoj trećini zemalja obuhvaćenih WoS bazom (uz Hrvatsku i Sloveniju), pri čemu je po indikatoru citiranosti znatno lošije pozicionirana (u rangu sa Rumunijom, a malo bolje pozicionirana u odnosu na Bugarsku i Crnu Goru), što ukazuje na mogućnost velikog broja radova koji su manje ili nisu uopšte citirani, odnosno malog broja radova koji su višestruko citirani;

Po Hiršovom indeksu Republika Srbija je pozicionirana pri dnu, iznad Crne Gore, Albanije i Bosne i Hercegovine;

Po visoko citiranim publikacijama (prvih 10%) Republika Srbija je u donjem delu pregleda (sa Bugarskom, Makedonijom, Rumunijom i Hrvatskom) uz opadajući trend;

Na Šangajskoj listi Republika Srbija (Beogradski Univerzitet) je u poslednje dve godine opala za dvesta mesta;

Na osnovu indikatora intelektualne svojine Republika Srbija je pozicionirana pri dnu, odmah iza Makedonije i Rumunije uz blago opadajući trend;

U okviru baze Eurostat za Republiku Srbiju ne postoji podatak o broju patentiranih prijava Evropskoj patentnoj kancelariji (European patent office – EPO), te se može pretpostaviti da nije podneta ni jedna patentna aplikacija;

Po procentualnom broju istraživača u odnosu na radno aktivnu populaciju Republika Srbija iskazuje blago ulazni trend, ali je nisko pozicionirana (iznad Makedonije i Crne Gore);

Procentualno učešće mladih istražiača (24-34 godine) u broju ukupnih istraživača je u značajnom porastu od 2014. godine, ali je Republika Srbija i dalje pri dnu tabele (iznad Grčke i Bugarske);

Indikator ljudskih resursa Republike Srbije iskazuje izuzetan uzlazni trend počev od 2014/2015. godine;

Po broju međunarodnih kopublikacija Republika Srbija je, kao i u svim do sada prikazanim pokazateljima, nisko pozicionirana (iza Makedonije, Rumunije i Bugarske) uz vrlo blag rast trenda.

Nakon sagledavanja svih navedenih pokazatelja uočava se da se kao najlošije pozicionirane najčešće pominju Bugarska, Rumunija i Srbija (uz Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu za koje ne postoje svi pokazatelji). Ako se vratimo na početni pregled o finansiranju istraživanja vidimo da upravo najmanji procenat BDP-a za naučna i tehnološka istraživanja iskazuju Rumunija, Bugarska, Republika Srbija i do 2014. godine Grčka, čime se potvrđuje osnovna hipoteza rada da su sistem i stepen finansiranja značajni za razvoj naučno-istraživačkog potencijala. Takođe, navedeni pokazatelji i indikatori jasno ukazuju da su

83

vodeće one zemlje koje izdvajaju značajan deo sredstava za istraživanje i razvoj, kao što su prvenstveno Austrija, kao lider, zatim Slovenija i Mađarska.

Kao što je već više puta istaknuto, put do ekonomskog napredka i konkurentske prednosti vodi preko inovacija koje su rezultat naučnih i tehnoloških istraživanja, te je neophodno, u cilju razvoja Republike Srbije, znatno veće ulaganje u istraživanje i razvoj, ali i u obrazovanje i celokupnu infrastrukturu, kao i značajnije poboljšanje koordinacije i saradnje sa privrednim subjektima. Bez saradnje nauke i privrede nema inovacionog napretka, ekonomskog razvoja i održivosti, te je neophodno da javni i privatno poslovni sektor kroz zajedničko delovanje i simbiozu rade na razvijanju novih tehnologija. Naravno, pri ovome ne treba izostaviti ni neophodnost učešća države koja bi morala da obezbedi okruženje i uslove koji će stimulisati privredu da više ulaže u naučno-istraživački rad kroz primenu novih organizacionih modela, poresku politiku, adekvatne mehanizme saradnje i sprečavanje odliva mozgova.

Pored navedenog bilo bi svrsishodno donošenje akcionog plana sa konkretnim predlozima o uspostavljanju kontakta i postizanju saradnje između nauke i privrede, kao i institucionalno i kroz zakonsku regulativu urediti ova pitanja u cilju što boljeg pozicioniranja Republike Srbije u globalnoj trci razvoja novih tehnologija i postizanja maksimalne moguće održivosti u trenutnim uslovima.

84

LITERATURA

Acs, Z. J., Audretsch, D. B., Braunerhjelm, P., and Carlsson, B., The Missing Link: The Knowledge Filter and Entrepreneurship in Economic Growth, CEPR Working Paper, 4783, 2004.

Acs, Z. J., Audretsch, D. B., Storm, R. J., (Editors), Enterpreneurship, Growth, and Public Policy, Cambridge University Press, 2009.

Adams, W.M. (2006), The Future of Sustainability: Re-thinking Environmental Development in the Twenty-first Century, Report of the IUCN (2006), Renowned Thinkers Meeting, 2006.

Akcioni plan za sprovođenje nacionalne strategije održivog razvoja (“Sl. glasnik RS” broj 62/11)

Akcioni plan za sprovođenje Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period 2016. do 2020. godine – Istraživanja za inovacije, Vlada Republike Srbije, Beograd, 30.07.2018.

Audretsch, D. B., Keilbach, M., and Lehmann, E., Entrepreneurship and Economic Growth, New York: Oxford University Press, 2006.

Austrian Federal Government, Realising potentials, increasing dynamics, creating the future – Becoming an Innovation Leader, Strategy for research, technology and innovation of the Austrian Federal government, 2011.

Beškoski, V. P., Gojgić-Cvijović, G. Đ., Milić, J. S., Ilić, M. V., Miletić, S. B., Jovančićević, B. S., Vrvić, M. M., Bioremedijacija zemljišta kontaminiranog naftom i naftnim derivatima: mikroorganizmi, putanje razgradnje, tehnologije, Hemijska industrija 66 (2), 275-289, 2012.

Bilten – Naučnoistraživačka delatnost u Republici Srbiji, 2017., Republički zavod za statistiku, Beograd, 2018.

Bodrožić, D., Tehnološki sistemi, Privredno finansijski vodič, Beograd, 1978.

Brundtland, G.H., Our Common Future, Oxford: Oxford University Press, 1987.

Christensen, C., The Inoovator’s Solution: Creating and Sustaining Successful Growth, Harvard Business School Press, Boston, 2003.

Commission of the European Communities, A Sustainable Europe for a BetterWorld: A European Union Strategy for Sustainable Development, Brussels, 15.5.2001.

Commission of the European Communities, Working together for growth and jobs – A new start for the Lisbon Strategy, Brussels, 2.2.2005.

Coulter, M. K., Entrepreneurship in Action, Prentice Hall, London, 2001.

Danilović-Grković, G., Horvat, M., Vukmirović, D., Lazić, M., Lučanin, V., Pešić, R., Mijušković, S., Milovanović, Z., Antić, A., Milošević, M., Javno-privatno partnerstvo za naučno-zasnovane inovacijei znanjem vođen ekonomski razvoj u Srbiji, United Nations Development Programme, Country Office in Serbia (UNDP), 2007.

De Bettignies, J-E., Ross, T. W., The Economics of Public-Private Partnerships, Sauder School of Business, University of British Columbia, Canadian Public Policy, vol. XXX (2), 2004.

85

Déjean, F. and Gond, J. P., ‘La responsabilité sociétale des entreprises: enjeux stratégiques et stratégies de recherche’, Sciences de gestion et pratiques managériales, réseau des IAE, Paris: Economica, 389–400, 2002.

Di Castri, Francesco, Came up with a good metaphor: The Chair of sustainable development, Nature & Resources 3 (3):, 1995.

Dillinger, M.J., Enterpreneurship, Prentice Hall, London, 1999.

DSTI/STP/TIP(2014)15 - Directorate for Science, Technology and Innovation, Commitee for scientific and technological policy, Strategic Public/Private Partnerships in Science, Technology and Innovation – Final report, OECD Conference Centre, 16-17 December 2014

Domazet, D., National Concept on S&T Orientation, Workshop on Innovation Management – Bridging the Gap Between Academic Reseaarch an Industrial Utilization, Beograd, 2002.

Drucker, P. F., Inovacije i preduzetništvo, Privredni pregled, Beograd, 1991.

Džanković-Jerebičanin Adesa, Vrste strategija i moguće strategijske opcije, Ekonomski izazovi, godina 3, br. 6 (137-153), UDK: 005.21, 2014.

Edquist, C., Systems of innovation: Perspectives and challenges. In J. Fagerberg, D. C.Mowery, & R. R. Nelson (Eds.), The Oxford handbook of innovation (pp. 181–208). New York:Oxford University Press, 2005.

European Commission – Correa Pablo, Raina Lalit, Corrochano Gerardo, Murthi Mamta, Goldstein Ellen, A., Western Balkans Regional R&D – Strategy for Innovation – WBRIS-TA, October 2013.

European Commission, Europe 2020 – A strategy for smart, sustainable and inclusive growth, Brussels, 3.3.2010.

European Commission: Guidelines for successful Public – Private Partnerships, March 2003.,

European Council, Presidency conclusions, Lisbon, 23-24 March, 2000, http://www.europarl.europa.eu/summits/lis1_en.htm.

Gemunden, H. G., Lehner, P., Kock, A., The project-oriented organization and its contribution to innovation, International Journal of Project Management, 36(1), 147-160, 2018.

Greek General secretariat for research and technology, National Research and Innovation Strategy – Form Smart Specialization 2014-2020, RIS 3, 2015.

Grimnsey, D., Lewis, M.K., Public Private Partnerships, Edward Elgar, Cheltenham, UK i Northampton, MA, USA, 2007.

Izveštaj o stanju u nauci u 2017. godini, sa predlozima i sugestijama za narednu godinu, Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj Republike Srbije, Beograd, 31. oktobar 2018.

Jenny, H., Factors of soil formation, Dover Publication, INC, New York, 2005

Johansson Börje, Karlsson Charlie, Backman Mikaela and Juusola Pia, The Lisbon Agenda from 2000 to 2010, CESIS, December 2007.

86

Jovanović Petar, Upravljanje projektom, Visoka škola za projektni menadžment, Beograd, 2010.

Jovičić, J., Petković, S., Štimac, M., Inovativnost kao pokretač razvoja privrede sa akcentom na praćenje inovativnosti, FIMEK Inovaeducation 2018., Novi Sad, September 2018. ISBN 978-86-87619-89-0

Jupp, B., Working Together: Creating a Better Environment for Cross-sector Partnership, Demos, London, 2000.

Kastiel K., Spin-Off Guide, Wachtell, Lipton, Rosen & Katz, 2014

Kirzner, I., Competition and Entrepreneurship, Chicago: University of Chicago Press, 1973.

Kroll Christian with a foreword by Kofi Annan, Suistainable Development Goals: Are the rich countries ready?, Bertelsmann Stiftung, 2015.

Kronja Jasminka, Avlijaš Sonja, Matejić Vlastimir, Todić Dragoljub, Kovačević Aleksandar, Branković Jelena, Vodič kroz strategiju Evropa 2020, Evropski pokret u Srbiji, 2011. COBISS.SR-ID 183795468

Kula, E., History of Environmental Economic Thought, Routledge, London, 1998.

Lajović, D., Vulić, V., Tehnologija i inovacije, Ekonomski fakultet Podgorica, 2010.

Lauriol, J., Le développement durable à la recherche d’un corps de doctrine, Revue Française de Gestion, September–October, 30(152): 137–50, 2004.

Lekić, S., Mijailović, J., Rajaković-Mijailović, J., Znanje i inovacija kao faktor konkurentske prednosti preduzeća, FIMEK Inovaeducation 2018., Novi Sad, September 2018. ISBN 978-86-87619-89-0

Levi Jakšić, M., Marinković, S., Petković, J., Menadžment inovacija i tehnološkog razvoja, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2015.

Levi-Jakšić Maja, Marinković Sanja „Menadžment održivog razvoja“, FON, 2012.

Levi-Jakšić, M., Menadžment tehnologije i razvoja, Čigoja, 2008.

Levi-Jakšić, M., Trifunović, M., Leading Innovation based on Knowledge Entrepreneurship, Proceedings People in Organization, 29th International Conference on Organizational Science Development, T. Kern, V. Rajković, et al., ed. Univerza v Mariboru, Maribor, 784-793, 2010.

Miletić, S. B., Ispitivanje zagađenih staništa kao izvora mikroorganizama za bioremedijaciju, Doktorska disertacija, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2013.

Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Pravilnik o postupku, načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživača (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2016 i 21/2017)

Mirsal, I. A., Soil Pollution – Origin, Monitoring & Remediation, 2nd Ed., Springer, 2008

Molas-Gallart, J., Salter, A., Patel, P., Scott, A., Duran, X., MeasuringThird Stream Activities. Final Report to the Russel Group of Universities. Science and Technology Policy Research (SPRU), University of Sussex, 2002.

Morris, L., The Innovation master plan the CEO’s guide to innovation, Innovation Academy, 2011.

87

Mowery, D., Sampat, B. N., Universities in national innovation systems. In J. Fagerberg,D. C. Mowery, & R. R. Nelson (Eds.), The Oxford handbook of innovation (pp. 209–239). New York: Oxford University Press, 2005.

Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije, („Službeni glasnik RS”, br. 55/05, 71/05-ispravka i 101/07)

National strategy of scientific research to 2020 of the Republic of Bulgaria, 2012.

National strategy for development of scientific research in the Rpublic of Bulgaria 2017-2030 – Better science for better Bulgaria, 2017.

Novaković Igor, Inovativnost privrede kao ključna determinanta konvergencije zemalja različitih nivoa ekonomske razvijenosti, Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, 2016.

OECD: Dedicated Public-Private Partnership Units, 2010.

OECD, Public-Private Partnerships for Innovation: Synthesis Report. DSTI/STP/TIP(2005)8 PART 1. OECD, Paris, June 2005,

OECD, Strategic Public/Private Partnerships in science, technology and innovation – final report, December 2014.

Osborne, S. P. (editor), Public-Private Partnerships: Theory and Practice in International Perspective, Routledge, London, 2000.

Petrović, N., Eko-marketing, SPIN – Skup privrednika i naučnika, FON, Beograd, 2004.

PMBOK, A guide to project management body of knowledge. Project Management Institute, Inc., 2000.

Prodi, R., For a New European Entrepreneurship, Public Speech, Instituto de Empresa in Madrid, 2002.

Putniković, B., Zlatović, M., Upravljanje naučno-istraživačkim projektima, Beograd, Hemijski fakultet, 2015.

Rainey, D. L., Sustainable Business Development – Inventing the Future througr Stategy, Innovation and Leadership, Cambridge University Press, 2006.

Rauch, A., Wiklund, J., Lumpkin, G.T., Frese, M., Entrepreneurial orientation and business performance: an assessment of past research and suggestions for the future. Entrep. Theory Pract. 33 (3), 761–787, 2009.

Research and Innovation Strategy of Slovenia – RISS, 2010.

Ristić, N., Vukajlović, V., Brazaković, P., Inovacije kao pokretački faktor razvoja privrede, Ekonomija teorija i praksa, 19-34, 2016.

România Strategia națională de cercetare, dezvoltare şi inovare 2014-2020, Aprilie 2014. (https://www.edu.ro/sites/default/files/_fi%C8%99iere/Minister/2016/strategii/strategia-cdi-2020_-proiect-hg.pdf)

Robles-Gonzales, I. V., Fava, F., Poggi-Varaldo, H. M., A review on slurrz bioreactors bor bioremediation of soils and sediments, Microb. Cell Fact. 7, 2008.

Sakellaris, P., Vijselaar, F., Capital Quality Improvement and the Sources of Economic Growth in the Euro Area, Economic Policy 20, No.42, 2005.

Samardžija, V., Butković, H., From the Lisbon strategy to Europe 2020, prilog M. Mrak, IMO, Zagreb, 2010.

88

Sarkis, J., Cordeiro, J.J., Vazquez Brust, D., (Editors) Facilitating Sustainable Innovation through Collaboration, Springer, 2010.

Schibany, A., Streicher, G., Aiming High. An Assessment of the Barcelona Tar-gets, Working Paper No. 06, Institute of Technology and Regional Policy, Vienna, 2003.

Schulze, E.D., Beck, E., Müller-Hohenstein, K., Plant Ecology, Springer, Berlin, 2005.

Schumpeter, J. A., Theorie der wirtschaftlichen Entwicklung. Eine Untersuchung uber Unternehmergewinn, Kapital, Kredit, Zins und dem Konjunkturzyklus. Berlin: Dunker und Humblot. (English translation, 1934, The Theory of Economic Development, trans. Redvers Opie, Cambridge: Harvard University Press.), 1911.

Schumpeter, J., Theory of Economic Development, Cambridge, MA: Harvard University Press, 1934.

Sempels, C., Hoffmann, J., Sustainable innovation strategy, Palgrave, 2013.

Soete, L., The European Research Area: Perspectives and Opportunities, Paper presented at the International Workshop on Research Policy: Incentives and Institutions, Rome, 28. November, 2002.

Stewart, T. A., The Wealth of Knowledge:Intellectual Capital and the Twenty-First century Organization, London: Nicholas Braely, 2001.

Stošić, B., Jeremić, I., Upravljanje inovacijama primenom modela „Faza-kapija“, Tehnička dijagnostika, br. 2, 2007.

Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period 2016. do 2020. godine – Istraživanja za inovacije, 2016.

Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period 2010. do 2015. godine (“Službeni glasnik RS” 13/2010), Vlada Republike Srbije, 2010. (http://www.apps.org.rs/wp-content/uploads/strategije/Strategija_naucni%20i%20 tehnoloski%20razvoj%20do%202015.pdf)

Štrbac, N., Vuković, M., Voza, D., Sokić, M., Održivi razvoj i zaštita životne sredine, Reciklaža i održivi razvoj 5, 18-29 (2012.)

Tilford Simon and Whzte Philip, The Lisbon Scorecard X, The road to 2020, Centre for European Reform, 2010. ISBN 978 1 901229 96 7

Trott, P., Innovation Management and New Products Development, Prentice Hall, London, 2008.

Vapa-Tankosić, J. i Lekić, S., Uticaj procesa strategijskog planiranja na zadovoljstvo poslom u javnim preduzećima, Ekonomija – teorija i praksa, XI(1), 1–18. UDK: 635.005.51/.52:658.5, 2018.

Verstraete, T. and Fayolle, A., Paradigmes et entrepreneuriat, Revue de l’Entrepreneuriat, 4(5): 33–52, 2005.

Vlada Republike Hrvatske, Strategija obrazovanja, znanosti i tehnologije, 2014.

Vlada Republike Srbije, Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj, Izveštaj o stanju u nauci u 2016. godini, sa predozima i sugestijama za narednu godinu, 8. decembar 2017.

Vlada Republike Srbije, Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj, Izveštaj o stanju u nauci u 2017. godini, sa predozima i sugestijama za narednu godinu, 20. decembar 2018.

89

Vlada Republike Srbije – Republički sekretarijat za javne politike, Srbija i Agenda 2030 – mapiranje nacionalnog strateškog okvira u odnosu na ciljeve održivog razvoja, 2017. (https://rsjp.gov.rs/wp-content/uploads/2017/11/Agenda-UN-2030.pdf)

World Commission on Environment and Development (WCED), Our Common Future, Oxford Univerisy Press, 1987.

Wustenhagen, R., Hamschmidt, J., Sharma, S., Starik, M., (Editors), Sustainable Innovation and Entrepreneurship, Edward Elgar Publishing, 2008.

Zakon o inovacionoj delatnosti („Sl. glasnik RS“, br. 110/2005, 18/2010 i 55/2013)

Zakon o nauci i istraživanjima, “Službeni glasnik RS” 49/2019 (http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2019/49/1/reg)

Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, “Sl. glasnik RS” 110/2005, 50/2006 – ispr. 18/2010 i 112/2015), 2015.

Zakon o zaštiti životne sredine ("Sl. glasnik RS", br. 135/2004, 36/2009, 36/2009 - dr. zakon, 72/2009 - dr. zakon, 43/2011 - odluka US, 14/2016, 76/2018, 95/2018 - dr. zakon i 95/2018 - dr. zakon)

Internet izvori

“1000 mladih doktoranata” (http://www.mpn.gov.rs/raspisan-konkurs-za-prijem-1-000-mladih-doktoranata-na-naucnoistrazivacke-projekte-koje-finansira-mpntr/)

ABA – invest in Austria (https://investinaustria.at/en/research-development/)

Academic Ranking of World Universities (http://www.shanghairanking.com/index.html)

Austrian Embassy Washington (https://www.austria.org/science-and-research)

Brem group d.o.o. (https://www.bremgroup.com/index.php?lang=rs)

Difference Between Spin-off and Split-off (https://keydifferences.com/difference-between-spin-off-and-split-off.html)

ERA Portal Austria, 2019. (https://era.gv.at/object/news/4669)

European Innovation Scoreboard – EIS (https://interactivetool.eu/EIS/index.html)

European Commission (https://ec.europa.eu/docsroom/documents/36062)

European Statistical Office – EUROSTAT (https://ec.europa.eu/eurostat/home?)

European Statistical Office – EUROSTAT (https://ec.europa.eu/eurostat/data/database )

Fond za inovacionu delatnost (http://www.inovacionifond.rs/) – posećeno 05.11.2019.

Globalni inovacioni indeks - Cornell University & WIPO (https://www.globalinnovationindex.org/analysis-indicator)

NU IHTM (https://ihtm.bg.ac.rs/sr/)

IMF: Public – Private Partnerships, March 2004., stana 4, http://www.imf.org/external/np/fad/2004/pifp/eng/031204.pdf

Izveštaji o održivom razvoju (https://sdgindex.org/reports/)

90

OUPblog, Oxford University Press`s, Academic Insights for the Thinking World (https://blog.oup.com/2018/10/bioremediation-microorganisms-clean-up-the-environment/)

Popović, V. Z., Poređenje istraživača prema naukometrijskim pokazateljiva – Hiršov indeks, Srpska akademija nauka i umetnosti, 2019. (https://www.sanu.ac.rs/poredjenje-istrazivaca-prema-naukometrijskim-pokazatel%D1%98ima-hirsov-indeks/)

Prince Albert consort’s speech given at a banquet at the Mansion house on 21 march,1849 (https://www.napoleon.org/en/history-of-the-two-empires/articles/albert-prince-consorts-speech-given-at-a-banquet-at-the-mansion-house-on-21-march-1849/)

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, pregled projekata (http://147.91.185.20/rezultati2/)

National Research Development and Innovation Office Hungary (https://ec.europa.eu/growth/tools-databases/regional-innovation-monitor/organisation/national-research-development-and-innovation-office)

Nacionalna strategija istraživanja, razvoja i inovacija Mađarske (https://stip.oecd.org/stip/policy-initiatives/2017%2Fdata%2FpolicyInitiatives%2F5513)

Narodna skupština Republike Srbije (http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/zakoni/2013/4174-13Lat.pdf)

Republika Srbija, Republički zavod za statistiku, (http://www.stat.gov.rs/sr-latn/oblasti/nauka-tehnologija-i-inovacije/istrazivanje-i-razvoj)

Science/Business, 07. mart 2019. (https://sciencebusiness.net/news/hungary-sets-out-new-innovation-strategy-nation-wide-consultations-come-end)

Scimago Journal & Country Rank (SJR) (https://www.scimagojr.com/countryrank.php)

Web of Science (WoS) (http://help.incites.clarivate.com/incitesLiveESI/ESIGroup/indicatorsGroup/indicatorsESI.html)

Napomena: Internet izvori posećeni su u periodu od 15.08. do 05.11.2019.

Documents

UNIVERZITET U BEOGRADU FAKULTET ...chem.bg.ac.rs/~mario/FON/Zavrsnirad_ZlatovicD.pdfFAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA Menadžment u javnom sektoru Održivi razvoj javnog sektora Naučna